... И после дугих патња, дугог тумарања и страдања по снежним албанским планинама, кроз које смо лутали не знајући ни пута ни стазе и које смо сејали гробовима наших [8] драгих; изморени, изломљени, изгладнели, прозебли и оголели, почесмо из разних кланаца избијати, са разних се страна прибирати и са разних висова слазити ка обалама које сунце греје.

На тим пустим обалама проводићемо беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови, на којима ће се вити застава која означава спас онога, што је преостало од читавог једног народа.

Са остатком своје породице, уједињене тугом за гробовима који су остали за нама, газио сам тегобне и беспутне стазе, пео се на Проклетију и Ругово, на Комове и Суторман, док нисам сагледао жудно очекиване те обале и крај њих питомо месташце Уцињ. Тамо ћемо, тамо потражити сунца, тамо одмора, тамо хлеба. Заклонито је, мирно је, далеко је од оних великих путева којима тутњи непогода — тамо ће нас можда мимоићи даље невоље.

Ту, међу добрим људима, савили смо гнездо; ту заждили ватру на огњишту, ту се први пут огрејали, ту насркали сунчана зрака. Ту сам отворио ја и први лист ове књиге туге и болова и записао прве речи на њему. Веровао сам и наставићу ту, исписаћу све листове, исказаћу сву тугу своју и све болове наше. Веровао сам, јер сам мислио да смо на хучноме и бурноме мору, нашли већ једно тихо и мирно острвце где ћемо се спокојно одати одмору и тузи, али — у тренутку кад смо се томе [9] веровању подали, загрокташе топови отуд са Румије и митраљези са Можуре и уверише нас да нема више мирна кутка на српској земљи.

Гаси ватру, несретниче, што ти је варљива нада уждила и пођи даље у незнано, у недогледно, у бескрајње море болова!...

Па ипак хвала Уцињу! Пет дана одмора и мира, колико нам је могло дати, дуги су били као век човечији а благи као први пролетњи дан, после толиких непроспаваних ноћи и брижних, заморних дана.

У маломе луку, који измеђ две горице чини уцињски залив, на песковитој обали његовој, начетиле су се беле кућице новога кроја а иза њих, у дубини кланца, којим се на Уцињ слази са Можуре, пружа се збијена гомила старих турских кућа, измеђ којих пролази друм и око којега се прибрала чаршија. Две горице, које се износе из мора и чине као неки оквир панорами овога питомога гнезда, разнолике су природе, као да собом означавају два доба: суморну прошлост и питому садашњост. Она с југа, и ако на каменом подножју, покривена је тамним зеленилом чемпресове шуме и уздиже се весело, као ведра, власима богата и раскошно искићена девојачка главица. Она са северозапада, и ако у тако блиском суседству, пуста је и гола. Сам тврди камен, поникао из мора и узнео се и испрсио камене [10] груди, готов увек да прими тешке ударце разбеснелога мора и да им одоле. На томе камену лежи и сада пуста и жртва варош. То је старо Dulcigno, о чије су се кршеве разбијале млетачке галије; са чијих је бедема сипана киша стрела на оружане бродове, који су долазили са незнаних мора и далеких страна да пљачкају и освајају питоме јадранске обале; и одакле је Зетом господарио Ђорђе Балшић, чији гроб и сад лежи међу старим зидинама овога древнога града.

Читав низ некадањих млетачких палата и турских пашаларских конака, поплочане улице и тргови, храмови и дворнице, суднице и тамнице, лагуми и канали, цистерне и пропусти, куле незнаних западњачких витеза и пространи арови осионих источњачких бегова. Све то лежи пусто и глуво; леже мртва једно крај другога два доба историје. Изгледа ти као ископана стара варош, коју је била претрпала лавина догађаја, бурних на његовим обалама као и на целоме копну балканскоме. Кад одиш пустим улицама старога Dulcigna, одјекује ти под ногама шупљина средњевековних лагума а тај одјек прихватају пусти камени двори и у њиховим се дупљама буди јејина, која преспављује дан и престрављено удара крилима о зидине.

Па ипак није Dulcigno тако мртво. Има по гдекоја душа у њему, пуши се по гдегде дим кроз разлупани кров. Сиротиња уцињска, она сиротиња без крова и огњишта, увукла се овде и онде у какав кутић пустог двора, изабрала [11] себи једну од многобројних одаја, затисла камене прозоре сеном, крпама и блатом; излепила хартију и парчад на ђубрету нађенога стакла на маломе отвору, кроз који ће јој сунце допирати и ту проводи дане са совама и буљинама, које се легу и шестаре по осталим празним просторима пустих двораца.

Прве бесане ноћи, када сам о поноћи пошао прозору да бацим поглед на узнемирено море, чије су беле пене испреплетане са месечином, изгледале као просуто драго камење, бацио сам поглед и горе на старо Дулцињо, коме је месечина дала чар тајанствене и чаробне вароши из оних заносних, старих прича, које су опчињавале наше детињство. Чаробност слике ме је занела и без мало сваке ноћи — а тако их је мало било — што их проведох на овој питомој обали, дизао сам се о поноћи или још и доцније, у дубокој ноћи, и гледао чаробну мртву варош. Ако је месечина изостала, дебели мрак, кроз који су се нејасно оцртавале силуете напуштених двораца, давао је мртвој вароши неку дубоку мистичну драж, што ме је закивало по читаве сате за место, са којега сам слику посматрао. Такве једне ноћи, када су се непрегледни редови војске морских валова ломили један за другим о снажна плећа, која су носила на себи мртву варош; кроз дубоки мрак запазио сам на једном од двораца светиљку, која је, као утрнула жеравица, једва продирала кроз прљаво стаклено окно улепљено хартијом

Шта ће та светиљка у дубокој ноћи? Зар је сиротиња тако раскошна? Или се то неко Богу моли или неко светлошћу одгања страх од хуке, коју таласи разносе кроз лагуме и шупље подруме мртве вароши?

Распитао сам се и чуо чудну причу, једну од оних вечитих прича, које се кроз сва доба понављају и у књизи и у животу; Једну од оних прича, које казују толико пута већ казану истину, да је материно срце једнако у сва доба и у свих народа.

У једноме кутку, једнога од пустих двораца старога Уциња, станује и тетка Стана, самохрана старица, коју су сиротиња и самотиња пре времена преломили. Некада, то је било пре много година, живела је она са мужем у Салчу, селу више Уциња. Ту, на сред друма, у некој зађевици, убише јој Турци Крајињани мужа и она оста сама са дететом на руци. Повукла се у село и живела је ту, колико се могло и како се могло са оно нешто гроша, што јој остаде иза мужевљеве смрти а затим сасвим оголи и осироти.

Кад се ослободи Уцињ и маче отуд турска сила, слеже она у варош, не би ли ту нашла зараде те да утоли своју беду. И помагала се а помагали јој и добри људи. Дали јој те се сместила горе у пустоме Уцињу, где и данас седи, нашли јој и мало рада те је подржали колико да прихрани дете и да га метне на [13] ноге. Кад из детета израсте момчић, даде га тета Стане доле, у чаршију, не били јој олакшао терет и бригу. Дете право, здраво и хитро као млад јелен, те тета Стане са поуздањем чека, где је оволико, још коју годиницу, када ће његова млада плећа понети бригу те она одморити своје трудне кости мало. Није далеко још, и његова ће рука оснажити, његове ће се уснице огарити маљама прве младости а његово око заменити младићским жаром израз детиње благости. Није далеко то доба и она га већ види и види како је њен Новица снажнији но други, израслији но други, лепши но други. Бог је добар, те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом, па ако још Новица буде имао мало среће, зна она, зна тета Стане, на чија ће врата закуцати. Доћи ће и њено пролеће и доћи ће њено лето, доста је она зима и јесени претурила преко главе. Извућиће се и она једнога дана из хладних зидина пустих и камених двораца, где је друговала са совама и јејинама и спустиће се доле, на питоме уцињске обале, где сунце тако топло греје.

А што и не би сањала то, кад ето Новица већ пристао, стао већ у службу рибара уцињских, те залази са њима по богатоме заливу и отискује се даље, на море, те лови и продаје рибу. И како који лов, он све већу пару одваја и доноси мајци. А сретна мајка, облије најпре пару сузом, па је тутка под суву сламу на којој спава и чува је као што се чувају капи [14] свете водице, јер ће Новица, кад набере довољно, саградити себи чун, купити мреже и алате и почети посао сам на своју руку. И то ће бити доба које сања мајка, доба када ће он на своја млада плећа понети бригу, те она одморити своје трудне кости. Имаће тада ко и Новицу погледати и њој помоћи; није се материном погледу могло сакрити да доле, у дну Уциња, испод Бијеле Горе, где се већ варош губи, иза капије једне од оних сиротињских кућица, вире два светла ока кад год Новица туда прође. Зна то мајка, није се њој поткрала тако драга појава, која тако лепо допуњава материнске снове. Све ће бити, све што је мајка у дуге, брижне ноћи замишљала, све што је мајка и будна сањала, све што је привиђала.

А како који дан даље, све ближе и ближе тој јави, коју је сан обећавао, све више и више расте материно срце а ведри се бригом наборано чело. Новица већ има свој чун, своје мреже и своје алате, Новица већ није више у служби.

Свако рано јутро, док још Уцињ спије, отискује се он на своме чунићу на широко море а мајка га испраћа благословом и дуго прати погледом, док се чунић не изгуби међу немирне таласиће. Затим се она враћа у одају, припаљује кандило под иконом и шапће молитве Богу за сретан повратак, за богат лов и добру срећу Новичину, која се с дана на дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све [15] више се и више узноси. Кад Новица, с вечери, враћајући се из лова, сече чуном својим мирно огледало морско, он из далека још догледа своју мајку на обали, она га радосним сузама дочекује, помаже му да изнесене лов и да разапне мреже, залаже га топлом вареником, пресвлачи га сувом преобуком и припаљује понова кандило, благодарећи Богу што јој је молбу услишао.

Тако пролазе дани и гомила се сиротињска уштеђевина под сламом, на којој мајка спије и гомила се нада у срцу материнском.

А једнога дана, отиснуо се Новица као и досад на широко море и мајка га испратила благословом и пратила погледом док му чунић није замакао међу ситне вале несташнога мора, које се у рану зору, као дете при буђењу играло весело. С вечери је сишла на обалу да га сачека, али је море било узнемирено као и материна душа. Неодољиви мистрал, који је долазио од некуд са далеких страна, загрлио се са злим дусима што почивају у морској дубини и бесну су игру зачели, претећи и небу и земљи. Обала је дрхтала под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом. На далеком хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило.

Мајка је чекала...

Ноћ је раније пала, као да је злим дусима сметала светлост дана, те зарана угасили сунце или га застрли покровом својих страсти и једа. И небо је ниско пало а његови мрки облаци се загрлише са валима који су се све бешње узносили.

Мајка је чекала...

На Уциње је пао већ дубок сан, капци се спустили на прозоре, мандали су притисли врата а светиљке се погасиле. Све се склонило од непогоде под кров, једва отуд, далеко из махале, што допире арлук пса пред затвореним вратима. Све је заспало тешким сном.

Мајка је чекала...

Као на мору, тако се и у њеној души подигла бесна бура и ломила је ударцима својих валова мршави грудни кош тужне мајке. Њу су засипали таласи и квасили јој топла материнска недра, на која је жудно очекивала да притисне свог јединца; њу су засипали таласи и квасили јој брижно лице те се мешали са материнским сузама али...

Она је чекала...

Бивало је и други пут да Новицу ухвати ноћ на мору и она га је чекала и дочекивала. Ако би време било мутно и туробно, она би на прозору своје избе палила светиљку. Тај прозор пустога млетачкога двора гледао је далеко на море и отуд, из даљине, се догледао. Новица је знао да ту светиљку жеже његова мајка да му пут покаже и управљао је чун свој ка њој, знајући да тако поуздано плови обали својој, кући својој, загрљају материном. И ноћас ће мајка да припали светиљку, јер ко зна не лута ли Новица по мутноме и бурноме мору тражећи пута.

Како је те ноћи припалила светиљку и све до беле зоре чекала сина, тако од тад, ево већ седамнаест година, старица сваку ноћ пали [17] светиљку и чека га. Он ће доћи, он само не може да нађе пута по немирноме мору а, чим спази светиљку коју материна брига жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном свога чуна валове који му ометају пут и доспеће он, приспеће, доћи ће...

Седамнаест пуних година верује она у његов долазак, седамнаест пуних година храни она ту веру из онога неизмернога извора љубави која почива само у материнској души; седамнаест пуних година бди она сваке ноћи и чека. Ветрић када би шушнуо, јејина када би лупила крилима, вал када би ударио у стену или ма какав шушањ, који би јој допро до уха, њој би се чинило да чује весло и она би грчевито стезала светиљку и, заклањујући је коштуњавом шаком, кроз коју је продирала румена светлост, нагињала би се на прозор и напињала очи, не би ли у далекој тами, на помраченоме обзорју, спазила ма какву црну тачкицу. Кад би је нада обманула, она би се опет враћала на своје место, остављала би жижак на прозор и настављала плести а уморна јој глава падала на груди. Жижак је догоревао а догоревала је и њена истрајност. И кад су обоје малаксавали, настајала би ноћ, у којој је она сањала Новицу. Сањала га је; враћа се у чуну окићеном белим ружама; чула би га у сну како пева, отуд са ширине морске, и у песми прижељкује матерински загрљај. Кад би се чун приближио обали, беле би се [18] руже претвориле у белу пену таласића, који су несташно играли под чуновим кљуном. Када је кљун дотакао обалу, он је хитро искакао и грлио брижну мајку, затим турао руку у недра и вадио отуд чаробни, драгоцени прстен, са драгим каменом, који је уловио у мрежи. Загрљени мајка и син, светлећи тамне стазе, којима се измеђ стена и камена пење са обале у пусту и мртву варош, зраком који се из драгога камена са прстена расипа, пењу се лагано, корак по корак, своме убогоме двору, разговарајући о великим и раскошним дворовима у којима ће они од сутра живети, благодарећи и Богу што их је о данашњем лову тако богато обдарио.

И друге снове сањала је љубав материнска у бескрајним ноћима бдења, истрајнога надања и непоколебљиве вере. Једном тако, уснила је, као бели голуб долетео на кућни праг, па гуче. Она му изнела на длан пшенице а голуб јој стао на руку и пробира, па се затим с руке пење на раме и шири крила те се тиче образа материног и као милује га један пут, два пут, три пут па затим одлете мору на пучину. Други пут опет, румена девојка у бело одевена, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, дошла јој је пуних недара румена корала, који је набрала на дну морскоме. Певала је неку чудну песму, сличну оној коју мистрал пева кад се заигра са морским таласима и посипала је коралима стазу од старичине [19] куће па све доле до обале, до онога места где је Новичин чун увек пристајао.

Сви ти снови казивали су једно и исто самохраној старици, подхрањивали су јој и даље веру, храбрили су је и даље у истрајности. Ни једнога тренутка није се она подала тузи. Где би жалила живо дете! Никада она у цркви није припалила свећу за мртве, већ само за живе. Свако вече она намешта Новичину постељу, свако вече она греје топлу варенику, кад стигне да се заложи; свако вече на његовој постељи стоји сува преобука, кад стигне, засут морским валима са којима се толико борио, да му одмах сувотом окрепи тело. Кад стигну велики Божји празници, она мете кућу и спрема да буде све у реду кад он дође. Слази доле у свештеника и зајми мало бела брашна, те на уљу пржи приганице, јер он то воли. Умесиће их, испржити и неће дотаћи; оставиће их у скрињу, где стоје већ приганице зелене и поплеснивиле, што их је годинама месила и остављала ту.

Њена је вера није одвојила ни од оних снова које је некада будна сањала, и које је као сунчане зраке уплитала у срећу свога детета и своју. Она и даље гледа за њега девојку, те да види радост материнску чим се Новица врати. Њу ништа не буни што се Вукова Милица — чији поглед некад мајци није измакао — удала и децу изродила; дорасле су друге девојке, што су тад деца била, па је међ њима она нашла себи снаху. Кад су се и оне разудале, [20] дорасле су оне које су биле одојчад кад се син од мајке одвојио, и међ њима је она нашла себи радост и одмену. За њу није постојало време, Новица за њу живи у оним годинама у којима се растао од ње. Може се све око ње мењати, он се не мења, као што се не мења ни њена вера и нада у његов повратак.

И ако жижак њенога живота већ догорева, тули се и малаксава, онај жижак, који она сваке ноћи пали на прозору да јој сину каже пут, гори увек подједнаком светлошћу вере и наде.

— Он ће доћи! — постало је њено вјерују, прве речи њене молитве, потка њених снова, смисао њена живота, срж њене снаге, леку болести, поткрепљење у данима брига, утеха у данима невоље.

— Он ће доћи! — биће јој последње речи на самртничкој постељи и, души јој неће се боље угодити, нити материнској љубави лепши споменик подићи до ако се сахрани на догледу мора, како би свећица на њеноме гробу у ноћи казивала пут сину и под светлошћу те свећице могле и у ноћи читати речи исписане на крстачи:

— „Он ће доћи!“

Чему ли је слична ова прича? Шта је то у њој што изазива бол у мојој родитељској души; шта ли што у њој разгрће пепео у који се претвориле моје прегореле наде и тражи под њим, тамо дубоко у души, последњу жишку која догорева, покушавајући да из ње распири топао жар и пламен?

Да ли је одиста вера јача од туге а нада снажнија од бола?

И на мојим је рукама никло јединче и ја сам га, грбећи се и посрћући под теретом живота, прехрањивао и хранио, крепио и бранио, неговао и подизао, док га нисам спустио на ноге. И ја сам имао својих нада и ја сам имао својих снова. И ја сам свога јединца са благословом испраћао и сачекавао га на обали живота, кад би се отиснуо на море. И ја сам пун наде, пун вере, очекивао сретан дан када ће мој јединац саградити свој чунић и поћи својим путем, својом стазом, секући напором младе снаге гломазне животне валове. Догледао сам и ја већ како се тај дан све више помаља, све јасније указује, као сунце кад с ране зоре расте из мора и све се више и више узноси. Очекивао сам и ја да ће доћи моје пролеће и моје лето, јер сам доста зима и доста јесени претурио преко главе. Веровао сам и ја да је Бог добар те хоће да огреје зраком оне које је покосио мразом. Све сам веровао да ће бити, све што је моје очинско срце у дуге, брижне ноћи замишљало, све што сам будан сањао, све што сам привиђао.

А једнога дана, отиснуо се и мој јединац на широку пучину и ја га испратио са благословом.

С вечера сишао сам на обалу да га сачекам али је море било узнемирено као и душа моја. Неодољива бура која је долазила однекуд са далеких страна, загрљена са злим дусима моје [22] Отаџбине, зачела је бесну игру претећи и небу и земљи. Обале су наше дрхтале под ударцима валова а небо се мрчило зловољом и бесом. На далекоме хоризонту буктао је румени пламен као да се небо упалило.

Ја сам га чекао...

Тешка ноћ је пала на моју Отаџбину, као да је злим дусима сметала светлост дана те су и сунце угасили или га застрли покровом својих страсти и једа, како ни један једини зрачак не би допро да нас загреје. Небо је ниско пало и његови мрки облаци загрлили се са бесним валима, који су се све више узносили и све више плавили наше китњасте горе и наше питоме доље.

Ја сам га чекао...

На Отаџбину је моју већ пала тешка невоља, крваве су реке почеле натапати наша плодна поља, крваве су сузе потекле из очију мајака, крвавим је знаком почео да се бележи праг свачије куће. Пође народ у горе и планине да се склања испред непогоде а у напуштеним селима зазвонише звона наопако оглашујући задњи час.

Ја сам га чекао...

Равна тој бесној бури, која се завитлала над мојом Отаџбином, ломила се и у мојим родитељским грудима тешка бура бриге и болова. Засипали су ме крвави таласи и квасили ми топла родитељска недра на која сам жудно очекивао да загрлим свог јединца; засипали су ме крвави таласи и мешали се са мојим родитељским сузама.

Ја сам га чекао...

Чекао сам га и чекам га још! Чекаћу га све док се са мојим животом не угаси и светиљка коју сам уждио у души својој. Он ће доћи, он само не може да нађе пута по узбурканоме мору, али чим спази светиљку коју родитељска вера жеже, кренуће он нашим обалама, пресећи ће он кљуном чуна свога валове који му ометају пут и доспеће, приспеће, доћи ће...

Сањао сам и сањам увек још како плови његов чунић окићен белим ружама; сањам како му блиста у недрима чаробном светлошћу драги камен, који је он из мора крви изнео; сањам белога голуба који ми слази на длан и узлази на раме и сањам девојку у бело одевену, расплетене косе, искићене зеленим кукуреком и модрим сасама, пуних недара румена корала којим посипа стазе којима ће он доћи.

Он ће доћи, он је жив, он није погинуо! Он је младост а младост не умире, јер из чега би нико живот нов? Младост је било, мишић, осећање, мисао свога доба; она мисао која је за велико дело ослобођења понела читаве планине страдања и пролила мора крви, све од орашачкога састанка па до ових крвавих дана. Младост је она мисао која се не угиба под теретом страдања, која се не гаси у мраку силе, која не изчезава под ударима насиља; она мисао која не умире, која увек живи, која надживљава све што је трошно, све што је [24] малодушно, све што је кратковремено; она мисао, која бачена и у гроб, разбија песницом гробну плочу и васкрсава. Мисао је то што гине на нашим бојним пољима за слободу; мисао је то, што пред нашим шанчевима зида брда мртвих витеза; мисао је то што топлом крвљу роси наша поља и наше горе.

Ту мисао нисмо кадри понети ми, изнемогли животом, профанисани обзирима, омлитавели малодушношћу. Младост, младост неоскрнављена, чиста и невина, поносна и усправљена — њен је израз, њен је синоним. И зато је младост вечита, као што је и мисао вечита и зато младост не умире, као што ни мисао не умире и зато ти ниси умро, ти живиш, ти ћеш доћи!...

Зато се у мојој души и не гаси светиљка, већ је ужижем и даље, ужижем је и дан и ноћ вером и надом, и чекам те, јер ти ћеш доћи!

Ја те чекам... ти ћеш доћи!

I
Последњи септембарски дани

Завршиле су се ратне ферије, које су биле настале после крвавих испита на Руднику и Церу. Страховита неман уништења преспавала је једну дугу ноћ, те нам дала маха да данемо, да умијемо лица и оперемо руке од крви, да покопамо мртве и ожалимо покопане. Сад се опет пробудила и помамно дигла главу; затресло јој се тело набрекло страшћу и одмором и из раздражених ноздрва сукнули су црвени пламенови који пале и сагоревају. Из крваве румени, којом је већ четири стотине дана упаљено небо, тамо где оно на северу наше Отаџбине грли видик, засиктале су муње и проломило се небо тешком грмљавином. Обале Саве и Дунава задрхтале су под непогодом том; густи облаци дима покрили су простране банатске и сремске равни и кроз тај дим бљунула је ватра из тешких челичних цеви те као пламени усов засула наше градове и села, наше горе и поља, наше винограде и њиве, што се нижу крај зелених обала ових великих река. Смрт је потегла снажно косом, коју је неколико месеца превлачила брусом, [26] и почела да реже дебеле откосе. Задрхтала је утроба мајчина која је донела и набрало се чело очево које је збринуло а деца њихова, тамо на крвавим обалама, понесена младошћу, која сем материнске још друге љубави није окусила, почела су страсно да грле смрт као прву своју љубавницу, да је грле и да — падају.

Румена се крв измеша са мутним валима Саве и Дунава те некад цветне и плодне обале њихове, уродише чудним јесењим плодом — лешинама. Гаврани, који су на Овчем Пољу, Косову, Морави и Колубари пробирали зрна на пожњевеним њивама, осетише далеко отуд воњу крви и кренуше јатима северним обалама, гачући и причајући успут међу собом језовите приче о томе, како су испијали очи јунацима на Куманову и Облакову, на Брегалници и на Церу. Далеко, у доњој махали градској, већ залелека једна мајка; на једној сиротињској кућици, горе иза града, извеша се црна заставица а у моме суседству, пред кућом из које је скоро пошао регрут, заурлука пас. Зла коб је зашла од врата до врата да посећује некад мирне и срећне домове и болом да бележи трагове својих стопа.

Нешто тешко, суморно и загушљиво као оморина, промиче кроз ваздух, разређује га и крати нам дах. Као да и тице ниско лете, као да и дим са кућа полеже по крововима, као да се већ и наше поуздање угиба и повија на ниже. Пресекосмо реч коју смо заустили [27] и оборисмо брижно главе које смо, све од Рудника и Цера, високо носили.

А борбе су тек почеле и они што се боре и гину, тек ће се борити и гинути. Непријатељ је већ пребродио Саву и Дунав и ту, на нашим обалама, срео се први пут очи у очи и прса у прса, војник са мазурских језера, са Немира, Лијежа и Анвера, са војником са Куманова и Облакова, са Брегалнице и Цера. Срели су се и одмерили се! И — чудновато, из тога сусрета никло је у наших поуздање. Мој син, који ће четири дана затим, у једном крвавом сукобу погинути, записује под 26. септембром у свој дневник, који је сачуван и донет мени: „Доживели смо историјску част да се први пут, од кад као народ постојимо, сретнемо на бојишту са пруском војском која је, окићена победама, дошла са далеких фронтова. Сусрет је тај испао на штету Виљемове победоносне војске. Док је ту војску удаљавала од нас страховита артиљеријска ватра, стрепили смо да иза те ватре наступа исто тако страховита војска. Ови, што смо их срели, нису војска из немачких новинарских легенда, нису ни војска која је Хинденбургу стекла маршалску палицу а своме императору славу првога војника новога века. Ово су слаба и недорасла деца и изнурени, кржљави људи. Куд је и камо Поћорекова војска била и угледнија и поузданија. Победићемо их! Сусрет са њима донео нам је непоколебљиво [28] поуздање, а то је поуздање већ половина наше победе!“

Овај запис не казује само осећање једнога младића, занесена славом смрти за Отаџбину, то је било опште осећање наше војске. Наши су се ратом прекаљени позивци, са родитељским сажалењем осмехнули када су сагледали ове кржљаве младиће и говорили су међу собом: „Шамарима ћемо их тући!“

Када је код Рама први заробљеник Немац, пао у руке нашима, били су према њему чак и нежни. Поднаредник, који се ноћу вратио из патроле и довео га, подвикнуо је онима што су се после дневне борбе одмарали крај ватре и закрчили сва места: „Ајде, бре, диг’те се кој, нек се огреје ово дете!“ Кад је село мећу њих грешно дете дрхтало је не толико од зиме, која још не беше озбиљно припретила, колико од страха, верујући да се сад налази мећу дивљацима и да је можда то баш та ватра на којој ће га пећи. Немачке су старешине нарочито сугерирале такве бајке својој недораслој војсци, бојећи се да ће се иначе ови непоуздани дечаци листом предавати, кад се погледају очи у очи са опробаним ратницима српским, чију вредност и храброст нису ни сами Немци потцењивали.

— Питајте га, море, хоће ли да пуши? — вели поднаредник онима око ватре.

Један га запита српски, други га запита влашки, уверен чим је неко туђин да му треба [29] туђим језиком говорити па ће он то разумети. А кад ни једно ни друго питање није разумео, трећи му показа дуван и понуди. Дечко ману главом одбијајући и погледа бојажљиво по препланулим лицима око ватре.

— Да му дам, поднаредниче, парче хлеба? пита један проседи позивац. — Биће да је гладан?

— Дај му!

— Море да га огрнем овим мојим шињелом — вели други. — Биће пре да је прозебао, а ја сам се разгрејао. Није научило то да га бије киша цео дан.

Дадоше му и хлеба и огрнуше га и дете се мало раскрави и ослободи те проседи позивац узе да ми говори:

— Што су те, бре, послали овамо на кланицу; ниси ти за тај посао. Боље да си ти остао код куће, био би од помоћи мајци и кући, а да је твој отац дошао овамо. С њим знаш и подноси нам да се бијемо, а што с тобом? Је л’ ти жив отац?

— Море, не разуме те ништа! — смеје му се други.

— Разуме, што да не разуме. Ако и не зна шта му кажем он види да ме га је жао.

— Што ја да га жалим, кад га не жали његов цар?

— Ех, што! Дете је, није криво! — резонује позивац. — Бога ми, велим, сутра кад почне борба и да их не убијамо него овако, [30] да их заробимо што више, да их нахранимо и огрејемо па да их пустимо.

— Да нам је каква велика рибарска мрежа па да их ловимо ко рибице! — додаје други.

— Море, немојте баш тако. Нису ту само деца, има ту и људи!

— Има, ама види какви су. Они су на Церу били бољи, били су бар војници.

О онима на Церу и друга се прича причала у нашим логорима. Казивало се, како су Аустријанци при сусрету са Немцима, на српској граници, рекли овима: „Изволте, сад је на вас ред!“

Ето, такви су се разговори водили тамо на фронту, тако је поуздање владало тамо. И то поуздање отуда, поче да се шири полако и постепено и овамо у позадину. Нико отуд није слао поруке, ни гласника, нико није писао, нико није јављао што, па се ипак то поуздање ширило непознатим путевима и допирало до нас те нас поче да обузима неки нови осећај, да се буди у нама оно што је претрнуло и почесмо наново да верујемо и дишемо пуним дахом, који смо дотле уздржавали. Као после грмљавине, која је претила огњем и од које су задрхтале горе и планине, што престрављени дану душом кад лине киша и небо се умири; тако смо и ми сад већ пратили крваве борбе са неком вером, осећајући чак и извесну нелагодност што смо за тренутак оборили главе. А вести, које су стизале са бојишта, само су [31] још подржавале то поуздање у нама. У сукобима, који су настали на нашим обалама, Немци су, незаштићени више својом артиљеријом, која је остала с оне стране Дунава, а изложени нашим бајонетима, скупо и крваво плаћали сваку стопу земље и, да није било злокобнога првога октобра и мучкога ножа у слабину, ко зна не би ли се старозаветска бајка и по други пут поновила на српскоме тлу, те не би ли Голијати једном увидели да је жеља за слободом малих јача од насиља великих.

Поуздање, које су нам вести са бојишта потхрањивале, почело је бивати тако снажно, да смо чак превиђали или бар потцењивали појаву густих облака који су се почели збирати на истоку наше Отаџбине. Бугари су објавили мобилизацију и нама догађај није био непознат, али смо прелазили преко њега и потискивали смо упорно свако песимистичко тумачење те појаве. Они међу нама, који су имали каквих веза са страним консулима — а ови су често одлазили у Ниш ка својим посланицима ради обавештења — изгледа да су били још мирнији у том погледу.

Сву пажњу обратили смо на вести са бојишта и те су се вести просто гутале. Те вести казивале су да се на фронту наши јуначки држе, да немачки прелаз преко Дунава почиње бивати њихов пораз и да у Нишу са поуздањем гледају у ситуацију или бар такво поуздање [32] јавно исказују. Новине су се нестрпељиво очекивале и грозничаво грабиле; телефон, и онај у команди и онај у начелству и онај у централи, допуњавали су оно што новине нису стигле да забележе. Свет се на улицама, на ћошковима и пред дућанима, окупљао око оних, који гласно читају крупним и масним словима штампане телеграме с бојишта а у кафанама, око оних, који су телефоном сазнавали новије вести.

У скопљанским кафанама код „Зрињскога“ и код „Слободе“ образовали су се читави клубови за прибирање и саопштавање вести. Столови, на подне и с вечери препуни и сваки нови гост који наиђе доноси и нову вест. Тамо код „Слободе“ радозналци се јатомице збирају око железничких чиновника. Ови доносе вести које су на тастеру чули од свога нишкога колеге и оне које путници са возова проносе дуж пруге. Они често пута сазнају вести пре но што их и надлежне власти приме. Код „Зрињскога“ свраћају официри из команде трупа, који су закопчани и мало казују или хоће да потврде или демантују већ распростру вест; долазе војни цензори и чиновници из телеграфске централе и саопштавају шта је тај и тај телеграфиста из Ниша, јутрос рано при предаји дежурства, казао тастером поверљиво своме скопљанском колеги а на основи депеша које је ноћас откуцао; долазе најзад и сарадници- „Српскога југа“ ,и казују [33] свој разговор који су још малочас „пре три четврти сата“ водили на телефону са нишким пресбиром и о последњој депеши коју је мало час начелник по коњанику послао у штампарију, те ће се због ње и излазак листа да задржи нешто.

Сва та саопштења новости прате граја, објашњења, доказивања, обавештења. Онај тамо допуњава вести неким својим приватним сазнањима, овај овамо не верује док не види „црно на беломе“. Оптимиста се одушевљава, песимиста би хтео а нема храбрости да му се придружи. Одушевљени наручује пиво „за све“; хладни и размишљени узео мастиљаву писаљку, умочио је у пену од пива и црта по беломе кафанскоме чаршаву положаје, што кафеџија попреко гледа али гута за љубав повољних вести које су и њега раздрагале.

— Макензен нек абдицира на своју војничку славу! — узвикује онај што је наручио пиво „за све“.

— Још сад смо у равници — објашњава онај што немилостиво шара кафеџијин чаршав. — Недовољно смо заштићени а огроман фронт, од Вишеграда до Кладова. Ми морамо нешто мало одступити да би се дочепали нових, виших положаја. Заузећемо фронт од прилике овде, ево овако... — и ту говорник повлачи грдну дебелу мастиљаву линију, која се разлива по чаршаву и добија облик плаве маљаве гусенице.

— То је врло дугачак фронт! — примећује кафеџија, одмеравајући мрзовољно дужину мастиљаве линије која ни прањем не може ишчезнути.

— Да, још морамо одступити, да их увучемо што дубље у планине! — пристаје онај кафански стратег, па живо додаје: — И, онда, одлучна би битка била можда овде негде, у долини Мораве.

— Код Багрдана! — додаје трећи са поуздањем, јер тај Багрдан, вероватно из школских задатака ђака наше Војне Академије, прешао је некако и у светину и држао је у заблуди неколико генерација, све до овог рата, да је он поуздана заштита моравске долине и целе јужне Србије.

— То значи Београд опет да се напусти? — пита песимиста, који мало учествује у разговору, јер га при свакој његовој примедби сви жучно нападају.

— Београд? — збуни се цртач гусеница. — Не мора да се напусти, ја мислим не мора да се напусти.

— Па не можемо, држати Београд ако ћемо на Багрдану да их чекамо! — додаје суво и скоро пакосно песимиста,

— Па најзад и да се напусти! Зашто да се не напусти! — узвикује охрабрен одушевљени стратег.

Песимиста прогунђа нешто кроз зубе а одушевљени узе да брани своје гледиште.

— Први пут кад је пао, верујте заплакао сам и сам, као да ми је неко најрођенији погинуо. Али онда је било друго. Видели смо колико смо погрешили што смо га и толико бранили, јер нам је напуштање његово затим донело победу.

— Ипак бих ја волео... — покушава да каже своје мишљење песимиста али га одушевљени одмах преплавља масом речи и не даје му да изговори реченицу до краја.

— Најзад, не морамо ни напуштати Београд. Можда не мора ни доћи до битке на Багрдану, можда ћемо их раније скрхати. Пре смо Београд бранили сами, бранили су га жандарми и трећепозивци, није ни брањен у ствари, напуштен је по наредби, евакуисан је. Сад је сасвим друго; на Београду су енглески и француски топови а по Дунаву и Сави плове мине које су посејали руски минери. Нек изволе сад!

Ово казивање поче допуњавати једна скорашња добеглица, беогрђанин, и разговор се најпре задржа на питању о одбрани Београда, затим опет сиђе у Мораву и закачи се и по други пут за Багрдан.

— То је тврђава, природна тврђава! — довикује један обвезник чиновничког реда који је радио у војној станици.

Одушевљени таман поново умочи писаљку у пену од пива а песимиста, без икакве везе са предметом разговора, избаци као бомбу:

— А Бугари?

Доктор, који није био песимист али се није олако ни одушевљавао, додаде полугласно, више себи:

— Да, и њих треба узети у рачун!

Одушевљени плану.

— Ни мало, ни у какав рачун!

— Па и они мобилишу! —- додаде доктор мирно.

— За свој рачун или, ако хоћете, за наш рачун, за рачун савезника!

— Дај Боже! — окуражи се песимиста осећајући да је у доктору добио потпору.

— Пре свега не мобилишу само Бугари већ и Грци а несумњиво је и Румунија на опрези и тек што није стигао телеграм да и она мобилише. Ако Бугарска мобилише против нас, Грчка је уговорно обавезна да нас брани а тако исто и Румунија, која не би дозволила поремећај стања на Балкану, које је створио Букурешки уговор. Према томе, ето вам ситуације у коју би запала Бугарска ако би нас напала. Али она то неће! Да је смела, не би она пропустила онако згодну прилику прошле године, када су Аустријанци заузели Западну Србију. А кад је ту прилику пропустила па тек сад мобилише, значи да не мобилише против нас. То је јасно као дан! — заврши победоносно одушевљени.

И сад се разви жива препирка по томе питању. Упадоше у разговор и они који дотле нису уопште учествовали у разговорима; узвикивали [37] су и они који су до сад мирно и хладнокрвно говорили и уопште, разговор пређе у живу и нервозну полемику. Један је наводио неки Радославовљев говор; други, чланак неког француског листа, трећи је на полеђини кутије од цигарета исписивао бројеве балканских војсака; четврти је цитирао српско-грчки уговор; пети је наводио свој разговор са руским консулом који је „поуздано знао“ да ће Бугари ударити на Турке. Сваки нов аргуменат убачен у разговор, као ново дрво бачено у ватру, разгоревао је пламен и разговор се све више развијао, све више пео и све шири број учесника обухватао.

То тако за једним столом а за другим води реч један господин ретке, проседе косе, светлих и округлих очију и висока сува врата, уз који се при говору јабучица пење и слази као лоптица од живе у барометру. Чим попне гласом и лоптица пожури горе под вилицу а чим спусти и лоптица се нагло спушта у своје лежиште, у крагну. Он је избеглица из Београда и врло често одлази некаквим својим послом у Ниш, те се отуд увек враћа пун комбинација поцрпених из разговора са „тим и тим“. А разуме се, „тај и тај“ је увек важна личност или бар неко који је могао да има везе са важним личностима. Он зато говори само у крупним потезима и само о крупним стварима.

— Ово је читав план, клопка, у коју су упали Немци. Наша је улога да њих а са њима и [38] Аустријанце, увучемо што дубље у земљу а једна снажна руска офанзива на Карпатима и једновремена талијанска на Изонцу, има да им пресече одступницу или бар да их натера на једно вратоломно одступање, при коме ће евакуисати Срем, Банат и Бачку. Дотле ће се и Румунија определити и, са нама заједно, кренути једним широким фронтом на север и ту ће се, у маџарским равницама повести највећа и најодлучнија битка овога рата, битка којој ће бити задаћа да скрха дефинитивно Аустрију и тим сломом нагна Немачку на тражење мира.

— Ама, зашто баш нас изабраше да код нас уђе непријатељ што дубље у земљу? — гунђа песимиста овога стола јер, по правилу у оваквим приликама, сваки сто има свога песимисту.

— Тако! Нас, него кога ће? — одговори набусито господин са јабучицом.

— Ја бих волео... — хоће опет нешто да примети песимиста, један господин сув као босиљак за иконом који дугим и танким прстом скида пену с пива и треска је о земљу као берберин сапуницу.

— Не пита се ту шта ти волеш а шта ја. Наш је положај такав! — узвикује узбуђено проседи господин и јабучица му се пење под вилицу. — Је л’ знаш да играш шаха?

— Знам! — одговара песимиста.

— Е, видиш, на ово поље мораш повући фигуру па да направиш мат, на то и ни на [39] које друго. Е, сад нека дође неко па нека каже: „Ама ја не бих волео на то поље!“ Шта ће да му кажеш ако си прави шахиста? Рећи ћеш му да је будала, је ли? Не зависи то, брате, од тога шта ти волиш, него с овог поља може да се направи мат, па то ти је. Разумеш ли сад!?

Суви господин смагну својим уским раменима па се замисли и тек додаде:

— Па добро, мат са те стране. А шта ћемо ако Бугари...

Није ни дорекао а у проседог се господина јабучица нагло попе под вилице и он чисто суну на човека уских рамена.

— Где сте ви то читали, ко вам је то казао?

— Па мобилишу.

— Нека мобилишу, па шта?

— Кажем само...

— Кажете, да, ал’ не треба тако ништа на памет говорити. Ништа, разумете ли? — окрете проседи господин на „ви“, као што то обично бива у полемици кад пређе у љутњу.

Песимиста не одговори ништа.

— Најзад, добро — настави ватрено проседи — допуштам нека и Бугари ударе на нас, што апсолутно неће бити; али, за вашу љубав, ето допуштам. Па шта онда?

— Па не би било згодио! — гунђа песимиста.

— Говорите на памет јер не знате — и он се уздржа — Ето, натераћете ме још да вам кажем ствари које се не казују, које су поверљиве.

— Ако су поверљиве не морате ми их казати.

— Не морам! Знам ја да не морам, ал ето изазивате човека. Најзад, ви то нећете ваљда разгласити?

— Боже сачувај!

— Дакле упамтите, ово што вам кажем ствар је потпуно поверљива. Савезничка је војска на путу за Балкан, ако већ није...

— За Балкан?!

— Да, господине мој! — исправи се победоносно проседи и пргави господин.

— А зашто? — пита песимиста искрено изненађен овом новошћу.

— Да нам са придружи при савезничкој офанзиви на северу.

И самоме песимисти се озари лице на глас о доласку савезничке војске а проседоме, који га је победоносно гледао, умиреноме утиском који је та његова изјава учинила, барометарска се лоптица спусти дубоко у своје лежиште. После дугога ћутања и уживања у утиску који је произвео, проседи господин пркосно узвикну:

— Но, шта велите сад о вашим Бугарима?

Човек уских рамена не одговори ништа.

— Изволте, изволте правити сад комбинације, ако можете!

Такви су се од прилике разговорили водили у кафанама тих дана, а тако исто и у кафаницама, где се збирају они што не читају новине али су чули по где што од овог и од оног.

Ту се говори о томе шта је казао „наредник из дивизије“ и „жандар из начелства“ и обележавају се ствари крупним потезима и са мало речи.

— Хоће Макензен да потражи онај царски орден што га је Поћорек изгубио у Ваљеву!

— Чекај само док и Влауца удари у дахире да видиш како ће да игра швапски медвед!

— Баћушка ће њему с леђа, море, па ће да рипа у Дунав к’о жаба!

Како у кафанама и кафаницама, тако и на улици. На простору где се камени мост укопао у десну обалу Вардара, срели се чиновници који су изашли из канцеларија са онима, који се пуни пунцати новости враћају из кафана и ту се образују гомилице у којима увек по један говори а сви остали слушају. Тако исто и доле, код дивизије, где избија гвоздени мост, тако и горе, код општине. С леве стране каменога моста, горе у чаршији, по оној туђарској традицији из доба ћепенака, збирају се комшије у тога и тога. Прво распитују о курсу наполеона навикнути да по томе курсу оцењују и ситуацију а затим слушају новости са фронта, допуњујући их гласовима које је ко од њих побрао у некој канцеларији где је послом био или од некога чиновника који се у дућан увратио. У кафаници одмах под мостом, у дну чаршије, где се редовно збира грчка колонијица скопљанска, читају се новине које су стигле из Солуна и одушевљено се говори [42] о грчкој мобилизацији и тумачи се позив грчким поданицима, који је овдашњи грчки консул објавио.

И ма да се свет тако са свих страна и из свих могућих извора обавештава и сазнаје новости, ипак жеђ за вестима све више расте. Свакоме који је сазнао што, мало је то и увек верује да постоји још што, што он није сазнао. Оне, за које се мислило да су обавештенији, јер имају везе или начина да што више сазнаду, пресретају, задржавају и опкољавају гомилице и цеде их питањима док им све не кажу. А људи се на пролазу већ и здраве речима: „Има ли што?“

Сваки извор вести има и свој сат, своје време и према томе времену и месту где је извор, крећу се и окупљају гомиле. Ујутру, између 8 и 9 часова, на јутреној кафи, коју ће телеграфиста који је дежурао ноћас, увратити да пије, чуће се вести што их је он сазнао ноћас на дежурању, било из депеша које су дошле или прошле кроз станицу, било из свог тастерског разговора са нишким колегом. И ту, где знају радозналци да тај телеграфиста пије јутарњу кафу, окупиће се измађ 8 и 9 часова. Измеђ 9 и 10 часова разговараће начелник са Нишом на телефону и ви лепо видите како у то доба гомила тегли ка начелству, очекујући ко ће отуд изаћи. Око 11 часова излази лист „Српски Југ“ и онда се он граби и чита од врха до дна. Око 12 на подне, пошто је дотле прошао и нишки воз, скупљају [43] се људи у кафане да преруче што су чули, да допуне оним што нису они чули и да прокоментаришу поједине вести. Тако побране са разних извора, сређене, допуњене и прокоментарисане вести, расипају се затим по кућама, одакле их жене односе у комшилук; одатле се преносе у чаршију, где се брзо и хитро разносе од ћепенка до ћепенка.

Али како који дан ближе крају септембра, поче се ипак вестима из Бугарске поклањати све већа пажња, једнака готово као и вестима са бојишта. Све оно што би новине казале или што би се и иначе чуло, не би ником било довољно нити би га могло потпуно умирити, јер према покрету бугарских трупа ка нашој граници, било је све јасније да се та моблизација нас тиче. Од како је ту сумњу и Ниш званично нагласио, двојином је порасла жеђ за новостима и крај свих досадањих извора, свет је почео гомилама да сачекава нишки воз са којега су путници доносили многе вести. На свакоме готово том возу био је међу путницима по који необичнији, обавештенији, који је умео казивати и оно што новине не кажу, и око њега би се обично окупљале те гомилице. Тако је данас на возу један београђанин, који бега из престонице и иде право за Солун не задржавајући се нигде, донео пуно вести из Београда.

Он је кренуо 23. у ноћи. То је она страшна ноћ која је решила судбину Београда. Он је [44] причао језовите ствари о бомбардовању које је, тога дана, трајало од подне па све до осам часова увече а затим је прекинуто или бар била је јача пауза, за време које се он склонио из Београда. Да ли је те ноћи или сутра дан настављена борба, он није знао рећи. Ма да је то бомбардовање, које је он преживео, учинило тежак утисак и унело панику у грађанство престонице, он је ипак кренуо из Београда са уверењем да непријатељ неће успети да пређе. Тврдио је да су положаји наши на Бановом Брду и Новом Гробљу тако јаки и тако одбрамбено добри, да ће моћи спречити сваки прелазак. Једино је жалио што ће Београд ужасно страдати, ако се бомбардовање настави у овакој мери. Кад је он кренуо с вечери, већ је догледао на Дорћолу пламен и дим од запаљених кућа. У Ниш није ни слазио али се врло дуго бавио на станици и ту је чуо да мобилишу и Грчка и Румунија, што има да буде одговор на бугарску мобилизацију. На нишкој станици чуо је и потврду вести да се савезници већ искрцавају у Солуну.

То искрцавање савезника на југу било је утеха на другоме тасу теразија којима је на првоме била брига са прибирања бугарских трупа на истоку. С тога смо се од сад подједнако интересовали и оним што се дешава у Солуну, па почесмо поред нишкога, дочекивати и солунске возове. И путници са ових, потврдили су нам да се савезници одиста искрцавају.

— Ама јесте ли ви то својим очима видели? — пита једнога путника онај песимиста уских рамена.

— Видо, разуме се! У среду 23. овог месеца, био сам баш на кеју, кад уједанпут залупаше добоши и засвираше трубе. Светина очас испуни тротоаре и закрчи улице. Отуда је марширао један зуавски пук, прође кроз варош крај нас и оде на Зејтинлик. Кажу, ови су дошли са Дарданела а сад се чекају пукови који иду право из Француске.

Овако одлучна потврда вести ободри нас и онај тас на теразијама на коме је утеха, претеже.

— Доста је Румунија само да понови свој марш из 1913 године на Софију! — већ понова оживљују у кафани објашњења, која су била последњи дан два као мало уступила места бризи.

— И Грчка сад представља добру снагу. Она, са новим областима, може да избаци на границу најмање 350.000 војника!

— То би значило да би Бугарска морала на три фронта да се бије. Па то је већ имала једанпут и то је одвело у Букурешт.

— Ал’ не заборавите да ми овом приликом не можемо дати онај отпор који смо дали на Брегалници! — додаје опет песимиста.

— Зашто да не? Ми сад имамо пет дивизија више но што смо их имали тринаесте а и Грци, могу сад да приме веће снаге на себе, но онда, удвостручили су војску!

— И још нешто! Не заборавите да ће Бугари сад имати четири фронта а не три као пре.

— Како четири?

— Па зар неће Руси, у случају да нас Бугари нападну, искрцати за двадесет и четири сата војску на Варни и Бургасу?

— И пет, и пет фронтова, господо; јер ће Енглези тако исто искрцати на Дедеагачу. Имају већ на Дарданелским бродовима сувоземну војску а ни Египат није далеко. Промислиће се, добро ће се промислити Бугари.

Сутра дан је прошао возом много значајнији путник. Био је то млади дипломата из Министарства Спољних Послова, који је, увијен у бунду, и ако то температура није захтевала, увлачио главу у ужасно високу крагну и смешкао се само толико, колико је било довољно да му се виде два златна зуба. И ако чиновник административног одељења и ако је кренуо у Солун вероватно да се раније нађе ван граница отаџбине, над којом су се завитлали тешки облаци, ипак је он, испрекиданим реченицама, недовршеним одговорима, имитујући у колико је то могуће Пашића, покушавао своме путу у Солун да да чар тајанствености. Он је забринуто и одмереним корацима шетао испред вагона, изазивајући утисак човека који је тек дигао главу са високих дипломатских послова и брига. Али, он је долазио с места, с извора, где је могао ма и у ходнику, ако не [47] у канцеларији, чути штогод више но што ми знамо и то му је обезбедило наше поверење.

— Што се Бугара тиче... да... може се рећи... управо да, они мобилишу. То за сад — према извесним сазнањима — још не значи рат! — рећи ће дипломата из административног одељења упитан о бугарској мобилизацији, шетајући одмереним кораком по станичном перону и праћен гомилицом жедних обавештења са извора.

— Да, али они мобилишу према нама, према нашој граници?

— То је истина... у осталом, да... сам факт се не може спорити, само — мобилизација не значи увек и рат. Бугари имају извесне претенсије... и упорно их постављају као услов за своју неутралност и ово је, како да се изразим, ultima ratio њихових претенсија или, што би рекли французи argument armée. Другим речима, једна политичка мобилизација. — Да, тако нешто... маневар који треба да подвуче бугарске захтеве и... управо, да увери савезнике у оправданост тих захтева... да, тако нешто...

— А ако им се не испуне захтеви?

— Измеђ одбијања захтева и рата има још нечега... Да, пре оружја дипломатија још има реч. Савезничке дипломате из Софије уверавају да Бугарска апсолутно не мисли напасти Србију. У осталом Кнез Трубецкој у Нишу, па и сам Сер Чарлс Де Грас и Господин Боп — и млади [48] дипломата изређа још неколико нишких дипломатских имена, уверен да то даје нарочиту драж његовим речима — имају не само уверења, него и доказе о доброј намери Бугарске.

— Ал’ ако се дипломатија превари? —Додаје онај кафански песимиста који ни овде, на станичном перону, не може да се уздржи а да не умали један леп утисак једне тако чисто дипломатске изјаве.

Усне младога дипломате тихо заиграше и на њима се изваја благ осмех сажаљења према једном обичном паланачком типу уских рамена, који је покушао да посумња у снагу дипломатије.

— Један израђен дипломата као што је Кнез Трубецкој — узе он тоном учитеља који хоће ауторитативном благошћу да покара непажљивог ученика — може се преварити у каквој политичкој прогнози... да, то би се могло допустити, али, не може се преварити у фактима која познаје. У осталом, ни савезници неће изостати у извршењу једне контра-демонстрације, која има да одговори бугарској демонстрацији. За дан или два стиже у Ниш савезничка војска из Солуна...

—У Ниш? — гракнусмо сви.

— Да — учини дипломата из административног одељења, осећајући сву величину утиска који је учинило његово саопштење — Да! Господин Боп је у том погледу учинио већ званично саопштење Влади. 3а сад долази један [49] линијски француски пук а затим ће остали енглеско-француски пукови... Пук ће бити упућен на источну границу, што има да значи да би Бугари, прелазећи границу, срели не само Србију већ и њене савезнике.

— Ама савезници долазе?— прекину га песимиста и сад први пут и његове очи добише сјај који даје човеку вера и поуздање.

Још није воз ни кренуо са станице а већ се кроз варош просула, као освежавајућа дажда после запаре, вест да савезници стижу у Србију. Она је најпре обухватила прву, непосредну околину станице, па је после као поплава, као пожар, нагло хватала и распростирала се све даље, до најудаљенијих уџерица на крају вароши. О томе се најпре шаптало и дошаптавало, затим се гласно говорило и најзад се клицало и узвикивало.

У људи је настало неко расположење да се грле, да стискају један другом руку, да се ведра чела и уздигнуте главе здраве.

— Савезници долазе!

— Долазе војници с Марне!

— Знате ли шта значи то? Значи да нам је Европа најзад поверовала и да нам је одиста прави савезник!

— Само кад би их стигло доста, онако мало озбиљнији број!

— Не, не, довољан је и један батаљон. Један батаљон Француза и један Енглеза.

— Шта би нам то помогло?

— Много, много би помогло!

— Помогло би њима, да им умири савезничку савест, али нама...

— Доста је кад вам кажем један батаљон! — тврди одлучно онај одушевљени са кафанскога стола, који ће извесно и данас наручити пиво „за све“. — Нека бугарска пушка на нашем фронту убије једног Француза и једнога Енглеза, па то је доста. У Европи не придају никакву цену балканскоме месу. Можемо ми гинути овде колико хоћемо, њих ће то тешко ганути а како су кратковиди могли би и онда чак, кад Бугарска огласи рат нама, да сачувају један део оправдања за њен поступак. Нека га огласи дакле и њима, ал не теоријски, него нека пуца у њих. Видећете како ће тада променити мишљење. Ето та нам помоћ од Европе треба!

Поједини, којима није било довољно само толико вести, колико се са нишкога воза просуло у чаршију, одјурили су у начелство да чују потврђује ли и допуњава ли те вести и начелников телефон. И тај телефон је потврђивао, да је Влада одиста добила саопштење францускога посланика, по коме француске трупе већ сутра пролазе кроз Скопље. И друге смо детаље сазнали кроз начелников телефон: сазнали смо да трупама које долазе у Србију командује ђенерал Бају, да ће француска база бити у Скопљу а да ће трупе ићи право у Ниш, како би биле на домаку свима фронтовима.

Отуд се још јављало: да се Ниш кити српским и савезничким заставама, да се спрема свечан дочек и да је неописано расположење у Нишу.

Мало доцније и телефониста са централе јави да је разговарао са својим лесковачким колегом и овај му на апарату реко да је у Лесковцу такође велико узбуђење, да се чине силне припреме, станица се кити и спрема се част и напојница храбрим савезницима. Заклаће се, вели, во и изнети вино бурадима, купују се разнобојна платна те шију савезничке заставе, школска деца журно уче Марсељезу да је отпевају на станици а девојке збирају цвеће да оките у борбама већ прослављене француске ратнике.

И као да си чаробним штапићем пробудио читав један бригом успавани град, оживе све и појави се на улици озарена лица, као оно новембарских дана прошле године, када је прва реченица телеграма, који је стигао са бојишта, гласила: „Аустријанци у паници и нереду одступају“. Гомилице на сваких педесет метара и пред сваким дућанским вратима, кафане пуне људи и дима и само чујеш жагор и зузук као оно из кутије коју деца напуне похватаним мувама. Из дима видиш само како се узноси у песницу стегнута рука, чији притежалац извесно доказује тежину бугарскога положаја; или чујеш лупање у сто, вероватно онога што поручује „за све“. Ни за једним столом нема више ни једнога песимисте, нико [52] више не врти брижно главом, нико ни у шта не сумња. Из општега жагора, чују се само испрекидане реченице или по где која реч, или узвик или куцање пивских чаша.

— Па добро! — надвикује остале глас одушевљенога — Зар ми нећемо учинити ништа за дочек савезника?

— Па општина спрема ваљда нешто.

— Не верујем, јер воз ће овуда проћи ноћу и неће се задржавати.

— Све једно, нека је и ноћу, нека је и у саму зору, морамо их поздравити. Морамо то!

И одмах се донесе одлука да се станица искити савезничким заставама. На станици је скопској један гвоздени мост, који премошћује колосеке, те чини сам собом тријумфалну капију кроз коју ће воз проћи. Тај мост и стубови који га носе, окитиће се зеленилом а горе по наслону моста, разапеће се бело платно по коме ће се великим црвеним словима исписати речи добродошлице. Ваља све те предлоге изнети председнику општине и он ће их примити и остварити.

Није се имало кад одлагати, морало се хитно спремати. Већ по подне отишли су општински стражари у планину по зимзелено грање а позоришни сликар разапео је на патос бело платно и отпочео по њему црвеним, крупним словима, да исписује поздравни усклик савезницима.

II
Vives les Al...!

Дарданелска експедиција, при којој су се енглеске лађе ломиле о утврђења која су сами Енглези подизали, а републиканска се француска војска крваво тукла за победу рускога империјализма, остаће увек један тежак историјски прекор неувиђавности споразумних сила, од којега је Лорд Киченер свој део одговорности избегао једном војничком смрћу. Када се буде неуспех ове експедиције крунисао губитком целога Балкана, који је могао корисно послужити општем ослободилачком циљу, да би се добио Цариград, који би имао користити једном посебном, освајачком циљу, споразумне ће силе, поред многих и ранијих и доцнијих, стећи још једну поуку из овога великога и крвавога рата, а та је: да је само Виљем пруски знао поуздано којим се путем иде у Цариград.

Док је Европа са напрегнутим интересовањем пратила ток дарданелске експедиције, дотле су вести са тога бојишта држале Балкан у грозничавој узбуђености. У успеху дарданелске експедиције Турци су видели крај свога господарства [54] у Европи; Грци, пораз својих историјских снова о обнови Византије; Бугари, слом својих амбиција о хегемонији на Балкану а Срби, једини излаз из тешкога положаја у коме су се нашли последњих септембарских дана. Међу тим, баш тих дана вести са Дарданела биле су све блеђе и блеђе док нису сасвим усануле. Прва вест о дарданелској војсци, после неколико дана мучнога ћутања, била је: да се један зуавски пук, у повратку са Дарданела, искрцао у Солуну.

— Да се први француски пук који је пошао на Дарданеле искрцао у Солуну, цела би ствар данас друкчије изгледала! — узвикнуо је, на глас о томе, један наш виши официр, огорчени противник дарданелске експедиције, који је увек, кадгод се расправљало о томе, упорно тврдио да се Цариград заузима само са сува, као што су то сви досадањи завојевачи његови, почев од крсташа па до Турака, чинили.

Човек, заузет бригом о сопственој опасности, нема моћи да види један шири интерес који је ван његове урођене себичности. Ни ми нисмо трагично схватили неуспех дарданелске експедиције, јер нам је он довео један зуавски пук на фронт а вероватно за њим довешће нам и остале. Наше је расположење имало тога момента карактер злурадога задовољства, од прилике онаквога какво се јавља код трговца кад његов сусед и конкурент банкротира. Али, док је воз који је јуче [55] отишао у Солун, носећи собом онога дипломату административног оделења, донео нам пријатне вести о искрцавању савезника, који ће доћи на наш фронт, дотле је воз који је истога дана стигао из Солуна и укрстио се са овим у Струмици, донео нам непријатну вест, да је грчки Краљ Константин отерао са власти Венизелоса и састав кабинета поверио једноме прононсираноме германофилу. Та вест на мах унесе пометњу у наше расположење. Скопљански Грци, који су од 15. септембра, када је објављена грчка мобилизација као одговор на бугарску, ишли чаршијом уздигнуте главе, оборише на мах погледе и почеше нас избегавати предосећајући срамни значај ове промене.

Ми нисмо још ни стигли да се запитамо: шта има та промена да значи, а почеше нас са разних страна претрпавати коментари, званични и незванични, новинарски и усмени, разнолики и противуречни али који су нам, на крају крајева, ипак предочили горку истину — да смо издани.

За пола месеца Септембра одиграли су се на Балкану догађаји који представљају историју од неколико томова. Чим је очигледан био неуспех дарданелске експедиције, Бугарска је осетила да су јој слободна леђа и одлучила се да изађе из резерве, разуме се, користећи се кратковидношћу дипломатије споразумних сила не ипак, све до последњега часа, отворено. [56] Она 10. Септембра објављује мобилизацију и објашњава дипломатији тај чин извесним захтевима које поставља као цену за своју неутралност. Кад Споразум на рачун Србије, пристаје на ту цену, Бугарска упућује мобилисану војску на српску границу а уверава споразумну дипломатију да јој је намера ударити на Турску. Као одговор на овај бугарски акт, Грчка, држећи се савезнога уговора са Србијом, оглашава и сама 15. септембра мобилизацију. Краљ Константин притворно потписује тај декрет, уверен да ће, имајући војску у рукама, моћи лакше да натури грчкоме народу политику која му се наређује из Берлина али га Венизелос претиче дозволом да се у Солун искрцају савезничке трупе. Како би тај корак Венизелосов могао одговарати грчким али не и пруским интересима, Константин — који ће мало доцније улогу немачкога агента заменити још одвратнијом улогом шпијуна и издајника своје земље — приступа државном удару, одстрањујући Венизелоса са власти и растурајући парламенат. По рецепту, који је добио из Берлина, о значају међународних уговора, он српско-грчки уговор о савезу оглашава за неважећи и, како се у томе тумачењу размимоилази са својим премијером, он овога отпушта.

Тиме је на Балкану, на један мах, створена нова и очајна ситуација. Та је ситуација последњих септембарских дана овако изгледала: [57] На Дарданелима пропала савезничка акција; на Сави и Дунаву нагомилана немачка и аустроугарска војска, спремна да изврши напад на Србију; Бугарска мобилисане своје пукове шаље на српску границу; споразумне силе шаљу војску у Солун да помогну Србији; Константин грчки издаје Србију и на један мах се иза леђа споразумне војске, која треба да крене у Србију, налази место савезничке грчке, једна војска којој је врховни командант крунисани пруски агенат.

— Ми смо у клопци! — узвикнуо је очајно виши официр коме сам често, у оваквим приликама, одлазио да чујем мишљење једнога спремнога и разборитога војничкога старешине.

Када смо такве разговоре водили, увек смо се издвајали и избегавали жива места, где човек ових дана не може проговорити а да му се не придружи читава гомила радозналих пролазника, која мисли да један виши официр и један уредник новина, морају један другоме просипати читаве товаре новости. Пошли би оном алејом која десном обалом Вардара води ван вароши, тамо где је велика болница и подофицирска школа. Ту је тихо, ту нас не би нико узнемиравао. Минуо би крај нас какав прљави скопљански пајтон, носећи по ког официра који код куће болује а иде у болницу на превијање, или кога лекара који жури на дужност, или можда какву госпођу којој је данас ред дежурства у болници. Протутњио би по [58] кој аутомобил и једва по који пешак, али у главном, на тој алеји је било тихо и могли смо, сем обичних поздрава ових пролазника, неузнемирено разговарати о великим и заједничким бригама.

Јесен оголела дрва и сасула модро лишће у јарак крај друма, кише умесиле у тесто дебели слој прашине, која обично покрива тле овога друма, а сасушена трава покошених ливада прострла се лево и десно, као огромни, прљави, жути ћилимови. Још само китњасти ред високих јабланова, који недалеко од пута первазе варошки јаз, што својим тамним зеленилом освежавају нешто мало мртву јесен.

— Ми смо у клопци! — узвикнуо је потпуковник, пошто сам му изложио све догађаје који су се одиграли за неколико дана на Балкану.

— То значи, ви не сумњате више да ће нас и Бугарска напасти?

— То је више но извесно. Напашће нас подмукло, као звер.

— А ако, по савету споразумне дипломатије откинемо комад меса са свога тела и бацимо јој у чељуст?

— И тада ће нас напасти! — одговори официр одлучно.

— Можете ли ми бар рећи, јесмо ли колико толико спремни на тој страни? — и ја погледах пут истока, тамо где се узносе средоречки висови.

— Спремни? — учини потпуковник и тешка брига осенчи му још више суво и коштуњаво лице.

— Мислим, јесмо ли бар толико спремни да дочекамо прву навалу, дотле ће ваљда...

— Шта ће дотле? упита он и застаде.

Ја се збуних, јер одиста нисам могао ни сам у том тренутку наћи шта ће дотле бити. На Грке се није могло више рачунати да привуку на себе један део бугарске војске; на савезнике се није могло рачунати после ситуације која би им остала за леђима ако би кренули нама у помоћ; на нашу војску са севера није се могло рачунати, јер је она већ понела велики напад Немаца и Аустријанаца.

— На истоку — настави потпуковник, пошто је узалуд очекивао мој одговор — имамо две слабе дивизије са батаљонима од по 600 пушака, обе на Осогову; једну према Кривој Паланци а другу на правцу Царево Село. То нам је централна снага према Бугарима. Имамо још два крилна одреда, један на Власини а други према Струмици. То је све што имамо овде, на јужноме фронту.

— А горе?

— И горе то исто. Једна дивизија код Зајечара и друга код Књажевца, на Нишави две дивизије и горе на Неготину један одред. Ето, то је све!

— А Бугари?

— Ја не знам сасвим тачно! — отеже потпуковник досећајући се — Знам да се овде на [60] нашем фронту концентришу за сад балканска, рилска и маћедонска дивизија, али како ће им бити одрешене руке према Грчкој, Бугари ће моћи да баце на нас два пута и по веће снаге од наших.

— То значи?... — заустих ја забринуто.

— То значи да тринаесту годину не можемо поновити. Кад би се имали понети само са Бугарима, ја бих био безбрижан.

— А овако?

— Овако, рекао сам вам, у клопци смо.

— И мислите да нам нема спаса?

Потпуковник заћута за час па нагло додаде:

— Било би га! Управо, могло га је бити.

— Могло је? — мене озари нека потајна нада, верујући ваљда да оно што је могло, може још увек бити.

— Једна очајна али брза и одлучна мера коју је, то сам чуо поверљиво, Врховна Команда и предлагала као једини излаз из ситуације.

— А то је?

— Један политички и војнички препад, ма и по цену ослабљена севернога фронта, ма и по цену напуштања Београда и једног дела Северне Србије: један нагао и снажан напад на Бугарску пре но што би она завршила мобилизацију.

— А шта би се постигло тим?

— Врло много! За пет дана наша би војска била у Софији, Бугари би били нагло избачени [61] из редова непријатеља споразума; Турској би био пресечен пут за снабдевање муницијом и другим потребама и свака веза са Немачком, Румунија би била силом прилика нагнана да уђе у наш фронт, Константину грчком био би стављен шах-мат а Аустро-немачка офанзива на Србију уједан мах би се нашла пред једним фактом са којега би била готово безциљна. Ето шта би се добило.

— А је ли извесно да би се и успело у томе?

— Извесно, али неуспех не би нам ништа више отежао ситуацију од садање.

— А ви велите, Врховна је Команда и предложила то?

— Да!

— Па?

— Чујем да је Влада била одлучно противна.

— А то значи, да је дипломатија споразума била противна.

— Извесно.

— Или боље рећи, то значи, да дипломатија споразума још и овог тренутка верује Бугарској.

— Да!... — учини потпуковник и замисли се дубоко, те ћутећи настависмо шетњу. На један мах он застаде, па настави своју мисао гласно:

— Ја никад о дипломатији нисам имао високо мишљење, али сам веровао, да је њено расуђивање о догађајима бар два три степена изнад нуле. Овај ће рат бар донети и тај добар резултат, што ће открити, да је дипломатија [62] једна излишна и скроз некорисна установа. Од почетка рата није ништа предвидела и сад још не уме ништа да предвиди. А ствари су тако просте и тако јасне и вероватно зато баш што су јасне, дипломатија их мање види.

— На жалост! — потврдих ја — Али, дозволите ми, да се вратим на малопређашњу вашу напомену. Говорили смо о ономе војничкоме препаду, који велите да је предлагала Врховна Команда, а Влада га није усвојила. Мислите ли да би за тако шта већ било доцкан?

— Извесно! Бугари су већ мобилисани, њихове су дивизије век на граници.

— И онда, шта можемо, има ли каквог начина да изађемо из ове ситуације?

Потпуковник не одговори ништа на ово питање, те ја покушах, да му га у другом облику поставим.

— Шта мислите, којим ће се редом развијати сад догађаји?

— Велика офанзива на северу већ је отпочела, непријатељ је већ на појединим местима успео да пребаци мања одељења преко река. Према последњим извештајима, који су ми познати, и код Београда су већ пребачене непријатељске трупе, код Остружнице и доле, на дунавском кеју, испод кланице. Чим падне Београд, догађаји ће почети нагло и брзо да се нижу.

— А ви мислите Београд мора пасти?

— Мора! — одговори потпуковник одлучно. — На Београду је двадесет и четири немачких и двадесет аустријских батаљона.

— А наших?

— Наших двадесет батаљона, али десет трећег позива.

— А зашто ви везујете за пад Београда догађаје који ће настати?

— Јер то је почетак успеха офанзиве са севера, који ти догађаји има да прихвате.

Ућутали смо обоје и наставили без речи шетњу кроз оголели ред дрва, кроз који је неколико косих линија вечерње светлости суморно сенчило наша забринута лица. О јесени и сама природа изгледа забринута те пристаје уз наше расположење, допуњавајући га својом мутном и тамном бојом. Потпуковник се био дубоко замислио и у два три маха прелете преко његових усана горак и болећив осмех. Једном заусти да нешто рече па се трже и уздржа, али тешко уздахну.

Колико је у томе тренутку било бола у души овога честитога војника, разумео сам мало дана затим, када првога дана по паду Скопља чусмо, да је у Феризовићу извршио самоубиство потпуковник Душан Глишић. То је био официр, са којим сам оних тешких и последњих дана србијиних, чешће заједнички бринуо, шетајући оном оголелом алејом која води у подофицирску школу или пустим парком, који се иза те школе диже.

Вио је болестан и болест му је увек наметала мрзовољу. Чини ми се, у животу га је држала још само дужност и оданост ослободилачкој идеји, којом је био запојен и ради које му је и један брат пао на Куманову. То је био кончић, који га је везивао за живот. Кад се све срушило, њему је слом изгледао страшнији и црњи но сваком другом. Напустио је Скопље необично потресен. Откинуо се онај кончић и он није имао разлога да и даље живи. Убио се на првој станици, на којој је сишао, кад је кренуо из Скопља. Није хтео даље.

Већ сутра дан, после овог нашег разговора, стигла нам је поражавајућа вест, да је Београд пао и ја сам у тој вести догледао онај почетак догађаја, које је потпуковник предвиђао. Допрле су до нас и појединости о крвавим уличним борбама, које су се 24-ог водиле на Дорћолу и о пакленој борби на Ади Циганлији.

Ту вест, о паду Београда, потврди ми један официр из команде трупа, додајући, да је у Београд први ушао двеста четрнаести пешадијски летећи пук, који се борио и на Ипру, код Араса и пред Варшавом.

И низ догађаја, низ несретних последица кратковидости дипломатске, који се завршио сломом Србије, отпоче да се ређа. Сваки је дан носио свој догађај а сваки је догађај наговештавао велику трагедију српскога народа.

За пад Београда сазнали смо 26. септембра а сутра дан већ знали смо и то, да ни један [65] савезнички војник неће кренути из Солуна у помоћ Србији. Чекао их је окићен Ниш, чекао их Лесковац, чекала их Ђевђелија, чекала Струмица и Велес, чекало их је Скопље; чекао их је цео српски народ и нико није хтео да верује немиломе гласу да неће доћи, те су се и даље лепршале заставе истакнуте у част њиховога доласка. Јуче, 26. септембра, још се упорно тврдило из Ниша да савезници долазе, али данас већ, веровали су у то само они који нису могли праву истину знати или су је упорно негирали.

А јуче је одиста и кренула била савезничка војска у помоћ Србији. Још од ране зоре настао је био у Солуну покрет француских трупа на железничкој станици.

У 10 часова пре подне, већ је био укрцан у вагоне један батаљон 176-ог француског пука. А нови су батаљони кретали ка железничкој станици, јер по распореду за покрет, сваких два сата требао је да крене по један воз, од којих први, овај што је већ укрцан, у 11 часова пре подне. Око укрцанога воза је било већ пуно живота, војници су још једнако излетали те точили воду са станичне чешме или преко ограде додавали чутурице да им се напуне вином и пазаривали поморанџе, алве, симите, воће, од оне масе солунских продаваца која се обично начети на огради солунске станице и са ужасном оријенталском дреком, намеће купцима свој еспап. Пред једним вагоном [66] прве класе, који је био празан и затворен, стајала је гомилица француских официра водећи живе разговоре у очекивању ђенерала који ће се у исти воз укрцати и повести војску Србији у помоћ.

Пет минута пре 11 часова, стиже на аутомобилу ђенерал Бају са својим штабом, у коме се већ налазио и један српски млађи официр, стављен на службу ђенералу. Чим је трубни знак објавио да ђенерал иде, на станици је настао живљи покрет, официри су се разлетели и пресекли сваки даљи излазак војника из вагона, свако се нашао на своме месту а командант батаљона поздравио је ђенерала и рапортирао му, да је батаљон потпуно укрцан и воз спреман за полазак. Ђенерал се задржа пред возом да изда наредбе командантима пукова за даље укрцавање а затим се поздрави и пође у вагон.

Да је тога тренутка, као што је било утврђено, кренуо воз, Србија би видела француске заставе. Да ли би се војска, која би већ једном била на српскоме земљишту и вратила затим, то је друго питање, али би Србија сагледала француске заставе; телеграми би забрујали дуж фронтова да је француска помоћ већ на српскоме земљишту и уморан четворогодишњи борац српски, који је на северу запливао већ у дубоку крв, дигао би главу и охоло пошао у нову смрт. Ти телеграми би стигли и у непријатељске редове, стигли би и у Софију [67] и несумњиво би се они тамо у бугарској престоници још једном размислили пре но што би извели први октобар.

Али — то није први случај у историји, да мали и незнатни узроци измене читав ток догађаја.

Ђенерал Бају се поздравио и пошао да уђе у свој вагон а официр, командант воза и два три железничка чиновника полетеше вагону да отворе пред ђенералом врата. Али врата, или зарђала или набрекла, нису се могла отворити. Покуша један, покуша други чиновник, покуша и сам официр, врата се нису могла отворити. То исто и са вратима на предњој страни купеа. Један подофицир, железничар, саже се под вагон, узе један камен и поче њиме лупати кваку, али она не попусти; други један ускочи у вагон кроз прозор и узе покушавати изнутра, али ни он није могао успети. Дотрчао је и чиновник из станице и загледао врата са свих страна па послао да се зове један бравар из суседства али бравара није било у радионици.

Ђенерал је нервозно и очевидно љут пушио цигарету за цигаретом а командант воза је покушавао на неки начин да му се правда али га ђенерал није ни слушао. Велика казаљка на станичноме часовнику нагло је одмицала и војници, који су већ одавно сатерани у вагоне, почеше понова да се размрдавају и, ван погледа својих старешина, заобилазним путевима, иза разних вагона, да долазе у везу са продавцима иза станичне ограде.

И као што то обично у таквим приликама бива, да се људи најзад сете онога од чега треба почети, шеф станице нареди да се оде у жељезничку радионицу и отуд зовне мајстор. То је разуме се продужило чекање и ђенерал који је већ неколико пута нервозно погледао у сат, поче и гласно да се љути. Задоцњење је већ испунило три четврти сата. И ко зна колико би се то одоцнење још продужило да се отуд, путем који води из вароши, не зачу силно бректање једнога мотоцикла, који је јашио француски војник. Мотоциклиста нагло улети у станицу, сјаха справу, упути се ђенералу и предаде му једно писмо у великој, белој коверти. Ђенерал, који је са војском својом сад већ требао да буде близу српске границе, отвори писмо, прочита га брзо па се врати погледом и прочита га још једном идући од речи до речи.

То је била наредба која је обустављала покрет воза и наређивала ђенералу да искрца већ утоварену војску и врати је у логор. То је била наредба која је обустављала помоћ Србији. Ту је наредбу и њено извршење Софија знала већ после четврт сата. Ниш је није одмах сазнао и чекао је воз са савезничким трупама.

Да није било оне покварене браве на вагонским вратима, та би наредба стигла ђенерала можда у Ђевђелији а Софија би из Солуна била извештена да је први контигенат [69] савезничких трупа кренуо у Србију и то би имало свога утиска.

О томе смо догађају сазнали 27. септембра а, дан за овим, већ стижу нове неповољне вести, са севернога фронта: Смедерево пало и непријатељ пребацио велике снаге код Рама те означио своју намеру да главну акцију управи долином Мораве.

Сутра дан, то је било 29. септембра, напали су Бугари нашу границу у близини Кадибогаза. Софијске дипломате, које су по свом наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да и нама и својим владама објасне да су то нередовне трупе учиниле и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске.

Сутра дан, 30. септембра, Бугари су напали наше граничне положаје према Књажевцу и софијске дипломате, које су по наименовању заступале интересе споразумних сила, пожуриле су да нама и својим владама објасне да су и то нередовне трупе и да тај акт нема никакве везе са држањем Бугарске.

Најзад, последње септембарске ноћи, у очи првога октобра, Бугарска је напала Србију на целоме фронту. Први октобар донео нам је ту вест која, ма да је међ нама изазвала узбуђење, никога ипак није изненадила, јер смо тај напад већ од дана бугарске мобилизације очекивали. Овај акт је изненадио само дипломате споразумних сила и оне у Софији и оне у Нишу, и то у толикој мери, да је [70] један од нишких дипломата, коме су факта разорила његово „дубоко уверење“ узвикнуо једноме нашем државнику: .

— То је којешта од вас, то нема смисла —

— Шта?

— То, што су вас напали Бугари!

Други један, његов колега, још је и на дан првога октобра, када су бугарска пушка и топ пламтели дужином целога фронта, тврдио да би се ствар још дала поправити, јер Бугари „у ствари немају намеру да нападну Србију“.

Један руски консул, који се затим није хтео испред Бугара ни да уклони, већ је са највећим поверењем остао у Србији, рекао је на дан првога октобра једноме нашем вишем чиновнику:

— Шта ће те сад?

— Србија пропада, Господине Консуле, и ја мислим да би овом приликом био једини спас када би Руси искрцали војску у Варни и Бургасу.

— А... само то не може бити — одговорио је консул — јер руски војник не би никада пристао да пуца на свога брата Бугарина.

— Али тај руски брат пуца на свога српскога брата...

— То су ваше балканске ствари! У осталом ја мислим, да... ја мислим... — и г. консул није ни довршио реченицу, јер у ствари није ништа ни мислио, што је сасвим и одговарало служби у којој је.

Кажу — ако је тачно — да су још јуче, на дванаест часова пре но што ће Бугарска загазити у рат противу Србије и Споразума — један споразумни дипломата софијски и његов друг нишки, одлучно тврдили да Бугарска и не мисли напасти Србију, о чему су они добили најдубљега уверења непосредно од бугарске владе.

Ето, на основу обавештења те и такве дипломатије о приликама на Балкану, опредељивале су се споразумне силе у својим поступцима и држању; из обавештења те и такве дипломатије никао је први октобар и цео балкански слом, који ће затим дуго и дуго бити једна гломазна брига и терет целоме Споразуму.

Ми смртни, који смо догађаје — који су у осталом били тако јасни — пратили чистим погледом и здравим разумом, дочекали смо први октобар са расположењем којим човек дочекује недаћу, за коју унапред зна да га не може мимоићи. Тај мучки ударац с бока нити је био први у нашој новој историји, нити је био неочекиван од таква суседа као што је Бугарин. Ми смо тај ударац очекивали још новембра месеца прошле године када је Поћорек преплавио западни део старих српских граница. Три стотине валандовских гробова, дебео је ожиљак на нашем телу, од врха тога братскога ножа и крвава опомена да се ни једнога дана не подајемо заблудама које су искључиво дипломатији дозвољене.

Ми се а нисмо подавали и дочекали смо први октобар као нешто са чиме смо одавна већ измирени, али то не значи да смо га и мирне душе дочекали. На против, почели смо се збуњено освртати на све стране, као дављеник који очајно погледа по узнемиреној пучини, не би ли догледао какав појас за спасавање. И, навикнути множином догађаја и брига, које смо последњих година превалили преко глава, да и у најтежој ситуацији нађемо себи утехе ма и у немогућим претпоставкама, почели смо и овом приликом да их тражимо.

Када нас је од јутрос пробудила вест, да су нас ноћас о поноћи Бугари напали дужином целога фронта, мислили смо још увек, биће то какав локални напад, као онај неки дан код Кадибогаза и онај други код Књажевца. Али смо ипак, са извесним немиром у души, похитали сви начелству, да чујемо шта о томе власт зна и шта каже нишки телефон. Чаршија је већ била узбуђена и трговци су нас, са дућанских врата, питали погледом а ми смо одговарали слегањем рамена. У тесној улици начелства групице узбуђена света, код начелника пуна канцеларија и ходник. Обавештене да напад није локалан већ целим фронтом и, да се од ноћас можемо сматрати да смо у рату са Бугарском, гомилице су почеле пред подне да куљају из начелства и оног сокачића, у најживљем разговору да се крећу улицом Краља Петра где су све више и више расле [73] онима који су им придолазили. Сваку од тих гомилица, задржавали су сад трговци, који су сишли са својих дућанских врата и пресретали свакога, не би ли што више сазнали. Поједине од ових група што крећу улицом, иду оборене главе и забринута лица, друге живо коментаришу догађај, а треће полемишу и надвикују се. Улица ври неким тихим узбуђењем, као оно кад са дна суда већ почиње да избија кључ.

— А Румунија? — узвикује професор, у гомилици која је застала пред једним дућаном и толико новим присталицама нарасла, да су пролазници морали слазити са тротоара на улицу да би је обишли.

— Румунија ћути! — одговара му мрзовољно једна београдска избеглица, коју већ од неколико дана мори тешка брига о имању које је остало у освојеноме Београду.

— Ћути, ал не сме и даље ћутати! Она је присвојила себи част, да се последњи уговор о балканском миру назове букурешким уговором, то значи и дужност, да буде чувар неповредности тога уговора.

— Море, је л’ само Немац на престолу, он већ онда зна како Виљем тумачи међународне уговоре! — упада трговац пред чијом се радњом води разговор.

— Па јест, оно и Константин грчки је протумачио по томе рецепту уговор! — додаје пензионар за којега се уопште знало, још од [74] почетка рата, да све ствари гледа кроз веома мутне наочари.

У другој гомилици, која живо промиче улицом, чујеш глас једног мобилисаног адвоката.

— Ја вам опет кажем, Русија ће нам у последњем тренутку прискочити. Шта је то њој да из Одесе пребаци војску у Варну, ништа, шала!

— Ал ја бих волео — чеше се за врат учитељ — кад би нама Русија прискочила у помоћ у првоме тренутку, а не у последњем.

Трећа се група окупила око једнога фијакера, којим је, не знам ко, хитао из начелства. Јер, светина је у таквим приликама, кад је жедна вести, прави тиранин; она зауставља човека који жури најхитнијим послом; она зауставља кола, којима је неко пошао да би стигао пре но пешке; она би кадра била да заустави железнички воз, само да задовољи своју жеђ за вестима. Разуме се да светина у таквом случају предузима сва потребна обезбеђења да кола не крену даље док она не исцрпе из њих све вести, онако од прилике, као што вам при улазу у варош трошарински чиновници прегледају кола да виде носите ли шта што подлеже трошарини. Један ће се обесити о фењер од фијакера, други метнути ногу на степеник за пењање, трећи наслонити руку на кош и, тако обезбеђени, почеће да вам претресају кола, да виде нема ли што под седиштем, у кошу, у џепу пролазниковом, нема [75] ли која вест која подлеже трошарини светине. То све бива и с тога што светина увек верује да онај који жури колима, мора знати штогод више но онај који иде пешке.

— Па добро. Је ли то редовна бугарска војска ударила? — пита онај што је ногу попео на степеник за пењање.

— Па не могу ваљда комите ударити од Видина до Дојрана, разуме се редовна војска! — одговара нестрпљиво светини заробљеник с фијакера.

— А савезници из Солуна? — пита онај што се ухватио за фењер.

— Остају у Солуну! — одговора онај што је пожурио колима да би стигао пре но пешке.

— Зар не мисле ни у овоме случају да промене одлуку? — пита онај за леђима што се држи за кош.

— Не верујем! — одговара човек с фијакера, погледајући нестрпљиво на сат.

Све те гомилице, које су искуљале из уличице где је начелство, сливају се затим у поједине кафане, где су већ стигле на продају и новине које су изашле пред само подне и које се отимају од продаваца. У кафану су придошли и чиновници, који су раније напустили канцеларије и трговци, који су мало раније напустили радње и избегличке госпође, које немају стрпљења да код куће сачекају мужеве. И све то ври и кључа као у мравињаку. Око столова се начетило по два реда [76] столица и све погло главе и жагор једноставно испуњава простор, а облак дуванскога дима повија се над забринутом гомилом.

Кад ме је већ загушила и брига и дим, дигао сам се и кренуо кући.

Напоље још сипи несносна јесењска киша и мочар покрио житким блатом улице. Влага ти чисто продире у душу, као да би мрзовоља природе хтела да се уједини са мрзовољом нашом.

Улицама видиш овамо и тамо по двоје и троје, сабрани под кишобраном или под кровом, разговарају; жене извирују на капијама очекујући мужеве, који ће им потврдити вести које су у комшилуку сазнале, а домаћин уморан бригом коју му је донео данашњи дан, ено га жури да је подели са својом породицом.

Кроз ваздух, разређен влагом, одјекује потмуло камени мост на Вардару и чује се одмерени пљасак опанака по лапавици. То, поврнуте јаке на прокислу шињелу, оборене пушчане цеви са које се слива киша, маршира тромо неки одред трећепозиваца, тамо — ка граници.

Ушао сам у кућу и боно се насмешио. У једноме углу, у мојој канцеларији, лежи згужвано платно, које је требало да буде разапето на тријумфалној капији, при доласку савезничке војске. На њему је исписан крупним црвеним словима, недовршен поздрав савезницима: „Vives les Al...!“.

III
Лађа тоне

Пре но што ће 1912. године букнути балкански рат, иза кога ће се једно за другим низати крвави догађаји, да би се завршили најстрашнијим историјским поломом, пламеном који ће обухватити целу земаљску лопту, — као знамење, као предзнак великим светским катастрофама, десио се један догађај који је узбудио цео свет. Пошто се дуго и дуго градио, отиснуо се први пут на пучину до тада највећи светски брод „Титаник“. Здрав, снажан, поносан, он је поуздано разбијао морске вале који су се ломили о његове бокове, секао их је и пловио своме циљу. На њему неколико хиљада путника, који су му се са поуздањем поверили да их превезе преко пучине. По броју становништва, које је на њему, он преставља скоро једну малу варош а по уређењу и читаву једну државу која плови по мору. Ту су радње и трговине, ту касине и клубови, забаве, разонођења, штампарије па чак и новине које излазе на броду. И усред најпоузданије пловидбе, „Титаник“ наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и — тоне. Тоне, [78] за неколико минута на дно мора читава једна мала држава.

Овако удаљеноме од догађаја које смо преживели, удаљеноме од патња које смо поднели, мени тадања Србија и њена судбина све више личи на судбину „Титаника“. И она се дуго и дуго градила — све од орашачког устанка па до сада и отисла се једнога дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна. У њој живот буја, снага се народна одупире поуздано валима који ударају о њене бокове и она сече пучину и плови своме циљу. И, усред најпоузданије пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекивани ударац с бока и — тоне. Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ.

Ми, који смо се дочепали обала талијанских, корсиканских, афричких и сунчаних обала француских, нисмо друго до бродоломници са тога великога брода.

Има чак и појединих детаља у катастрофи „Титаника“ који ову сличност са катастрофом србијином чине још ближом и одређенијом. Описи велике поморске катастрофе казују, да се у моменту судара, који се најпре само на једноме крају огромне лађе осетио, на другоме њеноме крају развијао пун живот и, док је кљун лађе већ тонуо, овамо у позадини њеној још је свирао оркестар и не слутећи да ће се малочас све угасити, све под море отићи. Тако [79] је нешто било и у овој позадини, у Скопљу. Док је кљун лађе већ тонуо, овамо је још свирао оркестар и не слутећи да ће нас за мало све прелити морски вали.

У Скопљу се, пред катастрофу, зацарила била сезона концерата. Још један није био ни свршен а већ се образовао одбор и припремао програм за други. Осећајући обавезу да купује карте за те добротворне концерте, и ако их никад није посећивао, један је трговац чак, и не знајући да ће у томе часу говорити пророчанским језиком, рекао: „Ама шта сте окупили са тим концертима, не ваља то, богами, не слути на добро“!

Но сем концерта и иначе је живот у Скопљу био у пуном јеку. У општини се, све до последњег часа, живо радило на регулационим плановима по којима би на обалама Вардара никла нова и препорођена варош; хитно се зидала зграда народног позоришта како би већ половином октобра могле отпочети представе у новој згради; „Друштво за проучавање ослобођених српских области“ држало је седнице на којима су се пројектовале нове научне екскурзије; у гимназијску зграду збирани су и преношени са разних страна археолошки предмети за будући народни музеј, који се имао основати у Скопљу; месни одбор живо је запео да још с јесени навуче довољно дрва, брашна, шећера, петролеја, како би за времена спремио зимницу сиротињи која је избегла из [80] горњих крајева Србије и овде нашла заштиту; Коло Сестара радило је вредно и марљиво а организирало се и друштво за заштиту напуштене деце.

Све се радило живо, предано, радило се до последњега часа и не слутећи да је предњи део брода наишао већ на подводни ледени брег. Па ипак, и ако задњи део његов још није тонуо, потрес од удара осетио се целим телом брода већ првога октобра. Потрес је био тако снажан, да се затресла цела трупина и на један мах све се узневерило, све застало и сав живот намах обамро, као оно кад сви човечији органи утрну од снажнога ударца.

То је било јуче а данас, другога октобра, већ смо више знали но јуче, те ако је јучерањи дан био можда последњи дан вере, данашњи је већ био први дан разочарења. То се разочарење јасно исписивало на лицима оних који су се збирали у кафане да заједнички брину бригу о тежини положаја, очекујући један од другога утехе. Говорило се са много мање поуздања но јуче и прекјуче, јер и највеће оптимисте осећале су да пред њима лежи једним дахом порушена кула коју су дотле зидали од грчких, румунских и савезничких карата.

Око једнога кафанскога стола, где се још јуче врло живо расправљало о бочном нападу Румуније, о искрцавању руске војске у Варни, о операцијама Грчке са југа, данас се већ говорило о креманскоме пророчанству.

— Можда и друкче гласи то пророчанство, — вели један дежмекасти господин — али сам ја чуо тако: да ће једна страна сила преплавити земљу и да ће Србија робовати или три недеље, или три месеца или три године!

— Не каже пророчанство — вели други — да ће цела Србија бити преплављена, већ само један део њен, на пр. Мачва и Морава.

— Не значи то, брате ништа! — буни се један непознат млађи човек — Ухватили сте то креманско пророчанство па га растежете као армонику, како вам кад треба. Лањске године, кад су Аустријанци допрли до Милановца па отерани, рекло се: ето, испунило се пророчанство. Па шта сад, зар изнова?

О креманскоме пророчанству није пала реч само ту за столом, говорило се о њему тих дана на све стране и у сваком кутку. Говорило се у опште много о пророчанствима, гледало се у карте, у дланове, у плећке и разговарало се са асталчетом. Та веровања увек за време ратова, а нарочито за време катастрофа, кад настаје царство судбине и случаја, добијају маха и заражавају светину. Кад се увуче још у, бригом заморене душе, предосећање несреће и слутње, онда та веровања у предсказања постају права зараза и страст.

Тих дана, измеђ осталих, говорило се нарочито и о пророчанству неке старе Туркиње, која је некој нашој госпођи рекла:

— Много се ружно види за вашу државу и за ваш народ. Пао велики црн облак па све покрио и легао мрак на земљу. Кроз тај мрак нико не уме да нађе пут нити да види свој град и своју кућу те ће по мраку да се погубе људи и жене и деца и много ће да плачу једно за друго. Црн хлеб ће да замени белу погачу а тврда земља меку постељу. Деца ће умирати а неће се друга рађати; биће више удовица него девојака и мајке ће плакати на туђим гробовима. Краљ ће краљевати без круне. Ноћ ће дуго трајати, врло дуго и неће сванути све док три краља не изгубе круне, три краља државе и три краља животе. Тада тек јавиће се сунце из мора и свануће дан!

Свештеник неки говорио је својој околини и о неком пророку Исајији из XV. века, који је пророковао да ће се два змаја сукобити на Овчем Пољу, један са запада а други са истока, и да ће овај са запада најпре много тегоба имати али ће најзад смрвити змаја са истока.

— Ја у све то не верујем! — тврдио ми је познаник који ми је ова пророчанства препричао — а Ви?

— Ја бих више волео да знам шта у овоме тренутку мисле наши пророци у Нишу, но шта мисли пророк Исајија и та Туркиња.

— А не може се сазнати?

— Не може се добити телефонска веза.

И одиста, од јутрос, крај свих напора који су чињени, телефонска веза са Нишем није се [83] могла добити. Или је нишка централа била преокупирана или се негде на путу између Ниша и Скопља дешавало нешто врло важно, тек до везе се није могло доћи, а сви смо осећали да би овога тренутка готово важније било сазнати шта се дешава у Нишу но на фронтовима. Ниш јасније но ми види нову ситуацију пред коју смо стављени издајством грчким, неодлучношћу савезника и једновременом офанзивом Аустрије, Немачке и Бугарске. Кад се то већ није могло кроз телефон докучити, очекивали смо са нестрпљењем нишки воз па да од путника сазнамо што. Али је и нишки воз имао једно очајно задоцнење. У место јутрос, он је стигао тек око три сата по подне и прва вест коју смо са њега чули, била је: да је ово превелико задоцнење због опасности која је претила возу услед упада Бугара код Предејана. Воз је чекао дуге сате на разним станицама док се обезбедио његов пролазак.

— Верујте, после овога воза ја мислим да ни један више неће кренути из Ниша за Солун! — тврдио је један путник.

— Само питање је, хоћете ли и ви стићи у Солун? — рећи ће један од оних скопљанаца, који већ од недељу дана на овамо редовно дочекује и испраћа све нишке и солунске возове.

— Зашто мислите?

— Јер то што је претило код Предејана, још више прети код Струмице!

Путник погледа попреко саговорника и одмаче од њега, као да је он тај који ће код Струмице извршити атентат на воз, па пође затим да саопшти путницима у купеу да на путу до Солуна има још једно Предејане.

Иначе, путници на возу били су врло престрављени и мало су говорили или су можда мало знали. По њима, једно је било поуздано а то је, да је у Нишу ситуација сматрана много тежом но у Скопљу. Од њих смо још сазнали да су сва државна надлештва спремна да крену из Ниша у Битољ; од њих смо сазнали и да су за собом оставили спреман нарочити воз којим су требали да крену за Битољ и страни посланици, ако после опасности у којој је овај воз био — о чему је јављено Нишу — не одустану у последњем тренутку, да крену овим путем.

У возу није било редовних путника, све су то већ били бегунци за Солун, и у томе својству, није им ни потребно било ма шта говорити; они су сами собом и својим путовањем казивали и сувише јасно какво је стање у Нишу. Иначе, што се мора признати, на возу је било мало људи бегунаца а врло много жена и деце. Вагони и фургони су били пуни и препуни дењкова и куфера.

Тај први избеглички воз од бугарскога напада, учинио је на нас само у толико тежак утисак што су њиме прошла за Солун и два народна посланика.

— Они су се свакојако решили на то, пошто су се тачно обавестили о ситуацији. И за нас нема ничега речитијега од бегства народних посланика. Сад већ знамо јасно ситуацију! — гунђа један из гомиле која је сачекала воз.

— Не верујем! — правда их други — иначе, зашто би само два посланика побегло, зашто не би и остали, зашто не и влада?

— Влада не може у Солун, на туђу територију а остали посланици... у осталом, можда су ова двојица чланови какве комисије или иду ради какве лиферације држави?

— Какве лиферације, молим вас, сем ако су кадри да нам лиферују савезничку војску. Него, хоћете ли ја да вам кажем зашто ови посланици бегају са женама, првим возом?

— Зашто?

— Јер... лађа тоне!

Враћајући се са станице, пошто је воз кренуо за Солун, свет је ишао у групама којима су се придруживали они који нису били на станици, да чују што ново. Те су групе разговарале о утисцима које је сваки појединац понео са овога воза. Могло се говорити само о утисцима који су нам давали општу слику ситуације, јер смо се са воза вратили тако исто оскудни вестима као што смо били кад смо пошли да га дочекамо. Чаршија је скопљанска у томе тренутку можда више знала но ми. Она је из целога пространога догађаја, који се развијао на границама Србије, са нарочитом [86] грозничавом радозналошћу пратила оне вести које су се тицале непосредне судбине Скопља. Чаршија је са источнога фронта била обавештена чак и о оним детаљима које је власт можда нарочито прећуткивала или их ни сама није знала. Сваки покрет непријатеља на тој страни, сваки његов успех или неуспех, на неки необјашњив начин, неким подземним путевима, допирао је до скопљанске чаршије и шапатом се разносио од ћепенка до ћепенка и од једног дућанског прага до другог.

Прилазећи једној од група, која се враћала са станице, један омален господин не хтеде ни да саслуша вести које је она носила са воза:

— Не требају ми никакве вести, ја већ знам, ситуацију — вели он — Од два сата по подне па до сад лутам од дућана до дућана па не могу да разменим једну банку. Трговци сакрили сребро а то знам већ шта значи.

Са Нишем се никако није могла добити телефонска веза али је кумановски телефон јављао неповољне вести. Крива Паланка је пала и Бугари напредују ка Страцину; у Врањи се дешавају неки догађаји о којима су вести врло нејасне и неодређене. Неко додаде још да је у чаршији чуо да је и Царево Село пало, да се борбе воде пред Кочанима, али да се ни ова варош неће моћи да одржи и да чиновничке породице већ напуштају Штип и одлазе у Велес.

Те вести нас готово поразише и, док смо до сад били само забринути, сад већ почесмо и да страхујемо. И у чаршији и по махалама се ускомеша и узавре и свако потрча где је знао и умео да се подробније распита не би ли сазнао праву истину. Па и у томе часу било их је који су умели да се теше.

— Крива Паланка пала, то значи Куманову нема спаса! — веле они који су већ подлегли бризи.

— Крива Паланка и није никакав положај. Наш је интерес да је напустимо и да доведемо непријатеља на Страцин. Ту ћемо га тући! — веле они други који би још хтели да се храбре.

Тако је у узбуђењу прошао цео тај дан.

Предвече, као да је било нечега освежавајућег у атмосфери. Наишле су од некуд, непознатим путевима и из непознатих извора, мало повољније вести, као оно кад после несноснога и загушљивога летњег дана, испуњеног оморином, дуне предвече свеж ветрић те расхлади чела и разгали душу. По тим вестима, наши се одлично држе на Страцину и велика им помоћ стиже са севера и из гарнизона са албанске границе. Осим тога Енглеска, Француска и Русија објавиле су рат Бугарској и већ су се Французи на југу ангажовали у борби; Енглези бомбардују Дедеагач а Руси Варну.

Кафане које су на подне биле разређене, испунише се предвече и посетиоци њихови, које [88] си данас сретао улицама забринуте, ведро су се поздрављали и живо разговарали.

— То би све било врло повољно — вели за столом код „Зрињског“ један лекар коме су све те вести саопштили — само ако то није морфијум за успављивање.

— Какав морфијум? — буни се господин који му је саопштио све те повољне вести.

— Па — учини лекар скептички — болеснику, који цео дан тешко пати, ми лекари обично предвече дамо једну дозу морфијума ради умирења живаца и ради сна који обично окрепљава у болести.

— Али за Бога, докторе — буни се и даље онај што је запојио целу кафану најлепшим надама — кад све то не би било тако, онда би значило да смо ми, који се налазимо у Скопљу, пред непосредном опасношћу?

— А шта вас уверава да нисмо?

— Уверава ме, уверава ме... — запе онај не могући у моменту да нађе какав поузданији аргуменат сем вести које су се чуле и за које нико није умео да потврди одакле су и како чуле.

— Ево вам један доказ! — умеша се трећи да спасе ситуацију — Када би опасност била близу, Команда би Трупа извесно већ наредила евакуацију болница и магацина. Ја знам за магацине поуздано да до овога часа није наређена њихова евакуација. Ви, докторе, знате за болнице, је ли наређено што?

— Није! — одговори доктор.

— Ето видите! — прихвати онај победнички.

— Ал то не значи да не може бити већ сутра наређено! — додаде доктор.

— Па и нека буде — брани се онај — ал онда то не значи да је сутра већ последњи дан Скопља. Евакуација се наређује на неколико дана пре опасности, бар два и три дана. И догод ја нечујем да је издато такво наређење ја ћу безбрижно спавати.

Тај разлог некако све убеди и за столом опет завлада мало ведрије расположење, преко којега мало час пређе таман облак докторова сумњичења.

За другим столом тако исто.

За једним столом у средини, један виши чиновник случајно се изрекао да сутра с породицом креће у Солун. Сви су га жучно напали тако да су им се речи разлегале кроз целу кафану. Победилац са онога првога стола приђе и тамо да се нађе у помоћи онима који су чиновнику објашњавали да је свака опасност, ако би је и било, још врло далеко.

— Па молим вас лепо — узе реч победилац са провога стола — јесте ли чули да је издата наредба да се евакуишу болнице и магацини?

— Нисам! — одговара чиновник.

— Нећете ни чути, неће се ни издати така наредба а, када би се и издала, ви би после те наредбе још увек имали и сувише времена да се склоните из Скопља.

— А зар не може све то бити изненада?

— Изненада? — Та идите молим вас. Не заборавите да је у магацинима силна државна имовина, не заборавите да у болницама лежи маса оних који су крвљу откупили то право да буду за времена уклоњени испред освете непријатељеве и, не заборавите да Команда Трупа има и средстава и начина да неколико дана раније предвиди опасност а дужност да води бригу о државној имовини и о државним рањеницима.

— Тако је! — повикаше сви и онај виши чиновник одустаје дефинитивно од намере да се још сад уклони из Скопља а остали се разиђоше кућама са уверењем да се ова ноћ може спокојно проспавати.

Ноћ је пала мутна и тамна; кишни су се облаци били густо сабрали, спремни да излију читаве реке воде. Водна планина, која се у ведрим ноћима тако јасно оцртава над Скопљем, догледа се ноћас као тамна неодређена маса. Варош као застрта тамним покровом изнад којега се једва назиру у ваздуху врхови минарета и јабланова, оних јабланова који о пролећу, као перјанице поноситих витезова, ките Царско Скопље.

Кафане већ пусте, улице мртве и хука Вардарева, који носи кишама нанету воду са Дервена и Жедна, пролама се кроз ноћну тишину па ти изгледа као да се негде далеко нешто непрекидно руши и крха. Са железничке станице [91] пронесе се по гдекад писак локомотиве и тресак вагона који маневришу.

Осветљени прозори овде и онде по вароши гасе се један по један и настаје тама и неремећен мир.

Када је те ноћи превалила поноћ измеђ 3. и 4. октобра и спокојство са синоћних повољних вести успавало грађанство, те га обгрлио тврд и безбрижан сан, на десној страни Вардара дешавало се нешто, што је требало да остане тајна, скривена густим велом поноћи.

Том страном Вардара, обалом која се од ослобођења Скопља зове Кеј Војводе Путника, кретала су лагано троја пространа војничка кола са воловском запрегом; кретала су лагано, да не би њихово крчање и шкрипање узнемирило успаване грађане. Нити су волујари међ собом разговарали, нити је било уобичајених узвика и издирања на волове, које је свако од њих водио за узицу и тихо кретао за једним вођом, који је далеко пред колима ишао. Око кола је ишло још четири до пет војника, опет тихо и без разговора. Кола су застала пред једном двоспратном кућом и када е вођа тихо ударио алком у врата, на горњем се спрату куће отшкринула једна шалона и једна се глава промолила и одмах се повукла а шалона за њом заклопила прозор. Мало за тим и на горњем се спрату осветлише собе светлошћу, која се кроз шалоне, као танке и светле паралелне линије, назирала; а на [92] доњем се спрату отвори двокрилна капија, лагано, тихо, без шкрипања и лупе. Затим се војници успеше у кућу и почеше отуд скидати ствари: сандуке, кофере, дењкове. Све је то ишло тихо, пажљиво, шапћући, без уобичајене ларме у таквим приликама, па још кад се ствари морају скидати низ тако стрме степене, какве су у обичају по кућама на истоку. Тако су исто снесене ствари товарене у кола, водећи очигледно рачуна, да се околно становништво не узнемири.

У тој је кући становао ђенерал, командант трупа нових области, оних трупа, које бране нашу источну границу од Козјака до Валандова и од којих зависи судбина Скопља.

Ма колико да су војници, који су товарили, тај посао пажљиво и тихо радили, ипак се није могло избећи да се кроз тишину ноћи, која је владала, не осети да се ту нешто дешава. И у околини ђенералове куће почеше становници да се буде из сна, за који су синоћ веровали да га до зоре неће прекидати. Најпре на једној кућици па на другој, почеше на неосветљеним прозорима да се помичу завесе, затим овде и онде отшкринуше се лагано прозори и најзад, отворише се капиџици, иза којих почеше да извирују чупаве главе из сна разбуђених скопљанаца.

Нико ии речи не говори, свако немо, престрављено, преплашено гледа како се товаре кола и упорно чека на капиџику да види [93] крај овога посла. Када се натоварена кола испред ђенералове куће кретоше и капија се на кући опет затвори а светлосне линије на шалонама утрнуше; они што су вирили на капиџицима појавише се на улици и почеше, онако необучени, да се збирају у гомилице и шушкају поверљиво.

— Ђенерал бега? — шапће један престрављено.

— Не бега он! Зар командант ових трупа па да бега? Него уклања породицу и покућство.

— Зар први он?

— Е није него последњи!

— Па још није издао ни наредбу за евакуацију болница и магацина! — примећује један који је синоћ био код „Зрињског“ и вратио се отуд кући убеђен да је евакуација болница и магацина најпреча брига у случају опасности.

— Чекај прво да надлежни евакуишу себе!

— Кад ђенерал даје сигнал за пожар, онда значи да кров већ гори.

— Лађа тоне... лађа тоне! — узвикну са једнога полуотшкринутога прозора некакав пискав глас, вероватно онај који је ту реч бацио и данас по подне на станици и тај пискави глас продре кроз поноћну таму као совин врисак.

И док ова гомилица престрављено шапће у дубокој тами под широком стрејом једне [94] кућице, придружују јој се све нова и нова забринута лица. Кроз капиџике који везују авлије или преко ниских плотова и зидова, који их растављају, вест је почела да се шири дуж целе махале и почеше да се буде по кућама и они који у тврдоме сну нису ни чули до сад ништа. Почеше сад већ и поједини прозори да се осветљавају, почеше људи и да се облаче не могући понова да заспе, узнемирени овом новом бригом и, кад је зора сванула, цео је већ један кварт знао за новост и узбуђење, које је услед те новости у њему настало, пође да се шири дуж целога Скопља.

Чим је мало јасније свануло, те се отворили капиџици и кафанице, цело је Скопље било на ногама и у грозничавом расположењу. Пријатељ је јурио пријатељу да се посаветује; жене, нарочито оне које су биле без мужева, потрчале су у родбину и у познаника да се пропитују. Једни су јурили у начелство, други у општину, трећи у команду. Нико више није питао за вести, никога више оне нису интересовале. Место питања о Русији и Румунији, место питања о борби која се води на Страцину, на уснама свих се јављало једно једино питање: .

— Је л’ истина да је ђенерал већ ноћас испратио своје ствари?

Да узбуђење још више појача, просу се кроз варош и вест да ђенерал сутра ујутру првим возом шаље и породицу. Многи дућани већ [95] тога дана нису отварани, многи који су имали кола већ су их натоварили и кренули пут Тетова, а око десет часова пре подне начелство је већ притисла светина тражећи пасоше.

Ту, пред начелством, срели су се они који су још синоћ веровали да неће никад доћи потреба да се напушта Скопље и они који у то, и поред свих повољних вести, нису веровали. Ту су се развили живи разговори, објашњења, распитивања, међусобна саветовања па чак и препирке. Једни су се вајкали, други храбрили, једни веровали а други без вере и без одлуке ишли од гомиле, до гомиле да се распитују, да чују што, па да се одлуче тек. У једном углу, у тесној авлији начелства, објашњава један Скопљанац којим се путем може из Тетова сићи у Битољ; у другој гомили разговара се о томе да ли се у Приштини могу наћи станови; у трећој гомили вајка се онај виши чиновник што је јутрос требао да отпутује у Солун.

— Ама кад ја слушам другог, па не одох јутрос. Да чекам наредбу за магацине и болнице, није него још нешто. Свако ће се прво сетити себе па онда магацина и болница.

У другој гомилици узвикује један:

— Зашто у иностранство код толике Србије?

— Зато — одговара му други — што ту толику Србију брани ђенерал који своју породицу шаље у иностранство и то пре свих осталих грађана.

И у трећој групи брани се један што иде у Солун, па вели:

— Нећу да чујем коминике о борбама, нећу да чујем телеграме из иностранства, нећу да чујем ничије савете. Јуче је прошла Народна Банка за Солун и ја идем за Народном Банком. Ето ти!

Што је више дан растао, расла је и ова гомила пред начелством а расло је и узбуђење у вароши.

Пред подне већ почеше скопљански пајтони (фијакери) пуни ствари и жена с децом да слазе на жељезничку станицу и ако никакав воз у то доба није ишао ни на коју страну. Чекаће га ту на станици, чекаће вечерас, чекаће ноћас, чекаће и сутра ако треба. По подне је већ цело Скопље било спаковано, спремно за пут ма где, ма на коју страну.

Варош је зарана, још с вечера опустила. Све се повукло у куће да тамо, у кругу своје породице, брине тешку бригу и одлучи се што ће и како ће.

То је било суморно вече. Киша је зарана почела да топи земљу да се затим, преко ноћи, излије у великим количинама. Била је то последња ноћ коју су провели под својим кровом они несретници, који ће сутра у зору кренути у свет и не видети више свога крова данима, месецима, годинама...

IV
Један избеглички воз

Тек што је превалила поноћ између 4. и 5. октобра, поче се будити град над којим је још почивала суморна и тешка ноћ. Овамо и онамо, један за другим, почињу на кућама да се осветљавају прозори сиромашном светлошћу петролејске лампе и на прозорима, застртим провидним завесама, да промичу ужурбане сенке.

То су отац и мајка, који већ целу ноћ нису очи свели, избудили дечицу те се сад журно спремају; спремају се да напусте своју кућу и своје огњиште; спремају се да бегају. Сањива и неиспавана деца, узневерена лица, извлаче се из топлих постеља, где су под нежним материним бдењем сањала кућу од колача, реку од млека и планину од шећера. Она су несвесна тога да је то била последња мирна ноћ у њиховом невином животу и да сад већ улазе, да ступају у један догађај који ће у доцнијем животу са леденом језом препричавати, почињући увек причу са: „Ја сам преживео то!“ Њих слатки сан, од којега не могу да се растану те још на ногама дремају, зове да се [98] опет врате под покривач, али их родитељи сурово дрмусају, буде их и казују им чудне речи:

— Ајде, ајде, да путујемо, да идемо!

— А куда ћемо, тата?

А тата и не одговарајући, расејано лута погледом по својој скромној собици где је тако мирно, тако тихо промицао његов и његове породице живот; погледа у икону пред којом је мајка дечја још синоћ упалила жижак, те му се заврти суза у очима и он окреће главу да је не спази жена, да је не спазе деца.

А деца, сад већ пробуђена, упорно настављају питања.

— Куда ћемо путовати, тата?

— Куда...? — одговори он гласом који му дрхће у грлу — далеко... много далеко...

— Ајде, облачи ти децу, а ја да покупим мало ове прње! — прекида мајка разговор и он се свесрдно даје на посао. Неумешно, незграпно навлачи деци хаљинице, али се тиме бар забавља, не гледа по кући, не мисли на кућу, коју су он и жена двадесет година кућили и коју ће сад за један сат растурити и разорити.

— Да л’ да понесем и коју кошуљу? — пита жена.

— Понеси... немој.., где ћемо их?

— А покривач за децу?

— Понеси... немој...

— Па шта да понесем?

— Не знам... кад бих могао све, све, ал не може. Ко зна где ћемо... ко зна нећемо ли морати носити ствари на леђима а водимо децу!...

— Ја не знам, ја не умем да одвојим.

А и он не уме да је саветује, изгледа му свака ствар драга. И онај стари капут његов што виси на јексеру иза врата, који је правио преклане о слави, и дечија колица у углу иза фуруне, у којима су му сва деца редом уљуљкивана у прве снове и она стара кутија на орману, у којој су дечије играчке и оне старе књиге, које је он дугих зимских ноћи прелиставао и она икона на зиду, пред којом су се он и жена топло молили Богу, кад им је старије дете лежало од запалења, пред којом је мајка дечја свако вече пред легање учила децу крстити се и казивати „Оче наш!“ и пред којом је он сваке године секао славски колач. Све, све му је драго и столица и слика на зиду и лампа на столу и шамлица под столом; свака ситница и свака стварчица. Свака је стечена, свака купљена, свака има своју историју и своју прошлост. Треба се од сваке те стварчице растати као од нечега свога, нечега драгога и милога. Треба се растати од куће коју те стварчице све заједнички сачињавају.

— Пожури... треба пожурити!... — шапће он, желећи да се све то што пре сврши, да што пре пође, да што пре напусти кућу у којој га је нешто већ почело гушити, онако као што [100] родбина крај постеље онога што умире, од тренутка кад је већ извесно да мора умрети, жели да то што пре буде, да се самртник не мучи.

— Пожури... треба пожурити!

— Ево, ево, само још ово ћебе или... нека остане. Јесу ли готова деца? Чекај да угасимо кандило!

— Угаси!

— Хоћемо ли закључати кућу?

— Закључати? Шта то вреди? Ал ако, закључај, дај ми! Хоћу да понесем кључ, хоћу да га носим са собом!

— А Фиделица?

— Фиделица? — учини он и сети се малога, љупкога кученцета, које је пре шест месеца измолио од једног пријатеља и којему се деца толико обрадовала. Фиделица је била друг дечји и пријатељ куће; навикли су се били на њу сви толико да је постала члан породице о коме су сви заједнички водили бригу. Ујутру је ускакала у дечји креветац и играла са њима, затим је пратила мајку на пијацу, у подне је пред вратима дочекивала оца кад се враћао кући а увече их је, све окупљене, подједнако забављала прилазећи од једнога ка другоме и, играјући са сваким свесрдно.

— Фиделица? — понови он — Не знам, мора остати!

— Фиделица! — заврискаше деца која не би хтела да се растану од свога друга.

А верно кученце, које се, предосећајући трагедију од јутрос окуњено повукло под кревет, [101] у одговор на дечје изјаве љубави поче тужно да арлуче.

— Да, мора остати — одговара он суво а и њему стеже жалост грло — Је ли остало тамо у кујни што од синоћне вечере? Узми један тањир па скупи све што има од хране, па јој метни овде, пред врата. Ако може бар два три дана да се исхрани!... Тако, ту!... Е, ајде сад, прекрсти децу!

Товаре се, полазе, он закључава врата па пошто је још једном бацио поглед по својој милој собици, поглед којим се родитељ растаје од детета пре но што ће ово покрити заклопац од мртвачкога сандука, полази...

Још је два сата до зоре али ће и зора тешко успети да унесе светлости у мутну, јесењу ноћ. Киша је целу ноћ лила као из кабла а у то доба нешто попустила, те се кроз зраке бледе светлости, колико је ова продирала на улицу кроз осветљене прозоре, сагледале ситне иглице кише која косо промиче.

Улицом већ промичу нејасне и тамне сенке, осветљујући прљаву калдрму и барице бедном светлошћу фењерчића, која још више заклања њихову силуету. Пред овим или оним вратима стоје кола са упаљеним фењером а коњи, покривени мокрим ћебадма, фрчу незадовољно и бије им из ноздрва бела маглица.

Избудио се град и данас ће очајно хитати да се спасава, јер поред панике коју је догађај од прошле ноћи изазвао, јуче на подне се [102] просуо глас да данас иду последњи возови у правцу Солуна и Косова, да ће се затим обуставити цео саобраћај да би се могла хитно пребацити француска војска на северо-источни фронт. С друге стране опет, шапутало се да су Бугари већ пресекли жељезничку пругу код Врање и тек што нису успели то исто да учине и код Струмице, те свет почео још од синоћ и целу ноћ да хита ка железничкој станици. Веровало се, биће можда ноћас каквих ванредних возова али и иначе, треба бити што раније на станици, јер ће навала бити ужасна па се треба борити за места у возу.

И кад су дубоку ноћ пробили први наговештаји зоре, толико бар да се камен могао разликовати од баре, улице које воде ка станици на једанпут оживеше и почеше се све јасније назирати жалосне слике које је дотле крила ноћ. Улицом јуре кола претоварена дењцима и сандуцима, јуре смртоносним трком, не би ли стигла до поласка воза бар пет шест пута да оду до станице и да се врате. Са њихових точкова далеко прска каљава вода по лицима пролазника и по кућним зидовима а са њихових бокова жмири слаба светлост фењерчића блатом попрсканих и улепљених. Странама улица, покушавајући да се користе стрејама, иду тешким одом погрбљени носачи, носећи читаве товаре на леђима а за њима журе људи, жене, деца, носећи свако по неки свежањ, кутију или бошчу у руци. Промичу [103] читаве породице забринута лица и све носе свој тежак товар бриге и бола и уз то нешто имања, колико је могло стати у оној кутији, кеси или бошчи коју је свако грчевито стегао узасе. За брижним оцевима и мајкама вуку се неиспавана, неумивена и на брзу руку обучена деца, коју су родитељи још за дубоке ноћи извукли из постеља. Спале им чарапице преко ципела, капа им натучена преко ушију, навучено им по два и три капутића једно на друго, обавијени им шалови и мараме око врата и деца грешна, не знајући шта их је снашло, вуку се плачући за родитељима који ни сами не знају шта ће их снаћи.

Нико никог не здрави успут, нико никог не запиткује, сви су заузети подједнаком бригом и подједнаким болом, сви имају исти циљ, сви исту себичну тежњу да један пре другога стигне, да један пре другога заузме место.

Ноћ се све више разређује и мутна светлост мочарнога јесењега дана осваја. Светиљке на прозорима кућа, које су домаћини већ напустили, погашене су; догорева још само по где који општински фењер са којега цуре млазеви кише. Под мутном дневном светлошћу која се тек развија, на станици се железничкој издваја из полумрака и све јасније обележава бедна и жалосна слика. На станичном перону лежи читав логор породица које још од синоћ и ноћас чекају ту. Усред воде, која је поплавила угибе и удолице, диже се гомила ствари [104] и покућства, сандука и куфера, дењкова и бошча, корапа и џакова. То све набацано, све претрпано, као да је за време пожара извлачено и бацано на улицу. У тим гомилама, као у рововима, шћућуриле се кукавне породице прокисле до коже, деца покривена преко главе старим џаковима, мајка са одојчетом на грудима увијена у ћебе и старица огрнута јорганом под којим дрхће. Са сваког парчета њиховог одела цури киша, хаљине им се улепиле за тело а блато их засуло до колена те изгледају као бродоломници које су мало час спасли и извукли из мора на обалу.

Тако ова гомилица овде, тако и она тамо, тако и трећа и четврта, а све нове и нове придолазе од ране зоре и већ се гуши перон од навале бегунаца. Воз још није на станици и железнички чиновници, који неколико дана и неколико ноћи нису ради одмора наслонили главу ни на свој канцеларијски сто, промичу лево и десно, прескачући ствари и свет, који је већ притиснуо сваку стопу на перону.

— Склони се, макни, овде није слободно! — виче гомили станични жандарм али тоном који казује да виче само из навике и сам уверен да га нико неће послушати.

Бегунци који придолазе, са муком се пробијају кроз гомиле које су још синоћ поселе станицу и, где мало простора нађу, спуштају ствари и око њих се прибирају, распитујући оне који су раније ту, да л’ знају што поузданије о возу.

А оне гомилице које се прибрале под каквом стрејом, дрветом или под којим другим заклоном, воде живе разговоре. Једна се жена вајка да јој је муж отишао службеним послом у Ниш и сад, услед прекида возова, остао тамо а она не зна без њега на коју ће страну с децом; друга казује како је стару мајку оставила у једну турску кућу; добар, вели, неки турчин, дао јој је реч да ће се бринути о њој као о својој рођеној мајци; трећа се жали како јој је сестра остала, болно јој дете, па остала а у кући нема до за један дан хране.

Људи сакупљени у групе, објашњавају се о ажији српских новчаница у Солуну, о акцији Француза на јужноме фронту, о путу који преко Тетова води на Кичево и Битољ, о томе како би власт требала да се постара за мало реда при евакуацији и препричавају разне новости кроз које још и у овоме очајноме часу провејава вера.

— Шта ћете у Солун, по Богу брате, само да трошите новац? — узвикује у једној гомилици професор чији се горњи капут усукао од кише а под набијеном суром шајкачом на очи изгледа као цивилни жандарм.

— Зато, што ми је ту, под носем! — одговара му дежмекасти лиферант који грчевито стеже под мишком куферче, вероватно пуно новца на који је он већ израчунао ажију на солунској пијаци.

— Па до Приштине, брате, нема ни неколико корака а ова опасност не може да траје дуго. Дан, два, па...

— Како дан два? — прекида га неповерљиво лиферант.

— Тако! — тврди убеђено професор — Скопље неће ни пасти. Водиће се борбе пред самим Скопљем, ено онде, видиш онде, — и професор показа на газибабску узвишицу која пресеца скопско поље са северне стране, иза које избија кумановски друм — онде и ни корака даље. Треба се склонити само док та опасност прође.

— Ех, да је тако, не би се ја ни склањао! — маше главом лиферант подвлачећи сумњу у професорове речи.

— Треба се склонити, треба због породице. Али, привремено; тако, до Приштине, да се човек може одмах вратити кући.

— Дај Боже! — врти и даље главом лиферант.

У том, на један мах узавре гомила жагором и наста жив покрет на све стране, као кад мравињак згазиш ногом, те потисну и раздвоји ова два говорника. Као море кад у један мах зањиха своје воде, тако светина поче да се љуља и њиха, нагињући унапред, као једна и једноставна маса. Они који су седели на земљи дигоше се, они који су били у задњим редовима навреше да се пробију; настаде плач деце, псовка жена и свађа људи. Настаде [107] гажење, гурање, прескакање, све би хтело да се пробије у прве редове до шина, јер ено га оздо иде воз који ће примити и понети све ове несретне бегунце.

А кад воз стаде испред ове масе, настаде очајна и страшна гужва. Видиш само једну црну масу како се повија, видиш уздигнуте песнице које прете, видиш децу изнету изнад глава да их не би гомила погушила и видиш људе, пењу се и на точкове и на кровове вагона и на ланце којима су вагони везани међу собом и чујеш само дреку и узвике: „Не гази се!“ „Чекај, де си наврео!“ „Пролази, пролази!“ „Не гурај!“ „Јаој по Богу угушисте ме!“ и разне друге узвике и преклињања и јауке.

А професор са суром шајкачом још лови свога саговорника лиферанта, хтео би да му објасни како је сасвим излишно ићи у Солун.

— Остави ти мене! — отреса га се онај, јер крајње је време да дочепа место у возу.

Испустивши њега, професор прилази оном вишем чиновнику, кога је светина и иначе пре два дана омела те није отишао у Солун и поче њему објашњавати како у Солун не треба ни ићи, довољно је склонити се до Приштине. По професоровом плану, за који он тврди да је из поузданога извора, моравска дивизија са тимочког фронта хитно ће кренути и од Врање, по цену највећих жртава, пробити у прешевско-кумановски басен те напасти непријатеља [108] с бока. Французи се хитно концентришу код Криволака и Грацкога, станице испод Велеса, како би оздо, брегалничком долином, затворили скопску равницу и осујетили дејство бугарске војске која напредује јужним делом Овчега Поља, преко Штипа, са задаћом да пресече нашу везу са Французима и потпомогне непријатељску акцију на Пчињи. Трупе нових области, које се нагло довлаче са албанске границе, имале би задаћу да онемогуће сваку везу бугарске војске која оперише од Ћустендила и Криве Паланке и оне војске која је у Овче Поље избила преко Царевог Села. То би учинило да бугарска војска промени правац надирања ка Страцину, да не би изгубила везу са овчепољским фронтом, те место Страцина и Куманова, она би се вероватно спустила на југ, преко Црнога Врха и Злетова. Тада би се негде испод Скопља, вероватно на Пчињи, све до њенога утока, развила велика и одлучна борба са нашим фронтом окренутим истоку, на коме би Моравска Дивизија чинила лево, Французи десно крило а трупе нових области центар.

И док је професор то објашњавао са пуно убеђења, забадо штап у раскаљужену земљу од кише да објасни положаје, забадо прстом у станични зид показујући где би се која војска налазила; дотле се виши чиновник иронично смешио показујући очима на вагоне [109] на које је свет нагрнуо али у које се, пре свих осталих, баш виши официри команде трупа нових области и дивизије, они што треба да држе центар у будућој великој борби, очајно боре да утуре своје породице.

И одиста, тамо пред вагонима настала је већ била очајна, дивља и одвратна слика. Док су бедне, прокисле и промрзле породице, које су целе ноћи прележале на станици не би ли добиле ред да уђу у вагоне, тискале се да своје стечено право постигну; док су незаштићене жене и мала деца врискала у оној гужви и гомили, док су рањеници и болесници кисли молећи да их пусте у вагон, дотле су официри — они што треба да држе центар у будућој великој борби — још од поноћи извели војнике са пушкама у руци и заузели вагоне још док ови нису били ни дотерани на станицу. Војници су, разуме се, држећи се тачно наредаба, грубо гурали и одбијали сваког ко би само пришао вагону који су њихове старешине резервисале за своје госпође и свастике, за њихове тетке и стрине, за рођаке и пријатељице. Све те госпође међутим, нити су се будиле рано, нити су се журиле узбуђено, знајући да је њихово место обезбеђено и да бесправна гомила бегунаца, болесника и несретних породица које су целе ноћи кисле на станици, морају ћутати пред силом.

Видео сам једну грубу и ружну слику. Прилази вагону једна госпа у дубокој црнини, [110] носећи тугу као једино имање које је спасла. Њој је тек јуче стигао глас да јој је на северном фронту погинуо син. Она нема снаге да се гура, снагу јој је бол испио, она прилази мирно, скромно, погружено вагону, уверена ваљда да ће јој саучешће отворити пут. Можда би тако и било да канцеларијски официр, који је командовао вагоном као неким утврђеним и поседнутим положајем, није сматрао свакога ко се томе вагону приближи за непријатеља. Војник је грубо одгурнуо несретну матер а официр то одобравао погледом који је јасно казивао:

— Шта си ти, ко си ти? Мати? Нама не требају мајке, требају нам само деца њихова, да гину тамо. Родили сте и то је све што сте могли учинити и сад још можете плакати. То вам нико не брани!

Поступак војника или управо његова старешине, изазва у гомили света одвратност и гунђање али то није ништа омело старешину да према другој породици буде грубљи, према трећој још грубљи.

За то време стизале су и улазиле у тај обезбеђени вагон, привилегисане госпође, свеже и тоалетиране, јер су безбрижно провеле ноћ у топлој соби. Један ће посилни лупати на врата кад буде време да се буде, донети свеже воде за умивање, очистити ципеле и однети ствари на станицу; други ће им војник силом оружја задржати место у вагону на које они што су без оружја немају право. Госпође [111] стижу са својим пријатељицама, са својим служавкама и са служавкиним пријатељицама и све то улази мирно у вагон, улази и седа на обезбеђена места а све остало и даље дрежди пред вагонима на киши.

Узбуђен овом грубошћу, сиђе из истога вагона један американац, коме извесно није ни било намењено место тамо али којега је официр пропустио не знајући коју ли ће страну државу увредити ако и према њему поступи онако, како поступа према мајкама чија су деца на положајима. Не говорећи ни речи, не обзирући се ни на кога, овај странац прође кроз гомилу и приближи се оној госпи у црнини. Он је кроз вагонски прозор видео шта је било, он је опазио да је на лицу оне жене оцртан дубок неки бол и у његовој се племенитој души пробудио осећај саучешћа, тако својствен образованоме човеку. Он не рече ни реч жени, он јој само пружи руку, поведе је кроз гомилу и уведе је у вагон, при чему су га пратили благодарни погледи целе гомиле која се мало час гнушала.

Тако је било код једнога вагона, код другога је било друкче а код трећега друкче. Тамо су опет друге власти поселе бусију. Ако и продреш у вагон, ти затечеш пред вратима свакога купеа по једнога жандарма који грубо узвикује: „Овамо не може. Овде је архива!“ или „Овде је благајна та и та!“ или „Овде су новчане књиге!“ Ако сачекаш мало у вагонском ходнику [112] видећеш како, уз мали свежањ неких аката, које дотични господин носи у руци, улазе у купе као новчане књиге опет разне даме, жене, и њине пријатељице. Има ту обезбеђених купеа где ће господа моћи на тенане и ручати и попити по чашу вина, што су они брижљиво и спремили, па ће моћи и проспавати после ручка а, ако буде време дуго, одиграти и по коју партију клабријаса или што друго мање наивно.

Дотле ће гомила, која нема на разположењу ни војника ни жандара, гомила оних међу којима има и српских рањеника, мрзнути и киснути цео боговетни дан на отвореним вагонима. А ти су отворени вагони изгледали као тешки товари беде и невоље. На тим су вагонима нагомилани дењкови, сандуци, шпорети, чункови, столице са изврнутим ногама у поље, бошче, куфери, корпе и већ све могуће ствари и свих могућих облика. Све то сручено и бачено без реда једно на друго, представља читаво брдо на вагону. Измеђ свих тих ствари вире главе дечје, покриле се сукњама преко главе жене, по где ко раширио кишобран а по где ко набио себи сто на главу да га штити од кише. Једни стоје, пошто су нашли једва толико места да могу увући ноге измеђ ствари, други полегли по дењковима, трећи седе на стварима или на ивици вагона са обешеним ногама напоље.

На истим шинама била су једновремено два воза и оба тако натоварена. Ови су се возови сучељавали и кад буду кренули, они ће поћи [113] разним правцима, један доле Солуну а други горе, Приштини. Последњи вагон првога и последњи вагон другога воза, додиривали су се тако да се у ствари није ни знало који су то вагони код којих се деле две тако различне судбине. Они у колима која слазе у Солун, после неколико сати путовања, избећи ће и мраз и глад и патње; они у колима која иду у Митровицу, полазе на тежак пут страдања и искушења. Они ће месецима патити и злопатити, они ће месецима лутати по снежним планинама, гоњени, убивани, без крова и без хлеба, без заштите и без потпоре. Док ће се они први грејати на сунцу, на топлим морским обалама, ови ће умирати од глади и студи на снежним планинама; док ће они већ на првоме кораку, и ако и сами оптерећени бригом, наћи себи мира, дотле ће ови други под теретом брига потуцати се дуго и дуго кроз невоље и опасности.

И шта је то што у овоме тренутку, пре но што возови крену, сем једнога метра растојања између два вагона, двоји те две судбине? Шта је то што је оне тамо определило да пођу једним возом а ове овамо другим? Да ли би се могло претпоставити да су они тамо опасност боље уочили или су малодушнији, потегли далеко испред опасности? Да ли би се могло претпоставити да су се ови овамо руководили вером и надом те не хтели напуштати своје рођено тле или себичношћу, са које нису хтели да се удаље сувише далеко од својих имања [114] и своје куће? Биће ипак ни једно ни друго, изгледа да је случај био немилостиви судија у опредељивању судбине. Овај је сео у овај вагон зато што је ту нашао место; онај је сео у онај вагон зато што је тамо затекао познанике с којима му је лакше путовати и на путу се помоћи међу собом. Нити је онај први питао где ће га тај вагон одвести, нити овај други. Било их је и који су свесно променили намеру, несвесни у томе тренутку да мењају и судбину своју. Онај виши чиновник, кога су прекјуче омели те није јуче отишао у Солун, данас је био и спреман и решен да пође и у последњем тренутку, попустио је под убедљивим разлозима професора у сурој шајкачи и сео је на митровачки воз. Када сам га, много доцније, срео у планини, где спава на ледини крај једне сиромашне ватре, тешко ми се вајкао:

— Ама лепо сам ја пошао за својом памећу, ал тако, кад ја хоћу да слушам стратегијски план! И то од кога, од професора! Већ сам био метнуо ногу на степеник солунске жељезнице — и камо да сам се попео, куд би ми данас био крај — ал он ме окупио, те ова дивизија иде одовуд, те лево крило иде одонуд, те на Овчем Пољу ће се тући одлучна битка. Е, па дедер сад, не уби га! И бар да ми је да га сретнем где год да ми објасни ако зна какав нови план; да ми каже, по том плану, где могу добити хлеба, где преноћишта. Само то да ми каже!

Тако и једна жена, сиротица, са двоје деце на рукама, била се већ сместила у последњи вагон воза који ће поћи у Митровицу и за време, док су још возови стајали, повела разговор са познаницом, која седи на једноме дењку у последњем вагону воза који ће кренути у Солун.

— Немаш чим да покријеш децу? — пита жена са солунског воза.

— Немам. Не знам шта ми би, пошла сам као без главе. Синоћ нисам ни мислила да бегам а јутрос окупише комшике, а ја, нит понесо што, нит затвори кућу, него тако... узех децу па ајде! — одговара жена са митровичког воза.

— Па како ћеш? Видиш како сипи киша, искиснуће деца до голе душе.

— Кад би имала што? — вајка се мајка па погледа око себе — Кад би имала... кад би ми ти дала то поњавче?

— И мени је, боме, то сва сиротиња што сам је понела. Знаш како је... није да жалим.

— А ваљда ће и престати киша, испадала се ноћас! — теши се мајка погледајући очајно у мутно небо.

— Па и неће, видиш како је мутно, цео дан ће тако. Него... што не пређеш овамо. Ево има овде мало места па да заједно погледамо децу.

— Па не знам, овде сам прво нашла места. А готово и нема где, згрчила се деца измеђ ствари.

— Пређи, овде има повише места, а ту је и поњавче, па ћемо заједно.

— Па да пређем!

И диже се жена са митровичког воза па, не слазећи са вагона, додаде оној са солунског воза најпре једну бошчу, па онда једно па друго дете а затим и сама узе прескакати ограду вагонску и, прихватајући опружене руке своје пријатељице, прелазити преко оних ланаца и гвоздених табла што одбијају сударе вагона.

- Тога часа и том одлуком, која је потекла само потребом да поњавицом заштити децу од кише, ова мајка им је у ствари, несвесно, спасла живот. Место на топле обале где ју је одвео вагон у који је сад ускочила, вагон у коме је била одвео би је у албанске планине где би деци својој ископала гроб.

Још мало нереда, још мало гурања и још мало ларме и два воза скоро једновремено кретоше, један на север а други на југ и одведоше бегунце да их предаду у загрљај двема разноликим судбинама.

Био је већ увелико свануо дан кад сам се по одласку ових возова, враћао у варош. Свет је још једнако куљао ка станици а фијакери се утркивали пуни ствари. Киша је још непрестано промицала.

Скопље је имало тужан и суморан изглед и осећала се нека тешка, загушљива тишина у њему. И ако већ дан, радње затворене, кафане пусте, на напуштеним кућама затворена врата а на прозорима спуштене завесе. Из по гдекоје само куће чује се тужно арлукање пса, којега су избегли заборавили у затвореној соби, и који арлуче своју последњу, злослуту песму...

V
Скопље пада

Дуги низ кола стоји од јутрос пред свима надлештвима. Волови, ослобођени јарма мирно преживају а жандарми и државни служитељи хитно товаре сандуке у којима су архиве и новчане књиге. Из дворишта и ходника надлештава, где се још једнако пакује, чује се лупа чекића који закива сандуке и осорне наредбе старешина и псовке жандарма. На тим зградама, у којима су надлештва, пуше се оџаци густим, црним димом. То се од јутрос рано у пећима спаљују поверљива акта и део архива који се неће понети.

Нико од јутрос више и не крије озбиљност ситуације. Већ два дана воде се очајне борбе на Страцину и гласови, који отуда стижу, предвиђају напуштање и тога положаја. Из Скопља је послат тамо и последњи војник а сад се већ збира и варошка жандармерија да се пошље у бојне редове.

Када сам тога јутра са два пријатеља отишао начелнику, да се још једном распитамо о ситуацији пре но што одлучимо шта ћемо, затекли смо га бледа и узбуђена са телефонском слушалицом у руци.

— Шта треба радити? — запитали смо га.

— Треба ићи, уклонити се! — одговори начелник који је тога тренутка прекинуо разговор са Кумановом.

— Зар... — заустисмо сва тројица, да запитамо још нешто.

— Наши чине последње напоре, али — прекиде нас начелник још увек узбуђен и под утиском неповољних вести које му је телефон казао — Куманово је већ евакуисано и власти га напуштају. Ево, сад је стигла наредба и сву варошку жандармерију, све до последњега човека да испратимо на фронт. Од овога тренутка власти су већ немоћне ма што да изврше и ма што да спрече. Зато, крећите. Немате шта више да чекате.

— Напоље се понова говори о доласку Француза?

— Дај Боже нека дођу, лако ћемо се вратити.

— Дакле и власти ће да напуштају?

— Од тренутка кад постану немоћне. У осталом, немају ни власти шта више да чекају; да се збрину још о овом заосталом становништву, да помогну евакуацију у колико могу, да спасу архиве, па да крећу.

— Кад?

— Разуме се, у последњем тренутку. То може бити још и сутра. Све зависи од ситуације на бојишту!

Одлазак жандармерије из вароши задао нам је нарочиту бригу. Ситуација је била [119] озбиљнија но што се могло и мислити. Нижи турски и арнаутски елеменат, онај из забачених кућерака и уџерица на периферији Скопља, који је разуздан за време Турака, навикао да буде повлађиван при пљачкању и отимању, и заштићаван од власти при вршењу насиља, остао је од ослобођења без икакве зараде а раду се није умео ни хтео прилагодити. Тај је елеменат, разуме се, жалио за „старим добрим временом“ и како је многобројан, могао је у тренутку расула и безвлашћа, које је претило да се зацари у Скопљу, појавити се из својих јазбина као звер за време глади. Та је могућност имала у толико више услова, што је до скора у Скопљу био некакав турски консул, који је сматрао за своју родољубиву дужност да распаљује нижу масу мухамеданску противу српскога режима и обећава му како ће му Бугари, једини пријатељи Турака на Балкану, донети праву слободу. Тај је занешењак чак покушавао да на земљишту Српске Краљевине образује разбојничке банде, рекрутоване из мухамеданских беспослених фанатика и бугарских комитаџија које би тога ради бугарска влада упућивала у Маћедонију. Ухваћен на томе послу, он је протеран од српских власти још пре но што је Србија била у непријатељству са Турском. Тако пустоловска радња овога занешењака код трезвенијих и угледнијих муслимана није могла наћи одобравања ни одзива али код онога [120] елемента, који једино у нераду може себи наћи услова за живот, врло вероватно.

Све те околности, у моменту када пада Страцин а нагло се бега из Куманова, биле су и сувише довољне да нас забрину. Већ вечерашње вече и ноћ, кад оде жандармерија из Скопља, биће вече и ноћ безвлашћа или са властима које нису моћне ништа извести, ништа спречити. Међутим толико је већ кућа које су домаћини напустили и које нико не чува.

Таква ситуација морала је забринути и власти и већ пред подне, сазван је хитан збор у начелству ради саветовања. Било нас је око педесетак, сви забринута лица, сви суморна погледа. Ћутећи смо се здравили међу собом, ћутећи смо заузимали места у малим одајама начелниковим, по којима се убрзо поче да креће густ облак дима, јер се уопште ових дана у много већој количини и много нервозније пушило.

Из тога дима издиже се најпре висока и коштуњава фигура инспектора полиције:

— Господо! — поче он — Ја и господин начелник, сматрали смо за дужност, да вас у овако једном озбиљном часу, позовемо на договор.

Његов је глас задрхтао и у нама свима задрхта нешто у души, вероватно кад помену „озбиљан час“ који смо сви осећали али који је осећај свако у себи угушивао. Сви смо тај час већ предосећали, сви смо га очигледно [121] догледали, сви смо знали да је ту, па ипак је свак у себи овог тренутка помислио: „Дакле ево га, онај озбиљан час је ту, пред нама је!“ Исто као код самртника, кад сви знамо да ће умрети, сви смо измирени с тим и чинимо чак и припреме за његову сахрану, па ипак кад онај, који га је чувао, изађе из његове собе и рекне: „Издише, свршава!“ — а нас то жацне и ужасне нас.

На збору је био и сам дивизијар, који је допунио говор инспекторов изјавом, да је и последњи војник послат на фронт те да се на војну власт не може тако исто рачунати као и на цивилну. Збор, који је првобитно требао да решава питање о евакуацији становништва, забрину се искључиво бригом о ситуацији у вароши, о одржању реда и чувању имовине све до онога тренутка док непријатељ не уђе у варош.

— Дајте оружје нама грађанима, ми ћемо чувати варош! — рече неко и управи те речи дивизијару.

— Даћу вам! — одговори овај и сав даљи разговор обрну се на питање о начину како да се из грађана организује чување реда и поретка у вароши.

Паде предлог да се организује грађанска гарда и дивизијар обећа две стотине пушака и потребан број муниције и изабра се одбор од пет лица коме се повери организација те гарде.

Очас се просу глас о томе и поче пред начелством да се збира младеж којој је импоновала опасност и старији грађани, коју су умели да процене значај те опасности. Донете су пушке и раздељене, одређене четице и именоване им старешине; варош подељена на квартове и свакој четици додељен по један; показано појединима, који су тад први пут узели пушку у руке како се пуни и како пуца, одређена свима четицама једна централа где ће увраћати с времена на време и издате све остале наредбе о дужностима које су се дале предвидети.

Кад је ноћ већ пала, две стотине младића и деце под оружјем, крстарило је кроз варош и бдило на напуштеном имовином и над поспалим становништвом. Пред поноћ, обесио сам и сам пушку о раме и, праћен неколицином оружаних младића, пошао сам да, у име одбора који је управљао овом организацијом, обиђем страже. Обхрван великим болом који ме је баш тих дана задесио, ишао сам лагано, мирно, ногу пред ногу, осветљавајући цигаретом калдрму да бих могао мимоићи силне баре и каљуге што их је киша, која још лије, разлила по сокацима.

Ноћ густа, као да је засводила оне тесне уличице те изгледа ти да пролазиш кроз неке подземне лагуме. И бат корака и реч одјекује као кроз празнину неку и изазива ти студену нелагодност у души. Ишли смо ћутећки, док [123] се гомилици нашој не придружи и пође у корак уз мене једна тамна фигура под сурим шињелом и са пушком о рамену. Када примети моју обазривост, слика ми приђе и шану:

— Ја сам, господине, Новица!

Био је то општински ноћни стражар Новица, који је ту службу добио као награду и признање за некадање четовање у Маћедонији. Стари четник, којега сам ја познавао из доба његових јуначких подвига, када се крвавило по горама и планинама македонским, остао је још под пушком у Скопљу, јер га саката од силних рана које је некада стекао, нико није у војску звао, ни у моменту кад је на фронт потерано све што пушку може понети.

Понудио сам га цигаретом, примио је благодарно и пратио ме ћутећи као да би да ме не узнемири у мојим тешким мислима. Једва, кад је већ допушио цигарету, што рече забринуто и шапћући:

— Шта је ово, господине?

- Ето, видиш,Новице! - одговорих му исто тако.

— Видим! - учини он и зањиха главом, па онда поћута дуже као размишљајући, те настави - Ама лепо рекох ја: није свршено, а они мени: свршено је, Новице. Веле: нема више пушке, нема планине, него гледај да савијеш главу под кров. Остави пушку па гледај да уђеш у ред ка и сви други. Нађи, веле, себи кров, ожени се, одомаћи се, јер треба да се одмориш, треба да се понегујеш.

— И послушао си их?

— Послушао дабоме! Пушку предао властима, добио службицу, оженио се...

— Па ако, Новице, ти си твоје учинио!

— Јесам! Ал, видиш да није све готово... Видиш да се опет мора у планину... Само, онда је било друго, имао сам само себе а сад... фамилија... имам и сина.

— Па знаш како је. Ја не верујем ал, ако баш дође до чега, склони се! Тамо где пођемо ми, пођи и ти с дететом. Склони се за време...

— Нећу да се склањам. Крв ме везује за ову земљу. Нисам се склањао испред турских батаљона и топова толике године.

— Ал ако дође непријатељ?

— Доћи ће, ал што ће, шта може? Освојиће вароши и села и поља. Планину не може, тамо ћу ја!

Нисам му одговорио и он је ућутао. Ишли смо и даље лагано а кроз глуву ноћ, која је лежала на мртвој вароши, чуо се из неког далеког сокака одмерен бат патроле. То оружана деца из грађанске гарде бдију над успаваним грађанима.

Сутрашња зора доводи у Скопље нове бегунце из Куманова који доносе и вест да је Страцин пао и да су наши одступили ка Младоме Нагоричану. И ови нови бегунци журе ка железничкој станици која је још увек преплављена светом. Јутрос је отишао један препун [125] воз до Приштине и рекоше биће до подне још један до Феризовића. Пред подне стиже станици наредба да спреми нарочити воз у који ће се сместити команда трупа и шеф станице комбинова воз из једног ресторан вагона, који ће служити за канцеларије те команде и једног вагона прве класе. Све остале неборачке команде добиле су наређење да се селе у Приштину и Митровицу. Већ је и пошта затворила своје канцеларије и још само телеграф куцаће до последњега часа али и то неће дуго трајати.

Тог дана по подне већ је команда трупа управу над Скопљем поверила Војној Станици и управник Војне Станице, стари београдски полицајац, предузе одмах све мере за одржање реда, користећи се грађанском гардом као својим органом.

По подне стиже глас да је пало и Младо Нагоричане и да су власти напустиле Куманово и запалиле магацине са храном. Пад је Куманова неминован још за који сат. Команда Трупа већ пред вече напушта своје канцеларије у вароши и сели се у воз на железничкој станици.

Јутрос, седмога октобра, отишао је последњи воз пут Косова и тај су у качаничкоме кланцу напали Арнаути пушчаном паљбом из заседе. Воз се морао зауставити и неколико младих људи са једним полицијским писаром на челу, сишли су и прихватили борбу да би одбранили несретне избегличке породице које су, на отвореним [126] вагонима, биле изложене пушчаној паљби арнаутских разбојника. Полицијски је писар у у тој борби јуначки погинуо али је успео да са неколико младића разјури разбојнике и ослободи жене и децу крваве погибије. После читавога сата борбе, воз је кренуо ка Феризовићу носећи собом тело честитога младога писара и четири везана разбојника које су младићи живе похватали.

Многи бегунци, који тим последњим возом нису стигли или успели поћи, кренули су пешке друмом који води кроз качанички кланац ка Косову а многи су туда и колима кренули. И те су бегунце дочекивали Арнаути пушкама из заседе, те ту већ падају прве жртве несретних избеглица које ће се затим множити и низати дуго и дуго по знаним и незнаним кланцима и дубравама, које је овај несретни народ засејао својим гробовима.

Гласови о нападима у качаничкоме кланцу допрли су и овамо у Скопље, те оно што је још заостало у њему забринуто се пита: где ће и како ће? Остао је још једини слободан пут ка Тетову и све што је заостало у Скопљу, крете тим путем.

Са кумановских положаја већ стижу вести да су Бугари одмах по заузећу вароши кренули даље, ка Скопљу. Српска се војска повукла до оних положаја, до којих је, по освојењу Куманова допрла пре три године, октобра месеца и где је Скопље изаслало депутацију [127] која је Престолонаследнику Александру понудила предају града.

Скопље већ броји последње дане слободе. Кад буде онај воз са железничке станице, из којега се сад руководе борбе, кренуо — на скопљанскоме се граду неће више вити српска тробојка и Скопље ће почети свој први дан новога робовања. Али, тај воз још не креће и ако пред њим стоји машина која је стално под паром да би наредбу о покрету могла одмах извршити.

У томе возу, у коме ће се пуних месец дана затим решавати судбина читавог једнога народа и одигравати најочајнији део његове историје, пре но што је кренуо из Скопља имала је да се деси једна врло важна и задоцнела промена. Пред само вече, седмога октобра, дојурио је смртоносном брзином један аутомобил косовским друмом, који избија из качаничкога кланца и донео је собом ђенерала Петра Бојовића ослободиоца Скопља. Ђенерал Поповић смењен је и кренуо је одмах за осталим избеглицама у Призрен. Ова је смена и сувише доцкан дошла да би ма шта изменила у судбини Скопља, која је сад већ одређена и неизмењива и која ће се сутра или прекосутра преломити.

Зору осмога октобра пробудила је пуцњава са фронта, који је сад већ био само неколико километара изнад Скопља, те се по где кад чула паљба која је допирала отуд, где су данас [128] патроле водиле местимичну борбу. Пред капијицама и капиџицима престрављене жене сабиле се у гомиле и немо ћутећи, погледају се и ослухују. И пролазници застају, ослухују па одлазе даље, не говорећи ни речи.

У кући, где болесник лежи, наступа један тренутак кад сви они који су сакупљени, почну да иду на прсте, да шапћу међу собом или да ћутећки и споразумевајући се погледом врше послове. То је онај тренутак, после последњег лекарског прегледа, кад овај место сваког одговора забринутој породици, само слеже раменима и немо одлази из куће.

Данас и сутра до подне колико је још било слободно Скопље, личило је на те дане. Тишина, пуста, нема, суморна, загушљива тишина. Све радње закатанчене и спуштени на њих дебели капци, само што пред вече још трговци хитно преносе из дућана еспап својим кућама. Кафане пусте и затворене, само још по где која турска, горе у махали, али нико ни у њу не увраћа. Све се повукло у куће. На улици нема промета, нема покрета, нема живота; не говори се гласно, не зауставља пријатељ пријатеља да га упита о новостима, већ пролази немо, један мимо другог, измењујући место поздрава погледе и наставља сваки даље пут за својом бригом. На свакој другој кући спуштене завесе и затворена врата; има читавих уличица пустих и празних, једва ако из по где које куће ко изађе или уђе или какав пас [129] што упорно дрежди и арлуче пред својим затвореним вратима верујући да ће се газда вратити.

Кроз мртве и забачене улице чује се само бат коњске копите, која креше о камен у калдрми и разлеже се из пусте улице. То какав коњаник јури с положаја да донесе вест команди у возу или од ње одлази на положаје да однесе наредбе. На застртим прозорима задрхће мало завеса и крене се у страну, те отуд једно око гвирне на улицу да види из чије ли је војске тај пролазник. У дну улице тамо, жена са дечицом, обазирући се на све стране, преноси свој иметак, ћилим, јоргане и сандучић, да склони код добрих људи, код Турака. Кроз улице пролазе још и мале групе оружаних људи, разнога изгледа, разнолика одела; бледи и недорасли младићи, који су преко зимскога капута опасали фишеклију и људи препланула лица, у гунчету и чакширама. Од јутрос је стигао из Велеса и Војвода Бабунски са својим људима, те да би се што поузданије одржала безбедност у вароши, он је узео десну а грађанска гарда леву обалу Вардара, где ови младићи патролирајући кроз варош, одржавају везу са нашом војском код села Маџарева.

Праћен једним господином, кроз пусте улице промиче на маломе коњићу чудан један јахач. То је бледа, мршава дама, дубоких и паметних очију, то је племенита енглескиња Леди Пеџет, [130] која се решила да остане у Скопљу, те прибрала све заостале рањенике у своју болницу а сад узјахала коња и пролази кроз забачене периферијске улице не би ли својим присуством охрабрила онај сиромашни свет, који није имао начина ни могућности да избегне судбину која га очекује.

Живота још има само на двема крајњим тачкама вароши, југозападно под Водном и североисточно на Гази-Баби. Тамо где води кумановски пут, на Гази-Баби изнад Скопља, од ране зоре војници и заробљеници живо утврђују положаје, са којих ће српска војска покушати још једном и последњи пут да брани Скопље. Овде, испод Водна, на железничкој станици, још увек увраћају избеглице и жудно погледају и распитују хоће ли ма где, ма кад, ма у ком правцу поћи какав воз и ако рођеним очима виде да на шинама нема више ни вагона ни машина, сем два вагона у којима је Команда Трупа.

Ту, око тих вагона и пред њима, пуно је виших и нижих официра у ратној опреми. Они сваки час улазе и излазе из вагона, шетају испред њих или, у малим гомилицама, воде тихе и поверљиве разговоре. Час би по где ко од њих хитно изашао из вагона, призвао посилнога, који је држао коња, бацио се коњу у седло и одјурио у варош; други опет, на блатњавоме и прокисломе коњу, из чијих се мокрих слабина пуши зној, дојурио вероватно отуд са [131] положаја, закачио дизгине за станичну ограду и хитно одјурио вагону у коме је Команда.

Кад је наступила ноћ, главница наше војске повукла се са положаја, на којима се налазила јуче на свршетку дана, те заузела нове на Гази-Баби, над самим Скопљем. То је била ноћ између осмога и деветога октобра а у зору деветога, становништво је скопљанско већ догледало наше трупе на Гази-Баби и сад је већ јасно знало да је ово последњи дан борбе и да је већ одлучена судбина Скопља.

Киша је лила ту целу ноћ и од јутрос још није престала. Небом се журно гоне прљави поцепани облаци; на врховима Водна прибрало се бело маглино перје, од којега ветар откида прамен по прамен и носа га сивом пучином. Вардар нарастао блатњавом водом, коју су снеле кише, те шуми и дере преливајући обале. Већ неки тежак, загушљив ваздух, легао над Скопљем и прожима ти душу. Већ се осећа студен загрљај судбине, као оно језа што предходи грозници. Грађанство се потпуно повукло у своје куће и замандаљило врата изнутра а застрло завесе и спустило капке на прозоре. А отуд, из дубине, из пустих периферијских улица, већ почињу да се појављују, усијаних очију као у гладне звери, мрачни типови који су дотле бегали од сунца, које никада ниси срео на улици, ни на пијаци, ни пред вратима својих кућа. Најпре један и двојица, као у казану који почиње врити [132] што са дна где лежи талог избијају први мехурићи на више, док се сав талог не ускомеша и почне кључ избацивати прљаву пену на површину. Видиш гомилу овде, гомилу онде, гледају, блену, не знајући ни шта се све дешава у доњем делу вароши али, гоњени животињским инстинктом јављају се, помаљају се, прибирају се, удружују се да заједнички, у јатима, слете тамо одкуд долази мирис крви, као оно дивљи гаврани што се прибирају и удружују још док рањеник није ни издануо да заједнички слете на лешину.

И онда, осетиш неки подземњи тутањ, као пред буру; завитла се ваздухом арлук као кад ноћу у планини арлуче чопор вукова слазећи у дољу, и тада појури улицом бујица и дере као прљав поток који после плаховите кише ваља муљ. Гомила без вође, вођена само својим животињским инстиктом, ваља се усијаних очију из којих пламти дивљачки нагон. Она јури незнано куда, њој се придружују нови, мрачни типови из споредних улица, не знајући зашто, те гомила расте и буја и дере да сиђе доле, у долину, доле, одакле се осећа мирис крви.

Гомила се уставља пред дебелим вратима војних магацина, који нису више чувани, и одбија се одатле као морски талас о стену, да опет понови удар. Најзад гомила леже сва, врата стењу, попуштају, пуцају и дивљачки арлук поздравља близину плена. Још један напор, још [133] један притисак масе и врата се крхају. Маса се заљуља и посрне унапред, први падају и маса их гази и надире. Урлање гомиле, која је већ сагледала плен очима и пружила му руке, надвишује бони крик оних који су прегажени. Магацин друге резервне болнице опљачкан је!

Облаци се разгонили, сунце је грануло и поздравио га је најпре један па два а затим читав хор топова и плотуни пешачке паљбе. Борба је отпочела у само подне. Бугари навалили збијеним колонама, наши се боре, гину, падају и — боре се. Гранате већ прелећу варош и падају највише овамо, код железничке станице, где је Команда Трупа. Становници скривени иза замандаљених врата и застртих прозора, слушају а не виде, и премиру од страха.

Борба траје сат, сат и по, два, а сунце све светлије сија и небо се све више ведри. Око два сата по подне, са наших положаја грунуше убрзано неколико очајничких плотуна па затим све умуче. Наши су добили наређење да напусте положаје и да се повлаче у правцу качаничкога кланца и оно су били последњи, почасни плотуни, избачени у одбрану Скопља.

На скопљанскоме граду сиђе низ мотку тробојна застава која се ту успела 13. октобра 1912 године.

Настаде одступање праћено местимичним борбама, разређеном пушчаном паљбом. Затим затишје, које одједном пресече страховита [134] експлозија и грмљавина. То је одлетео у ваздух магацин на станици; наши су га, напуштајући варош, упалили. Сви остали магацини робе и војнога материјала били су смештени по џамијама и њих наше власти нису хтеле рушити да не би вређале верску осетљивост својих поданика Турака. Сви су ти магацини, пуни пунцати робе, пали непријатељу у руке. Од три стотине вагона материјала, једва се у последњем тренутку изнело и спасло око тридесет вагона.

Повлачење се врши кроз варош, одржавајући увек везу са бугарским предходницама. Главни део наше снаге већ се пребацио на десну страну Вардара и заузео падине и повијарце Водне планине који се спуштају до саме вароши. Одатле ће штитити одељења која се још повлаче.

Бугари већ наступају отуд, од Маџарева и улазе у горњи крај вароши, дохватају се затим вардареве обале и заузимају гвоздени мост, који од ослобођења носи име ђенерала Бојовића. Наши још одступају каменим мостом и, да би омели одступање, Бугари са гвозденога моста сипају паљбу на камени мост а наши је прихватају да би обезбедили пролаз последњих који су још заостали. То је био крвави поздрав браће Срба и Бугара на Вардару.

У два и по сата по подне, деветога октобра, већ није било ни једног српског војника у Скопљу. [135] Команда Трупа, чим је наредила повлачење са Гази-Бабе, кренула је и сама. Последња машина са командом, кренула је лагано пут качаничкога кланца. Ђенерал је са вагонских прозора посматрао покрет на Гази-Бабском положају.

Када је воз пролазио крај железничког машинског депоа, неко обрати ђенералу пажњу на једну заосталу и прокислу тробојку на тој згради. Та је тробојка била извешана у част доласка савезничких трупа.

Ђенерал погледа и боно му се развукоше усне.

VI
Збег

Док су се бегунци раније само једним делом склањали у Приштину и Митровицу, од тренутка када се пресече железничка пруга за Солун, потеже све да се сручује на Косово. Из Ниша, који је дотле био највећи збег вароши из северне Србије; из Крушевца, који је био други и Скопља, које је било трећи збег по величини, потеже све у Приштину, Митровицу и Феризовић. За Нишем, Крушевцем и Скопљем пођоше слазити на Косово и сва околна места са Мораве и Ибра; Чачак, Краљево, Алексинац, Врање и Лесковац, те загустише друмови који са севера, истока и запада воде на Косово.

Мале и тесне косовске вароши, Митровица, Приштина и Феризовић, нису могле примити толику светину. Било је нешто пустих турских кућа, било је и српских кућа које су широм отвориле врата онима, који су их пре три године спасли Косовскога ропства; али је све то било недовољно. Светина је куљала, куљала из разних долина и кланаца, слазила са планина и придолазила друмовима, те као поплава [137] бујала и испуњавала тесне улице ових вароши, тако да је загустило те се није ни улицом могло више проћи. Да се суд прелије, наиђоше још и бегунци из Гилана и моравских села, наиђоше разне команде без војске и војске без команда, наиђоше огромне масе регрута и читави батаљони заробљеника. Стењала је земља, крцале су улице, гушиле су се масе и гомиле.

У Приштини, где слази пут најкраћи за оне који бегају из Крушевца, Ниша, Прокупља, Врање и Куршумлије, загустило тако да је било момената када се морала главна улица затварати војском и жандармеријом, да би се кроз њу могао обезбедити пролаз онима који су настављали пут даље за Липљан и Призрен. Прве гомиле које су дошле и нашле су склоништа али нови, који су наилазили, очајно су већ молили за мало крова, само крова, без постеље, без ватре, без хране. Начелник је раздао кључеве празних турских кућа и, по пространим њиховим одајама и ходницима, начинили су се читави логори. Спавало се на голоме патосу, али је бар било крова те штитило од кише и било је зидова те су бранили од ветра и ако је кроз полупане прозоре старих и напуштених конака он нештедимице дувао.

И док су ови задовољни били што су и толико нашли, наилазили су нови и нови и све нови бегунци. Као талас за таласом узнемиренога мора кад засипа обалу, обале овога збега засипале су једна за другом нове масе бегунаца.

Места већ није било ни по кућама, ни по механама, ни по магацинима. Спавало се већ где се стигло; на дућанском ћепенку и под њим, у колима и под колима, по празним дућанима, шталама, шупама, таванима, док се најзад, последњих дана, није почело да спава и по улицама. Где год је турска кућа испружила мало стреје, те обезбедила пола метра или нешто више сувоте на земљи, полегали би војници, регрути и бегунци, прислањајући леђа уз кућни зид како би целим телом својим на сувоти спавали а оставили места пролазнику.

И то све у доба кад дуге јесење кише лију нештедимице и кад, безкрајних и мутних јесењих ноћи, реже као нож оштар косовски ветар.

По улицама кроз које гамиже сав тај свет, права блатна језера која, кад се прелази са једне на другу страну улице, треба пребродити. Свет улопан, на оделу и мушкињу и женскињу по више слојева блата, које збира већ неколико дана по приштинским улицама, обућа влажна и неочишћена, лица неумивена, косе неочешљане. Па ипак тај свет чека нешто и распитује нешто и нада се нечему. Збира се у брижне гомилице које се међусобно обавештавају и теше. Једна је гомилица тамо пред џамијом, друга пред капијом начелства, трећа у дворишту начелства, четврта под стрејом једнога дућана, пета на ћепенку турске кафанице, шеста на сред улице, седма опет на сред улице, тако и осма, тако и девета, тако и све [139] остале редом. Све шапћу, све говоре једно исто, једна се иста вест преноси из групе у групу, ту се објашњењима прерађује и опет враћа у групу из које је потекла а одатле иде даље, кроз дућане и кроз кафанице, одлази у куће и плави целу варош. Говори се једновремено о свему, и о великим бригама и о оним малим, личним невољама, и о Румунији и њеноме држању и о цени пројинога брашна и о помоћи коју нам Русија шаље и о томе, како је нестало дувана, нестало шећера и нестало соли. Кад нема никаквих већих и поузданијих вести, светина прати и најмањи покрет и тумачи: један ордонанс је хитно дојурио из Гилана, два пуковника из Врховне Команде стигла су и иду за Призрен; од јутрос се никако не одзива на телефону начелник из Гилана. И свака таква појава и сваки покрет даје материјала широким претпоставкама и разноликим надама или слутњама.

Гомилице се у разговорима не задржавају дуго на једном предмету. Најмања нова појава, коју би неко запазио, скреће и одводи одмах разговор на другу ствар. Не воде те разговоре чак ни иста лица; један је почео па се одвојио и пришао другој гомилици а наставља неко који није ни био ту, но тек доцније пришао. Има и гомилица које су се сабрале и ћуте. Стоји пет шест људи у круг, не знајући ни сами шта их је сабрало; стоје и ћуте, упорно ћуте и само погледима прате појаве и погледима [140] размењују мисли. Има их опет који иду од гомилице до гомилице да би чули што, као просјак кад залази на врата да испроси што. Они прилазе једној групи, јер им се чини да се ту нешто живо разговара. Затичући ту обичан разговор, они меркају одатле остале групе па где виде да неки господин млатара рукама, мисле тамо се говори о нечем важном и прилазе новој гомилици, где се опет разочаравају. И тако се крећу од гомилице до гомилице, од ране зоре до мркла мрака, да се увече уморни и необавештени повуку под кров и да сутра наставе исти посао.

Пред подне, кад би се већи део повлачио у кафанице и куће да једе, гомилице једва ако би омањиле, јер велика већина на улици, на ногама и једе. Парче хлеба, до којега се на велике јаде дошло и ма што уз то, што се могло купити од пиљара, од бакала или са касапскога пања. Овде гомилица развила на туђем ћепенку мараму са јелом и руча, онде по неко усамљен, ослоњен на зид, на дирек општинскога фењера, ломи рукама хлеб који држи под мишком и штрпка тврди сир из жуте бакалске хартије. А тај исти је, само неколико дана раније, са белом сервијетом на коленима, немарно прелетао очима јеловник, враћао порције што му је дато мршаво месо и три пут враћао келнера да му донесе хлеб са меком горњом кором. Један сео на камен, други на празан сандук пред дућаном, трећи на земљу. [141] Једна београдска породица, која се виђа о премијерама у позоришту, у чијим салонима господаре Шопен, Григ и Чајковски, која отказује службу девојци што је слаткише за жур купила у тој и тој радњи, где никад нису довољно свежи — очајно је и сатима дреждала пред ћепенком једне ћевабџинице, не би ли дошла на ред да купи неколико козјих ћевапчета, које ће из једних старих новина, на сред приштинске улице, јести прстима.

Ватре, на којима се по где што готови, горе по двориштима и по улицама. Више начелства, крај Бајазитове џамије, зауставила се кола извесне команде и под тим колима и постеља за спавање и кујна и канцеларија. Под колима прострто сено за спавање, крај кола под шаторским крилом сандук за писање, а недалеко на ватри ври лонац из којега ће особље команде мало час јести. Тако и на другим местима, тако и по појединим авлијама, школској, црквеној, ханској и где год су могла кола ући и где год је могла светина наврети.

Други опет, с парчетом меса, залазе од ватре до ватре, иду чак и у логоре ван вароши, и моле да баце месо на жар; трећи, најсрећнији, јели су по кафаницама приштинским, које су првих седам и осам дана још и покушале да снабдевају избеглице храном, па кад настаде оскудица хлеба и навала гомиле, која поче већ отимати јела, и оне спустише капке на прозоре те увећаше број гладних.

Када се на подне пребрине та тешка брига за јелом, извлаче се опет сви из кућа, из авлија, ханова и разних кутака, где су се били склонили да се прихвате и збирају се наново у гомиле, оне гомиле које стоје од јутра до мрака на улици очекујући нешто, а ни саме не знајући шта.

Највећи је број тих брижних гомилица пред заједничком зградом начелства и дивизије. Ту најпре може канути каква вест или бар пасти мрвица са стола, а толико је довољно онима, чија је душа бригом изгладнела. Отуда из зграде изаћи ће какав господин, који је био код начелника или други какав, који је био код дивизијара и брижне ће их гомилице одмах опколити. Вести те обично нису повољне, ма да им власти и војне и цивилне хоће на силу Вога да даду утешну форму. Са истока јављају да Бугари слазе са венца Црне Горе у Мораву и да су једним ноћним препадом ушли у качанички кланац и варошицу Качаник, с друге стране, са севера и североистока, јављају да се борбе воде на Јанковој Клисури и да Бугари напредују ка Лебану. Да би, као горак лек, обвили их благим обвојем, јављали су нам напоредо са овима и утешне вести: Французи у великим масама надиру ка Велесу, Румунија је објавила рат Бугарској, руски цар је лично телеграфисао престолонаследнику да велика војска од 500.000 одабраних руских бораца, под командом једнога искуснога и опробанога [143] ђенерала, прелази Дунав првих новембарских дана.

Кад се наслушаш тих вести, ти пођеш кући да твојима који брижно седе под каквим сиротињским кровом, прикријеш вести које долазе с фронта а саопштиш крупне и утешне вести о Французима, Русима и Румунима. Напушташ главну улицу, испред начелства, напушташ онај жагор и хуку гомиле људи, кола и аутомобила и залазиш у споредне, тихе улице, одакле јасно чујеш топовску грмљаву са Црне Горе и Качаника. Враћаш се у гомилу, која очајно и упорно и даље дрежди пред начелством, и с њом и даље капаш тако по цео дан не знајући више ни шта да мислиш ни чему да верујеш, већ предајеш се гомили и с њом очекујеш нешто не знајући ни сам шта.

Те гомиле се с времена на време распу да пропусте каква кола или аутомобил и опет се приберу да протумаче пролазак тих кола, ако ма шта запазе, што би им дало повода за то.

— Видите ли ви људи да је на овим колима некаква архива?

— Па шта? Нити је прва нити последња.

— Знам, ал овај наредник што седи на колима изгледа ми нешто познат. Ово ће Бог и душа бити архива Врховне Команде.

— Не може бити. Врховна је Команда на Рашкој, то знам поуздано.

— Знам и ја, ал ако је ово њена архива, ево и Команде за њом.

— Па?

— Па то би значило да горе баш сасвим не ваља.

Или, ако у колима није архива, онда је нека породица, која такође даје повода нагађањима и тумачењима.

— Познајем их, то је породица начелника те и те армије.

— Видиш не остају овде, одоше право у Призрен.

— А он, као начелник армије, извесно зна како стоје ствари.

— А где је његова армија?

— Горе. То ме је баш и страх, ако је тамо загустило, па се они сруче и закрче друмове. Боље да ми измичемо раније.

С времена на време, гомила се немо раставља и пропушта без коментара по једна кола која лаганим ходом излазе из авлије начелства. На тим колима, на боку крај кочијаша, седи жандарм са пушком а са стране јаше два и позади још два оружана жандарма. У колима, на доњем седишту, још један жандарм, а на горњем свештеник и крај њега несретник бледа лица као воштаница и суманута, укочена погледа, којим он тупо, блесаво и без израза гледа последњи пут у свет. Њега су извели из тамнице прекога војнога суда, који га је, због бегства са фронта, осудио на смрт. Он се борио, храбро се борио, пуне четири године. Борио се на Куманову и на Битољу, [145] борио се на Једрену и на Брегалници, борио се на Дебру и на Жировници, борио се на Церу и на Раму, на Руднику и на Тимоку. И, кад је видео да се све расипа, све оно зашта је толика крв заложена; кад је видео да му је пропала кућа, пропало село, пропала држава, он је малаксао, он је изгубио сву снагу исцрпла му се душа. Нашли су се још другови коју су му малодушност подржавали, који су му болове дражили и, он је једнога дана учинио тежак грех према отаџбини, напустио је пушку и кренуо своме селу.

Пред судом он се не брани, ал одговара без поуздања и без храбрости.

— Јеси ли бегао? — пита га председник.

— Јесам! — одговара суво и звера по судници и тражи очима хоће ли међу судијама ма у чијем погледу срести саучешће.

— Јеси ли знао да се бегство испод заставе казни смрћу?

— Знао сам!

— Па зашто си бегао?

Он ћути, упорно ћути и гледа тупо и немо а две му се крупне сузе врте у очима. Поносни војник са Куманова и Цера, са Брегалнице и Рама, штедио је до сад те две сузе, кад се после дугих и крвавих бораба врати једнога дана, да их на прагу своме, да их у загрљају своје домаћице и своје дечице, пролије а ево их сад пролива овде пред признањем своје срамоте. Није то жалост за животом [146] која је те сузе изазвала, војник са Куманова и Цера давно је прегорео свој живот; није то ни осећање туге за својом кућом и породицом, од којих ће га малочас кратка пресуда прекога суда за увек одвојити. Њима ће он, породици својој, посветити своју последњу, најкраћу ноћ у животу, ноћ која му остаје од пресуде до извршења. Осећање је то срамоте које изазива војникове сузе, осећање оне најтеже срамоте пред самим собом.

И ено га, од јутрос, несретника, воде на стрељање. Свет се немо расклања пред тужним погребом тим. Приштевци са болом у души окрећу главу да не виде онога војника, којега су пре три године тако жудно погледали, кад је слазио са Копаоника носећи им слободу; Арнаути, чијој је сили дохакао тај исти војник, притворно обарају поглед, осећајући дубоко у души задовољство што се пред њиховим очима наноси срам српскоме војнику.

Киша ромиња, облаци се журно ваљају а спровод лагано слази главном улицом, дохвата се косовскога друма и избија тамо, више винограда приштинских, у близини оних светлих гробова где су покопане кости оних, који су пре три године Косово осветили. Тамо чека већ ископана рака; тамо ће планути жандарске пушке и сручити тело у гроб, који се ниже у реду оних, који су јуче стрељани и иза којега ће доћи они који ће сутра бити стрељани.

Зашто тамо? Зашто на догледу оних који су пре пет векова пали ту; зашто тамо где гробове кити крвави косовски божур; зашто тамо одакле се догледа дим на Качаничкоме фронту, где се и даље боре они, којима ни једнога тренутка није поклецнула душа и који са вером гину? Зашто не под срамним Голечом иза којега је Вук замакао?

Па и ако овај спровод прати увек нема тишина и саучешће гомиле кроз коју промиче, кад он замакне у дубину тесне приштинске чаршије, те се гомилице, које је спровод просеко као оно чамац воду, нанова зберу и образују, почињу ове казивати своје утиске о немилој појави.

— Ја не знам само, зашто се с тим парадира и то овде, на Косову! — буни се један бивши народни посланик, човек разборитих очију и широких плећа — Ако је крив, стрељај га. Одведи га рано у зору, док још цео свет спава, па стрељај!

— Потребно је овако ради примера — правда поступак један омален полицијски чиновник, чији округ већ не постоји више.

— Какав пример? Коме пример? Јел’ нама, грађанима? Ако је војсци, онда води га тамо, на фронт, па га стрељај! — узвикује узбуђено бивши народни посланик.

— Тако мора бити и нема шта ту да се протествује! — додаје полицијски чиновник.

— Не протествујем ја против тога што стрељају бегунце уопште, него што их овако стрељају, овде...

— И што их тако олако стрељају — додаје један учитељ, који сад тек упада у разговор.

— Како олако? — обрта му се полицијски чиновник.

— У редовним приликама је и најмања ситница олакшавна околност, те не знам узбуђење, те изазивање и шта ја знам шта још. А овде?...

— Не може друкче, ово је ратни суд! — осећа се позван полицијски чиновник да брани и даље ствар — Хоћеш ваљда да војник побегне па да после каже: био сам узбуђен и то да му буде олакшавна околност?

— Нећу то, брате! — пада у ватру учитељ —

Али хоћу да му Куманово буде једна олакшавна околност, па хоћу да му Битољ буде друга олакшавна околност, па онда хоћу да му Једрене, Брегалница, Цер, Елбасан... све, све то да му буду олакшавне околности. Јуче су видиш спровели овако једнога а на левој му страни блузе црн кончић, о који је раније висила медаља за храброст.

— Нема ту разлике, пријатељу! Бегство је бегство, па побегао јунак или побегла кукавица. Можда кад побегне јунак, то је још и већа кривица, јер зарази страхом остале.

— Признајем ја то! — брани се учитељ — ал не признајем да је једно исто побећи из кукавичлука или побећи из других мотива.

— Каквих других мотива?

— Каквих? Можда жудње за кућом, можда тренутне малодушности, можда уверења да је [149] све пропало, да нема више спаса, да не постоји више оно ради чега се војник бори и онда, тежње, да се бар спасе своја кућа, да се спасу своја деца. Распитајте се код надлежних, па ћете се уверити...

— О чему ћу се уверити?

— Уверићете се да бегства није било догод се српска војска борила с уверењем, да ће макар један делић Отаџбине моћи сачувати и да су бегства настала тек од момента, кад се то уверење потпуно изгубило. Питајте, па ће вам и саме судије рећи, да бегства из кукавичлука нема и ови што их воде на стрељање нису кукавице. Ако су и бегунци, нису кукавице!

— Зато их ја овако са парадом не би ни спроводио! — додаје бивши народни посланик.

— Нису кукавице! — понови још једном учитељ.

— Ако вас то теши! — слеже раменима полицијски чиновник.

— Теши ме! У овој несрећи и то ме теши!

Такви или слични, или другачији разговори, водили су се и код осталих гомилица, крај којих је прошао војник, кога воде на стрељање. Ја бих се у таквим приликама обично склањао гдегод, да не видим ни те жалосне појаве, о којима се води реч, да не слушам ни те разговоре, који их пропраћају. Улазио бих у кафаницу, одмах ниже начелства, где су од ране зоре па до мркла мрака увек поседнути столови, те је тешко место добити. Али, и ту [150] у кафани, жагор као да си упао у кошницу узнемирених пчела. Дим од дувана ниско пао по столовима те као прљав облак обавио лица и фигуре људске, а тежак задах, задах ракије, дувана, људског испарења и никад не провејане кафане, у којој се маса света гуши од јутра до мрака. Ту официр, који је малочас стигао однекуд и одмара се те да настави пут. На њему чизме улопане блатом, сабља улубљена а чело наквашено прљавим знојем. До њега избеглица, који већ данима седи ту, у тој кафани, можда за тим истим столом, не би ли сазнао што, а предвече одлази не знајући ништа. Ту и мештанин, који се не познаје с људима, али све прати погледом, не би ли са туђих лица могао што прочитати. Ту седе један крај другога они, који се никад у животу нису срели и никад више неће срести. И сви они разговарају, препиру се, јадају, исповедају и распитују се и не питајући једно друго за име. Невоља људе изједначава и здружује их; у невољи отпадају обзири, заборавља се на положаје, у невољи се човек обраћа човеку. Срећа је то, која разорава наук Божји и отуђује ближњега од ближњега а невоља их зближује. Зато је ваљда Бог и доделио тако мало среће свету, да би човек остао ближи себи и Њему.

За столовима се говори гласно и шапуће, говори се узбуђено и са оштрим гестима и говори мирно и разборито. Врева се час пење до праве дреке, час се утишава па постаје као [151] неко зујање и мрморење. По где кад само, кад са којега стола падне гласније каква новост, сви остали столови ућуте и обрате пажњу тамо. Бива да по гдекоји разговор, који је почео за једним столом, обухвата постепено и све остале те се у њему учествује са разних столова и постаје општи. Кад није то, већ кад свако за се разговара, укрштају се речи и реченице те она општа врева и они делови реченица, који ти допиру до уха, изгледају бесмислени, безразложни и без везе.

— Сто хиљада војника кад ти кажем!

— Пензионисан је 1910. године!

— Ама шта ћеш тамо, ево га Дебар!

— Ђенерал Ратко Димитријев

— Боље самар него седло!

— Два и по динара кило.

— Тај је пут искварен!

— Умрла му је жена прошле године.

— Ама шта ти рачунаш на Румунију?

За столом, крај којега сам ја стајао, не могући да добијем место, говорило се о самоубиству потпуковника Душана Глишића.

— То је прво самоубиство, а биће их још. Биће их!

— И има их већ! — додаје један адвокат са другога стола.

— Зар већ?

— Сад баш идем из начелства; стигла депеша из Куршумлије: Милутин Ускоковић, књижевник, скочио у Косачицу и удавио се.

— Ух, грешник! — учини један из угла.

— Бог нека га прости! —додаде други.

— Море добро је учинио. Прекратио муке! — додаје трећи, а четврти пита:

— Је ли случајно пао у реку или намерно?

— Намерно, самоубиство — одговара адвокат, који је донео вест, — Оставио је и писмо за собом.

— Их, болан, а видо сам га јуче или прекјуче, овде на улици! — добаци неко с врата крај којих је стајао ослоњен.

То ме подсети да сам га и ја видо прекјуче.

Још у Скопљу, последња два три дана пред пад, били смо заједно на седници грађана, који су у начелству брижно претресали питање о начину, како да се евакуише становништво. Примио се и за члана одбора Грађанске Гарде, која је образована да у моменту расула одржи колико је могуће ред и обезбеди евакуисање. На Ускоковићу, увек и раније склоном мрачним мислима и очајним одлукама, које опредељују и јунаке његових романа, већ тада се опажао тежак утисак догађаја, који смо преживљавали. Они су га били тешко притисли и поколебали у њему и последње остатке отпорне снаге, те је већ тад његов поглед изражавао неку престрављеност и непоуздање. Добегао је са нама у Приштину и онај јад, оно расуло, онај слом, она страшна слика коју је давала Приштина тих дана, само је још више могла помрачити му већ замагљену душу. Срео сам га [153] ту, где се и сви остали сретају, испред начелства, пред оном џамијом на почетку чаршије. Био је студен дан а он у једном лаком капутићу.

— Шта је ово, шта је ово? — дочекао ме је узвиком једва изговарајући својим мутним, промуклим гласом речи кроз стиснуте вилице, које као да је грч стегао.

— Шта је ово? — поновио је опет.

— Ето то, што видите!

— Па добро, хоће ли бити краја овоме? — пита он даље са неким уверењем, да му ја доиста могу одговорити на то питање.

— Па ево, ово је крај!

— Које?

— Ово што видите!

— Ама зар крај? — запита он зачуђено и окрете се лево и десно те погледа око себе.

— Па зар вам ова слика, ово расуло и пометња, ова безнадежна лица и очајни погледи, ова киша и стално мутно небо, ово блато и оскудица, ова стрељања и ова пуцњава, која се чује са Качаника и Црне Горе, зар вам све то не казује, да је ово крај?

— Дакле, чују се топови са Качаника? — упита он узбуђено.

— Чују се!

— А отуд, из Куршумлије? — и он показа главом тамо, у правцу рудникових огранака.

— Отуда се не чују.

— Онда ја идем тамо. Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!

И окрете се без збогом те пође негде. Нисам ни знао тада да је он у ствари кренуо тога тренутка у Куршумлију. Онако, у оном лаком капутићу, без опреме, без ичега, кренуо је лабским друмом којим су већ били загушили бегунци, који су отуд бегали ка Приштини. Стигао је у Куршумлију у тренутку када су се и тамо чули топови и његова већ узнемирена душа није ни ту могла наћи мира. Нигде, нигде га не би могао наћи више, јер у томе тренутку већ није више било ни једнога кутка Србије, до којега није допирао глас топова. Отаџбина није могла више понудити мирно и безбедно прибежиште једноме сиромаху књижевнику своме, Ускоковић није имао више моралне снаге да се одупире тежини догађаја; душа му се зањихала, изгубила тежиште, посрнула и — подлегла.

Написао је једну цедуљицу у којој је горко пребацивао Отаџбини што га је напустила, отишао је на обале бујне и од силне кише надошле Косачице и скочио је у мутне и блатњаве вале те топличке речице, нашавши у смрти мира.

— О људи Божји, шта би човеку! — ишчуђава се неко, који је сад тек наишао у кафану и чуо да се Ускоковић удавио.

— Није могао да издржи! — одговара неко са петог, шестог стола — Не може свако да поднесе ово. Треба ту срце од камена и живци од гвожђа па да се не свисне.

— Ето, и Велимир Рајић тако... — добаци неко са дна кафане.

— Који Велимир Рајић?

— Онај, млади песник!

— Па шта је с њим?

— И он?

— Уби се зар?

— Не, није се убио али и не умре, него свисну, просто свисну човек.

— Ама од чега?

— Ко зна, од бола ваљда, од муке!

Сиромах Рајић! Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове. Он није жалио, он се није јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу Отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и — он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, ево је и умро као жртва болова!

Док сам ја у углу, не пратећи даљи разговор, који се био расплинуо по целој кафани, размишљао о Глишићу, Ускоковићу и Рајићу, приђе ми један просед човечић и прекиде ми размишљање.

— Ама, господине, ено тамо крај плота, иза начелства, умире један глумац.

— Глумац? — изненадих се ја.

— Он каже да је глумац.

Пођох одмах тамо где ми је рекао а чух за собом како неко у кафани отпоче нов разговор.

— Ето, ето, почели смо већ и крај плотова да умиремо!...

Извесно се тај разговор наставио кад сам ја напустио кафану.

Тамо, иза начелства, крај плота, лежао је на земљи, одупирући клонулу главу о зид, човек бедна изгледа. Лица обешена и подбула, сувих напрслих усана, очију исколачених. Прљав, необријан, раскопчан, несретник се тресао целим телом и јечао је тешко, боно, самртнички.

То је био Миодраг Бековић, члан Краљевског Позоришта из Београда.

Познао ме је али није имао снаге да говори. Једва се прибрао да ми каже само неколико речи:

— Молим... кола... болницу... да не умрем овде... као пас!...

Замолио сам људе те ми помогоше да нађемо кола. Док су ова стигла, стајао сам крај беднога Бековића, који је тешко јечао и тресао се у грозници.

Крај мене је лежао у блату лепотом заносни принц Карл Хајнц, крај мене је лежао у блату нежни идеалиста Арман Дивал, лежао је у блату поносни ритер Дон Енрик од Паласиоса. Лежао је бедно, лежао крај плота као напуштен пас и болно јечао. Потсетио ме је тога тренутка, не знам зашто, на његовог Гришу, када је [157] попио отров из Марушине чаше и, причињавало ми се, као да шапће оне исте Гришине речи: „Све гори у мени. Дах ми нестаје... Пали као огањ!... Смрт!... Смрт!“

И почеше у сећању да ми се нижу све његове роле. Сетих се најпре Манелика, онога иланинца са зверском снагом, онога што вели: „Срце ми је довољно. Оружје ми не треба!“ Онога што убија Себастијана, узима Марту у наручје и узвикује гомили: „Склоните се! Склоните се! Ја убих вука! Убих вука!“

И та млада снага ево је лежи сад испијена у блату.

Сетих се и Енрика толедскога ритера, када у последњем смртоносном пољупцу посише отров са усана Маваркиних и пада поносно крај ње.

И тај понос, несавитљиви понос, ево га сад у блату.

И опет ми допиру до ушију Гришине речи: „Све гори у мени. Дах ми нестаје... Пали као огањ!... Смрт! Смрт!...“

Или још пре, јавља ми си као Леарт, скочио је већ у гроб, и отуд из гроба узвикује:

Загрнте прахом живот, над и смрт

Док из равнице не израсте брег

Над Пелијем, над главом небесном

Олимпа плавог!...“

Однели су га у болницу. Тамо је затим и умро.

VII
Последња нада

Већ је ноћ у велико пала а Моравска Дивизија није још стигла. Коначари су још јутрос приспели, предвече су стигли још неки официри на коњима — вероватно особље из штаба — и свет је дуго стајао пред вратима и одлазио до оне чистине иза начелства, испред Бајазитове џамије, одакле се догледа лабски друм те погледао хоће ли догледати силазак војске тим друмом. Многи су излази у сусрет све до изнад Приштине, не би ли дочекали дивизију која ће спасити Косово, која ће нам обезбедити бар овај крај Србије, и — многи су веровали — која ће нам и Скопље повратити.

На фронту, који се развио на десној обали Биначке Мораве, а на западним падинама Карадаговим, Бугари продиру кланцима Прешовским и Качаничким и старом царском џадом, која преко планинскога венца води из Кумановске равнице у Мораву. Њихову навалу са очајном храброшћу задржавају брегалничка и вардарска дивизија, али Бугари, ослобођени на другим странама, шаљу све нове и нове снаге на овај фронт и борба с дана на дан [159] постаје све очајнија и све крвавија. Знајући да је ово последња одлучна борба коју део расуте српске војске може дати: Бугари би да присвоје себи јефтину славу да су они задали дефинитиван ударац српској држави, када су већ на досадањим фронтовима према српској војсци, подељеној према њима, Аустријанцима и Немцима, односили војнички нестечене а ипак врло скупо плаћене победе.

Затворени у косовској котлини, без саобраћаја са светом, без саобраћаја са осталим деловима отаџбине, везани једино телефонским жицама које од зоре до зоре зврје измеђ Митровице, Куршумлије, Гилана и Феризовића — ми нисмо знали шта се на другим странама дешава. Веровали смо и уверавали су нас, да се истовремено са овом борбом на Гиланској Морави, воде овако исто очајне борбе и на Вардару, где Французи од Криволака напредују ка обалама Треске, одакле ће се дохватити Шарових падина те пружити руку нашем десном крилу. Тако би био постављен снажан зид са десне стране Мораве и Вардара, који би целу Нову Србију, са те стране сачувао нетакнуту и, евентуално, омогућио правилно одступање, ако би до тога морало доћи.

Тако смо мислили, тако смо веровали, тако су нас лажно и обавештавали, заваравајући нас, уљушкавајући нас, не дајући нам да будно и трезвено видимо стварност која се тако нагло, тако стрмоглаво развијала.

С тога је долазак Моравске Дивизије, пред којом су ишли гласови о њеним славним борбама са Бугарима на источноме фронту — за нас имао већи и шири значај но што је у ствари он могао имати. Ми смо у тако јаком и одличном појачању фронта, који нас је бранио, гледали спас свега што је почело да се руши. Догледали смо чак и даље: видели смо и ослобођено Скопље и васпостављену везу са Солуном и пуне возове хране, која стиже у ове крајеве, где је авет глади и оскудица већ почела да помаља своје оштре зубе.

С тога смо ми излазили чак на друм да дочекамо ту дивизију, с тога смо се прибирали на пољаници, пред Бајазитовом џамијом, и жудно погледали тамо на лабски пут: зато су жене и деца, до пред сам мрак стајали пред вратима, на улицама кроз које ће војска проћи и тек кад је пала мркла ноћ, повукли се у куће.

Кућа у којој сам ја становао, ван пута је којим ће војска проћи, с тога сам доцкан у ноћ кренуо са фењерчетом у руци, не би ли где могао свратити и сачекати Моравску Дивизију. Желео сам је видети својим очима да би сам себе охрабрио, да би новим надама освежио душу већ преплављену слутњама онако, као што се болесник освежава надом кад сагледа лекара.

Над Приштином је легла већ дубока тама, мутне и кишне јесење ноћи. По кућама се погасиле светиљке а улице опустеле и онемиле.

Једва ако се још чује лупа каквога капка на прозору који домаћин, гасећи светиљку, спушта и притврђује или бат корака којега задоцнелога грешника, који ни до овога доба још није нашао где ће склонити главу те лута кроз мрачне улице и лупа се о ћепенке и саплиће о камене прагове.

Кроз ту таму једва се, као светлост усамљенога кандила на гробљу, назире тамо један бледи зрак. То је кафана у коју се преко дана збирају избеглице а преко ноћи је поседну војници, регрути, нове придошлице и све то полеже по столовима и испод столова, тако да пре личи на магацин истоваренога еспапа но на простор у коме људи спавају. Мислио сам ту да свратим, да сачекам долазак Моравске Дивизије али, где би кад се не може ни проћи до прескачући преко попадалих и уморних тела.

Отворио сам врата на кафани и намах ме задахну млаз топле јаре од људскога зноја, земље и влажних опанака. По поду су тврдим сном спавали и жене и људи. Лица им се нису разазнавала, само је таму испуњавало тешко дисање, ркање и густ, загушљив ваздух. Са таванице је висила усекнута, прљава, петролејска лампа, која је једва могла допринети да се разазнаду контуре тела те да их човек пролазећи не би погазио.

У једном углу кафане, крај самога прозора, седео је у мрачној сенци, на једној столици, [162] официр поврнуте јаке на шињелу и натучене капе на очи. Нисам му могао сагледати лице али кад виде да се ја обзирем на све стране, не би ли нашао какав кут где би се могао склонити, он ми рече:

— Ево овде, ако хоћете да седнете! — и показа-један поваљен џак крај зида.

Прескочих неколицину, помажући се светлошћу мога фењера и седох на џак. Светлост из фењера осветли црно и опаљено лице официрево и лимену војничку чутурицу, коју је држао на колену, и с времена на време се подкрепљавао. Два врло жива и светла ока севала су под сенком сунцобрана од капе коју је он дубоко на чело набио а на лицу му се огледао тежак умор који је сад већ био опште обележје свега живота, свега што среташ и што се креће око тебе.

— Немате ваљда где да ноћите? — запита ме кад сам сео.

— Имам, него изашао сам да поседим мало. Хтео би да сачекам Моравску Дивизију. Треба већ да стигне.

— Да чуо сам, стићи ће! — одговори официр немарно, не придајућим томе велики значај.

— Ми се у њу надамо, много се надамо, то нам је последња нада! — настављам ја разговор.

Официр се горко насмеја, узе гутљај ракије па спусти чутурицу на колено и додаде готово више себи:

— И као свака нада и ова стиже доцкан!

— Мислите доцкан? — прихватих ја.

— Не мислим — одговори официр одлучно — него знам, видим. Нема ту шта више да се мисли!

— А ми смо све полагали у ту Моравску Дивизију. Ако она стигне... овамо се наши добро боре, добро се држе, те кад им стигне таква помоћ као што је Моравска Дивизија... можда ипак неће бити доцкан? — покушавам ја да измамим на силу утешан одговор.

— Та... — узе да отеже официр — у ствари неће бити доцкан да помогне повлачењу призренским путем. То толико може Моравска Дивизија али да уопште помогне, да спасе ситуацију, доцкан је, врло доцкан.

— Дакле само толико? — запитах разочарано.

— Само толико! — одговори официр — Призренски је пут једини који нам је остао за одступање. Ту ће се сручити цела Србија. Бугари су већ у Качанику, њима не треба него још једна добра борба и ево их у Феризовићу и Штимњи, на устима Црнољевског Кланца. А кад то буде, тада смо затворени као у мишоловци; сви, сви смо затворени и војска и народ и Краљ и влада и цела држава. Ето то може отклонити Моравска Дивизија.

— А ја сам мислио...

— Да, видим! Овде се полаже много наде на њен долазак али... толико може, да задржи Бугаре док сви ви измакнете.

— Мислио сам да из Приштине нећу морати даље.

— Мислио сам, и ја, господине, и веровао сам, дуго сам веровао...

— А сад не верујете више?

— Ни у шта! — одсече он одлучно и наже опет чутурицу, коју је држао увек на колену.

— Ипак има вести које би могле бити утешне! — покушавам ја да и себе и њега обманем.

— О Русима, о Французима, о Румунима, је л те? — окрете се он на својој столици целим лицем према мени.

-Да!

— Ох, господине мој, кад би ви знали од кад нас наши званични сервирају тим лажним вестима. Ви их бар чујете на улици, па вам не мора бити ни криво кад се уверите да су лажне али се оне нама званично сервирају. Ево, видите... — он завуче руку у унутрашњи џеп од шињела и извуче отуд неке хартије те разви један угужван хектографски исписан табак — Видите, је ли ово нумера?

Он ми указа прстом на леви врх табака и ја принесох фењерић који је стајао на земљи измеђ мојих ногу.

— То је само једна наредба, а имам их више — настави он — Лаже се, господине, лаже се званично. Или нас лажу или и њих лажу. И док је то чињено тамо, док смо се борили, ајде, још разумем. Требало је одржати морал [165] у војсци, добро, ајд лажи је. Али сад, што ће нам то још и сад? Зар није боље казати овоме свету: склањај се за времена, него после да све то загуши!

Под столом се протеже један спавач и гурну ногом сто те га ми придржасмо а онај се оздо промешкољи лево и десно док не нађе место. У тами, тамо у другом углу кафане, јаукну неко у сну и опет се умири.

— А мислите да је све то лаж? — покушах ја да наставим разговор.

— А зар није? Погледајте молим вас — и он диже мој фењерчић те га принесе оној хартији што ју је још држао у руци — видите, то носи датум, 28. октобар, је л те? То је нова, сасвим нова лаж. Где би нам био крај кад би све било истина што ту пише. Не види се а дао бих вам да прочитате. Седамдесет хиљада Француза и Енглеза, према овом извештају, било је већ у Солуну до 20 октобра, а од ових већи део већ на нашем земљишту. Овде пише да нешто у Солуну, али већи број у Србији, има 110.000 савезничких војника и то са одличном оружном спремом. Наглашава се нарочито да свака чета има два митраљеза а сваки батаљон по једну батерију. Па онда крећу из Марсеља још две енглеске и једна француска дивизија а одмах затим још три дивизије француске. Па онда, тешка француска артиљерија на путу је за Солун а Руси се делом већ искрцавају у Варни а делом иду преко [166] Добруџе и то пет корпуса Руса и знатна артиљерија. Сем тога, руске трупе добиле су дозволу и за прелазак преко Румуније. Ето видите, све то пише ту и све се то нама званично и поверљиво саопштава. А место свега тога, што је овде набројано, довољно би било двоје: да се Руси одиста искрцају у Варни и да Французи, са половином снаге о којој се овде прича да је већ на српском земљишту, пођу само Вардаром на више, па би видели како би се ситуација очас изменила.

Официр је све то говорио јетко и дигнутим гласом гужвајући ону наредбу у снажној шаци.

— А шта је то што вас уверава да се то одиста и не дешава? — покушах ја да га умирим.

— Шта ме уверава? — учини он и погледа ме попреко, као што би учитељ погледао ђака који не зна лекцију — Уверава ме то, господине, што Бугари у овоме тренутку појачавају новим јединицама овај фронт на Гилану. Кад Французи марширају оздо Вардаром а Руси искрцавају у Варни, онда се не одвајају тако лако снаге за појачање овога фронта. Је ли вам то јасно?

— Јесте, на жалост! — одговорих ја, осећајући како ми овај непознати официр чупа из душе последње остатке наде, које сам ја везивао за долазак Моравске Дивизије.

Ућутасмо за тим. Он натеже чутурицу и јасно се чуло клокотање њено. Затим опет мир, те само чујеш тешко дисање успаване гомиле.

— А ви сте овде на пролазу? — прекинух тишину.

— Нисам, на пролазу сам кроз Митровицу. Па... дојурио сам, мајка ми је била у Прокупљу. Чуо сам да је избегла, па како су прокупачки бегунци овуда прошли, рекох да је нађем. У јутру рано морам натраг да ми не би измакла команда.

— А јесте ли нашли мајку?

— Нисам, ко ће је наћи у овоме кијамету од народа. Рекох да јој се само јавим, нисмо се видели скоро годину дана и... ко зна хоћемо ли се кадгод видети?

— Смем ли знати одакле одступате?

— А што да не смете знати? — изненади се официр.

— Шта знам — узех да се правдам — ко велим да није поверљиво.

— Ама чега још и сад има поверљивог! — узвикну он и насмеја се готово гласно али ипак горко — Поверљиве су акције које непријатељ не сме знати да их не би осујетио или предухитрио! А каква је ово акција? Повлачење, повлачење без реда, без плана, без намере, без циља; повлачење које цео свет гледа и које управо заједнички врши и и војска и народ. Чега има ту поверљивог? Шта је то што се ту да сакрити или што би се могло сакрити? — И он учини руком један гест као да би хтео рећи: отишло је све до ђавола, па шта има да се крије више!

— Одакле се повлачите?

— Са Чачка, кроз клисуру.

— Јесте ли имали борбе при повлачењу?

— Имали смо, на Чачку нарочито. То је ваљда и била последња већа борба. Овамо ко зна хоће ли их и бити?

— Зар је Чачак непријатељ борбом освојио?

— Не, али смо га ми освојили.

— Ми?

— Па да, ми! Ко хоће да зна како смо одступали и како је у опште српска војска одступала а непријатељ напредовао, тај треба да се распита о борби на Чачку.

— Значи, велики сте пораз нанели непријатељу у тој борби?

— И то, али није само то. Борбу на Чачку требало би забележити по томе, што је то борба растурених јединица, малих, усамљених јединица, од којих свака својим путем одступа а пред појавом непријатеља све се то збира, образује војску и туче непријатеља организованог и снажног.

— Па што не забележите то?

— Ја?.. Не умем! Није ми до тога а и не умем. Све сам видео, све сам чуо, свуда сам био, али не умем да забележим.

— Би ли бар мени испричали?

— Хоћу! — одговори он са највећом готовошћу — Хоћу, па ако сте писмени запишите то, вредно је записати.

Ја ућутах, очекујући да почне причу о борби на Чачку. Он окваси понова грло и поуми да почне, али напрегну слух и обрати пажњу на другу страну.

— Чујте! — рече — Ево их стижу!

— Ко?

— Моравци!

Прескачући преко гомиле спавача, помажући се фењером, пођох одмах довикујући с врата:

— Само да их видим. Вратићу се, сачувајте ми место.

Напоље ме освежи ваздух, јер ме је била већ заморила она тешка и загушљива запара у кафани. Ноћ је била густа и мрачна и јасно се чуо бат гомиле из даљине. Пођох тамо у сусрет.

Приштина, која је до саме вечери нестрпљиво очекивала долазак војске, предала се била дубокоме сну који јој је успавао и све наде. Али, као да су сви ипак спавали на једно ухо а другим ослухивали, јер бат гомиле на мах пробуди целу варош те на кућама се отворише са великом лупом, нагло и готово једновремено прозори и појавише се гомиле чупавих глава оних који су мало пре без наде полегали. На свима се прозорима појавише светиљке, лампе и свеће, које голе руке почеше да износе ван прозора како би бациле светлост на мрачну улицу те осветлиле пут војсци која нам последњу наду доноси. То је била једна врста импровизиране илуминације којом је, као чаробним [170] штапићем из сна пробуђена варош, поздрављала оне од којих је очекивала свој спас.

— Нисам тврдо ни заспао! — говорио ми је сутра дан један пријатељ — Узнемиравало ме то што синоћ није стигла дивизија. Почео сам да сумњам да и то није једно од многобројних обећања и многобројних наших надања. И када ме је најзад савладао сан, мени се чини да сам још увек једним ухом ослухивао: хоће ли доћи?

Бледа светлост петролејских лампи и свећа, са којих је ветар пламен повијао, бацао је неку тајанствену, непоуздану светлост кроз мрачну улицу којом је војска, уморна дугим и напорним маршем, испрскана дебелим блатом и оквашена студеном кишом, полако и тромо промицала. Бат цокула и мљаскање опанака по блату, разорио је мртву тишину која је до мало час владала, те кроз тесне и мрачне улице одјекивало је као кроз пусте лагуме. Војници и ако заморени, дизали су главе и погледали на прозоре, одакле су им светиљке осветљавале препланула лица а гомиле очију и осмеха, који нада исписује на уснама, поздрављала их.

— Но хвала Богу, сад ћу мирније спавати! — рече један, који је светиљком у руци и огрнут ћебетом, под којим је дотле спавао, посматрао пред вратима, крај којих сам и ја стао, пролазак дивизије.

— Па јест — одговорих тек колико да одговорим.

— Како да није! — настави он — Познајем ја Моравце! За три дана ћемо се вратити у Скопље.

Ма да, после разговора који сам мало час водио са оним официром, разочаран у велику задаћу коју смо дотле сви приписивали Моравској Дивизији, осетио сам у томе тренутку потребу да не разочаравам друге. То је осећање онога који тешкоме болеснику, за којега су већ и лекари изгубили поуздање, неће да каже праву истину и залагује га новим надама. Можда би се тако дали правдати и они лажни комуникеи у којима нам се причало о савезничкој помоћи, о Русији, о Румунији и др.

Кад већ прођоше дуги и бескрајни редови, поче једна по једна светиљка да се увлачи, један по један прозор да се затвара а мало за тим и да се гаси. И опет завлада улицом дубока тама мочарне јесење ноћи и све понова заспа тврдим сном који вера и поуздање носи.

Ја се вратих у ону механу. Још једном ме задахну топла и смрдљива јара, која ме је у овоме часу гушила као да сам сишао у какву дубоку костурницу.

Официр је седео непомично на своме месту.

— Стигли? — упита ме.

— Стигли! — одговорих и посадих се на џак где ми је он сачувао место а фењерић оставих међ ноге на под.

Официр тад поче да ми казује о борби на Чачку. Казивао је много и ја, вероватно нисам упамтио све. Ипак сам сутра дан забележио датуме и поједина места. Из тих мојих бележака и из памћења, колико сам га сачувао, ја данас препричавам то казивање, препричавам га својим речима. Официрево казивање је било можда природније и једноставније, али сам ја само целину сачувао у сећању и казујем је онако како сам је сачувао.

VIII
Једна Борба

У Гучу, на Бјелици, под Јелицом планином, стиже 17. октобра с вечери једна батерија, пред којом је јахао официр снажних плећа и препланула лица а оштрих и тврдих црта као од бронзе саливених. Дан се већ био увелико гасио, дућани и радње ове мале варошице биле су већ затворене и свако се повукао у своју кућу. Кад гломазни топовски точкови затандркаше мртвом чаршијом, узнемири се забачена паланка и наста узбуђење међу њене грађане. Батерија прође и изби на други крај варошице, официр заустави на једној чистини поворку, нареди вољно и све остало за одмориште те сјаха с коња и предаде га посилном.

Одмах настаде у батерији жив покрет момчади која поскака са седишта и предузе све да припреми за одмор. Једни пођоше по сено и дрва, други узеше да стоварују каре, трећи да побијају коље за које ће везати стоку а четврти пођоше до реке по воду, те да оперу топовске точкове и поскидају са њих дебело блато које су понели са друма од [174] Ариља одакле су јутрос кренули. Уморни волови који вуку ову батерију, ослобођени јарма, узеше да дахћу очекујући да им се положи храна. А официр, пошто је још неке наредбе издао, крете натраг у варошицу да потражи телеграф.

То је била свега једна пољска позицијска батерија Дринске Дивизије која стиже отуд са Дрине, са Суве Горе. Када је 27. септембра непријатељ, после вишедневне борбе прешао Дрину, батерија је ова добила наредбу да се одмах повуче на Добрун-Вардиште, одакле је преко Шаргана стигла у Ужице. Непријатељ је тада већ дубоко био ушао у Србију те се морало и даље одступати, од Ужица на Пожегу па у Ариље а одатле на Гучу.

Официр оборене главе а забачене капе изнад чела лагано корача некалдрмисаном, оцедитом улицом варошице, не обзирући се на радознале погледе преплашених становника до којих, преко високе Јелице, једва да допре из Чачка каква вест о ситуацији у земљи, те које долазак једне батерије са Дрине чак овамо у срце Шумадије, испуњава тешком бригом и слутњом.

Полицијски писар, који се придружио капетану и коначару, један улопан и неизбријан срески тип, покушао је уступ и да постави по где које питање али је капетан само одмахнуо руком не одговарајући му. Писар, видећи да на питања не добија одговоре, узе непитан сам [175] да прича шта зна, шта је чуо, шта је допрло до Гуче.

— Овамо не ваља. Званично ништа немамо, ал тако кажу. Веле непријатељ је кренуо из Ваљева, слази преко Трбушана и Љубића. Слали смо коњаника а разговарали смо и преко телеграфа са Чачком. Имам и једно писмо од мога колеге, послао ми по мом коњанику, вели: ми евакуишемо. То још пре три дана а отад не знам како је. Немамо никаквих вести!

Капетан нерасположен да се упусти у разговор, саслушао је све ове вести које, ма колико биле и непоуздане, ипак дају нешто података да се ситуација може бар наслућивати. Он је, размишљајући о добивеним вестима одбио онај један проценат који војници увек приписују страху, због којега цивилаши преувеличавају вести и изашло му је од прилике да се борбе воде вероватно негде око Ваљева, рецимо, на положајима изнад Ваљева. Највише још што би се могло дозволити, ако су Аустријанци једновремено сишли и Колубаром и Јадром преко Осечине, било би то да је и Ваљево пало. Према томе капетан је срачунао да ће у Гучи завршити своје одступање и ту сачекати наредбе које ће гласити да са батеријом крене на тај нови фронт.

Преплављен тим мислима и не слушајући даља казивања писарева, који је тапкао за њим по блату, капетан се уврати у среску зграду, из чијег је зида истицао читав сноп [176] жица који је прихватао један дирек побијен испред зграде. У телеграфској станици затече он телеграфискињу која је беспослена читала неки стари број београдских новина. Он нареди да потражи везу и распита се где се налази Команда Ужичке војске. Седе затим и написа телеграм којим извештава команданта да се налази у Гучи и остави потпоручика да чека везу и испошље телеграм а он оде да потражи мало одмора.

Прихватио се у кафани где му је спремљен конак па се затим повукао у собу и убрзо уморан легао. Била је већ прошла поноћ кад на капетанова врата неко закуца најпре тихо а затим јаче. Био је то потпоручик који је довео собом једног ордонанса. Капетан још довољно неодморен и неиспаван седе на кревет и припали свећу у ниском лименом свећњаку. Ордонанс, који са потпоручиком уђе у собу, предаде му једну малу коверту, коју капетан хитно отвори и принесе лист хартије свећи. Прелети га једанпут и двапут па, не говорећи ни речи, подписа завој и врати га ордонансу који салутира и оде. Капетан се диже са постеље и рече потпоручику који је остао у соби:

— Идите одмах избудите људство.

— Покрет? — учини потпоручик изненађен јер он још није био ни легао да се одмори.

— Покрет! — одговори капетан суво.

— Хитан? — пита даље потпоручик.

— Одмах, још ноћас!

— На коју страну?

— Видећемо, казаћу!

— Стока је преморена! — усуди се да примети потпоручик.

— Знам! Учините као што сам вам наредио! — одговори капетан и окрете се буновном и дремовном посилном, који је упао у собу, те му нареди да поскида с чизама колико толико синоћне блато и спреми остали пртљаг.

Потпоручик салутира и оде а мало после, док се капетан још навлачио и опремао, писну трубни знак тамо крај реке и просече ноћну тишину која је лежала над паланчицом.

Кад је већ навукао и шињел и опасао револвер, он узе још једном наредбу која је лежала на сточићу, да је понова прочита. Наредба је била од Команданта Ужичке војске, у њој му се наређује да одмах крене за Чачак и да гледа да се пробије кроз варош, иначе му је батерија изгубљена јер је Чачак пред падом.

— Ипак, она синоћна обавештења писарева нису била нетачна! — сину кроз главу капетану, стрпа наредбу у џеп од шињела и натуче капу на незачешљану главу па пође кроз ноћ телеграфу да потражи Чачак те да распита каква је ситуација тамо, не би ли сазнао није ли већ доцкан кренути на ту страну.

Телеграфискиња, која је спавала на кревету за дежурне, диже се и поче ударати у апарат тражећи Чачак, али се отуд нико не одазва.

— Не одзива се? — упита капетан нестрпљиво.

— Од синоћ се, господине, не одзива. Звала сам неколико пута. Мора да су наши већ напустили телеграф и непријатељ ваљда...

— Биће да се воде борбе па је линија заузета! — пресече је капетан, не желећи јој дозволити да каже оно што је и сам у томе тренутку помислио и што му је новом и тешком бригом осенчило чело.

Он пође нагло из телеграфа и упути се тамо где је батерија била већ сва на ногама и у покрету, спремајући се за полазак. За мало и он узјаха коња а момци седоше на своја седишта.

За ноћи батерија је прешла драгачевску равницу, од Гуче до Јелице, а са зором се већ пела уз Јелицу, те кад освоји дан она се поче спуштати ка Чачку. Претпостављајући да непријатељ мора бити негде у близини, капетан, јашући далеко испред батерије, учетворостручи пажњу. Он још од ране зоре посла у извидницу једнога поднаредника са два војника који далеко измакоше и требали су се већ вратити. Под њим се развила серпентинска џада која обавија као змија Јелицу те је далеко под собом могао сагледати делове друма, што му је олакшавало да са извесним поуздањем креће напред, прибојавајући се ипак изненађења на превојима, у толико пре што на овоме стрмоме путу не би могао са батеријом [179] оперисати, нити би је на ускоме друму могао кренути за повратак, нити би је преморена стока могла узнети натраг на Јелицу са које се спушта.

Једнога тренутка заустави капетан батерију и изјаха напред до једнога завоја са којега се далеко догледа повијена пантљика јеличкога друма и, тамо под Јелицом, Чачак који броји последње сате своје слободе. Далеко под собом спази капетан на догледу извесно кретање. Њега текну нешто, али кад понова загледа познаде по броју људи да се то његова извидница враћа те јој похита у сусрет. Поднаредник који је слазио чак до Чачка, рапортира капетану, да су јуче још Чачак напустиле све наше власти и да су обе ћуприје на Морави бачене у ваздух. Непријатељ још није ушао али се зна да слази с Љубића и укопава се с оне стране Мораве. Варош је спремна за предају и очекује се улазак непријатеља свакога часа. Опасност је велика за батерију да настави пут за Чачак јер може непријатеља затећи већ у вароши.

Саслушавши овај рапорт, капетан се за тренутак размисли па ободе коња и хитно се врати батерији те издаде наређење да се журно креће ка Чачку не би ли се уграбило проћи кроз варош пре но што би непријатељ ушао и заробио батерију. И ма да је стока већ била потпуно клонула од силнога умора, пут који је био стрм и под ногом, олакша те батерија живље крете.

Било је десет и по часова пре подне 18. октобра, на сам дан Светога Луке, када ова батерија наиђе иваничким сокаком на чачанску калдрму и капетан на коњу пред њом. У вароши тишина, мртвило. Из кућерака са застртим прозорима провирују преплашене очи становника који су се већ предали судбини те су још ради само да виде како изгледа та њихова судбина. Са по где које капије извирује женско чељаде, људи су се извесно повукли у куће јер нису ради у првим тренутцима уласка непријатељске војске појављивати се. На једној кућици већ виси бели барјачић а пред кућом остарија жена престрављено погледа непријатеља кога очекује. Загледа добро и кад у војницима позна своје, српске војнике, она се преобрази изненађењем и осети се срамна те грчевито здера бели барјакчић с мотке и утрча у кућу, одакле мало час искуљаше читаве гомиле жена и деце радознало и са усхићењем посматрајући српску војску коју нису очекивали. Мало даље, опет пред вратима једне кућице, жена спазила српску војску и српског официра па стидно сакрила за леђима бело барјаче и сикирче којим га је требала да прикуца на капији. Капетан спази, боно га текну и узвикну јој с коња:

— Зар није, сестро, рано да дижеш тај срамни барјак?

Она постиђено баци барјак и сикирче и побеже у кућу.

То све на уласку у варош, међу првим кућама. Кад батерија уђе мало дубље, сагледа капетан тек праву слику једне вароши у агонији.

Чачак је тада крцао од избеглица и све то престрављено и забринуто, сабрано у гомилице, стајало је пред дућанима, пред кућама, помирено са судбином, шапћући међ собом са извесним узбуђењем изазваним непознавањем опасности која се приближује. Што дубље средини вароши беле заставе све чешће, нарочито на угледнијим кућама. На општини такође бела застава и под овом сабрао се нарочити одбор грађана који је образован да изврши предају вароши. Као нарочиту значку лојалности и готовости на предају, сваки је од ових одборника носио још омотану, на левоме рукаву, и једну белу врпцу.

Светина на улици и пред општином, заједно са овим белим одбором, очекујући са извесним неодређеним страхом, слутњом и немилим предосећањем улазак непријатељске војске, који има да означи почетак робовања, са нескривеним изненађењем предусрете српског официра са батеријом. На лицима свих било је исписано питање: „Откуд ти?“. Што је капетан ближе прилазио белој општинској застави и престрављеној гомили, сабраној под њом, изненађење се ово претвараше у праву запрепашћеност. Измирено већ са предајом, измирено већ са робовањем, становништво је готово са [182] негодовањем пресретало од некуд залуталу српску батерију, која ће навући борбу и са њом гнев непријатељев, смрт и разор вароши.

Капетан је осетио то негодовање у погледу светине и одбора и у души му то изазва бону одвратност и плануше му образи срџбом. Он напусти батерију те ова настави пут калдрмом а притера коња пред општинску зграду.

— Шта је то? — грмну капетан с коња сакупљеним одборницима са белом траком око рукава.

Нико му ни речи не одговори.

— Ко обеси ту срамну заставу? — грмну капетан и потера коња у саму гомилу.

Одборници се згледаше међу собом и председник њихов приђе капетану љубазно:

— Ми, господине капетане, очекујемо непријатеља сваки час...

— Скидај то! — прекиде га капетан — Зар не видиш да су оно тамо српски војници, зар не видиш да сам ја српски официр; зар ти хоћеш да ја српску војску, макар и у одступању, проводим под белим заставама?

— Молим лепо! — узе председник белога одбора опет реч да се објасни — Ми смо напуштени и ми имамо право да се сами опредељујемо према даљој својој судбини.

— Опредељујте се кад више ни једног српског војника не буде у вароши. Док сам ја овде још нисте робови; имате кад то да будете. Наређујем да се бела застава скине!

— Ја мислим...

Он не изговори реч, јер капетан плану и спусти руку на револвер и пригушеним гласом цикну:

— Скидај или...!

Бела застава паде са општинске куће, поскидаше се и са осталих кућа улицом којом ће посљедња српска батерија проћи. Капетан ободе коња и похита за батеријом.

Али, малочашњи случај није био и последњи који је капетановој узбуђеној души нанео бол при напуштању већ изгубљене и злој судбини остављене вароши. Маса света, међу њима највише избеглица из других места, а међу овима велики број појединаца и читавих породица које су га познавале, опкаљале су га, заустављале му коња и сузним очима и узбуђеним гласом, који је дрхтао и грцао, засипале га питањима: Одакле иде; иде ли још војске; има ли какве наде?

Капетан хтеде да не одговори или бар да прикрије истину али гомила из његовог устезања и снебивања познаде истину и то га нагна да јој је призна.

— Ово је последња наша батерија. Измичем журно да не будем пресечен — али, да би их и утешио он додаде — ипак, чим ухватим тамо положаје, зауставићу се!

Место утехе, та изјава капетанова изазва још већи страх код светине.

— Не тамо, не над Чачком. Идите даље, што даље капетане. Бомбардоваће нас, уништиће нас!

Капетан им обећава и његов коњ раскрчује гомилу те полази путем ван Чачка, којим његова батерија већ измиче. Али на крају су тамо, ван вароши, још и касарне, које су претворене у болнице, претоварене рањеницима који су се начетили на прозоре и измилили испред болнице па довикују отуд:

— Одакле господине капетане? Куда господине капетане? Је ли далеко непријатељ, господине капетане? Хоћете ли примити борбу, господине капетане?

Капетан одмахује руком и окреће главу да не види ово несретно будуће робље међу којима има можда и његових другова, и удара мамузу у слабине коњу не би ли што пре стигао батерију која је већ измакла друмом.

Испред трнавске механе више Чачка изађе водник пред капетана и саопшти му да је стока толико малаксала, да већ посрће и пада. Месец дана та стока, неисхрањена, без одмора, тегли од Дрине до Чачка. Капетан нареди да се ту, код трнавске механе, изнад самог Чачка, остане на одмор али пред подне већ он доби извештај да се непријатељ брзим маршем спушта ка Чачку и нареди брзо кретање јер ту, на трнавској механи и кад би могао са цигло једном батеријом да прими борбу, не би то учинио ради вароши и онога света, који га је молио и коме је дао реч да ће избећи борбу изнад саме вароши.

Ма да је друм био закрчен бегунцима и старцима из трећег позива, који су се распрштали [185] још испред Чачка, код села Трбушана, ипак се пред батеријом свуда отварао пут и она је лагано измицала ка селу Јежевици. Посматрајући старце из трећега позива како гегуцају каљавим друмом, капетан поуми у једноме тренутку да их прибере око своје батерије, за случај да буде принуђен примити борбу али, видећи их онако изнурене и немоћне, одустаде од те намере у толико пре, што код села Јежевице натрапа од некуд један полуескадрон коњице трећег позива, са резервним капетаном као командиром. Капетан одмах стави овај полуескадрон под своју команду и истури га испред непријатеља.

У само подне, патроле овога ескадрона јавише капетану да је непријатељ ушао у Чачак и креће даље да гони његову батерију. У исто време стиже капетану и глас да се негде на друму, идући Краљеву, налази још једна батерија дебанжова и један вод крупових топова којим командује један доцент Универзитета, резервни капетан. Капетан разасла коњанике поручујући овима да застану где су и да се постарају добити везу са њим а сам одмах крете ка селу Слатини, сад већ са намером да се ту задржи па да у име Божје и борбу прими, осећајући се сад већ колико толико јачи или бар не више усамљен.

Да би се могао за борбу припремити, капетан нареди патролама да по друмовима почну збирати растурену пешадију па чак и оне трећепозивце [186] које је мало час запостављао; и настаде да се одмах веже телефоном са Краљевом, не би ли ма с ким, ма с којом командом, добио везе.

Мало час и телефон зазврча. Капетан је тражио Краљево да пита где се налази Штаб Прве Армије. Телефон му донесе вест да се штаб Прве Армије налази у Витановцу и он запрепашћено испусти слушалицу.

— Дакле на левој обали Мораве? То значи да војвода Мишић ни појма нема да је непријатељ изманеврисао клисуру Овчара и Каблара и да је заузео Чачак. Тражи хитно Армијски Штаб! — дрекну он на подофицира телефонисту.

Телефон је очајно зврчао, телефониста је чинио све могуће покушаје и напоре, али је до те везе немогуће било доћи. Свакога часа јављале су се ненадлежне команде, војне станице или су се укрштали разни гласови, разна брујања и телефониста је уморан прекидао везу, да мучан посао изнова почне. Капетан је нестрпељиво ходао, пушећи грчевито и нервозно цигарету за цигаретом и псујући и телефон и онога ко га је измислио.

После читавога сата напора, телефониста клонуло испусти слушалицу на колено.

— Не може се добити веза, господине капетане!

— Тражи! — дрекну овај — Мораш добити, по цену живота је мораш добити!

Нов сат напора, укрштања разних гласова, јављања ненадлежних команда и; најзад капетан чу где телефониста неколико пута понови:

— Је л то Штаб? Ало, је л то Штаб Прве Армије

— Је ли? — учини капетан и у једном скоку нађе се крај телефона те зграби слушалицу.

— Ало! Ало! — наслони капетан слушалицу на уста и на уво. — Ало! Је л то Штаб Прве Армије? Овде командир пољске батерије Дринске Дивизије. Капетан... Ало, јест! Молим саопштите господину начелнику штаба, да се, са једном пољском позицијском батеријом Дринске Дивизије, налазим на Слатини, више Чачка; да се у мојој околини и у вези самном налазе — и капетан настави цео рапорт о двема батеријама, о ескадрону коњице, о расутој пешадији, за коју је издао наредбу, да се прибере и заврши овим: — Ја сам јутрос у десет и по часова прошао кроз Чачак и уставио се овде; непријатељ је ушао у Чачак у само подне и наставио пут замном...

— Како, како, поновите! — дрекну глас из Армије.

Капетан понови:

— Непријатељ је ушао у Чачак у само подне и наставио...

— То је немогуће! — пресече му реч глас из Армије.

— То је могуће и тако је! — одговори капетан.

— Останите на телефону! — наређује глас и прекида говор.

Јасно је било, да је глас о паду Чачка морао изазвати запрепашћење у Армији, која се још налазила на левој обали Мораве. Мало час, јави се на телефону сам начелник Штаба и капетан понови вест о паду Чачка.

— Ама, је си ли ти луд, знаш ли шта говориш? — зграњава се на телефону начелник.

— Нисам луд, господине пуковниче, говорим вам само оно, што поуздано знам и што је тачно и молим вас лепо, да о томе одмах обавестите господина војводу и издате ми потребна наређења.

— Останите на телефону, зваћу самога војводу.

Одиста, мало час, јави се сам војвода Мишић.

— Је ли тачна вест, капетане, да је Чачак од подне у непријатељским рукама? — запита војвода, који је капетана лично познавао и знао га из бораба, које су се 1914. године водиле код Прибоја у Санџаку, на Црноме Врху, на Гласинцу, код Побратца и пред Сарајевом. Када му капетан поузданим гласом понови све, што је раније рекао, војвода му нареди да понови рапорт о стању ствари и о снагама којима располаже, а кад то изврши, зазвони кроз телефонску слушалицу војводин одлучан глас:

— У моје име стави под команду све, што ти до руку дође. Остани ту где си и, ни стопу даље! Прими борбу и употреби све, да непријатеља [189] задржиш. Само преко тебе мртвога сме непријатељ даље!

— Учинићу као што наређујете, господине војводо! — одговори капетан. — Али се бојим, нећу моћи задржати непријатеља; недовољне су ми снаге којима располажем а нарочито немам пешадије!

— Држи се како знаш и умеш! — одговори војвода — ако си ти онај стари, одржаћеш се. Шаљем ти у помоћ најбољи пук пешадије а послаћу ако треба и целу дивизију. Само, непријатељ ни стопе даље, разумеш ли?

— Разумем, господине војводо!

Кад се одвоји од телефона, капетан се живо даде на посао. Прегледа најпре околину села, изабра положај код слатинског гробља и нареди, да се ту пласирају топови; прибране делове пешадије истури напред пут Трнаве, према непријатељу, и посла ордонансе са потребним наредбама и саопштењима круповој и дебанжовој батерији.

Мало затим стиже и коњаник оздо из Трнаве и саопшти капетану, да је коњица већ у контакту са непријатељем, ту око трнавске механе, и да се ту зауставило непријатељско наступање, јер је ноћ већ настала.

Наста ноћ мрачна и облачна. Војници наложише ватре у заклонима, како се не би открили непријатељу, а капетан се повуче у слатинску школу, коју је одредио за свој штаб и у коју су се прибрали и болесници.

Тек што се забринути капетан посади, да се одмори, премишљајући о сутрашњем тешкоме дану и борби која му предстоји а дојури један подофицир и рапортира му, да се друмом чује брзи ход коњице.

— Којим друмом? — скочи капетан.

— Из Краљева.

Капетан се умири али ипак пође напоље јер, ма да отуд не може доћи непријатељ, ко зна да не буде какве заблуде.

Друмом је стизала наша коњица, као што је капетан и предвиђао. То је одељене које је лично војвода Мишић упутио, да се увери о стању ствари и, како вођа одељења у рапорту изјави, да се у невољи нађе. Капетан задржа ово одељење да преноћи у селу те да у јутру начини распоред са њиме.

Сутра освану деветнаести октобар суморан и влажан. Небо хладно и мрачно као чело злочинчево. Из мочара испарава влага и чисто натапа душу зловољом. Не мили ти дан, не мили ти ни живот. Бива да се у борби таквих дана са већим самоодрицањем иде у смрт но иначе.

Патроле јављају да је већ са првим сванућем, доле код Трнавске механе, отпочело чаркање. Плане овде или онде пушка са непријатељске стране а одговара јој наша. Кад дан мало више освоји, поче и чешћа чарка те глас пушчане праске допире чак до слатинских положаја.

Капетан узјаха коња и пође предњим, истуреним деловима своје малобројне војске, да [191] осмотри непријатеља и да учини потребне измене у распореду а охрабри оне, којима је намењено да приме први судар са непријатељем. За капетаном крете и оно одељење коњице, што је синоћ у мрак стигло.

На Јежевици с једне и с друге стране друма полегли по земљи старци из трећег позива и оно војника, што су их патроле јуче прибрале; полегли по јаругама, по кукурузу или похватали заклонита места и бусије, зид, дрво и камен, и мирно и одмерено одговарају на пушчане поздраве са непријатељске стране. Ни непријатељ још није био отворио живу ватру, желећи вероватно најпре да одмери снагу нашу или очекујући придолазак својих трупа. Командир истурених одељења изађе капетану на рапорт и саопшти му бројно стање прикупљене пешадије као и синоћне и јутрошње кретање непријатеља. Капетан нареди да се војници, расути по њивама, приберу што тешње и да најогорченије бране друм, којим ће непријатељ наступати. Нареди још и чешћу паљбу, како би непријатељ добио утисак да је овде већи број војске.

— Из Армије имамо наредбу да изгинемо сви! — додаде мирно капетан на завршетку својих наредаба. — Разумете ли?

— Разумем! — одговори млади резервни официр и затресе му се рука, коју је дигао да салутира.

Ма да их је, приликом овога разговора, поздравило неколико пушчаних зрна, која им прохујаше [192] око глава и капетан и млади официр остадоше равнодушни, навикнути већ на такве поздраве. По свршеним наредбама капетан крете међу војнике.

— Можеш ли стари? — довикује чичици који је полегао иза једнога бусена.

— Морам, господине! — одговара чича.

— А умеш ли да гађаш?

— Знаш како је, господине. Прислоним пушку уз образ па на једно око зажмурим а на ово друго не видим; ал опет, зрно оде тамо међу њих, па ако погоди кога добро а ако не погоди, толико му чини.

Другог чичицу нађе капетан у једној јаружици. Развио на земљу прљав пешкирић па једе сир и хлеб и пуца. Поједе залогај па узме пушку и испали је.

— Ручаш, чича?

— Па да се прихватим, господине. Од ране зоре нисам окусио.

— Ако, ако, прихвати се.

— А знаш како је, не ваља с празним трбухом ни на онај свет отићи.

— Само чувај пушку! — вели капетан.

— Хоћу, господине, и она мене чува! — додаје чича.

На капетановим уснама развуче се благ али и болан осмех. Њему падоше на памет синоћне речи војводине: „Ако си ти онај стари, одржаћеш се!“ С чим ће се и с ким одржати? — питао се капетан сам у себи — зар са овим [193] доброћудним чичицама, чији животи не доприносе успеху већ само пењу број жртава? Тешило га је оно нешто мало војника колико их је сагледао и мало младих Црногораца, које је он собом чак са Дрине повео. Али је, према извештајима које је већ имао о снази непријатељевој, увиђао како је све то не само недовољно но управо бедно.

Капетан застаде мало на месту обузет тим мислима па се на један мах трже и ободе коња да пође даље али у томе спази друмом из Слатине ордонанса који је журио к њему. Капетан притеже дизгине и коњ остаде у месту. Ордонанс му јави да су у Слатину стигли неки официри који га траже.

— Из штаба ваљда? — поуми капетан и ободе сад понова коња те се у два три свока дохвати друма па се галопом упути Слатини. Из далека с друма још, догледа он пред слатинском механом једну гомилицу официра и коња које су сеизи водали друмом. Кад се приближи мало гомили, познаде он међу официрима уочљиву фигуру команданта седмога пука првог позива. Кад приђе још ближе, виде да се није преварио и јасно виде пуковниково црном машћу обојено лице, његове пуне црне бркове и топао осмех очију. Он нагло сјаха и готово притрча гомили из које му је пуковник већ пружио пријатељски руку.

— Шта је овде? — предусрете га пуковник.

Капетан укратко и брзо изговори свој рапорт о јучерањем и данашњем дану, о величини својих трупа и о ситуацији на Јежевици, одакле је овога тренутка стигао, не кријући ни своју бригу за исход борбе.

— Не брини! — утеши га пуковник — Стиже ти помоћ!

— Ко? — запита капетан готово усхићено и ако је већ по присуству пуковникову и његових официра слутио.

— Ми, Седми пук првога позива.

— Цео пук? — понови капетан сав срећан јер му стиже читав пук најбоље војске.

— Цео! — одговори пуковник показујући на друм којим су се већ догледали предњи редови челнога батаљона.

Са капетанова лица ишчезе домалочашња брига и очи му засветлише задовољством и поуздањем.

Пуковник узе команду у своје руке и ту, пред слатинском механом, отпоче одмах саветовање. Знајући да собом води један одморан и прекаљен пук, пуковник одмах нареди да се не чека, напад непријатељев већ да се он и то што пре нападне. Он изврши одмах распоред и издаде све потребне наредбе. Челни батаљон, који је већ дотле стигао, одређен је одмах у предходницу а капетанова батерија, која је била постављена код слатинскога гробља, у састав предходнице. Пред подне стигли су већи остали батаљони и одмах им издате потребне наредбе.

Кад је превалило подне, предходница са батеријом крете ка Јежевици у сусрет непријатељу и чим му стиже на доглед, измеђ Слатине и Јежевице, отпоче пушкарање. Пушкарање ово није више било оно старачко пушкарање уз залогај хлеба, паљба је била у самом почетку већ жива и оштра.

Борба почиње.

— Биће меса! — вели пуковник своме ађутанту, посматрајући развијање предходнице и предосећајући озбиљност борбе.

Дугим ратничким животом развио се у наших ратника један инстикт, једно предосећање. Као што морнар по лепоме и сунчаноме дану, кад никакав покрет у атмосфери не прети променом, предосећа буру; тако и ратник, после првих пушчаних поздрава са непријатељем предосећа хоће ли бити борбе или ће се остати на обичноме пушкарању.

Пушчана ватра све јача и гушћа. Већ први рањеници падају и повлаче се ка Слатини. Топови још ћуте, јер су на друму у маршевом поретку, очекујући наредбу да се развију. Непријатељ већ осећа да према њему није синоћна војска а београђани да је ова, у низу њихових славних бораба, можда последња. Њихов их је понос водио у ову борбу са нарочитим разположењем да даду мушки отпор те натерају непријатеља да заплаче над својом победом.

И борба поче да расте, да се пење и да бива све огорченија, те предњи наши почеше [196] да потискују предње непријатељске делове а за њима се и батерија помиче све до првих јежевачких кућа. Нови положаји које би заузимали наши, били су посејани безбројним лешинама наших стараца. Читава их је чета синоћ изгинула. Та чета, из ужичке војске, упућена је била доцкан синоћ са јелице капетану у помоћ али, рђаво вођена, залутала је у непријатељске редове те их ови скоро све побили а мали остатак заробили. На новим положајима борба настаје још огорченија јер непријатељ као да се, потиснут, сад дочепао бољих позиција но што их је мало пре имао а батерија још ћути прикована на друму у маршевој колони, немајући ни лево ни десно простора да се развије. Паљба већ густа као киша и читави млазеви танади засипају батерију. Осећа се да се непријатељ дочепао бољега положаја од наших.

— Ово бије из близа? — узвикује капетан.

— Из близа, господине капетане! — одговара поднаредник са предњег топа.

— Ама одакле, по богу, где се скрио?

Узеше сви да осматрају по правцу и по звуку. Капетан запази први како са звонаре јежевичке цркве лије киша танади. Он нареди да се челни топ скине, намести и, не говорећи ни речи да је пронашао заседу, он темпира топ на сто метара пред устима и распали на звонару а зрна се расуше као картеч. Један метак, други и трећи је већ био довољан да [197] непријатељска заседа на јежевичкој цркви ућути.

Топовски метци у тако непосредној близини пешадије, учинише да се борба на један мах освежи. Пешаци дигоше главе и нарастоше им срца, те викну неко међ њима: „Брже, људи, ево нас стигоше топови!“

Сви поскочише вољни за јуриш, очекујући нетренимице команду и осврћући се за собом одакле би им ова имала доћи. Али пуковник обустави даљу борбу, јер је ноћ већ била пала, па се не може знати где се може наићи на непријатеља а нарочито што су се борбе водиле преко самих шљивака те ко зна где се све по врзинама може скрити непријатељ.

Прекидајући борбу, пуковник наређује да свако остане на своме месту, да задржи свој положај како би, чим зора сване, могли наставити борбу. И тако је готово цео фронт ту ноћ провео на мртвој стражи а одмах, непосредно иза мртве страже, на двеста до триста метара пред непријатељем, шест топова положених цеви, спремљених за картечку ватру, стоје мирно и непомично, као гвоздена стража која бди над уморним пешацима.

Ватре се нису смеле ложити али се мало и спавало. Све је било на опрезу, тим пре што је изгледало као да има некога покрета код непријатеља.

Пуковник са својим штабом заноћио је у Јежевици, у сеоској школи, где је велики [198] део ноћи провео у разговору о сутрашњем дану, придремао мало обучен и оружан и још далеко пре зоре кренуо на положаје.

Са првом зором планула је и прва пушка и она откри да непријатељ није остао на положајима на којима је био кад се синоћ борба завршила. Он се повукао на јежевичку косу и то је био онај ноћашњи покрет непријатељев, који су наше страже запазиле. Наши су отпоздравили непријатељев пушчани поздрав али, према наредби пуковниковој, са извесном уздржљивошћу, све док дан мало не освоји. Чим се раздани, наши осуше учестану и снажну ватру, тако да је непријатељ брзо отеран и са те косе, коју заузе батерија и построји се у једном шљивику близу друма. По истој коси, лево од друма идући Чачку, постројавају се одмах и остали топови, два пољска брзометна, који су дошли са седмим пуком, шест пољских дебанжових и два крупова. Тако се јежевичком косом поставила батерија која је сад већ бројала шеснаест топова.

На тај начин, наши су већ били спремни да приме и већу борбу која се одиста од тога часа и развија.

Као да се и непријатељ на новоме положају више прибрао, јер наша пешадија потискујући га, сад већ наилази на јачи отпор. Митраљези грокћу са свих страна и сеју смрт а пушчана ватра се укршта и пламти цео фронт. Развија [199] се смртоносна борба. Сад већ и топови улазе у дејство, те се разлеже грмљавина од које задрхта Чачак и преплашено становништво у њему. Да би сузбио дејство наше артиљерије, непријатељ извлачи два тешка, великог калибра топа, код барутнога магацина, више Чачка и, вешто скривен, туче отуд нашу артиљерију. После неколико хитаца, непријатељски топови нађоше мету и тачном ватром засуше два наша брзометна топа тако, да ови намах заћуташе да не би били уништени.

Пуковник, командант седмога пука, који се налазио међу својим пешацима, пожури ка топовима који су заћутали. Он узе и сам, са командиром брзометне батерије, да осматра одакле их то туку непријатељски вешто скривени топови.

— Са оне косе, али су тако скривени да не могу да их нађем! — вели капетан, командир брзометних.

— Морамо их наћи, иначе ће нас покосити! — одговара пуковник а у том груну, недалеко на десном крилу, где су пољски топови.

— Бог и душа, онај их је нашао! — узвикну пуковник и крену тамо ка пољацима. У том застења кроз ваздух и тресну а земља, коју диже тешко разорно зрно и дим који се разви из експлозије, зави пуковника и његове пратиоце. Капетан пољске батерије, који је био на своме левоме крилу, претрну и потрча месту где је мислио да прихвати мртвога [200] пуковника али се дотле, из разређеног дима, помоли пуковникова симпатична фигура.

— Спасавајте се, овамо, брже овамо! — виче капетан.

Али пуковник, смешећи се, мирно остаје на месту, истреса руком земљу која му је запала око врата и обзире се око себе:

— Добро је, вели, сви смо на броју!

Затим приђе пољској батерији.

— Нађе ли их? — пита капетана.

— Ено их код барутног магацина!

— Удри!

И капетан проконтролиса најпре још једном топове, па распали једно за другим. Затреска тамо граната, диже се земља у вис и — непријатељска батерија ућута, ни једним се метком више не одазва.

— Умуче! — кликну капетан.

— Пролајаће он опет! — одговара пуковник, уверен да је нађени непријатељ спустио своје батерије са виса, на коме је био, да потражи нов положај и пожури пешадији да са њоме искористи ову артиљеријску паузу.

Поштеђена артиљеријске ватре, за време док је непријатељ тражио нове положаје а, осокољена пуковниковим присуством, пешадија груну јаче напред, потисну снажно непријатеља и заузе Трнавску механу и положаје око ње. У том се понова јави грмљавином непријатељски топ. Нађе нашу пољску батерију и убаци у њу неколико тешких зрна.

— Одакле бије? — виче капетан да би надвикао тресак.

— Не знам, господине капетане! — одговара водник.

— Гледај, пази!

Сви обратише пажњу на ону страну одакле ватра бљује.

— Ено, рикну! — и сви спазише како суну ватра.

— Ено их, тамо су! — кликну капетан.

Водник узе брзо да удешава топ да би ућуткао непријатеља.

— Шта ћеш? — пита га капетан.

— Да бијем! — одговара водник.

— Чекај, не жури!

— Сатреће нас.

— Чекај не смемо га тући!

Капетан се предомишљао. Непријатељ је спустио батерију с виса код барутнога магацина и поставио је код касарне. Касарне су претворене у болнице и препуне су наших рањеника. То су они несретници што су се јуче, када је капетан излазио са батеријом из Чачка, начетили били на касарнске прозоре и очајно посматрали одступање последње српске батерије и боно узвикивали: „Има ли какве наде?“

Тући непријатељску батерију, која се иза болнице сакрила, значило би изложити ватри из српских топова српске рањенике. Ко је тај који би хтео и смео тај злочин повући на своју душу? Ко је тај коме не би душа заиграла [202] а рука задрхтала при помисли да палећи топ шаље зрно које ће покосити читаве чете рањених бораца и другова својих?

А непријатељска батерија бије, бије сад бешње но ма кад до сад, јер се осећа заклоњена, јер зна да јој српски топови не смеју, тамо где је, бацити своје ватрене отпоздраве. Непријатељска зрна једно за другим падају међу наше и косе а наши трпе и ћуте и — размишљају.

Најзад капетан плану.

— Удрите, па шта Бог да! Али, чекај, на сваки топ официр, сам официр да контролише и да нишани. Животом плаћа ко удари у болницу. Четворе очи отварајте!

Сам капетан полеже по једноме топу, одмери, нанишани и... пуче. Опали и други и трећи. Ни један метак не очеша зидове болничке и сваки нађе батерију непријатељску. Ућута на један мах непријатељ, нађен и изненађен овако дрским гађањем.

— Браво! — кликну капетан похваљујући и ободравајући своје официре и војнике.

Одмах настаде живља и пешачка борба. Пуковник зашао лично кроз редове бораца и храбри их и упућује:

— Живље, живље! Ено ћемо доживети и ту бруку да артиљерија прави јуриш а ми да трчимо за њом. Дижи главу, дижи, не бије свако зрно. Ајде, ајде, децо, нек осети непријатељ с ким има посла!

Непријатељ, који је испред Чачка, код Трбушана, имао ону олаку борбу са трећепозивцима, није се никад надао оваквом отпору. То се изненађење јасно опажало у непријатељским редовима у којима се, при свакоме налету наше пешадије, осећала малодушност.

— Шваба мислио да јефтино узме Чачак. Треба да плати је ли, момче? — довикује пуковник једноме рањенику који гегуца друмом натраг ка Слатини.

— Платио је, вала, господине пуковниче. Чекај док се преброје па ће видети.

— Мислиш изгинуло их доста? — наставља пуковник.

— Таман толико колико да се покају што су натрчали на нас — одговара ребрећи се београђанин.

— И право је, момче, они су дошли да отимају туђе, ми бранимо своје!

У том часу непријатељ поче да се колеба и пуковник то запази па пожури опет предњим редовима, који су стопу по стопу напредовали, сејући пред собом смрт. Непријатељ узмиче, остављајућ за собом своје мртве и рањене. Што даље наши напредују све више мртвих и рањених. Крај друма, у јарцима, по шљивацима, по врзинама. Мртви покрили својим плавим шињелима поља и удолице па изгледа као да су раскинута парчад облака попадала на земљу; рањени се вуку по земљи као глисте, запомажући и лелечући да се дочепају друма, [204] надајући се да ће ту бити лакше нађени те однети на превијалиште и у болнице. Међу мртвима и наши трећепозивци, они несретници што су тако скупо искупили своју старост и невештину. Пуковник пролази крај мртвих и рањених, немајући времена да се обзире на њихово запомагање и жури ка првим редовима, са којима затим чини нов притисак на непријатеља, тако да га већ сатерује у Чачак.

У том, непријатељска батерија понова загрокта из близине. Сви се згледаше. Одакле то сад? Сви нетримице почеше посматрати и пратити сваки метак, не би ли опазили где је непријатељ сад поставио топове. А ти топови све јачом ватром засипају наше положаје.

— Туче из вароши! — дрекну капетан.

— Јесте, ено га тамо негде, око цркве.

Сви клонуше пред овим сазнањем. Ко сме да туче у варош, у српску варош, пуну народа и пуну избегле сиротиње, међу коју се непријатељ кукавички завукао. Мора се ћутати, мора се трпети, мора се скрштених руку стајати и као мртва мета чекати ударце. А кад би само и са тога места била одагната непријатељска батерија, ми би још вечерас ушли у Чачак, ослободили га и ослободили би страха и трепета хиљадама мајака које стрепе за децу своју и хиљадама деце која вриште од страха на крилима мајака својих. Беле заставе, које сад већ извесно ките цео Чачак, попадале би још једном пред српском војском а непријатељ, [205] пребачен преко Мораве, зауставио би своје надирање и за дуго би се предомишљао пре но што би пошао још једном да прелази ту реку.

Премишљајући о томе, стојећи међу својим топовима непомично, и ако изложен непријатељској непрекидној ватри, капетану се оно зујање картеча чинило као зврјање телефона и чинило му се као да чује глас војводин отуд из Витановаца: „Да, да, то сам од тебе очекивао; ти си онај стари!“

Он одједном прену, окрете се око себе и виде мртву и нему батерију своју, виде забринуте другове своје и војнике своје и виде пустош који разорно зрно непријатељско још једнако чини.

— Кад бих могао бар само један метак да бацим, тај један метак донео би ослобођење Чачка, тај један метак ослободио би и читаву армију која је одсечена с оне стране Мораве, која мора бити заробљена ако ми овде не успемо! — размишљао је капетан у себи и та је мисао почела све више и више да га обухвата и да осваја.

— И ако погине ко од наших тамо, погинуће их пет, шест и десет а спашће се двадесет хиљада робова у Чачку, спашће се армија, штаб, част српске војске и... ко зна какав све обрт може настати, ко зна не би ли се још могла поновити прошлогодишња церска историја са Поћореком и још једном славом покрити српска војска и вали те славе заљуљати велике европске фронтове и повести војске одлучним и пресудним биткама.

Капетану не измаче у мислима ни околност да је наредбу за ову борбу издао војвода Мишић, онај исти који је прошле године издао наредбу за наступање; да ће победу ову, ако се данас извојује, прихватити сам војвода Мишић и из ње развити велики један историјски чин, који је њему његова срећна звезда наменила да још једном понови.

И све то можда, зависи од једног јединог топовског метка. Од једнога метка одиста, јер пешадија је већ на ивицама вароши, а артиљерија је непријатељска већ три пут до сад узмакла чим је првим зрном била нађена, те би сад то поновила, а чим би то било, пешадија би налетила на Чачак, непријатељ, код којега се већ осећа велика поколебаност, био би пребачен преко Мораве и ствари би неминовно узеле ток који је капетан, поплављен непријатељском ватром, замишљао.

— И све то можда зависи од једног јединог топовског метка! — шаптао је капетан у себи.

— А жртве, ако их буде? — тргао би се у том размишљању, али се понова охрабрио. — Опростиће жртве пред величином успеха!

Капетан опет диже главу те погледа око себе. Непријатељско је зрно сипало огањ и косило. Капетан срете погледом младога водника, који је иза свога топа стојао и немо гледао смрт око себе.

— Господине потпоручниче! — изусти капетан гласом у коме није било онога његовога свагдашњега поуздања.

— Заповедајте, господине капетане! — одазва се млади потпоручник.

— Ви лично нанишаните, разумете ли, ви лично... добро промерите...

— Разумем, господине капетане! — одговори млади потпоручник и очевидно му се бледило разли лицем а усна грчевито задрхта.

Младић приђе топу и узе оком тражити непријатељску батерију.

Он поче окретати ручицу, завртањ, поче подешавати, нишанити и најзад, још блеђи но раније, приђе капетану.

— Готово је, господине капетане!

— Да проконтролишем! — и капетан приђе топу те се увери да је одлично наперен тамо одакле бљује непријатељска ватра. Он одмаче од топа и, пре но што би изрекао судбоносну наредбу, њему још једном задрхта срце. У једноме магновењу прелетеше му пред очима све добре и зле последице о којима је већ до сад размишљао. Ал најзад стеже срце и наредба паде:

— Пали!

Млади потпоручник узе нешто да се маје око топа и не изврши наредбу.

Капетан га изненађено погледа.

— Шта је?

Потпоручник приђе блед капетану и речи му задрхташе у грлу:

— Господине капетане! Топ је наперен, нишан утврђен и ја бих вас молио наредите да ко други опали.

— Зашто? запита капетан невојнички, готово благим гласом, осећајући и сам тежину ситуације.

— Тамо, баш у близини цркве, налазе се као избеглице моја мајка и две сестре — одговори потпоручник потресеним гласом. — Немам снаге да их својом руком убијем...

Капетану се на један мах замути поглед. Њему изађоше пред очи његова дечица, која се налазе као избеглице недалеко одавде, у Краљеву и која, и не знајући да је он овде а слушајући тресак његових топова, који у Краљеву јасно одјекује, извесно сад дршћу и стрепе.

Капетан се сети да он одиста, ни по цену највећега успеха, не сме српским топом разнети тело ни једног српског невиног детета ни одузети живот ма једној српској мајци. И он клону савладан једним тешким болом и једном боном резигнацијом.

Топ оста наперен али не опали.

Те ноћи стиже наредба да се — због успеха непријатељева на другој страни — не наставља борба већ да се војска повуче. Целе ноћи је лила киша а у мочарну зору почело је повлачење. Непријатељ, који је поуздано рачунао да сутрашњега дана мора напустити Чачак, дану душом и пође да побере и покопа своје мртве који су покрили друмове и положаје.

IX
Крај мангала

Ноћ је морала великим делом промаћи, вероватно је било близо поноћи, када сам са мојим скоро догорелим фењерчетом пошао кући. Помрчина је била тако дебела, тако масивна, да ми је изгледало као да је просецам телом, онако као пливач воду. Сиромашна светлост из фењерчета није била кадра допрети зрацима ни за пун метар предамном, те сам морао врло обазриво ступати, јер је до моје куће ваљало пребродити силно блато, баре и пролоке; ваљало је још проћи крај многих кола, под којима су спавали уморни војници и бегунци а крај којих је ватру угасила киша која још једнако сипи. Средином је улице немогуће било ићи а странама још горе, јер су крај кућа, под стрејама, спавале избеглице а нарочито регрути, који су се тих дана такође скрхали у Приштину, не знајући ни ко је надлежан да им да хлеб, ни ко да их упути где би преноћили.

Па ипак, та густа и тамна ноћ, није била тако глува. Чуло се, одовуд или отуд, како неко промиче или се негде далеко чула потмула [210] лупа у врата и нејасни гласови. То извесно грешне избеглице још лутају тражећи крова, очајно лупајући на сваку капију редом и преклињући да их пусте ма где, у кровињару, у обор, у кокошињак, ма где, само да се могу склонити од кише.

Мал’ тако и сам не нагазих на неке грешнике, који се на један мах створише испред мене, као сенке које су тога тренутка изникле из земље. Заустависмо се, кад смо већ били прса у прса и, дижући фењер изнад главе, једва сам успео да их назрем. Била су два грађанина који су такође зашли од куће до куће и преклињали да им се уступи мало сувоте. Веле, доцкан су синоћ стигли, ноћ већ пала, све затворено, све погашено а не познају варош, нити знају кога би припитали.

На доњем спрату једне арнаутске куће, у којој сам ја са породицом нашао склониште, била је једна празна приземна одаја без патоса и без прозора. Њу ми није газда уступио али, у оваквој невољи, неће ни он ваљда замерити што сам је отворио и присвојио. Понудим оним грешницима ту собу, у којој се неће моћи ни загрејати, ни чиме покрити, нити што под главу подметнути али биће бар под кровом.

— Преседећемо ноћ — веле — само да смо у сувоти.

Повео сам их и успут су ми казивали своје невоље. Путују из Крушевца, на једним малим таљигама у којима је коњ већ после првог [211] дана пута посрнуо. Ишли су пешке, благодарни што им је коњ и оно мало хране и ствари могао повући те да их не носе на раменима и да не гладују успут. Спавали су по друмовима, сеоским кошевима, под стрејама и увлачили се у пластове сена али, теше се, јер било их је који су и горе пролазили.

— Препатили сте, шта ћете, сви смо препатили. Сутра само потражите где год стан па се одморите.

— Да тражимо стан? — изненади се један од њих.

— Код мене није за становање, водим вас само да се склоните од кише.

— Доста и хвала, а сутра... Па сутра ћемо ваљда даље?

— Даље? Где би даље? Овде ћемо у Приштини сачекати крај.

— Мислите нећемо морати Приштину напуштати?

Ја заустих да га са поуздањем, које сам до малочас имао, уверим да ћемо овде остати, али ми падоше на памет речи онога официра у механи и не одговорих ништа.

— Мислите нећемо Приштину напуштати? — запита још једном мој ноћни познаник.

— Мислим! — процедих ја непоуздано кроз зубе.

— Дај Боже! — додаде он.

Пред мојом кућом затекли смо још једну гомилицу која удара алком у врата и чека [212] хоће ли ко отворити да замоли за преноћиште. Понудио сам и њима што сам и двојици која су ме пратила и тако сам их петоро увео у ону бедну собицу. Били су сви благодарни. О, како се у таквим приликама јефтино да стећи благодарност!

Могао сам учинити и нешто више за ове моје госте но што сам им обећао. Затекао сам горе код мене, у оџаклији, лепо разгорео жар, те сам напунио мангал како би се прокисли и прозебли разгрејали мало. Могао сам и од своје свеће одвојити половину, те да виде бар где би стали и где би сели.

При тој слабој светлости сагледао сам тек мало боље своје госте. Била су два угледна наша учитеља које сам по имену ја већ по одавно познавао, један младић од двадесетак година у војничком оделу са поднаредничким звездицама на раменима и два дечка у сурој народној ношњи, са уским чакширама и плавим шајкачама на глави. То су били ђаци наше ратарске школе, који су као регрути дошли пред комисију на преглед. Младоме поднареднику покривала је шајкача непрописно дугу косу а десна му рањена рука висила је у завоју.

Поседало се око мангала да се пробдије ноћ, док су се дечаци из ратарске школе, чим су се мало загрејали, прострли по земљи, без покривача и узглавља и предали се сну, који одликује младост као доба које се мири са [213] сваком бригом и невољом. Учитељи, ма и преморени, бојали су се лећи, јер су били толико прозебли да су сну претпостављали бдење крај мангала. Млади поднаредник такође није хтео лећи јер, вели, рана и бол који му је донела, навукла му је несаницу те не може задремати догод га умор потпуно не савлада.

Сео сам и ја крај њих. Осећао сам да ми је дуга, предуга ноћ, те да је бар ту крај мангала, са овим добрим људима скратим.

Мрачна и ниска турска собица са почађалом таваницом са које, као покидана једрила, виси паучина и лелуја се од јаре из мангала и од ветра који продире кроз разлупане прозоре; са дубоким долапом у зиду, на коме су капци спали те висе о једном јексеру; са рупом у дну зида, коју су пацови разрили — све то осветљено полусветлошћу свеће и оним светлим руменилом које разгорео жар из мангала распростире око себе. Све то изгледа тако тајанствено, као место састанка нечастивих. Поседали на земљу око мангала, са прекрштеним ногама пред собом, нагнути унапред, осветљена лица руменилом из мангала, пушили смо цигару за цигаром и прелазили с предмета на предмет у разговорима бескрајним, као што је јесења ноћ бескрајна.

Учитељи су понова причали о својим и туђим невољама на путу, о злу времену, о оскудици која је збег пратила, о тешким тренутцима при напуштању које вароши. Млади [214] поднаредник над је казивао о великим борбама на Дунаву, у којима је он рањен, о сили немачке артиљерије и о нечувеним напорима српскога војника. Ђаци ратарске школе спавали су тврдо, детињским сном.

Разговор скрете затим на борбе које се воде на овоме фронту, измеђ Качаника и Гилана.

— Гледам вечерас — вели виши, коштуњави учитељ, светлих очију, које се у полумраку просто осећају и крупне гласине, која извире из дубине груди — Гледам, сироти људи, са колико вере и колико поуздања дочекују војску која је стигла у помоћ.

— Како да не, читава једна дивизија и то добра дивизија! — тврдим ја.

— Па јесте, али... — учини учитељ и стресе у мангал малим прстом пепео са цигарете, коју је држао измеђ кажипрста и великог.

— Ви као да не верујете у њену помоћ? — запитах и у томе часу поче у мени понова да се буди онај мучан осећај разочарења, који се био нешто мало утајио.

— Може помоћи, зашто не! Ја не знам каква је ситуација на овоме фронту, па не могу ни да вам кажем ништа, али... — затеже опет гласом који казује сумњу. — Право да вам кажем, ми који долазимо озго, из старих граница Србије, не верујемо више ни у шта.

Млади поднаредник климну главом одобравајући, као да би и он пристао уз такво мишљење [215] а онај други учитељ, омален, мршава лица извученог из самих правих линија и очију упалих дубоко у дупљу — пристаде уз ово тврђење свога друга и речју.

— Требало је видети што смо ми видели — додаде он — па онда имати храбрости да се верује ма у шта!

— Шта сте могли више видети но што ћете и овде сутра видети. Одступање народа и војске, бегство породица, невољу, јад.

— Нећемо ми то видети ни сутра ни прекосутра овде. То ћемо видети, или управо, ви ћете видети тек кад падне Приштина — забобоња опет она гласина.

— Видео сам, кад је падало Скопље!

— Не! — пресече он одлучно.

Изненади ме ово упорство. Зашто сад не, кад је мало пре било да. Погледах га у очи и спазих две светле жеравице на мрку му лицу тамно бакарне боје, коју је његовом и иначе препланулом лицу давала румена светлост жара из мангала.

— Не! — понови учитељ још једном — Јер, ви сте Скопље напуштали са вером да је то привремено, да ћете се за који дан вратити, да ће стићи наша војска, која се на северу бори и, да ће стићи Французи, који се на југу боре те да ће ослободити Скопље. Је л’ те?

— То јесте!

— Али чекајте да видите како је бона слика када се напушта варош без те вере.

— То је истина! — признадох ја убеђен — Али, шта је то што је вас опредељивало да напуштате вароши без вере, онда када је велики део Србије био још слободан, када сте и ви тако исто као и ми били заваравани да савезничка помоћ стиже, када смо још имали и довољно муниције и хране и доста очувану војску да може борбу примити?

— Шта је то, питате? Вас су тешиле билетени и варљиве вести, које су надлежни радо пуштали, или и сами варани или у намери да заварају и охрабре народ и не дозволе да клоне дух у војсци. Ви сте тим вестима и могли поверовати, јер нисте имали начина да их проверите, али ми...

— Зар сте ви имали начина?

— Кад гледате, господине мој, својим очима како бега Краљ, бега Врховна Команда, бега Влада, бега Народна Скупштина, ви онда ваљда нећете веровати неким хектографисаним табачићима, у којима се прича како Французи са југа снажно надиру а Руси прелазе Дунав. Ви треба да видите како је то страшна слика, кад и војску и народ напусти уверење да се може што спасти те кад, својим очима гледате слом државе, својим очима гледате како се све крха и руши а светина се гуши и стење под рушевинама; кад својим очима гледате како све пада, како се сурвава и претрпава домове, и људе, претрпава градове и села, претрпава њиве и поља, претрпава све, све...

Ону половину свеће, коју смо били прилепили на ивици мангала, пождрао је пре времена пламен, који се од промаје кроз отворени прозор повијао и богато је китио белим цветом. Свећа се разлила и утулила и утајала се она немирна светлост од разигранога пламена, која је до мало час прелетала преко лица и предмета а завладала једноставна, мирна и мистична румена полусветлост, која је још већом тајанственошћу опчињавала слику око мангала. Поноћни ветрић, који је кроз разбијена окна сад нешто живље дунуо, као да је у мрачној соби пробудио задах паучине, црвоточине и подрумске влаге која је притискала груди.

Учитељ, који је ућутао био, осећајући ваљда и сам утисак својих речи, опет живо настави:

— Ја никад у животу нисам видео вулкан који бљује лавину и претрпава насеља која су, верујући мртвом брду, дрзнула да му населе подножја. Читао сам описе и знам, колико ми се на глави коса дизала, знам како сам сањао тешке снове, после такве лектире. Мени, у овоме часу, слика нашега слома потпуно личи на такву једну катастрофу. Личи ми по величини несреће, по пометености, журби, по забуни, по овоме што су сви погубили главе и по томе, ако хоћете, што непријатељ не улази у земљу да је освоји већ са крвожедном жудњом да све уништи, да све разори, да све спали, да све затре, да сав живот сагоре и [218] угаси онако као лавина када се проспе из усијане планине.

Да ли онај његов дубоки глас, који је бобоњао кроз празну и ниску одају; да ли онај тајанствени полумрак, који су облаци од дима из цигарета још више загустили и кроз који смо се једва догледали, те је његов глас звонио као глас некога духа који се јавља из полутаме; да ли можда онај поуздани тон којим је учитељ речи изговарао — тек, његове су речи на мене чиниле тежак утисак од којега сам узалуд хтео да се отргнем. Нешто ми је притискало душу те покушавао сам да се буним и поричем снагу утиска али без довољно самопоуздања и снаге.

— Ама, где сте ви то побрали тако мрачне утиске?

— Где?! — узвикну учитељ. — Свуд, свуд; на сваком кораку, на свакој жељезничкој станици, у сваком селу, у свакој вароши. Требали сте бити у Ђунису да видите како се ништи читава једна историја; требали сте бити у Крушевцу да видите како се руши читава једна држава. Гледао сам својим очима старога Краља на крушевачкој станици како му лију сузе из очију а, недалеко од њега, пред његовим очима, пљачку, грабеж, растурање државне имовине. Лупају се и ломе немилостиво вагони, грабе се џакови са храном, разбијају се врата на магацинима. А краљ, који тога тренутка напушта Крушевац и креће на Косово, гледа [219] и плаче. Паде ми не памет, у томе тренутку, некадањи Лазарев полазак из Крушевца на Косово. Величанствене поворке златом искићених витезова, који полазе да изгину на Косову и, пред њима владар који је изабрао царство небеско. И после пет стотина година, један српски краљ са истога места полази на Косово, али за њим тужне поворке несретнога народа и војска без вере и без снаге. Отресао сам се упоређења ових двеју појава, које чак и немају довољно сличности за упоређење, па ми се оно ипак и на силу наметало и изазивало ми тежак бол...

Тај бол као да нам учитељ тога тренутка удахну свима у душу. Његов друг, учитељ, заусти да каже нешто, па му реч заигра у грлу и недорече је већ само ману руком. Млади поднаредник зањиха главом а мени изађе пред очи, као нека мађијска слика, величанствена поворка златом искићених витезова који полазе да изгину на Косову и пред њима владар који је изабрао царство небеско. Та слика била је жива, ја је нисам само осећао, ја сам је видео. Кроз облаке дима од дувана пробијали су се оштри врхови бојних копаља, лелујали су се заједно са дуванским димом алај — барјаци и промицали сјајни шлемови искићени златним челенкама. Мрка лица косовских јунака под шлемом, оцртавала су се у ономе руменилу од жара, које се проткивало кроз модри дим. Ја сам чуо алакање јунака, чуо [220] сам топот коња и почеше у памети да ми се намећу речи народне песме: и почех да их шапћем сам себи:

Коњ до коња, јунак до јунака

Бојна копља као гора чарна,

Сија оклоп и блиста оружје.

Милина је оком погледати

Бојне коње и бојне јунаке.

Развише се ките и барјаци

Као сури по небу облаци.

Цар појаха голема лабуда

Пред царем је млади барјактаре

Соко живи Бошко Југовићу

Иза Бошка стари Југ-Богдане

Око Југа синци Југовићи

Дивна браћа и дивни јунаци,

Појахали коње од мегдана,

Не би реко на коњима јашу

Већ их носе наљућене виле.

Оке цара слуге и војводе

С десне стране Страхинићу Бане

А са леве слуга Видосаве

Иза цара три војводе бојне

Славни јунак Обилић Милошу

И уз њега верни побратими

С једне стране Косанчић Иване

А са друге Топлица Милане

За њима су војводе остале...

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Утонуо у ту слику, ја сам ућутао и нико од осталих није реметио тишину која је настала, као да су сви били под истом сугестијом. Студена поноћна промаја понова дуну кроз шупљине и дим се залелуја по мрачноме простору, разорише се и расуше фигуре и облици који [221] су се до мало час вили над нама, поломише се копља, развејаше се заставе, расточише се оклопи и река дима суну на разбијене прозоре и понесе собом поломљене и расуте све слике које нам мало час загреваше машту. Студени дах промаје, расхлади ми и чело и опали мразом лице те се пробудих и пробудисмо се сви. Учитељ узе својом путничком батином да разгрће оне остатке жара у мангалу и сви се скуписмо нешто ближе ватри.

— Поменусте и Ђунис мало час? — прекидох ја први тишину, обраћајући се питањем учитељу.

— Поменуо сам! — рече и ућута, па мало затим сам настави. — Од како знам за себе, ту сам први пут заплакао. Верујте ми, горко сам заплакао.

Веровао сам му, јер му је глас задрхтао у грлу.

— На Ђуниској станици заостали су од некуд вагони у којима је био натоварен наш војни музеј из Београда. Тај музеј је сва наша нова историја, историја наше стогодишње борбе, јер целога овога века што је за нама ми нисмо ни стигли што друго да радимо до да се боримо. Кад су већ и власти напустиле Ђунис, кад је већ непријатељ заузео обе Мораве, светина у Ђунису разбија те вагоне мислећи да ће у њима наћи штогод што би јој могло користити или, ваљда, што непријатељу не треба да падне у руке. Требало је видети ону страшну и тужну слику. Разочарана светина узе да баца оне светиње, од којих је свака један део историје; [222] узе да их баца и гази, разносећи их уз дивљу дреку и церекање. Кад су из разбијених сандука покуљале оне „спрдње“, светина удари у кикот и тај ми је кикот продро као усијано гвожђе кроз душу и, верујте, још ме бриди бол, још ме пече. Био је то онај крти смех лудака који се цери кад спази икону. Изгледало ми је као кад се човек усред пламена у кући која гори, смеје смехом онога коме је величина трагедије замаглила душу и разум. Добош, којим је архимандрит Мелентије дозивао негда народ на револуцију дочепао је један старац из последње одбране и начинио себи столицу од њега; заставе, оне славне заставе, које су у рату за ослобођење водиле српску војску на Јавор и на Шуматовац, лежале су у блату под вагонима или су њихове голе мотке бацане на ватру: деца су натицала на главу калпаке наших првих војника и јахала на копљима; цигани су навлачили старинске мундире оне славне жандармерије која је 1862. године изгинула бранећи Београд од Турака, а за њима је светина арлукала и смејала се. Пушке, које је буковички прота благословио на Орашцу, и које су се прославиле на Мишару и Љубићу; пиштољи, који су некада почивали у кубурлијама славних војвода или им китили силаве, и онај пиштољ који је на Чегру прославио смрт Синђелићеву, и она пушка која је из руке малога Книћанина оборила Ћаја-пашу — све, све је то лежало по [223] потоцима и по блату, по друму и по јендецима, све растурено, све побацано, све погажено. Изгледало ми је као да је неки зао дух пошао пред непријатељском војском, као кобна извидница, са задаћом да брише нашу историју, како би непријатељ наступао на рашчишћено земљиште са којега су покидана и почупана, сва прошлост, све успомене и све традиције.

Учитељ заврши, па пошто се нешто одмори, обрати ми се:

— Реците сад сами, не би ли се заплакали и ви да сте били на моме месту, да сте све то својим рођеним очима видели?

Ја нисам одговорио на то питање а осећао сам да би и у овоме тренутку, кад ми учитељ казује, могао још горко заплакати да ми већ тешки догађаји, који су се провлачили кроз моју душу, нису пресушили сузе.

— И кад помислим — настави учитељ искрено потресен — да су тако исто или још горе, јер су пале у руке непријатељу, пропале и све друге наше тековине. Оно што смо за ових сто година, одвајајући од своје сиротиње, одвајајући од својих уста, прибирали и текли, не би ли и ми могли стати у ред цивилизованих народа; наши музеји, библиотеке, кабинети, збирке, документи и рукописи у којима лежи наша необјављена и неиспитана историја. Све, све је то пропало или ће пропасти, јер непријатељ који иде за нама, сажиже као усијана лавина и пали, руши, уништава.

— Све, све ће пропасти! — Додадох и ја придружујући му се искреноме болу.

— Косово је било војничка пропаст, то није била пропаст народа — настави учитељ. — Несретне, тринаесте, била је тежа пропаст али, шта је имало тада да пропадне кад ништа нисмо ни имали. Народ се склонио у збегове а сила, која је преплавила земљу, прегазила је поља и ливаде. О првоме пролећу трава је опет озеленила а народ је сишао из збегова. Данашња је пропаст тежа и страшнија; руше нам све, руше државу и руше јој темеље, затиру установе и уништавају благо народно које смо сто година прибирали и текли. Кад се вратимо биће све пусто и почећемо све испочетка. Али, тад неће бити довољно само да нам о пролећу озелени трава и народ се врати из збегова...

Настаде мукла тишина, слична оној крај самртника кад му се већ упали свећа, кад свако зазире да шушне, кад свако уздржи и дах да не ремети свечаност тишине и не профанише пијетет тренутка. Чуо се само жар како се распада у пепео, миш који гризе дрво у долапу, дах оне деце што су спавала и крчање у грудима учитељевим. Мало затим и допре с поља кроз разбијене прозоре неки чудан, нејасан звук. Сви подигосмо главе и напрегосмо слух.

— Чекајте! — прекидох ја тишину Причекајте мало! Ви већ говорите посмртно слово а чујете ли, слушајте!

Морало је већ бити далеко иза поноћи, морало је бити ближе зори, јер кроз ноћну тишину јасно су допирали топовски јеци. То је одмах после поноћи отпочела борба на Биначкој Морави, која је имала да сузбије бугарски дрзак ноћни препад.

— Чујете ли? — понових ја охрабрен овим звуцима, који очас збрисаше у мени оно мутно и тешко расположење, изазвано учитељевим казивањима. — Чујете ли; то још српски топови говоре и до год они не занеме, ја ћу веровати у биће Србијино.

— Ја ћу веровати и после, кад и ти топови занеме! — одговори учитељ и сам нешто охрабрен. — Вероваћу, јер сам убеђен, да народ, који се овако мушки бори сто година за слободу, не може пропасти. Али... моја вера не може ни мало умањити бол, који ми садашњост задаје!

Поуздање, које су топовски звуци у нама пробудили, само је за часак блеснуло, као једна тренутна појава, као један покушај да се приберемо и охрабримо. Слушали смо још мало топовске звуке, али без речи. Уморио нас је био разговор, уморио нас је заједнички бол, који ови звуци нису ипак могли из душа нам да одагнају; уморила нас је дуга ноћ, коју смо превалили и примакли се зори. Попушили смо ћутећи још по једну цигарету. Млади се поднаредник измакао од мангала и наслонио леђима уза зид, оборио главу на груди и почео [226] да дрема а и учитељи почеше погледати око себе, не би ли се могли где наслонити, да се ма колико толико одморе.

Ја се дигох лагано, не узнемирујући никога и пођох на горњи спрат, где је моја одаја била. Када сам се успео, са отворенога доксата догледало се далеко, далеко кроз ноћ, која је већ почела да се провиди. У дубини тамо, иза планина, руменило се небо, претећи опасним ветром. Изгледало је као да гори планина, као да се усијала те пламти и букће.

Та ме слика задржа на доксату, са којега су се још јасније чули топовски пуцњи отуда са Карадага и све то потсети ме на оно учитељево упоређење са усијаном планином, која бљује лавину. То упоређење поче да расте, да се допуњава и да ми се намеће. Ено, ено, планине се већ жаре и горе, бљују већ пламен и ено се усијана лавина ваља кроз наша поља и доље; ваља се, тутњи, пали, ништи и сагорева живот, који је до мало час ту био.

И ближи се већ! Осећам загушљив ваздух, који претходи усијаним валима; осећам већ по телу топлоту, која унапред пржи; осећам како ме засипа топао пепео лаве; засипа мене, засипа моје драге и миле, моје блиске; засипа мој дом и онај дом до мога и даље; засипа градове и поља, засипа села, горе и планине! Све, све засипа и плави. И мало још, још мало само дана, бићемо сви, биће цела Србија под лавином!...

X
Топлички бегунци

Неко рече: „Ајде да видимо, ево стижу топлички бегунци!“ и оста тако име оној дугој и непрекидној змијурини што се друмом више Приштине лагано повијала са повијараца који одвајају Лабове обале од Косовске равнице. И раније су тим путем из Куршумлије слазили бегунци овамо у Косово, али је једнога тренутка изгледало као да оркан неће протутњати преко целе Србије и, ако где буде парче слободице, биће је ту негде измеђ Јастребца и Копаоника. Верујући у то, многи који су се спасли из Скопља и других источних страна, напуштали су и Приштину, па бегали у подножје Копаоника, у Куршумлију, Брус и Александровац, тако да су се тим друмом често размимоилазили бегунци, једни који из Топлице бегају на Косово и други који са Косова бегају у Топлицу.

И начелник округа косовскога, када једнога јутра доби неповољне вести са гиланскога фронта, зазвони у телефон и затражи начелника округа топличкога. Хтео га је замолити да се побрине о његовој породици коју [228] мисли уклонити из Приштине и послати је тамо. Али још није ни почео говор а начелник топлички искористи везу коју му је овај дао, и поче:

— Слушај, колега, хтео сам те умолити за једну услугу. Шаљем своју породицу тамо, у Приштину, па...

— Како? — учини начелник косовски на телефону и промени се у лицу — А ја сам те за то звао на телефон; хтео сам те умолити... да... мислио сам да ја пошљем своју породицу тамо...

— Не шаљи овамо!

— Не шаљи ни ти овамо!

Таква је пометња настала од прилике оних судбоносних дана а мало затим били смо већ на чисто да Топлица већ није више безбедан збег. Стигоше гласови да је пао Чачак, пало Краљево и да Аустријанци слазе Ибром и Расином а Бугари напредују Топлицом ка Прокупљу и Јабланицом ка Лебанима. И, сад тек загусти друм који Лабом слази из Куршумлије. Њим пође све што из Ниша и Лесковца није могло раније железницом; њим крену све што се из Крушевца поче спуштати на југ. Њим пођоше и канцеларије и команде и управе које су се дотле задржавале по местима која су, само пре неколико дана, изгледала још да су ван домашаја непријатељске поплаве.

То није била обична гомила бегунаца што се спуштала лабским друмом у Косово, био [229] је то читав покрет, била је то у пуном смислу речи сеоба народа. Када су прва кола из овога покрета наилазила на приштевску калдрму, последња још нису била изашла из Прокупља, тако да је од Приштине до Прокупља то била једна бескрајна поворка кола која је непрекидно милила друмом три дана и три ноћи. То је била једна непрекинута и непробојна колона где су коњи задњих кола утурили главе у шараге предњих кола и пешак или коњаник, који се налазио с једне стране, није могао све од Прокупља па до Приштине прећи на другу страну друма.

А друм раскаљан, излокан, преливен дебелим слојем житкога блата, где ређега те се разлило као блатно језеро а где гушћега те се хвата за точкове од кола, за опанак и обућу. Убрљали се људи, убрљала се стока, убрљала се кола и једва се све то извлачи и једва креће.

И ако је заједничка невоља све изједначила ипак је у тој, блатом убрљаној и бригом и теретом путовања умореној гомили, пуно разноликости. Тешка црна мунициона кола која води трећепозивац а вуку снажни и рогати државни волови па онда, путничка кола са арњевима и уморним коњићима, чије сапи брекћу као мехови а блато им искитило трбух те висе гроздићи о длаке; па онда, аутомобил, мали, црн, лакован, са четири седишта, навикнут да вози од Теразија до Топчидера; за њим велики, товаран аутомобил модре [230] боје, са мотором који брекће и стење као раздражена животиња и оједеним гумама на точковима. Па онда, мала сељачка кола са мршавим вочићима који изгледају као срндаћи и разглављеним точковима које је обмотало блато слојем дебљим од самих наплата, па двоколице, које вуче коњић ознојених ребара и усанулих кукова, за овима фијакер са београдске калдрме на коме још висе, као крпчићи на просјачким чакширама, остаци гуме око точкова и на коме је по где и где сачувао лак свој сјај а плиш своју некадању боју, али га гледаш са сажаљењем, као пропалу лепотицу на којој се још по где што одржало. За овим таљиге са једним бедним коњем, једне од оних таљига на којима се преносе дрва и еспап са жељезничке станице, па онда опет фијакер, од оних који су осамдесетих година још и изгледали нешто на београдским улицама а од тога доба служе за пренос поште измеђ двеју вароши у унутрашњости; па онда, шпедитерска кола, велика, пространа, читава кућа на точковима а вуку их три уморна коњића раскрвављених груди, који су их са великим напрезањем извукли из ових блата кроз која се прошло; за овима опет пар малих вочића вуку нешто што се и не може назвати колима, то су два точка и високи ступци са стране; за њима поштанске чезе, па сакаџијске двоколице са којих је скинуто и бачено буре да се зажени товаром, [231] па болничка амбулантна кола, па лака штајерска кола са платненим кровом... и редом тако све врсте кола, све што има точкове и што може да вуче запрега. И све то натоварено и претоварено сеном, брашном, покућанством, децом, женама и старцима. И уз то још, око кола и измеђ њих, пешачи маса света, попрскана блатом по грудима, по коси, по лицу и убрљана до колена и до појаса. Кроз гомиле пешака тискају се још и мали коњићи осамарени и натоварени, који још поврх товара носе и по где које дете; па онда магарци, па кравица коју вуче мајка да би исхранила децу, па овца коју је грешни домаћин потерао да се негде у планини њоме израни зимус и сав блатом улопан, повијена репа пас, који је кренуо у збег за кућом и чељадима.

И сва та гомила и сва та тужна и невољна поворка иде, мили, пузи, гамиже тако у непрекидној линији, три дана и три ноћи, од Прокупља до Приштине. Ни један фотографски снимак не би био кадар да да ову слику, јер где би један снимак обухватио сву невољу која од Прокупља до Приштине тек чини једну целину. Никад ни уметникова кичица не би била кадра ставити је на платно, јер не само што би му промакли многи детаљи већ би му недостајало и боја да наслика сву ову невољу.

А гомиле оних који су јуче и прекјуче добегли, загушиле уске приштевске улице, начетиле [232] се испред кућа, заштићене од кише широким турским стрејама и прате нове добеглице у којима сретају своје познанике, пријатеље и рођаке. Они што придолазе, пре но што се здраве, питају: „Има ли се где преноћити?“, а ови што их дочекују одмахују главом као да би рекли; „И ми смо на улици а где ћете ви?“ У тим гомилицама под стрејама има их који са саучешћем прате тужну поворку, има обичних радозналаца који су у своје време тако исто посматрали београдске параде, има забринутих, који у поворци траже неће ли срести своју породицу од које су их прилике раставиле, има и пакосника који завиде онима који су боље прошли од њих, јер су се дочепали кола и снабдели храном, а има и равнодушних, који су већ на првом кораку у невољи изгубили и вољу и снагу и сад већ равнодушно посматрају туђу невољу. И све те разнолике своје осећаје, гомила гласно казује, она скоро прави један реви поворке који крај ње пролази и свака кола пропраћа својим примедбама, често оправданим а гдекад можда и претераним. По где која кола и оне на њима пропрати гласно саучешће гомиле а по где која пролазе као кроз шибу и они на њима обарају главе обасути горким примедбама гомиле.

— Гле, гле овај шта је натоварио на кола. Тај као да је добио премештај са сеобеним трошком па иде на нову службу!

— Пази овај, повуко целу зимницу!

— Ови опет као да су у бању пошли!

— Гледај молим те шта вуку државна мунициона кола а муниција извесно остављена непријатељу!

— А рањеници иду пешке! — додаје неко чак из пете гомиле.

И одиста, та су кола, што су се спустила из Топлице у Косово, повукла све што се могло повући, а што ће се после у Призрену остављати а на даљим путовањима и бацати. Изгледа као да се још увек веровало да се не бега даље, већ се само склања из вароши у варош док прође олуј, па ће се опет свако вратити на своје огњиште.

Ево од прилике приближнога снимка једне групе кола која ће у току од пет минута проћи крај гомиле уз коју сам се ја прибио.

Аутомобил, простран и леп, са угодним седиштима. У аутомобилу млада београдска госпођа и њена госпођица сестра са високим рајерима на шеширима који се повијају под таваницом аутомобила. На предњем седишту, као и на спољњем крај шофера, два три мања кожна кофера са месинганим и никленим оковом и пет шест кутија од шешира; на крову аутомобилском велики платнени кофери са никленим катанцима. То су даме које су се решиле да напусте београдски корзо тек кад су непријатељске бомбе почеле да падају измеђ кућа и тада су се задржале у нишкоме [234] парку где је такође „било доста живо“. Сад су пошле даље, са уверењем да ће и на приштинском корзу „ипак бити мало живота“. Оне су несвесне свега што се догађа, оне у свему виде само један dérangement и праве тако лице као да су, нас који као просјаци стојимо под стрејом, готове да запитају: „Будите, молим вас, љубазни, реците нам кој од бољих хотела где има и купатила!“ Овим дамама је рат донео нову врсту забаве и нове теме за разговор. Оне су покушале да буду и болничарске и направиле су биле себи болничарске костиме са крстом на грудима и сликале су се у тим костимима и дочекале су прве рањенике и окитиле их цвећем и послужиле су топлим чајем рањенога младог капетана и спроводиле су кроз „своју“ собу једнога страног дописника и... даље се није могло: „Треба имати необично снажне живце да се то издржи!“ И, пошто су утврдиле да такве живце немају, оне су се радије придружиле одборима за приређивање концерата и кермеса у корист рањеника. Њина је савест била мирна да су се на свој начин одужиле „овој земљи“ и зато су, кад је требало бегати из Ниша прошле све могуће канцеларије доказујући како њима „ова земља“ треба да се одужи тиме што ће им се дати један аутомобил. И оне су га добиле; ако их је одбио командант, ађутант је био љубазнији; ако их је одбио министар, секретар је био љубазнији. [235] И оне су кренуле са опремом потребном за корзо а разочараће се тек кад сиђу с аутомобила у блато и кад вечерас, и то ако буду успеле да се догурају до ћевапџијине тезге, буду на сред улице, држећи старе новине место тањира, вечерале козје ћевапчиће и проју. Ако их вечерас то мимоиђе сутра неће.

Други аутомобил опет државни али мало боље натоварен. Међу стварима и корпе и кофери и бошче и кутије. У аутомобилу три женске, изгледа све три познате гомили: једна продавачица дувана о којој се у Београду говорило да је испод руке продавала и транспарентне карте за играње са содомским сликама; па онда једна глумица неког путничког друштва, која је од првог балканског рата напустила глуму сматрајући ваљда себе за обвезника и никако се, ни у међуратном времену, није демобилисала и најзад, једна распуштеница која је хтела да иде у комите и обукла се већ била у комитско одело и сликала се већ наслоњена на пушку, али је нису хтели да приме те је и даље остала распуштеница.

Кад овај аутомобил прође, гомила под стрејом поче са свих страна да се запитује која ли је од њих трију задужила државу те је држава према њима тако љубазна да им уступа аутомобил који је могао много корисније бити употребљен.

Затим долази фијакер, опет државни или бар реквириран, јер је војник на боку. У фијакеру [236] мало ствари али много света. На горњем седишту млада госпођа и њена госпођа мајка; на доњем седишту слушкиња и слушкињин швалер. Млада госпођа држи на крилу своје куче а слушкиња своје куче; стара госпођа кавез са канаринком. Нико их из гомиле не познаје и пролазе без примедбе, сем што, их прати гласан смех оних којима није до смеха. За овим иду мале таљиге са једном граном место четвртога точка, који је ко зна где остао. Таљиге вуче покисао и блатњав коњић мало већи од козе а мршав ко глад, те она покисла кожа на њему изгледа као разапета на костима. За њ’ су везане рукунице искрпљеним амовима а нити има дизгине ни оглавника. Ноге му дрхћу, велике дупље над очима и оне две угибле испод слабина брекћу и разапета му се кожа испарава од влаге којом га је посула киша и зној. У колима троје дечице, само им главице вире из влажних ћебади и мајка која ће за који дан у каквом јарку на путу родити и четвртог брата онима што вире из ћебади а Србији и четвртог војника који ће, тамо у будућности, заменити оне што су поподали на бојишту. За таљиге везана коза која храни дечицу успут и коју је толико обујмило блато да једва отвара улепљене очи.

При пролазу ових таљига у гомили тих шапат сажаљења и према мајци и према деци и према стоци. Један само глас додаје: „Овима би севап било наћи крова да заноће!“

За таљигама, у реду једно за другим, седморо државних муниционих кола са коњском запрегом. Сем седам коморџија који терају коње, кола још спроводе осам војника, осам бораца, и један наредник. У најмању руку требало би да је каса какве дивизијске области или интендантуре, али није то, већ је то кућа, у правом смислу речи кућа госпође потпуковнице чије име рече неко из гомиле али га ја не забележих. Сама госпођа потпуковница седи у последњим, седмим колима и око ње су ситније ствари и кофери а у предњим колима: кревети, астали, кујнски рафови, столице, умиваоници, шпорет, чунци, сандук са празним флашама, једна столица за љуљање, буре с киселим купусом, два три метра сечених дрва, седам или осам џакова државнога брашна, вероватно упљачканога из каквог државнога магацина, колица за дете, саксије с цвећем и буре са лијандером.

— Ово треба каменовати! — гунђа гомила.

— Напуштене државне касе, архиве, музеји а возе се бурад са лијандерима! — гунђа даље гомила.

— Изгинуло све што је могло понети пушку; оно што је остало да нас заштити да можемо изнети главе, пребраја се на прсте; ко напусти фронт стреља се а осам бораца и један наредник одваја се са фронта да прате госпођу потпуковницу и да чувају њено буре с купусом! — и даље гунђа гомила.

— Рањеници гегају пешке и боси по планинама а државна кола возе чак и сечена дрва госпођи потпуковници! — гунђа и даље гомила.

— Муниција се оставља непријатељу, храна се оставља непријатељу а возе се лијандери, чункови и столице за љуљање! — гунђа и даље гомила.

Гунђа гомила а потпуковничина кућа и пратња пролази и прска блато с точкова по гомили. А за низом ових кола опет један државни аутомобил и у њему читава колекција баба. Пет баба од којих најмлађој не може бити мање од шесет година а најстарија је вероватно преживела још које бегство у ранијој историји српскога народа. Бабе се увалиле у душеке, претрпале се јастуцима, завиле се шаловима и очајно гледају овамо у гомилу као да би хтеле запитати: „Кажте нам искрено, је л’ довољно безбедно у Приштини, ако није да одмах наставимо пут?“

— Ко сабра ове бабе? — пита се гомила.

— Ето и за њих се држава постара да се спасу? — додаје опет гомила.

— Па ко ће ослободити поробљену Србију, ако неће ове бабе? — додаје опет гомила и ори се крти смех, онај којим се смеју невољни.

За аутомобилом мала воловска кола без лотра већ само две даске везале два пара точкова. Кола вуку један сићушан коњић и једна мршава кравица запрегнута као и коњ, а води их старац чија су деца остала тамо у [239] рововима а он би да спасе мезимче своје, последњу наду и потпору куће своје. По даскама, на колима, прострто мало влажна сена а по њему једна покисла шарена поњавица. На задњем крају кола, ослоњена леђима на стубац, опуштене једне ноге која јој се скоро вуче по блату а повијене друге под собом, седи забринута старица; њој на колену лежи глава седамнаестогодишњег дечка чије је опружено тело под оном поњавицом. Мајка му руком превлачи усијано чело и милује покислу косу; по његовим воштано бледим образима трепери прозрачно болесничко руменило а из дубоко утонулих очију, угашена погледа, као да се већ назире смрт. У гомили крај којих ова кола пролазе израз саучешћа и протеста:

— Ето, о њему неће нико да се брине а он је сутрашњи војник! — вели један из гомиле.

— Треба збацити оне бабе из аутомобила па метнути овог јадника! — додаје други.

За овим тужним колима иде леп и елегантан фијакер са никлованом рудом, никлованим фењерима и никлованим амовима на коњима. У фијакеру мало и пријатно друштво, један полицијски писар на доњем седишту а на горњем Мица Зуавка и Мица Сенегалка. Тако, бар рече један из гомиле, који нам је у мало речи гласно испричао историју ових двеју Мица. Прва од њих је ћерка неког бившег музиканта и у првим данима своје младости кретала се само у музичком свету, подразумевајући [240] ту на првом месту Краљеву Гарду. Од тога доба она носи име Мица Бандиска. Она друга има тамно порекло и необјашњиво име: Мица Проминцла. Нико не зна ни ко је ни одакле је, ни чија је; појавила се једнога дана на београдској калдрми носећи собом и прошлост и будућност. Те две Мице када су из новина поуздано сазнале да нам стиже у помоћ француска колонијална војска, кренуле су из Београда у сусрет савезницима. На путу од Београда до Ниша размишљале су о свему и свачему и нашле су да Французи неће моћи да изговарају њихова мало чудновата и за изговор доста тврда имена и тражећи нова, тежиле су да тиме изразе извесну пажњу према савезницима. Отуда су и постала имена Мица Зуавка и Мица Сенегалка.

У гомили, место обичнога гунђања, наста одвратност и гађење када се из ових биографија сазнаде какво је то красно друштво на фијакеру. Да ту одвратност још више појача приђе гомили једна угледна госпођа београдска, жена једнога лекара.

— И видите — рече она гомили — то су моја кола, реквирирали су нам их за државне потребе а ја са децом идем пешке из Лесковца!...

Затим нам госпођа, очију пуних суза, исприча своје тегобе и невоље на путу. Заноћила је са децом на друму, у сред планине, негде иза Лебана. Дечица — повела их је двоје и стару мајку — прибрала су се промрзла око, ватрице [241] коју им је мајка наложила и она их је тешила и храбрила и ако је и сама осећала студен у души, нашав се први пут у животу на друму, у планини, под ведрим небом. И кад је дечицу хтео да прихвати сан који би им разгонио страх из душе, појављују се из мрака два светла ока, те деца радознало се буде и прибирају уз мајку. Та два светла ока су два фењера на фијакеру који вози Мицу Зуавку и Мицу Сенегалку. Деца познадоше коње и кликнуше:

— Гле, мама, наш Гвозден!

— Гле наша Гривна!

— Наша кола, тата послао кола — кликћу деца — Тата послао, нећемо више ићи пешке!

А мајка их умирује да би поднели разочарење.

— Наша кола, децо, али се ми не можемо возити њима. Ми и даље морамо пешке.

— А зашто кад су наша кола? — гракћу зачуђена деца.

— Наша кола морају да возе српске рањенике. Српски се војници боре за нас па не могу рањени ићи пешке, а ми можемо. Је л’ те, децо? — теши их мајка.

У томе пролазе крај њих кола са Мицом Зуавком и Мицом Сенегалком и ори се из њих развратни смех. Мајка обара очи пред децом срамећи се лажи којом их је мислила утешити.

Ту причу, коју нам госпођа живо и узбуђено прича, слуша и један рањени поручик који је опустио штаке те се наслонио на зид и посматра пролазак топличких бегунаца. Он је [242] дотле мирно и скромно стојао иза наших редова наслоњен на зид и није учествовао у гунђању гомиле и био је миран као да није ни слушао примедбе које су се сипале као из рукава за сваким колима. Али кад наиђе фијакер и кад госпођа заврши своју причу речима: „Српски се војници боре за нас, па не могу рањени пешке ићи!“ поручник плану на један мах. Крв му су попе у образе, наслони се на штаке и гурну лактовима гомилу испред себе па изађе напред:

— Српски се војници боре за нас па не могу рањени пешке ићи! — понови он узбуђено. — А погледајте, госпођо, погледајте! Ова је нога пребијена и ја сам на овим штакама из Куршумлије пешке прешао преко планина а ето ко се вози на колима!

— Срамота! — гракну у глас гомила.

— И срамота и неваљалство! — додаде узбуђено рањени поручик и ишчупа са груди Обилићеву медаљу за храброст и баци је под точкове фијакера ради којега се и подигла бура негодовања.

— Не треба ми! Не треба ми! Нека овај орден носи Мица Зуавка и Мица Сенегалка, ја ћу за Србију умети погинути и без тога ордена!

Гомила занеме на један мах пред овим чином и наста мртва тишина. Поворка се бегунаца и даље кретала и пролазила мимо нас, газећи под собом Обилићеву медаљу за храброст, која је све дубље у блато тонула...

XI
Бајка

Легао сам те вечери уморан, тешко уморан. На прозорима није било завесе и кад сам дунуо у свећу, која је осветљавала собу, споља је продирала нека бледа, водњикава светлост која је на мрачноме зиду пројектовала рупу прозорску измрежану танким линијама харемских мушебака. Кроз ту мрежу једва се догледало небо мрачно, ниско и густо као тесто.

Под утиском догађаја, слика и појава које су ова три дана минуле крај мене, лежећи несан под ћебетом, подлегао сам навали читавога роја неодређених мисли. То су биле и мисли и сећања и представе и опажања и све се то колутало, преплетало, тискало и мешало без реда, без смисла, без јасне контуре и облика. И ако је давно већ умуко тандрк кочија, стењање и шкрипа воловских кола, тутањ и бректање аутомобила и галама светине, мени су ти звуци, измешани и збркани, брујали у ушима а уличне слике, разнолике бојом и богате бедом, још увек пролетале крај очију као дуги, бескрајни кинематографски филм.

Цигарета, која је до мало час сјактала у помрчини ко усамљена звездица на мрачном небу, угасила ми се међ прстима и почео ме хватати неки полусан који ме није одвајао од стварнога па ипак ми натурао непознате, тамне, нејасне преставе. И ако још будан и свестан да је то сан, ја нисам имао снаге да му се отмем већ сам му се подавао без отпора и он ме је одводио све даље и даље, одводио ме је у далеко детињство, тамо чак докле једва допиру моја прва и нејасна сећања, тамо где је све ружичасто, све насмејано, све невино. И, како је то годило премореној ми души и раскрвављеном срцу! Као после силне буре на пучини где се крхао и ломио, кад чамац уђе у тихе воде и пристане уз зелене обале чаробнога острва где цветају мирте и оранџе, где нежни лептири деле цвећу најстрасније пољупце, сишући им њиме жиће; где птице плавих и зелених пераја певају песму зоре а воде, слазећи са камена, звоне као харфе, страсну вечерњу романсу разблудној ноћи огрнутој прозрачним велом посутом звездама...

У рано-зимско вече, крај разбуктале ватре у камину, ваљала су се дечица по широкоме и дебеломе ћилиму простртоме по поду а баба Вилка, сретна међу унучићима, седела је на једној троножној столичици, подстицала ватру у камину и причала дуге, топле и заносне приче које зимска ноћ и љубав, којим их стара [245] мајка казује својим унучићима, допуњавају својим бојама; приче које се дубоко режу у душу детињу као ковано рало у меку смоницу коју је пролеће овлажило.

Ја, најмлађе унуче тада, седео сам на престолу, на крилу старе мајке. Остали се окупили око ње, седећи на поду подвијених ногу и наслоњених главица на њена колена. Сви пажљиво упрли погледе у њене усне, како не би ни једну реч испустили. А та реч тече са њених усана топла и блага као она полусветлост којом је од пламена из камина осветљена соба а која тако јасно осветљава паметну и изразиту фигуру баба Вилке, старе српске угледне госпе.

Причала нам је о змији младожењи, о пепељузи, о чардаку ни на небу ни на земљи, о ветру и ветровој мајци и још читав низ таквих заносних бајака, које су нас опчињавале све док нам се детињи мозак није почео морити и очи склапати, те је тада једно по једно, награђујући га пољупцем, односила у постељу и прекрстила га пре но што се од постеље одвојила.

Враћајући ме таквом једном вечеру, које је — претрпано догађајима који су се низали кроз половину века — лежало заборављено и забачено у моме памћењу, полусан ми га поче износити пред очи у свој одређености својој. Оно се поче понављати у моме памћењу са свима детаљима, свеже као најскорије сећање.

Те вечери причала нам је баба Вилка о своме најранијем детињству. На то смо је изазвали оном гомилом питања којом деца тако раскошно засипају старије:

— Јеси ли и ти, нано, била кадгод дете?

— Јесам, рано!

— Овако као ми?

— Јес, тако!

— А је л’ том давно било?

— Давно, врло давно, има скоро шесет година.

— Шесет? — понављамо сви у глас као изненађени и ако нико од нас није појмио колико је то, сем најстаријега који, да би показао разумевање у цифрама, узе на прсте да одброји шесет.

— А јеси овако исто играла као ми? — настављамо немилостиво засипати питањима.

— Тако, дабоме, али — и стара мајка уздану — и патила сам. Није онда нама било све тако потаман; топла вечера, топла постеља, него... бивало је кад смо и гладовали и мркли а не знали хоћемо ли сванути.

— А зашто?

— Тако, бојали смо се.

— А од чега вас је био страх?

— Од Турака.

—-Од Турака? — гракнусмо сви изненађени и ако нико од нас није јасно појмио шта су то Турци.

— А шта су то Турци? — запитаћемо ми остали, сем најстаријега који је знао неку народну [247] песму у којој се Турци помињу и веровао да му је то довољно знање.

— Шта су Турци? — учини нана, па додаде — Турци су сила децо!

— Па шта су они радили?

— Зло су радили! — заниха нана главом — А треба да вам кажем шта су радили те да памтите. Даће Бог порашћете, проживећете и остарићете а онога зла што ми видесмо ви нећете видети. Прошла су та времена, поменуло се не повратило се!

Ми све речи нанине нисмо тада разумели али их ја сад чујем понова и сад тек разумем, као што сад слушам понова и целу нанину причу која ниче из пробуђенога сећања.

— Мени је било седам и по, највише осам година те једва памтим што ћу ви казивати, али ми је мајка доцније, кад сам одрасла, препричавала оно што сам доживела, те отуд знам све како је било и што је било. Било је и других зала и других невоља али најцрња беше када наиђе страшна година. Борили се наши, борили па изнемогли. Нико да помогне, нико да одмени, нико да прихвати те где ће сами противу толике силе. И подлегоше, те наиђе страшна година и завитла се као најљућа непогода и начини по земљи пустош каква се не памти од потопа Господњег. Они што су се борили и што су нас бранили или изгибоше или се одметнуше у планину или избегоше у туђину. Оста нејач без хранитеља а сила [248] пође да плави земљу и да сеје невољу и зло. Зацика нејач, заплакаше мајке а домаћини оборише главе под тешком бригом. Наше село на друму и туда ће сила проћи. Турци су мало залазили ван друмова и зато су увек више патила она села која су им била на путу.

Рекох, домаћини се забринули што ће и како ће, јер гласови озго из Јасенице, све црњи и гори. Скупише се једног дана, по вечерњу, у цркви, те да се саветују. Нису се смели сакупљати на другом месту, овако, ако би Турци наишли рекли би: скупили се да се Богу моле. Попа је чак задржао на себи и епитрахиљ како би их уверио да служи Богу. Притворише врата на цркви и почеше се кришом договарати. Један ће рећи ово, други оно а неки Радојица, добар газда и домаћин, у зао час рече: „Да се истурчимо, то нам је једина помоћ!“ Тек то рече а поче да пршти кандило пред иконом светога Јована Крститеља. Прште два три пут па се угаси а онога Радојицу тај час спопаде нека језа и узе га трести грозница, те занеможе и једва оде до куће. Шест недеља је патио од тешке болести и сваки дан му свештеник читао молитве и сваки дан слао у цркву зејтин те горело пред иконом Светога Јована Крститеља од јутра до мрака. Једва се човек диже на ноге, ваљда му помогла молитва и покајање.

Они други, што осташе у цркви, кад Радојицу одведоше кући, доконаше да село пође [249] у збег. Да остану у селу старци, бабе и нејака дечица те да куће не остану пусте а младе жене, девојке и мушка дечица мало одраслија, да крену у збег. Рекоше још да понесе колико ко може на леђа понети хране: брашна, сува меса, сира и сланине, те да се исхрани збег док сила не протутњи друмом. Још рекоше да ником, ни женама ни деци, не говоре што су доконали, како се не би чуло и рашчуло те да од некуд Турци не погоне збег. Него нек чељад легне да спије не слутећи а домаћини да бдију, пад кад о поноћи попа удари три пут у црквено клепало то да буде знак да домаћини избуде робље, да се потовари па да сви крену цркви одакле ће са свештеником у планину.

Тако је и било. Полегали смо сви и спавали тврдим сном, кад дубоко у ноћ узе нас бабо будити: „Ајде, вели, устајте!“ Избудили смо се преплашени и узневерени, мислили смо Турци наишли, али бабо нам рече: „Ајте, спремајте се и потоварите да се склоните из села!“ Тад разумеде нана шта ће бити, јер бивало је и други пут тако, те нас узе све опремати и збирати по кући, што се може понети. Дотле је бабо сипао из вреће брашно у торбе, одвајао у заструг сир из качице, скидао из димњака сува ребра и преламао их да могу у торбу наићи и како је који посао свршио а он одмах одређивао: „Ово ћеш ти понети, а ово ти!“

Кад смо се тако опремили и натоварили а нана нас све прекрсти па изиђосмо из куће у густи мрак. Није се ни стаза честито видела до колико што видиш испред себе да се нешто беласа. Бабо је ишао напред и он је носио највећи товар а ми сви за њим. Нико речи да проговори, него тако идемо оборене главе и гледамо предасе. Успут сретамо и друге, тако исто натоварене, те се једно другом придружујемо онако ћутећи, и не здрависмо се.

Пред црквом је било скоро све село и још је придолазило са свих страна. У цркви су горела кандила а попа је једнако нешто улазио у цркву и излазио па се шапатом договарао са старијима. Најзад, попа опет изађе и рече: „Ајде у име Божје!“ па пође напред а ми сви, жене и деца и по где који човек, пођосмо за њим. Прођосмо још једном крај наше куће и ту се бабо опрости од нас а његов терет узе нешто нана а нешто ми поделисмо, па он уђе у кућу а ми продужисмо. Ударисмо најпре низ поток те пресекосмо друм, па онда преко неких ливада те се дохватисмо планине. Кад смо већ замакли мало у шуму, попа и још неки људи, који су напред ишли, припалише воштане свећице а и по где ко међ нама, јер је у шуми био још гушћи мрак те смо једва одили. Ишли смо дуго, врло дуго, ко зна колико, сат, два, три ваљда... Изнад нас небо поче да се прозире али је у шуми још био мрак и оне свећице што су се кретале овамо [251] и онамо изгледале су као свитци који пливају кроз ноћ. Пут је био мучан и тегобан, једнако смо се пели а они терети боме нам свима отежали те смо посустали под њима.

Кад би већ пред зору а ми сврнусмо са стазе којом смо се пели те ударисмо у шуму по безпућу. То је био још тежи пут, кроз коров и травуљину, под којом су лежала поваљена стабла и покрхано грање али, хвала Богу, није дуго трајао. Изађосмо убрзо на једну малу чистину затворену са три стране густом шумом а са четврте голом, високом стеном. На стени су зјала уста големе пећине у коју би се могле читаве војске склонити. Ту, у тој пећини, склонићемо се од Турака и ту ћемо пробавити читавих шест недеља.

Одмах смо се дали на посао. Једне су жене чистиле пећину, друге збирале лишће и шумицу која ће нам служити за постеље а треће су на оној малој чистини, испред пећине, налагале ватре те да се деца згреју јер умор, неспавање и рана зора у планини па се дечица најежила и прибрала уз мајке.

Свако је себи изабрао у пећини по један кутак, помео, простро лишће, стоварио ствари те удесио нежељену кућицу. Кад је све било у реду, свештеник нас још поучи. Рече нам да не залазимо у шуму, да не разговарамо на сав глас, да ватре ложимо на заклонитим местима како се не би ни од куда догледале и, рече још, да ће нас сваке ноћи по неко од домаћина обилазити те по [252] њему да поручимо ако што требамо. Кад нам из села јаве да су наишли Турци да не ложимо ватре никако на чистини и да се повучемо дубље у пећину. Рече нам још да ће нас он сваке недеље походити те да нам одслужи службу Божју, па нас онда благослови и пође натраг у село и са њим она два домаћина што су нас били допратили.

Нас дечицу мајке метнуле да проспавамо мало, јер смо сви били поспани а оне узеше да спреме јело и тако у послу прође тај први дан. Тако прође и други и трећи и још неколико дана за тим. А свакога од тих дана, с вечери, доходио нам је по један домаћин из села те смо се окупљали око њега да чујемо шта је и како је тамо доле и шта се чује о Турцима. А што Турци ближе селу, све црњи гласови се чују те леденим срцем чекамо кад ће наићи на наше село.

Једнога дана не дође нико с вечери из села те се ми забринусмо. Паде и ноћ и полегасмо а нико из села још не дође. Баш био ред на неког Лазара па се његова жена и ћер највише забринуле и шта све не претурисмо преко главе. Тек после поноћи стиже Лазар те избуди само старије а нас децу и младину оставише да спавамо. Сабрале се жене око Лазара а он им казује. Вели, Турци пали у село па није смео раније да се искраде јер наредили да нико не мрдне из села. Све домаћице претрнуле и навалиле питањима, свака [253] о својима и о својој кући. А Лазар им редом свима одговара.

— Наиђоше, вели, као олуј. Испред њих пишти зурла и удара гоч а они мећу пушке и шенлуче, па предвојише се, једни одоше у друга села а једно стотинак их оста код нас. Наредише одмах да се искупимо пред црквом и запретише да ће све село у прах и пепео, домаћине на колац а чељад на јатагане ако се у селу нађе макар један човек који се борио противу Турака и ако се нађе која пушка. Него, веле, ако има кога таквог рсуза, боље да га каже село па само њему да суде и ако има у кога пушке боље да је сам донесе јер сакрити је не може. Па онда наредише да им се отворе све куће да изберу себи конаке. У моју кућу, вели Лазар, не улеже хвала Богу нико, а да је ко ушао не бих могао доћи ноћас. Морао бих остати да га дворим.

— А како нас мимоиђе? — пита га брижно жена.

— Наиђоше па питају има ли женске чељади да их дворе. А ја рекох, сам сам, удовац сам и без деце, дворим сам себе па ћу умети и вас подворити. Они ме се окануше па одоше даље

— А како су на другом месту?

— Тако, једу и пију. Истребиће све ако подуже остану. Наредили да им се испеку беле погаче, да им се кољу кокоши, да им се источи најбоља ракија. Ако кажеш да немаш камџијом ти одговарају, па мораш да нађеш. [254] Па онда траже да им се даду нове чарапе за преобуку, да им се оперу ноге, да им се истрљају и подлажу коњи у аровима... ето то, за вечерас, колико док нисам измакао а сутра, видећемо какво ће нам јутро сванути.

И Лазар нам рече да не ложимо никако ватре напоље на чистини, може се узнети дим више шуме те они запазити, и посаветова нас као и попа, да се повучемо дубље у пећину.

Ту ноћ нису ни легале жене више него остале са Лазаром у разговору све до пред зору а ми деца кад смо се избудили Лазар већ није више био у пећини. Кренуо да га прва зора затече у кући, како Турци не би посумњали да је измицао из села.

Тог дана само се о Турцима говорило међ нама и сви су старији били врло забринути. Повукли смо се дубоко у пећину те, кад је пало вече, нас је децу обузео велики страх. Нешто што се цео дан само о Турцима говорило а нешто и она густа тама у дубини пећине. Изгледало је као у гробници или у дубокој мрачној тамници осветљеној воштаним свећицама које су мајке припалиле док нас децу нахране и опреме на спавање. Далеко тамо догледала су се уста пећине као прозорско окно а овамо у дубини, још много дубље од места где смо спремили преноћиште, горела је мала ватра, ако би ко хтео да пригреје што. И сад ме као језа обузме кад се сетим те ноћи у дубини пећине. После смо [255] већ навикли, јер смо још многе и многе ноћи тако провели.

Ни те ноћи ни сутра дан, ни с вечери ни преко ноћи, не дође нико из села и то нас још више забрину а тек трећи дан по Лазару, дође ноћу бабо. Био је његов ред.

Причао нам је све шта је и како је било и зашто нико није могао доћи јуче на ноћ. Било зло и невоља у селу. Турци убили Марка Пајевића, добра домаћина и оца двоје дечице која са сестром му била међ нама, те ударише у врисак и лелек кад чуше. Вели, тражили му Турци бела брашна, он реко да нема више а ага, који је одсео у њега, нареди једноме да му претресе мутвак. Овај учини то па нађе тамо две скривене пушке. Агу спопаде прави бес кад виде пушке. Зовну кнеза и попа па рече: „Рекох ли ја вама ако има у селу рђавих људи кажите их сами, ако га не кажете а ја га нађем, ником главе на рамену остати неће а село ћу све у пламен и пепео. Па шта је ово сад?“ Поп се сави сиромах па му вели: „Господару и ага, Бог па ти! Што смо ти рекли истину смо рекли, ето и сам тај Марко добар је човек и честита раја. Нити је он кадгод потезао на дахијске људе, већ су ту једну ноћ, пре но што ћете ви наићи, испред вас бегали неки људи који су се тукли са дахијским људима, заноћили у Марка, па ваљда скрили пушке своје а ни њему нису казали!“ „Је л истина, попе, тако или друкчије?“ „Истина [256] је, ага, ево и сама Марка пред тобом па нека каже?“ „Добро, вели, попе, та ти је реч спасла село али није и Маркову главу. Права раја не сме ни на ноћиште примити људе који под пушком оде. Ајде, водите га!“ нареди ага те грешна Марка поведоше и пред кућом га убише а главу му ено натакли на плот да је сваки види кад прође. Због те несреће нареди ага да се све куће претресу. Не нађоше, хвала Богу, нигде ништа али покупише све брашно, сир, пасуљ, и суво месо, све што се нађе по кућама. Однеше уз то још и све чарапе, кошуље и сву преобуку. Зато сад, вели бабо, припазите и штедите храну јер то вам је што сте понели, село вам нема од куд нову донети.

После нам је причао и даље, како је сутрадан опет ага звао кнеза и попа, па вели: „Зашто вам је село пусто, у селу нема до само баба и деце; где су вам жене, где девојке?“ Кнез запе па вели: „Ту је село, то што видиш, ага!“ А он: „Не лажи, р’сузе, где је село било без младих жена и девојака, него сте их скрили!“ А онда поп: „Ага, научио сам се пред Богом истину да казујем, па нећу друкче ни пред Господаром. Имало је у нас и младих жена и девојака али су избегле!“ „А где су избегле, попе?“ — „Избегле у ова села испред нас, имамо сви тамо зналце и пријатеље, па са њима кренуле даље, уз Мораву!“ — „А зашто да бегају?“ — „Право да ти кажем ага, да смо знали да ће нам овако честит ага доћи, [257] не би их ни корака пустили али пре наилазили другачи па се чељад преплашила!“ — „Е, кад је тако, попе, а ви идите па их зовите!“ — „Пошли би, ага, кад би знали где су али и нас све ето брига мори што не знамо где нам је робље!“ — „Слушај, попе, вели опет ага, превијаш ми се и увијаш свакојако, видим да увијаш, ама тешко твојој бради ако лажеш. Потражићу ја где сте ви сакрили жене и девојке па ако их нађем...!“ — „Вала, ага, ево главе ако не говорим истину!“

Причао нам је и друге ствари бабо, па нам даде још по где који савет и оде.

Ето тако смо у невољи и јаду провели још пет недеља јер Турци осташе у селу дуго, врло дуго. Пролазили су нам дани и ноћи све у страху и очекивању. Хвала Богу, у селу није било других зала до оно што убише Марка Пајевића, али зло је било овамо у збегу. Понестало хране те настаде велика мука и невоља. Сваки дан смо мање јели али и то мало па понестало и настаде велика оскудица а Турци још не мичу из села. Дође већ и до тога да се није имало шта јести па пођосмо копати неко корење по планини те се њиме прихрањивати. Поразболеваше се многи од те хране те сирота Јела, неког Андрије Андрића и иначе слаба, од те хране сасвим занеможе. Обузе је тешка ватруштина и три четири дана није знала за себе док једне вечери не издану жена, ту крај деце своје. Три дана држали смо је [258] мртву у пећини док једне ноћи не дође попа да је опоје. Сахранили смо је ту, на оној чистини испред пећине а после, кад макнуше Турци из села, скиде је Андрија доле у гробље.

Попа нам је том приликом одслужио и службу у пећини. И сад ми пред очима та служба и молитва Богу. Попа ставио епитрахиљ па отворио Јеванђеље а ми сви припалили свећице па ти она пећина изгледа као црква под земљом. Кад запева попа „Слава теби Боже наш!“ а оно глас му звони по пећини и изгледа ти као да уз гусле поје. Још нам је попа казао и неколико топлих речи. Реко нам је, да морамо трпети, да је то за образ наш и за веру нашу и за живот деце наше; казивао нам је, како је Син Господњи страдао ал је веровао, када је и на крсту био разапет. Доћи ће, каже, и наш васкрс, али га морамо трпљењем откупити.

Свима нам је лакше било после ове службе и молитве Богу и ако је глад, како који дан, све тежа била. После два три дана разболе се девојчица неке Стане Дамњанове, па се разболе и стари чича Раденко. Таман дошла душа под грло свима а оно донеше једне ноћи наши из села три вреће пројина брашна. Веле, било у Јелисија неког, па кад су преметали Турци а то било одвојено па не запазили, те он дао сад да се исхрани народ. Одмах положисмо ватре, те узавре вода, па кувај оно пројино брашно те да се гладни исхране и загреју стомаке. Ти људи што донеше пројино брашно, [259] причали су нам још, да су Турци прекјуче убили једно чобанче у пољу. Веле, потерали му овце а оно рекло нешто ружно те они пушком па у чело. Рекоше нам још, изгледа да се спремају да макну из села, уверили се веле да нема рђавих људи, појели све што се може појести па сад нема ни за њих ни за сиротињу хране те канда мисле да падну у које друго село, да и њега обрсте. Дај Боже само нека макну, помислили смо, те да можемо слегнути у село и опет видети своју кућицу, па ма и даље гладовали.

И истина, није потрајало дуго а дође човек ноћу, као оно пре, те нам јави радосну вест: Турци сутра мичу из села. Али, вели, поздравио попа и кнез и остали домаћини, да ми останемо и даље где смо и како смо, нек прође бар два три дана, док се добро не уверимо, да су далеко отишли и да се неће истим путем вратити.

Тако је и било. Остали смо још два три дана па онда дође последњи дан наших мука и спусти се последња ноћ. Опет смо се ноћу вратили као што смо и отишли, само смо сад лакше ходили. Слазили смо с планине а нисмо се пели као пре, торбе су нам биле празне и готово никакве терете нисмо имали а срце нас је вукло својој кући те нам је пут био лак.

Хвала Богу, село смо затекли доста добро. Нико више сем грешнога Марка и онога чобанчета није пострадао, али су домаћини и старешине многе муке видели и потеглили да се [260] одрже и подрже. Стока сва поклана, храна сва поједена, преобука сва однета али, опет, кућа ту и све кућне потребе ту. Нашло се и хране мало, што су домаћини посакривали па не смели после због Турака да износе, довела се и стока, што је била скривена по планинама, те полако опет поче живот као што је и био, само увек на опрезу, да од некуд не наиђу Турци.

Ето, тако смо ми мучно живели — заврши баба Вилка своју причу — и такве смо муке подносили некада.

Нас децу, која смо слушала ову причу, подиђе нека језа. Она пећина, оне свећице, па служба у пећини, па глад и умирање од глади, оно корење, па погибија чобанчетова; све, све нам је то изгледало као бајка, онако исто као змија младожења или као чардак ни на небу ни на земљи; нешто невероватно, нешто што се препричава с колена на колено, али што нико не доживљује и нико доживио није и нико доживети неће.

Боже мој, мислили смо тада, зар је могло бити једно доба, кад су људи тако и толико патили? Боже, мислили смо тада, како су биле тешке патње наших старих и како је скупо плаћено ово мало слободице наше?

Хвала Богу те су та времена прошла мислили смо тада!

XII
Под лавином

Од јутрос сам био на приштинском гробљу да одржим помен моме јединцу. Црква пуста и празна те свештеникова молитва Богу, за покој душе покојникове, одјекује као звоно под сводовима. Па ипак је то био свечан, врло свечан помен. Цркву је испуњавала туга и била је пунија но о поменима о којима учтивост збира у цркву читав збор равнодушних.

Излазећи, после помена, да припалим свећу на гробу ког војника, који је пао за Отаџбину, у дубини цркве, иза задњих стубова, спазих једну црну појаву. Нисмо дакле били сами, ја и моја породица, било је још некога који је дошао да подели са нама бол.

То је била она госпа у црнини коју сам запазио на скопској станици, када је увређеној пришао један странац да јој обезбеди место у возу. Бледа, воштана лица и великих, изразитих очију, она је стајала у једноме склонитоме куту, иза великога стуба. Један сноп косих зракова, који је продирао кроз горњи прозор, разредио је нешто мало таму која у том делу цркве влада, те се њена фигура јасно оцртавала. [262] На њеноме мраморноме лицу није било израза, па ипак се мени у томе тренутку, кад сам јој срео поглед, учинило да она тронуто участвује у нашем болу и да га чак присваја. Климно сам благодарно главом пролазећи крај ње.

Приштинска црква узноси се на једноме пропланку уз који се пузају и куће приштинске а под којим се простире равни део вароши. Око цркве је гробље са којега се догледа далеко широм Косова. Међ гробовима су и многи гробови оних војника који су 1912 године сишли на Косово и, залажући младе животе своје, васкрсли слободу тамо где је она пре пет векова тужно сахрањена. Међу тим гробовима изабрао сам један који ћемо прелити и на коме ћемо упалити свећу. И тамо у селу, крај Мораве, где лежи гроб мога јединца, има родитеља који су погубили децу далеко од села, далеко од родитељске куће. Кад они тамо зађу по гробљишту да помену своје дете и не нађу му гроба, сетиће се да у њиховом селу има један гроб који родитељска суза није оквасила и припалиће му свећицу и помолиће се на том гробу за покој душе својега детета.

Док смо ми преливали гроб непознатога војника и госпа у црнини изашла је из цркве, носећи у руци читав снопић свећица. Она је зашла од гроба до гроба, где год српски војник лежи, припаљујући свећице и целивајући са пуно искренога бола мале војничке крстаче. [263] Изгледала ми је у томе тренутку као госпа из народних песама која обилази гробове по разбојишту славе и посматрао сам је дуго и дуго.

Када је завршила, те се широм гробља залелујаше пламичци као попадале звездице, она се наслони на ограду једнога гроба и поглед јој поче блудити тамо, преко Косова, тамо доле ка Шару, где се од јутрос опет воде крваве борбе и одакле се потмула грмљавина топова јасно чује са овога пропланка на коме влада тишина која припада гробљу.

А тамо под Шаром и Карадагом на фронту Гилане—Качаник, као да се крхало нешто. Потмула грмљавина и тутањ, у колико је допирао до нас, изгледао је час као кркљање самртника а час као крхање крова који ће се срушити и пасти на главе становника куће. Само, да л се то тек сад крха кров или ово већ пуцају темељи и љуљају се стубови на којима се држала зграда?

А крхало се одиста и пуцали су темељи и љуљали су се већ последњи стубови! Први глас који сам чуо кад сам слегао доле у приштинску чаршију био је, да је Врховна Команда већ прелетела Косово и отишла пут Призрена.

Кад се једном откинула од Крагујевца, Врховна Команда није се скрасила нигде дуже времена. Покушавала је да се устави у Крушевцу, Краљеву, на Рашкој, у Митровици, па кад је и ову морала напустити, пустила се низ Косово и сишла у последњи део слободне Србије.

Гомилице света, на тесноме простору пред начелством, које су до сада тумачиле сваки долазак обичних кола и аутомобила; којима је била довољна и најобичнија ситна појава па да из ње испредају дуге и стоструке комбинације, онемиле су од изненађења и бриге на глас да је Врховна Команда већ напустила Косово. Стоје сабране и даље и ћуте забринуто. Људи се питају међу собом погледима, али нико већ нема храбрости да ма како тумачи ствар, јер је сваком јасно да су сва тумачења излишна, да глас о повлачењу Врховне Команде у Призрен сам собом тумачи и каже све.

— Па добро, је л’ то ко видо својим очима, или је то само онако, глас? — пита у једној гомилици војни лекар, навикнут да поуздано сазна сваку појаву пре но што утврди стање болести.

— Ко је могао видети? — одговара задригли кафеџија који је пре годину дана у ово доба јавно обећао да цео свој подрум да као напојницу кад падне Сарајево. — Они су из Митровице друмом у Липљан а тај друм не пролази овуда кроз варош.

— Аутомобилима?

— Јесте!

— Ама, људи, — узе доктор да умирује узнемирене — немојте тако! Ја не верујем да је Врховна Команда напустила Косово док је Влада још на Рашкој а Краљ у Прокупљу. То никако не верујем.

— Па ти не веруј, ја ти кажем шта сам чуо! — додаје један суви и болешљиви господин, изгледа више препао но сви остали а који је ту вест и просуо кроз варош.

— Знаш, кад Врховна Команда оде у Призрен, сат и по од границе, онда је то последња реч о ситуацији! — умирује опет доктор.

— Па последња, дабоме! — упада пргаво болесни господин.

— Отићи ћу баш у дивизију да се распитам! — вели доктор — Ја некако још не верујем.

— Отиди бога ти! Отишао је и господин Јанковић у начелство. Ајде, сачекаћемо вас!

И док се господин Јанковић бавио у начелству а доктор у дивизији глас о проласку Врховне Команде прелетао је дуж главне улице од ћепенка до ћепенка, од дућана до дућана и од кафане до кафане. Па и даље још: зашао је кроз све махале, кроз све уличице и сокачиће, ушао је на све капије и капиџике и уједан пут се крете свет са дењчићима и бошчама у руци и са товарима на леђима и све се то сручи на тесни простор пред начелством да, приправно за бегство, са стварима крај себе, дрежди ту и чека потврду вести. Те гомилице почеше да расту прибирајући се са разних страна и већ за један сат, то је био читав логор очајних. Ту су били људи који су раније избегавали из Београда, из Ниша, из Скопља, па знају колика је то невоља ако се човек за времена не уклони; ту су биле [266] жене које нису знале где су им мужеви, те немају кога ни да их поведе ни да их усаветује. Ту су биле мајке које немају начина ни себе да умире а треба децу своју да утеше и охрабре. Све то спустило ствари крај зида од ограде начелства, савило се крај ствари својих и брижно пита: шта је, и хоће из очију да прочита одговор и савет.

Поједине породице, које су се већ до Приштине напатиле и не питају и не чекају одговора: нису раде да истину сазнаду сувише доцкан; не верују више ни у чији савет и крећу.

Један велики војни аутомобил који довлачи са станице од некуд евакуисан материјал, враћа се празан на станицу и прима породице да их донде одведе. Тамо ће возом до Феризовића а оданде како Бог да. И у том се аутомобилу, кад год ће понова поћи на станицу, већ гуше жене и деца међ дењковима, бошчама и куферима.

И та галама, врисак, молбе, преклињање, гурање, тискање, праштање оних који одлазе, све то надвишава гласове топова који су се јутрос рано, док се није ова светина слегла, чули јасно и одавде из чаршије.

А док је овде, на овоме крају Приштине завладала паника и пометња, на другоме су се сасвим мирно вршили трговачки послови. Изнад вароши, тамо где лабски друм слази у њу, развио се вашар богатији но што су за време Краља Милутина били приштински сајмови, на које су се слегали Дубровчани и Венедичани [267] и трговци с далеких источних страна. Продавао се крушевачки плен.

По влажној трави са једне и друге стране друма, место вашарских черги и шатри, разастрли су војници своје шињеле и шаторска крила и по њима сложили еспап који им је за продају. Свет гамиже измеђ ових импровизираних дућана а највише Турци мештани, који ће остати да сачекају непријатеља. Они су испунили друм и иду од једног до другог дућана и пазаре. Ту су погађања, ту цењкања, јер се купује на мање и на више. И чега ти ту нема на оним шињелима и шаторским крилима: женске ципеле, шећер, рубље, рукавице, чоколаде, пудер, чарапе, подвезице, кафа, четке, ћебад, огледала па чак и корсети. Поједини артикли и држе се још на цени али други иду у бесцење. Женски корзети продавали су се најпре по 0.40 динара — затим по 0.20 динара комад; женске рукавице на шест дугмета један динар; вунено рубље и мушке чарапе су одмах плануле али женске су се држале на цени, јер су их Турци много куповали. Појединим стварима је чак и расла цена; тако на пример јегерке су продаване у први мах по динар, затим по динар и по и најзад по два динара комад. Чоколада, кафа и шећер имали су сталну и пристојну цену.

Један мој пријатељ који је и сам пошао да на томе пазару купи штогод топло за под кошуљу, вели како је осећао тешку срамоту на души и вратио се а није хтео ништа да узме. [268] Зауставио се, вели, пред једним шињелом на коме је лежала гомила женских корзета, подвезица, дугмад за кошуље, рукавице, огледалца и неколико кутија пудера.

— Тако ти Бога, војниче — рекох, вели, ја продавцу — продај то и узми паре ал немој никоме казивати да су то ствари из официрске задруге.

— А што? — буни се војник. — Нисмо их пљачкали па да ме је срамота; нисмо разбијали и отимали. Непријатељ улази у варош а наши викнуше: носи, боље ти него непријатељ. Па понео и ја. А не знам шта би да нисам понео кад морам ево четири динара да платим хлеб.

— Ама јесте, тако је! — вели му мој пријатељ. — Не замерам ја теби, но те молим не казуј Турцима да су то ствари из официрске задруге. Смејаће нам се кад виде женске ципеле, рукавице, пудер и корзете.

— Нисам их ја набављао за официрску задругу! — учини војник, слеже раменима, чучну крај свога шињела и настави посао.

Дотле, овамо доле, изашао је из начелства господин Јанковић, онај господин Јанковић који је пре једнога сата ушао да се распита је ли истинит глас о проласку Врховне Команде. Изашао је блед и узбуђен и гомилица која га је нестрпљиво очекивала, опколи га очас.

— Евакуише се! — прошапта он у одговор на педесет питања која су се ускрстила са свих страна.

— Ко? — пита радознало гомила.

— Начелство. Каса је већ затворена и спакована.

— А дивизија?

— И они кују сандуке.

— А је ли истина за Врховну Команду?

— Отишла је за Призрен!

— А Влада?

— Стигла у Митровицу.

— А како је на фронту?

— То не знам. Начелник још није добио телефонску везу са Гиланом и Феризовићем, сад је баш тражи.

Гомила пође да се растура. После ових гласова свако је већ у себи донео одлуку и пошао је кући да се са својима посаветује о кретању. Зађоше људи у махале и забачене уличице да покушају наћи кола, коње, волове или ма шта чиме би се могли користити, јер железница до Феризовића није могла бити од велике користи, кад се зна да је у Феризовићу још много теже збринути подвозна средства за даље путовање.

Два и три ближа пријатеља, који су из очију господин Јанковићевих прочитали да он ипак није све казао, остали су и даље крај њега и повукли се заједно ту у близини у једно дућанче, које је раније служило као адвокатска канцеларија а сада као свратилиште, врста клуба забринутих избеглица који су се ту свако јутро скупљали да један од другога чују [270] вести, да се разговоре, да се утеше. Ушавши, господин је Јанковић затворио за собом врата која су иначе од јутра до вечера стајала широм отворена, те се улазило и излазило као у кафану.

— Шта је? — питају шапатом пријатељи.

— Телефон са Гиланом пресечен и власти напустиле варош.

— То значи?

— И Качаник пао?

— Који Качаник?

— Заузели су и железничку станицу.

— А?!! А команда трупа још је у Феризовићу?

— Не, повукла се већ у Липљан.

— Па то данас сутра може још да нам буде пресечен и пут за Призрен?

— Треба што пре кретати.

— Неки од јутрос пођоше натраг у Куршумлију.

— Вратиће се! — вели господин Јанковић.

— Зашто?

— Немци су већ у Јанковој Клисури а, канда је и Прокупље пало. Тако се бар шапће.

— Па то се кљеште стежу са свих страна?

— Са свих страна!

— И не треба ни часа часити?

— Ко може одмах, сутра најдаље, преко сутра ће бити доцкан.

Отворисмо врата и пођосмо свак на своју страну и не праштајући се и ако смо били уверени да се више нећемо састајати.

И ако не знајући све детаље о ситуацији, светина је напоље имала јасно осећање о опасности. Улицу је већ закрчио дуги низ воловских кола која су евакуисала болницу. Пред начелством су се товарили сандуци на многобројна воловска кола. Народ са товаром на леђима извирао је из разних улица, уличица и капија. Испунише се и закрчише се улице, затворише се дућани и кафане, измешаше се кола, људи, стока и настаде општи покрет и тумарање, тискање и гурање кроз тесне приштинске улице.

У том још прође кроз гомилу шапатом од уста до уста:

— Стигао Краљ! Стигао Краљ!

Свет се још више узневери и помете. Од куд Краљ сад и шта ће овде у Приштину? Зашто није са Врховном Командом отишао у Призрен, или са Владом остао у Митровици? Да ли то нешто нарочито значи, што је Краљ у овако једном критичном моменту, стигао у Приштину? Гомила из сваке појаве на свој начин извлачи конзеквенце и тумачења, везујући их увек за своју бригу, за оно на шта је у овоме тренутку најпрече мислити, за себе. Сви су знали, то је већ са ранијих фронтова допрло било, да је Стари Краљ упоран био, да није одступао и није хтео да се повлачи до у крајњој нужди, кад су га просто натерали. И долазак Краљев у Приштину протумачила је гомила као крајњу нужду, као последњи [272] час; те место да их охрабри, та их је вест још више застрашила. И сад већ ништа више није могло вратити веру у светину те река, која је била набујала и надрла, проби и последње бране. Погубише храброст и најупорније оптимисте, попустише и они који су до мало час веровали званичним извештајима, те крену набујала река народа и поче се ваљати, тискати, обарати и ломити све пред собом.

Покушах још једном да се приберем, покушах још једном да се отргнем од утицаја масе, која повуче човека за собом као речна матица лаки чамац и не да му да плови својим правцем; покушах још једном да заварам сам себе. И, као год оно у Скопљу, пре но што ћу га напустити, тако и овде, одох до начелника и, као год онај тамо, тако и овај, рече ми кратко и одлучно:

— Крећи! Крећи што пре!

Мало доцније, кад је подне добро превалило, почела је да промиче оштра и студена киша. Небо се од једном навуче и замрачи дан, ветар окрете у помамну олују и затресе кровове на кућама; поче ломити голе гране са дрвећа и завитла снег и кишу у ковитлац.

Ваљало је кренути, напустити кров и ући у ту мећаву, у олујину, у снег, у кишу, ући у загрљај једнога беснога часа природиног и предати му се на милост и немилост. Било их је који су се решили, опремили и кренули а кад су изашли из куће, преплашили се од [273] ове страховите непогоде која их чека у пољу. Застали су на праг кућни да се определе, да изберу измеђ беса природиног и беса непријатељевог. Природа је била тога часа тако узбуђена, тако узрујана, да је представљала већу опасност од непријатеља којега још не познајемо. И они су се вратили у кућу и остали да сачекају непријатеља.

Ми смо кренули, кренули смо у онај вртлог кише и снега, у страховиту мећаву, у бесну олујину која је помамно витлала тога часа Косовом; ушли смо у загрљај једнога беснога часа природиног и предали му се на милост и немилост.

И мећава нас загрли, обави нас својом студеном руком и поче нас носити. Поче нас засипавати и претрпавати и више ни корака не можеш учинити по својој вољи, нити ићи за својим очима. Иде се жмурећки, насумце, пада се, посрће се, враћа се одакле си пошао и опет полази. Не знаш куда, нити видиш пута ни предмете који су пред тобом, не видиш ни друга који је крај тебе. Чујеш само око себе како нешто тутњи, бучи, цичи и брекће и осећаш како те нешто засипа, једнако засипа.

Је ли то лавина која се слила са усијаних планина те ваља долином и плави, ждере, сагорева, уништава и уништено засипа и затрпава? Је ли допрла до нас, јесмо ли већ под лавином?...

XIII
Стари краљ

— Стигао Краљ, стигао Краљ! — прође од уста до уста шапат, од једне гомилице избеглица до друге, од једнога ћепенка до другога, од прага до прага и од куће до куће. Пође шапат најпре отуд, из чаршије, где пред начелством сабране гомилице избеглица дрежде од ране зоре па до мрклога мрака, па се као бујан поток разли кроз све улице и све уличице приштинске, све до последње уџерице на врху гиланскога друма.

Али то није био онај усклик радости, којим су ослобођени приштевци пре три године, када је Краљ ослободилац први пут слазио у Приштину, раздрагана лица узвикивали један другоме: „Стигао Краљ!“ Тада су на цркви приштинској звучно звонила звона, те им се јек целим Косовом проносио; куће су биле искићене тробојним заставама, народ се збирао у гомиле, уздигнуте главе, ведар, весео, свечано одевен а озго, са газиместанске узвишице, грували су топови поздрављајући долазак првога српскога Краља у Милутинову престоницу, после пет стотина и толико година.

Данас, на цркви звоне звона наопако, место тробојница припремају се у потаји беле заставе да се њима оките куће приштинске а народ, окупио се у гомиле, као и пре оно, али сад оборене главе, поцепан, измучен и умрљан блатом. И данас при доласку Краљеву грувају топови али отуд са Качаника и Гилана, одакле непријатељ слази да још једном окрвави Косово.

Уморан годинама и болешћу, сломљен бригом и теретом четворогодишњега рата, седамдесетогодишњи старац предао је сину бригу управљања Отаџбином али је сву љубав за њу задржао и даље себи. Носећи ту љубав са собом, он се за време операција на северу повукао у један кутић Отаџбине, где је никла традиција о Карађорђу, где је она читав један век одгајана, где је он обновио подижући јој скупоцен храм, пантеон династије чији оснивалац почиње народну револуцију а трећи у колену прима на себе големи подвиг оснивања заједничке државе свих јужних словена. Ту, у скромној свештеничкој кућици крај Опленачке цркве; ту, крај гробова свога оца и свога деде, стари је Краљ проводио брижне дане, пратећи будном пажњом ток, сваку промену и покрет, сваки успех и неуспех на фронтовима, молећи се крај гробова Богу да заштити његов мученички народ, који се бори за слободу своју и за човечанску правду.

Из тих тихих молитава, једнога дана, тргла је старога Краља потмула грмљавина, која је [276] долазила са севера, отуда где је Космај већ увио главу облацима од барутнога дима. А када се та грмљавина почела оглашавати и отуда од Младеновца, околина Краљева, која је дотле тешећи га покушавала увек ублажавати утисак тежине ситуације, морала је најзад прићи му и скрушено, речју која дрхће у грлу, рећи:

— Време је, Господару!

— Чему време? — сену Краљев поглед под седим обрвама, као кад засјакти жеравица под белим пухором.

— Топола није више безбедна!

Краљ као да пречу или не хтеде чути ове речи, наже се понова над картом разастртом по столу и држећи у левој руци, која је дрхтала, билетен Врховне Команде, настави да прати линију која је бележила положаје наших трупа на Моравском правцу. По тој линији, наши су држали Водице, североисточно од Бољевца, затим Мало Црнуће, Врановац, Липар, Дивљачко Брдо и Врбовац, а то значи, да су били већ пребачени на десну обалу Раље. Краљ је знао да се на томе фронту борило четрдесет и четири наша према осамдесет и једном немачком батаљону, као што је знао да и Топола није више безбедна.

— Непријатељ је близу и напредује, Господару!

— Онда, идите што пре, децо! — одговори Краљ и диже главу.

Сви се збунише и почеше размењивати погледе. Да ли Краљ још не увиђа или неће да увиди озбиљност ситуације; да ли се можда тамо у души његовој не крије каква заостала нада, или вара себе вером, коју он никад није губио и која га је и на Руднику 1914 године тако сјајно послужила? Сви су они, који се тога часа налажаху око Краља и без споразумевања међу собом, осетили дужност да не дозволе старцу, да једној сумњивој вери стави на милост и немилост судбину носиоца круне и углед Краљевине и, ађутант Тодоровић одважи се да ту задаћу прими на себе.

Он приђе корак ближе Краљу.

— Господару! Нити ми можемо поћи без Краља, нити примити на себе одговорност пред народом и пред историјом ако дозволимо да један Краљ буде заробљен.

— Зашто заробљен? — прекиде га Краљ.

— Зато што непријатељ нагло напредује моравском долином а и озго са Сопота, а ми овде све до Багрдана немамо могућности да му дамо отпора. А заробљење једнога Краља учинило би да у војсци, која треба да задржи непријатеља, клоне дух и више него то, то би заробљење значило капитулацију.

Краљ обрати пажњу на ове речи те то даде ађутанту још више маха и настави:

— Ви, Величанство, извесно не мислите на капитулацију у моменту кад се Ваша војска, и поред овако силне навале, тако одлично бори [278] и има у себи још моралне снаге да издржи до доласка савезничке помоћи.

Краљ понова погледа свога ађутанта, али тај поглед ни мало није казивао да је он убеђен његовим разлозима. На против, после подужега ћутања он одлучно, готово тврдоглаво, рече:

— Ја нећу капитулирати... ја нећу бити заробљен!

— Онда Вас преклињем, Величанство, одлучите се да кренемо што пре! — завапи ађутант.

— Ја остајем овде! — додаде Краљ још одлучније.

Сви се преплашено погледаше, не могући да разуму старца. И ађутант и сви остали из околине Краљеве покушаше још једном да га убеде, износећи свако од њих нове разлоге, али он остаде при своме и на крају додаде:

— Оставите ме крај гроба мога оца и деда, да умрем овде пред црквеним вратима. Кад непријатељ стигне нека затече пусту земљу и леш једнога старога Краља!

Краљ то није рекао као фразу, он је ове речи исказао тоном, којим се изговара одлука. Његова околина, која га познаје, знала је врло добро, да се после тих речи не може више говорити с њим о тој ствари и сви забринуто одступише. Ађутант одмах пође телефону и затражи хитну везу са Врховном Командом у Крагујевцу, молећи да се саопшти Престолонаследнику [279] Краљева намера. Изменише се и телефонски разговори измеђ Ниша и Крагујевца и најзад Престолонаследник, да би га сломио да напусти Тополу, изјави жељу да Стари Краљ дође у Крагујевац.

— Па добро, куда ћемо? — пита он ађутанта кад је, притиснут разлозима и наваљивањима са свих страна, дао најзад пристанак да напусти Тополу.

— Ако је по вољи у Ниш, Величанство, тамо је Краљевска Влада.

— Нећу тамо, водите ме војсци!

— Његово Височанство Престолонаследник телефонира из Крагујевца да би желео тамо да дођете, тамо је Врховна Команда.

— Добро, ићи ћемо у Крагујевац!

У Крагујевцу, чим се најпре видео са сином наследником, пошао је одмах да посети тада већ болеснога војводу Путника а одатле отишао је право у Врховну Команду да се обавести о целокупној ситуацији на фронтовима. Ту је сазнао да ни величанствено пожртвовање српске војске ни њени надчовечански напори, нису кадри више зауставити бујицу, која је већ преплавила северни део Србије; ту је сазнао још и горку истину да се ни Крагујевац не може одржати. Чете су непријатељске у своме надирању нарочито журиле да освоје стару престоницу, седиште Врховне Команде, и непријатељски су аероплани већ учестали ватром, коју су сипали на Крагујевац. Врховна [280] се Команда осећала необезбеђена од изненађења те је већ била приправна да напусти ову варош.

Краљ је сам затражио да га поведу у Ниш, како би се нашао у близини источнога фронта. А чим је стигао тамо, захтевао је да пође на фронт. Морало му се учинити и кренуо је одах пут Књажевца, где су се водиле борбе. Али није стигао донде. Кад се попео на Тресибабу видео је са ње већ Бугаре у Књажевцу и борбе, које су се у самој вароши водиле. Вратио се са једним болом више и сутра дан је одмах похитао Врањи, јер је чуо да је она у опасности. Стигао је аутомобилом до Владичинога Хана, узјахао је одатле коња и пошао преко положаја ка Врањи. Али, Врања је већ била пала и непријатељ је надирао ка Лесковцу, који је још био окићен заставама у част доласка савезника. Вратио се и одатле са једним болом више и сад је већ сломљен дозволио да га одведу у Рибарску Бању, где ће у миру моћи да преболе нова разочарења.

Али, он већ нигде више није могао наћи мира, он га није хтео; он је још увек веровао да може помоћи и трчао је са бојишта на бојиште, где год је чуо да има борбе и да има опасности. Није се у Рибарској Бањи одморио ни дан два а сазна да је једна колона Аустро-Немаца изманевровала багрдански теснац и иде од Пожаревца правцем на Ћуприју. Одмах је напустио бању и, преко Ћуприје и Јагодине, [281] отишао на Багрдан. У борбама пред Ћупријом и Јагодином био је једнако на положајима а ноћивао је у вагонима на ћупријској станици, коју су засипали непријатељи бомбама са аероплана. Најзад, морао се повући у Параћин а одатле у Крушевац.

Слика коју је тада Крушевац представљао брисала је из душе Краљеве и последње остатке вере. Ту се сручила готово цела Србија и ту је први пут запазио на лицима брижних грађана да су ови већ изгубили веру у државу и њену моћ. Ту су се јавили и први знаци расула и безвлашћа. И као кад испод велике грађевине ишчупаш из темеља основни камен, што се ова заљуља и хоће да падне, тако је и отаџбина наша — то се у Крушевцу већ јасно видело — изгубила основни камен у темељу — веру грађана у државу и њену моћ — заљуљала се, посрнула и свако је већ са страхом у души очекивао тренутак да се сурва и претрпа собом све што је под њом.

— Нећу овде да останем, нећу — узвикивао је Краљ — овде су сви преплашени. Водите ме војсци, тамо ми је лакше, тамо још верују!

И морало се кренути. Пошло се оним другим и мучним путем кроз Јанкову Клисуру, којим се избија тамо на Преполац. Друм је тај загушио избеглицама и Краљ је, пролазећи кроз њихове редове, саучествовао у болу својих бедних грађана, који су напустили домове и имања и кренули у планине. Краљу [282] је немило и тешко било што се он вози на аутомобилу, а народ гази дубока блата; како би он волео, кад би их могао све повести, кад би могао свима помоћи. Њему је чак причинило задовољство, кад се аутомобил, који га је возио, заглибио у блато и услед напора да се извуче, мотор му онеспособио. Он је одмах пристао да иде пешке.

— Ићи ћемо; кад могу жене и деца, могу и ја!

Али је старац прецењивао своју снагу подајући се вољи. Није могао поћи за народом, заклецала су му колена, и загушио га тешки, старачки кашаљ. Настала је брига како ће даље, али је та брига мало трајала.

— Могли би, Величанство, на она кола!

Друмом је пролазила гомила војничких кола, муниционих, санитетских и профијантских, која су наши вочићи са напором извлачили из дубоких пролока искваренога друма. Ађутант заустави једне муниционе каре, које су вукли четири мала и мршава вола. Крај вочића су ишли трећепозивци са одељаним гранама, којима су опомињали вочиће када би ови уморни застали или ударили у страну.

— Војници! — рече ађутант трећепозивцима — Зауставите мало, чекајте да повезете свога Краља.

— Краља?! — учинише они престрављено и дохватише невојнички да скину шајкачу гледајући уморена старца, који је крај друма повијен стајао ослањајући се на једну батину.

— Јесте, јесте, Краља! — одговорио им је крунисани старац, као да би хтео овим добрим људима да потврди речи ађутантове.

— Биће ти незгодно, Господару, тврдо је на кари! — узе да се извињава вођа волова.

— Је л теби незгодно, је л теби тврдо кад седнеш на каре? — пита Краљ.

— Ја, друго, ја, ја...

— Што друго, исто је. Кад можеш ти, могу и ја. Оди, помози ми да се попнем!

— Чекај да подметнем што! — рече трећепозивац и скиде ћебе којим се био обавио, сави га два три пут и положи на даску, на којој ће Краљ сести.

Ађутант на својим снажним плећима сам изнесе Краља на кару и водци кренуше вочиће, те кара с Краљем уђе у масу, која је прекрилила друм. Стари војници би познали свога Краља и склањали би се с друма, а маса младих регрута, који су носили муницију из Крушевца, ишла је крај његове каре и не знајући ко је.

— Како, децо, можете ли? — пита их Краљ с кола.

— Можемо, чича, можемо! — одговарају регрути, чија се младост још није уморила и клонула.

А она два трећепозивца, што воде вочиће, исправили се чисто и иду крај каре некако друкче, војнички, испрсавајући се и као да би гомили, крај које пролазе, хтели рећи: „Виш ти шта нам Бог даде у овој невољи, да ми [284] чувамо и носимо Краља!“ Они инстиктивно осећају да им је судбина доделила замашно учешће у догађају, који ће доцније бити најизразитија слика српске трагедије и инспирисати највеће духове овога света да јој своје перо и своје кичице посвете.

Они себе чак сматрају као сапутнике Краљеве па се и брину о њему, те ће где кад успут нежно, рођачки:

— Је л можеш да седиш, Господару?

Или ће га опоменути:

— Пази, Господару, овде изривен друм!

Они се чак јављају и онима крај којих пролазе, а који скидају капу Краљу а према стоци коју терају, нарочито су нежни:

— Ајде, воко, ајде! Потегли мало да изнесемо овде узбрдо. Ајде, благо мени!

— Слаб ти тај левак — вели му Краљ.

— Шта ћеш, Господару, пати и он као што сви патимо.

Пут је дуг, заморан, не иде се него мили. Пешаци још и измичу а ред кола се сваки час уставља, стоји дуго у месту, јер је чело колоне застало, па, опет креће. На једном таком месту, где су се уставиле каре, појави се ратни сликар са фотографским апаратом и упери овај на Краља.

Краљ се боно насмеши и призва ближе себи ађутанта:

— Сећаш ли се — вели му — оне Наполеонове слике при повратку из Москве?

— Сећам се, Величанство!

— Е, ето сад историји још једна таква слика! — додаде Краљ показујући на сликара који је свој посао завршио.

Кад каре стигоше у Блаце наиђе нова невоља. Појави се командир, под чијом је командом колона којој припадају ове каре, и саопшти да он има наредбу да се са својом колоном заустави ту, у Блацу, те да каре које возе Краља не могу даље ићи. Саопштавајући то, командир је, разуме се, очекивао да ће Краљ наредити да каре пођу даље, чиме би он био оправдан. Али Краљ не употреби своју Краљевску власт, јер стари војник не хтеде да се прекрши наредба. Он сиђе с каре додајући:

— Е кад је наредба, мора се слушати!

И наставља даље пут пешке, сад већ и сам убеђен да неће моћи издржати. Ађутант се забрину и поче да осматра лево и десно, хоће ли наћи кога, ко би повезао Краља. И наиђоше једне бедне таљиге код којих се није знало шта је бедније да ли кола, да ли коњи или кочијаш. Кола су, види се, била кадгод боља кола, али сад би само могла служити за изношење ђубрета, коњи су представљали животињске скелете преко којих је разапета кожа, амови на њима крпе и узице а кочијаш јадан и подрпан сиромашак. Та су кола одвезла српскога Краља у Немањину Белу Цркву, данашњу Куршумлију.

Из Куршумлије опет није хтео даље. Ту је разабрао да се у правцу Ниш-Прокупље воде борбе и захтевао је опет да га тамо воде. И није се имало где, одвели су га у Прокупље одакле је изашао на фронт Друге Армије, Степе Степановића, да види Лесковац како пада. Ту је, на положајима, пробавио цео дан и, тек када се већ чула грмљавина на Мраморским положајима код Ниша, напустио је Прокупље само неколико сати пре но што ће непријатељ у њ ући.

Затим се из Куршумлије спустио преко Преполца и стигао у Приштину.

Одсео је у доњем Делу вароши, тамо где слази вучитрнски пут, у кући где је некада био српски консулат те се на њој пуне двадесет и две године вила српска тробојка још пре ослобођења Приштине од Турака. Са горњега спрата те куће, из собе у којој је Краљ одсео, догледа се преко кровова ниских турских кућица које јој суседују, тамо где се простире Широко Поље и даље још где Шар и Карадаг, као две џиновске мишице, обухватају у своје наручје тужно Косово. И ако његове старачке очи нису биле кадре догледати оно што је он желео да види, он је ипак дуго и дуго забринуто стајао на прозору и упињао поглед тражећи да види бар онај дим који је пао већ на воде Моравине и на воде Ситничине.

— Тамо се решава судбина мога јаднога народа! — шаптао би боно Краљ и одвајао [287] би се од прозора не могући да догледа место где се тај велики и кобан чин догађа.

То није био више онај Краљ, који је још пре годину дана, када је требало повести одлучну борбу и отерати непријатеља из земље, могао сићи у војничке ровове и собом прихватити пушку; то није био више онај Краљ од прошле године, чија је појава у војсци на беломе коњу, оваплоћавала у народноме веровању онога „човека из народа“ који ће, по једноме пророчанству, сузбити поплаву непријатељеву и спасти Србију. То је сад већ био сломљен, изнемогао старац, без вере у добру судбину свога народа. Када би се одвојио од прозора, са којега је узалуд покушавао да догледа бојиште, завалио би се у столицу, оборио би главу на груди и тешко замислио. Тада би у кући завладао дубок мир и тишина, јер нико није хтео ни шумом да узнемири сломљенога Краља; нико од оних, који су појмили величину болова који у овоме часу раздиру душу једнога несретнога Краља. Али дечица домаћинова, која то још нису умела осећати, чувши да се под њиховим кровом налази један Краљ, пореметила су свечану тишину и ударила у грчевит плач:

— Хоћемо да видимо Краља!

До старца су допрле те речи дечје и он се тргао из својих болова, дигао се и отворио сам врата:

— Пустите децу к мени! — рекао је и позвао малишане.

Његовоме бледоме, светитељском лицу; његовоме бономе, уморноме погледу и његовоме старачкоме, тихом и благом гласу, одиста је приликовало да у том часу рече богочовекове речи: „Пустите децу к мени“

Узео их је на колено, помиловао их по косици и тешке две сузе завртеле су му се у очима. Да ли је у томе часу осетио да је то, што је сад на његовим коленима, оно поколење на које ће пасти сва тежина зле судбине или сви благодати добре судбине ових догађаја који се сад дешавају; или је осетио да је то оно поколење, које ће донети суд о томе да ли је ово епска легенда, што се сад дешава или је злочин, тежак и крвав злочин?

У Краљевим се очима појавише сузе а у грлу задрхта реч:

— Гледајте ме, децо, добро ме гледајте! Последњи пут видите свога Краља!

Сузе у очима старчевим помутиле су дечју радост да виде изближе Краља. Сретно детињство мисли да Краљ никад не плаче, да је Краљ увек срећан. Разочарана дечица запиташе га:

— А куда ћеш ти?

— Ја? Тамо... где су отишли толики моји војници...

Сцена је била врло потресна, сви старији и сама домаћица, мајка дечја, немо су је пратили и кријући једно од другога погледе, које је мутила суза у свачијем оку.

— А ми онда нећемо имати Краља? — наставише деца слатким језиком наивности да задиру дубоко у рану која је жегла Краљеву душу.

— Имаћете, имаћете! — прихвати Краљ — Имаћете младога Краља који ће да вас воле и кога ћете и ви волети.

— Па где је он? — настављају деца.

— Тамо, ено видиш, тамо далеко, иза оних планина, тамо где се људи туку пушкама и топовима, тамо је он са својим војницима.

Деца ућуташе, ућута и Краљ. Настаде тишина коју најзад прекиде домаћица позивајући децу к себи. Краљ их није више задржавао, деца су се с мајком тихо и нечујно извукла и, кад се осети само са својима, Краљ им се окрете:

— Оставите ме, хоћу да сам сам!

Сви га напустише и пређоше у друге одаје где су водили тихе и дуге разговоре. Краљ је неколико сати пробавио сам у соби, нити је за то време кога звао к себи, нити га је ко год узнемиравао. Да ли је то био одмор, који је Краљ хтео себи или се одао новим размишљањима после боног сусрета с децом што га је било необично потресло? Ађутант је два три пут прилазио на прстима вратима од собе Краљеве и наслањао уво да чује што; али је у соби била мртва тишина и није хтео узнемиравати га.

До Краља нису допирали да га узнемире они крици, надвикивања и жагор гомиле бегунаца, [290] која је савијала из чаршије у једну ранију бочну улицу и тискала се да избије на друм који води ка Липљану. Њу ће он срести кад буде и сам кренуо, тамо на пољима косовским, расуту, уморену страхом и погрбљену под теретом бриге, како гази полако кроз Косовске мочари. Проћи ће он кроз тај тужни шпалир избеглога народа, поздрављен саучешћем које ће и он тако дубоко осећати према својима несретним поданицима. Сретао их је и до сада, на путу до Приштине, здравио се и до сада са њима, али је до сада и сам веровао у нешто, па је покушавао том својом вером да утеши и друге. Како ће сада кад више ни Он не верује?

Да ли се Он можда, усамљен у својој одаји, не бави тим мислима или се преда њ’ појавила она авет, Усуд, која се све јасније помаља из мрачнога облака што је пао над Србијом и покрио наша поља и наше горе густом маглом, чија се фигура све јасније издваја из стоструко испреплетанога клупчета догађаја и стаје пред седога Краља, злокобно се кезећи и шапћући пискавим гласом:

— Мислио си зар избећи судбину која лежи на твоме имену?

Кад год се старац, у овим брижним данима, враћао на помисао о судбини, које се толико бојао да га не прати, њему би се старачко чело осуло хладним капљама зноја и покривао би очи руком, не би ли одагнао навалу мисли [291] које би га као раздражени рој осица спопао и мучио дуго и дуго.

— Да ли је по једна катастрофа српскога народа одиста везана за име Карађорђевића и увек у моменту кад ови понесу, на својој снази и своме имену, борбу тога народа за слободу? — шаптао је старац сам себи, залазећи мислима у прошлост када је један сјајан покрет српскога народа, неприхваћен од народа који су слободу већ умели да цене, крваво угушен једном непријатељском поплавом, као ово сад.

Њему паде на памет онај детињасти страх, који га је увек обузимао од 1913 године. То је била стогодишњица пропасти српске под Карађорђем и стари је Краљ, пун неке необјашњиве слутње, зазирао од те године као од неке црне немани. Када је у београдскоме двору примао честитања о наступању 1913 године, стари је Краљ био суморан и цела та година било је доба тешких слутња старчевих. Он је са стрепњом и забринутошћу пратио развој лондонске конференције и, када је она донела прекид преговора и нову акцију на Једрену, стари је Краљ суморно завртео главом. Није се ни тренутка противио да се према Бугарима испуни једна, ма и неуговорена али ипак савезничка дужност, када су после Куманова послате српске трупе на Једрене, али је још тада брижно занихао главом:

— Каква судбина! Срби ће се опет борити на Марици! — и са страхом се опоменуо оне [292] велике српске катастрофе на тој најкрвавијој реци из српске прошлости. И кад је та борба на Марици настављена и у 1913 години, он је са извесном зебњом пратио развој њен.

И несретни 16. јуни, када је бугарски владалац примио на себе да оружаном руком разори савез балканских народа, пао је у 1913 годину. Колико брижних ноћи и колико суморних брига почеше да море старога Краља. Он се није бојао самога рата са Бугарима, веровао је он у своју војску, као што је знао да остали балкански савезници неће поћи путем Бугара; али се бојао догађаја, слутио је да иза бугарскога злочинства мора бити нечега подло смишљенога што Бугарској даје подвига за дрскост а Србији прети злом судбином.

Бојао се тринаесте године и са детињом радошћу дочекао је букурешки мир. А кад је та година истекла, он је 1914 дочекао лака и ведра срца и не слутећи да је то година која ће донети догађаје које је прошла година, можда нехотице, промашила.

И ево тих догађаја, ево те историјске катастрофе, која је за име Карађорђево везана, ево прославе стогодишњице пропасти српскога народа и ево опет његовога вође на путу бегства.

— И они ми саветују да бегам, да се склоним. Сто година историјске неправде носи на своме имену мој дед зато да би се историја поновила, да би и његов унук тако исто напустио Отаџбину [293] у моменту њене пропасти. И они ме саветују да бегам и износе ми неодољиве разлоге. Тако су исто можда саветовали и износили му неодољиве разлоге и мога деду пре сто година а историја је прешла преко тих савета и забележила је само чин!

И, док он у такве мисли тоне и понире, Усуд, онај неодољиви и свирепи Усуд, исправља се опет испред очију старчевих, као неман полаже своју мртвачки студену а гломазну руку на његово слабо раме, које се под том тежином угиба и злобно се кезећи шапће пискавим гласом:

— Мислио си, зар, избећи судбину која лежи на твоме имену?

Савладан већ тешким мислима, Краљ се једнога тренутка стресе целим телом, осећајући да му кроз студену старачку крв проструја топла грозница. Он се узбуђено диже са свога места, приђе вратима и нагло их отвори узвикујући пригушеним гласом:

— Пуковниче!

Ађутант потече вратима и затече Краља на ногама, узбуђена и грозницом успламтелих очију. Он појми да је Краљ понова у тешкој моралној кризи и, како још није био закорачио праг да уђе у собу, окрете се за собом и погледом позва и остале из свите. Окупише се сви око Краља.

Краљ прошета један пут два пут, поклецујући коленима и не обзирући се на своју свиту. [294] Најзад, седе за сто на коме је лежала распростра ђенералштабна секција Косова Поља, загледа у њу па за тим диже главу.

— Одите овамо, одите ближе! — рече, пошто их је промерио погледом.

Сви се окупише око стола Краљевог.

— Видите — рече Краљ показујући врхом писаљке на карти — Наш се фронт сад простире ево овако, од Качаника па правцем како иде Биначка Морава, од југозапада ка североистоку... је л тако?

— Тако је, Величанство!

— Наш фронт је окренут леђима Косову — наставља Краљ — међутим Немци слазе озго, Ибром и Лабом и залазе нам с леђа, те ће мо се данас или сутра наћи измеђ две ватре. Шта треба да радимо ми?

Нико не одговори, јер Краљ то питање беше готово сам себи поставио.

— Наше лево крило треба да се повуче овамо ка Ситници, да тако постављен фронт може прихватити и бранити се како од напада Бугара тако и од напада Немаца.

— Једва се и ово одржава... — заусти ађутант да каже, али га Краљ пресече:

— Не можемо победити, али се можемо борити. Могли би развити фронт овако, видиш, са десне стране Ситнице, да затворимо Ибарски кланац, којим се слази у Пећ, Дренички, којим се слази у Ђаковицу и Црнољевски, којим се слази у Призрен. Ми би се наслонили на Чичавицу, [295] Голеш и Језерске планине, а између непријатеља и нас била би Ситница.

Краљ погледа по свима и у том тренутку засјактише му очи нарочитим сјајем. Он се диже младићском гипкошћу и узнесе главу па јасним, одлучним гласом додаде:

— На Ситници треба примити одлучну битку, нека се на њој још једном реши судбина Србије... Зар не?

Краљ поћута мало и додаде затим јасним и свечаним гласом:

— Ја ћу се лично ставити на чело моје војске и ту ћемо на Ситници сви изгинути!

Сви ућуташе под утиском ове Краљеве изјаве. Сви су били уверени у немогућност њенога извођења, сматрали су је само као израз једнога тренутка расположења Краљева, али су се дивили старчевој јачини и свежини духа, која као да се беше повратила у сломљено тело.

Краљ настави:

— Хоћу ту, на Ситници, да погинем. Живот Србијин је и мој живот; кад она умире, што ја да живим. Хоћу ту, у последњој, у одлучној борби да погинем. Немојте ме саветовати, немојте ме одговарати, немојте ме спречавати, то је моја последња и непоколебљива одлука!

Краљ је то рекао тоном, на који није желео поговора... Његово се чело у том тренутку разведрило, очи засијале живом светлошћу, глас добио неко поуздање и он се у том часу осећао задовољан, као човек који је нашао [296] солуцију, нашао срећан излаз из сплета брига, невоља и неприлика.

За време тишине, коју је ова појава изазвала, он се био поново занео, поведен мишљу да погине на Ситници. Та га је мисао морала одвести у царство снова, у царство бајака, јер на његовим се уснама појави развучени осмех задовољства, осећајући ваљда да је у том тренутку победио ону неодољиву неман, која му је стално шаптала у ухо својим пискавим гласом; „Мислио си зар избећи судбину која лежи на твоме имену?“

Погинути на Косову, где су се некада две круне у крв утопиле; пасти са својим војницима и својом крвљу обојити Ситницу, те да још једном потече мутна и крвава, изгледало је Краљу као леп историјски сан, који историја не нуди сваком владаоцу. Он је ето њен, историјин изабраник, а смрт је тако мала цена за част коју му тиме историја указује. Сме ли се он те части одрећи?

А историја је још милостивија према њему, но што то на први поглед изгледа. Понудила му је прилику да крвавим мастилом исправи у њој оно место од пре сто година, које је његовом неукаљаном имену толико неправде нанело. Он ће смрћу својом показати, да Карађорђевићи не остављају свој народ у данима очајања и невоље и да бегство првога, који је то име носио, није значило напуштање народа и народне револуције.

Занета тим мислима, Краља понова одведе поглед ка прозору, са којега се догледало широко Косово и у дну његовоме мрке масе Шара и Црне Горе. Његов се поглед нарочито заустави на блиском Ветернику, преко којега прелази пут за Грачаницу. Нов низ мисли, који га поведе тим путем, озари му лице неком благом, светитељском светлошћу и он се окрете ађутанту па рече:

— Наредите све што треба, хоћу сутра да се причестим у Грачаници!

Краљ је одлучио, он је изабрао Царство Небеско!

XIV
Кроз Косово

Када смо пре месец дана кренули из Скопља на Косово, полазили смо с уверењем да се само привремено уклањамо испред непријатеља. Сад већ крећемо са горким уверењем да нас овај друм, којим смо се упутили, води ван Отаџбине. Да ли са тежине тога осећања или са оне зле непогоде у коју смо кренули — тек први тај корак на путу бегства учинио нам се очајно тежак. Томе су се још придружиле и велике неприлике и тешкоће које је требало савладати да би се само из вароши изашло. Пет стотина метара, колико нам је требало од наше куће до изласка из вароши, одакле ћемо се затим косовским друмом упутити, путовали смо пуна два и по сата. Изгледало је као да се кроз ону гужву и сплет људи, стоке и кола, што је закрчио улице, никад пробити не може. Мицало се корак но корак, стопу по стопу. Кола, људи и стока, све натоварено и претоварено све се испреплетало, све се утисло једно у друго, све се пробија, надире гуши, крха и судара. А све то обавија густ снег и страховита мећава и онај сутон којим [299] је непогода помрачила пре времена дан. Из те гужве само чујеш надвикивања, дозивања, узвике и свађу. Као потоци за време провале облака, из бочних улица надиру све нове и нове масе људи, кола, натоварених коња и друге стоке и то све утиче у ову главну реку те мрси још више страховити сплет. Кола која су надрла из бочне улице ушла су међу кола која су ишла другим правцем и сад се не могу да окрену; двоја гломазна воловска кола утисла се међу собом точковима те нити једна могу кренути напред ни друга натраг да би се могла расплести; коњска кола испела се на тротоар, да би прошла, па најашила на клупу укопану у земљу; друга се овамо закачила арњевима за дућански капак; товарни коњ тамо пао и товар му се сручио у блато. А напред негде, тамо на ћуприји, при излазу из приштинске чаршије, загушило и не одушује.

Прође по пола сата очајнога дреждања и чекања у месту, па тек осетиш неки покрет пред собом и промислиш: Боже, помози! А већ после десет петнаест корака опет све застаје, опет се све загушује, опет настаје заморно и очајно дреждање коме нема краја.

А снег и киша засипају и ветар бесно дува те шиба лице и завејава очи, уши, груди. И бадава ти дижеш јаку на шињелу да се заштитиш, киша продире, засипа ти врат те ти влажи тело; засипа ти рукаве те ти кваси руке; бадава узносиш руку те се заклањаш, мећава ти [300] запљускује очи, засипа их, завејава их. И ма колика вика и дрека да је око тебе, снег и ветар угушују гласове, не схваћаш ни с које ти стране допиру, не чујеш, не разумеш и не видиш суседа, који виче да се склониш, не разумеш и не видиш ни онога за тобом који те преклиње да му се макнеш с пута, ни онога пред тобом који се издире да га не потискујеш.

Тек је три часа по подне а већ се смркава под оном непогодом и, кад се једва једном одушило те смо кренули и избили на друм, већ нас је недалеко од Приштине, на ветерниковој коси, ухватио први сумрак. Бојећи се непогоде у ноћи, која је на косовској ширини много страшнија и сматрајући да су најтежи део пута — излазак из вароши — пребродили, многи су остајали крај друма где су нашли мало заклона, решени да ту крај ватре проведу ноћ. На то их је определило што су ту ван вароши затекли логоре војске која сутра креће а и околност, што их ни у Липљану, маленоме селу, где се скрхала толика војска и народ, не чека другаче преноћиште до на друму.

Ми смо кретали кроз ноћ даље јер се већ и непогода утишала и овладала ведра ноћ па треба грабити.

Са Ветерника, на који смо се косом успели, бацили смо још један поглед за нама на Приштину, која је утонула у таму. Чим је с вечери непогода стала, небо се почело нагло ведрити [301] и задрхтала је звезда на њему а стегао мраз. У тој ведрини оцртава се мрачна силуета вароши у којој сад већ спава све што није имало решености још да креће и што је остало решено да се преда. Ту силуету овамо и онамо осула је по која бледа и слаба светиљка која трне као свитац у мрачној шуми. По пољу, испред Приштине, расуле се ватре у логорима војске и избеглица, као да су звезде попадале са неба а дим, који се из њих пење, разастире испод наших ногу провидан сиви облак, који лежи над целим приштинским пољем.

Друм се пред нама протеже без краја и кроз прозрачну таму догледају се у дубини масе мрких планина чији снежни врхови беласају кроз ноћ обасјани месечином. Друмом се крећу пред нама и за нама тамне, нејасне слике, као сени. Нико не збори, све ћути и само се кроз ноћну тишину чује како шкрипе воловска кола или забобоњају кочије преко какве колебљиве и трошне дрвене ћуприје. Мраз све више стеже, хладноћа просто реже а блато, које је покрило друм, после оне силне кише, замрзло се и покрило танком стакленом скрамицом те крца под кораком и остаје за тобом као ножем изрезан отисак стопале на њему. И воде, које су легле од кише, с једне и друге стране друма, замрзле те се под месечевим зрацима сјакте залеђена и снегом покривена бескрајна стаклена поља.

Кроз ведрину догледа се на све стране. Тамо далеко у дубини, с десне стране друма, опет [302] мала група светиљака и дим из којега се узносе као минарета три четири јаблана. То ваљда село у ноћи или опет каква група бегунаца, не могући од мраза да креће, застала да се огреје и окрепи за даље напоре. Лево, у долини, коју су осенчили пропланци, међу које се скрила, оцртава се тамна тачка са истуреним врхом. То је Грачаница, она знаменита косовска Грачаница пред којом су негда збор зборила господа хришћанска и која је прихватила тело Лазарево после косовске катастрофе. То је та Грачаница у којој је Краљ Петар Карађорђевић, када је изабрао царство небеско, пожелео да се причести пре но што погине.

У дебелој сенци ноћи дубоким сном спава храм божји и са њим и сва прошлост и све традиције наше, којих је он чувар и које смо залуд будили из некадањег дугог и предугог сна.

Поглед на тамну и нејасну силуету Грачанице и нехотично повлачи за собом безброј мисли које враћају човека у далеку прошлост, прошлост којој је позорница био баш овај део земље Србијине, на коме се и данас завршава један део њене историје.

Одиста је то чудна игра судбине! На једном парчету земље од неколико часова дужине и ширине, одиграва се читава историја једнога народа, која траје преко једанаест векова. Као што је оно у Светој Земљи свака стопа, сваки извор, свако смоково дрво, један део историје божјега сина и успомена на његова [303] дела и страдања, тако овде на Косову, свака стопа земље, сваки камен и свака водица, део је историје Српскога Народа. Цело то драго парче земље је један храм, пантеон, где леже погребена велика и светла дела прошлости, као и муке и страдања једнога народа. Па где је Усуд историјски и могао на другом месту доделити да се заврши ова велика трагедија коју сад преживљујемо, до на Косову?

Ево овде, крај Липљана, коме смо се ми сад упутили, била је она знаменита борба 1012 у којој краљ српски Војислав, сишав са Рашке побеђује Византинце и победом том означава правац експанзије младе и бујне српске државе. Тамо, под Митровицом, код Пантина, Немања 1169 разбија своју браћу, представнике феудалнога господарства, и ствара једноставну и снажну српску државу која слази у косовску и скопску равницу. Ту на месту којим сад одимо, развија се најславније доба српске историје — Милутиново доба. Ено, тамо у Пауновом Пољу, које догледамо с друма, лежи Сврчин, двор Милутинов, где се у XIII. и XIV. веку решавала судбина балканскога полуострва, где су доходили знаменити поклисари Истока и Запада, где се доцније и сам император Кантакузен бавио на двору српскога краља, Милутинова унука, молећи за помоћ српску. У дубини тамо, ено га Неродимље и Петрич град, где се дешава трагедија Дечанскова а ено је у долини испред Неродимља [304] и она Главица где је народ пренео и трагедију нејакога Уроша. На Косову, измеђ Приштине и Вучитрна, измеђ Лаба и Ситнице, тамо где цветају косовски божури, пропада и српско, царство, гине Лазар и Обилић и цвет српских јунака и руши се она величанствена зграда која се простирала од јадранскога до јегејскога мора и престављала снажнога наследника трулој византијској империји.

Када је 1878 године војска малене Србије, која је пошла да ослобађа поробљену браћу, сишла са Мораве у Косовску равницу и закуцала на врата Господњега храма цркве Грачанице, да се у њој помоли, широм целога српства кликнуло се: „Осана!“ и у души се српској тад пробудио нови сан који је затим хладна, немилостива и себична дипломација, дипломација насиља, разорила. И тек 1912 године, када је српска војска, сада снажнија и духом и снагом, сишла с Копаоника, на њеним се победничким заставама могадоше исписати речи: „За Косово — Куманово!“ и српска се застава залепршати на чаробним обалама охридскога и дојранскога језера, на Марковом Прилипу и Душановом Призрену, на Скадру браће Мрњавчевића и Владимировом Елбасану и на обалама нашега, сињега мора.

И данас, ето, на том истом Косову, воде се последње крваве борбе, пре но што ће још једном пропасти српска држава и српска круна утонути у крви.

Тишина, којом је ноћ обгрлила Косово, подржава те и одводи све даље у тим мислима и ти корачаш полако, тромо, корачаш путем судбине која ће једнога дана опет бити део српске прошлости, део српске историје. Из заноса те буди потмули тутањ оздо, из дубине Косовске равнице, који у први мах изгледа као далеки, врло далеки пуцањ топова; затим се звук јасније изражава и изгледа ти као блага грмљавина, која далеко негде ромори небом. Мало затим још, па озго из Горњег Косова, из дубоке таме, јављају се два жмирава светла ока, која бивају све јаснија и јаснија. И тутањ је све гласнији и сад се јавља равницом змијаста фигура воза који усамљен у равници јури из Митровице у Липљан. Из димњака му се расипа звезда репатица а златна роса пада на поља и у тренутку изчезава.

У возу су извесно бегунци из Митровице, из које се данас као и из Приштине, почело нагло бегати пут Призрена.

Друмом, пред нама, догледају се неке ватре али то још није Липљан где ћемо доцкан у ноћ стићи, то је малено косовско село Чаглавица кроз које пролази друм. Многи који су нашли ту заклона од зла времена, задржали су се и ту ће преноћити и многи међ нама, који наилазимо, придружују им се. Око села је било нешто оголелих дрва и сикира их је пообарала те големе ватре букћу по двориштима сеоским и пламен се износи изнад блатних зидова којима [306] су та дворишта ограђена. Село утонуло у дим од ватара и ноћну таму, те се куће и не виде већ само неке нејасне и тамне гомиле. Натоварена кола остала су на друму а стока уведена негде под заклоне; гомиле се бегунаца и војника сабрале, греју се и воде живе разговоре. Придолазе им нови који увраћају с друма, они им праве места крај ватре или их упућују где могу дрва набавити те ужећи себи нову ватру.

Ми настављамо даље, сад већ проређени и грабимо у ноћ. Далеко отуд, кад смо већ измакли из села, чује се јасно кроз мирну ноћ топот коња као кад тица ноћница удара крилима. Мало затим и две неразговетне а постепено све јасније тачке указују се на друму и мало затим две сенке које журе у сусрет нама. Копите њихових коња равномерно ударају о тврдо тло замрзнутога друма а њихове фигуре све више расту и све се јасније обележавају. То су два коњаника који зауставише нагло коње испред наше групе.

— Је л’ то Грачаница, те ватре тамо што се виде? — пита један од њих.

— Није, то је Чаглавица.

— А има л’ пута отуд за Грачаницу?

— Има, припитај тамо у селу!

Они ободоше коње и хитро одоше даље а ми настависмо пут нагађајући ко ли су и што ли журе овако ноћу у Грачаницу.

Тишину, која нас је стално пратила, од једном проломи врисак пред нама. Коњ, који [307] је вукао једна кола испред нас, ударио је у страну и мал није сунуо с колима у шанац. У колима је мајка с дечицом и отац, који је водио коња, притегао је снажно руком дизгине те уставио га. Приђосмо сви да видимо шта је и да помогнемо човеку. На друму је лежао мртав човек и коњ је још једнако стригао ушима и дрхтао целим телом. Заклонисмо му шакама очи, подупресмо кола, која су точковима већ одронила ивицу друма и, кад кола већ измакоше, ми се сви искуписмо око мртва човека.

Борбе се воде доста далеко одавде, довде још не допире ни пушчано тане ни топ; откуд овде мртав човек? Али то и није војник, већ Арнаутин из косовских села. Лежао је грудима по земљи како је ничке пао; једну је руку био савио под собом а другу опружио више главе и стегао грчевито песницу. Крв, која се разлила по друму из ране на слепоочњачи, још се познавала, није ју испрала ни она силна киша, што значи да је скоро, после непогоде погинуо, можда и вечерас тек. Зашто ли је погинуо и ко га је убио?

— Мени се чини, људи, као да сам чуо неко пушкарање — рече неко из гомилице која се окупила око лешине.

— Кад од прилике? — питају га.

— Не знам, с вечери.

— Је л’ пре Чаглавице или после?

— Тек смо изашли из села.

Један се саже и опипа лешину.

— Сасвим хладна. Мора имати више него један сат како Је погинуо?

— Биће рабаџије у свађи да су се побили. И данас у Приштини, дај Боже да није било каквога убиства, тамо у улици где смо загушили. Видео сам очима да су људи потезали револверима једно на друго.

— Знаш како је у оваквим приликама, човеку досади живот па га да буд зашто!

Кретосмо даље измирени мишљу да је несретник погинуо у свађи, али нисмо прошли ни педесет метара и слика се понови. С друге стране друма, половином тела у шанцу, лежао је други мртвац и, док смо се ми око њега забављали, понављајући своја отојичашња размишљања, неко од оних што су измакли не хотећи да се задржавају, узвикну „Ево га и трећи!“ Мало час наиђосмо и на четвртог.

— Ово већ не може бити због свађе, ово је...

— Ја ћу вам казати шта је ово — рећи ће онај што је код прве лешине испитивао тело и утврдио време кад се од прилике убиство могло десити. — Ово су све Арнаути из околних села; они нису изгинули пре оне мећаве већ после, јер ево локве крви на земљи нису испране. Значи изгинули су када је пао мрак пре сат и по или два. И ништа друго неће бити него су ови, чим је пала ноћ, напали на наше бегунце - ради пљачке, наши су били оружани и — ето!

Свима би јасно да је одиста тако морало бити. Онај што рече малочас да је чуо пушкарање потврди то сад понова.

— Кажем ја — вели — да сам чуо!

— Ал’ ти кажеш скоро си чуо?

— Скоро? — учини он — шта знам ја шта је скоро а шта није скоро. Нити знам ја који је сат ни који је дан а да ме запиташ не знам ни годину. Знам само кад је дан да је дан а кад је ноћ да је ноћ. Чуо сам пушкарање кад је већ био мрак, ето то ти је...

То потврди још више претпоставку да је морало бити напада на бегунце и сви се забринусмо.

— Морамо се узети у памет! — рећи ће неко.

— Дабоме! — додаје онај што је поставио претпоставку да су ови изгинули напали бегунце ради пљачке — Не ваља овако како идемо. Поостајали многи успут, нарочито овамо у Чаглавици, па смо се сад проредили друмом и свако иде за свој рачун. Ено, гле како они тамо измакли, не би их могао ни довикати.

— Треба да се приберемо, да идемо у групи! — јавља се неки брижан глас из гомиле.

— Има ли ко оружја? — запита непознати, који нам сад већ постаде вођа, који ће нас водити даље кроз ноћ и кроз опасност.

Јавише се неколицина с пушкама и револверима.

— Напуните и откочите пушке, а ви који имате роволвере држите отворене футроле. Вас двојица с пушкама пођите напред а ви остали овамо али не збијени у групу, тако може лако да нас гађа из заседе, него се растурите, разредите се, даље једно од другог али тако да се не погубимо, да се догледамо. Ови задњи нек се осврну чешће за собом.

— Ако нападну, они ће изненада, из заседе — рећи ће неко.

— Зато пазите. Поље је равно ал’ опет; кад наиђе какав повећи џбун, какво обаљено дрво, дубљи шанац или какав пласт сена, нарочито пласт сена, а ви одмах пушке на руке.

У бојном поретку, са тешким осећањем страха, кренули смо даље не говорећи више један са другим ни речи.

Тамо доле, где се мало час воз изгубио и где друм ишчезава пред погледом, издижу се неколико дрвета која се на ведром небу јасно оцртавају а над земљом лебди танак слој светлости као оно кад у великој даљини горе ритови. Кажу то је Липљан али је још врло дуго поћи до њега. Друм је тако бескрајан а мраз све више стеже те се једва корача.

Још мало напора и стрпљења и указаше се већ пред нама пламенови са ватара и силуете кућа које као да се из сред пламена уздижу. Већ допире до нас потмули мрмор и жагор, као оно рој кад се из далека гласи, наилазимо већ на прве ватре, на усамљене куће, на гомиле [311] кола с леве и десне стране друма и сад се већ јасно чује врева и жагор и виде се сенке људи који се крећу овамо и онамо и чује се пуцкарање ватре и гласови који се довикују и надвикују.

Улазимо дубље у село, у све гушћу вреву и гомилу. И ако је поноћ још је све на ногама. Онде се скрхала кола, онде се друга испречила, коњ који се одрешио луња сам по друму, задоцнели аутомобил заглављен у блату стење и брекће као животиња у процепу али му се пут не отвара нити му ко прилази да га из блата извуче.

Ватре лево и десно; на пламену прошци из сеоских плотова, сандуци, бурад и точкови од полупаних кола. Крећу се војници кроз мрак и носе на глави сено, које су почупали ко зна из чијег пласта; други носе од некуд воду, трећи промрзли лутају од ватре до ватре не би ли нашли мало места да се огреју али су све ватре тако притиснуте, тако поседнуте да им не можеш прићи.

Око ватре седи уморан војник и прозебао бегунац, седи брижна мајка, која је стегла дете међ колена, седи сломљен старац, седи испијен болесник увијен у ћебе, седи рањеник који је сам кренуо из болнице и ако му је рана још недолечена. Све ћути и предало се бризи својој и нагло се унапред, не би ли што ближе било пламену који обнавља живот мразом угрожен. Једни суше опанке натопљене [312] кроз мочари и блато које су данас прегазили, други греју на пламену тврду кору хлеба не би ли мало омекшала, трећи уносе руке у пламен те их пеку не би ли им прорадили прсти који су се укочили. Дим се повија час лево час десно, те се људи бране шаком коју надносе на лице, јер их штипа за очи и смета им да се греју. У разговору, ако и кажу коју реч, избија маглица из уста, јер мраз све јаче стеже.

Крај једне ватре, међу војницима, под непоузданом светлошћу пламена, који се повија час тамо а час овамо, опазио сам и оно бледо воштано лице и очи пуне топлога израза оне госпе у црнини, коју сам први пут запазио на скопљанској железничкој станици а други пут на приштинскоме гробљу када је обилазила гробове и палила свеће изгинулима у рату. Војници око ње, који су јој начинили места крај своје ватре, водили су живе разговоре, који су се укрштали са свих страна, а она је наслоњених лактова на колена и главе на руке, гледала у пламен који је буктао и повијао се.

Ми не знамо где да се уставимо. Идемо тако од ватре до ватре, са једне стране друма на другу и свуд је подједнако блато и свуд подједнака зима. А на преноћиште већ не можемо ни мислити. Што је било крова и места под кровом, испунило се гомилом људи који су се тискали и гушили по одајама, по ходницима, [313] по шупама, по дрвљаницима и под стрејама. Ко је набавио или нашао где год дрва, заложио је ватру на сред друма, на сред пута и ту ће крај ње пробдити ноћ али је велика гомила оних који не могу наћи чиме ће и ватру наложити. Људи су најзад почели да се приљубљују, да се више њих загрле, да се увијају као змијска клупчад на сред улице, не би ли један од другога позајмили топлоте. Било их је који су легли са стоком, прислонили леђа уз воловска леђа те тако пробдили ноћ. Та ноћ у Липљану била је најхладнија ноћ оне оштре зиме која нас је у изгнанству пратила.

Тешко је било прићи чијој ватри, људи су били себични, знајући колико их је труда стало док су стекли ово мало ватре и нису пуштали к њој. Они су с великом муком набављали сандуке, плотове, точкове, кола, железничке прагове и врата с пустих кућа и полагали их на ватру, те нису трпели готоване који би хтели да се греју а да не уложе труда. Кренуо сам у мрак и почео лутати по туђим двориштима, по непознатим стазама, не би ли ма где нашао какав диречић, грану, или проштац из туђег плота или клупу пред кућом или празан сандук пред дућаном, не би ли што приложио ватри те да стечем права да се огрејем.

Лутам по мраку и упадам у баре, саплићем се о камење и лупам о зидине којима су ограђена дворишта, али нигде ни парчета дрвета. [314] Наишао сам тако лутајући и на железничке шине, мора да сам зашао у станични реон. Да ли ћу ту бар, међ железничким вагонима, наћи какво парче даске, који иструлели шлипер или какав празан сандучић? Охрабрен том надом зашао сам међу вагоне док ме не пресече глас стражарев: „Стој, ко иде?“

Претрнуо сам жив и пођох као злочинац, кријући се иза вагона, да се повлачим газећи пажљиво по земљи како ни најдаљим шумом, не би одао стражару где сам. Умирио сам се тек када сад спазио зидове зграде у којој је станица и пожурио тамо. У чекаоници и у свима просторијама мале и скромне зграде станичне, згрувала се маса света те се просто гуши и дахом својим греје. Једни поседали по земљи, други на стварима, трећи дремају, прислоњени уза зид. Са таванице чкиљи лампа и бледом светлошћу осветљава уморна и брижна лица гомиле а дим дувански обавио је као густи облак.

Срећом, пред станицом сам срео једног пријатеља из Скопља. Био је то један од оних ваљаних младића који ми се одушевљено ставио на расположење и свесрдно помагао при образовању грађанске гарде, која је примила на себе да у последњим критичним тренуцима бди над Скопљем и безбедношћу скопских грађана. Како се повукао са Командом Трупа, тако је и даље остао на служби, коју је ревносно вршио. И у овоме часу, пред станицом, [315] он је имао да учини нека службена саопштења шефу станице. Обратих се њему да ми помогне и пожалих му се како мал нисам настрадао лутајући међ вагонима.

— А, тамо? — учини он — Зар сте чак тамо залазили?

— Зар ја знам, где сам залазио у мраку?

— Тамо је вагон Врховне Команде.

— Врховне Команде? — изненадих се ја. — Зар Врховна Команда није у Призрену?

— Да она права, а ова наша.

— Која наша? — запитах га, не могући још никако да га разумем.

— Па командант трупа нових области и ђенерали, који су на овоме фронту. Ово је сад једини фронт на коме се боримо, да би се са других могло одступити. Шта ту има Врховна Команда? Једина њена наредба и једини њен савет може бити: „Држите се колико можете!“

— А зар су ту и ђенерали са фронта?

— Ту су.

— Који?

— Рашић и Гојковић.

— А зашто?

— Држе седницу. Био је после подне и Краљ у том вагону, имали су дуго посла са њим, једва су успели да га натерају да иде у Призрен па они остали и даље да решавају.

— Шта ли решавају?

— Шта? — учини познаник и узнесе рамена — решавају извесно да се не могу више држати.

— Зар?

— Не може! — додаде он одлучно. — Сутра ће се и Феризовић напустити.

— То значи прекосутра биће затворен пут за Призрен?

— Или бар угрожен.

— Ама да ли...? — отегох ја питање, које је требало да искаже сумњу. Још ми се тамо, на дну душе, у дубоком неком куту, задржао један делић вере и он се сад бунио и немоћан хтео би да се одупре овој бујици неповољних вести.

Млади пријатељ мој осврте се пажљиво око себе да види слуша ли ко и ако смо били сами самцити у мраку пред станицом, па се онда наже ближе мени и узе ми шаптати:

— Ноћас Команда Трупа иде у Грачаницу!

— Кад ноћас?

— Сад, кроз који час, док сврше седницу.

Прође ми у томе часу крај очију слика оне двојице коњаника које смо синоћ срели испред Чаглавице и који су хитно журили распитујући за пут у Грачаницу.

— А где је тај вагон, где се држи седница?

— Ено га тамо, на шинама. — И он ме изведе неколико корака напред до места са којега се догледа усамљен један салонски вагон осветљених прозора.

— То је последњи савет шефова српске војске! — рекох више шапћући.

— Последњи! — додаде мој млади пријатељ.

— Косовска вечера! — прошаптах ја боно сам себи.

Мало час се ћутећи растадосмо. Он се изгуби у мраку а ја се вратих тамо, где је светлост са ватара обасјавала мале, двоспратне, блатом олепљене кућице, које су се начетиле око станице. Једини осветљен прозор те ноћи био је на канцеларији начелника станице на горњем спрату једне од тих кућица. Гледао сам са жудњом у тај прозор, тамо у соби мора да је топло, али је начелник већ прибрао масу људи, који су му испунили све просторије малене канцеларије, те за мене тамо не би било места. Ту, под тим осветљеним прозором, одстојаћу целу ову ужасну, ову студену ноћ, на којој ће и стока од мраза липсавати.

XV
Сликарева трагедија

Прва зора. Мраз мало попустио, у зраку као да лебди светао дан. Ватре се на све стране погасиле, још само врео пепео покрива земљу и по која догорела гламња се пуши. Људи се дижу из гомиле, излазе из разних кућа, капија, дућана, магацина, увијени у ћебад, обамрли од зиме, модра лица и поднадулих, неиспаваних очију.

Дижу се и они са калдрме. Оно што си ноћас крај ватре видео као гужву од које су волови стукнули, била је гомила људи која се испреплетала као клупче змија, те се сад расплиће. Издвајају се из те гомиле најпре главе, па ноге и руке а затим се појављује човек, један, два, три, четири и пет, и на земљи нема више оног клупчета.

Крећу се већ људи овамо и онамо, прибирају се у групе на сред улице и воде разговоре о ноћашњем страховитом мразу. Други се надвикују, трећи дозивају. Удара секира у дрво, оправљају се нека кола, пролазе војници водећи коње да их напоје, износе из капија ствари и товаре на кола; дере се један из [319] гомиле тражи ћебе које му је неко ноћас свуко с леђа; лута други и распитује за коња, који му се ноћас одрешио и отумарао; вајка се трећи да му је во црко од мраза, те како ће сад даље са товарним колима а са једним волом; јада се домаћин који се диго јутрос и видео разграђену авлију а нигде ни једнога прошца од ограде; издире се један наредник да се макну кола која су се испречила на сред друма; свађају се неки око једне кофе, која је испала из туђих кола. И што зора више осваја, жагор све више расте.

Најзад крећемо не би ли се, промрзли ноћас, под сунцем које већ почиње да зрачи, загрејали покретом. Пред нама се простире широка косовска пољана, кроз коју беласа Ситница, коју ћемо мало час прећи преко камене ћуприје коју је Јашар-паша изградио каменом из цркава косовских. У даљини се сад већ јасно истичу Црна Гора и Шар, последња заштита српска. На подножјима њиховим води се борба.

На падинама Шаровим, под које нас води пут, избија с времена на време прамен белога дима, коме сунце одмах опервази ивицу и, док се тај облачић још колута у зраку, до нас допире глас топа. Мало доцније и сунце ће се са Овчија Поља испети преко Шара и обасјати ове праменове пуном светлошћу, те ће китити небо као разнобојни лампиони о веселим светковинама.

Занет тим знамењима, која су китила небо над нама, ја се нисам још био обазрео ни пред собом ни за собом да сагледам ону тужну поворку, која се лагано кретала и гмизала по друму.

Када смо, јуче у сумрак, кренули из Приштине а кроз ноћ наставили пут, сва се ова туга и бол није ни дала оком схватити. Ноћ нас је била застрла својим црним покровом и промицали смо један крај другога као сенке, не сагледавши једно другоме ни лица, ни погледа, ни сузе у очима. Тек данас, под оштрим зрацима студенога зимског сунца, ми се видимо и догледамо сву величину невоље, коју наша поворка изгнаника представља.

Данас се људи већ и зближују једно другоме, разговарају се, теше се и не питајући једно друго ни за име. Исповедају се, исповедају се горко и искрено, као што би се човек своме најрођенијем исповедио. И мени је пришао један млади рањеник, десне руке у завоју. Пришао ми је као знанац, као познаник.

— Ви ме се не сећате? — вели и доноси леву руку до шајкаче поздрављајући ме.

— Не боме, али се немојте чудити. Људи данас тако промичу један крај другога, тако се у тренутку сретну и ако се дотле нису никад видели, да се опет у тренутку растану и можда опет никад не виде. Ако смо се ових дана срели....?

— Да, ових дана! — прекиде ми младић реч — Оно вече код вас, у Приштини; примили сте нас на преноћиште.

Сетих се да је то онај млади поднаредник који је самном и са учитељима пробдио крај мангала целу једну ноћ све док га умор није савладао.

— Сећам се! — рекох.

— Ето — настави поднаредник — морали сте и то мало крова у Приштини да напустите.

— Морао сам! — слегох ја раменима.

— Како сте провели ноћас у Липљану?

— Тако, на мразу, на друму.

— И ја. Била је ужасна цича.

— Чудим се да смо је преживели. А и ви, може вам зима погоршати рану.

— Ах! — учини он, одмахујући главом. — Нема шта више да се погорша. Одсечена ми је рука.

— Одсечена?

— Да, цела шака, до чланка. Па сад, и ако прозебе, могу је сећи и даље, немам шта да жалим.

— Ех, ипак... — заустих ја да га тешим.

— Ја од ње немам више користи па била дуга до чланка, као сад, или до лакта или само вирила из рамена!

— И то баш десна?

— Десна! — потврди он болно.

— Штета! А шта сте по занимању?

— Сликар! — одговори и тужно махну главу па додаде више себи. — То јест, био сам сликар...!

— Сликар? — понових ја, не умејући у тренутку да нађем реч утехе коју је овоме младићу требало рећи.

— Био! — понови он још једном и настависмо ћутећки да корачамо један крај другога. Најзад да прекинем ћутање, које је младићу дало прилике да настави мислити о својој трагедији, ја га упитах:

— Шта сте свршили?

— Како свршио? — пробуди се он из својих мисли не разумевајући моје питање.

— Питам, јесте ли свршили коју сликарску школу?

— А, да! — учини он. — Да, свршио сам. Свршио сам нашу сликарску школу. Био сам и на страни, на академији.

— Дуго?

— Био сам две године у Прагу, државни питомац. Мислио сам прећи сад у Минхен али ето, дође рат и... откиде ми руку.

— Имали сте извесно успеха?

— Мислим, верујем, на изложбама сам успевао, то ми је донело стипендију. Професори у Прагу су ме храбрили, обећавали ми велику будућност, био сам љубимац њихов.

— А рекосте, излагали сте?

— Да, на мањим, школским изложбама.

— Радове с природе или композиције?

— Студије, снимке, портрете. Сад сам тек био почео један већи рад, једну композицију... остала је тамо, у Прагу.

— Сиже?

— Обнова, буђење, пролеће. Небо пуно зрака под којима бљешти још неотопљен снег [323] на врховима планина. Кроз зрак пролеће птица носећи у кљуну сламчицу да свије ново гнездо. Вода набујала, земља отворила плућа и испарава, бубица протеже крила, буди се гуштер који је спавао под каменом и диже зелену главицу да срче зрак; гране у млада дрвета, које су се биле повиле под теретом снега, исправљају се, кора пуца на дрвету; наилази сок и обнавља живот. У младе жене шире се зенице страшћу; дојке јој брекћу од млека, мишић јој на руци нарастао, грудни јој се кош узнео; наилази сок и обнавља живот...! — Све је то млади уметник изговорио брзо, са пуно заноса и топлоте и, гледајући пред собом укочена погледа, као да гледа у своју слику, као да је она ту, пред њим, као да погледом иде по затегнутом платну и прелази с предмета на предмет и казује га.

— Лепа мисао! — рекох. — А, недовршена?

— Да, — учини млади сликар боно — недовршена...

Затим ућута да у себи савлада тежак бол, па опет диже главу, погледа ме и додаде:

— Као што је недовршен и живот мој...!

Нисам му умео ништа више рећи, он није могао мени ништа више рећи. Њега је овај последњи уздах извесно одвео у његову тако скору и тако кратку, али ипак пуну снова и наде, прошлост. Вратио се тамо, почетку своме и зачетку дара свога — сиротињи. Сетио се дугих напора и снажне, младићске воље којима [324] је савлађивао; сетио се првих успеха својих и оних првих задовољстава младе, сањалачке душе. Опоменуо се снова, бескрајних и безбројних снова о будућности својој и амбиције, која је као млада, жилава, несаломљива стабљика никла из душе му и упорно се усправљала под ветровима и олујинама. Она му је била проткала младост чаробним сновима, она га је снажном и чврстом руком водила у живот, она му је подржавала и снагу и вољу и обећавала победу. Све, све је то он у овом часу можда прелазио мислима и подајући им се, корачао оборене главе не обзирући се око себе. А гомила изгнаних, гомила бедних и невољних, промицала је крај њега и ишла својим путем страдања.

Да прекинем дуго ћутање ја га упитах у којој је јединици служио.

— У ђачкој чети, — вели — после у воду.

— То је штета, у воду може свако бити. Зар вас нису могли поштедети, дати вам какво згодније место?

— А где би онда они који су сад на тим згоднијим местима? — упита он боно насменувши се.

— Не мислим ја да избегнете службу, али бар да будете сачувани. Надлежни су на то могли да мисле.

— Ах, господине! — кликну он боно и плану живим младићским жаром. — Зар ви мислите да у овој земљи има кога који мисли о свему [325] о чему би ипак неко требао да мисли? Оскудица тих људи који би мислили о свему, разочарава ме често пред помишљу да смо потегли да градимо велику државу. Питам се увек, има ли међ нама људи који ће прихватити ту велику државу?

— Има их вероватно! — прекидох ја брзи ток младићевих мисли.

— Има их? — учини он и погледа ме чудновато, као да би се хтео уверити, верујем ли ја одиста у то што тврдим. — Верујете ли ви одиста да у нас има и Гарибалдија и Мацинија, и Кавура и Гамбета? А без њих, можемо ли понети, јесмо ли дорасли да понесемо једну овако огромну задаћу? Не прави се једно велико доба у историји без људи који воде догађаје, без људи који мисле о свему. Зар не видите да ми зидамо државу с крова и, кад будемо с кровом готови, ми ћемо тек опазити да немамо темеље на којима ће се тај кров држати.

— Мислите? Темељи смо ми, који смо кадри кров саградити.

— Ко ми? Ви који пролазите или ми који наступамо?

— Па — свакојако ви који наступате!

— А где смо ми? Је ли ко водио рачуна о нама? Они што су се завукли по канцеларијама послали су нас да изгинемо. Пет генерација омладине сатрвено је, а што је остало живо, не ваља више ни Богу ни људима.

— А како би друкче, да л’ старији да ратују а омладина...

— А не, не, не! — прекиде ме нервозно младић — Не идем ја тако далеко, не мислим ја тако наопако. Оно што мене буни, то је оскудица сваке добре воље код надлежних да воде рачуна о ономе о чему није смело да се не води рачуна. Видите, у нас треба да прођу по две и три деценије па да се појави један сликарски таленат и, — извините што овако нескромно мислим о себи — морало би се водити рачуна о томе да будућој великој држави нису потребни толико генерали и државни саветници већ много више културни раденици. Не замишља се ваљда једна држава само географски велика већ и културно велика, дорасла и достојна европскога друштва?

— Ко би забога, у овако великим догађајима, који се тако нагло развијају, који се ваљају, који нас претрпавају, могао да се сети свих тих обзира?

— Ко? — учини он, па похита да претече мој одговор. — Онај ко хоће да прими на себе задаћу оснивања такве државе и крај њега онај, који се у овако великим догађајима: који се тако нагло развијају, који се ваљају, који нас претрпавају, сетио других обзира, сетио да склони своје рођаке и рођаке својих пријатеља. Хоћете ли дозволити да вам кажем један пример, који ће вам одговорити на питање, ко је [327] тај који је требао мислити на све и кога нису смели омести догађаји?

Ја сам ћутао, али је он живо, као отворена књига, казивао своје мисли које је морао дуго прибирати у себи, чекајући прилику да им да одушке.

— Још пре више од пола века, 1855 године, руски цар Никола I, запазио је да један млад војник, који се бори на Севастопољу, пише неке стварчице са пуно талента. Наредио је одмах да се тај младић уклони из севастопољске борбе и упути на коју другу безопаснију службу. Никола први сачувао је тиме будућој Русији великога Толстоја.

— Мислите ли зар, да је то Никола први запазио?

— Рецимо његова околина — додаде нагло младић, спреман на ову примедбу. — Али је он тај који је умео изабрати себи околину и то је његова заслуга.

— А ја ћу вам, видите, казати један обратан пример, који је садањи, није од пре шесет година и дешава се у једном народу који је показао више но ма који, да уме ценити културне раденике. То су Французи. Запитајте кога, који познаје прилике у њих, па ћете чути да у њиховим бојним редовима гину и књижевници и песници и уметници.

— Тај ми пример ништа не казује — одврати младић јогунасто — или бар ништа што противуречи мојим наводима. Ви ми наводите [328] земљу која у свакој генерацији има три хиљаде књижевника, пет хиљада сликара и десет хиљада глумаца. Ја не познајем ту земљу, али ево на памет тврдим да и у њој, и поред овога огромнога броја талената, према јачима и истакнутијима ипак мора бити обзира. Али ја вам говорим о земљи у којој се за тридесет година роди један сликар, један песник, један уметник, говорим вам о нама.

— Е кад говорите о нама, онда морате узети у обзир да велики подвиг ослобођења и уједињења, тражи и велике и скупоцене жртве; да нас је мало и да морамо сви, сви изгинути и сатрти се у служби тој идеји а тек далека, будућа поколења, могу из наше катастрофе поцрпсти један мир благословен културом и напретком.

Млади се поднаредник трже као да сам му тог тренутка повредио чиме рану на руци, погледа ме па плану и узе сипати бујицу речи праћених живим гестом оне здраве руке и гневом који му је пламтео из очију.

— Сви, сви, сви, да сви! То сте добро рекли. Сви, сви, сви! Тако сам и ја мислио, тако мислим и сад. Ви ми чините неправду ако мислите да ме је жао ове руке, који губитак за мене значи најтежу трагедију. Не жалим је, верујте; не бих жалио ни обе руке, ни оба ока, не бих жалио ни живот. Јер, ви не можете претпоставити да ја, у овим годинама, нисам у овај рат пошао са одушевљењем [329] да се жртвујем великој идеји, којом је цела наша генерација задојена. О, да ви знате како смо ми радо гинули и да знате како смо завидели ономе међ нама, којега су пронели на носилима тешко рањена или износили са бојишта мртва.

— И шта вас је разочарало?

— Све. Зар није довољно да вас разочара ово на пример: Ја сликар, неуки поднаредник, водим вод у борбу, на штету свих оних несретних људи који су ми поверени а млад потпоручник, који се за то спремао, коме је то каријера, који је свој живот посветио војничком занату и на њему хоће да зида себи будућност, седи у канцеларији какве више команде и преписује акта или куца на машини за писање, као девојка. И зашто то? Зато што има оца пуковника у каквој вишој команди или, што има оца који је пријатељ са тим пуковником.

— Ви сте, младићу, узели за пример некакав изузетан случај. Ја знам на против, да су наши млади официри гинули храбро и падали као снопље.

— Част и слава им! — рече поднаредник и диже шајкачу с главе. — Гледао сам их како падају, ти часни младићи, опијени славом оружја и љубављу према Отаџбини. Ја бих њиховој светлој успомени чинио горку неправду, ако би ви пример који сам вам навео хтели да прострете и на све њих.

— Па што га онда наводите?

— Нисам мислио да останем при њему — узе да се брани поднаредник. — Навео сам га само као узгредан пример, а има и других, јачих, општијих, који су ме морали разочарати, који су ме морали огорчити, који су морали учинити да своју несрећу теже поднесем но што би иначе.

— Онда, наведите такве примере.

— Ви мало пре поменусте Француску, као земљу која не штеди своје људе. Па добро, дозволите ми да се и ја на њу позовем. Распитајте се, па ћете чути, колико је генералских синова у француској погинуло, а где смо ми, где је крај рату, колико ће их још тек погинути. А распитајте код нас где су генералски и пуковнички синови, јесте ли чули да је ко погинуо или да је рањен? Ако су већ у војсци они су по канцеларијама а ако су дорасли до војске, њих комисије ослобађају. И то да је бар синове, већ и шураке и друге рођаке.

— Ја знам један пример...

— Ето, видите — прекиде ме поднаредник — и ви се сад позивате на један, изузетан, пример.

— Па ми и немамо више него шест ђенерала.

— И две чете пуковника и сто шесет и четири народних посланика.

— Пребацујете и њима. Ја знам два народна посланика чији су синови јуначки погинули и знам...

— У сваком реду има светлих изузетака и ја им одајем поштовање. Можда има и у београдској главној чаршији изузетака и, кад их сазнам, ја ћу им одати признање. Али дотле, прођите мислима кроз ту чаршију, читајте фирме и питајте где су им деца била у овоме рату?

— Па то ви оптужујете цео свет?

— Не, не оптужујем сељака, који је закрвавио сва поља и горе наше, озго од Саве и Дунава па доле до Вардара, од Дрине па до Тимока и Брегалнице; не оптужујем оног честитог, оног неканцеларијског официра нашег, који је и сам гинуо и деца му крај њега гинула; не оптужујем чиновника, не оптужујем професора, ни учитеља који је јуначки и са пожртвовањем гинуо. Оптужујем оне који су требали да нам даду пример а они су на против учинили да се разочарамо.

— Видите, млади човече, ја не кажем да ви у свему немате право али, мислим да у полемику — јер ми смо готово из разговора прешли у полемику — мислим дакле, да у полемику уносите много жучи. Ја вас разумем, јер разумем ваш бол. Тане, које вас је погодило, није размрскало вашу руку, оно је размрскало вашу будућност, ваш таленат, вашу амбицију, све, све ваше. Ви не можете без бола и без огорчења говорити о свему овоме што смо разговарали. Ја то разумем и, ако хоћете, чак пристајем уз вас у осуди ружних појава, [332] као и у томе да је требало водити извесне обзире али, ви морате помишљати да има појава које изгледају могуће а у ствари су немогуће. Ја на пример знам да је у Врховној Команди било доста добре воље да се од омладине спасе што може.

— Је л’ ви то кажете да би ме умирили или из уверења? То значи ви и не знате шта је све спасавано?

— Не знам одиста. Знам да сам чинио и ја један покушај али нисам успео.

— Разуме се да нисте успели, за то што сте српски књижевник. Да сте били београдски кафеџија ви би успели.

— Како?

— Значи да ви многе ствари не знате. Распитајте се мало; распитајте се па ћете чути, да су београдске кафеџије писари у штабовима армија и у вишим командама, да су београдски бакали писари у Министарству Војном а ђаци, омладина, која је имала да понесе велику државу, служе као месо за топове. Говорите ми о доброј вољи Врховне Команде а ја говорим о доброј вољи појединаца из Врховне Команде. Зар ви не видите да су код нас, у оваквим приликама, животи људи у рукама каквог полуобразованог човека, кога нико не контролише. Такав човек налази да је Србији потребнији један кафеџија и бакалин, јер је он њему потребан, но будући јаван раденик.

— Ама чекајте мало! Кад сам казао да је у Врховној Команди било добре воље, ја нисам мислио онако, на неку добру вољу у теорији, јер знам да је Врховна Команда издавала и извесне наредбе командама трупа да се ђаци поштеде колико је могуће.

— Може бити, и такве наредбе могу једнога дана врло лепо послужити као докуменат, који ће потврдити да се и на то мислило. Али, да ли се Врховна Команда постарала да њене наредбе имају извесног ауторитета и да важе нешто. Било је команданата који се од обичног, некултурног човека, разликују само по томе што имају звезде на еполетама. Такви су се команданти гејачки кезили на ове наредбе Врховне Команде и додавали: „Хоће госпочићи да се извуку!“ и на против, после те наредбе, чија је вредност зависила од њиховога нахођења, ђаци су слати у прве редове.

— А ја знам команданте који су очински применили ту наредбу.

— Било их је, признајем да их је било али, ја нисам био срећан да будем под командом таквога једнога културнога човека.

Ућутао сам, не толико побеђен његовим разлозима колико заморен дугим разговором. Нисам се, уморена духа и тела, осећао кадар да водим дуге разговоре. Нисам осећао ни да је време у овоме тренутку тим и таквим разговорима и наставио сам пут ћутећи.

Млади сликар ишао је крај мене такође ћутећи. Осетио је да ми је довољно било и да ми је довољно казао; осетио је да је одлио мало горчине из душе па му је ваљда сад било и лакше. Ипак, у једноме тренутку, он се побоја да цео овај разговор не остави код мене рђав утисак, па диже главу и додаде:

— Ја не бих желео да ви рђаво разумете моје разочарење. Оно је само бол ал’ није и одрицање. Ни једнога тренутка ја нисам дошао на мисао да не треба да вршим дужност своју, зато што је други не врше. Не, господине! И, ако дође до тога да где год у овоме рату обновимо борбе, мени је довољна и ова једна рука да вршим своју дужност као српски војник. И, ја вас уверавам да ћу је вршити и да нећу тражити да ме поштеде!

Опет ућутасмо и оборене главе настависмо пут не обраћајући пажњу на гомилу која се ваљала друмом и која је промицала крај нас. Обратисмо пажњу тек кад цео покрет загусти на једноме месту. Окупише се људи око нечега, згомилаше се и загушише друм, те се цео покрет заустави. Десило се ваљда што, пао коњ или се можда скрхала кола. Пришли смо и ми гомили да видимо шта је.

Једна батерија, која је мало час трком прошла крај нас журећи ка фронту и пред којом се гомила што је закрчила друм журно размицала, крхајући се у шанчеве лево и десно, [335] застала је од једном. Један коњ у запрези малаксао је и пао.

— Дреши штранге, испрежи! — наређује командир батерије.

Војници, који су хитро сјахали, узеше да ослобађају малаксалог коња који је посрнуо и још се држао на предњим ногама али опуштене главе. Кад га ослободише штранга, коњ посрте и паде на ребра а главу положи на земљу. Ноге му почеше дрхтати од умора, очи се застаклише, читава мрежа жила искочи му по кожи, слабине почеше убрзано да се надимају а из ноздрва пара очас овлажи читав круг земље око његове главе.

Војници доведоше резервног коња који је био везан за кару и упрегоше га на место овога који је пао и који ће сад остати на друму да чека своју лагану смрт. Он је јуначки подносио све тегобе овога великога рата; грудима је својим узносио топове на тешке положаје, извлачио их је из дубоких блата, кисао је, зебао је, гладовао је и стајао је дигнуте главе у сред борбе, када су око њега праскали шрапнели и падали војници. Поднео је све, све, и ево је сад малаксао, издала га снага и, пао је. Оставиће га ту, на путу, и нико више о њему неће водити рачуна, нико га погледати, нико главе окренути, сем што ће гаврани слетати на његова ребра и, не чекајући да испусти душу, почети да кљују месо са њега жива јоште.

Упрегли су већ резервног коња на његово место, топовска је послуга већ у седлима и командир снажним гласом командује:

— Марш! Марш!

Коњ полумртав слуша, чује ту команду на коју је свикао, он мисли да се она још увек и њега тиче, зна да она значи покрет и у њему се мртвоме буди још једном осећање војничке дужности и, са напорима једнога самртника,; дршћући, он се диже, диже се на предње ноге. Његове угашене очи још једном добијају сјај, груди му дршћу грчем од напора, ноздрве се понова шире — он би хтео напред. Он се упиње, покушава да устане, да пође, да полети, да одговори својој дужности, да се одазове команди, али — батерија је његова већ далеко косом измакла а он, немоћан, сломљен, остављен, опет пада и зароњава главу у блато, гаси му се поглед и слабине опет убрзано крећу и усне дахћу.

Застали смо крај те дирљиве слике а кад измаче батерија, те се отвори пут и маса крену хтедох и ја, али ме млади сликар ухвати за рукав и задржа да заостанем. Погледах га а њему сузе оросиле очи. Зар толико га коснула судбина овога коња?

— Хајде, да крећемо! — рекох, пошто сам застао један тренут посматрајући га.

— Јесте ли приметили мало час покрет животиње када је чула команду?

— Јесам!

Он не одговори неколико тренутака па онда ми се од једном окрете и са пуно бола и горчине рече:

— Да имам руку насликао бих ту сцену.

— Одиста! — потврдих ја.

— Насликао бих је, јер то је моја судбина.

— Не видим — заустих да поречем.

— То је моја судбина! — понови он још један пут — Одговорио дужности у рату сад сам ево напуштен, остављен, бачен крај друма. Нико се неће више на мене осврнути, нико ни запитати за мене. Кад свану нови дани, кад сви легну на велики и светао посао, кад чујем позив богиње уметности: „На посао, на рад!“ ја ћу полумртав поверовати да се тај позив и мене тиче, напрегнућу се, дићи се, кренути и кад осетим да сам бедник, да сам одбачен, да сам напуштен, посрнућу, пашћу опет крај онога великога друма којим ће будућност кретати и предаћу се лаганој смрти, на коју сам осуђен. А они од мојих другова, који су били срећнији, проћи ће крај мене и отићи, отићи ће тамо у живот, у борбу...!

Ни речи му нисам одговорио. Дубоко, врло дубоко су ме коснуле његове речи. Кренули смо ћутећи и избегавајући да нам се погледи сретну.

Увелико је превалило зимско студено сунце када у дну Косова угледасмо малено село Штимњу. Око села се већ уздиже дим са ватара и видиш како гмиже рој војске и народа [338] који је село већ притиснуо. Над селом се узноси, на једној узвишици и догледа све до широкога косовскога поља, бела црквица коју су подигле дарежљиве руке београдских госпођа, али која још није пропојала. Суђено јој је ваљда било да проплаче пре но што пропоје!

XVI
Прича о Бојку Маломе

Пред селом где је војна станица, увек предњи редови задрже збег па не може по сат и два да се уђе у село. Обично пред станицом загуши, јер како ко пристигне ту распитује за даље путовање или тражи преноћиште или покушава да добије хлеб или, најзад, распитује о изгубљеној команди или о изгубљеној породици, која је можда већ прошла или је отишла неким другим, непознатим путем. Тако се цео друм загуши и затисне, па се далеко уназад покрет умртви.

У Штимњи се још и укрштају збегови те у толико већа гужва. Ми из Митровице и Приштине преко Липљана; други стижу преко Феризовића из Гилана и моравских села, трећи са фронта, оздо са Качаника. А ту се у Штимњи укрштају готово и намере ове забринуте гомиле. Једни се распитују за даљи пут и одмах га настављају, како би се што више примакли Призрену; други се решавају, и ако би се до мрака могло још који сат пешачити, да остану ту на преноћишту јер не би ради били да их у сред пустога [340] Црнољевског кланца затече ноћ; а трећи враћају се у Приштину, не би ли тамо стигли пре непријатељске војске па да се предаду. Тек су два конака од Приштине, па их већ саломио умор и патња, а кад су још трећу ноћ морали по овој цичи заноћити под ведрим небом, усред дубоке мрачне клисуре, изгубили су сву храброст и решили се предати се судбини. Могло је и до Приштине бити тегоба, патњи и невоља, али је све дотле бегунце подржавала вера. Из Приштине већ, ни један бегунац није понео собом веру и поуздање.

— Кад сам очима видео, господине, како ми деца ноћас на друму цвокоћу од зиме — правда ми се један од тих, који је пошао натраг а кога сам са породицом срео на изласку села Штимње — е онда... препукло ми је нешто овде... Нисам спавао целу ноћ, прозебао сам као несретник, јер сам све са себе свукао да покријем децу, али бадава, не помаже, кад морам да спавам под ведрим небом, у сред кланца... Зашто бих ја водио децу у сигурну пропаст, зашто? Идем натраг, предаћу се па шта ми Бог да! Ако мене закољу, децу ће ми ваљда поштедети. Наћи ће се можда међ њима неко који је и сам оставио децу код куће, а ако се не нађе...

Ту прекиде, немајући довољно храбрости да развије целу мисао и ману руком као да би хтео рећи: Нек буде, што буде! И онда, очију пуних суза додаде:

— Збогом браћо! — па настави пут тамо одакле ми бегамо, под тешким осећајима да, и ако се враћа Отаџбини, да то ипак није она.

Сличан осећај никао је у мојој души негда, кад сам после дугог растанка, позван стигао дома да загрлим мртву матер.

Ту, испред села, остали смо у блату више него један сат, док најзад не одујми мало пред нама, те кретосмо и приближисмо се првим сеоским кућама. Све куће већ поседнуте, у сваком дворишту већ логори избеглица и њихове стоке, свуд по двориштима горе ватре од оборених плотова и мањерке се на њима пуше пуне узавреле воде, у које ће се домало надробити суви хлебац те изгладнели и прозебли заложити чиме топлим. Крај плотова једни разапињу шаторе, други крај друма оправљају кола на којима се скрхао точак. Официри прелећу на коњима овамо и онамо и издају неке наредбе; рањеници и болесници вапију, распитујући где би се прозебли склонили; изгладнела стока риче и њишти, очекујући да се прихрани кад је већ стигла на конак!

Пред арнаутским кућама, које су поштеђене, стоје босоноги арнаучићи и узневерено посматрају шта се све ово збива на њиховом друму, којим су некад једва једна или двоја кола пролазила дневно.

Свако од деце држи по нешто у руци што је нашло у овоме метежу: једно потковицу, [342] друго празну кутију од конзерве, треће откинуто парче кајиша од амова. Војници и избеглице већ се разишле по селу, сваки тражи нешто и вуче што нађе. Један носи воду, други нарамак сламе који ће метнути пода се, кад легне на блато; трећи упртио о раме двадесет другарских чутурица па зашао од капије до капије и распитује имали где ракије; четврти вуче, да је баци на ватру, младу посечену грану која за собом повлачи житко блато.

— Их, болан, што посече младицу, грехота је! — примећује му трећепозивац, у коме се буди бол домаћина чије су младице на имању већ посекли непријатељи.

— Грехота је и ја да пропаднем, — брани се војник — морам се огрејати. Дрво ће опет да израсте, а ја не могу још једанпут.

Пред станицом, коју означава један избледели и прокисли тробојни барјачић, највећа гужва и гласно објашњавање и свађа; пред једном другом кућицом, у врх села, коју означава прљави бели барјачић са разливеним од кише црвеним крстом, дрежде блатом испрскани и укаљани рањеници и очекују нешто, што неће добити. Пред механом, у којој се већ ништа више не може добити, тако исто гомила која ипак стрпљиво чека. На ћуприји, која премошћава речицу Неродимку, која двоји село на две неједнаке половине, још већи метеж. Кренула кола и с једне и с друге [343] стране, по двоја и троја у реду, па се на сред ћуприје заглавила те сад не могу ни напред ни натраг. Објашњавање, свађа и псовка пење се све више, потежу се и ступци, узносе и кундаци над главама, а ти очајно седиш с ове стране ћуприје и мислиш никад неће бити краја нити ћеш прећи тамо и ако те само неколико метара раздвајају од противне стране.

Искупили смо се крај обале, па да нам прође време, посматрамо доле крај потока како Арнаути деру цркнутога коња, а у потоку циганчићи перу у блато уваљан пиринач, који се негде на друму просуо из коморе. Дође најзад у помоћ некаква команда. Једна батерија заустави се с оне стране ћуприје и артиљерци сјахаше с коња те почеше расточавати кола што су се заглавила на ћуприји, да би себи отворили пут. Изнеше најпре на раменима товар, па онда изведоше волове, па изнесоше руде, па точкове. Док су момци из батерије то радили, командир сјахао с коња те да мало протегли ноге.

Батерија је долазила с фронта и — ако мора и она прећи ћуприју, значи да иде пут Призрена. Сви се очас збунисмо пред том могућношћу. Нашто би батерија напуштала фронт код Качаника, где се воде очајне борбе, и журила Призрену? Није ли тамо, испод Призрена, настала каква нова опасност, те ми у ствари бегамо не да се спасемо, но да што пре упаднемо у мишоловку?

— И кад се узме у обзир — поче тамо замном објашњавати један свештеник са натученом шајкачом преко очију и ушију, тако да му брада изгледа као да из шајкаче ниче — и кад се узме у обзир, да нико у ствари и не води рачуна о оним операцијама на Рашкој...

— Ама како да не води — избрецну се на њега наредник из те гомиле, на коме се никако није могло приметити, бар приближно, којој професији припада у цивилу, — Не водимо ја и ти, попе, али води Врховна Команда.

— Јест, ја! — учини један мали човечуљак и мигну чак овамо на мене, сретнувши се у том тренутку са мојим погледом.

— Ама, није, брате него ево у чему је ствар — наставља свештеник своје објашњење. — Овај фронт овамо, Качаник и Гиљане, привукао нам је сву пажњу; а Аустријанци се спуштају Ибром.

— Па шта онда? — прекину га опет човечуљак и погледа опет на мене, сматрајући ме већ сад као свога присталицу.

— Е па онда, брате — одговори поп мало узбуђеније. — Ибром се може сићи и у Пећ, а из Пећи може у Ђаковицу, а из Ђаковице се може да избије и на Дрим па да ти затвори све путеве.

— А Дебар, а Битољ? — учини човечуљак и искриви главу, као да би хтео рећи; „Аха, шта ћеш сада, ухватио сам те!“

Поп слегну раменима и узе да објашњава нареднику како он то мисли. Уједанпут марвени лекар, који већ пет дана тражи своју команду а који је стајао мало у страну од те групе, узвикну:

— Гле, па оно је Млађа! — и предаде дизгине свога коња једноме до себе а он узе да се провлачи кроз гомилу на ћуприји, не би ли дошао до командира који му је био познаник и сазнао штогод ближе о томе, зашто се батерија са фронта повлачи пут Призрена. Сиромах доктор, на коме је још трајала гојазност коју је стекао за време мирнодопског надзиравања београдских кланица, морао је једна кола прескакати, морао је и ћуприју објахати те ићи њеном спољном страном три или четири метра, док није достигао на другу обалу, где се упустио у дуг и озбиљан разговор са командиром батерије.

У том већ и артиљерци свршише посао, те се ћуприја рашчисти. Командир узјаха коња, узјахаше и војници и батерија затутњи преко дрвене ћуприје па се упути призренском џадом а на рашћишћену ћуприју покуља маса, која је очекивала с ове стране и која је за време дугог чекања све већма придолазила. У томе гурању и тискању ја изгубих доктора али га доцније, када се већ сместисмо у селу, нађох и он ми рече о батерији:

— Повлачи се, нема ни једног метка више, повлачи се у Призрен. Испуцала што је [346] имала... али вас молим, не говорите то, човек ми је поверљиво казао.

Сиромах доктор, доброћудан као и сви марвени лекари, он је и овога тренутка, пред Штимњом, веровао још да је наша катастрофа поверљива ствар.

Кад се једанпут гомила нађе на левој обали реке, распршта се, разреди и удари свако на своју страну, избегавајући једно другога, да тражи преноћишта. Где било, макар под стрејом, под колима или најзад и крај плота, ако има само неколико стопа сувоте. Али ни тога нигде, свака сува стопа земље заузета већ.

Колико у оваквим приликама има себичности, толико често и великодушности. Само што ће те себичност стално срести код људи, које сте задужили у животу, а великодушност код оних које никад ничим нисте задужили.

— Ти тражиш преноћиште? — запита ме са саучешћем старији војник, носећи неки тежак товар покривен ћебетом.

— Тражим! — одговорих очајно уморан од тешкога хода по сеоском блату.

— Само... овај... ако ти је згодно... Колицина сте?

Ја му рекох.

Није знаш добро, ал колико да склониш главу.

— Ама добро је, како да није добро! — узех ја поуздано тврдити јер најзад, све што није улица и блато, добро ми је дошло.

— Штала је, па има и стоке, и ђубрета!

— А има крова?

— Има! — заврте војник главом.

— А шта нам смета стока? Шта смо ми, корсем, бољи од ње! — узех ја убеђивати војника не би ли га што чвршће придобио.

— Ко стока, је л’? — настави он живо. — Вала, ако оћеш, право да ти кажем, није бољи него смо ми гори од ње. Подноси, видиш с нама све заједно и војује и вуче и гладује и гине па — ћути и трпи. Види, мора се тако. Нема се где, па ћути и трпи. Их, што сам имао вочића, мог рођеног вочића, није био стока него брат и пријатељ. Код куће ми је био ранитељ а овде, у рату, пријатељ.

— Па где ти је?

— Погоди га куршум, овде у слабину. Паде, па, жали за мном, издише па ме гледа — а сузе му теку.

У том разговору стигосмо до једне капије, крај које сам ја мало пре пролазио и узалуд покушавао да ми се отвори. За капијом велико двориште, у које су већ поједини утерали кола. Десно иза капије пространа зграда, стране јој плетенице од шибља блатом олепљене али на чврстим дирецима узноси се здрав кров, црепом покривен, који обећава сувоту под собом.

Стоку, која је до малочас била у штали, чим је кроз отворене вратнице почео да куља народ у двориште, одвео је газда на неко [348] склонитије место, бојећи се да се у прву зору, кад народ крене, не придружи и његова стока каквој комори.

Широка двокрилна врата на штали била су отворена и из њих је био задах свежег ђубрета и топлога сточног обиталишта, на коме су до малочас била затворена врата.

С усхићењем, као и сви моји, посматрали смо своје обиталиште, превиђајући и оно мало рупа на зиду и ону велику гомилу сточног ђубрета, преко којега смо морали прескакати да би нашли суво место на које се може стати. Тамо где си мислио да је суво угажено сено, уквашено изметом, пиштало је под нашом стопалом и нога је, упадајући у сено, очас била преливена прљавом течношћу. Па ипак све је добро, кад само има крова.

Ваљало је само што пре ухватити места и распремити јер су све нови и нови гости придолазили, а што се више вече ближи, наићи ће све веће гомиле оних што су на друму далеко за нама заостали. Распртисмо товаре с леђа и зађосмо по дворишту да нађемо што, чиме би се могло чистити. Један донесе са ђубришта парче тенећке од полупане петролејске канте, други цреп с крова, трећи комадић даске и већ чиме је ко стигао наоружао се и отпочео посао. Потегосмо сви једновремено да почистимо колико се то може учинити, јер се толико велики слој ђубрета нагомилао да никоме ни на памет није падало да [349] почисти све. Главно је било скинути горњи влажни слој ђубрета а дубље је ваљда сувље. Пацови, становници ове прљаве зграде, извесно су из својих рупа са незадовољством посматрали непозване госте, преко којих ће они ноћас морати да прескачу, тражећи сточни измет којега сад неће бити на своме месту.

Чим се успело да се колико толико почисти ђубре, наста одређивање места где ће се наложити ватра и уношење ствари, које су биле још на коњима, колима или у самом блату пред шталом. Спуштајући ствари, крај места где ће се малочас заложити ватра, сваки је гласно узвикивао: „Ово је моје место!“ старајући се при томе да обезбеди себи што већи простор крај ватре. И одмах је присвојио тај простор, разастирући ћебе на под и подмећући торбу тамо где ће положити главу. А кад је тај посао био свршен, жене, деца и старци остали су да чувају места и ствари а сви остали разишли су се по селу да набаве дрва, ракију и све што би се још могло наћи за храну и пиће.

Кад је вече пало, у штали је већ увелико буктала наша ватра и припремале су се две три нове. Сваки је од нас седео на своме месту, задовољно свлачио обућу да непосредно уз ватру открави ноге које су промрзле о ноћашњем мразу у Липљану, а нису се загрејале ни путовањем по студеном и ако сунчаном дану.

Штала се испуњавала једновремено димом и мразом који је продирао споља. Унутрашњост ове необичне куће, са ватара које опкаљују збијене гомилице тамних сенки, које се кроз дим једва назиру, добија све тајанственији облик. Од силине јаре под таваницом се лелујају разапета платна паучине и кад се у ватри велики пањ скрха или џарне или кад се нов положи, разлети се тамом јато варница и испуни мрак, који се под кров најгушће сабио. Осећа се воња сточнога ђубрета и коњског зноја са седала која се крај ватара испаравају.

Код појединих ватара већ крчка мањерка, крај других се пече сланиница натакнута на врх ножића или зашиљене гранчице а код свих развио се жив разговор људи, који су се већ мало одморили и загрејали.

Наилазе нови гости, улазе, разгледају и кад им се не свиђа полазе даље, верујући да ће наћи боље. Враћају се затим и кају, јер је већ наишао други и заузео баш оно место које су они хтели. Кроз рупе на зидовима дува студени ветар и допире хладноћа, те док једну страну грејеш крај ватре друга ти зебе. То је опет нова брига и нов посао. Дижемо се сви и затискујемо чиме можемо: избачено влажно сено или ћебе, шаторско крило, шта било, тек треба обезбедити да се преспава ова ноћ, кад знамо како смо прошлу у Липљану провели и кад још боље знамо какве нас ноћи очекују у Црнољевском Кланцу.

Један коњаник уноси седло и бисаге и меркајући са тим стварима на рукама, чијој би се ватри прикучио, поче причати да долази са фронта. Сви ућуташе и окретоше се да га чују.

— Добро је, вели, наши напуштају качаничку станицу и повлаче се ка Феризовићу. Намамиће Бугаре да се спусте са висова, са којих они доминирају и онда доле у пољу, наши ће примити одлучну битку.

Сви одмахнуше главом и никога не усхити повољност ове вести. Из дубине штале, иза дима, после једног озбиљног кашља, чу се:

— Јест, све је тако, што рече!

— А што да није — нађе се увређен наредник и спусти ствари баш крај те ватре са које је пала увреда. — Ви грађани мислите...

Онај у диму опет се зацени па кад га пређе а он упаде у реч.

— Не мислимо, брате, ми грађани ништа; нити ко нас пита шта мислимо, а шта не мислимо. Само нећу да се лажемо више. Да се нисмо лагали и залагивали, не би сад моја породица робовала Аустријанцима... Хоћеш ваљада да ти верујем па и ја да останем да ме заробе!

— Не кажем то, али... видите, могло би бити ако моравска дивизија... поче наредник да објашњава, пошто се угурао у ред око ватре а подметнуо себи седло за седиште.

— Чекај, молим те — упаде му у реч онај из дима, кога је овога пута, кад је зинуо, [352] сретно мимоишао кашаљ. — Реци ти мени, пријатељу, путујеш ли ти сутра даље, за Призрен?

— Путујем! — одговори наредник.

— Е онда ми немој ништа даље говорити.

— А зашто кобајаги? — избрецну се наредник.

— Е па зато — учини онај — што, кад би све тако било, како ћеш ти сад да објасниш, ти не би путовао у Призрен, шего би остао овде у Штимњи да посматраш борбу.

Наредник после ових необоривих разлога слеже раменима и пређе на други разговор.

Као да је пристигло јело, јер мало затим око свих ватара поче да изумире разговор или се чује реч и две а придигли се и они који су лешкарили па се повили око ватара и само се виде осветљена лица и покрет руку, које се пружају и повлаче, те изгледају као неке тајанствене руке јер се тело коме припадају, скривено густим мраком, не види никако.

Напољу је већ стегла јака хладноћа и пуше мрзли ветар, који се осећа како продире кроз оне рупе на дувару, које смо затисли. Кад се отворе врата, да ко уђе или изађе, суне у шталу читав товар хладноће и за час освежи загрејан ваздух а образе нам ошине мраз. У таком случају, цело шталско насеље дигне грају:

— Затварај, затварај бре, што се шећкаш!

На то се онај правда да је био по воду или ишао да обиђе коње или почупао нечију тарабу, те вуче прошце да их стави на ватру. Нађе се узица те увезаше врата, да не може свако и без разлога отворити. И таман се то сврши и загреја хладан ваздух, којим нам се била напунила штала а опет неко лупа, опет би неко хтео унутра.

— Не пуштај! — виче неко невидљив из дима.

— А што бре кад има места — одговори други — и стока па грехота је што је напољу по овом мразу! — И устаде овај добродушни па сам одвеза врвцу, којом је малочас везао врата и пропусти човека стара, коме се осветли лице светлошћу ватре најближе вратима. То је био трећепозивац са липљанске станице.

— Ух, ала је хладно — рече и сав се стресе и стовари се одмах крај прве ватре. — Дајте, људи, само руке да огрејем, не могу да макнем прстима.

Он чучну и унесе руке у пламен па поче да их крави, а као кирију за грејање морао је одговарати на разна питања оних, који су били господари те ватре.

— Море како — одговара он на неколико разноликих питања — нек те нико не лаже, нема брате ништа; оде и команда ноћас у Грачаницу, прође Косовом и Краљ и Влада и Врховна Команда, сви одоше... кажу и Феризовић пао...

— Па то бре ми нисмо сигурни ноћас овде, шта је од Феризовића довде, два сата! — говори онај глас из дима.

— Па... колико за ноћас, може се... — теши трећепозивац, а сутра треба поранити.

Сви се одиста забринусмо, и свако донесе у себи решење ујутру да се пробуди сат раније, но што је синоћ пред мрак одлучио.

Трећепозивац сад се већ раскравио мало и припалио лулу, те настави сам казивање без ичијих питања.

— Их, што се направи џумбус на станици...

— На којој станици?

— Па на Липљанској. Остали неки сандуци у вагону. Што је било да се однесе однесоше а ове сандуке нико не тражи, па осташе. Кад виде народ да ћемо већ да напустимо станицу а он се слеже око вагона да разваљује. Неко казао да је шећер па нагрнуше и жене и деца са корпама, бошчама и џачићима да приграби свако себи. А ми велимо нека их, боље наша сиротиња нека узме него Бугари. Па... загушило око вагона, ври, чека. Тек прскоше сандуци па кад поче да се просипа по блату орден. Сви сандуци пуни Карађорђеве Звезде. Бре, кад се засија по блату гомила ордена, а они помислише ваљда злато, па напунише жене кецеље, деца корпе и недра и гази народ по оном ордењу а оно се расуло по блату на све стране.

— Ех, ех, ех, баш тако много? — припиташе неке неверице.

— Ево, море, види! — и истресе старац торбу те попадаше по пепелу седам осам ордена.

— Па што си ти узео?

— Тако, узео, жао ми их да се ваљају по блату... Да идем кући па да понесем деци да играју, овако не знам ни сам што ће ми — и он се саже да покупи ордене који су се запретали у пепео под његовим ногама.

И нехотице наиђу на човека тешке и боне мисли у оваквим и иначе суморним тренутцима. Кроз тамну ноћ допире до нас топовски пуцањ, то се још боре последњи редови војске, која није престала веровати у добру срећу Србинову. У тој војсци има их који задивљују јунаштвом и који верују да ће им јуначке груди красити Карађорђева Звезда, а не знају да се, недалеко у њиховој позадини, то свето знамење јунаштва ваља већ по блату и да га арнаутске жене збирају у корпе и кецеље да снабду своју децу играчкама.

Опет неко лупа. То ће тако ваљда целу ноћ.

— Ко је то? — пита онај глас из дима који се стално буни кад наиђу нови гости.

— Чиновник! — одговара глас с поља.

— Па и ја сам чиновник! — одговара глас изнутра.

— Морате ме пустити, имам архиву и рачунске књиге са собом! — Говори онај с поља званичним гласом.

— Е, одговори глас изнутра — онда извини. Ја сам мислио ко други па да те пустим. [356] А овако метни братац рачунске књиге под главу а покри се архивом, па лепо проспавај!

— Ама, ко је то унутра? — продра се онај с поља још званичније и удари ногом у врата.

— Не лупај бре, да те сад не вежем. Овде је дивизиски штаб, пуковник Здравковић!

Онај с поља ућута, не проговори ни речи него преплашен, одмаче од врата.

Сви ударише у смех а онај што се огласи за пуковника Здравковића додаде задовољно:

— Јеси ли видео како подви реп?

— А што га, болан, не пусти? — запита неко са друге ватре.

— Е, досадише ми те државне архиве и рачунске књиге! Ама целим путем кола, коњи, све је то потребно за рачунске књиге, а кад тамо а ти на колима видиш неке жене и кућевни намештај. Па још док се бегало железницом, господа с архивама и рачунским књигама траже засебно купе, па се у њима коцкају на путу, а ми војници мрзнемо и киснемо на отвореним вагонима. А знам сигурно да ни један од те господе неће спасти државне архиве и рачунске књиге, него би хтели да оне њих спасу!

Одобрише и други да је тако и заметну се око ватара разговор о разним приликама и неприликама које су овог или оног постигле због те господе са архивама и рачунским документима. Усред тог разговора неко из дубине тек узвикну:

— Море летајте људи, па да ранимо да нас не похватају овде на легалу као мишеве.

И овај узвик као да нас све опомену те, пошто се свако још мало позабави да поправи ватру, поче један по један да се пружа по поду, да се намешта и удешава како би згодније легао а да не смета другом до себе.

Као да су сви задоцнели путници нашли себи преноћиште, не дође више нико да нас узнемири и наста мир у целом насељу. Једва по ко проговори реч или потражи што или се пожали да га боле леђа, ноге, крстине или само тешко уздане, па опет мир. Мој сусед, који се греје на ватри до нас ослоњен леђима на моја леђа, једнако се мешкољи. Покушава да скупи ноге, па да их пружи, час подмеће нешто под главу, час одузима и чини све могуће покушаје да се угодније намести, али бадава. Најзад хукну уморно:

— Хо, брате, баш не могу да заспим па то ти је!

— Што, тврдо? — пита га његов сусед.

— Није, него... питам се само куд сам пошао? Шта ће ми да себе спасавам кад сам оставио жену и децу и без новаца и без хране? Куда ћу да ми је да знам?

— Па тамо где и сви остали? — теши га његов сусед.

— Ама где је то тамо?

— Тамо — учини сусед — зар ја знам где. Шта ћеш кад си војник па мораш.

— Е то је оно!

Разговори се већ воде полугласно, више шапатом, јер поједини су заспали и тамо из дубине штале чује се хркање мирне савести.

— И кад би знао, колико ће то све да траје — наставља онај за мојим леђима, шапћући — Лањске године бар није трајало друго, вратили смо се брзо у освојене крајеве.

— Како коме! — одговара му сусед — ко је затекао све у кући није му дуго трајало, а ко није... И разви се међу њима тих, монотон разговор о лањској години, о Аустријанцима, о њиховим зверствима, о страдању појединих села и породица.

Ја такође нисам могао да заспим и час сам обраћао пажњу на њихов разговор, а час га испуштао и поводио се за својим мислима, које су се у овој тамној средини пуној људи, дима и мрака, чудновато плеле и расплетале. Ипак настаде један тренутак, у току причања мога суседа, који ми привуче сву пажњу на његово казивање и, што сам пажљивије почео слушати, све сам више жалио што нисам причу чуо од почетка. Сусед је причао о неком војнику кога су звали Бојко „мали“ и злој судбини његовој приликом прогонења Аустријанаца из Србије прошле године у ово доба.

— А Бојко — шапће лагано мој сусед наслоњен леђима на моја леђа — био је некако добра срца. Сваком да учини, сваком да помогне, па га сви волели. Остави наредник или [359] каплар, него и војник, његов друг, тек: „Ајде, бре Бојко, тркни донеси воде!“ И он послуша. Онако мали, лак, отскакуће доле у поток и часком се врати. Бојко целој чети купује дуван, купује ракију, па чак и пропере кошуљу другу кад себи пере. И све му добро, све трпи и све поднаша. Облије нас киша те капље са нас као са стреје, а Бојко вели: „Ако, море, исушиће се!“ Наиђе мразна ноћ па не смеш да мрднеш прстом, мислиш сломиће се, а Бојко вели: „Сутра, ако Бог да, у зору биће борбе па ћемо се загрејати!“ Марширамо по десет, дванаест сати без даха да стигнемо на положај, па сви попадали и посустали, а Бојко вели: „Добро је и ово, има горе. Они што су изгинули не марширају више!“ Ето такав је Бојко. Ако је коме до шале с Бојком ће се нашалити, он се не љути; ако је да се спрда, с њим ће се спрдати. Не љути се, него све то прима и само се насмеши као дете кад се смеје.

— А какав је био у борби? — пита слушалац тек да не задрема.

— Да видиш, није му се ни ту могло замерити — одговара приповедач. — Није био од оних што ће истрчати пред чету и викнути: „Замном те, браћо!“ Не би му то некако ни доликовало. Али се држао као најбољи војник, не би напуштао положај све док му се не нареди, а кад би било јуриша, онако мали и лак, провукао би се измеђ редова и појавио се [360] напред! И увек се смешио, као дете, и у самој се борби смешио. Један пут чак командир рече: „Ајде, Бојко, нек да Бог да се ово сретно сврши па се ти нећеш вратити у село без медаље за храброст!“ Он се опет насмеши, као да би хтео рећи: „Ако дате хвала, ако не дате — опет хвала!“

Приповедач ту, прекину причу и пружи се те узе намештати ватру. Испружи ногу те петом од чизме узе лупати пањ који је по средини прегорео и кад га преби а он гурну две половине на пламен. Варнице, као златна киша, испунише помрчину која је у толико гушћа била што су се ватре већ почеле да туле и само још овамо и онамо румен жар покрива земљу као усијано и растопљено гвожђе. Кад уреди ватру он настави:

— Па кад почесмо лане у ово доба да чистимо Србију од Аустријанаца, потерасмо их како их нико и никад није терао. Веруј нисмо им дали ни да се окрену за собом. Оно је било, како да ти кажем, као кад туђа стока уђе у њиву па је склептају са свих страна и ко стигне тај удари. Причају наши војници, њихов ђенерал Поћорек кад је заноћио у Крупњу, написао своме цару писмо: „Од како си, царе, метнуо круну на главу, ниси оваке батине добио!“ А цар му одговорио: „Извукао сам ја, није ми то првина, него теби; зато чим примиш ово писмо да ми вратиш ордене што сам ти их послао у Ваљево!“ Није тако било али војници, [361] знаш већ како је, чује један од другога па причају... Али ако ђенерал и није писао цару и цар ђенералу, батина је било. Оно си требао да видиш, па да не верујеш шта се учини од једне царске војске. Ево да видиш, спроводим сам самцит двеста заробљеника, па док да стигнем до Милановца двеста седамдесет и пет. Не беже, као што би био ред да заробљеник бежи него придолазе; извлаче се из кукуруза, из јаркова, са тавана, из подрума па само дижу руке и моле.

Опет дану приповедач па одмах настави:

— А надрли смо као манити, не може командант да нас устави. А и како ће, кад је цео наш пук отуд из Тамнаве, Поцерине, и Мачве из Рађевине и Јадра, те свака стопа што смо је ослобађали била је наша. Наша поља, наше горе, наша села и наше цркве, наше куће и наша деца. Их, како нам је тек, данас овоме а сутра ономе, заиграло срце кад би спазио познат друм, познату шуму, познату стазу, познато дрво. Тамо на крају стазе те, иза оне шумице, близу оног дрвета, његово је село, моје село, наше село. Онде нам је фамилија, жене и деца, коју смо оставили и коју сад хитамо са радошћу и стрепњом да ослободимо. Кад се одмарамо или кад се склонимо где од кише, а ми само о томе говоримо. Причамо један другоме свак о својој кући, о својој деци, о своме малу. Сећам се, не знам само да ли беше то у Осечини или на Завлаци, заноћили [362] смо те се нас неколицина увучемо у једну кошару да се склонимо од кише. Па Бојко тако полетао до мене и казује ми, то што сви казују, о својима о којима сви говоре.

— Имам — вели — две удате сестре, у добре куће. Брат се поделио од мене кад ме оженио. Шта знаш хоће ли се сложити жене, толико се њих због жена поделише или одоше на суд и осрамотише, као да нису браћа. Што би ми то, него да се поделимо одмах сад, па да се гледамо као браћа а да нам се жене гледају и да један другог помажемо. Тако смо се братски и без и једне речи поделили, те ми је брат и пре и после помагао а и ја њему. Он ме је и оженио, из добре куће, а жена ми се пази с мајком као да јој је рођена. Мајка и живи код мене. Угодила се са мојом женом па јој добро, а заволела је и децу. Имам једну девојчицу, виш волишна је, на мене, те рекао би не зна ни две унакрст а да знаш само како је мудрица и како уме да каже, те толико пут сам помислио: штета што није мушко! А није само на језику и кућаница је; помаже боме мајци на сваком послу; уме сама скувати каву, уме очупати пиле па чак и просејати и ако једва ручицама обгрли сито. Ранко је годину дана млађи од ње и пошао у школу, па ако Бог да, нек млађи прихватају кућу а овога је штета одвојити од школе. Учи и слуша. И да видиш само како он пази књигу, да му не кане кап воде, да му се не поврне [363] лист, да му се не искаља. Кад легне а он књиге под главу, да му ко не дира а ако хоћеш, може и не јести али неће дићи главу с књиге кад има што да научи, па макар ми јели без њега. А да ми видиш Бату, ништа није ово двоје према њему. Нема ни три педља од земље — и он је мали на мене — а округао је као лубеница. Кад га гурнеш а он се ваља око себе и не може да се устави. Образи му нарасли као хлебови и зацрвенели се ко јабуке. И чудно неко дете, од кад је пало на свет никад се није заплакало, само се смеје. Каже нана мојој жени: „Е, моја снајо, да беху моји тако да не плачу, пристала бих и по два годишње да рађам, али какви су моји били, пропиштала ми младост од њих!“ Знаш ли, болан, мој Бата кад хоће да спава он се смеје, кад се пробуди ујутру опет се смеје, играш с њим; он се смеје а шопиш га, кад не ваља, он се опет смеје. Не зна да говори, него тако брља језиком ко пијана баба. А биће напредно дете. Ако ми се Ранко одметне од куће и ода се школи, онда ћу на Бати кућу, нек ми он буде домаћин. Само ако Бог да да се све ово лепо сврши...

Ето тако ми је говорио о својој кући и о својој деци — заврши приповедач и застаде да направи цигарету.

— И још ми је говорио — настави — мио му био знаш тај говор јер немамо него један дан ода још, ако овако пође, па да сагледа [364] своје село и кућу, мајку, жену и децу, па се све боји да не застанемо, да не дође Аустријанцима каква помоћ те да нас задрже. Још само ону планину да прођемо, још само оно поље, још само... да је само сутрашњи дан да сване!

А сутра дан продужисмо тако, све напред, све напред. И већ догледамо позната места познате путеве, познате њиве. Мало мало па по неко узвикне: „Ено њиве Петрове, а Петар остаде, погибе!“ или „Ено море, оно је кућа Симе Дабића!“ И тако сваки час на сваком кораку.

Загазисмо и у Јадар, а Бојку срце нарасте. Ту је, у својој земљи, познаје сваки камен, познаје сваки трн. Иде, иде напред а упро поглед тамо, тамо иза оних топола, тамо је његова кућа, његова ћерчица која помаже мајци, његов Ранко, његов Бата. Чекају га они, јер се тамо већ чује пуцање српске пушке, јер су му село извесно већ напустили Аустријанци. Ех, Боже помози, још мало, још мало! Да може, да сме, напустио би редове па би потрчао испред нас.

Тек прођосмо отуд Јаребица, а командат заустави батаљон. Кажу, стигао од некуд глас, Аустријанци се уставили код Крупња и ту ће као да нас чекају да се бране, па се морамо задржати да сачекамо појачање. А и добро нам дошло мало одмора. Нису нас умориле толико борбе и нагло наступање колико блата. [365] Газиш оно пусто блато па ти тежа нога него и пушка и торба и муниција заједно. Сад први пут сиђосмо на друм, ту где се устависмо, а четири дана смо једнако газили преко њива и ливада и утрина, и тек кад би се дочепали какве падине што би осетили мало сувоте.

Па тако ту поседали крај друма, те један узео иверку и скида блато с обуће, други савија цигару, трећи се претоварују а четврти се прихватио мало хлеба те жваће кору која је отврдла у ранцу. Знаш већ како је на одмору. Па се заметнуо и разговор а не разговарамо ни о чем другом но о својима, о свом крају, о оном што нам је пред очима...

А у Бојка светле очи, пуне суза и радости. Са тога места на коме смо, догледа се његова кућа. Ено је тамо преко њива, испред оног забранчића, на лево од друма. Чим је сагледа он приђе поручнику, који је уморан сео на један камен. Приђе му, па се испрси и тресну ногом о ногу.

— Господин поручник, молим покорно!

— Шта је Бојко? — пита га поручник.

— Молим за дозволу да обиђем кућу?

— Бога ми, Бојко... узе затезати поручник.

— Није далеко, ено преко оних њива, ено се догледа.

— Је л’ оно? — учини поручник.

— Јес, господин поручник! Оставио сам саме жене с децом, па да видим како су прошли. Нећу седети, само да навирим, да се поздравим, па ето ме!

— Е кад је тако близо а ти хајде. Па немој само да навириш, поздрави се лепо са својима и проговори. Отуд, од твоје куће догледа се овамо, кад видиш да крећемо а ти хајде за нама.

— Хвала, господин поручник! — кликну Бојко весело, осврте се па нас погледа све редом, као да би хтео да један део своје среће и нама да, па се отисну с друма у њиве и поче прескакати потоке и плотове па све пречицом оде као тане из пушке. Ми гледамо за њим како граби па и радујемо се његовој срећи и завидимо му.

— Их, благо њему! — рећи ће један.

— И на тебе ће доћи ред! — додаје други.

— Хоће ако подржи овако! — теши сам себе онај први па додаје: — Изгледа ми као да се сад бијем за моју њиву. Само нека кренемо, нек не губимо овако време, па чини ми се зубима ћу клати непријатеља кад сагледам своје село.

— А како ти је било тек кад си га напуштао, па гледаш очима како непријатељ улази у твоје село.

— Нисмо прошли овуда и хвала Богу те нисмо!

Бојко уђе у кућу, уђе и остаде нешто. Почеше овамо већ да му броје колико је остао, почињу да праве и шале на његов рачун, па и да га дозивају и да звижде, ма да се доле до Бојкове куће не би ни чуло. Паметнији ће међу њима рећи:

— Море, оставите човека с миром, знате како је кад се види са својима.

И послушаше, те га оставише на миру али се Бојко боме дуго, врло дуго задржа, те рекоше неки да пошаљемо по њега. Заборавиће се, веле, па ће остати те навући кривицу себи. Потраја још доста дуго, те се сви озбиљно забринусмо што се не враћа.

— Да опалимо један метак — вели каплар — па ако је и заспао пробудиће се.

— Јок море, сад ће он. Знаш како је, заговорио се с децом па и не осећа како време промиче.

У том се Бојко појави на капији крај вратница и сви гракнуше.

Али Бојко не полази овамо к нама, већ стао пред капију и гледа. Гологлав, пушка му о рамену, стао и гледа да види ваљда јесмо ли још на друму или смо кренули. Узеше опет наши да му довикују и да звижде, и ако се не чује донде, а он стоји пред вратницама, гледа овамо а не миче.

— Пази нико га од његових не испраћа! — приметиће неко и одиста, сад нам тек паде у очи да нико његов не изађе за њим, те узесмо да објашњавамо то. У том Бојко, који се још никако не маче с места, скиде пушку с рамена и обори је на руке, па је онда диже до ока и нанишани овамо, право на нас. Док се ми само окретосмо једно другом а Бојкова пушка плану и тане просвира изнад наших глава.

— Шта му би? — запиташе се с разних страна и још не стигоше да један другоме одговоре а оно пушка и по други пут плану и тане просвира баш измеђ нас.

— Ама ко то пуца? — скочи поручик и док хтедоше да му обрате пажњу на Бојка, Бојкова пушка отпоче убрзаном паљбом: пљас и један с леве стране друма дрекну:

— Јаој, погоди ме!

Сви се ускомешасмо, сви узбунисмо а Бојко и даље стоји тамо на вратницама и пуни пушку и наставља журно паљбу на нас. Паде још један и то овај погођен у срце. Није ни зенуо.

— Брзо, шта чекате, шта сте се збунили? — дречи поручник.

— Да пуцамо? — пита наредник.

— Пуцајте!... или... чекај! Има у кући деце, нису крива! Дет’де један с једне а други с друге стране па га опколите. Хоћу жива да ми га доведете. А ви остали полезте, не гините лудо!

Војници су се већ израније склонили или причучнули у јарак крај друма а неки и полегали. Одвоји се једна десетина те крену низ друм а друга десетина прескочи јарак те кроз њиве. Тек што ова десетина прескочи јарак а из ње један паде рањен од Бојкове пушке. То већ трећи.

Ја сам пошао са првом десетином, јер некако поручник погледа у мене кад рече да се одвојимо у потере. Трчали смо низ друм, па кад смо [369] измакли правцу у коме је Бојко пуцао и његовом погледу, ускочисмо и ми преко јарка, те кроз њиве право иза куће. Дотле су већ стигли и они с друге стране, те опколисмо тако кућу да нам не може умаћи.

— Бојко, предај се! — викнух баш ја главом, скривен иза ћошка. Он престаде да пуца и спусти пушку. Притрчасмо и једни и други и дочепасмо га за руке а каплар отпаса тканице и поче му везивати руке. Бојко се није отимао, он је дозвољавао да се чини с њим шта се хоће; он је само дрхтао и тресао се целим телом а из замагљених и крвавих очију врцале му сузе и промуклим, загушеним гласом драо се:

— Пустите ме, пустите ме да их побијем све! Пустите ме да их побијем?

— Шта учини море! — дрекну каплар и потеже разјарен да га удари песницом. Али га не удари, и он га је волео као и ми, него га само дочепа за гушу и затресе узвикујући: Шта учини, море?

Бојко само ћути, дахће од умора, на слепоочници му бију модре жиле, колута очима и гризе изгореле усне из којих му већ шикће крв. Не можеш да га познаш, лице му се сасвим унаказило, по челу му се исписале бразде и онај његов осмех сасвим се избрисао.

Док смо се мајали око Бојка а један од војника, који је ушао био у кућу да види има ли кога тамо и да пита шта би човеку, изађе отуд блед као восак.

— Их, људи Божји, одите да видите несрећу и грехоту!

Потрчасмо сви у кућу сем двојице тројице, који осташе крај Бојка. Потрчасмо и устависмо се на вратима. Не дај ти Боже да очима својим видиш оно што смо ми сагледали. Све поклано, све живо по кући лежи у усиреној крви.

И сад ми пред очима она крв и она несрећа. Стара мајка, како потрчала ваљда да заклони и унуче, ударена кундаком и лобања јој располућена те лежи крај огњишта. Одмах до ње, држећи се и сад још руком за бабину сукњу, девојчица преклана преко грла. То је она, што Бојко причаше да је кућаница, да је мудра. Њене мудре очице остале су отворене а силна крв, која јој се просула из грла, прелила јој одело црвенилом те изгледа као откинута и увела булка. Мало даље, у једном углу, лежи млада жена грлећи чврсто рукама Ранка, онога што воли школу. Мајка сва избодена бајонетима а дете разбијене главе. На сред куће, као преклана тичица, лежи у крви својој Бата, онај Бата што се увек смеје, што је увек весео, што је срећа очева и мајчина. Бата лежи у крви, полеђушке и смеши се, и сад се у смрти смеши.

Злочин је морао бити извршен још пре неколико дана јер је крв крај лешева била тврдо усирена, лица су у мртваца већ била увела и осећао се задах лешина.

— Их, грехоте! — учини и сам каплар.

— Грешни Бојко, како и да не полуди! — додаје други.

— А кој’ отац не би полудео кад би сагледао ово! — вели трећи.

— И виш’ у лудилу је пуцао на нас, мислио је бије непријатеља који му је кућу ископао! — размишља опет каплар.

— Море, пуцао бих ја и на Бога! — додаде један од оних у чије ћемо село сутра ући.

Поведосмо Бојка везана, али га нисмо грдили успут, жалили смо га и казивали му благе речи, али их он није разумео.

Не знам је ли мој сусед наставио и даље казивање. Довде сам слушао са пажњом а затим ме је сан савладао. И чудан сам сан уснио те ноћи. Као на липљанској станици, па се искупио силан народ око сандука из којега се расуло ордење Карађорђеве Звезде. Па ту као ђенерал Гојковић, бела му брада до колена, стоји крај вагона, диже оне златне крстове и пита сваког редом и даје сваком редом. Па наишао и Бојко и смеши се а ђенерал га пита:

— Колико су ти деце Аустријанци поклали?

— Троје, господине ђенерале! — одговара Бојко.

— Е, ево ти три крста, а ево још, узми још — и даје ордене. Али ти крстови као да нису златни а нису ни мали те се не могу на грудима понети, већ велики и тешки.

Повио се грешни Бојко носећи их на леђима, ознојио се и посустао те као запомаже: „Помагајте, људи, не могу ја сам ове крстове понети!“ И ми му прилазимо и свако од нас прима по један и свако свој крст носи...

XVII
Четрдесет хиљада мученика

Од јутрос закрчио друм који води из Штимње у Призрен. Друм се и не види већ само кроз равну пољану протеже се црна жива линија која се креће, повија, гамиже као оно кад мрави из мравињака обележе собом пут којим крећу на посао.

Пошло је све што је ноћас отпочинуло у Штимњи; кренуло је и оно што је стигло од јутрос из Липљана а не смело се задржати на одморак, наставило је пут и оно што непрестано стиже са фронта, што тамо не може више бити од користи.

Сад се већ јасно чује топовско пуцање јер борбе се воде негде у близини и гомила иде ћутећи, погнуте главе, као ред осуђених којима је већ саопштена пресуда.

Небо је пуно тужне боје те сурову слику једнога читавога народа који креће у збег, у планине, осветљава неком мистичном маглицом која, као покров изаткан из прегорелих сунчаних зракова, тајанствено обавија беду и невољу. Сећам се једнога нашега вајара који је тугу тако заогрнуо провидним велом [374] испод којега се сузе нису виделе али су се осећале.

Немогуће је било оком схватити сву величину невоље која је кретала од јутрос. Свако је видео само најужу слику око себе а далеко му је измицало погледу оно што је пред њим и оно што је за њим. Тек кад је сунце мало више одскочило, пре но што ћемо из косовскога равништа ући у дубоки црнољевски кланац, сео сам на једно оборено дрво, на први одморак и тада ми је пред очима промицала слика за сликом, од којих је свака засебно представљала једну целину беде и невоље а све заједнички, повезане, целу трагедију једнога народа.

Промиче батерија тешко извлачећи гломазне точкове из дебелога блата које је покрило разривен и пролокан друм. Напред јаше командир препланула и уморна лица по коме су дубоким браздама исписани сви напори дуготрајних и надчовечанских бораба и све разочарење једнога честитога старешине који је, сем храбрости, улазио увек у борбу и са вером у победу. Заваљене капе далеко изнад чела а оборене главе, он прелази у памети све оне славне борбе из 1912, 1913, 1914 и 1915 године, које је ова батерија, од које се он никад ваљада није одвајао, водила. И сада на путу повлачења, душу му обузима неко осећање стида које га мучи и са којега он не диже главу и избегава да се сретне погледом [375] са бегунцима кроз чије густе редове промиче. Коњи у запрези покривени блатом, уморни и малаксали једва крећу; седла на њима већином празна, они који су их јахали остали су тамо, на бојишту. Кад удари точак у какав камен, каре шупљо зазвоне као што празнина звони. У њима нема више муниције, испуцало се, изгинуло се и — сад се повлачи, ако се бар могу да спасу топови да не падну у руке непријатељу.

Одмах за батеријом иду једне таљиге пуне ствари и дечице. Љупке дечје главице вире увијене у мараме, шалове и ћебад а мајка, носећи још и одојче на руци, прати кола са најдрагоценијим товаром. Коњић нарамљује на једну ногу, извлачи кола из блата амовима искрпљеним канапом и настављеним ужетом. Њега води старац који се и сам помаже батином да не би посрнуо. Син му је под пушком; можда оно што се чује од јутрос и његова пушка пуца и не слутећи да недалеко иза фронта промиче његова породица, његова деца и све добро његово. Деда, на коме је остала кућа и брига, опремио је расушене таљиге које су се биле расточиле под стрејом, окрпио је ужетом и канапом старе амове, који су висили у кући иза врата: мајка је измесила пуну врећу проја, те су тако кренули у збег за осталим светом одмичући се по неколико часова дневно, онолико колико је деда могао да ходи, онолико колико је коњић могао да [376] тегли. Пошли су за светом, за народом, не питајући куда и сад иду не знајући куда и не слутећи да ће ускоро наићи на албанске планине где ће им таљиге бити сувишне а бедни коњић тешко моћи на себе примити да понесе једну породицу а стари деда тешко моћи примити на себе да понесе једну тако тешку бригу.

За таљигама иду једна воловска кола опет претоварена стварима, женама и децом. Вочићи тешко дахчу и посрћу немогући да извуку кола која сваки час упадају у пролоке, а две три снахе које иду крај кола сваки час подмећу рамена и младом снагом својом износе кола.

За овима иду пешке остаци неког енглеског артиљеријског одељења које одступа из Београда. Ови туђинци, који су до пре неки дан бранили српску престоницу, зашли су сад у српске планине да са нама заједно поделе судбину једнога несретнога народа. Кренули отуд, са далеких северних острва, пребродили пространа мора, да нам донесу не толико помоћ колико веру да у овој гигантској борби нисмо сами, да је до нас кадра допрети рука моћних, да над нама бди брига моћних. Па како је и та вера немоћна пред силом!

За Енглезима брекће и стење сав блатом умазан један аутомобил пун народа који се гуши у њему. Он иде истом брзином којом и воловска кола а тако често и застаје немогући [377] да извуче точак који се зарива више осовине у житка блатна језера која испуњавају пролоке. Светина, која се натоварила на аутомобил, час слази с њега да га извлачи час се пење да он њу извуче.

За аутомобилом лагано шкрипе гломазна воловска кола са државним воловима, претоварена неким сандуцима, гвозденим креветима и кутијама са инструментима а преко свега тога поседале милосрдне сестре, увијене у војничке шињеле, са прљавим белим марамама око главе и црвеним крстом више чела. То су остаци неке руске мисије и доктор, шеф мисије, у гломазним мужичким чизмама, улепљеним блатом више колена, са забаченом качкетом унатраг и наочарима спалим на врх носа, иде напред и води волове за узицу.

Па онда се нижу тако редом слика за сликом. Читав бескрајан низ војних кола са натписом са стране којој команди припадају, прекинут по где где каквим сеоским колима, таљигама или двоколицама које се ненадлежно унеле у ред. Та војничка кола представљају залутале делове појединих команда, измешане, без реда, растурене тако да се јасно види како свако за се и за свој рачун тегли. Једна санитетска кола вардарске дивизије, па троја мунициона кола моравске дивизије, па двоја кола из коморе дринске дивизије, па онда нека пољска кујна дунавске дивизије и тако редом а без реда. На тим колима има и државних и приватних ствари и [378] државних и приватних лица, има и болесних војника и читавих породица, жена, деце и стараца.

А иза тога низа државних кола појављују се опет све оне слике које смо видели кад је прокупачки збег слазио лабским друмом. Путничка кола са арњевима и уморним коњићима чије сапи брекћу као мехови а блато им искитило трбух те висе читави гроздићи; па онда аутомобил, мали, црн, лакован са четири седишта, навикнут да вози од Београда до Топчидера; за њим велики товарни аутомобил голубије боје, и са мотором који брекће и стење као раздражена животиња и гумама које су се ојеле; па онда мала сељачка кола са вочићима као срндаћима и точковима које је обмотало блато слојем дебљим и од самих наплатака; па двоколице које вуче коњић ознојених ребара и усанулих кукова, за овима фијакер са београдске калдрме на коме још висе, као крпчићи на просјачким чакширама, гуме око точкова и на коме је још по где где сачувао лак свој сјај а плиш своју боју али га гледаш са сажаљењем као бившу лепотицу на којој се још одржали трагови прошлости; за њим таљиге са бедним коњем у рудама, једне од оних таљига на којима се преносе дрва и еспап са београдске станице, па онда фијакер од оних који су осамдесетих година још и изгледали нешто на београдским улицама а од тога доба служе за пренос поште измеђ двеју вароши у унутрашњости; па шпедитерска [379] кола, велика, пространа, читава кућа на точковима а вуку их три уморна коња раскрвављених груди, који су их са великим напрезањем извлачили из свих блата кроз која се прошло; за овима опет пар вочића вуку нешто што се и не може назвати колима, два точка и високи ступци са стране; за њима поштанске чезе, па онда сакаџијске двоколице са којих је скинуто и бачено буре да се замени товаром, па болничка амбулантна кола, па лака штајерска кола са платненим кровом. И редом тако, све врсте кола, све што има точкове и што може да повуче запрега. И све то натоварено и претоварено сеном, брашном, покућанством, децом, женама и старцима.

Уз све то, око кола и измеђ њих пешачи маса света попрскана блатом по грудима, по коси, по лицу и убрљана до колена и до појаса. Кроз гомиле пешака тискају се још и коњићи осамарени и натоварени, кравица коју вуче мајка да би исхранила децу и овца коју је грешни домаћин потерао да се негде у планини исхрани зимус.

И све се, то измешало и све изједначило, војник и грађанин, варошанин и сељак, чиновник и раденик. Свако подједнако понижен, подједнако носи терет бриге и бола и креће погнуте главе предосећајући да су ово тек први кораци на дугоме путу патње и страдања.

Лагано креће збег који је загушио друм. Несретна мајка која носи на леђима свој [380] најдражи терет, своје чедо исцеђена, бледа, воштана лица; рањеник, који је недолечен кренуо из постеље огрнут болесничким ћебетом, па отац који носи кућу на леђима и мајка која води уморну дечицу за руке; заробљеник промрзо, поцепан, изгладнео, који сумануто звера идући за гомилом; па руски морнари и француски болничари, па залутала деца без родитеља, без топла одела, без заштите — све те слике и друге болније, промичу кроз гомилу кола воловских, коњских, крај кола свих врста, свих облика, кроз низ аутомобила, муниционих кола, топовских кара и товарних коња. И све се то измешало, и кола и људи и стока и све се тиска, све граби и ако се једва креће и пробија кроз гомилу и свако носи, осим оне опште још и своју сопствену невољу, свако свој бол, свако своју историју, увек тужну историју. Једни су кренули у свет а оставили кућу и тековину своју на милост и немилост пљачки која сад већ бесни у њиховом завичају; други су кренули а најдражији им из куће на бојишту и ко зна јесу ли живи и ко зна хоће ли их видети и хоће ли кад год чути о њима; трећи су кренули са горким сазнањем да су за собом оставили гробове својих милих које нико неће обићи, нико опојати, нико прекадити; четврти су кренули а немоћне своје, децу или родитеље, оставили успут у непозната места, код непознатих људи; пети, шести, [381] седми... свако носи своју невољу, свако свој бол, своју историју, увек тужну историју.

Иду једно за другим родитељи без деце и деца без родитеља, очајни без утехе, бони без неге, изгладнели без понуде, изнурени без одморка. Узневерено и узбуђено, са осећањем страха, понижења и патње, креће се поворка невоље и јада и тече друмом као набујала река болова.

Виђао сам дуге поворке побожних које је водила вера; гледао сам бескрајне поворке војсака, водила их је воља јача и старија; видео сам гневне поворке народа који се буни, водила их је мисао; гледао сам шарене поворке веселих, водило их је задовољство али — шта води ову поворку бедних и невољних што клонула духа и тела креће друмом? Води ли је разочарање и бол, води ли је туга и расточене наде? И куда ће? Иду ли ови бедници на поклоњење храму човечности и правде или иду на врхове планинске да се отуд, ближе небу, помоле Богу милости или, можда иду на обале са којих се догледају величанствени светски храмови културе, просвете и цивилизације, те да отуд, смрћу својом, искажу великима да су ти храмови тек онда узвишени, тек онда величанствени, када се дижу у душама народним а не само као украси великих светских градова?

Лагано креће збег који је загушио друм. Крај друма леже мртви коњи, који су попадали, [382] јуче прекјуче. Њих су већ цигани одрали а гаврани их рашчупали; леже поломљена кола која су се озго с друма скрхала и нису се могла оправити да наставе пут; леже мртви волови који се распадају и они који су тек липсали и са којих гладан војник сече парче меса пре но што стигну пси да га подрпају.

Што дубље у кланац залазимо све већа хладовина бије и реже уз образе а тело се јежи и душа грчи, те студена грозница прожима те скроз и почињеш дрхтати. Кад по где где пробије сунчани зрак, тамо где се кланац отвори мало и прошири, он само изазива још већу језу кроз тела која су мрзла оне липљанске ноћи а не загрејала се студеним зрацима јучерањега сунца.

Пред нама иде жена и носи на рукама двоје дечице увијене у крпе. Оно старије би и могло ходити али од мраза не може да макне ножицом а оно млађе још се није одвојило од наручја материног. Дечици зацрвенели образи од студи као зреле јабуке, ручице им се поднадуле тек што не прсне крв под кожом а на очима крупне сузе, оне што их мраз изазива. Промрзла су а недовољно обучена па им је тешко загрејати се. Јадна мајка покушава да им дахом из усана греје ручице али ни даха довољно нема, уморна под теретом који носи.

— Промрзла дечица? — пита је рањеник који се тетура друмом ослањајући се на једну грану.

— Промрзла, што ћу! — одговара мајка а речи јој звоне болом.

— Нигде ватре да их загрејеш? — наставља рањеник са пуно родитељскога саучешћа и осврће се на све стране не би ли запазио какву ватрицу крај које би жена себи снагу а деци душу повратила.

— Нема! — одговара мајка.

— Да могу — додаје опет рањеник — понео бих ти једно дете, ал ето, једва и себе носим.

— Хвала ти! — благодари очајна мајка.

У том наиђосмо на вола који остављен лежи поребарке крај друма, борећи се с душом и тешко дишући кроз набрекле ноздрве. Преморио га пут; ко зна одакле он, озго из Србије, вуче терет и не одмара се ни дању ни ноћу. Па уз то нигде хране а ноћи мразне, те стока незбринута, ненахрањена, несклоњена, малаксава полако и пада крај друмова. Ослободили га јарма, одвели га ван друма да не смета пролазницима и оставили га да ту липше. Рањеник, којега је забринула судбина оне дечице, сети се нечега кад спази овога самртника.

— Слушај, снахо, ето во липсава. Још је топао, положи децу по њему, загрејаће се!

Жена га погледа чисто неверице а он понови:

— Згрејаће се, веруј ми, положи их само.

Жена га послуша и положи децу по волу а во, који је већ био склопио очи предајући се смрти, осетив терет на својим ребрима, [384] отвори још једном оне велике, оне паметне и пуне израза очи и погледа боно дечицу. Изгледало ми је у томе часу као да у његовим очима видим сузу и као да му чујем речи:

— Грејте се, грејте, српска дечице! Учинио сам своје; извлачио сам топове српске на Рујан и на Облаково, износио их на грудима својим на Лисац и на Осогово, на Цер и на Јагодњу и поштено служио где год је требало и кад год је требало. Сад сам малаксао, умирем, па ако, нека и последњим дахом својим користим вама бар, српска децо. Грејте се, грејте, толико ћу још дисати док вас не загрејем!...

Али није само последњим дахом својим користио честити српски во. И после смрти још, тек му се угасило око а жена дигла загрејану дечицу са њега, забодоше гладни војници и заробљеници ножеве у његово тело да откину парчад меса коју ће код прве ватре бацити на жар и јести га недопечено, онако уваљано у пепео и са комадима угља који висе о њему.

Јер, авет глади у велико лебди над овом војском изгнаника. У Приштини последњих дана већ се није могло доћи ни до хлеба ни до брашна. Тамо већ тискале су се гомиле пред пекарницама и када су први, који су снагом рамена и руку продрли до ћепенка, разграбили количину коју је једна пекарница кадра била дати, остали су се враћали очајни [385] и гладни. У Приштини сам већ чуо реч: „Четрдесет и осам сати нисам окусио залогај хлеба!“ а сиромашна косовска села, кроз која смо пролазили, нису нам била кадра ни мрвице понудити. Сретнији, који су колима, ко зна одакле и из кога државнога магацина, вукли по коју врећу брашна, још су далеко били од несретне немани глади која ће доцније, тамо у албанским планинама и на јадранским обалама, загрлити својим сувим и коштуњавим рукама све што се спасло и веровало да је на тим обалама, којима ће журно теглити, крај патњама. Али војници, регрути, рањеници, заробљеници, који нису у збег кренули опремљени и који су место свег осталог терета понели само своју голу душу, иду друмом већ клонуло, суморна, угашена погледа који се по где кад буди и у коме се распаљује пламен дивљаштва кад у туђој руци спази комад хлеба.

Сретах их успут, ове јаднике, једу лишће од купуса који су упљачкали у првој башти коју су успут срели и на коју су гладни пали као скакавци: или су поделили већ пола суву пресну бундеву коју су нашли под нечијим кровом где ју је домаћин обесио јесенас да се суши или круне зубима клип прошлогодишњега сувог кукуруза чија се зрна жуте као ћилибар.

Приметих војнику који је са вола, којега су пси већ подрпали, секао себи парче меса:

— Немој, болан, то јести, виш да је стока липсала.

— Па нећу ваљда са живе сећи месо! — одговара ми и погледа мрким погледом у коме је било чак и мржње.

— Тако је, ал велим, ко зна од кад је липсало, ето су га већ и пси рашчупали.

Он ме погледа још једном оним ружним погледом, који ми је казивао: „Иди својим путем и не дирај ме у мојој невољи!“, погледа ме па додаде:

— Кад могу пси, могу и ја. А и каква је разлика измеђ мене и пса. Гладан он, гладан ја; хоће он да живи, хоћу и ја; кад нам даду ми једемо, кад не даду ми ето, морамо овако... — и настави посао од којега сам се згрозио и одмакао брже даље.

Кад сам, седећи јутрос на ономе обореноме дрвету извадио залогај хлеба да се заложим, пришао ми је један чичица из последње одбране, блага, родитељска лица.

— Немој, синко, да једеш тако. Виш како те гледају гладни што пролазе крај тебе. Бог ти је дао залогај хлеба па склони се негде, поједи га да те нико не види!

— Ама зар?... — заустих ја да кажем нешто а он ме прекиде и настави.

— Боље је, боље. Не знаш ти још шта је то гладан човек. Гладан човек је гори од гладна звера; звер те растргне да задовољи глад али те не мрзи, а гладан човек те мрзи.

И одиста, у томе тренутку кад сам дигао главу, изгледало ми је да сам у погледу гладних који су пролазили крај мене и видели залогај у мојој руци, срео мржњу.

Али слика глади и није била тако страшна док се она само на појединцима сагледала, она је изазвала у нама праву грозницу узбуђења тек кад су почеле пролазити крај нас хиљаде и десетине хиљада оних којима је авет глади својом суровом кичицом по воштаноме, бледом лицу извајала грубе црте клонулости и одрицања.

То су били дуги, бескрајни, у врсте постројени редови гладне деце. Ишло их је четворо по четворо у војничкоме реду а невојничка држања. Пролазили су, пролазили сат, два и три. Цео је покрет на друму застао да пропусти ове многобројне редове или се једва мицао једном половином друма колико је ова остала слободна.

Била су све то деца, млада као роса, још неогарених усана, тек одвојена од мајака и кућа и одмах поведена путем страдања и патња. Било их је ваљда око 40.000 деце која су по наредби поведена у збег, како их непријатељ не би зграбио, јер су то она деца која ће марта месеца идуће године бити регрути. Тежина пута, без честита одморка, недовољна храна, умор и глад испио је ову децу, угасио им је онај благи детињи поглед, избрисао им је осмех са усана и посукнуо [388] ведрину на лицу. Њихова мршава тела, њихове неразвијене груди и непоуздан корак једини су још трагови њихова детињства, јер угашен поглед, оборене главе и тежак бол исписан на лицу даје им изглед стараца од седамнаест година. Умор и напор им је повио леђа у доба када се младост уме тако поносно да испрси а млада снага усправљено да буја као млади јаблан. Све су то деца у годинама у којима, у душама испуњеним синовљом љубављу, тек почиње бујати и један нов осећај и сазнање да, као и материно крило, може бити топао и онај поглед два жарка ока који узбуди младу крв те срце другаче бије. Све су то деца која су до јуче прекјуче још седела на плоту, те отуд посматрала недељом коло момака и девојака и тек се јуче или прекјуче одважила пуна стида, сишла с плота, пришла бојажљиво колу и кад су забола руке у појасе девојачке осетила како им горе прсти који се дотичу топла девојачка тела. Све су то деца која су тек коракнула на сокак ал држећи се увек још руком за материну руку те су их мајке, пре десетину петнаест дана, кад дође наредба да крену, тешка срца испратиле, тежа но што су њихову старију браћу у фронт послале.

— Како ћеш дете, у свет сам? Хоћеш се умети чувати, хоћеш се умети пазити? Ниси никад одио, ниси се никад од куће одвајао. Ал шта ћеш, наредба је, мора се!

Мајкама је ипак олакшала час растанка утеха да је тако добро, да је тако боље, да држава то чини зато да би склонила децу од непријатеља те сачувала мајкама хранитеље а себи бранитеље.

— Пођи, сине, пођи, склони се од несреће. Краљ те зове па он ће ми те и неговати, он и сачувати мајци!

Мајке су их опремиле са по једном погачом од куће, мирне душе да их даље чека „краљев хлеб“ и државна брига.

— Брине ли ко о овој деци? — Запитаће ме један свештеник, који је стао узаме крај друма, очекујући да прође тужна поворка.

— Разуме се да брине! — одговарам му ја.

— Брине? — учини он и погледа ме чудновато — Па ево већ на првом кораку на лицима је ове деце исписана глад. Шта ће бити даље?

— На првоме кораку и могло је бити пометње, није лако у оваквим приликама спремити хлеб за оволики број али у Призрену уредиће се то. Извесно ће се уредити.

Када сам у томе тренутку покушао да браним небригу којом су ова деца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та деца на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и зиме, где ће се давити у блата и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске деце, за месец дана, тридесет [390] и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.

Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама. Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацамо на жртву четрдесет хиљада младенаца—мученика!

Пролазе деца мученици у бескрајним редовима и бацају уморне погледе на нас који смо стали крај друма те их посматрамо. Ко је од нас тада слутио да је то последњи поглед на смрт осуђених? Па ипак, било је некога који је то слутио. Крај друма, на једноме камену, видео сам после оне страшне липљанске ноћи, сад опет ону госпу у црнини. Пратила је топлим материнским погледом ову децу, ову будућу Србију и из тога погледа могао си прочитати дубок бол душе која је прибрала и присвојила све наше болове. Из њенога си погледа могао запазити како она предосећа злу судбину која чека ову децу, онако као што је само мајка кадра предосетити.

Казивала ми је у Приштини једна ојађена мајка, која је изгубила сина: „Долазио ми је — [391] вели — неколико пута за време онога затишја на виђење, долазио ми је и одлазио и дочекивала сам га радосна срца и испраћала лаке душе. Жалила сам ал нисам слутила. Последњи пут, пре но што ће погинути, кад је био, испратила сам га тешке душе. Притисло ме је нешто овде у грудима, откинуло ми се нешто овде у души и срце ми је заиграло. Слутила сам!“

Слутња је нераздвојни део материнске љубави. Материнско срце, као поморац буру, предосећа несрећу кад је она далеко, још врло далеко, кад је нико још и не назире.

Из погледа госпе у црнини, којим је пратила дугу поворку ове деце и мученика, видело се да њено материнско срце слути несрећу и ако је она далеко, још врло далеко. У томе је погледу било пуно слутње и пуно туге, у њему се оцртавао дубок бол који срећеш код мајке која цвили над драгим телом јединчевим.

Промакао сам брже да избегнем тај матерински поглед госпе у црнини у коме сам, у томе тренутку, срео погледе четрдесет хиљада српских мајака и, чини ми се, читао из њега клетву четрдесет хиљада српских мајака која ће клетва, као оштра јесења слана, сасушити венце славе оних који би да их из овог рата понесу.

Промакао сам кроз групе које су биле предамом и пошао бржим кораком, али нисам дуго ишао. Напред опет нешто загушило па [392] се зауставио цео покрет у месту. Ко зна шта се десило, јер смо дуго, врло дуго чекали. Није то необична ствар да се покрет заустави и стоји у месту, очекујући да тамо напред где је застало одуши, па да крене даље. Па ипак, кад то дуго траје, досади свету тапкати у месту где се од силна блата нема нашта сести те одморити — и онда настаје гунђање.

— Нећемо ваљда стајати овако до довече!

— Море хајде да пођемо њивом, па да обиђемо.

— Не можеш, блато је а смоница, не можеш ногу извући.

— Па шта је то тамо напред, што не пође неко?

Најзад један наредник, који је пратио неку комору и сишао с коња да се одмори на ногама, појаха га понова, сатера у шанац па шанцем потера напред да види шта је то тамо. Морао се дуго пробијати док је допро до места где је заустављен покрет, јер се вазда није враћао, тако да смо понова почели губити стрплене.

Ту на месту где сам се уставио да сачекам повратак наредников, спазио сам по страни друма међу колима, она мала воловска кола без лотра, на којима су само двема даскама везана два пара точкова. Сећам их се са приштинске улице, када су оно на Косово слазили топлички бегунци. Кола вуче само један сићушан коњ а друга страна руде празна. Када [393] сам их пре у Приштини видео, са те друге стране била је упрегнута кравица, ал угинула је ваљда. По даскама, на навиљку сена застртом шареном поњавицом, лежи оно болесно момче већ сасвим упалих очију. Отац који води коња, сад на одморку пришао му, стао крај предњих точкова па брижно гледа бонога јединца. Мајка му подмеће сено под главу, подешава му поњавицу и топло му тепа а болесник гледа, мутним погледом, погледом који се гаси, гледа мајку и гледа небо и гледа последње јесење зеленило.

— Је л’ давно боно момче? — осетих потребу да овим добрим људима кажем што.

— Давно, од летос! — одговара отац.

— Па што не остасте у селу с њим?

— Наредба је — слеже отац раменима — да сви младићи дорасли за војску крену из села.

Грешни људи — они су болеснога јединца повукли из села да га непријатељ не би одвео.

Окретох главу од овог боног призора и приђох једној гомилици која је још увек гунђала што смо се овде уставили. У том, на једвите јаде, стиже онај наредник својој комори. Сви га опколисмо:

— Шта је тамо?

— У једним колима напред умире дете, па зауставили кола да га сачекају да умре.

— Баш умире? — узвикну неко.

— Припалили му свећу.

Сви који су још мало час гунђали и протестовали, ућуташе и примише то саопштење са саучешћем. А кад после неколико тренутака одуши напред и крену збег, неко рече;

— Свршило је!

И сви скидоше капе и додаше:

— Бог нека га прости!

XVIII
Роман једног девојчета

Сећам се, видео сам је на Скопљанској железничкој станици онога јутра, мислим 5. октобра, када је та станица била позорница најжалоснијих слика. Отада ми је њена слика остала дубоко урезана у памети и није се све до сада изгладила. Ван гомиле очајних жена и прокисле деце, која су поседала на набацане своје ствари, целе своје имовине, очекујући на киши целу боговетну ноћ да добију места у возу — стајала је она, под једним оголелим дрветом у станичној алеји, као да би је оно сухо грање могло заштити од кише. Ветар јој повија покислу сукњицу и припија уз слабачко тело; на ногама јој плитке, исцепане и прљаве ципеле са којих се узице вуку по блату. Над челом јој се, од кише, разлио црвени крст са платна, којим је повила главу као болничарка, па јој један црвен млазић тече челом као крвава бразда. Њено тамно лице казује да ју је испила тешка болест; очи јој замагљене, угашене и без сјаја, усне суве и загореле а коса увела и проређена.

Њу нико не зове у воз, њој нико не каже да уђе а она сама или нема снаге или нема [396] храбрости. Стоји уморно под оголелим дрветом и чека као осуђеник кад ће је прозвати. Свет се тиска и отима, гура и надире силом у возове који, један са другим, пуни очајних путника одлазе пут Косова, а она стоји и чека.

Пришао сам једноме жандарму, који је бајаги одржавао ред, којега нити је било нити га је могло бити, и замолио га да пропусти то бедно девојче. Она ме је захвално погледала и ушла је у вагон, носећи једну црну бошчицу са које је капала вода и остављала мастиљави траг за собом...

Када сам је сада на друму срео промрзлу и понудио јој ћебе да обавије своје слабачко тело, онај поглед захвалности са скопске станице још једном се понови.

Огрнута ћебетом преко главе, што јој је изазвало нову дрхтавицу, она је пошла крај мене, извлачећи тешко стопале из блата. Ћутала је оборена погледа и ја је нисам узнемиравао разговором, уверен да јој је, у стању у коме је, тако исто тешко изговорити реч као и извући ногу из блата.

Гомила се ваљала крај нас, као река набујала кишом, кола су шкрипала и стењала, пешаци пљаскали по лапавици а по где који аутомобил прохујао би и раскошно нас засуо блатом по лицу, по коси и по оделу. Навикнути на то, ми смо брисали само очи од блата, као оно у купатилу после гњурања у воду, и настављали пут мирно и трпељиво.

Када се девојче разгреја под ћебетом, извуче мало главу и меким, промуклим гласом прошапта:

— Ви ме не познајете?

— Не! — рекох.

— Па ипак сте тако добри.

— Видим вас, патите, нико не обраћа пажњу на вас.

Она ми погледом рече да је тако.

— Сами сте ваљда, ни с ким својим не путујете.

— Сама сам! — одговори она.

Затим смо наставили пут ћутећи, дуго ћутећи. Бацио сам по где кад поглед на њу и видео је како оборене главе, са напором корача.

— Изгледа ми да сте били и болесни? — прекидох ћутање.

— Лежала сам тифус!

— Одавна?

— Сад шест недеља како сам се дигла.

— Требало је још да се чувате. Не може, дабоме, разумем, али — зар није боље било да сте остали? Остао је толики свет по варошима које су освојене. Овако, куда ћете? И ми сами не знамо куда ћемо, нико од нас не зна!

Она ми није одговорила, те ја понових:

— Зар није боље било да сте остали?

Девојче диже главу и погледа ме боним погледом пуним израза, погледом из којега сам [398] ја тога тренутка прочитао тужну прошлост овога шеснаестогодишњега девојчета. Догађаји се пред нама и за нама тако брзо ваљају, да ни шеснаест девојачких година, које су некад представљале само године детињства и снова без јаве, нису више без велике и грубе прошлости.

Мислио сам да не наставим разговор али девојче само, после дуже паузе, расејано и уздрхталим гласом прошапта, спуштене главе, упућујући речи себи у недра:

— Не, не бих смела још једном остати! — а затим јој кроз тамну боју изболованога лица проби туберкулозно руменило, па одважно диже главу и настави вишим гласом, кроз који је звонило топло поверење и детиња искреност:

— Не бих остала ни за живу главу. Остала сам први пут, у Шапцу, па због тога и патим. Због тога сам оваква! — па ућута на један мах и две крупне сузе оквасише јој трепавице.

У том прође неки коњаник те се она спусти једном ногом у јендек да му начини места а ја остадох за њом. Наиђе за коњаником читава група пешака те нас раздвојише и ја застадох далеко за њом. Кад се група разреди, ја пружих корак, пробијајући се раменима, да бих је стигао.

— А ви сте отуд, из Шапца? — упитах тек колико да проговорим кад стигох до ње и уравнах корак са њеним.

— Јесте! — одговори девојче.

— Имате ли родитеље?

— Мајка ми је умрла још пре пет година. Имам оца али не знам где је, можда је и погинуо. Био је у трећем позиву, у шестом пуку, тај се пук тукао на Мишару, после је одступио. Имала сам и једну тетку, па и она избегла тада и од тад је нисам видела, не знам где је! Остала сам сама, онда кад су они први пут освојили Шабац, прошле године.

— Отац вам није оставио средстава?

— Он је занатлија, сирома; ми смо сиромашни. А био је је и у војсци, није ни могао да ме збрине.

— А никог нисте имали ко би се старао о вама?

Она дубоко уздану и ућута, као да би хтела дати себи времена да је мало мине бол а затим настави:

— И он је отишао у војску?

— Ваш брат?

— Немам браће... Сама сам.

— Ваљда рођак?

Она ућута и обори поглед, размишљајући о нечем. Вероватно је у томе тренутку доносила одлуку да ми се повери јер затим диже главу и поче живо говорити. Њен тихи и мукли глас доби нову боју, која је бивала све јаснија што је више одливала душу, као што је све јаснији глас чаше што више воде из ње одливаш.

— Он ми није ништа, само пазио ме је, увек ме је пазио и саветовао ме је као брат. Свагда предвече, кад би изашао из млина где је радио, он би прошао крај наше куће. Ја сам то знала, и чекала сам га на капији. Он ми није говорио ружне речи, као други младићи што раде, а није ми никад рекао ни да ме воли. Он је самном само озбиљно разговарао и саветовао ме и ја сам га слушала. Један пут ми је говорио како треба више да се пазим но остале девојке, јер немам мајке а отац ми често остаје ноћу у кафани, те је за мене лако изнети реч. Други пут ме је опоменуо да се не дружим са једном девојком, рекао ми је да он то не воле. И ја сам га послушала и што год ми је казао ја сам га послушала. Кад се објавила мобилизација, па је морао поћи у Ваљево, рекао ми је: „Пази се, кад се вратим, да не чујем што ружно за тебе!“ Тада сам први пут смела да му кажем: „А зашто, ниси ми брат, па...“ Он ми пресече реч, узе ме за руку и рече ми: „Више сам ти него брат. Ти знаш шта сам ти ја!“ Ето то је све што ми је рекао али сам ја знала да ме воли и он је знао да ја њега волим. Кад је отишао било ми је тешко, врло тешко. Тако ми је било кад ми је мајка умрла па остала сама у кући. Само, онда сам била мала и дошла је тетка па ме заваравала. Причала ми је неке приче и обећавала чим дође лето, да ће ме водити у Београд, код њене [401] снаје и казивала ми је како је у Београду лепо, како има великих кућа и много људи, па жељезнице, па лађе, трамваји. Много ми је причала и ја сам заборављала бол за мајком. Али сад, ко би могао да ми што прича и да ме заварава, кад је он отишао. Нисам више била ни дете, не би ме могао нико заваравати. Осећала сам се сама, потпуно сама и ако је отац био још ту. Нисам излазила нигде из куће и плакала сам по цео дан и по целу ноћ.

Она пресече реч јер се заустави цела колона и цео збег. Нешто се далеко напред десило, или је пао коњ или се скрхала кола или се наишло на какав тежак прелаз преко реке. Нико не зна зашто смо застали а напред се не може. Прозебли гунђају и играју с ноге на ногу, други сели крај друма у блато, трећи покушавају да сиђу с друма те да заобиђу колону али се заглибљују у још веће блато и псују све што им је најсветије и љуте се и на самога Бога претећи му и окривљујући га да и он не зна шта ради.

— Неког господина ваљда жуљи ципела те сео на сред друма а ми овде џупримо! — гунђа један, једак на оне што носе ципеле уверен да од њих све зло потиче.

— Није море — додаје трећепозивац крај њега — не жуљи га ципела него пригладнео па отворио козерију и фруштукује а оволики народ чека.

Један војни телеграфиста сјахао с коња, протеглио се, дигао панталоне које су му спале и почео објашњавати једном војном апотекару како „у Немачкој не би могло ово да се деси“. Војни апотекар стао уз једна кола муниционе колоне и, чешући леђа о лотру, одобрава телеграфисти, додајући како је он у Грацу „где је посећивао Универзитет“ гледао један пут ватрогаску чету када се враћала са пожара.

— Па и ако се враћала са пожара ипак је ту било некаквог реда. А ово, шта је ово, зар је ово ред? — узвикивао је војни апотекар.

У том се зачу негде далеко, позади нас, ужасна ларма, гласови су се надвикивали, урлик је обухватао све већу гомилу и час застао на једној страни па се појавио на другој, ближе или даље од нас. Припуца и по нека пушка, и арлук гомиле пење се у томе часу до дивљачке дреке. То зец залутао кроз њиве па наишао на гомилу и збунио се те га сад гоне, а он не уме да побегне већ се једнако зауставља на самом друму.

Она је престала говорити, кад је поворка застала. Кад поворка тако застане више се збије гомила и мање је ларме но при покрету. Бојала се чуће и ко други оно што казује, а она је то сматрала као своју исповест, којој сам ја самим случајем постао повереник коме се она искрено исповедала. Њена прича ју је загрејала и она је бацила ћебе са главе и пребацила га преко слабих рамена а спустила [403] своју црну бошчицу у блато и села на њу да се колико толико одмори.

Ја сам савио цигарету и пришао једној гомили резервиста и грађана да припалим. Ту се водио жив разговор о борби на Косову, која је још трајала и која је управо и обезбеђивала нас да можемо допрети до Призрена.

— Качаник није требало испуштати, господине мој! — узвикује један резервни поднаредник, иначе шпедитер београдски.

— Једна чета хајдука могла је бранити Качаник против једне дивизије! — додаје учитељ, комесар неке пољске болнице — 1689 године ту је против обичне оружане гомиле Арнаута страдала аустријска војска ђенерала Штрасера, чак је и он платио главом. Да је Качаник држан, ми би се данас враћали у Скопље место што идемо у Призрен.

— Е, дабоме? — учини скептички кафеџија, који је био магационар при некаквој војној станици и тога ради носио официрску капу под којом је, по уверавању начелника те војне станице, необично личио на ђенерала Степу Степановића.

— Зашто? — узбуди се одмах учитељ. — Пре свега, Скопље је потпуно отворено према Качанику. Па онда... најзад, нека не би повратили Скопље али би, држећи Качаник, одржали везу са Тетовом и могли би се тамо повлачити па на Битољ. Овако, куда ћемо? Идемо у Призрен, добро, па онда?...

— Остаћемо у Призрену! — додаје кафеџија, који личи на ђенерала Степу Степановића и то тако одлучним тоном, каквим би то сам ђенерал Степановић на седници Врховне Команде рекао.

— Кад нисмо остали у Митровици, у Пазару, у Приштини — ману сумњиво главом шпедитер поднаредник.

— А видиш ли ти овај црнољевски кланац, а? — рећиће опет кафеџија заузимајући став ђенералштабног официра.

— Ништа није ово према Качанику! — додаје учитељ, који никако не може опростити што је Качаник испуштен.

Док се овде води тиши разговор, у колико се на друму и на ветру може тихо разговарати дотле мало даље, за једним колима, разговор прелази у буру и гнев и из дерњаве се само поједине речи чују:

— Ама ја бих њему... (додатак, којим се зачињавају сви бурнији разговори код нас) зубима изгризао јабучицу! Ко ће да одговара за ово? Ајд, кажи ми, ко ће да одговара за ово?

У том се осети неки покрет у гомилама пред нама. Одушило напред и збег поче полако и постепено да се креће. Кочијаши поскидаше ћебад којима су огрнули коње, волујари повадише камење, које су подметали под задње точкове; они, који су ишли иза кола да протегле мало ноге, почеше се товарити и увлачити [405] под арњеве а који су сјахали са коња, пети се у седла. Гомилице, које су се прибрале на разговор, растурише се и свак потражи своје место или своје друштво. И ја се вратих тамо, где сам оставио малу сапутницу. Она је седела на својој црној бошчи, која јој се сва уваљала у блато. Кад је позвах да се крећемо, она покуша да се дигне и радо прихвати руку, коју јој пружих да јој помогнем.

— Одморила сам се бар! — рече пошто устаде.

— А да нисте прозебли, тако необучена а земља влажна?

— Нисам... али, најзад, не мари!

Пођосмо лаганим кораком, јер у том је већ и покрет допрео до нас. Нисам је ништа припитавао мислећи да ће она сама наставити причу тамо где је прекинула, али се она ћутећи загледа предасе и поче у блату бирати место где ће стати и ако су јој и ципеле и чарапе и један део сукње биле већ толико умазане и улепљене дебелим слојем блата, да јој је могло бити све једно, где ће стати.

— Је ли он жив? — запитах ја, после дуже паузе, врло пажљиво, пажљиво као кад се рањеник прихвата те да му се не повреди рана.

— Јесте! одговори она и подиже главу, као да се тог тренутка пробуди и сети да ми је дужна нешто. И онда поче тихо да казује, оним једноставним, промуклим гласом, који ће [406] доцније, кад је буде њена сопствена исповест загрејала, постати јаснији и звонкији.

— Нисам дуго чула за њега. Знам да је био прво с војском код Прњавора, после не знам где је био. Кад стигоше неки рањеници из његовог батаљона у Шабац, распитивала сам се преко једне болничарке, која је седела код нас у авлији. Чула сам да је био у борбама и да је добро прошао. Био је и храбар. Толико сам само чула.

Прекиде за мало, ућута и одмах настави:

— После, није прошло много времена а они почеше ударати на Шабац.

— Аустријанци?

Она потврди али ме погледа једним погледом, који је јасно казивао да су „они“ Аустријанци, али да је њој одвратно рећи то име.

— Почеше најпре гранате да падају у варош, па се онда зачу отуд од Дреновца велика борба а после и на Сави. Они су били прешли на нашу страну и тукли се доле на обали а изгледало је као да се већ у вароши туку. Почеше жене и деца да вриште и да се спасавају. Бегали су на коцељевачки друм па за Ваљево. Други су се сакрили у подруме и затворили у куће. Ја нисам знала шта да радим; отац већ недељу дана није долазио кући те нисам имала кога да припитам. Она болничарка из наше авлије саветовала ме је да останем, остаће и она и многе друге жене из нашег комшилука а само бакалин, близу наше [407] куће, код кога смо пазаривали, рече ми: „Боље да идеш!“ Забравим кућу па отрчим до тетке да њу припитам и, ако она бега, да поведе и мене. На улици је било већ право чудо, свет је бегао и јурио је гомилама, војници су протрчавали, јурили су и неки официри на коњима, а пуцњава је била већ у вароши. Једва сам стигла до теткине куће, које због те јурњаве а које због страха. Кућа је била затворена а неке ми жене рекоше да је тетка још јутрос рано избегла. Када сам се враћала већ сам чула зујање куршума око главе и видела сам очима својим кад удари граната у кућу Арамбашића на пијаци, па онда у Доњем Шору, где смо ми становали, почеше да падају кућа до куће, од кафане Шарана па редом. Задрхтала сам целим телом и добих грозницу те почех трчати. Нисам се обзирала око себе; сагла сам главу и трчала. У том већ загушише улицу наши војници, који су одступали. Провлачила сам се измеђ њихових редова и бегала. И они су пуцали и са свих се страна чула пуцњава. Изгледало ми је да се туку свуд око мене и замном и више мене и подамном. Бојала сам се да која кућа не падне на мене, да ме не прегазе коњи, да ме не обори војска, да ме... дрхтала сам од грознице и од страха. Дотрчала сам кући, утрчала као без душе, зариглала врата изнутра, гурнула главу под покривач у постељи и лежала сам тако покривене главе дуго, дуго...

Она застаде тешко дишући, осећајући се онако исто уморна као онда кад је преживљавала догађај, који је сада причала. Па кад је мало прође умор она опет настави али неким придушеним гласом, који је јасно казивао да јој страх гуши и сад грло од онога што ће казати, као што је гушио онога тренутка кад се ужас десио...

— Не знам колико сам тако лежала покривене главе. Ништа нисам чула, само што ми је зујало у ушима и мутило ми се у глави. Тргла сам се и збацила покривач када сам чула лупу на вратима. Жива сам претрнула и дрхтавица ме опет шчепа. Лупа се поновила јаче а чула сам и неке мушке гласове. Једва сам умела да корачам и једва стигла до врата да отворим. Пред вратима су били они, четири њихова војника. Цикнула сам престрављена али један међу њима, старешина изгледа, ману ми руком да се умирим. Он је говорио мађарски а један је за њим преводио српски. Питали су ме има ли мушких у кући, рекла сам им да ми је отац војник и да никог другог немам. Питали су ме ко станује самном и имам ли што да једем. Рекла сам им да сам сама да имам нешто мало пара и да ћу изаћи да купим хлеб. Онда су ми наредили да нигде из куће не излазим и рекли да у вароши и нема хлеба али ће се они постарати да добијем. И одоше мирно, те мени спаде нешто с душе и прође ме страх. Мислила сам биће зли, [409] биће опаки а они ето добри, чак ми и хлеб нуде...

Последње речи изговори са неком боном иронијом и дубоком одвратношћу и предахну као што би човек предахнуо на каквој висоравни пењући се на високу планину.

— Нисам излазила из собе, нисам смела и ако ме је прошао први страх. Наслонила сам ухо на врата и ослухивала сам шта бива напоље. Чула сам да су тако исто лупали и на другим вратима у нашој авлији и чула сам неки врисак, па онда псовку. Кад сам чула да цокуле тропају по калдрми, у близини мојих врата, ја сам навирила на кључаницу и видела како два војника држе под мишке једног нашег и одводе га. То је неко из авлије, који се прикрио, али нисам могла да познам ко је, јер му кроз кључаницу нисам могла да сагледам лице. Затим се умирило и чуо се само разговор жена у авлији. Мало затим чу се опет неко пуцање које је трајало читавих по сата. Мора да је било близу јер се лепо чуло. Неколико пута сам осетила и како се затресла кућа јер нису пуцале само пушке него и бомбе. После се опет све ућутало и настала је тишина, потпуна тишина. Мене опет поче да хвата неки страх, не знам зашто, не знам због чега. Ударише ми сузе на очи као киша. Пала сам опет на кревет и плакала. Мислила сам на оца, на њега, на тетку, па опет на њега. Бар да сам знала где је он? Љутила сам [410] се на себе што нисам јутрос, са осталим светом, избегла, па би га онда тражила. Ишла бих на фронт, тамо где се бију и тражила би га...

— Држи десно! — чу се од једном позади нас груб војнички глас и пуцањ бича.

Нико не маче.

— Склањај с пута, колона тимочке дивизије! — грми понова глас и настаје кркљанац. Пешаци се склањају у јарак, кола скрећу с пута, точкови с воловских кола разривају обале друма и срозавају се страном у јендек; вочићи потежу у страну и преврћу кола, волујар псује све на свету, почев од Бога па до каплара и удара немилостиво грешне вочиће батином по чеоњачи и по очима; товарни коњи збијају се међу кола и у ономе гужвању и тискању обарају један другоме товаре у блато. Настаје свађа, вика, дрека, псовка, гунђање. А рашчишћеном десном страном друма пролази трком „колона тимочке дивизије“. Њу представља један официр који води своју фамилију и ближе и даље своје рођаке и комшике и пријатеље, на троја кола сваког могућег облика. Прво један фијакер, па онда таљиге и једне двоколице са једним коњем. То је цела „колона тимочке дивизије“ која ко бајаги жури негде.

Сви почињу гунђати, мрмљати и псовати на ову злоупотребу.

— Није га ни срамота, официр па лаже!

— Склањамо се с пута војсци и треба да се склонимо, њено је прво да прође — објашњава један пензионер, који је навукао беле женске чарапе до колена а на леђима носи место ранца један шарен јастук пун ствари — Али не смеју нас господа официри овако лагати и гурати у јендеке зато да провуку своје прије и комшике.

— Није истина да се морамо склањати — пламти од узбуђења један бакалин из Параћина, коме је због проласка „колоне тимочке дивизије“ самар с магарета пао у блато па сад збира расуте ствари и брише их. — Није истина да се морамо склањати. И од сад ћу да пуцам а нећу да се склањам никаквој колони. Кад војска иде на бојиште, кад жури тамо да стигне, добро, склонићу се врло радо, лећи ћу чак на друм па нек ме прегази, само нек стигне за времена тамо, на бојиште. Али кад бега као и ја, онда зашто мора да стигне пре мене. Она је чак дужна последња да бега а не прва!

— Ама бар да је војска, па да ми није криво! — надовезује пензионер са белим чарапама — него жене! Срамота, одиста срамота! — и пензионер пљуну у блато.

Пролазак такве једне „колоне тимочке дивизије“ или разних других „дивизијских и пуковских колона“ које су вукле жене и кућне намештаје разних официра, направи увек у поворци избеглица, која се у збијеним редовима [412] креће, читаву брешу и дуг траг, као оно кад веслом прођеш кроз воду. Кад прође „колона“ бреша почиње опет да се затискује, збијени се редови проширују, празнина се на друму испуњава; оборени се товари утоварују, кола која су посрнула у јендек узносе се раменима на друм; они који су се погубили опет се налазе и поворка креће опет лагано, равномерно, уморно, гунђајући још увек и грдећи господу која злоупотребљава свој војнички чин.

Ја сам се овом приликом старао да се не изгубим од девојчета, те смо се заједно склонили измеђ двоја воловска кола, тако рећи измеђ воловских рогова. Кад дође на ред да се кренемо, ми пођосмо левом страном друма, на којој смо колико толико могли ићи упоредно. Она настави сама, као да је знала да ме сад већ у велико занима њена прича, којој сам предосећао тужан свршетак.

— Седела сам тако сама у соби, док већ и мрак није почео падати. Кад се смрачи а мене опет обузе неки страх. Паде ми напамет да упалим кандило али у кандилу није било ни зејтина ни фитиља а лампу нисам хтела да палим, било би много светлости. Не знам зашто, ал сам волела да останем у мраку и ако ме је било страх мрака. Док се још по мало назирало гледала сам непрестано у прозор а кад се сасвим смрачи, ја сам само жмурила и тресла се од грознице. Уједанпут ми [413] паде на памет да се помолим Богу и клекнула сам крај кревета а дигла главу тамо где виси кандило и икона. Почела сам оченаш али га нисам знала до краја на памет, па сам онда говорила онако разне речи. Молила сам се за оца, за њега и молила сам се за себе. Како сам при молитви наслонила главу на кревет тако сам и заспала клечећи на патосу. Не знам колико сам спавала, знам само да сам сањала нешто страшно. Морала сам у сну и плакати јер кад сам се пробудила био је кревет влажан, тамо где сам наслонила образ. Била је још већа тишина и још дубљи мрак кад сам се пробудила. Упалила сам лампу, нисам смела више да седим у мраку. У том зачух и бат тешких ципела пред мојим вратима. Затреперих од страха и дунух у лампу да је угасим али се она не угаси. Кораци стадоше пред мојим вратима а квака шкљоцну два три пута. Ја се престрављена наслоних на кревет. „Ко је то?“ — шаптала сам, једва сам сама себе чула. Споља су се чуле мађарске речи и међу њима реч „хлеб“, „хлеб“. Биће послао ми је онај старешина хлеб, као што је обећао. Пођох да отворим врата, јер онај је и даље лупао. Отворила сам их колико да може хлеб провући али онај кроз тај отвор прогура ногу тако да их више нисам могла затворити. Затим гурну врата раменом и уђе у собу. Био је он сам, онај старешина и носио је хлеб под пазухом те ми га пружи а затвори [414] леђима врата. Дође ми у том тренутку да не примим хлеб и да вичем за помоћ али се преплаших његовог погледа. Он ми једном руком даде хлеб а другом ме помилова по образу. Прође ме зима целим телом и почех понова да дршћем од страха. Говорио ми је нешто мађарски али га ја нисам разумела. Није викао, није говорио грубо, чак се и смешио али је мене све већи страх обухватао и нисам ни речи умела да проговорим. Он се онда измаче од врата, која је био леђима притиснуо, окрете се и закључа их па извади кључ из браве и метну га у џеп. Мене подиђе ладна језа и осетих како ми се диже коса на глави. — „Шта хоћете ви, шта хоћете ви, шта хоћете ви!“ — шаптала сам и понављала једнако. Он седе на кревет и позва ме руком себи. Ја потрчах прозору али он скочи пре мене и шчепа ме за руку тако јако као да ме кљештама стеже. Хтела сам да вичем за помоћ али ме је глас потпуно издао. Покушах да му се силом отмем и рвајући се са њим ударим га песницом по вилици. Он се разбеси, дочепа ме снажном руком за раме и тресну о патос. Умукла сам, претрнула сам и грунуше ми сузе...

Опет је, као малочас, савлада умор; видело се јасно да је све те догађаје, причајући, понова преживљавала. Њено се лице грчило, њене се очи влажиле сузама, њена се коштуњава и воштана рука грчевито стезала а боне [415] и усахле очи час палиле час гасиле, као жеравица која изумире под пухором. Код последњих речи њу савлада читава бујица суза и застаде немогући даље да иде.

Један пролазник, трећепозивац, застаде крај нас и погледа девојче са извесним родитељским саучешћем.

— Што је девојчету, плаче ваљда од зиме? — управи мени питање.

— И зима и умор и не зна где јој је отап, све се сабрало, пријатељу! — одговорих му, осећајући да сам му дужан одговора због саучешћа којим пита.

— Не плачи, мала! Зар ја мислиш знам где су ми деца? Сви смо се погубили, наћићемо се ваљда. Ако не друкче, наћићемо се на оном свету. Бог је добар па ће нас све сабрати код себе.

Старац је говорио искреним, потресеним гласом али не окрећући нам лица, већ на против пружајући све већи корак да би измакао од друштва где се воде разговори који и његову родитељску душу потресају.

Она убриса сузе рукавом влажним од кише, па још увек грцајући настави:

— Сутра дан сам рано побегла од куће. Где сам пошла не знам, само нисам хтела и нисам смела остати код куће. У кући ме је све подсећало на мајку, на оца и, било ме је срамота. Ишла сам улицама онако; успут сретала пуно њихових и сви су ми били гадни [416] и одвратни. Видела сам обијене дућане, разрушене куће, ствари из куће побацане по улици и поломљене, куће које су још гореле, њихове војнике пијане како вуку пљачку и онда — мртве људе, мртве жене, мртву децу. Окретала сам главу да не гледам и журила сам а ни сама не знам куда. Стигла сам ван вароши и хтела сам поћи друмом. Нисам ни питала куда води тај друм, ма где, само да не останем више код куће. Кад сам изашла у поље било ми је лакше, али ме зауставише њихове страже и вратише у варош.

Враћајући се, сетила сам се једне старице, која је познавала мајку и која је окупала кад је умрла. Знала сам и где седи, чак тамо на Камичку, те пожурим њој. Затекла сам је, хвала Богу, код куће а бојала сам се успут да и она није избегла. Казала сам јој све, све, исповедила сам јој се као што би се мајци исповедила. Она ме је тешила и жалила, примила ме је и склонила код себе. Онај ме гад сад није могао више наћи.

Ту сам код старице пробавила све време док су они били у Шапцу. Није ме пуштала да излазим из куће. Седела сам крај прозора, а прозор је гледао у авлију, и по цео дан сам плакала. Једнако ми је био пред очима он и чула сам оне његове речи: „Пази, кад се вратим да не чујем што ружно о теби!“

Са леве стране друма указа се низ ливада на којима се црнила земља, уквашена дуготрајним [417] кишама, а сасушена трава се уваљала па се по њој може да гази. Понудих јој да пређемо тамо, мање ћемо бити узнемиравани но на друму. Пристаде и помогох јој да прескочи шанац, који је раздвајао друм од њиве. Прешло је још неколико пешака и сад смо већ били ван гомиле те је могла мирно и без прекида да настави своје казивање.

— Старица је излазила по где кад, да набави што и, кад се враћала, причала ми је, казивала ми је све што је видела и чула. Причала ми је о порушеним кућама на пијаци, о намештају како лежи улицама избачен из кућа, о коњима које су увели у собе, о народу који је затворен у цркви и много, много ужаса, тако да сам увек дрхтала кад сам је слушала. Једнога дана, дође старица кући али радосна лица, нисам је чисто могла познати. Уђе, па кад затвори врата за собом а она мени: „Чујеш ли?“ Нисам је разумела а она ошкрину врата па вели: „Слушај!“ Ја ослушнух и чух пуцање. Погледах старицу а она радосно: „Наши!“ — „Наши?“ — цикнула сам од радости. „Јесте, јесте, — шапће старица — али ћути, да нас ко не чује да се радујемо. Вуци су још у тору!“ Напрегла сам ухо и слушала, тако ми је драг био тај звук пушака и топова од којега сам се пре толико плашила. „Где је борба, одакле се чује?“ — питала сам радознало. „Отуд са гробља, са вашаришта!“ — одговара старица. „Са Думаче?“ — опет [418] питам ја. „Јесте, отуд!“ — одговара старица, па наслони ухо на врата а прстом ми казује да се умирим. Слушала је подуже па се окрете, вели: „И отуд се чује, од касарне, са Муселинског брда!“

Слушале смо обе тако нетремице, нисам ни дисала, да би само чула да ли се пуцњава приближава, да ли се наши приближавају. Пред вече је престала борба а наши нису ушли у Шабац. Наиђе страх на нас и старица узе да се крсти: „Боже, дај нам да преживимо још само ноћашњу ноћ!“ Нисмо казивале једна другој ал нас је обе било страх да се они гадови, зато што их сад наши нападају, не почну ноћас светити на нама, сиротињи. Легла сам и покрила сам се ћебетом преко главе али нисам могла заспати. Нисам ваљда спавала целу ноћ, само се превртала и мислила и ослухивала готова да одмах скочим ако би чула што. Ни старица није спавала, чула сам је како хукће и шапће једнако, ваљда се молила Богу. Пред саму зору мора да ме је савладао сан јер нисам ни чула ни осетила кад се старица извукла из собе и отишла негде, нити сам знала колико се тамо бавила. Тргла сам се само кад је улетела у собу и стала ме грлити и љубити: „Устај!“ викала је старица а сузе јој капљу и квасе ме: „Устај, устај!“ викала је и није умела да ми каже ништа но само ману руком и ја необувена појурих као без душе за њом на улицу. О, Боже, како сам се [419] радовала, како сам плакала, како сам љубила коње српских војника и чизме коњаника до којих сам могла стићи и љубила официрима руке. „Они“ су се ноћас, тихо, мучки, да их нико не чује, извукли из вароши пребегли преко Саве. Причају људи и жене, које су због страха пробдиле целу ноћ, те су извиривали, да су чак коњима везивали копите крпама да се не чује бат, како би се само неопажени могли извући из вароши. А наши, извештени, ушли су рано јутрос. Нисам чисто веровала својим очима, нисам могла да верујем да сам сад слободна, да могу ићи где хоћу, да се смем и својој кући вратити.

Прва мисао ми је била да потражим оца. Он ме никад није толико гледао, никад није толико бринуо о мени, по некад је био чак и груб, а ни ја нисам толико марила за њега, али сам осећала да ми треба отац, да га морам наћи.

Ишла сам слободно улицама, није ме више ничега било страх. Виђала сам сад њихове мртве војнике као оно пре наше. Пре сам, сећам се, окретала главу, бојала сам се да видим мртва човека а сад — загледала сам, где год сам видела њихова мртва војника, загледала сам да га добро видим. Ох, како сам желела да међу мртвима видим оно неваљало лице које се, чини ми се још и сад увек, кад год говорим или мислим о томе, кези на мене. Нисам га нашла. А ишла сам кроз многе, врло многе [420] улице, слазила сам и на Бајир, ишла и до гробља и чак до Думаче преким шором све до иза касарне.

Кући нисам отишла, није ми се ишло. Нисам волела ни крај капије да прођем, избегавала сам.

Нисам нашла оца. Нашла сам неке из по-последње одбране али ми нису ништа знали да кажу. Један чак слеже раменима па додаде: „Ко зна, дете, да л’ је изнео главу, многи су изгинули!“ Ја нисам даље распитивала, сузе на очима и нешто тешко у души казивало ми је да је отац погинуо. Сад сам се тек осећала сама, потпуно сама... једино он? А како ћу њему на очи? Нисам знала шта ћу, па ипак нисам имала шта друго. Поћи ћу да га тражим, ићи ћу на крај света, тражићу га и наћи ћу га. А кад га нађем, исповедићу му се и он ће ми опростити. Ја нисам крива, он ће ми опростити!

Пошла сам за нашом војском и ишла сам од логора до логора, где год сам ватру видела и наше војнике око ватре. Нико ми ни злу реч није рекао, одвајали су од свог дела и хранили ме а ноћу, кад је требало лећи, уступали су ми место крај ватре и своје ћебе. Кад би настајала борба, сами су ме војници уклањали, бојећи се да ми се што не деси. Тако сам провела петнаест дана и све сам даље ишла и свуд питала али ништа нисам могла чути. Неко ми рече да би се најбоље могла распитати у којој окружној болници, ту долазе [421] рањеници и болесници из свих пукова, те они једни за друге знају и казују.

Кренула сам у Ваљево и стигла сам тамо онда када су колима износили из вароши наше мртве војнике набацане једне на друге као вреће. Срела сам неколико таквих кола пуних мртваца. Рекоше ми у Ваљеву помор, умире се по болницама, по кућама, по улицама. Није ме то преплашило мене ради али њега ради. Прође ми кроз главу мрачна мисао, да није и он у неким колима, да није и он међу онима што се гомилама износе из вароши и заједнички сахрањују у велике кречне рупе?

Отишла сам у највећу болницу и молила да ме пусте да обиђем све собе, све рањенике и све болеснике. Истерали су ме; рекли су ми да је болница пуна заразе, да се нико не пушта и истерали су ме. Спавала сам ту ноћ у кафани, на једној клупи, међу многим војницима који су спавали по патосу и по клупама. И међу њима је било болесних; један је целу ноћ јаукао а једнога су, кад је свануло, изнели мртвог.

Питала сам и те војнике али ни они нису знали ништа да ми кажу. Један ме само научи да одем у болницу и да се понудим за болничарку. Вели: примиће те јер им требају; болничарке су им се разбегле. Тако сам и радила сутра дан и примили су ме. Рекли су ми најпре да није за мене, да је тешко, да је зараза опасна, да сам сувише млада али кад сам ја остала при своме, примили су ме.

Најпре нисам умела, а после ме научише раду. Радила сам и дању и ноћу, нисам се ничег плашила, обилазила сам и најтеже болеснике и саме самртнике. И распитивала сам увек и једино за њега али нисам могла ништа сазнати. Многи нису знали а многи нису ни могли разговарати, сви су били тешки болесници и није им било до разговора, нису хтели ни да одговарају кад сам их питала. Једнога дана донеше једнога младића, опет болнога од тифуса али ведрије му мало очи и говори, разговара. Кад сам му мењала облоге и реко ми: „хвала сестро!“ припитала сам га и знао је. Рекао ми је да је рањен.

— Рањен? претрнух ја — Је ли тешко?

— Не знам, сестро, видо сам га у пољској болници.

— Где, у којој болници?

— У пољској, у Лазаревцу.

— Је л’ тамо и сад?

— Не, не може бити, морали су га однети где у сталну болницу.

— У сталну болницу? Где је то?

— А ко ће га знати, зар их је мало. Редом дуж железнице па готово у свакој вароши.

И ја сам пошла редом дуж железнице. Била сам у Крушевцу и у Крагујевцу, ишла сам у Јагодину и у Ниш. Обијала сам прагове свих болница, спавала сам по кафанским клупама, гладовала сам или су ми војници додавали по комад хлеба. Негде сам ступала [423] у службу, негде сам добила помоћ од општине а у Нишу сам опет ушла у једну болницу. Пет месеца сам се тако потуцала и једнако распитивала али га нигде нисам могла наћи. Најзад сам увртила себи у главу да пођем у Скопље. Видим многе рањенике тамо испраћају, чула сам да тамо има неколико великих болница а и вукло ме је нешто тамо. Све ми се казивало као да ћу га тамо наћи.

Девојче се дугим казивањем уморило било и застаде мало. Спусти бошчу на земљу и узе је затезати јер се везе биле опустиле. Ја сам припалио цигарету и очекивао сам је. Сад ме је увелико интересовао њен мали роман, који је она умела тако просто а ипак тако лепо да казује. Мало час, пошто је утврдила везе на бошчи, она је понесе понова, пође и настави своје казивање.

— Отишла сам у Скопље и као и свуд у другим местима, зашла сам од болнице до болнице. Сад већ нисам тражила да служим, нисам молила да ме приме за болничарку, нисам распитивала рањенике ни залазила по собама, но сам рекла да сам му сестра и обраћала сам се самој управи, казивала његово име и презиме и питала налази ли се у тој болници или бар, је ли био у тој болници? Томе сам се научила у ранијим болницама. Прошла сам већ две болнице, на што ми је требало скоро недељу дана док сам умолила, док су прегледали спискове. У обема оно исто [424] што сам виђала и у свима досадашњим болницама: рањеници шетају по башти у дугим болничким капутима и папучама, повезане главе, ноге, руке или седе и разговарају или читају новине. Кроз дугачке ходнике журе болничари и госпе у чистим белим кецељама и све то испуњава мирис карбола. Свуд то исто где год сам прошла. Најзад сам отишла у трећу болницу, ону више града. И ту сам чекала два дана али — он је био ту, нађоше га у списку. Срце ми је на једанпут залупало кад ми рекоше и у том часу место да се зарадујем, мене обузе неки страх.

Рекоше ми број собе и постеље и ја сам је лако нашла јер сам то научила већ у болницама. Кад сам пришла његовој постељи, он је спавао. Нисам га хтела будити, села сам на столицу крај постеље и чекала, стрпељиво чекала, гледајући га како слатко спава покривен ћебетом и повијене половине главе завојем. Од једне госпође, која га је обишла и коју сам запитала како је рањен, чула сам да је изгубио једно око и да му је вилица размрскана те не може још да говори. Хтела сам да вриснем али сам се бојала да га не пробудим и уздржала сам се, али су ме сузе облиле. Госпођа ме је тешила, рекла ми је да опасности за живот нема, да ће истина остати онакажен и без ока али ће остати жив.

Госпа затим измаче и пође да обилази дуги низ кревета, у којима су рањеници лежали [425] и седели, разговарали или јаукали, читали новине или играли карте и све то тихо и шапућући. Ја сам седела крај његове постеље, гледала га дуго, дуго, и размишљала. Жалила сам га, тешко сам га жалила: како је био леп онда кад смо се растајали, кад ми је оно казао а сад, без ока и пребијене вилице. Нисам умела да га представим себи таквог, ја сам га видела само онаквог какав је био кад смо се растали. Да ли ћу га волети тако исто као и пре, кад га будем видела онакаженог; да ли он још мене воле, да ме није заборавио? Да ли ће се обрадовати кад се пробуди и спази ме крај постеље своје? Како ће примити све што му будем казала? Како ћу, којим речима да му кажем, како да почнем?

Једнога тренутка дође ми жеља да се не буди још, да спава још дуго. Чинило ми се као да још нисам спремна како ћу му казати, изгледало ми је да се нисам још прибрала. Затим ми дође жеља да створим пред очима његову слику какав сад изгледа. Погледах га и под оним завојем, који му је покривао леву половину главе, ја видех једну празну очну дупљу, где је пре сјало његово црно око; видех и преломлену вилицу која му је унакажавала лице... Видела сам га лепо, потпуно, онако унакаженог и ја не знам ни сад зашто, али то ми је учинило неко задовољство, дало ми је храбрости. Ја сам се чак у души зарадовала што је унакажен те смо сад равни, те [426] смо подједнаки, те ћу смети да му кажем: Ето, и ти си унакажен, па те ја ипак волем!

Та ме је мисао тако обрадовала, тако утешила, тако охрабрила, да сам сад већ једва чекала да се пробуди. Нестрпљиво сам се вртела на столици, надносила сам се над њим, покривала сам га понова ћебетом и ако је био покривен, и брисала сам му ознојену слепоочњачу марамом која је вирила под његовим јастуком. Најзад, поче да се тегли, испружи руке и отвори оно једно око.

Ћутала сам и гледала га и он ме гледао и ни речи није проговорио. Ја сам заборавила у томе тренутку да он због пребијене вилице и није могао говорити и чинило ми се да је нарочито ћутао. Али оно његово око, које ме је тако оштро гледало, питало ме је: Од куд ти овде, шта ћеш ти овде? Ја сам га разумела, узела сам његову руку, наслонила је на образ и облила је сузама.

— Све ћу ти казати, све по реду. Реци ми само како ти је, како је теби?

Дигла сам главу да сазнам његов одговор, погледала сам га у око али оно није одговорило на моје питање, оно ме је и даље питало: Од куд ти овде, шта ћеш ти овде?

Почела сам све по реду да му казујем, све од онога тренутка када смо се растали, као што вама сада казујем. Казала сам му све, све, све... Нисам дизала очи, да се не би срела са његовим погледом, већ сам говорила [427] оборене главе држећи његову руку у својој. Нисам још ни завршила све а осетих како он извлачи своју руку из мојих. Ја је стегох, да је задржим али је он грубо трже. Тада дигох главу и погледах га право у око. Поглед му је био миран али је казивао пуно, пуно пребацивања и — презирања. Ја сам то осетила и шчепала сам га понова за руку, обасула је понова пољупцима и шаптала сам кроз сузе:

— Па зар сам ја крива, зар сам ја крива?

Он ме је и даље гледао са презрењем и понова је тргао руку коју сам љубила.

— Ти ме не волеш, је ли, ти ме не волеш више?

И даље ме је гледао истим погледом и ни једна се црта на његовом лицу не измени нити се у оку појави сажаљење према мени. Тад ја добих нове снаге, коју дотле нисам никад осетила у себи, пресушише ми сузе у очима, задрхта ми реч у грлу али је ипак изговорих онако како сам је смислила, док је он спавао:

— Ето, и ти си онакажен па те ја ипак волим!

Његово око сену гневом и мржњом, он диже руку и — показа ми врата. Цикнула сам тако да се цела соба рањеника узнемири: поједини дигоше главу испод ћебета, други прогунђаше нешто а мене обли тежак стид. Погледах га још једном, али се израз његова ока није мењао и руком ми је још увек показивао врата.

Дигла сам се, као најурена неваљалица, нисам ни дигла очи да га још један пут погледам, нисам ни дигла главу да погледам остале по соби, већ сам кроз дуги низ болничких кревета ишла као пијана и ударала сам се час о један час о други кревет. Кад сам се дочепала врата, изјурила сам напоље као ветром потиснута; трчала сам кроз оне дуге ходнике као да се спасавам ватре која је здање захватила, слетела сам низ басамаке као да ме је ко гурнуо озго и тек кад сам се дочепала улице, ја сам се зауставила. Наслонила сам се на зид болничке зграде да се одморим, покрила сам лице рукама и горко, горко сам плакала.

Пролазници, видећи ме да плачем пред болничким вратима, посматрали су ме са саучешћем, мислећи ваљда да ми је тога часа у болници неко од ближих умро. А тако је и било, изгубила сам њега и сад више никога блиског немам, сад сам сама самцита у свету...

И ту девојче заврши причу, заврши и ућута гледајући предасе и увијајући се понова у ћебе, које јој је било готово спало са рамена за време живога причања, осећајући ваљда у том тренутку зиму у души, коју осећање осамљености у свету изазива увек у душама оних који пате.

Морам признати да сам и сам био под утиском овога малога романа који је девојче [429] тако искрено а тако лепо причало. Бунило ми се нешто у души; осећао сам да смо сви такви, сви подједнако себични, сви подједнако одвратни. Онакажени сами, ми с презирањем сретамо онакажене и, место топла саучешћа, ми немилостиво пружамо руку вратима казнећи тешко оне које је судбина већ казнила.

Девојче је ућутало, јер није имало више шта да казује, ја сам ућутао јер сам јој хтео дати времена да се одмори. Њу је прича толико исто заморила као и пут којим идемо, заморила је јер је казивала из душе, јер јој је свака реч била осећај, сваки осећај бол а сваки бол позледа још свеже и незасушене ране.

Дуго смо ишли и дуго смо ћутали. Најзад, доста неодважно и више шапћући запитах је:

— Па сад?

Она диже главу и погледа ме изненађено. Она се била упустила у дубока размишљања и можда вођена мислима, и сама је себи постављала питање: па сад? С тога је моје питање, које се укрстило са њеним мислима, толико изненадило. Или је можда, под утицајем болова, које је озледила својом исповешћу, и мисли, које су је одвеле далеко негде, сасвим и заборавила да сам ја крај ње, те је моје питање пробудило. Ја понових:

— Па сад?

— Сад? — учини она збуњено, неспремна ваљда да одговори на то питање и погледа ме својим тихим и угаслим погледом, па онда [430] живо настави, тачно отуда где је стала. И ја сам је слушао као кад би наставио читати књигу од места где сам обележио знаком да сам прекинуо.

— Дуго сам плакала пред болницом. Многи су ме пролазници и питали шта ми је али ја нисам дизала главу и нисам одговарала. Кад су ми пресушиле сузе, кад више нисам могла плакати, ја сам се упутила низ улицу. Нисам знала куда ћу, али сам пошла. Дошла сам на велики камени мост који води преко Вардара и ту сам застала. Наслонила сам се на ограду и гледала сам дуго доле у воду. Носила сам се мишљу да скочим доле и већ сам се била прекрстила и чекала само да се мало разиђе свет, који је гомилама ишао мостом. У једанпут дође ми воља да се опет вратим у болницу, зашто не знам. Не морам улазити у његову собу, стајаћу пред вратима. Кад сам већ кренула, паде ми на памет да будем болничарка у тој болници. Не морам радити у његовој соби, радићу у другој, не морам га ни видети, ни он мене, али ћу бити ту где је и он, бићемо под истим кровом. Та ми се мисао поче све више допадати и сад сам већ журила да што пре стигнем. Ушла сам опет на иста врата и попела се истим степеницама. Један старији господин — не знам шта је био — кад ме спази у ходнику, запита ме шта ћу. Одговорила сам да бих желела бити болничарка. Он се избрецну и рече да није потребно. Отишла [431] сам опет али ми се то сад увртило у главу да будем болничарка. Шта би могла друго, два дана нисам јела а срамота ме је било да просим.

Отишла сам и у ону велику болницу, у парку. Нису ме ни тамо примили. Чула сам за једну болницу доле, на Вардару, отишла сам и тамо. Молила сам и преклињала и најзад су ме примили. То је била заразна болница и ја нисам у њој пробавила ни пуну недељу дана па сам се разболела. Разболела сам се од тифуса и шест недеља сам тешко боловала. Два пута сам умирала па ипак сам ево остала. Кад сам се придигла, кад сам пошла ногом, прво ми је било да идем у горњу болницу, више града, да се распитам о њему. Месец и по дана сам лежала и нисам ништа знала шта је с њиме, је ли још ту, у Скопљу. Журила сам улицама али ми је овом приликом нешто чудновато изгледала варош. Ужурбали се људи, улице закрчила кола натоварена стварима а дућани затворени. Ја нисам ништа знала за време моје болести шта се дешавало напољу, те зато ми је све то било чудно. Па и пред болницом било је тако исто. Износе рањенике и ствари као да се селе. Запитала сам и рекоше да су рањеници из ове болнице однети јуче у Приштину. И он је однет у Приштину.

Одмах сам се решила да и ја идем у Приштину и сишла сам на станицу али није било [432] воза, јутрос рано је отишао. Преседела сам целу ноћ на станици, на оној киши, и сутра дан тек ушла сам у воз.

Девојче опет заћута, па се затим окрете мени и додаде:

— Ви сте ми помогли!

— Јесте, сећам се! — одговорих и изађе ми пред очи слика оног бедног девојчета са црном бошчом, под оним оголелим дрветом, на скопљанском железничком перону.

— У Приштини сам служила у једне госпође, опет избеглице — настави она — колико за кору хлеба, само да се исхраним. Распитивала сам о њему и сазнала сам. Био је у оној болници одмах иза начелства. После, поче свет из Приштине да бега, однеше и рањенике у Призрен, па ето, и ја идем за њим.

— Али кад вас презире, кад вас је отерао?

— То јесте, али ја ћу ићи за њим. Ићи ћу овако непрестано. Ко зна... може му затребати моја нега, може ми...

Дубоко уздану и ућута и ја је нисам више хтео питањима да узнемиравам.

XIX
Госпа у црнини

Већ је био пао први сумрак, када смо далеко испред нас, у једној дубокој долини, опазили ватре те нам рекоше да је то Суха Река где вечерас морамо заноћити. Небо, које се цео дан мучило и грчило, с вечера се проли те у два маха промаче кроз сутон ситна али оштра и студена киша.

И ако разговор и жагор тако с вечери малаксава, нису нас ипак напуштали разнолики гласови који су се свакога дана путовања провлачили кроз гомилу, нит знаш како нити од куда. Човек не може да протумачи себи како ти гласови постају; како се и зашто рађају, који су то подземни путеви којима они пролазе и који су то начини којима они освајају читаву једну поворку неорганизовану, неповезану; поворку, која сем заједнице невоље, не представља никакву другу заједницу и која се простире неколико сати дужине или још боље, која је непрекидна од места одакле смо јутрос кренули до места где ћемо ноћас заноћити. Ти гласови чак иду разним путевима и укрштају се; једни долазе отуд, далеко из позадине и напредују [434] кроз редове бегунаца правцем којим и они крећу, све док не допру до првих редова; други полазе отуд где су први редови већ стигли, иду у сусрет бегунцима и простиру се све до задњих редова, оних који су вечерас тек кренули отуда одакле смо ми јутрос. Тамо, у позадини, стигао је редове бегунаца какав рањеник са Косовскога бојишта, казао је какво је стање оставио кад је напустио борбу и та је вест пошла из задњих редова, пошла можда још јутрос и стигла међу нас на замаку дана, не увек онаква каква је првобитна била већ увеличана а где кад и ублажена. У Суху Реку је јутрос стигао не знам који пуковник из не знам које команде. Он хитно путује аутомобилом за Призрен и застао је само толико, колико да испружи ноге и да дане душом и, том приликом, он је казао да је Румунија објавила рат а Французи заузели Зелениково и Катлановску Бању и да Бугари због тога нагло одступају са Качаничкога фронта.

— Јесте, јесте — тврди један предамном, кога у мраку не могу довољно да видим — Јутрос, кад сам кренуо из Штимње, ја сам срео неке железничаре, добили су наредбу да се врате у Феризовић.

— Шта ће у Феризовић?

— Значи, да Бугари одиста одступају па је железничка линија можда ослобођена те их враћају да је приме. Можда је до сад већ и Скопље ослобођено.

— Дај, Боже милостиви! — кликну његов саговорник, скиде капу, погледа у небо и прекрсти се.

— Море какав Феризовић; то је нека пометња ако је ко вратио те железничаре. Ево рањеник стигао отуда, видео својим очима да је Феризовић пао. А и у Липљану наши су већ бацили у ваздух железничку станицу и напустили га.

— Ух! учини онај што се мало пре обрати небу и Богу.

Значи да се тачно на месту, где сам овога тренутка био, укрстиле две вести у своме путовању у супротним правцима; укрстиле су се, сукобиле и потрле. Али њима тај сукоб ништа неће сметати да опет даље пођу; свака својим правцем, сем ако не утону у мраку и у ноћи која све наглије обавија гомилу.

Кад мрак обгрли гомилу, која се ваља друмом, тада она губи од оне своје тужне живописности. Губе се детаљи, губе се разноликости, ишчезавају ти пред очима они престрављени погледи, они изрази бола и патње и све се сједињава у једну црну, живу масу, која се креће друмом као црн облак. И мање је разговора тада; да ли што човек мање види око себе те мање налази и разлога да поведе разговор или што се човек у мраку лакше одваја од спољнег, те више повлачи у себе и мисли о себи и својима?

Ја сам се још био и преморио дужином пута и тежином утисака, који су данас били и многобројни [436] и разнолики, те мрак који је све више освајао био ми је добро дошао. Желео сам да ништа око себе не видим и да више ништа не чујем. Напустио сам страну друма, којом смо ми пешаци обично ишли и, да би се што више одвојио, утурио сам се измеђ двоја кола. То је био једини начин да се колико толико осамим. Предамном су биле једне кочије добро покривене и затворене са свих страна арњевима а замном једна воловска кола претоварена стварима, поврх којих је полегао волујар и, под кишом која га је квасила, спавао тврдим сном.

Из кола, која су ишла предамном, допирао је ипак жив разговор жена. Нисам обраћао пажњу на тај разговор јер сам знао да се односи на оно о чему смо сви на овоме путу једино разговарали; тиче са нашега јада и наше невоље а тога су ми биле препуне уши, пресите очи и претоварена душа. Па ипак, кад женски гласови из кола цикнуше јаче у разговору и нехотице ми допреше њихове речи до уха.

— Али верујте, да није био рањен ја не бих ни речи рекла — говори један пискав и прозебли глас.

— Ал немојте тако, госпа Јело, — одговара јасан, пун женски глас — и други су рањени и по два пута и по три пута.

— То је све једно, може се погинути и од једне ране као и од две и три.

— Па добро, где је ваш муж рањен?

— Он је био контузован а то је много горе него да је био рањен.

— Ју, госпа Јело, шта говорите. Мој Мића је имао три ране од једанпут; једну овде у грудима, једну у куку и једну у врату; пропљувао је крв, на ногу не може ни сад да стане чврсто и ви кажете то је све једно и још кажете, лакше је бити рањен него контузован.

— Па добро, нека није лакше, нека је све једно. Али, питам ја вас: може ли да буде контузован неко који није храбар? Ето, то питам ја?

— Па то јесте...

— Е, а „Карађорђева Звезда“ се даје за храброст ја мислим.

— Па јесте!

— Па кад се даје за храброст, онда зашто, молим вас, њему да даду медаљу за храброст а не „Карађорђеву Звезду“? А нек Бог да само здравља, неће то мој Никола оставити тако. Ако и не буде Србије, новина ће бити па ћемо се разрачунати!

Обузе ме тешко осећање одвратности и узбуђен измакох опет у страну, у гомилу коју сам хтео избећи. Лакше је ипак слушати она горка јадања о невољи но ове ругобне разговоре себичних жена чија је лична сујета јача и од несреће читавог једног народа. Не знам ко је био у колима и волем што не знам. Што [438] ће ми њихова имена која нити би их могла оправдати нити ублажити ругобу појаве. Паде ми само, у томе тренутку, на памет да ми је да у овој гомили сретнем оног трећепозивца што нам је ноћас у Штимњу донео пуну торбу Карађорђевих Звезда са липљанске станице; да ми је да га нађем, да му узмем једну килу тога ордења да је сручим у кола, у крило ненасите и одвратне сујете.

Ноћ је већ увелико овладала када смо се спустили у дубоку долину у којој лежи Суха Река. Очајно смо погледали око себе на оно неколико кућа које чине село а нас се десетине хиљада спуштамо друмом да ту потражимо преноћиште. И све те куће већ поседнуте, поседнути и сви путеви и сва дворишта и све баште и све њиве. Пао уморан народ као облак скакаваца на земљу, посео сваку стопу, сваки педаљ, па се земља црни и букћу ватре на све стране.

Сат и два стајали смо на друму под кишом, не знајући у ономе мраку ни где ћемо. Стајало је тако хиљадама душа и сва запрега, све што је наишло а што се све више и више згушњавало онима који наилазе. Напред се ни корака није могло јер је доле у селу загушило, те почесмо да се миримо с тим да свак остане на месту где је и ту на друму да заноћи.

Они, који су имали кола, решише некако лакше то питање; распрегоше кола ту на сред друма, онако у реду како су стигли или одјармише [439] волове, почистише колико се могло блато под колима, посуше мало сламе или сена и завукоше се колико да склоне главу да не кисну. Букнуше очас ватре крај кола и измеђ кола, те се упали друм далеко за нама, хеј тамо чак до висина Дуље-Хана, те друм доби облик пламене змије која се репом ослонила на планину а главу спустила у долину.

Шта смо могли до, као оно у Липљану, да кренемо од ватре до ватре, спуштајући се ка селу и тешко се провлачећи измеђ кола која су закрчила друм и људи који су полегали у сред блата по друму и по странама.

Крај ватара је владала мртва тишина, клонуло и са самоодрицањем свако се предао судбини без роптања. Што смо дуже газили у невоље то самоодрицање било је све општија појава и јасно се опажало на људима како се предају без заваравања и како се све више мире са најгором могућношћу исто тако лако као и са најсретнијим излазом из ове невоље. Крај једне од тих многобројних ватара, полегао војник ужетом везаних руку на леђима а крај њега друг му са пушком и још неколико оружаних војника. Они разговарају са њим, говоре му тихо, благо, као што се са самртником говори а он их гледа укочена, безизразна погледа и гризе стиснуте усне, крваво их загриза а не одговара никоме ни речи. Његово је лице земљане боје а очи му извирују дубоко испод чела. Он лежи сломљен и прати облачак [440] дима из туђе цигарете, иде погледом за њим и кад се овај у тамнини развеје и његов се поглед изгуби и неодређено лута.

Застао сам крај ове ватре, дуго сам стајао.

— А и да те нису ухватили, куда би бего? — говори благо један од оних што несретнику везаних руку додаје у уста своју цигарету. — Нема данас на целоме свету ни једнога месташца где би се могао склонити. Видиш да је ова несрећа све обухватила, као пламен кад ухвати целу шуму па хајде, нађи ти сад дрво на које би се могао попети и склонити од пожара.

Везани војник и даље ћути, гризе усне, прелази погледом по свима око ватре, па га опет управља безизразно негде у даљину.

— Да се вратиш — прихвата други — на шта да се вратиш? Да је тамо добро, вратили би се сви ми а не би оволико патили. Зар би оволики народ бего да је добро тамо одакле се бега. Зло је тамо, веруј ми. И да си се вратио кући својој, мислиш оставили би те они крај деце да их гледаш и да их храниш. Не би боме, него би ти опет дали пушку и повели ко зна где, у туђе земље и у туђу војску. Не би могао ни здрав хлеба, ни болан лека потражити међу туђинима. Гинуо би тамо не знаш за кога; бацили би те у раку а не би знао чија те земља покрива. Овде је друго, наше је; ако је и тешко, наше је!

Везани војник опет ћути, те ни погледом више не прати разговоре. Он их чак и не [441] чује. Он зна да ће ноћас, кад све ове што му сад говоре буде савладао уморан сан, или можда у рану зору док још све спи, њега повести одавде, извести га негде далеко ван друма и сасути му шест пушака у груди. Он то зна, њему је то саопштено и све ово што му говоре другови, не тиче се њега јер он више не постоји. Његово око колута, његов поглед не обухвата предмете, не преноси их у душу но се задржавају само на зеници и ту одмах и ишчезавају. Душа му већ нема везе са телом, она је ван њега; мисао и тело су се растали. Тело је заробљено, везано, предало се судбини, закону, сили; мисао је слободна, њу ужад нису могла везати и она се издвојила и отишла тамо, тамо преко Копаоника, где се крај топле ватре прибрала дечица око колена мајчина а она их теши и прича им приче, лепе и заносне, не би ли их њима успавала, како их у сну не би морио страх од крваве буре која је и кроз њихово село провалила и коју су дечица својим очима гледала. Он је тамо, међ њима: он прихвата мезимче у снажне руке; узноси га високо више главе и спушта га на груди; па онда меће на колена девојче које га обасипа гомилом питања и које га слатким, детињим гласићем, моли да их више не оставља саме, да остане крај њих, да се више не одвајају.

Тамо је он, тамо, међ својом дечицом, тамо он проводи своју последњу ноћ.

Одмакао сам дубоко тронут од ове ватре, избегавајући да се сретнем са погледом несретниковим, и пошао сам даље лутати тражећи где би се ма мало заклонио са породицом, да проведем ову ноћ. На послетку, неко испред мене рече да је доле, у селу, једна капија отворена, да је двориште пуно кола, стоке и народа али да се ипак може наћи крајичак под кровом који је истурен далеко у поље, те се ту може заклонити од кише и наложити ватра.

Пошли смо тамо и нашли прибежишта. Наредник један, београђанин иначе, навукао је однекуд силна дрва, разбуктао ватру и сам је посео, спремајући крај ње вечеру себи. Примио нас је те смо се и огрејали и окусили мало топла јела и обезбедили од кише под широким турским кровом.

Била је већ касна ноћ кад у исто двориште уђе она госпа у црнини, коју сам срео данас, горе на друму, када је тужна, материнским погледом пратила оних четрдесет хиљада које су пролазиле мимо нас путујући у смрт.

Још од првог сусрета, на скопљанској станици, у мени се почело будити неко побожно поштовање према овој појави и у колико сам је више сретао успут, у толико је више тај осећај растао у мени. Увек ми се чинило да ова госпа не бега као ми остали, да не одступа, већ као да нас прати, како би успут сабрала све наше болове у своју душу и како би сабрала све наше сузе на своје очи. Када [443] се сада, у ноћи, појавила у дворишту, обвијена црнином, изгледала ми је у оној тами, кроз коју је промицала, као неко више биће, као она госпа која се у средњевековним романима диже ноћу из зидина стародревних и напуштених замака и обилази развалине прошлости.

Ја и нехотице устадох на ноге када госпа прође мимо наше ватре и понудих јој своје место. Она ми одговори само једним благодарним погледом и седе мирно крај ватре да пробдије са нама ноћ. Није проговорила ни речи и ја сам са неким страхопоштовањем избегавао да је узнемирим.

Киша је и даље ромињала и ноћна тишина већ почела да се простире над умореним народом. Чује се само ркање спавача под једним колима, преживање стоке, јечање некога озго са доксата куће, коме под влажним оделом севају жглавкови и кости те не може да лежи. Из далека, с друма, једноставан ромор гомиле као жубор реке и по где кој узвик, дозивање загубљених који траже своју гомилу а који се кроз густ ваздух чује као из подрумских дубина. Пламен са наше ватре пробија се и игра кроз милијарде кишних иглица, које су наквасиле пепео око ватре и догорела дрва. Из једне гламње, која букти, пишти вода; далеко негде из ноћи арлуче пас.

Све већ око наше ватре задремало и оборило главе. Један се наслонио на зид од куће, други спустио главу на груди, трећи је наслонио [444] другу на колено. Наредник се пружио по земљи и подметнуо под главу једну цепаницу; други један војник наместио камен као узглавље.

Већ сви спавају, само је она будна. Будан сам и ја и са зебњом ослушкујем; поноћ је већ давно превалила те ме страх чућу сад већ оних шест пушака које значе крај живота онога несретника, чија ми се слика не може никако да избрише из душе.

Да избегнем глас тих пушака, радије сам пристао да узнемирим госпу која се беше сва предала себи и својим мислима.

— Ви сами путујете? — запитах је бојажљиво, обазриво.

— Сама! — одговори она тихо и уздану тешко.

Нисам умео даље да наставим; изгледало ми је да сам у самом почетку поставио врло несретно питање које је код ње можда изазвало бол и тргох се не настављајући разговор. Побуђена ваљда питањем и болом, који јој је оно изазвало, њој наиђоше и сузе на очи, те извади из недара црно оивичену мараму и убриса очи.

Ћутала је дуго а затим одједном сама настави:

— Не путујем сама, путујем са боловима својим а то је највернији пратилац на путу.

— Нисам мислио да вам их вређам, хтео сам...

— О, вређајте их, не избегавајте то. Ја волем, ја желим да се они не успавају у мени, да су увек будни; ја их дражим чак, не би ли ме што више мучили! — додаде она живо и као мало узбуђена.

— Ох, госпо, сви их имамо, сви их носимо!

— Знам! — одговори она са саучешћем — Знам!

Ућутасмо затим, па она опет диже главу и прекиде тишину:

— Хоћете ли да чујете, да вам исповедим све своје болове. Ја тако проводим ноћи на овоме путу, казујем их коме или их казујем сама себи. Тако се са њима ја забављам као што сам се некада са својом дечицом забављала. И драги су ми, осећам да су моји; да ми их нико не може отети.

— Радо ћу слушати, госпо, ако вас то не умара, ако вас то још више не мучи.

— И мучи ме и умара ме али, то ми чини добро, то ме држи.

И госпа у црнини поче мирно, тихо, прибрано да казује много, много, много... Казивала је тихо, гдекад шапатом а гдекад узбуђено; гдекад јој је изумирала реч у грлу а гдекад задрхтао глас и затреперио као струна. Казивала је смишљено, приповедачки, литерарно. Упоређења су јој често била тако нађена да би их у свакој другој прилици забележио и сачувао. Па ипак, све то казивање ја нећу успети да изложим њеним речима, јер те [446] су речи често пута биле испрекидане уздахом или сузом, често раздробљене и искидане. Морам их својим речима а у њено име поновити по непоузданоме сећању, старајући се, колико могу, да не озледим целину њенога казивања које је код мене оставило тако дубок утисак.

XX
Београд

Ватра се притајала, ноћ наметала мир узбуђеној природи и узнемиреним душама; све уморно спава и кроз ту тишину, као тихи жубор потока, теку речи Госпе у црнини, испрекидане где кад уздахом, где кад почивком за време које је прибирала сећања.

— Био је леп дан, недеља. Последњи леп дан, јер је већ у понедељак почело да се мути и затим је цела недеља била влажна и кишна. Пропустила сам јуче, у суботу, да одем на гробље па пођох данас, да запалим свећу за мртве и за живе. И ако је био леп дан, Београд ми није правио ведар утисак кад сам изашла на улицу. Лица, која сам сретала, изгледала су ми забринута, улице прилично пусте. У цркви једва пет шест душа и свако се предао искрено, одано молитви. Изгледало ми је као да и свештеници певају песме нарочитим, тронутим гласом којим се певају песме растанка. Да ли ми је одиста тада тако изгледало или ми то сад изгледа, кад се свега тога сетим, ја не знам?

Излазећи из цркве, срела сам једнога старога знанца мога покојнога мужа. Запитала [448] сам га: има ли чега? Он ме чудновато погледа и не одговори ми, већ он мене запита:

— Што се ви, госпођо, не склоните где год из Београда? Имате мало дете на рукама а с дететом је тешко кад већ дође до чега. Свакога тренутка може отпочети напад. Ја не верујем да ће освојити Београд али је извесно да га неће штедити. Што не би отишли ма где у околину, у Младеновац на пример?

— Имам рођаке у Аранђеловцу.

— Е па ето, отидите тамо. Лако ћете се вратити!

Кад сам се растала од њега, размишљала сам о томе. Истина, тешко би ми било оставити кућу ал опет, боље је склонити дете. Дете је мало, тек прешло две године, тек стало на ноге, па би тешко било с њим кад би настала већа невоља. Мислила сам да се посаветујем још с ким, да се спремим, па од недеље једног дана да пођем.

Пред подне прешла сам једној познаници, госпођи која седи у истој кући из авлије, да чујем шта она мисли, јер и она има ситну децу. Она је била безбрижна.

— Може да буде мало бомбардовања и ништа више. Склонићу се с децом у подрум, као и прошле године, па ето ти! Волем то него да се крпам и мучим по рђавом времену.

— А ако пређу?

— Неће! — одговори она поуздано. — Баш сам јуче разговарала са мојим девером (њен [449] девер је виши официр) па ми каже да Немци мисле на прелазак на Морави, а овде ће код Београда само маневрисати.

Вратила сам се мало умирена и ако све то што ми је рекла није било Бог зна шта. Али је мој мир за мало трајао. Тек што је прешло подне, дотрча к мени та иста госпођа.

— Чујете ли? — рече.

— Шта?

— Пуцају!

Изађемо заједно у двориште а већ на свима квартирима отворени прозори и жене и деца на њима ослухују. Пуцањ се топова наизменично чуо отуда, од Остружнице. Цело после подне пробавили смо тако напољу, слушајући и шапћући забринуто међу собом. Они који су били на горњем спрату, на прозорима, узвикивали су сваки час: „Ено, шрапнел!“ и пратили су пуцњаву објашњењима. Ми смо само слушали немиле звуке.

Ту ноћ сам провела врло немирно. Нисам могла дуго да заспим; стегла сам дете на груди, молила сам се Богу и решавала се час овако, час онако. Тако скоро целу ноћ, све до зоре.

Сутра дан је свануо мутан понедељак. Изашла сам одмах у двориште да се распитам има ли чега. Нико ништа није знао, рекоше ми само да преко ноћи није било пуцњаве. На улици је био редован живот али се ипак говорило само о јучерањем пуцању. Једни су тврдили да је гађана Чукарица и да су наши [450] одговарали са Бановог брда, а други опет да су Немци тукли остружничке положаје где имају намеру да пређу.

Док смо тако, сабрани у гомилице, разговарали о догађају и распитивали се, чу се опет један метак. Мало затим још један. Целога тога дана, у понедељак, чули су се тако с времена на време, топовски пуцњи. Појавио се и један непријатељски аероплан а затим још један, па још један. Прелетали су изнад нас и њихов језиви шум продирао нам је дубоко у душу.

Решила сам се да што пре напустим Београд. Не бих хтела сама, да ми је да нађем још кога. Чула сам за једну познату ми породицу да одлази у неко село. Отићи ћу сутра до њих.

Ма да је било више разлога за бригу но ноћас, ту сам ноћ измеђ понедеоника и уторника провела ипак мирније но прошлу. Да ли што сам већ имала одлуку или је то био умор који ме је савладао?

И уторак је свануо мутан и облачан. Тешко ми је нешто било на души, да л’ што је дан био тако суморан или што су прилике биле такве? До подне све је било мирно али, око једнога сата по подне, појавио се један аероплан над Београдом и почео је да шестари. Наши топови узеше да га гађају али се јавља и други тамо над Чукарицом и Циганлијом. На оба аероплана наши топови пуцају нештедимице. Грмљавина топова поче с обе стране; [451] наши су тукли аероплане и бежанијску косу а њихови Баново брдо, Ново гробље и Калемегдан. Пролазници неки рекоше да је онај први аероплан тукао Бањицу митраљезом. Деца нека која протрчаше улицом, рекоше да су Немци код Калемегдана покушали и прелаз. Веле како је велика магла пала на Дунав наши нису ни опазили, до на два три метра од обале, шалупу са Немцима која се из магле као из какве заседе на један пут појавила.

Свет се већ преплашио и почео да збира у брижне гомилице. Многи не дочекаше ноћ него пођоше из Београда. Ја не знам шта сам чекала, зашто нисам пошла већ тога дана. Ишла сам, распитивала сам се и рекоше ми да могу у воз ући у Топчидеру или Раковици или... нико у ствари није знао тачно. Донде треба имати кола. Сутра ћу рано поћи да тражим кола.

Те ноћи мало је ко спавао у Београду и, ако га је сан савладао, пробудили су га топовски пуцњи који су се с времена на време чули. У јутру нам рекоше да су то пуцали Руси, чије су батерије биле на граду и Французи, који су били у београдским виноградима.

А то јутро, то је било у среду 23. септембра, свануо је страшан и крвав дан. Тог дана се преломила судбина Београда и свих нас који од тога дана лутамо као бескућници и нигде, широм Србије, не можемо да нађемо ни мира ни утехе...

Госпа у црнини ућута. Величина и множина сећања која навалише на њу при помену тога дана, узбудише је и изведоше из тока причања, који је дотле мирно и лако текао, као да је цело казивање читала из какве записнице у коју је свакодневно записивала своје утиске и догађаје. Она се дуго загледа у један пањ у ватри који је, потпуно прегорео, сачувао цео свој облик из пепела. У унутрашњости прегорела пања још је тињала неугашена румен; онако као што у обамрломе телу, које је смрт већ загрлила, још тиња самртникова душа. Седина, која је покрила догорели пањ, све се јаче истиче својом белином осветљеном светлошћу ведрога пламена који су давале младице бачене на ватру, младице које су се дуго опирале снази пламена и пискале а под свежом им кором врио млади сок, као млада крв оних што борећи се падају и гину прскајући, руменом крвљу наша поља и горе.

Да ли је Госпа у црнини, посматрајући замишљену слику, која се пред њом развијала, размишљала о каквој сличности њеној са животом или су њене мисли лебделе далеко тамо међу догађаје о којима је казивала и које је вероватно прибирала и сређивала, да би их била кадра наставити?

Нисам је узнемиравао већ — обгрливши рукама од ватре усијана колена — стрпељиво сам очекивао да настави своја казивања.

Ноћ већ дубока и тишина, мукла тишина, [453] која ти се причиња као онај мир који настаје кад самртника ухвати сан. Далеко негде чује се само бат секире, то неко сече дрва да подложи дотрајалу ватру. Небо мутно и све светиљке на њему погашене.

Она настави;

— Тога дана, у среду, био је дан као и јуче суморан; сваки час је требала да кане киша и где кад је и пала по која кап али све до пред вече мучило се небо да тек о ноћи пролије кишу.

Требала сам да намирим дете па да пођем за кола. Кажу тешко их је наћи ал тражићу ипак. Сама сам с дететом на крилу па ће ме можда и примити когод у кола.

Али нисам стигла ни да пођем од куће. Већ од осам сати у јутру отпочела је грмљавина, необична, нечувена до сад. Чудан неки шум пролетао је ваздухом, као да се нешто гломазно, огромно ваља и гази, рушећи све собом и као да нешто страховито букти. И то све јаче, све јаче... Сви смо напустили собе и двориште и изашли на улицу, прибили се једно уз друго и ослухујемо. Шум све јачи, буктање све ближе, као да нешто кркља и стење, као да се нешто ломи.

У једанпут, из доњих улица, зачуше се измешани људски гласови и сви обратисмо пажњу на ту страну. Мало затим и навали свет да куља отуд. Забрађене жене натоварене бошчама и дечица за њима, која се већ уморила [454] носећи свако по какав мали свежањ или какву стварчицу. Стари људи, забринута и преплашена лица, једва се ослањајући на своје већ малаксале ноге, па онда деца, деца, деца и жене, сиротиња и богаташи, сви подједнако брижна и преплашена лица, сви подједнако одевени или боље једва одевени. Види се да се разбегло из гнезда изненађено неочекиваном силом, као оно кад пожар на мах обухвати кућу па се становници њени спасавају дочепавши узгред ма коју, ма какву, често и најнезначајнију ствар.

То је збег са Дорћола који се очајно спасава. Припитујемо их али њима није до одговора. Сваки занет својом невољом и бригом жури у горње више делове вароши, верујући да ће се тамо моћи склонити. Ипак по неко, онако успут, без везе и неодређено, добаци по какав одговор и жури даље.

— Туку Дорћол и град!

— Прелазе!

Једној се жени, мало више наше капије, одвеза бошча и просуше ствари. Приђосмо да јој помогнемо и том приликом чусмо и нешто више.

— Туку се — вели — већ по улицама. Испод кафане „Шарана“ и код стругаре. Видела сам очима својим наше жандарме како гину. Испод моје куће, на педесет метара, видела сам мртвог нашег жандарма.

Ми се збунили и не знамо шта да почнемо. Поче гласно саветовање, преко улице.

— Шта је могло да их пређе, педесет, шесет, ништа више. И јуче су прелазили па изгинули! — говори с оне стране улице један бакалин, који је ту скоро изишао из болнице, пошто је прележао рану, те добио поштеду па се сад занима по мало у дућану док му не истекне поштеда.

— Ови са Дорћола мора да се склоне али ми палилулци не морамо. До нас неће стићи — одобрава му испред својих врата један фијакериста, чије су коње реквирирали а он због старости поштеђен.

— А може ли граната овамо? — пита једна жена за чију се сукњу обесило четворо деце.

— Не може! — одговара бакалин са својих врата — Може да туче Ново гробље па тамо до палилулске основне школе и до Позоришта, али ми смо овде мало заклоњени.

У том се над нашим главама чу зврјање у ваздуху. Сви дигосмо главе и видесмо аероплан.

— Наш! — узвикнуше неки.

— Није наш! — одговори бакалин — Њихов је!

Деца запазише негде далеко још један, па одма још један.

— Склањајте се, бацаће бомбе! — узвикну неко и свет се пови те се за час очисти улица и све се сручи у подруме и под кровове. А кад се изгуби онај злослути звук у ваздуху, који се као сврдло забада у душу, све опет потеже на улицу.

Бегунци са Дорћола и даље куљају и не обзирући се на опасности од аероплана. Наиђе и један чичица, рука му сва огрезла у крви. Превио је прљавом марамом кроз коју је пробила крв.

— Где је најближа болница? — пита.

— Варошка — одговори му једна жена — али морао би да се враћаш а ко зна да и тамо већ не туку топови. Него овуда, преко Грантовца, па у војну болницу.

— Бојим се далеко је! — одговори чичица узбуђено и престрављено — Бојим се да ми не зазебе.

— А хоће и да се угади, ето, везао си прљавом марамом.

— Можете ли да ми дате једно чисто парче крпе? — замоли чичица кроз сузе.

Уведосмо га у авлију и сви се позабависмо њиме. Једне донеше врућу воду да му оперу рану, друге платно а нађе се однекуд и чиста памука. Чичица је сео на сред авлије, на једну столичицу која је ту остала како су се деца играла. Он нам је испрекидано казивао по где што али мало, колико је он видео. А ми смо хтели више, хтели смо да знамо све шта се дешава тамо.

— Бију се, бију се по улицама — говорио је чичица док му ми перемо рану — Ја сам стајао пред кућом кад ме удари тане. Стојим па гледам и мислим се да л’ да оставим кућу... мислим се, па ето ти!... Где мене [457] баш да нађе!... А није само мене, има их много, много рањених а... има и мртвих.

— Грађана? — упита неко, управо сви питамо и сви га укрштамо питањима на која чичица не стиже ни да одговори.

— Грађани, дабоме... жене, деца, људи, леже по улицама и по кућама.

— Је ли их много прешло?

— Не знам... мора бити много јер су отерали наше из шанчева. Ја кад сам измако до Позоришта, они су већ били у Душановој улици.

— Немци?

— Па они... не знам колико их је, али је Дунав преплављен чамцима а и из тих чамаца бљује пушка не да ти ока отворити.

— Па има ли наше војске?

— Има, жандармерија и пограничне трупе и вардарци. Добро се туку, али не помаже.

Чичици је рана већ била лепо опрана и добро обавијена памуком и чистим платном те топло заблагодари и крете даље.

Грмљавина топова поче нешто јаче и ближе да се чује.

— Туку Палилулу! — узвикну неко и свет се ускомеша. Једна комшика, са двоје деце, изађе из своје капије, натоварена бошчама, и крете за бегунцима са Дорћола.

— Право има — одобравају једни — што да чека последњи час.

— Море, преплашила се! — одговарају други

— Па нек се и преплаши; има жена децу а сама је, нема ко да јој помогне кад загусти.

У том стиже у авлију, сав задуван и зајапурена лица, дечко, гимназиста, чија мајка од јутрос већ, још од ране зоре, крши руке бринући се где је. Дечко је још синоћ казао мајци да он неће да бега, он хоће с браћом да погине, бранећи Београд, али је мајка мислила то су само голе речи неискуснога детета од шеснаест година када је младост, још нетакнута грубошћу стварности, тако лепа, бујна и свежа.

И када је мајка, милујући му бујну косицу, пуних очију суза рекла:

— А ко ће мајку да брани?

Младост, неоскрнављена животом а опијена славом оружја, одговори јој без милости:

— Зар си ти једина мајка? Кад би сваки Србин мајку бранио, ко би Србију?

Али је то био обичан разговор, често понављан у свакој кући где понос недозрела мушкарчића казује прву мушку реч. На то смо ми мајке навикнуте, али се увек заваравамо да су то само детиње, непромишљене речи. Тако је и ова сиротица синоћ још легла мирно а јутрос осванула очајна. Док смо ми све остале ослухивале топовске метке или дизале главе да видимо злокобне тице које су прелетале Београд, дотле је несретна мајка извиривала из капије и освртала се лево и десно, излазила до угла улице и погледала [459] на све стране, неће ли угледати сина који се јутрос рано, неопажен, извукао из куће и којега нема ево све до подне и ако се кроз београдске улице ваља смрт и обара коса њена.

У само подне, кад зајапурена лица и задуван улете дечко у авлију, матери свану сунце и заборави на бригу и своју и ону општу коју је с нама делила, те опроштена злослутих мисли које су је до сад мучиле, загрли сина и обли га сузама. А он кликну:

— Био сам тамо!

— Где? — врисну мајка.

— Тамо где се бију, све сам видео, све... и испрси се дете светла лица, осећајући да се умило славом и на младоме му се, ведром челу, исписа тога тренутка понос.

Сви се искуписмо око њега а он, мушкарац, поче нам казивати:

— Био сам баш код „Славије“ кад стиже с Бањице десети кадровски пук и поче да се расипа у ланац.

— Ланац? — цикну мајка престрављена том војничком речју која за нас жене и мајке значи исто што и смрт.

— Јест, ланац! — потврди гимназиста осећајући сву своју надмоћност при изговору ове речи.

— Зар си смео, дете моје? — опет ће брижна мајка.

— А зашто? Нико се није плашио. Свет код „Славије“ гледа са прозора и са тротоара. [460] Војници их опомињу да се склоне а свет стоји убезекнут и гледа.

Па онда настави, још задихан од трчања:

— Два млада поручика са два вода и два митраљеза, почеше наступање ка Теразијама. И ја сам пошао за њима. Код кафане „Албаније“ један вод упути се ка „Рускоме цару“ а други ка „Коларцу“. Ту узеше бомбе у руке и онда онај први вод кроз позоришну улицу а онај од „Рускога цара“ поред Управе фондова, па кроз доситијеву улицу. Само чујеш „ура!“ и водови се сручише доле на ниже и поче да прашти бомба. Немци потисли већ оне трупе које су се бориле на Дорћолу и у Душановој улици, заузели су већ улицу Страхињића бана, полегали у ланац па сипају ватру. Ја сам остао код позоришта и сишао сам полако, крај зидова, заклањајући се иза кућа, доле до велосипедског плаца. Жестока се борба отворила, грокће куршум и пљаште бомбе и тек чујеш „ура!“ Видим Немци узмичу, наши освајају Страхинића бана улицу и ја сиђем за две три куће доле. Уђем у једну удубљену капију па само промаљам главу и гледам шта се дешава. Борба се већ води у Душановој улици, па и одатле Немце отераше наши и сручише их доле, на Јалију. Али ту наше дочека паљба плотуна са чамаца. Пролазе рањеници па их питам а они веле: „Не може им се ништа. Отерасмо их колико смо могли али нас сатиру они са чамаца!“ Тражио сам [461] од једног рањеника пушку али није хтео да ми да!

На ове речи цикну мајка и благослови у души рањеника који јој не посла дете у смрт.

Затим нам је дечко причао и многе друге појединости.

— Много рањених и мртвих — вели — на путу, на вратима, на кућнем прагу. Болничари, наши и француски, већ не могу више, дигли руке, јер су почели и они да гину. Не могу од куршума да се приближе рањенику. Свет бега на све стране и пада од куршума. Жене вриште, деца плачу... Њихове батерије не туку Дорћол, ваљда због својих, али туку Чукарицу и савиначки крај.

Младић би и даље продужио причу, коју је у главном исцрпео, али сви обратише пажњу на велики број аероплана који се почео њихати изнад наших глава. То је било читаво јато које је прекрилило небо од Вишњице до Жаркова.

Нико није знао да је већ превалило подне, нико није ни помишљао на време, јер у то доба ватра поче да узима све већи мах. Сад смо већ знали да туку и Топчидерско брдо и Баново Брдо, Топчидер, Савинац, Ново гробље, све, све, све...

Сад већ крену бежанија и из свију осталих крајева вароши и поче свет да се тиска и гуши.

Било је ваљда око два сата по подне, ватра све јача и све страшнија, изгледало нам је [462] као да дршће земља под нама. Не говорећи, не споразумевајући се, немо, пођоше и из наше куће да се крећу бегунци. И, у један мах, нас обухвати све страх. Цело до подне провели смо на улици и на дворишту и нико у оној узбуђености није помишљао на себе а сад, чим први крете па за њим и други, а нас обухвати страх и хитно, узбуђено, потегосмо што нам је најдраже, закључасмо врата на својим становима и упутисмо се за гомилом. Ја сам носила свој најдражи терет, свога синчића...

Госпу у црнини обли читав поток суза и прекиде причање. Изгледало је као да више неће ни наставити.

Ја је не узнемирих питањем зашто се тако горко заплака при спомену свога детета, јер сам још мало час уочио кад је поменула дете, да га не носи собом. Оставио сам је њеној тузи, пун, горкога искуства да је у тузи најбоље оставити ожалошћенога самоме себи и своме болу. Сви други осећаји дају се донекле и делити, туга је осећај који се не да ни с ким делити. Саучешће у тузи је често пута увредљива фраза, кад се каже зато што је то ред, кад се каже из учтивости. Учтивост је у најчешће случајева неискреност обучена у лепу форму а неискреност је порок у моментима туге...

Оставио сам је самој себи, нека у њој превре бол и одиста, кад после извеснога [463] времена обриса влажне очи, она дубоко уздану, диже главу и сама настави:

— Нисам знала на коју ћу страну, ишла сам за гомилом. Једни рекоше да бегамо ка Топчидеру, тамо ћемо моћи да се укрцамо у воз и потегосмо сви тамо.

— Какав воз, какав Топчидер! — узвикну неко други. — Тамо је прави пакао. Тамо граната сипа као киша, прашти дрво и земља, камен пуца а шљунак се расипа. Под воз да легнеш па ћеш пре остати жив но у Топчидер да одеш. Пошао сам ја био, па ево вратио сам се.

И ми се сви вратисмо. Кренусмо за осталим светом ка Бањици. Кад смо прошли „Славију“ те се испели код Опсерваторије, пред нама је доле, крагујевачким друмом, загустио свет. Гмиже пешак као мрав а кола загустила те се просто закрчио друм. А све нови и нови бегунци придолазе из уличица око Карађорђевог споменика, потоком који води измеђ луднице и Вајфертове пиваре и са разних других страна, преко њива, кроз потоке, кроз винограде. Бегало се очајно, бегало се као за време поплаве кад река пробије бране па њени вали немилостиво плаве.

Када би се осврнули за собом, чули би само лом, прасак и тресак. Наше батерије бију са Торлака више нас, гађајући аероплане а њихове туку на све стране. Доле негде са Дорћола уздизао се грдан дим. Доцније, кад [464] је пало вече/ видело се да је то пожар и то велики пожар.

Тек смо сишли низ друм а почеше да нас надлећу и аероплани. Неко рече да дају и знаке и одиста, мало за тим а њихове батерије почеше да туку у наше гомиле. Настаде врисак и цика и заљуља се она маса и прште на све стране, као кад камен бациш у воду. Граната за гранатом поче да сипа у редове несретних бегунаца. Коњи почеше да се пењу у пропац, кола да се преврћу, ствари се расуше по друму, светина суну у јендеке и грађани београдски већ облише крвљу друм и зачу се јаук и запомагање рањених људи и жена, врисак мајака и писак деце.

Гранате су падале једна за другом, увек у гомилу, увек пропраћене вриском престрављених и јауком све нових и нових жртава. Било је ужасно, слика коју не могу никада заборавити. По друму су лежали окрвављени људи, жене, деца, побијени коњи и поломљена кола. Дечица вуку рањенога оца с друма, да га не прегази светина или љубе мртву мајку и праштају се од ње за навек јер ће је оставити ту, у јарку, а они морају даље, без ње. Један коњ лежи на друму ударен гранатом а на копити му виси мртво дете. Он је у бесу, отргнут а рањен, тешком ногом згазио дете које је лежало на друму, пробио му копитом утробу, па и сам пао. Тамо опет фијакер поломљен и читава породица сатрвена; мртва [465] мајка, мртва деца, мртав кочијаш, мртви коњи, само отац, кога је неким чудом мимоишла смрт, стоји запањен и гледа у ту гомилу меса која лежи под поломљеним колима. А мало даље, једна мајка сва у крви и детенце, које још и не ходи, грчевито се држи за материн скут и зове је и вришти јер му се не одзива. Свет пролази крај овога очајнога детета и нико се не обзире на његову трагедију, јер свако носи своју невољу; свет пролази и нико дете не прихвата и оно остаје на друму окрвављених руку од материне крви, обливено кишом која је с вечери почела да лије и засуто гранатама које на све стране праште.

Свет се расуо по кукурузима, па кроз њиве, кроз винограде, кроз потоке, све нагло ка Торлаку и Бањици. Донде нису достизале гранате, тамо ће се спасти. Где ћу донде с дететом у наручју а киша му натопила хаљинице те дрхће јадниче и припија ми се страшљиво на груди разрогачених очију и забленута погледа, јер престрављено гомилом, вриском и грмљавином топова? Бојала сам се промрзнуће од влаге од које је дрхтало а дрхтала сам и сама уморена страхом, ужасом призора који сам видела и бригом за дететом. А почела је и нека магла да се спушта. Сутон који је све више освајао, магла која се спуштала и дим, који се надносио над жалосним разбојиштем београдских грађана, освајаше све више. Видех једну кућицу нешто даље од [466] топовских шупа где би се могла склонити и ако се већ силан свет сабио у њу. Све те куће пут Торлачкога друма биле су пуне света који је ту склонио главу од граната и кише. Домаћини су вољно и невољно примали под свој кров бегунце, не знајући да ће се мало за тим и они придружити општој невољи.

Једва сам добила места, пустили су ме из обзира према прокисломе детету. Добила сам и један сув војнички шињел те сам свукла с детета мокре хаљинице да их просушим крај ватре. Свет се сабио у кућу као преплашене овце у тору, једва се дише од запаре и врућине...

Разговор један и исти о ономе што се тек преживело и што се још и овога тренутка преживљује. Свако казује како је за мало избегао смрт или како је видео туђу смрт, како је оставио кућу, како је изгубио своје. Невоља за невољом, трагедија за трагедијом, не зна се која тежа, не зна се која већа.

Међу светином сабијеном у кућици и један војник. Упао да се за час склони од кише, па ће поћи даље. И он нам казује своју невољу. Београђанин је и има у Београду породицу а војник је у V. дринском пуку. Тај пук је био у Малој Моштаници и добио је наредбу да иде у Велику Моштаницу, да прихвати и поткрепи једанаести пук, шумадијске дивизије трећега позива, који је био на Железнику те потиснут, јер је и Жарково већ било пало. Ту се умолио [467] команданту да оде до Београда и обиђе кућу, у којој су сами жена и четворо деце. Командант му је дозволио на часну реч да ће се вратити, те се он од Железника спустио преко Булиних винограда и ушао у варош баш у тренутку кад је сву околину његове куће засипала већ непријатељска граната и кад је очигледно било да се тај део вароши више не може одржати.

Граната је за гранатом сипала а он се провлачио уз зидове и пажљиво заклањао за углове улица, док није допро до своје куће. Ушао је у двориште и видео све пусто, кућа затворена. Побегли су, помислио је и забринуо се где ће са малом дечицом. И док је он сузних очију посматрао своју кућицу, гнездо у коме су у миру он и жена отхрањивали тичиће, чу као из гроба пригушен дечји глас: „Тата, тата!“

Глас детињи и срце очинско поведе му поглед и спази на подрумском прозорчету љупку дечју главицу и светле очице пуне радости и поуздања, што су виделе татицу који ће их сад бранити, који ће им помоћи, који ће одагнати страх са некада тако ведрих детињих чела.

Он полете у подрум, у једну мрачну и тесну подземну избу и тамо нађе целу своју породицу. Само, жена је лежала у несвести, наслоњене главе на песак којим је посут под, а мања дечица око ње, држећи је за сукњу и будећи [468] је. На улазак очев деца као чавчићи наједан мах кликнуше: „Тата, тата!“ и обгрлише га чврсто, као мали дављеници. Отац овлажи дечје косице потоком суза а затим приђе жени, која се још не дизаше и пољуби је у чело, другарски, пријатељски, братски.

С поља се борба све више ближила и он је по звуку пушака осетио да наши већ напуштају његову улицу а по узвицима разумео да се непријатељ већ ближи. Он не сме бити заробљен, дао је часну реч команданту да ће се вратити а шта би заробљен и могао помоћи својој жени и својој дечици. Слободан може пре.

Последњи је тренутак био већ и он још једном загрли децу. Најстарије врисну очајно у име целе незаштићене породице:

— Тата, спаси нас!

Он не проговори ни реч, ижљуби децу, пољуби још једном жену, која се није ни будила да види свога друга и немо изађе из подрума, притварајући врата, иза којих су деца и даље врискала и очајно довикивала: „Тата, тата!“...

Био је већ на улици, где је праштала граната и фијукао куршум, где је крхање и праштање заглушивало сваки други глас, па су ипак кроз ту целу хуку допирали до његових ушију очајни гласови: „Тата, тата!“...

Када је војник завршио своје тужно казивање, један омален, средовечан човек заурлика као рањен и груну се у груди.

— А ја? А ја? — запишта неким пригушеним, животињским гласом. Кад сви обратисмо пажњу на њега он узе наричући казивати:

— Јуче ми умро син... јединац... седамнаест година... Јутрос сам требао да га сахраним... Неће нико... нема кола, нема свештеника... нико не сме на гробље, тамо сипа граната... Шта ћу, куд ћу с њим?... А наишло ово... туче граната, засипа куршум а они освајају улицу по улицу... Треба да бегам... кукавица, до бегања ми је било, до себе ми је било!... И шта сам радио... скинуо сам мртво тело у подрум, оставио га тамо а ја несретник побегао да се спасем, као да ја требам коме, као да ваљам чему?... И сад кад дођу они, провалиће подрум и избациће га као стрвину... Ко зна где ће га бацити? — Нећу му ни гроба знати!... А ја пошао да се спасавам, тешко мени! Идем, идем натраг, идем тамо!...

И пре но што стиже ко од нас ма једну реч утехе да каже очајнику, он отвори врата и суну у ноћ, суну у смрт!

XXI
Пуста кућа

Причу о војнику, из петога дринскога пука и ону другу о несретноме оцу испричала је Госпа у црнини са пуно осећаја и топлине. Да ли што је у њиховој очинској недаћи осетила саучешће у своме материнском болу или што јој је годило да своју искрвављену душу претрпава и туђим боловима? У великој тузи то није непозната појава; онај који пати, жели што више болова који га драже као заљубљенога љубомора. А туђ бол често и помаже да се сноси свој.

И на мене остави дубок утисак судбина оне дечице од које се отац немилосрдно откида и која сад, без очеве заштите, преживљују већ прве дане ропства. И мене заболе несретна судбина онога оца, који се вратио своме мртвоме детету.

Госпа у црнини ућутала је, те сам ја мислио завршила је своју причу о последњим данима Београда, ма да сам запазио код ње намеру да ми све о себи каже. И одиста, она након дуге паузе, коју ја нисам ни једном речју прекидао, настави сама:

— С поља су допирали све ређи звуци што се вече више спуштало. С времена на време само чуле су се овде и онде гранате, а из даљине — рекоше на Дорћолу и на Граду — и даље су топови гроктали. У том је и киша престала, па се појави међу свима намера да крећемо даље. Боље је веле по ноћи.

Детиње се хаљине биле осушиле а оно се у шињелу било загрејало те га обучем и узмем у наручје па и ја кренем.

Изашла сам из куће и ушла у ноћ, најстрашнију ноћ у моме животу. Небо је било мутно и облачно, ни једне звезде на њему. Мрак густ као тесто. Кроз тај мрак промицале су сенке несретних избеглица, натоварене стварима и децом. Тамо, из Београда, допирао је још увек тутањ топова и тежак прасак а небо се у даљини зажарило, ваљда са онога пожара на Дорћолу, те се догледала мрачна слика престонице.

Тек сам измакла, не умем ни сама да кажем колико, а топови опет почеше на све стране да бију, као да се уједанпут отвори ватрени казан пакла. У оној ноћи, на друму, са дететом на рукама, изгледала ми је ова грмљавина још страшнија. Као да се земља расточила, као да се небо проломило, као да су се срушила брда и планине. Почеше опет гранате да падају међу нас. Неко зајаука на друму, неко писну и зацика у јарку.

И Бог се придружи непријатељу. Поче киша опет да промиче а затим да пада све јача и [472] најзад се проли као да се небо провалило. Ја не знам да ли се варам али ми се чинило да је и небо грмело натичући се са грмљавином на земљи. И једнога тренутка ја се осетих усамљена на друму; да ли су други бегунци измакли а ја их не могла стићи, или се склонили од непогоде? И та усамљеност изгледала ми је ужасна. Ја ништа страшније не знам, ја се ничега страшнијега не сећам. Сећам се да сам такве сцене гледала намештене, на позорници, па и тада ме је, у пријатноме седишту, увек језа обузимала. А сад ја преживљујем то.

Дете ми се узнемирило, преплашило се и заценило од плача. Стегла сам га јаче и тешила бришући му шаком лице мокро од кише. Киша се и са њега и са мене цедила у млазевима и ја сам већ почела да дрхћем од зиме. Гранате су још једнако грувале и ја сам одиста неколико пута осетила како је задрхтала земља подамном.

Дете је и даље плакало и ничим га нисам могла да умирим. А нисам више имала ни снаге ни речи. Поред зиме, поче и страх да ме мори, јер још никога нисам срела коме би се придружила; никога замном, никога предамном. Да л’ се разбегао свет, да л’ се скрио, или да нисам ја у оној тмини залутала ван друма? И кад би се бар могла склонити где, јер се више није могло издржати? Нити сам имала снаге да носим себе и терет, нити сам имала храбрости да идем даље у пусти мрак, ма да сам била већ [473] ван домашаја граната које су тамо доле, замном, још исписивале небо светлосним линијама.

Једва сам догледала кроз таму једну кућу и похитала сам, уверена да ће ме примити. Ко не би примио једну мајку с дететом, која по овако пакленој ноћи бега испред Бога и испред непријатеља? Журила сам се, журила сам, шибана кишом и ношена страхом и што сам била ближе кућици све ми се даље чинила. Најзад сам стигла...

Госпа у црнини одану, као да је овога тренутка преживела све што казује и доспела до куће у којој ће се заклонити од кише и спасти страха. Мало затим она настави:

— Обузе ме још већи страх кад спазих да је то пуста и порушена кућа, без врата и без прозора, ма да је на њој остало нешто мало крова који би ме могао заштитити. У причама наших старих, тако сам ја на пустоме месту замишљала усамљену кућу где су се ноћу збирале вештице и недузи. Тада, у топлој соби, седећи на крилу материном, која би ми то причала, страх ми је дизао косу у вис а детиња уобразиља замишљала је оваку исту ноћ, буру, пљусак и грмљавину. Доцније, кад су ми до руку долазиле мрачне књиге, које тако годе младој, сањалачкој души, ја сам овако замишљала место где ће се о поноћи разбојници састати и опет оваку ноћ, буру, пљусак, грмљавину. У другом случају ни дању не бих смела ући у напуштену и усамљену кућу на [474] друму а сад сам у њој гледала драго прибежиште које нуди спасење моме детету.

Ушла сам у густ мрак и претрнух на уласку кад чух унутра људске гласове. Учини ми се као да ступам у скровиште нечастивих, у змајеву пећину, у вештичину кућицу. Из кућице је допирао женски јаук који ми је продирао кроз душу, кроз срце и кроз кости. Изгледало ми је као да чујем глас несретнице коју разапињу на крст или јој вештице кидају месо усијаним кљештама.

А то и беше одиста жена којој се откидала душа као да су је кљештама чупали. У кућицу се збило још неколико њих, који су стигли овамо пре мене, и једва се у мраку назирали као сенке. Жена једна међу њима, ваљала се по поду, и пискала грувајући се песницама у груди и чупајући косе.

— Проклета ми душа и овога и онога света! — нариче кукавица а они око ње је теше без уверења, без топлине, те им утеха студена ко позна јесен.

— Умири се, можда ће доћи, можда ћеш га наћи!

Таква утеха само дражи и несретна мајка настави своју запевку. Запитала сам оне око себе шта јој је.

— Изгубила дете несретница — одговори ми један од оних, дрхћући и сам од влаге којом му је ваљда натопљено одело. — Једно носила а друго водила па... пала граната [475] испред ње, дете се ваљда преплашило, откинуло се од ње а преплашила се и она те стукнула у јарак а после, нигде детета...

— Ко зна сироче — нариче несретна мајка — Ко зна где је, лута можда само по друмовима, по њивама или га прегазили или граната?... цикну кукавица као рањена.

Нисам је хтела узнемиравати у болу а и да сам хтела, нисам имала речи, не би их умела наћи.

— Је ли га тражила? — обратих се ономе који ми је казао њену злу судбину.

— Тражила, до сад је лутала друмом и пољима, на све стране па... нема. Кажемо јој баш, нек се склони овде, под овај кров, док не зазори, нек онда пође опет да га тражи.

— А дотле? — писну несретница.

— Е дотле, шта можеш — настави онај обраћајући јој се — стегни срце па трпи, кад ти је таква судбина!

— Идем опет да га потражим! — рече жена и диже се, узе у наручје оно друго дете и пође.

Ја хтедох да је уставим, али ме задржа онај малочашњи мој саговорник.

— Нека је — вели, кад она изађе у мрак — сваки час тако излази, иде по пољима, дозива дете па се опет врати. Нека, лакше јој је кад тако чини!

— Прођи овамо, снахо, ту кисне! — рећи ће ми други глас из мрака.

И одиста, ја тек сад приметих да је на месту где сам стајала киснуло кроз кров. Раскопчах се, не би ли нашла који доњи део хаљина сув да избришем дете, коме је косица и лице било мокро од кише, али све, све на мени било је подједнако влажно; киша је била продрла до самога тела. Узех руком да избришем детиње лице и чело а оно опет писну и расплака се.

— Никад није толико плакало! — правдам се ја пред новом својом околином.

— Никад није толико ни патило! — одговори ми једна жена из таме, коју дотле нисам ни запазила.

— Само ако није назебло? — додаће један.

— Тога се и бојим — узданух ја и опипах опет чело детиње које је још увек било влажно од кише.

Један од присутних узе кресати жигицу да би упалио цигару, али овлажена жигица није хтела никако да упали и он је псујући настаљао посао. Најзад, у једном тренутку сену жигица али се опет угаси док је он донео до висине цигарете.

— А што ти је тако крвава рука, снахо? — упита ме она жена, која је ваљда при тој моменталној светлости опазила то.

— Мени? — пренух ја и посече ме по души осећање слутње.

— Мало пре, кад сину, спазих, па реко да ниси рањена?

— Ја... нисам... не осећам да сам рањена! — али ми у тај час паде на памет детињи [477] врисак и плач, паде ми на памет да сам му том руком мало час брисала чело и очице и претрнух.

— Дете, да није дете? — вриснух очајно и почех му љубити косицу, очи, образе. Оно се расплака.

— Како ћу да видим, како могу да видим...?

— Чекај, ако упали... — рече онај који је још увек без успеха кресао жигице.

Ја сам међутим узбуђено и усплахирено завлачила детету руку у груди, пипала му ножице, чело и нигде нисам могла опипати ни трага од ране. Ипак сам осетила да му тело гори као у грозници.

Најзад, упали се једна жигица и кад је принесмо видесмо да је лице детиње све окрвављено, ваљда како сам га брисала те размазивала крв. А млада, румена крв, цурила је и даље под уветом где је била прилично велика и дубока раница.

Вриснула сам, као да сам тог тренутка ја била рањена; почела сам да дрпам са себе хаљине, не би ли нашла ма једно суво парче којим би му превила раницу и најзад, здрах са груди део своје кошуље те парче крпе, превијене неколико пута, наслоних детету на раницу не би ли стала крв.

Ја не знам кад је рањено, ја се ни сад не сећам кад је то могло бити. Била сам два три пут у близини гранате која се распрсла али нисам осетила ни једно парче да нас се дотакло.

Превијала сам се од болова, као малочас она мајка што оде у ноћ да тражи изгубљено дете; тешили су ме они око мене, исто онако и истим речима, као мало час ону несретну мајку. Притисла сам дете на груди као да ми га је од нечега требало отети; засипала сам му уста пољупцима као да му је требало удахнути нове снаге. А оно је плакало и дрхтало је целим телом а чело му и ручице гореле су као жеравице.

— Изгубила сам га, изгубила сам га! — вриштала сам ја.

— Не, снахо, не бој се; то је само грозница од ране, проћи ће то! — тешили су ме они исти и истим оним гласом као мало час ону несретну мајку.

Тамна ноћ је испуњавала пусту кућу. Ох, како је то била дуга ноћ! Изгледала ми је читава вечност! Целога свога живота нисам преживела толико догађаја колико од првога сутона па до сада. Изгледало ми је све што сам преживела као огромна, пространа прошлост, које сам требала да се досећам, да је прибирам у памети. И нико не зна које је доба ноћи, нити ико зна колики нас још догађаји очекују до прве зоре? Ох, како сам жудно погледала на ту зору; гушила ме је ноћ, нисам могла да дишем...!

Ватра код детета нија попуштала, грозница му је обухватила цело тело и тресло се као шибљика. Она жена крај мене нађе у својој [479] бошчи једно парче суве крпице и даде ми. Је ли било чисто или није, ко ће то у мраку видети; тек ваљало је заменити ону прву крпу на рани која се сва натопила млаком, детињом крвљу.

Око мене се водио разговор шапатом, ја га нисам слушала, јер кад нисам могла оком ја сам ухом бдила над дететом. Слушала сам му дах и бројала му ударе срца. Зашто су људи око мене шаптали, не знам. Нити нас је овде где смо, непријатељ тражио; нити је тако близу да би нас могао чути. Могли смо викати из свега гласа и не би нас нико чуо. Да ли се шапутало из обзира према моме болу, као што се уопште око тешкога болесника шапће или је ту потребу изазвало само ово пусто место, тако тајанствено и тако усамљено?

Мало затим и чу се ход друмом.

— Неко иде? — рећи ће један у мраку.

— Омалила киша па ваљда кренула бежанија, да их зора не ухвати на домашају граната — рећи ће други.

Један од ових изађе на врата и чусмо га да разговара с неким.

— Сврати, војниче, овде има мало крова! — виче наш с врата.

— Нека, жури ми се а и престала је киша! — одвикује војник из ноћи.

— Одакле идеш?

— Отуд, из Београда.

— Шта је тамо, бога ти?

— Пређоше!

— Не могосте их отерати?

— Пређоше! — одговори војник и настави даље у мрак.

— Их! — учини овај с врата.

Па се мало затим присети и узвикну за војником, који је већ био одмакао:

— Знаш ли, бога ти, војниче, - које је доба ноћи?

— Прође давно поноћ! — одазва се војник из даљине.

Онај се врати с врата у нашу гомилу да нам понови вест, коју смо и сами чули.

— Е баш мишљах овај пут неће ући! — рећи ће пошто нам је саопштио свој разговор са војником.

— А што да не уђе, сила је па му се може; а тешко нама што ту силу плаћамо кожом! — одговори му један мрзовољан глас.

— Рекох — онај ће први — прошли пут знаш, били смо сами, сами испустисмо Београд па га сами и повратисмо, а сад... Руси на Калемегдану, Французи на Топчидерском брду, па онда енглески адмирали, па француски аероплани...

— И Немци са оне стране Дунава и Саве — додаје онај мрзовољни.

— Па јес... Немци! — учини овај као убеђено, па ће мало за тим — Питам ја нешто господина директора (по даљем разговору видела сам да је то био момак у неком новчаном заводу београдском): Како то?

— Које? — пита онај мрзовољни.

— Па то, за Немце и за Русе и Енглезе и Французе. Он те ствари зна, говори француски и прима неке стране листове са сликама и, кад се скупе пријатељи код њега у канцеларији, увек говоре само о политици и убрљали су црвеном писаљком целу карту што виси на зиду. Па, питам ја њега, како то, а он каже: Немци, Томо, имају једну политику а наши, Французи, Енглези и Руси другу. Немци кад освоје једну варош они упознаду њену вредност а Французи, Енглези и Руси кад изгубе једну варош, они упознаду њену вредност.

— Готово!

— Тако ће и Београд, видићеш! — наставља Тома — Изгубиће га, па ће тек онда да напрегну све силе да га поврате. Неће Београд остати ни недељу дана у непријатељским рукама. Док ми измакнемо до Младеновца, толико...

Друмом се опет чу неки разговор и пљаскање ногу по блату, као да читава гомилица пешачи. Радознали послужитељ новчанога завода изађе опет на врата и позабави се дуже напољу. Нисмо чули разговор који је водио, јер није остао на вратима него сишао на друм. Тек кад се врати саопшти нам га.

— Истина — вели — прешли су. Ево проведоше три Немца заробљеника.

— А шта је тамо, шта кажу?

— Не кажу ништа, слежу раменима!

— Па јеси питао?

— Питао, веле, прешли, шта има друго да кажу.

— Па онда... и ми треба да крећемо, а?

— Оно... ето је и киша престала. Шта знамо хоће ли их наши моћи уздржати да не крену још ноћас даље. Да пођемо бога ми!

— А на коју страну? — запитаће она жена.

— Па овако, на Ресник. Тамо ћемо можда наћи воз.

— Је л’ далеко Ресник?

— Стићи ћемо до зоре.

Ја нисам ни речи говорила. Кренули су, кренула сам и ја са њима.

Морала је одавно превалити поноћ, морала је већ бити близу зора али је још увек владала дубока тама и студ. Покрила сам боно дете чим год сам стигла и притисла га чврсто на груди, не би ли га што више загрејала.

Ишли смо дуго, ишли смо тешко по густоме блату и носећи терете на рукама а бол на души. Ја сам успут сваки час завлачила под мараму руку и пипала чело и ручице детиње. Чело му је било топло, врло топло, горело је а ручице као жеравице, али је престала она силна језа и дрхтање. Зашто је престала; да л’ му је боље? Дете је било мирно, по где кад чула сам га да јекне и тргне се као да га је што штрецнуло.

Ишли смо даље. Ноћ је већ почела да се разређује, киша је сасвим била престала али је јутарња студен почела да осваја. Како смо сви били прокисли, језа узе да нам прожима тело и дрхтавица да нас осваја. Дете, које је дотле било доста мирно, поче понова да се тресе од језе.

Једва сам чекала да сване и тада сам тек могла лепо сагледати раницу под уветом. Била је истина натопљена крвљу али изгледало ми је да је кост разбивена. То би била већ тешка рана за немоћно дете а ја овако у пољу, на јесењем мразу, нити имам чим да му оперем рану, нити да је превијем. Како ће је јадниче преболети?

Што је више зора освајала то је и студен, она рана јесенска студен, бивала све јача. Дете доби силну ватру и поче грчевито да се трза. Чело му је горело, ручице су му гореле а усијаним очима гледало ме је право у очи. Ох, несретна мајко, да ли је то био поглед праштања или молба за помоћ? Када сам још са сувих, усијаних усана, чула вапијућу реч: „Мама!“ ја сам посрнула те ме добри људи прихватише.

И нисам могла даље.

— Пођите ви, добри људи — рекох им — ја не могу а ето и детету је рђаво.

— Немој, госпо, где ћеш сама? — рече ми један од њих.

— Дан је већ, не плашим се више, могу [484] остати и сама. Одморићу се а и дете да погледам!

Наставили су пут а ја сам села крај друма да погледам дете али, шта сам му могла помоћи? Сузама сам му полила лице те мила крв а пољупцима је брисала.

Седела сам дуго тако на друму, док не наиђоше нове гомиле бегунаца, испред којих смо ми ноћас измакли. Окупише се око мене и посаветоваше ме да не седим, јер ће детету бити горе. Рекоше ми да журим у Ресник па отуд у Младеновац, да се тамо јавим начелнику станице те да ме упути лекару.

Мисао о лекару даде ми нове наде и нове снаге. Пођох са новом гомилом корачајући испред свих. Журило ми се, хтела би што пре да стигнем.

У Реснику смо на станици дуго, врло дуго чекали. Један је воз већ био отишао пут Младеновца а на станици је био други, који је растоваривао топове и коње. Док се тај посао свршавао, све су веће и веће гомиле београдских избеглица стизале на ресничку станицу. Све покисло на ноћашњој киши, све престрављено, све пренеражено и све прича о страшној ноћи, коју смо преживели и о крвавим догађајима који су се те ноћи дешавали.

Најзад, истовари се батерија и народ јурну у вагоне. Једва сам се провукла, једва добила место у једном вагону, који је био влажан и ударао на задах штале и где смо газили по [485] балегама коња који су се тек истоварили. Било нас је толико много да се није могло дисати а уз то нас је и онај задах гушио. Помислила сам да би то могло детету шкодити, њему сад треба ваздуха, треба му зрака; помислила сам и да сиђем, па ма и пешке наставила, али се није могло ни изаћи из вагона. Била сам чак у дубини и опседнута у једном углу гомилом, која је и сама једва дисала због претрпаности.

Најзад, кренуо је воз. Грозница код детета није престајала али се мање трзало, све мање, све мање. Почело је сад тешко да дише те ме то још више преплаши. Волела бих да се трза као раније, то ми је трзање ипак било доказ живота. Једнога тренутка, учини ми се чак да не дише и нагох се да чујем. Дисало је а чело му је било још увек врло топло. Завукох руку да му опипам ручице и учини ми се да нису топле као мало час. Волела бих да су топле, та ми је топлина била доказ живота. Текну ме сумња те скидох му с ногу ципелицу и чарапу. Ножица је била хладна, прстићи студени. Замолих једну жену, која је седела крај мене, да и она види, да ми и она каже. Она учини и кад опипа детиње ножице, она ми не рече ни речи, само ме погледа. Ја сам јој поглед разумела и цикнула сам тако силно да се сви у вагону ускомешаше и збунише. Мислили су да је гомила пригушила неког. Кад затим чуше шта је и како је, умукоше [486] сви и посматраше ме погледом саучешћа. Ох, како је тај поглед тежак; како га је тешко издржати!

Стигли смо у Младеновац и — ја сам изнела из вагона мртво дете.

XXII
„Бацајте сами у огањ децу!“

Да ли што сам је ја кроз сузе гледала — настави госпа у црнини после дуге, врло дуге почивке, испуњене боним сећањем — или је малена варошица Младеновац тога тренутка одиста страшну и језовиту слику престављала? Видела сам гомилу преплашену, престрављену, ужаснуту, како очајно напушта своје домове у Београду засуте ватреном кишом; провела сам ону страшну ноћ у пустој кући, преживела сам последње дане Скопља и ону очајну гомилу бегунаца; видела сам и онај слом без наде и без утехе на Косову — па ипак, када се сетим оне слике у Младеновцу, ја ништа толико ужасно не знам чиме бих је упоредила.

Младеновац, који је постао збег Београда, Паланке, Ваљева и целе Колубаре, личио ми је онога тренутка на варош пометених, варош суманутих, који су се тискали улицама без циља, без разлога, не знајући куда ће, не знајући шта ће; личио ми је на логор спасених дављеника, којима из очију још није ишчезао блесави поглед страха, који још не [488] могу да појме да су живи, јер до мало час били су помирени са смрћу; личио ми је на несретну варош, на коју се био срушио брег и претрпао је, па је хитно раскопали те оно становништво, што је изашло из гроба, не уме чисто да појми светлост дана; личио ми је на огромни мравињак, који је згазила тешка стопала силе па се мрави помели и журе унезверено на све стране, не знајући где ће, не знајући шта ће.

Можда је тако мени изгледало — вели несретна мајка, јер сам све то гледала кроз сузе, носећи на рукама мртво дете и лутајући и сама, са малим мртвацем у наручју, не знајући где ћу и не знајући шта ћу. Ишла сам кроз улице и застајала на угловима, седала сам на камен да се одморим и опет се дизала и ишла. Свако се освртао за мном, свако ме је чудно погледао погледом сажалења који не теши но дражи бол.

Рекоше ми да идем у болницу, да предам мртваче на сахрану. Отишла сам, али ми тамо рекоше да је то војна болница и упутише ме у општину. Рекоше ми да нађем свештеника и отишла сам у цркву, али га тамо не беше, црква је била затворена. Најзад ми рекоше да идем начелнику војне станице и ја се упутих њему. Свет ме је жалио што се толико мучим а није ни слутио колико ми је себичнога задовољства причињавало ово лутање које ми је одлагало растанак са драгим теретом. Чисто [489] би ме овеселило кад би ми рекли: Не може овде у Младеновцу ништа бити од сахране, мораш ићи у Јагодину, Ћуприју, Параћин, Ниш! Што даље, само што даље! Када сам пошла ка начелнику станице ја сам чисто страховала да ме он не предусретне љубазно и са сажаљењем, да ми не шчепа мртваче из наручја и рече: Добро, жено, ти сад иди, ми ћемо свршити своје!

Нашла сам зграду у којој је војна станица по оној гомили војника и народа који се тискао пред њом. Пробила сам се кроз ту гомилу јер се свет расклањао пред малим мртвацем и скидао је капу и шапутао је: „Бог нека га прости!“ Дојила сам га и хранила, неговала и подизала да ми животом својим пробија пут у животу а оно се ево смрћу својом одужује несретној мајци!

Гомила је била на улици, у згради још већа. Тискало се и врило као у кошници; тешко је било доћи до начелникових врата а тешко остати у тој гомили. Загушљива воња од људскога зноја, покислог одела, које се пуши и испарава и мокрих обојака и опанака. Од тешког задаха човек да посрне а нека јара бије из гомиле и жагор личи на клокотање казана који кључа. Узнела сам најзад мртваче више главе и пошла сам. Гомила се размицала, пропуштала ме, а неко чак рече гласно: „Пуштајте, људи, ову несретну мајку!“

Ушла сам у канцеларију. Нисам ни речи [490] проговорила, није ни било потребно. Начелник је видео и разумео. Понудио ми је столицу да седнем и дозвао једног обвезника који је био ту на служби, те га послао да дозове кмета.

Тај један час чекања у канцеларији начелниковој извео ми је пред очи све невоље сабране уједно. Ту сам сазнала да нисам била сама ојађена мајка. Изгледало ми је у томе часу као да се ту, у Младеновцу, сабрали болови свих матера и трагедије све деце. И то је оно само што сам ја за један час видела а колико је невоља пре мене протекло и колико ће их још после мене протећи!

— Ето, видите! вели ми начелник — Не могу да стигнем ни да утешим а камо ли да помогнем!

А светина куља у канцеларију, и моли, куми, богоради, жали се, тражи, захтева, те јој се не може ни наодговарати а камо ли учинити све. Невоља се ниже за невољом и јад за јадом. Врата се канцеларијска сваки час отварају и кад год се отворе, допире отуд с поља онај тежак и загушљив ваздух и брујање ко из кошнице. Мени чак она соба, у којој сам била, није ни личила на канцеларију, пре ми је личила на мучионицу, јер сам саосећала са сваким оним чију сам невољу тога часа сазнала. Можда је сам Бог хтео све то тако да буде, да би мене очвршћао у болу. Хвала му!

Нисам запамтила све оне невоље које су се [491] предамном низале, ко би их упамтио. Пред очима су ми увек само невоље мајака, тешке, дубоке невоље из којих сам сазнала да нисам ја сама ојађена мајка.

Улази једна девојчица од четрнаест петнаест година, слаба и сиротињски обучена. Она носи у наручју одојче.

— Шта ћеш ти мала? — пита је начелник.

— Донела сам ово дете! — одговара мала преплашено.

— А зашто си га донела?

— Рекли ми!

— Па добро, ал шта хоћеш са тим дететом?

— Да га предам овде! — одговара мала и обзире се на све стране преплашено.

— Зар то није твоја сестрица? — пита даље начелник благо, да би охрабрио малу.

— Није!

— Па чије је дете?

— Не знам!

— Како не знаш? Не може бити да не знаш; ти си паметна, ти си одрасла, мораш знати?

— Не знам! — понавља мала збуњено.

— Па ко ти га је дао?

— Једна жена.

— Где ти га је дала?

— Тамо, на станици.

— Познајеш ли ту жену?

— Не познајем је!

— Где је та жена?

— Не знам!

— Па што си примила дете?

— Тако... — учини мала и још се више збуни и унезвери.

— Ајд, кажи нам, мала, све по реду како је то било и шта је било? — поче начелник врло благо.

Девојче се охрабри и одреши језик.

— Била сам, вели, на станици да гледам свет. Сва деца отишла, па и ја. Стајала сам код ограде, у страну, да ме не гура гомила. Дође једна жена и запита ме јесам ли одавде, из Младеновца; па онда ме замоли да јој придржим дете, само док она извади објаву. Извади из мараме и даде ми један динар. Даде ми дете, пољуби га два три пута и заплака се, па оде. „Сад ћу ја!“ вели, па се изгуби.

— И не дође? — пита начелник — Или је ти ниси чекала?

— Чекала сам дуго, од јутрос па све до сад, па нисам могла више.

— Јеси је тражила?

— Јесам.

— Па нема је?

— Нема!

— Несретница! — учини начелник окренув се мени и нареди да се дете однесе у општину.

Улази затим војник и он води дете мало, мајушно, тек проходало. На детету прокисле и згужване хаљинице а весело гледа и чврсто [493] се држи за војников кажипрст. Војник салутира:

— Господине, ово смо дете нашли у кукурузу, више Београда. Мајки шрапнел пробио главу па лежи мртва а оно крај ње, седи и игра. Па рекох, грехота је.

— Грехота, дабоме! — додаје начелник и наређује опет да се дете води у општину.

Улази жена и носи раскрвављено дете у наручју. Казује несретница кроз сузе како је бегала, како је бомбом из аероплана рањено дете и пита шта ће, где би га понела да се превије, јер му је ране превила крпама које је откидала са свога одела, па се боји да се не загаде. Док мајка кроз сузе говори, дете пишти и вије се у рукама материним а тај писак просеца душу као усијано гвожђе. Начелник даје жени неку цедуљицу и упућује је у болницу. Улази друга, тако исто окрвављена, само није дете рањено већ она у груди а дете, како је сисало, окрвавило усне и образе материном крвљу. Ужасна, страховита слика. И њу начелник упућује у болницу.

Улази најзад једна жена, друга моја по несрећи. Она носи мртво дете под пазухом, прилази мирно начелниковом столу и полаже дете на сто.

— Ево вам га! — вели — Радите с њим што хоћете. Ја сам га већ изгубила а пред вратима ме чека још троје па их морам повести.

— Шта могу ја? — буни се начелник.

— Штогод знате! — додаје жена. — Ишла сам од немила до недрага и нико неће да ми помогне. Ето га вама па чините шта знате!

И код тих речи, не обзирући се на све позиве начелникове, оде и затвори врата за собом а мали мртвац, другарчић мога чеда које ми је лежало на крилу, остаде на столу не плачући за мајком која га је оставила.

Начелник погледа у мртво дете, чије су очице биле отворене и кад се срете са његовим погледом, њему наиђоше сузе на очи и окрете главу, затим је опет диже и окрете мени:

— Имам и ја деце и не знам шта је с њима. Остали су тамо, у Београду, или су пошли... не знам. Нисам смео да напуштам дужност па да им пођем у помоћ. Сами су се помогли, не знам како!

Затим, не могући више да издржи поглед малог мртваца, који је лежао на његовоме столу, извади из џепа једну мараму и покри њоме лице детиње.

И мене заболе тешко под срцем, те стегох грчевито на груди моје мртваче. Болела ме је горко суза оне мајке, која се морала преваром ослободити свога детета, нека би несрећа ако ће га постићи, била далеко од материнских очију; болела ме је судбина оне мртве мајке крај чијег се тела игра невинашце и оне, што јој бомба раскрвавила дете и оне [495] што је својом крвљу задојила дете. А како ме тек не би заболела невоља мајке, чије дете лежи на столу у тренутку кад ја своје мртво држим на крилу.

После једнога пунога часа чекања, дође најзад кмет. Начелник му главом показа мртво невинашце, које је лежало на столу лица покривена џепном марамом и на ово, које је лежало на моме крилу.

— Шта ћемо са овом мртвом децом? — упита га начелник.

— Бог нека их прости! Шта можемо, господине, друго него да их сахранимо, кад стигне свештеник.

— Како кад стигне свештеник? Шта ради он те је толико заузет?

— Сахрањује, господине, једнако сахрањује.

Начелник ућута па се окрете мени:

— Умиру војници, умиру избеглице, не умиру управо него падају. Шта можемо? — он се окрете кмету. — А има ли где да се сместе ова деца?

— Има, у капели! Има тамо још деце, па ћемо их све заједно опојати.

Начелник се опет окрете мени:

— То је све што се може урадити, госпођо. Однесите дете у капелу.

— Где је то?

— На гробљу!

— Немам ни сандука.

— Нећете га нигде ни наћи, нема ко да [496] прави. Ми већ од неколико дана сахрањујемо без сандука.

Мени грунуше сузе а начелник узе да ме теши:

— Шта ћете, госпо, видите и сами како је. Добро је кад се може бар да опоје, бар ту хришћанску дужност да извршимо. Видите како је, сами видите. Сручило се овде све, сва несрећа и невоља и нема се кад, последњи је час. Чекамо сваки час наредбу па и ми да напустимо станицу. Да могу, госпођо, ја бих вам помогао, верујте, помогао бих вам!

Поверовала сам му, јер ми је говорио искрено, из душе. Дигла сам се да пођем.

— Где је гробље?

— Поћи ће један од мојих људи да понесе ово дете, па пођите и ви с њим. Оставите тамо у капели дете а ви крећите, саветујем вам да крећете што пре одавде. Навала ће бити још већа кад наиђе војска с положаја. А и овако, нити имате шта јести ни где лећи. Крећите одмах, то вам је мој пријатељски савет.

Пошла сам са једним старцем из последње одбране, који је био на служби при канцеларији начелниковој. Он је носио под пазухом оно сироче а ја своје. Ишли смо кроз улице покривене блатом, лагано, корак по корак, он оптерећен годинама а ја болом. Ишли смо ћутећи. У једном тренутку, кад осети да ја грцам, старац диже главу и погледа ме добродушно и очински:

— Немој да плачеш! — рече топлим гласом којим само старост уме говорити — Немој да жалиш, можда га је Бог баш изабрао да га спасе. Зар не видиш каква несрећа тутњи над нашим главама; ко зна какве патње стоје пред нама! Па, ако ћемо да патимо ја и ти, зашто да пати ово јадниче. Можда га је Бог изабрао да га склони у своја наручја испред ове непогоде.

Топлина старчевих речи годила ми је али ме није тешила. Тешко ми је било и помислити да се тако растанем од детета и неопојаног и неожаљеног.

— Како ћу, како да се растанем од њега и како да га сахраним овако неопремљена? — питам очајно старца, осећајући потребу да чујем још речи од њега, да чујем још много речи.

— Ти си се већ растала — вели старац — Од живог се човек растаје а не од мртвог. Жив је твој а мртав и није твој, он је земљин. А земља има материнско срце, она га прима и грли га а и не пита како си јој га ти опремила, у златне ковчеге јал у нестругане даске.

Усахнуле су ми сузе, као да их је овај добри човек топлином својих речи сасушио. У његовим речима ја нисам осећала само саучешће но и снагу која ми се повраћала. Ја не знам шта је то било у њима што ме је охрабрило? Када сад, далеко од непосредних утисака, размишљам о старчевим речима, ја не налазим [498] да је ма чега било у њима и мислим да ће то, што је на мене тако снажно утицало, бити прва топла реч коју сам чула, у тренутку када сам се осећала тако осамљена и тако празне душе.

Старац је наставио разговор, као да је осетио моју потребу да га слушам.

— И ја сам имао... имао сам јединца, одрасла... — ту застаде, јер му заигра реч у грлу, па се прибра и настави. — Војник, одведоше га лањске године у војску...

— Па? — запитах ја и ако сам слутила одговор.

— Погинуо! — додаде старац и заћута. Дуго је ћутао. Затим опет диже главу и настави. — Где ће и да изнесе главу, видиш како се то гине.

— Кад је погинуо?

— Не знам!

— Где је погинуо?

— Не знам! — одговори старац и слеже раменима.

— Како не знаш?

— Рекли ми рањеници да је погинуо. То толико.

— Можда је то само глас, можда није погинуо. Бивало је то! — покушах да га тешим.

— Истина је, срце ми каже да је истина. Кад тако говорим о њему или кад сам сам, па мислим на њега а мени срце заигра, заигра и не може да се устави. — И те речи заиграше [499] у старчевом грлу а трепавице му се овлажише, те он окрете главу од мене.

— Како то да те не известе? — покушах ради утехе да га питам.

— Ех, како! — ману старац оном слободном руком. — А ко за мене и зна да постојим? Имаш сина за војску, знају те, нађу те, имају те записана у списку; погинуо ти син, не знају те, не могу да те нађу, избрисали те из списка.

У том већ стигосмо до гробља, на врху вароши. Ућутасмо, савладани можда истоветним родитељским осећањима, улазећи у овај мртви град. Гробље је тужно изгледало, пуно мањих и већих обојених и необојених дрвених крстића, међу којима по где који грубо истесани камен. На гробљу мртва тишина сем, кад ми наиђосмо, што прнуше вране, које су се прокисле одмарале на крстовима и дубоко тамо, са другога краја, што се чу удар гвожђа у шљунак и виде како се из земље одмерено износи ашов. То гробар копа нову раку. Киша раскаљала стазе и гробови се расули и утонули. Гробљанска влага мирише на труло дрво и кости. Са крстова се разлила боја и ишчезли записи. Недогореле свеће савиле се, влажни се пешкири усукали; свега крај једне крстаче гори свећица, ваљда јутрос упаљена, и по гробу нешто јестива. Прођосмо крај неколико празних рака, у којима се набрала вода од кише а избачена земља [500] разлила се у житко блато. Нигде црквице, нигде зграде.

— Ето ту — вели старац — видиш колицина их се одмара. Све нов крст, све ових дана: ту рањеник, ту болесник, ту заробљеник, ту избеглица. Виш оно тамо, они крстићи у реду, све је то војска, српска војска. Ово је већ четврта година како се ту ређају друг до друга.

— Где је капела? — упитах старца.

— Ето, та колиба! — одговори он и показа ми главом једну колибу од дасака, коју је општина на брзу руку подигла да би имала где склонити од кише и непогоде мртве, који чекају на сахрану.

Тргла сам се и ужаснула, као да ми је тога часа понова издахнуло јединче које сам носила. Стеже ми се нешто у души и мал не цикнух од бола. Старац ил опази ил осети то па додаде:

— Није црква од мермера, нема ни звона ни крстова... а и што ће; нек душа само оде у божје дворе а тело... ништа, прегорело дрво!

Нису ме речи његове умириле и што сам се више ближила колиби била сам све узрујанија, гушило ме је нешто, мучило ме је: изгледало ми је као да сам пошла да учиним неправду, да учиним злочин према своме детету. Поумих једнога тренутка да се вратим, али где и шта затим да чиним? Моје предосећање нечега ужаснога, нечега злочиначки [501] ужаснога, било је оправдано. Када сам наишла на отвор колибе, вриснула сам као рањена и тргла се окрећући главу и покривајући очи рукама. Оно што сам видела било је страшније од свега са чега се душа човечја најежи а тело хладан зној пробије. И сад ми је пред очима, увек ми је пред очима, нити ћу икада да избришем ту слику из очију и из душе. Виђам је у сну, виђам је и будна, она ме прати и гања, она ми сан прекида и буди ме и увек ми проноси грозницу кроз тело.

Под кровом леже по земљи две даске, нешто мало удаљене једна од друге. По тим даскама положена мртва дечица. Деветоро леже једно крај другога које обувено, које босо, које склопљених а које отворених очију, које плаве а које црне косице, које попрсканих хаљиница крвљу а које покривена лица марамицом. Леже мртвих девет анђелака једно крај другога, ни сандука, ни покрова, ни свећице. Изгледају онако бачена на земљу, као кад бура покида са џбуна гранчице на којима су никли пупољци и распе их по земљи. Под њима влажна земља, у коју су се утисле стопале несретних мајака, које су оставиле овде своју дечицу, опростиле се са њима и сад већ измичу ваљда друмом са осталим збегом не знајући ни где ће им гроб породу бити.

И како мирно леже ова дечица, ни једно не плаче за мајком која га је оставила, ни једно не пружа ручице да га мајка прихвати! Оно [502] горе, прво у реду, слатко девојче, лепо заглађене косице, коју је мајка ваљда сузама наквасила а прстима зачешљала. Очи му упола затворене те изгледају као угашена кандиоца а уснице отшкринуте као тек распукао пупољак те му вире бели, млечни зубићи! До девојчета гологлаво сељаче са још влажним опанцима а испрскано блатом по кошуљици и стручком сувог босиљка заденутим у недра. Па онда опет један малишан, стиснутих вилица и бледих усана испуцаних од ватре. Под пазухом му јабука коју му је мајка од милоште дала ваљда при растанку. Јабука нагрижена мало и на њој се познаје траг ситних дечијих зубића. Носила је ваљда мајка у недрима да детету накваси усне кад ожедни, па му је и оставила али његова мртва ручица не може је принети устима које су се исушиле од пољупца смрти. До њега мала лешиница детета, чије је лице покривено марамом испод које вири прамен чупаве косице. Кроз мараму пробила крв и црна се мрља на њој осушила и окорела. Па опет девојчица, којој смрт није избрисала сладак детињи осмех са усана, опружила ручице ко да тражи мајчину руку да је поведе и до ње друга, замршене и богате плаве косице и висока чела, испод којега су упале две дубоке дупље. Осмех јој се на уснама окаменио, хладан, као на мрамору длетом изрезан. До њега страховита слика једнога окрвављеног детета. Чело му преливено [503] широким црвеним венцем од крви која се из ране излила на једну и другу страну чела, слила се крај ушију и направила мале усирене локве на поду, а из носа му црна крв залила уста и обојила образе. Мали мученик је грчевито стегао ручице које су све испуцале од зиме. Па онда седмо, осмо, девето... ко би их гледао, ко би имао срца, ко снаге и очију да их све види?

На грудима једнога мртвачета уденута цедуљица. Сагла сам се да је прочитам. Непоузданом, женском руком, написала је несретна мајка реч: Драгомир. Оставила је свештенику име детиње, да га помене при опелу. Мали Драгомир је још држао у руци угашену свећицу, која се разлила, те му восак покапао и искитио цветићима ручицу. Његово је лице мирно, као да лежи на материним грудима а не на влажној и раскаљаној земљи; из округлих обрашчића му одишла крв, те бледи већ се припијају за кост а уснице стегао зубићима те му упале и унаказиле лице.

Чији си ти мали Драгомире; ко ти је отац и где је; ко ти је мајка и где је? Радовали су ти се, је ли, кад су те родили; звали су те Драгче, је ли, кад су те миловали, а ти си се слатко смешио и тапшао рукама и грлио си твоје срећне родитеље?

И ко зна, Боже мој, како су се све звала ова друга дечица? Она тамо чупава можда Дара, Дарче, Дарица; она до ње, са крвавим [504] венцем око чела, можда Милица, Милче, Мила; онај мушкарчић са јабуком под пазухом, можда Милан, Миланче, Миле. И сви остали, ко зна како се зову? Ох, што немам снаге да пробудим ту поспалу децу; да проговорим са њима, да им кажем топлу материнску реч, да их упознам са новим другом својим, мојим несретним дететом, које још никако нисам имала снаге да одвојим од недара, ни храбрости да га спустим на оне даске, на влажну земљу.

Занетој овим мислима, посматрајући ону мртву децу, почеше да ми врцају сузе на очи као бујица и ја још снажније, још себичније притискох своје мало мртваче на груди. Старац ме остави да плачем а сам спусти на даске дете што га је носио, покри му лице оном марамом којом је било покривено, прекрсти се и диже главу.

— Ја не знам да л’ то има негде у књигама записано — поче старац и не гледајући у мене, више сам себи — али кажу људи, некад у старо време, била нека аждаја која је ждерала децу. Падне тако пред село па писне а мајке свако јутро по једна, носе јој своје чедо и бацају јој у чељуст, те га прождере и умири се до сутра у јутро. Ако која мајка, кад јој дође ред, не хтедне дати дете, аждаја јој разори кућу и све живо по кући покоље. Тако се прича да је било а, веруј и јесте! Ето, погледај ову дечицу! Зар не изгледа као да је аждаја гладна и халовита пала пред Младеновац, [505] па не пишти само јутром, већ од беле зоре па до мркла мрака?

Ја нисам дизала главу, наслонила сам образ на хладно лице мога анђелчета и грлила га све чвршће. Што се више ближио час растанка, ја сам га све чвршће грлила; изгледало ми је као да хоће да ми га отму. Кад старац исприча причу а мени се она колиба учини одиста као отворена чељуст аждајина, у коју морам да бацим моје чедо јер је дошао на мене ред, и затресох се целим телом које поче нека опака грозница да пали.

Старац настави сам да размишља:

— А није пала само пред Младеновац, пала је на целу Србију аждаја и ждере нам децу, ждере много... потаманиће нам пород! Зло, големо зло!...

Затим поћута па опет додаде:

— Ајде, ајде, жено. Не помаже суза и друге су је мајке пролиле, кад су остављале овде своју децу па ето, земља сузу упила а туга остала. Тај терет мораш понети, не бива другче. Тако је ваљда Божја наредба, па мора да се сноси!

Ја дигох главу и погледах га.

— Ајде — настави он — спусти дете. Спусти га ту, крај овога. Видиш како су се дечица скупила па ће лепо да се ухвате за руке да играју коло око Божјега престола.

Старац диже руку и рукавом обриса сузу која му засветли на трепавицама, окрећући [506] главу да је сакрије од мене. Затим се прибра и окрете ми се:

— Спусти, спусти и ти твоје! Метни га у ред са осталом дечицом, са његовим друговима и другарицама. Није само, неће бити само. Бог се постарао да дечица буду у друштву!

Спустила сам га и — сад је једанаест мртвих анђелака лежало на даскама једно крај другога...

Госпу у црнини облише сузе, загрцну од плача и прекиде казивање...

XXIII
Мајка

Дуго је, боно и горко јецала госпа у црнини а ја сам, потресен њеним казивањем, ћутао оборене главе, нехотећи ни погледом да је узнемирим. Дубока тама владала је око нас. На ватри су догоревала дрва те је гомила румена жара покривала земљу и простирала око себе топлоту и благу, румену светлост. Мора да смо далеко од поноћи одмакли и већ се приближили зори али је киша још увек ромињала те се у ваздуху није могло опазити да се тама већ разређује.

Када је прође навала суза, госпа у црнини сама диже главу и прибрана настави:

— Нисам вам још све казала. О како је дуго и како је много то што би имала казивати. Моје бегство из Београда и смрт мога детета нису једине моје невоље нити једини мој бол. Имам их пуно још у души.

— Зар вам њихово понављање не позлеђује болове?

— Позлеђује их, али ја имам потребу да их позлеђујем. Мене одржава то непрестано дражење, то непрестано мучење душе. Кад [508] гдекад покушам да се одвојим од својих болова, ја малакшем и клонем. Болови су већ толико срасли самном, толико постали моја природа да се ја без њих осећам малодушна, сломљена, осећам се као створење без живаца. Болови су мој алкохол и ја се као алкохоличар тек пијана њима осећам снажна и способна, без њих малаксавам и клонем. Ох, не звате ви како је то велика душевна потреба то пијанство од болова.

Веровао сам јој јер је одиста бол, када га је казивала, враћао увек њеноме мраморном лицу израз живота а њеним угашеним очима сјај. Не само то, већ када би исказивала свој бол, код ње би се јављала и нека нарочита речитост, онако од прилике као што жене при нарицању врло често напуштају обичан дневни језик и залазе у појезију.

— Ја нисам само то једно дете изгубила, изгубила сам их све! — настави госпа у црнини. — Моја је кућа опустила потпуно а до пре две године та је кућа скривала један добар брак и срећне родитеље, који су неговали троје здравих и напредних мушкарчића.

Муж ми је погинуо у бугарскоме рату, на Вардару. Био је храбар и честит официр. У турскоме рату био је двапут рањен, први пут одмах у почетку, пред Кумановом. Рана је била лака, преболео је брзо и стигао је да се на Битољу опет бори са својим војницима. Ту је теже рањен и лебдео је измеђ живота и [509] смрти. Прездравио је најзад, да погине у бугарскоме рату, за време првих бораба, када су Бугари продрли на Криволаку.

Када се праштао, полазећи у тај рат, мезимче, ово што сам га оставила у Младеновцу, тек се било родило. Кад га је отац узео у наручје да се опрости дете се насмејало. То је био први осмех детињи а последња радост очева. Остављајући три сина у кући, отишао је поносан и задовољан у рат из којега се није вратио.

Био је то тежак удар за мене и велика брига примити троје недорасле деце на своја плећа. Тешило ме је што ми је најстарији син већ био добро измакао, ушао је био у осамнаесту годину. Други за њим имао је пуних петнаест а мезимче родило се позно, врло позно. Зато нам је ваљда и било тако драго.

У јесен те године, за време примирја са Бугарском, пошла сам да потражим гроб мужевљев и повела сам собом средњег сина. Старији је био заузет школом а мезимче сам оставила код мајке. Учинила сам дужност према оцу што сам повела ма и једно дете те да синовља суза кане на очев гроб, али сам учинила грех према детету. Дете се ту заразило и кад смо се вратили у Београд паде у постељу тешко болесно. Уложила сам у негу све напоре једне мајке коју је гризла савест и морила помисао да већ на првом кораку у животу није умела сама да понесе терет бриге [510] над децом која су њој остављена. Пробдила сам многе брижне дане и бесане ноћи над болним дететом али је болест била и сувише тешка. Био је тифус који се још од турског рата код нас зацарио и све до тад се није угасио.

Лекари су искрено заложили све своје знање и умење, ја сам их допуњавала материнском преданошћу у нези, па ипак помоћи није било. Изгубила сам га, умрло ми је овде на руци на којој сам га и дочекала кад је дошао на свет. Вриснула сам од тешкога бола и веровала сам тога часа да и ја не треба више да живим. Освестило ме је одојче, које ми је било на рукама и син који је дорастао, те који ће још мало, само ако му Бог да живота и здравља, поделити самном бригу коју сам носила.

И он је растао и његово ми је здравље било најтоплија утеха. Он је растао али не за мене већ за војску. С јесени 1914 године сазваше ђачку чету и он са друговима оде у Скопље где се ђачка чета вежбала. Борио се затим на Руднику и Церу и, кад је настало ово дуго затишје од аустријске пропасти у Србији до сад, долазио ми је, долазио ми је два три пута. Војничка служба и ратни напори изменили су били потпуно ово дете. Оно је постало човек; човек по снази, човек по држању и човек по озбиљности која је са његових усана избрисала детињи осмех. Он је приликом тих долазака са фронта пробављао самном [511] дуге сате бринући о кући, о пословима кућевним, о начину како ћемо удесити живот кад се буде рат свршио и о свему ономе што је мајци тако драго да разговара са сином. Ја сам у њему већ гледала одмену и гледала сам, ако не хранитеља а оно бранитеља куће. А то ми је тако годило и тако ми је требало. Осећала сам се сама, сувише сама, јер ми је те зиме, по смрти мога другога сина, умрла и мајка.

Када је последњи пут одлазио од куће, пред крај августа, љубећи ми руку и праштајући се рекао ми је:

— Сад се нећемо дуго видети?

— Зашто, синко?

— Изгледа да ће скоро настати борбе.

И борбе су настале. Настале су пред крај Септембра падом Београда и низом невоља које ево још трају. А одмах, на почетку тих невоља, ја сам у Младеновцу преживела ону језовиту трагедију са мојим мезимчетом коме никад више нећу знати гроба. И да се заврши тај тако рећи покољ, који је Бог мојој породици и моме породу наменио, у Скопљу чух да ми је и последња моја нада, потпора моја, једини зрак који је заостао да ме греје; чух да ми је и најстарији син, у борби код Великог Поповића, погинуо...

Очекивао сам да ће после ових речи, којима је госпа у црнини завршила и врхунац своје велике и тешке породичне трагедије, претрпана [512] болом и сузама ућутати и предати се својим немим душевним патњама. Веровао сам да ће криза, која настаје у таквим тренутцима, приликом једнога бујнога излива душе, бити дуга и бескрајно бона. Али госпа диже главу и срећући се, у оној полусветлости, колику је гомила жара око себе расипала, са мојим погледом и разумевајући или боље осећајући инстиктивно шта ја у томе тренутку мислим, — настави:

— Ви се чудите можда што сам вам са више бола и са више суза говорила о смрти мога мезимчета но о овој највећој несрећи мојој, о погибији најстаријега сина?

Ја никаквим знаком нити потврдих нити оспорих њено питање.

— Објаснићу вам! — настави она. — Ону сам смрт очима гледала, оно је било невинашце коме није намењено да гине у рату, она је смрт била слика ужаса од које и сад задрхћем кад ми изађе пред очи. А мој најстарији син погинуо је на бојноме пољу, као војник, као син оца војника, вршећи савесно дужност своју. Његова смрт је мој највећи губитак и мој највећи бол; он је завршио низ несрећа наше породице, са њиме се угасила и последња моја нада и последњи разлог за мој живот. Али, у његовој смрти има бар толико утехе — и ако је то једној мајци недовољно — да је његова смрт била једна дужност.

Мој муж нас је на свој начин све у кући васпитао. Реч Отаџбина је за нас била тако чист и узвишен појам, да смо је ми са идолопоклоничком преданошћу замишљенога божанства изговарали. Отаџбина је била све, изнад свега, старија од свега. Када је мој покојни муж изговарао реч кућа, реч породица, изговарао их је са поштовањем и топлином али, кад би изговорио реч Отаџбина, њему би се узнеле груди и у гласу му је било нечег звонког и свечаног. Када је полазио у рат ми нисмо смели сматрати то за тужан растанак; када се вратио рањен ми смо се морали поносити тиме. Када је други пут дошао, са тешком раном у грудима и лебдео измеђ живота и смрти, говорио нам је често — мени и најстаријем сину. — „Не смете ме жалити ако подлегнем рани; треба жалити оне који нису испунили своју дужност према Отаџбини а не мене који сам је испунио!“

Доцније, кад је полазио у бугарски рат, он је веровао да ће га преживети али је веровао и у то, да њиме неће бити завршен низ ратовања на Балкану. И тада је рекао: „О, борићемо се још заједно, раме уз раме, ја и мој син, и пашћемо један крај другога, као они што су их опевале народне песме!“

Мој син је био срећан када је слушао ове очеве речи; у њему се још тада развијао мушки понос и осећање дужности према Отаџбини. Његов је младићски идеал већ тада био да [514] падне на бојишту за Отаџбину. Када сам му ја доцније, у својој материнској себичности, говорила да има и других бојишта на којима се може борити за Отаџбину, да има и других дужности које Отаџбина тражи од својих синова, он ми је горко пребацивао и молио ме да не вређам успомену његовога оца.

Са таквим васпитањем мој је син отишао у рат. Ја сам морала да стегнем своје материнско срце и нисам смела, исто као оно отац кад је полазио, да сматрам то за тужан растанак. И он ми је, као и отац говорио, када је долазио на виђење:

— Мораш бити храбра, не смеш вређати очеву успомену. Ако се и деси да погинем, мораш стегнути срце, мораш се измирити с тим да сам испунио своју дужност!

Обећала сам му, све сам му обећавала а ја сам сама знала колико је душевних патња изазивала у мени слутња да бих га могла изгубити. Ни пред ким нисам смела исказивати своју стрепњу и пред светом сам се показивала горда што је син заменио оца. Тако је он желео. Једини повереник мојих слутња и мојих болова био је гроб мога другога сина. Тамо сам често одлазила, тамо сам се почела мирити са мишљу да је боље и у рату но у гробу.

Учинила сам и једну неправду, једну горку неправду према своме сину, у тренутку када се он као војник борио. Он је отишао на [515] онај свет и не знајући да сам му је учинила. Не знам хоће ли ми је опростити?

Била сам у једноме тренутку слаба; тешко је материнској љубави разумети и поднети старешинство обзира и дужности. Била сам слаба, признајем, а можда ме је завело у слабост и то, што сам видела и срела толико његових другова, синова виших официра, ослобођених фронта и упућених на разне службе. Мислила сам, зашто не бих и ја себи сачувала хранитеља. Отац му је погинуо, он је већ био годину дана у борби, дакле поднео је један део терета дужности; зашто сад не би био сачуван те да може испунити и други део дужности, оне према кући и породици?

Пошла сам у Крагујевац, Врховној Команди. Тамо знају заслуге његовога оца, тамо знају да цене истинску потребу да л’ некога треба поштедети или не.

Отишла сам у ону велику зграду начелства, где је била смештена Врховна Команда и ту сам се обртала цео један дан, не знајући коме да се обратим. Срела сам на улици познанике и другове мога мужа и они ме упутише, те сутра одох понова и нађох врата на која ћу закуцати. Али ме г. пуковник није могао примити тога дана јер се сликао. Доведен је из Београда један наш познати уметник — као војни обвезник — да за будући ратни музеј ради портрете свију шефова оделења Врховне Команде.

Тога дана је сликар морао завршити портре г. пуковника јер сутра дан ујутру видела сам га кад је са својом кутијом за боје отишао староме конаку да слика пуковника шефа кујне Врховне Команде. Отишла сам у начелство, уверена да ћу данас бити примљена.

Војник пред вратима, коме сам се јавила, рече ми да причекам док г. пуковник сврши телефонски разговор. Наслонила сам се крај врата и стрпељиво сам чекала. Врата се или нису довољно преклапала или су била од танке даске, тек отуд из собе чуо се јасно женски глас кој говори на телефону.

— Да, ја сам, ја! Како си Павле? Је ли и тамо хладно?... Је ли кишовито? Чувај се да не назебеш, чувај се молим те! Обуци оне топле чарапе што сам ти послала... да, због влаге. Дођи сутра опет на телефон. Да, сваки дан у ово доба, сваки дан; колико само да ми се јавиш, да знам како ти је!

— То не говори г. пуковник? — запитах шапћући војника.

— Не, његова госпођа, говори са сином.

— А где им је син?

— У армијском штабу, у канцеларији, али знаш како је, мајка...

— Знам војниче, мајка сам и ја, разумем ја ту бригу.

У том изађе госпођа из канцеларије и ја на њеноме лицу опазих сретан осмех мајчин. Тај ме осмех толико охрабри да сам унапред већ [517] сањала о своме успеху. Ето, и они су родитељи и они имају родитељске осећаје и, како се види, врло нежне осећаје. О, па коме би се могла пре обратити, ко би ме пре могао разумети? Са извесном лакоћом у души, очекивала сам повратак војников који је ушао у канцеларију да ме пријави. Све до тога часа ја сам се сама пред собом либила корака који сам предузела; стрепила сам од помисли да тај кога треба да молим, може бити војник; војник у оном смислу у коме је то био мој муж и може ме дочекати пребацивањем које сам заслужила и које би ме тешко пекло а савест ми оптеретило грижом да сам учинила неправду и сину и мужу. Али, од тренутка када сам осетила да у томе војнику има оца, да хладан војнички позив није у њему угасио топлину родитељских осећаја, да он, који толико дрхће над судбином својега сина, мора разумети и моју материнску бригу — од тог тренутка било ми је лакше, осећала сам се мирнија и слободнија.

Када ме пропусти посилни да уђем у канцеларију, у моме погледу, на мојим уснама, на моме челу, била је исписана нада. Рекох г. пуковнику све, рекох ко ми је муж, рекох да ми је син већ годину дана на фронту, да је био у борбама, није их избегавао; рекох да сам сама и замолих га да ми учини оно што је већ учинио другима и што је учинио себи и своме детету, оно што је у његовој руци; замолих га да ми уклони дете.

— Немогуће, госпо! — одговори г. пуковник строгим, војничким тоном, у коме није било ничега родитељскога, ничега нежнога. — Немогуће је цео свет ослободити.

— Не кажем цео свет, господине...

— Да али ви молите за своје дете, други за своје.

— Извините мајци...

— Да, разумем, али кад би се мајке слушале не би ни било војске.

— Он је ђак...

— У толико пре. Због тих ђака ми смо у Врховној Команди просто омрзли слово Ђ у азбуци!

— Не мислим да се ослободи, али при каквом штабу.

— Па то је то, госпођо. А шта значи у штаб, него извући се. То није чак ни лепо, један млад човек да се завуче у штаб.

— Не жели он то, не мисли он то, то ја...

Осетила сам се у томе часу страховито понижена, осетила сам се сама у својим очима бедна, ниска, подла. Изашла ми је пред очи слика мога мужа, строга лица, са горким пребацивањем; сетила сам се свога сина, кога ће страшно заболети ако једнога дана сазна шта сам учинила. Дубоко сам се тога тренутка кајала што сам полазила и што сам долазила.

Ја не знам како сам изашла из канцеларије, ја не знам да ли сам се опростила од г. пуковника; соба ми се окретала; нешто ме је [519] гушило и хитала сам што пре напоље, на ваздух. Пролазећи кроз дуги ходник, мени изађе пред очи слика оне мајке која је мало час са сретним материнским осмехом изашла из исте канцеларије. Ох, како ме тешко у томе тренутку заболе горка истина која ми сину пред очима, истина да у Србији само армијске госпође и госпође из Врховне Команде имају право да буду мајке и нико више!

Цео мој поступак изгледао ми је још одвратнији, стидела сам се сама себе и, кад сам већ једном била на улици дисала сам дубоко, алапљиво сам сркала онај ваздух који ми је гасио ватру у грудима.

— Нека га, нека гине, као што му је и отац погино — шапутала сам сама себи — нека гине! А они, који су се извукли, кад буду правили каријеру на рачун оних што су изгинули, узећу земљу са гроба детињег, замесићу блато материнским сузама и тим ћу им блатом замазати прљава чела!

Ето, такво је расположење било у мени у тренутку кад сам у Скопљу сазнала да ми је син погинуо. Ето за то сам његову смрт, мој највећи бол, примила као нешто са чиме сам била скоро измирена, нешто што ме није могло мимоићи...

Ућутала је. Не знам да ли је бол или умор савладо, али је ућутала и загледала се помно у ватру која је догоревала.

Тама је почела да се проређује, киша је престала [520] ромињати. Ма да ме је умор био давно савладао, казивање госпе у црнини одржавало ми је напрегнуте живце и одупирао сам се сну. Али, кад она заћута, мени клону глава и полуотворених очију предадох се сну, ономе сну при коме човек нема више власти над својим телом, а разум му остаје будан и одржава везу са спољним појавама. Спавао сам али сам чуо и стоку како негде у дворишту прежива и наредника како, наслоњен на кућни зид рче а осећао сам и њу, госпу у црнини, како нагло и тешко дише.

Зора је морала бити близу.

XXIV
„Онамо! Намо!...“

Пукло је шест пушака... Тргао сам се као да сам погођен њима. То су оних шест пушака, што сам их са стрепњом очекивао да ми огласе зору а ономе несретнику, што сам га синоћ видео везана крај ватре, вечиту ноћ. Глас је тај морао од некуд из велике даљине допрети, једва продирући кроз густ и влажан ваздух. Пронела га је дубока и мртва тишина, која је још владала над Сухом Реком.

Како је то тешка, како је то суморна зора, која се оглашава једном смрћу!

Око мене је још све спавало. Наредник је полегао страном уза зид и пребацио шињел преко главе а неки грађанин наслонио главу на његово колено. Један се опружио по земљи, подметнуо мањерку под главу а покрио се ћебетом, које се натопило кишом. И госпа у црнини оборила је уморну главу на колена.

Под колима, којих је пуно двориште, полегали спавачи те им ноге, које су испружили ван кола, влажне од ноћашње кише. А прокисла стока, која је полегала по блатњавоме дворишту, уморно клима главом и лењо прежива.

Далеко је још од правога сванућа те би се могло још мало одморити али, и ако сам силом склапао очи, нисам могао задремати. Гушило ме је нешто и ако сам био под ведрим небом. Можда онај сумор, који је у влажноме ваздуху лебдео или глас оних смртоносних звона, којима је зора оглашена, а који ми се увуко у душу пре но што сам и очи отворио.

Осећао сам и влага да ми прожима тело а језа га стреса, те сам се диго лагано из гомиле уморних спавача око ватре, и пошао да изађем на друм, не би ли кретањем умањио језу и не би ли се разгалио до времена кад настане буђење и покрет. Понео сам и једну празну мањерку, која је лежала крај ватре, рекох да захитим где год воде те да попрскам чело и очи, не би ли ме то освежило.

Друм још мртав, по где и где ничу из таме нејасни предмети и тромо се крећу. Допире ти уху и по где кој неопредељен звук те казује да се буди ноћ. Из једнога дворишта чује се тупо ударање секире, то ваљда неко спрема да обнови ватру, коју је ноћас киша загасила; из другога дворишта чује се ситно и одмерено ударање чекића; то у рану зору поткивају негде коња или вола, који је јуче обосио а данас треба да крене на даљи пут. Ватре се тамо друмом већ не догледају више, погасила их је киша и дуга ноћ; само по где где још узноси се танак дим од пањева који догоревају.

Небом тромо плове облаци оловне боје те једва се по где где измеђ њих назире плавило неба. На врхове оних планина са којих смо јуче сишли, пали сури облаци, уставили се ту и полегли као орлушине, које су пале на одмор. Шар, који се од јутрос догледа изнад врхова Црнољеве и Језерске планине, просеко је облак те се узнео поносан и свечан али ипак тужан.

Сретох се на ћуприји са једним војником, који носи воду и он ми главом показа страну, где је извор. Спустих се стазом кроз њиву те избих на раскаљужене обале једнога прљавога поточића једва извлачећи ноге из масне смонице натопљене кишом. Имало је далеко ван друма поћи. Сура и влажна равница прострла се суморна, а по њој ниско полегла магла из које као кроз процепано платно, избија по где где оголело дрво, вршак каквога хумића или кров од колибе. По орању и кукурузишту, заштићене дебелим магленим покровом, пробирају храну јаребице и кад ти чују шушањ прну на један мах, избију из магле и расипају се. Обалу потока, којом одим, окитиле кржљаве и оголеле врбе те ти изгледају као тужбалице које још нису дорекле своју запевку.

Код извора сам затекао две мањерке те се освртох лево и десно да видим ко их је ту оставио. То је био војник, који је далеко у пољу стајао гологлав и усамљен. Шајкача му је била под пазухом, у левој је руци држао упаљену свећицу а десном се крстио.

Посматрао сам га дуго, па му приђох. Био је старији човек, испијена образа и уморна погледа. Он диже главу и погледа ме, али га моје присуство не узнемири већ мирно и немо настави крстити се.

— Молиш се Богу? — узнемирих га ја.

— Чиним помен! — одговори тихо као да не би рад да поремети свечаност тренутка.

— Коме?

— Данас је четрдесет дана како ми је брат погинуо!

— Бог нека га прости! — прекрстих се и ја и скидох капу, осећајући једно дубоко и искрено саучешће.

Он настави немо крстити се, пошто ми је погледом благодарио.

— А умеш ли да се помолиш Богу за душу братњеву?

— Не умем! — рече и погледа ме кроз сузе које му се набрале у очима.

— Дај овамо ту свећицу! — рекох му, и он ми је са пуно поверења пружи. — Како ти се звао брат?

— Јован!

Ја се прекрстих, обратих се погледом небу и отпочех молитву, коју ни сам нисам знао, али која ми се наметала и из душе текла. Магловита јутарња јесења свежина, која ми је до мало час притискала груди, као да ме у томе тренутку освежи и поче боно да ми дражи груди. Поглед који сам управио горе, [525] небу, и узнео га изнад простора, који је притискивала магла, срео је тамо горе светлост која се буди. Та светлост изгледала је као отварање неба, као што у младе, чедне девојке прва светлост у очима значи отварање срца. Осећао сам неку искреност и снагу у души. У мени се тога часа пробудила нека нова, дотле непозната побожност; не она која пости и метанише, не она која клечи пред олтаром и крсти се не разумевајући ни молитве рад које се крсти; већ нека крепка, силна и снажна побожност, слична незнабоштву, које се клања сунцу и непосредно из свога божанства црпе топлоту и живот. Ту непосредност, ту блискост нечему вишем, осећао сам и ја у овоме тренутку, који је био свечанији на пустој, влажној пољани, под оловним кровом, који су чинили кишни облаци, но што би био под високим храмовним кубетима златом опточеним и драгим камењем искићеним.

Много и често пута у животу говорио сам пред гомилама, у тренутцима свечаним и важним, у тренутцима задовољства и туге и, све оно узбуђење које ми је давало снаге и моћи да мисао искажем, није ми оскудевало ни овога тренутка, пред овим једним јединим слушаоцем, на овој пустој пољани. Казивао сам молитву гласно:

„Оче наш, који си на небу, разгрни мутне облаке, којима си га застро, да до престола твојега допре молитва моја за покој душе роба [526] твога Јована, који часно живот свој положи за слободу и величину Отаџбине своје и за велику, вечиту и неумитну правду, којој си Ти бранилац и заштитник, Оче наш, који си на небу!

„Оче наш, који си на небу, нека се слави име твоје и нека оно значи милост онима, који су одужили дуг свој Отаџбини крвљу својом и нека значи покој душама њиховим и души роба твога Јована. Као што ће из крви њихове, којом су богато натопили наша поља и наше горе, нићи слобода једнога народа; тако нека из душа њихових праведних, сабраних око престола Твојега, никне молитва за спас дома, домовине и народа, ради којега они животе своје положише. И кроз ту молитву нека се слави име Твоје, Оче наш, који си на небу!

„Оче наш, који си на небу, нека приђе царство Твоје; царство правде, царство истине и царство мира; јер то царство донеће уцвељенима, пострадалима и мученима утехе а онима, који су га животом својим и крвљу својом искупили на земљи, вечно блаженство на небесима. Тим блаженством наградићеш тада и душу роба твога Јована, када приђе царство Твоје, Оче наш, који си на небу!

„Помени, Господе, и помилуј роба Твојега Јована, као што ћемо га и ми увек, у добру и у злу, помињати и сећањем одужити се честиту војнику, који је живот свој дао за [527] Отаџбину! Слава нека је Јовану и мир и покој души његовој. Амин!“

Када сам завршио молитву и окренуо се војнику да му вратим свећицу, његове су очи биле пуне суза којима ми обли руку сагнувши се да је целива.

— Баш ти хвала, господине! — рече гласом који је дрхтао у грлу.

Угасио је свећицу, савио је котур, метнуо у торбу те смо ћутећи кренули ка извору. Он ми је захватио воду у мањерку, он је са својима понео, нити је хтео дозволити да то ја чиним.

— Лакше ми је, лепо га ожалисмо! Баш ти хвала, господине! — додаде опет после дугога ћутања, па после извесног времена поче да ми казује о свом брату.

— Био је млад, тек се замомчио. Остали смо сами, старији нам помреше, па сам му ја био и брат и отац. Па ја узех и да бринем о кући а њега дадох на школе.

— Је л’ ђак био?

— Јест! Учио ратарску школу. Имамо нешто имања па, рекох, кад се врати да га оженим те да то имање заједно подржимо.

Причао ми је и даље о својим намерама, о надама, о будућности, говорио ми је све док нисмо избили на друм.

На друму затекосмо већ кретање и ако је још рана зора. Није још цео збег кренуо али појединци већ промичу друмом и грабе Призрену. [528] Промичу војници заостали из команда, које су јуче овуда прошле, рањеници који су се сами евакуисали; болесници у кошуљи и болничким папучама увијени у болничка ћебад, заробљеници одрпани и боси и избеглице - натоварене тешким теретима. Сви они журе да измакну испред кола која ће доцније кренути- и закрчити друм.

А доле у селу, већ жив покрет. Све је на ногама и спрема се за полазак. Волови се поје, коњи се самаре, кола се товаре. Они, који су се ноћас у ноћи погубили, траже се међу собом; тамо на друму узносе људи на леђима кола која су ноћас у мраку загазила страном у јарак, други претоварују кола која су се скрхала, трећи поткивају коње, који су обосили. Жагор, галама, вика, препирка тамо и амо и уопште све оно што је било јуче и што је било прекјуче, кад се у рану зору буди збег и хоће да крене.

И најзад се креће. Најпре појединце, по један човек или по једна кола, па онда група људи, свака засебно и група кола, двоја, троја, четвора, док се све не отисне и не загусти друм народом и стоком. Дотле је већ и дан свануо и ако тешки облаци још застиру небо и не дају зраку да потпуно пробије.

Крећемо кроз призренску раван, којој се на дну уздижу два колоса, Паштрик и Коритник, градећи џиновску капију, кроз коју дере Дрим а на истоку, одмах над нама, пространа грбина [529] Шарова и његов поносни врх, где су се српске виле понова сабрале да запевају песму тужбалицу коју су негда, после Косова, једном запевале.

Пошто се равница којом идемо преломи и узнесе у једну вишу раван, на дну се ове оцртава, тамо у дубини, силуета града на једној узвишици под којом се простире варош од које се, из групе кровова који ти се чине као мрка и тамна поља, догледа тек по које минаре или јаблан.

То је Призрен.

Величанствен у прошлости, искићен сјајем најсветлијега доба историје једнога народа, заносним легендама које су се ткале на ткиву разапетом измеђ гусала и историје и једном родољубивом чежњом, која је у доба буђења свести о слободи, задојавала неколико покољења поносом и пожртвовањем.

Скопље има другачи, велики и важан политички значај; оно је престоница вардарске Србије и средиште оних вечних, историјских балканских путева којима су се од увек ваљали велики светски догађаји никли из сусрета истока са западом. Прилеп је песма српскога народа; ту је Марко орао друмове, ту делио мегдане, ту из мешине вино пио и ту прослављао славу своју, Светога Андрију. Охрид и Пећ су вера хришћанска и вера српска; то су храмови под којима је први пут пропојала хришћанска и први пут српска молитва. Хрељин [530] Пазар је колевка српска, зачеће живота и државе.

Изнад свих тих градова и милих и драгих, Призрен има свој особени значај; има своју нарочиту драж, има свој светао и зрачан ореол. Призрен ја сан српски, он је једна чаробна легенда. Онамо, намо, иза оних брда, леже разорени двори нашега цара; онамо, споменици наше величине, онамо поносна прошлост једнога народа. Онамо ваља поћи, онамо управити жеље, онамо тежње. И када су једном две младе војске, двеју тек никлих државица, кренуле једна другој у сретање, мачеви су њихових војсковођа тамо ка Шару управљали своје врхове а Призрен је била реч која је у смрт звала и смрт слатком чинила. И када је европска себичност грубо разорила сан једнога младога народа и онемогућила да се две братске војске састану под зидинама Душанова града, срела су се тада на подножјима Шаровим два поклича:

„И ако се српски стег посред Ниша вије.

Јоште тужно Косово освећено није!“ и онај са запада, отуд са Ловћена:

„Онамо! намо, за брда она!...

Оба су поклича исказивала једну и исту тежњу, тежњу да се немилостиво разорени сан настави, и да се још једном пође путем историје, путем традиције, путем правде и путем слободе. И пошло се једнога дана, и стигло се. На Прилепу се Марко пробудио, зазвонила [531] су звона у Охриду и Пећи; појавио се Марков буздован са морскога дна под Драчем а на Призрену се Душановом залепршала српска тробојка. Ено је, ено, онамо, намо!... И ако је мутно небо и ако су нам исплакане очи, ми је догледамо, ми је видимо, она нам казује пут као поклоницима звезда водиља.

И крећемо, идемо тамо где њу видимо, идемо ка Призрену. Изнурени глађу, изломљени тегобама пута, малаксали од мраза и зиме, бедни и скрушени, крећемо у бескрајним поворкама својој Меки и Медини, своме Јерусалиму, светим гробовима прошлости наше!

Али, не идемо ми на поклонење светињама тим, већ идемо да у темеље светога града, где је сахрањена слава наша, сахранимо и последње наде наше!

Онамо, намо, за брда она, леже разорени двори, разорени храмови, разорена прошлост српска; тамо се сад збира са свих страна и разорена држава српска. Тамо ћемо и ми прогнаници са огњишта својих и из домова својих!

Хоћеш ли нам отворити царске твоје капије; хоћеш ли нас примити, поносни царски граде? Хоћеш ли нам, прогнаним бескућницима, дати заштите међ зидинама твојим, где се заклонио последњи делић слободе српске?!

XXV
Слом

Сећам се једнога великога пожара, пре неколико година. Горела је пространа и висока зграда од темеља до крова. Најпре се у доњим оделењима појавила ватра и дим је кроз разбијен прозор почео да куља. Узбуђење је очас обузело целу кућу али они на вишим спратовима, удаљени од места где се ватра појавила, веровали су још увек да за њих није настао крајњи моменат, да се пожар може још и угушити, ако помоћ брзо стигне. Пожар међутим напредује и тамо, где је до сад куљао дим, јавља се пламен који се дохвата таванице и пробија врата и прозоре. Настаје паника међу становништвом куће, збуњеност, пометеност, бегство, спасавање. Пламен букће, тутњи и крха, обара врата, прозоре и лиже зидове и дохвата се већ степеница којима и последњи, који су заостали у кући, треба још да се спасу. Врисак жена, писак деце, довикивање оних који спасавају, узвици светине, све више расту. По улици леже ствари спасене или избачене кроз прозор, полупане, исквашене водом којом се гаси и изгажене; [533] а крај ствари неодевени, како су у последњем тренутку избегли, прозебли, престрављена погледа пред ужасом који им гута имовину, стоје непомични и неми становници куће коју ждере пламен.

Пламен већ букће, прогорео је прву таваницу и пробио је у горњи спрат, разорио већ степенице које воде озго а у светини ваља се по калдрми и превија несретна мајка чије је чедо остало горе а отац одјурио у пламен да га спасе али не може доспети где је пошао. Пожар се шири, пламен халовито граби све даље, прште врата и прозори, чује се тресак балвана а црн дим куља пластовима и гуши оне које обухвата. Сад је већ пробијена и друга таваница, пламен је продро у све просторе и лиже кроз рупе где су били прозори и врата; цреп се на крову усијао и осећа се како попушта и стење кров.

Пламен већ букће кроз празне просторе измеђ голих зидова где ждере још и последње остатке дрвенарије. Леп са зидова у великим комадима пада а диреци у дуваровима већ се претварају у жар. Почињу да се сурвавају зидови који деле унутарње просторе а који су изгубили под собом основе на којима су почивали; цигла са треском пада у жар и развејава око себе густе снопове варница и пламен добија све шире и шире просторе измеђ четири основна зида, који још стоје, те цела кућа изгледа као усијана пећ. Најзад [534] јавља се пукотина и на једном од основних видова, она се шири, зид попушта, нагиње се и са страховитим треском читаво једно огромно платно пада, засипа улицу, претрпава децу и људе и настаје врисак и цика. Кров се већ нахерио, једним делом виси у ваздуху, цреп пршти и сручује се, оџаци који падају на њ’ дробе га у ситну парчад, пада већ и други зид, занео се и трећи и, још мало па један ужасан крах, један ужасан слом и све се сручује са страховитим треском. Тамо где се јуче још уздизала угледна и здрава бина, сад већ леже рушевине и жар и по њима полегао црн дим који гуши.

У часу када смо улазили у Призрен мени се поновила и наметала цела ова слика пожара. Под кровом, који је покривао нашу Отаџбину, попрскали су већ зидови који га носе и пламен је помамно лизао и буктао кров све просторије, уништавајући и последње остатке наше имовине. Цреп је већ прштао на крову, догорели балвани са треском су падали, основни се зидови делом порушили и кров је већ висио у ваздуху. У једноме крају врисак оних који су у пламену изгубили свога, у другоме беда оних који су изнели само главу и крпе на себи и ужас светине и пометња и све, све, као о пожару. И најзад, онај страх којим се очекује свакога тренутка крах који је неминован и који ће под собом претрпати све што се за времена не склони.

Скрхало се све, скрхала се цела Србија у оне испреплетане, тесне и прљаве улице призренске. Ваља се гомила и покрива собом сваку стопу калдрме, као оно кад о поплави дере набујала река, која носи све што је дочепала и почупала. Имаш утисак као да стење земља и угиба се. И Краљ и Скупштина и војска и народ и влада и Врховна Команда и остатци оних који су се борили и рањеници, који су напустили болнице и тумарају кроз улице и заробљеници, који не знају шта ће са собом и за које нико не зна шта ће са њима. Па онда регрути, стране мисије, жене, деца, старци, надлештва, архиве, благајне, команде без војске, товарни коњи, кола, аутомобили, батерије без муниције и силна стока. Све се то скрхало, све се измешало, све то извире из разних улица, гуши се, саплиће, гура, тумара, тиска, укршта се и једно другом преплета пут, тако да не можеш прећи с једне на другу страну улице и не можеш, ти пешак, по читав сат, провлачећи се измеђ коња, кола и воловских рогова, да начиниш ни двеста метара пута.

А по странама улица, под стрејама, као оно о пожару, начичкала се престрављена светина узневерена погледа и стоји немо и посматра све ово. Стоји тако од јутра до подне и од подне до мрклога мрака. Као дављеници који су се дочепали обале, па још несвесни потпуно опасности коју су преживели те немо гледају [536] за собом укочена, суманута погледа у реку где су се давили; тако ова светина без израза, без саучешћа, без свести готово, гледа за собом и пред собом и не уме да се прибере.

Људи раскопчани, кајишеви са опанака се опустили и вуку по блату; лица се срозала, одело већ подрпано и блатњаво, прокисло и - омлитавило. Жагор и жамор као у паклу, тропот по неравној калдрми као да једновремено двадесет возова стижу са разних страна.

У тој гомили што промиче или оној, што стоји страном улице, срешћеш све што се, као на дну левка, сручило са разних страна Србије. Тамо енглески адмирал, који је не знам којим случајем запао у Србију, где га је дочепала бујица догађаја и заједно са нама почела носити друмовима нашим; он разговара са француским авијатичарем, који је до пре месец дана са обала савских и дунавских надлетао Срем и Банат. Даље мало од њих, жене у војничким шињелима, чланице неке американске мисије, разговарају са неким руским лекарима. Овамо опет српски министар у живоме разговору са француским артиљеријским официрима а мало даље виши официр са неким енглеским лекарима. Кроз сву ту шарену гомилу промиче по каква руска болничарка са кожухом и чизмама, по каква жена под шајкачом и у мушком оделу, француски топџија, руски минер, наш официр са фронта, [537] необријан, без сабље, уморан и малаксао или по какав официр из Врховне Команде, чист, избријан, закопчавајући брижљиво шињел до грла како би сакрио Карађорђеву звезду од погледа оних који су дошли са фронта. Крај ових промичу жене, укаљане блатом до појаса, деца увијена у крпе, војници без пушака, без ранаца и опасача, рањеници без одела и бегунци без хлеба.

— Никад ваљада оволико народа није Призрен видео у својим улицама — вели, ослоњен на један ћепенак један омален човек са наочарима на носу и тешком торбом на леђима.

— Тако је ваљда било — одговара му други, испрскан блатом до грла — тако је ваљда било у Призрену, за време крунисања Душанова, па сада кад једна српска круна пада!

И да ту мисао подвуче и појача, он пружи прст на једну забачену уличицу, где се догледао један болан призор. Три пара вочића које гоне војници, упињу се да извуку из стрме улице она велика дворска кола за свечаности, у стилу Луја XIV. То су она кола, у која се прежу два пара бираних коња, окићених сребрним амовима и перушкама над челом; на којима позади стоје два избријана пажа са белим перикама; пред којима и за којима јаше ескадрон гарде у зеленим блузама извезеним жутим гајтанима и доламама пребаченим преко рамена; она кола са великим стакленим [538] прозорима, кроз које Величанство поздравља светину која му аплаудира и кликће. Та кола су ево доспела некако до Призрена, точкова умазаних блатом као и остала сељачка кола, прозора полупаних а место никловане руде, уз коју су се презали пастуви из краљеве коњушнице, утурена је једна очишћена грана, за њу су конопцима привезани јармови и ујармљена три пара волова. Кола су натоварена куферима и сандуцима са конзервама, који су се распртили по седишту на коме је некада Краљ седео.

У дубини, изнад уличице којом се тегле ова кола, уздиже се брдо, које носи град призренски и овај се горе, на висини, јасно оцртава. Као да је неко хтео нарочито да овој слици намести као залеђе Душанов град, симбол моћи и снаге српске; као да је неко хтео да пред овим залеђем да што бонију слику. Нека би се једним погледом могла обухватити и прошлост и садашњост, и оно оронуло камење на граду, које прича о слави једнога народа и ова дворска кола натоварена сандуцима, која вуку вочићи а која причају о трагедији једнога народа.

Да допуни ваљда слику бојом и небо се над Призреном натуштило као суморно чело по коме су исписане бриге и очајање, а на западу, тамо где се оно наслања на врхове Проклетије планине и где Паштрик узноси свој врх, гоне се читаве армије кишних облака.

— Боже мој — наставља разговор онај мали господин под стрејом, гледајући у стрму уличицу — коме је то могло пасти на памет да вуче ова парадна дворска кола чак овамо? Разумем још до Ниша, али даље...

— Ја мислим — одговара онај господин излепљен блатом — да ће се сад тек у Призрену видети јасно колико је излишних ствари спасено а колико је важних остављено непријатељу.

— Што ћете, то је тако, тако мора бити. У најтежим моментима човек губи главу. Сећам се једне моје тетке, која је и новац и накит и акције држала код себе. Била је богата и дрхтала је над паром па је све код себе чувала. Кућу јој једнога дана захвати пожар који је врло брзо напредовао тако, да се једва она спасла. Хтела је понети све, све из куће; жао јој било сваке стварчице и, знате ли шта је од свега изнела? Један везен јастучић. Жалосно ју је било погледати на улици, пред кућом у пламену, који јој ждере сву имовину и новац и накит и акције, а она чврсто држи на грудима онај јастучић. Тако ми нешто и ово изгледа! — заврши показујући на она дворска кола која вуку вочићи.

— Та да, тако нешто — одговара господин улепљен блатом — само, рекосте, то је била тетка, али они који управљају државом не смеју у овим тренутцима бити тетке.

Иначе, гомилице које стоје крај ових, и не [540] обраћају пажњу на дворска кола о којима ова двојица воде тако жив разговор. Светину више не интересује ништа, постала је апатична и нема те појаве која би код ње могла изазвати какав нарочити утисак. Видела је светина та већ и Краља на таљигама, и Врховну Команду у планини, и команданте без војске и министре без власти, видела је и угледне породице, које у Београду нису могле ни до Калемегдана без аутомобила како газе друмски глиб и богаташе како гладују и сиромахе како умиру у блату. Све су видели и срце им је изгубило осећање, душа им је пресита утисака, а живци им огрубили и отупели. Они посматрају сваку, па и најсуровију појаву, са равнодушношћу и изразом који као да казује да то тако треба да буде, да то тако мора да буде.

У осталом, што се дубље газило у катастрофу, што се у томе вртлогу који нас је захватио, слазило ниже и ближе дну левка, све се више губио интерес за опште појаве и све се више истицала себичност. Нико више није распитивао о новостима са бојишта, нико о томе, хоће ли Румунија ступити у рат; нико о томе да ли је већ стигла руска или француска помоћ. Ако је ко и покушао да говори о томе, остали су га с чуђењем посматрали и измицали се даље да не слушају празне речи које им још од Крушевца и Крагујевца звоне у ушима.

Брига која је светину морила било је питање [541] о хлебу, који је врло тешко било наћи и разговори, који су се водили у светини, били су само о путу којим је ваљало поћи. На путу довде још се и могло заваравати оваквим и онаквим гласовима, али се сад већ јасно и очима видела ситуација. Поћи се мора, у то више нико није сумњао, али како и којим путем?

До Призрена свако се само склањао од непријатеља али од Призрена поћи, значи потпуно се откинути од Отаџбине, потпуно напустити мисао о повратку и раскрстити са свима надама. До Призрена се ишло неком одређеном месту и одређеном циљу, са оправданом или неоправданом вером да ће се у њему наћи заштита; али одавде нико није умео рећи куда ће а још мање како ће. Ма којим се путем пошло, на сат, два и три од Призрена већ је граница Краљевине Србије; прећи је значило је отиснути се у туђину. Куда у туђину? — питао се свако забринуто, јер та туђина биле су недогледне планине, та туђина била је глад и невоља.

Па онда, до Призрена било је пута, било је друмова, слазили су њима кола и аутомобили и носили су на себи читаве породице; носили су се читаве куће ствари, носили су се читави џакови брашна и товари хране. Одавде па даље, нема више добрих путева а и што их има не могу њима кола ходити до највише сат или два иза Призрена. Може се по баснословну [542] цену купити један па и два коњића али шта они могу понети, можда по једно ћебе, мало брашна и по једно дете на самару. Шта ће се са осталим стварима које су се довукле до Призрена а шта са породицом? Како ће се пешке у планину, како ће се без хране путевима где нигде нема села, нигде крова, нигде ватре?

То су била та мучна, та тешка питања којима су се сви бавили, која су све бринула и којима нико решења није умео наћи.

— Ја не знам шта ћу? — вајка се један инжињер — ја не знам шта ћу?. Довукао сам целу кућу довде, седам кола ствари. Мислио сам презимићемо овде, у Призрену. Шта ћу сад са стварима?

— Баци, брајко! — одговара му пакосно срески начелник, који је без игде ичега, са торбом на леђима, стигао у Призрен.

— Да бацим? — зграњава се онај.

— Да бациш, него шта. Дочепао си се некаквих државних кола, која су ти дата можда ради поправке каквог друма, па потоварио све; повукао си чак и корито и стару, разлупану бурад да ти их не узме непријатељ, да те не оштети. Е, ето ти сад, бацај сад!

— Бацићу ја ствари и тако ми Бога нећу пожалити — вели очајно инжињер — али шта ћу с децом, четворо их је. Шта ћу с њима?

И збиља, страховито је било гледати како су се бацале ствари које су се на колима довукле [543] довде. Многи су и продавали али по какву цену. За два и по динара продат је пред мојим очима један француски шпорет, једна столица за љуљање за два динара; дванаест плетених столица за седам динара, једна дечја колица за четири динара.

— Ја не продајем, ја горим моје ствари и грејем се — вели један благајник који је уз болницу повукао и кућу. — Јуче сам изгорео црни етажер који сам платио сто и двадесет динара; јутрос, кад сам пошао од куће, исекао сам за ватру две фотеље. Да продам не вреди, за те паре не могу да добијем толико дрва. А и нема где да се купе дрва.

— А што си вуко фотеље? — пита га порезник који носи под мишком пореске књиге.

— Што, питај ме, имаш право да ме питаш? — вели благајник срдећи се сам на себе.

— Што да те питам ја, нек те питају они грешници који су ишли пешке за то што си ти вукао фотеље.

А купаца је ипак било довољно. Мештани, нарочито мухамеданци, куповали су радо све што стигну. Куповало се најпре за новац али је вредност сребрног новца била огромна. Ако као продавац тражиш три динара, купац ти нуди десет али у папиру. Доцније је настала размена, давали су се разни кућни предмети за брашно, шећер, кафу и друго.

Док су се с једне стране бацале, гореле и продавале у бесцење ствари, с друге је свет [544] зашао у забачене уличице призренске и пошао од капије до капије, тражећи коње. Коњ, који није обећавао да ће издржати ни први дан хода под теретом, продаван је по сто педесет и сто осамдесет динара. Ако га ниси купио данас, сутра си већ тог истог коња плаћао двеста динара. Цена је коња нарочито много скочила када је Врховна Команда почела нагло да купује велики број коња. Рашчуло се било на све стране да је Врховној Команди потребно двеста коња са самарима.

— Шта ће им двеста коња? — узвикује очајно један несретан родитељ који већ два дана не може да нађе коња.

— Како шта ће им? Кад би ти видео колико је жена и колико рођака ушло у састав Врховне Команде, признао би да јој је и триста коња мало — одговара му један, који је и сам покушавао да уђе у састав те команде па није успео.

— Па онда кујна Врховне Команде! — додаје пакосно један помоћник окружне благајне на чијем се лицу јасно види да је изгладнео а, по врату и траговима подваљка, да је љубитељ добре кујне.

— Каква кујна?! — нервира се очајан родитељ.

— Па кујна која и сад у Призрену има свој редован јеловник и прописан број јела.

— Ама зар се растури држава а та се кујна још одржа?

— Ех, држава — додаје пакосно изгладнели чиновник окружне благајне — држава је друго а кујна је друго. Кујна Врховне Команде је једна традиција, која се одржала кроз све ратове. Не можете ви тражити да се једна традиција тако лако растури, за љубав тога што је држава пропала.

Но куповина коња за Врховну Команду учинила је још и други утисак на преплашену светину. Та куповина значи да Врховна Команда напушта Отаџбину и значи да је настао последњи тренутак за спасавање. И то тумачење није било нетачно, у толико пре што је већ пукао глас да је пут за Дебар немогућ јер су Бугари заузели Гостивар, те се више ни у ком случају не може помишљати на одлазак у Битољ преко Дебра и Охрида.

Дотле, докле тај пут није био затворен и влада и Врховна Команда носиле су се мишљу да и сами крену преко Љум-Куле на Дебар и Битољ, који је још слободан и одакле се, у случају невоље, увек да за времена одступити ка Солуну. Тим путем већ од неколико дана одлазе читави каравани и, ма да је тегобан, стижу где су кренули. Тим путем су имали кренути и дипломатски представници страних савезничких сила, који су се такође уз владу у Призрену налазили. За њих је чак утврђен био цео распоред путовања тим путем и издате биле потребне наредбе а доведен у Призрен и један коњички пук који ће их пратити.

У очи самога дана поласка страних посланика, министар председник их је призвао себи и изјавио им да су Бугари заузели Тетово и Гостивар и да напредују даље. Свакога тренутка могу пресећи пут који води у Дебар и Врховна је Команда изјавила да не одговара више за безбедност путовања савезничких представника, којима не остаје ништа друго до да промене правац и да се упуте на север, преко Ђаковице и Пећи. Тога дана почињу већ и да се враћају са Љум-Куле они који су јутрос и јуче кренули тим путем и они донеше нове гласове о опасности, који се гласови нагло шире у масе и изазивају нову забринутост. До тога тренутка, највећи део бегунаца измирио се био с тим да крене путем преко Бицана и Дебра. Неугодности тога пута трајале су два и три дана али се бар знало куда ће се. Иде се у један још слободан део Србије, Дебар, Охрид и Битољ. Ако би поплава непријатељска провалила и дотле, из Битоља се за један сат, и то железницом, прелази у Грчку, где је човек одмах обезбеђен. Сваки други пут водио је у туђину, у непознате крајеве, у неизвеност. Отуда толика забринутост код бегунаца када прште глас да је пут за Бицан затворен.

— Сад смо у клопци! — узвикивао је очајно један поштар, који је сутра рано хтео да пође с породицом, једновремено кад и страни посланици да би се користио заштитом која ће њима бити обезбеђена.

— Ми смо просто опсађени! — додаје други његов пријатељ с којим је требао у друштву да путује.

— Ама како опсађени? — теши их један резервни официр. — Пут је ка Скадру отворен.

— Опсађени, господине! — понавља наглашавајући поштарев пријатељ. — Са севера непријатељ, са истока непријатељ, са југа непријатељ а са запада највећи непријатељ, непроходне албанске планине.

Међу онима што су се кренули ка Битољу па се вратили са Љум-Куле и вајкали се гомили која се окупла око њих, срео сам и једнога старога познаника. Био је то онај виши чиновник са скопљанске железничке станице, који је у тренутку кад су кретала једновремено два воза, један за Солун а други за Митровицу, сишао са солунскога воза и сео на митровички, убеђен разлозима онога професора у сурој шајкачи, који му је развио план одлучне борбе на Овчем Пољу. Доцније, када сам срео тога господина како пешачи измеђ Штимње и Сухе Реке, он ми се тешко вајкао:

— Ама лепо сам ја пошао за својом памећу ал тако је то, кад ја у последњем тренутку хоћу да слушам стратегијски план и то од кога, од професора! Већ сам био метнуо ногу на степеник солунскога воза и камо да сам се и попео, куд би ми сад био крај. Али он вели, на Овчем ће се Пољу тући одлучна битка. Е па дедер, не уби га! И бар да ми је да га сретнем [548] где год успут, да ми објасни ако зна какав нови план: да ми каже по његовом плану где могу преноћити, где добити хлеба. Само то да ми каже.

И овом приликом, у Призрену, кад смо се срели, жалио ми се на тога истога професора.

— Ама ништа горе, господине, него кад човек не иде по својој памети. Замислите само, још пре пет дана сам купио коња и требао сам да се кренем. Већ сам био натоварио и да сам којом срећом кренуо, ја бих сад већ био у Битољу. Али се сретнем опет са оним професором што ме је скинуо са солунскога воза. И још сам се спремао, ако се ма кад у животу сретнемо, да му очитам буквицу те да му никад више не падне на памет да кога убеђује. Па ето...

— Убедио вас понова?

— Почео је, господине, да ми развија план румунске акције, нацртао ми је писаљком на ћепенку правац бугарскога одступања и убедио ме да не журим. Вели из Призрена се још може лако вратити у Скопље али кад се једном зађе у планине... И, вели, за бегство има увек када. Ево како има када; сад сам се вратио са Љум-Куле и не знам куда ћу, само зато што сам га послушао па седео четири дана у Призрену, ни сам не знам зашто. Ама такви људи заслужују да их човек просто убије кад их сретне. Ко зна колико је још породица упропастио тај човек?

Док су се посланици савезничких држава спремали да крену за Љум-Кулу и Дебар, то још није чинило тако тежак утисак. Тим се путем ишло опет у Србију, онолику колика је, и тај је пут био нека нада, нека далека, тамна и нејасна нада. Страни посланици морају знати општу ситуацију, њих су њихове владе извесно обавестиле и, чим се они не одвајају од српске владе и чим они хоће у Битољ, то значи да код њих постоји неко уверење да ће се све ово у последњем тренутку некако поправити. Али, када се и они већ растају од владе, кад крећу другим путем, најближим до границе, то значи напуштање Србије, то значи напуштање сваке наде, то значи крај.

Отуда је одлазак страних посланика из Призрена, седмога новембра, испраћен са онолико узбуђења. Светина је опколила њихова кола, испитивала њихове кочијаше и најзад и њих саме питала гласно: „Куда ћете?“

А кад су они прешли Бистрички мост и окренули пут севера у Подримље, светина се на један мах помела и почела колебати у одлукама које је сваки био донео.

— Ја остајем па шта Бог да! Не могу ја са четворо деце на тај страшан пут. Да сам бар знао па да нисам ни довде петљао. Да сам остао у Крушевцу а не овако и прозебла ми деца и растурио кућу и опет остајем и то овде, где никог познатог немам! — Одлучује се онај отац што неколико дана тражи коња да купи.

— Остао бих ја, него шта! Али нисам престарео а виши сам чиновник; могу ме интернирати, одвести ме, одвојити ме од породице, па шта сам онда учинио? — вајка се други.

— И то је истина!

— Па онда, учествовао сам у свима јавним манифестацијама, у свима родољубивим покретима.

— Као да ће то они знати.

Неће знати и не би знали, али ће се наћи ко ће им казати. Аустријанци уз војску која окупира вароши воде и војску шпијуна.

— Неће ваљда они заузети Призрен! Бугари силазе овамо.

— Они су још гори.

— Ја као рачунам, Призрен је једина варош на балканском полуострву на коју Бугари не претендују, па ће нас ваљда овде толерирати.

— Не, варате се. Они не претендују на Призрен али захтевају да се он да Албанији. Под Шаром би имала да се граничи будућа Бугарска са будућом Албанијом.

— Па?

— Па ће врло вероватно они у Призрену, нарочито штитити и подржавати албански елеменат и дражити га противу нас.

Тако су забринути људи међу собом водили разговоре, не могући никако да се одлуче шта и како да учине. Па ипак све се више пео број оних, који су се решавали да остану. Док су се једни решавали да остану, други су [551] на против у овој новој ситуацији налазили разлога да им се треба кретати и то са целом породицом а трећи су доносили средње одлуке: да породицу оставе а сами да крену. И свако је тражио и налазио разлога својој одлуци, јер је свако осећао потребу да правда себе пред самим собом и пред другима за овакву или онакву одлуку.

— Шта ћу — правдао ми се један познаник — премишљао сам свакојако, па опет сам нашао да деца буду крај мене. Хоћу да их поведем. Ако патимо нек’ заједно патимо, ако страдамо нек’ заједно страдамо. Где да их оставим саме? Шта знам ја колико ће ово трајати; хоће ли имати шта да једу; хоће ли их прогањати? Волем овако, нека су крај мене!

— Шта ћу! — правда ми се други — мајка прешла шесет година, најстарије дете девет година, а најмлађе на рукама; где смем да их водим у планину? То значи ја сам да им потпишем смртну пресуду. Боље нека остану. Ја морам поћи а они нека остану.

Било је многих, који су тако преломили своју судбину. А тужни су то били растанци родитеља, који остављају децу не знајући на што, а сами полазе не знајући куда ће. Да л’ ће се видети кад год, да л’ ће чути једно о другом, да л’ ће се моћи јављати једно другом?

— Чини ми се — говорио ми је доцније на путу један родитељ — чини ми се, лакше ми [552] је било одвојити се од детета, које сам сахранио пре две године. Знао сам где га остављам знао сам да га предајем гробу, па свршена ствар! Болело ме је, тешко ми је било, али сам бар знао, а сад?... Оставио сам их и, бога ми, све ми изгледа, као да сам их сахранио, као да их никад више нећу видети.

И док овако свако брине о себи или о својима, дотле је владу и Врховну Команду притисла она велика, она општа брига.

Целокупна влада сместила се у зграду начелства. То је стари турски, најпре валијски а позније мутесарифски конак у врху Призрена. У ту зграду скрхале су се све министарске канцеларије, све благајне, све архиве, које су се довукле до Призрена. Зграда је од јуче и прекјуче поседнута народом, као за време арбанашких покрета, када су оружани Арнаути из Љуме опкаљали конак и тражили збацивање цариградских чиновника. Већ улицом, којом се пење у начелство, ври светина: једни одлазе други долазе. А у пространоме дворишту као о заветини око цркве; па онда по ходницима, по степеницама, гамиже и ври и врата сваке канцеларије, поседнута гомилом, тек што не прсну. Од како се дошло до уверења да се мора бегати у туђину, потегло је све да се снабде пасошем, јер ко зна, на коју страну и у који крај света ће га бацити овај олуј. По неколико хиљада пасоша издавано је дневно.

У тој згради, на горњем спрату, заузео је канцеларију начелника окружног министар председник а секретареву министар унутрашњих дела, а на доњем спрату; у једној пространој соби, цела је влада била непрестано на окупу.

Врховна Команда, односно њен оперативни и обавештајни одсек, који су једини у овим тренутцима још могли имати окупације, смештена је била у згради митрополије. У тој згради у једној пространој соби, за дугим столом, по коме су биле разастрте карте, радио је помоћник шефа Врховне Команде. Војвода је боловао, али је пратио догађаје, и тога ради помоћник му је стално све реферисао.

И влада и Врховна Команда, брижно су очекивали извештаје са косовскога бојишта и са јужнога, савезничкога фронта, према којима би имали да изврше или измене своју заједничку одлуку донету још у Крушевцу и на Рашкој. Тада је влада, у споразуму са Врховном Командом, донела одлуку; ако се не може пробити на Скопље, да се војска повлачи преко Призрена и Дебра на Битољ. Тога ради, издвојили су се још са Рашке два члана владе, министар војни и министар грађевина, и отишли право у Битољ, да тамо учине све припреме за такво повлачење. За извођење те владине одлуке од великога је значаја било стање на гиланскоме фронту, где би евентуални успех могао донети пробијање ка Скопљу; као и кретање бугарских трупа испод Шара, које [554] су после заузећа Тетова и Гостивара, претиле пресецањем пута ка Дебру.

Влада је држала непрестане и брижне седнице, те није ни чудно, што је та брига обухватала и светину и ако непосвећену у појединости, које су влади погоршавале бригу.

За време тих седница, а нарочито од тренутка, од кад се врати бежанија са Љум-Куле, напоље је већ почела да се шапће реч капитулација. У почетку она није изговарана гласно, није ни казивана њеним правим именом, али је ипак она лебдела у ваздуху. Изговорена можда у каквом разговору измеђ двојице и тројице, она је почела нагло да се шири а малодушни су је прихватили као дављеник сламку.

— Да, шта чекамо? — узвикује један старији господин, који је већ одлучио да остане у Призрену са породицом, па шта Бог да. — Борити се више не можемо, савезници нам неће или не могу да помогну, е па... шта чекамо?

Многи су чак пребацивали влади, што не прилази тој мери, шта чека, и наводили су све добре стране капитулације. Таква мишљења нису могла не допрети и до саме владе, односно до појединих министара, али ни на једној седници није о њима говорено. Један од министара имао је прилике да једном вишем официру и директно одговори на питање о капитулацији и тај његов одговор био је уједно [555] и мишљење целе владе, која је у том погледу била једнодушна.

— Капитулација у овом случају не значи само предају већ и одрицање, одрицање од свега, па чак и од права на егзистенцију! Влада нема права да у име целога народа изврши ово одрицање! — био је одговор министров.

Најзначајнија, а уједно и последња седница владина, одржана је 9. новембра пре подне, у канцеларији команданта Врховне Команде. За дугим столом помоћниковим седели су сви министри, у челу овога Престолонаследник а у дну сам помоћник командантов.

Састанку је био циљ да чује последња обавештења са фронтова и са других страна и да, у споразуму са Врховном Командом, донесе и последње одлуке.

Помоћник команданта Врховне Команде саопшти најпре последње извештаје са косовскога бојишта, из којих се јасно видело да се више не може рачунати на успехе на тој страни а најмање још на могућност пробоја ка Скопљу. Изнесе затим и напредовање непријатеља на југу од Шара, које угрожава Дебар и закључи, према свему, да се одступање ка Битољу, које је било решено на Рашкој, не може извршити.

— Према томе шта нам остаје? — упитаће брижно Престолонаследник.

— Једино одступање према Јадранском мору.

— Којим путем, којим правцем?

— Само су два правца могућа — одговори [556] помоћник. — Један одавде на Љум-Кулу, па Дримом ка Скадру и други, на Ђаковицу па кроз Црну Гору опет на Скадар. Трупе, које су већ овде и ове, које се повлаче с Косова Црнољевским кланцем, могле би поћи овим путем преко Љуме, а оне које се повлаче Ибром, и које се налазе у Санџаку, могле би сићи у Пећ па одатле, преко Андријевице и Подгорице, наставити ка мору. Војска и иначе не би могла цела једним правцем да одступа, јер су поједини путеви такви, да би се морало појединачно ићи.

— То онда значи — запитаће председник владе — да се војни материјал не може спасти?

— Не! — одговори одлучно помоћник. — Ја сам до душе наредио да нарочити официр отпутује, као извидница, из Пећи у Андријевицу и очима се својим увери о проходности тога пута, као и о томе да ли се на брзу руку, са заробљеницима и пионирским четама, може што помоћи; али, познавајући те путеве, ја сам већ сад уверен у негативан одговор.

— То значи? — додаће мало касније Престолонаследник — да се материјал мора уништити, јер нећемо га тек непријатељу оставити.

— Тако је, Височанство! — одговори помоћник.

— И шта ћемо онда с војском без материјала, без опреме, без муниције, без топова? — пита Престолонаследник.

Помоћник слеже раменима.

— Колико војске рачунате да можемо извући? — запитаће Пашић.

— Ја мислим, максимално две стотине хиљада, толико може изићи! — одговори помоћник.

— Онда нам не остаје ништа друго — прихвати председник — него да прихватимо предложене правце за одступање, да се помиримо са уништавањем материјала и да одмах, одавде још, јавимо савезницима да смо принуђени повући се на Јадранско море, али, да им нагласимо да полазимо без материјала, без топова, без муниције, те да нам спреме сав материјал за двеста хиљада војника.

— Хоће ли? — запита неко од министара.

— Њихов је велики интерес, као и наш — одговори Пашић — да двеста хиљада војника на Балкану не седе скрштених руку.

— Постоји само једно важно питање? — рећи ће помоћник командантов.

— Које? — запита Престолонаследник.

— Питање исхране?

Узе опет Пашић реч и потврди да према извештајима савезничких влада, које су примиле на себе нашу исхрану, храна већ мора бити пребачена у Медову и ми ћемо је тамо затећи. Једина би брига била, како би се та храна пребацивала тамо, где се будемо сконцентрисали, јер Медова свакојако не може бити та тачка, где би се концентрација избеглих трупа могла извести.

Пошто су донета решења у овоме смислу и одлучено да се и министрима, војном и грађевине, телеграфише те известе о промени директиве у повлачењу и позову да и они одмах дођу у Скадар, седница се — последња седница на земљишту Српске Краљевине — растурила, да би се приступило извршењу одлука, које су на њој донете.

Помоћник команданта Врховне Команде, отишао је болноме војводи да му реферише о свему. Болесни војвода је пажљиво саслушао реферат и дуго, дуго мислио. Најзад се придиже, узе перо и својом дрхтавом руком сам написа телеграм командантима армија. Телеграм је гласио:

„Услед задоцнеле помоћи наших савезника, наши покушаји за пробијање Качаничкога фронта, да би се дочепали главне комуникације ка Солуну, нису успели. С тога смо принуђени да од својих намера одустанемо и да се бацимо на милост и немилост у албанске кршеве. Војвода Путник.“

То је био последњи војводин акт.

Одмах затим отпочеле су хитне спреме и у влади и у Врховној Команди за полазак из Отаџбине.

Вече се спустило над Призреном пуно таме и пуно студене тајанствености неке. Огласиле су га хоџе са минарета силно кличући Алаху.

Светина, која је до мало час гмизала по улицама, повукла се некуда. Где — сам ће је Бог знати! Спавало се по ћепенцима, по дућанима, по аровима, под капијама, по тремовима испред џамија, у колима и под колима. Ватре је било доста, јер се ноћас предавало пламену све што се не може понети.

Светиљке се по кућама почеле већ из раније да гасе и тишина постепено да осваја. Још по где који официр поврнуте јаке, враћа се од некуд кроз каљаве сокачиће, где је зашао ваљда издавајући својим људима наредбе за припреме, или се из какве празне и пусте уличице чује бат патроле или зазврји аутомобил са каквим вишим командантом и распе у густи мрак којим је увијена варош, раскошну светлост из својих очију, осветљавајући ћепенке и гомилице војника и грађана који су под њима полегали.

Ноћ осваја све дубље и, све што ће ујутру да рани, предаје се сну. Краљ спи, влада спи, Врховна Команда спи, војска и народ спи... Цела Србија спава!

То је последњи сан Српскога Народа!

XXVI
Историјска ноћ

То је била ноћ од 12. новембра која се спустила над Призреном. У први мах тамна, као да би што гушћим покровом да покрије Србију, која преспављује последњу ноћ на своме тлу а затим, од поноћи, ведра као да би зарана да осветли стазе и богазе мрачних кланаца, у које ће се сутра зором пробуђена Србија упутити. Пред поноћ је дунуо озго, са Дуље, студен северац и растерао мрачне облаке, који су били застрли небо над Призреном и расуо студену ведрину широм равнога Подримља. У тој ведрини оцртавају се нејасно, тамо у дубини, мрко сиве масе два суседна џина, Коритника и Паштрика и оштро се бележи неравна грбина Шарова над Призреном. По Подримској равни лежи тамна и прозрачна маглица кроз коју где и где беласне Бистрица као бели конац који прошива модар ћилим а овамо у врху, где она избија из кланца, на обале јој легао суморно Призрен, утонуо у маглу и дим што се кроз димњаке диже са ватара око којих, промрзли и уморни, спавају они шта су [561] још заостали и који ће сутра кренути у планине.

Као васкрсла прошлост, која се забринута дигла из гроба да бди над очајном децом својом, уздиже се изнад Призрена Душанов Град и студен ветар, који брише озго са Језерца, пева тужну песму кроз пукотине на његовим оронулим бедемима; песму, која час личи на задњу реч самртника, који се очајно бори са ропцем; час на врисак мајке над крвавом децом својом; час на очајни клик онога, који пада али се не предаје; час на писак напуштених сирочића над којима више не бди снажна рука која их је штитила а час на таман гробни шапат прошлости, на разговор поноћних сени на пустоме гробљу.

Тица ноћница, која је преспавала прву тамну половину ноћи у каквој каменој дупљи у бистричином кланцу, пробуђена ведрином сунула кроз маглу и повија се над Подримљем као залутала душа, која одвојена од тела тражи себи склониште.

Дубоко тамо у кланцу, кроз који се Бистрица ломи пре но што ће сићи у Призрен, тамо где се поносно уздиже Дрвен-Град, на обалама Бистрице, као коло духова сабраних на збор, леже расути остаци величанствене цркве Светога Арханђела, под чијим је сводовима цео српски народ негда клицао: „Слава теби, Боже наш!“ у часу када је Душан Силни стављао себи царску круну на главу. Мраморно [562] стабло са поломљеном византијском капителом лежи пребијено преко раздробљене стене и баца далеку, мршаву сенку, као мрчев скелет; парче каменога фриза узјахало на грбину прозорскога свода изатканог каменим ткивом сличног оном са невестинских дарова; камени царски престо, раздробљен у ситну парчад, лежи у муљу; олтарски стуб, танак и бео као девојачка рука, зарио се и штрчи као кост из оскрнављенога гроба; камени бели орао, који је негда красио препратни свод, поломљен и затрпан; дебела стена, која је некад носила часну трпезу, лежи сад дубоко уривена у земљу као надгробна плоча која покрива прошлост.

Међу камењем тим, поникла трава и проклијала зова, у његове се жљебове нанео муљ и освојила маховина; у дупљама, које камење гради, просуто једно на друго, залегла се змијурина која о сунчаноме дану излази да се уклупча на освећеној плочи часне трпезе или на плочи са царскога престола а у тамној ноћи, из мрачних камених дупља, проноси језовит цик кроз пусти овај кланац. Ту гамиже још и корњача и хитро се вере зелени гуштер и тромо мили пуж. Ту после јесењих киша набујала Бистрица наноси муљ, блато и песак и све дубље засипа прошлост.

Вековима леже ти остаци ту, мирни, непомични; леже стрпељиво, чекајући поколење које ће понова на том месту запевати песму [563] у славу Божју и разгрнути камене прошлости да би на чистоме тлу, на здравици народне снаге и моћи, подигло нови храм, храм будућности.

Вековима леже ти остаци ту, мирни, непомични, непокретни. Све се око њих креће, све пролази, и људи и време и историја, а они се упорно зарили у бистричине обале и мирно леже ту као комађе стене везане дубоким кореном за срце планине. Али ноћас, над Призреном царује судбоносна ноћ; нешто тајанствено лебди у ваздуху, оком се види казаљка историје како се одмиче, као оно што се на великим сатовима, на тороњима германских општинских домова, оком да сагледати како одмиче време.

Тајанствена ноћ... а поноћ већ превалила. Из гомиле светога камења које лежи заривено на бистричиним обалама, једна се плоча сама диже, диже се тешко и са напором, једва узносећи тежину шест векова који леже на њој; диже се тајанственом неком моћи, као у ноћи у очи Васкрса Господњег плоча под којом је почивао велики наук који ће затим светом овладати. Диже се, и из мрачне дубине која се под њом појави, поче се узносити над гомилом развала прозрачна сен белога једног витеза. Све на њему, види се, било негда царско, све сјајно, све искићено као што је било сјајно и искићено и доба наше историје које је са овим витезовима у гроб [564] сишло. Све сјајно, све искићено негда, али на свему овом сјају сад лежи мемла шест минулих векова. На соколу од сухога злата, који би да се отисне са грбине богатога шлема, крила пребијена, перје поломљено а где су место два ока соколова некад сјала два драга камена, сада зјапе две празне дупље; бојни оклоп, који му покрива мушке груди, улубљен, те се на њему једва држи по где који остатак двоглавога златног орла који је негда ширио крила по оклопу и красио оковане груди јунакове; из мача, који му о бедру виси, поиспадали бисери и драго камење а дупље у којима су почивали, затисло блато из влажнога гроба; огртач на њему царски, прикопчан под грлом са два златна пуцета, иструлио те изгледа као од паучине изаткан. Лице у витеза модро и испијено а бела му брада и бела дуга коса изгледа као од прегорела пухора која се још држи док је први дах не развеје. Још само два светла ока у дубоким очним дупљама сачувала су пун сјај као две светле жеравице у прегорелој ватри.

Сен стаде на плочу која јој је до малочас гроб покривала и осврте се најпре лево и десно; погледа тамо где се узноси чука са старим Дрвен-градом и затвара источно гротло бистричина кланца, сећајући се ваљда славе и величине коју је негда тај град казивао; погледа по расутом камењу под ногама и око себе, сећајући се ваљда доба које је ту легло [565] да почива; погледа тамо где бистричини вали журе и где се узноси Призренски град испод којега, на обалама бистричиним, угасиће се ноћас и последњи траг живота једне државе. Ослушну жубор бистричиних таласића, који се крше и ломе о раздробљени камен који се о данима киша и бујица сурвава са камених висина у њено корито; ослухну крик јејине која из камене дупље поздравља поноћ; ослухну тајанствени разговор ноћи који ветар са Језерца својим писком и звиждуком, који се рађа у кланцима, разноси по успаваним долинама. Погледа у небо да види лежи ли још вечерњача косо те, да није минуло доба у које они што из гробова посећују свет смеју још одити по земљи. Затим крену ходом лаганим, одмереним, лаким, као што оди сен и пође уском стазом, која од развала Светога Арханђела па левом обалом Бистрице води крај онога столетнога платана на Марашу, где су се некада цареви поклисари и скоротече, под хладом широке круне, залагали пре но што ће ускочити у стрмене и отиснути се равном Метохијом, да се успну на планине које су Дрим обгрлиле и сађу на обале Сињега Мора, носећи приморским кефалијама поруке Господареве.

Од тога платана, на Марашу, већ настају и прве куће призренске, које се на левој обали Бистрице пењу уз стрму страну и припијају уз стену као гнезда, надносећи се једна над другом. Сен још једном обазриво застаде ту, [566] код првих кућа, да се увери спава ли све што је ноћ загрлила. Мир и тишина свуд, само што се студен ветар увлачи у кровове, тресе трошне димњаке, повија оголела дрва и фијуче око високих минарета која се у ноћи узносе те се причињавају као надгробни споменици над гробовима које престављају кућни кровови, износећи се из магле у коју је варош потонула. Високо негде, брдом где су задње куће, чује се арлук промрзла пса, клепеће негде у доњој махали откинуто коло на празној поточари, шуме и жуборе кроз уске улице јазови и поточићи што се из авлија и чешама сливају у Бистрицу. Иначе мир, све спи, мртвим сном спи.

Сен даље креће. Пролази уским улицама, прикрадајући се кроз сенку коју дебели зидови бацају и измичући пажљиво да не пробуди оне који су, немајући крова, полегали по улицама испод стреја и капија; завија затим једном улицом која се нешто мало пење и долази до једне велике и угледне зграде, чије двориште затвара чврста двокрилна капија. Пред капијом је војник са ножем на пушци; увио се у шињел и натукао шајкачу на уши а наслонио се на дирек који носи капију па, борећи се са дремежом који му намеће недоба и мраз, увлачи главу дубоко у поврнуту јаку од шињела, те се загрева сопственим дахом.

Војник је на стражи, војник чува! Шта је то у овоме часу што се може сачувати, [567] кад ни Бог више не чува Србију? Или је овај стражар можда постављен да бди над миром, како никакав шушањ не би узнемирио онога што умире; или је то можда почасна стража крај ковчега онога који је већ умро? Шта чува и кога?

Бели се витез упути право тој капији и стражар се трже из сна, извуче главу из поврнуте јаке, разрогачи очи, престрављено и хитро спусти пушку на руку, одапе је и прозеблим гласом прошапта:

— Стој! Ко иде?

— Ја! — одговори бели витез тамним, гробним гласом.

— Ко си ти?

— Краљ Вукашин Мрњавчевић!

— Шта је одзив?

— Краљевска Круна! — одговори поуздано сен.

— Пролази!

И сен маричкога краља, која је негда са оне далеке и крваве реке потегла чак овамо, да би испунила свети завет чувара царске круне у гробу, прође кроз ошкринуту капију, пређе тихо и нечујно преко дворишта и дође под један прозор кроз који се једва назирао жижак, чија се светлост као свитац кретала по мрачној одаји тамо и амо.

Нешто се значајно морало тамо догађати јер бели витез застаде крај прозора, наслони се и упре свој мртвачки поглед тамо.

То је зграда српске призренске Богословије где је одсео Престолонаследник, вршилац краљевске власти и врховни командант српске војске.

- Становао је на горњем спрату, у одељењу које је од свога стана одвојио ректор Богословије, који се са својом породицом повукао у друго крило. Ту је Престолонаследник пробавио неколико брижних дана, ту примао извештаје, ту одржавао саветовања — последња саветовања. Соба, у којој је становао, пространа је и застра српским ћилимовима са много породичних слика на зиду. Из собе два прозора гледају у двориште Богословије али, висином својом на спрату и висином положаја саме зграде на падини брда уз које се пењу призренске куће, прозори гледају преко дворишнога зида и преко кровова суседних кућа које су под њим, тако да се са њих догледа гомила кровова вароши просуте у долини и преко њих поље у коме се губи Бистрица у Дримове воде а у дубокој позадини, иза читавог низа планина, узноси Проклетија која дели воде и ограђује питому Метохију од дивљих планинских предела који се за њом све до морских обала простиру.

На округломе столу, на сред простране одаје у којој станује Престолонаследник, лежи разапета карта, по којој је млади носилац круне, дебелом писаљком исписао силне црвене бразде. Та карта казује много, у овоме часу [569] све. На њој је непоузданим потезом руке која је дрхтала, избележена једна дебела линија која полази од Мокре Горе и води Лимом на Пријепоље па испод Сјенице избија на Гиљево те, пресецајући Ибар негде испод Рогозне, пролази под Митровицом Косовском и иде на Дреницу. Одатле, преко Јањева и Гилана, сече Бињачку Мораву па савија на југ Качанику и слази падином Шаровом те, обухватајући Тетово и Гостивар, спушта се на Кичево и дохвата се извора реке Црне, слази њоме у прилепско поље и одатле, преко врхова Селечких планина, пресеца понова реку Црну и прекида се код грчке границе. Та линија бележи границу до које је допрла непријатељска поплава. Ван границе те поплаве, као две мале оазе или као два још непотопљена острва, стоје још само Призрен и Битољ. Линија је једним потезом извучена целом дужином својом, само је измеђ Лепенца и Бињачке Мораве неколико пута извлачена и померана час на врхове Црне Горе, час у долину Бињачке Мораве, измеђ Качаника и лакта моравиног код Домороваца. На том су делу карте поједина места нервозно подвлачена по два и три пута, поједине коте обележене малим црвеним кругом и, линије повијане и опет исправљане. Ту су се водиле последње борбе које су решавале судбину и овога задњега остатка Србије под Шаром планином.

Већ два дана, јуче и данас, Престолонаследник [570] не излази више из ове одаје. Дотле је још одлазио од јутра до вечери на оне многобројне и бескрајне седнице Владе и Врховне Команде на којима је, после дугих и бурних саветовања, имала да се утврди једна горка али, јасна као дан, истина — да више никакве наде нема. Управо на те седнице нико није ни већао о надама, свако је већ долазио на њих не носећи собом више никакву наду и већано је још само о путевима којима ће се напустити Србија.

Престолонаследник се са тих седница враћао уморан и духом, као што су му већ клонуо поглед и опуштене руке, казивале да је уморан и телом. Са његових је усана ишчезао онај младићски осмех који га је красио у моменту кад је, кроз кишу непријатељских танади, ујахао у освојено Куманово, као год и у моменту, кад је обасут цвећем, ујахао кроз триумфалну капију у Београд, враћајући се са бојишта. Он би клонуло сео на простран миндерлук, затурио се и ослонио леђима на јастук, притиснуо длановима слепоочњаче и уморно гледао погледом без израза, дуго гледао у једну тачку, подајући се, усамљен у том тренутку, осећању разигнације против које су се његова младост и поуздање, које га је увек пратило, до сад стално буниле. Неко осећање празнине и усамљености, осећање тешкога притиска душевног, освојило би у овим часовима младога принца, који већ четири године своје најлепше [571] младости, проведене стално у војничкоме логору на бојноме пољу, завршава овако трагично. Његове би мисли у овим тренутцима биле недовољно одређене, оне би прелетале час на тренутак када му се предаје Душаново Скопље, час на Торлак са којега је посматрао ону величанствену борбу која ће ослободити Београд; час на службу Божју одслужену у Саборној Цркви по закључењу мира а час на прву пушку, први плотун, први дрхтај младости, када је 1912 године из Врање кренуо преко границе. И тако редом, прелетале би му мисли не задржавајући се ни на чему стално, прелетале би са догађаја на догађај, са слике на слику, са једног сећања на друго из множине, из гомиле догађаја који су његов млади живот тако богатим учинили. Догађаји и тренутци су се низали пред његовим очима брзо, хитро, без реда, без везе, без задржавања, као кинематографски снимци. И сва та осећања као да би му доносила нов умор и клонулост, те би склапао очи не би ли прекинуо низ сећања и низ болова који почеше у души да му се јављају са сваким од тих сећања.

Последња заједничка седница Владе и Врховне Команде, са које се Престолонаследник вратио тако уморан, одржана је још прексиноћ. На њој су донете и последње одлуке које су одмах и извршене — Влада и Врховна Команда напустиле су јуче изјутра Србију. Престолонаследник је остао да то учини заједно са [572] војском и од јуче ујутру, он већ не излази из своје собе, где прима сваког тренутка извешћа о последњим борбама које се воде на путу од Косова ка Призрену.

Када је пала вечерас ноћ, ноћ од 12. новембра, Престолонаследник се одмах по вечери повукао у своју одају и, под светлошћу једне петролејске лампе, наново се наднео над ону карту ослонивши, бригом већ изорано, младо чело на руку. Другом је руком опет прихватио писаљку, али њоме није више бележио ни промене на фронту, ни границе поплаве која је свако јутро и свако вече све више бујала и рушила и последње сводове на којима је до јуче почивала српска држава. Извештаји, који су јуче и данас стигли и стижу непрестано такви су, да се више са карте нема шта читати нити на њој записивати. Друге и другаче линије извлачио је Престолонаследник сад на карти, линије које су се од Призрена зрачиле ка западу и југозападу. Једна је од тих линија ишла Дриму па његовом левом обалом до Љум-Куле а одатле право на југ путем који је пробио Црни Дрим, па преко Бицана на Дебар и даље на Стругу; друга је, идући упоредо са првом до Љум-Куле, настављала пут обалом сједињенога Дрима до Спаса а затим напустила реку и преко Дукађинских планина опет слазила на његове обале, где он под Скадром савија на југ ка своме утоку; трећа је линија ишла Подримљем да преброди [573] Бели, Дрим до Ђаковице и Пећи, где се рачвала у три огранка од којих је један ишао на Плав и Гусиње па преко Проклетије на Скадар, други преко Ругове и Чакора а трећи преко Рожаја и Берана на Андријевицу. Будући српски Краљ бележио је путеве којима су српски Краљ, српска војска и српски народ пошли напуштајући свој дом и своју државу и за којима ће са остатком војске и он сутра кренути.

Ноћ је већ била дубље замакла, још сат па ће поноћ а млади принц, наслоњена чела на обе руке, још једнако седи крај стола, наднет над карту на којој су обележени путеви судбине његовога народа и пролазећи по стоти пут у памети те путеве никад неслућене, никад невиђене, њега опет одведе мисао на пријатна сећања, која су му била у овоме тренутку тако тешка а ипак их није могао да избегне. Његов је поглед прелетао по карти са Рујна на Облаково, са Брегалнице на Цер и Јагодњу а тај поглед враћао га је опет у оне светле дане, у дане славе. И место те мисли да га исправе и освеже, изазивале су код њега тешку клонулост, те се опуштених руку низа столицу поче предавати дремежу, ономе дремежу који умор душе намеће. Да би га се отресао, млади војник скочи са седишта и прошета по пространој соби неколико пута, кршећи прсте на рукама као да би хтео и из самих зглавкова да одстрани клонулост [574] која се из душе заразно ширила кроз цело тело.

Најзад нервозно погледа на сат, извлачећи часовник и враћајући га у џеп два и три пута, као да је увек метајући га натраг заборављао колико је сати. Часовник је бележио скору поноћ и Престолонаследник је сад већ нестрпељиво гледао у врата којима се улази у његову собу. Где кад би застао, зауставио дисање и пажљиво ослухивао на тим вратима, па кад не би ништа чуо, настављао шетњу по пространој соби.

Најзад се та врата лагано отворише и на њима се појави један млад човек, којега он с врата дочека питањем:

— Где сте?

— Ви још не спавате, Величанство? — упита његов секретар тихим гласом, као да не жели реметити поноћну тишину.

— Не, не могу! — одговори Престолонаследник суво и клонуло.

— Па ипак, добро би било. Сутра треба ранити.

— Да, знам! Ко је доле?

— Они, пуковници и ја. Нико више.

— Хоћете ли почети? — упита Краљевић тихо, као да збори крај самртникове постеље.

— Да, сад, док превали поноћ и док се уверимо да све по кући спава — одговори тако исто тихо секретар.

— Само обазриво. Јавите ми кад се сврши.

— Нећете дотле лећи?

— Не, не могу. Јавите ми!

Секретар се повуче из собе, исто тако тихо као што је и ушао и лаганим кораком, да не би никога у кући узнемирио, сиђе на доњи спрат и уђе у једну пространу собу, која је, вероватно у редовним приликама, служила за школску учионицу. Мала петролејска лампа, под плавим шеширом, која је са једнога стола осветљавала собу, једва је нешто око себе давала светлости а остали део собе освојио је полумрак кроз који су се предмети једва назирали. У тој полутами виделе се у једноме углу собе набацане школске клупе а на зиду слика Св. Саве и Симе Игуманова завештаоца ове зграде српској богословији. Око стола, у углу, из којега лампа осветљава собу, седе два младолика коњичка пуковника, један крупна стаса и нешто опуштених бркова а великих избуљених очију и дебелих усана а други необично живих и изразитих очију и малих, готово младићских бркова. Трећа је столица за столом празна и њој се упути и седе секретар. На столу је до пола испивена боца црнога и густога Хочког вина, по столу пепео и гомила угашених цигарета и дрваца од жижица а целу групу обавио плав облак дима од цигарета који је и целу собу испунио. Разговор се око овога стола, и ако доста живо, ипак тихим гласом води. Говорило се о ономе, о чему је у то доба цео свет говорио. Говорило се о повлачењу [576] и погрешкама овога или онога, што је то повлачење тако а није друкче изведено, о жртвама које су поднете и које ће се поднети, о беспућу кроз Албанију и о свему ономе, о чему се стално говорило и на друмовима и крај ватара и на ћепенцима и под шаторима.

Кад превали поноћ и секретар се диже да обиђе Краљевића, разговор занеме за час. Настаде једна дуга тишина и мукло ћутање. Свесни да је већ наступио тежак, суморан, болан тренутак, нико од говорника није имао храбрости да га ма једном речју узнемири. Секретар се вратио и ћутећи сео на своје место.

— Не спава још? — упита један од пуковника.

— Не! — одговори секретар.

— Спава ли све по кући?

— Извесно! Потпун је мир.

Пуковник погледа у сат.

— Могли би?

— Још мало. Нек превали потпуно поноћ.

То доба сачекало се у потпуном ћутању, као оно кад се очекује последњи издисај некога кога је већ и ропац изломио. Сви знају да мора умрети и немо чекају час.

Лица овога малога друштва заклоњена су сенком коју баца лампин шешир над собом и само се још види кретање руку које се пружају до стола да стресу пепео са цигарете или да је угасе. Ћутање, које то прати, даје о ој слици пуну тајанственост.

После дужега времена, секретар се понова диже с места.

— Хоћемо л’? — упиташе га погледом оба пуковника.

Он климну главом одговарајући потврдно и удали се опет из собе. Мало затим уђе један момак носећи у руци малени ручни фењер, у коме је горела свећа а за њим други носећи тешке алате, ћускију, ашов и длето. Пуковници се дигоше са стола и пођоше за секретаром и момцима у једну малу собицу, врсту магацина, где су биле стоварене неке дворске ствари у сандуцима.

— Ево ову даску — рече секретар, пошто је прихватио фењер из руку момкових. — Повуците овај сандук, легао је баш на њу.

— Пазите, немојте оштетити даску да се не би познао траг! — додаде један од пуковника.

— И немојте ударати, да се не би ко у кући пробудио! — додаде други.

И под сиромашном светлошћу малога фењера, момци приступише послу лагано и опрезно. Подигоше даску из патоса и почеше да копају земљу под патосом. Ваљало је ископати гроб где ће се сахранити Краљевска Круна коју не хтедоше понети у непознате албанске планине, где се није знало шта очекује ни саме краљевске бегунце. У Призрену већ лежи сахрањена једна српска Царска Круна, тамо негде под развалинама цркве Св. [578] Арханђела, нека ту нађе гроб и Краљевска Српска Круна.

Гробари су тихо, без разговора, без шума, вршили свој посао. У мраку, кроз који је пробијао слаби зрачић из малога фењера, кретале су се алатима оружане сенке, узносиле се и спуштале мотике и будаци без шума, без лупе.

Док се у малој собици тај посао вршио, секретар се и пуковници повукли у ранију собу да опет седну око стола за којим су дотле очекивали да мине поноћ. Нико ни речи не збори, нико не диже главе, посађују се око стола немо и не погледајући се међу собом.

Ипак, после дуже паузе, уздахну један од пуковника и рече тихо, шапћући:

— Нисам никад слутио да ћу присуствовати погребу Краљевске Круне! — а на његовим се трепавицама појавише две сузе.

— Да! — додаде други, са резигнацијом немајући у тренутку на расположењу ни једну реч којом би изразио своје осећање.

Шапћући, као што се шапће у ноћи кад ће се извршити злочин, наставили су разговор о тужноме чину. Сећали су се доба када је ту исту круну, саковану од Карађорђевих топова, проносио на глави кров београдске улице Карађорђев унук. Они су тада као млади официри били у ескорти и учествовали у великој тој свечаности народној. Колико се нада везивало тога дана за ту Краљевску Круну, после Косовске пропасти; и ко би тад слутио [579] да ће иста генерација, исти људи, још у пуној мужанској снази, доживети да учествују и у сахрањивању те Круне.

— Ко ће доживети да је ископа? — рећи ће опет један од њих — Ми, или они што иду за нама?

— Тешко нама ако толико буде почивала у гробу, да сачека нова поколења. Ми, ми је морамо ископати! — додаде други са оним упорним поуздањем човека навикнута на борбу, које ни у часу слома не ишчезава.

— Верујеш ли одиста?

— То је још једино што нам је остало, гола вера.

— У шта? — упита пуковник коме је присуство погребу Краљеве Круне избрисало из душе и последњу искру вере.

— У оно што ће доћи, у оно што мора доћи. Не може једна овако велика борба остати без праведних резултата! — храбри се још увек пуковник, који је сачувао поуздање.

— Да постоји још српска војска и ја бих имао ту веру.

— Постоји народ!

— Само, кад би се та вера сачувала код народа.

— Кад се могла сачувати кроз пет најмучнијих векова, од Косова до данас, зашто би данас посрнула.

— Косово је мања катастрофа. Када је на Косову страдала једна војска и једна држава, било је још српских држава које су живеле и које су постојале.

— Па и данас. Ево постоји Црна Гора.

— Да, постоји данас а хоће ли постојати сутра?

За време тих разговора дизао би се један по један од стола, отварао лагано врата од споредне собе, где су гробари тихо и без шума копали, и навиривао би да види је ли посао готов. Гроб се морао дубок, врло дубок, ископати и то се морало радити без удара мотике и будака, тихо и нечујно, зато је посао и трајао дуже.

А горе, на горњем спрату, одмах над том собом где се копао гроб Српској Круни, млади њен носилац и даље се борио са тешким и суморним мислима. Он је знао шта се у овом тренутку дешава под њим и немирно је, нервозно, крупним корацима прелазио собу, превлачећи по где кад шаком чело осуто хладним знојем којим грозница орошава чело. Час по час би застао, чинило му се да је у томе тренутку чуо удар мотике и тај би се звук зарио дубоко у младу му а већ искрвављену душу. Под осећањем тешкога бола он би даље наставио шетати, док му се не би поново учинило да је чуо удар мотике.

Уморан од наизменичних удара осећања и болова, он најзад приђе прозору и размаче завесе да на, мразом замагљено стакло, наслони усијано чело и клонулу главу. Напољу се ведрина зимске ноћи већ била зацарила. Под његовим топлим дахом сукну стакло и открави се танка скрамица мраза, која га је [581] била застрла а кроз открављено окно његов поглед поче да блуди по оној даљини која се у сивој и бледој перспективи, без сенака, простирала пред њим. Да ли је Краљевић у томе тренутку путовао погледом преко оних планина, кршева и стена, с оне стране Дрима, где његов несретни народ, измучен и гладан, последњим остатцима своје крви боји снежне стазе албанских кланаца или, неодважан да се осврне на непосредну прошлост, залази мислима дубоко, дубоко тамо, у прва доба наше историје које се ту, на томе крајичку Србије, који се сад простире под његовим погледом, и развијало.

Из бедема градских, осветљених ведрином, који су се узносили изнад мртве вароши и које је прве његов поглед сретао, учини му се да виде или бар осети, како се узноси онај величанствен и светао облак, велика мисао Душанова, која одатле плави све долине и планине балканске, допире до зидина солунскога града, одбија се одатле и претапа питоме Струмичине долине, те се уставља пред Цариградским бедемима. И, док се Краљевић поводи за величином тих историјских подвига, који су никли ту из тих бедема, дотле до њега кроз мртву ноћ допире жубор бистричин и он се трза, сећајући се да Бистрица ту недалеко кваси гроб који ту велику мисао покрива. Је ли то онај велики, онај неодољиви историјски Усуд тако наредио, да се једна велика мисао сручи у амбисе овога кланца [582] из којега је и поникла? И да ли је тај Усуд хтео да слом српски понови на истом месту или је то изабрано место храм бола српскога, где се уздиже жртвеник на коме српски народ врши увек обред пожртвовања свога?

Поведен тим мислима, он зађе даље у прошлост, у давну прошлост српску и поче се заустављати на свима историјским сломовима српске државе: под Бодином па затим под Чаславом, под Лазаром па затим под Ђурђем Бранковићем и најзад под Карађорђем дедом и под Карађорђем унуком. Он пође у памети да прибира, да тражи: нема ли једног истог историјског или можда унутарњег, што лежи у психи српскога народа или у његовом карактеру, у његовој судбини или можда у неком фатуму; нема ли нечега општега, нечега заједничкога, у свима овим катастрофама српскога народа?

— Ипак има — шаптао је млади Краљевић узбуђено — има, има...!

Сваки од ових српских сломова настао је из других разлога, под другим околностима, у другим приликама, али је ипак све, као оморина, као тежак ваздух пред непогоду, пратила и била им предзнак завада српске властеле и расуло и растројство, које је из те заваде клијало; лукавство и зла воља изнад врлине и вредности; амбиција и себичност изнад подобности и поштења; мали, уски, бедни интереси изнад општих и заједничких. [583] А је ли то доба, је ли то стање једнога народа које даје услове да се он поведе на велика дела; да ли такво стање рађа Кавуре, Мациније, Обилиће и Синђелиће?

— Јесмо ли били дорасли да понесемо огромну задаћу оснивања велике државе или смо је требали оставити познијим, здравијим поколењима? — јаукну млади Краљевић и, осећајући један део одговорности на себи самоме, он се одвоји од прозора и уморно се сручи понова на миндерлук, осећајући се тешко сломљен и прегажен неким невидљивим али стоструким теретом.

Оздо се више не чује никакав удар. Гробари су завршили посао. Српска је Круна већ сахрањена...

Поноћ је давно минула и таму ноћи поче да осваја бледило зоре. Доба је већ да се мртви врате у гробове.

И сен маричкога Краља Вукашина Мрњавчевића, одвоји се од прозора кроз који је видела где је гроб и друге круне српске, пође кроз двориште и прође тихо, нечујно, кроз отшкринуту капију крај дремљива стражара. Упути се улицом ка Марашу а затим бистричином обалом, тамо где је чека отворена гробница, где лежи оно свето камење, под којим је сахрањена Царска Круна Душанова.

XXVII
Деца без отаџбине

А јутро кад је свануло, светло али студено јутро, загушио је друм који из Призрена води у Ђаковицу. Из разних улица призренских извиру поворке кола и народа и стапају се као потоци у једну густу гомилу која креће друмом. Али узаћи на друм, угурати се и ући у ред, мучан је и тегобан посао. Друмом иду по три реда кола напоредо и тек далеко тамо, на сат и више иза Призрена) улазе постепено у колону, те се образује један непрегледан и бескрајан ред кола. Пешаци су ухватили утрине с једне и друге стране друма и иду лагано, очекујући да се среди колона те да и они добију места на друму. Нова кола, која непрестано притичу из разних призренских улица, морају чекати по читав сат док им се да прилика да узађу на друм и ту на узлазу је огорчена вика и дрека, псовка и свађа.

Ту, где ћемо чекати читав сат док дођемо на ред да можемо узаћи на друм, на самоме изласку из вароши, пред оронулом и пустом кућом, седи на једноме камену слепи просјак. Мусломани неће на пут поћи нити се са пута вратити да, среће ради, не уделе просјаку. [585] Отуда, на изласку из сваке вароши у којој има и муслимана, увек просјаци сачекавају путнике. Од јутрос нас је много путника и, ма да смо били бедни изгнаници, свако је радо спуштао пару у просјачку капу. И последњи сиромашак, онај који је полазећи у свет стегао неколико динара, вадио је мараму из недара, дрешио је чвор и вадио је отуд ситну пару да удели.

Да ли је то саучешће које невоља јача у човеку или предрасуда или, можда једно дубље и теже осећање које смо сви од јутрос понели полазећи из Призрена? Призрен је био последња слободна српска варош у којој смо могли наћи заштите; полазећи из ње пред нама је на неколико сати граница Краљевине Србије, граница наше отаџбине. До Призрена ми смо још увек били бегунци, до мало час бићемо изгнаници, бићемо деца без отаџбине. Заћи ћемо у туђину, куцаћемо на туђа врата и просићемо саучешће према нама и према нашој отаџбини. То тешко осећање, од којега нико од јутрос није био слободан и изазивало је можда оно милосрђе према просјаку, који нам се, на последњем нашем кораку на тлу наше отаџбине, указао на путу као неко тужно знамење.

— Ко зна — додаје један старчић, вадећи из мараме никлену пару да му удели — нећу ли и ја сутра овако, на каквом ћошку, метути капу преда се?

— Просјак сам и ја као и ти, пријатељу, — вели други, спуштајући му пару у капу — ал ево да се помогнемо. Можда ћеш и ти мени помоћи кад год!

— Благо теби, старче! — вели му трећи. — Бог ти најпре одузео очни вид па те отерао у просјаке а ево мене тера у просјаке а оставио ми очни вид, зар да гледам сву ову невољу и јад?

Мало му је ко уделио а да није казо реч и две. Свака од тих речи била је горка и бона, свака од тих речи била је израз оних тешких осећања, које смо од јутрос сви понели крећући на пут изгнанства.

Удељујући просјаку од реда, свако је одмицао од њега журније, не осврћући се, као да би да побегне од приказе, од знамења, од некога тајанственога предсказања и боне слутње, која нам се тога часа насилно и свирепо утискивала у душу.

Ишли смо лагано и тромо, погнуте главе, без много разговора, као што се о погребу иде. Изгледа као да се свако повукао у се те размишља о невољама које је претурио преко главе и о онима које му тек предстоје а које не уме и не може да сагледа нити да предвиди. До сад смо ишли нечему одређеноме, са вером кад стигнемо тамо где смо кренули, да смо завршили низ својих невоља; сад већ идемо нечем неодређеном, непознатом, неизвесном и без икакве вере.

Крајеви у које наилазимо све сиромашнији, све тужнији. Небо бледо, малокрвно; оно мало светлости којом је обасјан данашњи дан, пуно студи и језе. У селима, која се у даљини догледају, нигде живота, ни дима из оџака, изгледају мртва као да су напуштена. Друмом само ми изгнаници што одимо или сретнемо по где кад какво преплануло дице са ожиљцима, арбанаса који је сишао са планине и посматра нас дивљачким погледом и не здравећи нас. По зраку изнад нас носе се јата гавранова и дрско гракћући прате нас, навикнути већ да на путу, којим ми одимо, остају лешине за нама.

Бегали смо из богатијих у све сиромашније; из питомијих у све дивље крајеве. Што смо даље одмицали од непријатеља све смо ближе били правој опасности. За нама је језиком непријатељских топова зборила смрт али је пред нама лебдела прождрвљива неман глади.

Један отац, који се већ на првом кораку покајао што је са толиком породицом напустио Призрен и, још се ломио да се врати, рече ми:

— Изгледам себи као онај који скаче са шестога спрата да би се спасао од пожара!

Глад, која је раније само лебдела над нама, јављајући нам се по где и гдекад, сишла је сад у наше редове и почела нас грлити својим леденим и језовитим загрљајем. Из Призрена се нисмо могли ничим снабдети. Ако је ко и понео један хлеб, до којега је ко зна како [588] дошао, тај је убрзо дотрајао. Набавити се нигде ништа није могло сем мало дивља воћа којим смо квасили суве усне. И тога је брзо нестало.

Муслиманско становништво Метохије није нас гледало пријатељским погледом а хришћанско се и само придруживало нама и кретало у бег, не смејући за нама да остане у средини где је до сад, можда само претераном суровошћу режима, имало безбедности. Тако је ишчезло и последње поуздање да ће се у хришћанскога становништва моћи испросити која мрва хлеба. Они, који су из Шумадије кренули на колима, опремљени на пут, те потерали кола и даље од Призрена, имали су још увек довољно хране али ми, који смо пешице ходили, те не могли велики терет носити, и од конака до конака снабдевали се храном, већ смо јели последњи хлеб. Већ на првоме кораку, можда на сат и два хода од Призрена, почело је да се изостаје, да се праве дуги одмори и да се малаксава. Клонули од глади сваки час су седали крај друма и очајно гледали гомилу која крај њих пролази и иде даље. И стока, ненахрањена, почела је већ да малаксава и успорава ход.

На једноме одморку — прича ми један коморџија — мал није пребио једнога заробљеника. Зауставио се под једним храстом да се одмори и да прихрани коње са оно мало зоби колико му се још сачувало. Обесио је зобнице [589] коњима о главу а он се измакао негде у страну. Заробљеник сувих усана и већ угашена погледа прикрада се, обзирући се лево и десно да га ко не спази и, врши крађу. Он завлачи руку у зобницу и краде од коња његову храну и алапљиво ждере зоб.

То ми прича коморџија а ја сам видео још болнију, видео сам језовито одвратну слику. Пред нама су ишла једна кола покривена арњевима. Из њих су се чули женски и дечји гласови. Са леве стране друма, иза кола, ишао је, наслањајући се на једну грану, заробљеник. Био је босих и раскрвављених ногу, дроњав и поцепан, подбула лица и подивљала погледа. Глад му је била одузела и последње остатке снаге. Ишао је посрћући, хранећи се успут лишћем од купуса, кукурузом или месом од цркотина. Он животињски звера и гледа хоће ли му ко пружити што, хоће ли ко испустити какав залогај или бар, хоће ли ко бацити што што се не једе, те да он то збере из блата.

Са десне стране друма, ивицом, иде погнуте главе и подвијена репа измршавели пас. Он је кренуо за господарем својим од куће уверен да сад баш, у овој тешкој невољи, не треба господара да напушта. Он се храни успут од остатака и отпадака а кад је и њих нестало, он кида залогаје са цркотина, коња и волова, којима је друм којим одимо тако раскошно окићен. Неколико дана бављења у Призрену одузели су му и ту храну а у оној ужасној [590] згомили, која се укрштала и тискала у Призрену, изгубио је и господара. Сад изгладнео, оборене главе и повијена репа, иде по трагу да га нађе у Ђаковици или Пећи.

Из кола под арњевима, која су напред ишла и у којима се породица прихватила мало, оним што је још из Шумадије понела, испаде на друм кроз задње платно, бачена једна оглодана бутна кост. То приметише и заробљеник и пас и устремише се једновремено, свако свесан да ће кост припасти ономе ко до ње пре стигне. И дочепаше је једновремено, чврсто, грчевито; један руком а други зубима. Погледаше се крвнички, одмерише се дивљим погледом двоножац и четвороножац. Он уложи последњу снагу своју и оте, управо ишчупа из пасјих зуба кост.

— Их! — учини један пролазник — баш по који пут срамота ме што сам човек!

И да је то бар једина бона и мрачна слика на овоме путу. Пуно их је, на свакоме ћеш их кораку срести. И како су све те слике разнолике, како невоља уме у разним бојама и облицима да их представи.

А гомила се ваља пролазећи крај свих ових невоља и не устављајући се и не осврћући се. Па ипак наиђу појаве које су кадре скренути пажњу гомиле.

На широкој пољани, која се простирала пред нама, полегало је по земљи неколико оних смртоносних тичурина што сипају смрт из облака.

Француски аероплани, који су за дуги низ месеца ревносно вршили службу на Сави и Дунаву, повукли су се са нашом војском до нишке равнице да ту наставе посао. Одатле су узлетели и пали на Косово, где су се узнели изнад Црне Горе и Шара, па кад са тих висина нису догледали да нам стиже савезничка помоћ, прелетели су Дреницу и пали овде у равну Метохију. Сад се спремају да узлете преко Дрима и оних кршних и високих планина што их он грли, те да у једноме маху слете на јадранске обале.

Како смо завидели онима што ће мало час, за онолико сати прелетети преко непролазних планина за колико ћемо ми дана прелазити тај мучан и тегобан пут. Свако је од нас застао, напуштајући за тренутак оне тешке мисли које су му биле нераздвојни сапутник, и погледао је тамо. И најуморнији и најсломљенији судбином, дигао је бар главу. Било их је чак који су напустили друм и отишли тамо у поље, да изблиза виде оне сретне који неће патити као ми што ћемо.

На аеропланима задрхташе мотори и вито се поче силно да креће, тела им се затресоше, прнуше најпре пољем а затим, један по један, поче да узлеће у зрак и упутише се тамо ка планинама које су пред нама.

— Хоће ли ови преко мора? — пита један чичица.

— Хоће боме! — одговарају му из гомиле.

Чичица направи шакама шкољке на устима, диже главу за аеропланима, напреже се и поче им довикивати као да ће га одиста моћи чути и разумети они озго:

— Хој, хој, почујте ме, крилати! Кад стигнете тамо, поздравите Јевропу. Реците нека не жури, добро је нама, боље не може бити!

На овај се чичин узвик захори кроз гладну гомилу крти и студени смех, сличан смеху костура кад после поноћи устану из гробова да заиграју мртвачку игру.

— Ама зар ће истина, господине, они преко мора? — запитаће ме један простодушан, средовечан човек са сремским шеширом на глави, пролазећи у тај пар крај мене.

— Па, ваљда! — рекох.

— Их! — учини, као да би хтео рећи „благо њима!“

— А и ми ћемо на море, је л’? — наставиће он разговор.

— И ми!

— А куд ћу ја несретник? — пита грцајући готово у сузама.

— Тамо где сви ми! — покушавам да га тешим.

— Опет ви... друго... наћи ћете се једно другом.

— Ниси ни ти туђинац, наћи ћемо се и теби колико и себи.

— Јесте, ал ви се познајете међу собом а ја...

— Сви се познајемо сад, све нас је невоља упознала и зближила!

Био је ратар из Срема, обрадовао се српској војсци кад је прешла Саву и пронела српску тробојку кроз питома сремска села и та га радост скупо стала. Кад се српска војска повукла отуд, морао је и он напустити своје њиве и своје ливаде, свој мал и своје имање и пребећи са породицом у Србију. Потуцао се ту од немила до недрага и живио од милости, која му је пружана, верујући увек да ће се вратити на своје имање и да ће његов повратак, са српском војском, значити слободу његова села и његова завичаја. Али наиђе олуј и понесе га собом кроз пусте планине и кроз гладне пољане. Где ће он сада, где ће са женом и децом, кад га олуј носи све даље од места, где је све његово добро остало пусто а све ближе местима, која му обећавају глад и невољу? Где ће он сад незнан, непознат, пита се и тешко грца у сузама говорећи о томе.

— Сви се познајемо сад, све нас је невоља упознала и зближила! — тешим га ја понова а да ту моју утеху утврди, прилази ми из редова гомиле један учитељ, да ми одговори на једно питање, које сам му поставио још тамо негде, измеђ Липљана и Штимње.

Срео сам га још на приштинским улицама у друштву са једним снажним и плећатим сељаком, са којим сам га затим свуда виђао. Са њим је он путовао, са њим делио хлеб и [594] со, са њим делио и постељу или управо једно ћебе, којим су се заједнички покривали. Видео сам га и оне ноћи у Липљану, крај ватре а срео га и на друму, иза Липљана, увек и нераздвојна са тим својим сапутником. Сећам се, упитао сам га:

— То је твој сељак ваљада?

— Није! — одговорио ми је.

— Него? — рекох.

— Не знам — одговорио ми тада учитељ — Путујемо од Прокупља тако заједно, удружила нас невоља, заједно бринемо, заједнички се снабдевамо... ал не знам ко је. Мрзи ме да га питам а он не казује; а добар друг, одан... баш волем што смо се намерили једно на другог. Како би сам?

А у истини је тако било. Појединац је пропадао, те су се и непознати људи на овоме путу удруживали у мање трупе од четири и пет лица и заједнички се помагали и подржавали.

Када ми овом приликом приђе учитељ, његов пријатељ остаде на другој страни друма да га очекне.

— А знаш ко је овај мој пријатељ и сапутник? — запита ме, обзирући се да га онај не чује.

— Који? — изненадих се ја, јер сам већ био и заборавио да сам га ма шта питао.

— Онај — што смо се здружили, што ме ти испред Липљана припита за њега.

— Па?

— Замисли, сад сам у Призрену чуо. То је робијаш, двадесетогодишњи осуђеник за три убиства, па кад су се сви из казамата разбегли...

— Па добро, шта мислиш?

— Шта мислим, ништа. Добар је и честит друг, нит могу ја без њега нити може он без мене на овоме путу. Тако смо се здружили, ето...

И учитељ оде с робијашем даље својим путем, остављајући за собом као широку бразду мисао о томе, како је невоља велики, гломазан жрвањ који меље све обзире и све односе људске, који скраћује сва одстојања и руши све супротности обичнога, редовнога живота.

Подне је већ било превалило, кад се у један мах заустави тамо пред нама цела колона. То вероватно није никаква сметња покрету, већ обичан застој потребан и стоци и људима да се одморе и прехране ако имају чиме.

Како тај одмор на подне траје дуже, бегунци се обично распрте, потражи свако себи места по страни, ван друма, па често и по која ватрица плане. Крај једне од тих ватара седе две жене и муку муче да се споразуму. Једна је од њих у мушком војничком оделу а друга просто и сиротињски одевена са дететом у наручју. Морао сам им прићи да им помогнем споразумети се.

Она сиротица, са одојчетом на рукама, била је Галипољка, из онога Галипоља близу Цариграда. Мала, мршава жена, оштрих црта и лица превучена тамном бојом. Њу олујина већ неколико година носа широм балканскога полуострва и баца је са истока на запад, са Црнога на Сиње море. Још пре пет стотина година оркан један, тако чест на балканској ветрометини, ишчупао је из срца Балкана, са обала моравских, неколико стотина домова, занео их, завитлао и бацио чак на обале Мраморнога мора, тамо близу зидина цариградских. Ту, у туђини, у Галипољу, савили су прогнаници себи нова гнезда, ту ископали нова огњишта и, далеко од рода свога и племена, са колена на колено почели предавати само традицију да су негда били Срби. Векови су избрисали сваки осећај о томе, па и саму традицију и једно или два покољења још, заборавили би већ и на ту стару причу, која је још тињала само као далеко неко и тамно сећање. Али наиђе велика балканска бура и заратише народи од Дунава до Јегејскога мора. У томе рату, злим неким провиђењем, допрла је српска војска на оне крваве обале, крај којих је пала једна српска круна и где се зачела историја пораза српских. Српска се војска борила на обалама реке Марице и она у тој борби допре до обала Мраморнога мора, тамо где лежи Галипољ. Биће да су то капи српске крви, које су кануле на једну успавану традицију и у душама [597] оних, који су већ почели заборављати казивање својих оцева и дедова, пробудиле на један мах нов осећај — чежњу за оном домовином, од које су се пре пет стотина година одвојили. И, једнога дана, кретоше преко широких румелијских равни чудновати путници. Старци и младићи, жене и деца, читава насеља људи, који су се пробудили и хоће да се врате да заложе ватру на ономе огњишту, где се она пре пет стотина година угасила. Ту ће подићи нове куће, потражити нове среће, ородити се, вратити нам се и наћи жељена мира. И тек су стигли а ево их ова олујина понесе да их однесе на нове обале, на далеки запад.

Чудна судбина! Како смо мајушна и бедна играчка њена ми! Па ипак човек верује где кад у снагу своје воље!

— А што бегаш, што ниси остала? — питам Галипољку.

— Морам са својима, где би остала! — вели.

Млада жена у војничкоме оделу, која је хтела с њом да се споразуме, била је Францускиња и хтела би да јој понуди једну кутију конзерве, видећи је како гризе тврд и црн хлеб промешан сламом. Францускиња је омалена жена, препланула лица на коме се сачувао питом и племенит израз својствен жени њене расе. На њој наш војнички шињел закопчан до грла и широка шајкача, под коју је подвила своју богату плаву косу. Она сама води за узицу један пар вочића, ујармљених у кола [598] са два точка, на којима је сва њена опрема за овај мучан пут. Кренула је отуд, из далека, из оних питомих и храмовима културе и просвете раскошно окићених крајева; сишла је међу нас, вођена великим осећањем милосрђа и предано је неговала раскрвављене јунаке наше, како би породици сачувала хранитеља а држави борце. Са тога племенитог посла понео је олуј, који се завитлао над нашом отаџбином и бацио је у ове планине те да са нама подели све невоље изгнанства.

Када сам јој помогао да се споразуме са Галипољком, осетио сам потребу да јој изјавим не само благодарност, већ и саучешће због зле судбине која је снашла.

— Ваша љубав према нама, племенита госпо, није требала да буде награђена невољама, које су само нама намењене.

— Верујте, господине, да ми нису тешке ове невоље! — одговори она топло и искрено.

— Вама зар? Коме су оне лаке?

— Нису ми тешке — одговори ми звучним својим језиком — јер их патим са једним народом, који их тако стрпељиво, са еванђелским самоодрицањем, подноси. Гледајте како изгледају ови јадници, што пролазе крај нас, и ја још нисам чула ни речи протеста, ни гласа гунђања, као да је свако од њих свесан да само патњама могу откупити своју слободу. Ја им се дивим и то ми даје снаге да поднесем ове тегобе!

Био сам јој благодаран на речима, које су ме могле бар за тренут да утеше; за тренут само, док се не обазрем око себе и видим понова сву невољу и јад.

Растајући се од Францускиње да се вратим своме месту, спазио сам опет њу — Госпу у црнини. Стајала је ослоњена на један храст, који је високо узносио своје голе гране, стајала је мирно и непомично као фигура на надгробном споменику. Поумих да јој понудим услугу, ако јој каква на путу затреба и приђох јој.

Тек кад сам ближе пришао, појмио сам шта ју је заковало за то место на коме је. Недалеко од храста лежао је један свеж гроб са крстићем од гранчица увезаних врпцом. Одустао сам одмах од намере да узнемиравам Госпу у црнини. Она не диже главу.

Мало за тим прође мимо нас један арнаутин, враћајући се са празном корпом, из које је бегунцима распродао јабуке дивљакуше. Запитах га и он ми рече да је у гробу жена, јуче су је сахранила њена деца а они, арнаути, помогли им да ископају гроб.

Тешке ме мисли обхрваше крај свежега гроба тог и скидох капу као да је у томе часу когод казивао молитву. Бона можда, или оболела од глади и зиме, несретна мајка потегла је овај мучан пут само да спасе пород свој. Одвајала је од својих усана, од своје снаге, од свога здравља и хранила пород свој и водила [600] га кроз мраз, грејући га материнском љубављу; спавала је по друмовима, покривајући га материнском бригом. И посрнула је овде, на сред пута, на сред друма и потражила себи одмора, вечитога одмора, а дечицу пустила саму у планине, у патње, у глад.

Деца су је сахранила. Нису имала свештеника да им опоје матер, нису имала воштаницу да јој припале; посула су гроб само искреним, детињим сузама и тако су послала Богу најтоплију молитву за душу матере своје. Суза је молитва најближа Богу, сузи је небо отворено; небо је скуп суза човечанских. А зар је мајка и могла пожелети лепшега опела а зар је Богу могао бити дражи, који други обред од обреда, који се сузама, искреним и топлим детињим сузама врши?

Гроб јој лежи на лепу и видну месту, са којега се догледа широка и питома Метохија, ограђена снежним врховима, који бљеште под небом. Више гроба јој стари храст, који се прикопчао за земљу својим чворноватим удовима, као орао кад забоде нокте и прикопча се канџом за мрцину. Његови се врхови тихо повивају под ветром који пуше оздо из дримских кланаца и старац стење и јечи као да овај нови, свежи гроб, у који је сахрањена једна материнска љубав, и њему причињава бол. О, да је то први бол коме је он сведок! Дубоке бразде на стаблу његовоме казују да он већ вековима стоји ту као неми стражар [601] на друму, којим су се толики догађаји ваљали. Био је он сведок можда, када су овим друмом, кроз равну Метохију, пролазили српски витезови и одлазили светим Дечанима на поклонење или се збирали под Призреном на јуначке игре или у Скопљу на зборисање. Овуда су некад прошла три млада витеза, Милош, Марко и Хреља па се спустили у врх Дукађина, под кулу на којој је боравила обесна сестра Леке Капетана. Овуда су проходили и Мрњавчевићи, идући своме Скадру на Бојани, овуда и Балшићи одлазећи у тазбину.

Био је сведок овај старац и када се пре триста година диже народ из Метохије, те са Патријархом крену у збег испред дивљих Арбанаса, који сиђоше са оних планина иза Дрима и ево је сведок сад, кад тај исти народ, бега у те планине тражећи заштиту.

Много је бора на старчевом лицу исписано. Хоће ли дотрајати да види равну Метохију благословену миром; њена зелена поља преорана и оплођена; њене богате горе озеленеле; да види на тим пољима вредна ратара како бере плод свога труда; да види китњаста села са белим црквама и школама; гвоздене путеве, који просецају богате долине и нове градове, који ничу око великих и богатих предузећа?

Ако не дотраје дотле, хоће ли бар старац дотрајати да види децу, која су се јуче растала од мајке и њему гроб поверила; да их види здраве и чиле, како су дошли још једном да [602] обнове материн гроб китећи га утехом да је сад у слободној Србији, којој се и она враћају у загрљај?

Хоће ли он, хоћемо ли ми дотрајати да доживимо то? Ово је први гроб, што га овако на путу остависмо; нећемо ли на даљем путу свом сејати успут гробове и разређивати се, док и последњи не угине? О, колико је њих од нас већ позавидело овом гробу, ту, на домаку границе, на последњем парчету, на последњој стопи српске земље!

Наше ће гробове већ покривати туђа земља; нама ће гробница бити нова отаџбина!

Ми смо већ данас деца без отаџбине!

XXVIII
Србија у планинама

Кад смо ми из Призрена кренули на север, Краљ, Влада и Врховна Команда кренули су на југ. Да би стигли истоме циљу, кренули смо једни уз ток а други низ ток једне и исте реке, али су оба ова пута затим савијала на запад и водила обалама јадранског мора.

Када је још 13. октобра отишао из Ниша у Врњце председник министарства Никола Пашић, на погреб своме дугогодишњем сараднику и другу, министру Лази Пачу, отишао је са погреба у Краљево да се нађе са посланицима Енглеске, Француске, Русије и Италије и да их упозна са ситуацијом у којој се земља налази од тренутка њиховог напуштања Ниша. Тада им је изјавио да би се ситуација могла још увек променити ако савезници на време стигну и ослободе Скопље, које су Бугари већ заузели били. Ослобођењем Скопља успоставио би се саобраћај са Солуном и омогућило би се пребацивање јединица на разне фронтове а велики део јужне Србије спасен, обезбедио би основицу за будуће заједничке операције савезника са нама, ради добијања везе са Русијом преко Румуније.

— Ако се морамо одрећи те наде — рекао је посланицима тада Пашић — влади неће остати ништа друго но да се повуче у планине!

И Србија се морала одрећи и те, као и свих ранијих нада, и кренула је у планине.

То је био један од најтежих и најмучнијих тренутака у овој великој трагедији српској, полазак званичне Србије у планине 11. новембра 915 године. Призренци и избеглице, које су решиле да остану у Призрену, са очајањем су шапутале међ собом вест, да је Краљевска Влада напустила отаџбину. И ако је свако знао да ће то бити, да је решено, да је одлучено, ипак је очајно кршио руке:

— Дакле одоше, оставише нас?

— До овога часа још сам у нешто веровао, али сад...

— До овога часа био сам грађанин једне државе а сад... роб, роб!

Такве су се очајне речи бацале и размењивале после одласка владинога и ни мало није свет могла умирити околност што су у Призрену још и стари Краљ и Престолонаследник. Они су војници, они ће с војском. Влада је отишла — то значи нема више Србије, војска је остала за то да се и она повуче.

Са старим је Краљем опет било невоље. Топовска зрна већ су тресла призренске кровове, када је пристао да напусти последњи слободан град Србије. Жалећи још увек, што му се није дала прилика да погине на Косову [605] он се тврдоглаво опирао да пође из Призрена.

— Нико не може да натера једнога Краља да напусти своју Краљевину! — узвикивао је старац узбуђено.

Он је с неповерењем слушао разлоге, по којима би његов останак у ствари значио напуштање Краљевине, јер заробљен краљ, не значи само пропаст Краљевине већ и капитулацију оне идеје коју она у овој борби представља и чији је он носилац.

Стари Краљ је одмахивао главом на све те разлоге и очајно узвикивао:

— Пустите ме бар да умрем овде, на вратима Србије.

Влада је отишла 11. новембра а он је остао у Призрену још четири дана за тим. Најзад, кад је већ последњи тренутак био наступио, те је морао и сам увидети да другаче не може бити, отишао је најпре у цркву — то је била недеља 15. новембра — и одстојао је целу службу, молећи се Богу за оне који су кренули и за оне који остају. Из цркве, Краљ је пошао пешке на пут, здравећи успут и праштајући се са очајницима који су остали и који су овај мучни призор гледали са прозора својих кућа или сабрани у престрављене гомилице под стрејама призренских кућа.

Краљ је са тешким сузама у очима, окретао се лево и десно и машући руком, поздрављао:

— Збогом, децо! Збогом!

Кад је изашао далеко ван града, он је сео у аутомобил и упутио се ка Љум-Кули.

На Љум-Кули, докле се стизало колима и аутомобилима, чекали су мали товарни коњићи, са којима ће се поћи даље. Кола и аутомобили, који су довде довезли Краља, Врховну Команду и Владу, овде су немилостиво уништавани. Кола, пошто је са њих скинут товар и испрегнута стока, бацана су у амбис; аутомобили преливани машинским зејтином и бензином и паљени. Други су опет шофери наменили лепшу смрт, једну врсту самоубиства, својим аутомобилима. На висини, до које се овде призренски друм пење, где се диже Љумска Кула, обала је камена и одсечна, и Дрим тече доле под стеном у грдној дубини. Они су довозили своје аутомобиле до ивице ових стена, пустили су мотор у покрет и откочили кочницу. Мотор је затутњао, кола кренула и стрмоглавила се озго са ужасним тутњем, кршећи се о стену и сручујући се у амбис.

Одатле, од Љум-Куле, настаје уска стаза којом се упутила дуга поворка бегунаца и натоварених коња, све једно по једно, све једно за другим. Та поворка се вије по усеченој стази као дуга, бескрајна змијурина, која се час губи међу камење, час појављује на окукама. Стаза ова иде изнад провалије, на дну које Дрим помамно јури и урла кршећи се о стене.

Стари Краљ је прво вече заноћио на Љум-Кули а сутра дан кренуо са три своја официра [607] и шест војника краљеве гарде. То му је била сва пратња а пратила су их још и три коња, које је Краљ по где кад узјахао, али је радије ишао пешке, ма да је био немоћан а стаза тешко проходна, још више због леда и мраза.

Војводу Путника понели су војници на раменима. Његова тешка болест није му дозвољавала ни по равноме путу да оди а камо ли по овоме беспућу. Саграђена је, њега ради, једна дрвена караулица која је ношена на моткама. Та караулица личила је по облику на средњевековне племићске носиљке а иначе је била од обичних дасака, са седиштем унутра и прозором, кроз који је продирао ваздух и светлост у дрвену кућицу. Војници, који су носили ову кућицу, смењивали су се и често пута одмарали јер им узина стазе није увек дозвољавала да је носе на раменима, већ су је морали по где кад спуштати на руке.

— Можете ли, војници? — упитао би по где када стари војвода, заморен болешћу и злом судбином.

Трећи старац, Министар Председник Пашић, појахао би по где кад коња, али је ишао такође радије пешке, оборене главе и подржавајући се једном батином. Он није говорио, није разговарао успут. До његових ушију допирала су гунђања и изрази незадовољства гомиле, која је све своје невоље њему приписивала и на њега сручивала. Искусни старац знао је да невољи ваља одушке, да народ свакој недаћи [608] тражи кривца и, носио је стрпељиво свој крст, уверен да је позван и дужан носити га. Остали министри ишли су тако исто, ко пешке а ко на коњу, ко измакао а ко изостао а сваки бринући тешку бригу и измењујући разговоре само по гдекад, на одмориштима, или где би се стаза толико проширила да би могли поћи упоредо.

Ове три групе, Краљева, Врховне Команде и Владина ишла је свака за се, нису чак свакад ни ноћивале на истоме месту, нити су за исти број дана и ноћи прешли овај тешки пут до Скадра. Са њима, пред њима и за њима, ишла је маса бегунаца, војске и народа. Биле су то чиновничке и официрске породице, па онда велики број надлештава, чиновника, стране мисије и наша сиротиња. Све је то кренуло нарочито тим путем што је Краљ туда кренуо, рачунајући на већу заштиту и тек се овде у планини уверило да је цела Краљева заштита три официра и шест војника.

Што се дубље у планину залази, пут је све стрменитији, све тежи, јер је го камен и у њему урезана уска стаза, под којом зјапи провалија. Хладноћа све јача а поледица и снег ометају корак те се клизају људи, клизају коњи.

Краљ не може, њему и иначе клецају колена. Клиза и пада. Дижу га, он полази па опет клиза и пада.

— Падам често! — вели.

— И ми Величанство! — теши га ађутант, подмећући му своја снажна плећа.

— И ви, ал се ви дижете, а мене мора да дижу.

На коња су га још мање смели попети, то је било још опасније. Застају код прве ширине, да не би закрчили пут. Краљ седа на камен и навлаче му преко чизама дебеле сељачке чарапе, не би ли му помогле да не клиза. Ал’, поузданије него то, ађутант му подмеће плећа, он га грли, и тако настављају пут.

— Ово је страшно! — жали се један грађанин мајору који је пред њим. — А тек је први дан путовања; нашта ли ћемо наићи сутра, а нашта прекосутра?

Мајор ћути, не обзире се и корача даље.

— Ово је право Наполеоново одступање са Москве! — гунђа даље грађанин.

— Горе је ово, друкчије је ово! — окрете му се мајор — Наполеонова је војска одступала као победилац а не као побеђена. Наполеонова је војска 1812, сачувала сву форму одступања тако да је руски генералштаб и даље правио планове о местима где ће се Французи задржати и примити борбу а Французи су и сами веровали да ће примити ту борбу. Па онда, 1812 године одступала је кроз сметове и мочари једна војска а није народ и, што је најглавније, француска се војска, одступајући, враћала у отаџбину и сваки корак који је њен војник учинио, ма како тежак пут био, знао је да га води ближе отаџбини. А ми идемо све даље од отаџбине, ми напуштамо отаџбину; ми не знамо куда ћемо!...

— Не знамо богме! — додаје очајно грађанин и наставља даље пут предајући се судбини.

А пут све тежи, стаза по где где уска и стрмена, да се једва може проћи. Сметови леже по околним планинама и стегао ужасан мраз.

Посрће се све више и све чешће, коњи падају а људи малаксавају и изостају. Почињу се већ пузати и људи и стока. На појединим опасним окукама, под којима су провалије, коњима везују очи или им помажу хватајући их за улар, за гриве, за реп. Људи се хватају за руке те образују коло, да би један другог задржали; жене циче и не сме да прођу. Већ је пао у амбис један коњ тамо негде позади, пао је још један. Веле да је овај последњи повукао са собом и човека.

Први конак после Љум-Куле био је Спас, где избија кланац којим је некада ишао пут за Ђаковицу и где се на десној обали Дримовој узносе развалине Леке Капетана војводе Дукађинског. Ту је, у једној пустој долиници, која се спушта до обала Дримових, усамљен хан на путу а ко зна где је село тога имена, ваљда негде у планини.

Код хана се већ скрхала маса људи и стоке а придолазе све нове и нове групе, које су јутрос раније кренуле. Све просторије поседнуте а и нема их много. Хан је обична, камена, двоспратна зграда; на доњем је спрату ар а на горњем две празне собе. Собе су заузеле [611] породице официра Врховне Команде а доле се стрпало све што је зарана стигло. Ово, што сад придолази тиска се око хана, разгрће снег и блато и наноси дрва, те спрема ватре око којих ће пробдити ноћ.

Краљ ће стићи доцније и неће наћи места за себе. Када му се учини понуда да се на горњем спрату начини места за њега, он ће одбити.

— Нека их, нећу да узнемиравам жене и децу. Женама и деци треба крова, ми војници можемо и овако!

И кад је рекао то „ми војници“ погледао је са задовољством на неколико старчића из трећега позива, остатке онога трећега позива, који је онако славно изгинуо, бранећи одступање младе војске са Косова.

Бадава се наваљивало на њега да се склони под кров, бадава му је обраћана пажња на мраз који је све више стезао, старац је упорно остао при томе да он неће да се одваја од својих војника, да хоће да пати заједно са њима. И, док су трећепозивци наносили дрва и спремали ватру за себе и свога Краља, дотле се он сетио да обиђе болеснога војводу Путника, који је већ раније стигао у Спас.

Два клонула старца, Краљ без краљевине и војвода без војске, дуго су, дуго разговарали о злој судбини која их је постигла.

Када се већ разбуктала ватра у заветрини, иза ханскога зида, Краљ је сео међу своје другове да ту, крај ватре, пробдије ноћ.

И вечерао је ту међ њима. Узео је, као и они, кришку хлеба у руку и мало куванога пасуља којим су га понудиле избеглице са горњег спрата ханског.

— Зло, несрећа! — вели Краљ, седајући међ своје нове другове.

— Велико зло, господару! — одговорају старци правећи места Краљу.

— Сам камен и пустиња! — наставља Краљ — А како је код нас све питомо и лепо...

— Ех! — учини један трећепозивац, који је седео према Краљу — Нема нигде оно. Не би дао ја једну моју њиву за целу ову планину.

— Па дао си је, ето си је дао! — добацује му други.

— Па... дао сам, ал’, не дај Боже да остане овако. Да л’ ће ово дуга овако, господару?

— Неће ваљда — теши га Краљ — Неће. Да нисмо далеко и од Француза и од Руса, стигла би нам помоћ те не би овако пострадали.

— Боме, пострадали смо много.

— Је л’вас много изгинуло?

— Па јесте, преполовили нас.

— Штета, а борили сте се баш честито, хвала вам!

— Изгибе сам домаћин, господару.

— Знам, знам! — учини Краљ и уздану — Нису ми дали а тражио сам и ја да останем тамо, да се борим са вама старцима и да погинем.

— Куд би ти, Господару?

— Тражио сам, ал’ нису ми дали! — понови Краљ.

— Мораш се ти чувати, Господару, требаш ти нама.

— Треба вама кућа ваша и деца ваша; треба вама земља ваша и треба вама отаџбина ваша, а ја... шта ћу вам ја? Данас јесам, сутра нисам; ако нисам ја, биће други. Није зло изгубити краља кад имаш отаџбину, али је зло, браћо моја, изгубити отаџбину а сачувати краља.

— Па оно јесте... одговара као убеђено трећепозивац.

— Бива, да умре домаћин а кућа остане — наставља Краљ — Није ни то добро, али опет кућа је ту, имање је ту, наћи ће се ко ће прихватити имање и кућу; али је наопако, мој брајко, кад видиш домаћина без куће, без огњишта, без њиве, без ливаде, без стоке.

— Е то јесте!

И тако се међу старцима наставља разговор дубоко у ноћ, док уморни не клону главама на груди.

Пре четири или пет дана, овако су исто код овога хана седели око ватре и министри, који нису ни ноћили на Љум-Кули већ одмах наставили пут. Они су преноћили у хану али су дуго седели на утрини, око ватре, да се прихвате и да се разгреју пре него што легну. По лицима, осветљеним пламеном, међу [614] којима се нарочито истиче лице Министра Председника уоквирено седом брадом, видело се да воде брижне разговоре. Са лица је Пашићевог изчезао онај израз мира и хладнокрвности, са усана му се избрисао онај осмех, који је кроз педесет година политичкога му живота играо на његовим уснама, па ипак он се држао тако као да још увек верује у нешто, као да се још увек нада нечему. Није клонуо или бар није дозволио да се то на њему примети. На лицима је осталих његових сарадника био много јаче изражен отисак опште невоље.

Разговори су се водили о великим бригама које су лежале на влади. Војска је зашла у планине без хлеба и без икаквих других потреба. После двомесечне неприкидне и очајне борбе, после нечувених напора, та се преморена војска повлачи у планине где је очекује глад. И кад стигне у Скадар, чиме ће тамо бити прихваћена? Има ли тамо хране или бар, може ли се донети?

Савезници су били примили на себе снабдевање српске војске и, према обавештењима која је влада имала, та се храна већ налазила у Медови. Сва је брига дакле била, како би се и на који начин она могла пребацити из Медове у Скадар, док нико није ни слутио да и у Медови нема ни једног зрна савезничког обећања.

— Ваља што пре стићи у Скадар — шапће Пашић — пре но што се војска почне скупљати тамо.

— Тамо су ваљда већ стигли савезнички посланици?

— И да нису стигли, из Скадра ћемо моћи добити везе са савезничким владама.

— Могла би се, вероватно, умолити талијанска влада да уступи какав брод који би пребацивао храну из Медове.

— Треба стићи у Скадар што пре! Како стоји са распоредом путовања? — окрете се Пашић једноме чиновнику, који му је стајао за леђима.

— Према обавештењу капетана Реџепа, сутра можемо стићи у Арсит-Хан, прекосутра у Черет.

Есад-пашин капетан Реџеп и још неколико есадових чауша, пратили су нашу владу, за којом је ишао и један одред занатске чете. Капетан Реџеп је и раније био у вези са нама и знао је српски, те је он служио највише као тумач а и као вођа по овим тешким путевима.

— И кад би онда стигли у Скадар? — запитаће један од министара.

— У свему треба нам још три дана, ако господа министри могу да издрже те да не будемо принуђени да правимо мања одстојања.

— Кад могу остали... — заусти неко да каже.

— Остали неће тако путовати. Врховна Команда не може због војводе. Са његовом је носиљком врло тешко правити та одстојања. Неће моћи ни Његово Величанство.

— Ми морамо! — прекиде Пашић.

Тако су, ови разговори и саветовања, били у неку руку министарска седница, држана око ватре, међу сметовима и у сред планине.

Од Спаса пут напушта обале Дримове и води у унутрашњост планина Дукађинских кроз један низ провалија, кланаца и стена покривених снегом и сметовима. Хладноћа све више стеже, мраз све оштрији. Бегунци и иначе изнурени трудним путем, неспавањем и глађу, увијени у крпе и дроњке, у ћебад и шаторска крила, клонуло газе сметове и очајно погледају путем предасе, који их води у све дубљу и дубљу беду.

Влада жури да по распореду стигне вечерас у Арсит-Хан а затим што пре у Скадар. Данас су пала два владина коња с товарима и скрхала се у амбис. Кажу да је ту било докумената који су за увек пропали.

Официри Врховне Команде не могу тако да журе, они лагано иду, стопу по стопу, пратећи носиљку свога шефа, старог војводе. Војници, који је носе, нигде скоро да наиђу на ширину да би је могли понети на рамена те пружити кораке, већ је носе на руке а руке им се скочањиле од зиме те се сваки час мењају.

Краљ већ малаксао. Јучерање напорно пешачење од Љум-Куле до Спаса, ноћашње бдење крај ватре и данашњи тежак и студени дан, одузели су му и последње моћи. Он [617] погурен, уморан, попрскан блатом и неизбријан наслањајући се једном руком на батину а другом на раме свога ађутанта, корача лагано и сваки час застаје да узме мало ваздуха.

Путем се већ сретају они који су малаксали који су клонули, па напустили своје друштво и остали крај пута; сретају се већ и самртници, које је глад и мраз савладао и који су се крај друма повукли и предали лаганој смрти, која их већ грчевито грли; сретају се већ и мртви, који су ту остали јуче и прекјуче и чије је тело снег већ завејао, а у снегу се обележио курјачји траг, који су намирисали лешину, обишли је, па ће ноћас, кад планина буде пуста и мирна, доћи да је растргну. Што дубље у планину, та је појава све чешћа; мртви људи и мртви коњи све чешће ките стазе, тако да кланци, кроз које бегунци оде, већ почињу личити на костурнице.

Стари Краљ са тешким болом, скидајући капу, пролази поред ових жртава, скрећући поглед са несретника који су посејали друмове. Да би угушио осећај који му је легао на душу, скретао би говор или пажњу на други који предмет.

— Можеш ли, сине? — припитао би каквог дечка који је пролазио крај њега, спуштајући му руку на раме.

— Могу! — одговара дечко и не слутећи да је то Краљева рука на његовом рамену.

— А хоћеш ли упамтити све ово што видиш?

— Хоћу! — одговара дечко.

— Ако, упамти, треба да упамтиш па да причаш, свима да причаш.

Што се даље иде, пут све тежи а глад и зима све више стежу и све их више остаје успут. Ноћи су биле нарочито страховите, а већ се нигде није могло наћи дрва. Падали су успут људи као мушице, падали су и дизали се или су остајали тамо да гробовима својим обележе пут којим је Србија прошла.

Влада је увек напред журила, и стигла је као што се у Спасу угодило, петога дана по подне у Скадар. Краљ је дуже путовао, читавих осам дана до Љеша и још три затим до Тиране. Спавао је као и остале избеглице, крај ватре, под кровом какве арнаутске сеоске уџерице, по хановима; јео је суви хлеб или где кад, ако би где затекао какву команду, што су му одвојили по где што из казана.

Шестога дана путовања, Краљ је сишао у Дримову долину, где пут опет слази на Дримове обале. Ту, код Гомсића, где Дрим ваља пребродити па ући у Скадарску равницу, већ допире блажи ветрић, већ се догледа сунце које сја на јадранским обалама и далеко тамо назиру се планине које грле Скадар.

Тамо сви жељно погледају, тамо има сунца, тамо има хлеба — тако бар сви мисле и не слутећи да ће по скадарским улицама падати као снопље и умирати од глади.

Последње те вечери, пре но што ће се [619] повући под кров да легне, Краљ је пришао једној ватри, око које су поседали војници. Он сутра неће наставити пут за Скадар, он ће се сутра растати од војника, па је рад још мало с њима да проговори. Он ће сутра само донекле поћи скадарским путем, затим ће прегазити Дрим и отићи у Барбалушу а одатле у Љеш. Војници и избеглице наставиће пут право за Скадар.

Вече је било ведро и овде, у долини, није тако нагло освајала ноћ, као тамо међу сметовима и стењем. Нешто је благо лебдело у ваздуху наглашујући близину обала на којима сунце греје. Звезде су јасније сјале и боја неба није била више онако суморна. Све што је веровало у смрт, почело је понова веровати у живот. Ох, како је за мало та вера трајала!

Краљ је био разговоран. Указујући на модре планинске масе, које се око Скадра узносе и које ведра ноћ јасно оцртава и издваја, он вели војницима око ватре:

— Ено, видите ли, децо, и тамо смо лили крв, по оним брдима.

— Како се зову она брда? — пита један остарији војник.

— Оно тамо, у дубини, што узноси врх, биће да је Тарабош а ова мања брда, овамо лево, ту је Брдица.

— Је л’ то Брдица? — запита један чичица из трећега позива, коме при помену овога имена прелете на мах таман облак преко чела.

— То ће~бити!

Чичица се загледа тамо, помно се загледа и заиграше му сузе у очима. Затим прошапута више себи:

— Тамо сам сина изгубио!

— Онда, је л’? — пита Краљ.

— Јес’, онда! — додаде чичица — па ево сад дошао сам да му обиђем гроб.

Сви се ућуташе, осећајући дужност да не ремете свечаност тренутка, у коме се у очевој души буди понова туга, на догледу синовља гроба. Чичица је дуго, дуго гледао оне модре повијарке, где толики млади српски животи леже, па се онда окрете ватри и додаде:

— Ко зна да није Богу било драго да ме доведе довде те да и ја у близини синовљој легнем у земљу. Ево, како сам изнемогао, дај Боже да сутра и до Скадра стигнем.

— Што је било мучно и тешко прешли смо већ — теши га Краљ — ово сад до Скадра лакши је пут, можемо и ми старци.

Затим се заподену разговор и о Скадру. Краљ је причао војницима да је у младим годинама одлазио у Скадар и казивао им је да је леп и богат град.

— А је л’ то наше?— пита војник.

— Наше је, наши су га краљеви зидали — вели Краљ — три брата, Вукашин, Угљеша и Гојко, и много су мука видели док су га назидали. Све што би они за дан назидали, [621] зла би вила за ноћ порушила. Је л’ зна ко ону песму о зидању Скадра на Бојани?

— Знам ја — рече један млађи војник из групе.

— Е, је л’ тако каже песма: „Све што браћа за дан назидала, зла би вила за ноћ порушила?“

— Јес’, тако! — одговори онај.

— Ама, зар је то могло у истини да буде? — запитаће један трезвен старчић, који је дотле само слушао разговоре, забављајући се ушивањем рукава на шињелу који је негде успут закачио и исцепао целом дужином.

— Које то? — пита га младић.

— Па то што песма казује. Зар је било некада тако злих вила па да за ноћ поруше све што би краљеви за дан назидали.

— Било је — додаде стари Краљ — било је а има их и сад.

— Сад? — учинише неколико њих.

— И сад још! — настави Краљ боно машући главом — Ето, зар не видите моју судбину. Све што за дан саградим, зла ми вила за ноћ поруши. Колико смо се сви мучили да саградимо ову државу, па ето... поруши вила за ноћ, поруши до темеља...!

Краљ прекиде и дубоко се замисли. Сви ућуташе поведени и сами размишљањем о злој вили, која руши све што Србин зида.

Ноћ поче јаче да осваја, а зима јаче да стеже. Краља опоменуше да му ваља лећи.

XXIX
Историја једног заробљеника

Заробљеници иду за нама као ајкуле за морским бродом. Изморени, издрпани, подбули, почађали и изблесавели од глади. Иду за нама и чекају да когод баци прљаву кору од сира, спољни лист од купуса, кожицу од кромпира и сагињу се, те дижу те отпатке из блата и ждеру. Кад из каквих кола испадне оглодана кост они је грабе и глођу, кад испадне празна кутија од конзерве они је лижу и крваве језик на оштрој тенећки.

Нико их не гони, нико не спроводи, нико им не би бранио да остану и сачекају своју војску, па ипак они иду за нама. Шта је то што их везује за нашу судбину? Разумем оне, међу њима, који су Словени и у којих се расни осећај још више развио од како су у нашој средини, али су нам се придружили и други. Вило је и Немаца са далеких страна, из Виртенберга, Саксонске и Баварске. Да их није гонило да нам се придруже уверење да победиоци носе собом глад или можда одвратност према крволочноме послу који већ годину и по дана без одмора врше?

Жалио сам ове бедне људе, али им помоћи нисам могао јер сам и ја већ свој оброк бројао на залогаје. Ако сам понудио коме цигару дувана, ја сам већ довољно жртвовао а и њему довољно учинио. И колико сам за то мало дара срео благодарности код ових несретника, који су већ онемели од глади. Један ми је изјави гласно, речима:

— Хвала ти, брате и роде!

Био би леп и стасит момак по узрасту, али га испила глад и напор, те му потамнело лице из којег сјакте два утонула младићска ока.

Изненади ме чистота и нагласак његов те му приђох.

— Ти си Србин, рођаче?

— Србин! — одговори ми припаљујући цигарету коју сам му дао.

— Па од куд овде? — запитах га зачуђено.

— А где би био, већ са вама? — одговори и поче журно да срче цигарету коју је припалио.

Ипак ми је био чудан његов положај. Знао сам да су Срби заробљеници изјавили добровољно да ће ступити у редове бораца и ступили су. Да ли је овај један претпоставио бити српски заробљеник томе да буде српски војник?

Он је вероватно погодио шта сам ја премишљао па настави непитан:

— Био сам ја, господине, тамо где је требало бити, нисам изостао, али... ето!

А кад му се учинило да је ипак срео у моме погледу сумњу, он брзо додаде:

— А ви ваљда, што видите на мени ово аустријско одело, па за то не верујете?

Нисам му рекао да ли верујем, те он сам објасни:

— Обукао сам га сад, у Призрену, у болници.

Прекинули смо даљи разговор јер сам се зауставио пред једном мучном сликом крај друма, где се беше окупила читава гомилица избеглица. Под товаром, који је носио на леђима, лежао је на земљи немац, заробљеник, а крај њега је стајао један грађанин очајна лица и вајкао се:

— Погодио сам га да га храним а он да ми носи овај товар. Па кад му дадох на подне комад проје а он је не поједе као човек, него је пождра, прогута је. И од тада занеможе па ево сад где ће да ме остави на сред пута!

Грађаниново вајкање није чинило утисак саучешћа према невољи заробљениковој већ пре себично јадање, што је пао у очајан положај да товар сам понесе даље.

Несретник је лежао на земљи лица заривена у блато. Очи му искочиле из дупља а на уснама му ври пена. Испод раскопчане блузе и прљаве, подрте кошуље, надимају се ребра на којима и нема меса већ само тамна а прозрачна, затегнута кожа.

— Изгладнело па битисало! — рећи ће један из гомиле.

— А можда га и терет убио! — додаће други.

— Није, брате, терет — правда се онај грађанин — Нема овде ни тридесет кила. Понео бих ја то и сам ал не могу, имам сипњу.

Он понуди под истим погодбама заробљеника, који је мало час са мном разговарао, али овај одби:

— Не могу, рањен сам — одговори он — не могу ни толико понети колико је овај!

Најзад грађанин се сам натовари и кренусмо даље. Ономе несретнику није било помоћи; оставили смо га тамо крај друма да чека смрт која ће, ако не раније, ноћас кад стегне мраз извесно наступити. Заспаће од мраза лепим, слатким сном и видеће у томе сну своју далеку отаџбину и своју породицу. Умреће бар са осмехом на уснама а ујутру, први који наиђу, гурнуће тело доле у поток да се не би на друму распадало.

Паде ми на памет онај коњ што је тамо негде испред Штимње посрнуо вукући топ, те га испрегоше и оставише крај друма да чека смрт. Овако исто и њега смо посматрали, овако исто о њему проговорили реч две и овако исто, остављајући га самом себи, кренули смо даље без узбуђења, навикнути већ на те појаве, које ће све чешће и чешће бивати што даље идемо.

— А одакле си ти? — запитах после извесног времена онога заробљеника који ми се опет придружио.

— Отуда, са Дунава, близу Даља.

— Имаш ли родитеља тамо?

— Имам жива оца, мајку, две сестре и једног братића. Их, кад би они знали где сам ја сад?

А после малога размишљања, додаде:

— А ко зна где су они?

— А што они?

— Ех, што! — рече, па брзо додаде: — Веруј, нису их оставили на миру. Отац ми је добар газда и онако... био им је увек трн у оку. Кад оно био загребачки процес, одведоше га у Варадин те остаде тамо пет месеца. А нису му ни иначе давали мира.

Понудих му још једну цигарету, јер је ону прву одавно посркао и жудно бацао погледе на моју.

— У нас — настави он своје казивање — био већи српски барјак но црквени, па кад дође Царев дан те се оките куће а наш барјак с крова па до земље. Пролазе жандари па реже а не могу му ништа, Царев је дан. Да видите у нашој кући зидове, рекли би србијанска кућа; ту слика Краља Петра увијена у тробојку, па ту Косовска Вечера, па Благовештенски Сабор, Св. Сава, па „Узо деда свог унука“, па онда Глигор Комита и већ све редом. Кад дође слава а мој отац све те слике казује гостима и тумачи. Их, да чујете о слави кад бабо казује здравицу па помене светога, па онда Цара Душана и Обилића и Марка, па спомене косовску вечеру, па устанак, па [627] четресосму, па онда народна права и прагматику, па заврши како ми Срби морамо још једанпут лити крв и лићемо је, вели, али не више за другога већ за себе. Ћесар нас је слагао, вели, право је да сад и ми њега слажемо. А нећемо га, вели, ни слагати, он зна да ми своја права тражимо те зар смо ми криви што се та права могу наћи само под србијанским барјаком. Ето, тако је зборио мој бабо!

Ма да је све то говорио са мало гордељивости, глас му је по где и где задрхтао, вероватно потресен сећањем на кућу и родитеља о коме је причао. Пошто је осетио да је у мени нашао стрпељивога слушаоца а имао потребе ваљда, да се у овој невољи подржава топлим успоменама на тихи живот у кући и међ својима, он настави даље казивање:

— А колико је пута бабо тако спустио руку мени на раме па реко: „Ех, нек да Бог само да одрастеш, виш оног тамо — па ми показао слику Краља Петра — његов ћеш ти војник бити!“ Он је ишао и у Београд, ишао је о крунисању Краља Петра, па онда о Видовдану и причао нам је много о свему и свачему. „Их, да видиш српску војску — казивао је мени — све сам соко; видиш му из очију да је Србин! А још кад чујеш да му Србин командује: „Мирно, лево, десно, у ред, напред!“ па ти слатка она српска реч, и ја бих стар овако, узео пушку и стао бих тамо у ред. Па [628] још кад марширају а музика свира а народ виче „Ура“ а мени оволике сузе на очи. Плачем и не могу да се уставим па ето ти!“ А кад год бабо оде у Београд он донесе отуд нове слике и песмарице, па их после сви гутамо. Један пут, кад је био о Видов-дану, донео мени шајкачу. Ех, Боже, да чудне радости!...

Он на један мах прекиде причу па ће ме упитати:

— Ја овај, развезао а не знам да вам не досађујем?

— Не, не досађујеш ми, слушам ја!

У истини слушао сам га са пажњом. Било ми је чак пријатно ово његово наивно казивање које ме је разгаљавало као блага, тиха струја у вртлогу олујине која нас је носила. Он охрабрен, настави:

— Ту шајкачу нисам смео носити улицом, није ми дао бабо, него само у кући. Па кад дође слава а ја шајкачу на главу па дочекујем госте и све салутирам. Тек дође господин попа, ја салутирам, па у руку, а он пита баба: „Кој ти је ово море?“ А бабо вели: „Петров!“ „Е, кад је Петров — рећи ће господин попа — треба да га благословим. Посветила ти се, синко, десница којом ћеш, дај Боже, послужити Краљу Петру!“

— Један пут, о Видов-дану, водио ме бабо у Фрушку, у Раваницу. „Ајде, вели, да целиваш Цара Лазара!“ Еј, Боже, моје среће! Колико [629] су јурили путем наши вранци, све се носала и повијала кола с једне стране друма на другу, па мени је опет све изгледало да лагано идемо; да ми је што пре да стигнемо у Раваницу! А кад стигосмо, имао сам, боме, шта и видети. Тамо се слегао силан народ, чини ми се цео Срем је био ту. Читав логор кола, па шатори, па свирачи на све стране. „Дошли су и србијански свирачи — вели бабо — водићу те после да их чујеш, ал прво ајде у цркву!“ У цркви је, знате, светац. Јесте ли били кад у Раваници?

— Јесам.

— Е онда знате!

Одмори се мало од казивања, јер смо се баш пели уз неку тегобну узбрдицу, па кад се испесмо а он дану и настави:

— Кад смо ушли у цркву а бабо мени вели: „Ето видиш, то је српски цар Лазо, што је погинуо на Косову пољу. Ајде, синко, целивај свеца!“ А мени задрхта душа и наиђоше ми сузе на очи. Није шала целивати цара српског. И бабу пуне очи па ми само шапће: „Упамти, сине, ово!“...

Он опет застаде у причању, вероватно обузет успоменом на овај свечани тренутак из свога детињства.

Сунце, које се дубоко нагло западу, још је слало зраке али су они већ били студени а осећао се већ и мразни вечерњи ветрић, који тако немило милује образе. Рекох му да пожури [630] ако може, како би с вечери могли стићи бар до кога села. Он уравна свој корак са мојим и настави своје казивање:

— После ме одведе бабо у гомилу, тамо где су свирали србијански свирачи. Свирали су и певали неку песму а бабо извади из шпага петицу, па приђе једноме од њих и рече му гласно, тако да су сви могли чути: „Дедер, пријатељу, Краља Петра марш!“ Свирачи засвираше а мени поче срце да расте, као да сам слушао свету литургију у цркви; дође ми готово да се прекрстим. Кад свирачи свршише а бабо опет њима петицу, па вели: „Кажи: Авај, Босно, сиротице клета!“ Свирачи засвираше и запеваше а цео народ што је слушао, поче да плаче. У мога бабе оволике сузе а и мени се стегло грло. После пође бабо и још неки пријатељи из Бачке, да се попнемо на Врдник, до врдничке куле. Рекоше, оданде се лепо догледа сва Фрушка Гора. Кад смо били горе, крај куле а мене тек бабо за руку, па показујући другом руком, рећи ће ми: „Видиш ли тамо, хеј тамо доле, ону реку што беласа?“ — „Видим!“ — „То је Сава, синко, а оно иза ње је Србија“. Дуго смо после ћутали и гледали тамо, оне плаве и модре планине, гледали смо као неку светињу, као да је оно тамо света земља Јерусалим!“

Прекидох му причу нудећи му опет дуван, не би ли га привезао за себе. Годила ми је његова прича баш са своје наивности и доброћудности; [631] одвлачила ме је од тешких мисли, које сам као терет носио на овоме путу, те сам се осећао одморен.

— А ја запео, па све казујем што ми падне на памет! — извињава се он, бојећи се да није предугачак својим казивањем.

— Ако, ако, казуј ти мени све чега се сећаш, волем ја то да слушам.

— Е, ако волете, онда...

Он ућута као да прибере сећање па мало затим настави:

— Прошле године, кад ће се заратити, ја сам у јесен пунио деветнаест година, сад ми је тек двадесет прошло. Кажем ја једаред баби: „Бабо сад у јесен ће и мене регрутовати те ћу бити аустријски војник!“ Бабо се замисли, замисли се, видео сам да су и њега мориле те бриге, па тек диже главу и рече: „Чекаћемо јесен да прођеш кроз комисију. Може те којом срећом мимоићи, шта знам ја!“ Није ми више ништа казао ал сам ја видо из његових очију шта је мислио. Србија није далеко а Сава није широка, те ако ћу служити кога, боље онда свога србијанскога Краља да служим. Али дође јуна месеца изненадна мобилизација и нас, који смо на јесен требали да се рекрутујемо а од пролећа ове године да служимо, дочепаше изненадно те ајд у Винковце, у касарне. Па још што је најгоре, рат са Србијом, са оном нашом Србијом.

— Ух, како је моме баби било, као да си [632] му сву чељад по кући поклао. У Србију се није могло више ни мислити, морало се у касарну. Кад су ме опремали да пођем у Винковце а мајка само уздише и крије се по кући, да јој ко не види сузе а бабо сео пред кућу, пуши лулу за лулом а нико му реч не сме проговорити, нити одговара коме кад га здрави. Најзад, кад би време, ја изађох па га упитах: „Хоћемо ли, бабо?“ — „Хоћемо кад морамо!“ — одговори он, па се диже и уђе у двориште.

— Е, већ, како је било док сам се опраштао са мајком, сестрама и братићем, не умем вам казати. Плакали су, ето, а и шта би друго! Бојали су се сви што ме је ратна година ухватила као рекрута. Мајка ме чак увукла у собу, док су се други мајали око мојих ствари а бабо презао кочије, и тутнула ми у руке десетицу, ижљубила ме и благословила ме...“

Ту прекиде заробљеник причу, јер му реч заигра у грлу, глас му затрепери и две крупне сузе овлажише му очи. Уздржавао сам се ма чиме да узнемирим овај лепи тренутак пријатнога узбуђења, када материнска љубав и милошта прелази преко гора и планина, преко понора и кршева и као сећање милује своје чедо. Тим смо се успоменама сви ми хранили и одржавали у овим тешким невољама и залагивали своје големе болове.

Када се мало прибра он сам настави:

— Кад смо изашли у двориште, кола су већ била упрегнута и моје ствари натоварене. [633] Ајде, рекох ја, и узех да се праштам а мали братић отрча да отвори вратнице. Бабо стао пред коње, па не гледа овамо него окренуо главу и све нешто псује коње. Ускочих ја у кола, ускочи и бабо, прекрсти се а вранци потегоше свом снагом и изнеше као перце кола из дворишта.

— Бабо ни речи успут није говорио а шибао је сироте вранце и ако су као стреле летели. Једнако их је шибао и псовао их, па смо очас стигли у Борово. Ту се заустависмо пред биртијом и тек ту бабо проговори. Наточи вина и себи и мени и куцну се: „Ајде, вели, у здравље! Па Бог нека ти буде у помоћи! Ја се надам брзо ће овај рат, још ви нећете ни из касарне изаћи а рат ће бити свршен. Шта је Србија према једној царевини, не може сирота... а вама треба бар шест месеца у касарни, не могу вас повести у рат пре нег научите пушку држати“. Па онда испи чашу баш до дна и поћута подуже, па опет ће рећи: „Друкче сам ја мислио ал ето, видиш, не бива онако како хоћеш него како мораш. Што ћеш!“ Па опет ућута а ћутим и ја, све чекам хоће ли још што рећи. Он испи и другу чашу, па додаде: „Не умем те, синко, ни чему научити што ћеш и како ћеш. Нека те Бог и твоје срце научи!“

— После већ стигосмо и у Винковце, те ја у касарну. Три месеца су нас муштрали од ране зоре до мрклога мрака. Нико за то [634] време од мојих није долазио да ме обиђе. Од других сам био чуо да је у селу зло; узели су нам коње, узели нам волове а бабу опет нешто терали жандари но се вратио ал, веле, спрема се да пређе с кућом у Бачку, јер га, веле, онде неће оставити на миру.

— Наши официри сваки дан нам читају новине како наши напредују у Србији. Веле нам: добро се туку Србијанци али царска војска још боље. Узели су, веле, Шабац, Лозницу, Ваљево а само још који дан па ће и Београд пасти. Протераше једнога дана кроз Винковце и заробљенике српске и натераше нас све да изађемо да их видимо, али их ја некако изварах. Зар српске војнике, војнике Краља Петра први пут да видим па тако, као робове? Не, Бога ми, но сам се сакрио да не чујем ни њихов ход кад прођу крај наше касарне.

— Па онда, прође мало времена и окитише варош заставама и поче гомила кроз улице да се дере, музике да свирају и искупише нас све и прочиташе да је Београд пао. Морали смо да се веселимо и ми, а како је мени било у души то ја знам. Једино ме је тешило што су сви говорили: сад је рат свршен. За неколико дана па ће нас пустити кућама а кад се вратим, свратићу кући колико да се видим са својима, па одох ја преко Саве и никад ме више неће Цар видети.

— Тако сам ја мислио. Али се рат не сврши, [635] како се међ нама говорило, него још канда обрну наопако. Нико нам ништа није говорио нису нам ни телеграме више читали, али се видело по њима да у Србији нешто не иде добро. Сви обесили главе, сви невесели и не смеш пред њима да поменеш Србију. А рањеници пролазе сваки дан, пуни их возови, и чује се од њих да су Србијанци потерали наше па их млате и гоне да се осврнути не могу.

— А једнога дана, дође изненада наредба да и ми кренемо, ал не кажу на коју страну. Једни говоре на руски ћемо фронт, други на француски а трећи веле на румунски фронт да чувамо границу. Бојао сам се само да не буде на српски фронт а оно тако је и било. Одведоше нас у Босну и пребацише преко Дрине где су још трајале борбе...“

Он прекиде причање јер сви обратисмо пажњу на једнога коњаника који нам је долазио у сусрет, јашећи на мршавоме и знојем обливеном коњу. Он је из моравске дивизије која одступа са Косова Дреницом и задржала се код села Кијева те тражи везе и обавештења од Врховне Команде, која је већ далеко ван границе Краљевине Србије. Коњаник је морао страховито журити, на коњу му раскрвављене усне, ноге му се тресу од умора а зној се облацима пуши са њега као са догореле ватре. Он је чуо већ од првих бегунаца, које је срео, да је Врховна Команда отишла [636] из Призрена али не сме на голо казивање гомиле да се врати с пута на који га је старешина упутио. Окупили смо се сви око коњаника да чујемо што а у ствари, ми смо њему казивали јер нам он није имао шта рећи, толико само, да борбе више нема, да се сад само повлачи и да се арнаутска села у овој околини непријатељски држе према српској војсци, те је на појединим местима било и пушкарања.

Један међ нама, са дететом на леђима увезаним тканицама, замаја брижно главом:

— А ми још идемо у Ђаковицу, у гнездо њихово.

— Па ми нисмо војска, неће ваљда нас — додаје други.

— Питају те они, јеси ли војска или ниси. Њима је до пљачке. — Вајка се онај први.

Коњаник ободе коња и пође даље, пут Призрена, а ми настависмо пут забринути вестима, које смо чули. Заробљеник ми се придружи опет, али не настави да казује, бојећи се да ће његово казивање бити сувишно крај бриге, коју нам је донео сусрет са коњаником.

Ваљало та је одобровољити још једном цигаретом и дајући му ја га охрабрих:

— Дакле, пребацише вас преко Дрине, па онда?

— Плакао сам од жалости — прихвати он — али сам крио сузе да ме ко не види. Зар тако ја улазим у Србију, ону Србију коју сам [637] толико желео? Улазим се пушком у руци, као непријатељ; улазим да убијам моју браћу с којима сам мислио заједно бранити Србију. И ове планине, на које са пењемо и које ћемо залити крвљу својом, то су баш оне планине, које сам онда са Врдника догледао, онда, када сам целивао српскога Цара. Како би тешко проплакао мој бабо, сад да ме види? Толико ми је обећавао повести ме у Србију па ево како ме је послао!

— И како ми је било кад сам морао да опалим прву пушку? Изгледало ми је као да сам њоме гађао Србију, као да сам гађао самога Краља Петра. Зар ја да убијем брата Србина; зар ја да погинем од србијанске руке? Дошло ми је да бацим пушку, да полетим у србијански ланац и да загрлим све оне, све оне, што пуцају на мене! Ох, кад бих смео, али не смеш пусто, пазе те као звера!

— Ништа нисам видео око себе кад сам испалио прву пушку. Замаглило ми се пред очима и пуцао сам даље. Чинило ми се тога часа, као да тонем дубоко у воду, све дубље и дубље и почеше да ми се јављају све неке лепе и чаробне слике, баш као дављенику. За тренут ми изађе пред очи Цар Лазар и чуо сам, лепо сам чуо ону песму србијанских свирача „Аој, Босно, сиротице клета!“ па ми се јави мајка, па видо и онај велики барјак наш, па слике на зиду, Краља Петра и војводу Глигора и Косовску вечеру и чуо сам речи [638] бабове, како ми Срби морамо лити крв још једанпут али ћемо је лити сад за себе а не за другога; и чуо сам речи господин попине, ама сасвим сам их јасно чуо: „Посветила ти се, синко, десница којом ћеш, дај Боже, послужити Краљу Петру!“ И још много, много слика ми се јавило и бата и сестре и наш виноград и наше двориште и наши вранци и све, све што сам проживео и што сам кад год видео и чуо.

— Неко ме трже за рукав и пробуди из тога бунила. Био је друг до мене и он ми шану: „Не пуцај, несрећниче, у ваздух; ено официра за нашим леђима са револвером у руци, убија кога год примети да пуца у ваздух!“ Тргао сам се и осврнуо и, одиста сам видео официра за нашим леђима а ја нисам ни знао да сам пуцао у ваздух. Учини ми се чак да је официр баш мене гледао. У том засвира, далеко за нама, јуриш и настадоше узвици и псовке официра и пуцњава њихових револвера, којима су гађали у наше редове. Скочисмо сви и пођосмо на јуриш. Србијанци су нас дочекали на бајонет. Тада сам први пут срео србијанског војника. Ето, тако смо се срели а како сам ја некад мислио и како је мој бабо мислио!

— Осећао сам тешку грозницу, тело ми је горело као жеравица, очи се усијале а образи упалили. Трчао сам напред, испред свију, трчао сам као луд. Наши су официри мислили ваљда да је то храброст, али је то била грозница, [639] грозница од страха ваљда, јер ми је то била прва борба у животу, па одмах јуриш. А можда је било и нешто друго, можда и зато што ми је једнако било пред очима да треба својом руком да убијам србијанскога војника... Ускочили смо у ров и отпочела је крвничка борба ножевима, кундацима, рукама, зубима. Ја сам напао на једнога рањенога Србијанца; десна му је рука била крвава а левом је држао пушку и износио је више главе те се бранио њоме од удара. Ухватили смо се у коштац и почели смо се рвати. Бранио се зубима и изуједао ми је руке и грло и цепао ми је зубима одело. Мени се навукло нешто на очи и ништа не видим него измахујем. Ја нисам видео шта је око мене било, нисам видео да су наши већ измакли напред и напали други ред ровова и да смо ја и Србијанац остали сами, међу мртвима и рањенима у рову. Ми смо се борили и даље, док он није малаксао од многе крви, која му је текла из прибијене руке, те смо се искрвавили и ја и он. Клонуо је најзад те га ја оборих, седо му на груди готов да му забодем нож са пушке у гркљан. У томе часу он јекну: „Не, кумим те Богом и светим Јованом!...“ Те речи ме на један пут пробудише, пробудише ме тако као у сну кад кога изненада хладном водом полијеш. У једанпут сам прогледао и видео, видео сам око себе све и знао где сам и знао сам шта радим. Поменуо ми је светога Јована, а то је и наша [640] слава, она слава кад је мој бабо увек држао здравицу и помињао и Душана и Лазара и Милоша. Па ето ту славу сад помену и призва је у помоћ овај србијански војник, кога сам ја потегао да закољем. И како ми је рекао? Рекао ми је српски, рекао ми је мојим рођеним језиком, рекао ми је оним истим, којим се моја мајка моли Богу, а мој бабо здрави здравицу о светоме Јовану. Бризнуле су ми сузе на очи, бацио сам пушку и почесмо онако крвави да се љубимо. Плакао је и он. Затим се као браћа договорисмо шта ћемо и како ћемо. Седећемо ту у рову, ако ко наиђе правићемо се да смо мртви и онако смо искрвављени. Скоро ће ноћ па ће нам она помоћи; он ће ме одвести, одвешће ме међу Србе, међу браћу моју.

— Док се ми тако договарамо, тек чујемо србијанско „ура“ и видимо, Аустријанци одступају. Истина, боре се, али одступају корак по корак. Шћућурили се ми у један крај рова, ућутали се и мислимо у себи: дај Боже да Србијанци толико потерају оне, да прођу наш ров само, те да се ми ослободимо. И погонише их, боме, добро их погонише, те протрчаше мимо нас и не осврћући се и бацајући пушке за собом а Србијанци лете за њима те нас и они прођоше.

— Их, Боже, моје радости! Помогох ономе другу, те се ослони на мене и пођосмо у позадину. Изведоше ме пред једног србијанског [641] официра. Пита он мене за име, презиме, па одакле сам и кад смо дошли на фронт; па онда пита ко нам је командант и све тако редом пита, а ја му редом одговарам и казујем, као што би оцу и мајци казивао.

— Одведоше ме затим у логор, са осталим заробљеницима, а било их много. И кога ти све није било ту и мађара и шваба и чеха и јевреја, од сваке вере и од сваке руке. Стајали смо дуго, врло дуго, па нас онда пребројаше и наредише да крећемо праћени старцима из трећега позива.

— Мене тешко нешто заболе у души и поче нека туга да ми се свија у грудима. Ама зар ја, Србин, па идем сад под стражом, као србијански заробљеник, у ред са швабама и мађарима? Зар ја да идем овим друмовима и кроз ове планине, које сам гледао са Врдника, као роб, и да ме прати стража са пушком? Срамота ме је била од самога себе, срамота ме била и од оних, које сам сретао успут; мислио сам сви знају да сам Србин; изгледало ми је као да ме сви са презрењем гледају.

— Кад смо прошли кроз Милановац а оно, отворили се прозори на кућама и изашао силан свет на улицу, па нас све то гледа, нас аустријанце, нас непријатеље. Наиђоше ми сузе на очи, па оборио главу и натуко капу на очи. Срамота ме, тешка срамота, та волео сам сто пута да сам погинуо тамо у рову, но ово што доживех. Приђе ми још и једно дете, дрпну [642] ме за шињел, па ме пита: „Швабо, море, шта ти ради Фрања?“

— Прошао сам кроз Милановац као кроз шибу а тако сам прошао и кроз Крагујевац. Рекли су нам, воде нас у Ниш. Једва сам чекао да стигнем тамо, рачунао сам кад стигнемо у Ниш, издвојиће нас, рећи ће нам: „Дете, ко је брат Србин, нека стане у страну!“ Тако сам ја мислио и тешио се, али сам се љуто преварио. И у Ниш кад смо стигли те нас сместили, остао сам и даље србијански роб.

Он дану да се одмори, а ја употребих ту прилику да се разаберем о једној чудној појави, коју сам већ одавно запазио пред нама и убрзао сам кораке не би ли је стиго. Вио је то заробљеник подрпанога али потпуно крвавога одела. И капа на глави и подрте цокуле на ногама и блуза и кошуља, све је то било умрљано крвљу а сем крви исушила се по оделу и бела поља од слузи па осветљена вечерњом светлошћу, преливају и сјакте као разнобојна стаклад.

— Што се овај човек овако окрвави, по Богу брате? — питам мога сапутника.

— Ко га зна... — поче он, па се досети — А знам, виђао сам га ноћас.

— Шта је радио?

— Помого се, помого се како је знао да не би премрзо. Ми смо ноћас спавали овамо у пољу, изван Призрена. Била је грдно студена ноћ а ватре нисмо имали... многи су [643] и промрзли па остали, нису могли од јутрос да крену, а овај грешник, распорио мртва вола, избацио му утробу па се он увуко унутра, у вола, и тако је проспавао.

— А ниси се бојао — рећи ћу ономе крвавом несретнику, кога смо већ били стигли — ниси се бојао јутрос у зору, и во се морао исхладити и промрзнути; ниси се зар бојао у сну да се и ти не смрзнеш?

Очајник ме погледа тупо, неким стакленим погледом који је сјактио из крвљу умрљанога лица.

— Јеси ли замолио кога пријатеља да те пробуди ујутру? — наставих ја да га питам.

— Пробудили су ме пси! — једва одговори. — Знао сам да ће они ујутру доћи да једу цркотину и да ће ме пробудити.

Толико само и на сва даља питања, која сам покушавао да му поставим, није ми одговарао. Кад сам и њему пружио једну цигару, он је чисто неверице пружио руку да је прихвати и блесасто ме је гледао и не благодарећи ми.

Кад смо измакли мало од овог несретника, мој сапутник настави своју историју:

— Робовао сам и туговао сам. Теже ми је било но оним швабама и мађарима, јер они су бар робовали туђину а ја своме рођеноме брату. Писао сам мојима али ко зна јесу ли то писмо добили. Нисам им казао да сам роб, него само онако, казао сам да сам у Нишу [644] и да ми је добро. Једнога дана, неки наши кад се вратише са рада, и они који су радили по канцеларијама, саопштише нам да су наши Срби заробљеници тражили од команде да их приме у српску војску. Еј, благо мени, рекох, само дај Боже да то буде!

— О да знате, господине, како ми је било кад сам се и ја јавио и кад су ме примили, било ми је исто онако као кад смо били у Раваници. Та ето, доживео сам да ми се призна да сам Србин и ето, нећу више бити србијански роб. Паде ми на памет и бабо и пожелех баш, као никад, да ми је да се створим пред њега, колико само да му кажем: „Бабо, ја сам србијански војник!“

— А кад сам се обукао и метнуо шајкачу на главу а ја салутирам сваком редом, као оно кад сам био мали па о слави дочекивао госте под шајкачом. Па да знате још како сам плакао, кад нас изведоше да се закунемо Краљу Петру. Кад сам изговарао оне речи из заклетве, како ћу бити веран, ја сам се толико драо, чини ми се да се мој глас чуо изнад свих осталих.

— И како сам се друкче осећао кад нас поведоше у борбу. Идем ја сад да се борим али не као пре, за туђина, него за својега. Баш ми је било мило и волео сам што пре да буде борба. Осећао сам да ћу бити храбар и замишљао сам већ на грудима Обилићеву медаљу. Их, па кад се вратим једнога дана [645] у село, у наше ослобођено село са том медаљом на грудима, ко ће тада са мном! Кад изађем пред бабу а он ме пољуби најпре у чело а затим целива медаљу на грудима; па кад одем у Раваницу да целивам Цара а мени Обилић ка грудима! Волео сам што пре да буде борбе, ал би ми жао било погинути а не доживети све што сам замишљао.

— И, бога ми, кад смо ступили у борбу са пушком српскога Краља у руци, изгледало ми је то као празник неки а не као рат. Сад не морам пуцати у ваздух, моја ће пушка погађати сад моје и наше крвнике. И борили смо се, бога ми, ми добровољци. Нећу да се хвалим, ал ето ту смо па питајте, борили смо се као прави Србијанци. А кад наредише старешине јуриш а нама чисто мило да подвикнемо оно србијанско „ура!“

— Опет борба на нож, опет прса у прса, као оно пре а нема сад за нама официра са револвером у руци да нас гађају, већ и они са нама заједно, бацили сабље а узели пушке и револвере па се боре као и ми што се боримо.

— Намерио сам се на једнога младог дечка, који се добро бранио. Покушавали смо два три пут да један другом сјуримо бајонет у груди па увек одбијем ја његов а он мој ударац. Најзад ја окренем кундак, дигнем га у вис и ударим га свом снагом у раме, те му испадне пушка из руке. Сад је мој, рекох [646] и потегох још једном кундаком у вис да му располутим главу. А он врдну и завапи: „Не, брате, не удри тако крвнички!“ Опет србина треба да убијем. Изгубих снагу, спустих пушку на земљу и рекох му: „Бегај, склањај ми се с очију!“

— Он се склони а ја остадох, али нема у мени више оне воље за борбу, нема оне храбрости са којом сам пошао. Стајао сам усред борбе непомичан а око мене се борило и крвавило. Нити сам се уклањао нити склањао. Заболе ме, тешко ме заболе у томе часу зла судбина наша; с које год стране се бориш србина убијаш. Ко зна да међу онима, које ја треба сад да убијам, нема и рођака мојих, јер породица наша је врло велика, има нас и по Бачкој и по Срему!

— Хвала Богу, наиђе од некуд једно зрно те ми прошиша руку, ево овде, и повреди ми мало кост. Ал ако, добро је, јер ме спасе мука.

Он прекиде причу и замоли ме да му дам још једну цигарету.

— Није што ми се пуши, вели, него и глад ми утоли.

Дао сам му од свег срца, јер сам знао да у Ђаковици арнаути продају дуван отворено и јавно, те ћу моћи набавити за даље путовање. Он сави цигарету, припали је, повуче два три дима па настави:

— Био сам неколико дана у нишкој болници, па после у приштинској а одатле у Призрен. [647] Рана ми се брзо опорављала и ево већ крећем руком. Истина имам још болове али ево, могу да крећем и неће ми остати саката рука.

— У Призрену сам остао седам осам дана, све до синоћ, у оној великој болници где је била гимназија. У болници је било пуно рањеника, није ни било места за све. А долазе гомиле све нове и нове и дрежде пред вратима по цео дан, превију се па одлазе даље. Многи и падају, не могу даље; дигли се из болнице неоздравели, необучени и необувени, па прозебли успут и падају нити се могу више дићи.

— Једнога дана, донеше на воловским колима неколицину тешких рањеника. Једва смо их скинули. Помагао сам и ја овом мојом здравом руком, колико сам могао и колико да се нађем на помоћи. Међу тим рањеницима био је и један младић, мој вршњак а потпоручик. Допао ми некако баш он да му помогнем, те му помогох све док га нисмо узнели на кревет. Биле су му обе ноге пребијене. После неколико речи што их проговорисмо а ми се спријатељисмо, те остадох крај његове постеље да му се нађем. Био је и он отуда, с наше стране, из Ердута. Био је аустријски официр па је пребегао прошле године са целом стражом и примљен је као српски официр код добровољаца.

— Три дана, колико сам још остао у болници, нисам се мицао од његове постеље, него [648] сам га пазио и дворио га. Жао ми га је било онако млада а тако осакаћена. Док су сви остали рањеници у великој соби, где су лежали, јечали и стењали, он је само ћутао и гризао усне. Ја бих седао обично на крај његове постеље и причао му све ово, што сам и вама сад казивао а он је слушао, занимало га је. Али он мени није много говорио, сем то што ми реко одакле је и како је пребегао.

Јуче по подне кад сам му пришао и сео по обичају, он ми прекиде причу, ману руком да ућутим, па ће ши рећи:

— Изгледа ми да смо опкољени и спаса нам нема; него... спреми се и бегај.

— А ви? — запитах га.

— Ја не могу, једва сам и довде!

Затим поћута, поћута па ће тек рећи:

— А предати се не смем. Што би мене овако обогаљеног обесили, најмање ми је, ја и онако нисам више за живот; али што ће ми целу породицу намучити и искоренити, то ми је.

— Па шта ћете?

— Шта? — запита ме он и погледа — Чим чујем да је непријатељ ушао у Призрен, убићу се. Спремио сам се већ!

И показа ми под јастуком дршку од револвера.

Погледам га, млад ко роса а тешки болови испили му образе. Жао ми га било као рођенога брата.

— Могу ли да вам помогнем, да вас понесем?

— Нећеш моћи ни себе да носиш. А можеш ми помоћи само тако, ако те послужи срећа те изнесеш главу из овога окршаја и дођеш кад год у своје село. Не пожали тад, пођи до мојих, распитај тамо за Лазиће. Наћеш ваљда кога, па однеси им поздрав од мене. Имам мајку и две сестре, имам и вереницу — и кад то помену а њему наиђоше сузе на очи, те их обриса и настави даље — Поздрави их и реци им: поздрав вам од вашега Мирка...

— Шта још да им кажем?

— Ништа... то... да сам се убио... убио сам се да отклоним зло које би њих могло постићи. Нека ми не траже гроб, неће га наћи. Убио сам се у Призрену, гроб ми је у Призрену... толико им само реци.

Кад беше синоћ да кренемо, те одох да му кажем збогом, он ми рече:

— Скини то србијанско одело, ено мало час је умро један аустријски заробљеник па обуци његово.

— Зашто?

— Ако је истина да смо опкољени, могли би те ухватити у србијанскоме оделу па ако те познаду, обесиће те а овако, затећи ће те као заробљеника...

— Знам, али... узех ја да се предомишљам.

— Ако нећеш себи за љубав, учини мени за љубав. Ја бих волео да изнесеш главу, да одеш тамо, да поздравиш...

Послушао сам га и ето зашто је на мени опет аустријско одело.

Ту прекиде заробљеник причу и обојица заћутасмо и замислисмо се. После дужег ћутања запитах га:

— А шта мислиш, је л’ се убио онај, кад је ушао непријатељ?

— Убио се! — одговори он убедљиво и поуздано.

Настависмо пут ћутећи. Дан је већ почео лагано да се гаси а вечерњи, студени ветрић да пали образе мразом.

XXX
Ко је она?

Како се јутром мучно и тешко рађа дан а како, кад мине подне, брзо тоне и гаси се, нарочито зими и међ планинама. Чим утрне сунце, тама се спушта брзо као оно црно порозно платно на позорници што ти погледу отима и удаљава предмете над којима се застире. Са даном гаси се и сав живот природин; ветрић се притајава, изумире и онај тихи шум који је он проносио, гране на дрвећу престану се нијати и повијати, шибље се и жбуње умири; птице, које су нас по гдекад о дану надлетале, скрију се а бубице и црвићи, који су ти се кретали под ногама, завуку се у густу траву и у жбунов корен. Ако си у светлости дана и догледао по где-где у планини по коју кућицу, ишчезава ти сад и она погледу. Далеко око тебе, све докле ти поглед допире, угасио се живот; изгледа ти чак и да се ваздух разредио и тајанствена нека тишина освојила. Као да путујеш друмом кроз неке омађијане пределе, као да се налазиш у некоме мртвоме царству где све, и људи и природа, спава магиским сном. И гуши те то мртвило, онако [652] као што те гуши тишина и разређен ваздух у тамници или у дубоким каналима.

Кроз ту тишину чује се још само бат наших ногу, пљаскање опанка по блату, стењање и шкрипа кола. И међу нама живот све више усањује. Нема више жагора, нема ни гласнога разговора. Шапће се и клонуло се иде ногу пред ногу. Ноћ нас све више обавија, све више се губе контуре појединаца и сад већ изгледамо као тамна, једноставна маса, која се ваља друмом.

А мраз већ пали образе и мрзну ти прсти и уши а блато се стеже под ногама. Далеко, на дну друма, једва се догледају неке ватрице које трну као пламен у кандилу. Ту је ваљада село или логор избеглица, јер се ове ноћи не може даље ићи, мора се преноћити негде на путу те сутра зором наставити. Што ближе оним ватрама, њихов се број све више множи, простор по коме су се расуле све се више шири, тако да већ изгледају као киша звезда попадалих по земљи.

Још мало, па се већ догледају нејасне сенке које се кроз ноћ крећу измеђ ватара и чује се потмуло, пригушено довикивање, као таман глас дављеника, затим, далеко негде, јек секире и тресак посеченог дрвета.

А још мало, па смо већ међу ватрама, међу гомилама избеглица које су, по утринама око једне и друге стране друма, попадале да пробдију ову мразну ноћ.

Све полегало по влажној земљи или чучнуло крај ватара. Изгледа читаво море људи, јер се оне крајње ватре губе далеко тамо под планинама. Не видиш облике, изгледа ти све као једна, једноставна маса из које провирују осветљена лица. Измеђ ватара крећу сенке; неко носи дрва, други воду, трећи зашо од ватре до ватре и тражи своју, од које је мало час одмако, па сад не може више да је нађе.

Жагор на све стране и праштање гламње под секиром и пуцкарање суве гране на пламену. По друму још гмиже маса, која једнако надолази; чује се пљаскање блата, довикивање и крчање кола, која скрећу да пређу на утрину где ће заноћити.

— Овамо је шанац, не може! — чује се оздо с друма.

— Терај, терај још на више! — одговара неко одовуд где су ватре.

— Западоше точкови, не може овуда! — опет узвик с друма.

— Па што си пошао туда, што не питаш!

— Дај, бре, ту гламњу с ватре и коју грану, западоше и волови!

И кроз мрак прође ваздухом упаљена гламња, као факља. Однеше је тамо где су запала кола у блато и отуда се чују вишегласни узвици: „Држи, држи, држи! Ај, уа, триста ти Богова твојих!... Држи, дедер..а..а..аи!“ То већ износе из глиба запала кола.

И другачи узвици допиру оздо, с друма.

— Из које сте дивизије море? — виче неко из свег грла.

— Где је друга пољска? — виче други.

— Која? — одговара му неко из гомиле око ватара.

— Дринска! — опет онај с друма.

— Тодоре, о, Тодоре! — довикује неко из далеке тамнине а нико му се не одзива.

И тако то једнако иде и једнако придолазе, довикују се, траже и лутају измеђ ватара; а ноћ све дубља и црња.

Тешко је било наћи сува места, где би се могло прилећи или бар заклонити, ако би нешто ноћас студен ветар дунуо. Што је било места, крај тараба сеоских, заузели већ они који су раније стигли; други опет преко кола разапели шаторска крила или ћебад те направили заклоне; трећи се прибрали уз какву живу ограду или трњак, те ће их то штитити колико толико. Који су још зарана, за дана, стигли ископали су рупе за ватру, поболи мотке у земљу, нанели суво грање и набацали, те начинили себи кућицу. Ми, који смо доцкан стигли, морамо се задовољити и са влагом под увелом и угаженом травом која је врискала под стопалом.

Изабрали смо место у близини једних воловских кола, испод којих је већ спавала једна енглеска мисија и, прва и најважнија брига била нам је набавити дрва. Ваља заћи од [655] ватре до ватре и питати где су их они, што се већ греју, набавили, јер нигде у близини шуме. Ако је и било које дрво крај друма или у пољу, оборила га је већ секира и само још свеж корен вири из земље. Али свако кога запиташ, одмахује главом и показује ти село утонуло у потпуну таму. Залазиш у пусто село, нигде светиљке, нигде живота. Крхаш се и падаш у рупчаге излоканога сеоскога пута, нападају те огромни арнаутски пси, цепају ти одело и ти се бориш и једва спасаваш. Сви су око ватара набавили још за видела дрва од сељана, милом или силом. Сад је већ дубока ноћ и арнаути су се повукли у куће замандаљили врата и спремили пушке бојећи се да њих, голе и босе, когод не опљачка.

Најзад, наилазимо на будна арнаутина који, са пушком у руци чува свој пласт сена који би иначе плануо. Прилазимо и нудимо новац за мало дрва. Били смо ваљда први који смо понудили новац, иначе би била неразумљива готовост арнаутова да нам да и сам собом донесе дрва овамо, на друм. Више него то, кад је видео нашу невештину да наложимо ватру, сео је крај нас, пошто га је на стражи крај пласта заменио син, и наложио сам ватру па, грејући се и сам, упустио се и у разговор. Био је висок, коштуњав човек, снажних и необично дугих руку. Од целог његовог лица осветљеног ватром, виделе су се само обрве, кости, набрекле жиле и два жива ока, која [656] су нас за време разговора све редом прелетала не задржавајући се ни на коме дуже.

— А од које то силе бегате? — пита нас арнаутин.

— Од Аустријанаца и од Немаца и од Бугара. Три су цара ударила на нас.

— Три? — учини он изненађен, па онда додаде, после извесног размишљања — За једног знам, чуо сам!

— За Аустрију?

— Јест! — вели он — За њу сам чуо а за ове друге нисам чуо. Он дуну понова у ватру, снажно као из мехова, па кад диже главу он ће:

— Кој све ратује? Кажу многи цареви и краљеви?

— Многи, сви!

— И Москов?

— И он!

— Он има много војске?

— Много, ал је далеко, не може да стигне

— Ако он стигне, ви ће да се вратите?

— Вратићемо се!

— И опет ће ово ваша земља да буде?

— Наша, дабоме!

Он се замисли дубоко, као да се нечега досећа, па ће рећи:

— Има у нас Арнаута једна реч: Онога је кућа ко много зноја пролије у њене темеље и онога је царство, ко много крви у његове темеље пролије. Кад неко олако добије кућу ја ли царство, не може дуго да га држи.

Он нас погледа све редом, па кад у свачијем погледу срете одобравање, он додаде:

— А овде, у овој земљи, има много ваше крви, од бир-земана.

— И много суза! — додаде неко од наших.

У том проломи тишину бректање аутомобила. У тамној ноћи засјаше два светла ока пуном, снажном светлошћу. Некада, у бајкама које сам слушао у зимске ноћи крај бабина колена, замишљао сам тако огњевита змаја, коме очи светле пламеном а брекће и фркће и тешко дише кроз ноздрве, враћајући се увече у своје дворе.

Арнаутин је са великом пажњом, не скидајући погледа, посматрао силу која је протутњала друмом и отишла даље у ноћ.

— Чудо, велико чудо! — рече више сам себи, па се онда окрете нама — Шта га тера?

— Сила! — одговори неко — Зар ниси раније видо?

— Јуче и данас прођоше многи овим друмом све без коња. А видо сам данас и оне што лете. Је л’истина да и они ратују?

— Истина.

— Кажу да бацају ватру озго?

— Бацају бомбе и пуцају из митраљеза.

Он погледа тужно пушку која му је лежала на коленима.

— Шта велиш, пушка би па прође, а?

— Хоће да остане за зајчеве! — додаде он са пуно резигнације.

Док је он и даље, са великим интересовањем, распитивао о свима новим машинама за убијање људи, мене поглед одведе у таму где лежи друм, јер ми се у томе часу учини, да сам опазио тамо усамљену једну познату ми слику. Дигох се од ватре да видим је ли то одиста она, чија се црна силуета стапала са тамом, те се једва назирале контуре госпе у црнини.

— Ако немате где да се згрејете — рекох јој кад приђох друму — у мене је овамо добра ватра.

Она климну главом благодарећи ми и приђе ватри те јој направисмо места. Арнаутин је и даље разговарао о оружју; распитивао је могу ли аутомобили да носе топ; може ли са аероплана да се нишани; колико може да се држи у ваздуху и безброј још таквих питања.

Жагор око ватара постаје све тиши; димови који су се у почетку узносили као пластови сена, осветљени у срцу црвеном светлошћу високих пламенова, почели су се развејавати у једноставан простран облак који је пао као покривач над црном масом избеглица што је посејала земљу. Још се само чује тужно рикање гладне стоке које продире кроз ноћну тишину.

Мраз поче јаче да стеже и ведрина да осваја. Кроз прљави вео, који је покрио небеско плаветнило, поче да жмируца звездица једна, па онда две и три. Једна госпа из оне енглеске мисије, што спава близу нас, промрзла ваљда, [659] извуче се испод кола, диже се и приђе нашој ватри да се загреје. Негде у даљини пуче пушка те сви обратисмо пажњу на ту страну, не би ли чули чију дреку или да се понови пуцањ. Арнаутин се диже и оде да обиђе свој пласт сена и сина којега је оставио на стражи.

Око наше ватре изумре разговор и завлада тишина. Госпа у црнини, сем тога што се лаким поклоном јави свима, седајући крај ватре, ни речи не проговори, савладана умором од пута, мразом и оном тугом која код ње изгледа увек свежа и која као да је сталан израз њенога лица. Енглескиња је села и не здравећи се и сва се предала бризи да се загреје, не обраћајући пажњу ни на кога. Кад се буде загрејала она ће се тако исто дићи, не здравећи се, и завући се понова под кола да настави спавање. Сви остали око ватре клонули, јер мраз који је почео да стеже, насртљиво је наметао сан, те је један по један обарао главу на груди или је наслањао другу на раме.

Ја сам покушавао да се борим са том невидовном силом и јогунасто сам се опирао сну, узносећи главу када би клонула на груди и отварајући са напором очи. У једноме тренутку, када је сан већ претио да ме шчепа, чух шапат госпе у црнини.

— Спавате ли?

— Не, тргох се ја — и не бих желео да заспим.

— Које је ово село?

— Рогово или Рогача, тако некако рече онај Арнаутин што је мало час био овде.

— Је ли далеко одавде граница?

— Један сат, овако како ми идемо, иначе много мање.

— И онда?

Нисам разумео шта је хтела последњим питањем. Она то виде и додаде сама:

— И онда, нема више Србије?

— Нема!

Ућутасмо. Њене боне речи, „И онда нема више Србије“ поведоше ме читавом низу тешких мисли. Учини ми се да у овоме тренутку преживљујем један од најтежих часова и да се у мојој души ваља један од најтежих болова. Још само један час и Србије више нема и тај час је ту, ево га пред нама! Ми смо ту истину знали, али је ево сад пред нама целе целцате, у грубој њеној стварности; ми смо је слутили, ми смо је предосећали, али нам је ево сад свирепа стварност изводи пред очи у њеном правом облику.

Као оно кад ти ко најдражи умре; ти знаш да је мртав, видиш га пред собом мртва али те још увек нешто теши све до гробнице. То није утеха, то је обмана, али је у часу тешке туге довољна и она. Теши те и обмањује то што је он ту, што је његово тело још ту, што га још, ма и мртва, можеш грлити и љубити. То није више он, руке су његове студене, чело [661] бледо а очи угашене. Али он је ту, ипак је он ту! А кад већ дође последњи час, да то драго тело спусте у гробницу, тек видиш целу целцату истину у свој грубости својој; онда тек видиш, како ти се отима загрљају и погледу и она посљедна обмана. Ти цикнеш, тешко цикнеш, и тим циком казујеш све што ти је остало у души; казујеш последњи бол, после којега ти душа остаје пуста и празна као напуштена кућа у којој је и последњи становник изумро.

Тако и овога часа, проводимо последњу ноћ и последњи час на тлу своје отаџбине. Слутили смо ми још у Приштини и видели смо већ у Призрену њен слом, али је она била ту. Није постојала више, али је била ту, могли смо је и мртву грлити. Краљ је био ту, војска је била ту, народ је био ту. То није више онај Краљ и није више она војска и онај народ, али су ту, ипак су ту! А сад, овога часа, овога последњега часа, ето је пред нама цела целцата истина у свој грубости својој, ето нам се отима погледу и последња обмана. Остаје нам да цикнемо, тешко да цикнемо, и тим циком искажемо све што нам је остало у души, да искажемо и последњи свој бол, после којега ће нам душа остати пуста и празна као напуштена кућа у којој је и последњи становник изумро.

Енглескиња, пошто се довољно загрејала, диже се и оде под своја кола. То је био једини [662] шум, једини поремећај тешке тишине која је лежала на овој мртвој пољани, на којој несретна и изгнана деца, преспављују последњу ноћ на грудима своје мајке отаџбине. Ведрина је већ освојила, небо се обогатило читавим ројем бледих звезда а месечина почиње да се означава сенкама које предмети оцртавају за собом. На ватри се пламен са свим притајио и утрно а жар се румени као растопљено гвожђе и из недогорелих гламња пење се дим танким млазевима из којих се развијају неке тајанствене слике, испреплетане месечином, и лебде над нама. Што их више пратим све ме даље одводе, одводе у неке мистичне пределе, у царство без граница и без простора. То је већ ваљда полусан који је мноме овладао и који мраз тако упорно и тако дрско намеће човеку.

Трже ме из тога полусна опет њена реч.

— Дакле још један сат пута?

— Да! — рекох, отимајући се сну.

— То значи још један сат живота?

Погледах је да би је боље разумео.

— За мене значи то! — рече одлучно — Где ћу даље? Нашу границу обележава дубока и плаха река, над којом се узноси мост врло високога свода. Дотле, до висине тога моста, која бележи средину реке, могу још ићи, треба још да идем, а даље...

— Зашто? — запитах је, осећајући да је то само бол, тежак бол који сви овога часа подједнако [663] осећамо и који је у њеној души, сломљеној и обеснаженој за ма какав нов напор, изазвао мрачне одлуке.

— Зашто? Питајте ме пре зашто да живим? Децу сам изгубила, кућу разорила... Па ипак, ишла сам довде, вођена неком празном вером у нешто. Најзад довде сам и могла ићи и донде још, до обала оне реке, али даље...

Заустих да кажем нешто али ме она не сачека већ настави:

— Ја нисам слаба жена, ја нисам малодушна. Ја сам надчовечански поднела све болове који су се сручили на мене. Мени је мало било то, ја сам зашла по разбојишту — јер Србија коју смо прелазили није била ништа друго до разбојиште — и збирала сам у своју душу и туђе болове. Засузила сам над туђом невољом, заплакала сам над туђом несрећом. Моја је душа била набрекла јадима и невољама које сам саосећала као своје, и у несрећи која је снашла Србију, ја нисам издвајала своју личну несрећу. Ја сам је на против унела у онај заједнички бол и унела га свег у моју душу. И, носила сам га и подносила по мучним путевима, по мразним ноћима, јер ми је тај пут престављао извесан разлог за живот.

— И зашто он више не представља то?

— Јер... — заусти и замисли се, дуго се замисли, па настави — бол тражи себи хране, као и сваки други осећај. У празној души бол [664] звони лажним звуком, звуком неискрености. А храна то је вера, вера у оно што има доћи и ради чега се подноси бол; вера у нешто, вера у ма што. Донде, до средине онога моста, који се узноси над граничном реком, та ће вера већ догорети, у колико је још има у мени. Она трне у мојој души већ одавно и догорева као кандило у коме је дотрајало уље али, сад се већ гаси... Ја видим смрт, видим је очима као што сам некада живот видела и, она нема више оно одвратно, студено лице и пожудни поглед тице грабљивице, као што га је имала онда, кад ми је тако често у походе доходила. Она се преобразила, њен је поглед благ, она се топло смеши, смеши се материнским осмехом; њене се груди надимају саучешћем и загрљај јој обећава утеху!

Госпа је све ово говорила са неким заносом и узбуђењем; говорила је као да се у томе часу будило у њој нешто моћно, нешто снажно, нешто што је дотле било ван ње и почело се уносити у њену душу, као нов непознат јој осећај, осећај јачи од смрти. Проширене зенице у очима јој казивале су да је она у овоме часу догледала нешто, што можда ми остали смртни не видимо и не можемо догледати. Њена црна силуета, издвојена из таме бледом месечином, имала је у томе часу нечега тајанственога; њено бело, воштано лице, по коме се заигравала лака и бледа пурпурна светлост, што се разливала са црвене жеравице, [665] изгледало је некако светитељски. Њена ми фигура, у томе часу, поче добијати нов облик; она поче у мојим очима да добија неко нарочито и ново значење које су полусан, који ми се стално наметао, и мистичан зрак месечев, допуњавали тајанственошћу и чаробношћу.

Ко је она?

Ни је ли то бол свију нас смештен у једну душу, изражен у једној особи; онај бол, саздан и сабран из суза и крви које су као две силне реке потекле нашом отаџбином; није ли то туга свију нас, саздана из дубоких рана, којима смо сви искрвављени а престављен у једној особи? Ко је она? Није ли то она што раскрвављене душе и изцеђена срца слази озго са обала савских и дунавских, прелази Букуљу и Рудник, залази Шумадијом и Моравом, пење се на Копаоник и слази на Косово те пребраја гробове оних што су пали и прибира оне што су остали живи и доји их на недрима својим вером и поуздањем. Није ли то она, мајка нас свију, чији се живот свршава ту, на средини онога моста који се узноси над реком, јер се ту свршава граница једне државе која не постоји више?

Ко је она?

И, јесам ли ја будан или је ово привиђење које ми је у полусну изаткало из оне гомиле мисли које је мало час, већ својим првим питањем, изазвала у мени госпа у црнини? И, [666] ако је то привиђење, зашто осећам једну неодољиву потребу да јој говорим, да је задржим на путу који води смрти? И зашто осећам потребу да јој говорим једним новим, једним другачим језиком, језиком којим се исказују само велики, само истински осећаји?

— Не, госпо, ви не смете, ви не можете, ви нећете умрети. Дубоке су ваше ране, безгранични су ваши болови, али их ви морате преживети. Ми можемо гинути, можемо умирати, али ви морате живети. Нисте ви она мајка што даје живот деци да би је деца преживела, већ она, која мора преживети своју децу. Ви морате живети, јер бол који је у вама мора живети, он не сме умрети, он не сме ишчезнути. Из тога бола мора нићи наше поуздање, наша снага, наша крепост! Бол једнога народа је огањ, у коме се његова снага прекаљује. Ви морате живети, јер у болу који је у вама, лежи једна велика мисао а та мисао не сме умрети, она се на против, умивена нашом крвљу и сузама нашим, мора узнети чистија, светлија још. Видели сте оне силне гробове што су остали за нама, у њима су деца ваша; видите ли ове снежне планине које се око нас узносе, и у њима су деца ваша. И једна вас и друга зову себи и једна и друга ишту мајку. Она у планини да их задоји поуздањем она у гробовима да им буса гробове и пали свећице, и прелива их материнском сузом. Пођите најпре за живима, [667] мртви ће вам то опростити, мртви ће чекати. Пођите тамо у планине, подржите, прихватите оног ко посрне, засузите над оним који клоне; приберите децу расуту по туђим планинама, задахните их новом вером и доведите их опет на наша поља. Краљеви немају ту моћ, војсковође то нису кадре али ви сте осећај, ви сте мисао; а осећај и мисао су кадри и мртве из гробова да врате у живот. Кад тај посао завршите, вратите се тамо где су гробови, вратите се тврда срца као Југовићка, и обиђите их све; обиђите их и прекадите дахом душе ваше, прелијте их сузама очију ваших, нека би и мртви осетили сузе оне мајке, за коју су они животе своје дали; нека би им тако земља била лака!...

Ватре већ догореле и још само топао пепео покрива земљу, ведрина потпуно освојила и пробила таму. Село, које се до мало час, при светлости ватре и тамној ноћи, није ни видело, почело се оцртавати и за њим високе планине са снежним врховима. Кроз тишину која још влада, као глас гладних вукова, продире арлукање Арнаута и проноси језу кроз ваздух. Мора да је ближе зори но поноћи, те су се избудили и довикују се да чувају село.

Скромна ватрица, коју смо тако мучно стекли, није нам могла огрејати промрзла тела а још мање душу, око које се свакога дана хватао све дебљи слој леда. Нисмо ни спавали, то је био само полусан који нам је наметао мраз, [668] упорније но умор. Ма да је још доста до зоре ваљало је кретати, јер зао је то сан који мраз намеће, ваља га се покретом отргнути.

— Ајде, устајте!

XXXI
Мост Уздисаја

Зору тек наглашава водњикаста нека светлост под којом се облици, који су до сад чинили једну целину са мраком, почињу назирати али не још и разликовати. На сивоме небу догоревају звезде као кандила у којима је дотрајало уље. Месечина још тајанствено продире те се под неодређеном светлошћу, која се рађа из сусрета дана и ноћи, приказује све увеличано: дрва далеко бацају сенке, џбунови велики као шуме а јеле, које су окитиле подножја Проклетије планине, изгледају као горостасни скелети опружених руку.

Друм пуст и губи се у јутарњој магли која је као танак прозрачан вео покрила лице земљино и кроз коју изгледа све што се догледа врло удаљено. Тим друмом поћи ће мало час велике поворке изгнанога народа, које ће сад ускоро прва зора пробудити.

Тишина као у гробу, све спава. Спава и сила која је завитлала косом над нашим главама, спавају и наши болови. Из даљине само, из планинске дубине, чује се арлук вука и продире ти кроз душу као крик смрти. На [670] тај се арлук последњом снагом својом, целим телом стреса усамљен коњ, који већ два дана напуштен од својих и осуђен на смрт, непомично стоји крај друма, без јела и пића, тупо гледајући предасе и подајући се смрти која га постепено осваја.

Што ближе магли, у коју нас друм води, то се она све више разређује и на крају тамо, где се друм у њој губи, догледа се у сред равнице, као камилина грба, високи камени мост који паше Дрим и бележи границу Краљевине Србије. Донде још газићемо по светоме тлу своје отаџбине, донде још бићемо на своме дому а, кад тај мост пређемо, бићемо изгнаници, бићемо бескућници, бићемо деца без отаџбине.

Као што смо на далекоме путу довде свакога дана бројали по један нов губитак наше отаџбине, која се све више и више сужавала, тако одавде сад већ сваким кораком који учинимо, осећамо како се ближимо губитку и последњега слободнога парчета њенога. Као осуђеник на смрт што броји најпре дане а кад сване дан извршења пресуде, броји сате и минуте свога живота, тако ми сад већ бројимо кораке и бројимо стопе.

И колико смо до сад на овоме путу увек тромо и споро кретали, и ако је требало журити испред непријатеља, толико ми је сад изгледало као да сувише брзо пролазимо крај поспалих гомила бегунаца, крај оголелих дрва, крај мртвих џбунова. Лакше, лакше, не напуштајмо [671] тако брзо још ово стотину метара слободне Србије! Колико је то малено, колико сићушно, колико безначајно, па ипак драго је, наше је, слободно је!

Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, неће више бити слободе до онога парчета које покрива наша стопа и које ћемо, праштајући се од своје отаџбине, целивати и залити га сузама. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, за нама ће већ бити наша крвава отаџбина а пред нама далеки и незнани путеви болова и страдања. Још мало даље, кад допремо до обала Дримових, сагледаћемо границе до којих су допирале наше наде а иза којих настаје једна бескрајна и бона чежња.

Лакше, лакше, не напуштајмо тако брзо још ову стотину метара слободне Србије, не журимо да сагледамо крај дела у које је један народ скрхао сто година нечувених напора, за које су се неколико поколења крваво жртвовала. Лакше, лакше, не журимо, стићи ћемо!

И стигли смо!...

Кроз дубоке обале са хуком се ломи Дрим под нама. Његов хук се проноси кроз ноћну тишину као неко казивање бурне и бескрајне приче. Час хуком тим, час тихим жубором, Дрим вековима тако казује ту чудну причу онима који му дођу на обале; причу о себи и о брату своме, који се у разним утробама рађају и залазе кроз поља и горе тражећи се [672] да се загрле смртоносним загрљајем, загрљајем у коме ће оба угинути. Овај слази са Сухе Горе и Ругова и жури кроз плодом благословена поља и зато га ваљда зову белим братом, онај други истиче из чаробних охридских вода и дере кроз пусте земље, кроз крваво стење и камење и зато га ваљда зову црним братом. Они продиру, надиру, журе, сврћу у планине и у долине, залазе где има и где нема пута тражећи се и, најзад, кад се налазе, грле се, а у том загрљају и умиру. Загрљени бели и црни брат одричу се заједнички свога бића, они се из пољупца не рађају, они у пољупцу умиру.

То је та чудна прича што је Бели Дрим казује о себи и своме брату Црноме Дриму. Сели смо крај његових обала и слушали смо је.

Ми њему нећемо казивати своју дугу и бону причу. Он тече тамо одакле смо ми дошли, видеће успут невоље наше а када буде прошао кроз Подримље да прими Бистрицу, пре но што загрли Паштрик, приближиће се зидинама царскога Призрена и сазнаће да смо у њему ископали гроб још једној српској круни.

Зора се све више наглашава, предмети се све јасније издвајају и снежни врхови планине почињу већ да бљеште. Збег се још није избудио и није кренуо отуд од Рогаче те ми, усамљени, на пустој пољани на Дримским обалама, изгледамо као ноћне сенке, као зли духови [673] који се спремају да изврше неки злочин. Није ли то злочин можда, напуштати отаџбину?!

А већ је време да је напустимо. Ово што смо застали пред мостом довољно нам је било да се одморимо. То је био последњи одмор на грудима отаџбине и сада ваља прећи мост који ће нас раставити од ње.

Тужан је то растанак био, тужан као кад се деца праштају од мајке напуштајући јој крило материнско. И како свако на свој начин тај бол растанка исказује: уздахом или сузом или немим ћутањем, које је кадро и највећи бол да изрази. Ено га један, клеко на колена, полегао и љуби земљу, ено га други, крсти се и моли Богу.

И ја сам се сагао и шакама ископао прегршт земље те везао је у крајичак једне мараме и метнуо у недра. То је та земља на којој смо никли, која нас је хранила и коју смо бранили; то је та земља коју је прелила крв и суза толиких покољења и која у својим недрима крије толике жртве за њену слободу; то је та земља која покрива и сише младо и нежно тело мојега јединца.

Понећемо те у недрима, у крајичку марамице о прегршти земље српске! Понећемо те у недрима својим, понећемо те отаџбино, собом! Као што нам је некада, о причешћу, капљица вина садржавала у себи сву величину једне вере и једнога наука; тако ће ова прегршт земље садржати у себи сву величину једне [674] слободе и једне љубави коју собом исказује отаџбина. Крај те ћемо прегршти земље палити кандило, крај ње ћемо славити и преслављати, из ње ћемо одвајати мрвице и бацати их у гробове које будемо копали у туђини; на тој ћемо се прегршти земље клети, на њој заветовати, из ње црпети поткрепљења у данима туге и снаге у данима поуздања и вере.

Над том прегршти земље, и данас у изгнанству, у тренутцима тешкога бола, капљу моје сузе!

Наоружани болом, али и снагом да га можемо понети, ми крећемо даље и ступамо на мост, који под нашим корацима глухо одјекује. Дрим хуком дере под њим, као да би да заглуши уздах, последњи уздах прогнаних. Зора још не осваја, она као да намерно касни данас, не би ли наше болове поверила ноћи. А ипак, тамо далеко, первазе се руменилом хрбине планинске, далеко и нејасно као нада коју носимо у души.

Осврнусмо се још једном за собом. Глува ноћ још страсно грли отаџбину, коју смо ми напустили, зора која покушава да пробије тмину и разреди је успева само да у тамну боју ноћи унесе неку тајанственост и та тајанственост и тишина изражавају најсилнију мелодију туге и душа ти се понова стреса од тих боних акорада који је плаве и освајају. Окрећеш главу да не гледаш више тамо, за собом, а пред тобом се уздиже мост који ти изгледа као капија пакла и, пред сузама замагљеним очима изгледа [675] ти да изнад моста, у пламеном луку трепере речи: „Lasciate ogni speranza"

Мост једним свега сводом паше целу реку, те се на средини пење до врло велике висине, до које се треба са напором пети а затим слазити. На мосту нема никакве ограде а широк је колико је довољно колима да прођу. Сви идемо средином моста, јер је странама његовим језиво проћи над реком која се доле у дубини ваља и хучи. На врху тамо, где се мост прелама, на самој ивици његовој, стоји непомично, као камени кип, једна силуета. Изгледа као сен жене која је негда, у древно доба, била узидана у сводове овога старога моста, изашла сад из каменог обиталишта свог да онде, са врха моста, мами пролазнике у смрт.

То је она! ...

Ледена слутња ми опече душу када сам је спазио ту, на ивици, где је довољан само један дрхтај душе, један тренутак слабости душевне, један нехотичан покрет па да се оде у смрт.

Миран и поуздан поглед којим ме је срела, када сам се успео на врх моста, умирио ме је. Тај поглед као да је казивао: „Оставите ме, не узнемиравајте ме у овоме великоме тренутку. Пођите напред са вером да ћу ја живети, јер морам живети, али не захтевајте од мене да не надахнем душу највећим болом!“

И ја сам пошао и — прешао мост.

Напустили смо Отаџбину!

Венецијо, чаробна невесто Јадранска! Над твојим каналима уздиже се један мост којим из инквизиторске суднице, где му је пресуда изречена, воде несретника у тамницу, где ће се пресуда извршити. Са тога моста он последњи пут сагледа светлост дана, последњи пут он срче зрак божји, последњи пут сагледа небо свога завичаја и упућује му последњи уздах свој. Зато се тај мост и зове мостом уздисаја.

Није ли то име и овоме мосту који смо овога часа прешли? Са њега смо последњи пут сагледали светлост слободе, последњи пут сркали зрак те слободе, последњи пут сагледали небо свога завичаја и упутили му најболнији уздах свој?

XXXII
Пећ

Три дана, од Призрена, клонуло, тромо, малаксало, креће се бескрајна гомила народа.

Прешли смо и Ђаковицу, прешли смо и оно село од којега вековима стрепи цела Метохија и у коме је и данас свака кућа тврђава толико пута топовима опсађивана; прегазили смо и Бистрицу и заглибили се у дебела блата и наносе, запали у дубоке пролоке, трагове, силне поплаве које је брза река, слазећи набујала с планина, разоравајући друм и рушећи мостове, оставила за собом.

То нам успорава пут и ко зна, хоћемо ли стићи до вечерас у Пећ. Па ипак идемо, јер се на овим друмовима не сме заноћити. Идемо ћутећи и оборене главе од глади и умора. Кад настане тако час тешкога умора, пред крај дана, престаје и сваки жагор, сваки разговор, сваки узвик. Оборе и човек и стока главу и лењо и мисле и корачају, само се још чује шкрипање точка и тихо стењање стоке која посрће. Ућути се у то доба некако и сама природа, као да се и она уморила. Једва на одморишту, кад се устави цела поворка, те [678] на друму умукне шкрипање кола и топот копита, ако се чује жубор каквога кишом набујалога потока или лавеж пса испред арнаутске колибе, тамо у дну голе шуме.

На једноме, последњему одморишту, пре но што ће почети да се гаси сунце, где смо од умора попадали као покошени по земљи, пробуди нас из тешке душевне клонулости један нови шум, нови звук, који нам већ давно није допрео до уха а који се оштро проносио кроз разређени ваздух, у коме се већ осећао дах љутога вечерњега мраза. Био је то звук звона, које је негде у даљини тихо јецало. Како је сунце већ ниско сишло тамо негде иза планина, биће да то вечерње гласи.

Сви дигосмо главе, сви се у томе часу сетисмо Бога и свима нам се на уснама исписа горак осмејак, јер свак од нас помисли: Где си, Боже, сећаш ли се и ти нас?

Звук звона долазио је из једнога ускога и шумовитога кланца с леве стране друма, где леже повучени Високи Дечани, чији се метални кров једва назире кроз оголела дрва.

Како тај звук звона и са тога места, чак и у души која је обамрла, буди успавана и тужна осећања? И како та осећања — која нам као далеки глас прошлости својим муклим и пригушеним гласом казује ово звоно које је салило цветно доба наше историје — изазивају у нама беднима, које је усов садашњости немилосрдно претрпао, тежак бол у души [679] и горак осмејак на уснама. Као годинама изломљеноме и болешћу испивеноме самртнику, када у трзају и ропцу, зазвони у души топли акорд и сене пред очима блистава слика његове младе прошлости, те умире са болом у души и горким осмехом на уснама!

Од вечерња, које нам је дечанско звоно објавило па до ноћи, тако је брзо минуло да нас је густ и непровидни мрак обавио далеко још од Пећи. У томе мраку, који је као угљени облак лежао на земљи, једва се нешто пред собом назирао друм и са стране једноставне црне планинске масе спојене са тамом те без облика и ивица.

Многи су свратили у Дечане да заноће а остаци се ових што су наставили пут, разредили и расули по ноћи те се и не догледају. Мраз стегао као о Божићу и душе оштар ветар те реже као нож а не можеш ни лице увући у јаку ни руку склонити у недра, јер носиш одапету пушку и обзиреш се на све стране. Ово је један од најопаснијих путева од арнаутских разбојника који и дању не пропуштају да пљачкају бегунце а камо ли неће нас овако усамљене и ноћу. У нашим редовима се од јутрос много говорило о пљачкама које су Арнаути извршили над бегунцима, који су пре нас прошли и, не разбирајући како је тај глас могао до нас доћи, ми смо обазриво и са зебњом наступали кроз ноћ.

У ноћи пут изгледа увек дужи. То чине она [680] усамљеност, тишина у природи и тама која све изједначи, те ти изгледа као да предмети и не промичу крај тебе ни ти крај њих. Крећеш, идеш, пролазиш и увек ти изгледа да си још тамо одакле си кренуо; нити кроз таму догледаш предмет коме идеш, нити за собом онај од којега се удаљујеш. И то све још више умара, те клонуло настављаш пут без наде да ћеш ма кад стићи тамо где си пошао. Та бескрајност и дубока тама коју просецаш, све ти више ствара утисак пучине, и ти већ осећаш страх од дубине која је под тобом и од неизвесности која је пред тобом. Отуд кад угледасмо далеко, далеко тамо тињање неке бледе светлости, која се причињава као звезда која је догорела пала с неба, у нама та појава изазва исто осећање као у морнара, који су се буром завитлани борили без наде са тајанственим силама из морских дубина и најзад догледали светиљку која казује где је обала.

Сви дижемо главе охрабрени, јер сад бар догледамо нешто, осећамо да идемо ка нечем што је пред нама, видимо очима својим извесан циљ и напушта нас оно тешко осећање бескрајности које нам је до сада притискивало душу.

И шапћемо међ собом, бојећи се да не пробудимо оно мртвило природино које нам је истина испуњавало душу зебњом али у коме смо ми ипак осећали неку заштиту. Шум је [681] за нас био већи разлог стрепњи но мртвило на које смо се већ свикли.

— Ко зна, биће ватрица? — узесмо нагађати о оној далекој светлости.

— Ватрица, али можда у планини!

— Не, оно је ниско, биће да је крај друма!

— И ко зна да то нису бегунци, они пред нама?

— Зар да заноће у овој планини?

— Можда само да се одморе, да се загреју. Не могу ваљда даље, видиш какав је ово зао мраз! Ја не знам и ми како ћемо, ја већ не могу даље!

А ипак идемо. А она ватрица тамо, у коју смо сви упрли погледе, бива све јаснија и јаснија, све пунија и пунија.

— Није оно ватрица, видиш како је све већа.

— Оно ће бити већа ватра.

— Онда је то можда логор?

— Какав логор?

— Можда наш логор изнад Пећи.

Што даље крећемо она тајанствена светлост све шира и шира бива. Сад већ изгледа као низ ватара логорских које се из далека виде спојене те изгледају као ватрена змија која је полегла по коси једнога узвишења које се, осветљено, издваја из оне тамне масе.

— Да ли је то Пећ?

— Шта може бити друго? Има већ четири сата како пешачимо од Дечана, мора да смо близо!

— Ал те ватре?

— То су логори око вароши, шта може бити друго него логори.

— Много ватра, мора да је силна војска тамо.

— И војска и народ!

Кад смо претурили још неколико стотина метара, већ је све друкче изгледало. Јасно се видело да је то некакав пожар који се ширио и у ширину и у висину, те је изгледао као ватрена шума.

— Оно је пожар! — узвикну неко међу нама гласно и проломи тишину коју смо до сад шапатом сви штедели.

Устављамо се! Пред нама се указује чудан призор. Страшан и величанствен сјај распростире далеко око себе светлост и језу. Неколико пламених стубова, као колоне класичних храмова, носе на себи кров од густога дима те у тамној ноћи, која као црни декор чини стране и залеђе слици, пожар овај изгледа као чаробни дворац из источњачких бајака. Под тамним кубетом небеским ваљају се црни клобуци дима па се затим расплињавају, претапају једно у друго и образују тешке масе које затим лагано плове као велике океанске лађе.

— То гори варош! — узвикујемо престрављено сви и заустављамо сваки покрет, те се сабирамо у гомилу осећајући потребу да се зберемо и здружимо. Излазе из кола жене с децом, која су до сад, увијена у ћебад преко [683] главе, лежала у колима предајући своју судбину нашој заштити.

Нас је свега десетак, од којих пет или шест оружаних. Били смо непознати један другоме али нас је она тамна ноћ и заједница невоље здружила. Изједначени тамом изгледали смо као сенке, као неке утвари сишле из тајанствених прашума ових великих планина које се уздижу над нама и сабрале овде на сатански збор.

Забринуто смо и немо посматрали пламену страхобу која је буктала пред нама и сви смо у томе тренутку једно исто мислили и једно исто слутили.

— Непријатељ је упалио варош! — одважи се један међу нама да гласно каже слутњу свију нас.

— Или смо је ми упалили при евакуисању! — додаје други.

— Или је можда бомбардовањем упаљена!

— То може! — додаје онај први — и то ће најпре бити!

— Шта је да је, тек добро није! Ми не смемо ни корака даље!

И на један мах сви претрнусмо пред том помишљу и ако нам је свима лебдила пред очима.

— Зашто? — упитаће ипак један и ако је исвесно, као и сви остали, знао зашто.

— Пећ је у непријатељским рукама или је у пламену.

— А они који су измакли испред нас?

— Они су већ заробљени!

Сви поражено ућуташе и ако је свима на уснама лебдело питање: па шта сад?

— Натраг у Ђаковицу не можемо наставља да размишља гласно једна сенка — Онај коњаник што нас предвече сустиже, рече да и тамо већ прашти пушка. По нашем изласку из вароши дошло је до крви измеђ Арнаута мештана и наше војске, те има већ мртвих и официра и војника.

— И да није дошло до крви, у Ђаковицу се више не би могло! — додаје друга сенка — Призрен је пао и Бугари напредују ка Дриму, сутра већ могу бити у Ђаковици.

— Па куда ћемо? — престрављено прошапуташе готово сви, поражени тежином ситуације.

Пред нама је била варош у пламену коју је непријатељ ватром ништио, за нама крв која се лије ђаковичким улицама и непријатељ који се том месту већ примиче а око нас горостасне масе неприступачних планина. Осетисмо се као уловљена тица и сваки покушај био би само лупање крила о зидове клопке која нити се може пробити нити из ње побећи.

Настадоше тешки тренутци; свако је са ужасом погледао на своју породицу коју је повукао отуда чак са обала Дунава, Мораве или Вардара, претурио преко главе хиљаду брига и невоља, подносио глад и студ, борио се са [685] опасностима и тешкоћама и све то за то да једне мрачне ноћи, на сред пустога друма, овде у чељустима дивљих Арнаута буде заробљен, преклан, пушкаран или обешен.

— Ја ћу своје све побити овде, пред вама, браћо, па ћу онда себе! — хукну један родитељ очајно. Мајка дечја затресе се целим телом и зацвокота зубима па грчевито стиште пород на груди.

— Ја ћу у планину, ево право овако! — показа један на оне тамне масе спојене са небом. — Сам сам, кога сам имао ожалио сам га већ а мени како Бог да. Волем вуци нека ме растргну, него...

— Људи, да потражимо које арнаутско село па да се предамо Арнаутима на милост и немилост. Биће ваљда и у њих срца кад виде ову чељад.

Нико не одговори и нико не предложи ништа друго и настаде мучна тишина за време које је можда свако премишљао о себи и о својим најближима.

У гомилици која је на овој мразној ноћи, на пустоме друму, увијена густом помрчином, водила језовите разговоре, било их је који су склоњени у страну ћутали као заливени и чак не дизали главе да чују разговор. Да ли су то били они који су већ донели одлуку о себи те не желе да их ма чије мишљење поколеба или су то они који занеме и изгубе моћ размишљања пред великим опасностима и предају [686] се судбини или вољи других? Један од тих најзад пресећи ће ипак дугу паузу размишљања и тишине.

— Решавајте, људи, што ћемо! Не може се стојати у месту, промрзосмо!

Сви се пренуше и сетише да треба одиста нешто учинити, да се треба на нешто одлучити.

Како би било да крећемо напред па шта нам Бог да! Где су толики што су пред нама измакли нек будемо и ми, што је њима нек буде и нама! — предложи онај што мало час рече да ће у планину.

— Не тако! — рећи ће друга сенка — Боље ће бити да вас пет шест који имате оружје, пођете још једно пет шест стотина метара напред да видите како је тамо, је ли непријатељ већ у вароши или је само бомбардовањем уништио. Можда можемо још ноћас проћи кроз варош, те поћи даље,...

— Зар да ми останемо овде на сред друма са женама и децом а без оружја? Не бива то, него сви да кренемо; сви овако како смо, па шта нам да Бог!

И жене пристадоше уз тај предлог бојећи се да остану на друму без оружане заштите. Присташе и сви остали и кретосмо полако, обазриво и са грозничавом зебњом у души. Пламен, онај помамни пламен тамо у даљини, који је у првоме тренутку био наше поуздање, светиљка која нам је бродоломницима означавала обалу спасења, сад постаде ватра пакла [687] која је лизала из крвожедних чељусти које су очекивале да нас прождеру. Прозебли, што смо ближе ишли тој огромној ватри, све смо већу студ осећали и у души и у телу.

Свако је од нас корачао ћутећи као што се у смрт корача. Свако је извесно ваљао у памети тешке мисли о ономе, што њега и његове чека за који час и за који тренут можда.

— Не мора ме убити, — размишљао је у себи забринути родитељ — али ме може одвојити од породице и потерати, као што све грађане тера, тамо негде у непозната мађарска села. И где ће ми остати породица, у Пећи; тамо где ни у редовним приликама није човеку обезбеђен живот? И зашто сам онда кретао, зашто сам напустио кућу, зашто се ломио и зебао и гладовао и страховао и злопатио се и мучио?

— Ако сам већ требао мрети — размишљао је други — онда је боље било да сам остао у својој кући, да умрем на своме прагу. Овде ми се гроб неће знати, растргнуће ме звери.

Један је јецао. Одвојио се у страну и вероватно под навалом тешких мисли, под теретом бриге за незбринутом породицом, јецао је.

— И зашто све то? — уздану један гласно настављајући вероватно ред мисли које је дотле у себи претурао.

— За то да патиш! Тако ти је суђено па ето ти! — одговара други који је потпуно разумео предње питање јер га је и сам себи постављао.

— Море људи — рећи ће трећи — да побацамо пушке. Ако нас Аустријанци овако с пушкама похватају, стрељаће нас!

— Не још! — одговара четврти. — Бацићемо их, мораћемо их бацити ал кад се приближимо.

— А ако нас похватају изненада, овако с оружјем.

— А куд смем опет без оружја, овде у сред планине?

Опет настаде ћутање, дубоко ћутање и тешке мисли са којима се свако борио. Из тих мисли пробуди нас глас једнога који је био измакао нешто напред:

— Ама погледајте, људи, видите ли ви?

— Шта? — упиташе сви престрављено, мислећи да је ту већ оно што је свако слутио, од чега се свако плашио и стрепио. Покрет се заустави.

— Ја бих рекао... погледајте, погледајте мало боље... не гори варош.

Погледасмо сви тамо. Пожар је сад изгледао још силнији, као гора у пламену од којег се и небо запалило. Под светлошћу, коју је пожар расипао далеко око себе, указивала се у једној долини гомила кровова.

— Да ли? — запитасмо се ипак сви.

— Да пођемо још који корак, ено тамо се пење друм, отуд ћемо боље видети!

Пођосмо и успесмо се нешто мало. Отуда још јасније сагледасмо масу тамних кровова [689] измеђ којих се износе минарета и оголела дрва. Пожар који је буктао изнад вароши, на једном узвишењу, осветљавао је ону мрку гомилу кровова под собом неком топлом и лаком светлошћу, као оно месец у зимске ноћи. Док су кровови у први мах изгледали као једноставна модра маса, као гомила црнога камена сручена у долину, што смо се више ближили све су се више оцртавали, одвајајући се један од другога те се све јасније и јасније изражавала контура вароши која мирно почива у долини.

Сви данусмо душом. Сад нам је већ јасно било да варош не гори а оно што пламти над њом нисмо више ни бринули шта је. За нас је довољно утехе у томе било да ће нас варош моћи да прими ноћас под своје кровове колико да се огрејемо, колико да се одморимо, колико да се приберемо, па ако онај пожар изнад вароши казује близину непријатељеву, ако су то његови метци који донде стижу те ниште и пале — кренућемо сутра даље.

У нама се прибраше последњи остатци снаге и кренусмо живље даље, ма да нас извесна зебња није напуштала све док се не спустисмо у пусте улице мртве али пожаром осветљене вароши, над којом већ почива поноћ. И ако је пламен у овоме тренутку био нешто малаксао, оно море жара као из огромне зажарене пећи сипало је толико светлости да су улице бљештале и камен у калдрми се беласао као под [690] пуним подневним сунцем а куће су бацале преко улица јасно оцртане сенке изнад којих су се истицале сенке јабланова и минарета. Оно страховито ватрено огњиште, које смо сад из близине посматрали, изгледало је као нека огромна ломача припремљена да на њој буде спаљен читав један народ због јереси вере у слободу. Рекао би човек да се земља упалила или још пре, као да је од силнога пламена који јој је буктао у утроби, напрсла па из тога ждрела сад извире жар и пламен. Из тога жара, као да га неко циновским жарачем потстиче, расипају се по где кад читави усијани снопови и безбројни ројеви варница, као најраскошнији ватромет, узносе се у мрачне облаке дима којима је застрто небо те се отуда враћају као ватрена киша.

И ако нас је умор сломио, нисмо могли не застати у месту приковани посматрајући са запрепашћењем овај необичан призор који је за нас још био загонетка. Трго нас је бат коња на коме је јахао официр пред патролом. Срећом млади официр био је мој познаник, један од оних младих и интелигентних људи који је за време мира покушавао и пером да се послужи. Рекох му своју и нас свију невољу и он посла два војника из патроле да закуцају на разна врата те припитају не би ли нас ко под кров примио.

— А шта је оно тамо? — запитах га показујући на пожар изнад вароши.

— Крематоријум српске државе! — одговори официр гласом кроз који је звонио дубок бол.

— Оно смо ми упалили?

— Да ми, да би сагорели све што нам је још остало.

И узе ми казивати шта је све пождерао тај пламен. Кола коморска и топовске каре, лафете, аутомобиле, шаторе, алате, болничке опреме, архиве, рачунске књиге и акта разних канцеларија и многе, многе друге скупоцене предмете које смо мучно и годинама текли.

— И видите ли — додаде официр — каква је то игра судбине, како је то фатално, да се баш ово место где сагоревамо последње остатке српске државе, зове Пећ.

— Зашто је и доношено довде, што то није свршено у Призрену где се и отпочело?

У Призрену је сагорело све што је требало да крене за Љум-Кулу. Знало се да се може понети само још сат ода од Призрена па онда бацити. Део који је намењен да се понесе овим путем имао је пред собом два дана друма, па се понело.

— Зар није боље било тамо? — понових ја.

— Покојник је у ствари још у Призрену преминуо а од Призрена довде био је само пренос мртва тела да би се сахранио овде, у породичној гробници!

Ове је речи официр изговорио очевидно потресеним гласом а затим је брзо прешао на [692] нека обична питања, желећи да избегне даљи разговор о томе.

Малочас дођоше и они војници што су зашли да нам нађу стан. Мени и мојој породици припаде мало крова у једној ниској, бедној уџерици. Уступиће нам домаћин један крај своје одаје али нема ватре да се огрејемо. Но ко би и пожелео што боље, сад, после поноћи. Попадаћемо овако обучени по поду, збићемо се као змије у клупче, грејаћемо се сопственим дахом а тежак умор, који нас је већ претукао, помоћи ће да савладамо и заборавимо сваку неугодност.

Па и под тим околностима ја нисам могао дуго и дуго да заспим. Звониле су ми једнако у ушима речи официреве: „Покојник је у ствари још у Призрену преминуо а од Призрена довде био је само пренос мртва тела да би се сахранило овде, у породичној гробници!“...

XXXIII
Ропац

У Пећ се није добегло као у прибежиште где би се могло склонити и које би могло дати заштите; кроз Пећ се само пролазило и задржавало пре но што се крене у непроходне планине. С тога је оно, што још није уништено у Призрену, предато овде пламену. Од Призрена до Пећи још је и било друма и, ма да је свако своју имовину још у Призрену растурио, држава је још покушала, војска је још покушала, да понесе бар оно што је најпотребније, што је најважније, што би се по сваку цену морало спасти. Али, иза Пећи уздизао се већ висок и непроходан планински зид, где се колима није могло, где су и коњи посртали и крхали се у амбисе, где се по уским и усеченим стазама и пешице тешко одило, те се пред овим изгледима морало и са последњим остацима спасенога рашчистити. Огроман пожар, који је ноћас буктао изнад Пећи, гутао је државне архиве, новчане књиге, судска документа па онда кола, аутомобиле, топовске каре, муницију, болничке кревете, пољске апотеке и санитетски материјал, шаторе, [694] алате, све, све, све што се није могло понети, гутао је пождрвљиво ноћашњи пламен и све је прогутао.

Легао сам синоћ под утиском оних речи да је покојник још у Призрену умро а само је пренет овде да се у породичну гробницу сахрани; и пробудио сам се јутрос под утиском тих речи. И кад сам изашао на улицу тога јутра, по ономе што сам видео и срео, није се тај утисак изменио. Пећ је у истини личила на једну велику гробницу, кроз коју су лутале сенке бивших људи. То су били или војници испијени глађу, угашена погледа, лица обрасла у длаку, подивљали или рањеници у траљама, поднадула лица, без израза, стаклених очију као у смрти, облесавели. И међу њима и око њих бегунци, бивши људи, изнурени, изгладнели, подрпани и избрљани, збуњена или животињски апатична погледа; без човечанскога изгледа, без воље, без намере и без израза. Не можеш познати дојучерашњега пријатеља док ти се не каже.

Срео сам једнога таквога познаника, којега сам још у Приштини виђао и нисам га познао — оседео је. За месец дана од кад се нисмо видели, оседео је и остарио. На његовоме, готово старачки избразданоме лицу, видело се да је за то време преживео најсвирепије душевне патње. Гледао је растројено, питања сам му по неколико пута понављао док их је схватио, а и кад их је схватио, одговарао је на њих непоуздано и неодређено.

— Мислиш ли да крећеш?

— Куда?

— Па даље.

— Даље? Шта ћу даље?

— Мислиш ваљда да останеш овде, у Пећи?

— Овде? Шта ћу овде?

Тек кад сам га запитао за породицу њему грунуше сузе, окрете главу од мене и оде даље, оде у ону гомилу живих лешева што лутају по улицама пећским или стоје прибрани у гомилице не говорећи међу собом, не интересујући се ни зашто, не распитујући се ни о чему.

Пођи, где хоћеш, зађи у који хоћеш сокачић па ћеш увек срести исту слику: људе дроњаве и у ритама, умазане блатом које се сасушило на оделу, прљавих руку, прљава лица, неумивене и изгладнеле. И све то лута кроз улице и тражи хлеб. Иде од дућана до дућана и лупа и моли да му се отвори или прети да ће разбити врата али нема снаге да то учини.

А дућани затворени и дебели капци спуштени. Једва по који дућан држи отворен прозор и отуд, иза гвоздених шипака, продаје ужад и колане, што се у великој количини купује због товара на коњиће, који се на пијаци продају по баснословно високој цени. Али нису дућани једини у којима се купује и продаје. Продаје се на све стране, у свима улицама и на свима ћошковима. Продају војници и продају избеглице све што стигну, све што им је излишно или до чега су од некуд дошли. [696] Продаје се све и своје и државно и кошуља, коју је војник са себе скинуо па обуко блузу на голо тело и државни во, којега је војник из запреге какве колоне извукао.

По улицама ватре, логори и вашар. Онде видиш прашти сикира и сече фијакер те подлаже ватру, која на сред калдрме букће и око које се промрзли греју; у другој улици скупила се гомила мештана и расточава државна мунициона кола, носећи свако по један део својој кући; у трећој улици видиш изручен у јарку, кроз који тече поток, санитетски материјал огромне вредности а цигани се скудили и пробирају; у четвртој улици полегали гладни државни волови и закрчили улицу. Овамо војник продаје шаторско крило, чизме, ћебе; други опет тамо заклао државнога вола, рашчеречио га, стао на један ћошак и сече секиром и продаје на оку, коју руком одмерава; трећи вуче за узицу државнога коња и продаје га, четврти конзерве, пети седло, шести нуди читава кола.

И кроз сву ту гомилу продаваца промичу генерали, народни посланици, војници, рањеници, избеглице, стране мисије, црногорски жандарми и Арнаути, који као купци залазе од гомиле до гомиле и за ситне паре носе својим кућама драгоцене ствари.

Уз беду, невољу и расуло, јавља се и најрођенија сестра обест. Нарави у овако тешким катастрофама или клону и утону у апатију [697] или подивљају. Ено отуд вуку, ужетом чврсто везаног војника, осам његових другова са пушкама на руци. Он је сав крвав, исцепан, гологлав, исколачених очију, опире се и сад још и ако му је уже засекло у месо и ако је, види се, после очајне борбе савладан а пушчане му цеви упрте у груди. Ко зна какав је злочин учинио, извесно је убио кога! Па онда, ено на сред пијаце капетан пуца из револвера на потпуковника, јер му је овај казао безочну реч, па ено... Нико више не цени ни свој ни туђ живот ни за шта!

А ово је тек половина пута а како је тек дуга и како тешка она друга половина невоља, које нас очекују? И како ће ти људи слабе душе поднети те веће невоље, којима ћемо поћи у сусрет? О томе сам се питао, гледајући ове ружне слике у Пећи, о томе је свако себе забринуто питао.

Та брига се врзла сваком у памети и свако се бринуо шта ће и где ће? Из Пећи воде два пута за Андријевицу, један преко Чакора а други преко Рожаја. Први много тежи, кроз саму стену, камен, кланце и преко великих висина али краћи; други нешто блажији али дужи. И један и други пусти и један и други непроходни, опасни, сурови. Постоји и трећи пут, на Плав и Гусиње па право на Скадар али би се ретко ко одважио да тим путем пође. Свет се забринуто ломио, распитивао се код мештана, распитивао се код власти, [698] трчао од једног до другог и саветовао се, куповао коње, куповао самаре, ужад, ћебад и набављао све друге потребе. Ваљало је кренути на пут на коме ће се усред планина спавати на снегу, ваљало је кренути на пут, којим се жива душа неће срести, где се неће ништа моћи набавити, ништа добити и где ће патње захтевати много и много и физичке и моралне снаге те да се могу поднети. Отуда видиш на свима лицима дубоку бригу, видиш преплашеност, узневереност.

Један пита арнаутина:

— Био си, пролазио си ага Чакором?

Онај нећка главом у знак одобравања.

— Може ли се проћи?

— Па... може...

— Је л’ и зими може?

— Јок! — одмахује онај. — Не оди се зими туда.

Други ухватио црногорског жандарма, који се хвали да је све путеве и све стазе прошао па би знао усред ноћи ко усред дана ићи.

— А како је преко Чакора?

— Е ту не знам, туда нисам одио.

— А шта мислиш, кад бих ударио на Плав и Гусиње?

— Нисам ни туда одио али веле не ваља. Зли су они Арнаути а не ваља ни пут.

— Па јеси ли одио на Рожај?

— Туда јесам!

— Па како је тим путем, може ли се?

— Не ваља — вели — тежак пут али ако се мора онда што ћеш.

И онај што је питао Арнаутина и онај што је питао жандарма, одвајају се од њих нерешени, неодлучни као и раније што су били, и иду другом, иду трећем.

— Ја идем, у име божје, колико сутра! — вели један.

— Е, решио си се, којим путем? — пита га други.

— Идем на Чакор. Теже је ал краћи пут. А треба грабити дане, шта знам каква ме мећава може захватити негде у планини. А ти?

— Ја се нисам још решио — вели онај други.

— Пођи, брате, и ти на Чакор, распитао сам се, опет је боље.

Сутра дан, сретају се иста двојица:

— Па зар ти не оде данас?

— Не боме! — одговара онај први.

— Што?

— Тако. Хтео сам поћи па ме одвратише. Оно је, брате, несрећа онај Чакор. Ни вуци не иду тамо, а где ћу ја. Предомислио сам се.

Други је опет тако одлучио да иде на Рожај па у последњем тренутку остао, предомислио се, казали му, одвратили га.

А док смо се ми тако неодлучно решавали, ломили и одуговлачили са поласком, дотле су се догађаји око нас немилостиво ваљали. У Ђаковици, која је остала за нама, дошло је до [700] пушкарања измеђ становника и наше војске; на Колашину се већ воде последње борбе и Аустријанци прете да сиђу у Беране и Андријевицу те да нам пресеку све путеве. Треба журити, треба већ сутра кренути јер прекосутра може бити доцкан. Те зле вести о приликама за нама и пред нама, удвајале су нам бригу и убијале у нама и последње остатке воље и снаге.

Сутра би зором ипак загушили друмови ка Беранима и Чакору али, вечерас, кад већ паде први сутон, на један мах, нити знаш од куд је дошао, ни ко га донесе, просу се по Пећи чудан и изненадан глас, који нам освежи замрчене душе и разведри дубоким браздама преорана чела. Као у сред тешке оморине кад малакше и душа и тело, а пухне свеж планински ветрић те ти расхлади чело и отвориш сане и малаксале очи или, као иза буре и непогоде кад се разнобојна дуга обележи небом те свако дигне главу верујући у знак божји, који обећава светлост сунца.

Та вест, која се шапутала и гласно казивала, која је пролетала и дерала кроз варош и кроз редове избеглица, као бујица, као поплава, казивала нам је да ће остатак српске војске, која још није стигла у Пећ, обуставити своје одступање, прибраће се још и сви остали делови војске, који су се расули, образоваће се један јачи одред, евентуално армија и поновиће се славни новембар 1914 године. Отпочеће [701] офанзива, којој се, сад већ растројени Аустријанци ни овом приликом неће моћи да одупру; српска ће војска једним очајним налетом повратити Косово те натерати и Бугаре да напусте Призрен. Ако је још француско-енглеска помоћ стигла до сад у већем броју на јужноме фронту, ова се акција може и даље прострети и, ко зна какве значајне и судбоносне последице донети.

Као оно у старој источњачкој бајци што вила чуварица једном чудотворном речју пробуди окамењене витезе, те се домалочашњи камен почне да креће и живи; тако и ова чудотворна реч пробуди нас, који смо до мало час били окамењени. Ускомеша се светина и пође на све стране да распитује, да се обавештава, да верује или не верује и — да се нада. Нада је био последњи међу осећајима, који је на овоме тешкоме путу напустио несретне бегунце и ево, први је међу осећајима, који се опет јавља.

И сад се већ не шапће више погружено кад се састану гомилице, већ се говори гласно и не иде се сломљено као мало час, већ дигнуте главе. Људи се поздрављају међу собом, рукују се, питају се и сабирају се у гомилице, али су те гомилице сад већ живе а не као јуче и данас мртве и неме.

— Ама, је л’ то истина? — пита пријатељ пријатеља и ако је већ десеторицу до сад питао и сви му одговорили да је истина.

— Истина је! — тврди му и једанаести.

— Ко каже, од кога си чуо? — пита онај не би ли сазнао што више но што је сазнао од прве десеторице с којима је разговарао.

— Чуо сам од човека који поуздано зна.

— Ама баш решено? — наваљује онај.

— Решено! — одговара одлучно једанаести.

— А где је решено?

— Тамо... у штабу!

У другој гомилици неко други опет даје обавештење о изворима, из којих је чуо ову важну вест. Поједине гомилице чак се упутиле арнаутским махалама да прођу крај куће, у којој је смештена прва армија, не би ли приметиле тамо какав покрет; не би ли запазиле да су канцеларије више осветљене но обично, не би ли ма шта виделе што би им потврдило сазнање и поткрепило још више наду.

Штаб прве армије био је смештен у кући некога бега, у једној од кривудавих и тесних улица пећских. То је велика зграда саграђена од камена, као и већина беговских кућа и кула у овим крајевима. У зграду се улази на велику дрвену капију, на коју се с обе стране наслањају високи камени зидови, који ограђују двориште. На зиду, крај капије, пише крупним штампаним словима: „Штаб прве армије“.

Пред том кућом, у узаном сокаку, стоје неколико аутомобила, међу којима су шофери наложили ватру коју распаљују сипајући на њу, с времена на време, машински зејтин. Око [703] ватре, на празном бензинском сандуку, на доваљаном камену, на празној петролејској канти, поседали шофери, подофицири из штаба и жандарми и воде дуге и живе разговоре. По неко од њих сецка оштрим ножићем танке корице тврдога хлеба и грицка; други турио у ватру џезвицу да му узаври вода за кафу или шербет а трећи пресвлачи кошуљу.

У дворишту, кад се уђе у капију, лицем окренута улазу, саграђена је мала, спреда отворена шупа, од које две стране чине дрвени зидови а као трећа служи камени зид суседнога дворишта. На средини те шупе гори ватра, око које седе штабовски жандарми и разговарају са заробљеницима, који су у очи тога дана похватани од наших извидница. Заробљеника има десетина, а међу њима и Немаца. Сви су промрзли, поцепани, модри и поднадули. Они седе мирно око ватре, одговарају понизно на свако питање и залажу се парчадима бундеве, коју пеку на ватри и једу је.

Из дворишта улази се, на левој страни, у зграду на једна велика врата, у мрачну и велику просторију, која заузима цело приземље а служи као штала за коње. Од врата с десне стране штале, изведене су узане степенице, које воде на први и други спрат. Степенице за први спрат узлазе у један дугачак ходник претрпан сандуцима и шаторским крилима. На тим сандуцима војници кувају чај и сваки час уносе у канцеларије, којих на овоме спрату [704] има три: једна мала где је штабни телефон, друга такође мала за војнике и трећа, највећа, где спавају официри и ађутант штаба. На спрату изнад овога, у соби која је управо над овом, станује командант Прве Армије војвода Мишић, са својим начелником штаба.

У ту зграду и у ту собу команданта Прве Армије, сабрале су се, шеснаестога новембра пред подне, војводе и ђенерали команданти, који су се затекли у Пећи да, на основу наредбе Врховне Команде, којом је првој, другој и трећој армији и Одбрани Београда одређен правац повлачења Пећ—Андријевица—Подгорица—Скадар, утврде детаљни распоред повлачења. Команданти су на тој седници утврдили да се одмах, једним делом већ сутра, седамнаестога новембра, отпочне повлачење ка Андријевици, и то овим редом! Друга Армија путем на Чакор а Прва Армија и Одбрана Београда преко Жлеба на Рожај. Трећа Армија, која ће се затим и сама повући преко Рожаја, остаће последња као заштита армија које се повлаче пред њом.

Цело то по подне, после ових заједничких одлука, команданти и њихови помоћници, свако у својој канцеларији, разрађивали су ове одлуке као наредбе за сваку јединицу и са тога посла, који нису завршили чак ни кад је пао мрак, диже их понован и хитан позив војводе Мишића да се, пре но што би својим трупама издали дефинитивне наредбе за одступање, још [705] једном састану у штабу Прве Армије. Извесна обавештења, доставе, извештаји, телеграми и друге појединости, до којих је војвода од подне до пред вече тога дана дошао, чинили су сасвим другачом ситуацију но што је била данас до подне, када су ђенерали решавали о повлачењу, и то је нагнало војводу Мишића да понова сазове команданте на састанак.

Цело то по подне, после првога састанка ђенерала, начелник штаба Прве Армије, испитивао је сваког понаособ и све заједно оне заробљенике што седе са жандармима под шупом, грејући се око ватре. Испитивао их је дуго и свестрано, записивао је одговоре и допуњавао их, враћао се на питања која је већ једном био поставио и уопште, чинио је све да што тачније и што поузданије сазна стање непријатељске војске која наступа за нама. Заробљенички искази били су мање више једнаки; сви су они тврдили да су непријатељске снаге које слазе са Косова, врло мале јер су утрошиле велики број војске на образовање гарнизона по освојеним местима, не осећајући се безбеднима у освојеној Србији. И те слабе силе, које наступају с Косова, не представљају војску бољега квалитета а сем тога, прати их глад јер нису затекли плен који су очекивали а зашли су у крајеве где је врло отежано снабдевање из северних, богатијих крајева. Арнаутски елеменат, на који су Аустријанци тако много рачунали, није их дочекао ни одушевљено [706] ни пријатељски, на против, индиферентан је и лукаво се понаша, рачунајући поуздано на привременост аустријске владавине, те се не може рачунати ни на исхрану војске од становништва. Ни о моралу трупа аустријских нису заробљенички искази били повољнији а са овим су се слагали и извештаји Арнаута са наших предстража.

Малобројност непријатељске војске потврђивали су и неки пећани, арнаути, који су јутрос стигли из Митровице и који веле да на путу нису видели никакву војску већ само неке патроле.

Сав тај материјал и још неке извештаје појединих команданата, проучавао је све до мрака војвода Мишић, бавећи се једнако над ђенералштабном картом ове и суседних области и бележећи по њима непријатељске положаје и правце којима се он креће.

Пре годину дана, када су Аустријанци под Поћореком поплавили западну Србију, овако је исто, истога месеца и истога дана у месецу, Војвода Мишић у једној кући у Горњем Милановцу, седео за столом студирајући исказе заробљеника и положаје непријатељске и тада се, у часу кад нико више није веровао у спас Србијин, родила у њему мисао о славној новембарској офанзиви, која је Аустрију стала жртава и срама а нама донела славу војничкога народа. Да ли војводи у овоме часу није пао на памет чудан стицај прилика: исти дан, [707] исти месец, исте околности: једна војска која верује да је победилац и предаје се победничком заносу и немару и једна војска, за коју сви већ мисле да је побеђена, прибира последњу своју снагу и сатире свога победиоца. Није ли то миг историје који га одводи на оне исте мисли које су пре годину дана, у часу кад их је исказао, изгледале немогуће, па ипак постале славно дело?

У тим мислима, наднесена над ђенералштабном картом, затекли су војводу ђенерали, праћени својим помоћницима штабова, када су се почели пред вече, на његов позив, збирати у војводину канцеларију.

Та канцеларија представља једну пространу, правоугаону одају, претрпану креветима и официрским сандуцима. На сред одаје налазе се два уздуж састављена стола око којих су поређане столице. Седи се и на креветима и на сандуцима јер нема довољно столица око стола.

Разговори се најпре воде о последњим вестима, о одласку Краљевом, Врховне Команде и Владином из Призрена и о борбама француске војске на југу Србије. У току тога разговора, војвода Мишић изложи опширно своје сазнање о стању у аустријској војсци, иснесе све податке, све исказе заробљеника, грађана, извештаје са предстража, предочи положаје на којима се непријатељ налази, његов морал и његову бројност. Иснесе затим депешу, коју је по подне примио са Цетиња, од нашега војног [708] делегата, по којој немачки званични коминике објављује да Немачка сматра свој циљ постигнутим, те прекида даље операције против Србије и други телеграм, истога делегата, у коме саопштава радиотелеграм из Лијона, по коме Немачка већ повлачи војску из унутрашњости Србије. Овај је телеграм допуњавао и поткрепљавао и извештај Команданта Дунавске Дивизије, који војводу извештава да избеглице које долазе са непријатељске стране причају, да су им аустријски војници, босанци, рекли да неће остати у Србији већ морају да се враћају јер Руси силно надиру.

Изложивши све те околности, војвода предложи да се обустави наредба о одступању, да се војска прибере и предузме офанзива.

Сви се сабрани команданти изненадише овоме неочекиваноме предлогу. Мислили су, војвода их је Мишић позвао јер је прибрао неке нове податке који би имали везе са распоредом одступања и захтевали можда измене у томе распореду. Место тога, војвода Мишић пред само извршење одступања, за које су већ издате наредбе, предлаже офанзиву.

У првоме тренутку изненађени ђенерали изменише погледе међу собом и упреше их затим сви у војводу Степу Степановића који је, ослоњене главе на руку, седео за столом крај самога војводе Мишића. Војвода Степа осети и сам да је позван први да узме реч и он диже главу:

— Не говорећи о томе — рече војвода — да ли смо у могућности да предузимамо офанзиву и поред свих прилика које нам је војвода Мишић изнео о стању аустријске војске, ја се претходно питам и питам војводу: налази ли он да би било опортуно, у моменту кад Краљ и Врховна Команда напуштају земљу, уверени да се више ништа не може учинити, предузимати једну тако неочекивану акцију?

— Врховна је Команда наредбом од 12. новембра оставила слободну иницијативу нама командантима — узе да брани своје мишљење војвода Мишић и диже са стола наредбу која је лежала међу хартијама и у којој је он дебелом црвеном писаљком подвукао место на које се позива.

— Колико је мени позната наредба — додаде војвода Степа — та се слобода иницијативе односи искључиво на повлачење и не може се тумачити овако како је војвода Мишић тумачи. Али, и кад би прешли преко те наредбе и њенога значења, ја ипак не видим крајњу корист такве офанзиве?

— Крајња корист? — упаде плаховито у реч војвода Мишић — Крајња корист је очигледна: ваља се дочепати главне комуникације са Солуном те, ако се и мора одступати, одступати путем којим се може спасти државна имовина и оволики народ који је кренуо у бежанију.

Већ од првих речи видело се да ће двобој у овој дискусији водити војвода Степа и Мишић, [710] ђенерали Јуришић и Живковић мало су узимали реч постављајући само по где која питања.

— Добро, примам те разлоге као оправдање крајње користи — настави војвода Степа после извесне паузе. — Примам и верујем и да је стање аустријске војске такво какво је изложио војвода Мишић али, не верујем и да је стање бугарске војске такво. И ако су их борбе на Тимоку и на Гиљанскоме фронту довољно изломиле, ипак су они тек месец дана у рату и, како других фронтова немају, целокупна је њихова снага према нама. Кад будемо избили на Косово, јер војвода Мишић предлаже офанзиву према Митровици, срешћемо њих и онда ћемо се опет скрхати а питање је хоћемо ли тада имати слободан и овај једини пут за одступање, јер Бугари се вероватно неће задржати у Призрену већ ће поћи овамо. И онда на што цео тај покушај?

Војвода Мишић задржа право да о томе говори кад се буде прешло на решавање о могућности и условима за офанзиву, он за сад моли да се реши питање: имају ли команданти право да реше офанзиву кад је врховна команда напустила земљу?

Ђенерал Јуришић стаде уз гледиште да команданти имају право на ову иницијативу под промењеним околностима. Ђенерал Живковић није исказивао своје мишљење али се видело да је и он уз то гледиште.

— Могу имати права примајући на себе и сву одговорност! — додаде и војвода Степа.

— Какве би ту одговорности могло бити? Ако се успе нема је а ако се не успе, шта је то што ћемо изгубити кад је већ све изгубљено? — рећи ће војвода Мишић.

— Има је има! — шапће војвода Степа више себи.

Сви га погледаше очекујући да настави.

— Има је, велим! — понови војвода гласно — Како да нема одговорности? Зар повести људе на кланицу кад услова за офанзиву нема и то људе десетковане, преморене и без хране; зар се за то ником не одговара? Друго је, ако збиља услова има, у том случају ево ја сам први који пристаје да прими сву одговорност.

— Још једно питање — упаде ђенерал Јуришић — У случају такве акције ми би се сви вратили својим командама. Акција би била заједничка, свих јединица, у колико их имамо. Шта је то што би обезбедило јединство акције? Ако се свако од нас може слободно и по своме нахођењу кретати при повлачењу, не може свако на своју руку чинити покрете при наступању, Врховна Команда је ван земље, с њом смо без икакве везе.

— Образоваћемо нову Врховну Команду! — пресече војвода Мишић спреман на то питање. Затим узе реч и поче у детаљима да разлаже могућност офанзиве, погледајући увек при томе на војводу Степу којега је желео убедити. Он [712] изнесе план коме би крајњи циљ био ослобођење саобраћаја са Солуном, што би нам у случају даљих неуспеха, дало бар могућности за једно правилно одступање и спасење огромног ратног материјала који би се иначе морао сав уништити, ако се настави одступање у овоме правцу којим се пошло. Да потврди могућност таквога резултата, војвода се позва и на последње извештаје Врховне Команде из Призрена, по којима, су извесна француска одељења примила борбу на српској територији, на Моглену. Значи да у Солуну већ има довољно савезничких трупа које би могле ступити у акцију, ако би та акција била прихваћена са севера.

Војвода Мишић говорио је речито и са непоколебљивим убеђењем које је освајало. На лицима присутних, који су предлог у први мах дочекали са неповерењем, са чега се дискусија често пута и заоштравала до сукоба, поче да се исписује неко поуздање и вера у оно што је војвода предлагао. Војвода је наставио, он је изнео у детаљима и начин како би се наша офанзива извела и правац којим би се кретала. Узели су учешћа у томе и сви остали, претресали су све могућности, разматрана је и карта, испитивани су понова извештаји наших предстража, о положајима на фронтовима нашим и страним и најзад, дошло се до заједничке начелне одлуке, да се приступи офанзиви.

Војвода Степа, који је и сам пристао уз ову [713] одлуку, али још увек остао недовољно загрејан поверењем према предлогу војводе Мишића, додаде после донете одлуке:

— Али, пре но што донесемо и дефинитивну одлуку, ми морамо бити тачно обавештени са коликим бројем војске разполажемо, јер то у овоме часу нико од нас не зна поуздано; даље, морамо знати какво је стање и расположење у војсци, нарочито после напуштања земље од стране Краља, Владе и Врховне Команде; па онда, морамо знати са колико и какве муниције располажемо и најзад, имамо ли услова за исхрану кад их и непријатељ нема?

Сви усвојише ове напомене војводе Степе и свако прими на себе да до сутра прибере све ове податке. За тим је састављен и протокол седнице команданата армија, по коме је имало: да се обустави јутрошње решење команданата о одступању и саопшти одмах командантима дивизија да припреме трупе за офанзиву и предузму припреме за преформирање пешадијских јединица према њиховом бројном стању.

Седница се свршила доцкан увече, око девет часова. Млађи официри и друго особље из штаба Прве Армије, које се у соби под војводином нарочито искупило и чекало на одлуку, знајући о чему се у седници решава, радознало је и са нестрпљењем погледало на излазак ђенерала и њихових помоћника, не би ли са лица њихових прочитало одлуку. И са лица њихових се одиста могло прочитати оно што [714] су у доњој соби тако жудно очекивали. Расположење-, управо одушевљење, завлада од једном међу свима и нађе се однекуд и пива и вина и шампања да се то одушевљење поткрепи.

Док се у доњој соби одушевљавало дотле се горе, у војводиној соби, израђивале хитне наредбе свима командантима да не дозволе даље уништавање материјала, да јаве бројно стање и расположење војске, количину муниције и да учине све припреме за евентуалну офанзиву.

Као и у првој, те се исте наредбе израђивале те ноћи и у свима осталим армијама и командама а осим тога, предузета су још исте ноћи на свима фронтовима даљна коњичка извиђања. Командант Друге Армије предузео је још и мере да што пре ухвати везу са командом трупа нових области и да сазна што ближе о догађајима код Ђаковице, одакле су били стигли узнемирујући гласови.

Још те ноћи глас је прохујао кроз Пећ а сутрадан зором, већ се ведра лица буде они што су легли клонули и изнемогли; дижу се са вером они који нису ни у шта више веровали; устају са надом они који су сваку наду напустили. Лица, која си јуче сретао безизразна, тупа и блесава, данас видиш свежа; чела која си сретао изборана и забринута, данас видиш ведра а у очима, које си сретао угашене, видиш сад како се уждио зрак. Као да су се мртви пробудили.

Вера, силна вера обузела је људе; другаче се срећу, другаче поздрављају, другаче разговарају. Један виши чиновник, који је јуче говорио да смо толико претучени да сто година нећемо дићи главе, вели данас:

— Знао сам ја, такви смо ми... Претуци нас колико хоћеш, остави у нама само један живац па ћемо из њега опет да израстемо!

Други један, који је зајаукао кад је чуо да му је кућа опљачкана и тврдио онда да је Србија за навек пропала, вели данас:

— Не пропадамо ми лако; ко хоће да нас прогута треба да има гвозден стомак. Платиће нам они то, све ће нам платити, све до последње чивије!

— Идем и ја да се борим! — речи ми један кога је већ пре пет година минула свака обавеза али у коме се од јутрос разбуктало младићско одушевљење.

— Није то за вас! — велим му.

— Зашто да није. Предстојало ми је да гинем у овим планинама, губећи отаџбину, па зашто не би гинуо ослобађајући је!

Срео сам и онога младога официра који ми рече да је покојник још у Призрену преминуо а ово довде, до Пећи, да је био само пренос мртва тела ради сахране у породичној гробници.

— Видите ли шта се учини од покојника, диже се из мртвих?

Он слеже задовољно раменима па додаде:

— Шта ћете, има и привидних смрти!

- Нико више није ни мислио на даље повлачење из Пећи, за које се дотле све грозничаво спремало. Развезали су се дењкови, одрешиле се торбе и почело се јести оно, што се муком набавило и чувало за највећу невољу, која нас је чекала у планинама. Било их је чак који су скупо плаћене коњиће нудили да продаду по мале паре.

У штабовима армијским наставило се сутра дан до подне журно прибирање извештаја, који су стизали са разних страна. Ти извештаји, ма да нису били потпуни и исцрпни, давали су укупно овакво обележје стања у војсци: војска преморена, малаксала и растројена, али би се офанзивом подигао у њој дух; муниције нема, хране нема. Из извештаја се видело још да је недовољан број војске као и да нема више ни коморе ни профијантских одељења.

Осим тога, стигао је извештај команданта Моравске Дивизије II. позива, да још у току данашњега дана мора напустити Ђаковицу и извештај Команданта Шумадијске Дивизије I. позива, којим јавља да је непријатељ напао Тимочку Дивизију II. позива и да се XIII. пук повлачи у нереду.

Када су се тога дана по подне опет састали команданти у штабу Прве Армије, већ је на лицу свакога од њих било исписано другаче расположење но што је било оно које су синоћ [717] понели полазећи одавде. Војвода Мишић остао је и даље упорно при своме предлогу за офанзиву, захтевао је да се још не доноси противна одлука, да се најпре извештаји допуне и приберу извесни податци, који су недостајали. Војвода Степа, уз којега су сад већ и сви остали пристајали, заузео је данас одлучнији став, јер одлагање одступања могло је бити од несретних последица. Он је чак, бранећи своје гледиште, бацио у очи војводи Мишићу неколико грубих речи, те је сукоб у једноме тренутку претио чак да пређе у разрачунавање. Најзад, војвода Мишић, кад се осетио потпуно сам, а разлоге којима је још увек бранио свој предлог није могао, као јуче, да поткрепи поузданим податцима, морао је клонути. Тако је донета и потписана одлука да се одустаје од сваког покушаја офанзиве и да се враћа у важност решење команданата од 16. новембра пре подне а то је значило, да се одмах приступи повлачењу по реду утврђеном на тој првој седници.

Када је после те одлуке поведена реч и о артиљерији, која не може даље из Пећи, већ се мора ту уништити, војвода Мишић је болно узвикнуо:

— Кад већ не може бити офанзиве онда, пре но што је уништите, дајте ми сву муницију, колико је има, да је испуцам, да огласим смрт Србије!

Пре но што ће се још генерали растати са [718] ове последње седнице, сетили су се да су ова њихова решавања унела толико вере, толико поуздања у грађанство, да је оно одустало од својих одлука да се склања. Када би сад војска од једном почела да се повлачи то би унело велику пометњу. С тога је нађено за сходно да један од команданата — војвода Степановић — изда наредбу и нађе начина како ће с њом и грађанство упознати а којом ће наредбом позвати избеглице да одмах крећу на пут, како би олакшале одступање војсци. Наредба се ова брзо рашчула и тако се и последња нада убрзо претворила у последње разочарење. Више се није могло ничим заваравати, ваљало је кретати у планине.

И на један мах, као да си магичким штапићем завитлао преко гомиле и изговорио чаролијске речи, све се опет скамени; све се измени и све се врати своме пређашњем расположењу. На свима се лицима исписа, понова се дубоко исписа беда и невоља, с том разликом само, што је утученост била сад још већа и још тежа.

— Верујте ми, пријатељу — вели ми један познаник — имам гвоздене живце. Претурио сам тешке бриге и невоље у животу и тамо где би свако други поклецнуо, ја сам чак имао снаге друге да тешим. Сад већ више немам ни ја снаге и, ево признајем вам, данас ми је први пут у животу дошла на памет мисао о самоубиству.

Други један, о коме сам се негда ја лично уверио да је човек челичне воље и огромне душевне енергије, речи ми са сузама у очима:

— Чујем хоће да униште сву муницију. Ама где су ти ђенерали? Хоћу да их нађем и да их замолим, сутра у зору нек изведу топове тамо на ону чистину испод Патријаршије, па да се искупимо сви ми бегунци, нек саспу у нас сву муницију, нек нас сахране па нек крећу даље! Бога ми, то ћу да их замолим!

Срео сам и једнога познатога професора, за којега знам да никад није обиловао религијским чуствима. Враћао се отуд из Патријаршије.

— Био сам тамо — показа ми руком цркву — помолио сам се Богу, припалио сам свећу...

— За мртве? — запитах га са саучешћем.

— Не! — вели професор. — Они су се већ удостојили божје милости. За нас живе, према којима је Бог тако немилостив!

Ућутао сам да не узнемирим дубоки осећај побожности који се у часу ове тешке невоље враћао у душу из које је био изагнан. И професор је ћутао извесно време па онда додаде, више као размишљајући, више себи и полугласно:

— Идем путем, отуд, и мислим о несретној судбини овога народа. Одатле, из те исте Патријаршије, кренуо је наш народ пре три стотине година у збег, у туђину; па ево сад се опет понавља то и са истога места.

— Да! — одговорих му. — Само пре три стотине година српски је народ одавде, од Патријаршије, кренуо у бегство испред арнаутских насиља, тражећи заштите у хришћанске Аустрије а сад, после три стотине година, одавде од Патријаршије, креће опет у бегство испред аустријских насиља, тражећи заштите у Арнаута.

Професор се замисли, тешко уздану и зањиха брижно главом;

— Зар се точак историје унатраг окреће?!...

Срео сам и њу — Госпу у црнини. Са њенога сам лица најјасније прочитао колико је тешкога бола задало душама свију нас ово последње разочарење. Када сам је упитао шта мисли, шта ће; она ми ни речи није одговорила, бацила је само поглед на снежне планине које су биле пред нама. То је било моје последње виђење с њом!

Када је пала ноћ, последња ноћ пре но што ћемо кренути у планине, настала је једна тужна свечаност. Под светлошћу огромнога пожара изнад Пећи, који је прождирао каре, лафете и сву осталу опрему српске артиљерије, тамо иза пећскога гробља, недалеко од Патријаршије, војници су копали дубоке раке. Ту, у тишини, под строгим стражама да се ко не би приближио и видео, вршена је сахрана топовских цеви, сахрањивани су топови окићени славом са Куманова и Облакова, са Једрена и Брегалнице, са Цера и Јагодње.

То је био дубоко тужан обред. Војници су се, спуштајући топове у раку, праштали са њима као са својим најрођенијим, као са другом, као са родитељем, као са дететом. Миловали су их, грлили и љубили их и плакали су за својим друговима са којима се нису растајали за све време тешких дана борбе и славе. Само ко зна колико је топ поуздање српскоме војнику и само ко зна колико се српски војник сроди и ороди са оружјем својим, тај може појмити жалост његову када се мора са тим оружјем и на овај начин растати.

— Зар ја да ти својом руком ископам раку — вели артиљерац своме топу — Милошу мој!

Тепали су им, називали их милосним именима и плакали су, горко су плакали.

Официри су окретали главу да сакрију сузе које су и њима врцале на очи.

Поноћ је дубоко превалила а посао још није био свршен. Простране су раке, велики је број топова. Треба затим земљу угазити, треба је изравнати да се траг не позна, да непријатељ не нађе српске топове.

Поноћ је одавно већ превалила, ватра која је горе у брду ждерала каре, лафете и сву осталу опрему српске артиљерије, догоревала је већ; мрак је све дубље освајао и једино доле, под друмом, што су се догледали, као догореле звездице, слабо осветљени прозори цркве Патријаршије. Ниска кубета те српске светиње оцртала су се у ноћи и догледала [722] се из даљине. Патријаршија из које је некада, у далекој прошлости, никла српска вера, једини је ноћас неми сведок тужнога чина сахрањивања српске вере.

И сахрањена је већ! Пуковник који је руководио сахраном српских топова пошто је прегледао довршене радове и бацио још последњи поглед на гробље српске артиљерије, рече потресеним гласом и са дубоким болом У души:

— Свршено је, све је свршено!...

Свршено је, свршено је све!...

Над гробницом је земља утапкана, траг је уништен; на спалишту су ватре догореле, пепео се развејао; из душа је несретних бегунаца нада избрисана и бол се понова зацарио.

Свршено је све и овладала је дубока тишина мртве ноћи, нигде трага од живота. Још једино, као и мало час, што се догледају као утуљене звездице, бледо осветљени прозори цркве патријаршиске. То светле кандила над ћивотима српских владара и светаца Стевана Првовенчанога и Стевана Дечанскога.

Једнога дана, када је глас топова измешао своју сурову грмљавину са топлом и тихом јеком звона са усамљених манастира, кренули су и њих; кренули су их из њихових вековних обиталишта, из њихових гробница, где им је тврде металне ћивоте покривала дуга и мемљива прошлост; кренули су их, једнога чак отуда из Студенице под Чемерном а другога из Високих Дечана.

Живе су покопали а њих мртве кренули!...

Путовали су свеци дуго и дуго на раменима српских војника, који су се смењивали носећи освећене и тешке ћивоте, које су пратили калуђери и свештеници са свећама у рукама, певајући кроз планине и богазе тужне молитве и тропаре.

Тако су свеци одступали, тако су са народом и војском и они прешли преко високих планина и стигли овде, у Пећ, да буду сведоци и последњега чина трагедије свога народа. Ту, пред олтаром патријаршијске цркве, већ пет дана и пет ноћи леже њихови ћивоти, крај њих горе свеће и кандила а владике и архимандрити, свештеници и калуђери, читају им молитве јутром и вечером.

И вечерас су прочитали молитве, налили уља у кандила и повукли се у своје ћелије, пошто су дебелим кључем три пута окренули у црквеним вратима.

Када је минуло већ далеко иза поноћи, када више под сводовима црквеним није одјекивао тупи ударац пијука који је негде у близини копао српске топове; када су се владике и архимандрити, свештеници и калуђери у својим ћелијама предали дубокоме сну и мукла тишина свуда овладала; када је наступило глуво доба у које се мртви буде — дебели су капци на металним ћивотима тешко зашкрипали, као захрђале шарке на тамничким вратима. Ћивоти су се отворили и бледа светлост кандила обасјала је тамна као земља и мемљива лица светаца. Кости су заклопотале и скелети, огрнути хермелинима и, с краљевском круном на глави, дигли су се лагано и трудно из сребрних својих тамница. Не зборећи ни речи, не реметећи ничим глуву тишину, која је под манастирским сводовима царевала, краљевске се сени упутише олтару и клекнуше пред иконама Светога Симеуна Мироточивога и Светога Саве архипастира.

Тамним и муклим гласом, који као да је из гроба долазио, и који је јецао као струна на гуслама, отпочеше сени молитву Господу Богу за свој несретни народ, молитву топлу, искрену, дугу. Молили су се Богу који је негда Немањину молитву на звечанској гори услишио [726] и мач му подржао и десницу управио да сможди непријатеља и пође путем величине и снаге народа својега; молили су се Богу, који је негда услишао молитву угодника својега архиепископа Саве, те смождио Стреза насилника, коварника и хулитеља закона небеских и земаљских; молили су се Богу Милутиновом и Душановом, који је ове мудрошћу и крепошћу обдарио; молили су се Богу који је Лазара Косовскога примио у царство небесно; молили су се Богу који је народ српски пет стотина година подржао у вери, у оној великој и узвишеној вери која се исказује у љубави према Отаџбини.

Молили су се још и сину господњем, јединородноме и јединосушноме. Не сину господњем на престолу Божјем, о деснују Бога Оца, већ ономе окрвављеноме Богу, ономе Богу коме је немилост оцатом жеђ гасила, у чије су се груди копља заривала; ономе Богу који је крвљу својом откупио наук свој. Молили су му се да се смилостиви на народ један, који крвљу својом откупљује наук свој — љубав ка слободи.

Молиле су се топло, молиле су се искрено, молиле су се дуго краљевске сени. Молиле су се за оне што су остали на дому и за ове који су кренули у збегове; молили су му се за мртве и за живе; молиле су му се да подржи роба, да окрепи изгнанога, да утеши уцвељенога, да оснажи малаксалога и да проведе народ српски кроз море патња и страдања.

Молиле су се топло, молиле су се искрено, молиле су се дуго краљевске сени. Кандила су догоревајући почела да трну већ, кроз прозоре је црквене почело да продире рано јутарње бледило дана а с поља, са друма који пролази крај Патријаршије, чуо се већ жагор изгнанога народа који се са првом зором кренуо у планине...

Свршено је, свршено је све!...

Савезници су опрали руке, непријатељ је заурлао: „Распни га!“ Крст је већ садељан а Голгота је пред нама. Крећемо и пењемо се на њу!

Крећемо у планине, крећемо сви и Краљ и Влада и војводе и ђенерали и војска и народ. Крећемо у планине, у гудуре, у кршеве; крећемо у глад и у смрт!

Пећемо се на снежне и недогледне врхове и спуштати се у мрачне и студене кланце, где ћемо као први хришћани бачени у арену, очекивати звери да нас растргну. Славићемо своја крсна имена по пећинама, држаћемо помене својим милим и драгим по врлетима; спаваћемо по снеговима и по блатима; успављиваће нас арлук вукова а будити арнаутска пушка. Гладоваћемо и скапаваћемо од глади; боловаћемо и десетковаће нас болештине. Засипаће нас и претрпавати сметови; падаћемо у поноре и амбисе; клаће нас и убијати дивљи Арнаути, сејаће над главама нашим смрт из [728] облака справе летилице и давићемо се у дубока блатна језера. Вај нама, сејаћемо свуд где прођемо неопојане гробове, по урвинама и кланцима, где ће нам звери кости глодати. И када доспемо тамо где смо јутрос кренули, умираћемо још на пустим обалама јадранскога мора, где ћемо проводити беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба или да се на зеленоме хоризонту појаве бродови са заставама које носе спас ономе што је преостало од читавог једног народа.

Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањим збеговима причали наши дедови!

И онда чак, кад помислимо да смо спасени, неће још доћи крај нашим патњама и нашим боловима. Хранићемо широка мора нашим телесима; размилићемо се као бескућници по широкоме свету и сејати гробове по туђини, по незнаним местима, по далеким странама; погубићемо се, те ће мајке нарицати за децом а деца за хранитељима-својим; потуцаћемо се од немила до недрага и куцаћемо на туђа врата; заклањаћемо се под туђе кровове и пружати руке хлебу који нам милосрђе подели. Силни пером опеваће наше јаде, силни срцем заплакаће над нашом невољом а силни душом пружиће нам топле речи утехе — али нас то неће утешити, неће [729] утешити. Горким ћемо сузама одбројавати дане изгнанства а дубоким болом хранити нашу чежњу за отаџбином!

Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањим патњама причали наши дедови!

И док ми будемо трајали тешке дане изгнанства, тамо далеко, тамо преко мора и гора, робоваће трима злима господарима, оно драго, оно крваво парче земље на коме смо никли, које нас је одојило и одхранило; робоваће наши оцеви и наша деца, наше мајке и наше сестре; робоваће цркве наше, робоваће школе наше и робоваће гробови наших милих и драгих. Друмови ће опустити а горе оживети збеговима и хајдуцима; угасиће се ватре на огњиштима и кандила по црквама нашим; гробови пале деце наше пожелеће сузу материнску; прагове ће кућне обујмити коров; захрђаће напуштени плугови, испуцаће непреорана земља жеђу, те ће је самохране мајке сузама заливати. Пресушиће дојке у матера те ће пусте колевке њихати а клетвом заменити песму материнску. Вешала ће закон заменити; насиље ће правду казивати; порок ће се врлином звати а срам ће високо узнети главу и ходити стазама, којима је негда чедност ходила. Доћи ће последње време, те они који умиру благосиљаће милост Божју а они, који остају живи, завидиће мртвима.

Бајка, бајка, бајка, коју ћемо — ако преживимо ове тешке дане — причати својим унуцима, као што су нама о некадањем робовању причали наши дедови!

ПОГОВОР

Странци су писали врло много о великој трагедији српскога народа деветсто петнаесте године, ми смо тек врло мало те ће ова књига бити први већи напис о томе догађају. У описима је странаца више посматрања и саучешћа, у нашима мора бити више осећања и бола. Ми смо подносили, они су само посматрали. Ако су, којим удесом, и поделили тешку судбину одступања са нама, они су поднели само физичке али не и душевне тегобе. У томе би имала и бити разлика између књига које су они написали и оних које ми будемо писали, те и ове коју подносим читаоцима.

Ма да је ова књига доста опсежна, ја нисам ни помишљао њоме обухватити целокупну трагедију деветсто петнаесте године. Бележио сам, опажао и саосећао само у појавама које су се збивале око мене или допрле до мене јер, учасник и сам у великој невољи, нисам ни могао даље догледати. Моја књига завршава у Пећи, јер се ту завршава и трагедија народа. [732] Одатле даље настају трагедије појединаца, од којих свака за се заслужује по једну оволику књигу.

Ја ову књигу не сматрам као готово дело о великоме догађају, те се чак и побојавам да није нешто претенциозан наслов који сам јој дао. На томе делу, које ће се несумњиво једнога дана јавити, било као историја, било као прича или еп, мораће и време и много руку сарађивати и ја, нудећи овим само део грађе, могу бити задовољан ако кадгод будем сматран сарадником на томе великоме делу, које ће изложити све оне надчовечанске напоре и све велике патње српскога народа.