ПРВА ГЛАВА
Неколико чланова тајнога удружења „Уједињење или смрт“ на тајној седници или Шпијон у орману

Дивна је београдска ноћ. Месечина је мека и пријатна. Калимегдан је жив, а главна је његова тераса пуна публике, живе, немирне београдске публике. Месец гледа одозго на ту нервозну, живу расу, а раван сремска и банатска, која се на месечини види, тиха је и снива. Раван сремска и банатска снива...

Београд није тих. Јер је ноћ, јер је месечина, а Београд воли ноћ и месечину. Пред свима је каванама пуно публике. Ори се свирка и песма.

То је ноћ у песми.

У баштици железничке станице свирају Цигани [4] и пева млад тенор, необрађен, пуст цигански тенор, али пева из срца; жиле му на врату набрекле.

Хотел Петроград, који још није био порушен, има пун врт гостију; кад Цигани на станици престану, петроградски Цигани почну, а онда наставе хармоникаши у врту хотела Солуна.

Како лепо свирају београдски хармоникаши! Свирају на све стране. Попни се трамвајем са железничке станице до Славије — пред Трајком свирају хармоникаши. Пођеш ли даље, пред каваном Босном Цигани, па све тако од Савинца и Врачара до Палилуле, па на Дорћол.

Дорћол је саз у музици, свира се и пева пред Малим Паризом, Црним Орлом, Дарданелима.

Теразије су живе као у по дана. Извиру Београђани као из земље. Куља публика. Сви су ресторани пуни, а у Москви и пред њом маса публике. Ту ти је официр, новинар, политичар, трговац, дипломата; ту ти је пуно лепих жена и лепих девојака. Оркестар свира, а публика се таласа од узбуђења, јер свирку воли. Таласају се обле, чежње пуне груди лепе женске расе београдске.

За једним столом седе неколико официра, коњичких, артиљераца и пешачких.

Какви красни људи, каква свежа раса!

Преко пута од њиховога је стола друштво мађарских Јевреја, које је дошло да види Београд. Јеврејке се зажариле у лицу, очи не скидају са официра, а коњичкога капетана Петра Јуришића очима би да прогутају.

Јевреји, ма да су увек галантни и стрпљиви мужеви, нађоше се у небраноме грожђу; нуде своје [5] даме разним понудама и посластицама, али са оном посластицом, која би жељним Јеврејкама најслађа била, понудити их, на жалост, не могу...

— Море, Јуришићу, добаци пешачки капетан Млађа Јовановић, да те не урекну ове Јеврејке.

— Немој, бре, да се замлаћујеш. Знаш, да нам сад није до Јеврејки, одговори Јуришић.

— Полако, полако Јуришићу, рече млади артиљериски мајор, погледавши на часовник. Само полако, не бери бриге; све ће добро бити.

— Брине се, да Стојанка није сретно свршила посао, добаци иронично млади ал дебели и доброћудни генералштабни потпуковник Ђорђе Миросављевић.

Капетан Јуришић га погледа и рече:

— У њезину моћ ја верујем, али треба да знате, да је Пашић грдно препреден. У осталом, ми треба полако да се разилазимо, јер поноћ није далеко.

Официри платише, па се, по двоје, упутише на разне стране, али се, мало за тим, нађоше сви у пространоме и лепоме, осветљеном салону у вили госпође Стојанке на Савинцу.

Госпођа је Стојанка млада удовица; тек јој двадесет и шест година.

Дивна је то Крагујевчанка!

Снажна је телом и лепа. На њезиноме стасу, на лицу, и по лепим очима види се, да је у њој обновљен тип србијанске жене из устанка за ослобођење.

Прадеда јој је у време устанка био кнез. Потомци његови су трговци.

Стојанка је домаће српски образована. Говори француски и разуме руски. Стално чита француски „Le Temps“ и „Рускоје Слово“, истакнуте француске и руске писце у оригиналу и дела светскога гласа других језика у преводима. Српски су јој писци ипак најмилије читање, а краљевско српско народно позориште, ма да је била у бечкоме Бургу и у паришкој Комедији, најмилије је њезино позориште. Нарочито, од како је остала удовица.

Смрт је мужевљева потресла до дна душе; и кад се први удар стишао, она је почела живити само за оно, зашто је живио њезин Миливоје.

Био је један од најистакнутијих и најродољубивијих официра. Певао је песме, писао је родољубиве читанке за војнике, био је скупљач претплате на добре књиге и листове, а у срцу је носио цео народ свој. Кад год је помислио на реч Српство, или кад год је ту звучну реч споменуо, пред његовим се очима јавило њезино целокупно, дубоко значење.

У великој је народној акцији живо учествовао, а Стојанка је уз њега била и срцем и душом.

Србијин се официрски кор не бави партијском политиком, али у велико ради на нацијоналној ствари. У томе не заостаје иза остале интелигенције, него јој, богме, и предњачи.

Наравно, рад српских официра се не износи у јавности на тањиру, али се зна, да су они, живо радили на спремању догађаја, који су значили слом европске Турске.

Српски су официри, међу осталим, предводили комитске чете у Турској, па је и капетан Миливоје имао своју чету.

То је била једна од најсрчанијих комитских чета, која је силне бојеве издржала и силне Арнауте потукла.

У такој једној борби Миливоје је погинуо.

Кад је, једне ноћи, из Београда у комитскоме оделу на границу полазио, Стојанка га је са сузама испратила. То је било први пут, да та дивна жена сузу пусти, кад јој војно полази, да ода зла брани браћу своју заробљену.

— Ти плачеш, Стојо? рекао јој је.

Стојанка је утрла сузе, загрлила га је и љубила, љубила...

— Ето, не плачем, рече, а очи су јој биле црвене.

Нека је тешка слутња беше савладала. А никад дотле слутње рђаве имала није!

Миливој је весело погледа, пољуби, рукова се јуначки са њом и рече:

— Буди ми здрава! Збогом, душо!

То су јој биле последње речи његове.

После тога дошли су гласови црни.

Чету су Арнаути преварили истицањем беле заставе, а кад су се четници са Миливојем на челу приближили, плотун невернички је опалио.

Капетан Миливоје био је погођен.

Загрми:

— Пси!

Испали шест револверских метака необичном брзином, тројицу обори, па падне мртав. Крв његова се проли по земљи, проли се у име слободе, јер слобода на балкану из крви ниче.

Стојанка сузе није пустила, кад над Београд [8] делетише два врана гаврана, да јаве, како су јунаци српски на превари изгинули.

Из њезиних је само лепих очију избио страшан, неописано страшан поглед.

Тај неописиво страшни поглед садржавао је у себи даљи програм њезинога живота.

— Ја ћу те осветити, рече. Мој ће живот од сад бити само у служби освете и ослобођења. Ти си погинуо за слободу; ја ћу те осветити. Из освете ће нићи слобода. Мој је живот од сад живот за слободу и освету.

У служби тој мисли она је постала још најревноснији, још најоданији и још омиљенији члан тајнога удружења »Уједињење или смрт«.

Кад је Анђа, лепа подсвојка госпође Стојанке, послужила слатким, рече јој помајка:

— Иди саде, Анђо, па спавај, а ја ћу господу официре кавом послужити.

За тим је госпођа Стојанка испекла добру каву и на сребрноме послужавнику послужила официре.

Пуковник Ђорђе, сркнувши каву и запаливши цигарету српског специјалитета, рече:

— Но, Стојо, да ли си била?

— Била, бога ми.

— Па? Запита нестрпељиво капетан Јуришић.

— Велику сам муку имала са тим човеком.

— Болан, да није што год осетио, запита мајор Жарко.

— Они, рече Стојанка паметно, заиста нешто слуте, али ми изгледа, да не знају. Слушајте само, [9] како је ствар текла. Лепо ме је примио; сели смо; он је почео разговор о обичним стварима. Прешли смо за тим полако на политику и ослобођење наше браће у Турској. Ја му рекох: Господине Пашићу! Турска је у потпуноме слому...

— Не знам, рече он, то зна онај министар, како се зове... Миловановић.

— Ама, знаће те и ви то, господине Пашићу, иако моментано нисте министар, рекох енергично.

— Јес’, јес’, у потпуноме слому, рече он.

— Сад је време, наставих, да је балкански народи сруше сасвим...

— Јес’, јес’, сад је време, рече он.

— Сад треба, наставих, да се сви заложимо за ослобођење наше браће.

— Бога ми, да се заложимо, упада Пашић и глади дугу, седу браду.

— Али то, господине Пашићу неће ићи без балканског савеза.

— Не знам, одговори, то ће да зна онај министар... како се зове... Милутиновић...

— Ама оставте ви Милутиновића, нема таког министра! Кажем вам: неће ићи без балканског савеза.

— Јес’, јес’, неће да иде, неће да иде...

— Грдно ли је препреден, рече капетан Млађа.

— Требало би, да се начини балкански савез, кажем ја, а он сасвим равнодушно:

— Треба, треба да се начини.

— Ама, радили се што на савезу? упаднем брзо и енергично. Мислила сам, да ће га то питање изненадити и збунити.

— Море, јок, тај се не збуњује, рече капетан Јуришић.

— Па шта ти одговори? запита пуковник Ђорђе.

— Ради се, рече, ваљда се ради; можда се и не ради, а требало би да се ради; добро је, ако се ради; ако ови политичари не раде, штета је, грдна је штета. Не знам, онај министар Милутиновић...

— Ја сам га гледала, па му рекох: Ама, господине, Пашићу, ви то треба тек да знате, и с вама разговара једна Српкиња, у чије родољубље ви не сумњате, ви са њом можете отворено говорити.

— Шта ти, Стојо, на то рече? запита пуковник Ђорђе.

— Јес’, јес’, треба отворено говорити, рече, а ја га даље нисам више питала. Мени је било доста, јер сам и из загонетних његових и безначајних одговора стекла уверење, да ни Пашић ни његови пријатељи нису заборавили на велике српске дужности. Будите уверени, браћо, да је балкански савез готов и да су наши национални идеали пред борбом за њихово остварење. «Уједињење или смрт» не треба више да стрепи за успех, јер је наша нација данас потпуно будна. «Уједињење или смрт» и од сада мора опрезно и неприметно радити на ствари српске нације, али већ данас можемо рачунати, да је све сазрело за остварење националнога идејала. Уједињење или смрт!

Красна официрска српска раса гледала је ову жену као са неком побожношћу; официри су били електрисани њезиним речима, и ма да су се већ једном заклели на међусобну верност, дограбише и [11] укрстише сабље, које су на електричној светлости севале као љуте змије, и, не мислећи да ли ће их ко год чути, кликнуше:

— Уједињење или смрт!

— Нека мре, ко хоће да живи; нек, живи, ко хоће да мре!

— Смрт непријатељу!

После ових громких речи нешто тресну у орману, који се брзо отвори.

Из њега испаде човек, неописано устрашен.

— Ко си?

— Јој, господо часници...

— Ко си? Говори, бре! Шта си хтео овде?

— Јој, господо часници... јој, господо ча-а-ас-ници... Јоој!

Капетан Млађа грмну:

— Шпијон непријатељске државе!

Официри љутито повикаше:

— Смрт шпијону!

Потргоше у трену ока револвере.

Онај се грешник сроза на земљу и у самртноме страху и готово као дивља животиња кукаше: „Јооој, господо часници“...

Његове су се очи помутиле на догледу револверских цеви; његови живци и мишићи су на мах сасвим попустили; свега га је мука спопала.

И таман да официри опале, нађе се међу њима Стојанка и мирно рече:

— Оружје оставите на своје место! Сад несретника не треба убијати, јер он прво мора да каже, ко га је послао, да шпијонира. После тога ће видити, како се суди шпијонима у земљи, на коју аждаје зијају.

ДРУГА ГЛАВА
Бегство Недићеве Нате

Београде, Београде!

Ти си наш велики свет! Ти си наша Пешта, Беч, Париз, Лондон!

Ти си велики свет за наше у Србији и за наше изван ње, који доживе слом у животу.

Београде, ти си свршетак толиких наших романа!

Колико ли си примио жена, које су поклизнуле и побегле од мужа!

Колико ли си примио жена, које мужа нису волеле, па отишле у бели свет!

Колико ли си, Београде, примио девојака, које су, осетивши сладост живота, поклизле и отишле у нови, у велики наш свет, да живе зар животом новим!

Наши, кад су у слому, тебе потраже, јер ти си за њих велики свет. У теби се српски говори као и у селу, у којем је лепа девојка поклизнула, а у теби се многи и многи роман копреном покрива.

Ти, Београде, не питаш ни за чије историје и ни за чије романе; ти свесрдно примаш оне, који су пали.

Београде, ти си место свршених и почетих [13] романа. У теби се српски романи свршавају и почињу.

Твоји портири из Прека, са твоје Предстраже, твоје собарице и вице-собарице, твоје куварице, твоји тестераши и таљигаши, па и многа твоја господа — то су свршени и почети романи.

Нико те романе још није написао.

Београде, они се у теби и свршавају и почињу неописани.

На широкоме раскршћу код Хотела Славије Београду ударила је једна средовечна жена Шумадијском улицом. На почетку улице срела је витког, високог артиљеријског официра, којем учтиво и пријатељски рече:

— Ама молим вас, господине, да ли би ми могли рећи, где је кућа госпође Стојанке.

Официр је погледа са нешто неповерења и рече:

— Ви сте стрина, из Бачке?

— Да, одговори она, па сам рада, да мало одем до моје, госпође, да је видим. Већ је дуго видила нисам.

— А ви, стрина, познајете госпођу Стојанку?

— Познајем је. Кад је она била у нашем крају, била је код нас... Тако смо ту госпођу сви заволели.

На официровом се лицу изгуби после тих речи оно мало неповерења.

— Ја ћу вас, стрина, одвести мало до горе, па ћу вам онда показати кућу госпође Стојанке.

— О, баш вам хвала, рече стрина и пође са официром уз Шумадијску улицу.

Кад је Стојанка видила, врло се обрадовала, и пољубивши је у руку, рече радосно:

— О, драга моја стрина-Неранџа, како се радујем, што вас у својој кући видим.

Стрина Неранџа је пољуби у образ и рече:

— Чедо моје, и ја се радујем, што те видим тако здраву и тако лепу. Како је лепо овде код тебе! Само, рано моја, да ниси тако самохрана.

— Шта ћемо, стрина-Неранџа, рече Стојанка лако уздахнувши, тако је бог хтео.

— Његовим се наредбама, напомену стрина-Неранџа, морамо сви повиновати. Све се, чедо моје, мора стрпљиво сносити, што бог нареди.

Стрина-Неранџа обриса рупцем две крупне сузе.

Анђа уђе, носећи слатко.

— Анђо, рече Стојанка, ово је наша стрина-Неранџа, о којој сам ти причала.

Анђа остави на сточић слатко, пољуби стрина-Неранџу у руку, па је, за тим, послужи слатким.

— То је, чедо, твоја Анђа. Како је, рано моја, чиста и лепа!

Анђа изнесе слатко.

— Па како су на дому? запита Стојанка.

— Поздравили су те, чедо моје...

— А моја лепа Ната? Шта ради моја лепотица?

Стрина-Неранџи наново почеше сузе да избијају.

— Стрина-Неранџа, зашто, болан, плачете? рече Стојанка уозбиљивши се.

— Није, чедо, добро, није добро...

— Шта је, стрина-Неранџа? Кажите ми, стрина-Неранџа!

— Зато сам, чедо моје, и дошла к теби. А коме [15] ћу у Београд, ако теби нећу. Јао, чедо моје, није добро, није добро...

Стојанка јој примаче своју столицу.

— Да није болесна? запита брижно.

— Јао, чедо моје, нема је...

— Нема је! рече Стојанка изненађено.

— Већ недељу дана, чедо моје...

Стрина Неранџа поче горко плакати.

— А где је моја лепотица? питаше Стојанка. Шта је то било? Како да је нема већ недељу дана?

Стрина-Неранџа уздахну тешко.

— Све ћу ти рећи, рече утирући сузе, од тебе немам шта да кријем. Била си у нашој кући само три дана, али си нам омилила и постала, рано моја, наша. Теби ћу све рећи.

— Говорите стрина-Неранџа, са мном као са кћери рођеном.

— Ти знаш, чедо моје, настави стрина-Неранџа, да смо је требали удати у ону газдачку кућу у Сентомашу; али неће, па неће.

— Није хтела!

— Допала се и момку и родитељима, али она неће, па неће. Питам је: „Нато, чедо моје, па зашто нећеш? Видиш, то су људи уредни и имућни, кућа им је на лепоме гласу, сермија им је велика, а момку нема замерке“. А она: „нећу!“ Својеглава је, рано моја, својеглава од детињства свог.

— Зар Ната својеглава? Моја лепа Ната својеглава? зачуди се Стојанка.

— Лепа, чедо, ал тврда глава шајкашка.

— Па за кога је она хтела? Да није каквог момка у селу волела?

— Нисмо ми ништа, рано, о томе знали, кад чујемо, да њу воле општински писар Пера. Чујемо ми то, а не верујемо; ал ево ти једнога дана Пере У кућу...

— Да проси?

— Тражи Нату, а ми се зачудисмо. Кажемо му: „Хвала теби, који си се сетио наше Нате, а даћемо ти одговор, кад се са девојком разговоримо.“ Рачунамо, неће Ната хтети за њега ни да чује; ал смо се преварили.

— Хоће за Перу писара?

— „Хоћу“ па „хоћу“... А где би је ми дали за њега, кад пије, и само пије. Каже мој: „3а сваког другог, ал за ту те пијаницу не дам“. „Па шта му фали?“ каже она. „Не фали му ништа, ал пије и ноћу пева по селу.“ На том би се тако и свршило, да није зло искрсло. Јадио моје дете... јадно моје дете...

— Па шта је било?

— Није, чедо, добро било. Чуло се у селу, да је Пера преварио, па су је спевали у песму. Знаш, рано, код нас у селу одмах спевају. А кад је онај мој чуо, у мало је није убио... једва сам је отела...

— О, о, о, зашто децу бијете?

— Е, шта ћеш, чедо, тако је код нас.

— Богме, чика Аца то није требао радити. Нарочито кад је знао, да је својеглава.

— Камо лепе среће, рано, да је није онако душмански истукао; не би данас до овога дошло.

Стрина-Неранџа тихо плакаше. За тим, бришући полако сузе, говораше и опет плачући:

— Устанем, рано, ујутру, устанем, чедо, одем у [17] [...] [18] њезин вајат, и сва се охладим. Нема је, рано, постеља хладна...

Стрина-Неранџа се поче гушити у сузама.

— Нема је, нигде је нема... Питали смо и распитивали... нико ништа не зна... нико моје чедо ни видио није... нигде је нема... моје Нате нигде нема...

— Да ли сте власти одмах пријавили?

— Све смо учинили, па ништа... као да ми је дете у земљу пропало...

— А Пера писар?

— Он је у селу...

— Да ли он што не зна?

— Не зна, чедо. Питали смо га, да нам поштено каже, али смо видили, да и он не зна, и да је и њему жао.

Стојанка уздахну и вртећи главом рече:

— Натице... Натице...

— Па да ти кажем, чедо, настави стрина-Неранџа искрено и поверљиво, немој замерити, били смо и код врачаре, и она је бацала карте, па каже: „Нигде није на другом месту него у Београду, идите тамо и тражите је.“ Па сам дошла рано, код тебекана, а код кога ћу у Београд, ако код тебе нећу.

ТРЕЋА ГЛАВА
Тајанствена вест о доласку шпијуна стране државе

Већ је једанаест а Боривој Радојковић шеф полиције још је у својој канцеларији.

Млад је то и вредан човек, а своју тешку службу необично воли. Проучио је најбоље полиције светске и све своје искуство ставио је на службу својој отачбини.

Тешка је врло тешка служба његова.

Србија је земља, која има много непријатеља, а Београд је врзино коло од њиховога тајнога рада.

Непријатељи, који Србију хоће да прогутају, раде испод земље, и тај рад треба пронаћи, пратити, и кад наступи потреба осујетити или уништити. Боривојева је служба тешка и родољубива, и он се није спремао за њу само проучавањем страних полиција, него је проучавао и сам себе, како би био што јачи и што врснији за своју службу.

Неговао је своје тело; није употребљавао алкохол и душевно се стално усавршавао. Тежио је да живи животом чистим, и чувао се, да у животу не учини какву тешку фалинку.

С тога је имао доста успеха у раду и обично је брзо улазио у тајне непријатељскога рада против Србије.

Вечерас је опет размишљао о једном загонетном случају.

Седи за столом и мисли. Погледа две дописнице. Остави их; устане; шета; врати се за сто и прегледа дописнице.

Зврји телефон.

— Хало!

— Хало!

— Јесте ви, господин Боривоје?

— Јесам. Нађе ли му где год траг?

— Све сам главније каване прошао. Нигде нисам видео никаквог сумњивог странца.

— Да ли си био у орфеуму на Булевару?

— Нема ни тамо.

— Добро. Сутра ћеш добити потпунији налог. Сад иди кући поред Булевара и кажи Радаковићу, да не прати више онога немца, јер сам добио поуздан извештај, да није официр, него да је заиста фабрикант.

Кад је Бора затворио телефон, поче, да мисли, како ће сутра свом најбољем детективу Мирковићу дати потпунији налог. То бити мора; то тражи интерес земље. Али како? Како ће се то из земље до ујутру створити?

Бора поче опет да се по соби шета.

„Ама“ поче да размишља „ко ми је само послао те карте? Она? Да није она? Није она... Није, није. Заборавила ме је. Није ме ни волела... Она је само замишљала, да ме воли. И сад је све прошло... Она је отишла и заборавила ме. Девојке не љубе; оне само мисле да љубе...“

Леже на диван и заклопи очи рукама. Очи су биле затворене, али се пред њима ређала слика за сликом.

... Враћа се из Париза у отачбину. Почиње завидну каријеру. Стиче глас и уважење. И онда се срета са њом. Она му се допала. И он се њој допао. Она га је волела. „Ах“ говори сам у себи „волела, волела... Није волела, јер девојке не волу; оне хоће да се удаду...“

Устане, шета се, леже на диван, заклапа очи; а слике се наново ређају.

...Иду у Топчидер, пењу се у Кошутњак, у пуној срећи лете по ливадама и беру пољско цвеће. Она је понела собом велику киту цвећа; рекла је, да ће је осушити и чувати. „Да ли је још чува?“ мишљаше. „Не чува, не чува. Ко зна, да се већ није удала, и сад се можда смеје оном, што је мислила, да је љубав према мени... Прекинуо сам све, кад сам рекао, да је волим само као пријатељицу. Она је отишла, отишла... нема је више... ја сам је волео као пријатељицу... кита цвећа... тога цвећа више нема... ако га још и има, цвеће се осушило... тако се све суши... све се суши... и љубав се осуши“...

Устаде брзо, исправи се. Помисли: опет собом не владам. Напрегао је све силе, да овлада собом. Он се стално веџба у владању самим собом.

Поче опет да мисли, да се нешто решава.

Решио се.

Приђе телефону.

— Хало.

— Овде је централа.

— Молим Коларца.

После мале почивке:

— Овде је Коларац.

— Да ли је још тамо Недељко Лазаревић?

— У сали је на концерту. Ко га тражи?

— Моли га један пријатељ, да дође на телефон.

После мале почивке:

— А ти си? Јеси ли у канцеларији?

— Јесам.

— Зар још радиш! Их, будало једна, иструнућеш у канцеларији! Дођи болан, мало на концерат... Чујеш ли музику?

— Чујем.

— Да мало оставим телефон, да слушаш.

После мале почивке:

— Дивна музика!

— А ти трунеш у канцеларији! Та неће Србија пропасти...

— Дођи мало, ако можеш.

— Само ако што важно требаш.

— Па гледај, да дођеш.

— Мало доцније. Слушај још мало музику. Чујеш ли „Продану невесту“...

После једнога се минута телефон затвори.

Бора остаде сам у канцеларији.

„Како је она волела Сметанину оперу!... Ах, да све то оставим... Све је прошло... Није она то тако тешко поднела. Ја јој ништа нисам обећавао, никакве наде давао... Прекинуо сам, јер је тако морало бити. Ја сам је само као сестру волео, а она је само мислила, да ме воли... ја сам је само као сестру волео“..

Лазаревић није дуго чекао, него пође, а са намером да се Коларцу брзо врати.

„Мора да је нешто важно“ мишљаше „није заслужио, да му будем на руци, али посигурно није ствар његова него национална“.

Кад се са Бором поздравио, запита га:

— Но, шта је?

— Да видиш, рече Бора и предаде му прву дописницу.

Лазаревић погледа. Не види се место, јер је бачена у воз. На карти пише:

„Много видим и много слушам. Ја сам у непријатељској чељусти, која на вас зија. Општи интерес тражи, да ти се по некад јавим. Временом ћеш се уверити, да ти пише народни пријатељ “.

Кад је Лазаревић прочитао, помисли: „Она“...

Он је све знао, јер је био њезин побратим. Он је због прекида осудио Бору, са којим би прекинуо све везе, да их није спајао рад на народноме делу. Но он је, уза све то, стално у срцу велику тугу носио.

Узе другу карту и прочита. Исти рукопис, али није њезин. У карти стоји:

„Доћи ће ти човек. Добар је Србин. Казаће ти. Ти ми дајеш реч: да ћеш га саслушати, да га нећеш питати, ко је и шта је и ко га шиље и да ћеш га пустити непраћена твојим људима. Кад дође, рећи ће ти „Vale Caesar morituri te salutant!“ и кад му ти исто одговориш, дао си реч. Ти држиш на реч.“

Лазаревић предаде Бори обе карте. За тим се окрете у страну. Био је некад осетљив, па му сузе ударише на очи, јер је осетио, да је писала она.

За тим силом поврати сузе натраг, окрену се Бори, па тужнији него до сад и са мало промуклим гласом рече:

— Па беше ли тај човек?

— Ама, шта мислиш, ко је писао те карте? одговори му Бора.

— То је споредна ствар. Писао је неки добар Србин.

— Мушко, мислиш?

— Па, наравно. Зар не видиш рукопис.

Бора уздахну, али није знао, да је уздахнуо. Лазаревића, на то, нешто заболе на срцу.

— Беше ли, дакле, тај човек?

— Био је јутрос, одговори Бора, а мучно му беше, што Лазаревић није хтео говорити о картама. Видио је, да овај слути, ко је карте писао.

— Па шта је било? Причај ми.

— Јутрос ми се пријави стар господин, којега одмах примим. Нешто је погурен, има мале проницаве очи, кратку рејаву браду. Чисто се нешто лекнух од тога човека, не знам, ко је и шта је, али је на мене учинио утисак рођеног револуционара.

— Кад ти је говорио, а говорио је одрешито српски, држао је шешир у десној руци и њиме пратио свој говор, рече Лазаревић.

— Ти знаш, ко је то? рече радосно Бора.

— Не знам. Причај даље...

— Кад уђе, право мени пође. Стаде пред мене, дрско ме погледа и рече: „Ти си Бора Радојковић?“ Потврдим. Онда он рече: „Vale Caesar morituri te [25] salutant!“ Ја се размишљах, да ли да поновим те речи, или да га натерам, да ми све призна. Одлучим се ипак, да дам поштену реч, па и сам изустим ту латинску реченицу. Он онда узе шешир у леву руку, пружи ми десницу и ми се руковасмо. „Сине“ рече ми „можда ћеш чути све, а можда и нећеш. О мени сада знај толико, да ми је отац четрдесет осме погинуо. Сад прелазим на ствар. Овамо је дошао издајник. Врло је опасан и спрема неко зло. Средњег је раста, немирна је кретања, има засекотину на образу. Чини, сине, своју дужност и спречи зло. Ухвати га и сазнај од њега непријатељски план, а онда га можеш убити!“ После тога ми пружи руку, погледа ми оштро у очи, рече „збогом, сине“ и оде.

Лазаревић се замисли.

— Па шта си учинио? Запита после мале почивке.

— Не могу нигде да га нађем: Шта ти мислиш о свему томе?

— Не могу ништа тачно да ти кажем. У осталом, разговараћемо о том још.

— Сутра?

— Прексутра.

— Зар не би боље било сутра?

— Путујем ујутру брзим возом.

Радојловићу удари нешто крви у образе.

— Надам се, рече Лазаревић, да не постоји интересовање, камо путујем, и да, према томе, нећу бити праћен. Но ако баш мора бити, да будем праћен, онда би добро било, да се мисија повери каквој дами, јер је то најпријатнија пратња.

— Ти знаш, да даме нису у служби...

— Коме ти то? У осталом буди ми здрав и весео. Лаку ноћ!

— Зашто ми не рече, ко је писао карте?

— Не знам. Лаку ноћ!

— Лаку ноћ!

ЧЕТВРТА ГЛАВА
Песма сеоскога славуја

Ноћ је.

Село се умирило. Село спава. Куће спавају. Равница спава.

Багрен мирише.

Ноћ је.

Село не спава. Равница не спава.

И ноћ има живот. Село живи ноћу. Равница ноћу живи. Ноћ говори.

Говор ноћи меша се са лавежом паса. Пси ноћу друкчије лају него дању.

Говор се ноћи меша са звонењем звонцади на овновима. Звонцад ноћу друкчије звоне.

Ноћ живи и говори. Живот ноћи осећају живци узбуђени. Говор ноћи, тајанствени говор ноћи разуме машта разгрејана, душа узнемирена.

Има душа узнемирених. Има српских душа много узнемирених.

Багрен мирише. Мирис се багрема меша са животом ноћи, са говором ноћи.

Пријатна ноћ на багрем мирише.

Песма се чује.

Песма се чује у последњем шору.

У последњем шору песма се чује и багрем мирише.

То у ноћи пева писар Пера.

То је онај писар Пера, што је преварио Недићеву Нату. Није писар Пера преварио Недићеву Нату; он је Нату волео...

И Недићева Ната писара Перу волела је...

Писар Пера пева у ноћи...

Битанга! Лола! Пијаница! Швалер!

У ноћи пева писар Пера...

Сеоски славуј...

У ноћи славуј пева. Багрен мирише. Ноћ ромори.

У последњем шору песма се чује. У последњем шору песма се губи. Песма се у поље разлива.

Багрен и пољско цвеће у пољу мирише. Пољска ноћ мирише багреном и пољским цвећем.

Пољем пева сеоски славуј.

Битанга! Лола! Пијаница! Швалер!

Пољем пева сеоски славуј:

Збогом ми остај, село и песмо у теби! Битангу никад више видит не ћеш, јер немаш више Недићеве Нате.

Ни песму моју више чути не ћеш, јер немаш више Недићеве Нате.

Волео сам те, Нато, и срцем и душом, а љубав своју дала си мени, дала си мени, Недићева Нато.

Када си била у вајату сама, да ли се сећаш, да ли се сећаш Недићева Нато, ах, да ли се сећаш...

Ја ћу се увек сећати, Нато, јер љубав права никад не гине. И миловања најслађег на смрти сетићу се ја.

Зашто си отишла, душо, зашто те нема, Недићева [29] Нато? Зар за то љубав даде, да ми одлетиш незнано, далеко, далеко...

Сад онај, који знаде сладост пољупца твога, у свет је пош’о, да те тражи, у свет је пош’о да те тражи...

И пита поноћ нему: где ли си Нато ти?

И пита багрема мирис: кам оде моја Ната?

И пита пољскога цвећа мирис: да л’ туда прође Натица моја слатка?

А поноћ нема одговора не да.

Миришу багрем и пољско цвеће.

А поноћ нема одговора не да...

ПЕТА ГЛАВА
Капетан краљеве гарде Жарко Белимарковић ступа у „Уједињење или смрт“.

Тајно удружење „Уједињење или смрт“ беше раширено у целоме официрском кору, па је обухватило и широке слојеве грађанства по целој Србији, али у њему још не беше ни један од официра краљеве гарде.

Било је потребно, да у „Уједињењу“ буде и дворских официра, али је такођер било потребно, да двор пре времена не сазна за ту патриотску организацију. У двору би се, може бити, могло криво схватити организовање официра и грађана, па је, на једној седници „Уједињења“, било решено, да се двор, односно млади наследник престола, обавести тек кад ствар за то сазре.

Требало је с тога у официрима краљеве гарде наћи најпоузданијег и поверити му све, а од њега узети реч, да ће о свему ћутати, ако и не буде склон, да у „Уједињење“ ступи.

Изабран је капетан краљеве гарде Жарко Белимарковић, а капетану је Јуришићу поверено било, да Белимарковића за „Уједињење“ задобије.

Оба су пријатељи из детињства, оба су били у једној класи Војне академије, а заједно су провели две године у француској војсци на студијама.

Белимарковић је био храбар и частан официр и због своје чистоте карактера био је поштован како у официрском кору тако и у двору. Уживао је нарочито поверење наследника престола Александра.

Капетан Јуришић се споразумео са Белимарковићем, да једно вече проведе у Топчидеру, јер жели са њим нешто поверљиво да разговара. Белимарковић му је дао реч, да ће о свему ћутати.

— Да ли ти је, Белимарковићу, познато, да се нешто спрема? запита га Јуришић за време вечере.

Белимарковић га погледа мало изненађено, испи чашу киселе воде (он не пије алкохолна пића) и рече:

— Ја Јуришићу не знам готово ништа; знам за рад Народне одбране, знам за неке омладинске организације, а у двору се говорка, али тек само говорка, да има нешто међу официрима.

— Не знају ништа?

— Не знају, али се живо интересују.

— У своје време ће бити и Александар обавештен; за сад ћеш само ти сазнати.

— Има, дакле, ипак нешто на ствари.

— Има, одговори Јуришић.

— Говори се, да је образовано „Уједињење или смрт“.

— Истина је. Побијај те вести свугди, али знај да друштво постоји.

— Чисто официрска организација?

— Официри, грађани и омладина, одговори Јуришић и запали цигарету.

— Није ли то мало опасно увлачити грађане у официрске организације?

— Није, Белимарковићу. Члан „Уједињења“ зна само за једнога члана, за остале чланове не зна.

— А управа?

— Ни цела управа се, за сад, међу собом не зна.

— Па ипак мора бити неког средишта. Ко држи конце у својим рукама.

— Поуздано лице.

— Генерал Божа Јанковић?

— Не.

— Па ко?

— Жена...

— Жена! Која?

— Стојанка.

Белимарковић махну главом два три пута и са осмејком рече:

— Сад нешто разумем.

— Била је код Александра, рече Јуришић, и говорила о нашим националним задацима.

— Ти дакле, Јуришићу, знаш за ту посету?

— Знам. Зато је ишла, да се дође до тачнога сазнања о престолонаследниковим националним уверењима.

— Па зар ви нисте знали, колико је он велики Србин?

— Знали смо, али није било довољно.

После мале почивке рече Белимарковић:

— И према томе „Уједињење“ нема тежњи, које се односе на унутрашњу политику?

— Не. Ти, у осталом, Белимарковићу добро знаш, да се српски официр не бави политиком. Ти [33] знаш, да српски официр има само један идеал, а тај је народно ослобођење. Шта да ти причам Маркове конаке, кад све знаш. Кад смо упали у Двор и убили Александра и Драгу, уништили смо их, јер смо се уверили, да последњи Обреновић неће извршити заветну мисао. Довели смо Карађорђевића, верујући, да у Петру није изумро Петар Мрконић. Испрва је изгледало, да смо се преварили, али смо се, за тим, почели полагано уверавати, да старац далеко гледа. Ми знамо, колико је тога старог Србина болело, што су му за време анексионе кризе руке биле везане, а анексиону кризу нисмо заборавили, и она је била извор „Уједињења“. Наш силни национални инстинкт за одржањем родио је „Уједињење“.

— Мило ми је, рече Белимарковић, што у вас постоји вера у краља, но ви сте ваљда и зато створили организацију, да државнике, у које, можда, немате довољно вере, морално присилите на акцију...

ШЕСТА ГЛАВА
Уједињење или смрт! или Душевна револуција у Србији
(Слика из 1908. год.)

Министар иностраних дела др. Милован Миловановић је ушао у предсобље свога кабинета лагано и одмерено, послужитељ Светозар прихватио му је шешир и штап, и министар је, за тим, ушао у свој кабинет и сео у наслоњачу.

Кад му се јавио секретар, министар му рече, да му доцније реферише о дешифрованим депешама и да га неко време остави самог.

Министар, оставши сам, није ништа писао, него размишљао.

Био је хладнокрван као и увек, али је борба у његовој души била велика и тешка.

Спољашња је политика Србије била у његовим рукама, и на њему је лежала велика одговорност због крупних догађаја, који ће за два дана наступити.

Аустро-Угарска ће прогласити анексију Босне и Херцеговине!

То је само мали број политичара знао, а у Србији је знао само др. Миловановић, Двор и још два три крупна политичара. Дру Миловановићу је то, на [35] месец дана раније, саопштио руски министар иностраних дела Извољски.

Србија није знала, да предстоји анексија, и у томе је лежала велика опасност.

Др. Миловановић је Србију знао врло добро. Знао је он и познавао ту чудновату земљу.

Европа је, истина, Србију подаништавала, јер је није добро познавала, али је др. Миловановић знао, да Србија није само земља министарских криза, унутрашњих гложења, земља, у којој се у мирно доба, и на звезде лаје, него да је то држава, која има своју дубоку садржину.

Ни рођена браћа нису Србију добро познавала, јер је на њихов појам о њој много утицала жута штампа, која је са сасвим одређеном непријатељском намером Србијин углед у свету систематски рушили.

Др. Миловановић, знајући, колико је патриотизам у Србији развијен, са сигурношћу је рачунао, да ће се цела земља, кад сазна за анексију, за неколико сахата запалити као сумпорно море.

А о анаксији се није смело народу раније јавити!

Извољски, пре но што је дру Миловановићу саопштио, да ће се извршити анексија, тражио је и добио од њега и реч, да то неће у земљи раније објављивати.

„Шта ће све бити“ мишљаше др. Миловановић „кад земља сазна. Како ће се земља одржати у миру? Ја, у осталом, морам бити хладан, савршено хладан, не смем равнотежу изгубити. Ништа се учинити не може, и треба гледати, да се барем ово парче слободе сачува.“

Ништа се учинити не може!

Тако је изгледало, јер је цела Европа била за мир, а нарочито Русија.

Аустро-угарски министар иностраних дела гроф Ерентал изабрао је врло згодно време. Био је сигуран од међународних заплета, и са великом је вероватношћу рачунао, да ће Србија, под силним притиском великих сила морати да остане мирна.

„Међународна је ситуација“ говораше др. Миловановић сам собом „неописано по нас неповољна“..

Светозар уђе у кабинет министров.

— Господин је Пашић, рече, јавио телефоном, да ће доћи.

После кратког времена дође Никола Пашић, који ма да тада не беше министар иностраних дела имађаше великога утицаја на Србијину спољашњу политику. Др. Миловановић је био будна глава, али се у тешким приликама, саветовао са Пашићем, и многа је његова одлука произишла из тих саветовања.

Пашић је, наравно, био међу оним политичарима, који су знали, да ће анексија бити проглашена.

— Никола, рече му Миловановић, кад он дође и седе за министров сто, дакле прекосутра.

Пашић поглади дугу, сасвим проседу браду и рече:

— Како мислиш и кад мислиш, Миловане, да објавиш?

— Нисам још на чисто. Ја мислим да већ сутра после подне можемо пустити глас. Око подне ће за јамачно доћи пресбироу депеша из Беча, па да је дамо новинама.

Пашић, после малога размишљања, рече:

— Може и тако.

„Како мислиш и кад мислиш, Миловане, да објавиш?“

— А кад „Политика“, рече Миловановић, објави у нарочитом издању, шта онда?

Пашић ћуташе и размишљаше.

— Имадеш ли ти, запита Миловановић, каквих вести из Русије?

— Данас и јуче никаквих.

— Та, рече Миловановић, шта би и те вести помогле. Поручено је, да се ћути и да се чека. Мучна ситуација!

— Мучна, бога ми, додаде Пашић.

— Ратовати, рече Миловановић, не можемо. Војску тек спремамо за велике задатке, а и да нам је наоружање сасвим готово, не би нам много помогло. Велике силе хоће мир. Почети рат било би врло рискантно. Посигурно би довели Србију у питање, а ја држим, да ми, кад је већ тако, морамо настати, да бар Србију спасемо.

Пашић га је слушао пажљиво, па после мале почивке рече:

— Имаш, Миловане, право и немаш. Србију, нема сумње, треба очувати, но шта ће Србија оваква, каква је данас, овако, како је ода свију страна затворена. Потребна је Србија врсна за велике националне задатке.

Па мислиш, Пашићу, да би се ипак могло рескирати?

— Ја видим, одговори Пашић, да је твоје гледиште тачно, да смо тек на половини наоружања, да би сва Европа била против нас, и да на Русију никако не би могли рачунати, али ме неки силан инстинкт гони, да помишљам и на рескир.

— Никола, рече Миловановић са лаким осмехом, [39] у теби још није изумро револуционар. Спољашњи те свет држи за великог рачунџију, али ми, који смо ти близу, видимо, како ти се очас јави стари занос. Ми, мој Никола, морамо гледати, да Србију сачувамо.

— Кад си био код краља? запита Пашић после неколико тренутака.

— Синоћ, одговори Миловановић. Знаш, код кога сам управо био?

Пашић га погледа радознало.

— Код Петра Мрконића сам био, рече Миловановић јаче но што обично говори.

— Тешко, много је тешко време настало, упаде, преко обичаја Пашић, који је одмах схватио, шта Миловановић хоће да каже.

— Не може, да спава, настави Миловановић. А види, да су моји назори највише за примање! Петар Мрконић, наравно, склон је на велики рескир, али разум, разум мора да господари. Хладан, стрпљив, владар од великога самопрегоревања мора данас да потисне Петра Мрконића. То је врло тешка борба, али ту је категорички императив великих сила.

— Врло је незгодан и његов положај, рече Пашић.

— Нема сумње, одговори Миловановић. Али незгодан је и положај нас свију. Та зар ја не замишљам и не желим Србију велику и силну. Но сад, сад морамо приклонити главу, да се одржи и ова данашња. А будућност нам нико не може одузети. На наоружању морамо радити удвострученом снагом, а за нас угодан међународни заплет није далеко. Русија, Француска и Енглеска све се јаче [40] зближују, Италија у Тројном Савезу није никада довољно поуздана, а анексија ће Русију и Аустро-Угарску неоспорно довести у врло хладне односе. У тој компликацији лежи наша будућност. И владар то увиђа, али га је тешко помирити са неизбежним потребама. Петар се Мрконић бори са старим, искусним владаром, и гвоздена дипломатска логика ће победити Петра Мрконића, али ће ваљда ипак доћи време, када ће старац стати пред народ у пози Петра Мрконића.

Пашић је гладио браду, и његово се хладно, рачунско лице раздрагало на пророчке речи дра Миловановића...

Сутра дан око четири сахата „Политика“ је нарочитим издањем објавила, да ће се дан за тим, у Бечу, прогласити анексија.

Око шест сахата већ је био пред Народним позориштем и око споменика кнезу Михајлу велики народни збор.

Београд је већ цео био узаврио.

Сутра је дан врила цела Србија. Сумпоровита се земља запалила. Димило се и пламтило...

Цела је земља, колико је грло носило, протестовала против анексије.

И тако је трајало скоро пола године дана.

„Рат... рат!,..“

Рат није давала Европа! све велике силе су енергично говориле влади: „Ратовати не смете!“

Народ је хтео рат, из земље је извирала силна жеља за ратом, а влада је ту жељу морала гушити.

Европа и влада су је најзад угушили и народ се, после пола године, морао умирити.

Но оно, што је трајало пола године, то је била велика душевна револуција земље Србије.

Душа је Србијина и иначе револуционарна, али је анексиона криза до дна револуционисала. Анексиона је криза била велика политичка врућица, која је Србијину душу прочистила и спремила за велике задатке.

Анексиона је криза увод у Кумановску битку. Она је била преображај, а преображај је био потребан, да се продре чак на Адрију.

Народ је анексију сматрао за ново Косово, и, после тога, почео се утрострученом снагом спремати — да старо Косово освети.

У томе раду на прибирању и организовању снаге народне постало је по мало, а, за тим, се силно развило тајно патриотско удружење „Уједињење или смрт“.

Видило се, да се на националноме делу мора радити и јавно и тајно, а нарочито тајно.

Још за време анексионе кризе људи су увидили, да треба начинити силно удружење, које ће обухватити целу земљу и које ће радити на ослобођењу.

То удружење ће бити озарено зрацима великог народног идеала, и, ма да се на више страна на њега помишљало и о њему говорило, камен темељац му је ударен једне вечери у салону госпође [42] Стојанке. Она и њезин капетан су у својем дому примили и неговали „Уједињење.“

Кад је коначно закључено, да се удружење у живот приведе, Стојанка је кликнула:

„Уједињење или смрт!“

Присутни официри, укрстивши сабље, то су поновили.

О начелима „Уједињења“ још ће бити речи у овоме роману.

СЕДМА ГЛАВА
Кукурикање мајоровога петла

Кад је млади петао мајора Здравка први пут прокукурикао, мајор је давао вечеру.

Мајор Здравко више воли петлове и кокошке него Београд. Мајор Здравко воли своје Ваљево и своју економију тамо, али га озбиљност службе задржава у Београду. Министру треба, и министар га је преместио у Београд.

И у Београду мајор Здравко има свој живинарник. Он воли петлове, кокошке и пилиће, и они су део његове домаће среће.

Кад се мајор Здравко врати са тешке службе у министарству, одлази, да покупи нова јаја. На свако јаје бележи дан, у који је снесено.

Мајор Здравко сам насађује квочке; ту је, кад се јаја стану лећи; мале пилиће храни и негује. Мајору су Здравку пилићи радост велика. Он се у њихов развој, њихово напредовање сав уживи; млади се лепи петао развија из душе његове.

Кад му је један од омиљених његових петлова први пут прокукурикао, мајор је давао вечеру, а на вечери је био и Лазаревић.

Лазаревић се обрадовао, кад је добио позив на ту вечеру, јер је волео мајора Здравка, што је у њему гледао идеалан тип српског официра. Мајор [44] је Здравко био неуморан у послу у министарству, он је често пута и ноћу радио, њему су тада увек у ушима звониле министарске речи „спремајмо се, само се неуморно спремајмо“, и он је давао министарству све, што је могао дати: и издржљивост у раду, добру вољу, велико осећање, дужност и крајњу поверљивост. Изван министарства он није ништа знао, није знао ништа ни према жени ни према друговима и пријатељима. Мајор Здравко је био тврди камен, који ништа није знао и од којега се ништа није могло чути.

Мајор Здравко није волео само живину, него је држао псе, мачке, телад и ждребад, и сејао је ротквице.

Пса Цула је необично волео, а тај пас Цуле потиче од једне љуте сељачке кучке из околине Ваљева. Цуле је љут и добар, љут је на странце и непознате, а најбољи је према својем мајору. Ни с ким се он толико не разуме као са мајором. Кад он само једном мајора погледи (тај дивљи опасни Цуле!) колико има само душе и разумевања у томе погледу!

Мачку Жижу и Цицана мајор много воли. Жижа је сасвим црна, добра и бојажљива мачка, а Цицан је охол и поносит и ретко умиљат (он врло, врло ретко преде); али кад мајор куда оде, па се ноћу враћа, Цицан увек пред њега далеко истрчи.

Како мајор Здравко воли коње и телад, он је много у штали, и често се пута сав на шталски ваздух осећа. Он воли ту атмосферу, а и са друштвом у шталама запосленим, са војницима и сеизима, он је сасвим интиман. Они га поштују и воле, и садржина је њихове интимности међусобно разумевање, [45] поштовање и урођене међусобне симпатије. Сахатима мајор, често пута, са њима разговара, а ти су му разговори мили као и рад у министарству и спремању земље за крупне догађаје.

Војници и сеизи имају родитеље, наравно сељаке и сељанке, и они често долазе. Добри су то знанци мајорови, они му кажу „ти“ и „Здравко“ и код њега у кући су они при ручку за заједничком породичном трпезом. Мајор Здравко са њима са таким интересовањем разговара као да ради реферат о стиглој муницији за топове из француске или о успешноме прављењу бездимнога барута у Обилићеву.

Мајор Здравко има, наравно, и мајорицу.

Мајорица Мара враг је жена и мајору Здравку готово никад не да мира. Мајорица је Мара велики враг.

Она, дабогме, није увек била мајорица, и кад је оно често залазила у улицу, где је Здравко становао, кад је оно писала и нека намирисана писамца, Здравко је тек био поручник. Мара је била и као девојка велики (дозволите израз!) мангуп, али и мангуп-девојке имају срце, а и срце мангуп девојке често пута јаче закуца баш за мирним човеком.

Мајорица Мара има лепо тело, може се рећи, да је и лепа, а утврђено је, да је интересантна. Носи велике шешире, изгледа, да врани трепавице, а омиљене су јој беле ципеле. Мајорица је Мара каћиперка, немирна, несташна каћиперка.

То, наравно, треба на свој начин разумети.

Не задиркује она само мајора Здравка, она ни [46] једном рођаку, рођаци и добром познанику не да мира, па толико пута задиркује и саме сеизе.

А како, на пример, рођацима не да мира?

Ето тако: пише им писма. Дођи ту и ту, пред Моску или у посластичарницу Димићеву, закити се са сунцокретом, ја ћу те чекати, ја те волим, и казаћу ти се, ко сам.

Онај бог зна шта уобрази, прикачи сунцокрет, па се упути у својој важној мисији, а Мара мајорица и њезина синовица витка Сокица (мангуп као и њезина стрина) у близини се шетају и посматрају, како су човека натовариле. Онај грешник узнемирено звера на све стране, и већ постаје савршено нервозан, што нема те тајанствене у њега заљубљене.

Писали су тако и мајору Здравку у министарство, али никад нису биле сретне да им наиђе на лепак. Онда су му претресле све џепове, да виде, где је писмо; али га никад нису нашле, јер је те будалаштине мајор свакако уништавао, а можда се човек и домишљао, ко му пише. Ако је Мара Ваљевка, и он је Ваљевац! Коме то мајорица Мара и Сокица везу...

Несташна мајорица Мара воли свог мајора, а где је несташлука и љубави, ту се нађе и њихових плодова. Њихова је кћерка Олга (тек јој је десет година) чедо њихове љубави, и у колико је мајорица више воли, у толико је она више татина.

Тата се њоме често пута врло дуго и врло озбиљно (као са каквим човеком) разговара, и често пута са њом саветује.

Она разуме, што њезин тата оставља јаја у великој [47] вазни на клавиру, зашто воли подуже у штали да се налази, и што за вечером тако често заспи.

Мајор Здравко за вечером често заспи, али за вечером у почаст првоме кукурикању његова петла није дремао. Био је жив и весео, а са нестрпљењем је очекивао прво вечерње кукурикање петлова, да и гости чују, како његов петао кукуриче.

Гости су били весели, а били су још веселији, кад је петао закукурикао.

Петао није имао леп глас!

Мајор Здравко је, истина рекао: „Па млад је док се научи“, али то није помогло против силних, несташних србијанских задиркивања.

Лазаревић га није задиркивао, него је непрестано мислио, да ли ће „Уједињењу“ поћи за руком, да задобије тог честитог официра.

Лазаревић је био члан „Уједињења“...

ОСМА ГЛАВА
Кита сува цвећа или Краљица ружа је на месечини мирисала

Кад је Лазаревић изишао из брзог воза, одмах се упутио фијакером у Зорину улицу.

Прође кроз ходник, уђе у зелени, цветни парк, па у њему већ добро познато предсобље.

— Газдарице, где си?

Нико се не одзива.

Уђе у салон, и на лицу му се показа пријатан осмејак.

— Како мириши на девојачку душу, рече полугласно, а за тим гласно: еј, газдарице!

Нема одзива.

Осврну се по салону.

— Сирота, рече, још није заборавила...

У једноме куту била је велика кита сувог пољског цвећа.

Погледа још једном сухо пољско цвеће, махну неколико пута жалосно главом и понови:

— Сирота.

Кад је изишао из предсобља, она му је парком ишла у сусреће.

— О! кликну Катарина радосно и потрча према њему. — А ја сам већ мислила, да си нас заборавио!

Гледала га је својим црним, готово детињским очима тако радосно, толико пријатељски.

— А што си опет у црно?

— За братом.

— Којим?

— Најстаријим.

Уђоше у салон. Она га понуди, да седне.

— Па како си? рече и, у томе спази, укусну кутију на столу и узе кутију.

— Сетио си се!

— Давно ти већ ништа нисам послао, а знам, колико волиш чоколаду.

— Чоколада! кликну она радосно.

— Шондина.

— Српска чоколада. Баш ти хвала!

Она поче радосно и брзо да развија укусну Шондину етикету.

— Па како си, драга моја? запита је Лазаревић.

— Ти знаш, рече она и лако уздахну.

— Како ти је лепо цвеће у парку.

— Да; цвеће је радост моја велика.

— Знам, да волиш цвеће.

— Да... волим цвеће, рече она, а говор јој је личио на уздисање. Волим цвеће, и можда ништа више.

— „И можда ништа више“... Како то ти говориш, драга Катарина. Ти, која си толико млада [50] [...] [51] и красна, толико пуна живота, ти, која имаш три срца.

— Три срца! Некада си имао право, кад си ми тако говорио, а данас...

— А данас?

— Ах, оставимо, рече она, седе на диван старонемачкога стила и зари лице међу руке.

— Катарина...

— Остави ме, молим те...

— Катарина зар си заборавила, како сам ти рекао, да мораш бити јака. Сви смо ми велика сирочад, и све нас је живот ранио, па да још није снаге животне...

— Ах, рече она и легнувши на лице стаде плакати.

Плакала је силно, и обло и хармонично њезино тело тресло се. Прикривани и пригушивани бол избио је као лава, и Лазаревић је пустио, да се криза изврши. „Нека се исплаче“ помисли, „то је потреба, па ће се после разведрити.“

Он је гледао са искреним саучешћем, и кад је видео, да је тешки излив већ на концу био, рече благо:

— Катарина...

Она је јецала.

После мале почивке рече јој опет:

— Катарина...

Она се лагано диже, погледа га као добро, одано и искрено дете својим уплаканим очима и рече:

— Шта хоћеш?

— Ти се радујеш, што сам дошао, да се видимо?

— А како се теби не бих радовала! рече она и поче се повраћати у своју веселост. После малога размишљања настави она са осмејком:

— Да ми нешто кажеш.

— Да ти кажем.

— Али истину!

— Целу истину, одговори Лазаревић пријатељски. Та ти знаш, да сам искрен.

— А од куд баш данас да дођеш? А? рече она брзо, хотећи питањем да га изненади.

— Већ сам давно помишљао, да ти дођем.

— То верујем. А где си синоћ био?

Лазаревић се мало изненади.

— Синоћ? Пред „Москвом“.

— Докле?

— До после поноћи.

— Не!

— Не?

— Ја сам седила до после поноћи у парку...

— Ти још будна сањаш?

— Не сањам. Ја знам, да си био код Коларца.

— Не!

— Ти си био на телефону код Коларца!

— Не.

— Кад си ти био на телефону код Коларца, онда је оркестар свирао увертиру из „Продане невесте“.

— То је некад тако било, кад си и ти у нашем друштву седила. Сада не.

— Ти си ишао тамо...

— Не.

— Ти си тамо још био тачно у поноћ.

Лазаревић заћута.

— Ти си му писала оне карте? рече за тим врло озбиљно.

— Био си дакле. Уобразиља ме моја није преварила.

— Зашто си их њему писала? Зашто га већ ниси заборавила.

Она га погледа тужно.

— Зашто ниси мени писала?

— Ти би саопштио „Црној руци“, па би га убили.

— А он?

— Он има меко срце. Он још није издао наредбу за убијство.

— На жалост, рече Лазаревић. А ко је тај? Шта хоће?

— Био је свашта, данас није ништа.

— Србин?

— Има српско име и презиме. Јова Оборина.

— А, рече Лазаревић готово љутито, он! А шта хоће?

— Чули смо, да су му дали доста новаца и да су га послали к вама. Ваља неку важну ствар да испита у корист народног непријатеља.

— Па шта ти, рано моја, хоћеш? Да му се живот опрости? Зар си заборавила на тешкоћу и озбиљност националне борбе? Зар ти толико цениш живот једног издајника?.

— Све знам, рече она, све знам. Али се нисам могла одлучити, да ја дам повода за убијство.

— Е, е! рече Лазаревић прекорно.

— Па шта ће сад бити с њим? Да ли га је ухватио?

— Не.

— Како то?

— Несретник се свакако маскирао.

— Збиља! На то нисам ни мислила.

— Но, сутра или прексутра ће ипак бити готов. Катарина уздахну.

— Сирота жена, рече тихо.

— Која жена? запита Лазаревић изненађено.

— Његова стара мати.

— Он има стару матер? Он је издржавао?

— Да.

— Оца нема?

— Није га готово никад ни имао. Он је незаконит. Отац му је био алкохоличар и негде је у јендеку умро. Сирота мати.

Лазаревић јој пружи банку и рече:

— Подајој згодном приликом. А да ли она зна, какав јој је син?

— Зна све, али је луда за њим. Он је рђав, али је у њезиним очима златан.

— Сети је се и ти који пут, рече Лазаревић.

— Она није крива.

Лазаревић је неко време био замишљен, па за тим рече:

— Од сад ћеш мени писати таке карте.

- Да. Ти си још у »Црној руци“?

— Само члан помагач.

— Сад си у другој организацији?

— Може бити да, може бити не...

— Има нова организација? Нова тајна патриотска организација?

— Можда...

— Кажи ми!

— Чућеш други пут.

- Онако силна, као што си је ти замишљао?

— Може бити...

— А што мени не кажеш?

— Казаћу ти.

— Када?

— Кад буде за то време.

— Како би волела о томе мислити.

— Можеш и на друго штогод мислити.

— На што, на пример.

Лазаревић се предомишљаше, па јој за тим рече:

— На болничарство.

— Збиља! рече Катарина изненађено. Но, хвала богу. А кад?

— Под јесен већ можда...

— Под јесен! Но, хвала богу?

— Камо?

— Доле.

— О, боже, боже, рече Катарина дубоко ганута, хвала ти. Под јесен дакле! На југ! У Турску! На Адрију! О, хвала богу!

Лазаревић извади убрус, а босиљак замириса. Он носи свежега босиљка у џепу и рубац му на босиљак мириши. И његов је отац волео босиљак и носио га уза се. Босиљак замириса...

— А ко је онај стари господин, што је био у Београду?

— Зар се ниси могао сетити?

— Стари Магазиновић?

— Да, стари, дивљи Рац.

— Но, вечерас ћу са њим провести.

— Боже сачувај! Вечерас си наш...

— Ваш?

— Данас је после подне и на вече лепо друштво, наше друштво, оно, што ти волиш. Српска раса! Данас је мој рођен-дан. Видиш, да си добро дошао. У парку ће бити вечера.

— О, па честитам ти, рече Лазаревић, овлаш је загрли а за тим пољуби у руку.

Гозба је то у ноћи без свећа.

Дуг, постављен сто пружио се по широкој алеји. Око стола млади Срби и Српкиње, лепи, весели, пуни живота.

Место свећа светли јака, јасна месечина.

Песма се за песмом ниже, разговор веселији за веселијим, смех здравији за здравијим.

Катарина је радосна; сва се у радост претворила. Радује се, што Лазаревића, кога су сви познавали и волели, могла друштву дати; радује се, што је Лазаревићу велику радост са својим друштвом учинити могла.

Лазаревић је био врло, врло задовољан, и њега је собом носила лепа ноћ и красно, симпатично српско друштво.

Није имао обичај наздрављати, али, после једне њему миле и са пуно темперамента отпеване песме, устаде, диже чашу и рече:

„Драга Катарина! Ову чашу пијем у здравље твоје и у здравље твојих мени милих и драгоцених [57] гостију. Радујем се, што сам баш данас овамо дошао. И ми, истина, у Београду не живимо тужно, али је ипак наш живот доста тежак. Наша је атмосфера борбена, а така атмосфера врши тежак притисак. Ми смо пред страшном борбом.... но оставимо то! Вечерас је тога притиска нестало, вечерас — међу вама, међу мојима, међу нашима. Како сте красни, како сте симпатични типови, а колико ли темперамента имате. Не могу да вас се нагледим, не могу да се надишем атмосфере, која на вашу, на нашу чисту расу мирише. Од срца пијем у ваше здравље а вас молим, да здравицу моју пропратите песмом среће у дивној, летњој ноћи“...

Краљица ружа је на месечини мирисала, а хармонична се песма разлегала по ноћи, стапајући се хармонично са хармонијом ноћи. Краљица ружа је на месечини мирисала...

ДЕВЕТА ГЛАВА
Стојанка обавештава Лазаревића о бегству Недићеве Нате

Стојанка седила у салетлу у својем зеленом и цвећем ишараном парку и нестрпељиво је ишчекивала Лазаревића, којега је себи позвала.

Њезино је лице било лепо као и увек, њезино месо свеже и ружичасто, њезина кестенаста коса лепо нафризирана и светла, али очи, њезине лепе очи биле су уморне. Из њих је говорила силна и крепка душа, коју су умарале крупне мисли и тешке бриге.

— Већ те нестрпљиво очекујем, рекла је Лазаревићу, кад дође. Седи, молим те; како си могао већ два дана изостати!

— Био сам мало и у иностранству, одговори Лазаревић и баци свој велики панама-шешир у траву.

Стојанка се пријатно изненади и рече:

— Тамо си био?

— Тамо.

— А што ми се, пре поласка, ниси јавио?

— Хитно сам отпутовао.

— Па шта ради?

— Ти знаш.

— Да ли је заборавила?

— У салону још стоји кита сува цвећа...

— Злато моје... А било је и суза?

— По мало и то, рече Лазаревић са осмејком.

— А зашто си управо ишао.

Лазаревић јој исприча ноћну сцену код Радојловића.

Лепе и прилично растављене Стојанкине обрве се скупише.

— Па сазнао си, ко је тај несретник? запита Стојанка.

— Она битанга Оборина, одговори Лазаревић.

— Јадник! рече Стојанка. Сирота његова остарела мајка!

— Дошао је, рече Лазаревић, овамо свакако због „Уједињења“.

— Јест, одговори Стојанка.

— Ти знаш за то? запита Лазаревић радознало.

— Остави, одговори Стојанка, све је свршено.

— Готов је?

Стојанка учини покрет облом белом руком, којим рече: „Готов!“"

— Па шта је било?

— Питај капетана Јуришића, или којег од њих, рече Стојанка. Ја желим о нечем другом с тобом да разговарам.

Стојанка га обавести о бегству Недићеве Нате.

Дирнуло га је.

Домаши штапом панама-шешир из траве и метну га на главу.

— Их, рече, што ти је девојка! И то је побегла у Београд, где ће је живот прогутати.

— Ти ћеш дакле све и сва учинити, да се што пре пронађе. Узми њезину фотографију; приправила сам ти је.

Лазаревић посматраше фотографију, пољуби је и рече:

— Опасна рацка секта! Тврдоглава Рацкиња! Да она побегне...

— Да ли ћеш, рече Стојанка, моћи да је по фотографији познаш?

— Фотографу ћу дати Радојловићу; мени није потребна.

— Ти је нећеш тражити?

— Хоћу; али ја је познајем.

— Ти је познајеш? А кад си је ти видио?

— Убрзо после твога познанства са њом. Твоји разговори о њој били су узрок, да сам се заинтересовао за њу, па сам отишао у њихово село.

— Сам?

— Сам. Нико ме није познавао, ни са киме се нисам познавао; ишао сам, да је видим, да је се нагледам. У селу је била слава, и ја сам је гледао цео дан. Уживао сам у ономе нашем народу и у лепој Недићевој Нати.

— Па, болан, што не оде к њима?

— Довољно ми је било, да се надишем ваздуха у српском селу, да се нагледам лепих српских девојака, да се нагледам Недићеве Нате и њене лепе рупице на бради.

— Видио си њезин нос?

И нос и оне очи, оне црне округле очи са фаталним колутовима око њих.

— Ти ћеш, рече Стојанка и пружи му руку, све и сва учинити, да лепу Недићеву Нату Београд не прогута.

— Све, што могу.

ДЕСЕТА ГЛАВА
У потери за Недићевом Натом

Радојловић је са великим интересовањем гледао фотографију Нате Недићеве, коју му је Лазаровић донео.

— Но, млади господине, рече Лазаревић, како ти се допада то лепо сеоско чедо?

— Бога ми, лепа, одговори Радојловић, баш лепа.

— Могао би се заљубити, примети Лазаревић иронично.

— Бога ми...

— Ако ништа, могао би је као сестру заволети.

Радојловић поцрвене и погледа Лазаревића.

— Био си у иностранству? запита Лазаревића готово бојажљиво.

— Може бити.

— Па како наши тамо?

— Било је весело, одговори Лазаревић, врло весело. Како само тамо руже на месечини красно миришу...

— Благо теби, кад можеш тако излете да правиш.

— Ја нисам роб као ти. Ја сам слободан, свој, сасвим свој; ја сам ја.

Након малога ћутања рече Радојловић.

— А од онога човека нигде ни трага.

— Како се узме, напомену Лазаревић, узе штап и метну шешир.

— Просто га нигде нема.

— Можда би га добар полицијски пас нашао, рече Лазаревић, ако може да нањуши метар под земљом.

— Зар! рече изненађено Радојловић.

— Него да пређемо на ствар, Радојловићу. Потражи болан ту сеоску лепотицу; она је утекла из села; не знају где, а мисле, да је у Београду.

— Их, утекла! рече Радојловић и скупи чело. Па зар у Београд? Зар је у Београд баш нашла да утекне! А што утече тако лепо дете?

— Љубав! Она је волела искрено и истински.

— Па што да бега?

— Но, нису је дали за сеоскога ћату; истукао је лала, па је утекла.

— Их, да грдне штете! Овде ће пропасти, овде ће се проституисати.

— Ко зна, можда и неће. Наше девојке оданде имају велику животну снагу, имају неки полет, имају нешто у себи, што их чува од проституције. Тамо нема у нашем народу проституције. Један ми је тамошњи лекар, шта више, рекао, да би боље било, да је има.

— Како то?

— Каже, да би раса била здравија. Девојке не долазе до бујности, јер се уздржавају.

— Мало апартно мишљење.

— И мени се чини. Него, Радојловићу, настани молим те, да се девојци уђе у траг, а и ја ћу учинити [64] све што могу. Научи људе, да буду врло пажљиви, ако је нађу, јер је својеглава, и гледај, да одмах фијакером буде отправљена госпођи Стојанки.

За један сахат било припитано у свима хотелима.

Нико није ништа знао за таку девојку, а само је полиција на Сави знала, да је така девојка допутовала у Београд лађом из Земуна и да је уз њу била нека непозната госпођа.

Пред вече се и Стојанка и Лазаревић известише од Радојловића телефоном, али он их, на жалост, није могао ничим обрадовати, до једино потврдом, да је Недићева Ната дошла у Београд.

— Да ли си, Радојловићу, слао у јавне куће? запитао је Лазаревић на телефону.

— Не, одговори Радојловић. Ти знаш, да су трговци са људским месом врло препредени, па ћу сам отићи тамо.

— Кад?

— Само да се маскирам.

— Причекај ме. Ево ме на фијакеру!

Већ је био мрак, кад су оба стигла на крајњи део Дорћола, где су трговине са белим робљем.

Чула се свирка клавира и разуздана песма, а кад су Лазаревић и Радојловић улазили у салоне, дочекивало их је пуно девојака, раскалашних, разблудних, много деколтованих и у кратким сукњама грлиле их у своје загрљаје.

Прошли су тако све куће и све салоне, али нигде нема Недићеве Нате.

— Добро је, рече Лазаревић, што је овде нема; само да је већ нису продали за Бугарску или за Турску. Онда се, бога ми, неће више вратити.

— Да ли си учинио што год у томе правцу?

— Одмах сам јавио у сва погранична места, но то није сигурно, јер трговци са људским месом ипак могу да је прокриумчаре.

Кад су се пењали горе у Београд, оба су ћутали, јер беху искрено забринути за Недићеву Нату.

— Знаш шта, рећи ће Лазаревић после дужега ћутања, да ми још припитамо портире и собарице по хотелима.

— Добро, одговори Радојловић, само се ја морам демасковати, да ме познаду, па ми морају истину рећи.

Питали су, за тим, и питали, али нико ништа не зна.

Већ је избијало десет.

Они уђаху из хотела Национала према Зеленом Венцу.

— Куд ме ти то водиш? запита Радојловић.

- Хајдмо до Марте, да неће можда тамо бити.

— Готово да и тамо може бити.

Кад су били код дућана Томе антиквара чуше неку дреку, која се разлегала из даље код Мартина стана.

Појурише доле, спазише неку гужву код Мартине капије и видеше, како једна женска утече у помрчину.

Кад су стигли на лице места, разабрали су од скупљене гомилице, да је једна млада, лепа женска једва утекла из Мартине куће, где је требала да буде подведена.

— А каква је то женска? запита Радојловић брзо и нестрпљиво.

Нико није знао да каже, јер је нико није познавао, и нико није ни помислио, да је задржи, кад се искобељала и утекла, јер су сви били задовољни што је утекла.

Радојловић позва гомилицу, да се разиђе, а за тим, зазвони на Мартину капију.

Нико не отвара.

Радојловић је, за тим, звонио дуго, и врата се најзад отворише.

У салону их дочекала Марта врло љубазно и са ладноћом их понудила, да седну. Стара и позната подвођачица била је узбуђена, али је узбуђење скривала, Радојловић и Лазаревић су били љутити и Радојловић врло енергично рече Марти:

— Госпођо, ко је била та женска, што мало час утече од вас?

— Ју, господине Радојловићу, а што сте ви тако набусити! Та ви сте према дамама увек били кавалир...

Радојловић понови своје питање још енергичније.

Марта се извлачила, да ништа не каже, али јој Радојловић, уставши из фотеље, рече:

— Госпођо, не кажете ли ми, ја ћу вас ухапсити.

Марта се једном руком подбочи, другом мету лорњон на очи, гледаше Радојловића и рече:

— Господине, ви заборављате, да живимо у Србији и да власт, по уставу, не сме ноћу упадати у куће мирних грађана и хапсити их.

Радојловић је погледа презриво и рече:

— Госпођо, не брините се ви за Србију и за одредбе њезинога устава, а најмање се брините за поступке, које ја у службеној дужности употребљавам. Ако ми, госпођо, не кажете, ко је та женска била, отворићу прозор и на писак моје пиштаљке створиће се овде жандар, који ће вас повести собом.

Радојловић извади пиштаљку и пође прозору.

Кад је Марта видела, да нема шале, рече:

— Изволите сести, господине Радојловићу.

Радојловић седе.

— Можете ли ви, рече Марта, осетити, кад неко говори истину?

— Само изволите све рећи, госпођо. Нама је највише стало, да нађемо ту девојку. Ако нам ви у томе помогнете, учинићете добру ствар.

— Чујте, дакле, рече Марта. Ја сам извикана жена у Београду, али ћу вам рећи истину. Не знам, ко је и одакле је та девојка. Жена ми је једна пред вече овамо довела, и ја сам ту жену наградила. Девојку сам заиста хтела подвести. Не би ми било пријатно, да, господине Радојловићу, поведете против мене кривични поступак, али, шта било било, ја вам истину рекох.

— Па није хтела, да је подведете? запита Лазаревић.

— Не, господине. Ја сам се дивила, како се бранила и одбранила. То ме је просто изненадило.

Све троје заћута.

— Ама, ко је та девојка? запита за тим Радојловић. Где је? Где се може наћи? Да ли вам је рекла, како се зове?

— Ништа не знам; за име је нисам питала. Могу вам само то рећи, да говори мени симпатичним бачким жаргоном и да је била дивна у бранењу против подвођења. Видите, господо, да и озлоглашена пеза Марта уме да се диви врлини.

— Била је лепа?

— Врло лепа, господо.

— Имала је фини колут око очију?

— Фини, господо, као лепа црна сенка. Обојица су осетили, да она говори истину. Пођоше, мало за тим, и кад изиђоше на Зелени Венац, гледаху у београдску ноћ, која је прогутала једну девојку, која говори бачким жаргоном, која има фини сенкаст колут око очију и која је била дивна у одбрани против подвођења.

ЈЕДАНАЈЕСТА ГЛАВА
Сузе на златноме везу

Стојанка је носила у срцу цео народ српски, и познавала је све српске крајеве. Црну Гору, Далмацију, Босну и Херцеговину и Хрватску пропутовала са мужом. После његове смрти прошла је Банатом, Бачком и Сремом.

Кад је стигла у Н., одакле је правила за тим излете, дочекао је на станици новинар Јован Оберкнежевић. Њему су пријатељи из Београда писали, да Стојанци у свему буде на руци, а њој су Оберкнежевића препоручили, јер су знали, да ће он најбоље моћи да јој оцрта душу народну у области некадашње Војводине.

Стојанка га није раније познавала, и кад је изишла из брзога воза, за човека, који јој се упутио, одмах је помислила: „То је он.“

Оберкнежевић је у четрдесетим годинама, али изгледа још сасвим млад. На чистом, здравом лицу исписана му је интелигенција, а очи су му веселе и пуне културе и пријатељства. Кретање му је живо, природно, изгледа често пута савршено невезано и непрорачунато, али оштро око у тој лежерности ипак убрзо опази промишљене златне границе, које културан човек ставља својем кретању. Његов је говор отворен, природан, искрен, и [70] у томе говору осећа се свеж србијански демократизам, јер је дуже времена и у Србији живио.

Стојанка је месец дана правила са њим излете у Банат, Бачку и Срем, и она га је искрено, сестрински заволела. Она је осетила, да може да му постане посестрима, и она му је то постала. Нашла је у њему дубоку душу, душу, која је проживила многе и велике кризе, а за последњу кризу те душе у срцу Стојанкином нашло се много саучешћа.

Оберкнежевић је имао младу, лепу жену, због које је много патио, јер га није разумела и која га и оставила, а развод брака отежавала и направила готово немогућим. Он је хтео да буде слободан, а она га је спречавала, да се ослободи.

Кад се Стојанка вратила у Београд, била је у сталној вези са њим, а њихова међусобна писма била су красно цветање њиховога посестримства и побратимства.

Него, у последње време, писма су његова постала друкчија него пређе. И раније је у његовим писмима уз ведрину било бола, али бол је саде све јачи и јачи бивао.

Он још пише:

„Драга моја посестрима! Јуче сам пред вече седио на ади на дунавској обали. Сунце је седало за Планину, моју милу, моју драгу Планину; и за мало па се свежа струја почела са Планине у равницу ваљати. Служао сам вреву дана, гласове преко, гласове на води; вода је носила звонење звона на вечерње тамо негде у фрушкогорскоме селу. Ја волим, кад звони у суботу на вечерње. Онда се душа моја почиње одмарати и прибирати; [71] тада о животу мислим и размишљам. О животу промашеном, о животу, посестримо, изгубљеном. Мислио сам и о томе, како си толико пута рекла, да сам добар човек. Ја — добар човек? Сумњам, сумњам! Ти се, драга, вараш. Тебе је обмахнула моја искреност и моја отвореност, тебе су занеле кризе душе моје, али ти ниси сазнала све. Сазнала си много грехова и погрешака мојих, али за све сазнала ниси. У срцу моме има још тешка терета. Но оставимо то... Ја сам у трпљењу силан и све ћу сносити, сносити, док будем могао, док будем могао...

„Кад сам се ноћу дома вратио, на столу писаћем бисту сам твоју нашао. Стара је пакет примила и отворила, и бисту твоју метла је на мој сто. Хвала ти, што си ми је послала, а младом вајару реци, да му честитам. Техника његова врло је добра, а поза твоја одлична. На глини осећам месо твоје свеже, из глине се зрачи душа твоја чиста. Вајар је добро сватио и добро изразио и оно силно у души твојој, оно, што те је начинило великом револуционарком, ох, што у мени слабом и немоћном развија према теби здраву и силну побожност.

„Бисту сам твоју окитио цвећем, и чиста и велика душа твоја још се јаче из глине зрачила. Чиста душа твоја потресла је онда до дна моју нечисту, и ја падох пред бисту твоју чисту, да се горко исплачем, да се горко исплачем“...

И ово јој пише:

„Драга моја! Јуче сам био у цркви. У цркви дуго био нисам. Умро је осмошколац, који је био [72] добар ђак и већ даровит писац. Умро је даровит писац, па рекох, да му последњу пошту ода и даровит књижевник, који живи, а који је давно умро. Бивши књижевник! Већ давно умро, умро... Гимназијски је хор певао. Ти си слушала те славује. Певао је, а песма ме је однела далеко, далеко... У оно време кад су и на мене књижевне наде полагане. А сад? а сад? Ах, да си чула, како лепо певају Демаскинову песму! Ово су њезине речи: „Плачем и ридам, кад на смрт помислим, и кад видим, како у гробу лежи наша красота, саздана по обличју божијем, без израза, без осећаја, немајући вида“.

„Плачем и ридам, кад на смрт помислим...

„А живот? а живот? А питања нерешена? а погрешке непоправљене?

„Извини ме, драга, што ти тако пишем. Човек често пута пада у мистику, а и терети су на срцу тешки, врло тешки“...

Стојанка му отписа:

„Зар, побро, терета тешка на срцу имати можеш, а да га не искажеш посестрими својој?“

Оберкнежевић јој одговори ово:

„Када бих веровао у бога, ја би се једном од слугу његових исповедио; но ти знаш, да ми је наука бога одузела. Ниче су и Штирнер душу моју разорили, и упутили су ме, да у човеку тражим божанство.

„Ти, у осталом, знаш, шта си ми, па те молим, да примиш исповест моју тешку.

„... Она је седила сама и златом везла. Мала је, обла и лепа, и прса има бујна. Бела је и ружичаста, а очи су јој сањалачке. Свећа осветљава вез [73] [74] и лице њезино, и ја, прикривен у помрчини, видим, како јој сузе на вез златни капљу.

„Пева!

„„Сутра ће доћи Лаза, дами прстен даде; примићу прстен, ал кад останем сама у ноћи, сузе ће моје оросити вез, који златом везем.

„„Од злата прстен добићу сутра, ал Лази дати не могу ништа, јер теби дадох све, што могох дати. Теби сам дала све, све, све...

„„И када Лаза срце ми буде дао, дати му срце своје нећу, јер сам га теби дала за увек, за увек, за увек.

„„Знала сам, да твоја бити не могу, знао си и ти, али прекора за тебе, драги, немам, јер тебе само волим, волим, волим.

„„Сретна би, драги, била, да твоја вечно будем; без тебе живот разорен ће бити, живот разорен ће бити.“

„Ти знадеш, Стојо, ко живот разори. Ти знадеш, ко је Мефисто, ко идеале са цинизмом прља.

„Мени је тешко, врло ми је тешко, јер се у мени меша чистота и прљавштина, а то мешање страшна је и тешка криза.

„У кризи сам тешкој, јер срећу разоравам. Та ти ме, ваљда, поњаш, ти, од које мелем очекујем.

»Ах, Стојо, пиши, што пре пиши.“

ДВАНАЈЕСТА ГЛАВА
Два пања или Стрина-Неранџа кука за Недићевом Натом

Стрина-Неранџа се вратила из Београда сломљена, јер Нату тамо не нађоше. Тражили су је на све стране, но осим, што нађоше, да се силом спасла из Мартине јазбине и незнано у ноћ отишла, више ни једног знака од ње не нађоше. Стојанка јој је обећала, да ће јој одмах телеграфовати, ако Нату нађу, а тешила је, да се не брине, јер њезина кћи неће поћи странпутицом, и кад тад јавиће се.

Слаба је то била утеха!

Кад је стрина Неранџа улазила са станице у шор и кад је своју кућу угледала, кућу, у којој Нате више нема, било јој је као да се хладној гробници приближава.

Отворила је капиџик и све јој се представљало, као да ће Ната пред њу изићи, али Нате у кући више не беше.

Чика-Паја је седио у соби, а пред њиме је била ракија (он је до сада само изјутра мало ракије пио), и кад је стрини-Неранџа ушла без Нате, устао је и није знао, шта ће стрина-Неранџи да каже. Био је збуњен, хтео је да буде добар, да буде храбар, [76] али је силна, прикривена и силом прикривана жалост слабила његову храброст.

Ни стрина-Неранџа није знала, шта ће да му каже, и кад су требали неколико речи од ње да се јаве, све се слило у један дубок и гласан уздах.

— Шта је, Неранџа? проговори једва чика-Паја, а то беше више плач него говор.

- Јао, јао мени несретној, и до бога мога, одговори стрина више уздишући него говорећи.

Онда оде у гостинску собу, запали кандило пред мајко божјом, и стаде запевати, као да је Ната умрла.

— Јао, чедо, моје, мајка те твоја више никада видити неће! А што те је баба истукао, него моја, кад те је једину имао! Мајка те је, дико моја, лепу одранила, и однеговала; к’о цвет си била, једина моја, јој, ко ружа најлепша! Како је ружа дивно мирисала, како је ружа лепа, рано, била! А сад је ружа свенула, опала, и лишће јој се чедо моје, почело сушити. Јаој мени, и до бога мога, што сам те једину, Нато, изгубила, и што нисмо, чедо, пустили срцу твоме на вољу. Да си данас, Нато, овде, мајка би те твоја залагала медом и шећером, и дала би ти све, чедо, за чим ти је срце жудило! Ал данас Нате нигде, нигде нема! Па да бар мајка на гробљу крст има, да се обвије стара око њега и да сузама натопи земљу, која јој цео свет покрива“...

Чика-Паја уђе.

Није говорио ништа, него је полако изведе.

Седоше за тим обоје — два пања у кући празној... празној...

ТРИНАЈЕСТА ГЛАВА
Шпијонов крај

Стојанка је спасла живот непознатоме човеку, којега официри извукоше из ормана, али само у ономе тренутку, када га официри хтедоше убити.

Пустише га да себи дође од страха, па га стадоше испитивати.

— Који си, бре?

Он је опет стао дрхтати.

— Бре, казуј, који си!

Зуби му почеше шкљоцати, и почео је нешто говорити, што се није разумело.

— Шта си овде хтео?

— Како си амо доспео?

— Казуј, бре, јер рећи мораш!

Једва се разумело, да рече:

— Све ћу казати, само ме немојте убити.

— Како се зовеш, говори! грмну капетан Јуришић и потеже наново револвер.

— Јоој, казаћу одмах.

— Говори.

Несретник је сав дрхтао.

— Јооован...

— Говори!

— Говориш ли истину? Истину нам мораш речи, рече му енергично Јуришић.

— Истину...

— Да ли си заиста Јован Мијодраговић?

Генералштабни пуковник Ђорђе погледа несретног пажљивије, трже му лажну браду па за тим рече:

— Ао, вуцибатино једна! Зар да нам лажеш! Та ја те добро из Абације познајем.

— Оборина! повикаше зачуђени официри љутито.

— Па зар моју кућу да усрећиш, добаци му прекорно Стојанка и севну очима.

— Не треба да са њим правимо дуг процес, рече мајор Жарко. Стојанка, пробуди свога момка...

— Смири се. Он мора рећи све, одговори Стојанка.

— Чујеш бре, Јово, рече пуковник Ђорђе, кажи нам све: ко те је овамо послао, како си се овамо ушуњао и шта си хтео.

Оборина га је укочено гледао.

— Говори, јер ти ћутање неће помоћи.

— Ви ћете ме убити... уубити...

— Уживај ти само, одговори пуковник. Него говори. Немој да лажеш, казуј све.

— Госпођо, рече Оборина и молећи очима, окрете се Стојанки, госпођо, ти ме још једина можеш спасти...

— Одговарај, рече она, господи официрима, па ће они већ видити, шта ће с тобом. Ја ти пак дајем реч, да у мојој кући нећеш погинути.

— О, не дај ме, госпођо, не дај! проговори Јован кроз плач и склопљеним рукама мољаше Стојанку.

— Кажем, понови она, да у мојој кући нећеш погинути.

— Шта, рече пуковник Ђорђе, мислиш да ћемо ми прљати руке о тебе. Само истину говори.

Јован је добио наде, да ће му живот бити поштеђен. Држао је, да му је живот спасен, само кад неће у госпођиној кући бити убијен, па је, по мало све признао.

... Они су га позвали и рекли му:

— Јово, ти би могао доста новаца заслужити. Хоћеш ли, да новаца заслужиш.

Јова као није знао, шта они хоће, а хтео је да новаца заслужи, па рече.

— Хоћу. А шта тражите од мене?

Они су овамо, онамо околишили, па ми најпосле рекоше:

— Би ли, Јово, отишао мало у Београд?

— А шта ћу тамо? одговори ми он.

Место тачнога одговора они му рекоше.

— Заслужићеш, Јово, новаца. Одмах ћеш доста новаца добити.

— Преварио сам се, рече Јован официрима, који су га пажљиво слушали, преварио сам се...

И онда им је даље приповедао.

— Јово, рекоше му они, ми смо у великој опасности. Нешто се крупно у Београду спрема, официри су начинили неко опасно тајно удружење, и бог зна, шта они спремају, па треба да дознамо, тачно да дознамо, шта хоће, шта смерају. Јово, ко то сазна, много ће од нас новаца добити.

Преварио се, каже, и дошао је у Београд, где га нико није познао, јер се маскирао.

— А од куд, бре, нађе да се овамо увучеш? Ко ти каза, да смо ми овде? Шта си хтео, да чујеш? рече пуковник Ђорђе.

— Све су ме они научили. Казали су ми и за госпођину кућу. Рекоше, да се ту официри састају ноћу, и саветоваше ме, да се у кућу увучем.

— Па како се увуче у орман? запита радознало Стојанка.

— Сакрио сам се дању у врт, кад се сумрачило и кад ви одосте у шетњу, а млађи изиђоше из куће, ја ускочим кроз отворен прозор.

Официри се, за тим погледаше, а капетан Јуришић рече:

— Јово, хајд опет у орман, док се мало посаветујемо да нам не стругнеш.

Јова погледа устрашено, па рече молечиво:

— Живот, само ми живот не узимајте.

Пошто су се мало посаветовали, капетан Јуришић оде на телефон, а остали официри узеше Јову преда се.

— Јово, поче пуковник Ђорђе хладно, ти си се много огрешио. Ти си Србин, али си се за новац примио да радиш против Србије, и за то мораш бити кажњен.

Јовине се очи устаклише.

— Да си, Јово, настави пуковник, дошао у Србију као поштен човек, Србија би те лепо примила, и од своје сиротиње дала би ти кору хлеба. Србија је за браћу своју увек срца имала, а за небраћу она је увек била страшна.

Капија Стојанкине виле се отварала. У парку су се чули тупи кораци.

Јова се поче лелујати.

— На Србију, Јово, зијају непријатељи као крокодили, и она, да је не прогутају, мора да им зубе сабија.

— Ах, ја имам матер стару, матер стару, стаде јова готово урликати.

— Србија, настави, пуковник, не сме знати ни за мајку, ни за оца, јер она зна само за пријатеље и за непријатеље.

— Не брини се, Јово, за матер, рече Стојанка, која је имала јаке живце, но која је ипак овом страшном сценом била додирнута. Има, Јово, бога, а биће и људи, који сиротицу неће заборавити.

Оборина поче да се срозава у наслоњачу и да плаче.

— Јово, заврши млади пуковник, плач ти помоћи неће, јер Србија нема срца за оне, који су јој непријатељи. Пријатељу и срце и душу, непријатељу смрт!

После тих речи уђоше у салон три страшна, три опасна типа у комитскоме оделу. Један од њих са црном брадом рече старосрбијанским нагласком:

— Устај, бре! Ти ћеш са нама!

Одведоше га...

ЧЕТРНАЈЕСТА ГЛАВА
У мирису цвећа, ваздуха и земље

Катарина је седила у парку, писала писмо, које је оставила на столу под платаном, затворила је кућу (послужавка ће цео дан бити код своје матере), па је отишла на Дунав, да се у купатилу купа.

Јован Обркнежевић није је посетио већ неколико дана, па се упутио њезиној кући. Кад је наишао на закључана врата са улице, отишао је у другу улицу, па је преко високе ограде, прескочио у парк.

Јован је био сањив.

Био је његов омиљен дан.

Ваздух је врло топао. Топлина је његова сасвим нормална и природна. И земља је топла. Све је топло, и ако није запара.

Јован запару, ма и слабију не подноси. Он воли природну топлину.

Ваздух је топао и мирише. Мирише липа, мирише ружа, мирише шебој. Мирис се слио у хармонију, силну хармонију, која заноси и која осетљив организам опија.

Јован седе у наслоњачу под платаном. Пре но што је сео, спази писмо на столу. После краћег уживања у мирису узе писмо и гласно рече:

— Драга моја Катинка, ово ћемо писмо прочитати. [83] Свакако опет њему пише, а, наравно, неће писмо послати.

Чита:

„Ти ниси никад веровао, да те волим; а ја сам тебе искрено волела.

„Живот сам волела од младости своје, волела сам песму, игру и друштво, али цело срце своје ником нисам дала до ли теби.

„Мени су, кад сам била девојчурак, гимназијалци писали песме и љубавна писма, и ја сам у несташлуку своме, те песме и та писма радо читала; ал никад ни једном нисам одговорила.

„Тебе, и само тебе ја сам искрено и одано волела.

„Истина, пре него што сам те први пут видила, и ја сам волела.

„Волела сам, волела, волела...

„И предмет моје љубави звао се неко.

„Био је стасит, здрав и леп. У њему је било пуно снаге, а та ме је снага привлачила.

„Ја сам о њему сањала, сањала. Сањала сам много и дуго; сањала сам снове разноврсне.

„Али само сањала!

„Он, у ствари, и није постојао. Постојао је у мојој уобразиљи, у мојој чежњи за животом, у мојем девојаштву.

„Па ипак он се једнога дана јавио!

„Видила сам га на главној тераси на Калимегдану.

„И он је мене видио. Видио ме је и с интересовањем ме гледао.

„Срели смо се, за тим, у позоришноме фојеру. Прошао је поред нас и јавио се мојој пријатељици. [84] „Како ти се овај допада?“ запитала ме. Рекла сам одлучно: „Ето, тај ми се, на пример, допада.“ — „Ко је то?“ запитала сам. „Боривој Радојловић“ одговорила је она.

„То си био ти.

„И онда, знаш, шта је све било.

„Ја сам се за тебе занела, сасвим занела, и почела сам снивати.

„О чему?

„О срећи.

„А ти ништа ниси учинио против тих снова!

„Како си ми само у очи гледао у Кошутњаку, кад си ми дао киту свежа пољска и шумска цвећа..

„Хтео си ми нешто рећи. Нешто важно хтео си да ми саопштиш.

„Саопштио ми ниси.

„Шта си ми хтео рећи? шта си ми хтео рећи?

„Не, не, ниси ми хтео рећи ништа.

„Ти си ме хтео питати.

„Ти си ма хтео питати: да ли хоћу да будем твоја?

„Зашто ме то ниси питао?

„Да си ме то питао, ја бих ти рекла: да!

„Но ипак, ипак, немој да се вараш; да је идеја моје љубави према теби брак.

„Ја бих сретна била, да сам твоја, али бих сретна била и да ме ниси узео.

„Само да ниси рекао, да ме не волиш!

„А ти си ме волео. Не, ти ниси неваљалац, ти си ме волео.

„Ниси веровао, да те волим; држао си, да само за тебе хоћу да се удам.

„Ти ме ниси познавао.

„Ала си груб!

„Но ја ти праштам. И горке часе, што сам их због тебе преживела, никад заборавити нећу, ал сам их ти опростила.

„Па да ли икад на мене помислиш?

„А ја... а ја на тебе мислим много, и киту цвећа из Кошутњака чувам“.

Јован остави писмо на сто и рече:

— Чудна девојка!

Јован се, за тим, наслони боље у плетену наслоњачу, свеопшти мирис и топлота му стаде живце одмарати, поче полако дремати, па најзад слатко заспа.

Кад се Катарина вратила са купања, затекла га је, где још спава. Није се томе изненадила, нити је за њу ново било, што је прескочио високу ограду, али јој је мало неугодно било због писма. Јован је, истина, њу добро знао, али јој је нелагодно било, што ће из писма, за које је он знао, да неће бити послато, увидити њезину слабост; а она се храбрила да буде јака.

Писмо је склонила, села је на плетену клупу, па је везла и посматрала Јована, како слатко спава „Благо теби“ мислила је, а кад је Јован силно захркао (он јако хрче) она се гласно насмејала.

Јован је хладнокрвно отворио очи, па кад је Катарину видео, заклопио их је и још је неко време спавао.

Кад је устао, пољубио је у руку и рекао:

— Е, сад збогом, Катарина! Идем.

Њој је било жао, што полази па му рече:

— Остани, барем да ти зашијем капут. Подерао си се на огради.

— Дозволи, да га скинем, рече Јован, даде јој капут и наслони се опет у наслоњачу, па зажмури.

— Е, бога ми, рече Катарина, доста си спавао; треба и самном неку да рекнеш. Кад ћеш у Београд?

— У Београд?

— Да у Београд.

— Нисам ја, рано моја, за Београд. Овде је моје место. Тамо је живот и борба, а овде се спава; ту је за мене место.

— А зашто, Јово спаваш? Зашто се не пробудиш?

— Бескичмењак! Човек без кичме, одговори Јован хладнокрвно.

— Ти све којешта говориш. А кад ћеш почети новине да издајеш?

— Новине?... Можда никад...

Катарина га погледа прекорно и рече:

— Господин Лаза из Београда данас ми је писао.

Јован поче, да склапа очи.

— И питао ме је, настави Катарина, зашто Јован ћути. „Спава ли тај човек?“

Јован опет заспа.

ПЕТНАЈЕСТА ГЛАВА
Разведрава се...

Краљ Петар вратио се са јутарњега јахања у околину Београда, за тим је примио министре, која су му реферисали о текућим пословима, па је у својем кабинету остао сам.

Већ више дана није био сам, и већ је осећао потребу, да му се душа прибере. Државни послови и велике бриге узмуте му душу, а он увек тада тежи, да душу прибере.

Кад остане сам, прибира душевну снагу, враћа се себи. Размишља о својем животу и раду, прикупља мисли о основним идејама свога живота.

Краљ је сам.

Седи мало за писаћим столом, пуши, устане, прилази прозору, па се враћа за писаћи сто.

Кад погледа кроз прозор, види, да је небо још облачно. Сиви су се облаци превукли сасвим преко неба.

Краљ мисли на свој живот.

И у његовоме је животу било много облака, па и грмљавине.

Од младости је своје био изгнаник.

А знао је, да је од владарске крви; осећао је, да је за владара рођен.

И тада, после облака, грмљавине и непогоде дошао је на престо.

То је била воља божја и воља народна.

Обреновићи нису подесили са народом. Волели су и они Србију, али са народом нису могли да се подесе. Они су Србији добра желили, али су хтели да владар буде све. Демократски народ борио се за свој суверенитет.

У тој је борби народ победио. Тако је морало бити, јер је народ јачи.

Тада је Петар Карађорђевић изабран за краља, и он је доведен у земљу Србију.

Живот изгнанички је престао. Почео је живот краља од земље Србије.

„Живот краља од земље Србије“ прошапута краљ Петар и покри очи рукама.

Пред затвореним очима ређале су му се живе слике тога живота.

Слика се за сликом ређа. Код многе и многе краљ дубоко уздахне или омахне десном руком, да њоме за тим опет лице поклопи.

Тешко, врло је тешко бити краљ од земље Србије!

Ако ниси уставан и газиш чизмама суверенство народно, прогнају те, или те убију.

Ако си уставан, и ако ти је светиња суверенство народно, па дајеш полета одговорној влади, нађе се читава легија незадовољника, који те прекоревају, што немаш иницијативе.

Ако се карташ, пијеш и волиш жену, разгласе те по целој Европи.

Ако пијеш само киселу воду, нађе се дрипаца, који пронађу, да свако јутро спљескаш боцу коњака.

Краљ се благо насмеши и шапуташе сам себи: „Па ипак своју отаџбину неизмерно волим. Волим ту немирну, незадовољну, говорљиву земљу, јер у њој ипак права заслуга у прошњу не иде.“

Краљ дође поново на прозор и погледа небо.

Разведрава се...

Краљ рече полугласно: „разведрава се.“

Краљ се сети своје велике особине.

Стрпљење!

Краљ је био безгранично трпљив и стрпљив. У стрпљењу је његова величина. Средњег је раста и већ је стар, али је његово стрпљење велико и силно.

Разведрава се...

Краљ даваше сам себи рачуна о скоро десет година свога владања.

Питаше сам себе: зар у животу Србије није настало ново доба?

Владавина је демократска и строго уставна; цео се живот народни сређује. Државно газдинство и финансије доведени су, уза све претурене кризе, у правилан колосек. Ради се на дизању школа, основана су друштва за народно образовање, штампа је слободна, колпортажа развијена, те омогућује ширење народне просвете и јачање грађанских врлина. Број је злочина и преступа пао, алкохолизам се потискује, а у политичком животу развио се жив, али нормалан уставан живот. Војска је реорганизована, уведена је у њу строга дисциплина, снабдевена је добрим оружјем, и врсна је за велике задатке.

Краљ, за тим, размишљаше о последњем реферату министра иностраних дела дра Миловановића о раду на балканскоме савезу и о скорим великим задацима тога савеза, па га онда мисли одведоше на себе и своје.

Краљ опет оде до прозора и, за тим, полугласно рече: „сасвим ће се разведрити“.

Краљ запали цигарету и кроз њезин плавкасти дим гледао је задовољно слике из скоре прошлости.

Династија се утврђује у народу... Краљ путује на стране дворове. Краља од Србије дочекује руски государ. Наследников тифус! Широки слојеви народни забрину се за живот младог и симпатичног наследника. И онда долази друго, још силније дејство на срце широких маса. Јела, његова мезимица, његова брига велика постаје у лицу ведрија, коса јој је светлија, суморно лице постаје сјајно и лепо... принцеза воли и удаје се за књаза...

Разведрило се сасвим. Млаз пуне сунчане светлости обасјава краљев кабинет...

ШЕСНАЈЕСТА ГЛАВА
Звуци из прошлости

Обркнежевић још није добио одговор од Стојанке на своје последње писмо. Очекивао га је нестрпљиво, па, како га није добијао, почео се кајати, што је Стојанки писао писмо и у њему био толико слаб. „Боље је бити“ мишљаше закопчан, него се исповедати. Стојанка је истина ретка жена, али је ипак жена; слабија је од мушкарца, и с тога не може дати утехе. Боље да у моме срцу остане мали, тајни врт, у којем ће се скупљати болови моји.

Пробудио се рано. Устао је. Шетао је по соби, палећи цигарету за цигаретом.

У ушима му је ударало — „тајни врт“... Врт личних, приватних болова, болова, које не треба на пазар износити.

И он их има као и сваки други човек. Но људи ћуте, јер кад би уздисали, уздаси би загушили вреву дана и тајанствени шум ноћи.

Трпити се мора, а може се на само мислити, мислити.

Мисао му је стварала слику за сликом.

Село своје убаво село, у осталом, никада и није заборављао. Ни кад је био у великом свету.

Име је његовога села за њега било увек пуно [93] сребрнога звука. Мислио је, да је то најлепше српско село.

Његово је село у дољи. Са свију су страна брегови и брежуљци. Брегови су травни и шипрагом обрасли, по тим бреговима има виногради и воћњака. Са неких се види раван, широки Дунав и варош.

Он у детинству није ту варош волео. Сељаци су мрзили ћифте, па их је мрзио и он; мрзио је куждраве и пантљикама искићене господске пудлице; гушио га је окужен ваздух варошких улица. Он је волео виноград, воћњак, шипраг и шуму, а волео је само романтички поглед на варош и град у удаљењу, на широки Дунав. Седео је, као дете, сахатима на брегу и гледао, гледао.

И данас су му најмилији ноћни снови, кад снива, да је на брегу па гледа Дунав, широки, плавкасти Дунав.

И кад је, за тим, отишао у варош, годинама се тамо није могао прилагодити. Срце га је за селом болело, одистински болело. Можда је срце било слабо, па је притисак од стране тежње за селом тешко издржавао.

Онда је отишао у велику, врло велику варош. А кад се после годину дана вратио, лето му је било весело и тужно.

Шетао се по брегови и шуми; шетао се и мислио, мислио; шетао се и био тужан.

У великој је вароши вредно учио и читао. И нов се поглед на живот и на свет почео у њему стварати.

Опасно је, кад се у младића, који је волео цркву [94] и црквену песму, који је простодушно био одан богу, ствара нов поглед на живот и на свет.

Прво је сазнао, да свет није постао онако, као што библија прича.

И онда је почео библију друкчије читати.

И читао је четири евангелиста, а највише евангелиста Луку, и у њима је саде сасвим нешто друго читао.

Христову науку о другоме свету сасвим је саде друкчије разумевао, и он је саде у библији тако читао, као да је Христос учио, да је царство небеско на земљи, само на земљи и нигде другде.

Тада је дошло дело Штирнерово „Једини и његова својина“.

Једини?

Ко је тај једини?

Човек, човек је сам, у човеку је божанство, човек је бог!

Кад се тако сазнање уселило у његову душу, она је била до дна усталасана.

Била је то бура у чаши воде, али криза велика и тешка.

Кад је био сам, често је плакао. Плакао је горко, а готово није могао дати разлога, зашто плаче.

Удари силан талас о срце, и срце не може да одоле.

Остао је сам, без бога!

Нова вера, вера у човека стварала се у души његовој.

Наступила је очајна борба у његовом животу, у тој је борби очвршћавао, и нова вера очвршћавала је са њим.

Био је све снажнији и снажнији, и дошло је време, кад се осећао на врхунцу снаге своје.

Дошло време, па и прошло...

И у његовој се души почео јављати помало неки немир. Неко неодређено предосећање почело се јављати у души његовој.

Како? Зашто?

Његов је мозак био снажна машина. Његова је моћ мишљења била силна. Мислио је брзо, оштроумно, са гвозденом логиком. Мишљење је била радост његова велика, и у његовом мишљењу је постојала силна драж за новим сазнањима.

Та га је струја носила све даље. Даље од евангелиста Луке и Штирнера. Дубоко, све дубље у живот.

То није била душевна револуција, него силан, постепен, готово миран душевни развој, уверење његове душе.

Почео је у животу налазити нешто унутарње, што још није поњао шта је.

„Има нешто у животу“ почео је говорити „нешто изван тога живота“.

Шта?

Бог?

Бога није хтео вређати, и то непознато у животу није рекао да је Бог.

Нешто...

Може бити оно, што се зове високи морал, унутрашњи ред, неки закон.

Да, неки још несхваћени закон неки ред о добру и о злу, о греху...

Јован се трже.

Писмоноша је донео пошту. Међу писмима било је и писмо од Стојанке.

„Немој мислити“ писала му је „да не разумем болове твоје; и немој се кајати, што ми болове своје саопштаваш. Ја, истина, нисам до сада још пред тобом поклекла и тужила ти се, и ти не знаш, да ли је у души мојој мир или бура, али ти морам рећи, да ми је мило што ми своје срце до дна отвараш. Из тога закључујем, да верујеш у моју чврстину, у мој идеал. Па ма да сам се здрвенила и скаменила, у мојем срцу има мекана места за тебе а и за врење у души твојој. Има већ за то, што осећам врење у целоме народу, у целоме нараштају, врење силно; а највише с тога, што си ми мио и драг.

„Па ипак морам, да ти кажем: неваљалче, неваљалче један!

„И шта да ти још кажем? Какве да ти нађем помоћи због твога греха?

„Мислила сам дуго и много. Мислила сам и премишљала, али ти не могу друго рећи, него да мислим, да је покајање за грех главни лек.

„Нисам расположена, да ти држим придику, али ти ипак морам рећи, да је близу време, кад ћеш добити прилику, да делом покајање извршиш.

„Немој бити љубопитљив. Стрпи се.

„Ти ћеш ми доћи на југословенску изложбу, па ћемо разговарати дуго и озбиљно.

„Зар ти се, у осталом, груди већ нису зажелиле србијанскога ваздуха?“

СЕДАМНАЈЕСТА ГЛАВА
У земљи севапа и ината

Писар је Пера пред залазак сунца долазио у Београд, и кад га је видио, срце му је задрхтало од радости. Због тешке је туге долазио у Београд, али се радовао, кад га је угледао. Бели се Београд, а у палату друштва Росије упрло је вечерње сунце, па изгледа као стена од злата.

Кад је писар Пера осетио ваздух београдски, њему су се груди стале јаче дизати, јер он није само пио и ноћу по селу певао, него је и србовао. Туга му је за Недићевом Натом срце притишњавала, а нови, србијански ваздух дисање му је олакшавао.

Много му је шта у Београду, истина, било необично, али је осетио, да ту може остати.

У Београд је дошао, да тражи Недићеву Нату, да је нађе, да је ма само једном види, ма само једну реч са њом да проговори, па ма је никада више не видио, ма је морао заборавити и у Београду утонути.

Недићеву Нату није нигде нашао, за њу ни од кога ништа није могао чути. Београд му ништа није могао рећи за Недићеву Нату.

У Београду је ипак ваљало за увек остати. Требало је наћи зараде, јер се живити морало.

Слушао је за Лазаревића, како се прихвати многога човека, који дође у Београд, па га је потражио и нашао.

Лазаревић је лежао на миндерлуку и изгледало је, као да је био нешто мрзовољан.

Кад му је Пера објаснио, зашто је дошао т. ј. да је дошао, да остане у Београду и да нађе какве зараде, Лазаревић је устао са миндерлука, понудио је Перу цигаретом, почео се шетати по соби, па му је за тим рекао:

— Знаш ли, мој драги ћато, камо си дошао?

— Па у Србију, међ браћу своју, одговори Пера, есапио сам, да ће се и овде наћи кора хлеба за мене.

Лазаревић га је оштро гледао, па рече:

— Бре, ћато, а имаш ли ти чврсту кичму?

— А зашто да немам, одговори Пера.

Лазаревић се шетао и нагло пушио.

— Ама, чуј, ћато, рече, ја све мислим, да сте ви тамо бескичмењаци. Ви сте мекани. Мој пријатељу, није овде, као што ти мислиш.

— Па ја к’о велим, одговори Пера, Србија је ово, наша је земља, овде су браћа... па ваљда ће се што год и за мене наћи... неће ми ваљда нико никакав инат чинити.

Лазаревић му понуди другу цигарету, па рече:

— Мој ћато, ово је земља ината. Тешко је овде прокопсати. Борба је овде, ћато, велика. Ви тамо и не знате, шта је Србија. Србија, то није ништа друго него борба. То је ћато, земља ината. Ко овде нема тврде кичме, тај је готов.

Лазаревић је посматрао, како ће његове речи утицати на Перу писара.

Пера је писар храбро слушао, и рече:

— Свугде је живити тешко. Нисам ја овамо дошао, да левентујем, него да радим. Надао сам се, наћи ће се душевни људи, који ће ми бити на руци, да непознат до зараде дођем. А ако се не нађе, ја ћу онда даље у свет отићи. Та нису свугде људи само за инат.

Лазаревић се разведри, насмеши се и рече:

— Имаш право, ћато.

— Та ја к’о велим...

— Чекај, ћато, да ти кажем. Рекох ти, да је Србија земља ината, али није баш сасвим тако. Србија је и земља севапа. Мало је земље, где се толико добра чини као у Србији. Драги мој ћато, овде нећеш умрети од глади. Ово је земља великог ината и јединственог севапа.

— Ја сам као тако есапио, рече Пера пригушеним гласом.

— Него, ћато, шта би ти хтео да радиш?

— Па шта било, ја сам контен.

— Да ти кажем, ћато, на писарију немој мислити. У овој је земљи доста писарица, него да се ти прихватиш каквог другог посла. Главно је, да поштено зарађујеш, да ли ћеш гурати колица, лепити плакате, или певати у позоришту, то је свеједно.

Пера се изненади, погледа радосно Лазаревића и рече:

— А зар бих могао певати у позоришту?

— Кад би умео и кад би имао леп глас, одговори Лазаревић.

— Па ја умем, да певам.

— Умеш да певаш! Е, врло добро!

Лазаревић извади боцу вина из ормана, наслужи две чаше, а кад испише рече:

— Ама, дед, болан ћато, запевај ону „Кад сам синоћ ишла из дућана“. Их, што волим ту песму.

Лазаревић леже потрбушке по миндерлуку и лице зари у јастук.

Кад Пера поче да пева, Лазаревић нагло устаде и гледаше га и слушаше изненађено.

— Бравост, ћато, рече, кад је Пера песму испевао и пружи му руку, ја ћу те препоручити за позоришнога користу, а можеш сад већ бити уверен, [100] да ће те управа са таким гласом примити. Не брини се, ћато, ништа, у земљи Србији биће и за тебе места.

Пери је зујало у ушима.

Испише другу чашу.

— Добро вино, рече Пера.

— Прилично, одговори Лазаревић. Старо, врањанско.

— Ала даје ватру! Ко гром је јако.

— Хајде, болан ћато, још једну, да отпеваш.

— Хоћу. Коју желите?

— Певај ону „Чарна горо пуна ти си хлада.“

Пера поче:

„Чарна горо, пуна ти си хлада,

„Срце моје још пуније јада.

„Јад јадујем ником не казујем.

„Мајке немам, да јој се потужим,

„Ни сестрице, да јој јаде кажем,

„Имам драго и то на далеко“

Кад је Пера дотле испевао, застаде.

— Певај, ћато, рече Лазаревић, којем се певање допадало.

— Не могу више, одговори Пера готово шапућући.

Лазаревић је све знао, и он га је разумео.

Ћутали су неко време, а онда рече Лазаревић дирнутим и готово братским гласом:

— Ти ћеш, ћато, у Београду остати, па ћеш ваљда и њу наћи. Ми смо је тражили, али је нисмо нашли, но наишли смо на знак, да је ту. Она је у Београду, и није пошла кривим путем. Буди човек, наћемо је.

ОСАМНАЈЕСТА ГЛАВА
Сокица и правник Раша или Љубав због сунцокрета

Већ смо напред приповедали о Сокици, која са мајорицом Маром пише писма људима, те ови узалудно одлазе на састанак.

И Сокица је несташна као и њезина стрина, и то није никакво чудо, ако вам у зими пошље торту. Ви се торти врло обрадујете (красна, бела торта, као од снега!), дајете доносиоцу добар бакшиш, па ћете торту пред вече исећи на парчад. Потражите увече своју милу торту, а кад тамо — снег се отопио. Лепо вам је госпођица Сокица послала торту од снега!

Сокици је до шале као и њезиној стрини, али биће и њој једном до плача. Чекајте само, док се — заљуби...

„Ја још нисам била заљубљена“ рећи ће она толико пута, и просто триумфује, кад то говори...

Она још није била заљубљена! Чекај само, доћи ће мајстор по своје!

У осталом не треба да дође мајстор, кад је ту правник Раша.

Оно они су као неки даљни рођаци, али и правник Раша, и ако је Сокици девете пећке жарило, има парче срца.

Уз то правник Раша по мало пише и песме, а носи и црвену кравату.

— Зашто толико волиш црвену кравату? зашто не носиш и друге боје? питала га је Сокица толико пута, а он обично одговори:

— Тако, волим црвену боју.

— Ама, ти ћеш канда бити републиканац.

— Зашто не, одговори Раша озбиљно.

Сокица је, за тим, стално мислила, да је Раша републиканац, а како је чула, да су у омладини републиканци и анархисте све саме неке „балоње“, то јој се није допадало, што је Раша можда републиканац.

Допадало јој се то ил не допадало, Раши се допадала црвена кравата, а по мало му се допадала и Сокица, ваљда за то, што је обично носила црвену домаћу хаљину.

Сокици црвена хаљина добро стоји, а и некако се она много врцка, па то Раша све некако пажљиво посматра.

„Ама“ мисли правник Раша „немој толико да се врцкаш, јер... овај... то ми се нешто много допада“.

Тако мисли правник Раша, и тако често мисли, те је најпосле спевао и „оду Сокицином реформу“.

Правник Раша није никоме показивао оду, али је мајорица Мица некако пронашла, па су је она и Сокица тајно прочитале.

Слатко и несташно су се смејале. После смеха рећи ће мајорица:

— Ама, Соко, Раша је у тебе заљубљен!

Сокица се насмеја и одговори равнодушно:

— Ваљда није луд.

Е, молим вас лепо, правник је Раша луд, ако се у Сокицу заљуби.

А кад би Сокици омилио правник Раша?

То не може бити! Сокица никад није била заљубљена и не може да се заљуби!

Дела, да видимо!

Сокица и мајорица смисле, да и Раши напишу писмо и да га отерају на састанак, па да са стране посматрају. Напишу му ово писмо:

„Господине,

Не могу више својем срцу да одолим и морам све, да Вам поверим. Ја Вас волим неизмерно. Дођите сутра у вече на концерат пред Москву, закитите се сунцокретом; ја ћу имати на прсима киту црвених каранфила, цвећа, које Ви, мој мили и драги, много волите. Дођите, а кад се, за тим, удаљим, пођите за мном. Сутра ћете се увече уверити, ко сам и ко Вас неизмерно воли.“

Правнику је Раши била мила Сокица у црвеном реформу, али га је ипак ово врашко писмо збунило. Није много размишљао, него је поверовао. Није, истина, мислио, да му пише девојка, него је држао, да му пише каква млада удовица, која је жељна живота.

Сутра дан се пред вече удесио, закитио се сунцокретом, па пред Москву.

Мајорица Мара и Сокица, наравно, удесиле су се, па су хитале, да дођу на Теразије, и да, са стране посматрају правника Рашу са сунцокретом.

„А!“ говорила је Сокица „добићеш ти за шесту тачку капларских правила.“

А шта је било са том шестом тачком капларских правила?

Кад је правник Раша служио војнички рок, па кад је постао каплар, научио је капларска правила. Она су се односила на сусретај господина каплара са каквом интересантном госпођицом на корзу, и садржавала су у себи тактику приближења госпођици. Правила гласе:

1. Учтиво проћи.

2. Учтиво проћи и поздравити.

3. Сас дотично око намигнути.

4. Учтиво се накашљати.

5. Учтиво рећи „жиц!“

6. Удри у слабину!

Кад се једно пред вече каплар Раша срео са Сокицом на корзу, заборавио је, да има пред шестом тачком још пет, па је према Сокици употребио одмах тачку шесту.

Фини неки господин каплар! Стрина му је, наравно, рекла: „ао, животињо једна!“

И сад му се Сокица свети...

Раша је већ седио пред Москвом, кад су се са стране нашле мајорица и Сокица. Био је врло озбиљан, пун великих нада, а закићен је био великим сунцокретом.

Мајорица једва смех задржавала, говорећи „но, ала је комичан“, а Сокица је од једном заћутала.

Сокица је заћутала...

Сокица је заћутала с тога, што јој је, од једном, дошло жао Раше. Зар тако брзо може у девојачкоме срцу да настане преокрет? Та она је дошла на Теразије, да се слатко насмеје Раши, који, закићен са сунцокретом, чека пред Москвом даму, која и не постоји!

Сокица је заћутала, јер јој дошло жао правника Раше са сунцокретом...

ДЕВЕТНАЈЕСТА ГЛАВА
Ујутру

Катарина је тек била устала, и почела се умивати, а Јован је рупио.

Био је румен у лицу и донео је Катарини велику киту пољскога цвећа и цветалих гранчица. Кита се жутила, црвенила, плавила, зеленила. Кита је мирисала.

— Ју! тргла се Катарина, која је почела да се брише (руке, прса и врат беху голи, обли и црнпурасто-бели), па је побегла у собу.

— Немој се трзати, Катарина, преда мном можеш бити гола, а да останем потпуно хладан, рече Јован.

— Ала си баш! одговори Катарина из собе.

— Немој, Катарина, само да ме криво разумеш. Ниси ти така, да човек остаје поред тебе хладан; напротив. Али ти знаш мене; знаш, да на тебе друкчије гледам него на друге женске. А знаш ме иначе, да могу женску голу равнодушно гледати.

— Свеједно, ред је, да се склоним, рече Катарина изиђе обучена.

— Ниси се требала склањати, јер ја сам ипак све у огледалу видио, рече Јован.

Катарина погледа у огледало и рече:

— А што ми ниси рекао!

— Остави, рече Јован. Види цвеће, види, како је красно.

— Хвала ти, рече Катарина примивши киту и миришући. А где си га набрао?

Јован: Помисли био сам јутрос у Планини.

Катарина: У Планини!

Јован: Од поноћи нисам могао да спавам. Био сам нешто узбуђен...

Катарина: (радосно) да ниси мислио на писање свога романа?

Јован: Помисли, опет ми је наишло! Опет ме је захватило књижевно узнемирење, које ми од петог разреда не да мира. Спавао сам као у полусну, у неком пријатном узбуђењу. После поноћи ме пробуди глас „Јоване“. То је био неки јаки, оштар, одлучан шапат из ваздуха. Ко ли ме то тако увек зове? Устао сам, обукао сам се, па сам се преко моста упутио у планину. Ишао сам преко брежуљака, кроз винограде и воћњаке, па сам, у зору, угледао моје село међу бреговима. Ох, како је лепо! Са Вишње стране сам га гледао, гледао сам попину кућу, и видио сам тату, како оде у воћњак.

Катарина: Да ли си сишао доле?

Јован: Не!

Катарина: Баш си ти...

Јован: Тати сам се јавио. Запевао сам на брегу прву строфу словеначке песме „Буди здрава домовино, мили мој словенски крај! Ти једина, ти прекрасна, мени си земаљски рај!“ Тата ме је чуо, тата ме је познао...

Катарина: И онда?

Јован: Ја сам га поздрављао шеширом, а он је руком звао свог немирног, свог узбуђеног сина.

Катарина: А његов немирни, узбуђени син?

Јован: Вратио се по брдима и по дољама из царства живота у варош смрти у Содому и Гомору.

Катарина: (ожалошћена) Што тако говориш?

Јован: (весело) Шалим се. (Иронично) песничка стилизација. Мала почивка.

Јован: Шта размишљаш?

Катарина: Мислим.

Јован: Шта мислиш?

Катарина: Па ти ипак живиш!

Јован: Ја живим? Ја?

Катарина: Да, ти ипак живиш.

Јован: (уозбиљен) Остави, остави, Катарина...

Катарина: Ја ти кажем, ти ипак живиш.

Јован: Па молим те, Катарина, како ја живим?

Катарина: Ти можеш, да се винеш у сфере бољег, лепшег живота. Ти можеш, да будеш срећан; ти умеш, да се одушевиш.

Јован: Вараш се, Катарина. Тебе у заблуду доводе моји изнимни моменти. А основа мог живога? Смрт, смрт. Знаш, да ми често тако дође, као да сам лешина, ја лешина, хода по овој сањивој вароши.

Катарина: Није тако, Јоване. Ти ипак живиш, ја осећам, да ти живиш.

Јован: Па у чему је тај мој живот? У томе, што ништа, до сад, нисам створио? Што нисам ништа ни у политици, ни у књижевности, што сам у тако страшној кризи и неодређености, да ми је још једини спас неки силан, неочекиван, страховит потрес.

Катарина: А шта ће ти потрес?

Јован: Не знам, не знам. Требам га, без њега ћу савршено умрети. Овако више не иде. Нешто се крупно са мном мора догодити, неки потрес, неко преображење...

Катарина: Али шта? шта? шта је то? Шта ти то Јоване очекујеш?

Јован: Не знам, Катарино, не знам...

Подужа почивка.

Катарина: Потрес... потрес...

ДВАДЕСЕТА ГЛАВА
Ризнићеви

Пензионисани пуковник Никола Ризнић дао је у „Политику“ овај оглас:

„За пуковничку породицу тражи се чиста и добра девојка, која зна кућне послове. Биће добро награђена и пажена. Пријавити се ваља у Милошевој улици бр. 23.“

Ризнићеви су имали момка и куварицу, али им је требала и девојка, која би се бринула за друге домаће послове изван кухиње, и они су хтели да је приме као своје, ако то буде заслужила.

Ризнићеви су били добри људи, симпатична породица.

Стари пуковник Никола... или боље рецимо: проседи, ал срцем и душом млади пуковник Никола у својој је породици и њезин патријарх, и отац, и друг, а према пуковниковици Љубици сталан и одан кавалир, па, бога ми, по мало и заљубљен.

Пуковник је Никола висок човек, војничкога држања, дуге, раздељене браде, због које је толико личио на покојнога Косту Таушановића, да је вајару Ђоки Јовановићу служио за модел при изради Таушановићеве бисте за споменик на Калимегдану.

У Београду га многи знају и врло је популаран, а у породици је својој поштован и омиљен.

У породици га обично зову Пантата, а зашто су га тако прозвали, укратко ћемо испричати.

Пантата је пре више од тридесет година био сасвим млад потпоручник и тада упознао са Љубицом, сада својом женом. Била је лепа, свежа и здрава; а није ни чудо, јер је рођена у селу код Чачка, а одрасла код стрица окружнога начелника. Права је, оригинална Шумадинка.

Прво је њихово чедо била Дара.

Кад се родила, била је мала као краставац, али се после развила у крупно пуно дете, а за тим у добро урањену девојку.

Као дете била је добра и готово никада није плакала. Имала је плаве очи, и кад је почела јести, није марила за белу каву, бонбоне и слаткише, него је више волела месо. Кад су је држали на крилу и питали, да ли хоће беле кафе, рекла је „’еће;“ а кад су је запитали, шта она хоће, одговорила је „басице! басице!“ и десном је шаком радила као да хоће да ухвати кобасицу.

Дара је увек у животу била реална, и кад јој се навршило осамнаест година, она се удала.

Није много бирала, него је пошла за човека, који јој се допао и који није био државни чиновник, него бохем, новинар.

Зет је у породици опште зват Зека.

Са Зеком је била Дара у Чешкој, и кад су се вратили у Београд, назвали су Николу Пантата. То значи господин тата, а тако Чеси називају очеве породица из поштовања.

И Љубицу су тако назвали Пањимама, што значи: госпођа мати.

Пањимама је са доброћудним осмехом примала тај назив, а и Пантата је осећао, да и њега и њу породица тако назива из поштовања.

Породица је Пантатина била многобројна.

Пантатина и пањимамина је мезимица била Мица, у којој су сви уживали.

И она је била хладнокрвна и реална као Дара, али она је имала црне очи, црну косу и црнпурасто лице; била је лепа.

Сви су је пазили, само се најмлађи пуковников син потпоручник Воја на њу често дерао.

Зашто се тај млади потпоручник толико издире на сестру!

Молим лепо, то је велика сила.

Може бити, али се некако са силом не слаже, кад се Пантата љутне, па окреше господину потпоручнику: „Море, ако те млатнем!“

Зар у Србији Пантате хоће да млатну господу потпоручнике?

Бива и то! Море, Србија је то!

Пантата, у осталом, сад то само каже, али је било време, кад је речи и у дело приводио.

Воја је као младић био врло немиран, и пуковник га је много пута из гомиле мангупарије, са којом је он једини делио мегдан, летвом кући дотеривао.

Него Зека је увек говорио: „Никола, тај ће ти бити најбољи син“.

И Зека се није преварио.

Потпоручник Воја је најистакнутији члан најмлађе официрске генерације, а на јако се говорка, да је врло активан у „Ослобођењу и смрти“.

Што се он пак продере по некад на Мицу, то не треба трагично узети.

„Што ћу“ вели сам „кад сам бесан, кад ми крв ври.“

А какав је био на прстену најстаријег брата Ђоке, трговца у чаршији!

Како ли је са Мицом дивно бостон играо, са Мицом, на коју се издире за то, што је бесан, што господину потпоручнику крв ври...

Брат Ђокин прстен беше велика радост у кући, ма да су му сузе претходиле.

Молим лепо, брат Ђока је заволео сироту девојку, са којом се нико у породици није познавао и против које су сви били, јер су мислили, да је то љубав тек онако.

Ђока је врло миран, али није Ленку волео тек онако, него истински.

Кад се одлучио, да је узме, он је родитељима написао дуго писмо. Тешко му је било, да им у очи све каже.

У писму их је молио, да му допусте да узме Ленку, јер је воли. Писао им је, да ће је узети само, ако му они дозволе; а ако му не дозволе, да ће без Ленке стално бити несретан.

Пањимама је почела да плаче, и плакала је и пред вече, кад је дошла Дара.

Кад је Дара прочитала писмо, па видила, како у истину Ђока осећа, одмах је почела за Ленку живо агитовати, а њезина агитација је већ кроз један сахат била крунисана успехом.

После тога је дошао и Зека, и кад му је Дара саопштила, шта је учинила, он јој је честитао, јер је и он ценио велику и искрену љубав.

И тако је Ленка убрзо постала снајка, коју су сви искрено заволели.

Ризнићеви су ето стекли једнога зета, а стећи ће још једног, и стекли су једну снајку, а, бога молећ, стећи ће још три.

Зет свакако неће бити дротар, ма да брат Љуба, банкарски чиновник, стално говори, да ће Мицу за дротара удати.

Шта се, у осталом, њега тиче Мицина удаја! А кога ће он узети?

Мангуп један, тешко да ће узети и једну од оних, са којима се стално дописује (има их чак из Прага) и које на њега наде полажу.

Николин син Тоза је апотекар кицош, кавалир, али је сувише озбиљан, те не даје девојкама никакве наде.

Пантата му каже, да је зевзек, али би добро било, да су зевзеци сви тако хладнокрвни и реални момци као што је Светозар.

Најпосле, кад је Пантата дао оглас у „Политику“ ради девојке, није у разговору о томе, ако се јави каква лепа девојка, давао никакве савете зевзеку, него је то чинио према господину потпоручнику и господину банкарском чиновнику.

Сви су са интересовањем очекивали, ко ће се на оглас пријавити, а на то нису дуго чекали.

Сутра дан у подне (већ су сви били за столом) дошла је девојка, која је све изненадила.

Била је племенитог високог раста, црних очију са сенкастим колутом око очију и са рупицом испод дољње усне. Говорила је бачким жаргоном, а рекла је, да се зове Софија Смиљанићева.

Сви су били поражени њезином лепотом, понудили су је да седне, па, за тим, и да руча.

ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
Узнемирење због „Црне руке“

Једне су новине удариле на велико звоно, да постоји тајна организација „Црна рука“, и донеле су тобожњи штатут тога тајног удружења.

Нека остане копреном прикривено, како се и зашто се то у тим новинама појавило!

Вест је, наравно, узбунила духове, па се почело много говорити и писати о „Црној руци“.

Уза све то и што се много писало и много говорило о „Црној руци“, нико није могао да каже, шта је на ствари, те су једни ово, други оно нагађали.

Ни влада није могла остати равнодушна, те је наредила својим поверљивим људима, да испитају шта је у ствари са том „Црном руком“.

Влада је добијала поверљиве извештаје, који су били врло занимљиви.

Један пише:

»Нема никакве сумње, да „Црна рука“ постоји. То је тајно официрско удружење, које по режим може бити врло опасно. Официри у „Црној руци“ незадовољни су са садашњом политиком, они смерају, да начине преврат, и ако не буде могло друкчије бити, они неће презати ни од проливања крви“.

Други поверљиви извештај гласи:

»У „Црној руци“ има и официра и грађана. Од официра су главни млађи завереници. Они нису задовољни са националном политиком и нешто крупно [115] спремају. Они су и против владе и против династије, а „Ослобођење“ је њихов лист. У тај лист и у његову штампарију је уложено преко сто хиљада динара, и многи богати трговци су дали новаца“.

Трећи извештај гласи:

„Тајно удружење »Црна рука« створено је иницијативом из Софије, где постоји слично тајно удружење. Оба удружења спремају преврат на Балкану, можда раде на персоналној унији између Србије и Бугарске, а из тога се мора закључити на скоре трзавице у земљи. Црнорукаши су огорчени и прете покољем. Треба предузети све мере опрезности“.

Четврти извештај гласи:

„Престолонаследник Александар је глава „Црне руке“. Он и њему одани људи раде на преврату; они хоће да присиле краља на абдикацију, да отерају радикале и да створе сасвим нов режим.“

Пети извештај гласи:

„Тајно удружење „Црна рука“ постоји, а наперена је против радикала. Црнорукаши су у вези са краљевићем Ђорђем, и они хоће да га поставе на престо. Имају списак од седамдесет политичара, које ће изненада побити и направити преврат.“

Таки и слични извештаји стизали су влади, и из њих се није могао, у прво време, начинити прави закључак. Неки су од министара (али само неки!) били подоста узнемирени, и донекле криво им беше, што је министар полиције био прилично равнодушан. Мислило се, да он зна шта је у ствари са „Црном руком“ и да је не сматра за опасну, те јој и не даје велику важност.

Коло политичара из радикалне странке такођер се живо интересовало, и један од главних људи позове Тривуна Ранковића, једног од најбољих полицајаца и човека карактерна, и повери му, да испита, у колико су истинити гласови о „Црној руци“.

Тривун је један део задатка врло брзо извршио. Он је утврђеним фактима доказао министру, да је једно тајно удружење заиста требало да буде употребљено за један опасан и непромишљен политички корак.

Убрзо је у томе правцу био начињен ред, без велике галаме и буке, те ни у земљи ни за границом није ништа примећено ни јављено, и ако је један од дописника заграничних новина скоро све знао. Србин је, па није хтео ништа саопштити.

Тривун је употребио сву своју вештину, да сазна и за друге ствари, тражио је додира са разним људима, од којих је мислио, да ће сазнати што год, па је једно вече уговорио пријатељски састанак и са Лазаревићем.

Тривун није мислио, да је Лазаревић у каквој тајној организацији, али је знао, да се он много креће, да Србијину политику изнутра страсно прати, да су му посматрања духовита а закључци обично тачни. Лазаревић је извештавао велике заграничне новине о Србији, његови су извештаји били интересантни, али се нису никада косили са државном политиком. Лазаревић је био савршено исправан, многе је и многе интересантне ствари у својим извештајима прећуткивао, али је по кадшто, кад је при доброј вољи, са својим пријатељима о томе невезано разговарао.

Ранковић према њему није употребљавао никакве полицијске трикове, него је разговарао сасвим отворено. Знао је да разговара са искреним и часним човеком.

Кад су сели за вечеру код Славије, Трифун је убрзо почео разговор о „Црној руци“.

— Шта мислиш, бога ти, Лазаревићу, да ли та „Црна рука“ постоји? запита Лазаревића и погледа га својим лепим црним очима.

— Ја мислим, да постоји, одговори Лазаревић сасвим простодушно.

— А ко ли је у „Црној руци“?

— Е, мој драги Тривуне, то не знам.

Лазаревић се мало изненадио, кад му је Тривун, за тим приповедао, како је фактима утврдио, да је постојала намера једног тајног удружења за извесним поремећајем.

Лазаревић му даде новински исечак свога дописа „Die schwartze Hand in Serbian“, у којем је то било врло фино наговештено, тако да не шкоди земљи, јер је само неколико људи могло разумети.

Сад је питање, рече Тривун, шта хоће овако пречишћена „Црна рука“, јер изгледа да је организација пречишћена.

— Но, одговори Лазаревић, ја држим, да је криза, која је готово морала настати, за њу била врло корисна. Она се сада може потпуно одати раду на својим идеалима.

— Какви мислиш, да је њезин главни идеал?

— Свакако не дневна политика, него народно ослобођење. Ја држим, да „Црна рука“ спрема земљиште за народно ослобођење.

— Држиш, Лазаревићу, да је потпуно безопасна за режим?

Лазаревић се лако насмеја и рече:

— Могла би бити опасна, кад и ви радикали не би били велике патриоте. Ви сте, у осталом, видре; уверили сте се, да нека „Црна рука“ постоји, ви ћете се са њом већ подесити. Мајстори сте ви....

Тривун и Лазаревић се насмешише. Долазио је њихов омиљени мали новинар Росић.

Дође, седе, не рече „добро вече“, не скиде шешир.

— Ама, Тривуне, поче одмах, а шта би са „Црном руком“?

— Хоћеш ли, Росићу, криглу пива, запита Тривун, који је знао, да Росић не пије алкохола.

— Море остави пиво! одговори Росић.

— Келнер, зовну Тривун, белу каву за господина Росића.

— А „Црна рука“? а? понови Росић.

— Каква „Црна рука“! рече Лазаревић.

— Море, шта ти знаш, одговори Росић, полицију ја питам. Шта знају дописници страних новина!

— Па, бога ти Росићу, рече Тривун добродушно, зар си и ти тако неписмен, да верујеш у „Црну руку“?

Росић га погледа својим замућеним очима и рече:

— Ја теби кажем, да „Црна рука“ постоји, и само ћеш видити, шта ће бити.

— Можеш, Росићу, сасвим мирно спавати.

— Ја ћу спавати мирно, али их има, који не треба мирно да спавају.

— Уживај ти само Росићу.

Росић се наже и поче пити белу каву, а Лазаревић размишљаше о свему ономе, о чему Ранковићу није говорио.

Кад је Росић попио каву и отишао међу познанике за другим столом, Лазаревић и Ранковић пређоше на разговор о узбуни јавнога мишљења, коју су произвеле вести о „Црној руци“.

— Ама, не ваља, рече Ранковић, што ови новинари тако ствар раздувају!

— Ако, примети Лазаревић са осмејком, ко зна, зашто је и то добро, и ко зна, ко је прави инспиратор те новинске галаме. Може бити баш они, који хоће да се том галамом онемогући интересовање за друге, крупније ствари, које се иза брда ваљају, и за које непријатељ не треба да сазна...

ДВАДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
На београдскоме дну

Кад је Пера ћата изишао од Лазаревића, ушао је писмоноша и предао је Лазаревићу писмо зеленкасте боје, које је било намирисано.

Пера је већ био примљен у Народно Позориште а у Позоришној Кавани убрзо је постао популаран. И ту су га прозвали Пера Ћата.

Брзо се подешавао са београдском бохемом, јер је и сам био бескућник и пуст.

Недићеву Нату нигде није могао наћи ни он, ни сви они, који су за њу били заинтересовани.

Живот његов међу Србијанцима био је жив и нервозан, почео је полако чврснути, али му је у срцу, уза све то, кувао велики бол за Недићевом Натом. О томе, наравно, никоме није смео причати, јер би, у његовој новој средини, то по мало било смешно, и једини, који је за његову тајну бол сазнавао, био је Лазаревић, кад му је у очи оштро погледао.

Лазаревић, оставши сам, отвори писмо.

„Господине Лазаревићу! Ви ћете ме врло обвезати, ако ме посетите. Осећам потребу, да се с Вама пријатељски поразговорим, те се надам, да мој позив нећете игноровати. Поштује Вас Марта“.

Рајко се намршти, баци писмо у кош и рече гласно: „Их, ала заудара!“

Кад је ушао код Марте, она је седила за клавиром и свирала неку тужну песму. Видевши Лазаревића, [120] она се поклонила и песму је одсвирала до краја.

Лазаревић је слушао стојећки, и ма да се на Мартин позив мрзовољно одазвао, песма га је прилично коснула.

„Дођох, на вашу жељу, госпођо“ рече после неколико безначајних дијалога.

„Ви сте ме врло обвезали, што сте дошли“ рече Марта озбиљно. „Жао би ми било, да дошли нисте“.

„Право да вам кажем, госпођо, ваш ме је позив изненадио.“

„Сасвим разумљиво. Ви нисте могли ни слутити, да сам, после оне непријатне ноћне сцене, осетила потребу, да се с вама искрено, интимно разговорим.“

„Молим, госпођо; само не знам, да ли ћу бити способан за интиман разговор. Ви знате, да се ми и не познајемо довољно“.

„То знам, али ви не знате, да сам вас ја увек ценила, да много шта од вашег рада знам — ви знате, да људи, који к мени долазе, често пута многу ствар одаду — и да сам, нарочито после оне непријатне вечери, осетила потребу, да с вама разговарам. Нарочито после оне непријатне вечери“...

Марта је последње речи нагласила, и Лазаревића са подоста прекора погледала.

„Жао ми је, госпођо“ рече Лазаревић „ако сам вас те вечери увредио, но помислите и сами: био сам грдно ешофиран због Недићеве Нате... мени је стало било, да се та девојка пошто по то нађе. Ја и данас немам мира, што се Недићева Ната није нашла. Ви и не слутите, колико има трагике у бегству те лепе девојке.“

Мартина служавка послужи слатким од трешања, које су се жутиле као ћилибар. Лазаревић узе два пут, и испи чашу воде.

„Па ипак“ настави Марта разговор „нисам заслужила да ме онако гледате оне вечери. Ви, Лазаревићу, ви“...

„Извините, госпођо“...

„Ви, који добро живот познајете, ви, који имадете широке груди, ви, који много шта разумете, и, с тога много шта праштате, а за мене ни трунке разумевања немате, па ни трунке опроштаја“...

„Али, госпођо“ ...

„Господине Лазаревићу, опростите, ако вас малтретујем, али сам вам морала рећи, да ме је дубоко дирнуло што ме ви, баш ви презирете. Нека ме презире цео Београд, нека се од Марте, чувене београдске подвођачице, гнуша цела Србија, мени је свеједно, јер ја ратујем са друштвом, али ви, ви“...

„Госпођо“, рече Лазаревић, којега равнодушност поче полако остављати „немојте се ешофирати. Та ја вас добро и не познајем, а верујте, да о вама, до сад нисам ни размишљао. И сам сам, не размишљајући много, примио конвенционални београдски назор о вама, а и оне сам вечери, као што рекох, био грдно ешофиран.“

Служавка унесе каву.

Кад је Лазаревић попио каву, запали цигарету, пошто је Марту прво понудио. Марта одби цигарету и рече:

„Хвала, овај пут нећу пред вама да пушим. Други пут да, данас не. Желим, да данас станем пред вас са што мање цинизма. Ја сам иначе циник, највећи женски циник у Србији, али само не желим, да ме Лазаревић искључиво за циника сматра.“

„Ви претерујете, госпођо.“

„Разговарајмо, господине Лазаревићу, искрено. И ви ме сматрате за циника, и ја не желим ништа више, него да вам свој цинизам објасним. То је моја неодољива потреба.“

„Али ја то не тражим“...

„Знам, да ви не тражите; али ја вас молим, да ме чујете“.

„Молим, госпођо!“

„Дајте ипак цигарету.“

„Изволте!“

Марта запали цигарету, па рече:

„Да ли знате, господине Лазаревићу, за то, да сам једном учествовала у мајској социјалистичкој демонстрацији, и да сам носила црвени барјак?“ „Знам“.

„Па шта мислите, шта сам онда хтела тиме да символишем?“

„Не знам“.

„А шта сте онда ви о мени мислила? Кажите ми без женирања.“

„Па... то сам сматрао за екстраваганцију“.

„Само то“?

„Да.“

„Свакако је било екстравагантно, али то је био мој јавни протест“...

„Ваш јавни протест!“

„Да, мој јавни протест.“

„Против кога? Против чега?“

„Против београдског друштва.“

Лазаревић је погледа одужим погледом, насмеши се мало пријатељски мало иронично, па рече:

„А шта вам је београдско друштво учинило?“

„Оно ме је почело бојкотовати“, одговори Марта. „А ја сам на бојкот одговорила протестом.“

„Чујте, госпођо, ствар постаје интересантна. Па зашто да вас друштво бојкотује?“

Марта, која се држала хладнокрвно, поче добијати темпераменат и рече:

„Молим лепо, друштву се нисам допала; нисам била по фазони београдског друштва; друштву се није допала боја моје тоалете, мој ход, моје слободно кретање; друштво није дало, да имам своје ја, и оно ме је почело бојкотовати. Реч „Марта“ почело је значити подсмех, екстраваганцију, поремећену [123] [...] [124] равнотежу па и проституисану жену. А ја сам тада била далеко од сваке проституције.“

„Оставите, госпођо“...

„Не, не, чујте ме — нећу вас дуго мучити — ја сам волела и знала сам, шта је љубав, али љубав у једно време само према једном човеку, но проститутка тада била нисам. Сад не марим: нека кажу, да сам проститутка, сад сам подводачица, али сам тај занат почела вршити у име протеста против београдског друштва“.

„То не разумем“ рече Лазаревић.

„Допуштам, господине Лазаревићу. Где ће још подвођење имати идеју!“

„Па“...

„Али ја подводим, да покажем, какво је београдско друштво. Какве се све женске не изређају код мене, какве све даме долазе у ову кућу у посету. То ми чини задовољство. Кажу, да је Марта проститутка, а Марта показује, ко врши проституцију. Тако се Марта бори против београдског друштва.“

Лазаревић се поче мрштити.

„Вама је непријатно, господине Лазаревићу?“

„Готово“.

„А зашто да вам је непријатно? Па ја вам говорим само о својем гледишту“...

„Које је нетачно“.

„Нетачно?“

„Да, госпођо, нетачно. Ви хоћете да кажете, како је београдска жена проститутка, а то није истина. Нема сумње, да је вама пошло за руком окупити око себе разне сумњиве типове женске, али то још не значи, да је београдска жена проститутка. Београдска и србијанска жена, госпођо, није проститутка; то је жена здрава и паметна, и сасвим је добар темељ за генерацију, која успешно води ову тешку и огромну борбу“.

Лазаревић устаде.

„Седите још мало“ рече Марта.

„Благодарим, госпођо“ рече Лазаревић. „Већ морам поћи. А ако дозволите, на растанку ћу вам још рећи и то, да узалуд водите борбу против београдског друштва. Оно, истина, има својих слабости, али је здраво, његови мишићи силно вибрирају; то је свеже, здраво месо. А, што је најглавније, оно је јаче него ви. Ви ћете у тој борби подлећи.“

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
У министровоме кабинету
(Сцена из почетка 1912. године.)

Председник владе и министар иностраних дела др. Милован Миловановић био је за време анексионе кризе, уза све потресе, далеко снажнији и свежији, него саде, после три године.

Истрошио се, много се истрошио, радећи на државним пословима земље Србије, а још више је губио снагу, борећи се са нападима опозиције.

Миловановић је човек флегматичан, и на почетку анексионе кризе било је доста муке, да се у њега улије србијанске крви и да се из њега, њему омиљена дипломатска хладноћа и равнодушност изгони.

Три су године министровања у Србији три тешке године, и снага дивљег магарца тешко би их неистрошена издржала.

А камо ли министар Миловановић, који је научио на фини и лак живот и који је волео да живи животом богата, културна човека.

Нападаји опозиције били су страшни, а нарочито пребацивања, да је за време анексионе кризе на бечкој берзи играо...

Да ли је збиља играо на берзи? Да ли је збиља у његовоме националном моралу било проституције?

Опозиција није изнела поуздане доказе, да је на берзи играо...

Па ипак је кампања Миловановићу силно шкодила.

У Србији, у тој земљи вреве и дреке, у земљи, где су појмови у врењу, где се јавни морал пречишћава, у земљи, у којој често пута нема критеријума, ипак има морала. Он се, истина, често пута скрива дубоко под сувим лишћем, и под земљом, али што је дубље скривен, његова је жица све дебља и његова је метална вредност све већа.

То је обарало Миловановића, и трагови дубоких унутрашњих болова сада су се већ јављали на његовоме све уморнијем ходу и на разореним цртама његова лица.

Па ипак... ипак...

Министар је Миловановић радио на великоме делу, а и у другим правцима имао је успеха.

Он је руководио дипломатском радњом, која је успела, да у спољашњу политику Србије унесе европски тон и равнотежу. Руководио је дипломатском радњом на путовању краљевому заграничне престонице. Живо је учествовао у политичкоме делу принцезине удаје у Русију.

Све су то биле радње од замашнога значаја, али је Миловановићев најтежи посао био на главном проблему Србијине националне политике.

Миловановић, његови политички пријатељи (Пашић и другови) и краљ са династијом за време анексионе кризе стали су пред алтернативу: бити ил не бити!

Бити ил не бити, то се пита сад!

Миловановић је био у сред акције на решавању те страховите алтернативе и Србијине и српскога народа.

Шта да се учини, и којим путем да се удари?

За време анексије понудила је Турска савез. Тај би савез дакако био управљен и против Аустрије.

Да ли да се прими тај савез?

За време анексионе кризе то је изгледало готово логично, но политика се не прави по тренутним [128] утисцима и из ината, и така се политика тера још једино у Новом Саду.

Саветовало се о турскоме предлогу, и он је коначно одбијен.

Српским је политичарима а за тим и руским лебдила пред очима идеја балканског савеза.

На тој се великој идеји радило и раније, али се саде почело радити систематски и са пуном паром. Наравно, у највећој дискрецији.

И министар Миловановић ушао је у свој кабинет обузет мислима о дотадашњем раду на балканскоме савезу, а мало за тим, дошао је у кабинет и др. Јован Цвијић.

Др. Цвијић се не бави дневном политиком, али га крупна национална питања у великој мери интересују, и он је у многе крупне ствари посвећен. Влада и Двор, у осталом, у многоме чему требају његова савета и његових информација, и Миловановићу је у раду на балканскоме савезу у многом чему био од помоћи.

— Како ћемо, мој драги Цвијо, са Бугарима изаћи на крај? рече др. Миловановић.

— Тешко је са њима, одговори трезвени Цвијић, али ће се ваљда излаз наћи.

— Много траже, много траже, мој драги Цвијо. Тешко је то споразумети се сферама у Маћедонији са народом, који је до скора аспирисао на Ниш и на Пирот. Бадава, грдне су шовинисте!

— Па докле си дошао?

— Докле сам дошао, мој драги Цвијо. Једва, једва пред Скопље...

Послужитељ Светозар уђе и пријави рускога посланика Хартвига.

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
Убијство или самоубијство?

Кад је стражар после девет сахата увече прегледао пругу између Топчидера и Београда, нашао између шина тело одраслог високог младића.

Стражар се у први мах тргао, али је брзо дошао к себи, осветлио је младића, који је без шешира, на леђима лежао лампом, видео је одмах, да је мртав, али је био још врућ.

Преко младића је прешао последњи воз, који је тек пре двадесетак минута прошао, и по стражаревом мишљењу, воз га је прегазио.

„Ваљда је нека несретна љубав или дугови“ промрмља стражар и оде у топчидерски комесаријат, да полицију обавести о несретноме случају.

Полиција је одмах дошла са лампама; јављено је одмах телефоном било и полицији на београдској железничкој станици, те је и ова убрзо била на лицу места.

Леш је лежао на леђи, вучен је био од локомотиве неколико метара, повреда је било само по лицу, обе ноге биле су испод колена завезане парчетом од ужета, а нешто на страни биле су две крпе, једном је, изгледа, била глава везана, па се крпа преполовила, а друга као да је била раније у [130] устима и била је окрвављена. Шешир је нађен неколико метара на страни.

Пошто је полиција осмотрила леш, узела је све нађене предмете, конопац је с ногу скинула, па је, за тим, леш пренесен у општу државну болницу у Београд.

Ко је био тај погинули?

Нико од присутних није знао, нико га није познавао.

Сви су, међутим, мислили, да је извршено самоубијство, а знали су, да ће се већ сутра, кад новине несрећу објаве, сазнати тачно, које несрећни младић и зашто је себи живот одузео.

Но за име младићево сазнало се већ исте ноћи после поноћи.

Пензионисани државни саветник Драшковић имао је сина Ивана ђака у осмоме разреду београдске гимназије.

Иван је био врло добар ђак и добар син, а родитељи су се трудили, да га што више за живот спреме и усаврше.

Иванови и отац и мати били су васпитани, путовали су Европом много, интересовали су за васпитање омладине напредних народа, и поуку коју су у томе налазили, примењивали су на васпитање свога сина.

За Ивана се могло рећи, да је дете из виших београдских кругова, које се добро васпитава.

Тога дана, кад је ноћу лешина непознатога младића између железничких шина нађена, Иван је [131] [...] [132] био до пред вече код куће, читао је, а за тим је у четири руке, са матером у гласовир свирао.

Пред вече је рекао, да иде у соколану на веџбу, па је од куће и отишао.

Него на вечеру се није на време вратио.

Томе су се код куће чудили, а нарочито се чудио отац, који је Ивана у великој, можда претераној строгости држао.

Староме се Драшковићу у пријатељским круговима у опште замерала та претерано, војничка строгост, и говорило се, како данашњу омладину ипак треба слободније неговати.

Прође и сахат после уобичајенога времена за вечеру, а Иван не дође; приближаваше већ и поноћ, а Иван никако не долази.

То је за родитеље било нешто ново, готово непојмљиво, и кад из пријатељских кућа добише телефонске одговоре, да Иван те вечери к њима није долазио, просто их, после велике бриге, спопаде очајање.

„Бадава“ рече Драшковић „морам отићи у полицију, да јавим.“

Кад је дошао у полицију, његов добар познаник Радојковић био је дежуран, те му је потанко испричао, како цело вече Иван није дошао, па га је замолио, да он својим начином испита, где би Иван могао бити.

Радојковића је то саопштење врло изненадило, и, по изразу његова лица, видило се, да је дошао у врло мучну прилику.

То је приметио стари Драшковић, па, ма да је био врло узнемирен, рече храбро и хладнокрвно:

„Господине Радојковићу, ја сам врло узнемирен, и у великој сам недоумици, али ако ви већ што год знате о Ивану, па и ако је што неповољно, саопштите ми сасвим отворено, јер ја имам храбрости, да све чујем.“

Радојковић је ћутао и размишљао, па за тим рече:

„О Ивану не знам ништа, али се вечерас десио један незгодан случај“...

„Да није Иван у што год уплетен?“ запита Драшковић, и ако се трудио, да буде јаки, узнемирено.

„Не знам, господине Драшковићу, али бисте се могли одвести до државне болнице“...

„Шта, да није пао у каквом двобоју?“

„Не, него има тамо младић, висок, а нико га не познаје“...

„Шта је? Какав висок младић? Да ли је жив, или је мртав?“

„Врло је тешко повређен“...

„Где? У двобоју? Да га нису у чијој кући премлатили?“

„Не! Несрећа од железнице“...

„Реците ми, ако је то мој Иван?“

„Не знам. Нико не познаје... У осталом телефонисаћемо у болницу“.

Кад се на болничкоме телефону јавило дежурно лице, рече му Радојковић:

„Да ли се већ сазнало, ко је онај младић, што је страдао на железничкој прузи?“

„Није. Нико га не познаје.“

Драшковић, после тога, дојури на колима у болницу.

Мислио је, да је младић тешко повређен, и да лежи у постељи, а кад га поведоше у мртвачницу, и кад виде Иву на столу, скамени се.

Шта се то с Иваном догодило? Да ли се убио сам или су га други убили?

То је заинтересовало цео Београд, а полиција је повела опсежну истрагу.

ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Земља вештака и глупака

Лазаревић је волео Србију, и она је била најмилији предмет његових студија. Србију је сматрао за земљу ванредно интересантну, и у својој тежњи да је што боље проучи, он је своје студије вршио у разним правцима, па се с тога врло радо мешао у изакулисне радње, како би у психологију Србије што дубље задро.

Њега је, на пример, дубоко болео Радојковићев поступак према Катарини, али са њиме ипак није прекидао, јер је, налазећи се са Радојковићем, улазио у многу унутрашњу ствар а тиме и у психологију модернога Србијанца.

Он је, дакако, долазио у додир и са разним другим елементима, па, јер се осећао слободан и независан човек, који о својим поступцима само себи даје рачуна, он није крио своје односе ни са људима, који су били било у чему сумњиви, и од којих су се филистри клонили.

Волео је, да располаже са разним сазнањима, а мило му је било слушати разна мишљења о Србији, а тих је у врењу до Кумановске битке било много. Из њихове противречности он је стварао аналитичан суд о својој малој о својој занимљивој Србији.

Међу њему омиљене резонере спадао је и познати Таса Бомбаш, који је био и на ситу и на решету, и који се увек на ноге дочекао, кад је пао.

Лазаревић врло често потражи свога чика-Тасу, најмилије му је разговарати са њим у хладовини пред Москвом, па и сада их налазимо у пријатељском разговору.

Таса је Бомбаш стари радикал, познаје доста добро прилике у радикалној странци, зна прилично психологију Пашићеву, па прича Лазаревићу о радикалној странци.

Таса пуши специјалитет на цигаршпиц, што га је купио у Солуну, Лазаревић се подбочио на десну руку, па га слуша.

У најживљем разговору дође новинар Росић и поче да приповеда, како су му ноћас украли панталоне.

— Па што ниси јавио полицији, да пронађу мангупа, рече Таса.

— Јавио сам ја већ, рече Росић.

— Па нађоше ли лопова?

— Врага га нађоше!

— А коме си јавио?

— Ономе Жики Лазићу, што чује, како у Београду политичка трава расте, а не зна, ко је ноћас украо моје панталоне.

— А што му то не рече, Росићу?

— Море, остави, Тасо! Како да му нисам рекао. Рекао сам: »Чујеш, Жико, панталоне ми нађи! Махни се ти испитивања, шта ко о влади и двору говори. Панталоне ти мени моје дај. Лако је за банку добити рукопис из редакције, да се сазна прави писац, [137] а кад новинару украду панталоне онда полиција не зна ништа.

— Па распали, Росићу, у „Маломе Журналу“!

— Дабогме, да ћу да распалим!

Лазаревић се смешио на ову сцену, али би му милије било, да Росић није долазио и прекидао разговор о партијама, те се обрадова, кад Росић устаде и без збогом оде.

Поред Москве је пролазио руски новинар Амфитеатров, који се тих дана у Београду бавио. Росић се руковао са њим и готово сви гости испред Москве погледаше их и пропратише са ироничним србијанским примедбама.

Амфитеатров је колос од човека, а Росић изгледа спрам њега као патуљак, али је кочоперан, доказује нешто, нашто се гломазни Амфитеатроф доброћудно смеши.

— Их, што немам Росићеву енергију, рече Лазаревић Таси, где бих данас био!

— Како Росићеву енергију?

— Па он је силно енергичан; ја му просто завидим. У њему гледам парче Србије, немирне, нервозне, кочоперне, земље, која се не да и која јури напред.

Таса погледа Лазаревића, као са мало чуђења, па рече:

— Ишла би она напред, кад не би било оне две главне партије, о којима још нисмо разговарали.

— Две партије, о којима још нисмо разговарали? понови Лазаревић изненађено, које су те две партије?

— Па зар ти не знаш, да у Србији управо има само две партије?

— Не знам.

— Е, мој брајко, па зар ти не знаш, да је Србија земља вештака и глупака.

Лазаревић се насмеши и рече:

— Ех, чика-Тасо, ти се увек шалиш.

— Та не шалим се ја Србија је земља вештака и глупака. Вештаци су они, што хоће олако да живе, што живе на рачун ближњега, што гледају увек нешто да ућелепире. Њих има десет категорија, које почињу са сеоским пандуром, а свршавају са министром. Они, који не уму да се нађу и на чији рачун живе вештаци, то су глупаци.

После малог размишљања рече Лазаревић:

— Доста духовита карактеристика, али ипак не мора карактерисати општи карактер земље. Смотауза има у свакој земљи, па их мора бити и у Србији. Земља је у социјалноме, у економскоме врењу, па је појава вештака ипак доста разумљива.

После тога дође један официр из Неготина, са којим Таса оде за други сто, да прегледа марке књаза Михаила, које је официр донео.

Кад се Лазаревић кренуо према Калимегдану, срете се са дром Цвијићем, који је с њиме волео разговарати, јер је Лазаревић ванредно радо слушао Цвијићеве назоре о Србији и српскоме народу.

Лазаревић исприча разговор са Тасом и тврдњу о постојању партије вештака и глупака у Србији.

Мислиоца Цвијића је така стилизација политичке и економске борбе у Србији заинтересовала, али је далеко био од тога, да призна, како је то једина карактеристика државнога стања у Србији.

— Нема сумње, рече Цвијић, да у Србији има много вештака, и да земља од њих много пати; шта више они би земљи фаталне штете нанели, да у Србији нема топлих душа.

Лазаревић се обрадова, јер из Цвијићевих уста чу нову фразу о човеку у Србији.

— Топле душе! кликну радосно Лазаревић. А какве су, господине Цвијићу, то топле душе у Србији?

— Ти Тасини вештаци, рече др. Цвијић мирно и одмерено много разједају ову земљу, и тешко њој да нема топлих душа. Топле душе носе Србију на својим плећима.

— Топле душе носе Србију на својим плећима, понови Лазаревић радосно.

— Вештаци, настави Цвијић, почињу се врзмати око општинске суднице, око началства, лиферација, министарстава, а топла се душа свега тога клони. Гледа своју кућу и своју породицу, труди се, да их што више унапреди; а кад је све у реду на домаћем огњишту, брине се за даље, за школу, цркву, просвету и државу. Ти људи, те топле душе у својој честитости и душевности налазе своју срећу, и сасвим су свесни, да је у томе и срећа земље.

— А има ли у Србији подоста топлих душа?

— Рекох вам: топле душе држе Србију на својим плећима. Њих има у свима народним слојевима, има их у унутрашњости, а има их и у Београду. Кад путујем кроз Србију, ја наилазим топле душе, и разговор са њима мелем је на моме срцу. Топле душе унапређују Србију изнутра.

— Је л’ те, господине Цвијићу, Србија се изнутра стално развија?

— Ја је пропутујем унакрст скоро сваке две године. Кад год се, после две године, на једно место вратим, налазим промену и напредак.

У разговору стигоше на Калимегданску главну терасу, одакле су ћутећи гледали на сремску и банатску раван, осветљену зрацима сунца, које је иза Фрушке Горе залазило...

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
Међу Ризнићевима

Ризнићевима се допала Софија Смиљанићева, и они су је у своју кућу срдачно примили.

Софија је добила своју засебну собу, која је убрзо девојачком душом мирисала.

Застори су на прозорима били чисти као снег, зидови су били са неколико слика укусно украшени, све је било чисто, све се светлило, а више Софијине постеље висила је слика матере божије, испод које је Софија у очи свеца и недеље кандило палила.

На столу Софијином увек је било свежега цвећа, које је она куповала, а које је за тим, и од Мице добијала.

Мица је Софију брзо заволела, и убрзо је почела као другарицу сматрати.

Кад је код куће и кад се сврше домаћи послови, обе оду у Софијину собу, где седе и раде ручни рад.

Обично ћуте, јер Мица много не говори, а и Софија ћути и размишља, па често у мислима оде далеко, далеко.

Кад пак Мица проговори, она прича Софији о Београду, о србијанским обичајима, а понекад се расположи и прича весело и са пуно хумора.

Мица често пута много ћути, али по некад [142] доста говори, и тада у њезиним причању избија свежи србијански хумор.

Ти су разни тонови Мицине душе утицали на Софију, и она је почела осећати Мицину душу, коју је почела волети.

Једно је Софији било нарочито мило, истина мало чудновато, што је ни Мица нити ико од Ризнићевих није питао за њезине историје, и што су о њој водили рачуна само од онда, од када су је у својој кући прво упознали.

Ризнићеви су били на чисто, да је Софија због неке тешке прилике дошла у Београд, и да у срцу њезиноме лежи нека тешка тајна, али су ти добри људи водили рачуна о унутрашњости те лепе девојке, те здраве српске девојке, чији зној тако лепо мирише, и чували су, да не повреде светињу њезине душе.

И Мица је знала за Софију Смиљанићеву само од онога дана, кад је она у њихову кућу дошла, а надала се као и остали Ризнићеви, да ће се тајна живота Софијиног кад тад сама од себе открити.

Мица је, кад помисли на то, помало и жалосна постојала, јер је мислила, да онда може изгубити своју Соку, са којом се сродила.

Та она је почела више волети него своје другарице, и осећала је као да јој је род.

Мица јој је испрва говорила »госпођице Соко«, али једном за вечером, кад је цела породица била врло весела, кад и Пањимама пристала да пева своју омиљену песму „Од куд идеш селе?“, Ризнићеви чуше, како Мица Софији рече „ти“.

Ускоро за тим чуше, како се и Софија са Мицом тика.

Пањимама, Пантата, Љуба и Тоза заволели су Софију и свима им је некако мило било, што је та чиста и лепа девојка код њих у кући.

— Не знам, рећи ће толико пута Пањимама, што ту девојку сматрам за своје. Све као нека душа, нешто топло излази из ње, па је све више волим.

У осећајима према Софији Смиљанићевој није се од Ризнићевих делио ни поручник Воја, који је бесан, јер му крв ври, но који је своју узаврелу крв према Софији стишавао, трудећи се, да се према њој понаша кавалирством српскога официра, па по мало и брата.

Воји се допадала и лепота и душа Софијина, али је он и као свестан српски официр осећао неку обвезу према српској девојци из краја за границом земље.

У Војиним је очима цео народ чинио једно јединство, а они делови народа, који су за политичком границом Србије, били су њему нарочито мили и према њима је осећао велику унутрашњу обвезу.

То се осећање пренело и на лепу Софију, и сасвим је разумљиво, што се почело развијати у осећање братства.

За Софију је Воја био сасвим нова момачка појава, коју она испрва није могла разумети, а коју је ипак почела разумевати, јер је била бистра а имала је већ раније развијен главни национални појам.

Уз то је Софија осетила, колико Мица воли тога бесног Воју, што се на сестру понекад дере, [144] а волећи Мицу, она је почела волети витког и лаког коњичког потпоручника.

Воја, кад дође на одмор кући, често је к њима у собу залазио, и онда им је много причао; причао им је о скором рату, о великој народној борби, која предстоји, о позоришту, о друговима својим, па и веселим интимностима.

Једнога су дана седиле Мица и Софија у Софијиној соби и везле, а Воја дође и седе.

— Ми смо, господине потпоручниче, рече Мица, ноћас опет мало дуже остали...

— Махни се, рече Воја. Таке вечери скоро није било.

— Тако ти увек кажеш, примети Мица, теби је свако вече најлепше.

— Ех, ноћас, ноћас, да умреш... дивота!

— Па где сте били? Шта је било?

— Махни се, дивота!

— Било је песме, господине Војо? запита Софија.

— Е чујте, Соко, одговори Воја, таке песме још није било.

— Био је међу вама поручник Милорад? запита Мица.

— Ах, какав Милорад! Један нов певач, какав певач. Седили смо прво код Коларца, па после поноћи кренемо. Никоме се није спавало, а ноћ дивота од ноћи! Куда ћемо? питамо се, а један рече: „Хајдмо код Три шешира, давно нисмо тамо пред каваном седели.“ Кад смо били близу Три шешира, чујемо песму...

— Каква су то Три шешира? запита Софија.

— Мала једна кафаница, одговори Мица, тамо глумци залазе, а и господа официри воле тамо да зађу.

— Кафаница знате Соко, настави Воја, али некако волимо тамо по некад да свратимо. Знате, овде се код нас иде и у кафанице. Ал ноћас је вредило! Чујемо јединствену песму, а кад дођосмо пред кафаницу, глумац Добра Милутиновић седи са једним и онај пева. Добра нас позове за сто, седнемо и упознамо се са певачом. Певао је за тим, па милина! Тако смо се раздрагали, да смо пуцали из револвера, те ће бити мало окапања. Ал нека, вредило је! Е, Соко, што пева, то је вредно чути! Па све оне бачке, ројтанске. Дивота!

— Ама, који је то? запита Мица.

— Пера ћата, одговори Воја. Нов један певач у позоришту. Био је писар негде преко, па неће више, да је писар, него дошао у Београд, па су га препоручили у позориште. Их, што пева, то је вредно чути!

Софији Смиљанићевој побели горња усна као креч.

— Па кад поче од несретне љубави, настављаше Воја, а да за тим брзо не настави ону „с улице баштица“, коју сви са њим, да нам буде лакше, певасмо, бога ми, било би и плача. Дивна песма! нисам је никада чуо, а чини ми се, да је сам ћата на неку њему милу арију нове речи дао.

— А каква је садржина те песме од несретне љубави? запита радознало Мица.

— Не знам, рече Воја, тачно речи, него ћу их већ преписати, али могу у кратко садржину рећи.

— Реци нам.

— Дакле овако од прилике каже: Волео сам те Недићева Нато, сунце живота била си ти, ал сунце зађе за облак црни, и живот мој постаде пуст. Ја нисам до сад знао, шта је живот празан и пуст, сад, Нато и то знам, умрети шта је и то знам, знам, знам. Ко у костурници живим данас, Нато, ја, и да топлоте земље још мало није, да није топла земља гроба мог, у костурници би брзо иструн’о, јер тебе Нато више нема, нема, нема...

— Их, немој, Војо, даље, рече Мица ожалошћена.

Заћуташе.

Софији је зујало у ушима.

.... И Пера ћата певао је у ноћи песму од Недићеве Нате, и кад је потпоручник Воја причао садржину песме Мици и Софији, Мица се ражалила, а Софији је Смиљанићевој зујало у ушима.

ДВАДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
Мртвачева прича

Кад се Обркнежевић, после десет сахата увече, вратио кући, пред кућом су биле таљиге, код врата је чекао његов омиљени друг из основне школе Душан, који их је у дечјим ратовима предводио, и којега су сви звали Пипица.

„Добро вече, Пипице“ рече Обркнежевић, „а од куд ти тако доцкан?“

„Та дошао сам по вас“...

„Опет вас! Кад ћеш се једном свићи, да ми кажеш ти!“

„Па господин си, знаш како је“.

„Остави, молим те, господство! А зашто си дошао? да те није тата по мене послао?“

„Није, него Светиславу није добро, да кажем врло му је тешко, и тешко да ћемо га затећи жива... био је већ у бунилу па све је тражио да дођем по тебе.“

„Сиромах Светислав! А од кад је болестан?“

„Шест недеља није био код куће, продавао је књиге, па је пре три дана дошао. Сав је био најежен, зима му је било, као нека грозница, све се тресао, па тако... леже... па све у некоме заносу“...

„Сиромах Светислав! Ваљда је запаљење плућа. А да ли му је жена код куће?“

„Није“.

„А где је?“

„Бог би је свети знао. Оде тако у стаман, па је нема; не знамо, где је, па јој се не може ни јавити.“

После један сахат већ су били пред селом, па, за тим, таљиге стадоше код треће куће од краја.

Пред кућом их је очекивао човек врло висок и врло силан, лепе телесне структуре, лица лепа и типична. Прави је то биран Србин.

То је био Ђока Петровић звани Јарац, Оберкнежевићев друг из детинства.

„Здраво Ђоко“ рече Оберкнежевић, скочивши из таљига. „Како си?“

„Хвала, како си ти?

„Добро; а шта је са Светиславом?“

— „Готов је, сиромах“...

Пипица отера таљиге, да се, за тим, врати, а Оберкнежевић и Ђока Јарац уђоше у стражњу собу мале куће, где је Светислав под киријом живио. Ђока Јарац саже се подобро кад је улазио кроз врата.

У соби је била полутама, јер је само воштаница изнад главе Светислављеве горела. На столу је лежао Светислав већ окупан и обучен. Очи су му биле у пола заклопљене, а образи беху на измученоме лицу видно испод јабучице упали.

Око стола седило је четири сеоске жене, међу којима је била Нана поскуричарка, која устаде кад спази Оберкнежевића.

Оберкнежевић, ушавши у собу, застаде лагано, [149] али из тога застајања избијао је неки карактер силе. Гледао је неколико тренута лешину, па за тим приступи Нани, пољуби је у њезину смежурану ал топлу руку и рече јој:

„Добро је, Нано, што сте се и ви овде нашли“.

Нана га пољуби у образ и рече својим меким, својим топлим гласом:

„Е, чедо моје, а да ко ће, ако ја нећу. Сиромах мој Светислав“...

Нана поче сасвим, сасвим тихо и у лаком, врло лаком и отменом темпу да плаче. У тај плач изливала се једна добра, врло добра, и мека, врло мека сељачка српска душа.

Ђока Јарац стајао као џин код пећи подбочен, и на његовоме јуначком лицу јавиле су се, нарочито на челу, лаке контуре жалости у души.

Мало за тим дошао је и Пипица, трбушат и плећат и рапав у лицу, и силно ожалошћен, и у силној борби, да жалост на лицу скрије.

Оберкнежевић је свим тим био дубоко ганут, били су то за њега дубоки утисци и у његовој зар филозофијској и уметничкој души почели су изазивати масу идеја, које се најзад сложише у једну симфонију мисли.

Гледао је, безгранично уозбиљен на мртвог Светислава; десну је руку у џепу држао, а левом се руком, у којој беше бео сузама орошен рубац, подбочио се на леву слабину.

Чинило му се, да му Светислав прича.

... Шест сам се недеља пребијао на путу и сељацима српске књиге продавао. Хоће српски сељак, да купи књигу, али воли, да је јефтина и да [150] су песме. Србин песме врло воли, а најволије оне о Марку. Сељаци су свугде лепо причали и лепо су се са мном понашали, и кад тек пред мене усред шуме из честе испадне човек страшан, са зараслом брадом и са брзометком о рамену, лепу ми реч рекне, понуди ме хлебом и сиром и помогне ми пак на врх брега изнети. Пита ме, ко сам и одакле сам, и кад му то кажем, распитује се за браћу своју из ових крајева. И хајдуци у гори до зуба наоружани и страшни имају душе, и за браћу се своју распитују.

Лепо сам пазарио, и кући сам донео килу соли, пун лонац масти, џакуљицу брашна и тридесет и девет круна у готовом. Сиромах сам човек, али ми је драго, кад у кући има брашна, масти и соли. Да сам богат човек, кућа би моја била пуна свега и свачега, и не би било вечере и ручка, а да бар једног гладног и жедног не угостим. Звао би и сироте сељаке на вечеру, јер у нашем селу има сиротиње. Фрушкогорци су, истина, окретнији него наши у равноме Срему, истерају пару из камена и многи лепо и добро живе, али има и сиротиње. О тој сиротињи нико не води рачуна (господа из вароши долазе код газда и часте се, и, за тим, хвале богатство нашега села), а ја сиротињу волим. Можда је волим, што сам и сам сиромах, и што сам се у животу много напатио; но држим, да би сиротињу и онда волео, кад бих богат био.

Жао ми је било, што Вирсу нисам затекао, кад сам кући дошао. Ето, она тако оде у родбину, месецима тамо остаје, већ често пута мислим, да ме је оставила. То боли, врло боли! Та ако морам [151] [...] [152] по свету да се пребијам, како бих кору хлеба зарадио, нисам нека бараба, него сам кућеван човек.

По свету се пробијам подеран и необријан — та ја сиротињи књиге продајем! — а када се вратим у село, да се поодморим, одмах ме мајстор-Миша обрије и уљудим се као човек.

И ето донео сам лонац пун масти, и соли и џакуљицу брашна, и у готовоме тридесет и девет круна...

Шта ја најзад могу, кад је така моја судбина, што таки живот проводим!

Мој Јова Оберкнежевић каже ми, кад је добре воље, да сам Горков тип, да сам босјак, и да не могу на једном месту више од шест недеља да се задржим.

Погрешно мишљење има Јова о мени, и ако ме воли, и он закључује по томе, што се код њега нисам више од шест недеља задржао, кад ме је оно Вирса оставила.

Примио ме је као брата, и рекао ми је:

— Остани код мене, док си жив и докле год ја живим.

Све ми је добро било, али ме је баш сам Јова узнемирио.

Он је немиран и нервозан много, много и брзо мисли, и живот му је поремећен. Не зна ни кад му је ручак, ни вечера, ни кад је дан, ни кад је ноћ. Некад се радује као мало дете, а за тим је ћутљив и суморан. Некад десет дана говори о политици, страсно и из целе душе, и само о политици, па ми већ досади. За тим говори о књижевности, уверава ме, како ће почети роман да пише, и таман радостан [153] одем књижару Радошевићу званом Гњаватор да јавим, а Јова већ одустао, па каже: „Какав роман! зар сам ја за писање романа!“

Нисам страшљивац, али сам се ноћу толико пута од њега уплашио. Ако дође, а ја спавам, тако лупа у врата, да мислим, кућа гори. Ако је прозор отворен, скочи кроз њега, те се препаднем.

Некад после поноћи устане нагло из постеље, шета се нагло, пуши, па кад се пробуди, каже ми:

— Ти спаваш! А знаш ли ти, шта је ноћ?

— Знам, одговорим равнодушно.

— Казуј, шта је ноћ. Знаш ли ти, шта је ноћ, ноћ, ноћ?

Ја му одговорим равнодушно.

— Ноћ је, да се спава.

— Спавај! кресне он љутито, па се даље шета. За тим застане, па гледи укочено у свећу, диже десну руку и њоме тумачи оно, што у себи говори.

Онда почиње говорити на глас.

„Живот мој, да... живот мој... живот... живот... Шта је живот мој? Ништа... ништа... ништа... Промашен... промашен, изгубљен! То није шала, то није шала! Бол је то тешки! Промашен живот!“

Једне ноћи већ нисам могао издржати. Помислим: Јова није чист, ово ће тек бити неки Горков тип.

А дошло ми беше неописано жао. Ја сам га волео и добро познавао, али сам осетио, да још у њему има нешто, што не познајем. То је неко страховито унутрашње узнемирење, нека подземна криза, од које сам се те ноћи просто уплашио, јер се и у [154] мојој души почело разбуђивати нешто мени дотле непознато.

Помислим: да се ја чистим одавде, јер ни са мном не ће бити добро. Брзо се обучем, и док је Јова говорио „живот, промашен живот... нема неког великог потреса, који је мом животу потребан“, киднем кроз прозор на улицу.

Онда сам опет отишао мало у фремт са књигама.

Ето, зашто сам отишао, и зашто сам, као што Јова каже, Горков тип!

Па баш, најпосле, иако има у мени нешто нестално, немирно и несређено, томе нисам крив ја, него други.

А што ме је моја мати тако васпитавала!

Ах, моја мати, моја мати...

Зашто ме је тако васпитавала, зашто ме је тако васпитавала...

Она ме је волела. Да ли ме је волела? Можда ме је волела, а можда ме и није волела. Зар се мора волети оно, што се роди? Да ли ме је волела?

Ако ме је и волела, она ме је и пореметила!

Зашто ме је онолико тукла, зашто ме је онолико тукла...

Та ја нисам био рђаво дете.

Зашто је тако викала на мене? Зашто ми је од ње све преседало?

Била ми је мати, али је била пакосна и злобна. Она је била хистерична, болесне душе и болесних живаца. Била је учитељска жена, али некултурна.

У мене је стално страх уливала, млади је мој дух тровала; била је притворна, уображена. Она је [155] само о себи говорила, о себи и само о себи, и све њој морало служити, па и ја и мој добри, мекани тата.

Омрзнуо сам је, и што сам више о својим неуспесима у животу размишљао, све сам је више мрзио.

Ја сам био добар материјал за човека, а она ми је карактер пореметила; она ме је упропастила.

Мати...

Ја мрзим матер, ја много матери у бившој Војводини мрзим, јер сам се уверио, да су добру децу упропастиле и за живот онеспособиле. Ја мрзим некултурне српске матере, мрзим, мрзим, и да сам књижевник, контркарирао бих оним списима, у којима се мајка велича, и написао бих црну књигу о српским матерама у бившој Војводини, које су од красне и за живот врсне омладине начиниле велику легију смрти.

У јавном нам животу гамижу бескичмењаци, болесници, полутани и поремећени, а нико не пита, колико је свему томе крива мати.

Да, да, ко је створио те недорасле за борбу народну, та шушкала, која немају ни карактера за трпљење ни карактера за акцију!

Мене још једино теши, што ми је остала снага за трпљење, кад ми је мати активну снагу моју од младости сламала па и сломила.

Свећа гори...

У соби има народа.

Гле, ту је Нана поскуричарка, проста сељанка, а толико душевна и толико добра. Како ли је она Перу и Ленку дивно одгојила.

Ту је и Ђока Јарац. А где је његова Бајка?

Где је сиромашна Бајка, да ми само једном каже „чедо моје“. Ах, како топло уме Бајка „чедо моје“ да каже! Таке топле, таке лепе музике ја нисам нигде, нигде слушао.

Ту је и Пипица!

Што је Пипица тако жалостан?

Гле, Јова Оберкнежевић! И Јова је ту! Ту је Нана, и Ђока Јарац и Пипица!

Мени је нешто лакше. Сасвим ми је саде лако. Неки велики терет спао је са мене, неки тежак живот...

Добро је, што су дошли, јер их могу угостити. Сиромах сам човек, ал их ето угостити могу.

Донео сам лонац масти, џакуљицу брашна, соли м тридесет и девет круна у готовом...

ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
Лазаревићево писмо Обркнежевићу

Обркнежевић је од Лазаревића из Београда примио ово писмо:

»Драги Јово,

„Пре неки дан сам прочитао књигу „Србија није Пијемонт“, која је, на жалост, код вас изишла, и због ње ти пишем.

„Кад сам ту жалосну књигу прочитао, врло ми је жао било, и моје љуте ране због вас опет су се отвориле.

„Шта је с вама тамо, драги Јово, ако бога знаш, и кад ћете једном почети да се регенеришете?

„Почео сам ево сумњати и у саму масу народну, кад се сваки час код вас јављају таке појаве, из којих се види, да се народној интелигенцији мозак разљигавио и да јој се мозак суши.

„Масу народну, као што знаш, доста добро познајем, па и сам знаш, да у тој маси, и ако је несретна интелигенција и државни систем доста политичке покварености у њу унео, ипак остало доста здраве језгре и здравих инстиката. Ја, морам ти признати, већ почињем сумњати у те здраве инстикте, кад ево на телу народном још непрестано живе паразити.

„Та зар народ нема снаге, да те паразите стресе са себе!

„И зар не може народ да избаци здраву, трезвену, корисну интелигенцију?

„Каква је то интелигенција, која може да начини тако грубе националне погрешке као што је ова несретна књига!

„Каква је то интелигенција, која нема ни трунке разумевања за Србију, за земљу, која је у тешкој борби, за земљу, у којој живе њезина браћа!

„Годинама сте ову земљу у јавности нападали, годинама сте јој углед у народу убијали, годинама се нисте разликовали од шмокова у бечким и пештанским редакцијама.

„Ви мрзите Србију и Србијанце — то ја знам, али се изненађујем, да своју мржњу тако цинички у јавности изливате.

„Ја разумем критику, и Србија треба велику и опширну критику, но кад је Срби изван граница критикују, онда треба у великој мери да су опрезни.

„Много се може рећи, све се може рећи, али све то ваља стилизовати. Горка се истина може рећи, па да не заболи; српским се државницима крупна пребацивања могу казати, па да се ипак народ у оном крају нацијонално не деморалише.

„А како је написана та несретна књига!

„Право да ти кажем, ја сам добио утисак, да је ту књигу писала трула, покварена крв. У нашем народу има доста метиљаве фајте, и мени се чини, да и писац те књиге и његова многопоштована средина припада тој метиљавој српској фајти.

„Ти ћеш ми у осталом, као што се надам, о свему опширније писати, а држим, да ће за тебе ипак од интереса бити, што чујеш, какав је на нас утисак та метиљава књига учинила.

„Ми ћемо у осталом учинити своје, да ту појаву у народу довољно жигошемо; а ти, који знаш, [159] да у нашем народу постоји ипак јавно мишљење, и то далеко здравије него оно у вашој читаоници и вашим каванама, и који знаш, како смо ми нацијоналисте организоване, можеш себи представити, колико ћемо перја томе сулудом петлу почупати.

„Пиши ми, молим те, што опширније о појави те књиге и о средини, која ју је абортирала. Ти знаш, да ће то увелико интересовати и мене, а и моје и твоје пријатеље.

„Срдачно те поздравља

твој Недељко.“

Обркнежевић отписа Лазаревићу овако:

„Драги мој Лазаревићу.

„Лакше мало!

„Рђаво си своје писмо стилизовао, јер изгледа, као и да мени пребацујеш због тога, што овде — не народ, него један део његових капутлија — мрзи Србију.

„Метиљава фајта — добро си рекао!

„Од куда ви из „Словенскога Југа“ знате за тако згодне изразе, који се зајамачно у Србији не говоре?

„Остави, дакле, Лазаревићу мене, јер ти врло добро знаш, како ја Србију схваћам; а знаш врло добро и то, колико су ми огавни назори и нагваждања метиљаве фајте.

„Што се пак тиче метиљаве књиге и твоје жеље, да ти о њезиноме абортусу опширно пишем, ту ћу ти жељу врло радо испунити.

„Буди ми здрав и весео!

Твој Јова.“

ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Шта се ради?

Стојанка је седила у својем врту и размишљала је о ноћашњем састанку неколико чланова „Уједињења“ код ње.

Она им је, после разговора са Пашићем објавила, да дипломација ради на нацијоналноме питању, али садржину тога рада они нису знали. Стојанка је добила утисак, да се добро ради, да се рад, од прилике, креће у правцу балканскога савеза, али докле је рад у томе правцу дошао и шта се свршило, није се знало.

То је, у осталом, била државна и дворска тајна, која се брижљиво чувала, и због које су, да се рад забашури, стварале утицајем непознатих извора, у јавности разне сензације.

Тако се најпосле мора радити у земљи, која је опкољена опасним непријатељима, и чију добру политику често пута онемогуће моћне заграничне сметње.

Познато је, како је, на пример, направљена афера са барутом, за који је речено, да ништа не ваља, а исто тако и са шрапнелима, за које је јавно речено да не пале.

Непријатељ земље мисли да је тако, и док он тако мисли, а тако није, добро је.

Чланови „Уједињења“ пак сматрали су за потребно да све дознаду, како би се у својем раду могли определити, и они су саставили опширан план о томе, како ће се о свему известити.

И синоћ су о томе разговарали, а капетан Јуришић је рекао, како би Стојанка требала и са Лазаревићем да се разговори, јер би и сазнање његових разматрања могло од користи бити.

Стојанка је очекивала Лазаревића, којем је поручила да дође.

Кад је Лазаревић дошао, Стојанка му је прво саопштила, да је добила писмо од стрина-Неранџе, у којем кука за Натом и пита, еда ли су за њу бар што год сазнали.

— Сваки дан, рече Лазаревић, на то мислим, али је све узалуд, кад не може да се пронађе.

— Да ли Радојковић још ради по тој ствари?

— Он има много друга посла, али се и тиме бави, а и ја га чешће подсећам.

— Па да ли је бар што год могао сазнати?

— Није немогуће, да је Нату видио један детектив.

— Видио!

— Известио га је, да је једнога дана видио врло лепу девојку, која би од прилике могла бити из Прека. Он се возио у трамвају у Топчидер, па кад је на скретници код Цареве ћуприје пролазио трамвај из Топчидера, у летњим су колима седиле две лепе девојке, једна у шеширу, млада и црномањаста, свакако београдско дете, а друга у лепој, модерној тоалети али са дукатима само око врата и повезана белом, свиленом марамом.

— Па што није ишао за њима?

— Искочио је из трамваја, али је топчидерски трамвај већ био одјурио, те га није могао стићи.

— Па шта мислиш, запита Стојанка, да ли је то била Недићева Ната?

— Мислим, да јесте.

— Мислиш?

— Слутим, а ти знаш, да су моје слутње обично тачне. Ја у ваздуху осећам, да је Недићева Ната у Београду.

— И у мени се та вера стално одржава. А шта мислиш, ко је та госпођица са њом?

— Ја држим, да је Ната у једној од наших угледних кућа. Ту је она као своје. Воле је, јер је лепа, чиста и вредна; у кући има млада госпођица, која је Нату такођер заволела, и обе су биле у Топчидеру у шетњи.

— Врло вероватно. А да ли је Пера ћата што год начуо?

— Ех, Пера, сиромах Пера. Посрбијанчује се, али пати, много пати; а наравно дознао није ништа.

После малога размишљања рече Стојанка:

— Још би један начин требали да покушамо.

— Како мислиш, Стојанка?

— Пише ми стрина-Неранџа, да је у њезино име у новинама позовемо да се јави. Шта мислиш?

— То не би било рђаво, рече Лазаревић, то би, шта више, могло имати успеха.

Лазаревић узе плаву писаљку и артије из свог малог портфеља, који увек носи уза се, па писаше.

Када је са писањем био готов, рече:

— Чуј, Стојанка, да видиш, да ли ће овако бити добро.

Чита:

„Нато!

Чедо моје, јави се својој мајци. Отац ти је све опростио и плаче за тобом, а мати је твоја ожалошћена, као да те је за увек изгубила.

Нато, рано моја, јави се! И немој оставити остарелу матер своју, да до гроба кука за тобом.

Нато, чедо моје, врати се мајци и оцу своме, или нам бар, како било, јави да ли си у животу; а ако нећеш нама да се јавиш, јави се госпођи Стојанки, која те воли као сестру рођену.

Твоја мати Неранџа.“

— Врло добро, рече Стојанка. Хоћеш то дати у „Политику“?

— Ја мислим, у кући где је она, свакако примају „Политику“, па, вероватно, да је и Ната чита.

Из разговора о Нати пређоше на разговор о дневним догађајима, па и на политику.

— Да ли је скоро код тебе био састанак? запита Лазаревић.

— Синоћ.

— Да ли си рекла, да са мајором Здравком не може бити ништа?

— Рекла сам.

— А они?

— Рекоше, да се ипак официр требао примити тога задатка, да га за „Уједињење“ задобије. Што је одбио, ипак не сматрају да је трагично, јер он и иначе врши своју нацијоналну дужност.

— Тако је, одговори Лазаревић.

— Да ли си се после са Здравком налазио?

— Једном само.

— Па како он?

— Мирно, хладнокрвно.

— Ништа ти не рече?

— Рече ми: „Кажи им још једном, да ми не замере; али моја сарадња није потребна. Главно је, да у министарству будем предан својој дужности“.

— Готово, да је тако, рече Стојанка. Поред све вике у новинама и у скупштини они у министарству војном раде савесно, и колико до њих стоји, народ ће убрзо бити сав до зуба оружан и спреман за пресудан бој. Питање је наравно, шта је урадила наша дипломација; њезин је рад исто тако важан као и рад војске, у нечему, може бити, важнији.

Обоје заћуташе, и замислише се.

После неког времена рече Стојанка:

— И синоћ смо о томе разговарали.

— Па шта они кажу?

— Интересују се, шта влада ради, али тачних података ни о чем немају.

— Ти си била код Пашића тога ради.

— Била сам, и све сам им саопштила, али то је био тек мој општи утисак. Чињенице, детаљи су потребни.

— А то само њих неколико у Србији зна.

— Ти не знаш ништа? рече Стојанка и погледа Лазаревићу дубоко у очи.

Лазаревић сабра чело и рече:

— Па ми смо већ о много чему разговарали. Ти већ знаш, како ја мислим и шта све знам; знам доста, и не знам ништа.

— Тако је, али волим опет с тобом да разговарам. Казаћеш ми, може бити, исто, али другим [165] речима. Из те друге стилизације можда ћу ипак нешто ново сазнати.

Лазаревић се насмеши и са мало ироније рече:

— Дакле признајеш ме за стилисту!

— Но, дозволићеш, да ти лепо умеш разговоре да стилизујеш.

— Хвала, Стојанка!

— Оставимо, у осталом, то, него како теби изгледа данас наша дипломатска ситуација!

После мале почивке поче Лазаревић лагано:

— Србија се, као што се мени чини, у својој спољашњој политици сасвим определила. Пре анексионе кризе Србија је имала општу спољашњу политику, то је била општа национална политика, али та није имала један одређен правац и није некако била агресивна. С обзиром на оружану снагу земаљску није се тачно знало, који је њезин одређен правац. Данас се то одређено зна, данас Србија има одређену агресивну политику, и да се та политика потпуно салије у једну пластичну целину ради и Двор и дипломација. Официрски кор и револуционарни кругови спремни су, да све то помогну.

— Све је то тачно, упаде Стојанка, но шта мислиш о правцу агресивности?

— То сам ти, Стојанка, већ толико пута говорио, па кад желиш, опет ћу ти поновити. Државници и двор окрећу фронт Србијин на југ. Са Турском се изиграва велико и искрено пријатељство, а то је најбољи доказ, шта јој се мисли. На Аустрију се час по намршти, да се потенцира пред лицем Турске вредност и искреност пријатељства. [166] Јака је, готово је најача струја у земљи, која мисли, да ће први рат имати Србија са Аустријом. Комбинује се, као што знаш, да ће настати међународни заплет, у који ће и Аустрија бити уплетена, и да ће онда Србија ступити у акцију. Нема сумње, да ни та могућност није искључена и да се у раду на балканскоме савезу и са том количином рачуна, али ја ипак држим, да Срби, Бугари и Грци а са њима и Тројни Споразум имају у првоме реду Турску на уму. Дакако, да је и то у вези и то врло значајној са Аустријом.

— Како то мислиш?

— Тројни Споразум није веровао уверавањима грофа Ерентала, да је монархија са Босном и Херцеговином територијално засићена...

— То нико паметан није веровао!

— Сазнало се такођер, да ни Санџак пре анексије није својевољно испражњен, него да је то Италија поставила као погодбу за признање анексије...

— То ми до сад још ниси рекао.

— Тек сам и сам то недавно сазнао. И Тројни Споразум се већ за време анексионе кризе определио за политику, која иде на то, да се Аустрија одсече територијално од Солуна.

— То значи сједињење граница Србије и Црне Горе...

— Наравно, то је у свој овој акцији најглавније, и то је главно, што се имало у виду у уговору са Бугарском.

— У уговору са Бугарском? рече изненађено Стојанка. Зар је уговор већ готов? Зар су преговори [167] завршени? Та они су још синоћ мислили, да су преговори још у току!

— Да ли је уговор готов и потписан, тачно се не може тврдити, јер то је државна тајна, али сам чуо, да је уговор ипак потписан.

— А кад?

— Кажу концем фебруара ове године.

— Концем фебруара ове године?

— Тако чујем.

— А верујеш ли у то?

— Верујем.

— А даљи преговори?

— Нема сумње, да се са Бугарима још о многоме чему мора преговарати, али о томе ће ваљда боље бити обавештени пријатељи из генералштаба.

ТРИДЕСЕТА ГЛАВА
Бегство правника Раше и Сокице.

Сутра дан, пошто се Оберкнежевић вратио са Светислављева погреба, добије оваки телеграм:

„Раша је побегао са Сокицом. Карту су узели до Н. Гледај, да их одмах нађеш. После подне брзим возом стиже мајорица.

Лазаревић.“

Оберкнежевић се насмеја и рече гласно:

— Е, будала београдских! Побећи са девојком, или се убити, то њима није ништа. Чудна раса!

Тако је, кад Оберкнежевић не зна, да љубав постаје и због сунцокрета.

Кад је оно Сокица видила Рашу пред Москвом, како, закићен великим сунцокретом, свечано очекује даму, која и не постоји, беше јој дошло жао. Зашто — о томе она сама себи није могла дати рачуна.

Обузела је нека несвесна жалост, и кад се сутра дан састала са Рашом, била је према њему врло мека и врло нежна.

Раша је одмах приметио промену на Сокици, и кад је пред вече по други пут к њима дошао (мајорица није била код куће), донео је Сокици велику киту цвећа.

— Хвала! рече Сокица и погледа га мило и са захвалношћу. Баш то није требало.

— А зашто да није требало? рече Раша.

— Можда нисам заслужила.

— Па цвеће се не даје за заслуге.

— Него?

— Од срца.

— Да, од срца, рече Сокица у приличној неприлици. Па ми смо род...

— Ако!

Сокица га слатко погледа, а Раша рече:

— Па нек се и срца сроде.

— То може бити ствар врло опасна, примети Сокица.

— За мене, одговори Раша.

Сокица је добро приметила, како може бити врло опасно, кад се срца сроде.

Сунцокрет није црвен цвет и не значи љубав, али ето и он љубав проузрокује.

Оштро око мајорицино одмах је приметило промену, па рече Сокици.

— Море, ти ниси према Раши више као пре.

Сокица сасвим равнодушно одговори:

— Варате се. Сасвим сам иста.

Мајорица је несташна жена, и често би се пута могло помислити, да она живот лакше сваћа, но она Сокицину промену није олако узела, него је почела на Рашу и на њу добро пазити, а нарочито је гледала, да их што мање на само оставља.

То је била рђава педагошка метода, јер се због препрека у срцима Раше и Сокице почела љубав све више разбуктавати.

Уз то су се они осећали несрећни и гоњени, па им се почела развијати жеља, да се „тих окова“ опросте.

То су они у писмима, које су једно другом тајно писали, изражавали, па су најпосле саставили план, „да се тираније коначно опросте“.

Мајорица је била жена довитљива, али није ипак сазнала шта ово двоје младих тајно снују.

То је тек сазнала, кад се једно пре подне вратила са трга кући, нашавши на столу парче артије са овом садржином:

„Слатка моја стрина!

Тебе и чика Здравка молим, да ми опростите. Опростите, али тако је морало бити. Збогом!

Ваша Сока.“

Сирота стрина престаде дисати за неколико тренутака. Помислила је, знајући, како је често пута врло опасно, кад се београдска младеж заљуби, да се нису решили на непромишљени корак самоубијства.

Чим је дошла мало себи, одмах је на телефон призвала мајора Здравка, којем је све саопштила. Он је одмах дошао на фијакеру кући, покушао је да мајорицу умири, па, да се не прави брука, одвезао се Радојковићу, да му поверљиво саопшти и да га замоли, да се неприметно испита, шта је са то двоје, као што он рече, „луде деце“.

— Не брините се, господине мајоре, рече Радојковић. Мени изгледа, да од себе нису ништа учинили, јер, колико ја могу да осетим београдско друштво, ових дана не можемо очекивати љубавничку катастрофу. То се, колико сам приметио, догађа у [171] извесним интервалима и данас као да још није време. Мени се чини, да су се они ваљда негде скрили, или да су можда у унутрашњост отишли.

— Брука ће и у томе случају да се направи, рече мајор Здравко.

— Главно је, одговори Радојковић, да ови наши новинари не сазнаду.

Радојковић затражи на телефону везу са железничком полицијом.

— Хало! Ко је тамо?

— Полицијски комесар.

— Овде је Радојковић. Молим те, да ли су данас, можда, двоје младих одавде отпутовали.

— Отпутовало је више младих, а упало ми је у очи, да је Раша републиканац отпутовао са једном лепом девојком.

— Куд је отпутовао?

— Разговарао сам са њим, па ми рече, да са рођаком својом путује у госте у Н.

За тим Радојковић рече:

— Видите, господине мајоре, да није тако трагично.

— Само кад није оно горе, рече мајор, луда деца...

— Не остаје друго, него да или ви или госпођа мајорица на први брзи воз...

Телефон зазвони.

— Хало!

— Хало!

— Јеси ли ти, Радојковићу?

— Јесам. Ко је тамо?

— Златоје Шијачки.

— Чим могу служити?

— Молим те, да ли је истина, да је Раша републиканац побегао у иностранство са једном девојком. Молим те информације, јер хоћу још данас да распалим у „Маломе Листу“; направићу сензацију, какве скоро није било.

— Махни се ти тога.

— Зашто?

— То ти је сигурно, да ће онда Раша по теби да распали.

— Е, није то ни тако.

— Та знаш, због прављења сензације...

— Ако, ако, само ти мени реци, да ли је он побегао или није, а остало ти мени остави

— Није побегао. То је његова вереница. Отишли су у Н. да виде намештај, па се вечерас враћају брзим возом. Збогом.

— Баш су животиње ови новинари, рече Радојковић мајору.

— Грдне животиње, господине Радојковићу. Шта мислите, да сад ударе на велико звоно. Морале би се те будале верити...

— Неће ваљда сада ништа учинити.

Мајор се опрости, оде кући, те Обркнежевићу послаше телеграм, а мајорица се стаде спремати за брзи воз.

ТРИДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У потери за бегунцима

Кад је мајорица Мара око два сахата ушла у брзи воз, да иде по бегунце, купила је све дневне листове, а кад се воз из Земуна кренуо, како је била брижна, узела је новине, да се разоноди.

Новине је нису ни мало разонодиле, јер чим је узела прве, наишла је на сензациони напис преко два ступца „Бегство Раше републиканца са једном девојком“.

Чим је мајорица прочитала напис, удари јој крв у главу, и тек кад је дошла пред Батајницу, добила је храбрости, да цео напис прочита.

Била је то читава бајка из неког љубавног романа, у којој је било само то истина, да Раша воли једну лепу девојку, да и она њега воли, и да су то јутро конвенционалним возом отпутовали у иностранство.

А како је у новинама извезено било!

— Животиње! рече мајорица гласно, не марећи, шта ће на то рећи непознати господин, који је у купеу седио и мајорицу са интересовањем посматра.

Господин је видио, да се мајорица љути на новине, па кад се са њом упустио у разговор, овај се убрзо окренуо на београдске новине.

Мајорица, која је иначе врло радо читала београдске новине, а нарочито описе сензационалних љубави и љубавних авантира, сад је ударала по тим новинама и уздуж и попреко.

— То је најгора штампа на свету, говорила је мајорица. Нико од ње мира нема, не бави се озбиљном политиком, него само прави сензације, да власник скупи што више марјаша. И какви су нам новинари? Две трећине је сам божји дрипац!

Непознатоме се господину допаде последња реч, па рече мајорици:

— Молим вас лепо, шта је то дрипац?

— Мангуп, пангалоз, последња вуњара и још горе, одговори мајорица, љутећи се на новинаре. Џукеле једне!

Господин је говорио добро српски, али сад је чуо сасвим нов речник, а нарочито му је мило било, што се све то догодило, због излива живог србијанског темперамента госпође мајорице.

— Па ипак, рече господин, није београдска штампа тако рђава. Има темперамента...

— И сувише, господине, и сувише...

— Има разноликости, има поуке у њој...

— Врло лепе поуке може да се нађе у њој, да је ђаво носи! Саме љубавне авантире!

— Тхе, шта ћете, госпођо, и то је из живота; а та је штампа веран излив живота...

— Врло веран... Све је намештено, све је сензационисано, од уводнога чланка па до краја треће стране.

— Ви, госпођо, свакако нерадо читате те новине?

Мајорица дође у малу неприлику.

— Навикне се, рече, тако човек; али се само забадава новац издаје.

— Па и није тако. Та штампа ипак врши своју мисију.

— Мислите и „Мали Лист“? Запита мајорица иронично.

— И „Мали Лист“, госпођо?

— Ви нисте, господине, из Београда?

— Не.

— Ни из Србије?

— Не.

— Онда разумем.

— Мислите: не познајем Србију и београдску штампу, ако нисам из Србије?

— Ми, који живимо у Србији, све то боље познајемо; ми се сви знамо. Ви са перспективе не можете имати таки поглед.

— Може бити, госпођо, да је често пута боље посматрати са перспективе, и видите, мени се са перспективе учинило, да је „Мали Лист“ извршио извесну мисију.

— Охо!

— Не чудите се, госпођо.

— Па добро, у чему је та мисија?

— „Мали Лист“ је годинама прао прљаво рубље, и у томе је његова велика заслуга. Занат је то, истина, врло непријатан, али у земљи, која се нагло развија, која се култивише и која се етично пречишћава, така је акција потребна. Рђави се људи боје новина и многу рђавштину не учине, јер се боје, да по њима не распале у „Маломе Листу“. Тако се људи поправљају. Е, госпођо, да се у Новоме Саду нађе неко, који би се жртвовао, да само три године издаје „Мали Лист“ или „Звоно“, ви бисте видили, како би се та блатњава бара прочистила...

Воз стаде.

— И ви ћете, господине у варош?

— Не, ја путујем за Праг.

Кад су Раша и Сокица возом прешли преко гвозденог савског моста, одахнули су душом, а још више, кад се воз из Земуна кренуо.

У возу је било пуно путника, и они с тога нису могли интимно разговарати, те су једва чекали, да стигну на место опредељења.

Они нису на друго мислили до на то, кад ће једном бити на само, кад ће једном бити своји.

О домашају свога бегства нису мислили, не мишљаху ни шта може бити сутра, него су тако побегли, мислећи, да је то нешто сасвим природно.

Раша се к томе осећао као неки кавалир, заштитник, и у опште као човек, који врши један озбиљан и важан посао.

Кад су се, сишавши с воза, увезли у варош, наредио је, да их фијакер вози у најбољи хотел, а кад су у соби остали сами, сасвим сами, Раша је раширио руке, загрлио Сокицу и рекавши „сад си моја, моја, моја“ почео је страсно љубити. Сокица дакако није за њим изостајала, него му је пољупце враћала и око њега се упијала.

Пошто је Оберкнежевић добио телеграм из Београда, у којем му се јавља, да су Раша и Сокица побегли, погледао је на сахат и видио је, да на станицу на време не може стићи. С тога је отишао на главни трг, па је са стране мотрио, у који ће хотел отићи бегунци.

Кад је видио, да се увезоше у главни хотел, пође полагано и сам, и сазнавши коју су собу узели, оде и закуца на врата, па пошто му они, љубећи се и загрљени не одговорише отвори врата и рече:

— Добар дан! Добро дошли!

Бегунци се пустише из загрљаја, и кад видеше Оберкнежевића, Сокица се сроза у наслоњачу, а Раши дође као да хоће да се бије.

Оберкнежевић им приђе брже и рукова се са њима пријатељски, и игнорујући то, што су они бегунци, запита их:

— Па јесте ли добро путовали?

И Раша и Сокица не имадоше куда, него се прилагодише новој ситуацији, коју је начинио Оберкнежевић, сматрајући их као обичне излетнике и госте. И једно и друго помислише „ђаво да га носи!“, али се најпосле и сами чинише невешти, те примише Оберкнежевићев позив, да му буду гости, да ручају са њим и да у опште дан у његовоме друштву проведу.

Тако су после подне провели у парку у посластичарскоме киоску, а Оберкнежевић је, да они не знају, саопштио у два главна хотела, да госпођа, која се брзим возом довезе из Београда, дође у киоск.

Таман је музика почела свирати једну веселу пијесу, а у главној се алеји појави у великоме шеширу мајорица Мара.

Бегунци су наново били поражени, а мајорици се нешто брига олакша, кад је спазила Оберкнежевића у њиховоме друштву.

Оберкнежевић весело изиђе пред њу; шану јој „само хладнокрвно и весело, све је у свом реду“, па је доведе за сто.

Раша и Сокица су ћутали, и изгледали су као да им је на нешто криво.

Мајорица је јела брзо сладолед, севала је очима, а Оберкнежевић је почео живо говорити о музици.

— Чути „Продану невесту“ у Прагу, говораше међу осталима, па умрети...

Мајорица је изигравала као да слуша разлагање о музици, али у један мах извади оне фаталне новине, пружи их Сокици и рече:

— Животиње једне!

— Слушао сам Кубатову као Марженку... настављаше Оберкнежевић.

Раша узе новине, и кад прочита напис, рече:

— Стока новинарска!

— И Маржака, настављаше Оберкнежевић, као Јеника...

Мајорица узе новине од Раше и даде их Оберкнежевићу.

Кад је Оберкнежевић прегледао сензациони чланак, насмеја се слатко и рече:

— Е, што ти је Београд!

— Па зашто сте бегали? рече мајорица Сокици.

— Ја не знам, одговори Сокица готово простодушно и погледа у Рашу, а погледом као да је питала: па зашто смо ми управо побегли?

— Зашто да бегаш? питаше мајорица Рашу.

— Море, није то бегство, одговори Раша енергично. То су новине само тако направиле.

— Да, само новине, рече мајорица прекорно, да нас обрукате, да обрукате Здравка...

— Па нема ту бруке, одговори Раша.

— Еј, болан брајко, упаде мајорица, па како да то није брука! Зар ти не знаш, колико је Здравко частољубив.

Сокици умало не ударише сузе.

— Немојте, госпођице Соко, то трагично узимати; све ће бити добро, шапну Сокици Оберкнежевић.

— Па све се да поправити, рече Раша.

— Бога ми ћеш и да поправиш, одговори енергично мајорица.

— Зашто да нећу, рече Раша.

Мајорица затражи артије, па за тим написа мајору овај телеграм:

„Срдачно вас поздрављају и вечерас са Маром долазе

Раша и Сока вереници“

Мајорица показа Раши телеграм, а он, насмешивши се, рече:

— Ако... нек буде.

Оберкнежевић узе телеграм, прочита га, па га даде Сокици.

— Животиње једне, рече мајорица одахнувши.

ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
Капетанови записи.

Дан се смиривао. Стојанка је упалила кандило пред Распећем, на које је погледала и, за тим, готово нехотично уздахнула.

Сутра дан је годишњица смрти капетанове. Она неће никуда излазити, пошто се зором врати са гробља, и тога дана неће никога примати.

Осећа потребу, да се сама у себе повуче, да у мислима преброди свој лепи живот са капетаном и своју жалост због смрти његове и због живота њезиног после смрти његове.

Живот је данашњи жезина жалост, јер дрво расцепљено на двоје болује и тужи.

Олакшања неког има ипак. Стојанка је живила у идејама капетановим, и живот у тим идејама био олакшање.

Рад на националној ствари умањавао је велики терет на срцу, а срце је оживљавало дахом идејама капетанових.

Стојанка извади из ормана увезану књижицу, држећи је у руци поправи стењак на кандилу, па за тим седе и читаше рукописну књигу.

То су били капетанови записи.

Изнећемо неке од тих записа.

1. Војску држава држи у интересу народа.

2. Војска служи националним тежњама државе.

3. И мали народи могу бити силни, ако им је војска добра.

4. Главна је погодба, да војска буде добра, ако њезина акција проистиче из откуцаја масе.

5. Добро оружје не значи још добру војску.

6. Добра се војска састоји из доброг официрског кора и доброг војничког материјала.

7. Добар је официр демократа т. ј. он слуша откуцаје народног срца.

8. Добар се официр не бави дневном политиком, но мора бити задахнут националном политиком.

9. Српски официр имаде врло великих задатака.

10. Српски официр има искључиво војничких задатака.

11. Српски официр ваља да буде савршен ратник.

12. Српски официр има националних и културних дужности.

13. Официр је члан српске интелигенције! Из дужности српске интелигенције официр се не искључује.

14. Официр ваља као и сваки други интелигент да проучава народ.

15. Официр ради на стварању народа.

16. Пре свега официр ради на стварању народа у војсци. Од војника ствара ратнике, људе, Србе.

17. Официр у војничкоме народу гаји добре народне инстикте, који су у народу латентни.

18. Буди војнику друг, брат, пријатељ!

19. Војник је човек. Који војник није човек, није добар Србин.

20. Официр није каста, него је друштвена чињеница. Официр је као и други интелигентан члан друштва.

21. Официр ради на јачању националне мисли у друштву.

22. Официр ради на јачању културе.

23. Официр учествује у културној акцији свију врста.

24. Официру је дужност, да учествује у националној акцији. Ко не учествује у националној акцији, тај живи као чиновник, који ради за плату.

25. Официр не сме правити тајна удружења, али тајна братства могу постојати, ако служе општем народном интересу и ако су далеко од дневне политике. Таким се братствима, ако су сасвим идеална, помаже нациолна политика државе, и олакшава се рад родољубивих државника.

26. Све за народ.

Кад је Стојанка прочитала један део записа, девојка јој јави, да је дошао калуђер Хаџи Тома из Старе Србије.

— Пусти, рече Стојанка, оца Тому, да одмах уђе.

Стојанка му се обрадовала, јер је знала, да је месец дана путовао по Арнаутлуку и да ће јој много приповедати о стању многонапаћеног народа српског у ропству бугарском и арнаутском.

ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА
Погреб сиротог човека

Светислава су у цркву и на гробље носили на носилима Ђока Јарац, Пипица и још неколико његових парњака.

Сандук је био од дасака и необојен, а крст је направио Лаза колар од храстовине.

Пред сандуком је ишао сеоски свештеник Оберкнежевић, Јованов отац, а за сандуком је ишао Јован, још неколико људи, Нана, Бајка Ђоке Јарца и више жена.

Четири су дечака носили чираке, певали су „свјати боже“, а свештеник им је овда онда својим дивним тенорбаритоном помагао.

Јован је био ожалошћен, и његова жалост за изгубљеним Светислављевим животом развијала се у симфонију осећаја, кад је његов отац Милан у цркви почео да поји опело.

Већ дуже времена Јован није чуо свога оца, како поји опело, и сада је песма очева сина у више сфере носила.

Поп Милан био је чувен певач још као карловачки богослов, и у оно време, шесетих година, ваљда је само богослов Телаловић био од њега певац чувенији.

По ондашњем обичају Милан је прво био учитељ, [185] за тим капелан у вароши, а онда га је село изабрало за свештеника.

Са избором је ишло врло тешко, јер је поп Милан био велики Милетићевац, па га карловачка конзисторија није припуштала избору.

Три године је готово трајала борба, у којој је народ најпосле победио.

Кад је једном прота дошао у село, да људе од поп Милана одговори, рече му кочоперни старац Арсеновић: „Господине прото, ми нећемо другог него поп Милана; ако хоћете, скупиће се цело село, да вам то каже“.

Тада је дошао поп Милан у село, дошао је са својим маленим синчићем Јованом, но без пошинице, јер она беше умрла.

Сељаци су душевно примили попа Милана, и кад су га једном затекли, како купа нејаког Јована, беше им се много сажалило. Поп Милан се беше нагао над коританцетом, па му дуга коса беше спала готово до самога корита, у које су се његове вреле сузе круниле.

Сељаци послаше Нану поскуричарку, да надгледа Јована, а она је дете на својем срцу савијала, неговала га и причала му причу о курјаку и о ждребету, и Јовану се највише допадало, кад она каже „дебе (ждребе), дебе, отоли (отвори) ми врата, да ти дам хлађане водице и зелене травице“.

Поп Милан је био по вољи селу, јер је био умерен у животу и у пићу, јер беше добар Србин и користан општини, правичан и пријатељ сиротиње.

Кад свети водицу у кући сиротињској, он крваво [186] зарађена а за њега приправљена два сексера деци подели.

Кад дође мати удовица ради рекламације сина од војске, па одреши из рупца два форинта, поп Милан узима само једну форинту, или обе врати.

Све што се по рескрипту не наплаћује, није наплаћивао, и све је радио по закону и по реду, и никаква сила не би га могла нагонити да што год против закона уради.

Кад ће оно бити окупација Босне, Јоцу су Павиног нагло позвали у војску, и шлепови под Варадином већ су били спремни за превоз војске. Јоца је Павин проводио живот у дивљем браку, и како је мислио, да може у Босни погинути, није хтео Соку да остави на улици, него је прегао, да се венча на пречац.

То поп Милан није смео учинити, али је дошло више Јоциних пријатеља, па су уверавали, да то треба да учини. Заман је било уверавање, а нису помогле ни бурне сцене, које су направили фрушкогорски сељаци, у којима нису изумрли анархистични и револуционарни инстинкти.

Кад је поп Милан видио, да је морално свладао своје бујне парохијане, седе и написа писмо (они су дотле брисали зној са чела), па им онда рече: „Најбољи коњаник нека носи ово у Карловце, где ће добити дишпензацију. Јоцу ћу венчати ма пред вече, а за његово задоцњење у Варадин примам одговорност пред војном власти ја.“

Имао је тако муке са сељацима, али је увек ствар изравнавао. Једном у недељу дође у цркву [187] на вечерње, кад а момци (бетресници једни!) у олтеру служе службу. Све беху обесни и раскалашни момци, и он, место да плане, погледа их прекорно, уздахну и рече: „Зар ваш поп Милан то да дочека од вас!“ Били су поражени, а он их је онда очински поучио. Кад су пошли, пољубише га у руку и рекоше: „Хвала вама, који сте ви нас научили, да смо погрешили.“

Бујна сеоска момчад (у Фрушкој Гори бујнија него игде у Српству) дубоко га је поштовала, и недељом и свецом је било милина погледати, кад маса иде са тамбурашима пред вече из горњега бирцуза у дољни. На педесет корачаји пред попином клупом престане песма и свирка, а поред клупе диже се маса шешира, док поп Милан високо држи шешир свој.

Општина и црква су напредовали, и после неколико година знак напретка се видио у новом, укусном, високом торњу, који је Ђура казанџија из Новог Сада бакаром покрио.

Фрушкогорци воле цркву и црквену песму, и поп Милан био је нарочито омиљен због лепога појања, чега се ради његово село са њим поносило.

Његово је лепо појање имало тако сугестивну моћ, да је последња жеља једног његовог пријатеља Хрвата из Каменице (без увреде рецимо локалним изразом: Шокца) била, да га уз католичког свештеника опоји и „поп Миле“.

Није тада поп Миле ни први ни последњи пут опојао католика. Кад снегови падну, толико пута доле на друму умру у бирцузу вандрокаши, и стари каменички [188] жупник замоли „поп Мила“, да их опоји, што он срдачно и душевно учини.

Његово је село волело песму његову, било је очаравано његовим ретким тенорбаритоном, његовим старим карловачким пјенијем, рецитовањем евангелија (ах, да сте га видили у црној одежди, кад на бденију на велики четвртак чита дванајест страсних еванђеља!), али су се канда највише поносили Богојавленијем.

Тада иду на чесму на освећење воде. Снег је и хладно је, село је у снегу, брегови су у снегу, под ногама шкрипи снег. И кад поп Милан дигне руку небу, па рецитује „Вели јеси господи, и чудна дјела твоја, и ни једино же слово довољно будет пјенију чудес твојих“, народу се чини да поп Мила грли небо, а његове лепе речи да бог на небесима чује.

Лакша је смрт, кад поп Милан опева...

Светислављев је сандук насред цркве, а Јован стоји поред једнога стола.

Поп Милан пева и, жалећ у песми за животом, прави тугу у срцу, а у мозгу развија хришћанску филозофију о животу и о смрти; а кад је већ довољно растужио, онда тако запоји „Плачу и ридају“, да река туге све у цркви собом понесе.

И кад је река жалости све собом понела, онда поп Милан, почевши енергично „Придите последње је цјелованије дадим братије умершем!“, опомену на растанак у цркви са покојником.

Тад Јован Оберкнежевић, поп Миланов син, који је бога заборавио, пође смерно десном а Ђока Јарац левом страном Светислављевом сандуку, и кад [189] дођоше до сандука они се један другом по сеоском обичају, поклонише, Ђока се Јарац прекрсти, и Јован, јер је у цркви, у којој је поп Милан свештеник, прекрсти се, и за тим целиваше крстић на сандуку.

Онда звона зазвонише и Светислава понеше на гробље, а бело је брдо горе високо.

Када земља тупо стаде ударати о сандук у гробу, Јован је немо гледао тамо, где се види Дунав, раван, и варош, коју не зову Содома и Гомора, а која то јесте.

Јован је те вечери остао у оца.

Седили су на доксату и разговарали су о Светислављевом животу и смрти.

Јован је посматрао бујну чардаклију и мило му беше гледајући, како је лишће свеже, како, ко нешто живо, ужива на погодном времену и како се лоза развија напред, напред.

— Види, тата, рече, молим те, како је та лоза сретна, како ужива, као да је нешто живо, како је нешто гони напред, у напредак!

Поп Милан га погледа радосно и рече:

— Па шта мислиш, шта је то?

— Снага, живот, животни инстикат.

— Бог, рече поп Милан.

Заћуташе.

Јовану дође жао због оца, јер је поп Милана стално болело, што му се у сина уселио антикрист.

После ћутања рече поп Милан:

— Хајде, Јово, певај ми што год.

— Немој, тата, да ја певам, него ако хоћеш ти што год да певаш.

— Хоћу. Шта да певам?

— Молим те, певај „Царју небесни“.

И поп Милан запева јединствену песму.

Поп Миланово „царју небесни“ сугестивно је убеђивала, да има цара небеског.

„Утјешитељу душе истини“ благо је говорио, да душа треба утехе и да има истински њезин утешитељ.

„Иже вездје вси и свја испољњаја“ била химна пуна узвишене музике, која је уверавала, да је Он увек свуда и да све испуњава.

(„Па зар га има? зар га има? где је?“ питала је душа Јованова поражена песмом очевом.)

„Сокровишке благијих“ у тоновима поп Милановим, који су се пењали високо, високо.

И тада је поп Милан музиком ретке отмености молио „и жизни податељу приди и веселисја в ни“...

У нас? у кога? зар и у Јована, сина поп Миланова?

„И очисти ни од свјакија скверни!“

Нас? кога да очисти од сваке прљавштине?

И Јована, сина поп Миланова...

„И спаси, блаже, души нашја!“

ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА
Демон жена

Потпоручник Воја није био неколико дана код куће, и кад је Софија запитала Мицу, где је, она јој је ово одговорила:

— У Старој Србији.

— А шта ће тамо?

— Одвео је своју чету.

— Какву чету?

— Комитску чету. Треба да убију једног Арнаутина, који Србима сиса крв на памук.

— Ју, а зар Воја може да убије? Па он је толико добар...

— Добар, недобар, мора се. Иначе ће нам Арнаути народ истребити.

— Па зар је све то тако, као што новине пишу?

— Још је горе, него што пишу новине.

— Онда Арнауте не треба штедити.

— И не штеде их; а штета је, што сад не може све да се учини, но доћи ће време, кад ће им се вратити, што су нас стотинама годинама истребљавали.

— Па ко су те комите?

— То су борци за народну слободу, српски револуционари.

— Како, јесу ли то, што код нас кажу, паори, или су господа?

— Сви с реда, учитељи, сељаци, војници, господа, младићи из првих кућа, чиновници из министарства. Те још каква фина деца иду у комите, рече Мица.

— Благи боже, шта све неће бити! Па ми то тамо много и не знамо, читамо за комите, а не знамо баш све, како је... И Воја предводи чету...

— Предводи, бога ми.

— И убије Арнаутина...

— Убије, бога ми.

— А не боји се, да погине?

— Чува се, али ако је судбина, не може се сачувати.

Софију је изненадило, да сестра тако говори; дође јој нешто жао, па рече:

— Он је тако млад, још се ни наживио није.

— Не може се, рече Мица, човек никад довољно наживити.

— Па није ни младост протерао.

— Није, али тера. Живи тај ки гроф.

— Ех, живи... па ето може млад да погине, а још ни живот није познао.

— Неће он погинути; храбар је, ал има среће. Једном је био близу бомбе, кад се распрсла, па њему ништа; само је три дана главом вртио, а за тим ништа. А што се живота тиче, зна га тај да живи.

Онда су прешли на разговор о Војином животу, [194] и Софија је чула, колики је он спадало; а чула је и од демон жене.

За Војом трче девојке, а највише се, што рекла Мица, млате Винуча и Француска Бомбона.

Винуча је мала, лепа Јеврејка са Дорћола; њезине су очи црне и лепе, а срце јој гори за Војом. Она му шиље погледнице и цвећа, и пада у екстазу за њим, а неколико га је пута звала, да бегају. Камо? То вижљаста Винуча није знала, јер она је само хтела да бега са Војом потпоручником.

— Па да он не побегне са њом? рече Софија.

Мица се насмеја и рече:

— Не бери бриге; не бега тај ни с ким, видра је то.

— Али ако га она наговори...

— Море, и она се замлаћује. Полудило Јеврејче, па то ти је. Шта ћеш да му га радиш...

Француска Бомбона није била Јеврејче, а била је омалена, није била са Дорћола него са Савинца, и није наговарала Воју, да бегају, али га је санћим волела. Она је дошла са мајком из једне паланке у Београд, али је из Париза поручивала чарапе, мидере и жипоне.

— Та то је она са великим шеширом и плавом косом, што смо је у Топчидеру видили, рече Софија.

— То је та препотопска фантазија.

— Па да ли је то Српкиња?

— Српкиња, да богме... има и међу нашим Српкињама свакојаких будала и измотација.

— Но то је баш измотација. Како само иде; као на дроту...

— Да ли би и код вас рекли за њу измотација?

— Не.

— Него како?

Софија рече после малог размишљања:

— Цитернодла.

— Цитернодла! Врло добро! Е, кад се Воја врати, знаш, да ћу да му кажем: »Поздравила те она твоја цитернодла«.

— Наљутиће се.

— Нек се наљути. Знаш, шта ће да ради? Намрштиће се, па ће да каже: „Каква цитернодла?“ Ја ћу му рећи, он ће се окренути, па ће казати: „Море, гл’ај си посла!“ После ће опет питати: „А ко је назва цитернодлом?“

— Да му не буде криво на мене?

— Ама не ће! Зар га не познајеш. Само се марваши, измотава се; не љути се он. Бога ми, кад би се он озбиљно наљутио... не љути се он.

Онда је чула Софија од демон жене.

Демон жена је распуштеница, која је дочепала Воју, па га не пушта.

„Мој, само мој мораш бити!“ говори му она, и прети, да ће да бије Француску Бомбону.

— Па зар хоће Србијанке да бију? пита Софија.

— Хоће, бога ми. Хоће сунцобраном да истуку, ако су љубоморне, или ако их муж вара.

— А да ли је лепа демон жена?

— Врло лепа, али је хистерична.

— Шта је то хистерична?

— Како да ти кажем... тако не пушта Воју, хоће да је само њен... Тако оде Воја к њој, па пре него што пођу у шетњу, она му чита, [196] пружи руку и каже „ни једну не смеш гледати само мене!“

— Сиромах Воја!

— Зашто да је сиромах?

— Та она га је тако везала...

— Везала! Не ће она српског официра везати; мала је она за то.

— Па ето, како га школира, да друге не гледи, и хоће да бије Француску Бомбону...

— Нека је бије. Шта се то њега тиче! Муж ли јој је? Није. А што она наређује, да он друге не гледи, то ће да се убрише...

— Па да ли он њу воли?

— Воли, врага! То је онако: уз пут ружо, уз пут перунико.

— Ваљда какву другу воли?

— Ето, шта он воли: да иде с комитама у Арнаутлук и да се бије...

ТРИДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Уз хармонику

Катарина, која је стално радила на томе, да Оберкнежевић ступи у какву било акцију, или да почне новине издавати, или да почне писати роман, добила је савезника.

То је био књижар Никола Радошевић звани Гњаватор, који је већ дуже времена имао намеру, да изда какав већи роман.

Господар Гњаватор је већ више пута говорио Оберкнежевићу, да пише роман, али је овај стално одбио.

Кад је сазнао, да и Катарина на томе ради, споразуме се са њом, те у Катаринином парку удесе вечерицу, на коју позову и Оберкнежевића.

Намера им је била, да га расположе, и, за тим, наговоре на писање романа, те су удесили, да после вечере дође и хармоникашица Мара.

Мара је још младо девојче, ради у штампарији, и из личног задовољства свира у хармонику; али свира изврсно. Њезина је свирка пуна душе, а Оберкнежевић врло воли хармонику и песму уз њу.

За вечером су разговарали о књижевности, и Оберкнежевић је, међу осталим рекао и ово:

— У овој области нашој не може више бити бујне књижевности. Немамо раденика, и Србијанци [198] су почели пунити наша повремена издања. Могло би се, може бити, нешто учинити, али, ђаво га знао, каква је ова наша интелигенција. Сваки се прави неки мудрац, мислиш, повија се под памећу, али ништа не производи.

— Та могло би се, рече господар Гњаватор, само кад би се хтело.

— Море, упаде Оберкнежевић, оставимо до врага ту књижевност; та вино је тако добро. Ово лединачко бело боље је од карловачког; то је са Брестова. Како само мирише на грожђе. Пијте, драги Гњаваторе, знам, да га волите.

Гњаватор испи чашу и рече:

— Та ја тек понекад пијем вина. Пијем сасвим мало...

Оберкнежевић прсну у смех и рече:

— Коме ви то? Море, шта се измотавате...

— Верујте, верујте... увераваше господар Гњаватор.

У то дође и хармоникашица Мара.

Оберкнежевић се обрадова, рукова се са њом и рече:

— Е, госпођице Маро, баш вам хвала, што сте вечерас дошли! Какво је ово лепо вече.

Мало за тим Мара поче свирати и певати „Кад сам синоћ ишла из дућана“.

Та је песма Оберкнежевића нарочито дирала. Кад год је уопште слушао музику, у њему је књижевно срце почело куцати, књижевна је идеја у његовој глави почела радити.

Па у чему се састоји та радња?

Песма је у њему будила помисао на силан материјал [199] у српскоме друштву и народу, који је пропадао, јер га књижевници нису употребљавали.

Кад је Мара завршила песму, Оберкнежевић рече:

— Чисто видим ту сироту, заљубљену сељачку девојку.

— Какав би то био диван материјал за приповетку, рече Катарина.

Оберкнежевић је погледа и рече:

— Да... али...

— Колико си пута, упаде Катарина, рекао, како силан приповедачки материјал пропада...

— Та има већ толико материјала, примети господар Гњаватор, да би се велики роман могао написати.

— И признао си, да у српском друштву има материјала за романе.

— То је све истина, рече Оберкнежевић, само то треба обрадити.

— Има их, примети Катарина, који су већ обрађивали.

— Да, али доста несретно. Нису имали довољно књижевне снаге, да владају материјалом, да у њега унесу идеје, велике идеје. Већина их се скрхало на основној идеји. Таленти, али нису умели да кажу крупну реч.

Господар Гњаватор је био другог мишљења, па рече:

— Није ту тако баш потребна крупна реч. Треба водити рачуна о онима, што читају; а интелигенција данас не купује књигу, него маса; за њу треба писати.

— Оригинални српски роман? запита Оберкнежевић.

— Зашто не, рече господар Гњаватор. Главно је, да се за масу напише, а ви би то могли. Почните само ја ћу га одмах у свескама издавати. У сто свезака ако хоћете. Направићу рекламу, прву ћу свеску штампати у двадесет хиљада примерака, па ћу да гурам.

— Госпођице Маро, рече Оберкнежевић, сетимо се мога ђаковања у Карловцима.

— Кад си оно замислио, примети Катарина, да пишеш роман „Мравињак.“

— Ах остави „Мравињак“, јер ће ме већ мрави почети да штипају.

— Госпођице Маро, рече господар Гњаватор, ја ћу певати Бранкову „На студенцу“, а ви ме, молим вас, пратите.

И господар Гњаватор поче својим промуклим баритоном. Певао је ипак лепо и био је у стању, да Оберкнежевића баци у дане прошлости.

— Евала, господар Гњаваторе, рече Оберкнежевић на концу песме, глас вам је промукао, али добро певате. Вратили сте ме у дане ђаковања, дане нада, које се нису оствариле...

— Ти би, рече Катарина, све остварио, кад би само хтео.

— Да, хоћу, хоћу; али немам снаге...

— Како ви, рече господар Гњаватор, за један роман не би имали снаге!

Оберкнежевић га погледа и рече:

— Чујте, драги Гњаваторе, па знате ли ви, шта [201] [...] [202] то значи написати роман. Реците ми, како ви то замишљате. Кажите ми сасвим отворено.

Господар Гњаватор испи чашу, поглади бркове и рече:

— Молим вас, то треба да буде у свескама. Свеска да је од штампаног табака. То би народ читао; на јагму би се узимало.

— Добро, дакле у свескама. А шта даље?

— У свакој би свесци морала бити слика.

— А ко би то цртао?

— Па Жика.

— Који Жика?

— Жика Пуце.

Оберкнежевић се слатко насмеја.

— Молим, зашто се смејете. Па Жика добро црта.

— Добро, брате, црта; али главе, што таке главе прави? Разумете ли, мушке главе неће добро да ради. Кад би ја којом несрећом почео да пишем роман, а мој драги Жика да га илуструје, његове би мушке главе квариле утисак мојих описа.

— Само ти почни, упаде Катарина, а лако ћемо са мушким главама.

— Само ви почните, рече господар Гњаватор, а ми ћемо мушке главе већ удесити. Удесиће то мој Жика Пуце.

— Ах, господин Оберкнежевић, рече Мара, што не напишете роман! Ала бих вам тек онда свирала.

Оберкнежевићу беху те речи миле, па нежно рече Мари хармоникашици:

— А шта би ви, госпођице Маро, најволели, да буде у томе роману?

— Од љубави.

— Волите од љубави да читате?

— То највише волим.

Оберкнежевић лако уздахну и рече:

— Драго дете, ви сте још млади, па бисте се очемерили, кад бих ја одистински љубав описивао.

— Само да ви почнете описивати...

— И онда, примети господар Гњаватор, не би ту требало да буде само о љубави: и други занимљивости треба да буде.

— На пример?

— У свакој свесци треба да буде по једно убијство.

Оберкнежевић нали у чаше минералне воде и рече:

— Идите Гњаваторе!

Господар Гњаватор рече убедљиво:

— Молим, онда ће се више читати.

— Е, мој драги Гњаваторе, лепо би се и ја и ви провели у Београду.

— Зашто?

— Па шта мислите, да нас дочепају Скерлић и Бранко Лазаревић! Лепо би нам ишло. Ја да пишем, а ви да издајете шундромане. Но, добро би се провели!

— Није то шундроман; знам ја, да ви не би могли то написати, али мало убијства је потребно. Знате, то данас тражи публика.

— Махните врагу убијства! И овако ме у књижевности не трпе, па још да почнем убијати, онда би тек било.

— Главно је, шта свет тражи.

— Идите к врагу, рече Оберкнежевић задовољно. Е, Катарина ти сад долазиш на ред. Какав би ти хтела роман да напишем?

— Од љубави, од љубави, господин Оберкнежевић, рече Мара и поче „Сунце јарко“.

Сви четворо су певали (Катарина се заборавила), и песми је нарочити колорит давала хармоника и подерани али некако ипак пријатни баритон господара Гњаватора.

— Питаш ме, рече Катарина, пошто су песму испевали, какав би ја хтела роман да напишеш?

— Да! Кажи ми сасвим искрено?

— Ти си посматрао живот и људе и стално их посматраш; подај то, што си видио и што видиш, подај са свом својом искреношћу, па си ипак доста учинио.

— Катарина, ала си наивна.

— Наивна? Може бити...

— Да, наивна! Знаш ли, шта је оригиналан српски роман, роман, како га ја замишљам: велика друштвена и национална симфонија!

— Тако и ја мислим: велика симфонија.

— Само што је растројени Јова Оберкнежевић и сувише слаб за тако значајну композицију!

— Слаб?

— Да слаб, и сувише слаб, одвише растројен. То је трагични моменат мога живота...

— Зашто опет тако говориш? Мени је врло жао, кад тако говориш.

— Тако је, и никако друкчије. Са том жалосном ствари ја сам сасвим начисто.

— Ти имаш снаге, само ваља да је прикупиш. Ти само треба да ујединиш своју вољу и да јој дадеш правац...

— А онда?

— Сећаш ли се првих Вукових речи роду свом?

— Не сећам.

— „Мене је“, рекао је, „истинита ревност к роду моме ободрила и принудила ме, да зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза, којом би се други могао лакше усудити да прође“. Дај нешто само, макар само мало, а ја знам, да ће то бити твоје, само твоје, па ма и не било све комплетно, као што ти замишљаш...

Господар Гњаватор је са разрогаченим очима гледао Оберкнежевића, и таман да рекне »ех, роман са свескама па уз сваку свеску слика ма и од Жике Пуце, то би био посао“, а Оберкнежевић одлучно рече:

— Други, „у другим данима него што су саде, то ће почети; а тада... ја ћу, можда, бити већ душевно мртав... Госпођице Маро, лепо и добро моје дете, свирајте, молим вас, и певајте „Ах, тешко је умрети, кад ништа не боли“. И у ноћи се уз хармонику развијала песма о томе, како је тешко умрети, кад ништа не боли...

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
Ко је убијца?

Кад се сутра дан дознало за трагичну смрт Ивана Драшковића, чији је леш железнички чувар међу шинама нашао, узаврео је цео Београд.

Београд, често пута, врло брзо узавре, и то је његова периодична потреба. Београд не би могао дуго издржати, а да не узавре.

То је с тога, што Београдова душа није тиха, него револуционарна. Време је саставни део Београдове душе.

Кад је министарска криза, то годи Београду. Њему годи свако узнемирење, а без узбуђивања не би Београд могао живити.

Ако потреса дуже времена (разуми: три месеца највише!) нема, у Београду је издржати тешко. Настане нека страховита душевна омарина, неки притисак на душу и мозак, нема шта да ради. Јединствена је та београдска душевна омарина!

И онда је сасвим природна потреба београдска узбуђење било због чега.

Новине су опширно описале, како је Иванов леш нађен и почеле су правити комбинације о његовој смрти. Те је комбинације почео правити цео узбуђени Београд.

Настало је питање, да ли је извршено убијство или самоубијство, и мали је број веровао у убијство, а велика је већина тврдила, да је извршен крвав злочин.

Само ко је тај крвави злочин извршио?

Из разних се мишљења створило једно, које је у Београду преовладало. Трудило се, да је узрок злочинству љубав.

Каква љубав? Према девојци или према жени? Ко је убијца? Муж? Супарник? Или њих више?

Рекло се: жена је свему крива!

Иван је строго одгојен младић, али је волео жену, удату, младу жену.

Која је то?

Једни су рекли ово, други оно.

И шта је било? Како се то морало десити?

Иван је отишао кући пред шест сахата пред вече, и рекао је, да иде у соколску веџбаоницу.

Да ли је тамо био?

Утврђено је, да тамо није био. Своје је, дакле, код куће обмахнуо!

Па да ли је после шест сахата виђен?

Пред седам сахата срео се на Теразијама са једним другом.

Камо је ишао?

Према Славији.

Да ли је са другом разговарао?

Само су се поздравили.

А кад је железнички стражар леш међу шинама нашао?

Нешто после девет сихата.

Шта ли се за та два сахата са Иваном збило? [208] Где је био? Да се није трамвајем одвезао до Цареве Ћуприје, и прешао на шине, па легао под воз, који је у девет сахата туда пролазио?

Испитивали су се трамвајски кондуктери и кочничари, али ни један од њих није у то време приметио на трамвају таког и таког младића. Знали су, шта више, да кажу, какве су се особе трамвајем у то време возиле.

И шта је онда било?

Рекоше, да је Иван око седам сахата отишао код младе удате жене. Она му је на прозору дала знак, али су га у кући вребали, а да она не зна.

Онда је Иван ушао, ухватили су га на делу и убили.

Ноге су му везали ужетом, да га лакше носе; главу су му везали крпом, која је међу шинама нађена.

Метнули су га у аутомобил, брзо су се одвезли према Топчидеру, брзо су га метли међу шине, да изгледа као да га је воз прегазио, и онда су се брзо аутомобилом натраг одвезли.

Ди ли је све тако било?

То треба полицијска истрага, да разјасни. Она је одмах енергично започета.

ТРИДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
У позоришту

Пера Ћата је у Народном Позоришту брзо напредовао, јер није имао само леп глас, него му је глас, пошто је раније певао у певачком друштву, којем је и неко време био коровођа, био школован.

Убрзо је у једноме комаду и краће соло певао, и потпоручник Воја је, да обрадује Мицу, донео јој карту; а како Софија још није била у позоришту, повели су и њу.

Воја им није рекао, да ће Пера Ћата певати, јер је имао намеру, да их изненади.

Мица се, као и увек, радовала, што ће у позориште, а још јој је милије било, што ће и Софију у позориште одвести.

И Софија се радовала позоришту, па су је неки пријатни осећаји обузели, кад је у позориште ушла и за тим села у паркету. Свечано јој је изгледало, па кад је видила интересантну београдску публику, она у тим тренутцима заборави на сталне болове, који су јој тајно душу притискивали.

Софија је услед те ненадне радости била још лепша него иначе, те је дивота било погледати и Мицу и њу, како су лепе и колико су радосне.

Кад је оркестар почео да свира, па кад се онда [210] завеса дигла, Софијина је душа била понесена у више сфере, у којима се заборавља на обични живот и његове тајне болове.

И онда је дошао последњи чин, у којем Пера Ћата пева соло.

На позорницу изиђе Пера и кад стаде певати, зазвони позориште, а кад сврши, осу се силно тапшање, а бохема на четвртој галерији викаше: „Пера Ћата! Пера Ћата!“, те се песма морала поновити.

— Дивота! рече Мица.

Софија је ћутала, и била је узбуђена.

— Како ти се допада? запита је Мица.

— Лепо, одговори Софија.

Кад су пошли кући и Мица и Воја хвалили су песму Пере Ћате, и говорили су, како ће сутра новине о њему лепо писати.

А Софија Смиљанићева била је узбуђена...

Пера Ћата је већ више пута певао у Народном Позоришту, али пошто је сада имао соло, на почетку га беше ухватила трема.

То, најпосле, није ништа необично, јер он је иза кулиса толико пута већ видио, како се старији глумци и глумице крсте, пре него што ће изићи на позорницу. Они се крсте с тога, да буду што јачи, па се и Пера, готово нехотице, прекрстио, пре но што је на позорницу изишао.

Кад је Пера почео певати, нестало му је треме и јавила му се необична снага, те је од срца певао.

Него кад је био при крају песме, глас му за мало не застаде, јер је у гледалишту спазио Недићеву Нату.

Пошто се вратио и по други пут иза кулиса, није готово знао, где је; осећао је као да му се цело тело зноји, и хтео се демасковати и појурити у гледалиште, да ма само једну реч проговори са Недићевом Натом, која је жива и која је у Београду.

Морао је остати иза кулиса, јер се комад корском песмом завршава, а кад је, после представе, изјурио са позорнице, сва је скоро већ и публика изишла из позоришта.

Није знао, којим ће правцем да пође, јер се публика на све стране разишла, па је стојао на сред Кнез Михајловога венца, питајући нему летњу ноћ: где је Недићева Ната?

А ноћ летња одговора давала није...

ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
Неразумљиве ствари

Кад је Оберкнежевић прегледао своју јутарњу пошту, наиђе и на карту, којој се обрадовао, јер је по рукопису познао, од кога је.

Из којега је места карта?

Нека остане тајна!

Шта пише у њој?

Пише ово:

»Разгледај добро календар од ових дана! Пази на свеце у новоме календару!«

Оберкнежевић се замисли, узе за тим календар, нађе, што је требало, па онда тресну календар о сто.

— Нисам веровао, рече љутито, и добро је, што уопште у све то не верујем. Кукавице! Они су изгубљени, јер немају срца. Сироти!

Узе, за тим, једну карту, адресира је (камо? нек остане тајна!) па написа латиницом:

„Ви спавате! Спавајте, јер сви спавамо!“

После неколико дана доби другу карту, на којој писаше:

„Не спавамо. Није могло бити због детектива. Биће!“

— „Биће“, рече Оберкнежевић љутито и подера карту. Биће о Кукову дне...

Оберкнежевић је најдебље писмо отворио напослетку, јер је мислио, да су у њему забрањене новине из Србије.

Место новина било је у писму двадесетак плакатића латиницом штампаних, на којима је, међу осталим, штампано било и ово:

„Надај се и чекај!

„Подли нам наметници газе по шији, док ми мирно сагибамо плећа, слушамо оперету у казалишту, а омладина игра фотбала и правда се на свеучилишту о изборима за потпорно друштво.

А у земљи чудовишта, у оној „Land der Sonne“ за бечке туристе, аустријска бајонета вири из свакога кута и замјењује устав и закон народу, који је на несрећу своју хтио да буде „највјернији“...

„У нашој Словенији њемачки културни и прекултурни полицајци и шпицли изругавају се части и поносу народа нашега. А у оном „териториуму нулиус“, како га згодно неко прозва у „Босни поносној“, у „Босни Твртка и Хрвоја“, хирови парфимиране бечке господе и објести ситих наметника укидају и односе народу оно, што је стољетном борбом, што је крвљу и муком својом стекао и отргао незаситним панџама плаћеничке руље.

„А ми шутимо, шутимо и гледамо нијемо!

„Ал докле ће још ово трајати?! — Докле? — Како нам срце не крвари и не утисне у руку осветнички нож балканских хајдука, дједова наших, па да заједно с браћом својом на нашем Балкану не цикнемо Пеан Борбе и Освете, Пеан Ослобођења!

„Шта чекамо?! — Зар нас није научила памети прошлост, зар нам још није доста пузања и лизања?!

„Трпи и надај се! Надај се и чекај! Бунтовничка млада неискварена душа југославенска то Ти поручује.

„Надај се и чекај!“

Кад је Оберкнежевић то прочитао, почео је да размишља.

„Ко ли ми је то послао?“ говораше сам са собом. „Да ли они, или агенти провокатери? Ако су ми послали они, зашто ће ми толико примерака, кад знају, да сам сам, да сам дивљак, да не агитујем. То бих требао, да раздам? Коме! Можда само Катарини. Она би то разумела, јер она воли Хрвате; и она је национално потпуно еманципована, и она сматра обе поле за један народ. А ако су послали агенти провокатери? Добро је и то, јер то је знак, да слуте, да ипак може бити, да се ја ипак у својима не варам“...

Оберкнежевић је седио за својим писаћим столом и читао последњи број забрањеног „Словенског Југа“.

Неко куцну на врата.

— Слободно!

Плаховито уђе младић плав и плавих очију.

— Слуга понизан, рече хрватским жаргоном. Господин Оберкнежевић?

— Добар дан, господине. Ја сам Оберкнежевић! Младић за тим рече брзо и енергично:

— Народно ослобођење!

Оберкнежевић се изненади, па гледаше младића [215] својим изненађеним ал проницавим погледом. За тим рече:

— Лозинка за тим!

— Бомба народноме непријатељу! одговори брзо плави младић.

Руковаше се пријатељски...

Вече је. Оберкнежевић и плави младић седе и разговарају.

Оберкнежевић говораше:

„... Још ми је једино задовољство, што сам искрен, и што истину говорим. Па шта да кажем? Ја сам у све то упао као Пилат у вјерују. Верујем, и не верујем, не верујем... Нешто назирем, нешто осећам, али од вере, од фанатизма то је још далеко, далеко... Верујем, да ће то бити, али дубоко у будућности, кад ни мене ни вас не буде више. А данас? Снага наша скупљена није, и много рада и много времена треба, да се снага скупи“...

ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Хаџи Томина прича од Спасеније лепе девојке

Хаџи Тома је цело вече причао Стојанки о тешкоме стању српскога народа у Арнаутлуку. Његова је прича била жива слика слома младотурског режима у европској Турској.

После младотурске револуције у целој Европи избиле су велике наде на преображај Турске, веровало се, да су Младотурци Европљани и да су врсни за преображај своје царевине. Те су се наде одржавале пола године, али су убрзо за тим почеле бледити. Половину године владао је ред у Турској, а онда се опет почела анархија јављати. По том је ишло све горе и горе, и најзад је постало изнутра још грђе него за старотурског крвавог режима.

Балкански су државници знали, шта то значи. Они су били на чисто, да је младотурски покрет последњи покушај, да се европска Турска одржи у животу, и да ће се она распасти, ако тај покрет не успе.

Хаџи Тома је са сузама у очима причао, како народ утамањују Арнаути, како му отимају имања, како му из куће носе све, што хоће. Народ нема оружја, те не може да се брани; а и да има оружја, [217] слабо би му помогло, јер су Арнаути силнији.

Ни женска млађарија није имала мира од Арнаута и лепе девојке су од њих много морали чувати, јер их Арнаути отимају.

Него тужна Петрија није могла сачувати своју лепу Спасенију.

Љути и опасни Муса видио је једном на пазару у Митровици, није ока са ње скидао, и одмах је намислио, да је отме и у своју кулу одведе.

На пазару је прво мерио, а за тим јој је као пријатељски приступио, но она се одмах далеко од њега одбила, јер је неописани страх осетила. Све јој је тело дрхтало, а душу су јој обузеле црне слутње.

И мати њезина Петрија ухватила беше велики страх, те је са својим друштвом заноћила у добрих људи у Митровици, како Муса не би уграбио Спасенију на путу у село.

У селу се неко време Спасенија крила код родбине, и кад је Муса са својим зликовцима долазио кровињари њезине мајке, није је нашао.

За то је тај зликовац први пут повео собом једну Петријину козу, а други пут њезину краву.

Тако је то било у Турској. Арнаутски зликовци уђу ти у кућу, мораш да их частиш, а кад пођу, понесу, шта им је воља, док ти остајеш срећан, што ти голи живот нису узели.

Спасенија се крила у родбини, док не наиђоше једном српске комите и не припиташе у селу за зулуме арнаутске.

Било је то дванајест другова из чете храброга [218] Воје Танкосића, и они чуше од главнога човека у селу за зулуме арнаутске и разабраше за муку лепе Спасеније.

Огорчени дођоше и до кровињаре Петријине.

— Помози бог, мајко! Еј, мајко, изиђи...

Из кровињаре нико не излажаше.

Еј, мајко, излази, овде су српске комите!

Петрија изиђе, носећи крчаг студене воде и слатку питу.

— Помози, бог мајко!

— Бог вам помогао, децо. А од куда ви у ове наше стране?

— Дођосмо, мајко, да разберемо за јаде ваше.

— Бог вас је, децо, послао! Јаде, велите, више су то, децо, него јади.

— Неће, мајко, још дуго трајати.

— Дао би бог, децо, али тешко да ће то икада престати. Тешко да ће Косово икад освећено бити...

— Не јадај, мајко, бог нас није заборавио, а и Србија вас не заборавља.

— Хвала јој, децо, али је тешко, врло тешко. Истребише нас и истребљују нас, узимају све, оголесмо, децо, оголесмо...

— Имадеш ли, мајко, кога од рода и порода?

Петрија их само погледа.

— Казуј, мајко, нама казати све можеш. А да ли ти је дома твоје чедо, твоја лепа Спасенија?

И онда комите потанко чуше, зашто се крије Спасенија и где је. Петрија им је то у сузама приповедала. Кад је све казала, рече комитски вођа:

— Мајко, доведи Спасенију кући и не брини се више за њу. Ми ћемо се тамо горе у планини налазити, па ево ти пушке, а ти је само избаци, ако ти Муса на кућу надре. Ми ћемо се онда у трен ока овде створити.

Спасенија се вратила мајци, а комите за тим нису дуго чекале на пуцањ из Петријине кровињаре.

Била је ноћ тамна и киша је ромињала. Комите се беху то вече вратиле из околних села српских и мртвим сном су на простртој слами спавали. Само је један стражарио, а и њега је умор и сан земљи привлачио. Он се држао јуначки и напрегао беше сву своју снагу и сву своју вољу, да само тачно и савесно одговори својој тешкој стражарској дужности.

Ту је тамну ноћ изабрао арамија Муса, да са својим до зуба наоружаним зликовцима и по трећи пут дође до сиротиње Петријине, еда би дома нашао лепу Спасенију и отео је.

Један од зликоваца разби ногом врата, те уђоше унутра, где нађоше престрављену матер и кћер. Дрхтале су као прут и кад је Муса прво лепим почео, нису могле ни речи прозборити.

Онда је Муса оштрим гласом позвао Спасенију, да пође за њим у његову кулу, а Спасенија се на то грчевито оберучке ухватила око своје матере Петрије.

Све то није ништа помогло. Зликовци отргоше ћерку од мајке, гурнуше Петрију и повукоше лепу Спасенију.

Настаде отимање и страховит лелек.

Комитски стражар ослухну.

Чујаше се жагор, лелек, крик, а за тим се чу силан пушчани метак.

— На ноге, браћо! повика стражар.

Уморне комите скочише, брзо причврстише реденике, постројише се и потекоше Петријиној кровињари.

Били су у трен ока тамо, али су се Арнаути већ били удаљили, и комите нађоше само Петрију, како очајно кука и српске осветнике дозива.

— Аман, браћо... помагајте... однесоше... аман, браћо, уграбише Спасенију...

Комите потекоше за зликовцима арнаутским.

Било је опасно, да одмах на њих пуцају, јер би могли Спасенију убити, те се одлуче, да их покушају опколити. С тога се у троје поделише, у брзини опкољаваху зликовце и кад су мислили, да су их опколили, избацише пушке у ваздух, и повикаше:

— Предајте се, бре!

— Не предајеме се! одговорише Арнаути и стадоше сипати ватру.

Комите ни сада нису пуцале у месо, него одлучише, да јурише на Арнауте и да међу њих онде, где не буде Спасеније, бацају бомбе.

Наста страховит лом и битка.

Комите срчано полетише са све три стране, и кад видеше да међу Арнаутима нема Спасеније, дејствовали су бомбама, које су разносиле месо арнаутско.

Бој је био крвав и сврши се арнаутским поразом и погибијом пет комита. Све су остале комите биле рањене.

Док је крвави бој трајао, Муса је утекао са једним зликовцем носећи онесвешћену Спасенију и у праскозорје, журећи се својој кули кроз варошку чаршију је пролазио.

Хаџи Томина је прича Стојанку дубоко ожалостила, и она је обећала Хаџи Томи, да ће њезини пријатељи послати нову јаку комитску чету, да од Мусе отму лепу Спасенију.

ЧЕТРДЕСЕТА ГЛАВА
Где је Недићева Ната? или Рој без матице

Стојанка се већ неколико пута јављала стрина-Неранџи, али увек јој је саопштавала, да Нату нису нашли, но да ипак има знакова не само да је Ната жива, но и да је у Београду.

То је ублажавало тугу и стрина-Неранџи и чика-Паји, јер, кад су Нату већ изгубили, главно је било, да је она у животу.

Сваки су се дан надали, да ће се Ната вратити, и стрина-Неранџи често се причуо њезин глас, а једном пред вече учинило јој се, као да Ната иде пред њу. Срце је сиротој жени лакше закуцало, раширала је руке, али их је брзо савила, јер јој се само учинило, да Ната са гумна долази.

И у селу је много њих жалило за Натом, али су сви веровали, да је Ната жива и да ће се, кад тад, вратити; само су се многи прибојавали, да се не врати ружна и измучена, јер су предпостављали да је живот у свету тежак и опасан.

Саучешће села олакшавало је тешке дане стрина-Неранџе и чика-Паје.

Село је имало срца, а и како неће!

Шајкашка је некад била српска Шпарта. У њој је чуван стари, оригинални живот српски, праживот народни. У њојзи је било српске праснаге, пракарактера и прапоштења.

А данас?

Шајкашка је данас изнурено тело, које пребољева једну тешку бољку. А зар тако није у целој Бачкој, Банату и даље!

Не питајте, зашто је тако, јер то спада у историју. Примите само к знању, да је тако.

И Оберкнежевић је понекад отишао чика-Паји, да им каже, шта пише госпођа Стојанка, а и иначе је у равно село залазио. Он је волео село у планини, и Пипицу и Ђоку Јарца, али је и у селу на равници налазио Нане, Бајке а и представнике физичке снаге, сељачке иберменше, Пипице и Јарчеве, јер их Срби, па и онде, где су се пореметили, још имаду.

Па кад се поутиша разговор о Нати, кад се сузе мало осуше, кад се бол тренутно заборави, онда се мало разговара о селу и о народу.

И онда говори чика-Паја:

„Народ је наш данас рој, који је изгубио своју матицу, трутови су га засели, а народна се брег рони.“

„Место да сами себи судимо, други нам суди; а ово је српска груда, јер српска је груда оно на којој Србин живи.“

„Ми смо у помрчини, и никога нема, да светлост унесе. Ми смо простаци, а од господе смо се српске отуђили.“

„А и како се нећемо од господе отуђити, кад допадамо шака људима рђавим, који нас као стоку исисавају.“

„Него све ће добро бити, јер народ се трза, и почео је ступати по здравој дасци“.

„Само предњаке да добијемо, добре предњаке да имамо, па би било све боље, кренуо би се народ и сасвим окренуо, и све би певало. Е, али шта ћеш кад предњака немамо. Но и они ће доћи, јер све ниче из земље; народ из земље ниче, па ће и предњаци никнути.“

Тако разговарају, пију вино и једу хлеба, јер Оберкнежевић воли сељачки хлеб, и мало шта од другога чега једе, кад дође чика-Паји и стрина-Неранџи. И кад пође у Варош, у ону Содому и Гомору, где чами и где му се живот трује, стрина-Неранџа му да лепчић, да га у Вароши присмаче, и зар да се сећа, како народ нема предњака и како их жељно очекује...

Кад се тако изразговарају од села и од народа, стрина-Неранџа се сети Нате, па брише рупцем очи, а кад већ и чика-Паја не може више да се уздржи, наднесе десну руку лицу, а левом руком прихвати крајичак кошуље, па брише очи, јер и он, ако је човек, има срце, а Ната му је била једина.

Кад се, за тим, ућуте, стрина-Неранџа прекине ћутање, па каже:

— Ваљда ће бог милостиви дати, да је опет видимо. Шта мислите, господине Јово?

— Немој Неранџа, рекне чика-Паја, бога спомињати, јер господа не верују у бога, па ваљда ни господин Јова у њега не верује.

— Ју, а како! не би у бога веровао! Та он је свештенички син, верује он...

— Све ће добро бити, упадне Оберкнежевић, јер има нешто у животу, што добре људе чува... све ће добро бити...

Стрина-Неранџа је тврдо у бога веровала, али се, у тешкој жалости, и за сламку хватала.

Једном је ишла Бузарскима, из чије се куће извела, и на јендеку је седила Циганка, која је била мила, врло лепа и још млада.

Седила је тако, нешто као чекала и о нечим сасвим лагано размишљала.

Стрина-Неранџа је погледа, застаде, јер је нешто заустави, да застане.

— Хајде, мајко, да ти врачам.

— Шта да ми врачаш?

— Да ти врачам, да ти погодим, што хоћеш.

Вратише се кући.

Циганка седе на праг, измеша карте, расцепа их па рече стрина-Неранџи:

— Замисли име, које хоћеш, па духни на карте.

Стрина-Неранџа замисли име, духну, а Циганка поче читати из карата:

„На... на... на“

За тим рече:

— Духни још једанпут.

Стрина-Неранџа то учини, а Циганка брзо рече:

„Ната“.

Стрина-Неранџа се изненади и срце јој задрхта. Онда јој је Циганка врачала и рекла јој је, како се она због неког губитка „проводи несретна“, но како ће јој се губитак надокнадити.

Кад су за то чуле друге жене, рекоше јој, да треба да иде код Нане врачаре на салашима код Вароши, да ће јој она све рећи, само нек понесе белегу и воде неначете.

Ожалошћена је мати и то учинила. Чика-Паји је мало било криво, али шта је могао, него упрегне вранце, па према салашима.

Нана је својим великим црним очима погледала и гледала Неранџу, те су очи у душу продирале и нешто су из ње читале.

Насу воде неначете у чашу, за тим узе белегу (парче од Натине свилене хаљине), направи од њих куглице и спушташе их у чашу.

Гледала их је, гледала, за тим се стаде лако трести и испрекидано говорити:

„... Лепа, чиста кућа... две лепе девојке везу... једној ће се младожења убрзо јавити... кад грожђе стане зрети и зрикавци почну зрикати, другој ће се јавити живо чедо под појасом... гора жути... нација се узбуђује... земља се тресе... војска се купи... војске се сукобљавају... страшно је... на окрајцима војске неке се чете боре... у једној чети један пуца и пева... ала је то глас леп... страшан прасак... рука му одлети... девојка са чедом под појасом иде... иде... иде...“

ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
Уз тамбурицу

Ми смо у овом роману већ напоменули, како је обла и лепа девојка са сањалачким очима росила златни вез сузама, и певала о тузи својој за Оберкнежевићем, коме је и срце и све дала.

Очекивала је Лазу, да сутра дође и да јој прстен од злата даде.

И Лаза је дошао, прстен јој је од злата дао, и убрзо венцем овенчао.

Даница му није венац дала, јер венац даде другом; ал Лаза је Даницу искрено волео, жељан је ње био, и у изливу силне и одољиве жеље није сазнао, да му Даница венац не даде...

Био је сретан.

Даница је била лепа, топла, слатка и имала је сањалачке очи; била је вредна, чиста и кућа јој се сјајила, а и донела је Лази хиљаду круна, те је радњу лепо и сретно засновао.

Лаза је био кројач, млад кројач ал врло вешт и вредан, и посао је његов напредовао врло.

Имали су пространу собу и пространу кухињу. У кухињи је Лаза радио, у чистој кухињи, а до ње је била соба, чиста и са две постеље једна до друге — мало, топло гњездо вредног српског занатлије.

У томе се гнезду радило, весело смејало, увече [229] уз тамбурицу певало, и само је понекад избио уздах из једних груди, али тајан, сасвим тајан...

Оберкнежевића је пекла судбина мале, обле, слатке Данице, и једне вечери узнемирен силно, посматрао је из помрчине мало, чисто, светло гњездо младог занатлије.

Лаза је, сретан и задовољан, ударао у тамбурицу, певао је, а мала, обла, топла и слатка Даница пратила га је.

Оберкнежевићу спаде терет са срца.

ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
Иследник у недоумици

Ислеђење по убијству или самоубијству младога Драшковића поверено је Тривуну Ранковићу, јер се држало, да ће он најпре продрети у ту тајанствену ствар.

Ранковић је сву своју пажњу ујединио на то ислеђење, и пре свега, проучио је све већ познате ствари надајући се, да ће у томе наћи полазну тачку за проналазак истине.

Кад је све пажљиво проучио, нашао је, да је све још недовољно за стварање тачнога закључка; а одмах је увидио, да многе ствари треба брзо да се објасне, како би у ислеђењу могао поћи даље.

Видио је, да узрок смрти није тачно био обележен, с тога је наредио, да се Иванов леш ископа и пажљиво секцира.

Иванов леш ископаше, донеше га у мртвачницу и неколико признатих лекара га наново секцираше, те за тим о томе саставише стручан записник.

Кад је Ранковић пажљиво проучавао записник, тек онда је дошао у недоумицу, јер ни лекари не утврдише што год, зашто би се иследник могао чврсто ухватити. Они утврдише, „да је смрт наступила због удара тупим оруђем по левој страни чела“.

Какво је то тупо оруђе? да ли је то био удар [231] од локомотивине чистилице, или га је тупим оруђем ударила рука људска?

То је била тајна, коју је ваљало разјаснити, на коју је требало дати тачан одговор, па да се ислеђење заврши ако је удар од локомотиве, или да се живо настави, ако је удар од људске руке а тупим, смртоносним оруђем.

Ранковић је размишљао много и дуго, и из размишљања га једва трже жандар, који је ушао, да јави једног Ранковићевог доброг пријатеља, чиновника у железничкој дирекцији.

— Пусти га одмах, рече Тривун и обрадова се, што ће с њиме као стручним лицем моћи да разговара о дејству локомотиве на човека, који лежи међу шинама.

Већина је железничара мислила, да Драшковић није погинуо од локомотиве, па то је мислио и Ранковићев пријатељ.

— Кажем ти, рече, није га локомотива никако могла убити. Он је убијен у вароши или где у вили на Топчидерскоме брду, па је на пругу донесен.

— Па зар га није могла ударити чистилица?

— Никако! Чистилица је доста високо, и кад удари, просто све одсече.

— А да није ударен којим другим делом локомотиве?

— Да је локомотивом ударен, прво би га чистилица дохватила. Просто је немогуће, да га је локомотива убила.

— Најпосле, направићемо пробу са локомотивом. Начинићемо човека од сламе, па ћемо пустити, да [232] локомотива пређе преко њега у онакоме положају, у каквоме је леш међу шинама нађен.

— Не треба правити човека од сламе, ја ћу лећи међу шине, па нек прошиша локомотива преко мене.

Ранковић га зачуђено погледа и рече:

— То не могу допустити. Како би ти легао под локомотиву...

— Али не брини се ти.

— Јок! Са човеком од сламе ћемо пробати.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
На Орловоме Бојишту или Жар под пепелом

Миран си, роде, и твој син би свисн’о,

да верује у очи, уши своје,

Ал он зна, да си грло своје стисн’о,

у ком ко копља звуци срџбе стоје.

Вељко Петровић: Родољубиве песме.

Јова Оберкнежевић је рано устао и пошао је према реци, да оданде посматра Планину, коју је он често пута сахатима гледао.

На понтонскоме мосту срео се са Пипицом и Јарцом, који су ради њега дошли у варош, да га сете, е је сутра Видов-дан.

— Рекао си, да те сетимо, рече Јарац, на што му Оберкнежевић одговори:

— Па да проведемо сутра у Планини, где год у близини Раванице. Понећемо јела и бечку пива и све што треба. Та право је, да се и ми тога дана тамо нађемо. Ја ћу с вама бити цео дан у Планини, а мало ћу тек отићи у намастир, да видим народ и ћифте. Где ће само најбоље бити да ручамо?

— Код Врдничке куле, рече Пипица.

— Мислим нешто, одговори Оберкнежевић, боље ће бити на Орловоме Бојишту. Подаље је, али ме некако тамо срце вуче.

— Тамо је врло лепо, рече Јарац.

— Онда ћемо тамо, одговори Оберкнежевић, па их позва на доручак.

Отишли су у крчму на Рибљој пијаци, где они обично залазе, а камо и Оберкнежевић често пута сам залази, јер воли да седи међу народом.

У ту крчму долазе пиљари, кочијаши и сељаци из околине, и кад се Јовану навали терет на срце због тога, што је далеко од народа и што за народ ништа не чини, дође у крчму, сахатима седи, и гледајући и слушајући народ, мирише душу његову.

Душа се народна може осетити, и празна душа може њезин дах усисати.

Јарац и Пипица доручковали су рибе, а Јован је јео сељачкога хлеба. Пива су пили из флаша, и то сваки из своје флаше, не наливајући га у чашу. Са грлићима се куцали, а Пипица и Јарац увек су флашу на искан испили.

На Видов-дан изјутра већ су били на Орловоме Бојишту, одакле је Оберкнежевић, после доручка, отишао у манастир, да види народ и капуташе.

Састајао се са многим својим познаницима, сељацима и капуташима; са њима је кратко разговарао, али их оштро посматрао.

Кад се вратио на Орлово Бојиште, рече:

— Красан нам је овај наш народ, али нема ко да га води.

— Не ваљају господа, рече Ђока Јарац.

— Не воли ћифта народ, примети Пипица. Зато и не волим те ћифте из Вароши. Говоре као женско и воде собом пинчике са огртачем...

Јарац се на то насмеја.

— Зашто се смејеш, Ђоко? запита Оберкнежевић.

— Морам да се смејем, одговори Јарац. Кад сам био пре месец дана у Вароши, видим двојицу из нашег села, како иду по пијаци, па кад наиђу на ћифту са огрнутим пинчиком, они се пинчики јављају.

— Па одају пинчики пошту, примети Пипица иронично.

Обркнежевић се слатко насмеја и рече:

— Дакле пинчики скидају шешир...

— Па није то пинчика, рече Пипица. То је господин, кад је обучен.

Око ручка дођоше из шуме још њих неколико који су као и Пипица и Јарац носили собом пушке, јер су сви с реда били ловци и рапшици.

Кад извадише свеже јеленско месо, да га пеку, рече Обркнежевић:

— Али што то донесосте, могу наићи шумари, па да буде белаја.

— Шумари футошког спаије, рече Јарац, не долазе овамо, а они други, ако наиђу, ручаће са нама.

Пошто су почели ручати, Јарац донесе из земље и из лишћа бечку пива у једној руци, а Обркнежевић му рече:

— Да ли би се, Јарче, из бечке могао напити пива?

— Сад ћеш видити, рече Јарац, и пошто отворише пиво, диже бечку и напи се.

Јарчеве су руке биле космате и дебеле као руда, и нису ни задрхтале, док је Јарац из бечке пио пиво.

Покушавали су, за тим, и други, да из бечке пију пиво, али нису могли. Пипица је само једном принео бечку устима али је брзо морао спустити.

После подне су причали шале и досетке, а Обркнежевићу се највише допало, кад су приповедали, како је један од Питомих јео код Ђоке Ћиринога печенога јазавца.

Питоми то су они из села на Дунаву до вароши. Они се праве фини и ове у селу у Планини зову „Дивјаци.“

Ти су дивјаци у многоме чему напреднији од Питомих, а и далеко више хумора имају.

Оба су села до скора сачињавала једну општину, чије је средиште било у селу на Дунаву, одакле су чиновници долазили често у село у Планини и собом доводили пандуре.

Међу тим пандурима био је један црномањасти, који је брзо говорио и подоста се правио важан, те су дивјаци свакојаке шале збијали.

Јесенас је тако једном дошао у село, те кад је чуо, да Ђока Ћирин отаче вино, отишао је у Подрум и вина пио.

Дан раније Ђока је убио дебелога јазавца, чије је сало сутра дан пре отакања вина истопио, да са машћу кола маже. Сва се кућа с тога осећала на пржено месо.

Црномањасти пандур, који брзо говори и који се прави важан, осетио је печење, чим је у двориште ушао, па, када га је вино подоста истругало рече:

— Добро вино, врло добро вино, само тешко га је на ште срце пити.

Ђока је Ћирин то једва дочекао, па рече:

— Па јест... само не знам, чим би те послужио.

— Мириши неко печење, рече пандур.

— Ако је повољи тог печења, рече Ђока, донећу.

— Донеси.

Ђока за тим донесе хлебац и печење, које је подоста било прегорело, а пандур се на њега наклопи, говорећи:

— Прегорело... прегорело... али није рђаво.

Остали сељаци, који су знали, какво је печење, стрпљиво су чекали, док се пандур није добро набокао, а за тим су почели избацивати гласове, који су личили на глас јазавчев.

Пандур је тек онда видио, каквога се печења најео, па кад је Ђоки пребацио, овај му рече:

— Па ти си од тог печења зактевао... ја сам донео што си ти зактевао...

Од ово доба су и дечурлија имитовала глас јазавчев, кад пандур пролази селом.

Кад је друштво на Орловом Бојишту свршило разговор од шале, почело се певати и разговарати од бога и од народа.

Један је рекао, како је чуо од једнога ћифте из Вароши, да нема бога, на што је Јарац рекао:

— Како бога не би било.

Оберкнежевић није хтео о томе разговарати, но кад су га запитали, да ли он у бога верује, хтео не хтео, морао је одговорити.

— Та, рече, има нека сила...

Шума је већ била тада у сутону, и ватра са стране осветљавала је лица ових готово шумских људи.

Кад се тама на шуму сасвим спустила, били су од пића већ доста угрејани, па су се поново сетили Косова и погибије цара Лазара.

— Еј, рече Пипица, да ли ће Србљи икада Косово осветити!

— Неће га никад осветити, рече један.

— Зашто да неће? запита Јарац.

— Па ми смо нација, коју сви мрзе и против које су сви.

— Зар су сви против нас? запита Пипица Оберкнежевића, који одговори:

— Па готово да су сви против нас, ал боље је, што су против нас.

— Еј, рече Ђока Јарац избацивши пушку, само да једанпут дође републик!

— А хоће ли икад доћи републик? запита један.

— Еј рече Јарац и избаци други метак, само да доживим републик!

Пипица запита Оберкнежевића:

— Да ли ћемо ми дочекати републик?

— Незнам, одговори Оберкнежевић.

— А да ли је у Старој Србији републик?

— Тамо јесте.

— Можеш убити на кога си киван, па се само добро кри?

— Да.

— Па докле ће то тамо тако бити? Да ли ће увек трајати републик?

— Док не упадне Србија.

— А онда више неће тамо бити републик?

— Србија ће увести ред и поредак, и онда неће више бити револуције.

— А да ли ће код нас доћи републик?

— Тешко... тешко...

Јарац избаци и трећи метак и рече:

— Еј, само да дође републик, видили би ми ко мрзи Србе!

Онда Оберкнежевић диже чашу и рече:

— Ми смо чувари гроба Лазарева, браћо, ми смо ти, који свога цара чувамо, поносимо се за сад тиме; а за све остало има још времена. Кад дође време, видиће се, ко су и какви су они, који су чували свога цара.

По том се кренуше шумом у село певајући, пуцајући а Јарац се као бик дерао. Били су у помрчини страшни, грање је под њиховим ногама пуцало, а сачма из пушака прштала је по шумском лишћу.

Кад Јарац једним метком избаци куглу, која је одфијукала на други брег, неко оданде викаше:

— Е-е-ј, Дивја-а-а-ци, не пуца-а-јте!

— Питоми-и-и, хоћу да пу-у-у-цам! дерао се Јарац као бик.

— Зашто пуца-а-а-ш!

— Хоћу да пу-у-у-цам! Крив ми је цео све-е-ет!

— Не пуца-а-ај, није републи-и-к!

— У шуми је ноћу републи-и-ик! дераше се Јарац и избаци метак са куглом, која је фијукала и секла грање...

И гором немом одјекиваше страховити, очајни глас:

„У шуми је ноћу републи-и-и-и-ик“..

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
Обркнежевићево писмо Лазаревићу

„Драги Лазаревићу,

„Обећао сам ти писати о књизи „Србија није Пијемонт“, али своје обећање нећу испунити онако, као што сам замишљао.

„Замишљао сам, да ти кратко али рељефно оцртам целокупно овдашње стање наше, да га брзим али силним рефлектором осветлим, но видих да сам се преварио и ја, и да сте се преварили и ви у мени.

„Држао сам, а држите и ви, да изврсно познајем стање у овој области, и сад се уверих, да га не познајем, да још морам проучавати, да још морам ронити у дубину живота народнога.

„Не знам данас (право да ти кажем!) у чему је проблем живота нашег овде; не знам, да ли нам предстоји живот, или смо осуђени на смрт. Не знам, не знам...

„Него ипак знам, како се појавила та књига, и о томе ћу те обавестити, што боље могу.

„Та књига има своју средину, а та је средина била недавно готово као нека струја у народу.

„Не умире овај народ на нашој мртвој стражи, него хоће да живи и хоће да се занавља. Пада и диже се, и у њему је стална тежња, да се дигне.

„И онда је постала та струја, и схватисмо је као протест против старудија, као знак новога живота; и многи запливаше том струјом.

„Него се убрзо показло, да они, који се на челу струје истакоше, нису у стању организовати нови живот.

„Они се почеше колебати, изгубише равнотежу, и одоше у страну, па и у опортунизам.

„Има вас, истина, тамо који држите, да овде треба да буде и једна опортунистичка струја из тактичних разлога, но не сме се заборавити, да и она треба да буде храбра и одлучна.

„У томе је трагични моменат наших опортуниста.

„Помисли: др. Ивановић, за којега сви држасмо, да је добар материјал за демократу, отишао је у опортунисте из недостатка грађанске храбрости.

„Ја сам га добро проучио и уверио сам се, да је у опортунисте отишао, што се боји за случај бурних времена, за себе, те држи, да би га опортунизам спасао.

(„Поразило ме је, кад сам до тога сазнања дошао.)

„Како ли се вара! Како бечку камарилу рђаво познаје!

„Требао сам, истина, то да му кажем, јер би искрена реч, може бити ипак помогла, но ја сам изгубио вољу на то, а нисам ни сматрао, да сам обвезан то учинити.

„Пустио сам га као тикву низ воду, јер ми се учинило, да му спаса нема.

„У томе уверењу највише ме је утврдило то, [243] што сам видио, како је постао играчка Морица Кривокућиног писца књиге „Србија није Пијемонт!“

„Питаш: ама, који вам је ваш красни Мориц?

„Могао бих ти о томе на дугачко и нашироко писати, но оставимо то, пошто је довољно, кад ти кажем, да је човек болестан. Његова је крв и његова душа болесна, и ја ћу ти о појавама те интересантне болести усмено више рећи. Правио сам читаву малу студију, и ти ћеш сазнати за нове податке о болесноме типу у јавном животу.

„Ја са великим интересовањем пратим, како је и др. Ивановић под болесном сугестијом тога човека оболео. Не чуди се и веруј, и ако знаш, да је др. Ивановић телом силан.

„Мориц се пред њим прави важан, ласка његовим слабостима, трчка око њега, и ушао је у многе страначке деликатности...

„Помисли: како је др Ивановић био неопрезан!

„Знам, да ће ти бити жао дра Ивановића, али шта ћеш, сам је томе крив. Како може само један адвокат, да не провиди таки тип као што је Мориц.

„Него овде у Содоми и Гомори главно је правити се важан и бити дрзак, јер овде људе не уму тачно да оцене. Овде пливају на површини мушке фрајле мекушци, болесници, новинарски и књижевни лопови, па и лопови, који касе краду. Њих болесно друштво подржава!

„Овде и о Србији пишу мушке фрајле и болесници, који пишу, пишу, а не знају, шта пишу.

„Из те је средине абортирала књига „Србија није Пијемонт.“

„Није така књига изишла из душе народне, него из гомиле оних, којима су ноге од страха обумрле, који су погнули главу, и који умиру.

„Што се пак тиче споменуте болести Морицове, ма да нећу о томе опширно да ти пишем, једно ти морам напоменути. Да Србија сутра зарати на Турчина, да рат буде победоносан, да се запламти народ, Мориц ће бити први, који ће засукати беле панталоне и манџете и у Србију похитати, и падати у трзаје хистеричног одушевљења. Зашто? Јер је болестан, јер му је главна тежња измотавати се. Не треба да се чудиш, кад би рат био па и престао, па кад би му когод поново за ту књигу пребацио, да би он, после свих хистеричних трзаја ратних, ипак био у стању јавно рећи, да се те своје књиге не одриче.

Поздравља те твој

Јова.“

„Драги Јово!

„На твоје писмо могу само то рећи, да сте тамо сви с реда бедници, бескичменици, бивши људи, кад тако шта можете трпити.

„Ни тебе не изузимам!

Поздравља те Лазаревић.“

„Драги Лазаревићу!

„Имаш право! Али не заборави, да ће бити џумбуса, ако се ја кад било тргнем из дремања, па се кренем.

Позравља те твој Јова.“

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Ил се руши, ил се нешто зида...

Оберкнежевић се одазвао на последњи Стојанкин позив, да дође у Београд и да, међу осталим, види и југословенску изложбу, па је из Београда Катарини писао ово писмо:

»Драга Катарина,

»Своје обећање, да ти одавде што пре пишем, ево извршујем, и, пре свега, испоручујем ти поздрав од Стојанке.

„Она је у великој мери забављена националним радом, али њезина топла душа не заборавља на своје миле и драге, а њезино лепо лице све је лепше, и на њему све пластичније црта све јаче топлина њезине душе.

»Поздравила је срдачно, и једва чека да те види и да те ижљуби.

„И Лазаревић те поздравља, па ми рече, да ти саопштим, како се национална ствар повољно развија. Београд је, каже, у великој и густој прашини, али његове очи продиру кроз тај дебели облак, те види, да се ради, да се добро ради и да се крупне ствари спремају. Теби је, рече, већ нешто наговестио, и напомиње ти, да на то не заборављаш.

»За Недићеву Нату сам се распитивао, кажу, [246] да је свакако у Београду; а са Пером сам био. Овде га зову Пера Ћата, и већ је у бохемским круговима популаран. За чудо, како се брзо посрбијанчује. Ипак сам видио на његовоме лицу скривен бол, који оштри, често пута тешки србијански ваздух није могао изгладити. У говору већ има доста београдскога аксана, али сам, уза све то, осетио у њему још доста лирске душе са наше равни на Мртвој стражи.

»Морам ти и за себе рећи, да сам се почео србијанчити, чим сам се приближио Београду. Кад смо били на половини железничкога моста, слатко сам се насмејао. У купеу беше једна београдска породица, која се враћала из иностранства, а у породици беше млада, необично здрава и силна госпођица. Кад смо били на половини моста, она махну руком према Земуну и рече са пуно једрога хумора: „Збогом Швабо!“ То ми се толико допало, да сам се слатко, слатко смејао. Колико ли је здраве србијанштине било у томе једром, ироничном поздраву.

„Чим сам пошао са железничке станице, почео сам лакше, слободније дисати. Да ли је то аутосугестија, или је баш тако?

„И онда сам се залетио у србијанску воду, као оно кад се на јулској врућини човек залети у свежи Дунав!

»Био сам, дакако, и код Ивана. Ујутру сам попио црну каву у »Москви«, другу сам пио пред „Лондоном“, а трећу код њега у канцеларији.

„Дочекао ме је, наравно, осорно. Ја му рекох:

— Јеси ли чуо, ја нисам дошао, да ме ти гњавиш, него да те видим, да попијем каву, да се с тобом мало разговорим, па да идем даље.

„Он је опет даље почео пребацивати. Напада те наше тамо, напада Содому и Гомору, те напада и мене, што тамо живим, и каже, како ни ја не вредим ништа, кад у Содоми и Гомори могу да издржим. Рекох му:

— Ама, јеси ли ти луд! Шта ти мени то говориш, па, будало једна, ја се нисам заразио Содимајом.

„Мислиш ли, да ме је оставио на миру? Боже сачувај! Пребацивао ми је, а ја сам разумео смисао тога пребацивања. Пребацивала ми је Србија, која уме оштро да пребацује.

„Него, ма да сам разумео смисао пребацивања, испречих се и рекох:

— Доста!

— Шта је? Ти хоћеш да се бијеш?

— Хоћу да се бијем!

— Са ким?

— С тобом! Са целим светом.

„То сам тако спонтано избацио, јер се нека снага у мени јавила.

„Иван поче засукивати рукаве.

— Па баш хоћеш да се бијеш?

— Хоћу, бога ми.

„Иван спусти засукане рукаве и рече:

— Седи, и пи каву!

»Онда ми поче причати о својима, које је пре тридесет година оставио и амо дошао, о њиховим бесним и добрим коњима, о силној и великој породици, старој, силној српској породици. Причао је и мислио је, да се све то изгубило, да је све данас умрло, да по равни нашој не вриште добри српски коњи...

— Па кад ћеш доћи? рекох му.

— Никад... мрзим ону интелигенцију... народ је упропастила... те ласкавце, притворице и мекушце не могу више да видим...

— Па да идем?

„Он ме чврсто ухвати за раме и рече:

— Седи!

„Онда смо почели разговор од народне ствари, па сам га питао, шта се ради. Иван ми рече:

— Добро се ради. Не брини се ништа. Много се ради. Краљ и његови саветници добри су Срби и поштени су људи.

„Нисам га хтео питати за детаље, јер сам из тих неколико речи врло много сазнао.

„Пуна срца отишао сам од Ивана у варош, у густу прашину, међу раскопано камење и избачену земљу.

»Их, Катарина, да сад видиш Београд!

„Каналише се, калдрмише се, копа се, руши се, зида се, прекопава се, прашина је, страховита је прашина!

„Београд се развија у модерну варош, и кад све то видиш, питаш се: ил се руши, ил се нешто зида...

„Мишљах о Србијиној души.

„Ето, тако је она у кризи, у рушењу, зидању, прекопавању!

„Ил се руши, ил се нешто зида...

„Зида се, зида, но кад ће величанствена зграда бити готова?

„Не знам, не знам!

„Био сам и у југословенској изложби. Био сам једном, али ћу отићи више пута.

„Наши оданде подоста долазе и живо се интересују. Шта ли му то значи? Неки јачи животни пулс? Зар има код нас живота? Живота!

„Изложбу сам летимично прегледао.

»Па шта да ти, у главном, кажем?

„Велика слика велике југословенске кризе! Сама криза, и сама криза, врење новог вина са много шећерне садржине.

„Видио сам и рељеф Мештровићевог „Срђе Злопоглеђе“. Шиљем ти фотографију.

»Страшан рељеф — је ли? Соколи ће га понети у Праг за слет, да га поклоне Чесима.

»Чеси ће се престравити кад га виде. Они су шварцгелби, и мука ће их спопасти, кад виде, какав им се страховит символ доносе са словенског југа.

»Кад се вратим, донећу још једну фотографију, па ћу је држати на писаћем столу, да се снажим, кад ме нађу часови обамирања...

»Своју Катарину срдачно поздравља

Јова“.

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
Мартин конац

Афера због Недићеве Нате оставила је дубок траг на Мартиној души, и разговор са Лазаревићем, кад оно хтеде она оправдати свој живот, дубоко је потресао душу њезину.

Лазаревић јој рече тада, да је београдско друштво од ње јаче, и та је мисао на њу поразно деловала.

Од тога је дана почела инако размишљати о београдском друштву, у њој су се почели јављати други погледи, стала је налазити нове црте на београдскоме женскињу.

И, због свега тога, Марта је полагано почела осећати, како је београдско друштво побеђује.

У томе је лежала клица моралне и телесне смрти Мартине.

Марта је, до разговора са Лазаревићем, била у душевној врућици, а тај је разговор био криза те врућице. Овака криза значи одлучан преокрет на боље или на горе, а Мартина је криза била преокрет на горе, увод у катастрофу.

Марта је почела душевно сплашњавати; илузија, коју је она себи створила, од које је њезина [251] подводачка душа живила, разбила се и њезина се душа почела скупљати као сунђер.

Један незнатан случај поспешио је њезин слом.

Дошло јој је једно девојче од шеснајст година, девојче са развијеним пластични прсима, у лицу готово стално зажарена, а тела врло лепа и врло чврста. Дошла је и рекла је, да хоће.....

То рече темпераментно, са нешто нервозности и огорчења сасвим отворено.

— Јеси ли ти Београђанка?

— Јесам.

— Па, болан брајко, па ти сасвим отворено...

— Хоћу, да се...

Марта је погледа изненађено, па рече:

— Па ти си већ....

— Нисам.... Сад хоћу, да се...

— Па одкуд то наједаред? Одкуд за мене знаш? Зашто сад ти то хоћеш?

— Хоћу, да се...

— Чија си?

— Имам оца.

— А матер?

— Немам.

— Па где ти је отац?

— Само је у вече и у подне код куће.

— Како ти сама?

— Свакако! Не могу живити од кирајџија! Сад баш хоћу, да се...

— А зашто не можеш, да живиш од кирајџија?

— Ждеру ме непрестано. Стално говоре, да сам проститутка!

— А кажеш, још ниси...

— Нисам! Сад хоћу, да се...

— Ама, шта ће ти отац рећи?

— Не мари ништа! Не враћам се ја више кући. Сад хоћу, да се...

— Нећеш се више враћати кући?

— Тачно.

— Збиља нећеш?

— Тачно! Хоћу, да се...

— Па отац ти није ништа крив!

— Тачно!

Марта је била силно изненађена овом за њу новом животном филозофијом, и она је осетила, да у овоме београдском девојчету, које отворено каже, како хоће, да се проституише, има нешто, што она не разуме и што је поражава. Марта се увек јача осећала него њезине питомице, а сада је схватила, да је ово девојче јаче и, ма да је крочила на пут проститутки, чистије од ње.

Што је више мислила о томе девојчету, све јој се више у душу усељавала мисао о томе, да београдско друштво није разумела, да у њему има неке силе, која је од ње јача и да је Лазаревић имао право.

Душа се њена све више сплашњавила, стешњавала и губила свој смисао, а напоредо са њом и њезина је физична снага постепено малаксавала.

Трагедија смрти приближавала се...

Марта није била у стању, да поња тај брзи душевни и телесни процес, али је сасвим свесна била, да код ње наступа општа малаксалост.

Марта је сваки дан размишљала о својем малаксави, и како није схватила прави разлог, ма да [253] [...] [254] је била интелигентна и начитана, она је, како је душа њена била већ сасвим болна, сама себи забила у главу уверење, да је неко трује. С тога је често пута, пијући каву остављала шољицу на сто, и за тим каву просипала, јер је мислила, да је кава отрована.

Њезина је душа била отрована, отров је био јаки, па је брзо деловао и разоравао тело. Марта је брзо и у постељу пала, а кратко време за тим са Зеленога Венца поред „Москве“ пролазио је погреб. За сандуком није никога било, а људи испред каване рекоше:

— Ено Марту сарањују...

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
Стојанка

„Драга Катарина,

„Стојанка снажи моју у Содоми и Гомори уморену и оболелу душу. Стојанка је мелем моје растројене душе, моје душе, која је изгубила правац и равнотежу.

„Београд ме снажи, Београд ме повраћа, али ме понајвише снажи Стојанка.

„Ја све више осећам, колико је њизина душа снажна; изгледа ми, да је то мека, топла, привлачна маса. Њезино је тело пластично, свеже и младо, и ја осећам у свакој жили, у сваком њезином мишићу излив душе. Та је душа колико топла, толико трезвена.

„Кад смо били сами, разговарали смо интимно. Можеш предпостављати, да сам јој се тужио ради грехова својих (ах! то ни теби ни њој још све нисам ни рекао!), а она ме је силно, крепко, са пуно оптимизма тешила. Каже: „ако, ако... све ће још добро бити!“ Ах, та њезино „ако, ако“ — колико у њему има неке нове расне филозофије топлине, љубави, оптимизма и праштања!

Само да ли ће сва та филозифија, сва та љубав сав тај оптимизам бити у стању да помогне, кад [256] главни удар наступи, кад рушење, које ми се у овој силној средини нарочито слути, почне да се збива...

„Али оставимо то!

„Стојанка је увелико забављена националним радом. То те саопштење, у осталом, не изненађује, а знаш, да се у опште у свима правцима на националној ствари ради; али ћеш се, надам се, обрадовати, кад ти саопштим, да се у националноме раду већ изишло на чистину. Криза је прошла, и, изгледа ми, данас се зна, шта се хоће. То је, истина, тешко у србијанској вреви разабрати, али из разговора са овом паметном и енергичном женом ипак се могу разабрати главне црте те симпатичне слике.

„Могу ти, пре свега рећи, да сам добио утисак, како данас Србија има сасвим одређену спољашњу политику.

„Ти знаш, колико ме је болело, што сам држао, да Србија одређене спољашње политике нема. Знали смо, да има националну политику, знали смо, да у Србијиноме срцу има места за све народне делове, да чини, колико год може, али њезине одређене спољашње политике нисмо могли видити. Жудили смо за политиком јаке и одређене воље, и, изгледа, то смо дочекали.

„Па шта се хоће?

„Начула си већ од Лазаревића: на југ!

„Сад се види, да су радикали, на које се толико викало и патриоте и размишљени политичари. Стојанка и њезини пријатељи официри живо су се интересовали за намере радикалне владе, хватали су везе на све стране, па и у самоме Двору, и данас су сасвим начисто са државном политиком.

»С радошћу ти саопштавам, да се та политика сасвим слаже са тежњама Стојанке и њезиних пријатеља, и да је, према томе, отпала потреба намераванога притиска.

„Изгледа, да се, и то са успехом, ради на Балканскоме Савезу, али без Турске, а шта то значи не треба нарочито да ти кажем.

„Стојанка и њезини пријатељи стали су на ту мирну тачку сазнања и сад живо раде на питању народне одбране. Усмено ћу ти о томе више казати.

„Стојанка, као што ти напоменух, мелем је моје душе. Помисли, сетила се, да мене пред вече нека тајанствена туга хвата, кад дан краћа, па ми је једно вече весело причала, да ма и малу појаву сете растера.

„Дан је, драга Катарина, већ краћи, и биће све краћи, и грожђе ће ускоро почети да зре, и зрикавци ће зрикати; а ја ћу бити све тужнији, што дан буде све краћи...

„Извини за мало сентименталности!

„У осталом срдачно те поздравља твој

Јова“.

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
Из Катаринине „Споменице“

Свака скоро девојка има своју споменицу, па је има и Катарина. Њезина је споменица од финог зеленог плиша, а окована је златом.

На првоме је листу призор са морске пучине. Једрењаче плове и галебови лете. На Катаринине „споменице“ првоме листу је слика морске пучине, по којој једрењаче плове и галебови лете...

Први је запис од Катаринине пријатељице Јелене, која јој каже: да сваком вере не даје, јер није све злато што се сија, а у шкољки да се бисер крије.

Један гимназијалац на концу своје песме бележи:

Ох, негуј, љуби

Искреност трајну!

Тиме ћеш доспет’

У срећу сјајну.

Катарина је врло, врло искрена, у њој се јавља праискреност српска, али она ипак још није доспела у „срећу сјајну“.

Олга бележи:

Руку можеш дати

Пријатељски свима,

Али срце подај

Само избранима.

Колико ли је пута Катарина уздахнула, прочитавши овај стих! Само избранима, само избранима...

Пријатељ бележи:

Пропуштено време не враћа се више,

Многи после за њим узалуд уздише.

Србасти гимназијалац бележи ове лепе стихове:

Да л’ је, боже Косовка девојка

Рекла онда оном своме приши:

„Дед, бога ти, Орловићу Павле

„Што год мени у „штамбук“ запиши!“

Да л’ имаше царица Милица

Красан „штамбук“ од стотину шара,

У којем су „немецки“ писале

Вукосава и лијепа Мара?

Бележи ђак дољње гимназије:

Нада је живот,

Нада је све;

У нади човек

Живи и мре.

То су Катарини мили стихови. Катарина се нада, нада, нада... То је држи.

Милица бележи:

Љубав, пријатељство —

Лепе су то речи;

Ал је тешко правог

Пријатеља стећи.

Школски друг бележи Змајеве стихове, који почињу „Накићени твоји свати“...

Колико ли се пута Катарини, кад је те стихове почела читати, привидио њезин погреб!

Чедомиљ бележи:

Из пријатељска срца свога

Ја ти желим сваког дана:

[260]

Да ти скоро отпевамо

„Одби се бисер-грана“.

Осмошколац Борислав бележи:

Као што је лист на дрвету у пролеће свеж и весео, тако је и с човеком у младости. Он се весело љуља на таласима живота уздижући се и спуштајући се, како му се судбини свиди, па све то траје само кратко време. И његову главу обоји јесен у животу, пада и он опада, као што с лишћем бива, и имали тада разлике међу њима? Листа нестане на брежуљку, а њега под брежуљком, а што за њим остаје, то је само грудица земље и нешто успомене.

Београдски правник бележи:

У бурној младости, у веку појезије, радости — ми се надамо... љубимо... Ал’ наскоро свега нестаје, па и жарка љубав престаје — и ми ступамо у век прозе. Једино што нам у тихој старости, ко одјек брзо прохујале младости, — остаје— успомена је. Она је најслађи зачин живота, а нада је, што га крепи.

У „Споменици“ има запис од Оберкнежевића Јове, који је записан 23.-VIII. 1907., и који гласи:

„Сећај се данашњег дана!

„Ја, Дара и ти седили смо у твојем предсобљу.

„У врту твоме била је права, лепа јесен.

„Ти и Дара сте везле, а ја сам писао, и тада чух, како имаш лепу спрему.

„Ти си онда, на моју жељу, показала своје дарове.

„Лепи су, укусни су; ја сам гледајући их, био дирнут. Гледао сам сватове твоје...

„На столу мирисао је плави, лепи споменак.

„Сећај се данашњег дана! Ја сам био срећан гледајући дарове твоје“...

Три године по том пише:

»Ти си пластична и пуна живота, ти си за живот. Живи, живи, живи...

Желим ти праву срећу!

Желим ти, да извршиш мисију свог облог, пластичног, темпераментног живота.“

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
После ислеђења са локомотивом

Предлог, да се покуша са локомотивом на лицу места испитати, еда ли младога Драшковића није локомотива убила, примљен је и брзо је приступљено самој проби.

На лице места изишла је комисија, која је била састављена од лекара, полицијских чиновника и железничара, а били су присутни и представници свију београдских новина.

Већ раније био је начињен човек од сламе у величини покојнога Драшковића, постављен је био на истом месту међу шинама, на којем је нађен леш, и онда се уз велико интересовање присутних, кренула локомотива.

Локомотива је ишла истом брзином као и воз оне кобне вечери, и кад је прешла преко човека од сламе, појури и комисија и новинари, да виде, да ли локомотива какво дејство учинила.

Човек од сламе није био ниједним делом локомотиве дирнут!

Они, који су тврдили, да локомотива није Драшковића убила, рекоше:

— Ето, сад се види, да смо ми имали право!

Они, који су били противнога мишљења, рекоше:

— Овај покушај није меродаван. Једно је човек од сламе, друго је жив човек под локомотивом; човек од сламе се не креће, а жив се човек можда и уздигао главом у тренутку, куд је локомотива преко њега прелазила, те га је могла чистилица убити.

И новинари исказаше своје мишљење. Једни су били за, други против. Росић, који је налазио у несретноме случају тајанствену београдску ствар рече:

— Локомотива је лепо доказала, да убијство није извршила.

Иследник Ранковић ћутао је, посматрао и размишљао.

Росић му се приближи и рече:

— Зар ти сад није јасно, да локомотива није убијца!

Ранковић га погледа, и не рече ништа.

Стари Драшковић, стално до дна душе ожалошћен, приступи Ранковићу и рече:

— Како вам се чини, господине Ранковићу?

— Не могу још ништа да кажем, одговори Ранковић. Ствар је врло загонетна. Да ли ћете после подне бити код куће?

— Бићу. Ви ћете доћи?

— Доћи ћу. Гледајте, да будемо сами.

— Дођите. Прегледајте све, што мислите, да треба прегледати; само да се дође до истине.

— Оно уже, са којим су покојнику биле ноге везане, није дакле ваше?

— Апсолутно није из моје куће. Сва сам ужета прегледао, и ни од једног ни парчета није отсечено.

— Ни платно, што је окрвављено нађено, није из ваше куће? Да ли је све тачно прегледано?

— Све је тачно прегледано; платна таке врсте нема у нашој кући, јер тако платно нисмо никад куповали.

— Да није оцепљено од каквог поклона?

— Апсолутно не! Све смо тачно прегледали.

— Да ли се госпођа мало примирила?

— Никад се она, господине Ранковићу, неће више примирити; али је ипак толико јака, да се са њом може разговарати.

— Могу разговарати са њом о њезиноме привиђењу на три дана пред смрт Иванову?

— Можете; она ће вам све тачно рећи.

— Истина је, дакле, да је имала привиђење?

— Истина је. Ми, до душе, нисмо људи сујеверни, али нам то привиђење никако не излази из главе.

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Смрт српскога државника

„Драга Катарина,

„Изненадићеш се, кад ти саопштим да је умро председник кабинета др. Милован Миловановић.

„Изненадио сам се, уосталом, и сам, јер сам га још пре три дана видио на улици.

„Него, како је само изгледао! Сломљен, истрошен, нагнут!

„Ишао сам са Лазаревићем, кад га видесмо, и Лазаревић ми рече: „Види Милована, како се истрошио. Готов је; он је своју мисију свршио“. Ја му рекох: „Па њега тек чекају крупни државни послови“. Лазаревић одговори: „Он је дао све, што је могао дати. Сад ће други наставити, који су до сад стојали у резерви.“ — „Па он је ипак крупне ствари свршавао!“ — „Свршавао, и многе свршио; сад ће други даље у дело да приведу, друге, до сад резервисане снаге“. — „А толико га нападају у Србији!“ — „И у Србији и изван Србије, но тако је код нас Срба! имаш га не знаш га, изгубиш га познаш га“.

„Кад се чуло, да је Миловановић пао у постељу одмах се приметила појава саучешћа. Чудна ти је земља Србија. Каже Лазаревић: „У овој те земљи [266] свака бараба напада, ако си истакнут, али коначна права заслуга у Србији у прошњу не иде“...

»Кад пуче глас, да је Миловановић умро, требала си Катарина видити Србију. Преврнула се земља за неколико сахата. Чудна земља, чудна земља.

»Пре три дана бацали су блатом на Миловановића, називали су га берзијанцем, ударали по њему уздуж и попреко, а сад? Преврну се земља и из грдњи, из напада на Миловановића разви се искрена и велика жалост, истинско поштовање.

»Мртав Миловановић оживе за неколико сахата...

»Србијанац је, Катарина, чудноват као противник: он те упорно напада, а кад си онеспособљен, у њему на мах престаје противник.

„Право рече Лазаревић: права заслуга у Србији у прошњу не иде!

„Рекох Стојанки, Лазаревићу и официрима:

— Не могу, да вас разумем: до јуче сте се на Миловановића бацали камењем, данас од њега правите легендарну личност. Шта ја то? Да ли је Миловановић заслуживао, да га каменујете, или је данашњи пијетет заслужио? Ако је било једно, било друго, једно с другим се не слаже.

— Море, рече капетан Јуришић, што га нападасмо, то је с тога, што у нас сваки дрипац тера политику. Сваки хоће да те цепа. Ако си најбољи књижевник, дрипац те поцепа на парампарче; ако си најбољи политичар, дрипац ти обеси канту па све звони.

— Ама, зар нема солидних, јаких људи, рекох, да дрипце ућуткају?

— Како да нема, рече мајор Жарко, али који ће још да барабе у овој земљи ућуткава. Врева је ово, па се сви деру, а озбиљно гледају свога посла.

— Па добро, од куд сад од једном екстаза за Миловановића?

— Језгро је ове земље, рече Стојанка, здраво; честит је ово народ...

— Али велики дрекавац, рече капетан Млађа.

— Таких је дрекаваца, примети Лазаревић, мало у свету. Није рђав, није покварен, али диже дреку. Та због те нас дреке ви тамо не разумете; ви држите, све је то тако као што се виче.

— Кад би тако било, рече Стојанка, у овој би земљи били сами лопови и издајице.

— Питаш, напомену пуковник Ђорђе, од куд данас ова екстаза, за Миловановића. Не може се рећи, да је екстаза, него се језгра у души народној пробудила. Сад Миловановића физички нема, сад га не можемо више интерпелисати у скупштини, не можемо га нападати у новинама, него нас је смрт његова опоменула, да направимо биланс његовог политичког рада и да се према њему определимо. И ми смо се ето према Миловановићу определили.

— Ви му признајете заслуге?

— Његове су заслуге велике, он је радио на тешком народном послу...

— И свршио га?

— У главним цртама, и то онако, како одговара и схваћању наших кругова. Људи, који раде на народној одбрани...

— И жене, примети Лазаревић са осмејком.

— И жене... могу му бити захвални. Народна је ствар упућена правилном колотечином.

— А ви?

— Кад смо се, рече пуковник Ђорђе, о свему потребном обавестили, и кад смо се уверили, да је ствар народне одбране и државничка у правилноме току, ми смо свој рад, као допуну државнога рада, убрзаним темпом почели радити...

„О себи, драга Катарина, причаћу ти, кад се вратим.

„Срдачно те поздравља

твој

Оберкнежевић“.

ПЕДЕСЕТА ГЛАВА
Сузе Софије Смиљанићеве

Софија Смиљанићева седила је сама у соби и везла, па кад се размислила о животу, уздахнула је и оставила вез, па је, да се растресе, почела наново да чита „Политику“.

Кад је први пут „Политику“ читала, није приметила позив стрина-Неранџе Недићеве, у којем позива своју кћер Нату, да се врати кући.

Чим је Софија то прочитала, затресла се и почела је горко плакати.

Зашто је тај позив узбудио Софију Смиљанићеву? Да ли она зна Недићеву Нату и стрина-Неранџу? Или их, можда, не зна, него јој тек жао, што је тако једна кћи отишла незнано у свет и матер своју оставила? Или, или...

Софија је горко плакала, и кад се Мица вратила из посете, затекла је како се целим телом тресе и горко плаче.

Мица беше весело у собу ушла, а кад виде, како Софија горко плаче, застаде, не знајући у први мах, шта да учини.

Чим је мало себи дошла, пређе Софији, диже је са миндерлука, стаде јој косу уређивати и сузе рупцем брисати. За тим је узе у недра и загрли је левом руком.

Софији би мало лакше, погледа Мици у очи, и за тим стаде наново плакати.

У то уђе у собу и Пањимама, зачуди се, а кад јој Мица даде руком знак, да изиђе, она изиђе.

Мица је лепу Софију миловала по зажареним образима, брисала јој сузе, а кад се она поутишала, рече:

— Немој плакати... ти си код твоје Мице... немој, срце моје плакати...

Софија јој стаде руку миловати.

— Не плачи, душице моја... ту је твоја Мица... овде си, злато наше, међу својима...

Софија уздахну.

— Ко те је ожалостио, злато наше... не сме тебе у овој кући нико да жалости.

Поручник Воја уђе нагло у собу.

— Их, ала их побисмо!

Мица му даде знак, да изиђе, и он зачуђен изађе.

— Вратио се господин Воја из Старе Србије...

— Ето, вратио се.

— Ала је поцрнио! А шта му је оно на десном образу?

— Ваљда рана од бомбе или од куршума...

— Нико те, злато наше, од нас не ожалости?

— Нико...

— А зашто се злато наше толико ожалостило?

— Тако... дошло ми тешко...

— Не сме теби код нас тешко да дође... не да Мица, да њезином злату тешко дође...

Софија се насмеши па је пољуби.

— Све је добро... све је прошло...

— Кажи, злато, ако ти је код нас нешто криво.

— Добро ми је... остави... прошло је, рече Софија и опет је пољуби.

Мица је гледаше радознало.

Уђе Пантата носећи шунку и хлеба.

— Шта је? Нешто жао дошло! Не сме, соколови моји, овде у кући да се плаче. Дед’, помозите Пантати, рече и поче сећи шунку. Пружајући Софији парче, рече:

— Дела, мало да се осолимо.

— Хвала... сад не могу...

— Та шта не можеш, узми само! Еј, где је комита! Комита!

Потпоручик Воја уђе.

— Нареди пива!

Воја оде и врати се са неколико боца.

— А мама?

— Ево је.

Пањимама уђе, седе до Софије, пружи јој парче шунке и рече нежно:

— Хајде, служи се...

Софија прими шунку и парче хлеба.

Воја отвори флаше, Мица наслужи пиво у чаше, а Пантата рече:

— Хајде соколови моји. За здравље нашег комите, који се сретно вратио.

Куцнуше се, а Воја рече:

— Ала их побисмо!

— А шта је то, море, на лицу? рече Пантата.

— Ништа... маленкост... од бомбице...

— Да, рече Пањимама, од бомбице... тако они... да ми мој син погине...

— Море, глај се посла, рече Пантата.

— Батали, рече Воја, одмахнувши руком. Какво погинути... па и ако погинем...

ПЕДЕСЕТА ПРВА ГЛАВА
Браћи у помоћ!

Читавог лета је год. 1912. у Београду, па и у целој Србији, владала необична узрујаност. Као да је ваздухом непрестанце пролазила неква чудна електрична струја која је узнемиривала и крв и душу сваком сину и свакој кћери напаћене Србије. Свак је осећао да ускоро мора нешто крупно доћи, што ће дубоко засећи у живот васколикога народа српског. И, дивно чудо, нико није у Србији, ни за трен ока посумњао да догађаји којима се ишло у сусрет, који се као облак иза брда ваљаху, Србији морају само нову славу донети. Са најтврђим самопоуздањем, са грозничавом нестрпљивошћу се очекивало само — да се отвори устава тим крупним, судбоносним догађајима, да потече бујица народног одушевљења и борбе за своје старе идејале.

Али се влада Србије до грла закопчала па никојим знаком да покаже народу своје смерове. Јасно је било само то, да влади годи свака појава у којој се изражавало то самопоуздање и ватрено одушевљење народно, кад год је и где год је севнула мисао о ослобођењу потлачене браће.

Узрујаност народа је порасла до раздражености када је турска влада, у половини септембра 1912. [274] године, објавила да ће се око Једрена извршити војнички маневри. А јавно мњење је у Србији одмах установило да се тим хоће да маскира мобилизација турске војске.

Како је схватила дипломација у Београду, на Цетињу, у Софији и Атини тај турски поступак, види се из тога, што су неколико дана иза те објаве, краљеви све четири хришћанске државе на Балкану, у један исти дан, издали указ о мобилизацији. И што се донде у Србији само желело и нагађало, постало је јасним фактом, да су балканске државе склопиле савез против Турске Царевине. А то сазнање је потенцирало, устостручило веру и поуздање српскога народа у лепшу будућност његову.

Европска је дипломација још и сада извијала и овако и онако, да спречи рат против Турске. Нашла се и така велика сила у „просвећеној“ Европи, која је као необориво начело истакла: ма како тај рат испао — status quo на Балкану не сме се мењати.

Али ни то није сметало јуначком духу Господара каменитог стења Црне Горе и њезиних дивних соколова, да — већ 26. септембра — изда ратну објаву своме верном народу, позивајући га у бој против петстогодишњега душмана и угњетача народа српског, објављујући уједно васцелому свету, да ће се сад уз раме Црне Горе борити још три удружене краљевине балканске.

То је посведочила — 5. октобра — ратна објава краља Петра, а мало за тим и ратна објава краљева Бугарске и Грчке.

У Београду је врило и врвило као у мравињаку; као у кошници кад се рој спрема да се пусти.

У свима државним звањима, у градским управним одељењима, у школама, разним заводима па и у приватним домовима, а понајвише у касарнама и у писарници организације за народну одбрану, — једном речју: у целом Београду се спремао брз полазак на границу.

Под заставу позвани војни обвезаници и добровољци долетали су са свију крајева и отимали се који ће пре да се пријави својој команди, односно одбору за примање добровољаца. А сваком је из очију севала радост, што му је пала у део срећа да освети Косово, за чим је Србин телико столећа жудео; о чему му је вила, посестрима Краљевића Марка, од погибије цара Лазара свеудиљ снове сновала; о чему су му танке струне на гуслама и милотужне песме народнога гуслара толико беседиле.

Дошла је хора кад се мријети мора! А српски су јунаци поврвели у бој, у смрт, као у сватове.

Сав Београд изгледаше као голем логор, а домови изнутра као радионице у којима се секло плакно, кројило и шило рубље, постељина и завоји.

У више школских дворница држаху се предавања о неговању рањеника. Те дворнице беху препуне вредних слушалаца. Родољубиве Српкиње похиташе онамо да се науче како треба прискочити у помоћ оној браћи, коју зла коб задеси у окршају са непријатељем.

Чланице Српскога Црвеног Крста поделише улоге према потреби изабраним одборима својим, да функционисање скупнога рада нигде ни за длаку не запне.

Стојанци је пало у део вођење оног одбора којем [276] одређено беше да прима и пописује добровољне резне прилоге за рањенике. Уз њу је запослено било у том одбору још осам врсних Српкиња, међу којима беше и Јованка, млада наставница више девојачке школе, која је водила попис приспелих прилога и сву кореспонденцију тога одбора.

Тај је одбор, одмах од првог дана, имао пуне руке посла. Прилози су стизали гомилама.

Једнога дана уђе једна средовечна, снажна сељанка са големим завежљајем на леђима. Док она спушташе тај терет, дотле одело њезино привуче на себе пажњу свију присутних госпођа.

Стојанка се примаче к њој па је запита:

— Откуда си ти, драга?

— Ја сам чак с ону страну Драве. Од гроба Стевана Штиљановића — одговори сељанка.

— Па си се из те даљине потрудила овамо?

— Није то ништа далеко, кад треба поћи браћи у помоћ.

Стојанци задрхта глас у грлу:

— То је лепо од тебе, драга, и срдачна ти хвала у име оних, којима је тај дар намењен.

Чекајући да на њу дође ред, сељанка је радознало посматрала све што око ње бива па кад се Стојанка опет нађе покрај ње, запитаће ју:

— Је ли, госпо драга, ко су то, шта су те српске комите?

— То су, драга, наши јунаци који носе и траже смрт. Носе је душману, а драговољно је траже за себе...

— Не нашли је, да Бог да! — упаде сељанка гласно.

— То су српски соколи — настави Стојанка — који се заверише или да душмана сатру, или да своје главе оставе на бојишту. Њихова дружба зове се: Легија смрти.

— Весела им и благословена мајка која их породи! — ускликну сељанка, пуна усхићења и радости.

Канцеларија одбора за примање добровољних прилога испразнила се тек после седам часова увече.

Од војничкога логора, па кроз сав Београд, до железничке станице, хорили су се весели усклици и родољубиве песме српских војника који полазише на границу, а грађанство их поздрављаше са жељом, да се што скорије нађу на Косову, да тамошњој потиштеној браћи својој извојују одавна очекивану слободу.

Већ је и ноћ пала, а жива врева никако се не стишава. По кафанама и крчмама ври као на ватри. Нико не помишља на починак. Све је обузела бујна жеља, да се што пре отпочне окршај, да се сатре стари душман, да се истреби зло у неослобођеним српским земљама.

Недељко Лазаревић нема ни толико стрпљења, да седећи попије кафу. Непрестано јури из кафане у кафану, из крчме у крчму; застаје код сваког стола само да узвикне »Живео краљ Петар!« или »Живела српска војска!« па тим да потигне читав урнебес од радосна клицања.

У једној омањој соби код »Црног Орла« запну му за око два страна лица где по страни седе за маленим столом и ведра погледа посматрају живот [278] око себе. Један је висок, подбријане браде, у доста олињалој блузи фабричких радника, са шеширом од увоштена платна. Други је онизак али срчан, у чоханом оделу Србина не Бачке. Људи су то од својих тридесет и пет до четрдесет година.

Пред њима су две боце вина, али га слабо пију. Ослушкују сад на једну, сад на другу страну и по који пут се и њима отме из груди поклич: „Живела српска војска!“ и „Живео краљ Петар!“ или: „У помоћ браћи!.. Смрт душманима!“

Лазаревић им назва Бога, седе за њихов сто па се окрену к Бачванину:

— Откуд ви, браћо, овде?

— Ето, — рече Бачванин одрешито — дошли смо и ми браћи у помоћ.

— Зар да се бијете са мрским Турчином и љутим Арнаутом?

— Богме да се бијемо! — одговори Бачванин, смешкајући се.

— Али у боју се и гине.

— Дабогме да се гине, али се бар зна зашто — одвали Бачванин.

Лазаревић се окрену оном високом:

— А откуда си ти, брате?

— Ја сам са Приморја па, ето, и ја дођох браћи у помоћ.

— Па шта сте наумили овде?

— Хоћемо да ступимо у српску војску као добровољци.

— Лепа вам хвала, браћо, на тој племенитој намери, али, колико ми је познато, Србија, засада, немисли примати стране поданике као добровољце у своју војску.

Далматинац се исправи, трже танак штилет испод блузе па га поднесе Лазаревићу.

— Видите овај штилет, господине? Отео сам га од једнога Талијана на Ријеци, у часу, кад ми шћеде с њим брата пробости. Нехтједне ли ми Србија дати оружја, ја ћу са овим голим штилетом поћи, и незван, онамо гдје ће српска војска да покаје тужно Косово. Не задржа мене, господине, нико од тога. Пробићу се ја онамо ма и странпутицом.

— Ни мене — додаде Бачванин одлучно. — Ако се не нађе за ме пушке у Србији, ја ћу, о свом руву и свом круву, па било то с каквом тољагом или с левчом, ударити на првог Турчина, па ћу тако доћи до турске пушке.

Лазаревић промери очима обојицу, чудећи се тој необичној одважности. Замисли се мало па их запита:

— А би ли сте ви стали у чету српских комита у Легију смрти?

— Свеједно је то мени, а нашао смрт у војсци, а нашао ју у легији. Само сам рад да се и ја осветим Турчину за Косово — отсече Бачванин.

— Па да се састанемо сутра ујутру опет овде.

— Хоћемо — пристадоше оба осветника.

Лазаревић се рукова с њима и одјури као ветар.

Сутрадан су, око подне, и Бачванин и Далматинац поносито корачали у реду черника према железничкој станици, а оданде их ратни воз, уз песму и клицање, одвезе пут Косова.

Уморна од непрекидна посла, готово изнемогла [280] [...] [281] од узрујаности, Јованка је већ подноћ стигла у свој скроман стан.

Служавка јој, одмах при улазу, предаде писмо што јој га пред вече донесе један од нових писмоноша Београдских, ђаче из трећег разреда основне школе.

Јованка притиште писмо на груди и улети с њим у собу, к свећи. Руке јој задрхташе од радости и узбуђења кад спази братовљев рукопис, те јој се откину од срца болан глас: „Ох, Миле, једино добро моје!“

Миле у истини беше једино добро Јованци. Као полетарци остадоше без оца и мајке, и без игде икога ближњег свога. Она не беше још довршила науке из више педагогије кад се на њезина рамена срушила брига и о себи и о брату, по годинама млађем од ње. А љубила је брата свога и пазила на њ више него на зеницу ока свога; љубила га је као што само Српкиња сеја љуби брата од заклетве. И сва сретна беше када ју поставише наставницом у вишој девојачкој школи, а Миле положио испит зрелости.

Али, ето, изби рат са Турчином, и Милана однесе родољубни жар у чету српских комита, да се свети злотворима за тисуће и тисуће невиних жртава, да се бори за слободу потлачене раје у старим српским земљама, чије су патње већ и Богу дотужале.

Брат јој пише:

„Мила моја селе! - Ево ти првог писма што ти га пишем (5. окт.) на колену, седећи под горостасном буквом, на влажној трави, у падини под [282] Вељом Главом, а у логору љутих осветника у комитској чети небојше капетана Божина. Не могу ти, селе, оцртати радост моју што сам доживео да и ја потечем у помоћ ојађеној браћи, тим петвековним робовима српских крволока. Сав горим од жеље да се што пре сукобимо са бесним Турчином и зликовцем Арнаутом. Да знаш одушевљење и јуначку одважност наше чете, и сама би пожелела да војујеш у дружини тих соколова. Ја познајем твоје нежно голубије срце, али знам и онај жар српскога родољубља што распаљује твоје женске груди. Ох, да си којом срећом и ти мушко па да се један уз другога боримо! Двојица нас би се могли боље одужити отаџбини, двогубу жртву принети за слободу јадне браће наше.

Али не брини се, сејо. Братац ће ти и сам осветлати образ. Ако паднем у боју, моја ће смрт и твоја дика бити, јер си ме, место мајке, ти учила љубити слободу; од тебе сам присвојио наук, да је најузвишенија врлина — за род свој умрети.

Остај ми здраво, и буди спокојна.

Љуби те твој брат

Милан.“

Прочитавши ово писмо, Јованци обузе душу и понос и туга.

У првом заносу готово да кликне — Брате мој, дико моја! Не треба да ми се исповедаш. Ја знам твоју радост, та и сама ју осећам, што си доживео, што смо је обоје доживели да пођеш у помоћ заробљеној браћи нашој... Али јаој мени, сињој кукавици, ако ми те зао удес снађе, ако ми паднеш, рањен, у душманске руке; ако ти крвници наши прободу [283] млађане груди, а твоја сеја не може да ти из даљине долети да ти превије рану, да те рањена негује и двори. Јер знај, брате, да је сестрина нега најсвесрднија, да се под сестрином негом и најтежа рана исцељује.

Прочита и опет братовљево писмо па јој се мисли задржаше на последњој реченици.

— Кажеш: ако паднеш у боју, твоја ће смрт и моја дика бити... Та ја сам се с тобом увек дичила. И сад се дичим с тобом, дични осветниче мој... Али куку јадној мени ако се то обистини... Хоће ли понос и дика са твоје смрти бити већа и снажнија од туге моје за изгубљеним братом?.. Хоће ли сестрино срце бити доста снажно да одоли болу за погинулим братом?.. Знам шта сам дужна роду свом, али се бојим да би се могла огрешити о српско родољубље, и онда и сама себи пожелети смрт...

Служавка је узбуни са питањем — хоће ли јој унети вечеру?

— Немој, чедо моје — рече јој Јованка тужним гласом. — Вечерај ти, а ја ћу одмах на починак. Уморна сам па ми није до вечере.

И пође одмах да намести постељу.

Кад је већ све спремила за почивање и збацила са себе све одело, Јованка је, седећи, већ и трећи пут читала писмо.

Сад јој се мисли закачише опет за другу реченицу.

— Велиш, брате, да сам којом срећом и ја мушко па да се један уз другога боримо... Дивна мисао!.. Двојица би се могли боље одужити отаџбини... [284] Двогубу жртву принети за слободу браће своје... Дивна мисао!.. Ох, што нисам мушко!..

Она се чисто сневесели што није мушко. Спусти писмо на сто па се сва предаде јадању што је мајка роди девојку.

Наједаред се трже па гневно запита: Па зар ја не бих могла владати пушком и бајонетом?.. Зар ја не бих могла добацити бомбу до непријатеља?.. Зар моје око не би могло узети на нишан душмана?.. Зар ја не бих могла погинути за слободу?.. Јест, и у мојим жилама тече српска крв. И у мојем срцу пламти родољубни огањ освете за све оне муке и патње што их је претрпио, па још и данас трпи од азијатских зулумћара, неослобођени народ наш.

У овом трену удари Јованка дланом по столу, поскочи хитро и поносно, уздигнуте главе кликну одважно: „И ја ћу у комитску чету!.. Уз твоје раме, брате, и ја ћу да пођем браћи у помоћ!..“

ПЕДЕСЕТА ДРУГА ГЛАВА
Први сукоб.

Сутрадан, служавка Јованчина већ није могла издржати да не уђе у спаваћу собу своје госпођице. Бојала се да јој није позлило ноћу, или... Боже оклони... да није...?

Није њезина госпођица никада тако дуго лешкала у постељи, а камо ли сад кад је у таком великом и важном послу.

На прстима се домакне до врата спаваће собе и стане ослушкивати. Не чује ни гласа ни даха. Одважи се да закуца, а целим телом јој прође нека ледена струја као да јој се крв смрзава. Не зна ни сама је ли уистину закуцала, али јој се и душа и тело открави кад чу Јованчин слабачак глас.

— Хоћеш штогод, Ано?

Девојка рупи у собу, јави поплашена.

— Јао, госпођице, ја спремила каву па чекам, чекам, а ви никако да устанете. Помислим, да вам није што позлило? А овамо знате какав вас посао чека. Па најпосле рекох, хајде да вас пробудим. Девети је час, а посао је. Па као велим, хајде да....

И девојка би испредала и даље, да јој Јованка не прекиде жицу.

— Остави ме на миру, Ано. Нисам ноћас ока склопила. Уморна сам и измучена од несанице.

— Али бар каву да попијете.

— После. Већ закључај кућу па отиди до госпође Стојанке и реци јој да ја данас не могу на посао. Реци јој, молим је да ме извини. А како ми буде боље, ево ме опет онамо.

Девојка је савесно извршила поруку. А кад се вратила, није мировала док није навела своју госпођицу да попије врелу каву.

Јованци се полако прикрио сан и спавала је мирно док јој Ана, без куцања на вратима и без дозволе, не унесе ручак и седе крај ње на постељу те јој пође приносити залогај по залогај, као тешком болеснику каквом.

Јованка се насмеши на ту искрену дворбу и послушно примаше понуду која ће је оснажити, али је ипак тај, па и други дан остала у постељи. Чак тамо пред вече другога дана устала је, само тек да изађе мало на свеж ваздух.

Трећега дана, тек што је Јованка наумила да пође, силом, на родољубиви посао свој, дотрча јој хитар писмоноша, предаде јој писмо и, док би дланом о длан, нестаде га.

Јованку потресе нова узбуђеност. Спусти се на миндерлук и грозничавом нестрпељивошћу раствори писмо те узе да га чита:

„Драга моја Јованка! — Волијем ти што сам у чети капетана Божина него да ми је ко дао све царево благо! Уз њега би, чини ми се, и зец морао лавом постати. Нема те ратне опасности пред којом би он оком мрднуо. Уз његову команду као да и јуначки дух његов улети у сваког четника. Сретан [287] сам, пресретан, што сам доспео у његову чету. Помисли: у нашој се чети бори и једна девојка комита.

Али, да почнем од А.

Јуче, већ у вечерњи сумрак, стигосмо у ову дивну гору, тик под нашу караулу на Вељој Глави. Командант, капетан Божин, нареди да се постави стража око нашега шумског логора, а он сам успне се до наше карауле. У овој беше само дванаест српских стражара.

Кад је извидео и нашао да је онде све у реду и да је и турској караули све мирно, врати се у наш логор и, као да је у њему одрасто, прући се на влажну траву и опало лишће под једном буквом, а ми се спустисмо ниже у падину где су комите већ потпирили ватре и око њих поседали да се мало заложе.

Спавао сам ти ту ноћ, селе, под вредрим небом, као на свилену душеку.

Данас — 6 окт. — већ пре зоре бесмо сви на ногама. Ноћ беше студена, па се поранило да се групишемо око огњева.

Чим се родио дан, сакуписмо се наједном чистацу, постројисмо се у четири вода и отпоче вежбање.

Око нас свуд тишина, само се чује команда капетана Божина.

После вежбе сиђосмо опет ка огњевима. Истом некоји почеше да савијају цигарету, а долети један четник и јавља: „Борба је отпочела!“

За тили час спремисмо се на полазак и, с капетаном на челу, убрзаним кораком пођосмо узбрдицом ка Вељој Глави.

Од нас на десно чуло се пушкарање. Дакле борба је заиста била отпочела.

На краћој дистанцији од наше карауле капетан заустави чету и пође, са два четника, да просмотри њезино стање. Убрзо се врати отуда и распореди чету. У то запуцаше Турци са своје карауле на нас. Ми полетесмо, као из пушке, и падосмо под саму караулу.

„Напред! пали бомбу!“ — командује Божин. Сад настаде тресак и урликање Турака и Арнаута. „Шумаревић! Динамит!“ закликта опет капетан Божин. Комитски инжињер Шумаревић излети из наше карауле и док би се прекрстио, динамит је већ лежао на прагу турске карауле.

„Натраг! Лези!“ командује даље Божин, и у другом тренутку, регби, гром удари у турску караулу. Врата се разјапише а из карауле покуљаше Турци те ударише низбрдицом. Падоше у некви шанац и отуда стадоше сипати ватру на нас, али замало.

Ех, селе, моја мила селе, — сад да ти је било стати па гледати!.. Капетан Божин сам полети у турску ватру, зажеже бомбу и баци је међу Турке. Настаде нов тресак. Неколицина, које здравих које рањених Турака појури из шанца даље низ брдо, али их, већ на трећем скоку, достигоше наши куршуми и они мртви попадаше.

У каурили је остало било још неколико Турака који и даље сипаху упорно ватру на нас. — „Још један динамит!“ и „Натраг! Лези!“ командује хладнокрвно Божин. Динамит тресну, мислим гора се пролама. Зидине турске карауле полетеше у великом [289] комађу на све стране, а с њима одлети, право у џенет, и оних неколико јогунастих Турака који се не хтедоше живи предати.

Ми смо, тога дана, своју задаћу извршили.

Турска је караула на Вељој Глави разорена. Са ње не ће више Турчин гађати у српске груди. Из овога кратког али жестоког окршаја Турчин није ниједан изнео живе главе. Нас ниједног ништа не заболи.

Сада чекамо српску војску па да пођемо с њом на југ, на Косово.

Ово ти пишем у собици српске карауле на Вељој Глави, која доминира целом околином, и која је од данас српска и божја. Пишем ти ове редове, а овамо сваки час ослушкујем — кад ће затрубити труба српских батаљона који треба овим путем да ударе.

Чини ми се — чујем је већ.

Буди ми здрава и не бери бриге за мене... Храброга срећа прати.

Љуби те твој брат,

Милан.

Јованка спусти писмо у крило и узе спокојно превртати по памети све што је у њему читала. На њезину одлуку, да и она ступи у комитску чету, беше већ ударен печат, па је сад мирније размишљала о првом сукобу, у којем се и њезин брат борио. Два-трипут је понављала у себи оне речи из братовљева писма: „У комитској чети капетана Божина и једна девојка војује; а на те речи јој се надовезивало питање: — нема ли и та девојка брата, [290] или можда драгога, у тој чети? Или ју је само огњен патријотизам одвео онамо?

Свеједно. И прво и друго и треће је једнака врлина. Сваки од тих повода у једнакој мери заслужује поштовање и дивљење.

С том пресудом устане Јованка са миндерлука, тури писмо у везену, свилену торбицу своју, да га покаже свакому с ким се год сретне; ох, та, кад би могла, да га покаже целом Београду, целој Србији, васколиком Српству.

— Први сукоб је на Вељој Глави сретно довршен! Нека нас та срећа прати до краја борбе! — заврши Јованка гласно и, пуна радости, оде да опет прима добровољне прилоге за српске рањенике.

ПЕДЕСЕТА ТРЕЋА ГЛАВА
Све је спремно.

Србија је муњевитом брзином извршила мобилизацију. Српска је војска, са запетом пушком, стојала на граници и сваког часа чекала да јој краљ довикне: „Напред!“ Али се с тим покличом отезало неколико дана, због недовршене спреме, чега ли, у Бугарској.

Турци се нису освртали на то, што рат још није објављен. Као што им никад није била, тако им ни сад не беше на уму никоја одредба међународнога права, него мучки, 1. октобра, изјутра рано ударише са својим трупама и множином околних Арнаута на српску границу код Ристовца, и борба се развила на целој линији од Ристовца до Горњег Вртогоша. Једно крило српске војске, потискујући турске трупе, продрло је било већ на турско земљиште, али, пошто рат још не беше објављен, одагнавши Турке на целом фронту, вратило се опет у своје положаје.

У то се доба бојеви на читавој црногорско-турској граници већ у велико беху развили. Најмлађи син краљев, књаз Петар је још 26. септембра испалио први црногорски топ на Планиницу. За првих пет дана заузеше Црногорци Дечић, Тузи, Врању, Шипчаник, Бјело Поље, и заробише три тисуће турских [292] војника. Не питајте колико је српских соколова, у тим бојевима, пало мртвих и рањених. Црногорац само о победама води рачуна, а о мртвим и рањенима женске тужбалице зборе. Народни гуслар пева и живе и погинуле јунаке.

У Београд и српској војсци на турској граници стижаху, скоро сваког часа, брзојавни извештаји о дичним победама и непрекидном напредовању црногорских трупа. Није чудо, дакле, што су и Србијанци муку мучили што већ једном и код њих бојна труба не затруби.

Разне тајне организације и заборавиле већ своје некадашње циљеве. Разишле се саме од себе. Жеља краљева и краљевске владе спојила се са жељом народа. Један једити, један и исти циљ лебди пред очима и круне и сваког појединца у земљи српској. Све стоји спремно да се полети у бој. И ипак се још чека. Да, чека се, веле, да се и Бугарска потпуно спреми за рат, шта ли ради.

И болнице су спремне да врше своју човечанску, али жалосну дужност. И стотине нежних руку српских сестара су спремне да примају и брижљиво негују своју рањену браћу која ће пролити крв за слободу оних, тамо, патника у некадашњој Српској Царевини.

Све је спремно, само се чека она краљева реч: „Напред!“

Јованка је до подне радила, пуном оданошћу, у одбору за примање добровољних прилога. А кад се њезина писарница у подне испразнила и одборкиње [293] поодлазиле, за један час, домовима својим да обедују, и када је она остала сама са госпођом Стојанком која се до вечера није мицала из тих просторија, онда се исповедила својој доброј председници да није више задовољна са овом службом коју чини роду свом.

— Сићушан ми се чини — рече — овај мој рад. Што ја чиним овде, то би све могла и једна ученица моја посвршавати. А ја осећам у себи неку необичну снагу која ме вуче онамо где се јуначка крв лије. Не могу одолети даље тој снази. Ја одох да се пријавим у четнике. Идем да се борим уз брата мога. У комитској чети капетана Божина.

Стојанка је удивљена слушала ту исповест Српкиње девојке, а на крају јој грунуше сузе из милосних очију па загрли и ижљуби зажарено лице младој јунакињи.

— Који народ оваке кћери рађа — рече — тај мора сваку силу победити!

После кратка обеда са госпођом Стојанком, млада јунакиња оде право у команду српских четника.

— Чим могу служити, госпођице? — предусрете ју љубазно дежурни официр.

— Желим да ступим у комитску чету господина капетана Божина.

— У комитску чету?! — зачуди се официр.

— Јест — оговори Јованка одважно.

— А зашто баш у чету господина капетана Божина?

— У тој чети ми и брат војује.

— Грехота би било за вас, госпођице, да погинете у боју.

— Брат ће ме осветити.

— Не дао Бог ниједном од вас, али ако биваш брат пре вас погинуо?

— Онда ћу ја њега осветити.

Након једног часа, Јованка је, у комитском оделу, с пушком у руци, изашла из четничке команде.

Кад је ступила у предсобље, она лупи с пушком о тле и задовољно рече:

— Тако. Сад сам и ја спремна.

ПЕДЕСЕТА ЧЕТВРТА ГЛАВА
Проређено друштво

Од онога официрског друштва, чланова до скора постојале организације „Уједињење или смрт“, које смо једне ноћи видели на састанку у удовичком салону госпође Стојанке, остао је у Београду само мајор Жарко, организатор комитских чета. Други сви беху на граници, код својих пукова.

На дан 4. октобра, у десет часова увече, отправио је мајор Жарко и последњу чету, на челу јој са потпоручником Влајком који му, до тога дана, додељен беше на службовање. Влајково ће место, од сада, бити попуњено једним умировљеним поручником, који се тужио и Богу и људима на своју судбину што га мајка није за два три десетка година касније родила, да би и он сада могао поћи у бој за заветну мисао Србинову.

Откако је мобилизација наређена, мајор Жарко није имао ни времена ни прилике да се нађе са Стојанком. Горе поменутога дана, после вечере, упути се к њој у поход. Затекао ју је крај стола, у мекој, наслоњачи, а пред њом гомила разних новина.

Чим је мајор крочио у салон, она баци новине у страну и пође, радосна, њему у сусрет.

— Ох, мајоре, добро ми дошао!

— Боље те нашао! — отпоздравља је мајор, необично весео.

— Носиш ли ми добре гласе?

— Никад боље! Поуздано сам сазнао да ће се вечерас, у крунском савету, одлучити објава рата. Прокламација се већ штампа. Сутра ће је краљ потписати.

— Живео, добри весниче мој!

— Живео рат! — ускликну раздраган мајор Жарко.

— Седи, молим те, па ми испричај потанко све што знаш.

— Ма, куд ћеш више. Ето, рекох ти све што знам — одговори мајор, смешкајући се, и седе према Стојанци крај стола.

У то бахне, као из неба, Лазаревић и, држећи шешир високо у руци, узвикне громко:

— Живео рат!

— Дакле и ти потврђујеш ту радосну вест? — притрча му Стојанка и рукова се с њим срдачно те га одмах поведе к столу, да седне.

Лазаревић, спуштајући се на наслоњачу, погледи свој часовник и онда отвори казивање.

— Сад је пола дванаест. Пре по часа је завршена у краљевом двору најзначајнија седница министарскога савета у Краљевини Србији. Закључена је објава рата. Наша војска сутра прелази турску границу, и не ће се, ако Бог да, зауставити док не стигне до Охрида и до Адрије. Како оно каже песма? „Што је некад било наше, мора опет бити наше!“

Светројима се лице засија у радосном осмејку. А Стојанка ће, видиш, сва блажена:

— Не могу довољно благодарити Богу што сам дочекала да будем сведок ових најзнаменитијих догађаја у повесници Србије.

— Препорађају Српства на Балкану — допуни Лазаревић Стојанчине речи.

— Баш ти хвала, Недељко, што си похитао к мени са том вести — рече Стојанка и пружи руку Лазаревићу. А овај настави:

— Кад сазнадох шта је свршено вечерас у двору, прво ми паде на ум ти. Идем, рекох, да је обрадујем. А мишљах, не знам како ме завара помисао, да ћу овде затећи све наше друштво, па ће по томе и радост бити шира. Али, како видим, наше се друштво врло, врло проредило.

— Не мари! Камо срећа да смо и ми с њима онамо командовани — примети мајор.

— Ви и овде вршите родољубну дужност. А мора неко и овде да остане — утешаваше Стојанка мајора.

— А шта веле, Бога ти, те твоје новине — упаде у реч Лазаревић, само тек да скрене разговор на другу страну, јер је спазио да се мајору Жарку навлачи облак на чело. Лазаревић је знао, да Жарка ужасно пече то, што је он остављен, ма и привремено, на службовању у Београду, док његови другови одоше да беру лаворике на бојном пољу.

Стојанка махне руком:

— Батали! Већ су ми постали отужни некоји страни листови са њиховим бесмислицама и егавим [299] претњама. Сад, када је већ цео свет увидео да Балканским савезницима не пада на ум да извучену сабљу туре натраг у корице: један је инострани лист нашао веома смешну, да не речем циничку утеху за своју пропалу политику. У немоћном гневу свом резонује чово: — па кад баш хоће ти дуодец краљеви да ратују, нека им је просто. Њихов ће савез, вели, трајати само донде док не сврше рат против Турске. А отму ли што од ове, онда ће се покрвити међу собом, због поделе плена.

— Ако, ако — примети Лазаревић —. У осталом, нека њих не боли за то наша глава. А да би им то чинило радост, о том нимало не сумњам. Изјаловиће им се и то пророчанство.

— Махни ђавола! — рече мајор и настави тишијим гласом —: Право да вам кажем, ја немам вере у оне, тамо, у Софији.

— Море бре, ако су Бугари препредени, вала није ни Пашић козу сисао — обрецну се Лазаревић.

— Бугари!.. Бугари!.. Не бих ја имао ништа против народа бугарског. Али друго је Србија, у којој народна династија влада и народ са династијом једно осећа и једно мисли, а друго је Бугарска.

— Зар си заборавио, мајоре, ону! „Бог чува Србију!“

— Нисам заборавио. Али се некако намеће питање: није ли тај обешењак, тај злогук, завирио за кулисе извесне дипломације па, случајно, у превеликој ревности новинарској, избрбљао нешто од онога или по оном, што је онде, у ђаволској мешаоници, видео да се спрема?

Врага же њихова не убојимсја, ниже смутимсја, јако с нами Бог. Нека спремају. Дочекаћемо ми и то на бајонет. Је ли, Стојанка? — заврши Лазаревић.

ПЕДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Празан Београд

Мица Ризнићева дошла кући из шетње и ушла право у Софијину собу, где је као обично, затекла Софију Смиљанићеву на ручном раду. Немарно баци шешир свој на постељу па, удешавајући косу на огледалу, напрћи усне и рече:

— Их, ала је празан Београд.

У то уђе и Пањимама у Софијину собу.

— Гле — рече — а зар си се ти већ вратила из шетње?

— Није вредно — одговори Мица, одмахнувши с руком. — Празан Београд. Нигде никога с ким би се могла за који часак позабавити. Све ти је то отишло у војску. Милије им је да се онде кољу са Турцима и Арнаутима него да се овде с нама забављају. Кажем ти, празан Београд. Отишли сви официри, званичници, професори, универзитетлије, трговачки помоћници, па чак и старије гимназисте и глумци...

— Зато ли је теби празан Београд! — прекиде ју Пањимама.

— И глумци?! — зачуди се Софија.

А Мица, смешкајући се, приђе к њој, загрли је око врата и стаде јој се умиљавати.

— Сирота Сојка! — рече. — Њој се допала [302] позоришна претстава, па јој је сад жао што и глумци одоше у бој.

Софија спустила руке у крило, оборила главу па се дубоко замислила. Срце јој је лупало, да пробије груди. Није ни чула шта јој Мица говори. А ова, да измами од ње коју реч, стиште јој главу на своје груди и, дрмусајући је, запита:

— Зар ти је уистину тако жао што не ћемо имати позоришних претстава док не раскрстимо рачун са Турчином?.. Је ли, Софија, реци ми: жао ти је позоришта?

Софија се исправи мало, а из уздрхталих груди јој се изви дуг, тежак уздисај. Хтеде већ нешто да заусти, али јој бол загуши сваку речцу у грлу, а на очи јој навреше бистре сузе.

— Што да плачеш опет? Нагледаћеш се ти још позоришта, ни бриге те није! Чула си шта је Воја говорио при поласку, а и Пантата каже: свршићемо ми брзо са том трулом Турском. Ето наших јунака о Божићу већ на дому. Онда ће тек бити веселих претстава у позоришту. И ти ћеш ићи свагда с нама. Је ли Пањимама, и Сојка ће ићи, сваки пут, с нама у позориште?

Пањимама потврђиваше Мицино обећање, али се не могаше сложити са Мицом у мишљењу, да Софија за позориштем жали. Она је другамо слутила извор Софијиним сузама. Сећала се страховања Софијана, кад беше реч да би Воја могао погинути у боју. Да се није примчиво срце девојачко распупило пред Војом као ружа пред лептиром?

У Пањимаминим очима је Воја био најугледнији потпоручник у свој српској војсци. За њим се — [303] како она мишљаше — кидале и жене и девојке. Ништа природније, дакле, него да се Воја увукао у срце Софији, која и неимађаше никаква познанства у Београду. — Али — мишљаше Пањимама — да се баш увери о тому, за то још има времена. А, када какви тешки јади нападну срце девојачко, када се у њему узбуркају силовити осећаји што сузе натерују на очи, онда је најбоље, у миру сачекати да се ти силовити осећаји сами од себе слегну, као оно вали, после буре, на морској пучини.

Пањимама, без речи, узме Мицу за руку и изведе ју из собе, а Софија се сад, без устручавања могла предати жалости и јадању, јер је и њој Београд остао празан.

ПЕДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
Рат је објављен!

Више дана су већ трајали сукоби између турских трупа и српске пограничне страже, које су сукобе Турци изазвали тиме што су изненада упадали на српско земљиште, палили српска села и убијали српско становништво. Тому разбојничком упадању Турака морала је српска војска давати отпора, али се сваки пут ограничавала само на то, да те упаде одбија.

И свану, најпосле, 5. октобар, којег је дана проглашена српској војсци ратна објава краља Петра, дочекана и поздрављена неизмерним одушевљењем. И тог је дана и Србија ступила на ратну позорницу, да изврши своју улогу у тој величанственој драми, каквих је врло мало одиграно у повесници свију народа на свету.

Заман би тражили личност која би имала да претставља улогу главног јунака у тој драми. Главни јој је јунак разбуђени дух народа српскога, који је покренуо стотине тисућа српских синова да погину за заветну мисао српску: да освете српску пропаст на Косову. Тај се разбуђени дух борио у лицу сваког појединог војника српских армија. Тај је дух извојевао Србину оне величанствене победе, које су сав свет задивиле.

Дан 5. октобра 1913. године остаће на векове забележен као освитак лепше будућности српскога народа на Балкану, а као залазак сунца Турској Царевини у Европи.

Од тога, нигда незаборављена дана, српска је војска, бујицом страшна планинскога потока, газила и сламала пред собом сваку непријатељску силу и крчила себи путове који воде старој престоници цара Душана Силног, граду Краљевића Марка и колевци славних Немањића.

Претпоставка српског ђенералвог штаба била је, да Турци неће моћи дати јачег отпора српској војсци пре Скопља или Овчег Поља, и ту је очекивана главна битка. У тој претпоставци, главна, или прва армија српска под командом престолонаследника Александра, имала је да од Врање оперише долином Мораве према Скопљу. Срби су рачунали, да ће њихова главна армија стићи под Скопље кад онамо стигне и армија ђенерала Степана Степановића, која се спуштала из Бугарске, преко Ћустендила ка Кривој Паланци и Кратову.

Главна се армија састојала из четири пешачке дивизије, са двадесет и шест ескадрона коњице; двадесет и четири пољске, једне коњичке и три брдске батерије. Укупна снага ове армије, са потребним инжињерским трупама и осталим помоћним одредима, износила је око седамдесет и пет хиљада људи. Команданти дивизија беху јој најодличнији официри, пуковници: Милош Божановић, Драгутин Милутиновић, Павле Јуришић и Михаило Рашић.

Под командом ђенерала Степановића беху две српске пешачке дивизије, два коњичка пука са потребном артиљеријом и осталим помоћним трупама, у јачини око четрдесет и пет хиљада људи, и уз то још једна бугарска пешачка дивизија.

Команданту турске вардарске армије, Зеки-паши, пошло је за руком да код Велеса и Скопља концентрише пет дивизија, са припадајућом коњицом и артиљеријом у јачини око осамдесет тисућа војника. Његов план беше, да потуче прву, главну српску армију пре но што би се ова сјединила са армијом ђенерала Степановића, јер је знао каква му опасност прети од сједињења ове две српске армије. Стога је Зеки паша истурио сву турску вардарску армију пред Куманово, и онде се изврсно утврдио. Ратни извештаји говоре, да су Срби и овде, као и оно код Жбевца, Бојановца и другде где су имали мањих али крвивих бојева са турским трупама и арнаутским руљама, мислили да имају пред собом само турску авангарду којој је циљ да задржава кретање српске војске, док се не доврши концентрација главне турске војске на Овчем Пољу. Стога престолонаследник и није развио сву своју снагу, него је битку отпочео само са два пешадијска пука и једним делом коњице, која се налазила у претходници. Но Срби наиђоше на жесток отпор, јер се поред турске регуларне војске борило и 12 до 15 хиљада Арнаута.

Првога дана борбе, — прича један поуздан очевидац — 10. октобра, битка се развијала са највећом жестином, али су српске трупе јуначки одбијале турске нападаје. Положај Срба био је незгодан [307] и стога, што српска артиљерија није могла заузети згодне позиције, са којих би успешно могла дејствовати. Те згодне позиције морала је српска пешадија на бајонет извојевати, под ужасном ватром турске артиљерије. Седми и осамнаести пук показали су чуда од јунаштва и презирања смрти, и ова два пука успеше да заузму згодне положаје за српску артиљерију. Али су ови српски пукови скупо платили своју храброст, јер је тај селми пук изгубио команданта свога, све команданте батаљона и од 65 официра остало је свега 12. Исто је тако и осамнаести пук имао велике губитке.

После њих уђоше у акцију осми пук првог позива и тринаести пук другог позива, који сузбише три огорчена и силовита турска контра напада.

Чим се српска артиљерија појавила на згодним положајима, отпочела је ужасну паљбу против турских трупа, које су са азијским дивљаштвом јуришале.

Али, узалудан беше сав очајан напор Турака и дивљачких Арнаута, да одбију страховите српске нападаје: турском је госпоству код Куманова куцнуо последњи час. Српски војник не познаје страха од смрти. Он не мери ратне тешкоће и опасности. Његова је лозинка: „Напред — к победи!“ А у томе му предњаче његови јуначки официри; улева му у душу поуздање његово светло оружје и српска изврсна артиљерија.

Таква је војска морала сатрти турску силу код Куманова. После дводневне борбе Срби освојише Куманово. Турци у очајном бегству потегоше задњој нади својој, некадашњој српској престоници, царском граду Скопљу.

ПЕДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
Шта се прича о Бачвану.

Четврти дан иза оглашења рата стигоше први рањеници — до две стотине њих — у Београд, где су свечано дочекани. Дочекали су их братски и поздравили сви министри, народни посланици и силесија одушевљенога народа. Госпође их почастише разним ђаконијама и тешише их љубазним, материнским и сестринским речма, које и најтеже болове ублажују. А рањеницима на лицу видиш, да су задовољни са овим топлим, искреним изразима признања и захвалности на јуначким подвизима за слободу подјармљене браће своје.

Међу тим рањеницима беше и десет до петнаест комита и три Арнаута. Дичне Београђанке почастише и разбојнике и, видећи их како и покрај зверскога погледа страхују за худи живот свој, храбрише их да се не плаше ни од чега, да ће им добро бити под негом милосрдних Српкиња.

У болници их дочекаше спремни лечници, болничари, болничарке и бербери. И ови сви прионуше да рањене јунаке очисте и оснаже, да им ране исперу и превију, да их положе на одмор у чисте постеље.

Међу комитама је свакому упао у очи један онизак, жилав четник, орлова носа али доброћудна, [309] скоро комична погледа, који је од врата до појаса био утегнут у четничку, а од појаса на ниже у бачванску одећу. На чело набио црн шеширић, па га модром махрамом притегнуо и привезао за подбрадак, да му га — вели — „пушчани ветар каквог лудог Турчина или Арнаута не однесе.“ У чети га само Бачваном зваху, а срљао је смело свагда онамо где је окршај најљући био, док му један турски шрапнел не откиде комад од листине са десне ноге.

Чим га одведоше у болницу, одмах стаде искати да му лечник што пре превије рану.

— Је л’ ти тешка рана? — запитаће га болничарка.

— Та, је ли колико тешка, то ти не знам рећи, јер ју нисам мерио. Али, да ми нога није утрнула, покрај ове тежине могао бих коло повести.

— Па зашто журиш онда, да ти лечник што пре дође?

— Е, моја госпођице, то је друга ствар. То ми војници знамо.

— Каква друга ствар?

— Треба се журити натраг, онамо. Да ти знаш колико је онде још гада турског и арнаутског што га ваља истребити, одмах би разумела зашто се мени жури.

— Стићи ћеш ти, брате, још за времена онамо. Али, видиш, има ту и тешких рањеника, па се мора прво њима помоћ пружити — тешише га болничарка, смешкајући се разлогу његове журбе.

— А хоћеш ли ти и даље остати крај мене?

— Хоћу, хоћу.

— Ех, онда ћу чекати макар до прексутра.

— Што ти је Бачван — насмеја се један младић, подвезане леве руке, који сеђаше ту у близини такођер чекаше на ред. И онда узе, причати болничарки и другим рањеницима о Бачвану:

— Обојица смо у једној чети војевали од Ристовца до Рујана, где смо и ја и он рањени. Мени је просвирао куршум кроз руку, а њега ударио шрапнел у ногу...

— Очешао, очешао; није ударио — исправља га Бачван.

— Хајде очешао — прими исправку младић и настави казивање: — До Рујана смо у три ватре били и борили се, разуме се, комитски. С бомбама и с бајонетом. Српски се четник сваки бори јуначки. Сваки презире смрт. Али овај Бачван, овде, то је некво чудо од човека. Колико је мален, трипут је толика снага и храброст у њему. А хитар је као веверица. Судећи по годинама његовим, мора се човек задивити тој еластичности. Кад смо ишли на бајонет, бивало је да су и по два и три Арнаута насрнула на њега. Али наш Бачван, као јаре, поскочи час десно, час лево, и у трен ока видиш сад једног, сад двојицу где ударају собом о ледину или о камен, а трећи хвата маглу. Шта пута смо му се, и у најжешћем окршају, насмејали. Где је долазило да смо морали, за часак, заклонити се за стење или за другу какву згоду, наш Бачван је и онда скакутао са једне стене на другу и хватао на нишан Арнауте. А сваки хитац свој пропратио би узвиком: „Путуј к ђаволу!“

Остали рањеници, који ту чекаху на ред, и заборавили на своје муке и болове, слушајући причање младога четника. А један ће од њих, смешкајући се запитати: — Где ли се научи тој борбеној вештини?

— На Темеринском вашару — одговори Бачван лаконично. И онда додаде, као за себе: — Истерао сам ја сам петнаест Јарачких Шваба из механе. А и то је погана нација, кад дође до туче и до окршаја.

У шали и преклапању дође ред и на Бачвана, да га одведу у дворницу за превијање.

Кад му је лечник скинуо завој, запитаће га:

— Боли ли те рана?

— Каква рана! — одмахну с руком Бачван. — Боли мене то, што су ме овамо донели; што нисам ’намо међу браћом да терам Турчина из Скопља. Већ ти гледај, докторе, пожури с тим превијањем па да ја идем одмах натраг у моју чету.

Лечник се чисто забезекну на ову жељу рањена четника и, без речи, лати се да изврши свој човекољубиви позив.

Кад беше готов, и болничари се примакоше да одведу Бачвана до постеље му, овај пружи руку лечнику па ће уљудно, пристојно:

— Хвала ти, докторе! Сад ми је са свим добро. Ти си, дабогме, ту у послу, а ја не знам кад полази воз у Врању, па се, можда, нећемо видети. А рад сам још да се јавим и оном господину, ако га нађем, који ми је израдио да сам могао отићи браћа у помоћ. Хвала ти, дакле, и опет на љубави и остај ми с Богом!

Лечник се нађе сад у још већем чуду. И једва скупи речи да обавести Бачвана о његовој невољи, која иште да он мора остати у болници док му се рана потпуно не исцели.

Кад чу шта лечник говори, Бачван се сневесели, уздахну горко и пође са болничарима. Лице му се, успут, час намршти, час растужи, а мисли му блуђаху по Косову, по бојевима, што му их машта у ојађеној души оцртаваше. Тек онда се мало разведрио, кад покрај одређене му беле постеље затече своју госпођицу болничарку, која га је умиљатим погледом, пуним искрена саучешћа, дочекала и покрила меким покривачем.

— Тако, брате, — рече и поглади му чело. — Сад се одмарај мирно, док ти ја опет не дођем. После одмора ћу ти донети понуде да се заложиш и окрепиш.

— Одлазиш од мене?.. А ја бих тако радо разговарао с тобом.

ПЕДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
Шта то значи?

У Београду се већ знало, да је битка код Куманова била одлучна; да је маћедонска турска војска онде коначно сатрвена и, да на све стране разбијени остаци њезини неће моћи више озбиљна отпора дати победилачком оружју српском. Али се саснало и то, да је битка код Куманова ванредно крвава била и да је онде изгинуо и рањен грдан број српских осветника. Према тому су српске Самарићанке грозничавим нестрпљењем очекивале пренос тих поносних рањеника, да их у спремљеним болницама приме на сестринско неговање; да им олакшају јуначке муке; да им љубављу својом ублажују љуте болове, и да им на тај начин одаду признање и захвалност за јуначке подвиге, за верну службу отаџбини и слободи српској.

Стојанка и млађе јој другарице, које су с њом заједно слушале предавања о неговању рањеника, уступиле су старијим госпођама своја места у одбору за примање добровољних прилога и прешле у коло болничарака.

Навикла већ на раније устајање, после доручка дала се одмах на припремање одела и других ситнијих потреба за своју нову народну службу. Тек [315] што је избило девет, изненади је у том пословању мајор Жарко.

— Добро јутро, Стојанка.

— Откуд ти тако рано?! — зачуди му се ова и пружи му обадве руке. — Јамачно имаш важних гласова са бојнога поља.

Мајор Жарко јој грчевито стискаше руке; хтеде нешто да прозбори, али му реч застаде у грлу а усне му задрхташе.

Стојанка се запањила пред том необичном појавом, пред том неразумљивом променом у свагда витешком понашању Жаркову, којег никаква изненадна опасност није никада била кадра смутити. Узбуђена, престрављена, Стојанка је нетреминице гледала у очи мајору и чекала да изусти ту страховиту вест која га је тако ужасно преобразила. И напослетку је она сама прибрала се толико, да га бојажљиво запита:

— Па реци ми, Жарко, шта се збило?

— Ја одох у бој, на Косово! — откину се одједном са усана мајорових и ватрено задрма нежне руке лепој удовици.

Стојанку прели језа а у срце јој текну нешто као да је иглом убодена.

— Одох, Стојо, и ја, одох — настави мајор тишијим, готово тужним гласом. — Овај час сам добио ордре да сместа пођем у Куманово, где ћу преузети команду једног батаљона, и онда...? Па сам, ево, похитао да се опростим с тобом, јер у једанаест полази мој воз. Ако погинем, Стојо, сећај ме се.

Стојанци задрхташе колена; глава јој клону на раме мајорово, а он је обгрли око витка струка и притиште је на усталасане груди своје. Један образ је положио на њезину сјајну, врану косу, и стојали би тако, Бог зна докле, да војничка тачност није тргла мајора из те заносне идиле.

На опомену дужности, он подиже лагано главу са њезине свилене косе и, милујући јој богате плетенице, прозбори тужно:

— С Богом ми остај, Стојо, душо моја! Главу носим на жртвеник Србинове слободе, а срце моје остаје код тебе... Ако погинем, сећај ме се.

Стојанка је напрегла сву своју снагу, да се одржи на ногама, и малаксалим гласом прозбори.

— Нека те вазда јуначка срећа прати, Жарко! — Даље не могаде ни речце. А он принесе још усне своје ка њезиној мекој коси, рукова се с њом и одјезди онамо, куд га српска дужност, на коју га Србинов завет зове.

Мајор Жарко је већ добраном одмакао од Стојанкина стана, а она је још увек као прикована, стојала насред собе и устакљеним очима гледала у затворена врата. Није могла дуго да се разабере, да схвати: беше ли у истину јава та сцена што се сада ту одиграла, или само некакво чудно провиђење, неква лакомислена игра њене узбуркане маште?

Свеједно, било привиђење, била игра маште или необорива јава: њу је та сцена до дна душе потресла. А тај потрес отворио је у срцу њеном уставе силовитих осећаја, о којима она дотле ни слутила није да постоје, и који сада одједном завладаше целим бићем њезиним.

Клонула под големим утиском Жаркових опроштајних речи, једва се примаче ка најближој наслоњачи, спусти се на њу, забаци главу и покри своје сањалачке очи, лаким, свиленим рупцем. Свом душом се пусти у размишљање мајорових речи које јој, дубоко ужлебљене, остадоше у памети. И што више размишљаше о њима, све јој јаснијом постајала, али којој они не хтедоше или не смедоше правога имена признати.

„С Богом ми остај, Стојанка, душо моја!“ рече ми Жарко у опроштају. Те две речи: „душо моја!“ изрекао је са толиком усхићеношћу, са толиким жаром, да се к њима не сме ни трунак сумње примакнути.

Шта то значи?

И још ми рече Жарко: „Ја носим главу на жртвеник отаџбине и слободе Србинове, а срце моје остаје код тебе.“

Шта то значи?

После смрти Миливојеве ја сам се заверила, да ће мој живот од сада бити у служби освете и ослобођења. Сваког Србина и сваке Српкиње живот стоји у тој служби. А посебице сваког српског војника. Не рече ли зар и Жарко у свом опроштају да он носи главу своју на жртвеник отаџбине и слободе Србинове? А мене ипак заболи, као да ми нож прободе срце, кад ми изрече те кобне речи. Страх за живот његов као да ми одгурну из срца жељу за осветом и ослобођењем.

Шта то значи?

Ох, разумем те, јадно срце моје! Ти си било пуно и препуно осећаја и љубави за своју отаџбину [318] и за слободу заробљене браће своје, док ти светли идеали не затражише и твоје крви. А чим куцну час твога искушења, ти си задрхтало. У том си часу осетило, да је крв Жаркова твоја крв; да је живот његов твој живот. И у том часу сазнало, да — љубиш Жарка. А ја сам те, срце, варала до данас. Обмањивала сам те кад сам ти говорила и уверавала те, да она магична сила, која те је непрестано привлачила к њему, да она није ништа друго до просто, искрено пријатељство. Растанак наш грозно ме је казнио за ту превару, за то обмањивање. Мораш, ево, да признаш, да она сила, која те је вазда привлачила к њему, није била просто пријатељство. Била је то најидеалнија љубав... Јест, ја љубим Жарка... Љубим га свом душом својом...

Па јесам ли се ја тиме огрешила о патриотску дужност своју?.. Јесам ли на растанку нашем одала се да ми је милија Жаркова глава него част моје отаџбине и ослобођење засужњене браће моје?... Јесам ли и једном речцом задржавала Жарка, да не пође на бој, на Косово?.. Српски понос, српско родољубље ми никада неће дозволити да то чиним!.. Ако — не дај, Боже! — погине у јуначкој борби, ја ћу се завити у црнину и, у самоћи, кукати за њим, али ће ми на челу свагда сијати понос, што је Жарко — мој Жарко — пао за част наше отаџбине и слободу наше угњетене браће!..

ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Мица није за то.

Никола Ризнић, онај стари умировљени потпуковник, прочитао је већ и „Српску Заставу“ и „Пијемонт“ и; шетајући ходником, попушио је већ три цигаретле, а Пањимаме и Мице још никако кући из шетње. Почео старац већ и да се љути што их нема, и то баш сада, кад би он имао тако важан предмет да изнесе пред породични савет.

И сроћа њихова што стигоше баш у најкритичнијем часу, јер се стари умировљени потпуковник спремаше већ дај важан предмет са Софијом Смиљанићевом расправи. Хјо, тому се није чудити, јер је у Николи Ризнићу остала она војничка тачност, која не трпи одлагања.

— Та где сте ви данас?... Већ откад вас чекам! —

— Ево нас, ево — одјави се пањимама и, још у ходнику, скиде шешир са главе и прође крај пантате право у собу. Потпуковнику не остаде друге, него да се упути за њом. — Мица се дала прво у Софијину собу.

Пањимама је потешка госпођа, а и године чине своје, па јој нетреба замерити што се онако, у огртачу, спустила одмах на миндерлук да се одмори [320] и да протрља мало колена. Није шала два сахата дуго стојати на ногама.

— Па где сте за толико?

Пањимама узе махати с главом и десно и лево, те уздишући и лупкајући шаком у прса, стаде је лелек:

— Јој, леле мени, леле тужној мајци!.. Ево, на што мајка отхрањује синове. Да их крволоци Турци и Арнаути искасапе и унаказе.

— Мучи, јадна не била, жено! Не греши, болна. Зар баш за то да отхрањују српске мајке своје синове, да их Турци и Арнаути искасапе?.. Јок, море! Други је њихов позив. Да бране образ српски! да се боре за ослобођење своје потлачене браће па, ако им је суђено, да и погину за слободу. Јест, да и погину!... Али откуда салетише тебе данас таке црне мисли?

— Преко пет стотина рањеника довезоше данас па сам мотрила у свака кола, нећу ли и мога Воју спазити међу њима.

— И ниси га спазила, је ли?

— Нисам. Али сам два сахата дрхтала као прут, од страха.

Потпуковник се окрену од Пањимаме, отшкрину врата па викну у ходник.

— Мицо! Софија! Ходите обадве овамо!.. Седите ту — рече им, кад уђоше, а он стао на сред собе па отвори:

— Преко пет стотина рањеника! И то само данас. А где ли су они што су већ пре довезени и што ће још доћи. Множина је то. И то све треба дворити и неговати. Баш отоич читам позив Црвеног [321] Крста. Свакој је Српкињи света дужност да иде у болничарке. То мораш чинити и ти, Мицо, и ти, Софија.

Мица погледа у матер, а ова ће:

— Мица није за то.

— А што да није? — отсече пантата. — Здрава је, снажна је, могла би на свакој руци по једног рањеника носити.

— Кажем ти, Мица није за то — понови мати, али сад већ мало одлучније. — Мица је још дете. Слабих је живаца. Осетљива је сувише. Није она за то.

— Реци: комотна је сувише — одвали љутито потпуковник па се окрену Софији:

— А хоћеш ли ти у болничарке?

— Богме ја хоћу, и срцем и душом — рече Софија.

— Није ни она за то — занека пањимама. — Не разуме се она у томе послу. То се мора учити.

— Па добро — упаде потпуковник. — Мица је слабих живаца; Софија се не разуме у томе. Али платно сећи и шити знају обадве.

— Та... то знају — отегну пањимама.

— Но — заврши потпуковник одлучно. — Сутра ћеш их одвести обадве Црвеном Крсту, да их доделе оном одељењу где се шије рубље и постељина за рањенике. То је моја жеља и моја заповест, која не трпи никаква приговора.

ШЕЗДЕСЕТА ГЛАВА
Радостан састанак

Чудном ли је природом обдарен српски народ! Пет векова га је таманио и истребљивао полумесец на рођеној грудви његовој. Силом и преваром га отимали од лепе вере му православне и претапали га у туђе јато. Борио се по најстрашнијим бојиштима Европе и гинуо, уз толико пута понављано празно обећање, за туђу корист. Па нити га варварски крволоци, нити верско претапање, вити бојни мачеви могоше истребити. И, што је још чудније, тај токико кињен, толико тамањен малени народ није никада престао сневати о слободи својој, није никада престао сећати се своје старе славе и својих узор-јунака. Није никада изгубио веру у лепшу будућност своју, иако не имађаше нигде искрена пријатеља, да му пружи братску помоћ, а непријатеља, „као листа у гори!“ Кад би му пак његова непоколебива вера у лепшу будућност, вапај „сиротиње раје“ и тежња за слободом утиснули мач у руку да кидише на своје злотворе: свагда би га, као гаврани рањена лава, облетали лукави, лажни пријатељи, да крваву борбу његову за себе искористе.

И, што је опет чудновато, сад, када је Србија склопила савез са осталим хришћанским краљевинама [323] на Балкану да истребе некрст из својих дедовина, да ослободе браћу своју од турскога ропства: и сада се подигла баш само на српски народ и хала и врана, да му осујете ту човечанску тежњу. Није прошло ни без претње, ни без злурадог омаловажавања, ни без пакосне лажи. Али, сазнање српскога народа, да се започети велики хисторијски процес мора у његову корист свршити, одбило је од њега све непријатности што су му их дипломатски актери и њихови разни органи стварали.

Српска је војска, бесмримерном издржљивошћу и недостижном ратном вештином својом, с дана у дан задивљавала свет. Победа за победом крунисала је сваки потхват њезин. За првих десет дана непрекидне борбе показала је успехе, са којих су занемили и они непријатељи њезини, који, до скора, само са потсмехом говораху о њој. Сваки сукоб Србијанских и Црногорских трупа са вековним угњетачима српским заслужио је посебну јуначку песму, да је гуслар и најпознијим поколењима пева.

И певаће. А ми ћемо поћи к нашем циљу. Онамо, где ћемо наћи старе знанце наше.

Још у почетку рата је врховна српска команда послала пет хиљада добровољних четника у Новопазарски Санџак. Онде су ове небојше раздељени били у поједина одељења армије генерала Михаила Живковића. Услед тих диспозиција, комитска чета која је разорила турску караулу на Вељој Глави, 10. октобра стигла је под Сјеницу, где јој је предводником био млади резервни поручник Влада Алексић.

Комите се сабиле у мање чопорке око ватре. Једни раздрешили торбе да се мало заложе, други запалили цигаретле, извалили се па безбрижно, одбијају дим, а трећи развезли причања о претуреним дотадашњим ратним невољама.

Милан подвио ноге крај једне ватре, загледао се у жеравицу што пуцкаше пред њим, па и не слушаше причања својих другова. Он се задубио у своје мисли и, час по час, понављао у себи питање: „Шта ли сад ради моја сеја?“

Одједном се, од ватре до ватре пронесе глас: „Ево нам долази нова чета!“

Сви поскакаше, па и Милана тргоше са собом, да се поздраве са придошлом браћом, надајући се међутим, да ће се, можда, међу придошлицама наћи и који стари познаник, који стари пријатељ.

Измешаху се. Настаде опће руковање и грљење. Регби — та то су све сами стари познаници, стари другови. А нису. Стара је била у души њиховој само она заветна мисао, коју су дуги низови поколења у аманет примали од отаца својих. И та се заветна мисао грлила ту, у особама тих младих осветника.

У тому опћем метежу и грљењу, наједанпут цикну оштар женски глас:

— Миле, брате мој! — и млада комитка паде Милану на груди.

— Јованка, сејо моја! Откуд ти овде?! — зачуди се Милан, држећи је у загрљају.

Четници се сви слегоше око брата и сестре. Срца им се отворише, да и у њих непосредно утече мио осећај тога радосна састанка.

Када Милана попусти мало та изненађеност, опет ће је запитати:

— Откуд ти овде, Јованка?

— Дошла сам — рече Јованка, радосна — да се уз тебе борим за слободу наше браће.

— Живела наша јуначка посестрима! — захори се по свој чети.

То је било ново крштење Јованчино. Од тога часа, она је постала посестрима свима српским четницима под Сјеницом.

А Милан настави, очито сневесељен:

— Слаба си ти за ову ломљаву, сејо...

— Не бој се, Миле. Ја сам већ прошла кроз прву ватру. Да си ме видео јуче у окршају, би ти порасла била коса, од радости.

— Тако је! Тако је! — потврђиваше сва придошла чета.

— Боље умем владати с пушком и бомбом него са шиваћом иглом — увераваше Јованка, раздрагана срца.

— Сејо моја, ти јуначки соје! — кликну Милан, и опет притиште сестру на своје вреле груди.

Поручник Алексић је постранце посматрао тај одушевљавајући призор, не скидајући ока са лепа, зажарена лица младе комитке. И тек кад се одушевљење четника сталожило, примио је рапорт придошле чете од четрдесет ратника, који се затим разредише око огњева.

Пред подне се сунце поче отимати кроз маглу. Четници, као запета пушка, очекиваху команду поручникову на нападај. Али се у том зачу пушкарање [326] на претстражама. То Арнаути хоће да их изненада нападну.

— Бајонет на пушку!.. У стрељачки ред!.. Напред! — загрми команда поручникова. И док би очитао „Оче наш“, плотуни стадоше сипати као киша из облака.

Што се магла све боље разређивала, српски четници се све више отимаху о згодније положаје, и пушкарање је текло до два часа после подне, без икакве промене у ситуацији.

Јованка је, с леве руке брату свом, хладнокрвно избацивала пуцањ за пуцњем. Али се одједанпут подиже халакање и урликање Арнаута. Сунце обасја ратиште, а Арнаути полетеше на јуриш. Кад се примакоше, у руљама, на својих тридесет метара ка линији српских четника, ови их поздравише са бомбама, и онда настаде крваво гужвање, прса у прса.

У том гужвању, залети се један Арнаут, неопажен за времена, к Милану, с левом га зграби за десну мишицу и већ да га смлави, кад Јованка притрча и опали из пушке.

— Липши, скоте! — кликну млада јунакиња, а Арнаут се, просвиране кичме, стропошта мртав.

— Хвала ти, сејо! — кликну Милан и дочека другога скота на бајонет.

Борба је била ужасна. Крв се потоком лила. Српски четници се све више окупљаху око брата и сестре, да њихове груди својим грудима заштите.

Чим је сунце разагнало маглу, и српска артиљерија је почела са свих страна ударати на утврђења Сјенице. Пред вече су се Арнаути безобзирце [327] [...] [328] дали у бегство, праћени бомбама и куршумима српских соколова, и бој се, тога дана, прекинуо, али је непријатељ још и други дан упорно пркосио. Тек је трећега дана, у два часа после подне, после очајне борбе, пала Сјеница у српске руке.

Срби су задржали своје заузете положаје. А кад се осветничка чета, увече, дала на одмор, поручник Алексић потражи Јованку у логору, пружи јој руку и, пун усхићења, рече јој:

— Госпођице, честитам вам јуначку присебност данашњу!

— Она ми је данас спасла живот — додаде Милан, милујући јој нежну десницу.

ШЕЗДЕСЕТА ПРВА ГЛАВА
Мица и Софија у послу.

Што се дубље залазило у рат сваки је дан све више рањеника стизало у Београдске војне болнице. Сваки се дан искало све више нежних руку за неговање рањеника.

Мица и Софија биле су запослене белим швом, савијањем и одашиљањем рубља у разне болнице. И оне су те послове, неколико дана, вршиле са пуном оданошћу. Али Софију је ипак вукло нешто у саму болницу, па је, једнога дана, замолила да јој се повери пренашање рубља онамо. Тој њеној жељи је удовољено, и она је, тим путом, с дана у дан одлазила сад у једну, сад у другу болницу. Сваку таку прилику употребила је да прође кроз све собе, тихим кораком, пажљиво, али са јасним изразом страха на бледом лицу. Посматрала је сваког појединога рањеника, скривајући и купећи сузе, које не могаде у себи загушити. Чинило се као да некога тражи међу рањеницима. Застала би, по којипут, код које постеље, мислиш хтела би што да запита рањена ратника, ал’ би се, без речи, опет кренила даље, као онај који, на своје питање, није добио жељена одговора. И онда би се, с болом у души, враћала опет на свој посао, где је утонула сва у [330] мисли, тако, да не могаху из ње ни беле измамити. Сваки такав повратак њезин из болнице, преносио је то тужно расположење и на остале младе Српкиње у родољубној радионици. Све су оне схваћале и делиле Софијину тугу, помишљајући на толике рањене јунаке: само Мица није могла да појми ту осетљивост у Софијину срцу.

Мица је радила задате јој послове, јер је то била воља њезина оца. Она је била свагда послушна кћи, а уживала је за то угађање и мажење својих родитеља, којима прва а по готову и једина брига беше, да се Мица што боље телесно развије. Идеал беше и оцу јој и мајци: стасита и крупна женска прилика. И Мица је, брижљивом негом која одговара таком појму о женској лепоти, у осамнаестој години својој била жива слика пантатина и пањимамина идеала. Постала је — као што би пантата рекао — граната девојка. На сваки корак њезин, мислиш кућа се затресла. Али у тому прекомерно развијеном телу не беше ни искре темперамента. Нема тога утиска који би могао на њеному свагда доброћудну лицу какву промену измамити. Она је с једнаком флегмом слушала и ратоборне песме српских војника за време мобилизације, и тужне уздахе матери при доласку рањеника, као и шансонете културтрегерских сенгера, или несташну песму из какве комичне опере.

Само је, рекби, Софија унела, понекад, нешто живости и нешто налик на радозналост у Мицину једнолику природу. Је ли у тому имало удела оно необично понашање Софијино и она тајанственост коју је то понашање доста јасно казивало, или је [331] то био продукт оне загонетне привржености која се у Мици, од часа првога састанка њихова, према Софији појавила?

Код Мицине природе, тешко је то питање размрсити.

Једно вече, кад дођоше кући са посла, спустила се Мица на миндерлук као да је сва преморена. Загледала се у зид, према себи, па нити што збори нити што мисли. А пањимама ће прићи к њој, погладиће ју по коси па ће материнском брижљивошћу да запита:

— А шта је теби, чедо моје? Ти си ми, ових дана, нешто посукнула. Реци мајци твојој: шта ти је?

И стари потпуковник крочи ближе, да боље промотри лице својој мезимици. Али он не могаше да нађе никакве промене на лицу ни у очима Мициним.

— Ех! — одби старац и пође по соби, гунђајући. — Посукнула!.. Којешта... Мати као мати...

— Ма, немој, човече. Материно се око не вара — рече забринута мајка и седе крај Мице, а ова спусти главу на раме материно, обгрли ју и стаде јој се умиљавати.

— Којешта... Којешта — опет ће стари потпуковник.

— Теби је све којешта. А да ми се дете разболи? Ваљда није српска војска спала баш на негу наше мезимице.

— Српска војска!.. Сад већ српска војска!.. Треба српској војсци нега твоје мазуљке... Којешта!..

— Па, мислим српски рањеници — правдала се пањимама. — Ох, Боже! Од тешке бриге не знам већ ни сама шта говорим. Али, тако је то кад мушкарци одређују послове женскињу. А казала сам лепо, да Мица није за то... Али...

— Разумем, разумем — упаде јој у реч старац. — Мица не може више радити за болницу.

— Па ваљда и сам видиш?

— Видим, видим... Видим да у њеним жилама нема ни капи моје крви.

Пањимама већ узела трзати рубац иза појаса да убрише сузе, које још нису ни навреле, а старац већ омекшао као памук. Променио и тон и облик, па и он пође гладити Мицу по бујној коси.

— Но... Добро, добро... Ти си учинила своје... Име ти је већ у новинама. А ко још да рачуна о тому, је ли се која од вас, међутим, извукла из народнога посла? Него гледајте ви да ми вечерамо. Дете је гладно. Јеси огладнела, Мицо?

Мица махну с главом, а мајка устаде да нареди вечеру.

Софија је тек код вечере сазнала шта се ту, малочас, одлучило.

— Али, мени ћете бар допустити да и даље...

Ту јој се речи загушише у силовитом јецању.

— Ех, што ти је права Српкиња! — рече, са радосним изразом задовољства, стари потпуковник.

И Софија је ишла и даље на „народни посао“. И даље је пролазила кроз све собе болничке. И свагда би помно, али са страхом мотрила свакога рањеника.

... Једнога дана је стигло толико тешких рањеника да су лечници имали пуне руке посла. Поноћ је била превалила кад су последњег положили на постељу.

Софија је, сутрадан, и у ту новонасељену болницу пратила рубље. Већ код предаје рубља причаше јој једна болничарка, да толико тешких рањеника, као јуче, није било још ниједног дана.

Софији удари леден зној по челу. Колена јој поклецнуше од страха. Не могаше да се одмах одважи: да ли да обиђе и те рањене јунаке, или да се врати ка свом послу. Чинило јој се као да чује јаук и запомагање, шкрипање зуба и крчање ропца. Она окрете главу од врата што воде у прву собу. Страва ју повуче из болнице, али срце јој беше јаче од страве. Срце јој подиже руку на кључаницу и — она уђе у прву собу.

У тој соби беше десет белих постеља и на њима толико рањених јунака. Сваком чело главе стојала је по једна милосрдна болничарка, готова сваког тренутка да прискочи и испуни оно што би рањеник могао зажелети. Али је у соби мртва тишина. Нема ту ничега од оног што се њој пред вратима причуло. Сваки рањеник мирно подноси своје муке. Тек понекад отме се овом или оном по један тежак уздах. А било их је ту који издржаше тешке операције. Операције, за које се иште челично срце, да им не подлегне.

Софија је корачала лагано од постеље до постеље. Загледала је у свако лице. У којег је глава била сва у завојима, над оним би се надвила да му бар једну једину црту на лицу уочи.

У другој соби, одмах на првој постељи, лежао је у дубоком сну, млад јунак, црних брчића, ветром опаљена лица. Глава му беше сва завијена. Ни обрве му се не видеше. Руке му беху опружене, а на једном му прсту сијаху две златне бурме.

Софија паде на колена крај те постеље. Наже се над њу и узе страсно љубити ону руку са златним бурмама. А сузе јој роњаху као дробан бисер са раскинута ђердана девојачког.

Болничарки ово не беше прва овака појава. Она је разумела и пољупце и сузе Софијине. Лагано јој се приближи, положи јој руке на рамена и гласом пуним, учешћа, прозбори јој тихо:

— Умири се, драга моја. Нашем јунаку је сад потребан одмор. Не смемо га бунити. А док му буде боље, и он ће се, без сумње, обрадовати твојој посети. Стегни срце, драга. Умири се. Он јест тешко рањен. Шрапнел му је одбио комадић лубање. Али доктор вели да ће зацело преболети и оздравити. Буди спокојна, драга. Можда ћеш сутра већ моћи говорити с њим.

Софија, утешена донекле толиком љубазношћу нежне болничарке, узе сад овој љубити руке и преклињати је да чува тај млади живот. Милостиво срце болничаркино било је пуно благих речи са којима је гледала да, по могућности, утиша тугу несретне девојке. Двојаку је задаћу примила на себе свака болничарка: да негује и двори рањене јунаке, и да ублажава болове и јаде њихових ближњих.

Софија је у тој другој задаћи болничарке заиста нашла благотворна мелема за своје болно срце. [335] Напојена надом да ће сутра, можда, моћи већ говорити са оним рањеником, она је нечујно, као каква сенка, изашла из собе и упутила се право кући. А успут је непрестано понављала у себи: „Само кад је жив!“

У Ризнићевој кући беху већ навикли гледати тужно, уплакано лице Софијино. То тужно расположење њезино приписиваху Ризнићеви њезној превеликој осетљивости. И, кад год је долазила кући из болнице, они су је остављали саму у њезиној соби, да се у миру исплаче. А та је самоћа годила њој толико, да би најрадије желела да и не мора излазити из своје собе. Ту је она, у миру, гледала душевним очима својим ону белу постељу у болници и на њој онога рањеника са две златне бурме на прсту. Ту јој није ништа сметало да од срца уздахне па и да гласно пожели: „Ох, да сутра узмогу говорити с њим!“

ШЕЗДЕСЕТА ДРУГА ГЛАВА
Мало разговора.

— Добро вече! — упаде Лазаревић ка Стојанци. Руковао се с њом и седе одмах, згужвавши шешир на колену.

— Добро ми дошао — прихвати Стојанка па и она седе према њему. — Има ли нових гласова са бојишта?

— Ништа новог. Све то исто: српска војска потукла непријатеља. Непријатељ разбијен. Бега безобзирце. Ето. А сутра ће и прексутра бити опет тако. Ја већ знам како ће гласити ратни извештаји све док се мир не склопи.

— Како?

— Па тако као што ти рекох: српска војска потукла непријатеља. Непријатељ разбијен, и тако даље — одговори Лазаревић, смешкајући се задовољно. — Него, збиља, пише ли ти што Жарко?

— Пише. Баш данас. Како је стигао у Куманово, одмах је преузео команду једног батаљона који већ спреман беше на полазак за Скопље. Није имао времена ни да се осврне по Куманову. А најближе писмо ће ми, вели, из царског града послати.

— И, пошто ја рачунам да је већ и Скопље у нашим рукама, то ће, по свој прилици, и то писмо бити већ на путу.

Служавка унесе каву. А док је Лазаревић сркутао, Стојанци паде на ум Недићева Ната, па ће запитати:

— И још никако да се уђе у траг тој сиротој девојци?

— Баш сам ономадне говорио о њој с Радојловићем. И он се чуди, и већ је тога мишљења, да ње и нема у Београду. Али трагање још није обустављено.

— Не могу ти исказати како бих се радовала да је нађу... А чујеш ли, болан, штогод о онима у Н.? Чујеш ли што о Оберкнежевићу? Његово последње писмо ми је нешто загонетно. Волила бих и отуда што сазнати.

— Прексутра полазим у Н. Чим се вратим отуда, одмах ћу доћи амо да ти испричам, што буде за причање. А сад морам на часак »Коларцу«, па онда... онда ћу већ видети шта ћемо даље. Остај ми здраво, Стојанка!

ШЕЗДЕСЕТА ТРЕЋА ГЛАВА
На гробу цара Лазара.

„Службено је потврђен пад Приштине“. — Ето. То је један службен српски ратни извештај од 10. октобра. Српски су ратни извештаји сви тако кратки, једнолики. Констатовање чињенице, да је српска војска извршила своју дужност. Ој! А колико је упорних, крвавих борби имала трећа српска армија док је заузела целокупну област Лаба, избила на Косово Поље и заузела Приштину!...

Али, о том ће ратна повесница причати. Генерал Михаило Живковић војничком краткоћом јавља да је освојио Приштину. То беше његова задаћа, и он је задаћу извршио.

Путем у Приштину, зауставио је генерал Живковић своју победоносну војску код Муратова тулбета, на оном месту, где је разапет био свилен шатор под којим је Милош Обилић, на тужни српски Видовдан, уморио султана Мурата, и где је, истога дана, нашао мученичку смрт српски цар Лазар, заједно са увређеним, верним зетом својим, Милошем Обилићем.

Дирљив, диван чин пијетета је извршила ту војска генерала Живковића, отстојавши свету службу [339] Богу и учинивши помен несретном цару-мученику и осталим Косовским јунацима. Први помен, на том месту, после више од пет векова!

Какве ли су родољубиве мисли, каква ли узвишена осећања владала душом српске војске за време тога јединствена помена! Сваки поглед тих срећних српских ратника, уперен у ону свету грудву Косовску, која је покрила телеса за слободу погинулих српских јунака, морао је сијати заклетвом: „Дошли смо, ево, да вас осветимо. И осветићемо вас!“ А онај свечани дочек српске војске у Приштини значио је, да Косово прима с благодарношћу заклетву тих осветника и да, пуно поуздања у чврсте мишице њихове, збацује са себе тужну црнину и узима на се свечану одећу радости.

Тај помен старим српским јунацима код Муратова тулбета, на губилишту и гробу цара Лазара, остаће светао прилог о моћи народне традиције, и као доказ сећања и поштовања оних витизова који су нештедимице пролили крв своју за слободу своје отаџбине и свога народа.

Генерал Живковић је, извршив тај величанствен чин пијетета, удвојеним поуздањем могао поћи преко Косова Поља ка кршевитому Кара Дагу и, кроз Качанички кланац, даље на југ, да се код Скопља сједини са армијом престолонаследника, која је онако ужасно сатрла турску силу код Куманова.

Кара Даг је био природна тврђава љутих Арнаута. Они вероваху, да из тога стења и из тих провалија ни горска орлушина не може изнети живе главе испред њихова оружја. Али, српска је војска надлетела и горске орлушине. Растерала је Арнауте са тврдог Карадага.

ШЕЗДЕСЕТА ЧЕТВРТА ГЛАВА
У Качаничком кланцу.

После крвавога боја, армија генерала Живковића прегазила је страховити Кара Даг, а остављени су четници на Качанику да чувају тај вратоломни пролаз, од лукавих Арнаута.

Дужом Качаничкога кланца, на врлетима у висини од 1800 метара растурене комитске чете изгледаху заиста као горске орлушине. Од оштре студени, мислиш, и сржост се у кичми мора смрзнути. А на голом стењу ни клете гранчице, ни худа суварка, да потпириш макар само за прегршт жеравице. Од љуте студени, рука се лепи за пушчану цев. Али српски четник стоји, као укован, на сурој стени. Не пада му на ум да ропта на судбину. Та он ју је сам себи у Бога измолио. Стоји мирно на стени и ослушкује: не ће ли откуда загроктати пушка арнаутска. Погледа на све стране: не ће ли откуда забелити „крпе“ на главама тих крволока.

Једно јутро, поручник Влада Алексић се налазио у оној четици у којој беху Милан и сестра му, Јованка. Сунце је узалуд трудило се да загрије планински зрак. Она студена струја са снежних врхова била је јача од раног сунашца. А млади [342] четници подузели да шалом одбију од себе ту ледену струју.

— Јеси ли добро спавао ноћас, Милане? — запитаће један из дружине.

— Као окупан, брате. А ти?

— Ја ти не могах ни ока склопити. Увртио ми се у главу онај Циган што је гладан цвокотао на зими. А кад га је неко запитао: шта би боље волио, или комад хлеба и сланине, или крај ватре се гријати? Цига одговори: Пржио бих.

— А ја опет — прихвати други — не могох заспати од бриге: шта ћу, болан, ако ми се замрзне ватра у пушци па не хтедне опалити кад навале Арнаути. Те, сву ноћ, дај притискуј пушку на груди и цупкај с њом, да ме у злу часу не изневери.

— А јест, вере ми, оштра студен на ове врлети — настави трећи. — Бриде прсти, Бого, мислиш отпашће. Па бих чисто довикнуо Арнаутима да ударе на нас, да се ухватим с њима у коштац, да се мало угријем.

Четници још у шали, а запуцаше пушке прво с једне стране, па са друге, па ода свуд.

— Ево их! — викну поручник. — Хватај бусију!

Момчадија — свега њих двадесет на тој тачци — поскочи и, у маленом растојању један од другог, заседе према оној страни од које им је пуцњава најјасније допирала.

Поручник Алексић остаде у близини Јованке и Милана. Једним коленом одупро се о стену па мотри: откуда ће се појавити „беле крпе“ арнаутске.

Пушчана зрна звижде над главама неустрашивих српских соколова, а они хладнокрвно држе на нишан спремљену пушку и чекају команду свога младог водника.

Овде онде већ искачу по некоји Арнаути иза стена, али их у другом тренутку опет нестане за каменом. У непрекидној ватри, приближују се скок по скок, четничкој позицији, а млади поручник стоји мирно као од камена истесан; оком промерава дистанцију, и не хајећи што непријатељски куршуми све чешће лете преко његове главе.

Одједанпут настаде паклено урликање Арнаута и у густој гомили полетеше преко стења на чуваре Качаничкога кланца.

— Пали! — одјекну глас поручников, и плану први плотун, да поваља онолико дрских нападача, колико смртоносних зрна полете из тога плотуна.

Настаде ужасна паљба са српске стране. Падају Арнаути један преко другога. Али, силесија их је. Да по пет пушака испаљује наједанпут сваки четник, ни онда не би доспело куршума за сваког Арнаута. Љуће убојице не маре за живот свој. Преко мртвих и рањених другова срљају, да загасе жеђ са српском крви. И још их само неколико јуначких скокова растављаху од Косовских осветника, кад зазвони глас јуначкога команданта:

— Бомбе!

Четници поскочише из својих заклона, а бомбе затресоше сву камениту гору. Густа руља нападача се разреди ужасно. Што их остаде нетакнуто, то се заљуља и окрену натраг. Али полеђина притискиваше [344] напред, закрвављених очију, жудна крвне освете.

— Бомбе! — понови командант.

И опет грмну страховити тресак. Опет се зацрвени стење од проливене непријатељске крви. Али Арнаути не узмичу. Руља хоће, по што по то, да истреби ту шаку одважних детића.

— Јуриш! — кликну поручник, и залети се, у десној са голим мачем, у левој са револвером, на јогунасте нападаче. Четници се дадоше за њим. Сваки јури да претече неустрашива команданта свога, да својим грудима заклони његове груди. Милан и Јованка се надмећу у хитрини. Настаде страховит покољ и гушање. Два Арнаута се устремила с бајонетом на Јованку. Још само један крок, па да јој продеру нежне груди. Али, у том отсудном часу плану, двапут узастопце, револвер Алексићев и, оба Арнаута одоше Богу на истину.

— Хвала ти, поручниче! — довикну Јованка и, преко окруњених лешева, појури напред.

Очајна борба све се жешће развија. Да су по три живота у сваког српског четника, и онда би их тај безброј Арнаута све погасио. Али, у најљућем окршају зачу се, Арнаутима иза леђа, нова српска команда. То беше комитска чета, која је с друге стране Качаничкога кланца у добри час долетела, да се браћи на невољи нађе. Заобишла непријатеља и ударила на њ као кобац на јаребице.

Арнаути се за тили час збунише и ударише побочке куд који. И сваки је могао себе изабраним штићеником Алаховим сматрати, кога и у бегству није сустигло пушчано зрно српских четника.

Немојмо бележити колико је мртвих и колико рањених комита било у тому мучком нападу. Немојмо пребројавати ни непријатељске лешине. Доста је то, да се још ни дим од пушчана праха није разишао, а орлови се већ јатомице стали надлетати и кликтати над крвавим ограшјем, радујући се богатому плену.

А, као да је овај окршај само зато био инсцениран да се мало откраве од оштре студени, четници се поизваљиваше по голом камењу, на одмор.

Јованка потражи поручника, да му још једном захвали што јој је — како рече — отео живот од дивљих Арнаута.

Алексић заронио снужденим погледом у умиљате очи Јованкине па протепа елегичним акордом:

— Еј, кад би могао тај драги живот себи задржати!

— Увек ћу бити готова жртвовати га за те! — одговори Јованка, жаром усхићења.

— Увек?

— Увек!

Алексић јој стиште обадве руке па јој, сав блажен, рече:

— Твој је живот, дакле, од данас моја својина. А ја ти, у замену, дајем мој живот.

Јованка стидљиво спусти очи и, занесена том изненадном али, можда, жуђеном срећом, клону на јуначка прса поручникова.

Четницима, који се ту, у близини, одмараху и испод обрва погледаху на свога вођу и Јованку, и којима се још пушила душманска крв на рукама, задрхта срце од милине. Осећај блаженства, што је [346] у тај мах загревао груди љубљена им команданта и посестриме свих српских комита, прелио је, као електрична струја, и њихова челична срца. Да им не беше жао мутити ту дивну идилу, сви би поскочили и полетели к њима, да их овенчају благословом својим.

Други дан иза тога мучкога напада на чуваре Качаника, стиже онамо вест да је негда царствујући град, Скопље, пало у српске руке. Арнаути се свуда предају српској војсци и полажу оружје.

У српских четника не беше обичај да напразно троше пушчани прах. Али на тај радостан глас, да је српска војска већ и Скопље заузела, не могаху се раздрагани четници уздржати да, у славу те значајне српске победе, не испале по неколико метака.

Но, наскоро за тим, стиже и немила заповед главне команде, да се све српске комитске чете распуштају, пошто су испуниле своју задаћу. Само ће се појединим добровољцима из разних крајева Српства нарочито одобрити да се придруже војсци и да, заједно с њом, продиру на Јадранско Море.

Никакав непријатељ не би могао задати толики удар српским четницима, као што им га је задала та заповед српске војне команде. Ни један од њих не хтеде своју задаћу испуњеном признати. Сваки је тражио да му се одобри придружење ка српској војсци. Сваки је желео да продре на море, на Адрију.

Из чете поручника Алексића само је један коштуњав, повисок Приморац добио то „нарочито [347] одобрење“. Хеј, да је до Алексића стојало, он би, без сумње још којег повео онамо, преко Албанских гора. Али је он и радовао се тој наредби врховне команде, јер је њоме отклоњена свака ратна опасност по живот Јованкин.

— Кад се вратим, Јованка, са бојишта, доћи ћу ти да ми предаш моју својину. — То су биле последње речи Алексићеве, кад се растао од комитске чете и пошао ка својем пуку у Скопље.

ШЕЗДЕСЕТА ПЕТА ГЛАВА
Изненађење.

Софија је већ неколико дана похађала у болници онога младог јунака са две златне бурме на прсту. Али га је свагда затицала у дубоком сну.

Чим би се она појавила на вратима, млада болничарка би јој пошла у сусрет и одвела би ју ка постељи. Успут би јој прозборила коју утешну реч и напојила ју добротворном надом.

Софија би сваки пут клекла крај постеље, оросила руку јунаку врелим сузама, нагледала се познатих јој али замрсаних црта на бледом му лицу и, уз нежан израз молбе и благодарности, опраштала би се од добре болничарке. При полазу из болнице, свагда би јој се чинило да ју неко води испод оба пазуха. С једне ју стране нешто придржава на ногама, а с друге ју вуче ка црној земљи.

То беху Нада и Очајање. — Која ли ће од њих двеју освојити душу сироте девојке.

Пети је пут клечала и сузе ронила Софија крај непомична, спаваћива рањеника. А кад је, тиме, олакшала срцу и подигла се да пође, рањеник уздахну, подиже руку на завијено чело и оловне трепавице му се размакоше.

Софија рашири руке над њим, али се у тому [349] положају и скамени. Онај малаксао поглед у ком не беше зар ни искрице живота, он ју је скаменио.

Рањеник уздахну и опет, и његове тешке трепавице опет се склопише.

Не прође два три тренутка: рањеник опет прогледа. И поче се јављати живот у умртвљеним му очима. Груди му се стадоше надимати а на уста му се, једва чујно, оте једна једита реч:

— Нато!

Девојка спусти главу на заталасане груди рањеникове, а овај склопи руке око те драгоцене главе.

Болничарка их мораде раставити полако и подигнути уплакану девојку, јер рањеника притисну онај несвестични сан.

Криза је дуго трајала. Али је српска здрава крв ипак победила и савладала опасност.

Кад је Софија опет једног дана дошла у болницу, рањеник је баш заложио се био с понудом и болничарка му намешташе узглавље, да га спусти на одмор.

Радосна што га затече седећива, Софија чисто притрча к постељи, а рањеник ју дочека блаженим осмејком на уснама.

— Нато! — изусти он слабачким гласом, и пружи јој обадве руке. Девојка их прихвати и притиште на своје вреле груди, па му се загледа у очи, да види шта пише у њима: радост или укор?

— Нато! — прозбори и опет рањеник — откуд ти овде?

— Не питај, Перо; само нека Бог да да оздравиш.

Рањеник чисто осећаше како му снага надолази [350] па, малаксалим гласом, додуше, али са пуним поуздањем одговори:

— Само кад си ти ту!... За ме се не бој... Оздравићу ја.

И узе јој миловати руке, образе, косу; и привлачити ју на своје груди.

Тако их је затекао др. Јовановић који је пошао да проведе једнога инострана новинара кроз болницу.

Видео је др. Јовановић и више таких сцена, али га је радозналост привукла ближе, да се обавести о разлогу те нежне интимности. Убриса своје наочаре и, натакнувши их на нос, завири у лице девојци, познаде ју и, као зачуђено, рече:

— Гле! Ти ли си то, Софија? А ко ти је овај јунак?

Девојка се застиди. Исплете се из рањеникових руку и обори очи. Осећајући да је упала у клопку, да ће се кривица њезина проказати: није могла да нађе згодне речи у одговор доктору.

Јовановићу није могла умаћи та забуна и срамежљивост изненађене девојке. Не хтеде јој вређати осетљивост већ се окрену ка рањенику.

— Но, Перо, како се осећаш данас?

— Како ми, ето, Ната дође, много ми је боље.

— Ната?

— Да.

Доктор опет погледа девојку, да се увери — није ли се, ваљда, он преварио? Опипа пулз рањенику па слеже раменима.

— Пулз је у реду. Одговараш ми разумно. И опет ми се чини, ћато, да ти бунцаш.

— Не бунцам ја господине.

— Ама, ово је наша златорука Софија, а теби се причинило...

— То је моја Ната. Недићева Ната, из мога села.

Јовановић се обрадова овом изненађењу. И њему је било познато, да се у Београду трага за Недићевом Натом, и да се госпођа Стојанка топло заузима за то.

— Па како си ти овде постала Софија? — окрену се доктор опет к девојци. А ова, видевши да је уловљена, одговори простодушно:

— Нисам хтела да се сазна за ме. А кад је то божја воља, онда... тако је, ето, као што Пера рече.

— Па ти си с тим признањем двоје потврдила. Прво: да си ти Недићева Ната, а друго: да си Перина Ната — нашали се доктор.

Перино лице прелети благ осмејак, а девојка покри с рупцем своје румене усне.

— Па сретни били! — рече, напослетку, доктор и пође даље са оним страним новинаром.

У Београду се, за читаво време рата, није знало правога рока ни ручку ни вечери. Кад је кога сустигла глад, свратио се у прву пивару или гостионицу, да је завара. А у пиварама и у гостионицама се пекло и кухало без престанка. И ко није свраћао на чашу пива и једно ђувече, ко је истрајао до свога огњишта: ни онај није разбирао које је доба дана, него, кад је приспео дома, онда је било време ручку или вечери. Па како се није водило рачуна о добу обедовања у својој кући, тако се није [352] респектовало то доба ни у туђем дому. Никому не падаше на ум да запита сам себе: Неће ли баш за ручком или вечером затећи онога ком је пошао у посету.

Ни доктор Јовановић, кад се растао од онога новинара, није погледао на часовник, да се увери је ли време посети. Правце је одјурио ка госпођи Стојанци. Не би дао био ни за које благо да јој други ко однесе радосну вест о Недићевој Нати. Стојанку је у београдском друштву свако ценио и поштовао. Ни доктор Јовановић није дао да га у том погледу когод надмаши. Као што рекох, одјурио је, дакле, правце к њој и — затекао ју је, заиста, при ручку.

— Пардон, госпођо Стојанка, по сто пута пардон што вас узнемирујем код обеда, али...

— Ништа, ништа, докторе. Изволите, изволите овамо — дочека га љубазно домаћица, и пође с њиме у салон.

— Без сумње ми носите какве добре гласе — отпоче Стојанка, кад се посадише на меке наслоњаче.

— Познато ми је да вас интересује судбина једне младе Војвођанке.

— Недићеве Нате — истрча му у сусрет, радосно, Стојанка.

— Ја сам нашао Недићеву Нату те сам осрамотио београдску полицију.

— Срдачна вам хвала, докторе, на тој вести и на вашем труду што га уложисте у ту потрагу.

— Морам вам искрено рећи, госпођо, да ја ту нисам уложио никаква труда, нити сам заслужио [353] ваше хвале — примети доктор, смешкајући се. — На руци ми је био један врло поуздан детектив. Име му је: пуки случај — нашали се доктор и онда исприча ону сцену што се одиграла у болници.

— Па где је сад та девојка? — запитаће Стојанка нестрпељиво.

— На поуздану је месту. У кући старога потпуковника Ризнића.

— Ах, зато њој није ушла у траг полиција!.. Да је у мање поузданој кући нашла уточишта, би ју одавна били ишчепркали.

По одласку докторову, Стојанка није ни настављала свој обед. Прво јој је било, да зовне на телефон Радојковића.

— Хало. Ко говори? — Одазва се Радојковић.

— Стојанка.

— Које добро?

— Звала сам те, да ти захвалим на труду што си га уложио у потрагу за Недићевом Натом, и да те замолим да ту потрагу обуставиш.

— Како то? Зашто?

— Нашла се, једним пуким случајем.

— Па где је сад?

— На добром је месту. Здраво! — заврши Стојанка и, телефон зазврја.

Још је написала и отправила одмах Натиној мајци ово писмо:

„Драга стрина-Неранџа!

Хитим да вам јавим радосну вест. Овај час сам сазнала да је Ната у Београду и да се налази у доброј кући. Ја ћу њу још данас походити, а ви гледајте да што скорије дођете овамо.

Срдачан поздрав и вама и чика-Паји.“

ШЕЗДЕСЕТА ШЕСТА ГЛАВА
Опет шпијон?

Крајем октобра дошао је у српску престоницу један странац који се, при ступању на српску земљу, исказао пред полицијом као велепоседник из једнога великог српскога села у Потисју.

Београдска је полиција, за време рата, морала будним оком пратити сваког странца, без разлике народности, јер је у Београд долазило, скоро сваки дан, разноврсних смутљиваца, шићарџија, плаћеника и улизица.

И тога „пречана“ је полиција држала на оку, ма да је носио дично српско име: Вељко Орловић.

Вељко Орловић је одсео у хотелу „Москва“. Држање му и опхођење беше пуно такта и отмености. Није правио никакве посете. Није тражио никаква познанства. Сам је шетао по свима улицама. Застајкивао би овде онде и посматрао истакнутије зграде, просторе и живље саобраћајне линије. Залазио је у кафане, у пиваре, али ни ту није тражио да се с киме пусти у разговор. Свагда је гледао да ухвати место за каквим празним столом и отуда је озбиљним погледом посматрао кафански живот београдски, и слушао како београђани гласно расправљају дневна питања.

Тако је провео два дана ту и онда се вратио онамо откуд је и дошао.

Није само полиција мотрила тога странца. Он је запео за око и кафанској публици. И пало је разних примедаба о њему, али понајвише као у шали.

Но и кафанска публика је оштрије погледала на њ кад се он, после три дана, опет појавио у Београду и наставио своје усамљене шетње и свраћање у кафане.

— Јасна ствар. Шпијон — рече новинар Расић својем друштву у кафани. — Морам одмах отићи до Рајковића. Он треба, он мора да зна ко је тај господин и шта тражи овде.

Што рекао, то и учинио.

Пола сахата доцније, ено га у канцеларији шефа полиције, Радојковића.

— Клањам се, господине!

— Здраво, Росићу! које добро?

— Знам да је ваше време скупо. Стога одмах прелазим на ствар. Јавно мњење жели да сазна: ко је онај странац што сад већ по други пут долази у Београд, шета се туда као по својој баштини, проматра ово и оно, а ни с ким се не упушта у разговор. То је нека веома сумњива личност. Полиција, без сумње, зна ко је тај господин и шта тражи овде. Ваљало би, дакле, да полиција удовољи поменутој жељи јавнога мњења.

— Могу вас, засада, умирити, да то није никаква опасна личност. То је један пречанин, Србин, велепоседник. А можда је и угарски племић, који је примио оно ексклузивно, поносно држање мађарске џентрије, што је нама демократама неразумљиво. [356] Стога његова хладноћа и упада у очи нашем свету. По овом, што вам рекох, можете бити уверени да полиција будним оком прати сваки корак тога странца.

— Морам вам исповедити, господине, да нисте потпуно удовољили жељи јавнога мњења. Али, ја сам, лично, ипак донекле умирен.

По одласку Росићу узе Радојковић размишљати: на који би начин могао сазнати што о Вељку Орловићу велепоседнику из Потисја. И паде му у памет жена Дра Милоша Јаснића, која је из Потисја доведена и има онде разгранату родбину. Сместа се упути, дакле, к Јаснићевима.

— Откуд та срећа! — дочекаше га и Јаснић и Јаснићка. А ова додаде још:

— Ваљда нисам пала у подозрење код полиције што сам ових дана била у мојем старом завичају?

— Погодили сте, госпођо. Чуо сам да сте били преко. А интересује ме живот тамошње наше браће па дођох да из ваших уста чујем какво је онде расположење према нама?

— Ох, не може бити боље!

— А шта ради онај курјак, Вељко Орловић велепоседник у М.?

— Вељко Орловић?... Велепоседник у М.?.. Нема онде никаквог Орловића. У читавом Потисју нема Орловића.

— Ах, пардон! Куд сам ја залутао! Та М. које, ја мислим, није у Потисју него у Посавини. Са та два места имам увек малера. Ономадне сам, у једном [357] женском друштву, помео Н. на Сави са оним М. на Тиси и, наравно, бесмртно се бламирао.

— Зато! — умири се госпођа Јаснићка, — Ја се чудим: какав Орловић у М., у суседству, мога родног места, где ја, тако рећи, сваку кућу познајем, а Орловића велепоседника да не знам? Нема онде ни орлова ни Орловића. Онде су вам, господине, све сами соколи. И, кад им се не би правиле свакојаке препреке, јатомице би прелетели овамо. И онде се држи завет Косовски, али, како оно рече Ђура Јакшић? „Ал’ не да ђаво, ил’ не да Бог!“

— Да, да, — климну с главом Радојковић. — Не да ђаво; не да ђаво. Али, „Бог чува Србију!“ Бог и српске мишице јуначке. А, док све Србе једна мисао загрева, ми се не бојимо ђавола, ма он имао и седам бињиша.

Још тога дана је, у девет часова увече, предведен Вељко Орловић полицији. Радојковић га је сам узео на испит.

— Реците ми ваше часно име.

— Ја сам Вељко Орловић из М. у Угарској, где имам велик посед — одговори странац озбиљно, поносно.

— Из М. у Потисју?

— Тако је, господине.

— Имате ли којег познаника у Београду?

— Немам; али имам добру препоруку на капетана Вујића Николу.

— Врло добро. Јесте се већ састали с капетаном?

— Нисам. Сад сам, ево, првипут у Београду па хтедох прво да се натевани прошетам по њему. Време ми није скупо. Имам кад походити капетана.

— Кад сте стигли овамо?

— Јутрус. Сутра сам наумио у посету капетану.

— Капетан је читав дан преокупиран службеним послом. Он ће вас радије дочекати вечерас. Ја ћу вам ставити на расположење једног пратиоца који ће вас одвести к њему.

— Хвала вам, господине. Али, реците ми, молим вас, зашто сам ја управо доведен на полицију?

— Хе... код нас је таки ред. Ми сваког странца предусретамо пријатељски. Водимо бригу о њему, да му се не би каква непријатност догодила. Настојимо да му у свачему будемо на услузи — разјасни му предусретљиво Радојковић, и кврцне с прстом у звонце. Из побочне собе уђе један детектив. Радојковић му рече да отпрати странога господина у касарну, у аудиторску канцеларију капетана Вујића. А по одласку обојице, зовне Вујића на телефон, саопћи му све што је сазнао о загонетном странцу, каже му и своје мишљење о њему, и замоли капетана да му, истим путем, јави резултат те посете.

Орловић је имао довољно времена да, успут, премишља о тому чудном поступку београдске полиције. „Ово је непоњатан свет“ — мишљаше он. „Би ли наш солга био тако предусретљив и услужан? Би ђавола. Бацио би странца у бутурницу, да га жандарми по вољи намекшају, па би га тек онда узео на испит кад би му и последње модрице нестало“.

— Моје је име Орловић Вељко — представи се странац, кад уђе у капетанову канцеларију. — Велепоседник сам у М., у Угарској.

— Капетан Вујић... Чему имам да захвалим [359] ту почаст, господине? Изволите места узети — предусрете га капетан, примичући столицу, а и он седе за свој писаћи сто. — Смем ли вас послужити с цигаретлом?

— Хвала, господине, на љубазности — поклони се странац. А у себи помисли: — Ох, да наивна света! Та ове би могао човек жедне преко воде превести! — Запали цигаретлу и отпоче озбиљно:

— Мене је, господине, мој пријатељ и једномишљеник, Ристић Стеван, уредник „Српске Будућности“ у В. упутио на Вас, да вам саопштим наш смер, и да вашим посредовањем дођем у додир са позваним факторима, једном речју: да договорно утаначимо шта нам ваља чинити да тој смер срећно изведемо.

— А смер би тај био?

— Позната је ствар, да један део журналистике у Монархији војује за то, да Монархија оружаном силом стане на пут Србији у њезином продирању у извесне крајеве на Балкану. Знатан број упливних и у народу нашем поштованих људи разговарали смо о тој евентуалности и одлучили смо, да осујетимо тај потхват наше дипломатије. Решили се Монархија на ту пустоловину, ми ћемо дигнути револуцију у свима нашим српским и хрватским крајевима. А не сумњамо да ће и сами Мађари пристати уз нас. Ја сам, господине, готов половину мога имања жртвовати на то. И нисам ја сам. Има нас доста који ће то такођер учинити. Али у томе, разуме се, треба да смо у дослуху са србијанским меродавним круговима. Србија треба [360] [...] [361] да нам иде на руку; да нам помогне с оним што нама оскудева.

— Мислите, с оружјем? — поможе му капетан.

— Тако је.

- И с новцем?

— Хјо, покрај све пожртвованости наше, ми ипак не бисмо били у стању да из сопствене снаге подмиримо и трошкове тога подузећа. Морали бисмо рачунати и на новчану помоћ Србије.

— Па како ви замишљате, на који начин би се имао да склопи тај споразум између Србије и вас тамо?

— Засада ће бити довољно, да ваши меродавници даду мени уверење да прихваћају мој план, и да пристају на услове што вам их наведох у погледу помоћи. Ја ћу то реферисати мојим једномишљеницима, и онда ћемо изаслати једног или два наша поузданика који ће поближе да означе све појединости, и да са вашом владом утврде пакт о целој тој ствари.

Капетан Вујић, слушајући ово разлагање, није могао да утоли осмејак који му се силом појављивао на лицу. Орловић је тај осмејак капетанов на добро тумачио, па напослетку рече:

- Ја бих вас, дакле, молио господине, да ми инсценирате састанак са оним меродавником који је позван да ту ствар узме у своје руке.

— То је, дакле, све што засад желите — рече капетан, са оним немирним осмејком на лицу.

— То је све. Искрено и верно сам вам изнео целу ствар, а ви ћете то доставити надлежном месту. Ја сам отсео у хотелу „Москви“. Онде ћу чекати вашу поруку у погледу даљих корака.

— Ваша искреност ме обвезује, господине, да и ја вама искрено, без икаква околишења, изјавим моје мишљење о целој тој ствари. Молим да ме изволите пажљиво саслушати — одврати капетан и настави, са оним вечитим осмејком: — Прво и прво [362] знајте: Србија не само да не жели, она осуђује сваку револуцију у Монархији. Ја се нећу преварити ако тврдим да нашем народу у тамошњим крајевима не пада ни на ум какав преврат у својој домовини.

— Али, — упаде у реч странац - ја то тек боље знам.

— Молим вас да ме саслушате као што сам и ја вас саслушао. Дакле, о каквој револуцији у Монархији не може бити ни разговора. И тиме смо свршили оно што ви рекосте да је ваша мисија. А сад да пређемо на оно друго, што ће се вас свакојако више тицати. Наша полиција зна да ви нисте — као што сте случајно рекли — данас први пуд у Београду. И пре три дана сте били овде. Полиција вам је и онда и данас пратила сваки корак али, на вашу срећу, није запазила ништа кажњиво у вашем бављењу овде. Да је нашла што, ви бисте данас били мој заробљеник. Но нешто сте ипак згрешили. Учинили сте један полицајни преступ. Пријавили сте се овде под туђим именом. Није истина да се ви зовете Вељко Орловић. Не знамо јесте ли уопће какав велепоседник, али је установљено да у М., па ни у читавом Потисју нема велепоседника Орловића.

— Молим. Мој пасош је довољан доказ — упаде опет странац.

— Ваш пасош је прост фалзификат. Али за то ћете имати пред вашом власти да одговарате. За шпијона не могу вас сматрати. Била би увреда за вашу дипломатију, кад би се претпоставило да она није знала вештијег човека послати у ту мисију. Ви нисте шпијон ваше дипломатије. Ви сте се на своју руку латили те гнусне работе. Јамачно са намером да, ако вам посао испадне за руком, из мржње увалите кога у зло. Ја и то сумњам, да сте ви Србин. У мени се та сумња породила одмах како сте ми се претставили. Србин нигде на свету не изговара [363] своје презиме пред крштеним својим именом. Из тога закључујем да ви припадате оној нацији код које је обратан обичај. Моју сумњу поткрепљује и ваше тврдо, туђинско акцентирање гласова у српском говору. Дакле, пошто не налазим разлога да вас ставим под оптужбу пред војним судом, то ћу вас вратити полицији, да она даље поступи против вас. Један војник ће вас одмах отправити онамо.

Странац се није дао збунити овим открићем капетановим. Шта више, кад је чуо да га само полицајна казна чека, његова дрскост се још потенцирала. Добро смишљеним негодовањем и жестином увређене части, поче он да креше:

— Господине, томе се колачу нисам надао. Кад ја и моји једномишљеници мећемо на коцку своје имање и, можда, живот свој у корист Србије: онда ви мене зар да тако предусретнете? Да поступате са мном као са каквим лупежом? Је ли Србији, у овим тешким приликама, на одмет помоћ прекосавске јој браће? Да вас уверим о поштеним намерама мојим, ево вам стављам на расположење, или дајем као добровољан прилог српским рањеницима ову маленкост.

Уз те речи, странац устаде, истрже из џепа свој новчаник, извади једну хиљадарку и, са неком врстом охолости, положи ју на сто.

— А сада — рече затим гордо — надам се да не ћу бити више узнемириван у мој личној слободи.

Капетан притиште дугме електричног звонцета. У трен ока, створи се у соби један војник. Подиже десни длан до слепочице и одрешито прозбори:

— Заповедајте, господине капетану!

Капетан устаде, опружи прст на хиљадарку и погледа оштро у очи странцу.

— Овај новац узмите натраг. Наши рањеници примају добровољне прилоге само из чистих руку.

Онда се окрете к војнику:

— Пушку на раме, па отпрати и предај овог господина шефу полиције.

— Разумем, господине капетану.

Телефон је зазврјао, а двадесет минута доцније, стојао је странац опет пред Радојковићем.

Сутра дан је изишао у службеном листу овај комунике:

„Полиција је синоћ ухапсила једнога странца који се, под лажним именом Вељко Орловић велепоседник из М у Угарској, хтео да понуди нашој влади, да, с њом у споразуму, дигне тобоже револуцију у српским и хрватским крајевима суседне монархије, у случају, ако би ова оружаном силом хтела да спречи напредовање наше војске на Балкану. Далеко од помисли да је тај странац имао од својих власти мисију да на тај начин увуче у нове неприлике како нашу владу тако и нашу браћу с ону страну Саве и Дунава, шта више, у основаном уверењу, да је тај странац сам на своју руку, јамачно, да интриганским путем, из личне мржње, тамо преко ували кога у зло, — узео на се ту прљаву улогу: полиција је осудила тога странца на осам дана затвора и на пропрату најближој заграничној полицајној власти ради испитања ваљаности његове путне исправе, пошто је својим путем установљено да у М. у Угарској уопће нема велепоседника под именом Вељко Орловић, те по тому, што је тај странац под лажним именом дошао у Београд“.

— Јесам казао да је шпијон?! — узвикнуо је новинар Росић, кад је тај комунике прочитао. А госпођа Јаснићка се слатко насмејала кад је из истог извора сазнала да је она у тој шпијонској афери, незнано, као сведок преслушана.

ШЕЗДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА.
Поздрав из Скопља.

Недеља је била. Одморни дан Стојанкин. Она се спремала у цркву да благодари Богу на слави што ју је даровао српском оружју и, да му се помоли за дуг живот и здравље, за јуначку срећу онога, који је поделио њезино родољубиво срце са отаџбином њезином.

Издала је још последње наредбе служавци, узела Зборник молитава, прекрстила се и целивала сребрн крст на Зборнику и пошла на свету службу божју.

Она на улицу, а притрча јој хитроного ђаче-писмоноша, са уздигнутом руком и писмом у руци.

Стојанка прими писмо, на којем беше ударен жиг војне поште у Скопљу. Она се, нехотице, окрену натраг. Жеља ју повуче да што пре отвори, да што пре прочита то писмо што га је тако жељно ишчекивала. Али, као да јој неко шапну на ухо: — „Не вређај Бога. Врати се онамо куд си пошла.“ Побожни осећај махом јој савлада радозналост. Она заклопи писмо у Зборник и упути се у цркву.

Никад се није усрдније молила Богу. Молитва јој се из будине душе уздизала Творцу неба и земље, за благо и срећу оних, који се на крвавом ограшју боре за част и слободу напаћенога народа српског.

После службе божје, окрепљена молитвом, слатке наде пуним срцем вративши се дому свом, отворила је писмо, ижљубила свако слово у њему и, пуна раздраганости, узела је гутати с очима оне мушке потезе што се низаху као цветови у невестином венцу.

На челу ружичасте хартије стоји наштампано: „Поздрав из Скопља.“ Даље је Жарко нанизао ове речи:

„Драга моја Стојо!

У задњем мојем писму сам ти обећао, да ћу ти из Скопља писати.

Ево данас је (18. окт.) већ шести дан како се у Скопљу налазим, и тек сад, у једанаест часова ноћу, стигох да ти се одовуд јавим.

Желела си да те што потање извештавам о напредовању (разуме се; јер о оступању не може ни разговора бити) наше војске. Откинићу, дакле, који час од одмора, да тој жељи твојој удовољим.

То већ знаш и ти и цео свет зна, да је Скопље 13. о. м. својевољно предало се команданту прве армије, престолонаследнику Александру. Истога дана, у два часа после подне, ушао је престолонаследник, на челу једног пука, у стародревну престоницу цара Душана Силног. Хришћанско га је становништво дочекало одушевљеним клицањем; обасипало га је цвећем и радосно га поздрављало као свога ослободиоца. Весељу и грљењу са српским војницима не беше краја. Није чудо: петвековном робу скинут је био, тога дана, турски синџир с руку, па кому би ослобођени узник да пружи у загрљај руке него свом ослободиоцу?

Данас је био свечани улазак краља Петра у Скопље.

Ех, Стојо, моја Стојо! Да ти је било данас гледати ову славу; твоје родољубиво срце растопило би се од милине.

Пређашњи, турски председник скопљанске опћине, дочекујући краља Петра, завршио је свој поздравни говор овим тронутљивим речма:

„Пре пет векова Турци су мачем освојили ове земље. Сад је ратна срећа изневерила турско оружје. Што смо мачем задобили, мачу и предајемо. Од кога смо узели, тому и враћамо!“

Не беше ока које није орисила суза радости и одушевљења. До скора „сиротиња раја“, а данас слободни грађани краљевине Србије, падали су на колена при уласку краљевом и целивали ослобођену земљу своју. Са уплакана али радошћу осветљена лица им дало се лепо прочитати, да им је пао терет са срца што их је пет дугих векова морио. Величанствена беше то метаморфоза, кроз коју је облик петстолетнога роба, наочиглед свима нама претварао се у облик слободна човека. Посматрајући те мученике, ја сам, Стојо, данас потпуно разумео, зашто човек и живот свој даје за слободу. Ја сам уверен, да ће овај народ, ослобођен од тешког турског јарма, достојно ценити оне жртве што их је Србија принела за његово ослобођење.

Буди задовољна, засада, са овим „ратним извештајем“. И дању и ноћу сам под пуном опремом. Сваког часа очекујем наредбу команде за даље наступање. До свршетка нашег подузећа биће још доста крвавих окршаја. Даће Бог да се и ти, што [368] нам још претстоје окршаји исто тако срећно сврше као и сви досадашњи. А кад туримо мач у корице и настану дани мира и задовољства, ти ћеш у тихом гнезданцу нашем наслонити главу на моје груди, а ја ћу ти причати о догађајима што их наша војска сада крвљу бележи у историју Срба.

Прими, Стојо, најусрднији поздрав од твога

„Жарка.“

Кад је прочитала и опет ижљубила писмо, Стојанка је склопила трепавице и предала се машти својој, да јој она изнесе пред душевне очи то величанствено српско славље у ослобођеном Скопљу. Њезина жива машта ју је верно послужила. Однела ју је у стару српску престоницу у коју је улазио краљ Петар са дичном пратњом српских војсковођа. За њима један пук победоносне војске. Улице прекриљене множином радосна народа. Али то све као да кроз неку копрену гледа. Само јој се облик једнога делије јасно показује на помамну дорату, који је лепотом и јуначким стасом сву краљеву пратњу задичио.

Жарко, — мислила је при том — мој Жарко. Ох, видим те како поносито седиш у седлу, и како ти доро поиграва под тобом. Видим ти и отсјај радости на лицу, отсјај опште радости српске, што Косово не ће цвилити више са горке судбине своје. Видим широке груди твоје, у којима бије оно племенито срце што је уз отаџбину нашу и мене обгрлило. Видим те, лепо те видим, Жарко, у низу српских слављеника, који носите слободу браћи својој. Срећан вам био поход, и срећно ми се дому повратио!

Недеља је била, и Стојанка је тај цео дан провела у молитви за срећу српскога оружја и за срећу онога делије чији је облик њезина машта тако јасно јој показала. А при тој молитви је, место зборника, свеудиљ држала у руци писмо Жарково.

ШЕЗДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
Ухваћена бегуница.

Стрина-Неранџа је већ исплакала очи, од туге за својом јединицом. Уздишући и јадикујући шта пута је сама себи говорила: „Ваљда ти и грешим Боже, ал’ ми се чини да бих лакше сносила жалост, да ми је на мојој руци умрла, него овако. Јој! Што јој не пустисмо на вољу да пође за онога ког је сама себи изабрала. Овако, — и жалост и срамота. Одбегла у свет, јер је бабо и нана не дадоше за сеоског писара. А би ли срећнија била да је, по бабовом избору, пошла за каког газдачког сина? Да се удала за недрагог?.. Еј, родитељи, родитељи. Није оно увек срећа, што је ви кујете својој деци.“

А чика-Паја? Сав се пресомитио већ од тешке жалости и од срамоте. Савио се човек као да је грана пала на њега. По читав дан, ако десет изговори. Па и те су му, да их једва разумеш. Васцео дан је на ногама. Сад ту, сад тамо нађе некаква посла, а од свег тога рада му се, тако рећи, ништа не види. Види се, да тиме хоће само да се уклони из близине Неранџине. Да јој не мора погледати у лице. Да не чује њезине тешке уздахе, јер ти уздаси јави пробадају његово срце. А кад му колена почну клецати од умора, он се склони на каквом [371] забитну месту, у сењаку, у коњушари или у врту за каквим грменом, и седне да се одмори. Налакти се на колена а главу наслони на обадве руке па, махајући с њоме и десно и лево, стане сам себи пребацивати: „Еј, што учиних, што учиних! Што убих своје дете! Да ми се откуд данас врати, па да избере црног Циганина: и њега бих примио као сина свога. Али — заврши сваки пут чика-Паја и махне с руком — доцкан ми дође ова памет. Бог свети зна је ли и жива!“

Кад се тако изјада, он се извуче полако из заклона, погледи не ће ли му ко откуда у сусрет и, кад се увери да нема од кога сакривати очи, пође даље и насумце се лати каквога посла.

Најтеже је било и њему и жени му, кад су сели за ручак и за вечеру. Обојима су се погледи прикрадали оному месту на којем је некада њихова јединица седела. Еј, како ли су онда ведра лица, свагда весело седали за сто! Други је живот био у кући, а зачин тому животу је давала њихова Ната. А данас?.. Та ово и није живот, што га њих двоје овдје трају. Ово је мучно таворење, без зрачка радости и без наде даће им сунце икада лепше сијнути. Седе за столом, а сакривају погледе, да им се не састану. Ниједна реч не сме да им прелети преко усана. Ниједно не сме да изрази своју тугу и свој бол. Боје се узајамнога пребацивања. Обоје се осећају кривцем. Скрушена срца, обоје чекају само смрт, да их она избави из ове тешке патње. И кад већ осећаху да ни тај час није далеко, — онда им стиже Стојанкино писмо.

У чика-Пајиним и стрина-Неранџиним очима [372] одједанпут засија суза радости. Обоје кликнуше у један глас; — „Нато, чедо моје! Само кад си жива!“

Други је дан стрина-Неранџа већ осванула у Београду.

Иако је писала да ће још онај дан походити Нату, Стојанка није то учинила. Побојала се немилих последица кад би Ната сазнала пре, да је уловљена, него што јој мати дође. И, ко зна, није ли то добро било? Из родитељске куће одбегла девојка, ко зна, би ли остала у Ризнићевој кући, кад би сазнала да су јој ушли у траг? Не би ли се побојала материна гнева и не би ли, стога, навукла и тежи грех себи на душу?

Да се обезбеди од свих непријатних могућности, Стојанка је одгодила посету Ризнићевима док јој стрина-Неранџа не дође. Али, да сазна нису ли доктора Јовановића очи превариле, отишла је сутрадан у ону болницу у којој је лежао рањен Пера ћата. Преко лица је спустила погуст вео да се склони од Натиних очију. На руци је понела подобар завежљај разне понуде, дувана и цигаретли. А, по казивању доктора Јовановића лако је нашла у болници ону собу у коју је пошла била.

Застала је одмах код прве постеље на којој је лежао рањеник са завијеном главом. Стојанка га поздрави и пусти се с њим у разговор из кога сазнаде да је он Натин земљак. Принесе му понуде, сладећи му свако парче посебице. Рењеник узме једно парче, захваљујући јој учтиво.

— Узми још — нуђаше га Стојанка.

Рањеник јој баци благодаран поглед, насмеши се и рече:

— Ако ми дозволите, госпођо, да га другом поклоним, онда ћу узети још једно парче.

— А коме ћеш да га поклониш?

— Ето, тој девојци што стоји за вама.

Стојанка се осврну и спази Нату која баш у тај мах беше дошла у поход Пери те се стидљиво насмешила на те његове речи.

Стојанка ју познаде на први поглед. Окрену се опет ка рањенику и нешто живахније рече:

— Узми, узми само још колико ти је воља. Можеш и поделити...

Није завршила реченицу. Опростила се од рањеника; пожелела му што скорије опорављење и пошла даље, од постеље до постеље. Понудила је сваког рањеника са донесеним посластицама и сваком рекла по коју утешну реч. А и она беше утешена овом посетом, јер је својим очима видела Недићеву Нату. Унапред је уживала у оној радости стрина-Неранџиној, што ће јој донети скори састанак са својом јединицом.

Трећи дан изјутра, служавка баш унела доручак Стојанци, а закуца на вратима и уђе стрина-Неранџа.

— О, баш сте ми добро дошли, стрина! — дочека ју млада домаћица. Ижљуби се с њом; поможе јој да скине огртач и посади ју за постављен сто.

— Ох, стрина-Неранџа, не могу вам исказати како се радујем што смо нашли Нату.

— А где је срце моје?

— Ту је. У доброј је, у врло доброј кући. Али... та ви сте озебли. Изволите, узмите ову кафу да се загријете мало. Само кад смо је нашли. Немајте бриге. Заложите се и одморите се мало, па ћемо још пре подне отићи к њој.

Иако је била уморна од ноћњег путовања, а није ни јела ништа од јуче у подне, — стрина-Неранџи није било ни до топле кафе ни до одмора. Она је седела као на жераинци. Једва је чекала да види своју јединицу. А овамо се опет устручавала да пожури Стојанку. Та она је и тако доста учинила да се Нати у траг уђе. Без ње је не би никада нашли.

Док су доручковале, одмориле се и поразговориле, и док се Стојанка преобукла, — беше већ и подне близу.

Стрина-Неранџу тек сад обузе право нестрпљење, кад пођоше к Ризнићевима. Њој да је да полети тамо. А опет јој се чини да су јој ноге од олова. Па ју је и некви страх напао. А не би знала рећи од чега страхује. Ох, што није и Паја дошао с њом!

На улици их чекаше фијакер. Стрина-Наранџи одлахну кад виде да не ће пешице ићи. А кад стадоше пред Ризнићевом кућом па хтеде да сиђе с кола, њој задрхташе ноге — умало што не паде. Спазила то Стојанка те јој прискочи у помоћ. Узе је испод руке и брижљиво је одведе до сред стана Ризнићева.

Стари потпуковник и жена му дочекаше их најљубазније.

— Ово је моја гошћа из Шајкашке. Онде ју [375] цело село зове стрина-Неранџа, па ју и ја тако зовем.

— Ах, наша Војвођанка — прихвати домаћин, а лице му се прели изразом задовољства.

— Мило ми је. Мило ми је — рече домаћица. — Изволите сести.

Потпуковникова гостољубивост не могаше сачекати ни да поседају гошће, већ, онако с ногу, довикну у ону другу собу:

— Софија! Мицо! Где сте да послужите гошће!

— Ех, залуд их зовеш. Није још ниједна код куће. Ја ћу то сама. А ти забављај дотле наше миле гошће.

Не потраја дуго: домаћица донесе послужење. Окусише га и Стојанка и стрина Неранџа, и онда тек изиђоше с бојом на среду.

— Морам вам исповедити, господин-потпуковниче и госпођо, поред мога поштовања, шта ме је још довело данас к вама. Један необичан случај. Један веома занимљив догађај — започе Стојанка. А Ризнић и Ризнићка се, регби, претворили у ухо. Упрли очи у Стојанку, а радознао поглед им само што не каже: Та реци већ, шта је?

— Стрина-Неранџа је мати ваше девојке. Ваше Нате.

— Наше Нате? — зачуди се Ризнић.

— Немамо ми девојку Нату — извињаваше се збуњена Ризнићка.

— Наша се девојка зове Софија Смиљанићева. Поштена, ваљана девојка. И она је пречанка. Ми ју пазимо као своје рођено. Добро дете и, добра Српкиња. Да ју видите само како свесрдно одлази [376] да негује наше рањенике. Како да вам кажем? Са те свесрдности њезине, ја ју управо поштујем — објашњавао је потпуковник одушевљено.

— Нема сумње да је она ваљана и поштена — прихвати Стојанка смешкавајући се. — Али ју је девојачко осетљиво срце навело да учини неку несмотреност. Уклонила се кришом из родитељске куће па дошла овамо. А да јој не би ушли у траг, променила је своје име. Има ли што на свету довитљивије од љубави? Ето, у тому лежи њезина сва кривица.

— Нуто, девојачка посла! — осмехну се потпуковник. — Ја ју, богме, за то не бих казнио. Није она то учинила ни прва ни последња. Свет ће говорити о њој три дана, а четврти ће дан већ наћи што друго.

Потпуковник би и даље прао Натину кривицу, у очитој намери, да стрина-Неранџу умири; али се у тај мах зачуше кораци на ходнику. Неко је прошао покрај врата од салона и ухватио даље ходником.

Потпуковник се диже, извири напоље, те викну у ходник:

— Нато! Ходи овамо, ходи!

Нату као да је неко врелом водом полио. Она се заљуља и махом обневиди. Срце јој за тренут ока задрхта силовито и онда одједном као да излете живот из њега. У то ће потпуковник сасма нежним гласом:

— Ходи, чедо моје, ходи да се обрадујеш. Немаш се ти чега бојати. Знаш да ти у мојој кући ниси никада чула преке речи.

Ната дође полако к себи. Окрену се и покајничким [377] кораком пође ка потпуковнику. Овај ју је дочекао у вратима; узео ју за руку и, улазећи с њом у салон, рече јој још:

— Ходи да видиш ко нам је дошао.

Стрина-Неранџа не могаде даље седети на миру. Она се већ дигла да пође у сусрет својој јединици, кад се Ната отрже од потпуковника и полети мајци својој на груди. Из очију јој грунуше сузе као плаха летња киша. А пољупцима обасипаше груди, рамена и руке материне.

Стрина-Неранџа, држећи у загрљају своју јединицу, не имађаше у тај мах других осећаја и других речи до ли:

— Срце моје, само кад те живу нађох!

Стојанка, домаћин и домаћица, тронути тим призором, стојали би у бескрај као неми гледаоци, да их непобуни Мица. Њезиним доласком сценарија доби други облик. А Стојанка заиште од Ризнића и Ризнићке дозволу, да може Нату ка својој кући одвести.

У Стојанкином дому је и стрина-Неранџа и Ната пустила срцу на вољу. А кад им је сузама извор усахнуо, стрина-Неранџа поведе реч о повратку у њихов завичај.

— Не могу, нано, не могу! — уздахну Ната очајно.

— А како бих се ја, жалосна вратила без тебе! Бабо би ти свиснуо од туге кад би видео да ја сама, без тебе долазим. Немој кћери, немој нас силом гонити у гроб.

— Не могу, нано! — понови Ната изнемоглим гласом. А мати ју узе храбрити, трудећи се да ју приволи на повратак родитељском дому.

— Бабо ти је све опростио. Ни речце ти неће прозборити о оном што је било. Даће очински благослов и теби и оном кога ти избереш себи за друга. Ал’ ми је на поласку и то рекао, да се без тебе не враћам кући. Он сад једва чека да опет види своју јединицу. Немој нам, чедо моје, поново нож у срце забадати. Та ти си сва наша радост; сва брига и старање наше. Била си свагда послушна, па послушај ме и сад. А што те је младо срце завело па згрешила својим родитељима: то ти је већ опроштено. Хајде, злато материно, хајде да се спремамо кући.

Док је стрина-Неранџа тако тепала својој кћери, — у Натином се срцу бориле о превласт две љубавне силе. Сила детиње и сила девојачке љубави. Борила се прошлост са будућношћу.

Охрабрена мајчиним слатким речма и подлегла неодољивој сили девојачке љубави, Ната погледа тужно своју нану и одлучношћу пуним гласом рече:

— Слатка нано моја, не могу! Волим га, па шта ћу?

— Еј, чедо моје, Бог зна где је он; где се лута по свету!

— Не лута се. Рањен лежи у болници — пожури се Ната са одговором, осећајући лепо како јој је срцу одлакнуло после ове исповести.

Изненађена овим обавештењем, стрина-Неранџа склопи руке на грудима, подиже очи к небу и уздахну:

— Бог му дао што скоријег оздрављења!

— Оздравиће, нано. Хоће, кад се и ти за њега [380] Богу молиш — прихвати Ната радосно, и загрли и ижљуби мајку своју.

Да се могао ту створити писар Пера и стати уз Нату: стрина-Неранџа би им и у своје и у чика-Пајино име од срца дала родитељски благослов.

Кад је већ између матере и кћери до толикога зближења дошло, — упусти се и Стојанка у разговор.

— Знате шта стрина-Неранџа? Ја знам шта је Нату заковало за Београд. Па нека она остане код мене, док онај рањени јунак не оздрави. Дотле пак може и чика-Паја долазити овамо да види своју ухваћену бегуницу. А кад момак оздрави, што им онда не бисте дали ваш благослов? Што љубав везује, то је грехота раздрешити.

Стрина-Неранџа је, иако не потпуно задовољна, сутрадан ведрија лица отпутовала кући.

ШЕЗДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Ризнићеви у жалости.

„Српска је војска 15. октобра очистила од Турака Овче Поље, а сутрадан је, после огорчене битке, заузела Велес. У тој се битци борило осамдесет хиљада турских војника, и Срби су их натерали у дивље бегство.“

Тако су гласили ратни извештаји што су после те битке разаслати у свет.

У Београду се такав исход битке сматрао сасма природним. Оно самопоуздање, са којим је Србија пошла у рат против Турске, није дало места ни помисли да би се иједна битка могла свршити другачије, но само победом српског оружја.

Кад је српска војска погонила Фети-пашу на Овчем Пољу, у Београду се није говорило о могућностима гледе исхода битке, већ се страховало за поједине драгоцене животе. Повољан исход битке држали су као у камену урезан. Али се стрепило од оних извештаја што после сваке крвавије битке јављаху да је ова или она перјаница српска пала на бојишту.

Потпуковник Никола Ризнић је, после битке код Велеса, добио од команданта другога коњичког пука овај брзојав:

„Коњички потпоручник Воја Ризнић, гонећи Турке [382] од Велеса, данас јуначки погинуо. Учињено је расположење да се његово мртво тело пренесе у Београд.“

Старом Ризнићу се стегнуло срце од бола, кад је прочитао тај брзојав. Али је његов војнички, његов српски дух убрзо савладао тај бол и с пуним поносом помисли: „Јуначки је погинуо за слободу!“

Ко не познаје дух српскога народа и његову љубав ка слободи, а пратио је догађаје у овом рату за ослобођење потлаченога српства на Балкану,— тај је могао наћи стотинама узвишених примера са каквим су беспримерним пожртвовањем Срби родитељи пратили своје синове у тај свети рат. Могао се уверити, да је само Србину дато то осећање поноса и утехе, које је јаче од жалости за сином погинулим за слободу.

Старац није тражио речи у које ће увити ту кобну вест пред својом женом. Он је стао пред њу и одрешито јој рече:

— Ех, мати, син ти је јуначки погинуо. Буди поносна. Имала си га зашто родити. Погинуо је за слободу своје потлачене браће.

Рекавши то, узео је на се зимски огртач и отишао одмах у месну војну управу, да се извести и споразуме онде о погребу Војином.

Материно срце старе Ризнићке није тако лако нашло утехе у својственом српском поносу. У ње је јача била туга за изгубљеним сином. Чисто јој је добро пало што јој је муж отишао од куће и оставио њу и Мицу да се исплачу док први бол не попусти.

Мртво тело Војино је тек трећи дан ујутру [383] стигло у Београд. Војништво и силан народ га је дочекао на железничкој станици и отпратили у цркву. После опела, пратња је од цркве до гробља расла на сваком рогљу.

Стари потпуковник, у војничкој униформи и окићен с орденима, корачао је војнички за мртвачким одром свога сина као кад би учествовао у свечаности каквој. На лицу му строга озбиљност. Ни сенке туге и жалости. У очима јасан израз самосвести, да му је син верно и јуначки извршио дужност према својој отаџбини и свому народу.

То озбиљно држање потпуковниково улевало је снаге и у жену његову, да је могла пригушити бол у срцу свом. На лицу са изразом покорности вољи божјој, без сузе у очима а наслоњена на руке својих кћери, кретала се одмереним кораком.

И Стојанка и Ната су испратили потпоручника Воју до вечне му куће. Стојанка задубљена у мисли о бојишту у скопљанским крајевима, а Ната, гутајући сузе и размишљајући о тешком терету што би на њезино срце пао да, Боже оккони, писара Перу овако прате.

СЕДАМДЕСЕТА ГЛАВА
Обновљене старе везе.

Ранко Предраговић не беше навршио још двадесет другу годину своју кад је одличним успехом свршио трговачку академију у Берлину, где му је некада и отац учио. По свршетку наука одмах је примљен био у службу Српске Народне Банке. Не прође од то доба више од четири године, а Србија огласи рат Турској. Разуме се, да би и Ранко отишао био под заставу, али је, на вељу жалост своју, био неспособан за војничку службу. Био је кратковид. А краљевина Србија није дотерала дотле, да и кратковиде момке приморава на крвну жртву отаџбини.

Ранко се загледао у Јованку на неквој забави. Он је тада трећу годину служио код Народне Банке, а она тек постављена беше за наставницу више девојачке школе. Њезино смерно понашање, њезина образованост, нежност и умиљатост убрзо су освојиле срце Ранково. И таман је он одлучио био да запроси руку лепе наставнице али — сва се Србија затресе од усклика: „Живео рат!“

За време рата умукну не само музе, него и Сватовац. И Ранко је клицао у славу рата, али је шта пута помислио: „Ох! Што се не одлучих раније да ју запросим!“ или: „Само да је месец дана доцније објављен ратни проглас!“ У срцу му је буктило и родољубље и нетрпљивост. У једном часу је зажалио што му Бог не даде здраве очи да би и он могао с браћом на Косово, а у другом је горио [385] од жеље да српски мач што брже сломије старога душмана. Еј, колико је завидео Јованкином брату кад је овај отишао у четнике! Чинило му се да би га и Јованка више ценила да је и он могао отићи с Миланом. Па још да се могао подичити са каквом тешком раном добијеном у борби за слободу. Али, узалуд и ватрено родољубље и роптање на судбину. Очи, — очи су његова недаћа. Мора ју сносити ма колико му тешка била.

И сносио ју је мушки. Али кад чу да је и Јованка отишла у четнике, — младић готово да помери памећу. У служби својој ни налик на онога вредна и тачна, свагда добро расположена Ранка Предраговића. У родитељском дому не могу да му се начуде што се тако изменио. Мајка га заман моли и преклиње да јој исповеди своје јаде. Очино ни световање ни прекор не могаше му растерати сету, нити измамити из њега речце која би разјаснила његово туговање. Могли би га били на ватру положити, — ни онда им не би открио био разлога својој тузи. Трпио је, венуо је, не спомињући никада никому, шта га тишти, шта га боли. Само би час по час уздахнуо горко и помислио — „Очи, моје очи!“

Родитељи му се већ бацили били у бригу и саветоваху се да му потраже лека ма где у свету. У то стиже вест, да су српске комитске чете на Качанику распуштене. У кућу Предраговићеву донео ју је сам Ранко. И донео ју је са великом радошћу, да му се мати уплашила сад опет од тога нагла преокрета у његовој души. Родитељи му не могоше никако да схвате, откуд велика радост у Ранка због [386] распуштања комитских чета! Бојажљиво ће га запитати:

— Па је ли то.. знаш, ја се не разумем у војничким пословима и у ратовању... је ли то распуштање комитских чета тако важан догађај?

Ранкова живахност као да се на ударац какве мађијске шипке повратила. Његова досетљивост је одмах погодила оним путем, који не води у тајну његова срца.

— Како да није важан? Комитске су чете стога распуштене, што су извршиле своју задаћу. А знаш ли, море, шта то значи? То значи — да је непријатељ сатрвен.

Од тога је дана Ранко био опет онај вредни, тачни, свагда добро расположени Ранко Предраговић. Снага му се на очиглед враћала. За свакога је имао по коју угодну реч. Ако се у његову друштву заметла каква шала, његове су је досетке свагда зачињавале.

Београд је дочекао комите са Качаника одличном свечаношћу, изјављујући им своје признање и захвалност за родољубиву готовост, којом су живот свој изнели на жртвеник слободе.

И Ранко је дочекао на железничкој станици те љуте осветнике Косова. Дочекао их са венцем од белих ружа у руци, и до дна душе узрујан од нестрпљивости.

Прва је скочила са воза „посестрима свих српских комита“. Њој су четници свагда и свугде почаст одавали.

Громки узвици: „Живели!“ хорили су се далеко преко границе Београда. А Ранко, зажарена лица, [387] опијен одушевљењем, притрчи к Јованци и положи јој на главу венац.

Њезино опаљено, али сад још лепше и умиљатије лице под тим венцем изгледало је као светокругом обасјано. Љупким осмејком што памет заноси, пружила је руку Ранку и захвалила му на ненадном дочеку.

Дужем разговору не беше времена. Четници поискакаше из воза, уврстише се и упутише се у град уз непрекидно клицање публике, која беше закрчила све улице куд су млади јунаци пролазили. Свако је око тражило међу њима Јованку, да ју посебице поздрави. А она је поносито корачала у реду покрај свога брата, по војнички шаљући отпоздраве и десно и лево. Годило јој је, а и с правом јој је могло годити то одликовање. Она је верно извршила дужност коју је сама себи одмерила, према својој отаџбини.

Ранко је читавог пута дрхтао од узбуђења и радости. Не знађаше како да захвали Богу, што је Јованку живу и здраву вратио са ратишта где се толика крв пролевала; где су толики јунаци кости оставили; са којег су толики богаљи донесени.

Кад је стигао у своје звање, није могао одолети срцу да не узвикне из свег гласа: „Живели српски четници!“. Необична појава међу хладним зидовима где се само рачуна; где се речи шапатом измењују. Али су на тај усклик Ранков, и нехотице, сва пера испала из руку и из свих кутова Народне Банке захорио се одјек: „Живели српски четници!“

Јованка се сутрадан опет пријавила госпођи Стојанци, да настави своју болничарску дужност. Стојанка ју је дочекала сестринском радошћу. Загрлила [388] ју је и ижљубила као мати своје давно невиђено чедо. И онда је додала:

— Не реци ми више „госпођо“. Зови ме Стојанком. Буди ми другарица. Буди ми сестра.

Јованци навреше сузе на очи, од радости. Ижљубише се поново и одоше у болницу да дворе и негују своју рањену браћу. Млада комитка, после толике патње и ломљења, није пожелела одмора. Она је знала само за дужност коју јој је њезино жарко родољубље налагало.

После два-три дана, Ранко је увардао прилику да Јованку, кад је свечера полазила из болнице, отпрати кући. То беше само наставак оних пратњи које су често бивале пре одласка Јованчина у комитску чету. Те су пратње свагда годиле Јованци. Она се радо забављала са духовитим младим чиновником Народне Банке. А некако јој је то и ласкало. Њој, сиротој и смерној наставници Више Девојачке Школе. Али она, која је знала само за бригу о брату свом, није ни отпре осећала ни слутила, да би те пратње могле значити и друго шта, сем угодне младачке забаве.

Те се пратње уобичајише сваки пут кад је Јованка полазила кући из болнице. Ранка није могла задржати ни студена киша, ни оштра вејавица која је сваким даном све несноснија бивала, да се не нађе, у извесно време, на рогљу према болници, куд је Јованка морала пролазити. И Јованка је свагда срдачно пружала руку свому пратиоцу при тим састанцима. Успут би му пак обично причала о сукобима њезине чете са арнаутским разбојницима и мрским Турцима. Причала би о четничком пребивању [389] по шумама, стеновитим врлетима, без крова, на влажну опалом лишћу или на голом камену. Причала је и о хумору комита, којим разгањаху осећаје патње и крепише тело своје, да може одолети свакој непогоди. Само му није причала о оној сцени после мучког напада Арнаута на Качанику.

Жар родољубља што је из тога причања Јованчина избијао, дохватао је и Ранково срце све јаче и јаче. Њему се сад чинило, да је млада наставница њега у патриотизму куд и камо надвисила. Стао се побојавати да он није достојан њезина родољубна срца, њезине племените српске душе. А док му је разбор истицао надмоћност њезина родољубља, дотле му је срце све више жудело за њом; све више је осећао празнину свога живота, коју би само она могла испунити и дати његовом животу вредности на овом свету. И, на послетку је срце превладало над сваким разбором.

Читавог дана било је невреме за које се каже да човек не би ни пса истерао напоље. Оштар северац је звиждао као помаман и засипао сваки кутић, сад суснежицом, сад сољом. По улицама се једва која жива душа видела. Кога није каква невоља или неодложна дужност гонила, тај се свак увукао у топлу собу и са прозора посматрао тај језовити увод у љуту зиму.

Ранко је био уверен, да то злочесто време не ће Јованку задржати од њене дужности. У извесни час, стојао је на рогљу према болници, заклањајући главу с кишобраном, да му је ветруштина не заспе са промрзлом влагом.

— Ох, господине!.. Што сте долазили по тој [390] салауковини! — жаљаше га Јованка кад се састадоше,

— Зар је мени ово невреме шкодљивије него вама?

— Та... знате — заусти Јованка, смешкајући се — на Кара Дагу је било и љућих непогода. Ја сам онде очврснула. Мени ово време неће нахудити. Али вама, вама, који нисте навикнути да вас овакав ветар са суснежицом бије.

— Нема тога зла времена, госпођице, које би мене могло приморати да не дођем овамо по вас.

Јованка се трже на ове речи свога пратиоца. До тога дана није он њој рекао ни речце сличне овој изјави. Стога је за часак и збунила се, али се ипак убрзо прибрала и стала му причати какве је све непогоде она претурила преко главе и, где су је те непогоде снашле.

До њезина стана су обоје почели подрхтавати од необичне хладноће. А кад стигоше онамо, Јованка позове свога пратиоца унутра, да се мало одгрије.

Ох, како је радо примио Ранко тај позив!

У њезиној скромној али укусно намештеној соби осећао се Ранко као да је у срцу њезину. Још никада није био овако близу својој жуђеној срећи. И то га је раздрагало, да није могао даље тајити своју љубав, која се већ узалуд крила, и своју једину жељу, за коју је, до тога часа, само његово срце знало.

Он приступи ведрим лицем, погледом пуним милоште ка Јованци, стисне јој обе руке и молећивим гласом јој прозбори:

— Госпођице Јованка. Ја не бејах још никада тако блажен као што сам сада, у вашој соби овде. Ох, кад бисте ви пристали да ја сав живот мој проведем у вашој непосредној близини!.. Ја вам пружам ево, моје срце, моју душу, сав живот мој. Молим вас, примите га и саставите са вашим животом. Моја ће сва тежња бити управљена на то, да вама до гроба угађам; да вас учиним срећном. Дајте ми Јованка, [391] ваше срце. Пристаните да скопчамо један с другим животе наше.

Док је Ранко то говорио, Јованка је мучила се да савлада дрхтавицу што ју је напала са изненадна узбуђења. Није знала да нађе речи у које би завила одговор на ту молбу младића којег је свагда поштовала. Желела је да јој одговор што мекши, што питомији буде. Да буде окићен благошћу која човеку и у најтежим часовима годи. И, покрај све те жеље, она одговори укратко:

— Ја сам уверена, господин-Ранко, да ћете ви и хтети и моћи усрећити вашу избраницу. Али, мој живот није више мој. Њега је отео од Арнаута и задржао га себи човек, који је у исти мах свој живот бацио на коцку.

Ранко испусти Јованчине руке. Глава му клону и он, блед, утучен, узе шешир, баци још један поглед на Јованку и промуца тужно:

— Збогом, Јованка!

СЕДАМДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
Чика Паја Недић

Кад је стрина-Неранџа отишла у Београд по своју кћер, чика-Паја Недић је постао разговоран, приступачан, љубазан и према мачету крај пећи. Кога год би сусрео, имао би што да му рекне, да га што запита. Свога верна чуваркућу, Гарова, од Натина нестанка није марио ни оком да погледа. Мрзак му је био — као да је њега теретила нека кривња. Кукавно псето је спочетка покушавало да му се умили. Притрчавало му изненада и лазнило му руку, — само што му није рекло: та што се на мене љутиш, кад ја нисам крив. А чика-Паја би га на то макнуо с ногом да су му ребра пуцала. И сирото псето се, напослетку, сасвим отпадило од свога госе. Али сад, ако не имаде никога с ким би проговорио коју, чика-Паја је сам звижднуо Гарову и, кад овај дотрчи, тапкао га је по леђима, гладио га по глави и тепао му је као детету.

Све је то чинио чика-Паја само зато, да га прође дан, који му је долазио дуг као година.

Па и тако једва је дочекао да се смркне, да дође вечерњи воз који ће му довести његову јединицу. Ослушкивао је и ослушкивао: кад ће већ једном зазвиждати локомотива. И зачу се, једва једвице, и тај звиждук.

— Ево их! — узвикну радосно чика-Паја па изађе пред кућу, да још на улици дочека Неранџу и Нату.

Већ се помаљаху и некоји сељани и сељанке који се враћаху железницом из вароши. Првога, који му је зажелео „Добро вече“, заустави чика-Паја и, »вента ради«, запита га: како је путовао, надајући се, да ће му овај одговорити: „Ево и твоји“.

Преварио се у тој нади.

Прође и други и трећи и, напослетку, не беше више путника. А он би сад већ и упитао којег, да га је било, еда ли и његови дођоше?

Сневесељен врати се у кућу и, — шта је знао? — баци се на постељу. Премишљао је и премишљао: зашто не дођоше? А рекао је и трипут Неранџи, да се одмах, са првим возом врате кући.

Сутрашњи је дан исто тако провео, само му нестрпљење беше куд и камо порасло. Није могао на дому сачекати долазак железничкога воза. Изишао је на станицу. Тако је смислио да прескочи оно време што би га провео у чекању код куће. А то баш и јест оно време, у којем нестрпљење најнесносније бива. Али да грдне жалости његове, кад Неранџа сама сиђе с кола и приђе право к њему.

— Зар сама долазиш! — викну чика-Паја на њу, не осврћући се на то, што ће из тих његових речи и други моћи намирисати, на што се то његово питање односи.

Стрина-Неранџа се приљуби уз њега, тргне га за рукав и прошапће му:

— Не може још доћи. Остала је код госпође Стојанке. Код куће ћеш чути све. Хајдемо.

Ех. Код куће ће чути све. Ал’ где је чика-Паји толико стрпљења, да чека док стигну кући!

Он повуче жену у страну, док путници не одмакнуше од станице. Кад видеше да нема никога више кој би ишао у село, пођоше и они спорим кораком.

— Казуј, шта је. Ваљда није опет какво ново чудо?

— Није. Госпођа Стојанка је желела да Ната остане код ње, још за неко време. А тебе је поздравила да јој одеш у поход. Еј... Сад тек видим каква је то добра душа и паметна госпођа!

Чика-Паји се, већ на те речи, почео топити лед са срца. А кад му је жена испричала све: како је Ната нашла склоништа у кући једнога господина и госпође; како јој је ту добро било, како ју је господин хвалио; па онда, како је писар Пера био у рату; како је рањен; како га је Ната нашла у болници и како га сад онде негује: — чика-Паји се стопут већма ражалило што је и своје дете и писара Перу бацио у толику невољу. Да се могло, он би се још тога вечера кренуо био у Београд, да заглади и, колико се може, поправи оно што је он покварио.

Сву ноћ се преметао у постељи и љутио се и на петлове, што већ не објаве зору. И напослетку га је нестрпљивост, још пре кукурекања петлова, подигла из постеље.

Неранџа му је још увече спремила торбу и чика-Паја је то јутро био први на железничкој станици. Из дуга времена, сваки час је вадио буђелар из прслука, измотавао из њега онај папирић што му га је Неранџа дала и на којем је био забележен стан госпође Стојанке. Колико је пута прочитао оно што је Стојанка на тај папирић забележила, толико је пута поновио у себи Неранџине речи: „Кад стигнеш у Београд, не полази са станице пешке, већ седи у фијакер, подај ту цедуљу кочијашу и реци му: ево, овамо ме одвези“.

Добро је било што га је Неранџа тако поучила јер од онога роја мисли што су се читава пута врзле по његовој глави, он не би знао био измотати улицу и број куће Стојанчине, да се је само на памћење своје био ослонио.

Погранична полиција у Земуну беше рада да [395] сазна — којим послом он иде, у ово ратно време, у Србију? У чика-Паји се, на то питање пробудио бачвански хумор па им одговори: „Та ваљда тек не мислите да ћу и ја, овако стар, у српске комите? Није Србија спала на оваке богаље!.. Летос ми се удала кћи у Београд. Човек јој је отишао у рат, а она остала сама на дому те идем да ју доведем мојој кући. Кад баш хоћете да знате, ето зашто путујем у Београд. А кад се сутра вратим с њоме, увидећете да вам не лажем“.

Прегледаше му путну исправу, прегледаше му торбу, промерише и њега добро с очима и — пустише га с милим Богом.

Кад је стао на земљу својих прадедова, чика-Паји се раширише груди. Не могаше сит да се наудише онога зрака што слободом мириши. Нашао се у непознатому свету, и ипак му се сваки човек познатим чинио. Он је поздрављао свакога, а њега је свако отпоздрављао. Долазило му је да се рукује са једним и другим и да га својски упита: „Како си, брате?“

Србијанска полиција није била радознала: шта ће он у Београду? Без бриге је сео на фијакер и предао ону цедуљу кочијашу. Овај, иако није знао читати, разумео је шта то значи. Показао је цедуљу једном господину и овај му је прочитао са ње свесрдно улицу и број куће.

Чика-Паја није затекао код куће ни Стојанку ни Нату. Стојанчина девојка, Анђа, кад јој је рекао ко је он, уведе га у собу и, рекавши му да су оне у болници и да ће тек у подне доћи кући, пустила се с њим у пријатељски разговор као са својтом каквом. Како је путовала стрина-Неранџа? Кад је стигла кући? Јесу ли се обрадовале гласу, да је њена госпођа нашла Нату? У које доба се он кренуо од куће? — и још многа, многа питања је Анђа имала, по којима је чика-Паја јасно видео колико је [396] овој кући на срцу лежала судбина његове кћери. А то је у великој мери стишавало и његову нестрпељивост.

— Ево их! — узвикну одједном Анђа, кад спази на прозору Стојанку и Нату.

— А гле нашег чика-Паје! — зазвони радосни глас Стојанчин.

— Бабо! — викну Ната и паде пред њега на колена. Узе му љубити руке и полевати их врелим сузама.

— Бабо, опрости ми! —

— Опроштено ти је, дете моје. Опроштено ти је све! Али прошћавај и ти свом баби, што те је душмански измучио.

— Заслужила сам бабо. Нисам те послушала.

— Ех! — одмахну с главом чика-Паја, као да тиме хтеде избацити из памети и сећање на све оно што се непријатно догодило. — Него кажи ти мени где је наш Пера? Одведи ти мене к њему.

— После ручка ћемо те одвести — прихвати Стојанка. — А сад хајдемо да ручамо.

СЕДАМДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
Под градом Краљевића Марка.

19. октобра српска се војска кретала ка Прилипу, колевци и граду Краљевића Марка. Турци се, у повлачењу, беху зауставили и утврдили између Велеса и Прилипа, на Козјаку, Крстацу, Пристату и Мукошу, великим висовима планине Бабуне. Кључеви њихових позиција налазили су се на одсеку и на висини од 1200 до 1500 метара, одакле је отпор био лак, омогућен гађањем на врло велику даљину, дочим Срби нису могли нападати ни са каквог згодног места. Са теренских прилика, пољску артиљерију употребити уопће нису могли.

Непријатељ, користећи се веома вешто тереном, брисао је артиљеријском, митраљеском и пушчаном ватром падине, уз које су се Срби морали пузати као козе. И они су ипак успели да заузму један по један турски положај. Пошто су Срби Крстац заузели нечувеним напором и огромним губицима, Турци су се повукли и зауставили на Козјаку. У тому положају их је ноћ затекла.

Сутрадан, у освитак, бој је почео поново. Турци су покушали да поврате своје изгубљене положаје и нападали су веома жестоко, али су их српски бајонети и бомбе, сваки пут, десеткујући одбијале.

„Морамо пошто по то узети Прилип, колевку Краљевића Марка!“ — хорило се из јуначких грла и официра и војника српских. Није ту нико помишљо на смрт, која је непрестано махала с косом међу њима. Што их је више падало, то их је све упорније [398] постицала на борбу мисао, да се колевка Краљевића Марка мора заузети.

Поручник Влада Алексић је у сваком боју одликовао се невиђеним јунаштвом. Шта пута су га његови војници молили да не излаже свој живот толиким опасностима. Његова глава за њих све мисли и управља с њима. Шта би они, јадни, да та мудра глава падне?

— Само нек вам је срце свагда на месту, браћо. А моја глава толико исто вреди колико и ваша. Паднем ли ја, ево вам већ сада остављам у аманет моју команду, за сва времена: „Напред!..“ Та реч нека вам је свагда и у души и у срцу. Она ће вам свагда победу и славу донети.

Други дан битке на Крстацу, поручник Влада Алексић је био, тако рећи, продрзљив. Његова одважност је, тога дана, надмашила свако јунаштво. Где је борба најжешћа била, где су се бајонети најљуће ломили, где се „зубма клало“ — онде се борио поручник Алексић.

У таком ужасном покољу једном, узвикну Алексић колико га грло подносаше:

— Ено куле Краљевића Марка! Напред! — То викну и, погођен куршумом у груди, паде као подсечен бор.

Војници му притрчаше и изнесоше га из убојне линије.

Кад га положише на носила и пођоше с њим на превијалиште, још једном се разабра и изусти:

— Ено куле Краљевића Марка... Напред. — А несвестица му освоји душу.

СЕДАМДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
Занимљива пригода у Скопљу

Поред ужасних тешкоћа, зла времена, непрекидних бојева, — српска је војска надчовечним напором и јединственом дурашношћу сламала и одмах даље гонила непријатеља. Није му дала ни да одахне, а камо ли да се одмори и прибере. Та одлична својства и жарко родољубље српскога војника разјашњују нечувене и ван Србије и не слућене победе српске.

У непрекидним маршевима и биткама разуме се, да је и српској војсци добро дошао по који час одмора.

Они одреди српске војске што су после заузећа Скопља остали још ту, могли би се били прилично и одморити, да Скопље не беше пуно скривених турских војника и подмуклих Арнаута. По подрумима, магазама, таванима, разним стајама, — у сваком могућном скровишту налазили су их и обезоружавали српски војници. Налазили су тако скривена и покојег преобучена официра турског. То је преметање турских и арнауских кућа откинуло српској посади у Скопљу добар део онога времена што га је могла на одмор употребити. И све те зликовце и крвопије, који су тако срамно склањали главу испред српског мача, српска је управа заробила додуше, али је с њима најчовечније поступала. У очима тих нељуди је у исти мах пламтела и мржња и страховање за свој живот. Ненавикли заробљеному непријатељу живот поштедити или га неосакаћена [401] оставити, зверским и уједно зачуђеним погледом звераху на српске војнике када их ови извукоше из скровишта и пратише их у притвор. А својта им запомагаше за пратњом: „Не уби!.. Не уби!“

Првога дана тих преметачина, мајор Жарко је пошао из свога стана и нашао се у тесној улици, закрченој одрпаном руљом арнаутских жена, стараца и дечурлије. „Не уби!.. Не уби!“ хорила се вика те руље.

Кад се мајор Жарко приближио, руља притече к њему, опколи га и склопљених руку стаде из свег грла викати: „Не уби!“

Мајор тада тек спази да српски војници прате два Арнаута. Насмеши се и стаде утишавати ту светину и тешити ју да се не боји за живот заробљеника.

Тек што се руља одмакнула и он пошао даље, излетише из једне куће две Туркиње пред њега. Свилене димије и укусно срезано одело њихово даваху места слутњи да су из беговскога харема. Једна од њих, не марећи што ће јој профане очи лица сагледати, разврже фереџу и на Жарка сијнуше два црна ока што човеку мозак прожижу. Млађано, бледо лице јој готово унакажено од бола и страха. Још на пет-шест корака пред Жарком подиже руке и очајничким гласом крикну на француском језику:

— Господине!..

Жарко застаде, поздрави хануме војнички и представи им се:

— Српски краљевски мајор Вељковић.

— Господине мајоре, не дајте да нас убију!

Мајор се насмеја, прихвати пружене му руке и одговори утешно:

— Небојте се ничега! Наши војници не убијају ни непријатеља који им се преда. А женска није никада погинула нити ће погинути под српским мачем.

— Нека носе све што нађу у мојој кући, само [402] [...] [403] нека нам поштеде млађан живот наш! — мољаше даље ханума и повуче мајора у кућу из које беху истрчале на улицу.

— Кога имате још дома од својих? — запитао је успут мајор.

— Никога. У кући смо само ја и ова девојка, сестра мога мужа. Летос сам доведена из Цариграда. Отац ми је члан државнога сената. Муж ми је Јусуф бег Џинић, капетан у царевој војсци. Срби су га, чујем, заробили код Куманова. Говори се да су му већ и одсекли главу, или су га пушкарали — исприча ханума до куће, а ни одахнула није.

У кући затече мајор четири српска војника са једним наредником, где баш излазише из подрума.

— Стојте — рече им мајор мирно, и војници стадоше с пушком низ ногу.

— Јесте ли нашли кога сакривена?

— Нисмо, господин-мајоре — одговори наредник.

— Јесте ли сву кућу преметли?

— На горњем спрату још нисмо били.

— Стојте ту и чекајте ме — заврши мајор и пође са Туркињама на спрат.

На спрату врата свих соба широм отворена. На сред диванане, на скупоценом ћилиму лежи у гомили разноврсно оружје Јусуф-бегово, што га је млада ханума његова сама спремила српским војницима, у знак својевољне предаје.

— Ово ћете предати, а за друго се ништа небојте — рече мајор.

— Нека носе. Нека носе све што год хоће, само живот нека нам не узму!

— Ево дајем вам веру, да вас нико ни зло погледати не ће. Будите спокојни, ханумо, и за ваш и за бегов живот. Сем овога оружја, наши војници вам не ће ни крпице изнети одавде.

— Али, још док је ваша војска била у Куманову, говорило се да ће нас Срби, ако освоје град, [404] све злоставити, поклати и поубијати и жене и децу, а наше домове опљачкати.

— Све је то страх говорио. Говорио је на уста оних, који су осећали да су много скривили српском народу. Али, ми нисмо дошли да се светимо за учињена зла. Ми смо дошли да ослободимо нашу браћу од тешкога робовања. И то смо постигли. Од сада ће царовати овде правда, ред и једнакост. Сви ће грађани краљевине Србије бити слободни. Наша ће се власт бринути да никому ни длака с главе не нестане. Само ће онај бити кажњен по правди, кој се огреши о закон. Будите, дакле, спокојни и небојте се ничега — заврши мајор те, салутирајући, хтеде да се удали. Али Туркиње се савише око њега и стадоше га преклињати:

— Не остављајте нас! Алах нека вам буде свагда милостив! Мајоре, не остављајте нас! Кажите вашим војницима нека и они тако витешки поступају с нама као ви. Реците им, нека узму што им је год воља, само нека поштеде мене и ову девојку.

— Није потребно да им то кажем — рече мајор и осмехну се.

— А ви останите покрај нас бар донде, док ваши војници не узму бегово оружје и не оду од нас.

— То није никаква жртва. То ћу вам радо учинити.

Мајор зовне наредника и наложи му да покупе бегово оружје са ћилима и да се удаље.

Туркиње тек по одласку војника дахнуше душом. Бацише и фереџу и шамију са главе и — само што не загрлише витешкога мајора.

— Алах је у превеликој милости послао вас к нама. Ми бисмо најсрећније биле, кад бисте ви могли остати уз нас док се бег не врати кући. Је л’ те, он ће се вратити дому свом? Срби не ће њему одузети живот. А ја бих вам донде врло радо уступила [405] све његове собе. Примите их у име моје захвалности. Ми ћемо вас дворити као свога господара. Алахова је воља била да престане турско царство. Ви сте освојили Скопље, а нас учинили својим робљем. Ја и ова девојка радо ћемо бити ваше робиње. Уселите се у ваше собе и владајте с нама по својој вољи.

Примамљиве речи младе хануме нису могле навести мајора Вељковића да прими понуду. Његово и срце и душа беше испуњена љубављу према Стојанци. А та љубав његова и његово витештво не даваху никаквој слаткој варци приступа у његове груди.

— Веома ми је жао, ханумо, што морам изјавити де не могу примити вашу понуду. У српској кући нема ни робова ни робиња. Код нас свако зрело чељаде ужива слободу.

— Па ако ви ужелите, — упаде му у реч беговица — и ми ћемо је уживати. Не морате ви нас сматрати робињама својим. Сматрајте ви нас као што се код вас сматра жена у кући. Ми ћемо се прилагодити вашим обичајима. Само нас немојте остављати саме у овој кући. Застрашене смо врло, па се бојимо и на пенџер стати. Бојимо се да нас какав куршум са улице изненада не смакне. Примите, мајоре, моју понуду и будите нам сталан заштитник.

— То већ никако не би могло бити. Мени може свакога часа доћи заповед да марширам даље са својом трупом. Али ви ипак будите утешени. Наша ће власт поставити стражу, која ће вашу кућу и вас чувати од сваке неприлике. Небојте се ничега. Можете слободно стојати, кад год вам је воља, на пенџеру. Тако ћете се бар својим очима уверити, да је наша власт завела потпун ред и сваку безбедност у Скопљу. А сада, остајте ми здраво!

Мајор поново салутира и упути се из собе па [406] низ степенице, а Туркиње, заборављајући сваки ред и адет харемски, гологлаве полетеше за њим доле. И кад је он већ далеко поодмако тесном улицом, оне су га још увек пратиле усијаним очима иза отшкринута капиџика.

СЕДАМДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА.
Прстеновање у болници.

Чика-Паја је једва дочекао да се сврши ручак. Њему није било до јела и гозбе. Он је дошао у Београд да сврши оно што је намислио, а после... после, ако би се нашло згодно друштво, не би марио да се провесели. Та његова јединица је његово једино весеље.

— Хоћемо ли? — запитао је тихо своју кћер, кад се дигоше од стола.

— Док госпођа Стојанка рекне — шапну му Ната.

Чика-Паја уздахну и пође ка прозору да промотри живот на београдској улици, не би ли му чекање лакше пало.

Свет врви и тамо и амо, али чика-Паји ништа не запиње за око. Њему се врти по памети само писар Пера. Замишља га како лежи, тешко рањен, на постељи па стење, хуче, уздише и превија се од бола... Хоће ли преболети? Хоће ли од њега опет бити човек, или ће остати сакат, нагрда, богаљ, који не ће ваљати ни себи ни другима? Хоће ли бити, као што би пре тога био, прилика за његову Нату?

Те га мисли немило дираху, али је он тврдо био одлучио да не квари више избор своје кћери. Сетио се и своје младости. Помишљао је, шта би он све био кадар да учини и од себе и од другог кога, да је Неранџа била другом кому дала руку.

У тому замршају мисли угодно га дотаче љубазан глас Стојанчин:

— Чика-Пајо, сад можемо у болницу.

Кад беху већ на догледу болнице, чика-Паја нађе умесним још ово питање:

— Је ли, кћери моја, па баш ни за кога другог не би, већ само за Перу?

Ната се дотле већ одавна била охрабрила, па се није сад ни пред оцем устезала.

— Само за Перу, бабо — одговори она одлучно.

— Па нек’ је срећно!

Пера ћата се, до тога дана, био већ прилично опоравио. Операција његове ране је срећно испала и зарашћивање је напредовало лепо. Могао је већ и силазити са постеље; могао је новине читати и забављати се па и пошалити са другим рањеницима.

— А теби, Стојане, баш одвали шрапнел руку. Како ћеш, болан, косу и мотику прихватати? - говораше неки рањеник једном резервисти у болници.

— Што косу и мотику, али како ће жену загрлити! — прихвати Пера ћата, који је седео на постељи, обгрлио колена и пушио цигаретлу.

— Мучи, не спрдај се — одбаци му Стојан. — Ако ти заручница сазна да си оставио кашику мозга под Рујном, хоће ти вратити прстен.

Баш у том тренутку отворише се врата и уђе госпођа Стојанка, а за њом чика-Паја и, напослетку, Ната. Ова је, као обично, носила у руци завежљај цигаретли и духана, што је Стојанка сваки дан куповала за рањенике.

Чика-Паја је слушао и у свом селу о силним рањеницима које непрекидно довозе са бојишта у Београд, па би се сваки пут згрозио од помисли на муке и патње тих унесрећених јадника. Он није могао да представи себи: куда смештају и како смажу превијање, лечење и неговање толиких рањеника. При тому би обично узимао за пример своје село. „Ето, — рачунао би он у себи — у нас има четири, [409] баш доста простране школе. Нека стане у сваку по десет-дванаест постеља. Па шта је то? Наше село има две стотине кућа. У сваку кућу да сместиш, једно на друго, по три рањиника: па шта је и то, кад се узме да се сваки дан довезе њих по четири — пет стотина? А где је сад послуга за толике страдалнике?.. Еј, кукавци једни!.. Довозе их у Београд само да онде умру.“

При поласку у болницу, чика-Паја се није никуд освртао. Задубљен у своје мисли, он је гледао само пред себе. Спољашњи облик Београда, у овај мах, није могао измамити његову пажњу. Није га ништа занимало. Ушао је и у болницу, а није ју ни погледао споља. Кад су ушли у широк и дуг ходник, он се обесио о руку својој кћери, да се не изгуби у метежу оне господе и госпођа, погурених сељана и сељанака, који гамизаху тамо-амо, на прстима, без речце разговора или шапућући, да не би нарушили мир и тишину те куће, одређене — како он мишљаше — за то, да се у њој растају с душом они, које смрт није на бојном пољу покосила. А крај сваких врата му се чинило да чује јаук рањеника који се са смрћу боре.

Како ли се зачудио чика-Паја кад уђоше у собу у којој је писар Пера лежао. Место јаука, изненадило га је ћеретање и смех четворице-петорице њих, у дугачким и као снег белим болничким кошуљама, где се сабили код једног прозора и збијају шалу. Овом је глава, оном рука превијена, а други опет похрамљује код сваког покрета. На сваком се види по какав спомен од ратовања, али они га, како изгледа, и не зарезују.

Чика-Паји је одједном лакнуло на срцу кад, место оних грозота што их је он себи представљао, затече ту момчадију у таком расположењу. У том изненађењу није, тако рећи, ни спазио када Ната стаде с њим код Перине постеље и овај се диже те га поздрави радосно:

— Добро дошао, чика-Пајо! Како си?

— О, Перо, сине!.. Гле!.. А ја се побојах да ћу те затећи у самој крви.

— Хехе, — осмехну се Пера. — Било је и тога; али... хвала Богу!

— Хвала Богу, синко!... Само кад си изнео живу главу! А ја не ћу жалити трошка, само нека ти доктор помогне. Његово ће бити, макар ја морао јутро земље продати.

У тому се чика-Паја окрену према Стојанци:

— Је ли, Стојанка, чедо моје: бих ли ја могао говорити са доктором?

— Није то потребно, чика-Пајо — разјашњаваше му Стојанка. — Не плаћа се овде за лечење рањеника. Доктори то чине из чиста човекољубља.

— Ех — одмахну чика-Паја с главом и намигну с оком. — Знам ја како то иде. Ни попи се не мора платити за погреб, али и он свечаније опојава самртника кад му се што добре воље пружи.

Насмехаше се овој српској наивности сви који чуше чика-Пајино мудровање.

Стојанка понуди Перу са цигаретлама, па онда заиђе редом од рањеника до рањеника, оставивши чика-Пају и Нату код Пере, да могу без устезања разговарати.

— Гле! А ти већ спремио и прстење — рече одједном чика-Паја очитим задовољством, када спази две бурме на Перином прсту

— Та спремио сам ја њих већ одавна; али, шта вајде, кад ти и стрина не дадосте ваш благослов да један Нати натакнем на прст.

— Можеш, синко, можеш. Ево ти дајем благослов.

Пера скиде брже-боље један прстен и натаче га Нати на прст. Привуче јој руку и притиште ју на своје груди.

— Сад си моја и пред Богом и пред људима — рече јој радосно. — Отац те је мени поклонио.

— Будите срећни, децо, и задовољни — доврши чика-Паја, пружајући руке према њима, у знак свога благослова.

Пера и Ната прихватише очине руке и целиваше их. А чика-Паја, сав срећан, до суза се разнежио од задовољства.

Стојанка се, онамо код прозора, позабавила са рањеницима а они с њом, тако, да је овај необичан чин прстеновања прошао и неопажен. А кад се вратила отуда од прозора ка својем друштву, и она се обрадовала, смотривши Нату где, весела облика, окреће бурму на прсту и задовољно гледа у њу.

Стојанка се наже прво к њој и Пери па онда се окрену чика-Паји и сваком од њих прозбори тихо:

— Срећно вам било!... А сада, можда би ваљало да идемо кући?

— Немојте још — молио је Пера. А чика-Паја се стао освртати као да тражи на што би да седне.

Пера довикне онамо ка прозору:

— Стојане, брате! Дед донеси отуда једну столицу!

— Ево, ево! — одазва се Стојан; а кад се нађе међу Пером и Натом, дође му воља да се нашали те ће запитати девојку:

— А знаш ли ти, јада не знала, да је овај јунак оставио кашику мозга под Рујном, па долетела врана те га попила?

— И ти баш био онде и видео то! — зачуди се Ната и пљесну дланом о длан.

— Ја био и видео — потврди Стојан.

— Па што пусти, болан, да га врана попије? Боље да си га ти био попио. У Пере је и овако мозга на одмет — приклопи га досетљива бачваика.

Они онамо код прозора ударише у смех, а Стојан се покуњен врати друговима, да га и они бадрцну.

И чика-Паји је дошао ћеф да се мало разговори. Примакне столицу ближе к постељи, намести се и отпочне:

— И ти баш био у рату?

— Видиш ми по овом завоју — одговори Пера са неким поносом.

— Што ти је шајкашка крв... Није бадава још мој покојни отац певао: Граничара мишица и храбрих Шајкаша... Па оно: Кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар... Па јеси ли ког Турчина...

— Јесам богме.

— Па дед ми причај како је то било... Ал’ немој. Остави, док дођеш кући и свршимо све по закону. Приповедаћеш ти то мени онако после вечере, при чаши вина. А бар ће и мати слушати.

Кад спомену матер, чика-Паја се сети да је обећао стрина-Неранџи е ће се с првим возом вратити кући, те се диже на полазак.

— Е, децо, време је да се и куће сетимо. Па остај ми с Богом, Перо сине. Од данас ти мој син, а ја твој бабо... Али, шта мислиш ти, Стојанка: ја велим да би ипак добро било говорити са доктором?

— Није потребно. Није потребно — рекоше у један глас и Пера и Стојанка.

— Та... ви то ваљда ипак боље знате.

— Не бери бриге, чика-Пајо. За две-три недеље ће Пера бити здрав здравцит — увераваше га Стојанка.

— Дај Боже! — рече чика-Паја и рукова се са Пером. А код врата се окрену осталим рањеницима и довикну им;

— У здрављу, браћо, и с Богом!

Кад изађоше на улицу, чика-Паја се почео разбуђивати као из тешкога сна. Одмакнуо је подаље и стао посматрати голему зграду из које је изишао.

— Па то болница? — запитао је Стојанку.

— Јест, чика-Пајо. У тој има до шест стотина рањеника.

-- Хао, тужан! Та толико не би могло примити ни читаво наше село.

— Верујем. Али колико ми имамо још таких болница!

Чика-Паја се мало замислио, па онда избаци:

— Да је срећно! — и пође за Стојанком.

Кому ли је он то пожелео срећу?

Чика-Паја се још то вече вратио својој кући. Читавог пута је мучио се да створи себи слику о Београду, али му то никако не хтеде да пође за руком. Њему је излазила пред очи само његова Ната и Пера. Чинило му се да и сад гледи где Пера натиче прстен Нати на прст. Као кроз некву маглу приказивали су му се они други рањеници у дугим, чистим кошуљама. Остала му је дубоко ужлебљена у памет само она голема зграда, у којој има толико рањеника, да их ни читаво село његово не би могло примити у себе.

Кад је стиг’о кући, стрина-Неранџа га је напала са стотином питања. Он је на свако питање имао само један одговор: „Окани се, жено. Добро је. Све ће добро бити.“

СЕДАМДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА.
Нови јади.

Од онога тужна растанка са Јованком, Ранка Предраговића је изнова притиснуо онај тешки сумор који му је већ једном почео био подгризати млађани живот, и који је његовим родитељима толико бриге задавао. Он је изнова постао ћутљив, невесео, замишљен. Кад би му отац или мајка покушали да га разговором разоноде, морали би му по два-трипут једно исто питање ставити док би измамили из његових уста по једну једиту реч. А кад би га салетили да им каже шта га тишти, шта га је опет снашло: он би се невољно окренуо и оставио забринуте родитеље у тузи па би или отишао од куће или би се повукао у своју собу, молећи и оца мајку, да га оставе у миру.

Још му једина олакшица беше што га ревност у служби није оставила. Осећање дужности није му ни сада попустило. Кад би се задубио у рад, престао би мислити о себи и свом животу. Док му је ум радио, срце му се одмарало. Али чим би спустио перо и пошао из звања, одмах би га занеле мисли о његовој несрећној љубави. И онда би тумарао по улицама којима до тада ваљда још никад није пролазио. Не осврћући се на неугодно време или мрачну ноћ, пустио би се далеко изван града, само да се не мора ни с ким сретати, да га нико не узнемирује у немој тузи његовој.

У осами, било у његовој соби било у лутању по забитним улицама и по пољу, свагда су му се [415] једне исте мутне мисли наметале; свагда је питао сама себе: „Зашто ја живим? Сваки посао човечји има свој циљ. Све што бива у свету, има свог разлога и своју сврху. А шта је сврха мојем животу? Кажу: у раду је живот. Па, ето, ја радим по васцео дан, али не осећам да живим. И тело и душа и ум човечји долазе ми као прост механизам, којим управља нека непојмљива сила. Човек не може да се отме од те силе и да ради по својој вољи. Кад би то могао, онда би знао зашто живи на овом свету; знао би одредити циљ својем животу. А где је почетак човечјем животу? Почиње ли живот онда кад човек падне на овај свет? Или онда када сазна за своје „ја“? Или кад ступи у борбу за опстанак?.. Није. Човечји живот се почиње онда, кад „он“ и „она“ плану једним жаром; кад ми се жеље сусретну и једна другу обгрле; кад им се душе слију у једну душу; када им сваки откуцај срца постане одјеком онога у пригрљеним грудима... Онда почиње човечји живот... А мој, тако звани, живот?.. То није живот. То је бесвесно вегетирање: радња онога механизма, којим нека невидовна и недокучљива сила управља... Па је ли тај мој живот потребан на овом свету?... Еј, што га не могох однети на бојно поље, на жртву мојој отаџбини!.. Носио бих га тамо утешен сазнањем, да сам њиме роду свом био од користи... Понудио сам га њој. Молио сам је да га споји са својим животом. Да га је примила: започео би онај живот наш што га ја животом сматрам. Није ми примила понуду. Њезин је живот, рече, отео од Арнаута неки јунак, који га је себи задржао... Еј, да срећна јунака!..“

Други дан после освојења Прилипа, Јованка је пошла у војничку болницу да преузме неговање рањеника од оне сестре Српкиње, с којом је наизменце [416] вршила ту родољубиву дужност. Успут је свратила се ка Стојанци па да заједно иду онамо. Стојанку је затекла где замотава разну понуду, без које она није никада одлазила у болницу. Кад крочи у Стојанчину собу, ова ју дочека радосно и притрча к њој.

— О, јунакињо моја, ала си ми вредна. А ја се, као што видиш, нисам још ни преобукла.

Јованка се чисто застидела од те похвале, збунила се па незнаде шта да одговори. Иако је Стојанка њу посестрила, она је гледала и слушала ту одличну госпођу с пуним поштовањем.

— Седи, Јованка. Сад ћу и ја бити готова — рече домаћица и узе да повеже онај замотуљак. А кад је с тим била готова, онда настави; — Тако. А сад ми не замери што ћу те за часак оставити саму, док се не преобучем.

У том се Стојанка окрену к писаћем столу, узе с њега неколико дневних листова и положи их Јованци на крило.

— Ево, — рече — па се дотле позабави са овим новинама.

Јованка, очито радосна, узе плаховито развијати лист што јој је први пао у руке, а Стојанка похита у другу собу.

Није потрајало ни пет минута, врати се Стојанка преобучена, али, како је отворила врата, за тренутак један стала је као окамењена, па онда притрча к својој гошћи и крикну поплашено:

— Јованка, душо! Шта је теби? Јованка, злато!. Јованка!..

Јованка је лежала заваљене главе преко наслона од дивана. Лице јој беше бледо као љиљан. Десна јој рука висила је низ диван, а под руком јој лежао је на поду развијен лист што га је узела била да чита.

На крик Стојанчин утрчала је и њена служавка и кад виде онесвешћену Јованку, девојка удари у вриску и лелек.

— Донеси брзо хладне воде, Анђо — рече јој госпођа, а сама узе те положи Јованку на диван, распаса ју и намести јој под главу.

Стало је муке и домаћицу и њезину служавку, док су младу наставницу разбудиле из несвестице. Обема је олакшало на срцу кад је Јованка уздахнула и подигла руку на чело, па затим отворила оне умиљате очи и погледала Стојанку.

— Шта то би с тобом, Јованка? Откуд те снађе та несвестица? — питала ју је Стојанка.

— Влада тешко рањен — промуца ова и опет заклопи очи.

Стојанка није познавала Владу. Није знала да је Влада отео Јованчин живот од Арнаута и себи га задржао, па није ни разумела тај одговор своје посестриме. Али је слутила да ту мора бити неке срдачне везе, са које је настао тај потрес у срцу Јованчину на глас, да је Влада тешко рањен. Не хотећи размрсивати питање о тој вези и о тешко рањеном јунаку, Стојанка запита само:

— Ко ти рече?

— Новине — прошапута Јованка, не отварајући очи.

Стојанка подиже онај развијен лист што је лежао на поду крај дивана и прелети оком брзојавне вести са бојишта. Међу осталим нашла је и ово у једном брзојаву из Скопља: „Овог дана је под Прилипом тешко рањен пешадијски поручник Влада Алексић и донесен је у овдашњу болницу.“

Спусти лист на под, надвије се над своју посестриму и, гладећи јој хладно чело и слепочице, пође ју тешити као што би мајка тешила мезимицу своју.

— Умири се, душо. Бог ће дати да на добро изађе. Је си видела колико тешких рањеника лежи у нашим болницама, и како им се ране лепо зацељују? Даће Бог да и Влада преболи своју рану. Немој сама себи улевати страх у срце. Та то теби и не приличи, јунакињо моја. Буди ми крепка и уздај се у Бога и у добру срећу твога јунака. А сад ми отпочини на миру. Миран санак ће те оснажити. Помисли да си Српкиња. Колико је Српкиња задесио већ и тежи удар у овом рату! Видела си како побеђују свој бол и тугу за големим губицима; како јуначки сносе ударе своје судбине. Не малакши, злато моје. Буди ми јунакиња као што си била на Качаничком кланцу и у другим окршајима. А сад ми лези ту на миру и почивај. Ја ћу се бавити у овој другој соби.

Стоја пољуби своју болесницу и уклони се од ње.

Благотворан сан докраде се до Јованке и са меким пољупцем заклони јој уморне очи.

СЕДАМДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА.
Радосно писмо.

После турскога пораза код Прилипа, писао је мајор Жарко свој други „ратни извештај“, који је овако гласио:

„Драга моја Стојо!

Кад написах ове три речи, морадох спустити перо, да се науживам у оном, што те три речи кажу. У првој је речи исповед моје душе, осећај мога срца и магнетска снага која цело биће моје за тебе везује. У другој је речи потпун израз среће, мога савршена задовољства на овом свету. Кад помислим да си ти моја, онди осећам да сам постигао блаженство какво се само може постићи на земљи. Трећа је реч мени најмилија, најслађа и најмилозвучнија, било у нашем појетичном, било ма у којем језику на свету. А кад изречем или напишем те све три речи, када кажем драга моја Стојо: онда сам изразио сву моју срећу, све моје блаженство и мој светли идеал.

Ох, Стојо, моја драга Стојо! Да ти знаш колико тежим за тобом!.. Кад бих ти могао ту тежњу моју до ситнице оцртати, чини ми се бих лакше сносио све тешкоће, све патње и све опасности што војника у крвавом рату сналази. Када смо ова последња четири дана јуришали на Крстац, на Козјак, [420] па напослетку на Алинце и на Бакарно Гумно под Прилипом, — мене је и у тим најжешћим борбама вукла нека неодољива тежња за тобом. Више пута као да ми се причуло где ми са куле Краљевића Марка довикује дух Марков: „Ишчупај, сада, ту тежњу из срца: не греши против родољубља и заветне мисли Србинове!“ — Ја сам примио к срцу ту опомену, јер сам знао да теби није криво што у мојим грудима покрај тебе и српско родољубље станује...

Али, шта је ово, Стојо? Шта ја овде написах? Ти си желела да ти шаљем извештаје о биткама нашим, а ја, као да сам голобрадо момче, ударио у жице разнежене љубави. Опрости; нехотице сам исписао оно што ми је на срцу.

А сада ево „ратног извештаја“.

Турци, повлачећи се од Скопља, утврдили се на великим висовима планине Бабуне: на Козјаку, Крстацу, Пристату и Мукошу. Ми смо те висове редом заузели и освојили Марков Прилип. Сутрадан смо пошли у потеру за непријатељем, мислећи да он бега ка Битољу. Но Турци се зауставили и утврдили испод Прилипа, на висовима Алинца и Бакарног Гумна. Шта смо знали да радимо с њима? На јуриш смо им отели те положаје и тако смо турску Маћедонску војску коначно одбили према Битољу.

С овим је мој ратни извештај завршен. Али ти морам испричати један ванредно дирљив призор који уздиже карактер Србинов до највишег степена и показује његово хумано осећање у толикој светлости, да се од ње морају засенити очи целога културнога света.

Стојао сам са неколико официра на уласку у Скопље када је наша трећа армија, која је прегазила [421] непријатеља на Косову, стизала онамо. Уживали смо у тактичном маршу и одличном држању наших непобедивих резервиста, кад нам упаде у очи необичан призор који нас је до дна душе гануо. У редовима војника, мало-мало спазисмо по којег где води за руку или носи на рамену, на руци или на плећима по једно Туре или Арнаутче, које су уз пут покупили. То беху деца коју су родитељи им напустили у бегству, да спасу свој живот. Замисли: српски војници спасавају децу својих душмана! Не питам би ли то учинили Турци и Арнаути са српском нејачи у сличним околностима, већ питам: би ли то још која војска учинила у просвећеној Европи? Уморен форсираним маршевима и непрекидним крвавим борбама, мучен глађу и злим временом, прост српски војник има срца и снаге да подиже уз пук и спасава напуштену децу оних крвопија српских, који су, пре неколико дана, на њега смртоносне плотуне обарали. Има ли од тога лепшег, узвишенијег, одличнијег и јаснијег доказа српској хуманости?

Срце нам је задрхтало од миља, гледајући тај дирљиви призор. Није нам падало на ум да ухватимо број те деце. Војници су ми доцније говорили да их има до осам стотина. Да ли ће, Боже, ова деца бити, временом, корисни грађани слободне Краљевине Србије, или ће остати у њима наслеђена зверска нарав, па ће и они, једном, кидисати с бајонетом на своје ослободиоце?.. Ми се надамо, додуше, да ће српска култура од ових курјачића створити поштене и вредне људе, али — све је у божјој (или у ђавољој) руци.

Једно је — и то нам је оправдана дика — што се данас даје констатовати. А ја бих то овако рекао: Нека „културтрегери“ васцела просвећена света дођу овамо и нека од српских резервиста из треће армије, од наших простих сељака узму једну лекцију из науке о љубави ка ближњему. [422] [...] [423]

Остај ми здраво, драга моја Стојо! Љуби те до гроба твој Жарко.„

Жарко... Мој Жарко — понављала је Стојанка набројено пута, када је прочитала то писмо. — Јест, мој Жарко. Мој и своје отаџбине... Ох, колика ће то радост бити кад се Жарко врати са ратног похода, кад ме пригрли на своје јуначке груди и рекне ми: „Извршио сам, Стојо, моју дужност према отаџбини и према роду свом; осветили смо Косово и ослободили браћу нашу: сад настаје време и нашега мирна, срећна живота“... Боже благи, дозволи нам да то време што скорије настане!

СЕДАМДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
Шта нам се спрема?

Свршила се и последња велика битка: битка код Битоља. Ваљда најтежа и најкрвавија. Код Битоља је и природа дошла у помоћ Турцима. Киша и снежне олује — Боже прости — као да су се најмиле да спрече пут српској војсци ка Битољу. Планински потоци и реке што се слевају у црноречку долину, беху набујале преко сваке мере и од те долине начинило се огромно језеро. А српска главна армија је баш туда имала да продре и удари на утврђења у околини Битоља.

Ко непознаје издржљивост, одважност, самопрегорење и неустрашивост српскога војника, да је погледао био на то големо језеро дуж целе црноречке и семничке долине, би рекао био да се само махнит може одважити да преведе војску преко те воде.

Српска је војска показала да она не познаје никакву немогућност. Кроз непролазне кланце, на цичи зими, шибана наизменце кишом и снежном олујом, под пљуском турских шрапнела и пушчаних зрна, она је продрла и прегазила језеро у црноречкој и семничкој долини, једно за другим освојила на јуриш турска утврђења по стрменим висовима и за пет дана и четири ноћи непрекидне борбе, смрвила је и последњу турску силу: поразила је деведесет тисућа турских бораца са њихових пет гласовитих паша; отела им осамдесет топова, силну муницију, на десетине тисућа пушака и огромну [425] количину хране и материјала. Мала Србија је за тридесет дана срушила једно царство, које је више од пет векова угњетавало и таманило српски живаљ у романтичним, старом славом и величином одишућим крајевима негдашње српске државе.

Немојмо бележити овде колико је српских јунака пало код Битоља. Сви су они драговољно дали свој живот за славу и част своје отаџбине и слободу своје угњетене браће. Само ћемо споменити да је кишовита и магловита ноћ између 5-ог и 6-ог новембра помогла хероју Џавид-паши да спасе неколико турских трупа у последњем битољском слому на висовима Облакова и да се повуче ка Ресну. А српска је војска, истога дана, ушла победоносно у Битољ.

Може се рећи, битољска је битка довела Србију до њезина циља: ослободила је и освојила сву Стару Србију и Македонију, које јој земље по сваком праву припадају. Јој, али проширеној Србији треба живети. Није било довољно да се освоје те старе српске покрајине: требало је још извојевати и погодбе животу тих покрајина, животне погодбе Краљевини српској. А зар може бити живота у држави која је склештена границама суседних држава, која нема свога слободна излаза на светски друм: на море?

„На море!“ — кликнула је животна потреба из дна душе Србијине још оних дана, када се српска војска почела кретати ка Битољу, тврдо се уздајући у своју ратну срећу која ју је у том походу узастопце пратила.

С тим покличом кренула су се два одељења треће српске армије из Призрена и Ђаковице, преко вратоломних Албанских гора, на море, на Адрију.

Радо бих, ма у најкраћим потезима, описао тај прелаз српске војске преко Албанских страховитих гора, али ми перо задрхће у руци кад помислим [426] на оне ужасне патње што их је та војска на оним непролазним кршевима издржала. Сем оних, које су лукави Арнаути, из заседе, узели на нишан, око пет стотина српских бораца су провалије прогутале. Кој је оклизнуо на узаној козијој стази, тај је слетио право у гроб, у камениту бездану. Који су се одржали на ногама, ти су испали на море, на Адрију.

У оне студене новембарске дане Србијом као да је свеж морски ваздух прострујио кад је стигла радосна вест, да је српска војска заузела Љеш и Синђин, и кренула се већ да освоји и Драч. Лакше се почело дисати. Србији је била отворена капија на светски друм, на море.

Али је у исто време пуко глас да некоје велике силе хоће ту капију Србији да затворе. Хоће да ју лише те извојеване, драгоценом крвљу својих синова плаћене погодбе слободна државнога живота. На ту неправду, огорченост је у Србији даномице расла. Свак је питао: шта нам се то опет спрема? Та Србија је против Турске водила рат и с правом отела од ње оне покрајине које су некада њезине биле. Тиме је задоста учињено вечној правди. Па кому може сметати то, да Србија слободним животом дише? Кој мисли да Србија још није доста крви пролила за своју слободу, тај само смрт жели Србији и српском народу. Та просвећена Европа треба да се радује пропасти Турске царевине и њезине азијатске управе на Балкану. Шта се хоће, дакле? Шта нам то спремају просвећене велике силе, кад се поговара да Србија не сме задржати освојено албанско приморје?

На те нејасне кобне гласе узрујала се сва Србија. Што је пре два месеца изгледало као циљ само оних тајних удружења о којима се, час под именом „Црна рука“ час опет под именом „Уједињење или смрт“ говоркало, то је сада зујило од [427] Дунава до Охрида и до Адрије, по свима крајевима где год се српска реч чује. „Ако нам је мрети, умираћемо славно. Али што је некада српско било, мора опет бити српско, — или ће нестати Србина!“ Тако је говорило и старо и младо у проширеној Србији. А дипломација европских великих сила је седела па рачунала: колико бајонета има свака од њих и колико би милијуна стало да се ти бајонети пошаљу у бој. И врата и прозори дипломатских канцеларија беху добро затворени и зашушкани, да недопре до зелених им столова оно зујање из Србије, да их не збуњује у рачунању.

СЕДАМДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
Шта раде пречани?

Кад је оно Недељко Лазаревић потоњи пут походио Стојанку, сећате се да јој је обећао е ће јој се одмах јавити чим се врати из Н.?

Он је одржао реч и потражио ју је, од тога доба, и два и три пута, али је нигда не затече на дому. Рањеника је с дана на дан све више стизалу, па су се родољубиве Српкиње и дан и ноћ бавиле око њих у болницама.

Када је Лазаревић, једно вече, дрхћући од зиме, ваљда и четврти пут закуцао на Стојанчиним вратима, она га дочека радосним ускликом:

— Ма где си, човече, да од Бога нађеш!

— Ево ме и душом и телом.

— А ја већ мишљах да су те жандарми у Н. узели под своје.

— А што да ме узумају? Ја не мутим ничију воду.

— Знам, знам. Али, кад је српска војска, од твоје последње посете, могла прегазити Албанске горе и испасти на Адрију, ваљда си и ти могао, за то време, одвести се у Н. и вратити се натраг?

— Зар ти није Анђа казала да сам те већ трипут тражио?

Стојанка се насмеја.

— Опрости. Шалим се. Ја хтедох само да покушам бих ли те могла у забуну довести.

— Зар жена да ме доведе у забуну?

— Добро си испливао. Него, причај ми сад, шта раде наши пречани? Радују ли се нашим победама?

— Радовати се: радују се. Али многима је и та радост загорчена.

— Како? Како?

— Само у сегединској апсани има око педесет Срба притворених зато, што су се усудили да даду исраза својој радости, кад је српска војска одржала коју победу над Турцима. А није другачије ни у Хрватској и Славонији, ни у Далмацији.

— Па зар се онде већ и то узима за грех, ако се ко радује победи брата свога?

— Хе, шта ћеш? Знаш да је Србија некима и некима кост у грлу. Него, збиља, сећаш ли се оне протуве што је јесенас у два маха долазио у Београд и ту се издавао за великог поседника из Потисја, па је незнам какве планове хтео да предложи нашој влади? Али су га Радојковић и капетан Вујић брзо прозрели, те га је полиција пребацила преко Саве и...

— Пошто је издржао осам дана полицајнога затвора — упаде му у реч Стојанка. — А звао се... како се оно звао?.. Да: Вељко Орловић.

— Ти си жив регистар, Стојанка — нашали се Лазаревић.

— Па шта је с том протувом тамо?

— Чуј па да се чудом чудиш. У два после подне стигнем у Н. и, као обично, одседнем у „Гранд Хотел“-у. Сиђем одмах у кафану и, на моје големо изненађење, кога спазим онде за једним малим столом у прозору: Јову Оберкнежевића, у живом разговору са Вељком Орловићем. Јова ме није смотрио док му не положих руку на раме. И онда, некако збуњено, скочи те се поздрави са мном и одмах ме упита: шта је ново у Београду? Ја сам Орловића неколико пута промеравао овде, па сам га на први поглед познао. Али чим ме је Јова запитао шта је [430] ново у Београду, наш Орловић ти скочи као опарен и у трен ока га нестаде из кафане. Дабогме да сам питао Јову, ко је тај господин? Он ми рече некво мађарско име, али ја га, Бога ми, незамаитих. Испричао сам Јови, шта се збило са тим псеудо-Орловићем у Београду, но он се на то, некако кисело насмеја и рече да се ја варам. То је, рече, велик подузетник, који много путује. Интелигентан је човек. Често долази у Н. и он се с њим још од пролетос познаје па, кад год га пут нанесе онамо, састају се у кафани и проћеретају угодно. Питам Јову: а интересује ли се тај господин за балкански рат? Ех, одговори ми лаконски, а кога то данас не интересује!

— Па шта ти судиш о том? — упаде Стојанка радознало.

— Нисам још готов. Слушај само даље. Истога дана, пред вече седим ја са доктором Теофановићем у посластичарници на шеталишту и слушамо војничку музику. Теофановић се уједан мах, окрену и погледа на главну стазу. Гле мога Стеве, рече, и устаде па пође онамо. Ја гледам за њим и, кога спазим на стази: псеудо-Орловића. Укочен, озбиљан, у истој пози у којој је и по Београду ходао, иде случајно у сусрет Теофановићевом Стеви. И сретоше се пре но што Стева спази Теофановића. Псеудо-Орловић поиздаље скиде шешир и дубоко се поклони Стеви, али овај богме доста хладио прими тај поздрав: „Мој сестрић, др. Стева Ристић уредник Српске Будућности из В.“ рече Теофановић, кад приђоше к нашем столу. Ја се пожурих да још за врућа трага запитам Ристића, ко је онај господин што му се мало час јавио? Ристић одмахну с руком па ми са неким презиром одговори: „Један прост нитков.“ Ја му казах да бих волио што поближе чути о том човеку. „Ако ћете бити приправни да нечујете ништа добро о њему — одговори [431] Ристић —, онда вам толико могу рећи да му је име Макс Рихтер. Откуда је пореклом и како је пао у наше крајеве, то нико не зна. Тек је он одједном, пре неких десет-дванаест година, постао егзекутор у једном селу наше жупаније. Поглаварство је од првих дана, имало разних неприлика с њим. Преместили су га у друго, па у треће и четврто и, Бог би знао, у које још село. Свуд су га знали као сведока ма у каквој парници. Тако се пребијао до пре годину дана, кад је дошао под истрагу и суспендован од службе. Говоре да је неку дебљу погрешку учинио па сад тумара и тамо и амо, да ту погрешку спере са себе. Свак га се поштен човек клони, јер се сазнало да је, откако је букнуо пламен на Балкану, да је многим недужним Србима турио црн комаду торбу. Промеће се свуд и ниче и онде где се не сеје. У сеоским крчмама и варошким кафанама нека двојица седну за један сто, ето и њега к њима. И онда жандармерија ускоро стане истраживати шта се код тога стола говорило. Ето — рече напослетку Ристић — оцртао сам вам га онако како сам обавештен о њему“. Запитах још Ристића, није ли му познато да је тај господин, недавно, и у Београд прелазио? „Јест, јест — рече он —. Шта више, и о том се говорило, да је онде имао неку аферу са полицијом, али шта је било у ствари, то не знам,“ Ја му испричах сву београдску хисторију Рихтер-Орловићеву. А кад му споменух његову препоруку, Ристић скочи, љутит као рис, па се продера: „Ао, лупеж гадни! Гркљан ћу му ишчупати где се сретнемо!“ Добро што су у то баш таламбаси и бубњеви упали у свирку иначе би био готов мали шкандал.

— Па шта сад судиш о Оберкнежевићу?

— Судим да је Оберкнежевић постао врло наиван. Жао ми га је врло, што се са таким човеком пустио у ближе познанство. Може да страда ни крив ни дужан. Јер такви угурсузи као што је тај [432] Орловић, Рихтер и незнам како га је оно Јова назвао, кадри су да свако зло подметну човеку.

— Требало је да га упозориш на то.

— Већ ми је на језику било, али сам ипак стиснуо усне, да ми не излети из уста та опомена. На име, спазио сам на Јови, да он, некако, слабо зарезује моје мишљење о том његовом великом подузетнику, па нехтедох долазити у опреку с њим. Међутим, због тога можеш мирно спавати. Замолио сам Теофановића, да он скине копрену с тога ниткова пред Јовом.

Стојанка је снуждено оборила очи и замислила се дубоко. Видело јој се на лицу, да ју је веома немило дирнуло то што јој је Лазаревић испричао.

Обоје ћутаху неко време. Напослетку Лазаревић прекиде то ћутање, запитавши Стојанку шалећки:

— Где смо оно стали, Стојанка?

Стојанка полако подиже очи. На лицу јој се указа суморан осмејак. Молећив поглед баци на Лазаревића и, као иза неког умора, прозбори тихо:

— Па реци ми коју радоснију, коју веселију о нашим пречанима. Беше ли код Катарине? Шта она ради?

— Ако ћеш коју веселију, и с тиме те могу послужити. Био сам на вечери код Теофановића. Ту сам ти се провеселио како се само у Бачкој весели. Незнаш које је љубазније, он или жена му. Осим мене и Стеве Ристића, било је још четири званице. Сваки са својом женом. Ех, што ти је то било весело вече!.. Непамтим да сам икада био у таком пријатном друштву. Све здравица иза здравице, песма иза песме. Почињући од војводе Путника па до Јована Бабунског, и од генерала Вукотића до последњега тобџије црногорскога, није остао ниједан, коме нисмо у здравље пили.

— Дакле, баш право бачванско весеље.

— Право правцато.

— А Катарина? како она?

— Нисам доспео да ју походим. Повео сам о њој реч са Оберкнежевићем, али он ми рече да већ давно није био код ње. Вели, немари одлазити к њој. Непрестанце га џага да се ода на књижевни рад, или да покрене какав нов лист. А то џагање му је већ догрдило па је, стога, и не посећује.

— То ми је некако загонетно. Та њих двоје су живели као рођени брат и сестра. Па откуд сада да Оберкнежевић наједанпут тако охладни према њој? Знаш да ми је то чисто неправо. Жао ми је сироте Катарине. У њезиној осамљености он јој је био једина заштита. А знам, када сам ја била у Н. она је и онда постицала Оберкнежевића на какав било умни рад, а он је сада обећавао да ће се латити каквог посла, сад се опет изговарао да он није ни за какав рад, док се нешто крупно недогоди у српству. Али се није никада љутио због тога њезина поступања: Стога мислим да се морало међу њима што крупније догодити. Из даљега разговора са Јовом ниси могао ништа разабрати?

— Морам ти рећи, да ми се Јова врло изменио. Ни налик више на оног вазда разговорна, весела човека. Све ми се чинило, да нешто крије од мене. Започне што да говори, па у сред реченице прекине и погледа у страну. А нисам ни провео с њим више од пола часа. Ја сам, до душе, желео да останем дуже у његовом друштву, ал’ ти мој Јова изненада погледа на сахат, скочи жураиво и пружи ми руку. Опрости, рече, морам на неки хитан и важан посао. Видело се јасно, да сам му у незгодно време дошао.

— Шта се то могло догодити с њиме? — питаше Стојанка у искреној забринутости.

— И мени се то питање наметнило, када се растадох с њим, али не нађох одговора на њ.

— Морам још данас писати Катарини. Ваљда ћу од ње добити тачније обавести. Неможеш замислити колико ми лежи на срцу срећа њих обадвога. Кад се сетим само с коликом су љубави они мене обасипали кад оно бејах у Н. Морам, морам одмах писати Катарини.

— Па јој испоручи и мој најтоплији поздрав — заврши Лазаревић.

СЕДАМДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
Сахрањене лепе наде

После оне несвестице Јованчине, у коју је пала на глас да је поручник Влада Алексић тешко рањен под Прилипом, Стојанка је три дана задржала ојађену младу наставницу у свом дому и сестринском ју је бригом неговала. Позвала је к себи и брата њезина, младога комиту Милана, који се сад није мицао од сестрине постеље, сем кад је, доцкан у ноћ, полазио кући на ноћиште.

Од Милана је сазнала Стојанка, шта се све збило код Сјенице и на врлетима Качаника. И по тому је разумела потпуно тугу и жалост своје посестриме. Кад је себе замислила у њезину положају, онда би се очајно бацила на Јованчину постељу, обгрлила би и облила врелим сузама младу девојку, као да своју срећу оплакује. А када би се, тако, од срца исплакала, тешила би и храбрила ту сињу кукавицу, на коју истом што се срећа беше насмејала, а црна јој туга већ узе да руши све њезине лепе наде.

Племенито срце Стојанчино се све више и више загревало за Јованку, а ова је све боље осећала како јој оданост свакога часа порашћује према Стојанци, тој оличеној доброти и пожртвовности.

Међутим, било је нешто што је Јованку силом покретало из постеље. Њезина је снага споро се враћала, али јој је у толико силније расла жеља да оде Скопље, да сама предузме неговање свога заручника. Уздала се тврдо, да би он под њезином [436] негом лакше оздравио. Али, онако смерна, како да спомене то Стојанци?

Трећега дана је Јованка устала. Изишла је мало и на свеж ваздух. Али је морала ослањати се на руку свога брата. Осећала је и сама, да се са то мало снаге несме још пуштати на тако дуго путовање, отештано толиким сметњама а загорчено и злим временом. Трпиће, мишљаше она, и савлађиваће ту жељу још дан два, док јој се снага боље прибере, али је у себи одлучила да што пре оде у Скопље.

Тога су дана, после обеда, подуже седели за столом. Стојанка је бирала све таке предмете разговору, који ће Јованци разоноде донети. Али је мисли заљубљене девојке врло тешко свратити са оне стазе, која правце води к њезином миљенику. Уверила се о том и Стојанка, но је ипак покушавала и даље тај начин растеривања тужних осећаја. Помагао јој је и Миле, како је најбоље знао. А кад виде да тај лек не помаже, он се одједном досети и живо рече:

— А шта мислиш, Јованка, да одемо у Скопље?

Јованка се исправи на столици и с очима, пуним сјаја радости, погледа умиљато свога брата. Тај поглед је најречитије говорио: „Сад си ми, брате, погодио моју најживљу жељу!“

А Миле настави:

— Био нам је четовођа. Сви смо га поштовали и на његову команду у смрт скакали. А ти си му... Опрости ми, селе: ја сам твоју тајну издао нашој доброј госпођи Стојанци.

Јованчино лице обли лака румен, а Стојанци се залепрша на уснама радостан осмејак, пун љупкости и чедна пријатељства.

Миле допуни своју исповед:

— Испричао сам госпођи Стојанци оно, како ти је Алексић спасао живот; али не могох прећутати ни оно, што ти је рекао при растанку.

Сад се већ и Јованка радовала што је Стоја дознала ту њезину тајну. Диже се лако на ноге па се залети к њој обгрли је и стаде ју љубити пуним жаром млађана срца свога. И онда, очевидно радосна, прозбори пуним усхићењем:

— Ето, сад нас већ троје зна за разлог мојој тузи. И ја сам ти, Стојо, сестро моја, сад потпуно здрава. Готова сам да се овог часа кренем на пут. Осећам да бих и пешице могла до Скопља отићи. Је ли, Стојанка, је ли, роде мој, ти нећеш замерити што ја хоћу да идем с Миланом у Скопље? Је ли да то није зазорно што ја желим да негујем Алексића?

— О, ти, лудице моја! — прихвати Стојанка и притиште Јованчину главу на своје груди. — Какав зазор? Само се бојим, да ће ти тешкоће путовања, по овом злу времену, нашкодити. Наше су војничке болнице и у Скопљу изврсне. Можеш се поуздати, да твој вереник има врло добру негу. Стога бих ти саветовала, твога здравља ради, да причекаш још дан два, док се боље опоравиш.

— Не могу, сестро моја, не могу ни часа даље чекати! — крикну Јованка очајнички и узе ломити руке своје, превијајући се тамо амо по соби. — Чекати!.. Та ја бих, да су ми крила, да полетим онамо. Ја бих пресвиснула од бола и туге, кад бих морала још један дан чекати.

— Немој, сејо, да очајаваш — уплете се сад и Миле. — Кад баш желиш, можемо сутра првим возом. Или... можемо још и вечерас.

Јованка се обеси брату око врата, умиљато му погледа у очи па нестрпљиво промуца:

— Вечерас, Миле; вечерас.

Увече у осам часова је звижднуо воз и кренуо се пут ослобођених српских крајева. У углу једнога купеа скупила се Јованка, а према њој седео је Миле. Она је душом већ била у скопљанској војној болници и пратила сваки дисај свога рањена заручника, [438] а Миле је представљао себи ону крваву борбу код Прилипа, у којој је његов бивши четовођа рањен. Ни њезине ни његове мисли не беху успаванке. Обојих је и зора будне затекла.

Иза непреспаване дуге, мучне ноћи освануо је хладан магловит дан, од којег језа хвата човека. И кога не тиште никакви боли, и онај се мора стрести кад погледа, макар из топле собе, на густу маглу, као што је тога јутра притискивала она поља и оне горе, по којима је недавно толико крви проливено. Јованци је та магла стопут несноснија била, јер је затварала пред њом жељени видик, на којем би Скопље већ издалека могла сагледати.

— Ово је данас грђе од лондонске магле. Не виде се ни телеграфски стубови украј пруге — прогунђа Јованка срдито.

— Ал’ и јест гадна магла — прихвати Миле. — Баш као што беше онда на Качанику.

— У оној ми се магли срећа родила, а у овој чини ми се као да издише.

— Немој да слутиш на зло, сејо — умириваше је Миле тихо, гласом пуним саучешћа. — Ни тешки рањеници не умиру сви од реда. А јунак, његова кова, не подлеже лако никаквој рани. Буди спокојна и уздај се у Бога.

Јованка је невољно окренила главу од брата. Очевидно јој је била досадна његова утеха. Њу је вређала свака реч, која не беше у складу са њезиним осећајима. А она је само несрећу своју осећала.

Пара је шуштила, хуктила у локомотиви. Воз је јурио кроз маглу као да га душмани гоне.

После подужега ћутања, Јованка опет прозбори у истом душевном расположењу.

— Не чини се теби, Миле, да овај воз врло спро напредује!

— То твоја нестрпљивост обмањује тебе. Јури он својом прописаном брзином.

- А мени се чини да га пужеви вуку.

Милану прелети преко лица болан осмејак, пун братскога саучешћа. Нагне се ближе ка Јованци, дохвати јој једну руку и, милујући је, покуша да каквим таким разговором разблажи тугу и утиша нестрпљивост своје сестре.

— Да није тих прометних запрека на свакој станици, ми бисмо већ давно били у Скопљу. Али, ево нас већ близу Куманова, а оданде до Скопља не ће бити тих запрека. Можда ће се, међутим, и та магла разићи, па кад ти ови нови крајеви привуку пажњу на себе и стану ти причати о својим скорашњим доживљајима, онда ће ти путовање одмах сношљивије бити.

Јованка је равнодушно гледала у брата и слушала његове речи, али јој оне не допираху у душу. Одбијале су се од ње као кишне капљице од стакла на прозору.

— Хвала Богу! — кликну Милан, када воз стаде и зачу се јасан узвик влакође: „Куманово!“

— Једва једном! — уздахну Јованка.

— Овде ћемо јамачно подуже чекати. По вреви и метежу са обе стране нашега воза, изгледа као да је сва пруга запремљена. А док се ти возови, који немају утврђенога часа за полазак, са рањеницима и заробљеницима не среде и не отправе, дотле ми не можемо даље. Знаш како је било овде кад смо оно полазили кући са бојишта.

Јованци клоне глава на јастучић у углу купеа. На бледом лицу јој беше исписано одрицање сваке наде и клонулост пред кобном судбином. Узалудна беше сва разговорност Миланова. Његова сеја тек онда подиже главу, када се воз, после дугога чекања, крену и вагони се тргоше један за другим.

У четири часа после подне стигоше у Скопље. Када је воз стао, Јованка пружи руке брату, да ју подигне на ноге. Непреспавана ноћ, заморно дуго [440] путовање без потрошена и једног залогаја, туга и нестрпљење сломили јој беху и задњу снагу. Брат ју је на рукама скинуо са вагона.

Станицу и њезину околину прекрилио народ и војници. Наслоњена на мишицу свога брата, Јованка се усиљавала да се пробију до најближих кола. У тој тишми испадне пред њих резервни поручник Лаза Стеванчевић, гимназијски професор из Београда.

— Здраво, јунакињо наша и млади јуначе наш! — поздрави их радосно. Али се трже кад загледа боље у бледо, тугом разорано лице Јованчино, те окрену саучесним гласом: — Вас је, Јованка, уморило, канда, ово дуго путовање. Ја сам изишао овамо на пуковнијском аутомобилу, па вам га стављам на располежење. Где сте наумили да одседнете?

— Не знамо ни сами — одговори Миле са подсмехом.

— Онда се ослоните на мене. Одвешћу вас у најбољи хотел.

— А не бисте нас могли, господине професоре...

— Молим, „господине поручниче“ — нашали се Стеванчевић.

Јованка се осмехну болно:

— Дакле, господине поручниче, не бисте нас могли одвести право у војничку болницу, да походимо прво Алексића?

Стеванчевић сабере обрве и поглед му се нешто натушти. Размишљајући шта да одговори, почне отезати:

— Ћхе... оно, знате... Алексић је тешко рањен. Доктор Јелкић ми рече баш данас, у подне, да је операција срећно испала. Пушчано зрно су му извадили, али криза још траје. Рањеник је у неприкидној несвестици. Не знам, би ли доктор дозволио да га у таком стању походите.

— Ја ћу молити господина Јелкића — рече Јованка, [441] цвокоћући зубма, које од зиме, које од грозничава узбуђења.

У том стигоше до аутомобила. Миле и Стеванчевић помогоше Јованци да се попне на њ, па се и они сместише у ту модерну саобраћајну направу.

Стеванчевић је сео према Јованци па, упрвши у њу поглед пун искрена саучешћа, предложи јој поново, да се прво одвезу у хотел.

— И вама је — рече он — потребно да се одморите најпре после тога тешкога путовања, а ја ћу се међутим распитати, кад ћете моћи походити Алексића.

Јованка климне главом, а Стеванчевић заповеди шоферу да их вози у „Хотел Македонија“.

Чим ступише у собу, Јованка, слаба, изнурена, паде на миндерлук као онесвешћена. Милан и Стеванчевић ужурбали се око ње, не знајући како да јој помогну. Напослетку се Стеванчевић разабра и рече Милану:

— Остани ти, Миле, крај Јованке, а ја одох у болницу. За десет минута ево ме опет ту.

Не треба се ни мало чудити овој услужности Стеванчевићевој. Милан је био његов одличан ученик, а Јованка је стекла поштовања и љубави у свима друштвеним слојевима београдским. Њу је свако поштовао и као вредну наставницу и као добру сестру и као ватрену родољупкињу. Стога је Стеванчевић онако свесрдно предусрео њих обоје на железничкој станици, и стога их је узео под своју охрану у овом источњачком дармару који је, тако рећи, тек пре неколико дана сазнао како изгледа ред и безбедност у просвећена народа. А већ да и не беше тога разлога, познато је уопће, да Србин радо притиче у помоћ и злотвору свом, кад се овај на невољи нађе, а где не би помогао брату свом и сестри својој.

Није, заиста, протекло више од десет минута, [442] а Стеванчевић се беше вратио, доводећи са собом и доктора Јелкића, којем је, дабогме, већ унапред испричао стање Јованчино.

— Шта је с вама, госпођице Јованка? — прослови доктор још с врата и тек онда се поздрави са болесницом и њезиним братом.

— Та, ето, сломило ју ово мучно путовање - одговори Милан место ње. — Од јуче у подне није ништа окусила, а сву драгу ноћ је пребдила, па ето.

Доктор опипа било Јованци и рече јој, да попије врео чај а доцније, ако јој се прохте, да се заложи с каквим лаким јелом. Пропише јој неки прашак, који треба да узме увече и ујутру.

— Мала грозница, ал’ ћемо је до сутра отерати — рече напослетку доктор и онда се пусти у пријатељски разговор.

— А ви дођосте да походите вашег бившег четовођу. То је врло лепо. После распуштања комитских чета, кад се вратио ка својем пуку, причао нам је Алексић о вашем јунаштву. То је било при једном ручку. Сви официри, колико их беше за столом сви су у један глас клицали одушевљено: „Такога брата и сестру само српска мајка рађа! Живели и хиљадили се!..” Прозори су се тресли од силна клицања. Задивили сте цео официрски кор.

Док је доктор то говорио, на Милану се видело како му коса расти, а на Јованчину лицу почела је да избија лака румен, док се, напослетку, одважи да се дигне са миндерлука. Али доктор јој приђе и...

— Немојте, немојте устајати — рече. — Попијте чај и онда лезите у постељу. А ја и професор, хоћу рећи, господин поручник одлазимо, јер вама је сада најпотребнија мирноћа. Дакле, до сутрашњега виђења. Остајте ми здраво!

— А кад ћемо моћи походити Алексића? — прозбори Јованка изнемоглим гласом.

— То ћу вам сутра ујутру казати. Чим ухватим часак времена да вас походим.

Јованка је дословце извршила наређење докторово. Попила је чај, присмачући уз њега слатку гурабију; мало доцније узела је прашак и легла у постељу. Миран санак ју је до зоре освежио, а кад јој је доктор Јелкић око девет часова дошао у поход, затекао ју је већ на ногама, спремну да пође у војну болницу.

— Хоћемо ли, господине докторе? — запитала је Јованка, чим је Јелкић крочио у собу.

— Не знам, како да вам кажем — одговори доктор неодлучно. — Знате, код Алексића је врло тежак, да не речем, опасан случај. Ја баш сад долазим од њега. Још је увек у несвестици, па... ја бих волио да причекате још мало.

— Али, драги господин докторе, ја нисам била само четник, који убија и коље. Ја сам и милосрдна сестра, која негује рањенике, па сам са том намером и дошла овамо, да дворим мога јуначког четовођу.

— А ја мишљах, кад сам сада долазио овамо, да ћу се морати постарати и за вашу дворбу. Али... кад је тако...

— Не старајте се за мене — упаде му у реч Јованка. — Ја сам потпуно здрава.

— Оно не би шкодило, шта више, и потребно би било да се ви још данас одмарате. Да видим ваш пулз...Хм, хм... Не би шкодило... Не би шкодило...

— Та то је само мала узрујаност, господине. Прећи ће то.

— Е, па кад баш желите, а ми хајдемо.

Доктор Јелкић, а за њим Јованка и Милан, на прстима су ушли у собу, у којој је Алексић лежао. Крај постеље му затекоше једнога лечника и једну болничарку немачкога Црвеног Крста.

Алексић је дрхтао целим телом. Лице му беше унакажено од самртне муке. Руке му беху опружене [444] низ тело, а с прстима је непрестано скупљао и стискивао покривач, који му је, због тешке дрхтавице, сваки час ваљало намештати.

Јелкић се забезекну, кад затече рањеника у таком стању. Пригне се ка немачком лечнику и пришапута му:

— Ово је већ агонија.

Немац само климну с главом.

Настала је гробна тишина. Само се чуо цвокот зуба рањеникових. Јованка се нечујно, као сенка, примакла да узглавља Алексићева и сузним очима гледала у разорено му лице, на којем не могаше да нађе ниједне од некадашњих лепих црта.

Рањеник се, час по, стаде јаче трзати и одједном се подиже са узглавља. У том тренутку, Јованка тури руку под узглавље и подметну га свом заручнику. Као да је само још то чекао, Алексић паде на Јованчину руку, протегну два-трипут са свима удима, један и други дубок уздах и — живот му се угаси на руци Јованчиној.

Око постеље, за часак два, сви стајаху као оловом заливени. Први се одмаче из собе немачки лечник, а за њим и његова болничарка. Јованка паде сад на мртво тело свога несуђена заручника и горко јецаше, док ју Миле и доктор Јелкић не раставише од њега.

Подижући Јованку, Јелкић напипа неки тврд замотуљак у постељи, поред мртва прилипскога јунака. Он се одмах сетио шта је то. Развије замотуљак и извади из њега пушчано зрно те га пружи Јованци.

— Ово је зрно — рече — задало смртну рану нашем Влади. Још пре операције је желео да га сачува, ако остане жив.

— Од данас ја ћу чувати тај црни, мрски спомен. Он ће ме вазда подсећати, да мрзим непријатеље мога народа. Хвала вам, господин-докторе — рече Јованка и склони тај злокобни спомен.

У тај мах је, као без душе, улетео, гологлав у собу поручник Стеванчевић. Он је на ходнику чуо од немачке болничарке, да је Алексић малочас издахнуо.

— Зар и така мушка снага мораде подлећи? Зар не умедосте отети од смрти тај драгоцени живот? — довикнуо је Стеванчевић, готово прекорно, доктору још пре но што је затворио врата за собом. А кад погледа Јованку крај постеље, он се одједном сневесели и одмереним кроком, покајнички приђе ка постељи. У себи је очитао „Оче наш“ за спас душе свога пријатеља. Гледао је подуже у самртника и тек онда се помакнуо с места, кад је доктор напоменуо Јованци, да им се свима ваља уклонити одавде, јер ће сада други чињеници преузети мртво тело покојниково.

И доктор и Стеванчевић отпрате Јованку и брата јој до хотела. Обећају им да ће их у течају дана још походити и јавити им, кад ће бити погреб.

Кад остаде сама са братом у хотелској соби, Јованка лелекну тужно, жалосно, да би се на тај лелек и лед растопио. Милан ју прихвати испод руке и доведе је до миндерлука. Ту се обадвоје посадише и пустише срцу на вољу, да се исплаче док траје суса у очима.

У подне је цео официрски кор знао, да је Алексић издахнуо на руци своје лепе комиткиње. Од млађих официра мало који није пожелео да и он тако умре. Па се то рашчуло и међу војницима и, тако рећи, по целом граду. Разуме се, да је тај тужни догађај највише занимао отменији женски свет, та га се сутрадан толико слегло пред војном болницом, колико га никада не беше на погребу у Скопљу. И када се тужни спровод кренуо, све су очи биле упрте у Јованку, која је са братом својим ишла непосредно са мртвачким сандуком, усиљавајући се да не ода тајну свога срца. [446] Уз Јованку је ишао доктор Јелкић а за њима цео официрски кор, па мноштво грађанства и сви српски војници, које није, у тај мах, служба другамо привезала.

Кад спуштаху у гроб тело младога ратника, Јованчина туга обори њезину тврду вољу и изби у очајан јаук. Готово да се побојаху некоји у њезиној близини, е ће и она за њим у гроб. Доктор Јелкић је прихвати испод руке, па и некоје госпође приђоше к њој и искреним саучешћем је стадоше тешити, бирајући најслађе речи, које ублажавају горчину туге.

После погреба је Јованци и брату јој један аутомобил стављен на расположење. У њему их отпратише до хотела доктор Јелкић и две скопске госпође, које се целога пута матерински труђаху да олакшају бол младој јунакињи, која је залагала живот свој за њихову слободу. Мољаху је и позиваху да пређе са братом у њихов дом. Нуђаху јој сваку угодност. Задржаваху је на који дан, да им буде мила гошћа, — али се Јованка не даде намолити да прими ту свесрдност.

Кад опет остадоше сами њих двоје у хотелској соби, Јованка паде брату око врата, наслони главу на његове груди и гласом пуним бола и туге рече:

— Миле, роде! Данас је твојој сеји сахрањена сва срећа; сахрањене све њезине лепе наде!..

ОСАМДЕСЕТА ГЛАВА.
Свршени чини.

У ослобођеним српским крајевима је завладао ред и закон. Свуда су постављене српске власти, које дању ноћу бдију, да се никому никаква неправда не учини. Штеточиње, смутљивци, харамије и зликовци разбегли се испред српског мача по свима непелима, а што је било угњетена и мучена, поштена и добра, то је остало на свом гнезду да ужива слободу, да се радује новом животу и да одаје Хвалу свом ослободиоцу.

Српска је војска свршила своју непосредну задаћу. Само је још чекала, с пушком у руци, не ће ли настати потреба да својим савезницима притече у помоћ.

У том чекању су многи и официри и војници добијали наизменце допуст на неколико дана, да могу обићи своје домове и походити своје миле и драге.

Тако се догодило, да су мајор Жарко, капетан Јуришић и потпуковник Миросављевић, једнога дана, изненада бахнули у Београд.

Стојанчина је кућа синула неизмерном радошћу, када јој је мајор Жарко ступио преко прага и, раширеним рукама, полетео да прими у загрљај своју вереницу.

Стојанка је занемила од изненађења. У силном љубавном заносу пала је на груди свога вереника и, као обамрла, предала се да јој Жарко љуби охладнеле усне, [449] побледело лице, сањалачке очи и свилену косу; да ју стиска на своје усталасане груди и, да ју грли док се сва не растопи од милине, док душа не излети из ње.

— Стојо, срећо моја!.. животе мој!.. Стојо, душо моја! — тепао јој је Жарко после свакога пољупца. А Стојанка једва прослови једанпут:

— Жарко!.. Мој слатки Жарко!

Жарко је понесе у загрљају до дивана и спусти ју покрај себе.

— Је си ли сневала кад, да ћемо се овако ускоро видети?

— Нисам. Али сам непрестано желела и Богу се молила, да ми се што скорије вратиш.

— Први је чин велике драме свршен. Ослободили смо наше старе земље. Расковали смо синџир са руку наше браће, која су вековима чамила у сужањству. Сада је настала мена. Наша се војска, можда само за неко време, сада одмара и, ја сам употребио то време да заиштем допуст на три дана и да...

— Само на три дана? — прекиде га Стојанка жалостиво.

— Не може се на дуже. Још пркоси Скадар браћи Црногорцима. Још морамо помоћи Бугарима, да освоје Једрене. А требаће, можда, да и Грцима помогнемо истерати Турке из Солуна.

— Помозите, помозите им, Жарко — рече Стојанка одушевљено. — Црна Гора је малена, а Турака и Арнаута је „као листа у гори.“ Морамо се браћи на невољи наћи. А и Бугари и Грци ће нам остати свагда благодарни и верни, када виде толико пожртвовање наше за њихову корист. То ће подићи углед Србији код њених савезника. Је ли, Жарко?

— Србија и Црна Гора су једна душа у два тела. А за ове друге..? То ће већ будућност показати. [450] Него, чуј ме даље, Стојо... Мене је једна несавладива жеља довела овамо, овако изненада. Ако ти пристајеш да ми се та жеља испуни, учинићеш ме најсрећнијим човеком на свету.

Стојанка је ћутећки гледала у очи Жарку, ишчекујући нестрпљиво, да јој открије ту своју жељу, коју она, у овај час, није могла да наслути.

Жарко ју обвије с десном руком око струка и, с прстима леве руке милујући јој нежно подваљак, нагне јој се ближе па рече тихо:

— Ја бих желео... ако ти пристајеш... да обавимо нашу веридбу.

Стојанка га плаховито обгрли и притиште му на усне дуг, врео пољубац. Расплете опет руке па га запита усхићено:

— Када мислиш? Хоћемо још данас?

— Та ја бих готов био и данас, али кум и старојко треба да се мало одморе.

— А имаш већ и кума и старојка?

— Имам. Али они још не знају, ко ми је вереница. Нисам смео да им се сасвим поверим, док не чујем твоју одлучну реч. Пустио сам их нека мисле да је то само шала. А за нас двоје ће и то бити засебна радост, када их изненадимо.

Стојанка му се опет сави око врата.

— Па кад си наумио?

— Ех, слушај. Сутра ћеш ти приредити вечеру. Позваћеш на вечеру Миросављевића, Јуришића и...

— Зар су и они овде?

— Заједно смо дошли. Јуришић ће нам бити кум, а Миросављевић је са његовом корпуленцијом, као створен да буде стари сват. И позваћеш још Недељка Лазаревића, па доста. А ја ћу већ, разуме се, и незван доћи.

Стојанка је, сутрадан, необичном љубазношћу дочекала своје госте на вечеру. Није могла да им довољно искаже своју радост, што су њезина три [451] једномишљеника сретно изашла из крваве борбе са Турцима, те се опет нашли у њезином дому, где су још недавно кројили родољубиве планове и сневали о великој будућности своје отаџбине.

Кад је Анђа пријавила да је вечера на столу, Жарко поведе Стојанку у трпезарију. Сви стојаху већ око постављене трпезе и чекаху да их домаћица понуди да седну. Но, место ње, прослови Жарко, очито узбуђен и весео, држећи Стојанку за руку.

— Браћо, ја се од срца радујем што вам могу дати на знање, да сам испросио Стојанку, којој задајем тврду веру, да ћу је до гроба љубити.

Затим ју притиште на јуначке груди и с пољупцем запечати своју задану веру.

Пољубац плану, а изненађени гости кликнуше у један глас:

— Живели и срећни били! — те се и они изљубише са срећним младенцима.

— Ђорђе, старојко мој и ти, куме Перо и Недељко брате, ви сте сведоци мојој највећој радости на овом белом свету. Први чин велике драме, у којој смо ми наше улоге одиграли, довршен је славно на бојном пољу; а ево сада је довршен и други чин, у којем смо само нас петоро изашли на позорницу.

— Нека нам је свима на срећу! — узвикне старојко, а за тим поседаше сви за окићену софру.

За вечером је разговор текао живахно, весело. Шалило се и радовало. Наздрављало се и певало. Највише, разуме се, у здравље „главних актера у овом другом чину велике драме“, као што рече Лазаревић у својој здравици. А за тим је разговор, неприметно, нехотице, прешао на догађаје из „првога чина“. Мајор Жарко је тек тамо у половини првога чина, после Кумановске битке изишао на позорницу. И о прилипској и битољској битци се имало шта говорити, али је Жарко пустио, да старојко [452] [...] [453] и кум причају и о тим биткама, јер су они од онога дана, када је први српски топ опаљен, па до заузећа Битоља били у непрекидној борби.

— Славно смо осветили Косово — рећи ће напослетку потпуковник Миросављевић, — само.., само да не буде узалудан труд, што га је наша војска учинила са прелазом преко Албанских гора и освојењем Приморја.

— А што да буде узалудан? — истрча ватрени капетан Јуришић.

— Зар не чујеш, болан, шта гуде некоје велике силе?

— Нека гуде како хоће. Ми не морамо по њихову гудању играти.

— Са Турском смо се царевином могли ухватити у коштац и сломити ју, али где нам је снага да се одупремо свима европским великим силама?

— Не може бити, да се све велике силе дигну против балканских савезника — рече одрешито Јуришић.

— Половина их је саветовала нашој влади, да повуче своје трупе из Албаније, јер те крајеве, веле, Србија никако не ће моћи задржати. А за другу половину великих сила још се не зна шта мисле о тој ствари.

— Мислиле оне шта мислиле — рече одлучно Јуришић — балкански ће савезници задржати оно што су заузели и што ће још заузети.

— Ти, Петре, канда ниси још чуо, да и Црној Гори саветују да се остави опсаде Скадра?

— Ха, ха, ха! — Насмеја се Јуришић. — Таман ће им краљ Никола учинити ту љубав!

— А шта мисли наша влада? — запитаће Стојанка

— То се још не зна — одговори сухопарно Миросављевић.

— А наша војска? — настави Стојанка.

— Војска — упаде Јуришић — до последњег човека бранити оно, што је крвљу својом откупила.

— Наша војска била би готова на то, било против које силе, али, није она позвана да одлучује у томе питању. То питање спада у делокруг краљеве владе, јер она носи одговорност за политичке чине државе.

— А кад би сав народ узео на себе ту одговорност? — запитаће, нешто живље, Стојанка.

— Хее, моја Стојанка! — протегну Миросављевић —. Нема тога начина, на који би васцео народ могао узети на себе одговорност за последице таквог рата.

— Допусти, Ђорђе, — рече Стојанка — да те на нешто подсетим. Знаш ли ти шта је израдила „Црна рука“, па онда „Легија смрти“?... Створила је у влади уверење, да цео народ жели рата.

Миросављевић се насмеја доброћудно и задрма с главом у неповлад.

— Није „Легија смрти“ створила — рече — то уверење у влади, већ је влада створила и „Црну руку“ и „Легију смрти“, јер јој је то ишло у рачун. Ја се и сада уздам у Пашићеву памет.

— Тако је, тако је — потврђиваше Лазаревић. Главно је, да се међу балканским савезницима одржи слога, да се Пашић може на њу ослонити. А са европском дипломацијом ће он већ знати изићи на крај.

— Не знам је ли истина — примети на то Миросављевић — али сам начуо, да и Бугарска саветује нашој влади, да напусти освојене крајеве Албаније и Приморја.

— О, ти Бугари! — прозбори сада и Жарко срдито. — Нисам никада имао вере у њима. Из њих пакост говори. Они се боје, да Србија не изађе пт овога рата већа и снажнија од Бугарске. Хтели би [455] да нас скуче у што тешње границе, како би нас, временом, могли лакше прогутати.

— Нека покушају — дрекну капетан Јуришић. — Присешће им тај залогај!

— То је хвала — прихвати опет Жарко —, што смо им послали онолику помоћ под Једрене.

Миросављевић слегне с раменима а подигне обрве, па ће снебивајући се:

— Кажем: не знам је ли истина, али сам нешто начуо о томе савету бугарском.

— Да је на моју — испрси се Јуришић —, ја бих на тај бугарски савет одговорио тиме, што бих одмах позвао натраг нашу војску испод Једрена. Наместио бих ју на граници, с бајонетом онамо, откуд нам добра не желе. А када падне и Скадар, па наша војска и јуначка нам браћа Црногорци стану под један барјак: е, онда нека нас покушају истиснити из освојених крајева.

— Еј, мој Петре! — окрену му се Миросављевић. — Ти би тако. А би ли тако и сви наши официри и сва наша војска?

— Би!.. Би!.. — продера се Јуришић, — И ја и ти и Жарко и сви официри и сва војска наша!

— Живели наши официри и наша војска! — кликну усхићено Стојанка и стаде тапшати.

Миросављевића обли по лицу пријатна ведрина. Он подиже чашу па се куцну са домаћицом и смешкајући се задовољно, рече јој:

— Опрости, Стојанка, што је овај уметак упао случајно у „други чин“ „велике балканске драме“, али, шта ћеш, кад је српском официру свагда у памети судбина његове отаџбине.

— Зато је и освећено Косово — одговори Стојанка поносно и живим изразом радости.

— Бре, јеси чуо, Ђорђе — прихвати Лазаревић —, мени се чини да си ти удесио тај уметак у „други чин велике драме“. Сада сви ударише у смех, а Стојанка примети:

— Легионар смрти је хтео да куша своје другове!

— — — Сутрадан је београдски лист „Пијемонт“ донео ову местну новост:

„Српске официре нису умориле ратне тешкоће. Тек што је умукнула рика топова а млазеви душманске крви ваљда још нису ни збрисани са српских бајонета: ми смо, ево, срећни да објавимо једну радосну вест, коју ће, уверени смо, сви српски кругови са најживљим интересом примити. — Српски краљевски мајор, наш уважени и много поштовани пријатељ Жарко Вељковић верио се јуче са родољубивом, умном и милом госпођом Стојанком, дичном удовицом покојнога капетана Миливоја. Честитамо отменим вереницима и желимо им из свег срца дуг век, а у дугом веку им нека их свагда прати она срећа, која је пратила српско оружје при освети Косова!“

Од часа ове објаве, Жарко и Стојанка једва могаху ухватити час два времена за саме себе. Честитке су једна другу сустизале, а они би имали били толико много да кажу једно другом, на само, у четири ока.

ОСАМДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА.
Земљаци.

Бачванова је рана већ потпуно залечена била и он је отпуштен из болнице. На листини му је остао црвен ожиљак и он га је више пута посматрао потсмешљиво, не појимајући, зашто су њега, због те маленкости, толико времена држали у болници.

Кад је изишао из болнице, он се пусти да се нагледа Београда, где се осећа угодно као у свом родном месту. На улицама, мало мало, па се састане са којим рањеником. Рукује се с њим и поразговори о борби у којој је који настрадао, па хајде даље.

Али није само он заустављао рањенике. Заустављала су и њега господа и госпође, видевши на њему подеране и крвљу умрљане бачванске чакшире, а од струка горе, комитско сукно. И ни један господин, ниједна госпођа не растадоше се од њега а да му не тутну у шаку по један сребрњак, па и по два.

»Ех, — помишљао је Бачван у ходу — што су милостива срца ова господа и госпође, то нема више. Сасвим други свет. Није као онај код нас. Још да ми је сазнати: може ли се овде добити посла од којег би се дало живети, па да се и не враћам кући... А што се не би могло добити? Посла има у свакој вароши за онога, који хоће да ради. А,.. ко зна?.. можда ће опет примати у четнике, па неће бити с горег да се одмах нађем ту... Ех, да ми [458] је се осветити оном ђаволу, што ми окрзну ногу!“

Из тих мисли се Бачванин прену на поздрав неког господина, који му гласно довикну:

— Здраво, јуначе! — и стаде пред њим па му смешкајући се, погледа оштро у очи.

То беше Недељко Лазаревић.

— Гле! Та ти си то, господине! — обрадова се Бачванин и пружи му руку. — Зар ме познаде?

— Познао сам те, да простиш, по орловском носу.

— Па како си ми?

— Ја добро; али, како ти? Је си ли се без штете вратио са бојишта?

— Та... готово. Мало ме окрзнуло, ево, овде — одговори Бачванин и удари с дланом по десној листини. — Донеше ме овамо у болницу, а то баш није морало бити. Прекужио бих ја то и тамо, ал’ бих бар смакнуо још кога Арнаута. Е, сад су ме отпустили из болнице, па баш добро што те нађох. Гледај, молим те, да ме опет узму у четнике па да ме пошаљу тамо у тај проклети Арнаутлук. А што бих им се волио осветити, ех, не могу ти исказати.

— Свршили смо ми већ и с Турцима и с Арнаутима!

— Ех!.. А мени казиваше један што чита новине у болници, да ћемо чак на море, да помогнемо браћи Црногорцима.

— Већ су и тамо наши. Него, реци ти мени, шта си сад наумио?

Бачванин накриви главу на једно раме па смишљаше шта да одговори. Напослетку избаци:

— Волио бих знати, шта је са оним мојим другом оним Приморцем? Знаш, заједно смо дошли овамо; заједно отишли у комите и заједно војевали у чети капетана Војина, док мене не зврцну нешто у ногу, тамо, код Нагоричана. Па бих волио разабрати, [459] није ли и њега оштетио какав Турчин или Арнаут, или, није ли, можда и погинуо.

— Ако је рањен — обавести га Лазаревић — онда би га, можда, могао наћи у којој овдашњој болници. Али, ако је погинуо...

— Зар има овде и више болница?

— По несрећи, има их на тридесет. Видиш ону велику кућу, то је одмах једна, — рече Лазаревић, пруживши леву руку, па се онда окрену и опружи десну — а оно онамо је друга. Остале ти не могу, са овога места, прстом показати.

— Е, баш идем одмах у ону, онамо — рече Бачванин и пође.

— Стани још мало — заустави га Лазаревић. — Море, не рече ми шта си наумио сада?

Бачванин слегне с раменима и не одговори ништа.

— Ниси још ништа одлучио? — запитаће га Лазаревић.

Бачванин махну с руком па се насмеши.

— Одлучио сам ја, још код куће, куда ћу и шта ћу. Али, кад, ето, ти кажеш да смо свршили и с Турцима и с Арнаутима.

— Зато те и питам, шта си сад наумио? — опет ће Лазаревић, који је Бачванина, у неку руку сматрао као свога штићеника, па га не хтеде отпустити док не сазна, не ће ли му још требати његове помоћи. Али овај опет само слегне раменима. А Лазаревић му онда рече:

— Видим, да још ни сам не знаш шта ћеш сада и куда ћеш. Послушај, дакле, што ћу ти рећи. Кад си већ наумио, а ти прођи кроз ове болнице и потражи свога Приморца. Међутим се размисли, шта ћеш и куда ћеш сада, па онда сврни к мени и кажи ми шта си одлучио. Можда ћу моћи да ти што помогнем. Чак и у твом завичају.

Док је то говорио, Лазаревић извади своју посетницу, [460] прибележи на њој свој стан и пружи је Бачванину.

— Ево; узми ову карту и чувај ју. По њој ће те свако упутити к мојој кући.

— Хвала ти, господине! — рече Бачванин. Прими карту и скљука је у џеп.

— Ево ти још и ово — заврши Лазаревић и, рукујући се с њим, стисне му у шаку два сребрњака.

Бачванин се упути у болницу коју му је Лазаревић прво показао. Прошао је све собе. Застајкивао је и код понеких постеља и група рањеника који не беху везани за постељу. Пуштао се с њима у разговор и распитивао је, не би ли му који знао рећи о његовом другу Приморцу. У једној је групи наишао на једнога комиту баш из чете капетана Војина, који се је с њиме заједно борио, само је један дан доцније, на дан одлучне борбе код Куманова, био рањен. Али, нити му овај, нити који други војник знаде што рећи о Приморцу.

А њему је овај толико прирастио за срце, да је одлучио да прође макар кроз све војне болнице у Београду.

Упутио се, дакле, у ону другу.

Кад уђе у прву собу, Бачванин се забезекну од чуда. Гледа чово, гледа, а не верује својим очима. Види лепо, где на једној постељи седи писар Пера из његова села, а уз њега се приљубила Недићева Ната. Перина глава стегнута, преко чела, белим завојем — не беше шири од два прста—; он запалио цигаретлу па одбија диме и говори нешто њој а она упрла очи у њега и, мислиш, гута му сваку реч.

— А откуд вас двоје овде! — продера се Бачванин из свег грла.

— А гле бата-Лазе! — узвикну, изненађен, писар и пође у сусрет посетиоцу па се срдачно руковао с њиме.

— А што си то, човече, стегнуо главу као наша попадија, кад је глава боли?

— Е, мој бата-Лазо!.. И болела ме је, још како.

— Је ли... А да ниси и ти био у рату?

— Да како бих, иначе, доспео овамо?

— Ех, онда се можемо руковати — рече задовољно бата-Лаза и продрмуса писареву руку, коју није још испуштао из своје.

— Али, откуд ти овде, бата Лазо?

Бата-Лаза се ћутећки сагне, задигне десну ногавицу па искриви ногу.

— Видиш овај ожиљак? То ми је спомен од Нагоричана.

— А мени ово од Лисице — рече писар Пера, показујући прстом оно место на глави, где беше рањен.

Бата-Лаза се тек сада примаче к Нади, па се и са њом рукова. А уз то ће, намигујући, да је запита:

— А шта ти ту радиш? Да ниси и ти рањена?

— Ја негујем рањанике.

— Хм. Па како наиђе баш на Перу?

— Божјом вољом.

— Док ти кажем баби, сазнаћеш шта је Божја воља!

На ову се претњу и Пера и Ната слатко насмехаше.

— А видиш ли шта је ово? — рече Пера и показа му бурму на прсту. Онда подиже Натину руку, на му показа и њезин прстен. — Па видиш ли шта је ово?.. А све је то с чика-Пајиним благословом.

— Та не говори.

— Јест, сунца ми!

— Хм... Казао сам ја још онда, да ће се то, напослетку, тако свршити. Али, какви је љутит био, да те је ухватио, код је нестало Нате, би те на комаде раскидао.

— Ех, — одмахну Пера с руком. — То је било а прошло.

Бата-Лаза се осврнуо и десно и лево, као да гледа, на што би да седне.

Опазивши то, Ната отскакута до прозора и донесе му, отуда, столицу па га понуди да седне.

Бата-Лаза се рашири на столици и онда отвори разговор.

— Па, дедер ми бар испричај, како је то све било.

Пера му исприча, по реду, све, и своје и Натине доживљаје. А кад је свршио, бата Лаза ће још запитати:

— Кад мислите да се вратите кући?

— Не враћа се овај више!. Ваљда нисам луд да се вратим, да ме тамошње власти узму на миндрос, што сам војевао у српској комитској чети.

— Ех, а зар хоће и то? — изненади се бата-Лаза.

— Бога ми, хоће — потврди Пера.

— Па тај ђаво може, напослетку, и мене снаћи?

— То ти је сигурно као амин у „Вјерују“.

— Богме онда не ће ни мене видети више Шајкашка. Оно мало заједничкога сиромаштва, што имамо ја и брат, ја сам и тако наумио да сачувамо његовој деци. Они су ми најближи. Па нека буде њихово за мога живота. А ја сам радио онде, радићу и овде, па ћу животарити до Божје воље. Је ли тако?

— Тако је бата-Лазо. Ти си био свагда вредан човек. За тебе ће се наћи посла и овде. Не бери бриге. А, напослетку, ја ћу замолити господина Лазаревића, па ће се он постарати за тебе као што се је и за мене постарао.

Бата-Лаза узе чепркати с прстима по џепу, а уз то ће:

— Та, ја већ имам једнога господина овде. Дед, прочитај ову карту.

— Ни бриге те, бата-Лазо! — узвикну Пера, када погледа карту. — Та то је господин Лазаревић!

Бата-Лазино лице, које се беше намрштило кад је чуо шта га може снаћи ако се врати у свој завичај, сад се одједном разведри.

— Богме и ја остајем овде - рече он и удари дланом по колену. Још ћу ја дочекати прилику, да се осветим Турцима и оном гаду арнаутском. У новинама пише да смо већ осветели Косово. Али ја им се морам осветити још и за овај ожиљак.

— А како си се ти одважио да дођеш овамо и станеш у комите? — запита га Ната.

— А како не бих дошао браћи у помоћ? Не знам знаш ли ти, ал’, ето, Пера зна да мој брат држи новине, па, кад смо доколни, он и мени чита, или ми говори шта је читао. Баш некако у брање кукуруза рече ми: „Знаш шта је ново, Лазо? Србијанци и Црногорци објавили рат Турцима“. „Боже помози!“ рекох ја. И од тога часа стадоше ми јави гудити у ушима гусле Моје слепца, па све као да чујем и ону песму његову, што казује како царе Лазо сазива војску и јунаке, и како преклиње: „Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошо на бој на Косово, од руке му ништа не родило...“ Нема мени мира, од те песме, данас, па нема ни сутрадан. Све ми се чинило, да царе Лазо баш и мене зове на Косово. Трећи дан кажем ја моме брату: „Је си чуо, Гавро. То мало кукуруза, што још има на њиви, обраћеш ти и без мене. А ја ти одох, да се осветим Турчину за Косово... Ето, тако је било. Е, а на железници се нађем са једним Приморцем, који је наумио био то исто што и ја. А овде нам срећа нанесе тога и мога и твога господина, који нас лепо одведе у комите... Ето, сада знате све.

Док је бата-Лаза то причао, четири-пет рањеника се пришуњало к њему иза леђа, па слушаху пажљиво његово бачванско причање. А кад је он завршио, ови ће сви у глас:

— Живео, Бачване!

И сви се руковаху с њиме, па се опет одмакоше, да не сметају у разговору земљацима.

— Па хоћеш ли и ти скоро изаћи из болнице? — запита сада бата-Лаза, окренувши се поново к Пери.

— Не ћу дуго гњечити ову постељу. Доктор ми вели, само још пет-шест дана.

— А шта ћеш онда?

— Наћи ће се за ме посла у Београду и дотле док се рат не сврши са свим. А кад се све смири, ја ћу опет у глумце.

— Их, зар у глумце?!

— А знаш ли ти шта је то глумац?

— Ено га на... Глумци... Они што изигравају Бој на Косову, па Ајдук-Вељка, па Кнеза од Скендерије...

— Како рече, како? Кнеза од...?

— Та гледао сам ја то све у вароши. Оно јест лепо бити цар Лазар, па Југ Богдан и девет Југовића, па Милош Обилић, па ајдук Вељко. Али Турчина изигравати ја не би хтео ни за које благо!

— Шта ћеш, кад без Турчина не би било боја на Косову. Ево си се и сам уверио о томе.

— Та, оно јест. Али... мрзак ми је Турчин и кад га гледам у позоришту.

— Зато си и дошао да се кољеш с њиме.

— Ех, само да ми је још једаред у чету!... Али, збиља, не чу ли ти штогод о оном мом другу Приморцу? Је ли још у животу?

— Откуда ћу ја то сазнати на овој постељи!

— Тако је, дабогме. А ја сам, управо, пошао да њега потражим у болницама.

— Хојхој! Шта је ту болница!.. Подераћеш пар опанака, док их све обиђеш.

— Нек’ се деру. Треба и опанчари да живе. Али ја ћу богме да обиђем све болнице. А ви ми остајте с Богом! А ти, Нато, двори само тога рањеника, да што пре оздрави па да скорим поиграмо у сватовима.

— Походи нас, бата-Лазо опет. Нисмо још ни разговарали о нашем завичају.

— Ово је сада наш завичај. С Богом и у здрављу!

ОСАМДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА.
Једна загонетка

Онога дана, када се растао од Јованке, Ранко Предраговић је, као у неком бунилу, од подна до вечера тумарао тамо амо по улицама, без циља, без икакве намере, готово бесвесно.

Од Јованчина стана нехотично је избио на Теразије, па ударио Књаз-Милошевом улицом, чак до Мокролушке. А прегазио је и Врачар, Тркалиште, и пустио се чак до Дорћола. Видела га је и Кара-Бурма и Кале-Мегдан, али он, за читава тумарања тога, није видео никога.

Њему је пред очима треперио само лик лепе наставнице, јуначке комитке Јованке, а у ушима му брујаху њезине кобне речи: „Мој живот није више мој. Њега је отео од Арнаута и задржао га себи човек, који је у исти мах свој живот бацио на коцку.“

Шибао га је оштар ветар са суснежицом, а њему није падало на ум ни да разапне кишобран, већ га је грчевито стискао под пазухом. Суснежица му се топила на зажарену лицу и хладне капљице су му се спуштале низ врат. Он их није осећао.

На Београд се спуштала ноћ. Сијалице су се распламтеле да се такмаче са првим мраком. Настало је оно доба, када београђани завршују своје дневне послове и журе се у кафане и пиваре.

И Ранко је, нехотично, крочио у једну пивару. Сав изнурен од зиме, глади и умора, како је отворио врата, он се стропоштао као куршумом [467] погођен. Гости од најближих столова прискочише му у помоћ. Подигоше га и, код првога стола, подметнуше му столицу, а са обе стране седоше по један уз њега и придржаваху га да не падне. А он, блед као восак, стаде цвокотати зубма и дрхтати целим телом. Језа је подилазила све госте, који су се слегли око њега и чудом се чудили несрећи тога солидна, ваљана младића. Свак би волио био сазнати, шта га је то снашло, али нико се није ни усудио да нагађа узрок тој тајанственој пригоди. Сви су га гости познавали, сви га волели и сви би му радо били помогли. Прилазили су му један за другим, запиткивали га и преклињали, да им каже каква га је то беда снашла, али из њега не могоше измамити речи.

„Шта је да је, браћо“ — рећи ће напослетку један од гостију — „али ово није добро. Већ да ми гледамо да одведемо Ранка кући“.

„Не ће он моћи ни отићи до куће на својим ногама“ — прихвати други. „Него... хеј, је си чуо ти, момче! Отрчи по један фијакер. Али, што брже можеш!“

У Београду је оскудица била у фијакерима. Коњи су, скоро сви, били употребљени у ратну службу. Подуго се морало чекати док је момак нашао кола са неквом рагом, коју би, пре рата, и Циган презриво био обишао на вашару.

Добри људи су изнели Ранка на кола и одвезли га кући.

Мати му је пала у несвест, кад га унесоше у собу. Отац се збунио, — не зна коме ће пре, сину или жени.

Један се од пратилаца Ранкових, на срећу, досети па рече оном другом:

„Скочи ти, Момире, на кола па створи, ма откуда, каквог доктора“, а он сам понесе Ранка до дивана и положи га на њ.

У то уђе девојка са посуђем на служавнику, да поставља за вечеру.

„Их!“ цикну ова из свег гласа, упрепашћена, кад виде своју госпођу, коју је господар јој, баш у тај мах, подизао на наслоњачу. А кад смотри Ранка где се тресе на дивану, њој у мало што не испаде посуђе из руку. Положи брзо служавник на сто па, мотајући се од госпође Ранка и натраг, стаде се свеудиљ грувати шаком у прса и викати: „Их! Какво је ово чудо!.. Какво је ово чудо!“ „Донеси брзо хладне воде и убрус!“ — прекиде је господар. А кад девојка већ беше отворила врата да изађе и изврши тај налог, он викну за њом још:

„И сирћета!“

Момир је погодио где ће у то доба наћи којег доктора. Појурио је — колико је већ она фијакерска рага могла — у „Москву“ и, није баш дуго ни потрајало, вратио се са старим доктором Симићем, кућним лечником Предраговићевим.

Предраговићку је дотле већ прешла несвестица, али се још не могаше држати на ногама. Наслоњачу, на којој је седела, муж јој је догурао, до Ранкове главе. Уплашена мати је сузним очима гледала бледо лице свога јединца, гладила му нежно косу и, са неисказаним болом у срцу, дрхтавим гласом га молила да јој каже, шта се то опет догодило с њим?

Ранко, и да би хтео, није могао ни речце да прозбори.

И доктор га је питао: где је био? шта је радио? Је ли му изненада позлило, или је имао какву немилу аферу? Али узалуд свако питање.

Кад га је брижљиво прегледао, доктор је изрекао да Ранко има јаку грозницу и да је морао назепсти. Нареди да га свуку и да га положе у постељу. Када дрхтавица прође, да му даду добар, врео чај. То ће га — рече — боље прогријати. А [469] како ће се болест даље развијати, то ће се тек сутра моћи приметити.

Предраговић и жена му, иако је била сва малаксала, нису целу ноћ ока склопили. Доктор их је сутрадан обоје, забринуте и утучене, затекао крај Ранкове постеље. А Ранко је горио у ватруштини и у бунилу. Понекад би се ухватио за чело и тмуро се намрштио, а уз то би болно застењао.

„Знак, да га главобоља мучи“ — примети доктор и узме га прегледати.

Кад је био готов са прегледањем, седне и он крај постеље, па ће запитати:

„Како је провео ноћ?“

„Кад га је прешла она језа“ — одговори мати — „и када се угријао, онда је настала ватра. Бунило па бунило. Па тако, ето, сву ноћ. Ја молим Бога да сване. Као надам се, јадна мајка ја, да ће дан окренити на боље. Ал’ оно, ето, и сад ватра и бунило; ватра и бунило“.

„Ала, молим вас, да га преврнемо мало на прса, да му с леђа ослушнем дисање“ — рећи ће доктор.

Отац окрене болесника онако, како је доктор желео, а овај наслони ухо сад на једну, сад на другу страну леђа. Покуца прстом и овде и онде, па онда покрије болесника и окрене се несигурним погледом ка родитељима, да им објави резултат прегледања. Али се сети још нечега. Извади из џепа неку стаклену цевчицу, у којој беше неколико капљица живе. Положе Ранка опет полеђушке, а доктор му умести ону цевчицу под лево пазухо и опет седне на своју столицу. Загледа се у лице болесниково па, као да нешто посматра, да нешто ишчекује, — ни оком да трепне.

Забринути родитељи пригушили дах у себи, упрли очи у доктора па једва чекају да чују шта ће та стаклена цевчица пронаћи.

„Хм, хм“ — махну главом доктор, кад је узео [470] и загледао цев. „Анормална топлота... Ватруштина... У плућима катар... Не могу још позитивно рећи, али... може да наступи врућица. А није искључено ни запаљење плућа. Али зато не треба десперирати. Гледаћемо да предупредимо и једну и другу болест... Или бар да их одбијемо одмах код првог нападаја, па онда да их гонимо док их не уништимо. Тако је чинила и наша војска са Турцима и Арнаутима, и показало се, ето, да је то добра тактика. Треба енергично напасти непријатеља, или ако он напада, треба га одбити па онда гонити док не буде сасвим уништен. Ја потпуно одобравам ту ратну тактику. Шта више, апликујем је и код лечења болести. Наравно, зар болест није непријатељ човеку као што је, рецимо, и Турчин или Арнаут Србину? Бога ми, је. Ако није још и већи.“

Не треба замерити старом Симићу што је употребио те ратне присподобе. Било је и много старијих Срба који су планули младачким жаром, чим се повела реч о српским победама у овим ратовима. А у Београду се, те зиме, није ни говорило о другом чему, већ само о победама српским. Симићеве су мисли учиниле ту ескурзију под трајним утиском тих разговора. А одвела би га, без сумње, и у какве појединости ратне, да се Ранко није почео, од муке, разбацивати на постељи.

Предраговићка, измучена бригом и неспавањем, напрегне сву снагу и, са тешком муком, подигне се са столице и нагне се над постељу те пође намештати збачен покривач и зашушкавати болесника, који је, у бунилу, мицао уснама као да нешто говори. Мати би с очима да измами макар само једну реч, један гласак из њега. Чисто би му помогла да изусти оне нечујне речи, које му, чини јој се, лепршају на уснама. Али све бадава. Болесник је у несвесности. Мицање уснама не значи да он хоће нешто да каже. То само опака бољетица трза његове живце.

Мати се опет спусти полако на столицу, не скидајући очију са свога јединца. У тај мах се две, само две речи пробише, као силом, преко Ранкових усана.

„Отео живот.“

Јест. Те две речи су чули и разабрали и родитељи и доктор. И све троје се згледаше, а из зачуђених погледа им јасно провириваше питање: Шта је хтео Ранко с тим речма да каже?

Први је био стари доктор, који је покушао да реши ту загонетку.

„Хм... То нешто значи... Нема сумње — то нешто значи. Болесник, у бунилу, свагда фантазира о оном, што му се у животу догодило, што је преживео. Сад, може бити да фантазира о неком специјалном ратном случају, о којем је много премишљао, који му се дубоко урезао у душу, или може бити... али то се не да ни супонирати о тако трезвеном, разборитом и мирном младићу, као што је Ранко..

„А шта, шта би то могло бити, докторе?“ — упита нестрпељиво Предраговићка.

„Знате... могло би бити, да се је побио с ким-год. Али...“

„Их, јадна ја!« — цикну Предраговићка. „Зар мој Ранко да се побије с ким!?“

„Не мислим ја“ — прихвати доктор — „да се то збиља догодило. Та рекох вам, да се о Ранку не да тако шта ни супонирати. Ја сам само навео оно, што би се логично дало извести из те две речи: отео живот. Али то не треба ништа да вас турбира. Ја сам потпуно уверен, да се Ранко није ни с ким побијо.“

„Ал’ ако је, можда, њега ко напао?“ — умеша се Предраговић.

„Оно има и таких хуља у Београду, али Ранко не одлази у тако друштво. Па онда, да се је тако [472] шта догодило, знала би зато и полиција и сви београдски листови. Зато, што се тога тиче, можете бити потпуно спокојни.“

„А нема ништа у данашњим новинама о Ранку?“ — опет ће Предраговићка.

„Ни речце!“ — избаци доктор одлучно, иако није још ни завирио, тога дана, у новине. Али како би иначе опростио брижне родитеље тога терета, што га им је својом логиком навалио на душу?

„Кажем вам, ни речце!“ — понови доктор и устане да се прашта. Пре поласка рече још: „Данас му не ћу ништа преписивати; само му мећите хладан облог на главу. Ја ћу пред вече опет доћи, и онда ћемо видети како стојимо са катаром. Болест је озбиљна, али није тако опасна као што може да буде. Засада се немате чега бојати. Дакле, као што рекох, само хладан облог на главу. Препоручујем се... Остајте здраво!... А оно, „отео живот“, оно ће се временом и само одгонетнути. Сад је всује разбијати главу о том... Здраво, Предраговићу!“

Да доктор није при поласку споменио те две загонетне речи, можда би оне Ранковим родитељима пре дале мира. Овако пак, чим он оде, Предраговић и жена му погледаше једно у друго и, као по договору, уједанпут запиташе, чисто потајице:

„Шта ли је хтео рећи с оним: отео живот?“... Не разбијајте главу о тому, добре душе! Осим Ранка, само још једно лице има на свету, којем те две речи нису загонетка. А да ли ћете ви кадгода сазнати које је то лице, то је у божјој руци.

ОСАМДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА.
Божић у Скопљу.

Божић!.. Најрадоснији празник у васцелом хришћанском свету!.. Што је под сунцем народа који се клањају Спаситељу света, сви се они радују освитку тога благдана и побожним песмама, најсвечанијим начином дају израза својој радости, прослављајући дан рођења Христова. И звона на хришћанским црквама радоснијим, веселијим звуком дозивају верне, тога дана, на молитву. Храмови су силним воштаницама као сунцем обасјани. Где слобода царује, онде се уз звуке звона и пушчаним метцима даје израз радости и људи се братски поздрављају, праштају један другом све увреде и занављају пријатељство, у славу тога најрадоснијега дана у години.

Само српском робљу под Турчином, угњетеној раји, више од пет горких векова беше забрањено прослављати тај светли празник онако, као што га њезини претци пре пет векова прослављаху и као што га срећнија браћа те, до јуче, јадне раје и данас славе.

После сјајне српске победе код Куманова, дана 11. октобра 1912. године славила је слобода свој триумфални улаз и у некадашњи царски град, у Душаново Скопље.

Хришћанско је становништво у Скопљу, тога дана, дочекало радост, која је величином својом надмашила све патње дугих пет векова. Никада победничка војска није нигде дочекана с толиким одушевљењем, [474] с толиком љубављу и преданошћу, као што је хришћанско становништво Скопља дочекало српске осветнике.

Појава сасма природна: то не беху освајачи, него ослободиоци; не беху душмани, него рођена браћа, која донесоше у Скопље љубав и слободу. Десном руком јесу ти осветници дизали у вис мач али не да кољу, већ да с њим разбијају окове сиротиње раје. У левој им беше запаљена буктиња, али не да поджижу кровове над главама, него да њоме шире светлост, да разгоне петстолетну таму, која је, до тога дана, покривала оковано Скопље.

Разумљиво је, дакле, оно огромно одушевљење и она голема радост, с којом су скопљани дочекали своје ослободиоце, своју браћу, српске осветнике.

Појава сасма природна, али и величанствена, каква се само у природи може видети.

Ој!.. А први Божић у ослобођеном Скопљу!

Бадњак, кићени колач, босиљак, воштаница и други лепи обичаји српски, — све је то само још у народном предању битисало и тињало као жеравица у пепељу. Зло би сналазило ону српску кућу, у којој би се усудили да разгрну пепео па да потпире ту затрпану жеравицу. Кому је мила била на рамени глава, тај се морао задовољити тиме, да на Бадње вече и о Светлом Дану сакупи око себе своје најмилије и да им прича, како је се у старо време славио у српској кући дан Христова рођења; метао им на срце, да упамте добро то причање па, кад заседну на своје огњиште, да га и они казују своме подмлатку.

Преко пет стотина година су ишле те приче од уста до уста, прелазиле са колена на колено, а свагда у нади, да ће, једном, и у засужњеним крајевима [475] српским, да ће и у негда поноситом царском граду српском засијнути сунце слободе, пропевати гласно божитње песме и оживети лепи народни обичаји наши.

И гле!.. О чему се вековима сањало, за чим се је вековима тежило и уздисало, — одједном, као кад оно рече Господ „Нека буде дан“, — сијну сунце слободе и оним градовима старих српских царева и краљева, велможа и војвода, којима суђено беше да најдуже робују азијатском Полумесецу.

На Бадњи дан 1912 године запаљени су бадњаци уз веселу клику Српчади и уз радосне поздраве. Сутра дан су звона на православним храмовима божјим у Скопљу донде нечувеним свечаним звуком објављивала празник рођења Христова. Српски је народ разведрена лица и уздигнуте главе врвио на јутрењу молитву, а по свршеној молитви настало је братско мирбожење и гласно, радосно поздрављање. Пушчани метци су објављивали, да се и у Скопљу слобода зацарила. И грађани и војници српски су распирили ватре на све стране и окретали крај њих божићну печеницу, а весела се момчадија хватала у коло око ватре и песмом славила и старе јунаке српске, који падоше некад на Косову, и нове хероје, који осветише оно тужно Косово.

Турски Полумесец је, у чуду гледао ту вреву новога живота доскорашње раје, гледао је и бледио, док га врели зраци српске слободе сасвим не сажегоше.

На Бадње вече и о Божићу била је необично украшена трпеза за српске официре у хотелу код „Цара Душана“. На сред трпезе „кићени колач“ окићен струком босиљка, а из њега се дизала бела воштаница. У чинији, под окићеним колачом, јабуке, ораси, шеница и друго жито: дарови природе. У сам кићени колач позабадани златници: дарови [476] српских официра, у знак благостања и жеље за напретком. И по трпези, под белим стоњаком, и по поду разастрта слама, што нас подсећа на убогу постељу на којој је угледао света Син Божји.

Зидови трпезарије окићени цвећем и јеловином, а на прочељном зиду венцима обавијене слике краља Петра 1. и наследника српскога престола Александра.

За трпезом српски официри, редом по старешинству, сви су у свечаном расположењу, али пуном природне интимности, као да су сви синови једнога оца и једне мајке. Те интимност не смета ништа одавању поштовања претпостављенима. Она не квари војничку субординацију. Шта више, она тешње везује српскога официра и сваког српског војника за своје старешине и ове за своје потчињене. То је карактер, то је морал српског народа. У тому лежи снага младе српске војске, која је из љубави према сужњој браћи својој и у жељи да покаје грехе својих предака, онако неустрашиво јуришала на тврде непријатељске опкопе и обарала их, док није очистила прадедовску земљу од пустих зулумћара.

Пред хотелом је свирала војничка музика, која је домамила онамо сав гарнизон скопљански. С војницима се измешало и грађанство, грлило се и љубило са својим ослободиоцима, захваљивало им и благосиљало их за поднесене жртве, које су тако лепим и богатим родом уродиле. А војници чисто срамежљиво примаху те благослове и изразе захвалности, јер су још са мајчиним млеком присвојили наук, да слобода из крви ниче.

Музика се одмарала, а коло се распустило. Војници се дали у живахан разговор са грађанима. У официрској се трпезарији изнела на сто божитња печеница.

Командант Скопља, пуковник Предић устаде да напије у здравље краљево, а у исти мах поскочише [477] на ноге сви официри. На његов миг, један од млађих официра отвори прозоре, а на улици престаде жагор.

По свршетку прве здравице плану у трпезарији громовит усклик: „Живео краљ Петар I.!“ Тај је усклик прихватила и војска и грађанство пред хотелом, па се разлегао по свем Скопљу. Музика је засвирала краљеву химну, а грађанство је склопило руке, подигло очи у вис и топло благодарило Богу на избављењу свом из турскога ропства.

Исто је тако примљена и здравица младом наследнику престола и све остале, редом.

Напослетку устаде пуковник па ће, с чашом у руци:

„Браћо и војни другови! Не могу пропустити ову лепу прилику, да подигнем чашу у здравље нашег одличнога друга, витешког мајора Жарка и његове лепе веренице, наше родољубиве Српкиње Стојанке. Дао им Бог сваку срећу! Живели!“

И опет загрме силан усклик из груди војних другова, а са улице одјекну из безбројних грла: „Живео наш господин мајор!“

„Нема војске на свету“ — рече пуковник, — „која овако одушевљено и овако својски поздравља свога официра. Господине ађутанте, ово ћете одмах телеграфски дојавити госпођи Стојанци. А сада нека се врата широм отворе“.

Чим је извршен и тај пуковников налог, музика је засвирала коло, а коловођа поведе коло у трпезарију те се, обигравајући око дугачког стола, опет враћаше на улицу. Играчи, међутим, непрестано клицаху: „Живео наш господин мајор!“ а млађи се официри и сами уврсташе у коло.

Јесте видели ту лепу, оригиналну слику српске демокрације?

Ето, откуда извире она снага српске војске, којој се команда састоји само из једне речи: „Напред!“

ОСАМДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА.
Брига без невоље.

Чика-Паја и Стрина-Неранџа беху баш сели да ручају, када им листоноша донесе писмо.

То не беше чест случај у чика-Пајиној кући. А кому поретко долазе писма, тај се обично забезекне од изненађења па, ако баш и не рекне, он помисли у себи: „Ко то, Боже, мени пише!“

Чика-Паја је те речи сасвим јасно, али и као са неким страхом изрекао. Иако су му Пера и Ната вазда у памети били, сад му не паде на ум, да би то писмо од њих могло доћи.

„Ко то, Боже, мени пише?“ — поновио је чика-Паја, окрећући писмо у прстима.

„Та отвори га, човече, па ћеш видети“ — гурне га стрина-Неранџа, која се већ ужегла од радозналости.

Чика-Паја отвори, којекако, писмо па узе да чита:

„Драги бабо и слатка нано!..“

„Јух, та то ће бити од Нате!“ — прекиде га стрина Неранџа.

Чика-Паја преврне лист па чита на крају: »Поздрављају вас ваша деца Пера и Ната«.

„Је сам рекла да је од Нате!“

„Хм. Па то си могла знати још пре него што сам отворио писмо. Ко би други и писао мени? Баш сте ви жене кратке памети.“

„Не можете се ни ви, људи, с вашом похвалити. [479] Али, хајд’ само читај. Почни изнова. Како оно пише?“

„Драги бабо и слатка нано! — Ја сам, то јест, ваш Пера, потпуно оздравио и пре четири дана сам отпуштен из болнице, па се сада налазим у стану са једним колегом мојим, а Ната је код госпође Стојанке. Ја долазим к Нани сваки дан, а јуче уђе и госпођа Стојанка у Нанину собу па нам рече: Ето, дочекали смо месојеђе, па би сте се и вас двоје могли венчати. Још ми рече госпођа Стојанка, да вам пишем да бабо оде до господина попе па да изиште од њега све што треба за Нату, а ја већ имам моја писмена, која сам показао једном овдашњем пароху и он ми рече да је ово довољно. — Сад, драги бабо и слатка нано, гледајте да Нанина писмена што скорије набавите и да нам дођете на свадбу. Љубе вам руке и поздраљају вас ваша деца Пера и Нана.“

Стрина-Неранџа је недахнимице слушала и гутала сваку реч. А кад је чика-Паја завршио читање, она подиже хлебац са стола и покупи ножеве и кашике да их изнесе у кухињу.

„Шта ти то радиш, жено? Та ми још нисмо ручали“.

„Благо теби и твојој нарави“ — пребаци му, мало зловољно, стрина-Неранџа. — „Теби је још до јела. А ја бих, да могу одмах на пут“.

„И без Натиних писмена?“

„Та то и мислим, да одеш одмах к попи.“

„Хо, жено; мени се чини да си ти отпре била паметнија. Где бих ја сад узнемиривао попу, кад сав свет седи за ручком... Немој којешта, већ дај овамо тај хлебац, те седи и ти па ручај.“

Хајде села је и стрина-Неранџа и узела да руча, али је једнако погледала на чика-Пају, и све јој се чинило да он нешто отеже с јелом, само да ручак дуже траје. А то јој се учинило нешто подозриво. Да није наумио да опет поквари кћерину удају?

Матери се намећу најстрашније мисли онда, када о заснивању среће свога детета премишља.

Зар је било што подозриво у том, што чика-Паја није оставио ручак на столу па, баш у подне, рупио у попину кућу?

Али се стрина-Неранџи наметнула мисао, да би чика-Паја могао опет покварити срећу своје јединице, а из те је мисли поникла друга, пета, десета, све једна страшнија од друге, па жена примизгује и једе, али као да залогаје за леђа баца.

Да какогод сазна мужевљево мишљење, запитаће стрина-Неранџа:

„Па шта ћеш понети кћери за свадбу?“

„Рано је још о томе размишљати.“

„Ваљда ћеш заклати бар које прасе за печеницу?“

„Иди, жено! Ко је још одавде носио прасице у Србију! Има онде тога зеља више него у нас овде.“

Стрина-Неранџа трже натраг, али ће мало после опет:

„Па кад мислиш на пут, да ти знам спремити?“

Ово се питање опет чика-Паји учинило подозриво, па јој добаци мало оштрије:

„Кад мислим?.. Онда кад и ти.“

Ето, у таким питањима и одговорима им је прошао ручак. Сада када су доживели и тај жељени дан, да виде своју јединицу под превезом, сад су они нашли да се једно од другога побојавају да не осујете тај одлучан корак.

Да, да. Родитељима се намећу настрашније мисли онда, када о заснивању среће свога детета премишљају.

Подигао се, напослетку, чика-Паја и одшетао до попине куће. Стрина-Неранџа је сваки час извиривала, враћа ли се већ? Извиривала је богме доста пута, док се чика-Паја показао иза рогља. Чинило јој се, да се он ни сада не жури кући. И сада отеже нешто.

А чика-Паја је опет нагађао успут шта је то сад наједанпут жени? Ваљда не мисли да остане код куће, кад пита: »шта ћеш понети?« »кад ћеш на пут?«

С тим је нагађањем дошао и кући.

„Теби се не жури“ — беше први поздрав стрина-Неранџин.

„А ти си, видим, поломила ноге у силној журби“.

„Па шта вели попа?“

„Добро вели. Све је у реду. Писмена су ту“ — рече чика-Паја, тапкајући руком по џепу, па онда настави: „Е, видиш, сад је време да смишљамо шта ћемо и како ћемо. Дакле, реци, шта ти мислиш?“

Стрина Неранџа стала успијати уснама, узвијати обрвама, па ће напослетку:

„Ти си отац. Твоја је старија. Како ти наредиш, онако ћемо.„“

„Ја мислим, да се сутра ујутру кренемо.“

„И ја тако мислим.“

„Питала си и шта ћу понети за свадбу.“

„Мислила сам да би требало, дабогме. Су чим ћемо почастити кума и старог свата, девера и остале свате, ако не понесемо од куће све што треба?“

„Не треба ту носити ништа друго, само новаца.“

Стрина Неранџа је почела вртити главом, али ју чика-Паја приклопи:

„И попа ми рече: само ти понеси доста новца. Младенци немају у Београду ни куће ни кућишта па, реци, да понесемо јела и пића: куда би с њим? Има попа право. Понеси, вели, доста новца, па ћеш свадбену част наредити у којој гостионици. Тако раде, вели, и код нас господа по варошима.“

Ех, кад већ и господа по варошима тако раде, онда је и стрина-Неранџа пристала, да свадбену част нареде у гостионици. С тиме је био договор [482] свршен и стрина-Неранџа се одмах латила спремања на пут.

Кад беше готова са одабирањем рубенине и хаљина, отишла је још комшиници Стани, да ју замоли да им припази на кућу и на млађе, док се они не врате, а чика-Паја се је упутио да изда налоге млађима.

За вечером не беше ни трага каквом подозревању. Свесрдно угађаху једном другом као да су се јуче узели. Захваљиваху Богу и мајци божјој, што су и ту срећу дочекали. Мирне душе легоше на починак раније, како би сутра раније и устали.

Кад је воз, сутрадан, прелазио савским мостом у Београд, стрина-Неранџа се досети нечега па се наже к чика-Паји:

„Јух, жалосна. А је си ли сачувао ону цедуљу госпође Стојанке?“

„Јесам, јесам. Немај бриге“ — утеши ју чика-Паја. А стрина-Неранџа се завали опет на своје седиште, пусти се изнова у пријатне мисли које су целога пута љуљушкале и, када воз стаде у Београду, она, сва сретна, уздахну дубоко и рече у себи: „Хвала ти, Боже! Баш нам срећа иде све онако, како смо желели.“

ОСАМДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
У друштву комита

После недељу дана боловања, Ранко Предраговић се толико опоравио, да је већ и постељу напустио.

Наравно, брижљива мајчина нега, а поред ове још и савесна, брза и искусна лекарска помоћ доктора Симића, допринеше, да се Ранко брзо опорави.

Сирота госпођа Предраговићка, за ову недељу дана толико се напатила, да јој се на њеним и онако увехлим образима, могло јасно приметити.

По читаве ноћи, није очију склапала. Сирота, стрепила је за живот свога јединца. Што ти је мати! Радо би жртвовала живот свој, само да би могла помоћу њега, повратити здравље своме детету.

Многа деца пак, тумаче ту претерану материнску љубав, веома хрђаво. Замишљају, да та љубав није ништа друго, већ проста и обична дужност матера, према деци својој. С тога има тма прилика, где деца не разумевајући дубље разлоге, и топлоту мајчине љубави, недостојно им ту љубав награђују. Кад постану одрасли и самостални, већина их са више разлога, просто занемаре и забораве на мајке своје; забораве на оне најтоплије, најнежније и најискреније загрљаје, што их човек од постања до смрти буде преживео.

То је тако, од увек бивало, бива и биће.

Вече се спуштало... А снег, који је целог дана, с времена на време по мало провејавао, почео је све јаче падати.

Крупне му пахуљице, ветар је разносио, те је са њима засипао олуке, прозоре и сваки кутић, камо вихор и промаја не доспеваху.

До тога дана, Ранко Предраговић из куће није излазио.

Време му досадно, глупо; а разносач новина никако да долази, те човек, и ако још нездрав, просто није могао да се задржи код куће.

У намери да купи новине, те да из њих види политичку ситуацију, у каквој му се отаџбина, у овом бурном времену налази, упутио се пут Теразија.

Подигао је јаку од капута, врат увукао а шубару чак преко ушију навукао. Ишао је одмерено, пазећи да не би оклизнуо, јер снег је био влажан и мекан, те није искључено, да је и најмањом непажњом могао оклизнути и пасти.

Успут је размишљао о читавом току борбе, на бојном пољу. Осећао је у себи нешто узвишено. Осећао се и сам узвишен. А зашто? Е, то и он сам у оном тренутку не би могао рећи.

Да, да... осећао се узвишеним за то, што је и он Србин. За то, што он има права, као Србин да загрли оне хероје, што покајаше и осветише Косово, да их назове браћом својом по души и крви...

Наједном, лице му се намршти, обрве спусти, спусти јаку од капута, а шубару издиже на врх главе. У себи поче сам овако резоновати:

— Да јадна ли мене Србина!... Зар ја да назовем браћом својом, оне хероје, који пролише потоцима крви за отаџбину своју; који се неустрашиво борили, који летеше у очигледну смрт као у сватове, који прејездише непроходне албанске кланце, који избише на давно жељено српско море, на Адрију... Не, не, ја сам кукавица, а не брат оних Обилића. Бојим се зиме... Навукао сам [485] шубару преко ушију, подигао јаку преко главе, само ми нос вири као у буле... Остао сам лепо у Београду, па из дана у дан идем у ону топлу али прашњаву канцеларију, са оним сухопарним цифрама лупај главу и боди очи; па у подне купи за марјаш новине, па лепо читај победу за победом браће своје, па се одушевљавај, а по том се у прса лупај и прави Србином и јунаком... Дичим се туђим јунаштвом и туђом славом. Не, не... не ћеш Ранко тако даље... Овако се не може... Када сам Србин, хоћу и делом да покажем, да сам тога имена достојан... Јованка је и онако другом посветила свој живот... Оном, који јој је отео живот од дивљих Арнаута... Имала је и право... Кад она, као женско, па је могла свој живот приносити на жртвеник отаџбини својој. А зашто ја, Србин; шта ја да чекам?...

У таким мислима, Ранко се већ нашао на Теразијама.

Овде је свет многобројнији, чешћи, те с времена на време бива гуркања, чепања и све тако непријатних ствари.

Наравно, ово гуркање и чепање тргло је Ранка из оних мисли у које се он тако удубио.

— Све вечерње новине! — — узвикну један мали дечко, а који је у истину и био продавац новина. У то доба у Београду улогу продаваца новина вршила су деца, којих беше на сваком кораку дуж читавих Теразија, кнез Михајлове улице, код Коларца и Васине улице.

Иза овог малише, прихватише остали и таку вику нададоше да мимопролазећим хоће уши да заглуну.

Један је викао: „Балкан“, „Трибуна“, врло важна!... Други опет: „Штампа“, „Политика“ све вечерње новине... Трећи: „Нов Телеграм“ врло важан!..

А међу овом децом издвајао се један средњовечан [486] човек, такође продавац новина. Како сам слушао, некад је био неки чиновник, па је мало шенуо, те је због тога отпуштен из службе; те да би могао коју пару зарадити, био се одао продавањем новина. Овај је човек врло интересантан. На себи је имао црно одело и полуцилиндер на глави. Држао се врло окретно и достојанствено, као да је председник министарства а не продавац новина. А што је још интересантније, то је, да продавајући новине, он је пре свега сам прочитао новине, те је након тога, све важније догађаје улицом викао на глас и тиме стварао рекламу истима.

Тако на пример:

„Пијемонт“, врло важан. Српска војска свуд побеђује. Осамнаест сати у води пред Битољем, крв лије, ни бриге је није... Наши душмани попреко нас гледе, нека, нека нек се само једе; ал Срби јунаци никога не штеде...

И све томе подобно. Просто тај човек је сваки важнији догађај на бојном пољу, прочитавши у новинама сам саопштио прелазећој публици, а наравно увек је на крају додао и свој коментар и то свагда у стиховима.

Истина, дечурлија — његови конкуренти — на сваком су га кораку исмејавали, он би се на то слабо обзирао.

Један мали дечко притрчи Предраговићу: „Господине, „Политика“, врло важна; нови успеси наше војске на бојном пољу. Је ли по вољи?“

Предраговић одмахну руком, у знак да му не треба, а дечко се удали. Већ је стигао у Кнез Михајлову улицу и упутио се у правцу Калимегдана.

— Шта ће ми новине — мислио је у себи. — Отићи ћу и сам лично тамо међу браћу своју, да им помогнем...

Када је дошао на угао, где се налази радња [487] Марића, ту скрену у побочну улицу где се налази „Трговачка кафана“.

У овој кафани неки жагор, препирка, смеј, што у оно доба беше реткост у Београду. Ово пак привуче његову пажњу, те и нехотице сврати, да попије каву, јер и онако му је било зима.

Ушавши унутра, седе у један угао за сто, који беше празан и поручи каву; по том узме новине и онако више површно се загледа у њих.

У „Трговачкој Кафани“, био је стан организације типографских радника.

Кафана пуна. За столовима седе по неколико њих, те једни играју санса, други дарде, трећи домине, четврти се билијаре а поред сваког стола укипило се по неколико кибицера, који критикују игру и са уживањем и неким неразумљивим задовољством прате ток игре, добацујући своје примедбе. Играчи се свађају час са партерима, час опет са кибицерима, а ови последњи равнодушно и иронично, у место свађе, одговарају: „Ко губи, има право да се љути, то јест прво кад плати.“ Те се после овога полако удаљују од тога стола одлазећи за други.

Мрак се све више спуштао а сказаљке на часовнику стојаху у вертикалном правцу, дакле показиваху шест часова у вече.

Кафана се поче полако да празни.

Око пола седам часова у кафани беше свега њих неколицина за једним столом. Међу овима седела су и два рањена комите, који су нешто живо разговарали.

Предраговић је каву већ одавно испио и новине прочитао. Видећи оно друштво за столом а међу њима она два комите обрати пажњу на њих.

— Је ли, море, а да ли си ког Турчина баш својом руком убио? — управи питање један од оних за столом, на једног од оне двојице комита.

— Како, море!?... Још питаш. Троструко сам рану моју осветио.

— А ма де, бога ти, причај нам што год, навали други.

— Дед’ испите, па нека донесе још. Прихвати трећи, и сви се куцнуше и испише на бело.

— Дај још шест пива! — Заповеди четврти.

Кафеџика, дебела и полења, једва се диже иза келнераја и узе чаше да их наточи.

— У чијој си чети био ти? — упитаће опет један комиту, који је седео тик уз њега.

— Обојица смо били у чети војводе Василија Трбића...

— А колико вас је било? — упаде један радознало.

— Са војводом тридесет и шест...

— Бре, леп број!... — додаде један.

— Три туцета... добаци други.

— Ћутите, море — љутну се трећи — пустите људе да причају како су се тукли.

У томе кафеџика донесе шест пива и сви се куцнуше и до половине испише.

— Хајд’ сад причај — навали онај радознали.

— Море бре, ти си права бабетина — обрецну се онај што се и мало пре љутнуо — пусти човека па ће он сам причати.

— Море, марш бре, што се ти издиреш, правиш се нека сила — одврати му онај радознали.

Реч по реч па готово и да се посвађају.

— Оставите се свађе — прекиде их један комита. — Ако хоћете да вам причам, онда прекините свађу. Ми нисмо овде дошли да слушамо вашу свађу и препирку, већ да се као другови проразговарамо и веселимо.

— Тако је, тако је — одобраваху остали.

Пошто се куцнуше у знак измирења, као да није ништа ни било, један од комита ће да отпочне:

— Ви се сећате другови, када сам био о Петров-дану, као војни бегунац дошао овамо. Служио сам код марине. Наврже ми се један од претпостављених на главу, па не мож’ душом данути. Ја као свестан, нисам могао трпети никакав терор и шиканирање, те улучим згодну прилику и побегнем. Кад сам дошао овамо, пријавим се властима. Они ми рекоше, да по међународном уговору, као војни бегунац, не могу остати у Београду, јер је овај на самој граници. Одредише ме за Лесковац. У Лесковцу сам ступио у штампарију Жике Обреновића. У почетку ми је било мало неугодно, но доцније сам се сасвим привикао, чак шта више омилео ми се овај демократски дух који провејава кроз читаву Србију. Кажем вам, просто сам се осећао као код своје куће. Још и боље. Право је рекао онај: Србадија-слободија; то је цела истина. Радио сам тамо неко време. Било ми је добро. Ал шта да вам о томе причам.

Да пређем на ствар.

— Дед’, испимо другови, па нек донесе тазе, а ово да се не убојати — прекида га један.

Пријатељи и другови прихватише овај умесни предлог, куцнуше се и испише на бело. Наручише друго.

Дебела кафеџика се и опет лењо подиже иза келнераја, покупи чаше да их наточи.

Кад су донете пуне чаше, отпише мало и комита продужи.

... Сећате се, када су Арнаути у Приштини измрцварили Илију Поповића, Србина кајмакама.

— Како не! — потврдише остали.

— Е, одма после тога — настави комита — у Лесковцу се пронео глас, да се може уписати ко хоће у комите. Истина, ја у први мах нисам ни знао, шта су то комите, но убрзо сам дознао. Састанем се једно вече у кафани са овим мојим другом — [490] ту показа прстом на другог комиту он је био машиниста у лесковачкој фабрици платна. Он је Чех, па смо се нас двоје увек састајали и проводили своје слободно време. То вече он ми рече, да се и нас двоје упишемо у комите. Мени није требало то два пута рећи и ја сам се одмах одлучио на то. Још то вече чујемо да се војвода Василије Трбић налази у Врањи. Сутра дан напустимо рад обојица седосмо у воз те одемо у Врању где смо га и нашли. Он нас лепо прими и саопшти нам какве су тешкоће и дужности комита, напоменувши да је код комита још строжија дисциплина него ли код војске. Ми смо на то пристали и већ други дан били смо уврштени у чету његову. Добијемо ово одело, брзометку, метке и неколико дана смо издржали вежбу... А при поласку дадоше нам још сваком по две ручне бомбе. Наравно, прво су нас поучили како ваља са овима руковати...

— Их, бре, ја још и не знам каква изгледа бомба — прекиде га онај радознали.

— А хоћеш да је видиш? — упита га комита.

— Хоћу потврди радознали.

— А зар имаш? — упита га други.

— Имам још једну — рече комита, а по том се маши руком у торбу, која је поред њега стојала. — А она друга, направи триста јада на Челопеку. Причаћу вам доцније.

Комита извади бомбу и мету је на сто.

Предраговић, који је за читаво ово време седео за својим столом, слушајући причање комитино, устане са столице и приђе овом столу за којим беху комите.

— Браћо, примате ли и мене у ваше друштво.

— Примамо! — гракнуше сви у један глас.

— Ја сам Предраговић, банкарски чиновник, па већ од дуже времена слушам причање овог вашег друга а и мог брата, који је као српски комита, [491] допринео доста на жртвеник ослобођења потиштене нам браће и његову ослобођењу. Немојте ми, браћо, замерити што сам приступио у ваше друштво, те вас за тренут узнемирио.

— Боже сачувај!.. доброћудно одговорише остали.

Предраговић седне и лупну о сто.

— Де, браћо испите, па нек заједно донесе.

— Седам кригли пива — заповеди Предраговић.

Кафеџија покупи чаше, а ове замену са пуним криглама.

— Дакле ово је бомба? — рече Предраговић узимајући бомбу са стола, разгледајући је са сваке стране.

— Да, то је — потврди комита.

— Слушао сам отприлике каква изгледа, али до данас нисам је видео, па богме и држао овако у руци. — Рече Предраговић задовољно смешећи се.

— Тако мала ствар, па чуда чини — добаци онај радознали.

— Ја сам глуп за те ствари, кад се у њу не разумем — примети један из друштва.

— Нема ту брате никакве вештине и мајсторије — рече комита узевши бомбу из Предраговићеве руке. — Ево, овај мали се шрафић одврне, а испод њега је одмах фитиљ и ништа друго ти не треба, кад си у каквој опасности, кад непријатељ навали на тебе, а видиш да немаш другог спаса, а ти само куцнеш тај фитиљ о камен а бациш међ непријатеља, за неколико секунада она дејствује. А има дејство на тридесет метара у кругу...

— Их, бре, па и ти можеш да погинеш. — Приметиће један.

— Можеш, ама зато се учи то бацање.

— Па како се ти сачуваш да и тебе не дохвати? — упита један.

— Особито се бира згодно место, иза бусије, стене, а у случају да тога нема, онда чим је бациш [492] мораш да легнеш потрбушке, јер она се расипа у висини.

После још дужег објашњавања, причања и испразњивања кригли, друштво се загрејало, расположило па богме почело и да пева.

Комитска песма „Не ли те је жалба, за твоја мајка...“ хорила се а два комите уживаху, слушајући ту њима познату песму, којом су се они увесељавали кроз гудуре и кланце Бабуне, Челопека и Шаре Планине, задавајући страх и трепет Арнаутима, тим зверовима и крвопијама мирних и недужних, голоруких нејачи српских, а кукавицама који увек узмицаху испред српских хероја — српских комита.

Када се друштво добро загрејало, Предраговић одушевљен и подстрекнут патриотским жаром устаде и подиже чашу:

— Браћо!... Дижем ову чашу у здравље наше браће, који су у животу, а у спомен оних који су јуначки пали на бојном пољу; који су својом крвљу залили и осветили тужно Косово и донели златну слободу нашој браћи, петвековном робљу, које пропишта у ропству дивљих азијата. Браћо, сваки онај, који је пратио догађаје, који су се одиграли на бојном пољу, тај је могао видети и увидети, да је Србин од увек био јунак и биће; то наша браћа и засведочише. Жао ми је, браћо, што и сам нисам узео удела у томе великом хисториском, херојству српскога народа, ал’ напомињем да још није касно. Ја, као привремено неспособан, нисам позват, те с тога ми се не може и не треба пребацити, а ако потреба захте и бојна труба поново позове синове под онај свети барјак слободе, дајем часну реч, да нема онога, који ће ме спречити да не будем и ја у бојним редовима своје браће...

— Живео!... — осу се као из једног грла.

— А посебно, настави Предраговић — поздрављам [493] ова два наша брата, који су међу нами, а који и засведочише да им је Србија идеал земаља, и ако не угледаше прво сунца у њој, желим, нека у њој гледају нову домовину, своју мајку, у којој ће они наићи свуд на гостопримство и топли братски загрљај браће своје.

— Живели!... — поново се захори, кригле се испразнише, песма се захори, која не престајаше, скоро до у саму зору.

Тада се дигоше комите да се опросте, у намери да потраже остале своје другове, који без сумње беху код Гинића у кафани или код „Три шешира“ у Скадарлији.

Друштво се прикључи њима, те тако заједно одоше...

ОСАМДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
На повратку.

После погреба Алексићева, Милан је са Јованком се повратио у „Хотел Македонију“, камо су били отсели.

Поред Стеванчевића у њиховој пратњи беху још многи пријатељи и поштоваоци покојникови.

Кад приспеше у „Хотел Македонију“, ту Милан, Јованка и остали пријатељи и поштоваоци покојникови заузеше један подужи сто који је већ био постављен, јер је Милан све то унапред уредио, да се одржи стари српски обичај даће за спокој душе покојникове.

На столу беше ракије, вина, погаче, кашкаваља, пршуте и жито. Све је то било спремљено, онако, како то српски обичаји захтевају.

Пријатељи заузеше место. Женскиње, које је ту било присутно, вршило је улогу послуге, нуткајући редом све који беху за столом. Неке пак, тешиле Јованку, која је била као утучена.

Најзад, устане поручник Стеванчевић са чашом у руци:

„Браћо и сестре! Не могу да пропустим ову прилику, а да не подигнем чашу у спокој душе нашега драгог и врлог покојника, Владимира Алексића, кога пре једнога часа испратисмо до вечне му куће. Познајући га још из раније, вазда ми лебди пред очима, она његова симпатична и изразита узор-поштених људи физиономија која је на први поглед давала слику чврста карактера и мушке снаге човека [495] и правог Србина родољуба. А да је тако, то је покојник и делом засведочио. Покојник се као резервни поручник одликовао на много места, где је с презрењем гледао смрти у очи разносећи собом и четом својом страх и трепет диндушманима рода српскога. Као такав је и запажен од дичне нам сестре, српске Јованке-Орлеанке, јунакиње, коју је он својом руком избавио од неминовне смрти, а ова му од оног доба поклони срце, поклони љубав своју. Но, провиђење је тако хтело, и не испуни се, да се два јуначка срца споје, да две велике српске душе једним дахом дишу, отрже нам из наше средина нашега пријатеља, брата и узор-јунака, а овој дичној јунакињи драгог и милог вереника“.

Јованка се при овим речима гушила и грцала у сузама, а њезино бледо лице, доби неку још блеђу боју, те је пре личила на какву дивну женску фигуру од воска него на живо створење.

Поручник Стеванчевић је то видео, те да би колико толико охрабрио девојку настави са више топлине и одушевљења:

„Не плачи, сестро!... То се не пристоји бар Теби, која си као права Српкиња и јунакиња, за част и славу отаџбине своје летела у кишу куршума непријатељских, прегоревши све на свету, па и младост своју. Српске мајке, које послаше синове на жртвеник отаџбини својој не заплакаше. Српске сеје, које такође послаше браћу своју да ослободе вековно робље и погибише славно на бојном пољу, такође не пустише суза, јер се као правим челик Српкињама, то не пристоји. Па и ти, селе, као Српкиња треба да си радосна кад се можеш назвати вереницом хероја, који је свој драгоцени живот положио за своју милу и драгу отаџбину. Док је Срба и док света, свак ће се сећати оваких хероја као што беше драги нам покојник, Владимир Алексић. [496] Лака му црна земља Нове Слободне Србије!.. Светао му спомен међу нами! Слава му!...“

„Слава му!“ — поновише присутни као из једног грла.

А одмах за овим један војник другог позива, који је седео за другим столом започе, свечано и тужно „Вјечнаја памјат“. Остали прихватише са таким осећањем, да се човеку чисто коса диже на глави и сузе саме очи влажише.

Јованка је крила очи које беху пуне суза. Истина, срамота ју је било после оног прекора поручника Стеванчевића, али шта ће, кад није могла да одоле срцу, души и осећајима.

А љубав, права љубав, нема срамоте; њу никаква сила не спутава и не пречи.

Око седам часова у вече, Јованка и Милан се опростише од присутних пријатеља и пријатељица који беху присутни на даћи.

Одоше у своју собу, коју су били заузели на првом спрату. Пењући се уз степенице, Јованка се се ослањала на брата, јер беше клонула и изнемогла.

Милан је од силног умора, које од неспавања брзо клонуо и заспао.

Јованка пак, ту читаву ноћ није ока склопила. Чисто сама себи није могла веровати да је њен Влада баш у истини умро и да није више међу живима. Све јој се чинило, да је то неки непријатни сан.

Била је као у некој несвестици. Свест је губила и чисто се прибојавала — сама себе. Није веровала у своју свест. У глави јој је крв струјила, тако јако и силно, да се бојала, да ће јој живци попустити и да ће сићи с ума. При такој помисли би се уштинула за руку тако јако, да је од бола долазила к себи. И тек тада би донекле била нормална, и тек тада би сама себи веровала, да оно, што је она мислила, да је само сан, да је јава и права и страшна истина.

Читаву је драгу ноћ провела Јованка у грозним мукама.

На оближњој цркви је већ и четири часа искуцало. Њој се још не спава.

Осећа умор у души и телу. Али очи, ум и мисли још не осећају умор. Но, од силна напрезања и они постепено малакшу. Била је као полупијана, изнемогла.

Најзад, умор савлада слабо изнемогло тело девојачко, које је било услед многог напрезања доста и очврсло, тако, да и многи мушки би још под мањим теретима одавно попустили.

Она је заспала...

Милан се пробудио око шест часова изјутра.

Пошто се умио, обукао се и сишао у хотел да попије каву. У хотелу се позабавио до седам часова. Тада се поврати и затече Јованку, која је спавала дубоким сном.

Милан је не хте да пробуди. Да би прекратио време, извади из џепа најновији број „Политике“, који је синоћ на повратку с гробља купио.

Око девет часова се Јованка пробудила. На брзу руку се умила и обукла. И већ у десет часова, она и Милан беху на гробљу, камо су отишли да прелију гроб покојников. На гробу се такође понови доста дирљива сцена, где је брат сестру тешком муком подигао са гроба њезина вереника...

У пола дванаест, брат и сестра већ беху у купеу друге класе, на путу за Београд.

На станицу их је испратио поручник Стеванчевић и остали пријатељи и поштоваоци покојникови.

На растанку Стеванчевић се рукова са Јованком и рече јој:

„Срећан пут!.. Пазите на себе!.. Против божје воље не треба роптати и жалити се на њу. И ако сте далеко од гроба свога вереника, будите утешени, [498] јер овде има још сестара и браће, којима су они светли гробови као аманет остављени на чување.“

Влаковођа дуну у трубу, локомотива писком објави полазак. Воз, одједном се затресе и полако крену пут Београда.

Још једно „збогом“; и махање руку у знак поздрава, а локомотива убрза све јаче и јаче, тако, да за неколико тренутака се изгуби из очију у оној сивкастој магли, која се у пола дана почела полако спуштати.

ГЛАВА ОСАМДЕСЕТ СЕДМА
На растанку.

Када је оно весело друштво, са она два комита, напустило »Трговачку кафану«, отишли су прво у Маћедонску улицу код Гинића, где су се обично комите скупљали.

Но, пошто је већ било јутро, кафана је била празна.

Овде се пак не хтедоше задржавати, већ на предлог Ранка Предраговића, спустише се у Скадарлију, код „Три Шешира“.

Уђоше унутра. Такође и овде, осим кафеџије, постаријег човека, не беше живе душе.

Седоше за један сто и након дуже дебате се споразумеше, да попије сваки по кафу и да се растану.

И време је — рече један од веселе браће — ако је за вајду, доста је...

— Ама де, откуд ти да будеш тако солидан — добаци му други — кад знам, да и дан и ноћ би седео у кафани...

Можда би из оваког пецкања дошло и до свађе, да није у тај мах кафеџија донео кафу и метнуо на сто...

Неко време владала је тишина. Предраговић који и иначе био слаб, сад још неиспаван, био је пожутио а испод очију му се пружила црна пруга, те је изгледао прави самртник.

Стари кафеџија да би прекинуо тишину, упита [500] она два комите, да ли им је познат њихов друг, такође комита; вели, име му је заборавио, али зна да је Чех и да је пре него што је ступио у комитску чету, био као машиниста у лесковачкој фабрици платна.

— Ја сам тај, — рече један од оне двојице.

— Ти си? — упита кафеџија, чисто са неким неповерењем.

— Да, ја сам. — Потврди комита. — А зашто?

— Та овај... — поче кафеџија отежући — био је овде синоћ један твој земљак, па се ту распитивао за тебе. Рекао ми је да би имао врло важног посла с тобом.

— А какав изгледа? — упита комита.

— Млад човек... Тако око тридесет година. Висок, плав са малим жутим брковима.

Комита се мало замисли, не би ли се могао сетити, ко би то могао бити. После краћег премишљања, одмахну руком:

— Нека га врагу!.. Ако ме треба, наћи ће ме; А да ли вам је што рекао?

— Па ту је разговарао са вашим друговима. Седели су прилично. Колико сам из разговора могао схватити, разумео сам, да ви имате стару матер...

— Да, — потврди комита.

— И...

— И шта је с њом? — упаде радознало комита, упиљивши се у кафеџију.

— Бог да је прости...

— Умрла?!.. — упита комита пригушеним гласом, а очи му у тај мах добише неку необичну сјајност.

— Да — рече стари кафеџија готово нечујно, а израз лица му казиваше саучешће у тузи, брата Чеха и српског хероја.

— Сирота моја мати! - уздахну комита — сад се бар смирила....

Другови и пријатељи који беху око стола, изјавише му саучешће у тузи, тешећи га како је ко знао и умео.

Ранко Предраговић, кога је у овај мах обузела нека језа и дрхтавица кроз цвокот зуба обрати се комити.

— Брате немој да тужиш. Помири се са судбином, јер све што цвета мора увенути, а ко се роди мора и умрети.

— Тако је, тако је — потврђиваху остали.

— Разлика је само у томе — настави Предраговић — неко раније подлеже а неко доцније. Али од кад је света, нико још испред смрти није утекао... Ево, браћо, и ја лепо осећам, видим, да ми се ближи крај, па шта могу. Овако млад, жалим умрети овако очигледном смрћу... О, камо среће, да сам тамо, тамо... — ту руком показа на југоисток, и пошто се дубоко закашља, није могао да доврши реченицу.

Брат Чех се био дубоко замислио, а сузе му саме навираше на очи, као видни знак његове дубоке жалости за мајком својом. Након неколико третака, подиже шубару на врх главе и са неким немером увукавши већу количину ваздуха у себе рече:

— Е, сад, баш нема никог, ко би за мном заплакао. И не треба... Сад кад пођемо у арнаутлук, да купимо оружје, не марим да погинем, јер моја смрт неће никог ожалостити.

— Море, гледај си посла — примети други комита — када ниси погинуо до сад, од сад те ни бриге. Ја само једно знам, а то је, да смо доста арнаутских мајки у црно завили... Ако баш и оставимо наше коже тамо, бар смо их унапред наплатити.

На ову примедбу комитину, друштво прште у гласом смех, пропративши згодним вицевима на рачун Арнаута.

Предраговић, који се примирио од кашља, беше малаксао, те замоли кафеџију, да се постара за фијакер, јер није био сигуран да ће га ноге моћи до куће однети.

Након десетак минута, фијакер је био пред кафаном.

Предраговић пошто исплати рачун, рукова се са свима редом, а очи му беху пуне суза, јер овога пута очигледно осећаше да му се ближи крај.

— Збогом, браћо!.. можда је ово последњи пут!

Уз припомоћ кафеџије обуче капут, понова се дубоко закашља, седајући у фијакер. Кочијаш швићну бичем, фијакер зазврја и ишчезе испред кафане.

— Сиромах!.. Тај неће дуго. — Примети један од друштва, затварајући врата од кафане.

ГЛАВА ОСАМДЕСЕТ ОСМА
Ратни другови

Када се оно бата-Лаза растао са Пером и Натом, тврдо се решио да мора пошто по то наћи његовог ратног друга Приморца. Чуо је, да се налази у једној од београдских болница. У којој, то није могао докучити, с тога се и решио да га у свима болницама потражи.

Како је био огладнео, није хтео чекати подне, већ се решио, да сврати било у крчму или ашчиницу да утоли глад.

Кад је био спрам кафане „Албаније“, бата-Лаза осети мирис ћевапчића.

— Ха, сто му мука! Сад ћу се ћевапчићима осветити, као ђенерал Живковић Арнаутима — помисли бата-Лаза у себи и уђе у кавану.

Што смислио, то и учинио.

Бата-Лаза је био баш при апетиту. Ћевапчићи су му ванредно пријали.

Сладећи се ћевапчићима овако је резоновао:

— Нећеш Лазаре више натраг. Овде је живот. Свуд, где год се окренеш чујеш само српски. Сваког разумеш и свако те разуме. А шта је оно код нас? Зло!.. Зове се да је српска општина, а у њој, овамо сама неверија. Не мож’ их разумети шта говоре. Па тек онај горчило кад ми уђе у кућу, па се окери кревељити, а не мож’ га разумети, е, онда ми је сав зелен.

Још дуго је седео бата-Лаза и размишљао о [505] приликама у Србији и у његовој општини и кад је упоредио све зле и добре стране, дошао је до закључка, да је сто пута боље, да остане, тамо где је, него да се враћа натраг.

Пошто је платио ручак, устане од стола и упути се поред Коларца, Македонском улицом, у болницу, која је била смештена у другој београдској гимназији.

Пошто није био писмен, то замоли стражара, који је стајао пред врати, да потражи у списку рањеника, који је био извешан на свакој болници, његовог друга Приморца.

— А како се зове? — упита га стражар, војник трећег позива.

— Е, бога ми брате, ми смо га сви звали Приморац.

— То није довољно, рече му стражар, на списку мора стајати његово право име и презиме.

Бата-Лаза чувши ово, почеше се иза уха и дубоко замисли.

— Хо, мај, сад баш не могу да се сетим; а знао сам и то.

Међутим, стражар се окрену од бата-Лазе и загледа се у списак, у намери, да види, да ли на списку поред имена и презимена не стоји случајно и надимак. Одједном се окрену бата-Лази, који се дотле врпољио, чешкао по глави и једио:

— Овде има један Приморац, само не знам да ли ће бити то тај, што га ти тражиш.

— Како се зове? — упита радознало и усхићено бата-Лаза.

— Мато Вукасовић...

— Јест’, јест’, Матија! — кликну радосно и чисто потскочи бата-Лаза, као мало дете кад угледа матер која се враћа са вашара. — То је Матија, да, да, он је...

— Вукасовић, је ли? — упита га војник.

— Та, то је Матија, нема другог Матије осим њега. О, о, Матија, од кад га само тражим! —рече бата-Лаза и уђе у болницу.

Кад је ушао у ходник, ту га предусрете једна болничарка са питањем, кога тражи.

После дужег објашњавања, бата-Лазе једва се сетио имена и презимена, његовог Приморца.

Болничарка га одведе на први спрат у број 6.

— Ево, овде је; — рече болничарка отворивши врата и пропусти бата-Лазу да уђе.

— Матија!.. Брате рођени!.. — кликну бата-Лаза раздраган, видећи свог ратног друга, који је баш у тај мах стајао крај прозора и гледао на улицу.

— Лазаре, друже! — такође зарадова се Приморац, кад угледа бата-Лазу, и полети му на сусрет.

Другови се загрлише и братски пољубише.

— Хао, човече! — рече бата-Лаза — откад те тражим, већ ми ноге отпадоше. А у тај мах се бата-Лази очи засијаше и за мало, па да му се суза радосница спусти низ образ.

— Ево ме брате, овде, већ више од месец дана.

— Месец дана! — зачуди се бата-Лаза.

— Месец дана, бога ми, па живим као птица у кавезу; — рече Приморац, онако, више у шали; ухвативши бата-Лазу испод руке и одведе га до свог кревета.

Бата-Лаза је успут купио дувана и нешто за јело, као понуду своме другу.

Кад је сео на кревет, извади из џепа мали пакетић и пружи га Приморцу:

— Ево брате, нек’ ти се нађе, да се можеш из дуга времена чиме занимати.

— То ниси морао чинити — рече Приморац — знам, да и ти баш не имаш онолико, колико ти је потребно.

— Ех, немам — љутну се бата-Лаза — А зар [507] ми нисмо другови, и то ратни другови. А зар се не сећаш, како смо залогаје делили, па и последњу цигару како смо братски димове делили.... Да л’ се сећаш тога?..

— Како море, да, се не сећам — потврђиваше Приморац.

— Знаш, оно, на Преполцу, уочи оног дана када сам рањен.

- Како море!.. Сећам се свега и свачега, као да је баш јуче било, — рече Приморац палећи цигару.

— Е мој брате, било ти је свега и свачега, само кад се сетим. Чисто не могу сам себи да верујем, да сам све оно баш ја издржао, — рече бата-Лаза тако гласно, да га је могао сваки јасно чути. А при томе се мало више испрсио и укочио.

— Е, мој Лазаре, ти си још добро прошао. Ти си, ако се не варам, још код Преполца рањен.

— Да, да, — потврди бата-Лаза.

— Е, тамо још није било тако мучно. Али после, да те бог сачува — рече Приморац, одмахнувши руком.

— Па деде, брате, приповедај ми, шта је и како је било после с вама. — Навали бата-Лаза на Приморца. — Ја сам одмах у почетку рањен, па ми баш није ништа тако познато.

— Ако се не журиш, могу ти причати — рече доброћудно Приморац.

— Какво журење!.. Само причај, слушаћу те ако хоћеш седам дана и седам ноћи.

— Ни мање, ни више већ седам дана и седам ноћи — рече Приморац више у шали.

Бата-Лаза извади цигарете, те понуди Приморца и још неколико рањеника, који се беху и неприметно створили уз њих, да чују причу Приморчеву.

Најзад и бата-Лаза запали цигарету, те пошто се угодно намести на Приморчев кревет рече:

— Е, дед’ сад можеш.

Приморац повуче два три дима јаче, затим се искашља у отпоче:

— После битке на Преполцу, Турци се са знатним губитцима повукоше. Искуписмо се у гомилу, па богами и од наших је фалило прилично. Одмах сам приметио, да нам фалиш ти и Теодосије.

— Бог да му душу прости! — упаде бата-Лаза — он је био тешко рањен, и како сам чуо, умро је при операцији у врањској болници.

- Слава му!.. — Прихватише други и скидоше шајкаче с глава.

— Е, пошто се мало одморисмо, — настави Приморац — а за време одмора прихватисмо се, ко је шта имао. Око четири сахата по подне, војвода нареди, да се креће. Јесења киша сипи, да не мож’ ока отворити. А магла се почела полако спуштати. Студен бије... Несрећа браћо... Она стрмина клизава тако, да на сваки корак добро мораш очи отворити, ако мислиш да се не оклизнеш и паднеш. Опанци већ издали и лепо осећам камен, као да голом ногом газим.

— Ух, ух! — упаде бата—Лаза — Баш је браћо то права несрећа.

— Ноћ се одавно спустила, — настави Приморац — а ми журно крећемо напред. Мрак, да не видиш ни прст пред оком. Идемо све један за другим, све корак уз корак. Пређосмо један друм а војвода нам рече, да скренемо десно у шуму, јер вели да је опасно друмом, могли би смо се сваког часа сукобити са турским аскерима.

— Е, шта вас бриге, када су се Турци били повукли испред вас, — приметиће један рањеник — који је слушао причу Приморчеву.

— Е, мој брате, на то ће Приморац. Турци су се повукли испред главне српске трупе, али ми смо се удалили од ове за читавих три четири сахата [509] унапред. Нами је стављено у дужност, да уходимо Турке. Да тачно испитамо положаје, камо су се они утврдили и да о свему томе известимо главну нашу трупу, која је истина доста журно надирала напред, али при свем томе, морала је бити опрезна, како је не би Турци каквим препадом изненадили. Незнам колико је могло бити сати, али сам умор почео осећати. А умор сам приметио и на оном што је ишао преда мном. Истина он је слабији и по грађи од мене, те је поче већ и потклецивати и дах умора његова сам могао јасно чути. Кад дођосмо на једну честину, војвода полугласно и заповеднички рече:

— Стој!

Стадосмо...

— Вољно!.. — рече војвода, а сам пошто припали кременом цигарету, седе на један огорели пањ, који је стојао на сред чистине.

Поскидасмо торбе, положисмо на тле и поседасмо један уз другог.

Војвода издаде наредбу, ко ће да стражари и осталима рече да могу отпочинути док зора не заплави.

Ја пошто попуших цигарету, подавијем торбу под главу, пушку пригрлим и легнем. Камен простирач, и суро и кишновито небо покривач. Истина у почетку ми беше тешко, ал’ овога ми пута то је била сасвим обична, домаћа постеља.

— То је навика — упаде бата — Лаза. —

— Назеб и умор, савладаше ме — настави Приморац — те просто нисам ни осетио да жуљи онај шиљкасти камен, који је овога пута заменуо меку постељу. Не потраје дуго и ја сам браћо, тако слатко заспао, као никад до сад. Чини ми се да ни добар сахат’ нисам спавао, кад одједном трже ме иза сна снажни заповеднички глас војводе:

Устај!..

— Ја се тргох... и гурнух друга који је [510] био тик уз мене. Е, не знате браћо, како ми га је било жао пробудити.

— А зашто? — упиташе слушаоци, тако сложно, као да је питање из једних уста изашло.

— Како зашто,— рече Приморац. — Ви немате појма како је тај слатко спавао, да сам се ја сам наслађивао његовим сном. А поред тога знам какве је све јаде и несреће претурио преко главе. Овај се трже, протегли и устаде. Када смо били сви на ногама, војвода изда наредбу:

— Полази!

И ми кренусмо даље.

Јутро хладно. Студена киша непрестано сипи, да ти се, мислиш, срж у костима леди. После једнога сахата хода кроз шуму, на истоку зора заруди. Јутарње плаветнило беше весник да се дели дан од ноћи.

Почело се развиђавати.

Прођосмо кроз један честар и избисмо на један пошири друм. По наредби војводиној овде застадосмо. Војвода одједном леже на земљу и прислони ухо. Не потраја дуго, он се диже а на лицу му се могло приметити, да се нешто озбиљно спрема. Окуписмо се у полукругу око њега.

— Топот се чује, — рече војвода — сигурно је турска коњичка патрола. Док је раније, нека сваки заузме бусију. Пре моје пушке, ни један да не пали. Када будем ја опалио, то нека је знак за брзу паљбу. А дође ли до нужде, она тројица, који буду најближи непријатељу нек’ употребе бомбе. Јесте ли ме разумели?

— Јесмо! — одговорисмо као по команди у један глас.

— А сад у име Бога — ту се војвода прекрсти што и ми учинисмо — заузимај положај!..

У трену ока размилесмо се по оном стењу. Не потраја дуго и ми смо се били добро и угодно сместили. [511] Положај за нас не може бити бољи. У толико за непријатеља гори. Друм је остао од нас бар за тридесет метара доле.

Коњски топот биваше све јаснији...

Дан се забели...

На савијутку друма, одједном се указа један турски коњички ескадрон, који је јурио у лаком касу. Ја огледах моју брзометку и спремим „на готовс“.

Срце ми поче јаче да куца...

Када се приближише на двеста метара, војводина брзометка одјекну, а један се турски коњаник стропошта из седла. Одмах за њом одјекнуше и све наше као по команди...

Десетак турских оседланих коња осташе празних седала. Ми осусмо брзу паљбу. Турци беху изненађени и збуњени.

Не потраја дуго и они сјашише с коња и у збијеној гомили, халачући, јурнуше у правцу к’ нами. Ми употребисмо ову прилику и ванредно брзом паљбом, просто смо их косили.

Но, ипак, они нам се доста брзо приближаваху. Када беху дошли на четрдесет метара од наших положаја, беху преполовљени. На лицима си им могао видети неки дивљи страх, који их је баш гонио напред.

У тако критичном моменту, иза бусије излете Благоје Призренац. Ти га Лазаре познајеш, — рече Приморац, обраћајући се бата-Лази.

— Како не бих знао — рече бата-Лаза — онај црни, са оним великим обрвама...

— Е, јес’, тај! —потврди Приморац. — Излете Благоје иза бусије и завитла бомбу, која паде баш пред највећу гомилу Турака.

Бомба одјекну, земља под нама се затресе, као кад је мањи земљотрес.

Страхота браћо!...

Тај моменат вам просто не могу описати. Само онај, ко је видео, тај може знати како је. Сирома Благоје, у који је мах завитлао бомбу, у исти се и срушио, смртно погођен турским куршумом.

— Алал му вера! — узвикну један рањеник који је лежећи слушао Приморца. — Тај је свој живот осветио.

— Бога ми осветио. — Надовеза Приморац. — Одмах за овом одјекну и друга бомба, која тако исто начини русвај са Турцима. Ови се збунише и у самртном страху устукнуше, па бога ми се дадоше и у дивље бегство. Видећи то, ми припуцасмо још једном, а војвода искочи иза бусије и громогласно викну:

— Јуриш!...

Оно нешто Турака што је остало, уседоше на коње и не осврћући се, даде се у бегство, на ону страну од куда су и дошли. При овом јуришу, нисам ни приметио, једног турског рањеника, који је већ издисао, и када сам прошао поред њега, окине из пушке и рани ме у десну ногу. — Овде Приморац засука ногавицу и показа на десном листу рану, која је изгледала као печат у величини двопарца. — Истина, рана је била лака па ми баш није много сметала. Неколико дана сам се морао на пушку ослањати и то је било све.

Тада Приморац подиже ћебе и леже у кревет, а на лицу му се могло приметити, да му није добро.

У лицу је био блед а усне му помодриле као оно кад је човек у грозници.

— Па шта је после било? — Запита бата Лаза — што учинисте са Благојем?.. И Турцима што су остали?...

— Благоја сахранисмо крај друма — рече Приморац тресући зуб о зуб — а гроб му обележисмо прекрстивши једну преполовљену врљику...

— А са Турцима? — упита радознало бата-Лаза.

— Па што је мртво, мртво, остало да храни гладне псе и гавране; а што је још мицало и било још у животу; ти као комита не треба да питаш, знаш шта раде комите с такима — да се не муче. — Рекавши то, Приморац се увије у ћебе, зацвокота зуби и кревет се затресе.

— А где си ту тешку рану задобио? — упита га бата-Лаза.

— Код Ку-ма-но-ва... — кроз цвокот зуба Приморац једва изговори јер га беше јака грозница ухватила.

У том уђе и болничарка, па видећи да је Приморац у јакој грозници, замоли бата-Лазу, да га остави на миру, с примедбом:

— Матија мора бити, да је много говорио, кад га је грозница ухватила. Што то чини, кад зна, да му је лекар саветовао, да избегава уопште да говори. — Рекавши то болничарка се удали.

Бата-Лаза се диже, пожеливши „збогом“ свима, неприметно је тутнуо последњи нов дводинарац под Приморчев јастук и са сузним очима отишао из болнице.

ГЛАВА ОСАМДЕСЕТ ДЕВЕТА
Утеха.

После верења, одмах сутра још, мајор Жарко Вељковић, Стојанчин вереник, морао се поново у Скопље повратити.

На поласку своме рекао је Стојанци, да се не брине, јер њему је тамо добро, премда би — рекао је — волео, да се од ње од оног тренутка не одваја.

Стојанка, кум, стари сват и девер испратили су мајора Вељковића на жељезничку станицу пожеливши му срећан пут и што бржи повратак.

Пре поласка воза, шетали су по перону жељезничке станице, саветујући се међусобно кад и како да свадбу приреде.

Коначан план још нису ни утврдили, а жељезнички вратар звонцем објави полазак воза. Срдачно се опростише и мајор Вељковић седе у вагон друге класе. Влаковођа трудом да сигнал, жељезница писну, пара запишта и воз се полако крену.

Стојанка је још дуго машући марамицом поздрављала свога вереника, који је стајао на прозору свога купеа.

Након неколико тренутака воз ишчезне пут Скопља, а Стојанка у пратњи свога кума, стара свата и девера отишла је кући тужна и уморна.

Стојанка стигавши кући, на вратима се опрости са својим пратиоцима, који још рекоше, да се не брине јер што је било опасног, то је прошло.

Ушавши Стојанка у салон, раскомоти се и предаде Анђи одело да га остави на место. Потом је села на канабе и дубоко се и тешко замислила, а у души јој нешто наговештаваше да неће бити добро.

Тога дана, пошто се није, најбоље осећала, није ни ишла на дужност у болницу.

По подне око четири часа, када је Стојанка устала — јер беше прилегла да се мало одмори и смири — донео је писмоноша једно писмо.

Када јој је Анђа предала писмо, она га је дуго окретала и размишљала не би ли могла по рукопису познати од кога је.

Рукопис јој беше здраво познат, али као у пркос није могла овога тренутка да се сети.

Најзад га отвори. Јер то беше једини пут и начин, да реши ту загонетку.

Писмо је гласило:

„Штована Госпођо!

Пре свега Вас молим, да се не љутите што се за толико време не јавих. Из ниже наведених разлога ћете дознати мој узрок моме ћутању.

Од онога дана, када сам последном пут био код Вас, у моме животу се много што шта изменуло са здрављем се баш не могу похвалити.

А тако исто и Катарина, та добра српска душа, много је била на искушењу. А такође и сам нисам био боље среће. На сваком кораку сам морао бити обазрив, јер сам у стопу праћен са детективима, који су стекавши о мени хрђаве информације, мислили, да вршим шпијонажу.

Можете замислити, да невин и прав човек, може да страда и на суву путу. С тога сам био принуђен да за извесно време не прелазим у Београд, а тако исто и да сваку коресподенцију прекинем.

Ово је био једини пут и начин, да скренем са себе пажњу детектива, који овде хвала Богу има на сваком кораку.

Догађаји на Балкану су ме веома интересовали и пратио сам их из овдашњим листовима, у колико се то уопште могло. А за све је ово, крив је онај псеудо Вељко Орловић а у ствари Макс Рихтер. Када сам тачно о њему информисан, ко је и шта је, тог човека просто избегавам и клоним га се.

Господину Лазаревићу сам писао скренуо пажњу на њега, кад буде долазио у Београд. И у Згодним моменту да му одшли шалу. Могу Вам рећи, да је Катарина, под утиском догађаја на Балкану толико била ослабила, да сам се већ био забринуо за њезин живот. У осталом, од Вас нећу да кријем, да сам се на Катарину баш озбиљно љутио. И ко зна да ли би до измирења дошло, да болест код ње није узела јачег маха. О самим узроцима наше љутње или боље свађе, за сада ћу ћутке прећи, јер ствар је деликатне природе.

Иначе, овде нема ничега новог што би Вас могло занимати.

Како Ви?.. Пера и Ната?.. Господин Лазаревић, да ли Вам долази?... И у опште чега имате новог, уверен сам да ће те ми јавити.

Од сада ћу Вам се чешће јављати, а уједно се надам, да и одговори неће изостајати.

Усрдно Вам српско поздравље шаље

Оберкнежевић“

Стојанка прочитавши писмо, неко се време била дубоко замислила. Жао јој бе како Оберкнежевића тако исто и Катарине, коју је она тако искрено волела и поштовала.

Размишљала је највише о томе, шта је баш узрок љутњи, односно свађи између њих двоје. И најзад оно загонатно држање Оберкнежевићево. И никако јој није ишло у главу, какових ствари и то ствари деликатне природе, може да буде међу њима а да о томе обоје крију од ње. Он се не хвали са здрављем а она опет болује и то још [517] доста опасно болује. Мора ту да су много дубљи разлози, него што јој је писао Оберкнежевић.

Стојанка је размишљајући, чинила разне претпоставке, не би ли некако могла доћи до закључка, до извесности.

Пре свега је мислила, да по среди могу бити прсти некога или нека треће особе, којој не годи њихово међусобно поштовање и пажња. Но, убрзо је ту претпоставку одбацила, као немогућу, јер није познавала никакову трећу особу, која би била приступачнија Катарини, од Оберкнежевића.

Даље је пак мислила, да по среди нису какви лични рачуни. Но и то је убрзо одбацила као немогуће; јер познавајући обоје, у њима није увидела карактере подложене материјалном незајажљивошћу, већ на против, две идеалне српске душе, које живе за идеал у виду српскога имена и српскога рода.

Најзад јој паде нека нова мисао, а која је још највероватнија, али у коју такође, није могла веровати.

Ствар је у томе:

Она је врло добро знала, да Оберкнежевић са својом женом нема деце. Њега је пак ово дубоко тиштало. Премда, у њихову браку, није било ничега, што би нарушавало тих, миран и спокојан брачни живот.

Она се тога сећала, јер једном приликом јој је он то лично исповедио; наговештавајући јој, да оно, што би он највећма волео, а то је, да постане оцем, неверује, да ће му се икад та давнашња жеља његова испунити.

Надаље, у бледим потезима јој изнео, да кривица, ни у ком случају, не пада на њега, већ на његову жену.

Из свега овога је Стојанка створила себи закључак, такав, да је јасно предвиђала, да у Оберкнежевићеву, [518] како породичном тако друштвеном животу предстоје крупне промене.

Из писма је увидела, да Оберкнежевић за сада крије и не сме отворено да се изјасни. И сама напомена Оберкнежевићева, да је ствар деликатне природе, задржала је Стојанку, да се не умеша и да предухитри читаву промену, која предстоји у животу Оберкнежевићеву.

Писмо је два пута прочитала, како би га могла што боље разумети.

Најзад је села за писаћи сто и после краћег размишљања, као одговор је написала Оберкнежевићу следеће:

„Поштовани пријатељу!

Писмо, које сте мени упутили, примила сам и хвала на сећању и после толико дугог времена. Немам права да се љутим на Вас, после оних разлога, које сте у писму навели.

Морам искрено признати, да сам се јако чудила а не љутила, да се за толико времена нисте јављали.

После овога писма, које сам примила од Вас, одпада свако чуђење, а љутње, уверавам Вас, да није било.

Веома ми је жао од оног часа када прочитах да Катарина не стоји са здрављем најбоље. Такође и Вас жалим, јер из писма сам јасно увидела, да сте несрећни. У дубље разлоге вашој несрећи, нећу се за сад упуштати, јер сам стекла уверења, да је претерано рано ту ствар темељно и свестрано претресати.

Господин Лазаревић, такође, од неког времена није ме посећивао. Зашто? И сама о томе немам појма.

Уједно Вам стављам на повољно знање, да сам од пре три дана постала вереницом мајора Жарка Вељковића.

Дан свадбе још није утаначен, услед прилика, које овде владају. По вестима, које круже овде, Арнаути, бар један део, још не мирује. Нарочито они у Љуми и њезиној околини. Но, ове вести не задају нам богзна какве бриге, јер наша храбра и непобедима војска има начина, има и снаге да ове варваре и разбојничке пустахије једном за свагда умири.

Мој вереник, мајор Вељковић, био је овде на допусти свега три дана и одмах се вратио у Скопље на дужност. За то је време била прошевина, односно верење.

У погледу свадбе све је већ спремно, само се чека, као што већ горе напоменух, да се уреде прилике овде код нас.

Молим Вас, да ми јавите тачну адресу Катаринину, јер имала бих да јој пишем о једној важној ствари, која се односи на вас двоје. А уверена сам, да нећу учинити никакву грешку у томе погледу.

Српско поздравље Вами и Катарини од

Стојанке“.

Када је Стојанка завршила писмо, она га прочита, у намери да види, да није какову грешку учинила, те да је исправи.

Пошто се уверила да је у своме реду, превије га и стави га у коверат и предаде га Анђи да га баци у оближње поштанско сандуче.

Тек што је Анђа отишла, звонце на спољним вратима зазвони.

Стојанка погледа на прозор.

Пред вратима је стајао млад српски комита у потпуној ратној спреми.

На први поглед, Стојанка није га познала.

Но, када га је боље загледала, у њему је познала Милана, брата Јованчина.

Стојанка отвори прозор и рече му да уђе, јер врата нису закључана.

Милан ушавши унутра, Стојанка га дочека на вратима са речима:

— Ко је добро јуначе?..

— Бога ми госпођо, баш није добро.

— Како?.. Зашто?.. — упита га Стојанка а целим телом је прође као нека зима.

Ја вечерашњим возом путујем у Скопље — рече Милан — а оданде у Арнаутлук, да умиримо оне пустахије и да покупимо од њих оружје, које су били посакривали.

— Је ли то све? — упита Стојанка.

- Да је то, ни по јада!. — рече Милан немарно одмахнувши руком.

— Него?

- Сестра ми је болесна. То је оно што ми баш задаје највише бриге.

— Болесна?..

— Да. — Потврђиваше Милан. — Још од оног дана када се кретосмо из Скопља са погреба. Како леже у кревет, никако да устане.

— Како ми то нисте јавили! — љутну се на то Стојанка.

— Па све сам држао, да ће јој бити боље, па нисам хтео само да вас узнемиравамо. — Правдао се Милан а при томе намешташе фишеклију, која му се била искривила на једну страну. — Ја сад одлазим; па пошто нема никога код сестре, дођох до Вас, да Вас замолим, да јој се нађете при руци, те да је по који пут обиђете. Надам се, да ће те мојој молби изићи на сусрет.

— Како, да не!.. Жао ми је што ми до овог тренутка ниси јавио, да је код сестре таково стање, — вајкаше се Стојанка. — Пођи драги брате и јуначе, на своју дужност, која те зове. А за сестру се не брини. Ја ћу јој бити при руци, ја ћу је пазити и надгледати онако исто као да си и ти сам поред ње.

— Госпођо, хвала!.. — рече Милан доста скрушен. — Нека вас Бог награди за вашу доброту. Слушао сам да сте својом руком и добротом свуд доспевали камо је било потребно милосрђе.

— О, драги мој брате, ја не требам захвале. Ја сматрам, да је то моја дужност. Твоја сестра је баш она, која је у првом реду а тако исто и на првом месту достојна и заслужна моје помоћи. Њена је заслуга велика, много и здраво много већа од мојих заслуга. А поред тога и ти, брат њезин, имаш заслуга у овом ослободилачком рату. А ја која сам прожета патриотским родољубљем, осећањем и појмим колико сте вас двоје заслужни и много полажем на вас двоје. Пођи драги брате и буди безбрижан, све што могу учинићу за твоју сестру.

— Хвала Вам госпођо, од срца хвала. Остајте збогом — рече Милан пруживши Стојанци руку.

— Буди срећан јуначе! — отпоздрави га Стојанка пратећи га до спољашних врата.

Милан изишавши из Стојанкине куће забаци пушку преко рамена, шајкачу и упути се ка жељезничкој станици.

Стојанка пак, ушавши у собу брзо се опреми и очекиваше Анђу да јој нареди шта има да ради.

Таман је Стојанка била спремна за полазак, у том стиже и Анђа.

Стојанка јој саопшти, да има врло важна посла и да се неће за дуго вратити. Уједно јој каже да је отишла код Јованке, која је тешко болесна. А поред овога јој рече, да кад дође Ната из болнице па ако јој не буде тешко нека и она дође.

— Зар нећете милостива вечерати! — упита је Анђа пре поласка.

— Нећу, нисам гладна — рече Стојанка ухвативши руком за кључаоницу. — Немој заборавити да кажеш и Нати кад буде дошла, где сам и ако јој не буде тешко да и она дође. Јеси ли разумела?

— Јесам — одговори Анђа климнувши главом.

— Сад, лаку ноћ! — довикну Стојанка Анђи затварајући врата.

— Лаку ноћ — одговори Анђа и закључа спољна врата за Стојанком, која се брзим корацима упутила Јованци.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТА
Неочекиване сметње

Чика-Паја и стрина-Неранџа стигоше у Београд тачно у пола осам часова увече.

Чим изиђоше из жељезничке станице, седоше на трамвај који вози до Славије.

У ствари, тај је трамвај возио само до Војне Академије, јер од Војне Академије до Славије пруга на томе растојању, баш у оно време нешто се покварила.

Кад је трамвај стигао до Војне Академије, трамвајски кондуктер скрену пажњу публици, да не вози даље, услед горе наведеног разлога.

— И одкуд баш сад да се пруга поквари! — рече чика-Паја пола у љутњи а пола у шали, силазећи се са трамваја.

— То није добар знак, Пајо! — наговештаваше стрина-Неранџа.

— Е, није него! — одбрецну се чика-Паја. — Што ти је жена. Одма ти она нађе да зановета и врача. Пруга је покварена те покварена, па били ми ту ил’ не били.

— Само пази добро, што ти рекох, — увераваше га стрина-Неранџа — неће бити добро. Пази па ћеш се и сам уверити. Ја се до данас још нисам никад преварила, па мислим, да се и овога пута нећу преварити.

— Та ћути молим те, шта трабуњаш којешта. Већ ви сте жене посисале сву Соломунову мудрост. [524] — Љутну се чика-Паја и отпљуцну онако преко камиша.

— Хајд’ добро, нека буде како ти кажеш, ал’ пази добро што ти ја кажем, да неће бити добро, — и по трећи пут га увераваше стрина-Неранџа.— После ћеш се и сам уверити, да ја имам право. А сви су људи таки као ти. Неће дати жени заправо, све дотле, док напослетку не ударе главом о дувар.

— Та, ћути, кад те лепо молим! Немој ти мени ту наслућивати којекакве будалаштине. Ја у врачбине не верујем — љутну се јаче чика-Паја и опружи веће кораке, тако, да је стрина-Неранџа морала све потрчкавати за њим, како би га могла сустићи.

Кад су дошли пред Стојанчину кућу, могло је бити већ око осам часова.

Прозори беху застрти тешким штофаним завесама, те се није могло видети, да ли је соба осветљена или је мрак.

Стрина-Неранџа је већ измахнула руком, да куцне у прозор, но чика-Паја јој задржа руку са напоменом:

— О, мај!... Та немој бити тако проста. Где би лупала у пенџер, кад знаш да по господским кућама има звонце и само прстом притиснеш, а не на пенџер лупати. То чине само простаци, који не знају варошког реда.

— Е, гле ти њега, од кад си се ти тако погосподио, па да знаш како се треба владати и понашати по великим кућама? — добаци му подсмешљиво стрина-Неранџа.

— Та валда сам био солдат, па знам и ја за варошки ред. — Одговори јој чика-Паја ликујући што је убедио и што је уверио, да он није читав свој век провео само на селу.

После овога чика-Паја оде до врата, кресне палидрвце, да би могао видети оно дугменце што се претисне.

После краћег тражења, најзад га нађе и претиште.

Звонце зазвони а одмах за тим се чули кораци који се приближаваху вратима.

— Ко је? — одјекну глас Анђин.

— Та, ми смо. — Одговори чика-Паја, отресајући ноге пред вратима.

— Та, па, ми смо... — понови чика-Паја — Зар нас не познајеш?

— Али ко сте ви?! — узвикну Анђа, овога пута са мало љутње.

— Та, па ми... ја и моја домаћица — довикиваше чика-Паја.

— Али ко сте?.. како се зовете? — питала је Анђа са неким неповерењем, не отварајући врата, док не добије тачну информацију.

— О, мај, та зар нас не познајеш!? — одговори чика-Паја такође са мало љутње, с тога, што га Анђа и по гласу није познала.

— Опростите!.. Сад је мрак, а у мраку никога не познајем, док ми тачно не каже своје право име и презиме.

— Та, девојко немој бити луда, зар не познајеш чика-Пају и стрина-Неранџу?!

— Та зар нас Анђо, душо, не познајеш — узвикну стрина-Неранџа. — Зар си нас, девојко тако брзо заборавила?!.

— Одкуд ви!? — кликну радосно Анђа откључавајући врата, која беху закључана.

— Та ми смо, отварај само, никог се просто немаш бојати.

У том Анђа отвори врата, те пољуби чика-Пају и стрина-Неранџу.

— Е, гле ти ње, није нас могла познати — добаци чика-Паја Анђи, прекоревајући је — а да је ко други, познала би га и по ходу а не по гласу.

— Није бога ми, верујте чика-Пајо нисам вас знала — правдала се Анђа.

— Ех, ех, ти то само тако кажеш — рече чика-Паја доброћудно смејући се — ал’ ја ти рекох, да је какав млађи, ти би га и по корацима познала а не по гласу.

— Хајде ти матори!.. — одбрецну се стрина-Неранџа на чика-Пају, који је по њезином мишљењу, већ хтео да пређе границу учтивости. — Није она твој вршњак, па да можеш прид њом бубати оно, што теби као старијем човеку не приличи.

— Ех, шта мислиш, па нисам ја баш тако ништа страшно рекао — бранио се чика-Паја улазећи у собу.

— А где је госпођа Стојанка? — упита стрина-Неранџа, осврћући се по соби.

— Баш пре једно пола сата отишла је код једне болесне госпођице да је посети — одговори Анђа.

— А Ната? — упита чика-Паја.

На ово питање Анђа погледа на велики зидни часовник, који показиваше четврт на девет.

— Тек што није дошла.

— А где је? — упита стрина-Неранџа.

— У болници.

— Зар тако дуго!? — примети чика-Паја и заврте сумњиво главом.

— Немојте се чудити. Она је данас дежурна, па с тога, је данас тако дуже се задржала.

— Е, то је онда шта друго! — рече чика-Паја одахнувши мало и спусти торбу с леђа и посади се на једну столицу, која је стојала поред самога стола.

Још се не беху стрина-Неранџа и чика-Паја честито ни издували од пењања узбрдицом, што свима то тешко падаше, а звонце зазвони.

— То је Ната!.. — узвикну радосно стрина-Неранџа, а из очију си јој могао прочитати њену необичну радост.

— А можда је и госпођа Стојанка, — надовеза чика-Паја, вадећи лулу и дуванкесу.

— Сад ћемо одмах видети — рече Анђа истрчавши да откључа врата.

— Та Пајо, човече!.. Ваљда нећеш тек и овде пушити тај крџан, да смраиш собу — пребаци му стрина-Неранџа, видећи га, да је извадио лулу и дуванкесу.

— Е, хајд нећу, та ти знаш боље реда него ја, и ако ниси била солдат — рече доброћудно чика-Паја остављајући лулу и дуванкесу.

У том се отворише врата, а на њима се указа Ната, која кад је спазила своје родитеље збунила се од радости, па није знала коме прво да полети у загрљај.

— Чедо моје лепо!.. — узвикну стрина-Неранџа полетивши јој на сусрет; загрливши је обасипала је пољупцима и влажила је топлим сузама радосницама. И ко зна докле би та церемонија љубљења и поздрава трајала, да није чика-Паја прекратио речма тај призор:

— Та пусти, дете Неранџа!.. Шта си је окупила цмакати.

Тек после ове примедбе стрина-Неранџа пусти Нату, која приђе чика Паји и пољуби га у руку; на што је овај само поглади по глави рекавши јој:

— Жива била и срећна!..

— А зар је нећеш бар једаред пољубити реда ради — пребаци му стрина-Неранџа напућивши уста, а тиме је хтела да да видно маха њеном негодовању.

— Та мани жено, ти си је и за мене изљубила — рече чика-Паја. — Нема љубави материнске нигде — по том загрли Нату и дубоко и горко заплака.

Ната је овим речима материнским била ганута, а поред ових и сузе стрина-Неранџине утицаху и на Нату, која се разнежи те и она се заплака и зајеца:

— Слатка моја мати!... — наслонивши се на груди стрина-Неранџи.

Анђа која је гледала овај призор, такође је била ганута, очи јој засветлише и за мало да и она пролије сузе, но да би ово спречила изашла је напоље; јер је било срамота од чика-Паје, који се у овом тренутку није знао наћи.

Да би променуо ситуацију чика-Паја, пошто се искашља, прекиде тишину, коју испуњаваше јецање и плач матере и кћерке.

— Сад нек’ је доста!.. Бар ти Неранџа ниси мала.

На ове речи чика-Пајине, Ната се подиже са материних груди, привуче столицу и седе тик уз стрина-Неранџу, која је за то време брисала влажне очи, које још беху пуне суза а које није могла лако зауставити.

— Та ваљда сам ја отац, ваљда и ја има љубави према свом рођеном детету. Ал’ шта ћеш ми смо мушки тако тврда срца а још тврђи на сузама. А баш и не приличи нама као женскима да плачемо, па било то од радости или жалости — правдаше се чика-Паја, на онај умор који је пао од стране стрина-Неранџине.

— Јаој, мати је мати и рече стрина Неранџа дубоко уздахнувши.

— Та, ћути жено, шта си ту ваздан узела уздисати. Ваљда нисмо овамо дошли на погреб, већ на весеље, ако Бог да. — Прекиде је чика-Паја а израз му лица казиваше неку љутњу и незадовољство према стрина-Неранџи.

— Да, знамо има баба право — упаде Ната — говоримо о чему другом, шта има ново у селу? Како наши?!

— Тхе, онако, остало све по старом дете моје — одговори јој чика-Паја тарући руку о руку.

— Та има и новога — допуњаваше стрина-Неранџа — ал’ у овај пар, дете моје, не могу свега ни да се сетим.

— А где је госпођа Стојанка? — упитаће чика Паја после краће почивке.

— А зар није она код куће? — изненадно погледа Ната око себе-

У тај мах уђе и Анђа.

На питање Натино, Анђа је одговорила где је госпођа отишла, напоменувши јој и оно, што је и поласку госпођа рекла.

Када је Ната чула вест о Јованчиној болести, у трену ока се била снуждила и сневеселила, иако је требала да буде весела и расположена, због доласка њезиних родитеља, који уједно дођоше да приведу крају давно жељену њезину наду.

Ната је неко време стајала замишљена. У себи је размишљала, да ли да иде код Јованке, камо је отишла и Стојанка, или пак, да остане код куће због доласка њезиних родитеља.

Најзад је и сама увидела, да нема смисла да остави родитеље, можда би их овим увредила.

— Како Пера?... Је ли што боље са здрављем?... — упита чика-Паја Нату, која је у овом тренутку се беше нешто дубоко замислила.

Ове речи тргоше Нату из мисли, у које беше утонула.

— Па, нешто му је боље. Но пре три дана је захладнио и лекар је рекао, да ће морати лежати најмање још три недеље у болници. То рекавши Ната, дубоко уздахну и отпусти главу забринута и снуждена.

— Још три недеље!... — зачуди се стрина-Неранџа, а по том и она уздахну и отпусти главу са изразом незадовољства.

— Увек мора да има неке сметње — љутну се [530] чика-Паја. — Само трошак за трошком. Бар да смо знали не би сад долазили, док он сасвим не оздрави.

— Ето, јесам ти казала да не ће бити добро — надовеза стрина-Неранџа, ликујући што је свог мужа уверила, да је она имала право, када је предвидела несрећу силазећи са трамваја код Војне Академије.

— Видим да имаш право, на нашу рођену несрећу — добаци јој чика-Паја и устаде са столице и приђе једној слици која је висила о зиду и загледа се у њу са великим интересовањем.

Када је Ната чула, да се чика-Паја љути због доласка, односно због узалудног трошка, дошло јој тешко и очи јој се наводнише.

У души је осећала неки неизмерни терет; а тај је терет долазио отуд, јер је сматрала да њезин отац нема љубави према њој, према јединчету свом. Очито је бар она увидела, да он жали и незнатне трошкове где је у питању њезина срећа — њезин живот и будућност. То ју је дубоко увредило. То јој раздираше душу, цепаше срце, а сузе, ти одливи душевне буре — навалице полетеше...

Да би прикрила сузе окрете главу на другу страну. Када осети, да ће већ и јецање наступити, што би је одало, она у тренутку ока изађе напоље, а у предсобљу добро ухо могло је чути пригушено, тешко и горко јецање Натино.

Стрина-Неранџа је ово приметила и након кратке почивке је изашла за Натом.

Чика-Паја је још неко време стојао гледајући у слику, а потом се поврати на своје место код стола, подлакти се на сто и упре блудећи поглед у једну тачку зида.

У предсобљу је стрина-Неранџа затекла Нату, која није могла да заустави сузе. Шта више, када је стрина-Неранџа почела тешити, Нати се још [531] више ражали и готово гласно завати прислонивши главу на мајчине груди:

— Јаој, слатка нано!.. Мене баба мрзи!.. — По том се још више припије уз стрина-Неранџу, која овога пута осети истински терет детета свог, те и сама не могавши уздржати сузе које јој се низ образ котрљаху, заплака се и кроз сузе прошапта:

— Не мрзи чедо моје, не мрзи.

Када су се примириле, стрина-Неранџа на дугачко и на широко објасни Нати, да је отац не мрзи, већ је човек штедљив и води рачуна о свакој крајцари. И да није такав од младости своје не би стекао онај капитал који данас имају.

На ове се речи Ната примирила и стекла је уверење, да њен баба није онакав, за каквог је држала. С тога је у себи, сама себе прекоревала што је и за часак посумњала у очинску љубав, свога оца, према њој.

Још не беху разговору учиниле крај, а чика-Паја отвори врата од собе:

— Неранџа!..

— Чујем — одазва се стрина-Неранџа и устаде са столице.

— Ја сам уморан, а и време је већ, ваљда нећемо читаву ноћ преседети.

На ове речи Ната скочи и оде у спаваћу собу и одмах се натраг поврати.

— Бабо, Анђа је кревет наместила, можете се скинути и лећи.

Чика-Паја напуни лулу, са стрина-Неранџом проговори још неколико речи, затим пожеливши им „лаку ноћ“, оде у спаваћу собу.

Стрина-Неранџа и Ната су још дуго седеле и разговарале све дотле, док и стрина-Неранџу не савлада умор и сан, те се растадоше око два сата по поноћи.

Ујутру око пет часове звонце на капији зазвони.

Анђа је већ била на ногама.

То беше Стојанка, која се враћала од болесне Јованке, код које је читаву ноћ провела.

Од Анђе је дочула, да је дошла стрина-Неранџа и чика-Паја. Уједно је протумачила себи, да је то био узрок, због којег Ната није дошла код Јованке, премда јој је она по Анђи то поручила.

Када поустајаше, Стојанка их је као обично усрдно предусрела. Но, уједно се извинила, да је уморна, јер читаву ноћ није ока склопила, те неће моћи да им прави друштва до болнице у којој је лежао Натин вереник Пера.

Око осам часова Стрина-Неранџа, чика-Паја и Ната кренуше у болницу. Стојанка пак, уморна од неспавања, пошто је наредила Анђи шта треба да ради, оде у спаваћу собу да се одмори.

Кад стигоше у болницу, затекоше Перу у доста рђавом положају. Услед болова читаву ноћ није ока склопио, а то му се могло приметити по црним колутовима испод очију.

Премда се није добро осећао, ипак, када угледа оваке миле госте, прикупи сву своју снагу, градећи се, да му баш није тако тешко.

— Па шта би то с тобом синко? — упитаће га чика-Паја после уобичајеног поздрава.

— Та, ето, мало сам захладнио — рече Пера мало се осмехнувши, а добро око могло је запазити, да му тај осмех није ишао од срца.

— Ју, рано моја, требао си да се чуваш — прихвати стрина-Неранџа — са болешћу није се баш ни шалити. Па како, је ли што боље?

— За сад хвала Богу боље је — одговори Пера а потом се увије у губер, који је приликом поздрава био одбацио крај себе.

Стрина-Неранџа извади из торбе понуде, које је била успут купила и даде Пери.

После тога седели су стрина-Неранџа и чика-Паја још добар сат у разговору са Пером, а по том се дигоше и опростише се и удалише из болнице, уз напомену, да чим прездрави, да им јави како би знали да се припреме за сватове.

Ната их је испратила до жељезничке станице.

Успут им је пребацила, да није у реду да оду тако а да се не јаве госпођи Стојаници. Још им је напоменула да ће и госпођа Стојанка чекати на ручак и да се она нарочито била спремила.

Истина стрина-Неранџа је била вољна да учини Нати по вољи а уједно и да не увреди госпођа Стојанку, коју она воли и поштује.

Но, чика-Паја се није дао ни осолити.

— Та је си ли ти жено при себи! — Љутито је добацио чика-Паја стрина-Неранџи, која му је целим путем од болнице па до жељезничке станице једнако набијала уши, како није ред и како није лепо да тако оду а да се не јаве госпођи Стојанци.

— Ја мислим да сам при себи и знам шта је ред — одговорила му је стрина-Неранџа.

— Ти знаш шта је ред!.. — Настави чика Паја још љуће — зар није доста што нам дете држи већ толико времена па сад још и ми да јој сваког часа досађујемо.

На ове се речи стрина-Неранџа умири а и сама је била уверена, да чика-Паја има право и да су његове примедба и поступак сасвим умесне.

Чика-Паја оде на благајну да извади карте а стрина-Неранџа остаде са Натом у поверљивом неком разговору.

Кад је чика-Паја извадио карте и још неколико речи проговорио са Натом у име опроштаја а вратар зазвони и објави полазак воза.

Настаде уобичајено грљење и љубљење у име опроштаја између матере и кћерке, а по том Ната [534] приђе чика-Паји и пољуби га у руку, а овај је поглади по глави и рече:

— Жива била!... Поздрави госпођу и реци јој да се не љути што овако одлазимо, ал’ нас је већ стид да јој досађујемо, па то нас је и натерало да не сврћамо код ње.

Иза овог чика-Паја извади из унутрашњег џепа од прслука нову банкноту од двадесет круна и пружи је Нати с речима:

— Ево, нек’ ти се нађе.

Ната после краћег устезања најзад је прими.

На поновни знак, да се воз креће стрина-Неранџа и чика-Паја се опростише од Нате и трчећи одоше и седоше у вагон треће класе.

Не потраја дуго, жељезница писну и крете пут Земуну. Ната је остала на перону жељезничке станице сузних очију. Удалила се са перона тек онда, када је жељезница протутњила преко савског моста пут Земуна....

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ПРВА
Под Једреном.

Када су четири балканска савезника објавили рат Турцима, зарад ослобођења своје потиштене браће испод вековног ропства турског, у то доба између Србије и Бугарске постојали су најпријатељскији односи.

Бар Србија са своје стране, то своје пријатељство је и видно је испољила, када је своју другу армију, која стојала под командом српског ђенерала Степе Степановића послала у помоћ Бугарима.

Истина, у савезничком уговову та помоћ није предвиђена као и остале помоћи у храни, муницији и новцу у чему је Бугарска била оскудна.

Но, Србија као искрена савезница, није хтела свога савезника да остави у бедном стању, неспремна за рат, већ му је изашла на сусрет колико год су јој њене силе и снага допуштале.

Тек када је рат објављен, бугарски генералштаб је накнадно и преко уговора затражио од Србије ту ванредну помоћ, коју им је Србија обилно, онако искрено и братски пружила.

По објави рата, армија ђенерала Степе Степановића, која је бројала преко четрдесет хиљада људи другога позива, имала је задаћу, да преко Бугарске код Криве Паланке упадне у Турско земљиште. Одавде да надира према Овчем Пољу, где се имала састати са првом армијом која стојала под командом престолонаследника Александра.

Ратни је план био такав, јер се као сигурно [536] држало, да ће одсудна битка бити на Овчем Пољу. То јест, одсудна битка између турске вардарске и српске војске.

Турска је своју војску поделила на три главна бојишта и то: тракијско, према Бугарској; вардарско, према Србији и Црној Гори и епирско према Грчкој.

Но, Бугарска бојећи се да неће моћи да одоле турској сили, рачунајући, да ће Турци највећу силу избацити према њој, зато је хитно затражила помоћ од Србије за опсаду Једрена.

Пошто је ђенерал Степа Степановић код Криве Паланке прешао турску границу, разбио је Турке и потиснуо их на југозапад. И таман их је почео успешно гонити не дајући им ока отворити, добије налог од врховне команде да промене фронт, то јест, да са својом армијом крене на исток ка Једрену у помоћ Бугарима.

Истина, старом ђенералу Степи ова заповест није баш годила, да у таком тренутку, када је успешно гонио Турке, да их напушта и да креће другим правцем.

Но, како веле, интерес опште ствари је то захтевао, и он се повиновао претпостављеној власти.

Када је ђенерал Степа стигао под Једрене, он се са својом армијом стави на расположење бугарском ђенералу Иванову, главнокомандујућем опсадне војске под Једреном.

Армија ђенерала Степе заузела је положаје северо-западно од Једрена, где беху највећа и најјача утврђења овога најмодерније утврђенога града.

Положај српске војске је био врло незгодан. А поред овога и само време, она хладноћа, кише и мразеви отежаваху и онако тешки положај српске војске, која дође у помоћ својој браћи Бугарима.

Војници су становали у ископаним земуницама [537] [...] [538] застртим са нешто сламе, само да се могу склонити од влаге и незгодна времена.

Већ је четврти месец, како српска војска под Једреном стражари и чува непријатеља не дајући му да се макне, оцепивши га од осталог света, хотећи тиме да га глађу примора на предају. По оцени стручњака Једрене беше неосвојив град и свака кап проливене крви била би узалудна, помишљајући, да га на јуриш и снагом заузму.

Четири месеца српска војска стражарећи мрзне, пропада и упире своје погледе на горди и утврђени град Једрене.

Истина, иако је српска војска била у врло рђаву положају, но ипак је она то све са мало муке управо јуначки и српски сносила. Пред собом је имала циљ, да покаже свету, тој модерној Европи, да нема оне тврђаве, коју је човечија рука створила, а да је не ће српски војник било којим начином освојити или принудити на предају.

Но, признати се мора, да је било и жртава. Влага и назеб проузроковаше неке болести, које стадоше глава многих српских војника, који дођоше браћи Бугарима у помоћ, а који им се касније недостојно захвалише.

Поред своје пожртвованости, српски војник је племенит и у стању је да попије многу горку чашу која му је пружена од онога, коме је он дошао да помогне и материјално и крвљу својом.

Тако је под Једреном десио се и овакав случај:

Једном приликом измешали се српски војници са бугарским и између осталих забава заподенуше разговор и о јунаштву.

Бугари су сами по себи хвалисави, разметаху се својим јунаштвом, наводећи њихове успехе у овом рату. Но и српски војници не остадоше дужни већ и они такође се похвалише са успесима своје војске [539] код Куманова, Прилепа и Битоља напоменувши, да су сви ти успеси постигнути за месец дана и с правом се поносише, јер имађаху су чим и да се поносе.

Услед тога настаде између њих мања препирка, не дајући једни другима, да је ко бољи од њих.

У овој препирци један бугарски војник, толико је био дрзак, да је добацио једном српском војнику:

— Ели, братко!.. А знајеш море, што беше на Сливница?...

Ова дрска напомена, од стране бугарског војника, у ово доба, дубоко га је коснула, окренувши му леђа удалио се од њега с уверењем, да Бугарин никад не може му бити брат и искрени савезник.

Поред овог случаја, дешавало се још тма задиркивања и заједања од стране бугарских војника према српским војницима, који им дођоше у помоћ, да их помогну и да крв своју пролију за њих.

У другом једном случају, један бугарски је војник добацио српском војнику:

— Па што сте ви је?!.. Голотиња!.. Наш ве је цар купија за један лев од комад.

Та и томе слична пребацивања, доживљавали су Срби али су све мирно и ћутно поднашали, јер су тиме увидели, да то говори простота и необразованост бугарског народа, знајући, да те увреде долазе од горе, који су баш били позвани, да тај народ образују и да га упуте на стазу зближавања завађене браће, коју неродољубиви и непромишљени политичари изведоше на Сливницу.

Но каснији догађаји показаше великодушност и пожртвовање српске војске, која је с највећим напором и тешкоћама успела, да својим неиздрживим и непрекидним јуришима, освоји најјача утврђења Једрена, заробивши Шукри-пашу, тиме проузрокова [540] пад Једрена, који предаде Бугарима, као награду за нанете им увреде за време опсаде.

А време је, тако исто показало да истина и правда и ако су споре, ипак, на крају крајева побеђују.

Невернику на супрот ономе, кад-тад предстоји достојна казна. А у много случајева, следи му чак пропаст и уништење.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ДРУГА
На последњем часу

Када је оно јутро фијакер довезао оболелог Ранка Предраговића, стари Предраговић и жена му, беху се јако уплашили.

Читаву драгу ноћ нису могли ока склопити бринући за свог јединца, где је и шта је с њим.

Нарочито је мати била у слутњи, да неће бити добро, знајући да јој син још није издравио, те да би се могао где у друштву задржати. А и ако је у друштву, била је уверена, да му то неће добро доћи.

С тога је после пола ноћи када је видела да син не долази, наваљивала на свога мужа, да се обуче и да иде да га потражи.

Но, Предраговић као човек, опирао се томе, наводећи јој за разлог, да то нема смисла и да њихов син није мало дете те да иде да га тражи. А у осталом јој је рекао, да он нема појма где би га могао тражити, осим, у ноћним кафанама, које су по читаву ноћ отворене а то опет њему као оцу, не пристоји се, да залази тамо и да се могуће са својим сином сусретне.

Ови убедљиви разлози донекле умирише Предраговићку, но зато ипак није могла да заспи. И сам стари Предраговић је био у сумњи и водио бригу, но ипак се задржао код својих разлога.

Када је Ранко уз припомоћ фијакеристе, ступио у собу био је блед као самртник а читавим телом је дрхтао као прут.

Сирота мати кад га је такова видела, побледела је као восак, кроз болни крик:

— Сине?.. — изрече сав бол у души, а по том се занија и да је стари Предраговић, не задржи срушила би се на под.

Стари Предраговић жену је привео столици а Ранка је прихватио од фијакеристе, те га је одвео у спаваћу собу у којој беше топло.

Ранко уз помоћ оца се скинуо и легао у кревет окренувши се зиду.

После овога стари Предраговић је исплатио фијакеристу увео жену и положио на канабе, да дође к’ себи и да се примири.

Затим је одмах отишао по доктора Николајевића, који је био у непосредној близини.

За време то, када је отишао стари Предраговић по лекара стара Предраговићка је дошла к себи и отишла у спаваћу собу да надгледа свога оболелог сина.

Јадна мати је покушавала све што је могуће, само да би могла удовољити своме детету, своме јединчету, које јој беше све на свету. За кога је живела, за кога њезино срце куцало.

Ранко је био окренут зиду и тешко дисао. Очи му малаксале беху полуотворене. И уста беху мало отворена, кроз која је увлачио у себе ваздух и тиме олакшао тешко дисање.

Мати је неко време стајала крај њега, нема и укочена. Поглед је упрла у њега, а у души њезиној како је било, то само она, као мати, могла је знати и осећати.

Најзад се наже над њим, замотавајући га у покривач, тихо и готово нечујно му шапташе:

— Ранко!.. Сине!.. Шта ти је? Реци мени, мајци твојој, шта те боле — а по том јој сузе грунуше и овлажише, бледо, као восак чело Ранково.

Ранко не отвараше очи, само је лако и готово [543] неприметно одмахнуо главом, увукао у себе већу количину ваздуха, дубоко уздахну и окрете се још више зиду.

Предраговићка видећи то, прође је телом нека језа са страхом, која је махинално подиже са постеље и у трену је истрчала на улицу да види да ли јој муж иде.

Време јој се чинило дуго, здраво дуго... Обузе је нервозно и грозничаво нестрпљење и да је не беше срамота, хтеде да полети као оно мало дете до куће лекара Николајевића. На мужа се беше готово озбиљно наљутила, што се толико дуго задржао. У оваком стању, у себи га и осуђивала да је немаран, да нема очинске љубави према детету свом и још тма јој мисли се врзле у глави, наравно да није изостављена и по нека оштра критика и упућена на лекаре, како су нетачни, немарни и свој узвишени лекарски позив не врше онако, како би то требало.

На улицу би истрчала и постојала неколико секунада а одмах за овим би се враћала болеснику, кога је свакога пута покривачем зашушкавала.

Кад је трећи пут истрчала на улицу на самом ћошку улице, указа се стари Предраговић и лекар Николајевић. Ход им је био не само убрзан, већ су просто потрчкавали, тако, да су на се скренули пажњу мимопролазника.

Но, зато их је стара Предраговићка ипак дочекала са речима:

— Та где сте ако Бога знате!?... — које баш ни мало не беху пријатне по лекара, јер их је Предраговићка тако оштро и љутито изговарила, као да беху намењене слузи или служавки, који се на улици задржаше дуже времена и ако им је госпођа строго наручила да се журе.

Лекар Николајевић је постарији човек, омален и добродушан. Са лица му је човек могао прочитати [544] добродушност а веселе му старачке очи говораху, да је у млађем добу морао бити друштвен и врло радо виђен у свима круговима, јер беше духовит хумориста.

Да би прикрио ону увреду, односно, да би донекле госпођу Предраговићку извинуо пред мужем, због њезине наглости и непромишљеног испада, рече:

— Не може госпођо брже, кад нас нега не слушају, отказаше послушност. Ако је стало до љутње, само се на њих можете љутити, а на нас — никако. — Рекавши то, лекар Николајевић обриса ноге и уђе у предсобље праћен старим Предраговићем.

Када је лекар Николајевић прегледао Ранка, на његову се иначе веселу лицу, могло приметити, да је ситуација стања болесникова врло озбиљна.

Неко је време стајао замишљен. После краће паузе узе оловку и написа рецепт и преда га Прерадовићу, који га је испратио до врата са улице.

Пре растанка стари Предраговић је задржао лекара и упитао га:

— Господине докторе, молим вас будите ми искрени и реците ми отворено, какво је стање са болешћу мога сина?

Лекар слеже рамени, а израз му лица казиваше неку неповољност. Значи, да се налазио у врло незгодном положају, пред овако отвореним питањем. Заиста је незгодан положај лекарев. Ако ће истину изрећи и бити искрен, то ће Предраговића коснути, шта више, могло би му као старијем човеку донекле шкодити. Ако ли пак, не рече истину, њему опет као поштеном човеку, не пристоји, да се служи неистином, коју он свога века вазда је презирао, а представнике лажи, из дна душе је мрзео.

Неко се време колебао, оборене главе забадајући свој штап у земљу.

Стари Предраговић је то колебање лекарево [545] приметио, те да би га извукао из незгодног положаја, у коме се налазио лекар Николајевић, најзад му рече:

— Реците слободно господине докторе!... Ваше ћутање ме је већ приправило на оно, што ћете рећи. Ја вас молим, реците, немојте се уздржавати.

После оваког захтева старога Предраговића, лекар Николајевић престаде забадати штап у земљу, подиже главу а поглед упре у зенице старога Предраговића и рече доста хладно:

— Њему помоћи нема... Дан, два... А у најсретнијем случаји, ову недељу може извући. — За тим Николајевић пружи руку старом Предраговићу, а овај му као болник стиште грчевито:

— Хвала докторе! — Оте се из грла старога Предраговића. Ове две речи одјекнуше тако тупо и пригушено, већ и оне саме изговорише читав бол несретна оца.

Лекар окрете главу и упути се брзим корацима пут свога стана, као да је хтео да побегне са овог места, где ће за дан-два да завлада туга и жалост несретних родитеља; за јединцем, који им ето испред очију нестаје — ишчезава.

Предраговић пак, пун туге, скрушен и невољан поврати се у кућу. На душу му се овог тренутка навалио силан терет, терет оца, родитеља, који је, ето, овог часа чуо, да његову јединцу, његову сину, помоћи нема. О, како је то тешко!... О, какав је то бол!... Бол родитеља, који га и сами не могу изрећи а преживљују га.

Човек је човек и остаје човек. Колике снаге, колико моћи садржи у себи; за његов организам много је — премного.

Баш та снага, издржљивост и дурашност, човека, баш то и чини човеком. Због те његове душевне [546] снаге и моћи и јесте достојан да се назове господарем света.

Истина, постоји у редовима људи и слабића, који под првим ударцима душевне борбе малакшу и подлежу. То нису људи. Истина, то име носе али га не заслужују, јер они нису ништа друго, већ само имитација људи.

Овакве мисли прострујише кроз главу старога Предраговића, који стиже пред врата од собе. Разведри чело, осећајући у себи моћ човека а не слабића. Уверен је, да је овај случај и тренутак у коме се сада налази, само искушење, које хоће да га куша да ли је у истини и он прави човек.

Поред тога, знао је, да му је жена здраво болећиве и осетљиве душе, па му треба снаге да и њу умири и утеши.

Још није затворио врата за собом, жена га предусрете са питањем:

— Шта је?.. Шта вели?

Предраговић је у први мах био збуњен оваквим изненадним питањем. Но, пошто се прибрао, полугласно јој рече:

— Па, ништа. Вели, да је захладнио и ако се буде строго придржавао дијете, може му бити помоћи...

— Дакле, за сад је тако опасно! — Узвикну Предраговићка престрашено тако гласно, да је Ранка пробудила, који је баш онога тренутка био заспао.

Предраговић је због овога прекоре:

— Што вичеш!? Ето, сад си га пробудила, а знаш врло добро, да болесник, као што је он, тешко долази до сна.

— Мајко! — Простења Ранко јетко, избацивши десну руку испод покривача.

— Чијем сине! — Одазва се Предраговићка, приђе постељи и пригне ухо уз сама уста Ранкова.

— Воде! — Процеди испрекидано Ранко, а дубок уздах оте му се из груди.

Био је сав у ватри.

Предраговићка се већ окрете да учини сину по вољи, но у томе је стари Предраговић задржа са речима:

— Мени се чини, да му не би требало дати воде, нарочито сада, када је у јакој ватри. Вода би му могла само нашкодити.

— Па шта да чиним?.. Видиш да је жедан. - Одврати му Предраговићка.

— Не треба му дати. Шта ишта захту болесници у болести, па када би им све учинили по вољи, многи би само због тога платили главом. А колико ми је познато, болесници обично захтевају оно, што им лекари строго забрањују. — Рекавши то, стари Предраговић баци поглед на сина, који баш у овом тренутку отворених очију, беше обратио сву пажњу, да чује шта отац и мати разговарају.

Чувши то, Ранко затвори очи, лице му се намршти и поново зајечи:

— Мајко!... Воде!.. Изгоре ми џигерица!.. Воде!.. Умрећу!..

Предраговићка чувши ово, није могла да се уздржи, већ у тренутку ока излети напоље.

Предраговић видећи то, сумњиво заврти главом а преко лица му пређе лак и неприметан осмејак, као да се нечем досетио.

У души му је овога тренутка нешто одлакнуло. У мислима је био несталожен. Лупао је главу, како и на који начин да припреми жену за оно, што ће неминовно наступети. Страховао је за жену, ако јој саопшти онако искрено, као што је то њему лекар поверио; био је тврдо уверен, да би и она јадница могла лако и главом платити.

Њему је сад лакнуло, јер јој је саветовао, да болеснику не да воде. А ето, она сад и преко његова [548] савета хоће да испуни жељу болесника. Ово му је баш добро дошло, да када наступи криза код болесника, може се он као отац позвати и рећи јој, да њезина претерана материнска љубав, изазвала је кризу.

Не, не, то би било страшно. Колика грижа савести би сироту мајку мучила, због овога, да би морала свиснути од туге и прекора мислећи, да је она баш и уследила синовљу смрт, не узимајући као олакшање, да је она то учинила из претеране материнске љубави, не дајући детету да буде чега жељан у болести.

При оваком размишљању Предраговићу се лице и опет намршти а обрве је спустио тако ниско, да му се очи испод њих не видеше.

— Воде!... болно и изнемогло зајечи Ранко, а кроз читаво тело старога Предраговића пређе нека језа.

Још не беше изговорио читаву реч, врата се отворише а кроз њих уђе Предраговићка са пуном чашом воде.

— Ево, сине, ево!... Потом му подиже главу и пренесе чашу с водом устима, коју Ранко дрхћући прихвати и до дна испије.

Испивши воду, Ранко уз помоћ мајке леже на јастук и поново завали главу окренувши се зиду.

Предраговићка постоја неко време гледајући у сина а сузе јој овлажише смежурано сухо лице.

Предраговић устаде са столице, ухвати жену за рукав и очима је позва у предсобље.

Кад изађоше у предсобље, Предраговић јој одмах пребаци:

— Што си то чинила?

— Како не бих! Зар да допустим да ми дете од жећи умре!... Каква бих ја мати била, када бих могла да гледам да дете жедно у ватри муку мучи [549] и да га ватра гуши. Рекавши то, остави чашу на столицу, дубоко и горко се заплака...

— Што то чиниш?! Ниси мала. — Утешавао је Предраговић, но и њему се очи наводише, видећи своју жену у очајном стању, у себи је тај њезин плач протумачио, као да је и она сама предвиђала оно што, ће наступети.

— Како не бих плакала! — јецала је Предраговићка. — Зар не видиш болан, да ће умрети!..— Ове је речи изрекла са тако пуно бола пропративши их са таком резигнацијом, да и најтврђе срце морало би овога тренутка омекшати.

Настаде тајац.

Предраговић извади џепницу и убриса сузе, које му се у том тренутку низ образ скотрљаше.

Када се Предраговићка примирила, муж примаче столицу тик уз њу.

— Жено! — ослови је он.

Она подиже главу и упре поглед у њега, као да очекује неку новост или нешто, што би јој уминуло бол, који јој у овај мах душу раздираше.

— Човек је рођен да умре. И нико на свету не може остати. Разлика је само у томе, што неко пре а неко доцније свршава са животом. То је све у божјој руци. На то треба увек бити спреман. И је осећам као отац, бол и терет, гледајући га да вене — да га нестаје. Жалост је по мене, као оца, још и већа, што баш у овим бурним тренутцима преживљујем то. О, камо моје среће, да је он са осталим синовима наше дичне отаџбине пао тамо, где се раскидао петвековни ропски ланац наше потиштене браће...

Предраговића се поново заплака и болно зајеца:

— Јадно моје дете!. Умреће, умреће, само пази шта ти кажем!..

— Умири се!. Не плачи! — тешио је Предраговић. [550] — Кажем ти, да је све то у божјој руци, каква би ти мајка била, да ти је отишао и погинуо у овом рату па да не знаш ни гроба, ни спомена. У толико ти може бити лакше, јер и ако умре, бар ћеш знати где почива...

— Да је погинуо у рату, као мајци, Српкињи, можда би ми много лакше било. — Јецаше Предраговићка. — Понос Српкиње за свету ствар, угушио би ми бол матерински. Ал’ овако, тешко је гледати како се мучи а не могу му помоћи.

Још дуго је Предраговић тешио жену, која је с времена на време цвилела као сиња кукавица.

Већ је и подне одавно превалило.

На јело, нико у овом тренутку, није ни помишљао.

По подне дођоше комшије, које чуше да је Ранко тешко оболео, свако их је тешио, уверавајући их, да болест није тако опасна, и да ако се ко разболе, не треба болест одмах тако трагично схваћати.

Наравно, сваки од њих је говорио тако, а у себи је сасвим контра мишљења био. И при поласку би сумњиво завртео главом и у себи помислио, тај неће дуго.

Око шест часова у вече, Ранку још већа позли. Предраговићка пошаље мужа по лекара.

Овај је пак знао, да је сваки труд узалуд, јер му је то лекар Николајевић отворено признао. Но, да не би жену увредио, а касније, да му не би пребацивала, да је жалио да на сина утроши, где је у питању његов живот. Огрне капут, узе штап и упути се журним корацима по лекара.

На пољу беше мрак, а електричне сијалице чкиљише као фитиљ у кандилу, те осветљаваху улицу у толико, да се мимопролазници не би сударили.

Стари Предраговић погурен, остављаше за собом [551] сијалицу по сијалицу, ситним и ужурбаним корацима је јездио пут стана лекарева, од кога не очекиваше никакве помоћи, болном, преболном сину његовом.

Предраговићка је остала крај сина, који се тешко мучио и од болова јечао, као мало, изнемогло дете.

Поред ње је још остао први им сусед Петровић, виши чиновник у пензији. Када је видео у каквом се стању налази болесник, нашао се у неприлици и чисто би волео да није ту. Хтео је нешто рећи ал’ му реч у грлу заоста.

У један мах хтеде устати и отићи, но ипак га задржа помисао, да то не би било лепо, можда би тиме увредио своје прве суседе, с којима је он тако лепо живео.

Предраговићка, која је читаво време била нагнута над сином, овога се тренутка подиже у намери да коју проговори са Петровићем, но Ранко је покретом руке призва к себи.

Она се пригне к њему.

Он пружи сухе руке према њој, загрли је и притиште јој врео пољубац у чело:

— Мајко!.. Слатка моја мајко!.. Ја ћу... умрети!..

Предраговићка се затресе и поче грцати у сузама:

— Нећеш сине!.. Нећеш!.. — кроз сузе испрекидано му и пригушено мати одговараше.

— Не плачи мајко!.. — Шаптао је Ранко. — Не плачи још!.. Доста ћеш плакати... Ти ћеш ме и сувише жалити... Али она... она... — Иза ових речи окрете главу зиду, отпусти малаксале руке и сам се заплака.

Ситуација је била мучна.

Петровић, који је све ово својим ушима чуо и очима видео, био је ганут до дна срца. Више није [552] могао издржати. Устаде са столице и кроз сузе рече:

— Опростите комшинице, ја више не могу. Нека му сам Бог буде у помоћи. — По том јој пружи руку, пожеливши јој лаку ноћ изађе пажљиво затворивши врата за собом.

— Лаку ноћ, и хвала — добаци му Предраговићка, те се поврати к постељи болесниковој, у намери да сазна, управо да јој син објасни ко је то она, непозната, коју је мало час споменуо.

То је покушавала, али на свако њезино питање је. Ранко одмахнуо главом, не дајући одговора никаквог.

У томе стиже и Предраговић са лекарем Николајевићем, који је преглед обавио више формално. Но, овога је пута могао сасвим тачно утврдити, да болесник колико до сутра мора свршити.

На поласку је рекао, да не треба ништа друго, осим онога, што је већ раније преписао.

У предсобљу је Предраговићу на ухо шапнуо:

— Надајте се ујутру... — Затим се поздрави и оде не примивши понуђени му хонорар.

Све до пола ноћи, болесник је јечао од тешких болова. Наизменце призивао к’ себи час матер, час оца да му помогну, да му олакшају болове.

Сироти родитељи!.. Телом и душом малаксаше бдијућу над јединцом који се мучио, а коме би они помогли и по цену живота својих, само кад би му могли помоћи.

После поноћи, Ранко се примирио. Дисање му биваше све лакше и лакше. Очи му беху затворене, а надимање грудног коша, даваше знак живота.

Предраговићка савладана умором, седећи на столици склопљених руку, беше задремала.

Предраговић пак улучи ову прилику, изиђе у предсобље и унесе свећу, коју је из раније био припремио.

Око три часа, у даљини петли запојаше, јутарњу песму будилника.

Ранко отвори очи, које дотле беху једнако затворене. Погледа у оца, који је стајао крај постеље, прогута пљувачку и готово нечујно рече:

— Воде!.. — Затим понова склопи очи.

Предраговић тихо, на прстима, оде до стола, узе чашу и напоји сина, који тек једва с прста ако је отпио.

И опет настаде гробна тишина...

Предраговић када осети умор од стојања, полако принесе столицу крај кревета и седе, налактивши се на наслон од столице.

Кандило, које је висило пред иконом светога Николе, поче пуцкати, треперити и догоревати. Тај трепет бацаше сен на икону и лице светитеља, који у овом тренутку као да је оживео, са изразом бола и туге, као да наговештава несрећу и жалост која ће задесити овај дом.

Предраговић се трже из мисли у које беше сав утонуо. Видевши да кандило догорева устаде и угаси га.

Поново се поврати на своје место и опет подлактивши се на наслон столице, баци се у мисли, о животу, о циљу живота и ништавилу његову.

У даљини одјекну и друго појање будилника.

Предраговић се трже и баци поглед на сина, који у овом тренутку беше преврнуо очи а уста му беху полуотворена. Један дубок уздах оте се из груди Ранкових, а одмах за овим отвори очи, баци поглед на оца и мајку, а једна крупна му се суза скотрља низ образ.

Предраговић брзо узе свећицу, припали је и принесе сину, који је већ и последњи ропац испуштао са лаким и благим осмехом на уснама...

Видећи то, сиромах старац зајеца а одмах за [554] овим лако такну жену по рамену и кроз сузе испрекидано јој рече:

— Устани!... Баш овог тренутка је свршио. Она се трже. Видећи сина хладна и укочена, баци се на њ и зацвили као сиња кукавица...

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ТРЕЋА
Код Катарине

Када се пред вече Оберкнежевић вратио из каване, био је нешто љутит.

Наљутио се био на друштво, у коме је то после подне седео. Наравно, у друштву беше и не Срба, који се баш о Србима најповољније не изражаваху.

Тако на пример, неко из друштва је добацио Оберкнежевићу, да Срби нису баш онакви јунаци, како их српске новине приказују и хвале. А за разлог својој тврдњи је навео, писање супротних листова.

Узалуд се Оберкнежевић позивао на сјајне успехе српске војске код Преполца, Новог Пазара, Куманова, Бакарног Гумна и Битоља, то све беше мало онима, који беху опсењени лажним писањем, оних листова, који беху непријатељски расположени према Србима и Србији.

Толико су терали у крајност, да је Оберкнежевић морао устати и обукавши капут, до крајности љут, добацио им:

— Е, господо, ако вам је циљ био да ме разљутите, то сте и постигли. Али, ако вас руководе други разлози, онда бих вам желео, да се лично уверите о јунаштву Србинову! — Рекавши то, Оберкнежевић се био зацрвенио као паприка, не рече им ни збогом удалио се из каване залупивши врата за собом.

Кад је стигао кући, нашао је писмо забодено у врати.

Има већ неколико дана, како је сам код куће, јер му је жена отишла код тетке. Њезин одлазак је био као нека врста демонстрације, због неке доста озбиљне препирке, која се између њих, од неко време чешће понавља.

Оберкнежевић узе писмо, откључа врата и припали свећу.

У први мах је мислио, да је писмо од жене, и отприлике му је нагађао садржину и онако љутит процеди кроз зубе:

— Сигурно се госпођа тетке заситила, или тетка сестричине.

За тим немарно баци писмо на сто. Но, случајно спази марку и жиг преко марке, на којој је стојало у полукругу „Београд“.

Одмах узе писмо, загледа адресу и познаде рукопис Стојанчин.

На мах му се чело разведри.

Пажљиво је писмо отворио а још пажљивије му је садржину прочитао.

Пошто је прочитао писмо дубоко уздахну и полугласно рече:

— Бога ми, Стојанка погађа.

Неко је, време седео, премишљајући шта да чини. Код Катарине је већ престао од неког времена одлазити, јер по његовом схватању га је увредила.

Премишљајући тако, најзад је дошао до закључка, да би требао да оде до Катарине. Писмо му може служити као разлог, ако би му она што пребацила. А уједно би могао улучити прилику, да изглади и изравна ствар, која је, ето отишла странпутицом.

Извади часовник и погледа на њ: Беше тачно шест часове. Истина још је рано, али зими се [557] раније смркава, те му се чинило, као да је већ осам часова.

Неко се време окретао, као да је нешто тражио и пошто се уверио да није ништа заборавио, запали цигарету, дуну у лампу и закључа врата за собом.

Кад је изишао на улицу, северац јаче је пирнуо, те је потсетио Оберкнежевића, да закопча зимски капут.

Након четврт часа стигао је пред кућу Катаринину.

Није се дуго премишљао, већ чим је стигао, претиште звонце.

За мало, чуо се кључ у брави, врата се отворише а на њима се указа Ержа, служавка Катаринина, крупна, млада и једра Мађарица са села.

Када је Ержа угледала Оберкнежевића, беше се јако изненадила. Она га је познавала као пријатеља њезине госпође. Али знала је и то, да од неког их времена не посећује. Узрок томе јој није познат, но, ипак је и она сама нешто мислила, да мора да је између њезине госпође и Оберкнежевића избио какав сукоб или неспоразум.

— А, откуд ви господине! — изненађено извикну Ержа.

— Је ли госпођица код куће? — упита је Оберкнежевић.

— Јесте, — одговори Ержа, несташно преврћући очима, весело осмехујући се на Оберкнежевића. А то је чинила с тога, што је научила, да кад год их Оберкнежевић посећивао, овај увек би и по коју пошалицу добацио Ержи, којој је то годило. Па је и овога тренутка мислила да ће је Оберкнежевић којом таком пошалицом удостојити.

— Је ли сама? — упита Оберкнежевић Ержу.

— Сам је... — одговори Ержа и пропусти Оберкнежевића да уђе. Но, овога јој тренутка не би [558] мило и чисто се сневеселила, што је Оберкнежевић тако озбиљан, јер га она још никад није таквог видела. Закључала је врата од капије и отишла у своју собу.

Катарина је баш читала новине, када је звонце зазвонило она престаде са читањем, одбацивши новине у страну, налакти се на сто премишљајући ко то може бити.

У тај мах зачу се куцање на врати.

— Слободно! — Одазва се Катарина, устајући са свога места.

На вратима се указа Јова Оберкнежевић.

Катарина је у први мах посумњала у свој очни вид. Но, када је Јова поздрави са:

— Добро вече! — и мало дубље се поклони стојећи на прагу; тада чисто дође к себи и вероваше својим очима.

— Клањам се, — отпоздрави га Катарина лако климнувши главом и учини један покрет, који је садржао значење, да уђе унутра.

Оберкнежевић, лако климну главом и више у шали јој добаци:

— Ако је слободно! — а у тај мах јој погледа право у очи, које Катарина у овај мах беше спустила. А уједно му је руком дала знак да седне.

Оберкнежевић је био изненађен овако усрдним дочеком, те је почео бивати слободнији, скинувши свој зимски капут, седе на понуђено му место.

Катарина уклонивши новине са стола, седе и сама на столицу која је стајала на супротној страни од Оберкнежевића.

— Имате поздрав! — рече Оберкнежевић, да би прекинуо тишину.

— Ја? — Изненађено упита Катарина, подигнувши обрве гледајући у Оберкнежевића.

— Ви, ви! Још да знате од кога.

Катарина баци очи на страну, премишљајући од [559] кога би то могло бити. Након краћег премишљања, погледа у Оберкнежевића и заврте главом:

— Немам појма од кога.

У томе је Оберкнежевић извадио писмо из џепа и пружио га Катарини са примедбом:

— Надам се, да ће те по рукопису одмах и то знати.

Катарина узевши писмо загледа на адресу а преко лица јој пређе лак осмејак:

— Од госпође Стојанке!..

— Много Вас поздравља, а богами и љути се на Вас, што јој се не јављате. Вели, да зна Вашу атресу, имала би да Вам пише, у некој важној ствари.

Катарина, пошто је добро загледала адресу, марку и поштански жиг пружи писмо натраг Оберкнежевићу.

— Ако је по вољи можете га слободно и прочитати. — Рече Оберкнежевић, пружајући поново писмо Катарини.

— Толико поверења према мени! — добаци Катарина Оберкнежевићу, прихвативши писмо из руке његове.

— Ја сам увек онај исти, и остаћу такав. — Примети Оберкнежевић, узимајући новине, да би тиме дао времена, да Катарина прочита писмо.

Катарина пажљиво развије писмо, извије лампу и са великим интересовањем читала му је у себи његову садржину.

Када је Катарина прочитала писмо, суморно спусти руку на коју беше наслоњена, а лак јој се уздах оте из груди.

Оберкнежевић је новине држао формално, без да га је интересирала садржина њихова, већ их је употребио баш за то, да би могао преко њих, неприметно пратити сваки израз лица Катаринина, за време читања писма.

— Но, како Вам се допада садржина писма? — ослови је Оберкнежевић, остављајући новине на страну гледајући Катарини право у очи.

— Веома ми је мило, када се неко и мене сећа и донекле се интересује за моју судбину. — Одговори Катарина пруживши писмо Оберкнежевићу.

Оберкнежевић би оваким одговором изненађен и већ хтеде, да јој овога тренутка изнесе све што му на срцу лежи, то јест, да јој открије тајну, коју од дужег времена у срцу свом скрива. Но, помисао, да би и сувише пренаглио, као што је и неспретно се прошлога пута понашао, што је и уследио њихов сукоб, задржала га је и оставио је да ствар сазрева својим природним током.

Но, поред ове помисли, копкала га је и друга. Наиме, није му се допао Катаринин одговор, када је рекла: „да јој је мило, када се и ње неко сећа и интересује за њезину судбину.“ Та му помисао није давала мира никако.

Издржавао је свога тренутка борбу у души, мислећи, да га Катарина хтеде овим да стави на искушење.

Најзад, победи га она помисао, која га је подсећала на уздржљивост, управо она, која му саветоваше, да ствар још није сазрела и да не треба никад ништа пренаглити.

Са резервом се још сећао и Стојанке и њезина писма у коме је он назирао, да Стојанка бар у главноме погађа намеру његову.

— Ако смем питати, а где сте Ви господине Оберкнежевићу за толико!? — прекиде га најзад Катарина из мисли у које се Оберкнежевић био предао.

— Врло чудновато питање, драга госпођице! — Гласио је одговор Оберкнежевићев. —

— О, молим зашто? — Одговори му Катарина, а при том се упиљи у Оберкнежевића, као оно судија када слуша одговор оптуженика.

После краћег размишљања, управо, после сталожености, Оберкнежевић дубоко уздахну, увукавши у себе повећу количину ваздуха; трепну неколико пута очима, потом отвори очи, које управи право у Катарину и полугласно јој рече:

— Колико се сећам, моја последња посета код Вас, толико ме је не само изненадила, већ управо ме је поразила. Ја Вам онога тренутка хтедох изнети свој осећај, своју душу и срце, рачунајући, да ћу у Вами наћи ехо, који ће дубоко одјекнути у души Вашој. — Иза ових речи, Оберкнежевић је уздрхтао а глас му је дошао тавнији и готово шапатом изговараше следеће:

— На жалост, Ви мојем болу моје душе или не хтедосте поверовати, или га онако површно, без икаквог саучешћа примисте; или га на крају крајева сматрасте, каквом будаластом фантазијом једног абнормалног човека... Главно је, да сте ме одбили хладно, шта више добацисте ми такове речи, које не би пристајале ни Вашем заклетом непријатељу а камо ли мени, Вашем, по моме мишљењу, највећем и најискренијем пријатељу, на чију помоћ можете увек с правом рефлектовати....

— Господине Оберкнежевићу, од срца Вам хвала на пажњи, коју ми овога часа изволесте указати а уједно Вас молим, да све оно, што је било заборавите и да од овога тренутка гледате у мени онакву женску, која Вас није никад увредила нити је имала намеру то да учини. Истина, — пре сам у Вами гледала човека и пријатеља, али онога тренутка, мишљах, да сва пажња, коју сте мени посветили [562] није ништа друго, до ли само мамац или замка за женска срца.

— О, госпођице, — уздахну Оберкнежевић — ја немам ништа противу Ваших психолошких закључака, који некад и на сопствену штету бивају; но зато ми је ипак мило, да Ви сасвим трезвено схваћате све што око Вас бива и да бар донекле познајете људе, којима образ, карактер и част једне племените девојке не вреди ни колико црно испод ноката. Ја Вам се дивим госпођице, ово Вас у мојим очима двоструко увеличава.

Још дуго је Оберкнежевић уверавао Катарину о својим племенитим и искреним намерама према њој, и још дуго јој је цртао несталност људску и цртао ретке искрене и поштене душе као што је његова, само да би је једном придобио за свој већ одавно спремљени план, који је прикривао у души својој.

Најзад устаде са столице, узе сво] зимски капут и обуче.

На часовнику, који је висио о зиду избило је девет часова.

— Госпођице, — рече Оберкнежевић узимајући шешир — лаку ноћ!.. Уједно Вас молим, да пишете госпођи Стојанци, ако не више а оно бар две три речи уједно јој јавите Вашу атресу, јер из писма сте могли видети, да Вам је хтела да пише у једној врло важној ствари.

— Још вечерас ћу вам жељу испунити — Одговори Катарина, лако се осмехувши на Обркнежевића, који јој осмех, осмехом реванжира.

Затим јој пружи руку, и руковао се. Но овога [563] јој пута стиште руку јаче, усрдније а уједно јој се дубоко загледао у очи, не би ли у њима прочитао да или не.

— Катарина, остајте с богом, желим вам још једном лаку ноћ!.. Ускоро ћу вам доказати да сам човек и на делу и не само на речи.

Потом брзо изађе, као да је хтео да скрије румен који га је по лицу облио.

Када је изашао на улицу, ветар је и опет духао, но Обркнежевић, кога је ватра била обузела, није га осећао, упутио се у кавану. Успут је фићукао неку мелодију, за коју у овај мах ни сам није знао где ју је чуо.

Катарина пак остаде замишљена, размишљајући о свему што је овога вечера чула из уста Оберкнежевићевих...

Тек око по ноћи је легла, када је написала писмо Стојанци, што је Оберкнежевићу обећала, да ће још те вечери учинити.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ЧЕТВРТА
Нове јади

Већ је прошло подуже времена, како је Милан комита, брат Јованчин, отишао на позив у нове крајеве; одакле ће са осталим комитама и једним одредом пешадије, проћи кроз арнаутлук, са задаћом да покупе оружје од Арнаута.

Те мере предострожности су учињене с тога, јер се био пронео глас да се Арнаути крећу, нарочито Љума и њезина околина.

А врло је и разумљиво што се Арнаути буне и никако не могу да се помире са новим стањем, у коме су се нашли после рата.

Арнаути су били за владавине турске, обесни, разуздани и неограничени господари, чинећи шта су они хтели и како се њима најбоље свиђало.

Тај народ је навикнут да не ради, већ да само са пушком о рамену пљачка и отима од оних, који су у зноју лица обрађивали оно мало зиратне земље, гајили стоку и уопште радили да себе и своје издржавају.

Турска сама по себи је била трула и немоћна да стане на пут овим харамијама и злочинцима; већ је своје грађане оставила на милост и немилост овим зликовцима.

Једном речју, може се рећи, да су Арнаути били за време турскога режима, размажена деца немоћних родитеља.

Истина у своје време се нашао неки Џавид-паша, који је пореклом Хришћанин, те је предузео експедицију, са задаћом, да те обесне и развратне синове Турске умири.

Он их је богме почео терати у ред. Палио им је села, топовима им рушио куле и градиће, који им служише за одбрану.

Но, када је он већ био успео толико, да их сасвим покори и нагна на ред и послушност, тада из Цариграда дође од турске владе заповест, да Џавид-паша престане са даљим кажњавањем, те да их остави на миру.

Ово је врло појмљиво, зашто је турска влада то учинила.

На силне протесте противу зулума арнаутских, турска је влада послала Џавид-пашу само формално, да би запушила очи Европи. Но, када је видела, да Џавид-паша ту формалност приводи у дело, она брже боље га предупреди у томе, јер јој ипак беше жао Арнаута, на које је она кад-тад рачунала, да ће јој добро доћи.

Откако се тамо заведоше српске власти, које су заузеле становиште, да направе реда и поретка, као и да се загарантује свакоме, како лична, тако исто и имовна безбедност, то овим зликовцима и харамијама није ишло рачун.

С тога су се почели потајно договарати да се дигну на оружје уз припомоћ неких, опет, којима [566] такође никако није ишло у рачун да се Србија за стопу прошири.

Но, српске власти биле су у томе опрезне, па су бодрим оком пратиле шта се спрема, и шта може наступети, с тога су настојале на томе, да се Арнаути сасвим обезоружају.

Као што сам напоменуо у сврху обезоружавања Арнаута, беху одређене комите и један одред пешадије.

Међу овима, који су имали ту задаћу био је и Милан комита, брат Јованкин.

Из раније нам је познато, када је Милан кренуо на дужност оставио је Јованку болну преболну, ослонивши се да ће јој се госпођа Стојанка наћи при руци у болести.

Откако је отишао свега јој се једном јавио картом из Скопља, следеће садржине:

„Драга сестро!

Данас пре подне сретно стигох у Скопље, по подне се одмах крећем на дужност. Много ми је тешко, што те оставих у таком стању. Чувај се и пази на себе. Доцније ћу ти се опет јавити. Поздрав госпођи Стојанци а тебе грли твој брат

Милан“.

Карту је добила четврти дан од његова одласка. А сад је већ три недеље прошло, а он јој се никако не јавља.

Истина, Јованка се после недељу дана лежања мало предигла, захваљујући брижљивој нези госпође Стојанке.

Госпођа Стојанка ју је брижљиво и материнском љубављу дворила и надгледала.

Баш када је Милан одлазио, код Јованке се стање било погоршало. А то је с тога, што онако болна преболна мораде да се растане са братом својим, а при томе још када додамо, да јој је нека унутарња мисао шапутала и наговештавала, да се никад више неће повратити. Та сумња и стрепња узбуркаше читав организам болне девојке, која би бесумње и подлегла бољки, да јој се не нађе при руци добра госпођа Стојанка.

Видећи да стање код Јованке је доста озбиљно, госпођа Стојанка није жалила труда и жртава само да спасе ову девојку, коју је она тако искрено, тако силно заволела.

По читаве је ноћи госпођа Стојанка проводила крај болесне Јованке, храбрећи је и тешећи, улевајући јој наде на живот, на скори повратак њезина брата, дижући јој дух, да је оснажи да не клоне и не малакше.

Ово је све било од силна утицаја по скоро Јованчино оздрављење. И наравно, да је ово имало успеха, јер се Јованка после недељу дана предигла.

Чим се предигла, прва јој задаћа беше да оде до госпође Стојанке, њезине добротворке и да јој се захвали на труду који је она за њу уложила.

Стојанка ју с великом усрдношћу дочекала и предусрела, радујући се што је видела да је на путу оздрављења, а у души је у оном тренутку осећала неко необично расположење и милину, јер је знала, да је она много учинила за Јованчино оздрављење. Видела је успех свога труда и неге.

Тога дана ју је Стојанка задржала на ручак, [568] чему се Јованка није опирала, не хтевши да увреди своју добротворку.

Друге, недеље Јованка, и ако се прилично осећала, није одлазила у болницу на дужност, јер јој је препоручио лекар, да јој је потребан одмор после болести. А поред тога, болнице се почеле празнити а нови рањеници не стизаху. Значи, да у болницама и није била тако велика потреба за болничаркама.

Треће недеље престоничке новине донеше вест, да је било сукоба, и то доста озбиљних између Арнаута и српске војске, која је имала задаћу да покупи од њих оружје.

Овакове вести Јованку узнемирише. А поред ових вести јој сумњиво беше, што јој се Милан, брат њезин, за толико време не јавља.

Трећега дана, од како стигоше прве вести о сукобу у арнаутлуку, дође један транспорт рањеника. Већина их беше лако рањени.

Кад је чула за ово Јованка, она и преко забране лекареве се пожури на дужност, а уједно је горела од нестрпљења, да чује од рањеника што за брата. А у себи је замишљала, да ће међу осталим рањеницима наћи и свога брата Милана.

Но у томе се преварила.

Узалуд се распитивала од једног до другог, али ни један јој није могао ништа позитивно рећи.

По њезином описивању какав изгледа њезин брат, свега један рањеник јој рече, да га је видео после једног мањег сукоба у Феризовићу, данашњем Урошевцу. Иза тога вели, да су кренули у Љуму где је било и већих окршаја, али га од оно [569] доба више није виђао, јер је и он сам на томе месту допао рана и даље није ни ишао.

Сирота Јованка покушавала је све могуће, само да би што дочула о своме брату. Распитивала је на све стране, али све то беше узалуд.

Чак и госпођа Стојанка је писала мајору Жарку, своме веренику, да он покуша и да се распита не би ли што чуо о Јованчином брату.

Истина, мајор Жарко је својој вереници одговорио, да је учинио све колико је могао, али позитивног одговора није ни од куда могао добити. Шта више, напоменуо јој је, да ако је жив, о њему би се морало знати, а његово је уверење, да је морао негде у сукобу са Арнаутима погинути.

Стојанка, није смела Јованки свога вереника писмо показати, јер се бојала, да ће ово на њу веома хрђао утицати, а нарочито када се узме у обзир, да још није честито ни оздравила.

Прошло је већ и пет недеља, а гласа ни од куда.

Већ и рањеници се предигоше и одоше неки у своју команду а неки опет на краћи допуст кућама а Милана нема.

Јадна Јованка је увидела тешку своју несрећу и тврдо вероваше да јој се њезин брат, Милан, њезина утеха и нада, њезин живот, неће више никад вратити.

О, како јој то беше тешко! Истина, у један мах се радовала када је у себи осећала љубав према домовини својој, па јој за братом не беше тако тешко, јер је знала, и ако је погинуо, дао је свој драгоцени млади живот на олтар ослобођења браће [570] своје и на олтар отаџбине своје, као прави херој и јунак.

Но, бивали су и такови часови, и таково расположење душевно код Јованке, када је мислила као сестра о брату свом, о крви једној те истој, о судбини њиховој, тада, у тим тренутцима јој беше тешко — здраво тешко.

Њезин бол удвостручаваше и та мисао, што није знала да ли је жив или мртав.

Ако већ није међу живима, жао јој беше што није знала где се налази хумка и то она хумка, која је примила за вечита времена њезина брата, њезина Милана, кога је она тако њежном сестринском љубављу волела.

Можда би јој уминуо бол, да је као сестра бар то знала, па да му изиђе на гроб, да га сестринским сузама прелије, па да му гроб — ту вечну ледену мрачну кућу увелог пупољка украси цвећем, јер ко ће, ако она неће — без родитеља давно, здраво давно осташе — сиротани.

При таким мислима, Јованка се често дубоко и горко заплакала.

Врло је разумљив њезин бол, бол сестре за братом рођеним.

Госпођа Стојанка је била на чисто, да је Милан, брат Јованкин, морао погинути и да се више не налази међу живима. А знала је и то, да Јованка и ако беше Српкиња у правом смислу те речи, ипак је свога брата много волела. С тога ју је чешће к себи призивала, а тако исто и сама одлазила к њој.

Једном приликом када је госпођа Стојанка учинила [571] посету Јованци, између осталог јој је предложила, да би по њеном мишљењу, по Јованку многа боље било, да се код ње бар привремено пресели. Јер вели, не би морала толико трошити. Управо, никаквог трошка не би имала јер ју је госпођа Стојанка из превелике љубави хтела не издржавати, већ је имати крај себе све дотле, док сасвим не оздрави.

Овај позив је госпођа Стојанка учинила из чисте љубави према Јованци, не мислећи да је овим хтела омаловажити и сматрати је као једно обично незбринуто сироче.

Јованка познавајући племениту душу госпође Стојанке, и ако је знала, да је ова позива из чисте љубави а не из сажаљења, ипак је одбила тај позив, мотивишући, да кућу, у којој се родила, одрасла и у којој је преживела доста златних а и горких часова, не може напустити. Нарочито је при томе нагласила, да не може је напуштати у овом тренутку, када о брату не зна шта је и где је. Јер вели, она се нада, да Милан, њезин брат може сваког тренутка искрснути, па да затече кућу празну — пусту.

То јој беху главни разлози, који је руководише, да ни за тренутак не напушта кућу.

Госпођа Стојанка знајући, да је Јованка девојка чврста карактера и да има оно своје ја и да се не да наговорити, после овакових убедљивих разлога није многе ни наваљивала на њу, да усвоји њезин предлог.

Још неко је време седила у разговору о догађајима и приликама у којима се обе у овај мах налазише. [572] Када се већ и сутон поче хватати; госпођа Стојанка се подиже и пруживши руку Јованци рече:

— Остај ми збогом сестро!.. Буди храбра и не малакши духом. Иза сваке несреће долази срећа, иза густих и црних облака обично бива лепо време. А ти јунакињо моја, можеш ме разумети. А поред тога рачунај и са здрављем својим, јер мали и слаби дух може убити и најјаче тело. Зато твој дух није такав, већ на против, он је јак толико, да подигне и оснажи изнурено тело твоје.

Још једном јој пружи руку, пожеливши јој лаку ноћ и напоменувши јој, да се нада да ће јој сутра дан бити на ручку и оде.

Пошто је Јованка испратила госпођу Стојанку, повратиле се у собу, села поред стола а пред њом беше последња карта коју је од свога брата добила. Загледавши се у њу одједном јој грунуше сузе...

Баш у тај мах, када се Јованка гушила у сузама на врата неко закуца, а одмах за овим на њима се указа млад официр.

Официр видећи девојку да плаче, застаде на врати.

Јованка видећи официра трже се, обриса сузе, прикривајући да овај то не примети.

— Ако се не варам — рече официр — овде станује госпођица Јованка, јунакиња наших дана.

Ове речи Јованку за тренут збунише, но, убрзо се прибра и рече.

— Да, станује Јованка, која је само своју дужност према својој драгој отаџбини учинила. А онај придев, јунакиња наших дана је сувишан и неприродан, — [573] [574] рече Јованка спуштивши главу, а лака јој румен обли њезино бледо болесничко лице.

— Дакле, ипак сте ви та, коју тражим — рече официр затварајући врата за собом. Иза овога јој приступи ближе и пружи руку с речима:

— Ја сам Милан Николић, по струци ваш колега а сад резервни потпоручник.

— Драго ми је — рече Јованка, понудивши му столицу, на коју овај без велике церемоније и устезања прими и седне.

После краћег уобичајеног уводног говора, који служи за међусобно упознавање, Јованка рече:

— Нека ми колега не замери, ако му ставим питање, да ли је дошао к мени каковим послом или пак једино упознавања ради.

— Послом поштована колегинице, и то врло важним послом — ово је последње нарочито нагласио.

Када је Јованка добила овакав одговор она претрну.

Одједном јој прострујаше кроз главу хиљаду мисли које беху тако укрштене, да просто није могла за дуго време да дође к себи.

Најзад, када се мало прибра, седајући на столицу тихо и готово нечујно рече.

— Ја сам спремна чути, шта жели или управо какове ми гласе доноси колега.

Милан прво измоли дозволу да запали цигару, што му Јованка с примедбом дозволи:

— Ја мислим, да нема, куће, бар овде код нас где постоји строга забрана пушачима, да своју страст не задовоље.

— И ја сам тога мишљења — добаци јој Николић и припали цигарету.

— Ви сте колегинице имали брата Милана, комиту, — отпоче Николић.

Иза ових речи Јованка пребледи а целим телом је пређе нека језа, а за тим болно и очајно завапи:

— Зар само имала!.. Зар га више немам!?.. — Изговоривши ово Јованки је било јасно шта је са њезиним братом, понова се горко, као никад до сад заплаче.

Николић је овим призором био јако изненађен, а и њему самом беше јасно, да је он први гласник, који доноси црн глас сестри о брату, за чију смрт до овога тренутка ништа није знала.

Био је у врло непријатном положају.

У први је мах хтео да је теши, но, помисао да утеха у овом моменту не би добра и умесна била, можда би њоме само могао нанети увреду колегиници својој, да јој он хоће да спречи сузе, које беху намењене брату од сестре.

Јованка грцаше у сузама...

Николић је био потрешен. Сузе младе девојке текнуше га до срца, те се и сам у овом тренутку осећаше дубоко ожалошћен.

Када се Јованка мало примирила, Николић најзад јој рече:

— Утешите се поштована колегинице!.. Ја појмим, ја разумем и осећам Ваш бол за братом рођеним. Ја управо дођох к вами, да Вас утешим у Вашој превеликој тузи за братом. Уједно вукло ме је и срце, да Вас лично видим и упознам се са Вами, [576] о којој сам много слушао, као челик девојци, као Српкињи и јунакињи; што мени, као Србину и колеги служи на част и понос. А уз ове разлоге још један много јачи и већи разлог ме је руководио, да Вас посетим. Управо то беше моја дужност и обећање које сам Вашем, већ покојном брату на последњем часу задао...

— Дужност, обећање!.. — ове две речи Јованка изрече са дубоким уздахом, а потом управи поглед у Николића, који у овај мах извади из џепа малу кутијицу, у којој беху златне минђуше и предаде јој с речима:

— Ово ми је предао Ваш брат, када је био на последњем часу, замоливши ме, ако останем у животу, да Вас потражим и да Вам предам ову од њега последњу успомену или аманет, сестри од брата.

Јованка примивши кутијицу од Николића, загледа се у њу и понова се горко заплака...

У овако незгодном положају, Николић просто није знао да се нађе. Поново запали цигарету, која се у току разговора беше угасила.

Кад се Јованка поново примирила, убриса сузе подиже главу и погледавши у Николића рече:

— Колега је био на оном месту, где је мој брат погинуо?

— Да. — Одговори кратко Николић.

— А где је то?... — упита га Јованка са нестрпљењем очекујући одговор.

— У близини Дебра... Одмах на неколико километара северно од саме вароши у једном селу. Ако се не варам, зове се Враниште. Арнаути га још и друкчије зову

— Дакле, тамо је — изговори Јованка дубоко уздахнувши, упревши блудећи поглед у једну тачку зида.

— Да. — Одговори Николић. — Био је добар, ваљан и храбар ко ни један. Мени га је жао. Волео сам га, ценио и поштовао његов младићски патриотски жар, којим беше до дна душе прожет. Од смрти никад не зазираше. Неустрашив до крајности. Просто је у више махова летео у очигледну смрт. Диван, красан младић то беше. — Рекавши то, Николићу се две сузе скотрљаше низ образе, за тим извади марамицу и убриса влажне очи, које беху пуне суза.

Иза ових речи се Јованка трже, као иза сна погледа у Николића у чијем оку виде сузе, које блистаху као чиста роса.

— Причајте ми што о мојем брату, како је погинуо и шта је рекао на последњем часу? — Рече Јованка Николићу готово молећивим гласом.

— Причао бих Вам — рече Николић — али догађај ако ћу изнети верно, доста је трагичан, па се бојим да ће то на Вас, као сестру, доста непријатно утицати.

— Ја Вас молим... — рече Јованка склопивши руке.

— Али...

— Ја Вас преклињем, причајте!... — узвикну Јованка.

— Причаћу — рече Николић — ако ми дате часну реч, да се нећете узрујавати и да ћете настојати [578] да читав догађај саслушате хладнокрвно, да не би било последица по Ваше и онако трошно здравље. Бар он ми је једном приликом рекао, да Вас је оставио за собом болну преболну.

— То је истина — одврати му Јованка — али само Ви причајте.

— Као што напоменух — рече Николић — само на часну реч, уз већ наведене услове причаћу.

— Часну Вам реч дајем — рече Јованка — само причајте.

Иза овога, Николић повуче неколико димова дубоко у себе а цигарету, која је већ била при крају угаси и остави у пепоницу која је била стојала на столу.

За тим отпоче:

— Дванаести фебруар ме је затекао у Скопљу; где сам очекивао заповест да се кренем у арнаутлук. Мој вод је сачињавао четрдесет војника и четири комита. А међу овима је био и ваш покојни брат...

Јованка дубоко уздахну.

Николић је ово приметио, но учини се као да ништа није приметио те брзо продужи:

— Тринаестог фебруара по подне око четири часа, наредба дође да се крећемо. Командир моје чете, своју је чету разделио у четири правца. А ја са мојим водом имао сам задаћу, да преко Качаничког кланца пређем, па да се спустим пут Феризовића, где ћу се састати са трећим водом моје чете, а одатле ћемо удруженом снагом надирати у Љуму, где је у оно доба било најопасније пролазити.

Уз пут смо морали свако арнаутско село претресати и све што од оружја нађемо, да им одузмемо и да исто отправимо у Скопље.

По селима нисмо имали бог зна каквих потешкоћа, јер сељаци су по заповести општинских власти, доносили оружје у општинску кућу и сами. А поред тога смо имали поверљиве људе, који су готово тачно знали, колико који и каквог оружја има у својој кући.

Дешавало се, да је по неки Арнаутин хтео и да прикрије оружје, но када га ми притегосмо, морао је да га донесе и преда.

Било је врло интересантних сцена, које сам у свој дневник прибележио, но у овај мах не могу да их се тако тачно сетим, те да вам и те појединости испричам.

Снег, помешан кишом, пратио нас је у стопу а хладни северац нас шибао у леђа, те нас је чисто гурао напред.

Услед задржавања по селима, чак трећега дана стигосмо пред Феризовић. Могло је бити некако пред вече, када нас изненада нападоше неки Арнаути, сељаци. Пуцали су из пушака. Ми брзо заузесмо бусију, те одговоримо паљбом на њих. Неко је време трајало међусобно пушкарање и у том се спусти мрак.

На тој позицији смо се задржали, јер узалуд би било ноћу надирати и узалудно крв проливати. На томе месту поставим дуплу стражу а са осталима се повучем на згоднију позицију да тамо преноћимо.

Те ноћи је владала је тишина. Сваку смену ја сам отправљао и дочекивао. Читаву ноћ нисам ни помишљао на спавање.

У саму зору трже нас пуцањ наших стражара. У трену ока били смо опремљени и појуримо на место где је била стража.

Кад смо тамо стигли, стражар ми један рапортира, да су Арнаути покушали још у сумраку, да се милећи по земљи, нами прикраду, да нам зађу с леђа и да нас изненада нападну. Но, он их је приметио и пуцао, услед чега су се повукли у своје пређашње позиције.

Још нисам војнике распоредио, кад од оне стране чуо се пуцањ пушака. У први мах сам мислио да то Арнаути на нас пуцају, али убрзо сам увидео, да Арнаути воде борбу са противником који им с леђа долази. Одмах сам помислио, да ће то бити наш трећи вод, који је већ стигао у Феризовић, па видећи да не долазимо, пошао нам у сусрет.

Узмем двоглед, и на моје велико задовољство^, уверих се, да се у своме мишљењу овога пута, нисам преварио.

Ни часа нисам часио, извучем сабљу и командујем: Напред!...

Војници потекоше за мном као један и за непуних десет минута ми се приближисмо Арнаутима на нешто више од педесет метара.

Ту застадосмо.

Ја наредих да се испале два плотуна, што војници и учинише.

Арнаути се том колачу нису надали. Тек после [581] испаљених наших плотуна, беху просто поражени видећи да су пали у унакрсну ватру.

Њихови се редови после наших плотуна очевидно проредише. Кад видеше, да су запали у клопку, остатак баци оружје од себе и дигоше руке у вис, у знак предаје.

Један Арнаутин покушао је да побегне а за њим се спусти један комита Чех, да га жива ухвати. Арнаутин видећи, да ће га овај врхом бајонета пробости, окрете се и опали из револвера и смртно рани свога гониоца... -

— Сиромах брат Чех!... — уздахну Јованка.

— Красан беше то дечко! — Настави Николић — Свуд и на сваком се месту истицао као прави јунак. Мени га је из да душе жао.

— А шта би с тим Арнаутином? — Прекиде га Јованка.

— Њему смо, што веле наши, отпојали за душу. Брат Чех је још дотле био у животу и лепо видео, када су наша два војника његовог убицу отправили на онај свет.

Ово је на њега сигурно утицало, јер када је издисао, на лицу сам му приметио лак и блажен осмејак.

Када смо се састали са нашим трећим водом, брату Чеху одадосмо достојну пошту и на том месту смо га сахранили, обележивши му хумку, која га је за вечита времена примила.

— А зар није било рањеника? — Упита га Јованка.

— Па... и није. — Рече Николић отежући — Ситница!... Мало окрзнутих и прокрвављених. То ми сами превијемо па крећемо даље.

Заробљене Арнауте, отерамо у Феризовић, где смо се задржали читав тај дан. У њему нисмо имали посла, јер док ми не дођосмо, трећи вод је обавио посао и без нас.

Ту смо се одмарали, а уједно смо морали остати због оних заробљеника; које смо тога дана у вече отправили у Призрен.

Сутра рано кренусмо у Љуму. Да бог сачува свакога пролазити овим крајем. Где год бацим око свуд стрши голо стење.

После доста напорног путовања, најзад стигосмо у Љуму, где затекосмо наш један одред, који већ своју задаћу извршио. Ту се толико задржасмо, колико да се храном снабдемо и кренемо на југ.

После дугог и мучног путовања, пролазећи кроз пола спаљена села арнаутска, доспемо у сам сумрак на неколико километара северно од Дебра у једно арнаутско село.

Све довде, не имадосмо нигде препрека и сукоба. Улазећи у село, не надајући се чему, ишли смо комотно и необзирући се лево и десно.

Одједном, из једне мале кућице припуцаше две-три пушке и...

— И мој брат!.. — Узвикну Јованка болно а по том јој сузе грунуше.

— Да, Ваш брат и ја допадосмо рана. Неколико војника опколеше кућу, а неки нас обојицу пренеше у једну арнаутску кућу у којој не беше [583] мушке главе. Мени рану превију, а Милану то беше непотребно, јер након пола часа је — издахнуо.

Пре него што је издахнуо, показа ми руком на шињел, ја га пружих њему, а он извади из џепа ту кутијицу и пружи ми је с речима:

— Потпоручниче!.. Ако будеш жив, потражи моју сестру, то јој однеси...

Иза ових речи је изгубио свест... Беше у агонији. Изговорио је још неколико речи, онако, неразумљивих, без смисла и везе. Последња му реч беше испрекидана али сасвим разумљива а то је: Јованка!...

— Добри брат мој!.. — Завапи Јованка. — И на последњем часу мислио је о мени!...

Неко време је после овога Николић ћутао, јер и сам сећајући се онога момента, био је узбуђен и потрешен. А поред тога, није му баш мило било, да пред сестром описује трагичну смрт њезина брата.

После подуже почивке, Јованка се примири и подиже главу:

— А шта после учинисте с њим?..

— Сутра дан ујутру, војници га сахранише на крај села на једном малом узвишењу; а и гроб му обележише примитивним крстићем, што су га сами бајонетима направили.

Мене су још тога дана отправили у Охрид, а одатле у Битољ, где сам лежао у болници све док нисам оздравио.

Чим сам оздравио, упућен сам у команду, у Скопље, где сам добио петнаестодневни допуст и ево ме дођох к вами да дужности својој удовољим.

— Хвала Вам, од срца хвала — рече Јованка пруживши му руку.

Николић је после овога, још неко време седео и разговарао са Јованком о разним догађајима а кад на часовнику искуца осам часова, диже се и опрости се са Јованком, која му и овог пута захвали на учињеној услузи. А при поласку је напоменуо Јованци, да на његову помоћ и услугу може рачунати у свако доба. Уједно је измолио допуштење, да би јој могао писати, јер вели, љубав према њеном брату коју је гајио, не може бацити у заборав његову сестру.

Јованка са овом напоменом, била је изненађена а нека унутарња јој мисао наговештаваше нешто што и сама себи у овај мах није могла јасно да протумачи.

Љубопитство, или решавање овог загонетног захтева од стране Николића ју је понукало и она му изиђе на сусрет давши му тачну атресу улице и стана.

Када се Николић удалио, Јованка је остала сама дубоко замишљена. С времена, на време би узимала кутијицу, извадила минђуше и загледала их и одмах иза овога би се заплакала, мислећи на свога брата, који је од ње далеко. Који на усамљеном узвишењу, у дивљем арнаутском крају почива у хладном гробу. Та мисао ју је из дна душе потресала.

Сузе су јој усахнуле, те већ није могла ни плакати, а помисао, да и ако је њезин брат тако далеко удаљен од ње ипак то није далеко, и она земља није више огњиште и гњездо дивљих и обесних [585] Арнаута, већ је сада земља, српска земља, која ће у најкраћем времену, када доспу вредне српске руке, постати питоми крајеви, где ће завладати ред и благостање свију и свакога. Где ће да доспе српска демократска култура и просвета, која ће од негдашњих разбојника и харамија, обесних и нерадећих Арнаута стварати људе, који ће уживати сва људска и грађанска права, али ће за то морати радити и у зноју лица свога хлеб зарађивати. Јер само онај, који ради, тај има права на живот. Трутовима у лепој кошници Србије, нема и не може бити места.

Одједном се Јованка трже и погледа на часовник, на коме беше скоро девет часова.

Брзо се обукла, лампу угасила и журним корацима се упутила својој добротворки, госпођи Стојанци, да је извести о оном, што је тако дуго држало у неизвесности...

На пољу беше мрак, ветар је духао а ситна кишица је сипила. Електричне сијалице су чкиљиле, трепериле као да и оне негодоваху због овако ружног времена.

Јованка је по таком хрђавом времену журила пут куће Госпође Стојанке, успут с времена на време спотичући се о неравну калдрму београдску.

Кад стиже пред кућу госпође Стојанке, претиште дугме од звонцета а одмах за овим врата се откључаше а на њима се укаже Анђа, служавка Стојанкина, која пропусти Јованку унутра....

Пропустивши Јованку, Анђа је поново закључала врата.

Када је Јованка закуцала на врата, Стојанка, [586] која је у тај мах седела читајући новине, трже се и устаде са свога места и одазва се са:

— Слободно!

У тај мах Јованка отвори врата, а очи јој беху пуне суза.

Стојанка је одмах из тих суза закључила, какав јој глас Јованка доноси...

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ПЕТА
Радостан глас

Прошло је већ равно месец дана, како су се чика-Паја и стрина-Неранџа вратили из Београда успут су се мало споречкали, но, томе не треба давати много важности, то код старих људи и жена је нешто сасвим обично.

Чика-Паји беше жао не само узалудна трошка, већ и пропуштена времена. Ко познаје наше ратаре, тај зна, да они своју кућу не воле ни за тренутак оставити саму. А нарочито се љуте онда, када је напусте услед неког важног посла, а у томе послу не пожњу успеха.

Па тако се и чика-Паја љутио на свој неуспех и узалудан пут до Београда.

Стрина-Неранџа му је знала нарав, па је ту његову љутну кроз прсте гледала.

За читав месец дана, Ната им је свега једну карту писала и јавила да је Пера на путу оздрављења и да је у великом послу, пошто нових рањеника има, који су донети из нових крајева.

Једно јутро када устадоше стрина-Неранџа ће да ослови чика-Пају:

— Е, да знаш Пајо, да ћемо данас добити радостан глас.

Чика-Паја, који је за то време увијо обојак, и не диже главе, већ онако сагнут јој мало љутито одврати.

— А одкуд ти можеш знати!?.. Ти тако тврдиш баш као да си пророк.

— Нисам пророк — настави стрина-Неранџа — али мој сан ме још никад до сад није преварио.

— Хо, мај!.. — рече чика-Паја усправивши се и удари ногом о земљу у знак да је назуо опанак и да га дотера на нози — та ти би могла састављати и сановнике кад си тако сигурна у твоје снове.

— Слушај само најпре да ти исприповедам, шта сам снивала, па онда можеш рећи шта хоћеш — прекиде га стрина-Неранџа мало опоро, као да јој не беше право она примедба чика-Пајина.

— Е, хајд баш да чујем! — рече јој чика-Паја одобровољивши се, видећи је да се мало љути, а потом узе лулу истресе је и седне на креветац крај пећи.

— Знаш Пајо, — отпоче стрина-Неранџа отежући — сниван ја, као да смо у неком другом селу. Па, као ја и ти идемо неком широком стазом. А та стаза Боже, Боже, ни да је лепа и равна да валда лепша не може бити. И, као ја и ти се разговарамо о нашој Нати, шта ће мо и како ћемо. Кад одједаред, пуче пушка и ја се тргнем и пробудим. Одмах сам у себи помислила, да ћемо од Нате добити глас и то радостан глас. — Заврши стрина-Ната пљеснувши руку о руку.

— А по чему ти то тако сигурно држиш — запита је чика-Паја.

— Како по чему? — зачуди се стрина-Неранџа. [589] — А зар ти брајко не знаш да кад усниш пуцањ, значи глас.

— А одкуд баш од Нате. — Прекиде је чика-Паја.

— Зато, што смо се баш о њој пре тога разговарали — увераше га стрина-Неранџа. — А поред тога онај пут је био чист и раван, значи, радост. Ето, тако стоји ствар кад не знаш да ти ја кажем.

— Е, ти си жено баш промућурна — пецну је чика-Паја — штета што си се удала за паора, та ни министра не би постидила.

— Говори ти што ти драго, само ја ти кажем, да ће тако бити, жив био па видио — рече стрика-Неранџа мало љутито и изађе напоље.

Чика-Паја после овога поново напуни лулу, оде да надгледа марву а после доручка оде у варошку кућу неким својим послом; где се задржао скоро до подне.

Кад се вратио кући, стрина-Неранџа га предусрете још на авлијски врати:

— Шта ти ја реко?!.. — А по том издиже писмо, показа окрећући га баш као оно мало дете кад добије колач с вашара, па се хвали својим друговима.

Чика-Паја у тај мах је био нешто добре воље, па ће да се нашали са стрина-Неранџом:

— Кажем ја жено, даси паметна, само нема ко да те вали. — Узе писмо и пошто се увери како по марки србијанској, тако исто и по Натином рукопису, рече смешећи се:

— Писмо јесте, а и од Нате је, само још не-знамо да ли је баш радосно.

— Отвори, па ћеш одма и то видити — добаци му стрина-Неранџа успијајући као нова млада кад мудрује.

Чика-Паја праћен стрина-Неранџом уђе у собу и пошто се раскомоти, седе на столицу, узе писмо и пажљиво га отвори. Пошто је наочари марамицом убрисао, мете их и стаде писмо читати сричући све слово по слово:

„Драги и мили моји родитељи,

Ја сам Богу хвала здрава, које и вама од Бога желим, да вас ово моје писмо у здрављу и миру затече. Госпођа Стојанка вас је много поздравила. А Пера је хвала Богу сасвим оздравио и баш јуче је изишао из болнице и сасвим сад добро изгледа. Ја сам престала одлазити у болницу на дужност пошто већ више готово и нема рањеника. Што је било то је прездравило и отишло у своју команду а неки опет одоше својим кућама на потпуно оздрављење. А Пера је данас добио службу за писара у једној канцеларији и неће више да буде у позоришту. Па каже, да вам пишем да дођете и да се већ једном сврши ствар и да не оклевате, већ што пре дођите. А то исто каже и госпођа Стојанка. А и Пера каже, неће више да се повлачи по туђим квартирима. Па сад драги и мили моји родитељи, не би имала више да вам пишем, него и с моје стране ја вас позивам да дођете јер и ја већ не волем да будем на досади госпођи Стојанки. Не могу се на њу ни најмање потужити, ал’ опет доста је било. Да, умало нисам заборавила, Пера је већ наш’о и кума и старог свата. А од девера данас очекује одговор да ли ће се примити или да тражи другог. Као што [591] видите, овде је све готово, само на вас очекујемо. А баба нека справи што треба, јер одмах треба да купимо ствари и све друго што треба.

Сад вас много поздравља и љуби ваша кћи

Ната.“

На дну писма је и Пера написао:

„Рукољуб и поздрав од вашег сина

Пере.“ .

За време док је чика-Паја писмо читао стрина-Неранџа је плакала од радости. А кад је прочитао последњу ставку што је Пера написао стрина-Неранџа скочи са столице и приђе чика-Паји:

— Дед’ да видим јел’ баш тако стоји.

— Баш тако!.. Ваљда нећу лагати — љутну се мало чика-Паја, а уједно јој пружи писмо — Ето, па види ако не верујеш.

Стрина-Неранџа узе писмо и загледа се у њега па како су јој очи биле пуне суза, није могла слова распознати, јер јој се иста учинише здраво ситна и ако беху баш доста крупно написана.

То после подне су се саветовали, шта им ваља чинити. За новац нису се морали бринути, јер чика-Паја, који је иначе био штедљив човек, имао је у својој кући у свако доба по неколико стотина форинти. А хране, жита, кукуруза и јечма имао је изобиља и није продавао све дотле, док овима не буде цена повољна.

Стрина-Неранџа се одмах дала на посао око припреме за пут а чика-Паја је седећи за столом узео парче хартије и оловку па је нешто рачунао, колико би му било потребно да понесе собом новаца. Наравно, рачунао је да за овај мах, купи што Пери [592] и Нати буде у први мах најнужније. Јер у себи је овако рачунао. Ако Пера буде честит и ваљан, па ако буде прави домаћин, он ће се у почетку и с малим задовољити. А ако не буде, неће му бити доста ни читаво имање своје да му уклопи. У осталом после њихове смрти ничије и неће бити осим њихово.

Но, поред свега осталог, чика-Паја је напоменуо стрина-Неранџи, да би његова воља била, када би се деца повратила у село, јер вели, њих двоје су већ прилично стари па би волео да су њих двоје млађи поред њих, за сваки случај.

Напротив, стрина-Неранџа и ако је у души и сама то исто осећала, ипак је и преко своје и чика-Пајине воље говорила да нема смисла, нарочито сад, када је Пера добио службу а поред тога можда би Пера када би се повратио натраг био крив, што је учествовао у рату и као такав могао би лако и у тамницу доспети.

Ова умесна напомена стрина-Неранџина утицала је на чика-Пају тако, да је овај од тога тренутка ту мисао сасвим избио из главе и више о томе није ни речи споменуо.

Пред вече је чика-Паја отишао до његовог кума-Лазе, и саопштио му да сутра иде у Београд, а уједно га је замолио, да му надгледа кућу за читаво то време.

Кума-Лаза се одазвао молби свога кума, уверавајући га да се не брине ни о чем, јер ће он све учинити, баш онако, као да је и сам чика-Паја код куће.

Када се вратио кући, стрина-Неранџа је за то [593] време била приправила све за пут, само је чекала још на чика-Пају, да се још о којечему договоре.

То вече су као и обично легли, да могу раније устати јер железница се рано креће.

Још је сумрак ујутру био а на сеоској жељезничкој станици беху стрина-Неранџа и Чика-Паја очекујући полазак воза. Обучени беху у свечано рухо, а на њиховим лицима се могло прочитати неко задовољство.

Стрина-Неранџа је с времена на време из дугог времена, да се нађе у послу, намештала капут на чика-Паји и марамицом гладила и отирала свој плишани ћурак.

Када је било време поласка, они уђоше у вагон а одмах затим воз се крену пут Београда, носећи собом стрина-Неранџу и чика-Пају да приведу крају давно жељену ствар. Да споје два срца, да слију две душе у једну, које тако дуго чезнуше једно без друго.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ШЕСТА
Под Скадром

Свима нам је већ познато, да је малене Црне Горе топ, испаљен руком црногорског принца Петра, најмлађег сина витешког краља Николе, објавио први рат Турској.

Малена ал’ витешка Црна Гора је била та, која је прва од четири савезника учинила тај смели и одважни покушај.

Њезини соколови први крочише својом ногом на земљу негдашње Турске, са заветном мишљу, да браћу своју, петвековно робље ослободе. Јаук, писак, очај и вапај браће своје не могоше више слушати мирне душе а да им као браћа не прискоче у помоћ.

Тај смели и одважни покушај Црне Горе достојан је сваког признања а сваки Србин мора се дивити и поносити, оваком смелошћу браће своје Црногораца.

Прокламација, коју је витешки краљ Никола издао својим храбрим Црногорцима, била је од великог значаја а још од већег утицаја на његове храбре соколове.

Сви као један, листом се дигоше на оружје, пуни одушевљења и пожртвовања, готови умрети [595] за част и славу дичне им и ако малене Црне Горе.

За најкраће време од прокламације под црногорском бојном заставом беху окупљени тридесет хиљада Црногораца, у потпуној ратној опреми, спремни сваког тренутка да крену на свога вековног непријатеља и диндушмана рода српскога.

Главну команду над војском црногорском задржао је у својим рукама седи јуначки краљ Никола, који и ако је стар ал му је срце младо, па и у тим годинама је био вољан и сам лично се огледати са непријатељем у крвавом боју.

Војска је била подељена у два одреда. Једним је одредом командовао сердар Јанко Вукотић а другим бригадир Митар Мартиновић.

Онај одред који је стојао под командом Вукотићевом, тај је прешавши границу ударио на прва турска утврђења код Тузи и Дечића.

После жестоких бојева и чувених и неиздрживих црногорских јуриша убрзо савладаше непријатеља отевши ова два утврђења, где заробише многе турске војнике па и самог турског главног заповедника тих утврђења.

Поред овога су запленили већу количину како оружја, муниције, тако и хране.

Иза ових битака, одред под командом сердара Вукотића, јурио је напред, освајајући позицију за позицијом, журећи у сусрет браћи Србима, који већ неколико дана успешно воде бој на свима линијама.

Храбри црногорски соколи већ освојише Беране, Ђаковицу, Пљевље, Плав и Гусиње те успешно и неуморно надираху напред.

Кад дођоше пред Нови Пазар, беху извештени, [596] да је овај већ у рукама храбре српске војске под командом чувенога ђенерала Михајла Живковића.

Величанствен, али и дирљив призор то беше, када су две једнокрвне и братске војске на овоме месту састаше после толико векова, доносећи слободу златну потиштеној браћи својој.

Свечан то беше моменат, када се браћа сусретоше и братски загрлише, пољубише, стиснувши једни другима јуначке деснице у знак, да од онога момента никакве интриге, никакве силе неће бити која ће ова два братска и једнокрвна народа раздвојити.

Многе сузе радоснице се на овоме светоме месту пролише. Жене, деца, старци и бабе склопљених руку подигнутих к’ небу, благосиљаху српску и црногорску војску, која им ето донесе слободу, после толико вековног робовања.

Од овога места, црногорска војска је кренула на југ, пошто је своју задаћу на овој страни завршила.

Такође, неуморно је јурила да притекне у помоћ другом одреду, који је био под командом ђенерала Митра Мартиновића, а који је имао ту задаћу, да опседне Скадар, тај по природи неосвојиви град.

Србијанска војска, такође је хтела поћи са црногорском војском, да јој помогне при заузећу овога тврдог и неосвојивога града.

Но, витешки краљ Никола, знајући да је свака србијанска пушка и сваки српски војник потребан на другој страни, јер знао је да Срби бију бој на широком фронту, а поред овога један значајан део своје снаге оцепише и послаше Бугарима у помоћ [597] пред Једрене, па се бојао, да не би ослабио српску моћ, која је стајала пред надмоћном снагом турском. Ова је чињеница нагнала витешког краља Црне Горе да не прими у овај мах понуђену му помоћ од браће своје; уздајући се у сопствену снагу својих соколова, да ће га они и сами моћи заузети...

Већ је више од два месеца, како су црногорска два одреда војске почеле стезати обруч око Скадра, не би ли га принудили на предају.

Сваку стопу који Црногорци освојише испред овога града, залише је крвљу, јер и непријатељ је био на висини свога позива и дужности, бранећи ту једину још тачку, тај једини град на западу, над којим се још увек у пркос вијо полумесец.

У Скадру беше у први мах главни командант Хасан Риза беј, а када је овај једне ноћи убијен, заступио га је храбри Есад-паша, који је јуначки бранио овај град.

Црногорски су одреди јуришима освајали положаје, не би ли били на домаку Тарабоша, Бардањолта и Брдице, тих кључева гордога Скадра.

Та три бедема, гордо се уздизаху, на којима беше скадарска посада, пркосећи црногорским соколовима, који се већ два месеца јуначки боре, не би ли бар један заузели и са њега делили мегдан.

Бардањолт Црногорци су једанаест пута јуришима били заузимали и поново га уступали, пошто нису могли да одоле ватри са Брдице и Тарабоша.

Једанаести пут када га заузеше, беху господари од њега и не уступише га више натраг непријатељу у руке.

Када је витешки краљ Никола видео, да јуришем се не постизава велики успех, а очевидно се губи снага његове војске, наредио је, да се више не јуриша, већ да се држи опседнут, да га оцепи од осталог света и да га на тај начин примора глађу на предају.

За ово време, чаркање је било, али веће и значајније битке, није било.

Но, захваљујући онима, који беху непријатељи Црној Гори тако исто и читавој акцији балканских савезника, Скадар је добио хране преко Скадарског језера и то преко Св. Ивана, који је још у то време био слободан, јер снага црногорске војске не беше довољна, да овај град потпуно заокружи.

У то време браћа Србијанци свршише и последњу битку на Битољу, где потпуно уништише и последњу снагу непријатеља.

Одавде не чекајући позив, пожурише својој браћи Црногорцима у помоћ. Преко Солуна грчки бродови пренеше српску војску преко Санђовани ди-Медуа, заједно са великим опсадним топовима, које Црногорци нису имали а без којих се овакова тврђава, као што је Скадар, не може ни узети без огромних жртава.

А и сам краљ Никола је штедео своје соколове, јер је једном приликом рекао: Скадар ће бити онда мој, када га нећу освојити по цену 10.000 жртава.

Када је стигла србијанска војска под командом ђенерала Петра Бојовића, Црногорци оживеше.

Брзо је учињен распоред, тако, да се Скадар има сасвим оделити од осталог света.

Када је ова жива верига потпуно опасала Скадар после кратког времена се осетила малаксалост код непријатеља...

Један од најзанимљивијих догађаја који се одиграше пред Скадром, беше заузеће Бардањолта; који је стао живота многих црногорских соколова, као што се те ниже видети.

Петак је, 25. јануар.

Небо чисто, сунце топло, дан не може бити лепши. На пространом хоризонту свуда мир. Као да се и не слути, колико ће живота угасити овај дан. Један покрет, само једна реч, разнесена од електричне струје по командама разних војних одељења, заподенуће борбу, отвориће хрвање, распалиће страст касапљења, којега се и данас цивилизација лаћа као потоњег средства за победу.

Тачно у 10 сати, артиљерија под командом књаза Петра огласи почетак боја, т. ј. продужење рата са петвековним непријатељем, после привременог примирја.

С леве стране, испод Бокса, затресао се ваздух, носећи звук гранате у правцу Скадра. У трен прихватише и остали. Ту и тамо у даљини око Бардањолта већ се вију колутови дима.

Краљ и сва његова пратња, на положају су за посматрање.

Музика свира црногорску химну.

Свак је узбуђен.

Откривене главе краљ стоји тренутак два непомично, гледајући у правцу боја. Затим седа, узима слушалицу од телефона, тражи извештаје, даје наредбе хладно, разумљиво, учествујући душом и [600] срцем у највећим мукама својих војника, својих официра, знајући, да ће и сада, као и вазда до сад, извршити своју дужност, испунити дуг према домовини са пожртвовањем отаца и дедова са Граховца и Вучјег Дола. А они знају, да је њихов краљ, њихов врховни командант за њима, да с њима осећа, с њима дише, у њихову животу налазећи свој живот, у њиховој слави свој највиши понос.

Бардањолт је постао прави вулкан са много и безброј кратера.

Дим од граната оставља трагове на врху, средини, подножју и окрајцима.

Под унакрсном је нашом топовском ватром.

Као да се и само небо запалило на ономе крају. Артиљеријски је двобој распаљен жестином до очајања. Иза Брдице помаља се дим српских топова. Душа од радости трепери у сваком Црногорцу. Две војске од једног народа, двеју братских краљевина, ударају прсима о силна и тврда утврђења Скадра, који се гордо уздиже у пркос непобедивим српским војскама.

У десно преко Скадарско Језеро, високи Тарабош је у црно завијен.

Врх му се и не види. Једна за другом гађају торпедске гранате од одреде ђенерала Митра Мартиновића.

Видевши то црногорски соколови, као да добише крила закликташе:

— Удри Митра!.. Весела ти мајка!..

Сирена телефонске слушалице у краљевим рукама, својим нежним звуком даје глас, да неко зове из ватре са далеког бојног фронта.

Наследник, краљевић Данило, главни командант војске, шаље оцу преко телефона са фронта први извештај.

Краљ брзо ставља слушалицу на ухо и пажљиво слуша. Лице му се ведри, очи задовољством засјаше. Присутни, који беху око краља приметише, да долазе први добри гласи.

Бој је у пуном јеку.

Борба бесни свуда: око Бардањолта, иза њега на Шилдији, у Штоју, поред језера, за Брдицом, испод Тарабоша. Нема више места, на којем оба противника не би били у сукобу.

Сунце бије у зенит. Подне је. Врућина је. Али је жешћа ватра закрвављених, који на целом фронту деле мегдан помоћу свију родова оружја.

Брза пушчана ватра и митраљези оглашују, да је пешадија у акцији.

Први резултат: пала је Муселимова главица, праг Великог Бардањолта; две непријатељске батерије ућуткане српском артиљеријом. Наши бомбаши примакли се већ првим шанчевима Тарабоша, пешадија жицама на Бардањолту.

Као човек, који се у зноју под тешким теретом скрхан испео на високу главицу и учинио први дугачки уздах олакшања, тако и присутни после тих вести одахнуше и поседаше око краља, да с пуним грудима ваздуха прате даљи ток крваве драме.

У исти мах приспела је у главни штаб са Цетиња, храбра књагињица Ксенија, да се у првим тренутцима невоље стави на расположење Црвеном Крсту, око рањеника. Претпостављало се, да после овакове битке број рањеника неће бити мали, [603] јер се не освајају градови без жртава, без крви и меса, и то из руку дивљег непријатеља, који се упорно брани.

Битка се продужила.

Трајала је и ноћу. У вече се вратише у главни логор наследник и књаз Петар да поднесу краљу опширне усмене извештаје. Целе ноћи чуо се митраљез, час од стране Бардањолта, час из Штоја, час иза Тарабоша.

Ноћ је протекла у узбуђењу, које је појачано грувањем топова. Као да се тресла сва околина Скадарског Језера. Оптични телеграф од брда до брда, од позиције до позиције искрама саопштава разговоре.

Непријатељ је на муци.

Други је дан као и први, али друга ноћ мучнија и тежа од прве.

Средиште је српске војске према Брдици.

Ни паклена фантазија не би се могла страшније замислити, но што је те друге ноћи изгледао сав велики простор бојишта.

Целе ноћи краљ је са наследником престола Данилом и књазом Петром био на месту за посматрање.

Недељу, трећи дан битке, поздравила је на освитку појачана артиљеријска ватра. Не зна се, на којој страни жешћи бој. Ипак, погледи сви беху упрти само на врх Бардањолта. Отуд се очекује решење тродневне и двоноћне тешке и крваве битке. Војници на целом фронту малаксали од неспавања и умора — тако гласе извештаји команданта. — Али се опет зато држе јуначки. Страст борбе [604] све их је захватила. Неће попустити док започети бој не крунишу успехом.

Прошло је подне.

У 1 час и 40 минута ђенерал Вукотић, шеф главнога штаба, телефонира краљу са Нерфуша, да је наредио, да се јуриш на шанчеве Баудањолта сад отпочне.

Краљ после овога спушта слушалицу, наследник престола Данило и књаз Петар примакли се својим великим дурбинима.

Наста нема тишина...

Свак као укопан на своме месту. Душа је гледаоцима застала у врату. Велики, значајни одлучни тренутци.

Још само неколико минута, па ће се у оним жицама, што се на децималном дурбину једва виде, заплести кости и жиле храбрих синова вучедолских победитеља.

Још само минут два па ће у масама изгинути синови Црне Горе за свету ствар, узвишену, за ствар правде, слободе, за бољу будућност своје домовине и с њоме целога Српства.

Још минут два, и за оне витезове, онај цвет снаге наше државе с поносом ће се рећи: благо оном ко до вијек живи, имао се рашта и родити.

Краљ се одмаче од свога дурбина.

Скиде капу. Очи му засузише. По његовом великом челу котрљају се капљице зноја. Своје храбре војнике прати како јуришају у неминовну смрт.

— Три наша барјака лепршају се на шанчевима [605] на Врху Бардањолта — рече краљ гледајући на дурбин.

Опет код свих силно узбуђење.

Дубоко потресе све присутне овај усклик краља и господара малене али јуначке Црне Горе.

Наследник одмакнуо главу од дурбина и за тренутак два очи покрио дланом деснице. Кнез Петар привија се уз њега и са сузама у очима прати касапљење око шанчева.

По томе наследник опет посматра и гласно саопштава, да је одо свуда на шанчевима навалила наша војска.

Жице су већ испресецане.

У 2 и по часа по подне телеграфски извештај ђенерала Вукотића краљу донео је кратко саопштење: да је наша храбра војска Бардањолт заузела на јуриш.

— Живео краљ!.. Живела војска!.. — захори се са свих страна у главном логору.

Тек сада је било занимљиво посматрати бегство непријатеља низа страну Бардањолта.

Шрапнели наших топова, који су веома вешто крчили пут јуришу, такође су вешто стопу у стопу непријатеља гонили.

Низ Бардањолт бежао је непријатељ у страху метежу, нереду. Могле се видети читаве масе, па коњи, мазге, карови, кароце, све се то у паничном страху повлачило према мосту на Киру, где падају наши шрапнели и од масе направе клупче, које се котрља у корито реке.

По заузећу Бардањолта, наша артиљеријска ватра била је управљена на Мали Бардањолт, да отуда непријатељ не би дошао у помоћ Великом Бардањолту. Али он то није ни покушао. Толико је био сломљен, претучен, изненађен и деморализован.

Ноћ је прекинула битку. Бардањолт, врата Скадра у нашим је рукама.

Сутра кад освану дан, слика разбојишта беше страховита, беше језовита.

Лево преко главице Бардањолта, како су Турци били сместили топовске широке цеви, пружала се језовита слика.

Ту је у једној огромној маси без форме лежало мноштво лешина између крви и комада меса: размрсканих лубања, разлупана прса, одрубљене главе, одломљене руке и ноге лежале су разбацане тамо амо по мочвари крви; свуд унаоколо влажно тле и рушевине натопљене крвљу.

То беше крв оних соколова, оних витезова, који не жалећи драгоцене животе своје приносећи их на олтар и жртвеник отаџбине своје, за част и понос рода свога, за славу и дику своје миле и драге али јуначке отаџбине — Црне Горе.

Слава јунацима!..

Слава соколима!..

Крв њихова која је натопила ову земљу, биће светиња сваком Црногорцу, сваком Србину, који ће пролазећи крај Бардањолта са страхопоштовањем газити ту земљу, јер ће знати да је та земља натопљена [607] крвљу својих отаца, дедова, натопљена крвљу, крви своје.

А високи Бардањолт ће бити кроз векове сведок херојских подвига двеју једнородних војсака, српске и црногорске; који ће потоњим нараштајима ових, причати, како је слога јача од града најтврђега.

Како удружена браћа, удруженом снагом сломише вековну турску силу и учинише крај господству њихову на — Балкану.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ СЕДМА
Нове сметње.

Престао је рад у болницама. Стојанка, која је за то читаво време неуморно радила, није водила ни најмање рачуна о своме здрављу, јер се беше сва и душом и телом заложила за свету ствар Србије.

Од претерана умора, неспавања и бриге у разним тренутцима, у којима се Србија за време рата налазила, на Стојанку је то доста утицало; те и ако беше јаког састава знатно је ослабила.

Ту слабост и малаксавање Стојанка у оном бурном времену, када још пристизаху рањеници, није ни осећала. А сад, када сав тај рад и стрепња престаде, она је почела осећати, но у први мах није много пажње томе посвећивала.

Њезина служавка Анђа, то је приметила, па јој је једном приликом и рекла:

— Не знам госпођо, да ли се то мени чини, али ви ми од неког времена бивате слабији.

На ову Анђину примедбу Стојанка се добродушно насмеши и одврати:

— Чини се то теби драга Анђо, увек сам ја овакова и била.

После оваког одговора, Анђа је изашла сумњиво [609] окрећући главом, а у себи је помислила, да се госпођа Стојанка у томе јако вара и да сама себе обмањује.

Када је једном приликом стала пред огледало, Стојанка је овога пута видела и сама, да Анђа има потпуно право, када јој је рекла, да се за ово време доста изменула.

Та промена није јој задавала много бриге, јер у себи је овако резоновала: Од претерана рада и бриге свако се троши и умно и физички, а када престане претерани рад и брига наступа одмор, који доноси опорављење читавом организму човечјем.

Са том је утехом Стојанка одступила од огледала и није више на то ни помишљала.

Истина рад физички је престао, али брига, која троши душевну снагу човека, та још није престала.

Србија је своју задаћу, са непријатељем већ довршила, али у целости још не. Њезини синови се још налазе испод Једрена и Скадра, ова два најтврђа града, ова два најмодернија утврђења о која још имају да лупају прса јуначка деца, херојски синови мајке Србије.

Та неизвесност задаваше Стојанки бриге, јер је знала, да војници који беху као опсадници ових градова, много трпе услед онако хрђава времена и да су многи услед тога већ и пропали због болести, назеба и промрзлости. А њезину бригу и терет удвостручило је писмо које је добила од свога вереника, мајора Жарка.

Писмо гласи:

„Драга Стојо!

Твоје последње писмо примих, но позиву се не могу одазвати. Уреди ствар и сама а младенцима желим сваку срећу. На два сата после овога писма, крећем по заповести врховне команде са једним одредом за Скадар. Придодат сам штабу ђенерала Бојовића, који се налази тамо, као главнокомандујући српске помоћне војске под Скадром. Путоваћу преко Солуна грчким бродовима, све до Шинђина, камо ћемо се искрцати и продужити за Скадар. Како сам извештен, сад ће да се предузму све мере, да се Једрене и Скадар, ова два горда града силом сломе. Па време је. Не сме се чекати, због политичких прилика и трзавица у Европи, што нам наши непријатељи спремају. Парола је, ове градове узети ма по цену највећих жртава. Извештаји са лондонске амбасадорске конференције мира, немило по нас звуче. То нас је још више очеличило у борби за наша света права. Плодове наших успеха, плаћени проливеном крвљу наших јунака, ето, сад хоће Европа, та наметнута туторка малим народима, да нам их ускрати. Навукла је на себе одежду мира, у руке је узела маслинову гранчицу а у души јој кипти и ври подлаштво и неправда. Па нека. Све у своје време. Доћи ће време, када ће јој народи здерати одежду мира, истрћи из руке маслинову гранчицу и видети је у свој нагости њезиној, па и учинити крај њезином неправедном и силом наметнутом туторисању.

И опет ти велим: Све у своје време. Кад стигнем на опредељено место, писаћу ти опширно [611] о путовању, јер ћу водити дневник са овога пута.

Поздрав свима а тебе грли твој

Жарко.“

Када је Стојанка прочитала писмо, дубоко уздахну а преко усана јој и нехотично прелетеше ове четир речи:

— Све у своје време.

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ОСМА
На раскрсници

Већ је прошло три недеље како је супруга Оберкнежевићева отишла код тетке. Одмах прве недеље му је писала писмо, опширне садржине, у коме му је пребацила да он више пажње посвећује Катарини, него њој, његовој венчаној жени. И да се неће више повратити све дотле, док се не одрече пријатељства с Катарином.

Оберкнежевић примивши то писмо, згужвао га и бацио, а у себи је помислио, бар да хоће да остане при својој одлуци, али се он Катарине и њезина пријатељства неће одрећи.

Друге и треће недеље стизала су писма сличне садржине, али свако доцније писмо, било је писано у блажијем тону, из чега се могло закључити, да би госпођа а уз неке измене услова, пристала да се поврати своме супругу.

Но Оберкнежевић се слабо освртао на писма своје супруге и ни на једно њезино писмо није одговорио.

Последње писмо примио је баш око подне.

Када га је отворио, ничега новог у њему није нашао, осим, стара пребацивања и претњи да ће се отровати, ако јој на то писмо не одговори.

Оберкнежевић се лако насмеши и кроз зубе прошапта:

— Женска посла... Стара песма...

По подне је одмах отишао Катарини, да је посети и да јој покаже писмо. А овога пута се био чврсто одлучио, да јој каже своју намеру, своју жељу коју већ дуже времена у своме срцу скрива.

Кад је стигао код Катарине, затекао је Ержу, служавку у дворишту, од које је чуо да је госпођица код куће и да је још у трпезарији.

Оберкнежевић пре но што ће ступити унутра закуца на врата, на што му се Катарина весело одавна:

— Слободно!..

Ступајући унутра Оберкнежевић је још веселије поздрави:

— Ако сте ручали, нек вам је на здравље...

— А ако нисмо? — весело и несташно му добаци Катарина.

— Е, онда ћу вам пожелети добар апетит, т. ј. кад будете отпочели ручак, па макар вам и ја морао помоћи. — Добаци јој Оберкнежевић, који је овога пута био ванредно расположен.

— Сажаљевам случај — кокетно му одврати Катарина — али смо данас и преко обичаја били вредни те смо још око дванаест часова обавили тај свакодневни облигатни посао.

Оберкнежевић слеже рамени и седе на понуђену му столицу; а уз то јој добаци акцентирајући сваку реч:

— Бога ми, по мене веома хрђав знак.

— Како?.. У чему?.. — Упита га Катарина а при овим речима се мало уозбиљи.

— Први корак, прва проба, па не иде ми за руком. Другим речима, на првом кораку корпа. То ми се никако не допада. — Рече јој Оберкнежевић издигнувши обрве на сред чела, а по том се лако насмеши гледајући испитивалачки у Катарину.

— Први корак, прва проба, на првом кораку корпа, просто не могу да вас разумем господине Оберкнежевићу. — Ове речи Катарина је пропратила са очевидним чуђењем.

— Не разумете?! — зачуди се Оберкнежевић још више упиљивши се у Катарину, тако, да је чисто хтео, да му Катарина из његових очију сама прочита његову жељу и намеру, за коју до овога тренутка није знала.

— Верујте ми не! —одговори му лаконски Катарина.

— Е, кад не разумете, бићу тако слободан, па да вам објасним ту читаву загонетку, јер као што видим за вас и није ништа друго до ли загонетка. — У овај мах Оберкнежевићу глас је почео да дрхће, а нека језа прође га читавим телом, као оно оптуженика, који седећи на оптуженичкој клупи, чека, да му се прочита пресуда.

— Пардон!.. Морам вас прекинути, да не бих после заборавила — упаде му у реч Катарина.

— О, молим. Је ли што важно? — упита је Оберкнежевић а на лицу му се могло приметити неко непријатно осећање.

— Врло важно! — Нагласи Катарина, а по том [615] за час отрча у салон и након врло кратке паузе поврати се, носећи у руци два писма.

— Писма!.. Одакле, ако смем питати?

— То ћете одмах дознати — рече Катарина и пружи их Оберкнежевићу.

Оберкнежевић узевши писма, по марки и рукопису на коверти прво писмо познаде и рече:

— Ово је од госпође Стојанке.

— Тако је. — потврди Катарина.

— А ово друго?..

— А то друго, — осмехујући се, Катарина га посматраше тврдо верујући, да неће погодити — то је за вас Гордијев чвор...

— И ово друго је из Београда...

— Одакле је, то није тако тешко погодити, него од кога је?

После ових речи Оберкнежевић је напрегао очи и ум, не би ли се сетио од кога може да је то друго писмо из Београда. Окретао га је, превртао, нагађао, али му све то беше узалуд. Најзад кад после дужег испитивања и нагађања није могао да погоди, тада хтеде писмо из коверта извадити:

— Е, кад је Гордијев чвор, ја ћу га разрешити, баш као оно Александар Велики што га је мачем пресекео.

Катарина видећи, шта хоће Оберкнежевић да учини, она га једним покретом руке спречи у томе уз напомену:

— Може бити, да је оно деликатне садржине, за коју би требала само ја да знам.

На ове речи се Оберкнежевић трже;

— Онда молим за опроштење. Јер нисам тражио дозволу да то учиним.

— На сваки начин. — Добаци му Катарина седајући на столицу, а по том се лако насмеши, јер је видела, да се Оберкнежевић нашао у неприлици — У осталом, нећу да вас мучим, рећи ћу вам и сама...

— Дакле?

— Од Боривоја Радојковића... — Ово је Катарина изговорила тако, да је сваки слог акцентирала.

— Од Радојковића?! — зачуди се Оберкнежевић.

— Да.

— Па зар је тај човек жив?!

— Као што видите, на сваки начин је жив, јер то писмо је од њега и његовом је руком писано.

— Врло чудновато!.. — рече Оберкнежевић сумњиво окрећући главом.

— Зашто?

— Па... био се пронео глас — отпоче Оберкнежевић отежући — да је у једној битци погинуо. Ту су вест и некоји листови донели.

— Па у оном бурном времену, вероватно, да се пронео такав глас о њему. Но с радошћу можемо примити да се тај глас није обистинио.

— Радост вашу и ја делим с вами — добаци јој Оберкнежевић, правећи се да му је овај глас веома пријатан. Но, у души је овога пута ствар контра осећао.

Он је врло добро знао, да је Стојанка још пре рата радила на томе, да се Катарина уда за Боривоја [617] Радојковића, другог шефа београдске полиције. И да ствар није приведена крају, услед рата. Но, међутим, Оберкнежевић је био чест посетилац Катаринин, па се у њему из пријатељства распали жар љубави према лепој и дражесној Катарини, а овоме је још више допринео рђав породични живот Оберкнежевићев са својом супругом, која је била до крајности љубоморна а овај је био прави контраст њој, јер је волео слободу у најширем смислу човечјег живота.

А као најглавнији разлог био је тај, што је Катарина била наследница једног огромног имања, које би Оберкнежевићу добро дошло, јер је он човек џентлмен и трошаџија а приходи му беху мали и недовољни за његов научени раскошни живот.

Дакле, ово су разлози, који су руководили Оберкнежевића да се понесе мишљу да се раздвоји са својом женом и да се ожени Катарином.

Ту своју намеру, хтео јој је одавно да саопшти, но увек је некако био спречен. А сад, од како га је жена напустила и отишла код своје тетке, мислио је Оберкнежевић, да бољу прилику не може дочекати и да је куцнуо час, када ће привести своје планове и замисао у дело. Са том намером, чврсто одлучен, да јој отворено изнесе и дошао је овога пута код Катарине.

Као гром из ведрог неба дође то злокобно писмо од Боривоја Радојковића, са оном деликатном садржином. По Катаринином веселом држању, што је код ње била највећа реткост, закључио је, да је читав план његов пропао. То га је поразило и довело скоро до очајања.

Након подужег ћутања, Катарина да би прекинула тишину ослови га:

— Госпођа Стојанка вас је поздравила...

— Хвала — одврати јој Оберкнежевић доста хладно а у грлу му застаде пљувачка.

— Још у писму вели, да јој је веома загонетно последње ваше писмо, које сте јој писали и незна управо шта сте хтели од ње у ствари неке помоћи у једном по вас животном питању.

На ове речи Оберкнежевић претрну.

— Је ли то све?.. — Упита је Оберкнежевић. — Детаљније вам није писала о самој суштини те ствари?

— Не.

После краћег размишљања, Оберкнежевић уздахнувши рече јој хладно:

— Што се тиче саме те ствари, сад је већ доцкан и не верујем да би и њезин уплив могао имати каква успеха.

— Но, за то ви не треба да малакшете, јер врло добро знате, да госпођа Стојанка има снаге, има моћи и ако је само до ње стало, за вас ће она много да учини.

— То је баш оно главно, што је та читава ствар и стојала до госпође Стојанке и што ме она није за времена разумела. А сад је доцкан... — Иза ових речи Оберкнежевић запали цигарету, да би прикрио израз свога лица и да не би Катарина приметила наглу промену. — Иначе шта пише?.. Како наша браћа?..

— У опште не пише, јер зна, да и ми овде из [619] новина доста смо поуздано извештени о читавој тамошњој ситуацији. Пише, да је Радојковић посетио, када је дошао на осуство из Битоља. Да је унапређен са две класе, јер се истакао као ванредно ревносан и исправан чиновник у његовој струци и да ће вероватно постати окружним началником у новим крајевима. А што је још главније, то је, да јој је Радојковић обећао, да ће ми писати и да код њега још није утрнуо онај првобитни осећај према мени. Он је своје обећање испунио и писмо је ту, са још много по мене утешнијом садржином....

— Може ли се честитати, као будућој госпођи началниковици у новим крајевима? — Заједљиво јој добаци Оберкнежевић, а уз то се привидно насмеши да ова не би приметила толику иронију код њега.

— А, то не!.. И сувише је рано честитати. Хтедосте рећи ваљда, честитати будућој госпођи Радојковићки а не началниковици у новим крајевима. Ја мислим, да би то више имало смисла. Донекле, ја бих имала права да се љутим на вас, јер тиме ми хтедосте дати сведоџбу, да сам ја девојка која се не удаје за човека, већ за положај.

— Боже сачувај! — Правдао се Оберкнежевић — Ни на крај памети ми није био циљ нанети вам ма и најмању увреду...

После краћег разговора о које чему Катарина упита Оберкнежевића:

— Да ли вам пише супруга?.. Мисли ли на повратак и измирење?...

На ово питање Оберкнежевић одмахну руком и хладно и равнодушно одговори:

— Пише... Што се тиче њена повратка као и измирења, она би већ прве недеље се повратила, само да ја хоћу. По мени, слободно може тамо за увек остати. Јер живот, какав ја са њоме проводим, то није живот савременог човека, као што сам.

— Па она није тако хрђава — прекида га Катарина — шта више она је красна, она просто умире за вама.

— То је баш и главни узрок, што она и после већ неколико година брачног живота, још увек хоће да је у првим данима брака и да сам увек крај ње, а то је за мене досада и ништа више.

— Красни сте ви мушки! — Добаци му Катарина. — Лепо бога ми!. Дакле љубав женину према мужу, ви тако хладно презирете и шта више називате досадом.. Када бих знала да су сви мушки такви, онда пре бих волела отићи у манастир, него ли постати женом савременог човека, који би љубав моју према њему сматрао досадом...

— Јако грешите — прекиде је Оберкнежевић — то гледиште које вам споменух, а које вас управо ешофира, не може се применути на свакој женској особи.

— Хвала лепо! — Узвикну доста љутито Катарина, а од овога тренутка јој Оберкнежевић постаде одвратан.

— Зашто?...

— Сваки онај, који је таког мишљења, несталан [621] је и није за женитбу. Код њега је све пролазно па и жену сматра као и хаљине и одело, које временом губе вредност. — Још љуће му добаци Катарина, а у исти мах устаде од стола и оде до прозора, а на лицу јој се могло приметити да је врло љута.

После овог немилог инциденца, Оберкнежевић је покушао да умири Катарину и најзад је рекао, да он што је рекао, не стоји и, да се он тиме хтео само нашалити.

Но то беше узалудно, јер Катарина и на даље остаде љута и хладна према њему.

Видећи Оберкнежевић, да му планови пропадоше, а нарочито после овога тренутка, је очевидно приметио, да га Катарина просто презире; није имао куд, већ се подиже са столице спремајући се за полазак:

— Остајте с богом и умирите се, а надам се да о мени нећете имати таково мишљење, јер што рекох беше шала и ништа друго.

Иза ових речи приступи јој ближе и пружи руку али Катарина је одби уз напомену:

— Руку вам не дам и сматраћу да је ово била шала тек онда, када ми други пут дођете у посету и то не сами, већ са вашом красном супругом — друкчије не.

— Тако!

— Да. — Потврди Катарина кратко и одсечно..

Оберкнежавић није имао куд, већ окрете пете црвен до ушију, јер се није надао овако киселом — грожђу.

Кад је био на изласку, баци још један поглед на Катарину, пожеливши јој збогом па изађе као опарен.

У души беше поражен, сломљен.

Љутио се на самог себе, што је био тако неспретан и несмотрен. Планови му од овог тренутка пропадоше. Овога тренутка био је на раскрсници или да позове своју жену да се с њоме измири и да се поново упрегне, у њему, већ досадни брачни јарам; или просто да бега у свет, те да потражи слободу, за којом тежи по његовом мишљењу сваки савремен човек — као што је сам себе називао и за каквог се држао.

Од то двоје имао је да бира једно ма које, јер места му више овде не беше. Од неког времена, већ је друговима и друштву у коме се кретао, постао предметом подсмеха.

Код Катарине је изгубио чест, те није могао остати у непосредној близини њезиној а да га она презире.

Шта да чини?.. То питање му је брујало у глави корачајући крупним и брзим корацима у правцу своје куће.

Катарина пак остаде до крајности љута, размишљајући о животу, о несталности људској, раздерана срца с болом у души; јер од овог тренутка јој постаде замишљена светиња брака, кућа на песку с поља окречена белом бојом, а унутрашњост њезина беше мрачна, влажна, у којој станују змије и гуштерови.

Од тога тренутка јој Оберкнежевић постао црн у њеним очима.

Шта више, мрзела га из дна своје душе и сама је себе осуђивала, што га није још суровије одбацила и гурнула од себе.

Обхрвала душевном борбом, клонула спусти се на наслоњачу тихо и нечујно зајеца:

— Ваљда нису сви људи такви...

ГЛАВА ДЕВЕДЕСЕТ ДЕВЕТА
Предспрема

Једно по подне Јованка дошла је код Стојанке, да је ова саветује у једној врло важној ствари.

У први мах, Јованка се стидела да отворено се изјасни пред Стојанком каква је то важна ствар. Но, када ова навали на њу, напоменувши јој, да не крије ништа од ње, и да ће јој врло радо изићи на сусрет, не само саветом, већ ако по среди буду у питању и какве још жртве.

Јованка, после дужег устезања, не говорећи ништа, извади једно писмо и пружи га Стојанци са примедбом:

— Када га будете прочитали, ја ћу вам тек после објаснити.

Стојанка примивши писмо, развије га и пажљиво прочита. За време читања писма, по лицу њезином се могло приметити неко пријатно расположење.

Потпис писма Стојанка гласно изговори:

— Српско вам поздравље од вашег највећег пријатеља М. Николића. — Иза овога Стојанка подиже очи и погледа у Јованку, која је овога тренутка била обливена руменом стида, очију оборених, груди јој се надимаху а срце лупа, хоће да [625] пробије грудни кош, а један прамен њезине црне косе спао је до пола њена румена образа, те је одаваше, као никад до сада, тако лепом.

Стојанка је видећи такву, није се могла уздржати а да не потскочи са своје столице, загрли Јованку и притиште јој врео пољубац на њен румени и ужарени образ који је горео у ватри.

— Девојко!.. Што се стидиш?!. За тим је лако потапше по рамену, привуче своју столицу и седе крај ње и поверљиво је упита:

— А ко ти то пише?..

Јованка на ово питање одмах не одговори, тек када је Стојанка понова упита рече:

— Један професор а сад је резервни потпоручник у Битољу. Био је водник чете у којој је мој брат био...

— То је онај, што ти је донео глас и минђуше.

— Да, — потврди Јованка, но у овај мах када је споменула брата, навали јој се терет на душу а телом је пређе нека језа.

После краће паузе, Стојанка видећи да се Јованка снуждила, да би јој одгонила ону мисао, коју Јованку свакодневно носи у глави о брату рече:

— Ваљан човек!.. Добра душа!.. Србин душом и телом... Из писма се виде све његове врлине као и поштен смер, који намерава. Истина, из писма се да много штошта видети, али се није сасвим изјаснио. Ја га разумем. То долази отуд, што се боји да буде одбијен, а што би га без сумње увредило и ожалостило...

— Мислите? — прекиде је Јованка, а одмах иза овога стидно обори главу доле а у лицу се поново зарумени.

— То је тачно. — Настави Стојанка. — Могла бих му замерити, што се није изјаснио. Кад је био јунак на бојном пољу и није стрепио од сигурне смрти, а овде у овакој много мањој ствари стрепи и не сме отворено да каже. Но, ипак, ја га разумем. То је карактер правога јунака. Прави јунаци више стрепе за част своју, него ли за живот, који они ни у шта не рачунају...

— И ја сам тога мишљења — рече Јованка, а одмах иза ових се речи трже, јер се тиме одала пред Стојанком, да јој садржина самога писма није непријатна.

— Па шта велиш девојко?! Младожења је то! Зар не видиш, он жељно чека, бар две-три речи да му одговориш, а након њих он ће ти бити искренији и отворенији. — Рекавши то Стојанка се загледа испитивалачки у Јованку, која од стида не дизаше очи.

— Но, но, — Стојанка лако такну Јованку по рамену — не треба да се стидиш!.. Или ваљда хоћеш да подражаваш јунаку, који не преза од смрти а у оваким стварима је неодлучан. Твоје јунаштво си и делом посведочила, а сад у овој ствари твоја неодлучност те карактерише, да си потпуно равна њему...

— Па, шта да му одговорим? — муцајући проговори Јованка.

— Боже мој, шта да му одговориш! — пљесну [627] Стојанка руку о руку — Одговори му да си писмо примила, захвали му се, а можеш му уједно рећи, да ти је веома мило његово сећање на тебе. Разуме се, ово последње би имало тек онда смисла, ако би суштини самој одговарало.

Јованка после овога, крадом, испод ока погледа у Стојанку. Погледи се сукобише. Јованка брзо спусти очи и лако се насмеши.

Тај осмејак Стојанка је разумела, но, да не би би поново Јованку доводила у неприлику прешла је преко тога ћутке, само јој је напоменула, да ту читаву ствар Јованка би требала да схвати озбиљно, а по њеном мишљењу, не би било хрђаво по саму Јованку.

После подужег међусобног саветовања Јованка јој рече:

— Он је био код мене лично и донео је аманет, оне минђуше од покојног брата. Још од првог тренутка у њему сам увидела човека карактерна, човека озбиљна и човека који има племенито срце и добру душу. Једном речи, он је човек са којим би се могло живети, и који би знао ценити кућу, жену и који био подесан за породичан живот; што је данас велика реткост и с каквим се људима у данашњем друштву ретко, врло ретко можемо сусрести.

— А без сумње је и симпатична појава? — Прекиде је Стојанка.

— По чему закључујете?

— По твојим речима. Јер из њих видим, не само да има све врлине човека, већ и то друго. А [628] знам врло добро, да данашње многе младе девојке, бар већи део њих, највише полажу на спољашњу естетику мушких.

— Боже сачувај!.. Мене не би требало уврстити у ред такових.

— Зашто?

— С тога, што ја на спољашност најмање полажем. Спољашност је врло често варљива. Било мушко или женско, ја никад не ценим по спољашности њиховој. Јер врло често бивају слични оним ружама, које су румене, лепе и допадљиве очима, али су без мириса а при томе дршка им је препуна трња.

— То је истина девојко!... — узвикне Стојанка примакнувши своју столицу ближе Јованци. — Сад видим, да ти не требаш савета. За твоје године, ти доста добро познајеш живот и доста си посвећена у танчине и суштину његову. Ради сама по твојој чистој савести, јер сам уверена да нећеш погрешити. А поред тога рачунај, да вечита самоћа и повученост повлачи за собом сентименталност и меланхолију, што је већим делом опасно и ретко да се задржи на томе, већ наступају трагичне катастрофе. А ти јунакињо моја, то не заслужујеш,.. већ на против, пред тобом је живот, па треба да живиш...

Око четири сата по подне Јованка се диже и опрости са Стојанком, обећавши јој, да ће учинити онако, како јој је она препоручила, а кад буде добила одговор, и као сам развој ствари да ће јој све саопштавати и да неће ништа од ње тајити, [629] јер на њу много полаже, као што јој је Стојанка и обећала.

Тек што је Јованка отишла, уђе Ната са писмом, које је писмоноша баш тога тренутка донео и предаде га Стојанки.

Стојанка прими од Нате писмо, загледа жиг на марки и радосно кликну:

— Од Жарка!..

— Зар је већ стигао господин тамо?! — Упита радознало Ната.

- Јесте. — Одговори Стојанка и одмах отвори писмо.

Ната се удали.

Стојанка видећи да је сама, поче полугласно да чита писмо следеће садржине:

„Драга моја Стојо!

Здраво стигох у Шинђин. Појединости о самом путовању писаћу ти доцније. Јављам ти, да сам се нашао са извесним нашим људима из удружења „Смрт или Уједињење“. Они ми рекоше, да би већ крајње време било, да се скупимо на један заједнички договор. Ради се о једној врло важној ствари. Уједно ми рекоше, да би тај састанак требао да се одржи ту у Београду и то наравно, опет код тебе. Ја немам ништа против. А састанак ће бити по међусобном споразуму. Дан, када се има тај састанак одржати, накнадно ћу ти јавити, кад добијем од свију одговор и мишљење. Главно је, ти буди спремна за сваки случај. О самом циљу састанка, још нисам позитивно извештен. Али нешто нагађам, но сад је претерано рано да се упуштам у [630] прорицање. Шта је са свадбом? Да ли су се Пера и Ната венчали? Ако нису, ја мислим, да би онда најбоље било да свадбу одгоде за онај дан, када буде заказан састанак удружења, јер онда не би тај састанак могао икоме упасти у очи. У другом писму ћу ти јавити моју тачну адресу.

Поздрав свима.

Тебе грли твој

Жарко.“

Када је Стојанка прочитала писмо, била се за тренутак снуждила, јер јој беше непојмљиво, одкуда и зашто баш сад у овако бурним тренутцима мора да се одржи седница удружења. Стрепила је, да није дошло до извесних несугласица између самих чланова удружења.

Та јој помисао никако није давала мира. Ишла је чак тако далеко, да је посумњала у неке млађе чланове удружења, да се нису дали ухватити у какву замку непријатељску, наравно, уз какву богату награду.

Но убрзо се разведри, одбацивши од себе ту црну мисао, јер Срби у оваким тренутцима, показаше, да дишу једним духом и да ситних и покварених душа не постоји у редовима данашњих синова Србије, тих осветника Косова, дичних јунака и хероја, који могу читавом свету служити за пример а својој отаџбини на понос и дику.

— Бранковиће, српске мајке више не рађају!.. — Рекавши то гласно, Стојанка устаде са столице спремајући се, да још то по подне посети неке поверљиве људе из удружења, који се налазе у Београду, [631] те да им саопшти шта се спрема и намерава. Уједно је хтела чути њихова мишљења, па да о свему томе благовремено извести свога вереника мајора Жарка.

Брзо је била обучена и спремна за полазак, јер по њезином сопственом мишљењу, ствар није за одуговлачење.

Пошто је наредила Анђи шта треба у кући да поради, у сами сумрак отишла је од куће.

Куда? — То ћемо доцније видети.

ГЛАВА СТОТА
Сватови

У суботу баш у подне стигоше у Београд чика-Паја и стрина-Неранџа.

Сишавши са жељезнице, седоше у фијакер и и рекоше фијакерџији улицу и број камо да тера.

— Ју, човече, па могли смо и трамвајем а не да толико трошимо на фијакер — примети стрина-Неранџа чика-Паји седајући у фијакер.

— Могли смо, ал’ ја нећу.

— Зашто?

— Зато што нећу трамвајем. Овако је лепше и мекше, — добаци јој чича-Паја намештајући се на седишту.

— Е, гле ти њега! сигурно врачаш.

— Тхе, можда си и погодила. Нећу трамвајем па да морам као оно пре на пола пута да силазим. Истина је, да је овако скупље, али је сигурније да се не морам силазити и пешачити.

Пошто их кочијаш намести, седе на бок и ошину коње.

Фијакер зазврја по неравној каменој калдрми београдској, носећи чика-Пају и стрина-Неранџу пут стана госпође Стојанке.

После четврт часа вожње, фијакер стаде.

Чика-Паја плати фијакерџији прописану тексу вожње, а још поред овога даде му два три сексера напојнице.

Видевши то стрина-Нераџа ће да му више у шали примети:

— Шта ће то да значи човече!.?

— Шта то?

— Па данас си и сувише галантан.

— Е, тако је то данас, а сутра већ неће бити. — Рекавши то, чика-Паја притиште дугме од звонцета, које је било на врати.

Не потраје дуго, Анђа отвори врата кад угледа чика-Пају и стрина-Неранџу весело пљесну руку о руку и радосно узвикну!..

— А, добро дошли!.. Добро дошли!..

— Боље вас нашли!.. — Отпоздраве је у један глас чика-Паја и стрина-Неранџа.

Ната је баш у тај мах била у кухињи, па је чула глас својих родитеља, те брзо истрча им у сусрет.

После уобичајеног грљења и љубљена између матере и ћерке, Ната пољуби у руку и чика-Пају, који је овога пута и преко обичаја загрли и пољуби, пожеливши јој сваку срећу.

Госпођа Стојанка их предусрела на врати од собе и после поздрава их уведе унутра.

Пошто су се раскомотили, Стојанка заповеди Анђи да постави сто, јер је баш било време ручку.

Дуго је госпођа Стојанка морала да нуди госте, јер ови се опираху, да су ручали и да нису гладни.

После ручка Стојанка пошаље Анђу по Перу, да одмах дође код ње, да се споразуму у погледу сватова.

Госпођа Стојанка је предложила чика-Паји и стрина-Неранџи, да око сватова не троше богзна шта. Већ сасвим једноставно да се младенци о јутрењу венчају и да после венчања дођу код ње на доручак кум, стари сват и девер. Никакве параде и весеља да не буде. А као разлог за ово, навела је то: да пошто је сад земља у таком бурном времену не би имало смисла правити весеље и узалудна трошка. А поред тога узалудан трошак баш сад је излишан.

— Та, није мени стало за трошак — добаци јој чика-Паја — само нека ми се дете већ једном смири.

— Верујем чика-Пајо, да трошак не жалите, али ћете ме ипак послушати, да весељу и великој галами сад није време, као што сам напред то рекла. А поред тога ће те имати иначе доста трошка.

— Та није баш ни нами до весеља — умеша се и стрина-Неранџа — већ нам је само до тога, да се та ствар већ једном сврши.

Најзад је и чика-Паја и сам увидео и усвојио предлог госпође Стојанке. Истина, није му баш било најмилије, да му се његова јединица венча онако, како бачвани веле, сиромашки.

Још они беху у најживљем разговору а у том стиже и Пера.

После поздрава и уводног разговора, госпођа Стојанка му саопшти њихову намеру у погледу сватова, како и на који начин да се има обавити.

И сам Пера је заступао то мишљење, јер и њему самом не беше до весеља и галаме, јер је осећао ситуацију, у којој се земља налази.

— Дакле, онда смо с тим начисто — рече чика-Паја. А сад би требало, да се побринемо за ствари и остале потребе, које су једној кући потребне. Ти Перо имаш сва писмена и документа што су ти потребне.

— Имам...

— А ја сам донео и Натина, те нећемо с те стране имати никакве кубуре.

— Још је по среди само једно — примети Пера.

— А то је!.. — Радознало упаде госпођа Стојанка.

— Мој колега, који ми се примио за кума, баш ми јутрос јавио, да спречен изненадним и неочекиваним путем неће моћи да одржи своју задану реч.

— То је најмање! — прекиде га госпођа Стојанка. — Ја ћу се примити.

Чика-Паја и стрина-Неранџа кад ово чуше, јако се изненадише и захвалише госпођи Стојанци, која им се сваком даном приликом увек нашла при руци.

Пера им саопшти, да је већ нашао и стан и ствари за које би само требало да се новац положи. Чика-Паја није више чекао да двапут то чује извади велики кожни новчаник, из кога извади банкноту од хиљаду круна и предаде госпођи Стојанци као куми с речима:

— Ја мислим, за сад да ће ово бити довољно. А кад се будете сместили и видим да ће између вас децо бити живота, онда је друго моја брига. Глава вас никад неће заболети.

Дакле требали су у недељу ујутру да се венчају. [636] Ствар је једино код свештеника запела, јер је овај хтео да се обаве неке формалности.

Но, чика-Паја, који је познавао свештенике, знао је и ту шта смета, наравно, опет се морао да маши руком за новчаник и ствар је била углађена и доведена у ред.

Као што је заказано, Пера је саопштио старом свату и деверу, који беху спремни свакога часа и они се у недељу рано искупише код Стојанке.

Одатле се сватови кренуше на три фијакера Савиначкој цркви, где се после јутрења обавио обред венчања.

После венчања дођоше код Стојанке, сад већ њихове куме, где је био доручак, а после овога се мирно и тихо разиђоше сваки на своју страну.

Тек када се разиђоше, стрина-Неранџи било је врло тешко, што јој се јединица њезина тако венчала. У том тренутку сећала се свога венчања и сватова, који су трајали три дана.

Па и по чика-Пајином лицу се могло то исто приметити.

Још тога дана после подне чика Паја и стрина-Неранџа хтедоше да се врате кући. Но Пера и Ната их силом задржаше.

Тако остадоше до сутра дан, када су са Пером и Натом ишли у њихов стан и пренели већ купљене ствари.

Стрина-Неранџи се допао читав намештај. А највише јој запело за око, високо плишано канабе, на коме је, како она вели, милина седети.

Када је чика-Паја видео да су ствари смештене [637] и да је његова кћи у своме стану, нешто му у души лакнуло.

Тога дана после подне се решио да иду кући.

Истина, Пера и Ната их задржаваху, па и сама стрина-Неранџа није била противна да остану још који дан, али чика-Паја се није дао осолити.

— Море жено, кућа нам сама већ три дана.

На ову примедбу чика-Пајину и стрина-Неранџа се тргне, јер и сама увидела, је да нема смисла да се дуже задржавају.

По подне око четир сата ишли су на железничку станицу, праћени Пером и Натом.

Баш кад ће се воз кренути, стигне и госпођа Стојанка, да испрати своје кумове; који већ беху сели у вагон.

У том тренутку железница писну, воз се крену носећи собом чика-Пају и стрина Неранџу кући њиховој, после обављеног и свршеног а већ тако давно и жељно очекиваног свадбеног чина.

ГЛАВА СТО ПРВА
Разлаз

Оно после подне, када је Оберкнежевић онако неочекивано прошао код Катарине, његова се супруга баш у тај мах спремала са тетком да дођу у К., па или да се измире, или да учине крај њиховом браку.

Тетка Оберкнежевићкина, нека стара богата удовица, ужасно је мрзела Оберкнежевића. Она писма која је Оберкнежевићка писала своме мужу, то је чинила без знања теткина. Наопако да је ова знала за то.

Та теткина мржња према Оберкнежевећу уследила је због тога, што је чула а и уверила се, да је овај лакомислен, велики трошаџија а поврх свега тога слабо се лаћа рада.

Када је она то увидела, престала је да их онако обилно материјално помаже, као што је то у почетку чинила, док се није уверила да њу Оберкнежевић ни за шта друго и не сматра, већ за извор за пумпање и експлоатацију а њезину сестричину не за жену, већ за средство помоћу кога је требало њу, тетку, пумпати.

А као доказ, да се у своме веровању не вара, служило је то, да он, Оберкнежевић, за читаве три [639] недеље дана није нашао за вредно бар једном дописном картом да извести њу, тетку, шта је у ствари и због чега је наступио сукоб између њих двоје, па уједно, да је бар са неколико речи умоли као тетку, да посредује и да их измири.

Тетка је знала и то, да у свакој кући мора бити свега и свачега, па богме и свађе и сукоба. Наравно, ал то не траје дуго. Бар код искрених и верно оданих супружника, траје дан а највише два па се опет измире, бацајући у заборав оно што је јуче било.

Све је ово тетка врло добро знала, и тешком муком најзад је успела, да увери и убеди своју сестричину, да је њезин муж не воле, не цени и не поштује као што се жена поштује.

Бодро, извежбано око старе удовице, увидело је све то, па је свом силом настојала за тим, да их за увек растави, јер је предвиђала, да ће и доцније то безусловно наступети.

Сирота Оберкнежевићка није смела све тетки ни да исповеди, јер знала је, да је строга и да би не жалећи материјалне жртве учинила краја њиховом рђавом брачном животу, за који је она све до овог тренутка веровала, да ће искренути на боље.

Но, како су услед задржавања око припремања задоцнили за воз, то су путовање одгодили за ујутру. Првим возом, који се рано ујутру креће за К., путоваће.

Оберкнежевић када је изашао из куће Катаринине, био је као ван себе. У први мах просто није знао шта да ради.

На измирење са женом, које му је Катарина предочила, није ни помишљао.

Дошавши кући, онако љут легао је на канабе, да мало прилегне, да се примири од узбуђења у којем се тога тренутка налазио.

Покушавао је да заспи, али све беше узалуд.

Читав сат се превртао по канабету, и кад виде, да не може заспати, устаде, обуче се седе за сто и стаде премишљати шта да чини.

У један мах је помислио, да напише жени карту и да је позове, и да јој преда ствари а он сам пошто му је немогућ даљи опстанак у К., да оде тамо где га нико не познаје ко је и шта је.

Но како је био у материјалној кризи, помишљао је и то, да позове старинара и да му прода све ствари пошто по то, па да се и не јави жени.

Једнако је двоумио. Али тврдо се решио, да се са женом не мири и да К. напусти и то што пре.

Око шест часова је отишао у кавану, где га је друштво очекивало.

Многи су од њих, видећи га туробна и зловољна, почели пецкати и правити вицеве на његов рачун.

Но он се слабо на то освртао, јер није хтео да им пружи повода, да га још више извргну шали и подсмеху.

Кад му се већ досадило заједање другова, које му баш није најбоље падало у овом часу, хладнокрвно и без једне речи диже се од стола и седе за други узевши новине и удуби се у њих.

На велико његово изненађење и задовољство прочитао је у новинама вест, да је српско министарство [641] просвете и црквених послова, расписало стечај за више чиновничких места у ослобођеним крајевима.

— Боже помози! — Помисли Оберкнежевић у себи. — Нећу више овде ни часа часити. Идем још сутра тамо.

После овога, остави новине, у лицу се мало разведри и понова се поврати столу, за којим је седело његово друштво.

То вече Оберкнежевић се дуго задржао у кавани.

После поноћи је упао у неко весело друштво, где је у весељу и добром расположењу остао скоро до зоре.

Када је дошао кући, могло је бити пет часова. Онако уморан, а поред тога беше неиспаван и алкохол је на њега доста утицао, тако, да је чим се спустио у постељу моментално заспао. И ко зна докле би спавао, да га нека лупњава око девет часова није пробудила.

Он скочи и подиже крај од завесе, да види ко лупа. На његово велико изненађење угледа своју жену и њезину тетку, који су тога јутра допутовали у К. За тренутак Оберкнежевић се прибере, обуче и пусти их унутра.

Тетка његове супруге видећи га мамурна беше сва узаврела гњевом и отпоче да му чита сентенцију онакву, какву то већ само тетке обично знају.

Оберкнежевић на против, беше потпуно хладан и не даде се ни најмање збунити.

После подуже, доста оштре препирке, тетка са својом сестричином оде код адвоката и саопштише му читаву ствар. Уједно подигоше тужбу за развод брака.

Пошто ту ствар предадоше у руке адвоката вратише се натраг.

Оберкнежевић, који је био истога мишљења, да не може даље остати у К. а поред тога, ни под којим условима не мисли продужити брачни живот, када је чуо, да је његова жена покренула бракоразводну парницу, тој вести и сам се необично обрадовао.

Након три дана, Оберкнежевић је довео једног Јеврејина и све му је свари продао.

Тога дана је и опет провео у своме друштву, а иза друштва остаде сам и ту је читаву ноћ провео по ноћним кафанама и бурдељима.

А већ сутра дан око девет часова пре подне, неко од друштва његова, видео га је, где жури пут жељезничке станице.

Након неколико дана, његовом друштву паде у очи одсутност Оберкнежевићева и почеше то тумачити на разне начине.

Неки су тумачили, да је отишао по његову жену и жељно га очекиваху, спремајући му нова пребацивања и заједања, која је Оберкнежевић у последње време доста од њих поднео.

Нестанак Оберкнежевићев беше све дотле по читаво друштво тајна, док не сазнаше да је Оберкнежевић продао ствари. Тада су били на чисто, да је Оберкнежевић сасвим напустио К., али где је отишао, то нису могли сазнати.

На поласку своме, Оберкнежевић је написао једно писмо упућено на Катарину, у коме јој је опширно изнео, шта је намеравао, т. ј. открио јој је своју тајну а уједно је известио, да му је немогућ даљи опстанак у К., после онако немилог сукоба између ње и њега.

Писмо је завршио:

„Одлазим, али где, то је тајна. Можда ће те временом чути, али за сада још не. Удаљен од вас, покушаћу, да вас заборавим, за навек. Опростите ми ако сам вам нанео увреду, али вас још увек поштује

Јова“.

Катарина примивши писмо, беше јој врло непријатно, јер из писма је јасно видела, да је баш она узрок, ради ње се разрушио живот једног брачног пара, који је могао живети у срећи и задовољству.

Многе је часове провела у тузи и сети оплакујући судбину њихову и судбину њезину, а при томе је увек помишљала, да и она сама због тога неће бити срећна у ономе, за ким је жудела и чезнула а кога је искрено волела.

Бојала се и стрепила да и њу не постигне судбина Оберкнежевићевих.

Та јој мисао по читаве ноћи, не даваше мира и покоја.

У души је почела да хладни према ономе, за чим се негда највише загрејавала.

Брак јој више не изгледаше тако идеалан, као што негда беше.

Једнога дана када је такове мисли обрхваше, [644] седне и напише Стојанци кратко писмо, следеће садржине:

„Драга госпођо,

У погледу вашег последњег писма, у ствари мене и г. Радојковића, долазим лично, да с вама говорим. Много вас поздравља и поштује

Катарина.“

Трећега дана, Катарина је отпутовала брзим возом у Београд.

ГЛАВА СТО ДРУГА
Стари лисац

Једно вече Стојанка је позвала неке чланове „Смрт или Уједињење“, на састанак, а који се има одржати у њезиноме стану.

Циљ тога састанка беше предспрема за онај велики општи састанак, који се такође има одржати код ње, ради којег јој је њезин вереник благовремено писао.

Поред осталих на састанак је био позван и Радојковић, шеф полиције.

Око осам часова беху се искупили сви који су позвани осим Радојковића.

Чланови беху нестрпљиви и почеше већ да се љуте на Радојковића, који је требао да дође у заказано време. А неки пак већ почеше тај изостанак тумачити сумњом у искрену одасност Радојковићеву.

Када је Стојанка приметила, да чланови неумесно сумњиче Радојковића, она их због тога доста оштро прекоре:

— Браћо, јако грешите ако и труни сумње налазите у Радојковићу. Ваљда га нико не познаје као ја. Могу вам мирне душе рећи, да је он један од највернијих чланова удружења...

— Па где је?.. Камо га сад?.. — Протествоваше један. — Зар сад, када треба да учинимо све што треба да се спреми за главни састанак, њега сад нема. А он нам је најпотребнији за ову ствар.

— Море остави, доћи ће човек. — Умириваше га други. — Његов положај и служба је таква, да може сваког тренутка бити спречен непредвиђеним случајем. Знам ја њега. Он још вечерас сигурно долази. Само ћеш видети.

— Тако је. — Потврди Стојанка. — А колико је мени познато, већ два дана је у великом и пречем послу.

— Какав то пречи посао може да буде? — Настави онај први. — Зар пречег посла има од овог! Зар отаџбина у питању, а он има пречег посла. Лондонска конференција спрема нам колач, с поља се кува и ври све на наш рачун. Наше победе, наша крв проливена на бојном пољу зар тако олако да прође. Па зар тако мирне душе да гледамо! Овако не може даље. Краљ и влада и сувише су мирољубиви и попуштају на свима линијама. Боје се ваљда да не избије европски рат. Па зар ми да извлачимо кестење из ватре за друге. Зар за нашу главу да нам други капу кроји. Јок вала! Ја се противим томе попуштању и мирољубивости.

— Море зна Чича и Пашић шта раде. — Упаде му у реч други. — У осталом, ту ствар ће шира седница да реши. Ја мислим, да наш вечерашњи састанак има да учини припрему за идућу ширу седницу. А тамо ћемо да решимо какво становиште да заузмемо у томе питању.

— Истина је, — рече Стојанка седајући на столицу — много нам неправде нанеше они у Лондону. А то је врло разумљиво. Не иде им у рачун, да се проширимо и ојачамо. А све то има својих узрока. Радојковић последњи пут када је био код мене рекао ми је, да је добио једно поверљиво писмо, у коме му се обраћа пажња, да је овде приспео неки шпијун једне стране државе. Још вели, да према опису у писму, нико други неће бити, него онај, што се издавао за економа из Потисја. А вели још, да је позитивно извештен, да онакав економ са онаким именом и презименом у читавом Потисју не постоји, већ да је то стари шпијон под именом Макс Рихтер, а без сумње и то му није баш право име. С тога ја држим, да се Радојковић вечерас због тога задржао. Можда му је ушао у траг.

— Е, биће да је то — одобраваху неки из друштва. — А кад се Радојковић нечега лати, тај лако не напушта из руку поверени му посао. Ма и најмањи траг да је наишао, ја сам уверен, да му неће умаћи.

— Па онда ми да отпочнемо посао — рече онај први — не вреди да се више чека, јер време богами одмиче.

— Па можемо — одговорише сви.

Баш у тај мах када они хтедоше да приступе послу, око саветовања, шта ваља да предузму, а звонце на капији зазвони.

Стојанка скочи са столице и изађе журно напоље у двориште.

Анђа чувши звонце, беше се већ упутила у ходник [648] да отвори врата, но Стојанка је у томе спречи и сама оде да то учини.

На питање Стојанкино, ко је? — Радојковић се одазва:

— Онај, на кога без сумње већ доста давно очекујете.

Стојанка познаде Радојковића по гласу, те му одмах отвори врата и пропусти га са речима:

— Бога ми и погодили сте. А неки се богами, почели да љуте.

— Уверен сам, да ће се и одљутити када чују узрок моме задоцнењу. — Правдаше се Радојковић, отирући зној марамицом са чела, који га беше облио по читавом лицу.

— Ја сам им већ рекла, да ћете без сумње доћи вечерас. А сама сам била уверена, да се спречени били каквим веома журним и важним послом, који није за одлагање.

— Чућете већ — рече Радојковић улазећи у собу, у којој беше читаво друштво на окупу.

Чим је ступио Радојковић у собу, присутних се лица одмах разведрише, тако да се то очевидно могло приметити.

Радојковић се поздрави са свима а Стојанка им ликујући добаци:

— Шта вам ја рекох!

— Но, ипак надамо се, да ће Радојковић изнети разлог своме задоцнењу — добаци Радојковићу, више у шали онај, што се највише љутио.

— На сваки начин, то је и право да учини — потпомогоше га остали.

— Стојим вам браћо на расположењу у свако доба — рече Радојковић седајући на столицу. — — Без јаког разлога не бих се закаснио. С тога вас молим, да имате стрпљења, те да ме пре свега саслушате.

— Хоћемо! Чујмо!.. — захори се као из једног грла.

— Има већ више од недељу дана — отпоче Радојковић — како сам добио од једног пријатеља писмо, у коме ми јавља, да се овде у престоници налази један опасан шпијон, који је већ многе честите људе довео у неприлику.

Нарочито је потказивао оне људе, из Војводине и Бановине, који су купили прилоге за наш Црвени Крст. Једном приликом, а то је било још пре три месеца, пао ми је један шака, али на основу докумената, које је код себе имао, извукао се. А према опису у писму, биће баш да је тај.

— А ко ти је писао писмо? — упита га један из друштва.

— Писмо је без потписа. — Одговори му Радојковић — А ја држим, да га је писао неко, који је осетио последице његове шпијонаже.

Јуче сам обишао све хотеле и загледао у списак допутујућих, али нигде не нађох оно име које сам тражио.

У хотел „Оријенту“ код станице наиђох на једно сумњиво име, прибележим га и сиђем доле у кавану да попијем каву, а уједно да причекам, док дотични не устане. Могло је бити око седам часова ујутру.

Да би прекратио време, узех новине тек онако, да их летимично прегледам.

После пола часа, тај сиђе доле, наручи каву, и он такође узе новине и задуби се у њих.

Према опису у писму, није имао сличности готово никакве. Но ипак, ја га не испуштах из вида. Како је седео на супротној страни од мене, а новине држао тако, да му ове заклањаху лице, нисам га могао баш добро сагледати. Ја тада неприметно променух сто, тако да сам га могао с профила посматрати такође и сам се задубих у новине, да он не би приметио.

Према његовом изгледу, ја сам био тврдо уверен, да је сумњива личност, ако не баш она, коју тражим, биће да је друга.

Када је испио каву, платио је и рекао хотелијеру, да ће доћи на ручак. А по том сасвим гласио рече, тако да сам и ја чуо, да је дошао да потражи неког његовог рођака.

По том је изашао, а трамвај баш тај тренутак стаде пред хотелом и он се журно попе на њега.

Ја се пожурих, да седнем на трамвај, но око плаћања се задржах и трамвај ми измаче. Вратим се у хотел и упитам хотелијера, да ли дотични има какве ствари.

Хотелијер ми рече, да има један ручни кофер у соби, где је преноћио. Ја га позвах, да ме одведе и рекох му да кофер хоћу да прегледам, јер ми је дотични сумњив.

Испнемо се на први спрат и уђемо у број осам где је он преноћио.

Уђемо унутра, но кофера у соби не беше. Ја сам био очевидно изненађен. И сам хотелијер се беше изненадио, јер вели, да зна врло добро, да је дотични имао кофер, а сад, када је полазио, кофер собом није понео.

У том стиже један послужитељ из хотела и рече нам, да је кофер пре једнога сата однео амалин, али где, то не зна.

Када чух ово, помислих у себи, да је овај стари препредењак.

Дуго нисам размишљао, већ пожурих у потеру за њим. А при поласку напоменух хотелијеру, да ако би дотични дошао на ручак, да ме одмах извести телефоном.

— Море, неће тај доћи, кад је на овај фини начин се извукао — рече хотелијер а на лицу му се могла приметити љутина.

Ја брзо пожурих и седнем на трамвај, који вози за Славију.

Код Војне Академије сиђох, јер даље не вози због оправке пруге. Ту се преместих на онај што вози за Теразије.

Сишао сам код „Лондона“, уђем у кавану и летимично разгледах по њој, не би ли опазио оног кога тражим. Упитам кавеџију није ли био какав странац и опишем му какав изгледа.

Кавеџија се мало замисли и рече: Ако се не варам, био је, али се није задржавао, већ је само прошао кроз кафану, разгледао као да неког тражи и одмах је изашао.

Ја одмах пожурих даље. Свратим одмах код „Пауна“, добих исти одговор.

Свраћао сам код „Урошеве пивнице“, „Такова“, „Париза“, „Касине“ и најзад код „Москве“ и готово на сваком месту добих један те исти одговор, као и онај код „Лондона“.

Али њега нигде.

Одмах одем у главну полицију, и телефоном наредим свима квартовима, да сваки у своме реону мотри на таквог човека, каквог им ја опишем.

Уједно известим полицију на жељезничкој станици, да ако би покушао такав човек да пређе, па макар имао и путне исправе да га безусловно задрже.

Данас по подне, јавише ми из врачарског кварта да му уђоше у траг али да се вешто извукао, но надају се, да им неће умаћи.

Кад сам чуо то, и ја се дадох у потеру и све до сад јурих на све стране, али узалуд. И сад нећу да мирујем.

Према свима извештајима он је ту и колико још ноћас мора бити ухваћен. Мора да је приметио, да се трага за њим, па и он сад употребљава све могуће начине, да би се скрио, евентуално и да побегне.

Но, ја се надам, да му ово последње неће поћи за руком.

С тога вас молим, да ме за вечерас извините, морам да вас напустим, а ви сами свршавајте посао, због којег сте се окупили. Јер овај, може лако и да умакне.

— Е, кад си за послом, иди брате, немој да се задржаваш. — Рече му један из друштва. — А ми ће мо сами да обавимо посао.

Радојковић се опрости са друштвом а Стојанка га испрати.

Када је Радојковић изашао на поље, мрак је био, а при том се и јака магла спустила, тако, да електричне сијалице једва тек неколико метара осветљаваху простор око себе.

Таман да скрене за ћошак, Радојковић примети у мраку, крај зида једну човечју прилику.

Радојковић се повуче и посматраше прилику, која му се учини да прислушкује.

Неко је време посматрао, а прилика се не одмицаше, већ је с времена на време се освртала упирући поглед у мрак.

Радојковић у десну руку приправи револвер, а у леву узе електричну лампу, па се накашље и упути прилици.

Кад је дошао на три корака, Радојковић баци светлост из електричне лампе на прилику, и на његово велико изненађење у непознатој прилици угледа онога, кога већ три дана неуморно тражи по читавој престоници.

— Шта радиш овде? — Радојковић ослови прилику.

Овај видећи да је пао у клопку, био је препреден, те изобиловао у лукавству, брзо направи лице кисело а очи суморне те симулираше пијана човека отпљуцкујући као да га је мука препала.

— Шта тражиш овде? — Радојковић понови питање.

На поновно питање Радојковићево, овај се мало заљуља, намаче шешир и тешко изговарајући као пијан човек рече:

— Ето, брате, пијан... мука ми је... па се мало наслонио... док не пређе. — А одмах за овим стаде штуцати, не би ли му овај поверовао да је у истини пијан.

Радојковић му приступи још ближе и поднесе му сијалицу у лице и сад се још боље уверио да је то баш онај кога већ толико тражи а очевидно је приметио, да овај само симулира пијана човека.

— У име закона, пођи са мном! — Рече му Радојковић, а по том револвер, који је држао у десној руци, јаче притиште и припреми ако би овај покушао да побегне.

— Како?.. Зар ја?. У име закона... Зар не сме човек да се опије?... Зар је то против закопа!? — Опираше се овај.

— Ни речи!.. Напред!.. — Шкрипну зуби Радојковић и гурне га.

Овај се још мало поче опирати правећи се пијан, али кад виде да не помаже, најзад пође.

У том зазврја фијакер из побочне улице. Радојковић га задржа и упита фијакеристу да ли вози кога?

Овај му одговори да је празан. Фијакериста познаде Радојковића. Одмах скочи с бока, отвори врата а Радојковић пропусти прво да седне у фијакер тајанствена личност, за тим седне и он а фијакеристу намигну и рече:

— Терај, знаш већ куда!

Фијакериста климну главом:

— Разумем!..

Одмах по том седе на бок, швићну бичем и фијакер појури пут Теразија. За тим скрене Коларчевом, [656] Васином па поред парка код Велике Школе право у Главну Полицију.

Кад је фијакер стао пред Главну Полицију, Радојковић искочи из фијакера а за њим непозната прилика. На сами врати, сусрете их дежурни члан полиције:

— Море Радојковићу, ко ти је тај? Упеца ли рибицу?

Радојковић ману руком на њега, а уједно му намигну, да остане.

Целим путем је Радојковић оштро мотрио на сваки покрет непознатог, да не би успут што из џепа бацио, што је овај једном приликом и покушао, но Радојковић га у томе спречио, упрвши му револвер у прса. Кад је овај видео да нема куд, предаде се судбини.

Ушавши у своје оделење Радојковић одврне сијалицу и зазвони седајући на столицу.

Одмах за овим ступи унутра жандар, који салутирајући рече:

— На служби господине!

— Да ми се нађеш ту код врата.. — заповеди му Радојковић.

— Разумем?.. жандар поново салутура и изађе напоље.

Када је жандар изашао, Радојковић позва непознатог и почне да га испитује: Ко је? Шта је? Одакле је?. Чиме се занима?. Каква посла има у престоници.

На сва ова питања, непознати није одговарао већ је ћутао као заливен.

Кад је Радојковић видео, да овај неће да одговара, био се ужасно наљутио. Поново зазвони и жандар уђе:

— На служби господине!

— Деде Тихомире, претури му све џепове и повади све што нађеш у њима. — Заповеди Радојковић жандару.

Жандар приступи овоме и отпоче своју дужност да врши.

Овај у први мах хтеде да се опире, но када га жандар притеже, беше се умекшао, те је и сам повадио што је имао у џеповима.

Читава хрпа списа и докумената било је код њега. Неколико путних исправа са разним именима а све су се исправе подударале са његовим личним описом.

На питање где му је кофер, што га је дан пре испослао по амалину из хотела „Оријента“, није такође хтео да одговори, шта више правио се просто луд, као да он кофера уопште није имао.

Радојковић видећи, да овај препредењак неће да призна и искаже ко је и шта је, нареди да дође апсанџија.

Не потраја дуго, дође апсанџија звецкајући кључевима, салутира и поздрави Радојковића.

— На служби!..

— Деде, бога ти, одведи овог пријатеља — рече Радојковић креснувши оком на апсанџију — па га претреси до голе душе. А уједно се постарај да ти каже где му је кофер.

— Разумем!.. — Одсечно узвикну апсанџија, салутирајући [658] удари петом о пету, избацивши прса, очи исколачи те му читав израз лица доби неки суров и немилостив израз.

За тим се окрете, ухвати непознатог за рукав:

— Хајде, полази!.. —потом га мало јаче гурне пред себе.

Непознати видећи шта ће бити с њим, језик му се одреши, те поче да говори поквареним српским језиком.

— Ја није крив... Ја нема куфер... То је код вама све што ја има...

Радојковић, који је за то време прегледао његове списе, подиже главу и одмахну руком:

— Води га!... Па се ти с њиме споразуми како знаш.

Још Радојковић није изговорио последњу реч, а непознати је био већ напоље просто изнешен.

После пола сата, апсанџија ступи унутра и јави Радојковићу, да је непознати све признао и исказао.

— А шта је с кофером?

— Кофер је у хотел Петрограду, где је прошлу ноћ спавао.

— Нареди једном да оде по њега, а ја ћу телефоном да наредим хотелијеру да га изда.

— Разумем! — рече апсанџија салутирајући и изађе на поље, да изврши заповест.

Радојковић прегледајући списе, из њих је јасно видео ко је и шта је. Само није могао да зна тачно име и презиме дотичног, пошто је овај имао више исправа са више имена и презимена. У осталом то му није било баш толико ни потребно.

Главно је то, што је утврдио, да је дотични био шпијун и да је већ дуже времена у тој служби.

После једнога часа, кофер је био донет у полицију.

Радојковић уз припомоћ апсанџије и жандара отвори кофер. У коферу је поред веша нашао више хартијица и списа, које није могао да протумачи, јер беху неразумљиво написане.

Дуго се мучио, али све беше узалуд.

Реченице не само да беху неразумљиво исписане, већ и на много места испрекидане са више тачкица.

Најзад се окрете апсанџији:

— А велиш да је признао?

— Јесте. Скидох га до голе душе и у недрима му нађох ову мапу и овај новац — рече апсанџија пружајући Радојковићу мапу и штос банкнота од веће вредности странога новца.

— А шта је признао? — Упита Радојковић апсанџију.

— Па кад га притегох и упитах од куда му толики новац, признао је, да је већ дуже времена шпијун.

— То је довољно — рече Радојковић гурнувши ногом кофер у страну. - О томе ником ни речи. Остало је моја брига. Је си ли му разумео?

— Разумем!...

— Добро пази на њега и не пуштај га никако напоље. Једнако да је под кључем. — Рекавши то, Радојковић уврне сијалицу и изађе из Главне Полиције.

Кад је изишао на улицу, журним корацима се [660] упутио стану Стојанчином, да присуствује седници друштва „Смрт или Уједињење“, а уједно да им саопшти радосну вест, да је ухватио онога, кога већ толико времена тражи.

Кад је стигао код Стојанке, друштво још беше на окупу.

Још у ходнику Радојковић је чуо јасан жагор који допираше са седнице.

— Ви жестоко дебатујете! — Примети Радојковић Стојанки, која му је врата откључала и пустила да уђе.

Кад је ступио унутра друштво се изненадило, но када им Радојковић саопшти вечерашњи успех, сви му од срца честиташе.

Седница је трајала до два сата по поноћи. На којој утврдише распоред за ширу конференцију, која се има одржати најдуже кроз две недеље.

Чланови се после седнице разиђоше својим кућама а Радојковић се поново врати у полицију да спреми рапорт управнику града о синоћном успеху трагања.

Сутрашње новине донеше кратку нотицу, да је у Главној Полицији ухапшена нека сумњива особа. Коментар о истој је изостао.

Зашто?

То беше тајна...

После овога, новине више никад ни једног ретка не донеше о дотичној сумњивој особи.

Ко зна, можда ју је гризла савест, па је чамећи у затвору пресвисла од туге за слободом. А можда чак и то може бити, да се покајао за сва, [661] она дела, што је починио, па га пустише на слободу...

А врло лако може бити, да је отпраћен пред вечнога судију, да му онај суди или опрости грехе, које је овде на земљи починио.

Јер онај горе, он је само тако милостива срца, да чак и таквима прашта.

Ово су све нагађања. А судбина шпијона, за јавност остаде — тајна.

Тајна је — тајна.

ГЛАВА СТО ТРЕЋА
Са бојишта — Јуриш на Тарабош

Концем јануара месеца, беше ужасно јака зима. Нарочити на оним местима, где се требале да воде ратне операције.

Под Једреном беше прави ужас од зиме. Многи војници се просто посмрзаваше. Њихов заклон, бедне и влажне земунице не беху довољне, да заштите сироте војнике од таквог непогодног времена, какво многи стари људи у томе крају, већ давно не запамтише.

Многе премрзле војнике донеше у Београд, где ће им услед промрзлости, морати сећи једну или обадве ноге до колена.

Због тако јаке хладноће, ратне операције и напад на Једрене беше обустављен. Само су предстраже морале стајати на своме месту, упирући своје погледе на горди град, из чијих се оџака вијо дим, донекле, улевао наду промрзлом стражару, да ће осванути дан, када ће се, ако остане у животу, поносно шетати по њему, као победиоц.

Ова помисао и нада улеваше у стражаре надчовечанску срчаност и издржљивост те као у пркос цичи зими, стајаху на своме месту, вршећи своју свету дужност према својој отаџбини.

Док је код Једрена оваково стање било, на другом крају бојишта, тамо под Скадром, такође, гордим и неосвојивим градом, дични соколи црногорски и србијански, спремаху се да јуришем освоје високи Тарабош, тај најтврђи бедем гордога Скадра.

25. јануара ноћ беше мрачна и тамна.

Нигде звезде да се појави и покаже нешто, што није црно, а камо ли месеца да присветли у тој мрачној и црној ноћи пре предзорја.

Око логора ђенерала Митра Мартиновића беше све као умотано у тај црни вео мира и мрака, док на један мах, зачу се јасан и разговетан глас војника у запевци, који послужи суседном батаљону као трубни знак — на збор!

Иза тога први батаљон добио је налог, да се полако спрема за полазак.

У то доба, нему тишину врхом Широчког Виса заменула је учестана митраљеска паљба са првих шанчева турске страже, које су позиције Црногорци те исте ноћи заузели и на њима поставили неколико митраљеза.

Настаде грозничава ужурбаност.

Војници се снабдеше са мало хране и воде и сваки узе потребну муницију, пушку са бајонетом, а већ је прошле ноћи неки део, изузимајући оне, који су са пионирима сачињавали нарочити батаљон — добио и ручне бомбе.

Тада јурнуше навишицом за Широчки Вис. Ту су заузели позиције, док је први батаљон, касније други и трећи, наступао самом косом, развијајући се у ланац левим крилом, четврти се спуштао у [664] десно, одакле се тим правцем упутио за село под самим Тарабошем, којим су зујала пушчана танад, јер то је био једини пролаз, којим се могао провући.

Сутра дан 26. јануара, у саму зору, четврти батаљон окрену право навишицом к Тарабошу, где су већ пионири почели, заузимати позиције. Одмах се развије у ланац и отпоче митраљеску паљбу на прве турске шанчеве.

Иза митраљеске паљбе, зачу се и топовска, која на мах охрабри и развесели лица бораца. Батаљон уз пушчану паљбу поче полако и опрезно наступати.

На левом крилу, већ су као из неке нарочите љубазности, почели одашиљати по једног војника са ручним бомбама. Истовремено зачу се поклич са десног крила, да непријатељске трупе наступају с леђа. Предстража четвртог батаљона задржала је своје позиције, док остали, и ако одређени као резерва, јурнуше тамо, где су после дуже паузе оставили позицију, уверивши се, да им отуд не прети опасност и заузели своја места до предстража других батаљона, који су послали четири војника са ручним бомбама за турски шанац.

Они се повукли по њиховим претходницама, поред раскиданих жица, дуж шанчева бацали су бомбе које због нагомилане и влажне земље свега неколико дејствоваху.

То је ускорило напад.

Топовски двобој је непрестано трајао. А српске артиљерија добила је вест да пази на црногорску пешадију, која се са левог крила спрема за јуриш.

Један официр у томе тренутку исуче сабљу и громогласно кликну:

— За мном јунаци!..

Војници јурнуше напред.

Маса се заталаса, као бујица реке, која се не може лако зауставити...

Глас осталих официра, који хтедоше, да само један део изврши напад, беше глас вапијућега у пустињи...

Војници јуришем доспеше до самих жица, које је већ раније топовска ватра на много места покидала, прескочивши жице, за тренутак полегаше и отворише брзу паљбу...

Десно крило задржало је своје позиције, а војска која је наступала косом планинском, јурну страховитим јуришем од више стотина метара, тако да су наши на врху морали мењати своје положаје и програм, тако да би спасли ове и пре времена, на тој близини прекинути паљбу и једним краћим јуришем доспеше до самих шанчева, у које са дивљом јарошћу почеше ускакати...

Настаде покољ...

Врхови бајонета одсеваху заривајући се у грла, лобање и груди бораца, из чијих великих и разривених рана шишти и лопи врела црвена крв, која одлевајући се, постепено гаси живот храбрих и витешких бораца.

Неко каменом, неко бајонетом, неко сабљом — сви се беху грозничаво запослили, да што пре и што више оштете непријатеља.

За неколико тренутака шанац се претворио у удубљену рушевину, претрпану пушкама, сабљама, [667] људским лешинама, размрсканим и раздробљеним деловима људскога тела а све то скупа пливаше у потоку људске крви.

Помешаше се батаљони и пораздвајаше се чете од својих официра, који и гласом и сабљом заповедаху разилажење у стрељачке колоне.

Турци поражени, окренуше леђа, не могавши добити прилику да се ушанче у близини, бежали су каналом и више њега, пут фортице, остављајући за собом мртве и рањене, предајући ситуацију митраљезима и топовима.

За жице, које су нам сметале брзом продирању, у бегству се закачио једном Турчин и стајаше као укопан, али ипак не запомагаше, већ се предаде судбини која га је снашла.

На другој страни, беше се наслонио један црногорски рањени барјактар, а пред њим је клечао један црногорски млад дечко преклињући га да му овај повери барјак.

На нашој страни многи рањеници, враћаху се у логор, неки опирући се на пушку и једну ногу а неки на једну руку и једну ногу.

Један рањеник излазећи из шанца, победоносно ступа са осмехом на лицу са мачем отетим у руци и челом обливеном крвљу.

На противној страни гранате дизаху у вис непријатељске војнике и спуштаху у парампарчад.

Страхота — и ужас на све стране. Тај дан је стао доста жртава са обе стране, но зато је непријатељ изгубио готово сва утврђења која служише као одбрана самога Тарабоша.

Пала је ноћ, коју осветљаваше пламен из топовских [668] грла, а тишину далеко проламаше грмљава топова, пушака и митраљеза, која читаву ноћ не престајаше.

Ноћ беше језовита и нико умор не осећаше.

У само свануће, стиже у логор штаба црногорске војске турски парламентар са белом заставом, са поруком, молећи, да се за краће време прекину непријатељства, да би могли покопати мртве, којих има и сувише а већ се и пси почели купити око лешева.

По међусобном споразуму, непријатељства беху прекинута на шест часова.

Када је отишао турски парламентар, један ће млађи официр добацити команданту:

— Зашто престаде на примирје?..

— А што болан?!.. — упита командант.

— Зато, што си се сад замерио псима, њиховим љубимцима, јер неће имати шта да глођу...

На овај примедбу сви прснуше у гласни смех, спремајући се за одмор, како би кроз шест часова свежи и одморни отпочели још жешћи и крвавији бој. А у мислима свак осећаше потребу да Тарабош мора бити њихов, јер он је кључ Скадра, за којим они толико теже да га се дочепају и противу воље Европе, која им поручује, да им га неће уступити...

ГЛАВА СТО ЧЕТВРТА
Лондонска конференција мира

Заказано примирје ближи се крају.

На бојном пољу се чине припреме са обе стране, тако, да нема изгледа да ће до мира доћи.

Док су представници балканског савеза с правом захтевали, да им се уступи Скадар, Једрене, Јањине и један део северне Албаније, турски делегати се томе опираху, наравно, сигурно беху наговорени од које велесиле, јер они у оном положају нису били у стању да се опиру, ма какви захтеви да беху постављени. Већ су рачунали на нечију помоћ у одсутном тренутку.

Кад видеше да опирање беше узалудно, тада прибегоше лукавству, да преговоре одуговлаче а за то време, да своју снагу на бојном пољу принове и оснаже са анадолским трупама.

Изговарали се, да немају потпуно одрешене руке и да о сваком закључку претходно морају да известе своју владу у Цариграду, тражећи све нове и нове инструкције за преговоре.

Време је одмицало, али преговори осташе још увек на једном те истом месту.

После дугих преговора, најзад турски делегати пристадоше, да Бугарима уступе један део Једрена а други део да задрже себи.

А што се тиче Скадра и северног дела Албаније, просто не хтедоше ни да чују.

У питању Скадра и северног дела Албаније ту се отворено изјаснише и силе Тројног Савеза да су одлучно противне овоме.

Шта више, рекоше да је узалудно проливање крви око Скадра, јер оне никад неће дозволити, да овај град икад припадне било Црној Гори или Србији.

Што се пак тиче Једрена, због чега се не погодише бугарски и турски делегати, силе Тројнога Савеза заузеше таково становиште, да ово питање мора да се реши оружјем.

Представници балканских савезника, беху до врхунца огорчени оваковим држањем сила Тројног Савеза.

Одмах послаше својим владама опширне брзојавне извештаје, тражећи од њих упутства, шта даље да чине.

Бугарски делегати унеколико беху задовољени јер им се загарантовало, да им се неће правити сметње, ако Једрене оружаном силом заузму. Ово је за њих био добар мамак, да се у осталим питањима и не показиваху довољно енергични, као што би то требали да чине, прави и искрени савезници, када виде, да се њиховим савезницима, тако очита неправда наноси.

Истина, и у питању Јањине, силе Тројног Савеза не беху противне, да иста припадне Грцима, ако је они, буду оружјем заузели. Но ипак, зато се Грци не показаше толико себични и неискрени према својим савезницима Србима и Црногорцима — [671] као Бугари. Остадоше и на даље верни и доследни својим савезницима.

Држање бугарских делегата, хрђаво је утицало на владе — Србије и Црне Горе.

Под тим утиском, Пашић, председник српске владе и министар спољних послова, био је врло забринут, јер је у томе предвидео, да Бугари играју дволичну улогу. Но као стари и искусни дипломата, Пашић се није ни за часак поколебао. И у тако тешком и мучном политичком положају Пашић је нашао излаза.

По његовом мишљењу, требало се повиновати и респектовати захтеве и закључке великих сила. А као разлог томе, навео је, да није рад да Србија и Црна Гора буду онај угарак, који је требао да потпири велики европски рат.

Рачунао је, да ако би до овога дошло, ко зна, какав би био исход овоме, а то би значило стављати на коцку не само најновије успехе рата, већ и читаву земљу, ту тековину Србинову кроз читаво столеће, стечену силним и неизрачунљивим жртвама Српскога Народа.-

Ето, тако је рачунао и израчунао хладни и промишљени српски дипломата Никола Пашић, који је својим политичким радом, надмашио многе европске дипломате, изненадивши их стварањем балканског савеза, за којим су Балканци вековима чекали и сневали.

Тај правац и држање Пашић је препоручио и црногорској влади па и седоме краљу Црне Горе Николи I.

А поред овога је Пашић напоменуо, да се о тој [672] самој ствари саветовао и са Хартвигом, руским послаником на српском двору. Уверавајући братску владу и седога краља, да се овај, у много случајева показао, као искрен и прави пријатељ српскога народа. Јер, одкако је он посланик моћне заштитнице Словенства, на српскоме двору, спољна политика Русије окренула је други правац, у корист српскога племена.

Истина, који посматраше ову ствар површно, а беху загрејани патриотским жаром, донекле се љутили и пребацивали Русији и њезиној политици, што се тако и сувише млитаво показала на лондонској амбасадорској конференцији. А они, који читаву ствар примише хладно и реално, беху се помирили и сугласили са држањем Русије и Пашића. Јер ови су положај са дубоким размишљањем размотрили, рачунајући, да оно, што се сад не може постићи, временом ће се учинити, као што српска народна пословица вели: „Тија вода брег рони“.

Када је краљ Никола чуо предлог српске владе, био је разочаран, мислећи, да ће Србија повући своје трупе испод Скадра. Но, када је добио извештај, да Србија то и не помишља чинити, већ да му оне трупе ставља на расположење и оне спадају под његову личну команду, онда је стекао поново уверење, да у држању српске владе нема ничега закулисног и да је искреност савеза још увек на чврстој основи.

Када су представници великих сила учинили заједнички демарш на цетињском двору и код владе црногорске, поднели су ноту у питању Скадра. У ноти се захтевало, да Црна Гора одустане од Скадра, [673] јер је узалудно проливање крви, пошто оне никад неће и не могу дозволити да Скадар припадне Црној Гори.

Краљ Никола саслушавши ноту представника сила Тројнога Савеза, на исту им је одговорио:

— Узимајући вашу ноту на знање, господо, ја у њој ништа друго не видим, до ли непријатељско расположење, како према мени, тако исто и према целокупном моме драгом народу, који је под зидинама Скадра пролио потоцима драгоцене крви; и сад када је Скадар на прагу пада, хоћете да нам ускратите право на њега, које је мој народ драгоценим животима то право искупио. Жао ми је, али ову представку великих сила не могу примити као свршену ствар, јер полажем наде да ће и силе европске увидети нашу праведну ствар и окренути други правац и друго држање према нама — а на то ме гоне, да овако поступам, оне силне жртве које падоше под Скадром. Када бих се Скадра одрекао, не бих имао мирна сна. Скадар не напуштам, јер он је тесно везан у питању екзистенције, како моје, тако и читавог дома мог. А када Скадар буде у рукама мојим и моје храбре војске, тада ћемо се поново разговарати.

Говорећи ово, седи краљ беше сав блед у лицу а по уснама, које дрхташе за време говора, очевидно се видело, да је био љут до крајности.

По свршеном говору, краљ се, лако климнувши главом, опрости са представницима, окренувши им леђа, оде у свој кабинет.

Представници европских сила, разиђоше се, те [674] још тога дана известише своје владе о мишљењу и држању Црне Горе у питању Скадру.

Уједно затражише од својих влада нова упутства за даље кораке.

А краљ Никола са владом је још истога дана у двору одржао министарски савет, на коме закључише, да се свом снагом, по цену највећих жртава и у најкраћем времену, морају Скадар и преко воље Европе заузети.

ГЛАВА СТО ПЕТА
Писмо испод Скадра

Сутра дан после одржане седнице друштва „Уједињење или Смрт“, Стојанка се спремала да пише своме веренику, мајору Жарку, шта су решили на ужој седници, као и о најновијим гласовима, који круже у политичким круговима.

Уједно му је хтела да јави, да гледа што пре да добије одсуство, пошто шира седница друштва, мора се одржати у што краћем времену; пошто сам развој догађаја то захтева. А уједно, хтела му је да предочи и њезино мишљење у погледу попустљивости српске владе, јер по њезином мишљењу, то попуштање је и сувишно, те томе види неодлучност Српске владе.

Баш у тренутку, када је села за писаћи сто, уђе Анђа са писмом у руци:

— Госпођо, писмо сте добили!..

Стојанка се окрену, пруживши руку да прихвати писмо.

— Од господина Жарка је, познајем по рукопису — радосно узвикну Анђа, предајући писмо Стојанци.

Стојанка, примивши писмо, даде руком знак Анђи да иде; за тим брзо и нестрпљиво отвори писмо свога вереника.

Отворивши писмо, прво га загледа са свију страна и тек тада га поче у себи читати:

»Драга моја Стојо,

Здрав сам што и теби желим. Писмо твоје примих и рузумех све.

Јављам ти, на жалост, да ми је апсолутно немогуће доћи на ширу седницу друштва. Тражио сам одсуство, али га нисам добио. Узрок је овоме, што се ово дана спрема општи јуриш на Скадар, пошто је примирје већ истекло према уговору. Да сам за ово знао, да стојимо пред тако одсутном ствари, одсуство не бих ни тражио. Сад и сам осећам, да није лепо од мене што сам га тражио, јер предпостављени могу тумачити, као да сам се хтео извући испред овако тешке и погибељне дужности. Значи, да би на просто могли тумачити мој поступак као кукавичлук, што мени као српском официру не импонира, а нарочито мени, што сам у више махова засведочио и показао, шта је дужност сваког свесног српског официра.

За обећано писмо, ради опширног описа путовања стрпи се, јер у овом моменту ми је апсолутно немогуће тако детаљно и опширно писати, јер сам сваког тренутка везан дужношћу.

Жалим што нећу моћи присуствовати широј седници друштва, јер би на њој имао много штошта да изнесем. Но зато теби стављам у дужност да изнесеш моје мишљење пред седницу.

Наиме, мени се не свиђа и не допада држање наше владе у политичком држању. Ја видим очевидно, да се она и сувише показала лабава и попустљива [677] према захтевима велесила. Ено, Бугари у питању Једрена запеше и не попуштају. А како видиш, велесиле видећи одлучно држање њихових делегата, најзад пристадоше, да Једрене припадне њима, разуме се тада, када га буду оружјем узели.

Нама је учињена голема неправда, стварањем преко ноћи автономне Албаније.

Ти знаш врло добро какве муке, тешкоће и жртве је поднела наша војска, док се пробила кроз оне дивље и непроходне албанске кланце док је избила на на давно жељено Јадранско Море, које је по нас животно питање. Па зар сад, после толиких жртава и херојских подвига, када је све ово у нашим рукама, на прохтев извесних наших противника све ово да тако олако напустимо.

У мени кипи — у мени ври... И не верујем, да би ми ико могао предпоставити какве стварне разлоге, да интерес наше отаџбине захтева толику претерану попустљивост. Да сваки осећа онако, како ја осећам, пре би радо пристао да нас све збришу са земљине кугле, него толику попустљивост и слепу покорност да покажем према онима, који нам све друго желе, само добро не.

У осталом, можда сам се ја и сувише затрчао, а то је услед тога, што сам огорчен, јер видим, да нам нису пријатељи ни они, којима ми и сувише учинисмо, а који ће нам читавог века бити дужници — разуми дужници и ништа више. Ти већ можеш мислити кога ту подразумевам. Не волем да будем пророк, но према држању бугарских делегата на мировној конференцији у Лондону и Даневљево кокетовање [678] на више страна, то у мени изазива сумњу и неповерење у искреност савезничку.

Дај боже, да се ја у своме веровању и сумњи разуверим.

На послетку, ви на састанку, ипак вам препоручујем, да свестрано испитате и размотрите догађаје, те да хладно и дипломатски заузмете становиште према влади у коју ја ни за часак не сумњам, да није верно и искрено послужила и служи отаџбини својој.

Имајте на уму да су и ти људи у врло незгодном положају. Како сам разумео, њима је стало да сачувају бар извесне тековине, јер су прозрели и увидели смер извесних моћних чинилаца, те према томе и своју спољну политику морају да удешавају.

Као и нами тако и братској нам Црној Гори, они, те исти, нанеше неправду у питању Скадра. Но седи и витешки господар Брда, тврдо је одлучен да Скадар узме, па макар га после морао и предати. Читала си без сумње његов одговор представницима великих сила, приликом поднашања њихове представке у питању Скадра.

Алал му вера!.. Штета је само што нема већу силу на расположењу...

Поздрав свима и желим успешан и плодоносан рад.

А тебе грли твој

Жарко“.

Прочитавши писмо свога вереника, Стојанка није ни часа часила, већ му је одмах одговорила, да оно мишљење, које јој је он изнео, то исто и [679] она заступа, те ће га на широј чланској седници изложити и подупирати. А детаље са седнице опширно ће му јавити.

Писмо је било опширно, око кога се Стојанка дуже времена задржала.

Таман се Анђа вратила с поште, један фијакер стаде, и једна непозната млада, лепа и елегантна дама упита Анђу, да ли је госпођа Стојанка код куће?

На пријаву Анђину, Стојанка изађе у двориште, и на њено велико изненађење угледа пред собом Катарину...

ГЛАВА СТО ШЕСТА
Канонада Једрена

Већ су разаслате позивнице члановима друштва „Уједињење или Смрт“, за ширу седницу.

Први који је допутовао, био је млади артиљеријски поручник Николајевић. Чим је дошао у Београд, право са жељезничке станице упутио се Стојанци.

Дошавши кући Стојанчиној, замишљао је, да ће код ње затећи још кога, па кад је видео да остали не стигоше, приметиће:

- Зар ја први дођох?!

— У име Бога, јунаци су свуд и на сваком месту први — добаци му Стојанка пружајући руку у име поздрава.

После поздрава Стојанка га уведе у салу, где се обично одржавале седнице.

Између њих двоје разговор се у почетку водио у ствари седнице као и о значају исте. Доцније се прешло и на остале ствари па и на бојно поље, о ратним подвизима и држању српске војске испод Једрена.

Најзад га Стојанка умоли, да јој исприча бар један случај борбе, јер он, не само као посматрач, већ и као учасник, умео би, и знао да јој да јасну слику ратних страхота.

На молбу Стојанчину Николајевић не имаде куд већ рече:

— Баш пре кратког времена била је општа канонада опсадничке војске на Једрене. И тај догађај никад нећу заборавити.

— Причајте! — Навали Стојанка.

— Ноћ беше мрачна, — настави Николајевић — небо црно. Не, то управо не беше небо, то беше једна језовита, једна бездана пучина без краја и конца; а из мрачних понора светлуцале су поједине звездице.

И ако нисмо знали, ипак смо сви слутили, да ће се баш те ноћи, догодити нешто страшно али и величанствено. Час по час Турци нам слаше електричну светлост својих рефлектора.

Док у 11 часова не отпоче прва пешадијска борба на нашем сектору, која се за час разви на читавом фронту, јер Турци беху покушали општи испад на свима положајима.

Замислите, кад пуца убрзаном паљбом сто хиљада пушака, што наших, што турских а да та паљба траје тако непрестано скоро цео сат, док пешадијску ватру није загушила ватра страшне артиљерије.

И доиста, не потраје мало, а иза оног мрког небесног простора, са Југоисточне стране Једрена, око позиције Папаз-Тепе, поче да игра чудновато, час црвенкаста, час љубичаста а час бљештећа, бела светлост, праћена страховитом грмљавином, проламала још страховитијим тресцима турских опсадних топова, чије гранате и шрапнели беху нама намењени.

С те стране простора око Једрена светлост поче да се по небу прелива у стотину разних боја док одједанпут, са стране, стадоше избијати некакви, час мањи час већи светли букови. Неки од њих су допирали чак до половине. На тој страни простор око Једрена као да беше оперважен неком, као крв црвеном траком из које су на све стране избијали фосфорасти — светли млазеви, чији су се врхови повијали час на једну час на другу страну, сипајући више наших глава гранате и шрапнеле. Каквих ту није било слика и облика!.. Неки су личили на горостасне расцветана лале, други опет на цвргласте жалосне врбе, трећи на повијен шевар и ситу, а неки на растресита пламена повесна.

За мало време па је цела артиљерија опсадне војске почела да дјејствује, на коју је реагирала турска артиљерија са свију позиције и утврђења. Једновремена и за пуна два сата непрекидна пуцњава из 700 топова чинила је, да човеку помрача свест.

О, само да вам је знати, како су страховити ти топовски огњени вали, ти пламени њихови букови и ерупције, чинило се, да ће земља, на којој смо ми стајали отићи сва у понор.

Обе артиљерије својом ватром златиле су оне чудесне обличне слике, и прилике по небу, што су једна преко друге гоњене неком невидљивом силом, а њихова површина (преко 50 километара) преламала се и одсијавала у небројено боја — боја зеленкасто-жућкастих, руменкасто-плавкастих, љубичасто-блиставих, а после се све то стапало у неку [683] чудесну призму, из које сипа као какав вулкан хиљаде других боја...

То беше чудесни букет од боја и њихових преливања. Све је то давало величанствену слику, непрегледнога, страховито узбрканога океана од растопљеног злата, посутог блиставим песком од смарагда, рубина и брилијанта.

Мени се чинило, као да из топова огњених на све стране плину један страховит океан, па поче плавити ону целу мрачну и црну небесну пустињу, из њих сташе шибати горостасни пламенови, а цео простор око Једрена страховито се узбурка и потресе. Мени се чинило, да су и оне неколике звездице небесне неописаном брзином полетеле, овоме пламеном океану, да се у њ утопе.

И ова страшна канонада, чинило ми се, да је потресла цео простор све до Цариграда, па и сам Цариград. А за Мустафа-Пашу и да не говорим. Тамо су се тресле све куће као да је највећи земљотрес. Сутра дан ни у једној кући није било прозора, који није био прснуо. Све се око нас претворило у један ватрени океан, чије крајеве нису могле догледати наше очи. То беше један неизмеран хаос, састављен из огња, и оних помамних распрскавајућих стихија, што једна другу потискују, што једна другу не трпе, прогоне — што једна другу прождиру!.. Површина овог ватреног хаоса просто се не да описати. То управо и није била површина, већ некаква ватрена помама. Она се није само таласала, већ су њени вали запљускивали сам небесни зенит; она је јаукала, фијукала, врила, пенушила, кипела, а њени пламени кључеви достизали [684] су до самог свода небесног. Најпре се разјапе страховита огњена ждрела, па онда из њих, муњевитом брзином бљуну пламени букови, који својим распрскавајућим материјама покрију цео простор, око нас и над нама.

Шта Давалагири, шта Кордиљери, то су према џиновским валима овога помамљеног пламеног топовског океана — мајушне борице, што их вечерњи зефир набира на огледалцу, каквог тихог језерца. Па онда, она писка, оно фијукање из грла 700 топова, она демонска помама, хоће из темеља да покрене и земљу и васељену, па оно језовито проламање артиљерије, као да је испуњавало читаву васељену.

Наједаред као да надземаљска сила целу земљу из темеља заљуља... Најпре као да се милијон громова у један душак проломи, и за тим нам се учини, као да се цео овај пламени океан у једном трену ока на двоје расцепио, или боље рећи, као да нека паклена неман из њега разјапи своје џиновске чељусти, у намери, да цела небеса прождере, али у исти мах рекао бих, из тога живог ждрела покуља цела ватрена утроба овог земаљског чудовишта, од огња и пламена, па се онда стаде цепати у хиљаде хиљада пламених стубова, који се џилитнуше као неке страховите илузије, право горе небесном зениту и ту се о њега разбише у милијоне блештећих пламенова, те њима покрише цело небо, док се не спустише на земљу, више наших глава...

— Боже страховит ли је то призор био! — [685] узвикну Стојанка, грчећи се на столици, седећи на супрот младом поручнику.

— То беше одиста — настави поручник — неки чаролијски, не, него божанствени ватромет са хиљадама хиљада ватрених стубова, обојених тисућима разноврсних боја, о којима ви, што тада нисте били под Једреном ни појма немате.

— Ужас! — поново узвикну Стојанка — Човеку ум да стане од страхоте.

— Да, да, — настави поручник — у томе је тренутку српска артиљерија запалила турски магацин, са артиљеријском муницијом, која је у оном тренутку експлодирала свом силином и свом снагом својом...

— Грозно је то! — примети му Стојанка, а у лицу пребледе као да је мука ухватила.

— Па и није. Човеку одмах у почетку само заглуну уши, трема га пређе, а само присебнији, осећају, како им се земља тресе под ногама, а остали и то не осећају већ механички, као нека машина се крећу и врше своју дужност, према краљу и отаџбини својој.

После још краћег разговора, поручник Николајевић се диже, а Стојанка му се на поласку захвали на исцрпном причању, уз напомену, да то вече дође на чај, где ће се искупити и остали чланови, који допутују, да одрже пред конференцију.

Кад је Николајевић отишао, Стојанка остаде у салону наслоњена на сто, размишљајући о ратним страхотама и подвизима српске војске, која, далеко од својих милих и драгих лије крв, бори се искрено и одано, као верни савезник, не знајући, како ће им се све то доцније наградити...

ГЛАВА СТО СЕДМА
Тајанствени утопљеник

Доласку Катаринином Стојанка се обрадовала, и ако је баш у тај мах имала пуне руке посла, око припреме за ширу седницу друштвену.

То читаво по подне је провела у разговору са Катарином, која јој је изнела смер и покушај Оберкнежевићев. А поред тога јој је показала и писмо које је добила од Оберкнежевића, пре његова одласка из К.

Напоменула је Катарина Стојанци још и то, да Оберкнежевићев поступак и његов разлаз са његовом женом, која је по њезином мишљењу, ваљана и добра душа, није то заслужила — пољуљана је у веру у брак и да од оног тренутка јој мушки не стоје на оној висини на којој је она њих замишлала.

Стојанка је одмах из речи Катариних видела куда ово наводи, с тога јој одмах рече:

— Е, драга моја, немојте ви одмах све људе гледати кроз црне наочари. Ако је Оберкнежевић такав, не морају сви мушки такови бити. У осталом, ја сам још пре доста времена о њему извештена, да он баш није најбољег владања и да друштво, у коме се кретао врло је сумњиво. Један из тога друштва, овде је ухваћен као шпијон а последице и заслужена [687] казна неће га мимоићи. А што се тиче Радојковића, то је јединствени карактер, каквих данас врло мало има у редовима данашњег друштва. Ви Радојковића познајете само по слици, а када се будете састали лично, на први поглед и при првом разговору, ви ће те одмах увидети разлику...

— Судбина Оберкнежевићеве супруге, толико ме је поразила, да бих радије остала и даље да овако самујем, него да морам да испијем такову чашу жучи живота. То би за мене било грозно. Зар онај, кога би ја свом душом својом волела и предала му се као дете мајци, па од једном тај да ме једнога дана напусти, заборави и охладни према мени.. О, то би било ужасно!.. Ја после таког удара не бих могла живети!.. Верујте госпођо не!... Иза ових речи Катарини се очи засветлише и две три крупне сузе се скопрљаху низ образе.

— Умирите се драга моја! — Тешила је Стојанка Катарину — Ја вас потпуно разумем. Но ту ствар не треба одмах тако трагичном сматрати. У више случајева су баш саме жене иницијативу пружале мужевима, да ови према њима охладне. Од жена највише зависи чврстина, постојана и трајна љубав брачнога пара. И ја, само жене могу да сматрам узрочницима овакових породичних несрећа. Но не оспоравам ни то, да и код људи има кривице у овоме. Али свако таково зло потиче бар у већини случајева од жена. И ако мислите да икад постанете домаћица, не треба да се плашите, јер људи су глава у кући а жена је врат на коме глава стоји. Често врат хоће главу да окреће и на ону страну која стоји у противности њему самом. Не треба људима [688] дати повода да се отуђују и да хладне према кући, према жени. А Радојковић је, кажем вам, редан карактер људи, који би вам баш импоновао. И уверена сам, да би сте у животу погодили стазу којом би заједно целога века ишли. Темпераменат ваш и његов јако је сличан један другом, а то је у браку један од главних узрока за гаранцију брачне среће.

Још дуго су разговарали и Стојанка је стално уверавала Катарину, да брак и срећа у њему зависи само до разумевања живота. А ко разуме и схвати живот, не треба да га се плаши.

Док су били у разговору, Стојанка је међувремено послала Анђу по Радојковића, који је предвече дошао.

Катарина је Радојковића по слици одмах познала и кад је овај ступио унутра била је врло збуњена, што је Стојанка на први поглед и приметила.

После упознавања и дужег међусобног разговора, Катарина се уверила, да Стојанка хвалећи Радојковића, није ништа китила, улепшавала и претеривала.

Између осталог Радојковић им је испричао један догађај који је занимао све полицијске органе. Наиме, да је неки непознати, већ се неколико дана бавио у престоници, обијајући прагове разних државних звања тражећи службу. Но, у недостатку извесних квалификација и докумената свуда је одбијен. А кад је пао полицији у очи, ова је почела да мотри на њега. Овај када је то приметио, једно вече на савској паробројској станици, покушао је [689] да ускочи у последњи пароброд који је одлазио из престонице.

На његову несрећу оклизнуо се и између лађе и штека пао у воду. Један матроз је приметио да се нешто црно откачило са лађе и бућнуло у воду.

Матроз је то одмах пријавио капетану, а овај је наредио онима на штеку, да обиђу чамцем око штека и да чакљама разгледају.

Читав сат људи су чаркали чакљама око штека но све беше узалуд.

— Да ли се дознало, ко је та личност? — запита Стојанка Радојковића.

— Још не. Када га буде вода избацила, онда ће се без сумње сазнати. — Одговори јој Радојковић, а по том се окрете Катарини:

— Госпођицу ова тема не занима, то примећујем по изразу лица. Онда боље пређимо на што друго, занимљивије, веселије теме, које одишу животом а не сентименталношћу.

После краћег разговора, који је био зачињен и здравим хумором, у чему је Радојковић изобиловао, Катарина и Стојанка остадоше саме, јер их Радојковић око шест часова мораде напустити, услед врло важног и неодложивог званичног посла у министарству унутрашњих послова.

На поласку му Стојанка добаци:

— Надам се, да ће те сматрати за дужност да још вечерас натраг дођете, јер госпођица већ сутра се враћа.

— О, молим — одврати Радојковић салутирајући — та дужност, за мене је врло пријатна и [690] радо бих се осећао да сам стално у служби оваке дужности — при томе Радојковић намигну на Стојанку показавши прстом на Катарину, која је овога тренутку стидно оборила главу, знајући да се то на њу односи.

Радојковић видећи да је овим довео Катарину у неприлику, брзо изађе на поље затворивши нагло за собом врата.

Пошто је Радојковић отишао, на питање Стојанчино, Катарина изјави, да јој се Радојковић допада и да већ сад предвиђа да би с њиме могла бити срећна и да већ сад он пружа гаранцију човека иако веселе нарави, опет зато озбиљна и за живот спремна.

Катарина је то вече остала код Стојанка, где ]е и преноћила.

У вече је дошао Радојковић, где су поред чаја провели читаво вече у пријатном разговору, а том су приликом, Катарина и Радојковић, пред Стојанком дали једно друго реч да се једно другом допадају. А верење, уговорише, да ће се обавити у К., где ће Радојковић доћи са Стојанком и њезиним вереником, када се овај буде вратио или бар дошао на одсуство.

Сутра дан Катарина се враћала кући потпуно задовољна. На жељезничку станицу су је испратили Стојанка и Радојковић.

Пре поласка воза стајали су на перону станице. Један полицијски писар приђе Радојковићу и салутирајући му рече:

— Избацила вода леш онога, што се код штека удавио.

— Где га избацила?

— Тамо негде испод Вишњице.

— А да ли се зна ко је?

— Кажу да је шпијун — рече писар а при том извади бележницу — имам му и име прибележено, зове се... Јова Оберкнежевић.

Катарина и Стојанка чувши ово пребледише и занемише.

Воз даде знак а Катарина се журно опрости и успне у вагон.

Пошто је села, дубоко уздахну и прошапта:

— Шта ко чини, све себи. — Ове речи беху намењене трагичној судбини Оберкнежевићевој.

ГЛАВА СТО ШЕСТА
Шира седница удружења „Уједињење или Смрт“

Освануо је дан, када се имала одржати седница удружења „Уједињење или Смрт“.

Сви чланови, осим неколицине, који се телеграфски извинише, беху стигли у Београд у заказани дан.

Они који се извинише, сви су се налазили на положајима испод Скадра, где се налазио и Стојанчин вереник мајор Жарко.

Одсутни, сви без разлике у извини изразише свој пристанак и сугласност закључака како већина нађе за добро, пожеливши успешан и плодоносан рад конференције.

Тога дана Стојанка је имала пуне руке посла. А Анђа је цели боговетни дан трчкала по читавој престоници, разносећи писма од једног до другог члана удружења.

У вече око седам часова, почели су се купити све један по један члан удружења, тако, да ником то не би пало у очи и евентуално, да не би седница била осујећена.

Први је дошао млади артиљеријски поручник Николајевић. А одмах за њим дошао је Радојковић, који је своје званичне послове благовремено посвршавао.

За овима дошли су: мајор Здравковић, мајор Борисављевић, потпуковник Милошевић, капетан Јаношевић; поручник Павловић, мајор Милићевић, потпуковник Продановић и најзад капетан Радаковић.

Тачно у осам часова, у заказано време, стиже и последњи члан, који је најавио свој долазак — капетан Николић.

Стојанка их је све редом предусрела весела и расположена као никад до сад.

А како не би. Толико време прође, те се није видела ни са једним од ових њезиних пријатеља и родољубивих садругова, једне те исте родољубиве заветне мисли.

На њиховим опаљеним лицима могла је јасно прочитати, да су ови, за више од пола године проведене на бојном пољу у тешким и одсудним тренутцима много, врло много претрпели и мушком дурашношћу издржали.

Но, зато ипак, могла је јасно видети, да ти људи, све те ратне тешкоће и подвиге, сносили су са великим пожртвовањем не узимајући у обзир своје личности, јер им пред очима беше циљ и част своје отаџбине, као и ослобођење потиштене браће своје, петвековног робља, које процвиле и пропишта под игом и тиранском владавином азијатских зулумћара.

На њиховим лицима ипак се могла опазити и нека неусиљена свежина и раздраганост, бар у овој прилици, када се састадоше после толиких мука и невоља.

Док једни беху под Једреном, други се задржаше [694] у Скопљу, Призрену, Битољу и другим местима у новоослобођеним крајевима, једино што у њиховој средини не беше оних који се налазе под Скадром.

Браћа се међусобно приватно разговараху о својим доживљајима у борбама и у доколици шта су све видели, чули и преживели.

Било ја ту расноврсних причица, анекдота, језовитих описа а бога ми било је и такових досетака и хумора, који се не дају измислити ни зачети у главама најдуховитијих хумориста. Па ипак ови људи су живи сведоци, који су све то својим очима видели и својим ушима чули.

Када је на часовнику избило девет, Стојанка прекиде жагор и разговор, који се био до врхунца развио:

— Господо и браћо! Ја мислим, да је већ време да отпочнемо, пошто смо сви на окупу а време одмиче.

— А где су остали? — Упита капетан Јаношевић, погледавши око себе, видећи да су неки чланови одсутни.

— Остали, који су одсутни послали су писмене или телеграфске извине, да не могу услед својих дужности присуствовати — рече Стојанка — а то су они, који се налазе под Скадром.

— А какав је узрок да су данас баш само они одсутни? — упита поручник Павловић.

— Кад отпочне седница господо, прочитаће се њихове извине и из њих ћемо најбоље видети узрок њиховој одсутности. — Надовеже потпуковник Милошевић, седајући на фотељу.

— Да отпочнемо!.. Да отпочнемо!., — захори се из више грла.

Када се граја мало утишала и сталожила узе реч Стојанка:

— Браћо!.. Пре него што отпочнемо, потребно је да се за вечерашњу седницу изабере председник, као што се то увек при свакој седници практиковало...

— Предложите ви сами. — Добацише јој више гласова.

— Ја са моје стране предлажем за председника данашњег састанка — потпуковника Милошевића...

— Живео!.. — захори се као из једнога грла.

— А за перовођу — Настави Стојанка — предлажем поручника Николајевића.

— Живео! — и опет се захори као из једнога грла.

Изабрани часници, после једногласног избора заузеше своја места.

Председник потпуковник Милошевић заузевши своје место узе реч:

— Браћо!.. Захваљујући вам се на поверењу, које ми овога тренутка указасте, пре него што би прешли на дневни ред, не могу да пропустим прилику а да овде на овоме месту не истакнем следеће: Право је и света нам дужност и част српских официра налаже, да устајањем одамо пошту онима, који падоше тамо на бојном пољу, борећи се са нами раме уз раме. Онима, који осветише Косово; [696] онима, који Душанов Призрен и Скопље после толико векова повратише натраг; онима, који освојише Марков Прилип; онима, који на Битољу у оној невероватној битци издржаше и показаше уникум човечје снаге и издржљивости; онима, који се пробише кроз непроходно албанске кланце и избише на давно жељено море — на Адрију. И најпосле онима, који падоше под тврдим и неосвојивим бедемима Скадра и Једрена...

Иза ових речи, сви чланови на ноге скочише, а на њиховим лицима се могла прочитати нека узвишена сета и достојанство. Њихова лица у томе тренутку изгледаху бледожута као восак, коса уздигнута на више и мрки погледи јасно говораху да су сви од реда у овом тренутку били изван себе, од узбуђења и узвишеног осећања према сенима њихове браће, њихових другова који падоше на бојном пољу.

— Заветна мисао Србинова — настави потпуковник Милошевић — донекле је приведена у дело. А сваки од вас, браћо, зна и појми да ни једна узвишена идеја, узвишени досадањи снови Србинови нису били лако остварљиви, јер беху скопчани са огромним жртвама, а поред тога морало се чекати згодно време. Са жртвама се увек и рачунало али се имало у обзиру и то, да ако треба жртава, да се принесу на жртвеник, али оне не сму бити узалудне...

— Тако је!... Тако је!... — Одобраваху остали.

— Па, прелазећи на сам рад данашњег нашег [697] састанка, палим друговима, јунацима и херојима српским кличем из дубине душе: „Слава им!“ „Лака им српска земља!“

— Слава им!.. Слава им!.. — Захори се са свију страна.

После овога, председник Милошевић седне, што и остали чланови учинише. За тренутак само настаде тајац.

— Господо и браћо, — настави председник — на дневном је реду: прва тачка, државне политичке прилике и држање владе у погледу њезине спољне политике; а друга је тачка општа питања и предлози...

После ове изјаве председникове, Стојанка затражи реч пре дневног реда:

— Браћо! На примедбу једнога члана, да сви чланови удружења, који остадоше у животу, нису на данашњем скупу, стављам вам до знања, да су се писмено извинили.

Њихов изостанак правдају тиме, што нису могли добити тражена одсуства, пошто њихова војна одељења која се налазе под Скадром, ово дана треба да реше питање Скадра. Значи, да сваког тренутка се очекује општи јуриш. А ви бар знате, да том приликом потребује сваки војник а камо ли официр. Одсутни су ови: Мајор Жарко, који је послао опширно писмо и препоручио какво становиште да заузмемо у првој тачци дневнога реда; даље, капетан Божић, поручник Живановић и капетан Белић, сва четворица се налазе под Скадром. С тога би молила, да чланови присутни њихову одсутност узму на знање.

На упит председников, да ли се одсутност њихова узима на знање, једногласно се изјаснише, да се узима.

После овога се прешло на дневни ред.

Први је узео реч на дневни ред мајор Борисављевић:

— Браћо! Ја хоћу да констатујем, да се наша отаџбина налази у врло тешким политичким приликама.

Ено, мировна конференција у Лондону нанела нам је и наноси толико неправде, да сваки онај, који се осећа не само Србином, већ који је учествовао у овом исполинском и ослободилачком рату, тај може осетити тежину неправде, тај се мора до дна душе наћи увређен.

Нећу овде да вам набрајам све те неправде, пошто сам уверен, да их свако од вас, браћо, врло добро зна.

Хоћу да приметим и то, да се мени лично не допада држање руског амбасадора на мировној конференцији у Лондону. Он се врло мало заузимао и штитио интересе наше отаџбине, која је његовој домовини најближа и најпреча.

Да ли је то кукавичлук, политичка немоћ или му уста запушавају какви изгледи и компезације, па сад у мутном лови на другој којој страни на рачун наш у корист његове отаџбине, чији је он представник.

А што се проносе гласови, да је петроградски император веома мирољубав човек и да није рад, да баш он буде тај, који ће да убаци жар у труло буре Европе, напуњено барутом.

То још могу да верујем.

Али упада јако у очи, да ту мирољубивост не испољује и тамо, где су у питању интереси наше савезнице Бугарске, већ само тамо, где су у питању интереси Србије.

Ено, Бугари ће добити тражену граничну линију коју су предложили, са врло незнатним изменама. Но, за то им се даје право на Једрене и одштета на другој страни. Ту другу страну, сигурно подразумевају Битољ, Велес а вероватно и само Скопље. Ово није више тајна, јер неки бугарски дрекавци истрчаше са сличним изјавама, да они с правом аспирирају на те градове и да ће им Србија после свршеног рата и предати...

— Још и то!...

— Охо-о!...

— Никада!...

Такви и тима слични усклици присутних, прекинуше за часак говор мајора Борисављевића, а лица им беху ужарена а очи севаху неком дивљом оштрином. Беху љути и увређени до крајности.

Када се присутни мало примирише, Борисављевић настави:

— Браћо! Док се Бугарима то пружа, од нас се одузима и оно, што смо нашом драгоценом проливеном крвљу стекли и на чега, по цену огромних жртава полажемо право.

Ено, нама се не даје ни онај минимални захтев, у питању изласка на море, што је по нас и нашу отаџбину питање опстанка, питање живота. Пашић је европску дипломацију довео у теснац, када је од њих измамио признање, да је море, питање егзистенције [700] Србије. Но и поред тога признања остадоше при првобитној одлуци својој а на штету наше отаџбине.

Поред овога, на западу повукоше тако неприродну граничну линију, где ћемо стално имати сукоба и вечито бити на ратној нози, те ћемо морати да држимо дуж целе те границе јака војна појачања, која ће нашу државу стати огромних материјалних жртава.

Ту исту неправду осећа и братска нам савезница Црна Гора.

Приликом последњег демарша, представници великих европских сила на Цетињу, отворено су захтевали, да се Црна Гора одрече Скадра, пошто њихове владе никад неће дозволити, да овај припадне Црној Гори. На све ово, они, који су позвани да интересе наше узму у заштиту, не само да то не учинише, већ се просто оглушише и окренуше главу од нас. Признајем, да се наша влада данас налази у врло тешком и мучном положају, јер се данас налази готово усамљена. Но, ипак, у њезином држању видим и поред ових наведених разлога, претерану попустљивост, што нами Србима, који смо нашим херојским подвизима задивили цео свет, не може импонирати.

Завршујући браћо, молио бих да сваки изнесе своје гледиште а на завршетку ћу поднети предлог у овој ствари.

После мајора Борисављевића узео је реч мајор Милићевић:

— Браћо!.. После говора мога предговорника, који је исцрпно изнео положај у коме се наша отаџбина [701] налази, а тако исто изнео је држање како владе тако и оних, који су упућени да штите наше интересе. Ја на све то имао бих да напоменем следеће:

Ми се осврћемо и осуђујемо онога, који нам је већ у више прилика показао, да је наклоњен више другима него нами. Али данас је главно то, да наша савезница, Бугарска, која је и писменим уговором обавезна, да чврсто стоји уз нас, а поред овога, ми смо је задужили, кад смо је материјално и снагом наше војске помагали и помажемо код Једрена, па ипак, ко дубље загледа у њезино држање, видеће, да је неискрена.

Њезини представници на мировној конференцији у Лондону, просто су се пасивно и хладно држали, где су били у питању наши интереси.

А поред овога, Даневљево кокетовање на више страна као и посете које је на извесним местима чинио, нису ни најмање повољне по нас. Јер у томе ја видим, прве кораке који воде на стазу неискрености савезничке.

С тога држим, да наша влада видећи то, сад се налази у још тежим приликама, па је силом околности, приморана на таку попустљивост, јер се и сама очевидно уверила у савезничку неискреност.

Пашић је овом приликом показао, да је стари и опробани политичар, који зна читаву европску ситуацију.

Истина је, да је на њега пре рата била повика у јавности да је лопов, цинцарин, бугарофил и друга погрдна имена су му подмећана.

На све то, он је ћутао и хладно отрпео све јер по његовом мишљењу, то је захтевао баш сам интерес наше отаџбине. Па и само наше удружење је било противно њему и његовим људима, јер смо држали, да све оно, што се у јавности износило, у ствари и постоји.

Сећам се једнога закључка, који се није у дело привео, да се Пашићу пошаље анонимно претеће писмо, да ако мисли, да државу доведе на ивицу пропасти, нека се причести и покаје грехе, јер у том је случају, главу ставио у торбу.

Браћо! Положај његов и његових другова је тежак и мучан.

Не мислим само његову личност да узмем у заштиту, већ његов рад, који је крунисан успехом у стварању балканског савеза, захтева, да га својски сви без разлике помажемо.

То захтева отаџбина и њезини интереси. А он и његови министарски другови не могу сносити одговорност за то, што представници наше савезнице, Бугарске, нису искрени и одани, већ играју дволичну улогу.

Уверен сам, да је и сам Пашић то увидео, али сад није згодан моменат, да се то питање износи на тапет. Ми треба и дужност према отаџбини налаже нам, да и ако смо принципијелни противници Пашићу и његовој околини, да га баш у овим тешким и мучним тренутцима помажемо, да се целокупна снага Србије сконцентрише и групише у једну целину, која би спољним непријатељима требала да отпор да.

Но, зато ипак сматрам, да и на даље треба бодрим оком да пратимо рад владе у интересу драге нам отаџбине.

Са своје стране предлажем, да не ометамо владу у њезином држању политичком, пошто сматрам да је у своме досадањом раду коректно поступала и извела онолико, колико је то до ње стојало.

На крају, мислим, да неће сувишно бити, ако упозоримо владу да буде према Бугарима опрезна и смотрена, јер брбљави и разметљиви Данев дао је за то повода.

После мајора Милићевића говорио је капетан Јаношевић.

Он се у своме опширном говору у главном сугласио са разлагањима и мишљењем оба предговорника.

Но поред овога, он се осврнуо на неискреност Бугара, велећи, да није само слушао већ се лично и сам осведочио онде, где их Срби обилно помажу чак и оним средствима и жртвама, које уговором нису ни предвиђене.

Надаље вели:

— У место да су нам захвални као правим и искреним савезницима, уместо старо зло и старе ране, да се новим догађајима и заједничким успесима трајно излече и за вечита времена баце забораву и запечати — оном заједничком проливеном крвљу испод Једрена — трајна слога и братска нераздвојна љубав, два народа и две државе које су једна на другу упућене.

Уместо свега тога, они не само да нису захвални, [704] већ дрско и несмотрено вређају. Потежу старо зло и раскопавају стару рану, на којој се тек последњих година, танка кора пролаза и оздрављења беше ухватила.

Спомињу Сливницу, зачикавају, омаловажавају и потцењују наше војнике. То само могу Бугари да чине и нико више.

С тога се слажем са предговорником, да би требало владу писмено упозорити, да према Бугарској буде обазрива, јер и моји наводи могу се узети као чињенице које пружају уверење, да влада према њима буде обазрива.

Иза говора капетана Јаношевића, сви су присутни учествовали у дебати. Сви су се готово подједнако изјаснили, одобравајући владину политику узимајући у обзир њезин тешки положај и некоректно држање извесних моћних чинилаца, који су упућени да штите интересе Србијине.

Једини, који се са мишљењем одвојио, био је млади артиљеријски поручник Николајевић, који је још врло млад и бујан па је просуо огањ-речи на владу због њезине претеране попустљивости и покорности.

Саслушавши говоре предговорника, био је распаљен оправданим гњевом:

— Господо и браћо! Ја лично не могу после ваших говора, који су пуни оптужаба противу оних, који нам нанеше толико неправде, да одобрим поступак наше владе, која је пред њима устукнула па и колена подавила...

После ових првих пламених речи младога поручника, присутни се ћутке згледаше.

— Не треба господо и браћо, да вас моје речи ишчуђавају. Велим, да је ова претерана попустљивост ништа друго, до ли савијање колена пред силницима. И ако смо према извеснима малени, ипак сами не смемо да се пред њима приказујемо још мањи и слабији.

Као што сте сами изнели, Бугари су са својим разметањем и кочоперењем се приказали пред Европом много већи и снажнији, него што су баш у самој ствари.

Ако ико ово може да каже, ја то могу и да посведочим а и сама факта у прилог моје тврдње то говоре.

Ви врло добро знате, да су се Бугари према уговору на много више обавезали, а када се загазило у рат, тада се тек испоставило, да они то нису у стању. Док ствар тако стоји са њима, код нас пак ствар стоји противно. Према уговору ми смо се обвезали на много мање, а у ствари дадосмо много више, него што је то уговором предвиђено.

Ми уговором нисмо били обавезни, да их новчано помажемо, па ипак видећи их да су оскудни у томе, пружисмо им и ту помоћ а поред тога и хране и муниције им дадосмо, што такође према само склопљеном уговору то нисмо били дужни да чинимо.

Наша је храбра војска своју задаћу у року месец дана извршила. За месец дана је наша војска, разбила и потпуно уништила главну маћедонску турску војску.

Самим тим чином, ми смо извршили услове уговора. Поред тога ми им притекосмо у помоћ око Једрена, а да то не учинисмо, они не би могли успешно напредовати у Тракији.

Па кад све ово сравнимо и видимо, како се њихови, делегати на мировној конференцији у Лондону хладно и тако рећи несавезнички показују у питањима где се наши интереси крње, ја сматрам, да би таког савезника требало опоменути и ставити му нож под грло, а то је повлачењем наше армије испод Једрена.

Ја сам уверен, да би ово за њих био удар, што би их тргао и извео са странпутице, на којој се данас налазе и сваким даном што се удаљују од савезника својих.

Што се тиче држања Европе према нами, то се и сами осведочисте да је неправилно и неправично. А и сами рекосте, да је Бугарима због њихове енергије а и разметљивости изашла више на сусрет и заштитила њихове интересе. А наша политика и њезини представници и колико смо мали, са својом попустљивошћу приказаше нас пред Европом још мањима и тиме сами себе пред другима потцењујемо.

Сматрам, да би требало и умесно било од владе захтевати, да од сада буде што енергичнија и одлучнија где су по среди и у питању интереси наше отаџбине.

Зар браћо, да дозволимо, да нам нашом крвљу стечене плодове, они у Лондону, за зеленом чојом постављеним столом ускраћују, одузимају и голом речју просто отимају.

Не! То никако не могу дозволити и са таковим мишљењем не могу се никако помирити. Њима треба показати песницу и очитовати наше огорчење према њиховим закључцима.

Што се мене тиче, ова неправда од њихове стране доводи ме тако далеко, да бих био у стању се дићи противу свију и свакога, који се усуђује да нас омаловажи и потцењује.

Моја је девиза бити ил’ не бити. Па ако је сила, нека нас просто збришу са кугле земљине, ал’ за то ће светска историја забележити, да је постојао један народ, српски народ, који се за правду и правицу жртвовао се до последњег човека, дигавши се противу силе која је неправедно с њиме поступала.

Ако се Пашић боји, да пред Европом буде енергичнији, захтевајмо, да се повуче са свога положаја, а његово место нека заузме који млађи човек, који ће без сумње, више осећати тежину увреда, које нам силом наметнути тутори наносе, па ће према овима бити енергичнији и одлучнији.

Пашић је дипломата, то не оспоравам, али је стар човек, који се и са најмањим добитком задовољава, не узимајући у обзир оне огромне жртве, које много више вреде него постигнути успех.

Толико рекох са своје стране, а на вами је да решите, онако, како то за најбоље нађете.

За време говора, млади се поручник зажарио и успламтео, тако да се то на њему могло јасно приметити.

Када је млади поручник завршио свој говор, председник стави питање на присутне, да ли хоће [708] још ко да говори. Пошто се нико није јавио тада је узео он сам реч:

— Браћо! — Отпоче председник Милошевић хладно, одмерено и достојанствено. — После ваших исцрпних говора, стекао сам уверење, да се већина чланова сугласила, осим једнога, одобравајући у главном владину политику, уз извесне напомене адресоване на владу.

Сад пак молио бих вас, да имате стрпљења саслушати и мене, јер бих вам могао доста јасну слику пружити, како ствар стоји.

— Чујмо!... чујмо председника! — повикаше неколицина њих.

— Саслушавши ваше говоре, видим, да сваком, од вас на срцу лежи интерес драге нам отаџбине. Та ме појава весели, јер заиста у вами гледам чуваре и саму живу отаџбину српске државе, који је после пет столећа робовања ускрсла.

Ускрснуће њезино браћо, скопчано је са деценијама вођеном исполинском борбом. Свака њезина стопа је заливена драгоценом крвљу наших дедова, наших прадедова. Они пролише своју крв, животе своје положише на жртвеник слободе своје драге отаџбине, а њу, и ако не целу ослобођену, предадоше у аманет нами потомцима њиховим.

Вами, потомцима наших великих предака је у дужност стављено, да не останемо само на ономе, што нам они предадоше, већ да згодном приликом учинимо оно, што они нису могли учинити.

И ево, сад дође згодна прилика и ми је улучисмо, да остваримо снове Србинове, да испунимо завету мисао нашу.

Браћо!... Косово је освећено!... Скопље, Призрен, Прилип, Охрид, Битољ, Приштина и друга места везана тесно за историју Србинову у нашим су рукама и над тим градовима гордо се вије победничка застава српска. Ти градови и крајеви око њих, данас су српски и мирне вам душе могу рећи, не само да су данас српски, већ и да ће и остати српски.

То не кажем само ја, већ то је рекао Пашић, који сваку своју реч пре него што ће је изрећи, ставља на све европске кантаре, и тек када се осведочи, да има праву тежину, тек је тада изговори. Ја и сам увиђам, да нам се са меродавне стране наноси голема неправда у питању Албаније и мора, које је по нас животно питање.

Надаље и сам увиђам, да и бугарски представници на мировној конференцији у Лондону, показаше се неискрени и недоследни своје савезничке дужности. Њихово обијање прагова на више страна, такође је недостојно једног правог и искреног савезника.

Ја сам уверен, да је и Пашић ово увидео, но, као хладан и промишљени дипломата, што је и засведочио, зна шта ради а да ће и он сам знати, шта му ваља чинити, само је питање времена, јер он ће то најбоље знати, кад је чему време.

Високо ценим осећај неправде, коју је испољио у своме говору наш млади и бујни патриота брат Николајевић, кад вели, да би радије дозволио, да се дигнемо противу свију и свакога, који се усуђују да нам наносе неправде, па нека нас збришу са земљишне кугле и да ће светска повесница забележити [710] име српскога народа, који се борио и пао за правду и правицу. Ја се пред таковим одушевљењем дубоко клањам. У томе одушевљењу његовом гледам израз пламена наших предака, који су за отаџбину своју радо проливали драгоцену крв.

Захваљујући таквом темпераменту Србинову, он се помоћу њега и ослободио испод ига и ропства турскога. Да тога жара, да такова крв није струјила жилама Србиновим и данас, па можда и за увек би Србин чамио у ропству турском.

Но данас пак, у двадесетом веку, веку културном, и научном, поред тога плама у извесним приликама је потребна и хладнокрвност, дипломатска способност и вештина.

Нећу да вам о томе опширно говорим, јер сам уверен, да сваки од вас зна шта се ту подразумева, само вам још то могу рећи, да ми баш имамо једну врло згодну изреку, која вели: Снага кладе ваља а памет царује.

Узвишено је жртвовати се, али жртва не сме бити без циља и без икакве стварне вредности.

Наши претци нама оставише у аманет слободну Србију, а нами пак ставише у дужност, да корачамо напред, али никад и ни у ком случају да не стављамо на коцку и оно, што њима у заслугу припада.

Ту по среди лежи велика одговорност, за коју би нас наши потомци проклињали, ако би што учинили непромишљено, од чега би последице они испаштали.

Све ово, што сам навео, то је разлог који је [711] и самог Пашића руководио, да онако поступи, како је поступио.

Он, као стари и опробани дипломата покушавао је све могуће што се могло и дало учинити у корист отаџбине. Па када је видео да у извесним питањима није могао продрети, морао је устукнути да сачува оно, што смо имали и да добије права за оно, што је већ рекао да остаје у нашим рукама.

С тога мислим, да би уваживши све ово, потребно било донети и резолуцију у томе смислу, да се влада остави на миру, да се са њезиним радом задовољимо и једино да јој ставимо до знања, да према Бугарима буде обазрива, нарочито због извесних изјава њиховог министра председника и делегата на мировној конференцији доктора Данева, у погледу крајева који су данас у нашим рукама, а које он хоће да означи, као спорне крајеве.

Да ли се слажу присутни са оваковим предлогом? — упита председник Милошевић.

— Слажемо се! — одговорише остали.

— Сад би потребно било — настави председник — да се изаберу тројица, које ће да саставе резолуцију.

— Пре избора — упаде Стојанка — имала бих вам браћо да ставим на знање, да и они који нису овде присутни, у своме налогу и жељи изразише то исто, што је и председник овде изнео. Овим сам само хтела да илуструјем, да ће закључак и резолуција бити једнодушна.

На предлог Николајевића изабраше за састав [712] резолуције: председника потпуковника Милошевића потпуковника Продановића и капетана Јаношевића.

Ова тројица се повукоше да саставе резолуцију а остали остадоше на својим местима, те оно време проведоше у приватном међусобном разговору.

Стојанка је пак ту паузу употребила и послужила чланове кавом.

Након четврт часа, она се тројица повратише.

Разговор и жагор као по команди на мах престаде.

Председник потпуковник Милошевић заузме своје место и развије табак на коме је била исписана резолуција.

— Браћо!.. Ја ћу вам резолуцију прочитати, те ако неко имао какову примедбу на састав њезин, нека своје евентуалне примедбе изнесе те ако их већина усвоји ја са своје стране немам ништа против тога.

— Чујмо!.. Чујмо резолуцију!... — повикаше готово сви у један глас.

— Резолуција гласи: — Отпоче председник читати, готово сваку реч на слогове, тако, да ју је свако могао тачно разумети:

„Господину,

Николи Пашићу, председнику српске владе и министру спољних послова у Месту.

Искупљени чланови удружења „Уједињење или Смрт“, на својој широј конференцији донели смо следећу резолуцију:

„Одобравајући Вашу мудру дипломатску политику у данашњим тешким и судбоносним приликама [713] у којима се налази наша отаџбина, уверавамо Вас да је читав српски народ уз Вас, јер Вашим и Ваших другова радом Ви сте уверили и нерасположене духове према Вами, да сте верно и искрено одани својој отаџбини, на чијем се крмилу Ви данас налазите. Поред овога, стављамо Вам на знање, иако смо уверени, да и Ви сами увиђате, да будете опрезни према савезници Бугарској, јер њезини меродавни фактори, до сада пружише очевидна разлога за ту опрезност. Оволико за сад ради знања.

Примите уверење наше оданости према таковом родољубивом раду и рачунајте на помоћ васколиког Српства.

Председништво“.

После прочитане резолуције, председник стави упит да ли који од чланова има какову примедбу на састав резолуције.

Пошто се нико није пријавио са примедбом он је стави на гласање.

Резолуција је примљена једногласно и достављена је Стојанци, да је на адресу испошаље, тек онда, када чланови удружења буду на својим дужностима.

Сутра дан у вече чланови заказаше заједничко вече у хотел „Москви“ где су у пријатном расположењу остали све до самога јутра.

Дирљив је био растанак ових синова Србије, правих и искрених родољуба, када пођоше на своју дужност према отаџбини својој.

Знајући да сваки одлази тамо, одакле ко зна, [714] да ли ће се икад повратити и да ли ће се икад са својом браћом још једном састати.

Ситуација на бојном пољу је мутна. Европа тиња. Скадар и Једрене мора се узети, не узимајући у обзир оне огромне жртве, које се тамо морају принети.

— На дужност!.. — То беше последњи усклик, са којим се чланови при поласку растадоше.

ГЛАВА СТО СЕДМА
Бомбардовање Драча и Медове

Када су Срби заузели Драч а Црногорци и Срби Медову, многи непријатељи српскога народа у томе гледаху великога баука. У томе видеше да ће Србија доћи до мора, до свог животног питања и еманциповати се од утицаја њезиних извесних суседа, којима је годило да Србију стално држе у шаху и да ова силом географског положаја свог, мора свакој њиховој жељи удовољити, па макар се то косило и са сопственим и животним интересима Србије.

Да, они су ишли и тако далеко, да веле, ако Србија избије на море може угрозити њиховим интересима јер би тада Србија у Драчу и Медови створила не само трговачко већ и за бојну морнарицу пристаниште.

Претпоставке беху тако чудновате, управо смешне, но зато ипак, они, који због тога надигоше прашину, ни најмање не зазираху од осталог света, да ће их овај сматрати као незреле и неозбиљне, они ипак остадоше упорни при својој тврдњи.

Но зато ипак ко је читаву ствар посматрао са више збиља, могао се уверити, да је бојазан отуд, јер у томе заузимању тих морских пристаништа [716] ће се Србија еманциповати, од утицаја са стране а ови опет изгубити једну музару, коју су они толико времена цедили.

У Драчу и Медови Срби су поставили своје, како грађанске тако и војне власти и донекле већ били средили прилике.

Баш када су последњи транспорти српских војника на грчким бродовима стигли у Драч и Медову, стиже оданде брзојавна вест, да је турска крстарица „Хамидија“, која је приликом блокаде Дарданела, од стране грчких бродова, сретно измакла и пробила се кроз Дарданеле и отпловила незнано куд и камо.

О тој турској ратној лађи се у оно време много говорило. А како веле, виђала се на више места. Бивала је чак и у суецком каналу, па час у Јегејском мору, па опет пред Дарданелима, а најпосле и у Јадранском мору где је бомбардовала Драч и Медову.

О самом току бомбардовања српско министарство је добило следећи извештај:

„У среду 12. марта појавила се турска ратна оклопна крастарица „Хамидија“, која бомбардовала Драч тридесет минута и за тим је брзо отпловила према Медови.

Морски је пут од Медова до Драча три сата, али га је брза „Хамидија“ превалила за један сахат.

На срећу је „Хамидија“ ипак доцкан стигла, јер су преносни бродови већ били скоро све товаре на копно истоварили. У пристаништу је било још само пет лађа. Четири су већ биле испражњене [717] и хтедоше се вратити. Само пети број није био још сасвим истоварен. То је грчка лађа „Трифилија“, која је у српској служби и која по мору плови под српском заставом.

На њој су била још два тешка опсадна топа. Остали топови и муниција већ је била испослана под Скадар, одакле баш тога тренутка стиже врло радосна вест, да су Срби пред силно утврђеном Брдицом, имали велика успеха, и да је главни заповедник Брдице пуковник Ибрахим Талат-беј пао и да су турски тешки опсадни топови потпуно уништени.

Одмах је издата заповест, да се два тешка топа не истоварују, него да се из њих пуца на „Хамидију“.

Далеко на југу на морскоме обзорју појавише се црте импозантне „Хамидије“. У пристаништу је настала мучна пауза.

„Хамидија“ даде знак за битку. Четири грчке лађе дадоше заставама знак, да су празне, и да нису за бомбардовање. Само је „Трифилија“, стара слаба лађа, коју зову стара тетка дала знак, да је способна за битку.

„Хамидија“ је почела бомбардовати пристаниште у 11 сати и 45 минута метцима највећега калибра, гранатама, шрапнелима и бомбама.

Била је то страховита канонада: Пројектили су падали на касарне, кулу светиљу, црногорску царинарницу и друге зграде, па чак и на болницу црвенога крста.

Због велике даљине са које се пуцало, ипак није било велике штете.

Турци су такођер хрђаво гађали, а и многи се метци нису распрскавали. Само се тако може растумачити, што бомбардовање није било успешно.

Две лађе су биле само мало оштећене. „Трифилија“ и „Занос“ остале су две већ после неколико сахати већ могле отпловити.

Највише је била оштећена лађа „Христо“, која је у српској служби. Она је била погођена, и како је на њој било још неколико сандука муниције, наступила је експлозија и ватра. Неколико су војника и раденика у лађи погинули. Лађа је потонула, но како пристаниште није дубоко још се из воде види.

Погинуло је двадесет осам (утонули и убијени) и 45 је већином лакше рањено. Утонули су неки војници, који су у ратној опреми скочили у море.

Бомбардовање је трајало 45 минута. Зато је време са „Трифилије“ гађано на „Хамидију“ из два српска опсадна топа. Тврди се, да је на обе стране било испаљено око 250 метака.

У један сат и 30 минута два метка из српских топова згодили су „Хамидију“. Чуо се прасак и видео се дим под мостићем капетановим. „Хамидија“ је још три пута опалила на Србе, дигла је за тим котву и брзо на север отпловила.

На путу је избацила неколико метака на црногорско село св. Никола (Шинд-Кал), које лежи на утоку Бојане у море, али није нападала на црногорска пристаништа Улцињ и Бар: није уништила Марконијеву станицу за телеграфију без жица, и ако је то имала у плану.

Уопште се овде мисли, да је „Хамидија“ бомбардовала Драч и Медову, да сврати пажњу од пристајања брода „Августа“ друштва »Cossulich et cons« у Албанију, на којем је броду било тридесет хиљада пушака, које су биле намењене Арнаутима, које би се разделиле међу њих у случају да се Србија не покори закључку великих сила у питању Скадра и самосталне Албаније.

Ова чудновата појава „Хамидије“, на неколико дана је била предвиђена у неким страним листовима, који су према Србији и Црној Гори били нерасположени.

Шта више ти исти листови су писали, па чак и навађали, како би брза „Хамидија“ могла чинити огромне сметње грчким превозним бродовима, који су у оно време стајали у служби Србије, превозећи из Солуна за Драч и Медову храну, оружје, муницију и војску, која беше намењена опсадној српској и црногорској војсци под Скадром.

Шта више, оно слободно кретање „Хамидије“ по Јадранском Мору тумачило се, да права „Хамидија“ и није била, већ да је то бомбардовање у име „Хамидије“ приредила једна друга ратна лађа, једне стране силе, која Србију и Црну Гору из дна душе мрзи.

У оно доба новине и то забележише, али са резервом.

А још од већег је интересовања и ово: Када је „Хамидија“ бомбардовањем јако оштетила грчки брод „Христо“, овај је почео да тоне. Многи војници видећи то скочише у море у потпуној војничкој ратној опреми.

Ту на лицу места десио се трговачки пароброд „Скодра“, својина аустријског Лојдовог друштва.

Био је празан, јер дан пре тога случаја, истоварио је робу у пристаништу.

Војне и грађанске власти у пристаништу видећи да мноштво војника плива по мору у потпуној ратној опреми, хитно затражише помоћ од капетана „Скодре“, неког назови Хрвата, Блажића.

Овај, у место да је и сам, без тражње, као поморски капетан, схватио његову дужност, указати дављеницима помоћ, он је тражену помоћ одбио и хтео да исплови из пристаништа. Тада неколицина официра ускочише на брод и са напереним револверима нагнаше капетана Блажића на дужност човечанску.

И док је сва културна и напредна јавност осуђивала овог нечовека, дотле су га црне душе узимале у заштиту и хтедоше га приказати као мученика и жртву своје дужности.

Црне душе остају само — црне!..

ГЛАВА СТО ОСМА
На братову гробу.

Једнога дана Јованка дође по подне код Стојанке. После краћег разговора јој саопшти, да ће вечерњим возом да путује у нове крајеве.

Уједно јој је саопштила и циљ свога путовања. Наиме, да хоће да посети братов гроб и да му подигне споменик.

— Зар сама девојко!? — Примети јој на то Стојанка.

— До Битоља сама...

— А од Битоља?

— У друштву.

— С ким?

У место одговора, Јованка извади из ручне торбице једно писмо и предаде га Стојанци.

Стојанка узе писмо и са великим интересовањем га је прочитала. За време читања могло се на њезином лицу приметити неко пријатно осећање и задовољство. Када је прочитала писмо, лако се осмехну на Јованку, затим јој пружи руку:

— Е, лепо бога ми!... Па ово је већ и да се честита!...

— Још је сувише рано за то. — Опираше се Јованка, а у тај мах је обли румен стида.

— Како рано! — Настави Стојанка. — Па он овде отворено се изјаснио. А поред овог писма, морала су још бар туце писама претходити па да до оваког резултата дође... Мора да си му и ти бар донекле писмом исказала пристанак. Он ће те причекати у Битољу и пратити на братов гроб. Море ово је ствар готова. Спомиње и верење. Не треба да кријеш. Ја ти од срца честитам. А и право је да се удаш, него да самујеш. Из његова писма видим, да је добричина.

Још неко време се Јованка опирала, не хтевши признати да је ствар у пола готова; али на силно наваљивање Стојанчино, најзад је признала и примила руку од Стојанке у знак честитке.

Пошто је била потпуно спремна за пут, Стојанка је задржа на вечери, а после вечере је испратила на железничку станицу.

У осам часова у вече воз се крену на југ, пут новоослобођених крајева, носећи Јованку, која седећи у купеу друге класе беше се дубоко и тешко замислила.

У мислима је сирота девојка била неодређена, јер се ове укрштаваху тако и сваког тренутка једна с другом долажаху у контрадикцију.

Мислила је о прошлости, садашњости и будућности. Најзад је остала при својој одлуци, да треба и мора се удати, јер остати у данашњем друштву девојка, оплакивати вечито судбину своју, било је врло глупо и нелогично.

Сутра дан пред вече, после дугог и напорног путовања је стигла у Битољ.

На станици је дочекао Милан Николић суплент и резервни потпоручник, онај, који јој је донео поуздану вест о смрти њезина брата и минђуше које јој остадоше као аманет од брата.

Приликом оне посете када јој је донео минђуше и вест о смрти њезина брата, млади се супленат, загледао у Јованку и није могао да је заборави. С тога јој се чешће јављао писмом и разабирао о њој. Истина, Јованка му је у почетку ређе одговарала. А доцније, када се из његових писама осведочила у његов поштен смер и прозрела му душу, тада је и она била према њему пажљивија, па му је на његово свако писмо уредно одговарала.

Из тих писама међу њима се развије права и искрена љубав, која их изведе на једну стазу живота, заверавајући се једно другом да ће бити верни и одани до гроба.

Кроз писма су се и споразумели, да посете гроб брата њезина, као и да му подигну споменик.

Приликом дочека, Милан се Јованци још више допао, шта више учинио јој се и много лепши него приликом оне његове посете у Београду.

То вече је Милан одвео Јованку у једну приватну угледну кућу, где је примише раширених руку. Јер им је Милан о њој много пута говорио, као Српкињи и јунакињи, која је лично учествовала у ослободилачком рату. То је на ову угледну битољску породицу веома пријатно утицало, и сматрали су за част, да могу овакову девојку имати у својој средини, бити јој на руци и указати јој сваку помоћ која је до њих стајала.

То вече су приредили и вечеру у почаст њезину, на којој је било присутно више званица такође из угледних кућа битољских.

На вечери поред осталих био је присутан и Николић потпоручник, који је седео крај Јованке.

Вечера је текла складно и у пријатном и веселом разговору зачињеном по којом згодном шалом и досетком из рата. А присутни су се сви натицали, који ће што духовитије да прикаже и госте да расположи. А домаћин, неки ведар и чио старац, после вечере подигао је здравицу Јованци, у којој је изнео њезино пожртвовање, које је достојно хвале, пожеливши јој дуг век и да као будућа мати Српкиња, одгаја и подиже такове Србе, у чијим ће жилама струјити крв пламена, крв родољубива, на које Српство сваком даном приликом може рачунати.

Иза здравице домаћинове, артиљерски капетан Јовановић је отпевао „многаја љета“, потпомогнут од присутних.

Јованка је била просто изненађена оваковим усрдним дочеком. А за време здравице домаћинове, у лицу се била заруменила тако, да је мислила да ће јој лице пламом сагорети.

У томе тренутку Милан видећи је тако румену, просто је био збуњен и једва се могао уздржати а да је пред свима не прикаже, — да је та јунакиња, његова будућа вереница.

Капетан Јовановић, био је посвећен у дискрецију писама која су писана Јованци од Николића и од, Јованке Николићу. А претходно, вероватно у споразуму са Николићем, улучио је ову прилику, па је [725] када се друштво мало утишало, устао и подигао здравицу следећим речима:

— Поштовани присутни!.. После домаћинове здравице, ја се налазим побуђен да и сам дигнем здравицу нашој гошћи. Ја нећу овде да износим њезине заслуге, што је то већ домаћин у својој здравици изнео, већ хоћу да је поздравим добродошлицом и сретним састанком са нами свима а посебно са мојим ратним другом Миланом Николићем. Желећи им обадвома, да што пре остваре оно што на њиховим срцима лежи. Нека вас моје речи не буне, а ја ћу бити слободан, да овде пред свима изјавим, да наша гошћа и мој друг, дадоше једно другом реч преко писама, а ја бих желео, да то исто учине и усмено овде пред свима нама. Па ако Бог и срећа нас послужи, кад завршимо на свима линијама нашу дужност, нека се споје два срца у једно и две и душе у једну. А ја свечано овде изјављујем да ћу се примити побратимства моме другу Николићу а сестри Јованци за ручног девера. У то име кличем из дубине душе: Живели!

— Живели-и-и!.. — Осу се са свију страна.

Милан и Јованка у тај мах беху збуњени и постиђени оборише главе доле не смејући једно другом у очи погледати.

— Е, па сад нема стида, — започе домаћин топећи се од радости — да и ми чујемо, не ли је то шала или права озбиљност. Јер ако је права озбиљност, туј сам па и ја, ако треба кум, то јес’ ако се понуда прима.

— Живио кум!.. — осу се громогласно као из једнога грла.

— Тој ич не вреди! —довикну домаћин — што викате да живи кум. Тој нема вредност. Од њија треба се чује, е ли је озбиљност и да ли се прима кумство.

- Тако је! — одобраваху неки.

У тај мах се сукобише погледи Милана и Јованке, који се разумеше и Милан одлучно скочи са столице:

— Није шала, а и кумство и побратимство се прима!...

— Е ли тако? — упита домаћин Јованку.

— Тако је!.. — потврди Јованка, заруменивши се од стида.

После овога је наступило братимљење и весеље, каково и сам домаћин у својој кући није запамтио. А друштво се тек у саму зору разишло, прилично загрејано од чувеног велешког и битољског вина.

Сутра дан, Јованку су пратили на њезином путу да походи братов гроб, будући кум, девер и њезин вереник.

Јованку је дубоко дирнуло, када је стигла на лице места и видела омању хумку, која се услед киша слегла, а на једном крају био је забоден мали крстић, од прекрштене две дашчице. Чисто није могла да верује, да ту почива њезин брат, њезин Милан — храбри српски комита, о коме дуго није знала ни трага ни гласа. Ту се на гробу горко заплака, тако, као никад до сад. Можда због тога, што је и последњи пут. Јер са живота, њенога неба од јучерашњега дана, облаци мутни и тмури почели су се разилазити.

На жељу будућег кума, не хтедоше дизати споменик због тога, што је предложио да када се све примири и уреди стање, тело покојног Милана пренесе у битољско гробље и тамо да му се и споменик подигне, где ће имати ко да му гроб чешће обиђе и надгледи.

Сутра дан, по повратку у Битољ, кум је настојао да се чин верења обави. А Јованку не хтеде пустити натраг у Београд, већ је задржао у своме дому, да се о њој брине као прави родитељи, које је ова већ давно била изгубила.

После обављеног верења, Јованка се сетила и своје добротворке Стојанке па јој је још тога дана послала следећи брзојав:

»Верила сам се. Остајем у Битољу.

Писмом опширније. Поздрав од

Јованке«.

ГЛАВА СТО ДЕВЕТА
Пад Једрена.

Већ дуже времена никакви гласови не стижу са бојишта око Једрена. Од последње канонаде влада потпуно затишје и тек-тек на појединим позицијама незнатна чаркања, без већих успеха, прекидаху ту мртву тишину.

Истина, да из Једрена допреше гласи, да је Једрене пред капитулацијом и да се услед глади мора ускоро предати.

То беху по савезнике утешне вести, али те круже већ више од три недеље, а до капитулације не долази.

12. марта као гром из ведра неба дође глас да је Једрене узето на јуриш и да су Срби заробили главног заповедника Шукри-пашу са мноштво официра.

Такав кратак телефонски извештај беше о заузећу Једрена. А након неколико дана дође и опширан следећи извештај:

»11. марта саопштено је да ће у 1 час по подне на свима секторима око опсађене тврђаве отпочети бомбардовање форова, предњих положаја и вароши. Бомбардовање ће се вршити из свију топова, који се налазе код савезничке опсадне војске. Артиљеријска ватра трајаће све дотле, док се не нареди [729] [...] [730] општи пешачки напад, а кад ће то бити, јавиће се накнадно.

Но, хвала Богу — одухнуше многи опсадници — дочекаћемо ипак да видимо остварено оно, што се држало да је немогућно. Једним херојским гестом прекинуће се дуги низ мука, чамотиње и безкорисног чекања.

После саопштене наредбе војници су се ведра лица и разговарајући се хучно разилазили својим четама. И ако им није било тачно све саопштено ипак се по њима видело, да слуте, да ће општи напад бити извршен ноћу. Официри издадоше потребна упутства за спремање, објавише им значај данашњег дана и наредише им да за време бомбардовања буду прикупљени у својим земуницама, за евентуални покрет.

11. март бејаше ведар, плав и сунчани дан. Не чује се нигде ни пушчани пуцањ, ни тутањ топовских кара, ни хука чета, растурених у стрељачком строју. Све је било некако свечано, тихо: изгледа цела ова огромна равница као џиновска соба, у којој неко умире. На три километара испред наших положаја титрају се у усијаном ваздуху форови са својим траверзама, батеријама и казаматима, чији позлаћени врхови громобрана, блистају на сунцу као котва. Тамо у тим злогласним и тајанственим форовима, заклоњена у дебелу хладовину казамата, спава уморна и изгладнела турска посада, и не слутећи какав се оркан спрема, из ове мукле тишине.

На једанпут четир оштра, кратка топовска пуцња са Синчу-Тепе проломише мирни ваздух.

Зафијукаше четири шрапнела кроз разређену млаку атмосферу и прскоше над Јуч-Тепеларом.

Тачно у један сат по подне дат је сигнал за општру канонаду са источног сектора, где је штаб команданта опсадничке заједничке војске, генерала Иванова. На том сектору су наши савезници сконцентрисали и сву своју опсадну артиљерију: око 120 топова великог калибра.

Турци су у почетку општег бомбардовања ћутали збуњено.

Тек после пола часа почеле су и њихове батерије између форова да отварају ватру. Њихова велика зрна лупала су свуда редом по нашим положајима, заривала се у земљу и избацивала читава кола земље. Тражили су наше батерије, које је било немогуће наћи услед вештог маскирања ватре.

Та паклена ватра, та топовска грмљавина од које су се тресли небо и земља, имали су мађијско дејство на војнике и на официре. Изгледали су сви као наелектризовани, и слутили су, да ће се кроз који час можда одиграти, један велики чин, који обично после историја записује на својим странама.

Нико није помишљао на умор. Слабуњави и под поштедом војници из 4. батаљона, — који је већ био одређен за први напад — устајали су из својих земуница, узимали оружје, и одлазили на предстражарски положај, где је њихов батаљон очекивао наредбу за општи јуриш.

Из официрских земуница чула се весела и складна песма, здрав смех и звек чаша. Официри пионирског полубатаљона који су одређени да са својим људима при јуришу секу жице испред форова [732] седели су загрљени са пешачким официрима водили хучан разговор, братимили се и испијали густо, мирисаво пловдивско вино...

То вече је саопштено војницима и официрима да ће општи напад отпочети тачно у 3 сата изјутра.

Распоред наше војске био је овај: четврти батаљон 20. пука на предстражном положају Екмекчи-Кара-Смаил; први батаљон у предстражној резерви, други и трећи батаљон на прихватном положају држећи поседнуте редуте. Четврти батаљон под командом капетана Прибићевића има да заузме у одређени час положај код Могиле, који је био у турским рукама. Ноћас су превучене на главни положај две батерије: 9. пољска, капетана Ивановића и хаубична 12., см , капетана Лазара Миловановића. Са тог положаја обе су батерије у могућности да туку најјачом ватром фор Карађоз и батерије турске лево од овог фора.

Ту ноћ није нико спавао и ако је имао времена и за то. Живци код свију били су затегнути од очекивања, слутње и нестрпљења.

Наређено је, да на свима секторима тачно у два и по часа по поноћи почне најжешћа артиљеријска ватра, која има да припреми терен за општи пешачки напад.

Ноћ се ближила крају. То се осећало по свежини коју су војници на лицу осећали и по слабој месечевој светлости, која се лагано и неприметно губила.

Било је све тихо и мирно и на нашим и на турским положајима. Да ли су Турци слутили, шта се скрива иза ове кобне тишине?

Огроман светао колут, џиновски као поларна светлост, блисну на истоку, тамо према Арнауткеју, и за тим се кроз јутарњу тишину разли тутањ, сличан подземној грмљавини. Та светлост, као да је била један огроман резервоар, јер се за трен ока око утврђеног Једрена, разли широка, црвена као крв светлост, и загрме кроз ваздух страховитим и језивим звуком.

Заурлало је у мирну зору 338 савезничких топова, чији су зрна фијукала изнад турских предстража и заривала се крвнички у бедеме форова и батерија турских.

Било је тачно 2 сата по поноћи. Почињао је крвави 12. март.

Из турских батерија, многобројних и тешких, почели су бесно да одговарају на нашу артиљеријску ватру. Овога тренутка се био артиљеријски двобој незапамћен у светској историји минулих ратова...

Од експлозије великих граната и шрапнела и од топовског пуцња, стварно су се тресла брда око Једрена и дрхтала сва атмосфера чак до Мустафа-Паше.

На све стране, лево од Јуч-Тепелара и Ајваз-Бабе, десно код Кара-Смајила и преко Марице код Папаз-Тепе и код Екмекчи и Могиле, — свуда где се могло оком догледати изгледало је на какав вулкан, у коме кључа, тутњи, гори и урла. Хиљаде шрапнела се укрштало у ваздуху са једним неописаним звуком и прскало с треском од кога се кидају живци.

Њихова бледа светлост при распрскавању, била [734] је слична метеорској светлости: хиљадама тих метеора блистало је непрекидно изнад тврдих форова, батерија и непомичних батаљона, који су мукло чекали, да крену у смрт...

Огромни црни стубови дима и земље дизали су се на целој западној линији, где су падале гранате велике као пивска бурад. Од њихове експлозије дрхтали су бедеми редута и стрељачких ровова и срца се стезала од језе.

И и томе паклу кроз бледу јутарњу светлост, лаганим и тромим темпом издигоше се високо у ваздух са Синчу-Тепе три ракетле, — и њихова црвена и зелена светлост, разли се по заталасаном и узнемиреном ваздуху.

То је био дат сигнал за пешачки напад. На Синчу-Тепе стајао је командант тимочке дивизије пуковник Кондић, који је руководио напад северозападног сектора.

Топови за један тренутак заћуташе. Изгледало је, као да хоће да одахну и да своје усијане цеви расхладе. Одмах се за тим чула отегнута канонада код српских батерија: тобџије су померале даљину и мењале нишанску тачку.

И као да су хтеле да попуне празнину у замуклом хору топова, зацикташе лево код 13. пука а десно код 20. пука турске маузерке. Преко Марице, где је Дунаска Дивизија на Папаз-Тепе, проломи се ваздух од пешачке и митраљеске ватре.

Наједанпут, кроз ту ватру и цикот пушака зачу се од Могиле испод нас отегнуто и удаљено: „ура!“

Нама је свима тога тренутка пао силан терет с груди.

Борба је на целој линији беснила до врхунца. Војници су са дивљом страшћу надирали напред.

Тачно у 3 сата и 20 минута зазврја телефон а на њему беше капетан Прибићевић, који јавља својим одмереним и леденим гласом: да је са својим батаљоном на јуриш — не испаливши ни једног метка, — заузео турске положаје над Екмекчи и Могили. Турци су се у дивљем бегству повукли на фору Карађоз..

Једрене је начето.

У Турке је била ушла паника и они су се, у суманутом страху, прибијали с краја на крај огромне и некада тако страшне тврђаве. То је био сасвим несвестан отпор, али се паду приближио крај. Ми смо већ осећали победу.

Телефони су зврјали са свију страна јављајући све нове и нове успехе савезничке војске.

Громки, све удаљенији али све поузданији крици наших чета разлегали су час с једне, час с друге стране. Тако је трајало цео дан и целу ноћ, а ујутру је било већ Једрене у нашим рукама.

Са падом Једрена, заробљен је од стране српске војске неустрашиви бранилац Једрена Шукри-паша са својим штабом, са више паша и мноштво официра, војника, хране и муниције.

О заробљену Шукри-паше, поднео је мајор Милован Гавриловић, који је лично заробио Шукри-пашу, следећи извештај:

И ако је била густа ноћ, наши су војници пошли на јуриш са крајном решеношћу и са пуним [736] убеђењем, да ће се јако утврђена коса, којој смо полетали, моћи само на нож узети. Када смо били само на неколико корака од турских откопа, моји су се војници с ножем на пушци неустрашиво бацили на Турке.

Настало је очајно гушање, које се морало свршити нашом победом. У овом страховитом мрцварењу изгинуо је велики број Турака. Остали, у паничном страху, дали су се у дивље бегство. Наши су полетели за њима, гонећи их смртоносном ватром.

Овако исто силно отпочео је овај историјски јуриш на целом српском фронту. Напад је почео у 3 сата ујутру, а већ у 4 часа пали су предњи положаји у наше руке. Тог је тренутка командант Кондић известио генерала Иванова о нашем успеху, у том моменту Бугари нису имали ни један положај заузет. И према томе, први положаји, који су пали код Једрена, пали су у наше руке у зору 12. марта око 4 часа. Тек два три сата доцније, Бугари су освојили предње положаје на својим секторима.

Савршено је убеђење свију официра, да је овај први, брзи и бајонетски напад наших трупа, унео прву страховиту забуну и јединствену панику међу све редове турске војске. И када ми кажете, да шеф штаба Шукри-паша у »Берлинер Тагблату« тврди да је најснажнији напад био на нашој страни, он има потпуно право.

Коса за косом падала је у наше руке, и увек је отимана на нож. У тим сам јуришима ја лично, од људи који су били под мојом командом, изгубио два водника и петнаест војника; рањено ми је било [737] четрдесет, али су Турци све снажније били потискивани.

Када се разданило, отпочела је сипати на нас паклена артиљеријска ватра турских топова свих врсти. Ова је страховита ватра надмашила све, што се даје замислити, јер су Турци на тој страни, на западном сектору, имали и највише топовских оруђа. Небо се проламало, земљи је било тешко од оног силног гвожђа и челика. И под овом убиственом ватром наши су се пешаци утврђивали муњевитом брзином.

Око подне 12. марта освојили смо све предње положаје крајним напорима и надчовечанском снагом одржали. На тим нас је положајима и ноћ затекла. О одмору није могло бити ни речи, јер смо целе ноћи имали да издржимо силне турске контра нападе. Сви су они завршени турским поразима.

Осећало се, међутим, да турска артиљерија огорченом истрајношћу, чини све, што је у људској власти, да би подигла морал и дух код својих трупа и сузбила нас на освојеним положајима. Али је за Турке све већ било изгубљено. Нико није више могао зауставити силан талас који је запљуснуо ове најјаче једренске форове.

Те ноћи нам је стигла заповест генерала Иванова, да у зору све трупе на свима секторима имају да предузму одсудне нападе на свима линијама форова, и фиксирани су нам били циљеви, које смо својим јединицама имали да заузмемо. Као што се види, овде о некој демострацији не може бити ни [738] речи. Ово је био прави напад јуришем са јасно одређеним циљевима.

Мој пук, двадесети, имао је да заузме Казан-Тепе. Пук се према овоме фору и кренуо у саму зору. Био је снажно дочекан, нарочито артиљеријском ватром. Понављам вам, да је артиљеријска ватра на свом сектору, била најстрашнија, јер је на овој страни било и највише топова. Пук је ипак у широком таласу, ишао снажно напред, гонећи пред собом на бајонет, и разбијајући турску пешадију, у дефинитивну нашу победу није више могло бити сумње. И доиста на форовима се доста брзо залепршаше беле заставице и један парламентар Шукри-паше, приђе једном официру двадесетог пука тражећи изрично команданта српске армије ђенерала Степу Степановића, да с њиме преговара о предаји.

И ако је на појаву белих заставица паљба била прекинута, наступање није било обустављено. Правац, којим сам ја наступао, водио је ка једном од многобројних утврђења по имену Хадарлак.

Кад сам стигао до овог утврђења, спазим на бедему једну групу турских официра. Распоредим батаљон око утврђења, а сам се лично упутим официрима на бедему. Један од њих, капетан, издвоји се одмах и упути се к мени. Ја га ословим француски:

— Enfin qa y est? (Најзад сврши се!)

— Tant mieux pouz vous et pour nous. (У толико боље и за вас и за нас.)

— Pour vous, oni; pour nous non!... (За вас да; за нас, не!...) — одговори он.

У том тренутку спазим, у утврђењу велику трупу официра.

— Кога имате тамо? — упитам га.

— Ту је Шукри-паша са целим својим штабом! — одговори капетан.

До тог тренутка ја нисам могао ни слутити, да сам заробио тако високу личност, главнокомандујућег Шукри-пашу, и уза се цео његов штаб.

— Потребно је — рекох одмах капетану — да будем што пре представљен његовој екселенцији. Молим вас, водите ме одмах тамо.

Официр ме проведе кроз мрачне казамате, и доведе ме пред саму канцеларију Шукри-паше.

Чим се врата од канцеларије отворише, ја ступим унутра, Шукри-паша устаде са целим својим штабом. Приђем му, поздравим га војнички и у овом моменту, који никад нећу заборавити, обратим му се речима:

— Екселенцијо! Мајору српске војске Миловану Гавриловићу част је обавестити Вас, да сте у овом тренутку под заштитом српске војске.

Нарочито сам хтео да избегнем теже изразе као што је »заробљеник«. Одмах сам га замолио, да са свима својим официрима и војницима прими најискреније комплименте целе српске војске, на херојској одбрани Једрена.

— Ја сам, — одговори Шукри-паша узбуђеним гласом, — и раније знао, да је српски народ ваљан и храбар народ. У току овога рата о том сам се лично и уверио.

Одмах ме представио осталим генералима и целој [740] свити и понудио да седнем. Најсвечанији чин освајања Једрена, био је свршен.

— Изволите дувана, понуди ме Шукри-паша чим сам сео — и извините што ништа друго немам да вам понудим. — И одмах отпоче интимнији разговор. Генерал Азис-паша рече, да је он командовао дивизијом, која је била према нашој тимочкој. Азис-беј ми је причао, да је имао част бити представљен краљу Петру и његовој породици. Лични је друг кнеза Арсена из Русије. Он ми је нарочито заблагодарио, што сам одао пошту турској војсци, додавши, да мени као војнику не жели судбину, која је њих снашла.

Време је одмицало а ја сам морао да прекинем овај пријатан разговор. Замолим његову екселенцију да се удаљим и да изађем напоље.

Тек што сам изашао, стиже један бугарски официр у утврђење, поручник, и јави ми да долази с налогом да одведе Шукри-пашу.

— По чијем налогу? — упитах.

— По налогу генерала Иванова.

— Имате ли легитимације?

— Немам!..

— Ја вас не познајем! — рекох му сасвим мирно.

— Сви смо ми под командом генерала Иванова — одговори ми он.

— Тако је. Сви су официри под командом генерала Иванова, али ко ми гарантује, да сте ви у опште официр? Мени су потребне легитимације и овлаштење, да вам предам Шукрија.

И он оде.

У том стиже командант пука господин Угриновић, кога сам известио, да је Шукри-паша заробљен са 209 официра. Заједно с њиме одем поново Шукрију у канцеларију, где му се господин Угриновић представио и провео са њиме у разговору неколико тренутака.

Када смо изишли, изађе један други бугарски официр, капетан. И он је тврдио, да има налог да одведе Шукри-пашу. Скренуо сам одмах пажњу команданта пука, да предавање Шукри-паше не може да се изврши на овај начин и да се он може предати само тако, ако овај капетан буде имао писмено овлаштење генерала Иванова, да одведе Шукрија.

— Из овога се развија један врло незгодан поступак — рече бугарски официр.

— Напротив, одговорих, врло згодан. Дајте овлаштење, које од вас тражимо, и ево вам Шукри-паше...

— За Шукрија је већ спремљен и стан, додаде он мало доцније.

— Лепо је то. Али онда треба питати Шукрија, да ли он пристаје да иде одмах у стан, који сте му ви спремили.

Изађем опет пред Шукри-пашу:

— Екселенцијо, рекох, овде је један бугарски официр, који каже, да је за вашу екселенцију спремљен стан. Ако ваша екселенција жели поћи, може ићи тамо одмах. Ако пак, ваша екселенција жели остати ноћас овде и довести своје ствари у ред, може мирно преноћити овде.

Шукри се окрете Азис-паши, промени с њиме неколико речи на турском и изјави:

— Претпостављам, да останем овде, где сам.

Салутирам и изађем.

Известио сам одмах бугарског официра и овај се вратио натраг. Са командантом Угриновићем предузео сам, да саставим списак имена свих турских официра, који су ту били заробљени.

Шукри је преноћио у нашем утврђењу, у оном истом утврђењу, у коме је био и заробљен.

Сутра дан, ја сам имао, као члан одређене комисије, да идем на северозападни сектор и пописујем ратни плен. Кад сам пошао, обратим пажњу команданта пука, да је потребно да начинимо списак официра са Шукри-пашом приликом предаје а да Бугари потпишу и да тако потписани списак остане нама. Командант Угриновић се потпуно сложио са мном. И када сам дошао из комисије, журно сам пришао команданту и упитао га, да ли су списак Бугари потписали?

— Све је у реду, — одговорио ми је у смеху командант.

После церемоније око предавања Једрена, српске су трупе умарширале у Једрене, где су се састале доцније са бугарском војском, која је с друге стране Једрена ушле у град.

Сутрадан је предат Шукри-паша заједно са својим главним штабом генералу Иванову, који је био као главнокомандујући опсадничке војске под Једреном.

Шукри је предат Иванову на реверс, а поред [743] овога је и сам Шукри дао важан докуменат, као потврду, да је од стране српске војске био заробљен.

Тако је гласио извештај мајора Гавриловића о паду Једрене и заробљењу Шукри-паше, а Бугари доцније хтедоше да тај успех српски забашуре и да прикажу пред Европом, да само њима пада у заслугу пад Једрена.

Истина и у њиховим редовима се нашло часних људи, који признаше Србима и уписаше у заслугу Србима пад Једрена.

А било је и такових вести, које потичу из аутентичких извора, да су се Бугари приликом општег јуриша показали као праве кукавице.

Наиме, када је беснила одсудна битка у пуном јеку, један бугарски пук, који је одржавао везу са српском војском правећи ланац око Једрена, био је устукнуо и напустио свој положај. Тим својим поступком они изневерише своје савезнике. Када је то командант српске војске видео, он је био приморан, да оружјем нагони Бугаре да остану на својим положајима; јер у том случају, да то није учинио, Турци би лако могли доћи Србима иза леђа.

Но ипак Срби беху прави и искрени савезници и пожртвованији у сваком погледу, него што су Бугари били.

Приликом одсудне битке и пада Једрена, поред осталих многих који падоше као жртве беху капетан Јаношевић и млади артиљеријски поручник Николајевић, чланови друштва „Уједињење или Смрт.“

Глас о погибији ова два млада и храбра српска официра који су, борећи се пали под тврдим [744] бедемом сломљеног града Једрена, свакога, ко их је познавао дубоко је ожалостио.

Па и Стојанка, добивши изненада тај црни глас беше из дна душе потрешена, услед чега је и оболела, јер погибија ове двојице, опоменула је и довела на ту помисао и злу слутњу, да приликом заузимања Скадра, може иста судбина постићи њезина вереника мајора Жарка.

После дубоког и свестраног размишљања, утешила се — јер и да је постигне та судбине, није само њу постигла, већ и многе друге сестре Српкиње овај ослободилачки рат је у црно завио.

— Да, да, само се крвљу залива оно место, из којег се очекује да никне цвет, што се зове „слобода“ — уздахнувши рече Стојанка, остављајући новине у којима је прочитала, да се сваког часа очекује општи јуриш и пад Скадра.

ГЛАВА СТО ДЕСЕТА
Значајна седница и закључак српске владе

За време оних бурних догађаја на Балкану, српска влада на челу са њеним шефом Пашићем радила је дању и ноћу неуморно. А посебно се може рећи да је од свију чланова владе, њезин шеф Пашић, који је био и министар спољних послова, просто био преоптерећен послом.

Силе Тројног Савеза беху му задавале највеће бриге, и његов је положај био врло тежак. С друге стране пак задаваше му бриге држање бугарских делегата на мировној конференцији у Лондону и Даневљеве посете на извесним местима није му се ни најмање свиђало. То је он сам увидео а знао је врло добро да тај његов поступак не води добру и да ће кад тад услед тога доћи до врло кобних последица.

Све је то Пашић, као стари и опробани политичар умео да предвиди и да евентуалне припреме учини за то да не би био кад тад изненађен.

И у самој јавности избио је глас о бугарском хрђавом неискреном држању, а нарочито ти су се гласови почели све више ширити након паде Једрена.

Опозициона штампа је добацивала влади и уједно је постављала питање на владу, да ли она зна [746] и да ли је извештена, да бугарски политичари и „македоноствујушчи комитет“ њихов ради на томе, да од Срба захтевају да им ови уступе Прилип, Охрид, Битољ и још нека места као неоспорно њихова, а Скопље и још нека места ће прогласити као спорна и ступити у погодбу са Србима. Поводом тих гласова опозициона штампа је просто захтевала и тражила да се влада у овим питањима изјасни.

На основу ових гласови који избише у јавности, владу су и у скупштини поводом тога, неки опозициони посланици интерпелисали у тој ствари и ту интерпелацију прогласише хитном.

Шта више та иста опозициона штампа је терала чак и тако далеко, да су владу сумњичили а посебно Пашића назваше „бугарофилом“ и да ако дође до истинитости тих гласова сву одговорност за то понеће Пашић.

Пашићев је положај био врло мучан. Незгодно му је било, да баш у том времену, када мора у интересу саме државе, да се такове деликатне ствари и питања бар у оно доба не износе на тапет и да он као министар спољних послова а уједно и председник владе да даје јавно одговор у тој ствари.

На опозиционе листове Пашић се толико није обазиро, јер својим радом и успехом своје политике утукао је опозиционе листове, који му овом приликом не могоше убити његов углед у народу и евентуално да му се уздрма његов положај. Но, највише му муке задаваху они посланици који су у [747] скупштини поднели интерпелацију поводом те ствари.

На интерпелацију Пашић је рекао, да ће за неколико дана одговорити и да ће дати опширан свој експозе.

А баш када се дешавало то у скупштини, Пашић је добио и оно писмо, које му је упућено од стране друштва „Уједињене или Смрт.“

Он је био тада тога уверења, да мора ускоро дати свој експозе и изнети тачно гледиште и становиште у погледу тако деликатних питања. А знао је и то, да оно што треба да изнесе пред јавност и скупштину то мора одговарати истини и стварности, а то је опет скопчано и са осталом евентуалном предспремом, јер је познавао и бугарске непромишљене и неискрене државнике на челу са својим шефовима који су у својој заслепљености у стању свашта учинити. С тога је био Пашић принуђен да сазове министарску седницу и да на њој се донесе одлука поводом тога питања и тек након седнице, решење поднети краљу на одобрење.

Тога дана када је сазвата министарска седница, Пашић је пре подне посетио господина Хартвига руског посланика на српском двору.

Ова је посета трајала више од једнога сата.

Тој посети је престоничка штампа приписивала неку особену важност.

А очекивало се, како у јавности, тако и у скупштини, да ће након те посете и одржане министарске седнице Пашић дати изјашњења у оним постављеним и упућеним питањима на њега и његове другове.

То вече је одржана министарска седница, која је трајала дубоко у ноћ.

А још исте ноћи је решење министарске седнице поднето краљу на одобрење.

После поднетог извештаја, опширног и разложног излагања од стране Пашића, краљ је решење потврдио и одобрио.

А сутра дан је брзојавно извештен и војвода Путник о самом решењу министарске седнице и стављено му је до знања, да буде спреман на све евентуалности.

А поред овога му је стављено и то, да сам развој догађаја захтева, да се и питање Скадра мора у најкраћем времену а по могућности још у току ових дана оружјем решити, јер снага српске војне силе мора бити на извесним местима целокупна сконцентрисана.

Тога дана је Пашић изјавио новинарима, да ће поводом оних питања која избише на јавност и поводом оне интерпелације у скупштини сутра дати, свој експозе у скупштини.

Интересовање је било велико, нарочито је то јавност једва очекивала, јер је знала, да оно што буде Пашић рекао у скупштини, оно мора да одговара фактичном стању ствари.

Сутра дан Народна Скупштина је била у пуном броју посланика заступљена. Галерија за публику такође је била дупком пуна а многи који су се интересовали овим важним догађајем, морали су остати на улици јер не беше места толико.

На дневном реду скупштинском је био одговор [749] на интерпелацију коју су упутили опозициони посланици.

Председник Народне Скупштине одмах после отварања скупштинске седнице дао је реч шефу српске владе Пашићу.

Пашић је у своме уводном говору опширно изнео политичко стање у коме се држава налазила и налази.

Поред овога, изнео је све оне обавезе и тачке тајног савезничког уговора, на чега се Србија пре рата била обавезала.

Нагласио је и то, да је Србија у току рата, била принуђена исходом самих догађаја, који се развијаху, да као права и искрена савезница, Бугарима, као савезницима пружи тражену знатну помоћ како у новцу, тако исто у оружју, муницији, храни па чак и у људским жртвама, пославши им читаву другу армију од педесет хиљада људи под командом ђенерала Степе Степановића, а на то све Србија није била уговором обвезана.

Нагласио је даље у своме говору, да онај уговор који је склопљен пре рата, нема важности у погледу поделе освојеног земљишта, јер сам уговор је стављен ван крепости од стране Бугарске, пошто су га они сами прекршили, тражећи накнадно огромне жртве од Србије, које такође нису биле уговором предвиђене.

— А када су веће жртве поднешене — рекао је Пашић — што нису уговором предвиђене, природно је, да и она тачка уговора која говори о подели територије, мора се ставити ван крепости. [750] А величином жртава, које је Србија поднела на олтар заједничких интереса, што уговором није предвиђено, мора се установити награда онолика, колико то саме жртве захтевају.

Шта више, и Једрене уговором нарочито није узето за операциону тачку, већ само да се држи опседнуто, да не би војска из Једрена сметала надирању бугарске војске у Тракији.

Но и поред тога, одмах у почетку рата, главнокомандујући бугарске војске ђенерал Савов, а по наредби краљевој, захтевао је од ђенерала Иванова главног заповедника савезничке опсадне војске, да се Једрене има заузети, јер је и оно проглашено за операциону тачку.

Ђенерал Иванов је то саопштио ђенералу Степановићу, заповеднику друге српске армије, која је била под Једреном.

Ђенерал Степановић се томе захтеву противио, јер је био свестан свога позива и дужности. Ови кад то видеше, морадоше за онај мах од те намере да одустану.

Доцније пак када је мировна конференција у Лондону, створила закључак, да, питање Једрена оружје реши; тада је српска влада и преко уговора дозволила, да и српска опсадничка војска учествује при заузећу Једрена.

Она је и учествовала. На понос и дику српског народа а на част и славу српског оружја српска је храбра војска прва ушла у Једрене заробивши храброг и неустрашивог браниоца Једрена Шукри-пашу.

Надаље, Пашић је у своме говору навео, да су [751] мека места која су данас у српским рукама, уговором означена као спорна и такова се тек након окончаног рата имају решити међусобно.

Ако се пак не би постигао међусобан споразум, то би питање решио изабрани мировни суд или можда руски император, али би се обе савезнице морале повиновати решењу тога суда.

— А што у јавности круже гласови — рекао је Пашић — да Битољ, Прилип, Охрид и Велес са својим околинама имају припасти Бугарској, то он, Пашић, свечано изјављује, да су ти градови и вароши данас у српским рукама и да ће на даље остати само српски.

А Штип са околином, Ђевђелија са једним малим делом око ње, то су спорне тачке, које ћемо међусобно покушати праведно да решимо, коме ће да припадну.

Истина, бугарска јавност, када нас већ сада напада, значи, да веома брзо заборавља све оно што им ми пружисмо и дадосмо за време опсаде и освојења Једрена.

Но, та јавност, која тако мало води рачуна о свему томе а која данас потпирује мржњу Бугара противу нас, не задаје ми много бриге, јер се надам, да меродавни фактори који стоје на челу Бугарске, неће се на те гласове обзирати, него ће читаву ову ствар гледати да мирно и као савезници са нами пријатељски реше и уреде...

Надаље је Пашић изнео у скупштини и то, да су силе европске на мировној конференцији у Лондону, нанеле Србији велику неправду, када онемогућише [752] Србији излазак на море, што је по Србију данас животно питање.

Надаље је опширно изнео разлоге, шта је руководило српску владу да повуче своју војску из Драча и других места која су на мировној конференцији од Србије одузета.

На крају је рекао, да све оно што је изнео пред народну скупштину, то стоји у ствари и да ће за све то одговарати влада пред народом, а уверен је да ће влада имати уза се читав српски народ и војску да одржи оно, што је помоћу жртава стечено, а уговор сматра прекршеним од стране савезника Бугара, па с тога сматра, да кад је уговор прекршен од стране Бугара у погледу снашања жртава, да је сасвим јасно и појмљиво, да се и Србија не може придржавати уговора у погледу поделе како је уговором предвиђено.

Ова одлучна и мушка реч српског министра-председника Пашића, бурно је поздрављена, од свију и свакога, који поштено мисли и поштено осећа.

Само црне и покварене душе ту изјаву српског министра председника Пашића друкчије тумачише и гледаху то са закрвављеним очима.

ГЛАВА СТО ДЕСЕТА
Флотна демонстрација противу Црне Горе.

После пада Једрена, читава је Европа бацила своје погледе на последњу тачку бојишта, где се још водио крвави бој, а то је на Скадар, који су србијанска и црногорска војска потпуно одсекле од осталога света.

А у најновије време те две савезничке војске имале су и знатне успехе на тој тачци. Наиме, успеле су надчовечанском силом и издржљивошћу да освоје Бардањолт и предње положаје Брдице и Тарабоша.

Значи, да је Скадар, односно скадарска главна утврђења и његова главна одбрана у рукама српске и црногорске војске.

То ништа друго не значи, већ да је Скадар фактички пао, али само формално још није у рукама савезниче војске.

Велике силе које су на мировној конференцији у Лондону закључиле, да Скадар припадне автономној Албанији, биле су просто огорчене на малену али јуначку Црну Гору, што се није хтела повиновати њиховим закључцима.

Нарочито се једна од њих отворено истакла са својим непријатељским и окрутним држањем према Црној Гори.

Она је шта више, ишла тако далеко, да је захтевала од амбасадорске реуније у Лондону, да јој ова да одрешене руке и да дозволи да она сама било каквим средствима принуди, односно примора Црну Гору, да се ова покори закључцима мировне амбасадорске конференције.

То је био њезин захтев.

Али остале велесиле не хтедоше јој то никако дозволити. Него донеше заједнички закључак, да испошаљу свака по једну или две ратне лађе у црногорске воде и приреде флотну демонстрацију и да овим скрену пажњу Црне Горе, да поштује и да се придржава оних закључака, који су донети на мировној конференцији.

Када су велесиле преко својих представника на Цетињу упутиле ноту у којој су захтевале да Црна Гора напусти опсаду и помисао на освојење Скадра, уједно су ставиле до знања краљу Николи и његовој влади, какве ће мере предузети да прибаве поштовање лондонским закључцима.

Те мере које су предочене краљу Николи и његовој влади била је флотна демонстрација.

Витешки краљ Никола, када је чуо шта хоће велесиле да предузму противу њега и његове државе, у први мах је држао да дотле неће доћи.

Највише се ослањао на моћну заштитницу Словена — Русију, а одмах за њом на Италију, рачунајући да ће бар овом приликом играти улогу сродство. На трећем је месту рачунао на Француску републику, која се иначе у свима питањима показала лојална, стојећи на тачци правде и правице, као демократска [755] држава, штитила увек све оно што је за заштиту.

Напослетку је чак рачунао и на хладног и промишљег моћног енглеског премијера Едварда Греја, да ће сви ови у последњем часу одустати од своје намере и да ће узевши у обзир огромне жртве, које је Црна Гора поднела, најзад увидети и изменути свој првобитни закључак у погледу Скадра.

Он је држао, да ће се бар у толико изменути, да ће и за Скадар важити она предпоставка, која је важила и за Једрене. Наиме, да оружје реши питање Скадра.

У таком уверењу се витешки краљ Црне Горе преварио.

Јер онај првобитни закључак не само да се није изменуо, већ је остао у целости какав је био.

Шта више, у последњем свом одговору представници великих сила нагласили су, да се неће задржати само на флотној демострацији, већ да ће ићи и даље, само да се прибави важност и поштовање закључака мировне конференције.

Краљ Никола им је и овога пута одговорио: да Скадар мора заузети, па макар га после морао предати великим силама.

Као одштету за Скадар, представници великих сила понудили су Црној Гори неке територијалне уступке на другој страни, наравно на штету које друге савезнице. Ту понуду је Црна Гора одбила.

Кад нису могли лепим да приволу Црну Гору да повуче своје трупе под Скадром, тада велике силе предузеше флотну демонстрацију.

Из Бара дође брзојав на Цетиње, у коме се јавља, [756] да се у непосредној близини обале указало више ратних бродова.

Баш у тај мах, кад је стигао брзојав, краљ Никола је спавао. Маршал двора примивши брзојав, оде краљу и пробудивши га саопшти му садржину брзојава.

Краљ Никола пошто је саслушао садржину брзојава, окрете се на другу страну и рече: Море не квари ми сна.

А још тога дана краљ је известио ђенерале Бојовића и Мартиновића, да предузму све што се може јер Скадар се мора заузети у току најкраћег времена не обзирући се на кораке које предузеше велике силе.

ГЛАВА СТО ЈЕДАНАЕСТА
Блокада црногорске обале и пад Скадра

После негативног одговора Црне Горе на поруку заповедника међународне морнарице, велесиле нису учиниле ни један директан корак противу ње, осим што су наставили блокаду црногорских обала што је било закључено на мировној конференцији у Лондону.

Посланик Италије на Цетињу барон Сквити рекао је краљу Николи, да ће, ако се одмах одрече Скадра, добити од велесила финансијалних компезација, које ће омогућити да се подигне економско стање земље.

Краљ Никола му је на то одговорио, да му народ то не би могао никад дозволити, да пристане на ову трговину и да прода кости десет хиљада својих војника, који су пали под тврдим бедемима Скадра.

Но ипак, да покаже своје помирљиве намере, краљ Никола је назначио услове, уз које би једино могао приволети своју војску, да напусти Скадар, а то је, да се граница Албаније повуче до Бојане, те Црној Гори остави Тарабош и власност над Скадарским Језером.

Тај предлог који је подупирао и енглески посланик [758] на Цетињу, велесиле нису примиле, него су поручиле, да се Црна Гора мора задовољити границама, какове су одређене на лондонској конференцији амбасадора, и о којима се више не може расправљати.

Европа би са повољним зајмом накнадила штету Црној Гори.

Међутим, у први мах је Србија одлучила, да не учествује више активно у опседању Скадра. То је она учинила на захтев велесила, али је доцније ту своју одлуку повукла и оставила своје трупе да остану на помоћи Црној Гори.

Пошто су службени преговори остали без успеха, то се краљ Никола налазио на истој тачци као и онда, кад је рекао, да неће попустити ником већ једино сили.

Затражио је дакле у крунском већу од чланова њихово мишљење о даљем држању. Одговор је био сугласан: сви су нагласили, да морају допринети крајњу жртву, да заштите интересе и част Црне Горе.

Око подне је створен закључак, но о њему се није могло ништа сазнати, једино су дворјани опазили, да је краљ јако задовољан, што је било прасупротност спрам клонулости и забринутости пређашњега дана.

Једна руска особа, која ужива велико поверење краља Николе, опазивши расположење и радост код краља, држала је, да су преговори поведени са Србијом, да оставе своје трупе под Скадром, довели до повољног резултата, па је отворено рекао:

— Величанство читам у вашим очима добар знак. Јесте ли примили повољне вести?

Краљ Никола одговори смешећи се:

— Не, верујте ми, нема новости. Чињеница, што Европа ме баца из Скадра, хоће да ме пограби за врат, испуњава ме добром вољом и нека дође и нека ме пограби ја је чекам.

После подне па у вече све до поноћи, већало је крунско веће да установи начин, како ће се одупрети тешкој и очајној ситуацији.

Пре свега је закључено, да се нападне Тарабош, користећи се неким повољним околностима.

Срби су се истина почели повлачити и сконцентрирали се само на једном месту, да пођу оданде у Медову, али позиције, што су их они имали, још чува известан број војника, који чекају да их Црногорци замену.

Док не буду опседнути Турци знали, да се савезници повлаче, држаће Срби велики број трупа код Брдице. Но будући, да су те позиције поплављене услед последњих киша, то оне не могу бити темељни, офанзивне и дефанзивне акције.

Последњих дана изашли су многи бегунци из Скадра у групама, од 40—50 наједанпут. Сви Арбанаси приповедали су, да би њихови сународници, редом пришли у црногорски табор, али их задржава страх војника из Мале Азије.

То је приволело генерала Мартиновића, да што пре подузме јуриш, што се чини да непријатељска артиљерија нема муниције. Од двадесет топова који служе за одбрану Тарабоша, пуцали су 18. марта само четири.

За који дан дакле, сви ће здрави Црногорци од 15—60 година вратити да се скупе око Скадра, оружани више својом фанатичком храброшћу, него ли прикладним средствима.

Овај је потхват очајан, потхват који може инспирирати традиционалан понос и одлучност расе, али га не може оправдати. А ако јуриш промаши, Црногорци веле, да мисле и на ту евентуалност. Скадар ће у том случају пасти од глади.

Јер добегли бегунци из Скадра причали су да у Скадру од последњих дана влада глад и да појединци већ умиру од глади.

Многе особе послале су Есад-паши и такова писма у коме га преклињу да преда Скадар, јер ће сви поумирати од глади. Ако пак то неће, нека им да хране, — што овај ни за војску није имао довољно — онда боље нека их потуче све, него да поумиру од глади.

У то је време краљ Никола саопштио представницима великих сила на Цетињу, да ови известе своје конзулате у Скадру, да исти напусте јер ће им се дозволити слободан пролаз, и то с тога што ће у скором времену отпочети бомбардовање и саме вароши, пошто су готово сва утврђења у рукама опсадничке војске.

А у исто време када се спремао општи одлучао напад на Скадар, заповедник комбиноване флоте великих сила известио је владу црногорску да ће блокирати читаву обалу и да сви страни трговачки бродови морају напустити црногорска пристаништа у року од 48 сати.