I.

На углу, преко пута Велике Каване, стојао је доктор Пашковић, а одгоре, из Дома Певача , долазила је госпођица Ана Недићева. Под мишком је носила повелику, али врло елегантну кожну сервиету, угасито мрку, са лепо израђеним сребрним оквиром и са тешком сребрном копчом.

— Пази, молим те, Пашковића! — смејао се неко у друштву крај прозора Каване. — Пази, молим те, маторог маџионичара. Зар не изгледа као какав велики кључ, који, по вољи, сваког мимопролазећег човека може откључати и широм отворити. И посматрајте само. Не гледа у њу, него право у њену кожну торбу. Тачно зна кључ где су тајни врата.

— Наравно. И не само врата, него баш кључаоница. Јер се кроз кључаоницу највише види.

— Штета само што су у торби ноте, а баш у нотама наш драги доктор Пашко није Бог зна како писмен.

— Јест. То му некако не иде од руке. Госпођица Недићева је канда једина интересантна композиција у овој вароши, коју он још није разложио.

— Чудан је светац тај Пашковић. Сила од тела, сила од интелигенције, а опет је ван живота . Неки чисто контемплативни и аналишући, скоро неактивни састојак живота. Вечито цепкање, тражење, испитавање — у том има нешто негативно! Нешто што том човеку пије снагу и вољу. Што му је канда већ сасвим прождрло сунце.

— Као оно кад на ливади, из гомиле цвећа, протури одједаред главу змија, тако ти тек, неочекивано, кроз пун, шарен и цео живот сикне његова анализа.

— А цело то његово аналисање, изгледа, није ништа више и веће од просте радозналости . Разбије ти човека као лешњик, види шта има унутри, и зашто има оно с поља, и свршено. Никакав нарочити интерес, никаква нарочита приврженост за оно што је нашао, никаква нарочита намера или одлука због оног што је нашао.

— А можда и није сасвим тако, господо. Преврћући и себе и друге људе толико помно, тај човек мора бити да ипак тражи нешто позитивно . Његова скепса је непријатна и увредљива , да. Али његова скепса је његова клетва. Он тражи нешто што ће га ослободити и искупити. Морали сте запазити, кадгод наиђе на финију појаву, узбуђен је у својим рефератима.

— И ја сам опозиција према општем мишљењу о доктору Пашковићу. Тај је човек борац за нешто лепо и високо. Има у њему [2] нечег естетичарског и уметничког, може бити баш музичког, иако се не разуме у нотама.

— Не знам додуше пресудити да ли је музичан, али видим да је с музиком нешто завезао, чим се тако често враћа на госпођицу Ану.

Сладак смеј.

— Шалу на страну. Ја остајем при своме. Само начин, како доктор Пашковић казује своје анализе, тај је опор, суров и осветљив. Иначе он, баш као неки песник, са естетичког гледишта раствара појаве и дела у детаље. Ја вам кажем да тај човек негде у унутрашњости својој много осећа и много плаче. Јесте ли га чули говорити о оном пациенту у болници кога већ дуже од шест месеца лечи ? То је скоро врста заноса.

— Да, према болесницима има понекад милости.

— Уме он бити праведан према сваком.

— Сем према женама.

Смеј.

— То јесте. И новорођенчету, ако је жена, види трун на души. Женина душа је увек мутна — каже он. — Никад у њој нема одређеног стања. Жена нити уме бити срећна, нити уме бити несрећна.

— Има нешто у томе. Ето баш нико мање него госпођица Недићева. Млада, здрава, имућна, образована, јединица, уметница — а шта јој видиш од среће или од несреће?

Ништа не видиш. Видиш само ону велику кожну торбу, за коју доктор Пашковић каже да у њој лежи враг. Али врага не видиш.

— Бога ми, ја, сем торбе, видим и друго. Видим чудно, четвороугласто, скоро брутално чело те девојке, и видим јој ону тешку златну косу, такву као да сунце носи на глави. И често се питам: из којег је света та девојка ?

— Има нешто и у томе, зар не, ви, тамо, што само за торбу имате очи ? И јесте ми неки момци, кад чекате да доктор Пашковић, са својих педесет четири љета, истера врага из торбе.

Разговор је текао још неко време, али се тема постепено удаљавала од Пашковића, у колико се више и више изоловала на госпођици Недићевој као девојци удавачи. Такви разговори су били доста чести у вароши. Ана Недићева је наиме веома интересовала своје суграђане, а помало их је и једила.

Стара двадесет и три године, одлична партија у сваком погледу, а не заљубљује се, не удаје се, не иде на забаве, и не избија из цркве. Постала је некако општа брига целога места. Чим би се у некој кући исцрпео разговор око најпречих домаћих потреба, долазило би на ред питање: а шта мисли и чека Ана Недићева?

Пријатељи куће Недића поделили се, у главном, у две странке. Једни су сматрали да [4] Ана, баш као и све друге девојке, кокетује мало са својом сигурном клопком. Нешто рафинованије и нешто дуже од осталих, јер јој се тако може. Други се опет мање једноставно пребацивали преко њеног понашања и проблема. Веровали су да Ана, сва и у свему, није обично створење.

Мало укошене, не сасвим искрене очи под сенком необичног чела, дивна коса, укочено стиснута уста, нека особита чедност у гласу, ауторитет у ходу и у покретима упадали су у очи и изненађивали су. А јак музички талент и велика музичка образованост су заносили и освајали.

Ана је необично лепо свирала и у клавир и у виолину, и сав свој живот, у доколици и у раду, поклањала искључиво музици.

Свирање њено у клавир било је виртуозно, фино и интелигентно. Свирање у виолину било јој је страстно, скоро необуздано, са самовољама у ритму, али са тоновима, врелим као да из славуљских недара излазе. Чело јој се набере, зуби се зарију у усну, а прсти леве руке се истежу, трепте, бледе и умиру у овом животу пре него што се у један сплет уврте са жицом која треба да зазвучи. И кроз тај чвор настаје онда ливење живота свога у дрхтај жице, у талас звука, у потез гудала. И мољење једно, скрушено и љубавно, да музика да гласа ономе што човек у души носи а не може да каже. И кад тон запева, [5] онакав како га је душа хтела, боре на челу Анином нестану, уснице се раздвоје, и искочи страстан неки осмејак јако светлих, као снег чистих зуба. А по слушаоцу поврве хладни мрави. Чар се проспе до сржи костију, и човек се тресе од блаженства.

Једном младом човеку, који је топло волео госпођицу Недићеву, писала је она на растанку:

Све је узалудно. У мојој души има већ оно бело поље, на коме је, после борбе, уметност развила заставу победе над животом. Не волим ја живот толико колико свирку. Страсти за чистом, непорочном лепотом се теже развијају , али су трајније и јаче од страсти срца, и једино оне могу победити и побеђују срце. Стога се, најзад, живот и срце и уклањају испред њих, и човек, такав човек, одмиче далеко од свакидашњице и њезиних укуса и судбина. Страст за чистом лепотом, драги пријатељу, постоји, али води некуда из живота.

Са таквим назорима, госпођица Недићева је, наравно, важила у своме месту као врло интересантна личност. Али, људи као људи, нису били у стању замислити дугачку путању, по којој, сама самцита, с ћеманетом у руци, госпођица Недићева иде у сусрет старости и смрти. И, једнима се привиђао нервозни и маниакални тенор, други су опет тврдили да ће ту музичку загонетку сабљицом пресећи један од оних гиздавих официра који непрестано суделују у приватним концертима куће [6] Недића, трећи су, најзад, упирали прстом у доктора Стојковића и његов чудотворни баритон . Ту се застајало. Свака друга комбинација би била профана. Јер госпођица Недићева је свирала само ексквизитну вишу музику, а од вокалне музике највише волела црквену.

Последње године је била у Русији, и од тога доба је некако још одређенија постала у своме укусу и у начину живота. Почела је својом јаком музичком интелигенцијом да врши силан уплив не само на круг својих пријатеља, него, постепено, на школу и цркву, и на целу варош. У друштву са диригентима хорова и са млађим свештеницима реформисани су, за сразмерно кратко време, гимназијски концерти, а нарочито појање у лепој Богородичиној Цркви.

Служба божја у том храму значила је од

тада колико и један раскошни концерт црквене музике. Људи се предавали нечем новом. Освајало је искрено осећање за религиозне свечаности недеље и празника, и почела се развијати искрена потреба култа тих свечаности. Обраћана је пажња склопу и значају богослужења , и постепено се долазило до познавања уметничке чари тих симболичних представа из живота и страдања Христова. Необично лепа, сугестивна наша црквена музика навраћала је људе да воле и да заволе Бога.

Глас о том величанственом појању ишао је даље. Велики празници очекивани су са [7] узбуђењем, и људи се скупљали из околних места тако као што се ваљда некада скупљало у Јерусалим на Пасху. Нарочито се прочуле Пређеосвећене Литургије за време великог поста.

Госпођици Недићевој је наиме одједаред дошло неко дубоко разумевање за та тиха, меланхолична богослужења у рано, бојажљиво пролеће строго посних дана. Она је осетила да је у реду тих невеселих песама, као у некој мирној поеми, стишана сва ужасна трагедија Христовог живота и сав смисао његове узвишене науке. Осетила је да нам се кроз стихире тих богослужења говори: како се све несреће овог живота свршавају тихом тугом, а та је туга тако лепа, тако хришћанска. Осетила је да у замисли и стилу тих литургија има душа једног великог уметника.

Најзад, како и не би било лепо оно, што садржи моменат, драматичнији од свих драма на свету, кад свештеник преноси преко солеје тело Христово мртво ћутећи.

Бирајући и слажући композиције зато богослужење , Ана је живела у екстази. Дизала се до звезда, до директног саобраћаја са духом песника те јединствене драме. Наравно, тако дочекане и обрађене, те су службе, у Богородичиној Цркви, долазиле до значаја и вида ретких лепота. Људи су осетили силну моћ праве, велике уметности. Анино име је хваљено и слављено. Душа њена се испуњавала [8] чистим неким поносом, и истом таком смерношћу , у чему је ваљда почетак праве религије духа човечјег.

Ана је, неколико пута у тим приликама, доспевала у неслућене пределе маште и поезије . Осећала је, и све блаженство, којим Христос испуњава душе једноставних људи, а и сав хаос, који име Христово у души већине нас увек поново мора да смирује. И пронашла је да Христос, и његова црква, једино помоћу музике успевају да томе хаосу даду облик и смирење. И долазила јој је помисао да је Бог дух музике, и да су сви закони звезда закони небесне музике, и да су једино ритам и тон вечито вечни.

Анино тело се исцрпљивало у неким необичним уздасима, хармоничним са појањем које је око ње и њених мисли брујало, и она је пила акорде до краја, пила их онако као што се пије чаша вина или чаша отрова. И никад јој није било доста. Тако, да је најзад дошла до уверења да музика у души њеној живи као врста завета. Да тонови, особито тонови црквене песме, испредају над њом неку врсту калуђерског вела. И понекад је чисто физички осећала падање тога вела по себи. И волела тај вео, који чува да јој се душа не смути.

Поред свих тих озбиљних, понекад баш строго побожних мисли, Ана Недићева ипак није пренебрегавала ни своје световне концерте . [9] До два три сата по поноћи се умела разлегати песма и свирка из куће Недића. То је давало повода те су људи, од времена на време, упадали у стару своју радозналост: какав ли ће, Боже, бити последњи став у симфонији те интересантне младости!

Време је пролазило. Поженили се, и капетан , и мајор, и доктор Стојковић, па и онај који је дошао да пева место Стојковића, и певао лепше од њега. А госпођица Недићева им свима приређује дивне вереничке и свадбене концерте, испраћа их у нови живот, и мирно се враћа своме послу.

— Шта ради та Ана! — продерала се чисто, једног дана, нервозна начелниковица на доктора Пашковића.

— Не знам ни ја тачно, госпођо — набирао је Пашковић чело попреко, што је значило да му је онај други смешан — али биће да негде одгоре гледа како се земља окреће.

Кад је Ана Недићева прославила двадесет шести дан рођења, људи су, напослетку, решили , како који, или да има одвише проређену крв, или да има т. зв. виши позив. И онда се, изгледало је, једва једаред оканули — белог голуба у њеној души.

Међутим, тај бели голуб је баш у то време осећао као да му у крилима нема доста лета. Нека чежња је падала на душу Анину с времена на време. И то на чудан начин. Док је у цркви, Ана је ведра и мирна. Чежња се губи.

Као лешиница неког белог анђелчета, лежи по страни, лепа, бледа, безопасна. Али ван цркве. Тресе је тресе, као што ветар тресе зелену шибљику, и не зна се хоће ли бити на добро или на зло њено. Понекад опет, Ани је та чежња годила. Јер, иако не облик, али суштину свога немира је госпођица Недићева тачно погађала. Младост њена, чиста и равна као труба убељеног платна, а засута моментима високих лепота, тражила је, према томе, нарочити свој триумф.

Госпођица Недићева је веровала да тај триумф мора доћи, и предавала се маштањима о њему. Да ће можда неко саградити велелепну цркву са галеријама за разне хорове , хорове одраслих и деце, и са ћелијама појединих солиста певача. Или да ће свештеници смети бити само уметници рецитовања. Или да долази какав још неслућени инструмент . Или неко велико дело музичког савршенства .

Мучена таквим питањима, седала би за клавир, или узимала виолину, свирала једно четврт сата, и стишавала се.

Не, ништа ново нема да дође, него нов треба да буде човек у свему, па и према музици . И онда, тражећи у човеку онај главни извор осећаја, који би први морао нов пробити , па да и човек буке нов, Ани дође на ум љубав. Није се збунила. Мислила је она о томе већ доста. И врло је добро знала [11] каква би требала да буде љубав у човеку, па да душа човечја могне попити сву лепоту музике. Таква треба да буде љубав каква је и музика сама. Црква треба да буде љубав, јер је и музика црква.

Волети, а не смутити душу — смешила се госпођица Недићева, гледајући с поносом на протекле године свога живота. И учини јој се одједаред као да прошлост своју не види него чује, и обрадова је мисао да ће можда једног дана бити у стању да одсвира музику свога живота и музички проблем своје савести.

Да, музика је света — враћала се она првашњој својој мисли.

Шта је друго Григ него сећање неко које је давно оставило своје тело. Шта је друго Бетовен него катедрала једна без зидова, са крстом од сунчаних зрака и завесом од танке кишице ...

II.

Богородичина Црква, са своја два витка торња, као два цвета, била је давнашња, неоправљана, гуштерасто испрепуцана зграда, ружичаста и црна у исти мах од оголелих цигаља , зарђаног гвожђа, старог камена, кише и сљуштеног лепа. Зидана је била по узору једне од најлепших наших средњевековних задужбина, и имала одиста, са масивном основом својом, и са неким испреплетеним, као недовршеним луковима и сводовима, нечег манастирски тајанственог и строгог.

Госпођица Недићева је необично волела ту цркву, и у детаље знала њене нарочитости и лепоте. Са једнога места у женској препрати се чинило као да тамо, у висини над солејом престаје оклоп зидова, да су они последњи луци кубета извијени напоље, у сусрет небу и бескрајности, и да горњи део иконостаса, са сићушним својим кандилцима, лебди као нека група звезда. Олтар је само био мало и одвише таман, и он је стога чинио понекад утисак грозе и претње.

Додуше, Ана Недићева је тврдила да и цела унутрашњост цркве, са многим својим [13] детаљима, и јаким сенкама од дубоких округлина , много добија и губи са светлосним ефектима, и да у јесење дане уме бити сирота и гола као испосничка пећина.

Баш те недеље је освануло хладно, мрачно јутро, и Богородичина Црква је дочекала Ану необично строго. Свеће се димиле и трошиле у тешким сузама, стихари на деци су били много стари, људи су дошли окисли и прозебли , Христос се сакрио за облаке, а кроз јектенија ђаконова се чуо тон туге и немоћи.

То је тако трајало до тренутка када је хор почео певати Вјерују. Већ први тактови те величанствене руске композиције растворили су невољност и притиснутост у души Аниној. А дивни мотив, који прати исповест о вери у Сина Божјег, занео ју је, осветио ју је, окадио јој је крв у свакој жилици.

Извирило је малко и сунце. У траци његовој , тамо с десне стране солеје, спазила је Ана, с леђа, високу, као јаблан праву прилику, у црнини од главе до пете. Погледала је боље. Јесте, калуђер, у камилавки с црним велом.

Осетила је да јој необично годи што баш у том тренутку управља своје очи на створење умотано у расу смирености и у вео туге. И чинило јој се да тај човек, савијајући своје скоро охоло усправљено тело са неком необично побожном грацијом, да тај човек одаје знаке блаженог мира, казује да је њему у његовој црнини тако чисто и добро. Мало [14] после, у најсвечанијем моменту службе, Ани је дошло као да види да је баш он онај који је цркви и Богу најближи и најмилији. Нека врста пријатне завидљивости јој прође кроз душу. Завидљивост оне врсте, какву је осећала сваки пут кад ђакон, у стихару, блиставом као повез Еванђеља, стане на широм отворене Царске Двери, с путиром у руци, и са узвиком о страху божјем на уснама.

После службе, на капији, која води из порте на улицу, Ана се осврнула. Калуђера није видела, али је опазила да ђакон жури да је стигне.

Био је то болешљиво нежан плав човек, гргураве свиласте косе, и тако фине коже у лицу, да су крила носа и ушију чисто трептала под кружењем крви. Пришао је госпођици Недићевој да се опрости од ње. Идуће недеље, вероватно, служиће задњи пут у овој цркви, а ускоро затим ће бити рукоположен за свештеника и отићи на парохију.

Госпођица Недићева осети хладну жаоку. Тај нежни млади човек, са тим тужним гласом и са поезијом кратког живота у очима, иде дакле. И не само да иде, него треба сад да пусти дугу косу и браду, да огрне широку одежду, да за увек скине онај као анђеоско крило лаки и елегантни орар.

Ани се учини да је и Богу жао ђакона. Јер Бог највише воли те најмлађе и најсмерније слуге олтара. Оне, који му само с песмом [15] и молитвом прилазе, а не дотичу се да изврше ниједну Тајну.

— Мени је врло, врло жао што идете — говорила је госпођица Недићева истински невесело , видећи у ђакону одједаред блиског човека, и осећајући као да се с њим удаљује и један део лепог богослужења у њиховој цркви.

— И мени је тешко. А за појањем, које се овакво нигде поновити неће, чини ми се умрећу.

Ани се привиде као да гледа ђакона збиља мртвог. Тргла се и пришла му корак ближе. Да, још је живео, али га је она видела кроз неку мрежицу, удаљеног, необичног, обасјаног оном мирном светлошћу која рушевине улепшава.

— Рекла бих вам — говорила је мало са устезањем — да нам понекад дођете. Али, истину да признам, не могу да волим мисао да у овој цркви служите као свештеник. Има нешто, нешто што .. .

— Ах, дакле и ви то осећате. Да, да, досада сам био ученик и дете Христово, а одсада , ма шта да буде, то више бити неће. Да, ђакони су деца. Ђаконовање је поезија свештеничког позива, а поезија мора да прође. Остарио сам у неку руку. Време је да предам то место другом ... Време је. Јер, видите, мислим да ђакон треба да буде сасвим млад човек. Млад, неискусан, детињаст, безбрижан, сам ... Као травчица, која не може да се [16] сећа грехова и зноја оног праха из којег је никла. Ђакон, док је ђакон, тако ми се чини, требао би да је монах. Ја сам то небројено пута осетио, и жао ми је што не може тако да буде. Уосталом, сада ће ипак тако бити. Мене ће заменити монах Иринеј.

Ђакон је погледао у порту, али порта је била већ сасвим празна.

— С њиме ће и иначе ова црква много добити. Чуо сам да необично лепо служи. Био је две године дана придворни ђакон код најцеремониознијег нашег владике, и владика га је чувао као око у глави. Сви се чуде како је доспео овамо. Можда је због лепог појања у овој цркви сам желео да се премести.

Госпођица Недићева је последње речи ђаконове доста расејано слушала. Оно што је пре говорио више ју је интересовало, и испунило ју је одједаред нечим новим. Привидела јој се цела свечаност рукополагања, и изгледало јој је да у том поступку има један суров и страшан моменат. Помпа архијерејског присуства и појања, важност и упечатљивост обреда , полагање духовничке силе на плећа и силе благослова и анатеме у руке — све јој се то чинило као једно бљештаво заваравање. Заваравање, док се младићу младост не закопа, док се не отпева упокојна песма детињству његовом у крилу цркве.

Ани се још више ражалило. Опростила се с ђаконом не знајући ни сама како, кидајући [17] се што пре из те заједнице која јој је, сад је тек видела, била веома драга. Пожелела је у себи да се у цркви никако више и не види с ђаконом.

И с тога, кад је дошла наредна недеља, не знајући да ли је ђакон још ту или је већ отишао , решила се да не иде у цркву. Али одједаред , не разумевајући право зашто, и приписујући ту појаву навици, прекинула је читање новина, скочила са столице, нервозно ужурбано се почела облачити за излазак, и најкраћим путем је похитала на службу.

Стигла је пред један од најсвечанијих тренутака. Ушла је у цркву баш пред читање Еванђеља, а приспела на своје место да угледа једну сасвим нову сцену.

Света је било врло много. Узана путања средом храма чинила се као део неке библијске слике, и представљала стазицу у Божје Царство. Велике Двери су стајале широм отворене, и кроз њих је колутао плавичасти кад, тежак од величанства олтара. На Престолу су буктала два крупна округла пламена, а високо горе, као у лету ухваћене варнице, расули се бледо зеленкасти пламичци кандила.

Преко солеје је корачао нови ђакон.

Носио је у тешку позлату оковано Еванђеље скоро потпуно испружених мишица, високо над главом својом, а сасвим високо над главама осталих. Свечан и поносит, некима се чинио као божја опомена, и улевао им је страх. Ани [18] је, напротив, онако витак, млад и зелен, изгледао као стабљика бршљана која иде да се савије око Христова Распећа. Нечујно корачајући , са мртвом тишином људи у стопу са собом, прокрчио је ђакон светлој књизи пут кроз густо збијене редове, и нестао је под удубљењем које води на проповедаоницу.

__ Чуо се затим тихи шум малих, прислоњених вратанца. И тада, као у древна времена на зидовима манастирских трпезарија, на сивом зиду старе цркве је оживео фреско један, редак и скупоцен као драги камен. Тамо горе, у златном брокату на косим младићским плећима, стојао је необичан, сасвим необичан домаћин божјег жртвеника.

Прснуле су затим тешке копче на Еванђељу , и просуо се глас, дубок, таман, и све-садржајан као ноћ.

Ана Недићева је усхићено и поносито гледала у тог триумфатора, у тог краља. У први мах, глас његов је продро у њу као што ватрено зрно продире у тело рањеника. Чинило јој се да ће се онесвестити, да ће пасти. После ју је дохватило блаженство среће, благодарности , блискости и наде. И чинило јој се да ничега више и нема у цркви сем те Велике Песме, која је једним махом однела сву славу њену и њених певача, у којој су сва уметност и све умење њено утонули као што сићушно острвце тоне под великим таласима пучине .

Ту, испред ње, остварио се један од најтоплијих њених снова: да у цркви служе само они људи који силу уметности носе и у телу и у души, који имају оружје да сваког човека на колена баце, који имају моћ да и из најтврђе охолости сузу исцеде.

Слушајући, после Еванђеља, ђаконово рецитовање , Анино је усхићење расло. Са фином музикалном осетљивошћу се ђакон поводио за сваком музичком променом горе на хору, и опрезно и савршено тачно је стварао хармонију са хорским појањем. На Ану су почеле наваљивати живе, богате мисли о уметничком усавршењу црквеног појања у њиховом храму, које ће се сада тек моћи потпуно извести.

И доктор Пашковић је пред крај службе дошао у цркву. Монах Иринеј му је падао неки даљни рођак.

— Јеси чуо, Пашко, овога ми је ђакона сам Бог послао! — ословио је прота доктора , кад су се после службе нашли на улици.

— Није њега Бог послао теби, него госпођици Недићевој.

— Е, зар?

— Сасвим. Јер је већ крајње време да у том вашем музичком прогресу госпођица Ана престане бити све и сва. И пут и коњаник и коњ.

У прве дане, под јачином првих утисака, Ана није успела да у све појединости разложи необичну појаву новога ђакона, и да способности његове оцени по најбољим њиховим ефектима . То је долазило постепено, у виду многобројних пријатних откривења и изненађења.

Тај служитељ божји као да је донео неке тајанствене кључе, којима је отварао незнане погледе не само у цркву, и оно што се у њој дешава, него кроз цркву и некуда даље, у нека давно прошла времена, ка неким порушеним и попаљеним олтарима, чија светиља у срцима нашим треба да тиња. Монах Иринеј, стојећи пред Трпезом прав и светао као арханђелско копље, са дискосом и Христовим телом пред челом, и са старим ничице простртим свештеником крај ногу, чинио се Ани Недићевој као један од оних древних ђакона пећске патријаршије, који су имали моћ да нас, несрећне и пале, расељене међу Турке, Млечиће и Угре, уздигнутим Светим Дарима и звекетом кадионица одрже да не клонемо, да се не изгубимо и сасвим не умремо.

Ах, како је необичан био тај нови ђакон Богородичине Цркве! Кад би изашао на северне двери и долазио ка средини солеје, то је било као кад вечерња мирна светлост клизи по усамљеном путу. На амвон се пењао и са њега силазио као да лебди и тле ногама не додирује. Кадионицом је махао као да на оним сребрним ланчићима љуља колевку са [21] малим Христом. А кад заједно са свештеником раскрили Царске Двери, онда је он онај који је анђео олтара и душа цркве, а свештеник је крај њега тако човечански нејак, тако грешнички сиромах.

Монах Иринеј је гласом својим тешио, и стварао необичну неку, музички идиличну везу између цркве, себе и оних који га слушају. А појавом својом је монах Иринеј или заповедао , или заносио. Стојећи на амвону, с подигнутим ораром и очима, као да је бацао на душе сенку великог и страшног крста који је носио Јован у пустињи. А стојећи на Великим Дверима, префини фреско бачен на тавнину олтара и уоквирен у злато резотина и кадифу завесе, бацао је у душе прегршти усхићења што има Бога и Цркве, и што Бог и Црква имају њега.

Диван је био тај нови ђакон Богородичине Цркве! Људи су долазили да га чују, људи су долазили да га виде. У тамно вишњикастом стихару са Воздухом свенутих старинских боја, или у златном стихару са сафирно плавим Воздухом, са светињом на плећима и светињом у рукама, са кадионицом, која му као мирно јагње лежи на десној мишици , и са оном чудесном, безмерном моћи у грудима — смерно корачање његово за време Великог Входа, то је било корачање краља који улази у олтар да преко златне круне своје пребаци црни калуђерски вео.

III.

Долазак монаха Иринеја у Богородичину Цркву имао је на Ану Недићеву силан утицај. Страстна њена наклоност ка музици, ка музичкој помпи, још се удубила, чисто се сама у себе урила. Живот Анин се тако сузио, да је најзад постао просто пратилац једног превлађујућег осећања. Све више је Ану савлађивало убеђење да цео њен живот треба да буде завет. Завет лепоти и уметности Кандилце једно, које има душу само зато да ужива што гори. Гори, ужежено за славу онога што души не да да се смути.

Наилазила је на Ану врста екстатичних музичких момената. Интерпретација појединих врло тешких ставова постајала јој је одједаред јасна, усхићавале су је најфантастичније идеје црквених и духовних представа и концерата , извирали су однекуд, из прстију или из душе њене, неки сасвим непознати мотиви. Једне вечери, кад је Недић већ био легао, отворила је Ана неочекивано врата од његове спаваће собе:

— Слушај, сад ми је одједаред дошло да свирам молитву пре спавања.

И свирала је нешто прекрасно. Складно, готово и цело, са тако чистим мотивом и тако савршеним тонским гибањем, као да је ту ствар такт по такт проучавала.

Сутра дан је се међутим није више сећала. Ни ње, ни свих оних других мотива из тога чудног, богатог времена своје маште. Недић се љутио, а Ана се слатко смејала. Сва некако раскошна, она није осећала никакву потребу да нешто чува и оставља. Све те инспирације , чинило јој се, рађају се и губе се на обиму неког јако пространог круга. А у средишту тога круга треба да букне она екстаза од које је Ана Недићева очекивала велики триумф своје необичне младости.

Долазили су јој и чудно лепи снови. Један се нарочито често понављао. И у будном стању. Манастир. Древан и разрушен. Вихори долећу са свих страна, и пуне му пукотине земљом и клицама. По рушевинама почиње да вијуша и пузи разноврсно цвеће. Коренчићи и жилице раскивају даске и дробе камење . Стоји црква од живе мрежице биља са два висока љиљана као два витка торња. А унутри је Христов гроб. Плаштаница је од мириса. А Исус није мртав, него спава. Њега и цвеће успављује глас младог једног монаха.

— Ана, тебе канда напушта слух — шалио би се Недић. — Двапута те већ једно исто питам.

— Слушам нешто друго, па не чујем тебе. Не певаш ми доста лепо.

Госпођица Недићева је затим приметно разредила своје световне концерте. Уопште се повлачила од светских уживања. Музички заноси су наилазили на њу све чешћи и све јачи. Понекад јој се чинило да целим телом трепти и бруји. Једнога дана, из виолине њене је пропевао нов мотив. Ана је задрхтала. Дрхтавим прстима га је понављала и понављала . Све тише и тише. Почела је да га крије, да га воли, да се боји за њега. Затим су око тога мотива стали да искрсавају и неки од оних ранијих, полазаборављених и избрисаних. И све је то постајало експанзивно и шумно. Добијало склоп, целину и живот.

Напослетку, Ана је узела перо у руке и почела да бележи. Своју песму. Своју крвну жртву на олтар коме се клања.

Пливала је у задовољству, и сатима се није растајала од својих инструмената. Ствар је напредовала. Са доста муке, али и са очигледним успехом. Редови нота се врстали, црни, пуни, енергични. Али зато је Ана смршала и побледела. „Заливајући цвијет кроз танку свиралу“, како ју је отац дирао.

— Госпођица Недићева нешто компонује — избрбљао се индискретни стари хоровођа пред доктором Пашковићем.

— Госпођицу Недићеву нешто компонује — поправљао је доктор.

Стари хоровођа је само жмирнуо очима. Њему се чинило да то на једно излази.

У ствари, имали су право обојица. Ана је баш тих дана довршила, и спремала се да до Богојављења сама и увежба с певачима своју композицију своје најмилије молитве: Оче наш. А с друге стране опет, Ана је баш тих дана, више но икад, осећала да стаје на своје ноге и као музичар и као личност. Осећала се јача, здравија и самосталнија но икад, и велики свој посао је вршила с лакоћом забаве. Радило се наиме о томе, да при крстовданском водоосвећењу и на Богојављење све појање и сав рецитатив буде у устима певача, и да сасвим изостане нескладно и произвољно појање за певницама.

Крстовдан је освануо леп. Некако млак и љубак у тишини дебелог снега који је још непрестано падао. Али одједаред је дунуо студен ветар, угрушао снег са ледом, побацао звездице мраза, и повешао венце ледених клица. Покрхао је суве гранчице дрвета, разбарушио мирне наносе снега, и кидао мале гроздове иња да повеша веће и беље. Најзад је растерао и облаке. Али онда, поплашен од великог белог сунца, побегао је некуда у буџак.

Ваздух и небо су треперили без једне борице , без једне завесице. Сат на кули је избијао као да шкрипе неки зуби. А Богородичина Црква, са своја два витка крила, изгледала је, у тешким хрпама снега, готова да полети.

Госпођица Недићева је видела ђакона кад је пошао у цркву. Тога светлог, белог зимског дана, вео његов је изгледао као нека много тужна црнина на снегу. Госпођица Недићева је уздахнула и склонила се с прозора. Почела је и сама да се спрема за полазак.

У цркви није дувао ветар. Није било ни хладно. И тако су необично свечано изгледале оне мале воштане буктињице у рукама старих жена и људи. Олтар се чинио мрачна пећина од црног мрамора, у којој је све заспало . А сва светлост, сва тајна и сва светиња његова помакла се напред, до амвона, пред којим је стајала бачва воде, чекајући велико и чудно дело божје.

На свештеницима, који су воду опколили, видело се узбуђење. Главе, као неке терете, завалили су унатраг, док су очима тражили одгоре божју помоћ.

А високо изнад њих, на амвону, монах Иринеј је био једноставнији у својој свечаности него икад. Тако једноставан како је једноставна груда злата, која је скроз иста, скроз драгоцена и светла. Стрепнули би му само понекад на орару укрштени прсти, и брже би онда севале ситне плавичасте муње у вез ушивених каменчића. Иначе је тихо призивање Бога свршавао тако мирна лица, као да тамо горе већ види белога голуба. Опажала се на њему радост што врши посао који воли. Читало му се с лица убеђење да [27] ће Господ чути његов глас, проходати по храму, и претворити бачву воде у језерце божјег благослова и божје милости.

Људи нису скидали погледе са ђакона, смешили се на њега, молили се Богу за њега, и, не знајући, додавали између себе једно другом руке. Свечаност и срећа су их стезали у заједницу, онакву какву је Христос проповедао . Појање је дохватило и носило срца и душе, дигло сву цркву пред врата небеса. Топло и добро је било свима. Али се нешто још чекало.

Чекало се да се подигну небу два ока, два сасуда таме. И да срце једно, чисто и мирисно као дивља шума, дозове Бога, прими у храм свемоћног и предоброг оца и страшног судију света.

И онда се отворила, не ђаконова уста, него ђаконове груди, и груди те су дале све што је у њима било грома, песме, љубави и страха божијег.

Велиј јеси, Господи, и чудна дјела твоја!

Све је замрло, Богородичина Црква је пала на колена.

Зар је Бог могао одрећи? Зар је Бог могао не сићи ? Није могао. Никоји бог не би могао. Ана Недићева је, више него ико, осећала да Бог није могао не сићи. Она је, више него ико, знала да је Бог сишао, да је био у цркви, да је осветио воду, и да се [28] вратио на небо кроз чисто, мирисно срце калуђера свога.

Смешила се у некој пријатној несвести, која ју је љуљала као мајка дете.

Али одједаред ју је обузео немир. Дошло јој је да потрчи напред. Да се приближи оним подигнутим рукама. Да нешто запита. Да нешто заиште. Или да натопи марамицу светом водом и покапа њоме чело и груди.

Не би стигла.

Светла слика је узмицала. Дошла до зида, ушла у зид, пропадала кроза њ. Задњи пут је још залепршала златна одећа, и све се угасило у мраку олтара.

Госпођица Недићева је хитала кући. Осећала је у грудима кључ нове песме. Збацила је рукавице и шешир и полетела клавиру.

Али, што никада није било, то се тада десило. Прсти су лежали на диркама укочени, каменито непомични. Две руке, обучене у златне наруквице чистог завета, стегле су Анине прсте, спречиле су нову песму њеног узбуђеног срца.

Ана Недићева је плакала из смућене душе.

Ана Недићева је, сутра дан, на Богојављење , меланхолично мирно прошла кроз триумф свога музичког дара и свога труда.

IV.

Давно је прошло богоављењско водоосвећење. Дошло је пролеће, ближило се лето. А ништа на свету се у спољашњем животу Ане Недићеве није догодило ни променило. А никаква одлучна жеља или воља није у унутрашњем њеном животу сазрела. Никоме се она није поверила ни тугом ни радошћу. Нико живи њој није пришао ни са питањем ни са слутњом. На души њеној, препуној љубави , нигде није било ранице ни крваве пегице.

Чудну моћ је имала Ана да ту своју љубав , за коју би људи рекли да се ничим другим не храни до глађу, носи у себи као потпуно задовољство. Можда се, уосталом, не треба чудити што је она могла тако необичну ствар. Љубав њена се родила у цркви и живела само у цркви. Ту љубав није запалио ни пламен очију, ни стисак руку, ни заносна реч, чак ни хармонија мисли и осећања. На трепету звука је она улетела у душу Ане Недићеве. А испружене њене руке је одмах одсекла горда олтарска дисциплина неприкосновености и беле чистоће.

Љубавни снови Анини нису били слике које долазе и пролазе. Они су били стање њене душе. Трајна, потешка, али и слатка борба душе да се тело уклони из свести. И с тога у тим сновима није било ни питања, ни сумњи, ни љубоморе, ни тежње да и вољен буде онај који воли. Све сањање и све испуњење тих снова ограничавало се свеједнако на цркву, на обреде, на освећене лепоте, на растављеност душа и тела, на смиреност. Срести, видети и волети, то је Ана Недићева умела само у цркви. Она је волела божјег слугу и певача Богородичине Цркве. Волела га преобученог, дубоко сагнутог, гологлавог, са рукама без прстења, са крстом на грудима, са уснама на крсту.

Било је, дабогме, и искушења. Али она су била незнатна, и нису губила Анину душу. Трајала су тамо до великих гвоздених врата на порти, испод којих је, као испод неких великих крила победе, Ана улазила у цркву мирна, чиста и непоколебљива. Жуд, ако је мора бити у сваком човеку и у свакој љубави, лежала је још неразвијена и хладна. Негде у мраку иза свести, непотребна и без циља.

Једаред, за време вечерња, кад су облаци застрли небо, у цркви било тамно, златна далматика ђаконова се смирено угасила, а глава његова се увила сумрачком, пробило је сунце одједаред, и просуло светлост своју у цркву кроз црвено окно великог прозора над [31] олтаром. Огањ, диван и страшан, као буктање рубина, пао је ђакону на груди и запалио му одежду. Од појаса на више он је горео као на ломачи. Црниле се само његове јако угасите очи. Слика је била неописано лепа, и Ана је осетила јаку узбуђеност. Али кроз црвенило ватре се одједаред стала дизати непорочно бела једна рука, са прстима на орару. Рука је заклонила очи, и испред руке се склањало црвенило из олтара. Блеђе и блеђе, сунце је још пољубило свету хаљину Христову, и зашло опет за облаке. Ана Недићева је осећала само још мирно блаженство. Блаженство то ју је испуњавало сву, чак до врхова прстију.

Други пут опет, баш уочи Духова, она је намерно пошла раније од куће, да се сама, у миру, нагледа зеленилом окићене и травом засуте цркве. Чекало ју је изненађење. Крај великог туторског стола, у хрпама липовог грања, стојао је монах Иринеј. Без горње мантије , као домаћин у својој кући. Чупкао је и слагао гранчице и цвеће, и опрезно остављао на страну једну цветну шибљику, пуну пчела. Ана је застала, испуњена ретким задовољством . А затим, на прстима, да се ђакон не би узнемирио, ушла је у одељење за женске. Завидела му је што је црква његова.

Тако од прилике, а свакако далеко од ђакона, свршавали се сви доживљаји Анини с ђаконом.

Међутим, једно десетак дана по Духовима дошло је до нечега што је подсећало на сусрет. Ана је пролазила крај цркве у време кад нема богослужења. Спазила је отворена врата, и, не знајући право зашто, ушла је унутра. Црква је била празна, али се из олтара чуло тихо кретање и шум. Ана се тргла и похитала натраг ка вратима. Поплашила се да ко не изађе и не запита је шта тражи у то доба у цркви. Нико се није појављивао. Она се онда охрабрила , и пришла икони да очита молитву. Молила се брзо, ослушкујуЋи у исти мах, целивала Мајку Божју, такође брзо, само у скут љубичасте њене одеће, и изашла збуњена и сагнуте главе. На вратима порте се срела с ђаконом. Силазио је низ степенице полако , замишљен. Око њега се чуо шушањ тешког црног одела. Ана, као хипнотисана неким дубоким страхопоштовањем, скрену скромно у страну калуђеру с пута, ма да су двокрилна врата била и одвише широка. Ђакон је то опазио. Подигао је главу и бледо се осмехнуо. Погледали су се и прошли.

Ани је задрхтало дисање. После јој се одједаред навлажиле очи, и обузело ју неко меко и дубоко сажаљење. Шта је тај монах друго него сироче? Одрекао се света и пошао у самоћу. Ни својте, ни куће. Кућа му је црква. Отишао је ето у празну хладну цркву. Шта ће тамо ?

Њој дође на ум да је тај човек исто што и зрнце тамњана које тамо на олтару сажиже и нестаје. И мирише при том, али тако тужно. Ану обли наједанпут нешто врело. Осетила је како неизмерно дубоко воли тог усамљеног калуђера, и како га никад, никад неће моћи заборавити ни оставити.

После тога виђења на Ану је почешће наилазио неки немир. Пред вече, кад сврши посао. и мисли да ће за клавиром или за књигом бити задовољна, не може ни да чита ни да свира. Не може ни да мисли. Сваку мисао затрпава одмах нешто тешко, и то тешко, на неки чудан начин, или је он, монах Иринеј, или је нека болест која прети да ће наићи.

Једне вечери искрсе пред њу неочекивано питање: да ли ђакон слути да га она воли ? И то питање, које јој никада раније није долазило на ум, наметало се сада са неком судбоносном важношћу. Добијало је вид чежње . Кад би бар мисао једна могла бити гласник у његову душу! Кад би се, ма за један тренутак, та љубав, која је он, могла њему и дати! Кад би се само за час кроз једнолики мир његовог живота могао пронети бат срца или шапат усана!

А како би он дочекао таквог весника? Би ли му се сажаљиво смешио, би ли га отиснуо од себе, би ли му се можда обрадовао? Да ли је он јачи од људи који се нису Богу заветовали ? Да ли је та црна раса непробојан

оклоп ? Или можда баш зато, што треба да да је гробница, има иза ње сила отпора, има немирни дух онога који је жив зазидан ?

Ана Недићева је прелазила руком преко чела. Већ неколико дана њој се чини да иза тога чела лежи нека болест.

Изашла је на терасу, и села на клупу над којом се лелујала завеса од винове лозе. Ветар је дувао, ластар се плео у њену косу. То ју је дражило. Дохватила је нагло грану, откинула пуну шаку бркова, и хитнула их далеко. Затим се потпуно тупо загледала у једну бубу, која се са одломљеним пипком и са сломљеном ногом тешко вукла по шљунку. Најзад се забавила, гледајући како куварица мота памук са руку свога синчића, и како овај, од досаде, сваки час лабаво упушта кануру. Али ју је наједанпут, од вртења конца, заболела глава, и она је затворила очи.

Тек што је то урадила, искочи пред њу друго питање: да ли се монах уопште сме волети? Макар и скривено и непознато. Да ли није грех окружавати га мислима, осмехивати се на њега кад је леђима окренут, и увијати га у снове? Човек осећа и невидљиве и незнане ствари. Ђакона то можда узнемирује и мучи.

Ана је осећала жмарце по телу, и неки дотле непознати страх од Бога. Дошло јој је да спусти чело доле на камен и да чита молитву. Али је наставила да седи, и гледала [35] како се спушта вече. Кад је изашао месец, ред прозора на суседној кући учинио јој се одједаред као ред белих фењера који иду, и за којима и она треба одмах да пође. Није јој било добро.

Сутрадан, у недељу, Ана Недићева, која никад није пропуштала службе, није могла отићи у цркву. Није могла ни из постеље да се дигне. Два дана касније се знало да се разболела од тифуса.

Ђакон Иринеј, наравно, није о свему томе ништа слутио. Те недеље, као и сваке друге, дошао је да служи, ведар и у добром расположењу . Његово расположење бивало је чак све боље и све пријатније, у колико је чешће долазио у ту цркву. Имао је неко фантастично убеђење, да ће у том храму моћи довршити оно што је он звао својим унутрашњим помонашењем.

У толико му је необичније било када је, око половине службе, осетио одједаред неку смућеносг и малаксавање у гласу. Отимао се, али са мало успеха. Биће нека живчана нелагодност , мислио је. Али после је опазио да има једну борицу и на души, и да је та борица канда све дубља и све шира. Учинило му се да се људи необично много крсте, и да то раде некако брижно и жалостиво, Најлепша молитва му је дошла слабо речита и празна. Најзад, ако Бог одиста види сва људска лица, испегана знојем рада, страха [36] и болести, шта ће онда и молитва, шта ће и свештеник. А кад су забрујала звона на Достојно, ђакон се, кадећи пред иконом Матере Божје, сетио одједаред своје мајке, и осетио потребу да сагне главу и да јој нешто призна. И можда би то и учинио, али никако није могао да зна шта би управо хтео да исповеди.

По свршеној служби је остао у олтару иза свију, и изашао из цркве последњи. На излазу се још једаред осврнуо и поклонио, али црква као да није марила за његов дубоки поклон толико колико други пут.

На улици, једва, узнемиреност ђаконова је почела нестајати. А нестала је сасвим у разговору са доктором Пашковићем, с ким је ђакон веома волео продискутовати и нашалити се.

Али три дана касније, о празнику, тачно у исти час, т. ј. при читању Еванђеља, осетио је ђакон опет један несигурни трепет у гласу, и скоро малаксалост при завршетку рецитовања . Склапајући књигу, случајно је прешао погледом по пуној цркви свечано обучених људи, и одједаред, с леве стране крај стуба, у шаренилу лаких тканина и чипака, опазио је једну сиву и жалосну празнину. Комешање људи је додуше ишло на то да ту празнину испуни, али она је пробијала кроз сав метеж и све боје, и видела се увек иста, непопуњива и стална. Силазећи с амвона, ђакон је [37] имао чудно осећање. Као да му се нешто хладно провлачи испод стихара, пролази кроз одело и груди, и хвата га за срце стиском једним који боли.

Бол је после прошао, али је остала нека туга. Туга, којој се ђакон помало чудио, чудио јој се као непозваном мучитељу и дошљаку . Али туга се та разливала кроз њега смело и одважно, као да већ од раније станује у њему и зна сваки кут његове душе. Таласи те туге се затим и ван ђакона почели ширити, и купили се на оном празном месту крај стуба, носећи некако са собом тамо и монахове мисли и његове очи.

Ђакон се најзад упитао: чије је то место. И одједаред, пред њим је стојала слика једне девојке, симпатично озбиљне и непомично мирне, са замишљеним очима, загледаним увек на једно место, са богатом косом и меканим великим шеширом, и са необично приклоњеном главом док он чита Еванђеље. Знао је ђакон и ко је та девојка што увек долази у цркву, а сада није ту. Знао је и то да је она покретач и душа лепом појању у њиховој цркви. Сетио се такође да је више пута осетио њен озбиљни поглед на себи. Сетио се и оног сусрета на степеницама.

И најзад се питао: откуда и зашто све то?

Извесно је да он о тој девојци никада није нарочито мислио, и никада је није нарочито проматрао. А сада ето види да зна [38] много детаља њене појаве, и опазио ]е да је нема.

И онда, сасвим слободно, као да је то природан ред мисли, ђакон се запитао: зашто је нема? И осетио је да је то нешто што он мора сазнати. Али како ? Неприлично би било, можда и смешно, некога зауставити и питати зашто госпођица Недићева није у цркви. Други то можда нису ни опазили. Јер и није ништа страшно и необично. Можда је отпутовала, можда је боли глава.

Ђакон је успео да ствар одложи за три дана, до идуће недеље. Али је за све то време био немиран, рачунао колико је времена већ прошло, погађао разлоге, и трудио се затим да све те мисли што пре заборави. Али таман би успео да потисне гомилу мисли, онда би опет та чистина у глави узимала тачни вид оне сиве празнине с леве стране крај стуба.

Мала живчана алтерација — постављао је ђакон диагнозу без много претходне анализе симптома.

— А теби се канда попео месец у главу! — тумачио је доктор Пашковић, са мало више анализе, загледаност свога младог пријатеља који се тек на реч тргао.

У недељу, монах Иринеј је дошао на службу узбуђен. Први пут откад је у Богородичиној цркви. И да се не би још више узбуђивао, решио је не погледати тамо до после Еванђеља . Ако дотле не дође, неће доћи — ухватио [39] се опет како тачно зна да госпођица Недићева долази у цркву увек на време.

Извршио је своју одлуку. И, да ли због саме одлуке, да ли од неког надања, умирио се. Еванђеље је читао необично лепо. Као што се чита из груди у којима има неко мило узбуђење. Како му је лак и мекан и раван излазио тон тога дана! Ђакон се надао добру. Али кад је најзад подигао очи, срце му је почело ударати ситно и устрептало као да га је неко иглом проденуо. Место покрај стуба је било празно. И до краја службе ђакона више није напуштала мисао о том празном месту.

При изласку из цркве спазио је неколико познатих певача. Пошао им је у сусрет. С намером да, заобилазно, наравно, сазна од њих шта је са госпођицом Недићевом. Али кад им је већ био на два корака близу , и опазио да је опажен, збунио се, застао, увукао руку у џеп као да тражи нешто што је заборавио, и вратио се у правцу из кога је дошао. А чинило му се међутим да певачи гледају право у његов џеп, и знају да је џеп потпуно снабдевен свима потребним стварима. Осврнуо се затим по другим људима који се разилазили , али никога згодног није пронашао. Осетио се одједаред много сам, и учинило му се да она празнина крај стуба иде у стопу за њим.

Одлучио је најзад да ће после подне прошетати , проћи крај куће госпођице Недићеве, [40] и гледати да види нешто из чега би могао закључити шта је с њоме. Али онда се сетио да не зна где станује. И да би му било незгодно питати некога где јој је кућа.

Ипак је после подне кренуо у шетњу. Насумце , дабогме, но будно одмеравајући сваку кућу, и оштро мотрећи ко ће откуда изаћи или куда ући. Почео је затим и нагађати, скоро врачати, хоће ли бити одовуд или одонуд, и хоће ли се појавити мушко или женско. За пакост, куће су стајале као нека запечаћена писма, улицама није пролазио скоро нико, а кад би се негде отшкринула врата, излазио би на њих пас.

Најзад, ђакону је упала у очи једна кућа, која му у ствари није могла пасти у очи, јер се сва увукла иза густог зеленила истурене баште. Застао је мало крај гвоздене ограде. Ружичасте оствице неког необичног џбуна су јако мирисале. И зујале су пчеле. Поводећи се очима за једном пчелицом, он одједаред угледа торњеве Богородичине Цркве. Обасјати сунцем, са крстовима који су од разбљештених зрака дошли виши, изгледали су ти торњеви као порасли, као на прсте успети над улицом по којој њихов ђакон хода. Ђакон се застидео и мало поруменео. Али у исги мах се и тргао. Шкљоцнула су гвоздена врата на огради , и кроз њих је прошао доктор Пашковић. А уједно, на истуреном крилу капијице, прочитао је ђакон таблицу: адвокат, доктор Јован Недић.

Требало је журити, јер се и Пашковић журио. Остало је само толико времеда да се монах Иринеј сети да би баш околишно питање кренуло докторову наклоност ка анализи , и да треба сасвим просто запитати: ко је болестан у кући господина Недића?

— Да ли то госпођица Недићева лежи? — питао је сиромах ђакон, будаласто и храбро, не опажајући нимало да је то питање друго питање.

Да. Тифус. - Пашковић је одговарао тихо и преокупирано, мерећи ђакона сасвим слабо наоружаним погледом.

— Је ли тежак случај ? — додао је ђакон страшљивим гласом.

— Тежак случај! брецнуо се одједаред Пашковић на своје омиљено поље. И одмах почео, тоном дискусије, разлагати суштину таквог питања са медицинског гледишта, а после опет са гледишта једног лаика.

— Зар не, реци сам. Кад ви, лаичари, поставите лекару питање: да ли је случај тежак, онда просто тражите да вам овај категорично одговори хоће ли болесник умрети или ће остати да живи. Хипокризија, страшна, увек иста, без обзира на важност или трагичност тренутка. Поставља се лекару једно препредено , а о болеснику бајаги сажаљиво питање, а иде се на то да радозналост што пре сазна ради ли се о догађају који у себи носи тутањ и преврат.

Пашковић је, погледавши свога рођака, нагло пресекао реч, и своје аналитичарске пипке окренуо на другу страну.

— Али сада долази друга занимљивост. Да т. ј. људи, који сасвим далеко стоје од горњег случаја, који, напротив, са целим срцем улазе у несрећу болесника, који као под нож иду пред суд лекара, да и ти људи не налазе друго, искреније и топлије питање, него понављају ону баналну фразу о тежини случаја.

Сиромах ђакон је ћутао, и никакво питање није више постављао. А из тога, што је Пашковић говорио необично брзо и много, изводио је неодређен закључак: или је болест осредња, па је доктор безбрижан за дискусију, или је тешка, па из њега говори узнемиреност и нервоза.

Кад су стигли преко пута цркве, Пашковић је најзад пресекао мучни чвор.

— Дакле, случај је доста тежак, али болесница неће умрети.

Монах Иринеј је одахнуо, и окренуо у порту да буде сам. А Пашковић је гледао за њим и довршивао свој посао.

Ништа не мари, мој смирени соколе ! Док сам гледао циркус са багрема, лепши ми је био него после из ложе. Дивоте живота виде најбоље они који напољу стоје.

V.

Спуштала се ноћ. Као неки велики точкови , који престају да се врте, коче се и хладе, тако се, једно по једно, заустављали разни покрети, и испрезали из оног дела живота који је тога дана дорађен или потрошен. Испрезали се и људи. Једни, који су тешко радили , а нису у том раду ништа волели, падали су у дубоку несвест умора као да им је и душа заспала. Други, који од сутрашњег дана има да добију више но што је данашњи дао, лежу у постеље пуни блажених снова. Трећи, најзад, којима се сав живот сабио у један тренутак неизвесности, који су готови да доживе сваку срећу, да приме и свако мучење, то су они којима се никако не спава.

Ни ђакону се није спавало. Нешто као да непрестано кружи око њега, зове га и буди га. Потпуно расањен, тражио је неку забаву. Да није ноћ, свирао би. То би му сигурно годило . Овако, предао се ономе што је било јаче од њега. Ипак је покушао да колико толико разјасни своје стање, и да одмери докле управо води та даљина у коју сада непрестано путују његове мисли.

Шта је то с њим? Престао је да пише у дневник, и да слаже мудрости за постизавање великог, сунчаног мира. Напротив, осећа немир. Уосталом, то што у души његовој живи, није увек ни немир. Има две природе. Понекад је мучно, и врти по њему као да хоће да изађе и даље да иде, па и самог њега собом да поведе. Други пут опет, тако је као да су и он и све у њему стигли некуда одакле немају жељу да оду. Па онда се опет све слије и смрси, и у души завлада нешто сасвим недокучно. Завлада тајна . Али он не осећа никакву потребу да ту тајну разреши , и навикава се да је носи такву каква је, и смирује се. За мало. Тајна почиње да боли, и он се буди ујутро с борицама бола на челу.

Шта је то?

Ђакон се смешио облачно, и стезао је срце, које се више није дало стећи, јер више није било празно.

Може бити да та тајна прати њега само пометњом, а у ствари другу душу тражи ? Да ли је она девојка баш желела да га види онда кад га је погледала? Можда је то учинила случајно ? Можда и намерно, али тражећи у њему свештеника, калуђера, који треба да јој помогне, који треба руку да дигне, а из његових прстију свети мир да се излије.

Како је дошло до тога да заволи девојку с којом никада речи није проговорио? Да ли [45] тако, што га је неколико пута погледала, што и она воли цркву, што мисли о оном што се у цркви ради и дешава?

А откуда он све то зна? — смешио се монах Иринеј. — Не би умео рећи откуда зна, али зна.

Црква је ту некако по среди. Може бити да стари Богородичин Храм има срце, да их је обоје примио у то срце, и да је то срце свему криво? ...

Одједаред, ђакон се пренуо. Дигао се у њему понос, и сентименталности је нестало. Свеж и задовољан је погледао кроз широм отворен прозор у румену летњу зору, и у цвеће које му је у сам прозор цветало, и машио се књиге.

Читао је како је Бог, некада давно, шетајући по земљи, ушао у шуму, и срео јако невеселог младића. Питао га је шта му је. — Сиромах сам, изгубио сам фрулу која ми је била драга као што ми је живот драг, и волим девојку која мене не воли — одговорио је младић. — У свему ти не могу помоћи, али једну жељу, ма коју, могу ти испунити. Промисли , реци ми, и биће ти што затражиш. — Младић се наслонио на дрво, заклопио очи, и мислио. Приступио је затим Богу, и молио: дај ми крила. — Бог се збунио, јер крила су смели имати само анђели. И замислио се шта ће. Најзад је узео пуну руку свежег горског [46] ветра, створио првог коња, дивног једног зеленка , и поклонио га младићу.

Монаху Иринеју се фантастична бајка толико допадала, да су му очи биле пуне суза. На Ану је сасвим заборавио ...

Као младић од деветнаест година, са положеном матуром, пред полазак у велики свет, богат лепотом, здрављем, пријатељима и надама — он се тешко разболео, и пошао извесној смрти у сусрет. Лекари су га напустили , својта га је жртвовала, живот га је избрисао. Али штогод је крај долазио ближе, живот се болеснику чинио све лепши. И то не живот уопште. Него баш његов живот. Живот дечка и младића који оца није познавао , који је после изгубио и добру, несрећну мајку, и који је одрастао у кући рођака, где су се муж и жена и деца опијали, ружили, свађали и с ножевима вијали. Живот, дакле, који је у најстрашнијим и најружнијим околностима имао да опстане и да се сачува. И који је, оставши усред смета и куге чист и здрав, осетио сам у себи све достојанство и сву моћ човека, и уздигао се на једној необичној гордости, гордој од лепоте и вере у лепо.

И сада је тај живот, тај свесни, поносити живот требао да престане бити. Огорчење болесниково због немоћи људске, због немоћи природине, било је страховито. Јака, племићска, бела једна душа колебала се да[47] све порекне, да све закаља, и да и сама црна умре.

Тада, одједаред, болест је изашла из болесника као истерани беси. Младић је оздравио. Он је васкрсао.

— Ушао је Бог у мене — говорио је људима који се око њега купили као на чудо.

А у дневник свој је записао:

„Слаб сам био пред смрћу. Победа смрти у мени божја је победа. Остаје сада да ја учиним нешто што ће том спасеном животу дати вредност. Заветујем се да ћу учинити. Заветујем се. Јер ми је сад јасно да је завет у животу човечјем потребан. Да је потребно да човек, у нечем, остане аскет целог свог века. Под заветом разумем неразрешиво везивање живота за неку моралну лепоту. У томе је понос, у томе је религија. А понос и религија могу сваку срећу заменити.“

У души оздравелога десила се крупна, озбиљна промена. Младић се испунио неком безграничном милошћу, и мало му је било волети неколико људи, неколико ствари, неколико истина и лепота. Изгубио је своје поједине љубави, и почео осећати једну, уједначену љубав за све што му је познато. Показивао је знаке неког дечјег темперамента и неке припросте нарави . Чинио је понекад утисак чаробности. Деца, врапци пси и мачке ишли су у гомилама за њим. А он их је све мазио, и слушао их, и годило му је да буде [48] псету слуга. Био је пресрећан у том одуживању дуга за повраћено здравље, и озбиљно је осећао да је све без изузетка, свака животињица и свака стварчица, суделовала на неки начин у томе да се њему, већ мртвом, поново нађе место у свету. Добар и милостив је хтео бити свом својом душом. Једнако је тражио начина да живот свој нуди и даје.

И давао га је. Три године дана је живео тако у тој чудној радости што је жив, у рајском једном осећању да радосном човеку ништа не треба. И што је више давао, све је више могао давати. Јер тек кад су била поклоњена, видео је и одмерио сва блага којих има у њему. И онда је био још милостивији . И најзад је том свемилостивом љубављу тако испунио душу, да су му уске љубави страсти изгледале потпуно туђе и немогућне.

Једног дана се онда запитао: шта треба да буде највеселији, најбогатији и у све заљубљени човек? Треба да буде калуђер, одговарало је цело његово биће. Јер само весео и богат и заљубљен човек може волети и служити без циља. Калуђер, калуђер. Далеко од кариере , без породице и без амбиције, калуђер нема ни страха, ни сметњи, ни непријатеља . Његов живог није змија.

Уочи дана када ће се помонашити, записао је у дневник:

„Миран и весео ћу стати пред Бога, предоброг свог Оца, који ме је, већ мртвог, још [49] једаред створио. Потпуно смирен ћу примити завет, јер никаквих врлина немам, сем великог, милостивог сажаљења за све што је на свету“.

Покалуђерио се. И био задовољан и весео калуђер. Волео је своје другове, волео децу, волео свога владику. А владика је њега чувао и пазио као мајка.

Монашки завет се младом калуђеру чинио као нека провидна ограда кроз коју се гледа у даљне просторе. Али не у просторе историјске . У просторе који су испуњени уским љубавима хероја, крвљу, блатом, немоћи, рушењем и пропадањем. Него у просторе оног ведрог живота који ни историја ни људи не бележе. Не бележе га, јер тај живот не значи догађаје. Али зато значи вечност. Да, краљеви су пролазни, а пастири су вечни.

Једно се монаху Иринеју није свидело. Црква, у којој је служио, чинила му се хладна, немилостива зграда. Један уоквирени простор без огњишта и душе. Стари владика то није могао да увиди, и топлим речима је убеђивао свог љубимца да нигде нема лепшега храма.

Али, једног јесењег дана, владичин је ђакон више но икад осетио да владика нема право. И, загледаног у немирни лет ужурбаних селица, дохватила га је одједаред чежња да и он некуда пође.

Слушао је много о Богородичиној Цркви, о лепоти њеној, о службама и о појању у њој. И сневао о њој као о неком запечаћеном [50] ћивоту, чију легенду нико још не зна. Најзад ју је пожелео.

Тешко му је било оставити старца који ће туговати за њим, али је отишао са неком чудном надом да ће све добро бити.

Да, то је био храм у коме се душа његова одмах настанила. Привлачила га је та црква на нарочити начин. Откудгод је ишао, враћао се у њу. Велико му је задовољство чинило доћи пре почетка богослужења, и шетати по порти. Порта би тада, пред његовим очима, губила ограду, и постајала неки грдан, светао простор, општа нека кућа и дом највеће љубави. Ту своју шетњу по порти је највише волео рано у зору, пре јутрења. Неке нарочито лепе и богате мисли би му тада долазиле на ум, и тако су га заносиле, да се стално трзао кад би зазвонило на јутрење .

Али тај трзај му је такође годио. Брзо би дунуо у лампицу своје фантазије, ушао у цркву, и служио тамо тако од срца вољно и Богу и сакупљеним људима. И ма да је од тих људи само мало њих познавао, осећао је да многи међу њима мисле о њему, и знају да је он пријатељ свију њих. Нешто га је у тој цркви топло миловало и смекшавало. Ђакон се подавао том утицају, грејао се на њему, и понекад би се радознало осврнуо, тражећи жижу из које бије та топлота. Тражио је откуда долази тај тихи и свети пољубац [51] љубави са његовом самоћом. Јер он је осећао тај пољубац. И био после њега лак, етераст, подигнут, сједињен са мирисом када и таласом песме, са погледом Христа и осмехом људи. Нека бескрајна нежност и сажаљивост би га обузимала. Био је срећан, верујући да је то она велика, свемилостива љубав за којом је чезнуо. И осећао је како се чаша његовог живота пуни пуни ...

А сад је ето кануло нешто мутно у кристалну чашу његовог живота. Улица га дражи отворено поље га оневесели, а и у цркви није тако лепо као пре. Хор пева, али нема душу. Равно шест недеља ће бити прекосутра како се госпођица Недићева разболела. Пашковић каже да јој је сада сасвим добро, да је већ пре осам дана устала, и да ће скоро и изаћи. У башту већ излази.

У петак после вечерња ђакон је пошао да се мало прошета. Уочио је из далека гвоздену ограду, али се решио да неће поред ње проћи. Видео је башту и јуче и прекјуче, и већ толико пута. А познат му је био скроз и скроз и шум зеленила. Шум је додуше био леп као каква музика, могао се сваки дан поново слушати. Ето шуми и сада. Познато, разумљиво и тихо. Ђакон се мало приближио. Шум је постао тиши. Ђакон се још приближио . Шум је још стихнуо. Напослетку је био тако тих, да кандилце не би од њега затрептало . А кроз тишину се чула виолина.

Монах Иринеј је стојао на једном месту доклегод свирка није престала. Па и после. Људи су пролазили крај њега у овом и оном правцу, а он никако није знао куда треба да пође. Најзад је угледао торњеве цркве и пошао у порту.

Срце му је трептало, а он га је пустио да трепти, и благодарио је Богу што је човек у стању толико блажене среће осећати просто од тог што му летњи ветрић ћарлија око главе.

Али после, ветар је престао ћарлијати, сунце није више шарало црквена врата, срце се смирило, до недеље има још да прођу дан и две ноћи, и све, све је то можда само варка и искушење.

У недељу, монах Иринеј је, изашавши на амвон да отпочне службу, сагнуо главу дубље но обично, и остао тако сагнут дуже но обично. Усрдно и дуго се молио Богу, јер је осећао узнемирење. Као дете свој посечени прст мајци, окретао је он голо срце своје Богу, и питао Бога шта да ради.

А срце је дотле стрепило. Стрепило да је види, стрепило да је не види. Стрепило да нађе тамо поглед који га тражи, и стрепило од погледа који га не тражи. Питало се, да ли очи виде да су једва дочекане? Сиромах ђакон. Немирно је читао јектенија, а глас је излазио из њега као никад. То га је гризло. Стишавао је глас и сагибао главу све ниже и ниже.

Место крај стуба је стојало празно. Нема је. Можда неће ни доћи. Или ће доћи касно. Слаба је још, не може дуго стојати.

Тако се приближио час кад је ђакон требао ући у олтар, узети путир, попити из њега причест, и с причешћу мир живота за којим је тако чезнуо. Призивајући Вонмем, он је скоро очајним гласом тражио у Бога савет, како да се исповеди и смири пре него што светињи приђе. А Бог му је рекао да подигне очи и погледа на место крај стуба.

Издужена и побледела лица, глатко причешљане проређене косе, великих, као двери отворених очију, стојала је тамо Ана Недићева , држећи у једној руци молитвеник и цвет, а у другој душу своју. Душу, која је, као и његова, била на вратима смрти и пред лицем Господњим.

Очи Анине су поглед свој положиле у очи монаха Иринеја. А он је поглед тај унео са собом у олтар на причешће. Причестио се миран као јагње. Осећао се срећан. Много је лепога ушло у њега тога дана. Јасно му је било да човек, у исти мах, може бити јако близу и Богу и људма.

Излазећи из цркве, монах Иринеј је носио дар и поруку оног погледа као неки за сва времена у себе зазидани аманет.

На степеницама порте, на највишем ступњу , стојала је Ана. Окружена са свих страна певачима и певачицама и множином других[54] познаника. И деца се окупила око ње. Мале њихове ручице су јој пружале нафору и цвеће. Са свих усана су летеле речи радовања . Липе су јако мирисале. Богородичина Црква се огледала у светлој души Аниној. Небо и срце Анино гледали су једно у друго. Нешто рајско је сишло одгоре. Недостајао је само уздах, па да рај буде савршен. Ану је гушио тај уздах. У том тренутку је изишао из цркве ђакон. Рај се остварио.

Ана Недићева се враћала кући у радости какву никада није доживела. Бог је ову недељу просуо канда само њој у крило. Чинило јој се, како је лагано корачала, да не иде кући, него да се, степен по степен, у небо пење. Одиста, ваздух се увијао око ње као неки мирисан вео, а светлост је била савршено небесна.

Одједаред, на једном месту, Ани у сусрет, светлост је поцрнела. У витком једном потезу , смелом и лепом, као што је смео и леп један од оних црних нерава на белом мермеру .

Монах Иринеј је прилазио, и стао је пред Ану.

Глас његов, онај велики, силни, Богу окренути , у цркви упознати и завољени глас, говорио је сада ту, сасвим близу. Говорио њој. И говорио речи саучешћа, радости и доброте, под којима се срце Анино дробило у сто срдаца.

— Јесте ли сасвим оздравили?

— Можете ли замислити колико се сви радујемо вашем оздрављењу?

— Хоћете ли сада опет сваког богослужја долазити у цркву?

Ана није стизала да одговори, а ђакон је већ питао даље. Да ли јој је много тешко било, и да ли је сада још што боли ?

— Да ли вам је кадгод дошло жао што не чујете појање?

— Није ми могло бити жао, јер ја сам

непрестано чула то појање. Чим останем у тишини и сама, ја чујем, и гласове хора и глас ваш. Увек тако. Зар бих друкчије могла оздравити и оживети? И сада, ето, љубазне ваше речи чујем ја само кроз те тонове који у мени никада не ћуте.

Ђакон Иринеј, загледан у Анине очи, видео је душу њену како се диже на површину. Видео је да та душа њега тражи. Тражи га. Али, пролази мимо овог човека на улици, и иде даље. Иде тамо. Тамо, где ће монах Иринеј дати љубав, велику и мучну, као што су и црква и музика велике и мучне.

Нежно, лагано, спустио је своју руку на њену. И гледао како низ суза промиче с краја на крај њених очију.

Слободно и анђеоски занесено загледала се сада она у њега. У његове црне, црним велом уоквирене очи. И кроз те очи у љубав своју, у своје у цркви закопано благо.

VI.

Био је леп летњи дан. Али се одједаред небо почело навлачити, а дунуо је затим и свеж ветар, предсказајући промену времена. Збиља. Час би се смркло, час би се разданило . Облаци се нагло гонили око сунца, зеленило је страшљиво жаморило. Напослетку се све стишало. Ветар стао, опржено лишће висило као мртво, бубе зариле главу у песак. И онда је пљуснула крупна, нагла киша. Једна тешка капља се разпљеснула на девојачкој руци, која је висила низ ограду веранде. Чуо се весео смеј.

После неколико минута је киша стала. Док се још сунце нећкало, хоће ли неће ли изаћи, искочио је опет ветар, и насрнуо на високу, гранату платану. Лишће, слепљено од прашине и влаге, растресло се, и сва вода се просула на главу младом кученцету, које је, не слутећи шта се догађа, спавало испод густе платане у потпуној сувоћи. Псетанце скочи, зарежа љутито, и поче тражити кривца. Али кад је у тај мах севнуло и пукао гром, оно, лудо и преплашено, стаде помамно да лаје, и брже на страху него на ногама, потече [57] преко веранде у кућу, преврћући се главачке кроз ваздух.

На веранди прште снажан, здрав, дуготрајан смеј девојке са покиснутом руком. Чуло се и тапшање и задиркивање јунака.

Девојка је та била Ана Недићева. Ана се после болести своје нагло и неочекивано опорављала. Лице се заоблило, плећа се попунила , а усне се румениле као у детета. Коса је почела растити тако бујно, да јој чисто није било места на глави. Настале су озбиљне тешкоће са шеширом. Просто плива одгоре, на оном меканом изобиљу. А кад га Ана натуче , онда се опет стиснута коса прелије преко чела и преко половине образа, и лице дође тако мајушно и смешно као да само из себе вири. Ана се грохотом смејала тој комичној процедури. А смејући се, није могла не чути да и у гласу њеном има сада неки нов тон, који се од прилике исто тако понаша као и њена коса. Некако је сувишан у мирној модулацији првобитног њеног гласа, али је ипак добро и згодно дошао. Затим, стао је из Ане да избија чак и неки стварни несташлук. Одлично је имитовала људе, а нарочито начин како говоре и певају. Она је то додуше стишавала и одрицала, али је у репродукцији гласа и његових карактеристичних боја умела ићи до таквих финеса, да је та вештина, мало по мало, и њеном сопственом увету почела годити. Донекле и као [58] музикалан експеримент. Као врста анализе гласа.

У вече, кад су код куће сами, морала је, оцу за вољу, чешће да одглуми старог хоровођу њиховог певачког друштва. Малог једног чичицу, помало ружног, помало смешног, помало пакосног, уских пупчастих леђа као виолина , разглављених шака и напетог гркљана, који је баш Ани волео да говори, како је због дуге праксе тако омрзао музику, да му је сасвим свеједно и ко свира и како свира.

— Само ми још није свеједно како ко пева — додавао је, очигледно потпуно искрено, јер би нерви његови, и без непосредног надражаја , почели да реагирају. Чича би дрмусао главом као да ће с рамена да је стресе, правио гест као да запушава уши, а чело би му се набирало тачно у пет линија и четири празнине. — Али сопран солисткиња ваша? — довршавала је Ана обично сцену, имитујући одлично како чича граби њену руку, стеже је што игда може место оне друге, тегли се као у грозници, и са разбарушеном косом изгледа сличан стакатираној шеснаестини која ће сад у ваздух да прсне.

Једном приликом, на ужем музичком поселу у њиховој кући, мољена са свих страна, а врло добро расположена, Ана се решила да сама себе изазове, и да прикаже један од драгих својих музичких доживљаја, који је дотле брижљиво крила.

То је било другога дана Ускрса. На врло свечаном вечерњу Еванђеље се читало са три места. Прота Богородичине Цркве на сред храма, прота-гост на Царским Дверима, а ђакон Иринеј на проповедаоници. Став по став текста, један, па други, па трећи. Прота мештанин испуштао је из своје дуваном много кађене и вином много преливане гуше, као из неке гробнице, остатак бившег неког тенора , који се, и кроз многобројне крезуботине протине, још на толико делова и разбијао , и излазио, најзад, нехармонично многострук , и предеран посред своје већ и тако покојне душе. Прота-гост је био сасвим без гласа, срицао слогове и речи Еванђеља са дугим паузама, испуњавао те паузе једном отегнутом муком коју је ваљда само Ана била у стану да имитује, и гушио се после сваког таквог напрезања као да камење гута. По трећи пут се онда чуо исти тај став одгоре. Као водопад, који се лије из чистог језера негде у врх планине, лио се са проповедаонице тежак и чист један млаз, који је лечио и спирао ране и на души и на слуху. И то леком једним , кога ради су и ране саме постајале драге.

Ана се није љутила на рецитаторе без гласа. Постепено, она је то мучење чисто заволела, да би душу што жељнију и жеднију отворила блаженству.

То интеренсантно комбиновано читање приказивала је Ана с таком верношћу, и с таком [60] моћи истицала финесе контраста, да су слушаоци тој, управо забавно замишљеној сцени обратили наједаред целу и најозбиљнију своју пажњу. Музички образовани сви, одмах су и пронашли у чему лежи реткост и вредност момента. Ана је, имитујући читање ђаконово можда за октаву и још за квинту више, давала ипак постајање, преливе, боју, јек и сву душу гласа тако истоветно исто са ђаконовим рецитативом, да је тренутак добио одједаред и своју језивост. Осетило се да је имитација , недокучним неким путевима, зашла у месо и крв истине. Осетило се да Ана зна, или има у себи тајну чара ђаконовог гласа. Добио се неки скоро очигледан доказ о сатрептавању бића, која су, с музичког гледишта, хармоније или истоветности.

Ана је опазила да су гости дирнути, гости су опазили да је Ана узбуђена, и сцена се завршила друкчије него што се очекивало. С дубљим и финијим утиском, али и са утиском тежине, који прати сва наговештења из живота душа наших.

Ани је та непромишљена продукција покварила остатак вечери. Уплашила се од ефекта. Јасно је било пред њом да за имитовање треба индискретности. Треба болног размотавања и вулгарисања једног можда префиног контакта талената и душа. Одрицала се у себи шале за сва времена .

И сутра дан се још непрестано карала у души. Пребацивала је себи да је требало анализи подвргнути, место туђега певања, своје сопствено. Мислила је ту на оно што је пре неколико месеца радила и сматрала за урађено . Донела је тај рад, свирала поједине делове, и вртила главом. Не ваља. То је чисто чулна музика. Отворено препричавање једног осећаја, издавање једне тајне. А музичко дело, међу свима уметничким делима на првом месту, мора носити тајну дубоко у себи. Полифонија је сама по себи тајна. Нешто што је без краја и почетка. Сваки прст, сваки потез гудала, сваки глас може бити логична и техничка целина и програм неке мисли, али дело није ништа друго до тајна полифонијске чари.

Размишљајући о суштини музике, Ана је, постепено, доспела у област чудноватих закључака .

Слика има свој оригинал, скулптура га има, књига га поготово има. Творевине те дакле имају своје јединствено и вечно биће, свој остварени једини облик, који је за сваког и за сва времена један те исти.

А у музици? Свако свира или пева оно што је уметник стварао. Звук, акорди, хармонија не могу дакле да су оригинални. Не постоје једаред рођени, једни и једини. Хартија , партитура, тек не може значити све. То је материал, без целе снаге и душе, који је [62] несрећни музичар оставио да ма ко покуша назидати и створити његово дело. Музичко дело је дакле само за живота уметниковог стварно оно само, оригинално и живо. А затим умире за све вечности. Све што се после изводи, то је можда само костим узвишеног једног мртваца. То је можда све само груба ларма кроз једну прашином засуту тишину, која не може више пропевати. Са сваким умуклим певачем, са сваким мртвим свирачем остају можда у свету музике такве чудне тишине , које су гробови тонских боја и душа...

Ани је изашао пред очи монах Иринеј.

Ето, његово читање, његов рецитатив, његово појање. Високо и чисто музички, они су можда програм, по коме се, мало по мало, склапа и хармонише једна грандиозна целина. Они су можда музички дневник, у коме лежи цела целцата тајна једног живота. А они се круне, опадају, брже него цвет. Пролете црквом као светла репатица небом. Одјекну, усреће, и пролазе ...

Заблуда је да се идућег богослужења може чути то исто још једаред. То што се чује, то је песма душе његове онога дана, а не прошлих дана. То су увек нови и нови оригинали, који одмах пропадају, без трага, без очуваности у сећању ... Како је музика несрећна зато што је нематериална. Како је дух човечји, иако слободан, вечан и из онога света, дотле, док је у нашем телу, ипак само слуга материалности . [63] Како ћу дозвати и вратити певање које је прошло? Шта ми остаје од његовог певања , кад затвори уста? Како да обожавам његову уметност кад јој је и колевка и гроб ваздушни талас! ... Његово певање је моја срећа, а његов глас ја не знам, и немам, и он сам ми га не би могао дати ... Сећам га се само да је био, да је сладак био, и да гори чежња за њиме.

Ана је одједаред осетила врелу, нестрпљиву чежњу. За ђаконовим гласом, за отвореним његовим устима, за линијом његовог тела, које, као жица, затегнуто и пуно музике, чека да интервал прође, и да потече песма, од слога до слога као ред капљица, тешких од крајње сласти сваке поједине ноте и акцента.

Та чежња, уосталом, није била ништа ново код Ане. Разликовала се само нешто од чежње до онога дана кад ју је ђакон ословио. Тиме, што је у чекању од богослужења до богослужења било сада врло много немира и нестрпљења .

Иначе, после и због оног виђења, Ана није преживљавала никаквих потреса или криза. Живот јој се чинио исти као и пре тога, и, као и пре тога, она је задовољна била с тим животом и волела га. Осећала је да у њему успева нешто племенито и поносито, што црква и ђакон нарочитим сунцем греју.

Једно опажање се временом ипак потврдило , и почело Ану помало да узнемирује. [64] Престала је да о љубави својој задаје себи питања. Престала је канда да осећа и види ту љубав као нешто придошло у своме бићу. Нешто што се даје посматрати, сравњивати и ценити. Пре тога, она је имала осећање као да је љубав њена мала једна скупоценост, затворена у кутију, и спуштена негде у њено срце или душу, с тим, да је Ана мора брижљиво чувати, очима пратити, живцима осећати, разумом својим о њој расуђивати. Сада, међутим, њој се чинило као да је она , Ана, затворена у малу кутију, а кутија с њоме заједно стављена у њену љубав, велику, самосталну, моћну, коју она уопште не може више да посматра, а о којој све теже и теже суди.

Изведавши једнога дана ту слику свога стања прилично на чисто, Ана се баш и забринула . Да, као шум мора око неке морске биљке, њу непрекидно заносе неколико црта лица и њихови изрази, мењање боје у лицу, покрети главе и двеју руку и промењљивост и владање тона у једноме гласу. Она само још очима и ушима мисли.

Анине очи се напунише сузама. А кроз сузе јој се привиде Богородичина Црква. Широм отворена, милостива и њена, како је зове да и бриге своје остави тамо где јој је љубав. Ана храбро отисну од себе сумничење и плашњу. Чега да се боји? Ђаконовог приближења ? Његових речи? Тога што је руку своју положио на њену?

Она се умиљато загледала у леву своју руку, као у најмилијег пријатеља свога.

Па и кад би тај додир руку имао баш да значи нешто врло озбиљно и важно, баш кад би значио и обећање, и обавезу и заклетву , и завет?

Ани је, чудновато, при овим тешким помислима бивало све ведрије на души. Она је искрено била убеђена да је за сав живот свој зазидана у зидове Богородичине Цркве. Њој је то било мило, за њу је тај ограничени простор био размакнут и светао, и тако свој као и кућа њена.

Опет се загледала у своју леву руку. Она је то сад тако често чинила. И при том јој је увек долазила једна лепа алегорична мисао. До онога дана, када је ђакон ту руку додирнуо својом, она је у склопљеној шаци те руке себично крила оно што је највеће благо у њој. А од онога часа, та се рука хришћански дарежљиво отворила, и пружила је Богу, као задужбину своју, велику љубав своју према слузи Његовоме.

Ана се навикла да у ту руку гледа као у саму себе. Чиста, нестезана, нељубљена, та је рука била за Ану исто што и слика живота њеног. Значила је предодређену чистоћу, задатак да до смрти остане калуђерски врла. То сасвим недевојачко осећање јачало је у Ани понекад до фанатизма, и она је тада с врелим усхићењем поздрављала љубав своју [66] према монаху. Љубав, која ће сва, у свима данима својим, бити борба за чедност и триумфе њене, бити полифонијска једна тајна, бити залога за бесмртност лепоте.

Анино срце је куцало спокојно. Жеље њене су мале и испуњене. Љубав њена је мир божји. Оно неколико благих речи, један блиски поглед, испунили су Ану блаженством највеће милоште. А од милоште ју је још више усрећавао понос. Та ђакон њу у души својој носи у цркву, она је с њим на најсветијем месту храма и у најлепшем тренутку молитве!

Чинило јој се да би мирно могла поднети да га и негледимице слуша, да га чак дуже времена и сасвим не види.

VII.

Наредне недеље све је текло на служби као и обично. Т. ј., други људи су то можда звали обичним, а за Ану је то било, као увек, пуно разних откривења из најлепших области уметничке маште. Достојно је тога дана певала сопран солисткиња без пратње хора. Финим, чистим, мало жалосним својим гласом, чије је пиано било право умирање славуја. Ана се усхићивала, гледајући, у исти мах, кроз резотине олтара, силуету монаха Иринеја, и рачунајући да после Достојног има још три јектенија која говори свештеник, а онда ће се отворити северне двери, и оданде ће поново забрујати молитва његовог свежег, младог гласа.

Десило се међутим нешто што је Ану пренеразило . Збунило је као ударац по темену. Добро је бројала. То је сад већ четврто јектеније које свештеник говори. А и да се забунила у једном, ето, свештеник рецитује и наредно, па затим и за наредним наредно.

Ана је осетила хладан зној по челу, жмарце утрнулости по рукама и ногама, и стисак један око срца као да отров улази и њу.

Ђакон се и даље не јавља. Страх њен је растао. Као поплава јој је обузимао сву свест. Један једини мали барјачић се још лепршао . Снажна мисао да у несвест пасти не сме, да изаћи из цркве не сме, да заплакати не сме. Јер нико не сме сазнати тајну њеног живота, среће и задатка.

Промолила се одједаред нада. Благородни цветић душе људске, који, под једним једитим зраком, и на камену цвета. Ана је видела да је прота ушао у олтар са неким страним свештеником . Можда обавештење неко, и служећи свештеник само за часак, у једном одсеку службе, замењује ђакона. После Причасног, кад се отворе Царске Двери, појавиће се опет он. Како би и могло и смело друкчије бити, него да чашу Евхаристије он изнесе и подигне. Причасно се свршавало. Ана се грчила као сув лист на магли. Шта ће сад бити? Оба крила двери је свештеник сам отворио. Можда ипак, одједаред, с путиром ... Путир је стајао у туђим рукама , а дивни онај узвик о вери и страху божјем прошао је без одјека и потреса душа.

Ану је обузело очајање. Где је ђакон и шта је са њиме? Изашао није. Кроз олтар не пролази. Позлило му је можда? Али онда би му се помагало. Видело би се да неко, ужурбано хода, или излази из олтара. Да није — Ани мркну у главу — да није што згрешио? Осетио обесвећење у себи, и сам [69] скинуо олтарску одећу и уклонио се из светога чина. Њој се чинило да негде, у дну олтара, севају муње, и да ће сад велики, чисти Бог, казнити грешнике.

Али Бог је тако добар. А и шта је могао скривити он, ђакон Богородичине Цркве! Опет нада. Може бити, да ће пред заамвоном молитвом изаћи. Свештеник је изашао сам.

Служба се свршавала. Ана се ломила као под шибама. Да бежи? Јер можда долази неко страшно решење загонетци. Не. Сачекати треба ма коју извесност, јер су неразрешене муке теже од свега.

Свештеник је коначно затварао двери. У сребрном фелону, Ани је изгледао црн као злокобни гавран. А људи, који се разилазили равнодушно као да нико ништа није опазио, чинили јој се или злочинци, или с ума сишли. Сузе почеше да јој наваљују у очи. Тада јој је привукао пажњу ред жена које се ближиле олтару. Сетила се да је Петровски пост. Причесници .

Опет нада. Добар је Бог. Чуо се тих, мио звук расклапања двери. Звук исушеног, светог , у цркви остарелог дрвета, који је Ана тако волела. Двери је отворио монах Иринеј. У црној мантији, али сав блистав од блиставих Аниних суза. Застао часом пред Трпезом, и раширеним, брижним погледом је тражио нечију бригу. Ана је хтела вриснути, кликнути, на колена пасти. Благосиљала је претрпљену [70] муку, благодарила Богу на искушењу. Он је добро, он је добро! И ето тражи узнемирену њену душу. И говори јој да се ништа није десило, да буде спокојна и мирна.

Не бој се, и хвала ти што си живела један тренутак само за мене!

То је све што јој поручује, а то је срећа над срећама . Ах, како се на разне начине може једно исто рећи. Колико пута су и други људи то исто помислили и говорили, али нико још није овако. Нико сем њега. Како је неисцрпно богат и леп живот!

Ана није више осећала никакву радозналост , није желела да јој се растумачи доживљај . Ишла је кући потпуно задовољна и умирена, савршено блажена. Али ипак не у заносу. Она уопште није познавала ону пијаност што све у човеку гута. Напротив, она је у срећи, више но икад, имала ведру једну свест, којом је и најнезнатије детаље свога живота улепшавала, грејала и из непримећености подизала. Ето н. пр., корачању своме се радовала као дете. Између себе и сенке своје је осећала неку симпатичну везу. Остављање цркве и ђакона представљало јој се као повлачење у једно чаробно удубљење, одакле ће слика она на дверима још лепша и искренија изгледати.

Да, ђакон је уметник, сваком својом помишљу , сваким својим инстинктивним кретом. Зна дакле и он каква је лепота у том да се [71] задржи и усами један мали, недовршени осећај . Не пустити да поводом њега склизнемо у ситу једну сласт, у којој се грца од уживања , али која не дира најфиније живце и најтање нити душе човјечје. Не тако. Него једну реч, један поглед, једно страшљиво осећање треба умети угрејати ватром целе љубави, бојама целе маште.

Како је човеку уметнику лако бити срећан ! — смислила је Ана завршетак свом унутрашњем разговору, ухвативши руком за капију .

Али на пола пута између капије и уласка у кућу искочила је одједаред сива једна мисао . Сада одмах треба отиснути у страну све што јој душу испуњава. Треба ћутати. Зашто човек ћути ? Између осталог и зато, да би изазвао утисак и уверење који ће бити у даљњој даљини од истине. Ћутати, дакле, то је лагати. Та јој је мисао била врло неугодна.

VIII.

Пред вече је Ана врло често ишла с оцем у шетњу, већином ван вароши. Тога дана јој је ходање сасвим необично годило. Осећала се као перо лака, и чинило јој се да на мирно поље гледа однекуд одгоре.

Недеља је била, па се нигде није радило. На једном месту је ипак клепетала вејалица, и кроз прашину се још лепше видело како се вечерња светлост на махове распаљује, скаче с предмета на предмет, и онда се, све угаситија, стишава.

Успели су се на неки брежуљак, и дошли до нечијег винограда. Виноград је стојао пун и тежак, али још не плав. У толико се зрелије , скоро брутално, црвенио ситан род једног огромног, кривог јабуковог дрвета. Ани се јако допала та пурпурна фантазија природе над једним још зимогрозним виноградом, и у маглици једној, пуној летње врелине. Застала је да је се нагледа, и заустила да нешто каже. Кад одједаред, отац њен, сасвим изненада, поче да говори о удадби једне даљне рођаке која се венчала пре годину дана. Мисао и реч Анина остадоше закачени на великој

грани јабуке, а Ана, лако намрштена, настави да корача.

Недић је, на начин обичног доколичног разговора, подсећао Ану, како се зна да та млада жена никако није волела свога мужа кад се удала за њега, а како се сада види да је срећна и задовољна, и да га баш од срца воли.

— Та би ствар мене могла интересовати само онда, кад не бих знала разлог зашто се Јела опирала удадби за свога мужа. Овако, знајући да њега није волела зато што је другога волела, преокрет у њеној љубави значи, за мене, појаву ниског реда, без финих мотива , и недостојну пажње. Мој је идеал жена која само једаред воли, а разорену или несрећну своју љубав носи са собом у манастир живота. И ја верујем да има жена толико отмених и јаких.

Недићу ни из далека није било у намери да проблеме поставља и етичке мотиве оцењује . И зато на Анину примедбу ништа није одговорио. Мало је канда само уздахнуо, али тај уздах је, у лепој вечерњој свежини, добио безазлени вид дубоког предисања на чистом пољском ваздуху.

Мало после, он је, по неком програму ваљда, узео случај друге младе жене. Тога пута такве, која је и волела и удала се по Анином мотиву. Сада опет Ана ништа није одговарала на очеву примедбу. Т. ј., ћутањем [74] је изражавала слагање и допадање, и, према томе, безповодност сваког даљег разлагања те ствари.

Недић је онда решио да се окане илустрација , и да покуша у форми догме протурити своју тезу. Рекао је да су сви проблеми око удадбе девојчине вештачке, измишљене и за косе довучене ствари, и да је света и вечита истина : да је и девојци у свету и свету од девојке најбоље онда кад се девојка на време уда.

Није то сада био први пут што брижни отац, видећи да године пролазе, помишљајући на своју смрт и на незгодну околност да Ана ни брата ни сестре нема, покушава кћер своју подсетити како удадба није баш само ћеф или воља, него је помало и дужност девојке. Кад су родитељи већ спремили све што треба да се кћи може и пристојно и врло лепо удати, онда ваљда и кћи треба да се одлучи да заволи некога, и да родитељима скине бригу с душе. Како рекосмо, није то био први јуриш Недићев на Анино затворено срце. Али, при сваком таквом јуришу , погледавши кћери у очи, и не нашавши тамо ни трага ниједном од израза с којима девојке обично дочекују такве разговоре, Недић би осетио неку слутњу, пожалио би своје дете и себе, и са уздахом би ућутао. Тога пута, гледајући испод ока како је природа Ану после болести чисто наново створила, [75] и у изобиљу јој дала и од онога у чему је некад шкрта била, он се због немара и неувиђавности Анине љутну, и доста оштрим тоном одсече:

— Волиш ли ти некога, кад сваки предлог за удају тако хладно одбијаш?

Ана је задрхтала, Отац јој се учинио суров. Имала је осећај да је негде озлеђена, и да ће сад одмах нит њене крви потећи у траву. Ћутала је. Таквим једним ћутањем, од кога је и Недић занемио.

Био је то ипак јасан тренутак. Тренутак који казује и открива. Казује да је то сад оно болно и неумитно растајање, кад између родитеља и детета стане чињеница: да је дете другога некога више заволело него родитеље своје.

Али дете тада обично немилосрдно гледа старима у очи, и осмејак његов говори : да, ја одлазим од вас, али срећа је уза ме; а ви ћете остати сами, јер тако мора да буде — мислио је у себи Недић, посматрајући Ану.

Међутим, ето у Аниним очима не стоји тај немилосрдно весели поглед других девојака . Отац се опет нашао пред нечитким ставом у животу своје кћери.

Ћутати, то је лагати — пала је Ани на ум јутрошња мисао, и она пожури да одговори на очево питање.

— Ја волим један идеал. Један богати извор лепоте и музике, који чарима својим мене [76] усрећава. Али не само усрећава. Нека моћ из њега мене и води, и живот мој испуњава дужностима , борбом и радом, као и сваки други позив. Немој више о удаји да ми говориш. Молим те учини ми то. И смири се и ти од брига. Заклињем ти се да је мени добро, тако добро како ти и не слутиш. Ја имам јасан пут пред собом, и идем по њему ведра и храбра. Ти то уосталом мораш и сам видети , је ли да видиш ?

— Ја видим да се у теби нешто дешава, и видим да ти то годи, али не могу да разумем да усхићење од музике може бити живот или уместо живота, и да раду око црквеног певања треба да жртвујеш целу личну кариеру своју.

Ани је тај формални, правнички ред мисли дошао комичан. Она се насмејала, и то од срца.

— Ти си адвокат, а ја сам уметник. Ми смо дакле она два Енглеза од којих један пије само пунч, а други само грог. Сад ћемо се посвађати! — смејала се она, узимајући оца нежно под руку. — Збиља, ја сам у неприлици како да се споразумемо, јер се у тој ствари, у ствари музике, мислим, још никада нисмо сасвим споразумели. Сећаш ли се колико пута си ми хладно и мирно саветовао да се, због тешкоћа и труда, оканем појања у цркви. Ти ниси осетио, не осећаш ни сад, је ли, да је то сасвим тако било као [77] да си ме слао да живим негде на јужном полу. Уосталом, све то није разговор који теби треба. Тебе, бар у овом тренутку, не занима ствар уопште, него само један квалитет музичког дејства. Зар не ? Али то, баш то, одиста, не знам како да ти јасно прикажем . — Ана се уозбиљила, и, сабирајући врло напрегнуто мисли, гледала је предасе тако окомито, да умало није згазила једно голишаво циганче на улазу у варош.

- У свакој лепоти, видиш, природној или уметничкој, из човечјег или из мравјег живота , има моменат одрицања. То је одрицање светитељско, т. ј. без бола, у животу природе . Узми на пр. сутон, или ако хоћеш и зору, свеједно, дакле борбу између светлости и мрака. А то је одрицање аскетско, то јест болно, у животу човека. Узми рецимо борбу између живота и смрти, љубави и губитка, младости и старости. Сви ти разни примери би се можда могли подвести под једно опште значење: борба између јачине и слабости, између духа и материје. И онда је она моја тврдња о одрицању још јаснија. Или се одриче слабост, зато што је слабост, или се одриче јачина, зато што — воли. Наравно да онда онај ко хоће увек да воли, да се гај мора дуго и одрицати. Ко хоће велику љубав да има, тај мора бити велик и калуђер.

Улицом одгоре, идући ваљда из парка, долазио је у сусрет Недићевима ђакон. Сам, [78] са једним влатком тресличице-траве у руци, коју је гледао као неку загонетку.

— Ето ти! — избило је из Ане узбуђено. — Ето ти у тој црној мантији сав велики закон о коме сам говорила. Монах, од свих људи на свету, има најлепшу борбу. И ако је уметник , може постати најслободније и најсрећније створење. С тога ваљда и има тако много калуђера међу свима људма, јер, Бог, лепота и чедност, то је један исти завет.

Ана је испитујући погледала у оца, и уверила се да је разумео шта је хтела рећи. Сасвим слободно је дакле још додала:

— Ја сам уметник. Мој завет је лепота. ј Предстоји дакле и мени калуђерска борба. 1

Наишао је ђакон, и дубоко се поклонио. Недић и његова кћи исто тако. Ана је тај дубоки поклон изводила са тако искреним поштовањем, и са тако чедном неком старинском грацијом, да је у њему било пуно уметничке дражи. Монах Иринеј је то опазио. И благодарио је Ани погледом једним у коме је блистао највиши ентузиазам. То немо виђење је тако бескрајно усрећавало сиротог калуђера.

Удаљујући се, монах Иринеј је пажљиво ослушкивао хоће ли чути Анин глас, хоће ли до њега допрети бар једна од њених речи. Осетио је жељу да с њом дуго и много разговара . Да јој, без једне једине лажи, исприча цео свој живот. Да јој каже како воли Богородичину [79] Цркву. И како је необична она опална светлост у коју паперта тоне чим се упале свеће. Да јој изрази допадање и усхићење због јединственог појања. Да је пита — ђакон је уздахнуо.

Чини му се да га она избегава. После службе, нестане као да у земљу пропада. Права улица од цркве ка средини вароши врло је дуга, а он никада не стигне да је бар најмање види. Мора бити да сврће за угао у споредну улицу, и заобилазно иде кући. Једаред , када је неминовно изгледало да ће се још у цркви срести, она се сакрила за стуб, и постојала док он није прошао. Он ју је тада хтео сачекати на вратима, али неки познаник га је ословио. Свршило се на немом поздраву. Кад се, међутим, познаник одмах затим опростио , ђакон се надао да ће је можда ипак стићи. И стигао би је, да није тако јако хитала . Као да га се боји. Последњи пут, на парастосу, видео је да је као прут задрхтала кад јој се приближио и кадио пред сагнутом њеном главом.

Ђакон, који је из парка пошао кући, нашао се одједаред на сасвим супротном крају вароши . Годила му је та расејаност, и годило му је што се кроз мрак враћа кући. Све му је уопште годило. Пролазећи поред Анине куће, видео је, између два дрвета, осветљен прозор и чипкану завесу. И то му је годило. Али му се зид и стакло одједаред учинили [80] ограда иза које се Ана баш од њега скрила. Чипкана завеса такође. Са каприциозним својим арабескама изгледала му је нарочито неприступачна , лукава и осветљива.

Та завеса, живећи тамо унутри, пуна сјајних бобица од интимне светлости под којом Ана седи, збиља је охоло игноровала све оно што напољу стоји.

Монах Иринеј је завидео чипканој завеси, и то је било неко бескрајно суморно осећање сиромаха.

IX.

Дошавши кући, ухватио се ђакон Богородичине цркве да је сентименталан, и било му је криво. Да би разагнао сентименталност, стао се сећати лепог свог доживљаја онога дана када је Ану први пут ословио. Често се тога сећао, и живео са тим сећањем као са каквим добрим пријатељем.

Ах, која лепота и која озбиљност је лежала у том првом блиском састанку! На први дубљи поглед у њене очи прочитао је он шта јој у души стоји : Ана Недићева воли у монаху Иринеју оно што монах Иринеј још није сасвим постао. Како је њему драго било то откриће. Девојка та воли у њему оно што је циљ све борбе и свег поноса његовог. И не боји се такве љубави. Мирна и свесна му је вратила поглед љубави погледом љубави. И растала се од њега поносна, као да је нешто драгоцено понела собом кући.

А он је стојао, и с усхићењем пратио њену фигуру. Чинила му се као пчелица, која, после дугог лета и брижног тражења, са једним једитим зрнцетом сласти хита у ћелијицу своју, и опет је задовољна.

После ју је изгубио из вида. Али је још једнако стојао. Једва се кренуо. Но тада тако одважним и крупним кораком, као да се решио да на дуготрајно неко путовање пође. Ишао је, ишао, и најзад, далеко у пољу, сео на сунцем угрејани камен, који је у густој трави изгледао као нека бела простирка. А онда се, неодлучно, и као у неприлици, стао освртати око себе.

Пало му је на ум да има извежбано око, и да једним погледом уме наћи предмет размишљања или забаве за читав један дан. Волео је, нарочито кад треба да се умири или среди, предавати се интензивном посматрању ситнијих појава. Осећао је да му је то и сада потребно. Наравно, не у том смислу, што би желео престати мислити о Ани. Него да мало стиша узбуђење од радости , па да буде хладнији на мисли.

Међутим, поглед његов је тога дана клизио потпуно неосетљив преко свега. Широко отворене додуше, али већ пуне очи ђаконове нису виделе ништа.

А непосредно пред њим је лежао интересантан костур тичета једног, са кончасто танким ребрима која су изгледала као жице на миниатурном неком инструменту. Два мрава су, у акробатским оптрчавањима, вршила шетњу по том костуру. Ђакон ништа није опажао. Мало даље стојао је занимљив ред ливадског цвећа, као литија. Напред, жандарски [83] круто и важно, израстао је огроман чкаљ, модро црвен у лицу, са пернатом огрлицом око врата, и пун наоштрених боца. Затим, крупне, охоле татуле, као високи неки достојанственици, бело одевени, моћни и отровни. После, скромни жути маслачци. Све по три у реду. Појци и богомољци. Најзад, густа вијугава павта пољског споменка. Народ. Ђакон ништа није опажао. Још даље, маторо једно дрво, са стотину очију у дебелој својој кори, тресло се од смеја, и наговарало коприву да се попне на прсте, и да часом голицне нос на тој замишљеној човечјој глави. Ђакон ништа није опажао.

Седео је на камену и шаптао:

Поглед јој је био чист као поглед у биљке. И сав од љубави и ничега више. Бог ми је њу послао као највећу милост своју, и као виши захтев један који ће ми помоћи да довршим дело своје. Како ћу чувати тај дар небесни, како ћу пазити да њу ничим не разочарам!

Монах Иринеј је затим стао размишљати о себи. Зна ли он довољно сам себе, зна ли шта има у себи, има ли он и половину оних сила са којима треба волети девојку као што је Ана? Девојку, која сав богати живот свој носи у цркву, рад свој и уметност своју посвећује Богу, а снове и љубав своју пружа простом једном калуђеру који лепо пева.

Ђакон је сав трептао од неке свечане среће. Устао је затим с камена, погледао горе, и прекрстио се.

И тек после тога, кад се кренуо у варош, опазио је и дебело дрво, и коприву, и литију цвећа. И мали један бео облачак, који је, као божји шатор, стојао разапет над његовом главом.

Дошавши кући, дуго је превртао листове свога дневника. Да види ко је, и да види докле је дошао с оним што Ана у њему воли. Није баш био задовољан.

Још нисам господар острва на коме сам изабрао да живим. Као Робинсон, молим се Богу и тражим нови пут, и одједаред се опет нађем на тачци са које сам пошао. То није добро. И Робинсон је осећао страх од те појаве.

Пред вече је отишао у посету доктору Пашковићу. Мислио је да му прича о своме познанству с Аном. Али тамо је доспео у незгодно друштво. Госпођица једна, нежна и танка као глас фрулице, дочекала је монаха Иринеја са крвожедном примедбом: да свако има право да узме свој део од створења које је Бог лепотом и чарима обдарио. А госпођа једна, с лорњоном, унела му се у очи, да се, како је објаснила, бар овде поклони светом младићу, пошто у цркву из принципа не иде.

Ђакон се толико наљутио, да је чисто осетио потребу да се освети. И доиста је [85] мало осветљивим тоном рекао Пашковићу, који га је испраћао:

— Кад свршите анализу овог данашњег материала, не заборавите двапута умити руке.

Пашковић се слатко смејао ђаконовој индигнираности.

— Нема ти ту, драги мој, на жалост, никакве анализе. Све ти то иде у једну флашицу , под исту етикету: отров, љути отров?

Те вечери, монах Иринеј је записао у свој дневник ове редове:

„Осам сата. Час, када свака биљка без изузетка , са капљицом росе на глави, мирно спава. А људи ?“

„Још сам, час демон, час светац, час глупак , час мудрац, час џин, час нејаки слабић, час монах, час далеко од тога. Ужасно, колико живота има у човеку. И који је прави? А њу бих хтео у најбољи свој живот да унесем . У снагу живота свога. Њу бих хтео као прави калуђер да волим. Да је то могућно, у то не сумњам. Јер верујем да је сваки човек, у нечему, целог свога века монах и аскет. Човек може имати и чедну љубав према жени. Пре бих се питао нешто друго: да ли је жена достојна да је монах воли ? ... Како ме је заболело то што сам сада написао. У часу кад о њој мислим. Осећам да је неправедно . Јер она је музику и цркву, дакле мир и размишљање о бољем животу, волела и пре мене. Она је и мене у цркви и кроз [86] цркву заволела. И ја њу, дакле, треба да волим и смем волети само црквом у себи.“

„То је монашка љубав. Докле такву љубав имамо, ми смо, са једног гледишта, савршена створења. Ми ћемо, дакле, кроз ту љубав, видети, постићи и имати идеал. Какав мир то мора бити. Каква круна то мора бити.“

„Али човечја природа је немонашка. Јер је природа уопште немонашка. Природа је несталност и заборав и презирање заклетви. Природа је страст која се случајем пали и гаси. Природа је непрекидна промена. Зато дуготрајне жртве и савлађивања постају обичне појаве, бришу се из реда високих тековина људских. Зато човек, човек као природа, жели на попришту борбе хероја или мартира. Другим речма, жели смрт, и промену и обнову . Уништење идеала, и почетак друге борбе ... Али човек као дух, знајући да је дух племенитији од природе, окреће своје страсти пред законе лепоте. Неће смрт и промену , него распирује и одржава сталну борбу. Сталну, јер не сме погинути у искушењу. А мора примати искушења. Јер, где престају искушења, престаје и монаштво.“

„Заблуда је говорити о монашком миру. Мир није најузвишеније стање душе. И заблуда би била кад бих веровао да ми та девојка долази као анђео мира. Можда баш као страшно и тешко искушење ... Боже, шта сам записао! Боже, опрости ми ! Зар би она [87] могла бити средство у рукама демона! Не тако ми једнога Бога, не! По цену своје пропасти бих је истргао из демонских руку. Ако је она искушење, онда је калуђер у мени умро. А кунем ти се, Боже, да није. Не, не. Калуђер у мени и јесте онај који њу тако силно воли. Силно. Баш та љубав ми даје толико монашке снаге, да бих свакога демона храбро дочекао, и као вртлог сламку сам у себи га уништио.“

X.

Монах Иринеј је дубоко искрено записао у свој дневник те прве редове о Ани. Искрено записано је било и све оно о њој што је после дошло. Ђакону се чинило и природно, и једино могућно, да ће Ана бити Антигона његове судбине. Пратиће га на сваком кораку, у добру и у злу. И помоћи ће му да се никојег задатка и никојег бола не уплаши.

И збиља је тако. Он се осећа јак и спреман да доврши дело свог унутрашњег помонашења. Он је чист као дете. А снови његови су мирни снови о девојци једној која с њим заједно цркву служи. Која је такође врста калуђера.

Највећа храброст је ове мисли ђаконове пратила у вече. Кад остане сам са својом амбицијом и са својом гордошћу. Кад се, не знајући право шта чини, занесе јунаком у себи.

Тако и те вечери. Мирно, и с дубоким и лаким разумевањем је читао неку научну књигу. Престао је сасвим мислити на Ану у моменту када је тако хтео. Имао је само стално топло осећање човека који зна да је вољен, и кога свакога часа, на сваком кораку , [89] може срести радост. Који се свакога јутра буди са пријатним очекивањем.

Кад је довршио читање, и спремио се да легне, пало је ђакону на ум да је прекосутра недеља, и да то опет значи дан срећног њиховог виђења. Можда ће тада моћи и разговарати с Аном. Та је жеља, ваљда с тога што га је нагло обузимао сан, почела одједаред силно да расте. Мала једна жељица доскора, расла је она све брже и брже, прикрала се жртви својој до срца, обузела јој и главу, помешала се са сном, тако да се сиротом ђакону учинило да је те вечери некако двоструко сањив, и једва је чекао да спусти главу на јастук. Али у коме тренутку је то учинио, и тиме задовољио прву своју сањивост , друга она сањивост је одједаред пожелела , да уместо на јастук, положи главу на топле, спуштене капке нечијих очију.

Сутра ујутро, монах Иринеј се није више сећао тога сна. Напротив, био је целога дана необично озбиљан. А о Ани је мислио на тако апстрактан начин, да му лик њен ни један једини пут није изашао пред очи. Ни тога дана, ни сутра дан. И с тога, када је у недељу искрсла пред њега лепа девојка, са раскошно густом косом и у белој хаљини од самих чипака, њему одједаред дође жао, зашто се то мило, нежно створење упутило тако врлетним и немилосрдним путем живота. Чак, у једном тренутку, Ана му се учинила као [90] овчица једна, која из невоље неке упире своје безазлене очи у њега, и моли га да је чува и брани. Поколебао се да је Ани можда одиста тешко на души, и осећао дужност да то што пре сазна.

Те мисли су јако узнемириле ђакона, и он се, после свршене службе, журио са свлачењем што је игда могао. Стигао је на црквена врата још док је Ана чекала да прими нафору . Разговарао је тобож с неким младићима , а целом пажњом је мотрио да ли она иде. И онда, ма да је Ана долазила сама, и места за пролаз било и одвише, стао је одједаред молити младиће да се склоне с пута, како би остало што више празна простора. Дошло му је неко поносито осећање, да сва ширина црквеног улаза треба да буде слободна кад Ана Недићева има њоме да прође.

Ана, се застидела. Срце јој је почело лупати , и брзим кораком, поздрављајући хитно и ђакона и младиће, журила је у порту да одахне. Али, слутећи ваљда да ће монах Иринеј одмах за њом изаћи, није одахнула, него се устрептало почела освртати где ће да се склони, и скоро је утрчала у капију једне куће у којој никад није била. У грудима јој је ударало као чекић. Једнако јој се чинило да чује корак који такође у капију савија. Око десетак минута је остала сакривена, а тада, опрезно, изашла опет на улицу.

Све је било празно. Око цркве нигде нико. Свет се разишао. Мало је застала да промисли , хоће ли савити лево и кроз парк ићи кући, или ће још једаред проћи поред цркве. Вукло ју је да прође. Та то је најмилије њено место, и те цркве се ваљда никад нагледати неће.

Гле, каква је дивна. Скоро до пола од угаситог камена, чини се као да је цела требала бити каменита, и као да је остала недовршена зато што је камен био одвише тврд, и људи се уморили да га раде. И онда је неком дошла идеја да се црква настави пенаста и бела, и да изгледа као ред цвећа на старој рушевини камења. И каква се чудна, борбена архитектура види тамо где се камен, вечити камен, састаје са сводом који ће много пре њега оцветати и пасти. Види се прво презриви отпор и неумољива мермерна хладноћа. Постепено, долази сажаљење, и за њим милост . И најзад превлађује чар лепоте, и јако са слабим се сједињава у жару љубави, из које су, као два близанца, никла она два витка торња.

Још је нешто било с поља на цркви што је Ану увек вукло к себи. Над ниским старинским гвозденим вратима, која из олтара воде непосредно у порту, налазила се, у зиду, слика једна, којој нико није знао порекло ни значај, али која је била израђена од уметничке руке, и са срећним полетом. Светац један, у [92] монашком оделу. Нежна једна појава, измалана као сан који се једва помолио из мрака ноћи, и прети да ће опет тамо да се врати. У оделу тешких црних бора, са ауреолом око главе која тек просијава. Рукама, нежним и чежњивим, као да даје знаке и такт милој свирци, коју слуша очима, осмехом, дивном косом својом, и разголићеним, на ослушкивање савијеним вратом, белим као мајско цвеће. Весео, безбрижан, млад и свет, као онај Фра Анђеликов анђео што удара у кастањете .

Ана је пошла цркви да види ту слику. Али анђео као да се помакао њој у сусрет. На липу наслоњен, са обема рукама на једној ниској грани, извијена врата као у неком чекању , са очима упртим у нешто што је отишло, стојао је монах Иринеј.

Њу он то чека. Чека је тако као што је она њега чекала тада, у оне мучне тренутке, кад није знала где је, али кад је најзад ипак дошао. Дошао, у задњи час, да је умири. Ана осети неку топлу мекост у срцу. И лагано, корак по корак, као да се игра, долазила је ближе и ближе улазу у порту. Кад је стала на први степен, ђакон је осетио сен.

Обоје су потрчали, и срели се, као некад, на средини степеница.

Ана није пружала руку, а ђакон се није усудио да пружи своју. Стојали су ћутећи, са пресрећним погледима, који се стидљиво [93] откидали и опет се враћали. Осећали су да би свака, и најпростија реч, била слађа од меда, али су осећали да је и жеђ за речју слатка, и ћутали су даље. Ђаконово чело је било бело као цвет, Анина коса је изгледала као да ће се сад сва расути.

Млако, тихо подне, пуно тичјих крила, стојало је између неба и земље само за њих двоје. Из високе ограде на порти струјао је манастирски мир. Срце Богородичине Цркве ударало је весело. Ђакон је спуштао главу своју ниже.

На уснама његовим стварала се, бујала је, једна реч. Бујала, трептала, готова да се откине . Ани задрхта рука, и она испусти молитвеник . Ђакон се сагао и дохватио га. Отворио је копчу, загледао у књигу, затворио опет копчу, али задржао књигу у својој руци.

Несташлук храбри. Ана је пружила руку, молећиво и мило, тражећи да јој се њена ствар врати.

Несташлук храбри. Место да врати књигу, ђакон је узео и пружену руку. За часак само. Кратак и незабораван часак. А затим је положио у руку молитвеник, и са изразом благог карања, да се црквене ствари морају добро држати и не смеју на земљу испуштати, савио је лагано два Анина прста преко златног распећа на седефским корицама.

За то време се прећутана она реч вратила монаху Иринеју на уста. Силазила му [94] је са усана. Шапнуо ју је тихо и без гласа.

И онда је оставио Ану, и сишао низ степенице натраг у порту.

А Ана, као велики бели лептир, удаљавала се без корака. Душу њену је испунила једна она реч, а прсти су лежали непомични на освећеној божјој књизи.

Живот је башта, витлејемски мирна, и пуна ружа. А љубав је сан двеју руку које се над Христовим крстом грле.

Кућа очева се Ани учинила златан двор, она сама царева кћи, псето њено на капији кепец у црвеном капутићу са совиним пером за капом, а предсобље, пуно зеленог биља и застрто дебелим ћилимом, капела, у којој је Ана сагнула главу, и дугим пољупцем љубила освећену књигу божју.

XI.

Дуже се већ времена проноси глас како се владика спрема да посети Богородичину Цркву. Сада је то било сасвим извесно. Старац , болешљив и слаб, не плаши се путних напора, и хоће да дође. Новине су већ донеле и све детаље око догађаја. Дијецезан ће, у пратњи тамошњег проте и ђакона, стићи уочи Велике Госпојине, одсешће у кући адвоката Недића, служиће на Велику Госпојину, и присуствоваће у вече на духовном концерту.

Парохијани су били срећни, пресрећни. Свештенство се поносило што глава цркве баш с њима чини тај изузетак.

— Каква глава цркве! — смејао се доктор Пашковић у интимном друштву. — Глава Богородичине Цркве није ни владика, ни Исус Христос, него мој пријатељ ђакон Иринеј.

Без сумње је да би свака мања варош долазак владике сматрала као свечаност за коју се нарочито треба спремити. У колико је то више морала осећати она варош, у којој је, као посљедица нарочитих околности, црква постала љубав и амбиција скоро сваког појединца . Свет се узнемирио, живот се узбуркао [96] са самога дна свога. Сав се разговор и брига усредсредили око доласка и дочека, службе и појања.

Очи се, наравно, упирале у Ану и ђакона. Као у два питомца, или детета, које Богородичина Црква непрестано за руку држи. А Анине очи се упирале у ђакона, јер је она од њега више очекивала него од својих певача. А ђаконове очи се упирале у Ану, јер је он од ње све очекивао.

Ана је, одиста, душом и телом потонула у посао. За архијерејску службу, као такову, требало је научити доста нових ствари. Сем тога, Ана је и дотадашњи програм комбиновала многим новостима Преврћући по богатој својој збирци партитура, пронашла је једну необичну руску композицију, састављену из разних веселих црквених песама у особите врсте симфонију, у којој су, на велико задовољство Анино, суделовали и дечји квартети, октети и хорови. Ана је решила да ће се то, као завршни концерт, изводити по свршетку службе, тако да певање траје доклегод владика и сви верни не оставе цркву. Дечји хор, стара симпатија Анина, сасвим ју је занео. Спремала се да читаве одсеке службе с децом поје, а поздрав архиепископу, исполаети деспота, сваки пут наизменично са одраслима и децом.

Све то дисциплиновати, у хармонички ред сложити и увежбати, био је, наравно, огроман [97] посао. Тим пре што је обучавање деце Ана искључиво себи задржала. А и код одраслих је морала помагати више него обично, јер је стари хоровођа побољевао и доста неуредно долазио на часове вежбања.

Ваљда с тога што је Ана сву своју душу уносила у рад, утицала је тако да је и материал сву своју душу полагао у њене руке. Све је одлично напредовало, а деца су до усхићења доводила и Ану и све старе њене певаче. Певали су као што цвеће мирише: не знајући шта дају, не слутећи да се с Богом разговарају. Ани су не једаред засузиле очи, и чинило јој се тада да ништа друго и нема у свету сем редова ситних белих зубића, песме, и божјег благослова.

Нашла је једног малог гимназисту, из првог разреда, који је имао савршен дечји сопран. Прави трепет етра. Висок, мекан, чедан, и пун оних божјих искрица које плачем среће надимају груди, и од којих, после, у гласу одраслог човека, остану само љушчице пепела, фина она меланхолија што неминовно прати свако лепо певање. Тога дечка је Ана изабрала и апостол да чита, и учила га да то нотално чини, како би сва снага невиности и лепоте гласа дошла до потпуног израза.

Једнога дана је хоровођа сасвим оболео. Тражио је петнаест дана одсуства. Сви заинтересовани су се поплашили. Само Ана се смешила. Нико нека се не брине, све ће она [98] сама радити и урадити. И топло се заузимала за чичицу код црквеног одбора, ишла сваки дан да га посети и да му реферише о успеху, и причала му да сопран-солисткиња изводи свој део у Григорјевом концерту тако, да је сигурно и главни солист пред престолом Господњим љубоморан на њу.

Ана је тешки и напорни свој посао радила како га нико не би радио. Радила га је не само радним енергијама, него и једним сталним, високим узбуђењем свога духа. То узбуђење је хранило певаче неким уметничким полетом, али то узбуђење није дало да Ана на време осети умор, и да се одмори. Она је сва горела у некој неситој, страстној жељи за лепим. Цео дан је остајала на послу, а целу ноћ се предавала осећају очекивања, слаткој једној слици о триумфу музике и црквене церемоније и у њиховом скромном храму. Архијереј са митром и штаком, његово облачење, асистенција два ђакона, много свештеника, два хора, сола, Еванђеље, завршни онај концерт, ах, Ана је имала тако топлих и живих престава, као да је та свечаност већ започела и из дана у дан траје. Душа њена је била у рају.

Али тело њено се исцрпљивало. Доста се променила. Руменила је нестало са образа, а обрве се примакле једна другој, и на челу се опет исписала стара њена озбиљност. Чак је и ослабила. Само су очи пламтиле, и биле лепе и тајанствене као никад. Као оне [99] крупне, ретко виђене звезде, што само пред јаки мраз искачу.

Једнога дана, баш кад је имала вежбање с децом, дошао је црквењак и донео писмо. Казао је да не треба одговор, и отишао. Ана је осећала од кога је писмо, само није могла да замисли шта у њему стоји. Негде, у дну срца, она га се мало бојала. Али лице њено се прелило благим, задовољним осмејком, чим је писмо отворила.

„Одморите се мало. Мени је тешко гледати вас бледу, и на дужностима које су одвише многобројне за вас. Зашто у тако сувише богатом стилу спремате свечаност? Додуше, и ја се радујем, и желим да све буде што је лепше могућно . Владика је мој велики пријатељ , скоро други отац. А како је стар и болешљив, можда ће му то бити последња црквена свечаност уопште. И тако ми је драго што му се све то баш овде пружа, у цркви у којој ја служим. У цркви у којој ви радите.

Тај старац. Узбуђен сам кад помислим на његов долазак. Он нигде никог нема. Мене је волео као своје дете. Ја сам га оставио. Смрт је близу. Понекад ми се чини као да се то душа једног драгог покојника спрема да ме посети. Видећете какав је. Слаб и сув. Глас као шушањ јесењег лишћа. Чисто боли његова старост.

А никад, ни у једном писму ми није пребацио што сам отишао, и није ме звао натраг . [100] Можда се с почетка надао да ћу се сам вратити онамо где сам био окружен љубављу и пажњом. А касније, кад је из мојих одговора видео да сам ја овде срећан, онда је ваљда због тога ћутао. И сад он долази . Може бити да бих требао понудити му да идем с њим. Може бити да ће ме он и звати. Једно знам сасвим извесно, а то је да нећу отићи.

Како сам још далеко од тога да будем прави калуђер! Узбуђују ме смрт, старост, самоћа. Два прста пред гробом, жалим једног старог монаха што је сам. Живот је тако тежак.

Написао сам нешто што не осећам. Мени је живот лак и пријатан и сушта лепота. Једно бих само хтео да буде друкчије. Да се ви одморите.

Сад, кад сам ово писмо већ свршио, ја се питам зашто сам га писао. Не, није сасвим тако бесмислено. Две ствари су ме нагнале да га напишем. Једно је брига да једва повраћено здравље не изгубите опет. А друго је чудна туга у савести мојој због владике. Оно прво сам морао вама рећи. А ово друго? Ја у последње време имам осећање да све оно што пре нисам говорио ником, треба сада да кажем вама и више ником“.

Ана се заруменила. Скривено у души је осећала да јој брига монаха Иринеја више годи него брига њене мајке. Али јој се ђакон ипак чинио тако мило наиван. Као оно једаред [101] — она се почела опомињати драгог једног доживљаја још из првог времена после његовог доласка. Усне јој се развукоше, а руке, у којима је држала писмо, спустише се у крило као помиловане.

У цркви је, те недеље, било необично много света, и нафора је дељена на два места. Са Анине стране ју је делио монах Иринеј. Пуно, пуно испружених руку је било око њега, много више него половина свих руку које су тога дана дошле на молитву. Полупокривених очију, ђакон је спуштао по две по три кришчице освећеног хлеба у мале, велике, младе, старе, механично и с вером испружене руке. Одједаред, Ана је осетила како се у њену руку скрунила читава хрпа малих белих коцкица, толико да је једва могла све да их задржи. Читаво парче хлеба јој је дао тај необични, мили ђакон Богородичине Цркве! — мислила је она у себи тада, подсмевала се ђакону и била срећна.

Сад се опет сетила тога већ полузаборављеног догађаја. И осетила је како је ово и оно свеједно, т. ј. како је то један исти део душе из кога је ђакон написао ово писмо сада, и метнуо јој у руку онолику нафору тада. Осетила је да је то дете, које, кад му је добро, даје ономе кога воли што пре нађе; а кад му је тешко на срцу, онда се јада да је другом неком нешто скривило, и да је заслужило да буде кажњено.

Ани никако није силазио осмех са уста. Мала, једва приметна рупица на бради удубила се, и испунила се нечим зрачним. И деца су се смешила. И тако су одлично певала . Одморио их је ваљда тај прекид са писмом.

После певања је Ану дочекало друго изненађење . Распитивање о духовном концерту, о коме она ништа није знала. Одиста, тај глас о духовном концерту потпуно је сам од себе постао. Нити је Ани, ни хоровођи, ни певачима падало на ум да приређују концерт, нити је когод из публике изразио такву жељу или чинио такав предлог. Напротив, сви су налазили да би то било и одвише напорно за певаче, а да поготову не би имало смисла мучити старог човека, који се већ излаже прекомерном умору, још и приређивањем ноћне седељке. Али глас се, поред свега тога, још неко време упорно одржавао. А кад је најзад остао без ослонца, он је, губећи се у једном облику, појавио се у другом. Опет тако, незнано откуда, ширила се вест да ће, код Недићевих, после вечере, бити извођена једна врло лепа музичка пјеса, да ће ђакон певати, а пратиће његово певање госпођица Недићева на клавиру, а хоровођа челом.

Та идеја, одмах се осетило, имала је јачину захтева, и дошла је да остане. Подржавали су је, пре свега, сви они, који су знали да ће на тој вечери бити гости. Па [103] онда и шира публика. Иако од те музике ништа неће чути, ипак се предавала маштању о тој продукцији с таким симпатијама, да се тај захтев никако више није дао оборити. Уосталом, нико од суделовача му се није ни опирао.

И то је био повод те је, једнога дана пред вече, монах Иринеј дошао Недићевима у посету.

XII.

Посета је била унапред јављена, и Ана је знала ко ће им тога дана доћи у кућу.

Расположење њено је било неодређено и нестално. Часом ју је обузимало тако радосно узбуђење, да није знала шта би све добро или раскалашно могла урадити. Кочијашу је тутнула новац да купи сину ципеле, а затим је дозвала псето и четком му прала зубе. Часом би се опет скуњила. И тада би, и то као неку кривицу, истраживала први повод томе што се сад догађа. Онда је опет, као добра домаћица , тркнула по кући, и стала разгледати да ли је све у реду за дочек милога госта. Најзад се завукла у своју собу, и седела тамо мирна, мало уморна, мало расејана . Као оно бело небо, за које се не зна да ли је наоблачено или је ведро.

У соби за примање, ђакон је прво наишао на Ану, и сада, први пут, они су се руковали слободно и пријатељски. Али им је то обојима било врло необично. Као што им се врло необичним учинио уопште тај састанак далеко од њихове цркве. Ана је, ваљда под том импресијом, села, и понудила ђакона [105] да такође седне близу прозора одакле се видели торњеви Богородичиног Храма.

Тамо, високо горе око крстова, у чистом прозрачном фином сутонском зеленилу, ала тамо мора бити лепо! — мислила је Ана. А ђакон је посматрао како су крстови, од сунчаног рефлекса, сасвим ружичасти, како је од истог тог руменила ружичасто и лишће на дрвету, ружичаст и Анин пас тамо у трави, ружичасте и беле свилене чипке око Аниних несвесно склопљених руку.

Госпођа Недићка, жена са необично благим , скоро брижним изразом лица, поздравила је монаха Иринеја као неко дете. А Недић је дочекао госта са широким, срдачним руковањем, с каквим се дочекује само добродошао и много жељен гост. На ђакону се опажало велико унутрашње задовољство.

Разговор је, природно, пошао колотечином тих дана. О доласку владике, о владици као свештенику и човеку. Ђакон је тако топло говорио о свом старом пријатељу, да се Недићка борила са сузама.

— Дабогме, старост, па још и самоћа, то је од свега најтеже. Не мислим баш на ону самоћу, кад човек сам живи, него кад нигде никог свога нема. Имате ли ви кога?

— Две сестре, много старије од мене и давно удате.

— Две сестре, то су два мелема — уздисала је Недићка, окрећући се својој кћери.

— Ми смо несрећни што нисмо имали више деце. И кад помислим да Јова и ја можемо сваког часа умрети, онда ми се чини да сам Ану, тиме што сам је једну родила, закалуђерила . А она — смешила се Недићка с нежним прекором — место да ми ту бригу што пре скине с врата, она, како је отац њен једи, чим забруји с Богородичине Цркве, одмах бројанице у руке па на молитву.

Сви троје се, нехотице, обрнуше Ани. Ана је стојала крај високог фикуса, у једноставној белој хаљини, мирна као струк цвета кад нимало ветра нема. Али кад се толики погледи осуше по њој, она се крену из непомичног свог положаја, учини несташан знак главом оцу, и седе у празну фотељу, до ђакона . Недићки, не зна ни сама како, сада тек упаде у очи сва љупкост лица тога лепог младића, и она скривено уздахну.

— А зар вама није понекад тешка самоћа ? — поче она тако матерински нежно, као да је готова да усини то божје дете, које јој је, по нечему, дошло тако самохрано само.

У ђаконовој души се затеже нека давно онемела жица, и он умало не одговори да јесте.

— Није, госпођо — дрмнуо је затим главом с убеђењем. — Мој је живот тако леп ! — Он прекиде, пуштајући да један искрено ентузиастички осмејак замени недовршетак реченице .

— Леп, дабогме, док сте млади. Сада вас сви воле и сви вам се диве. Ређају вам се дани баш као духовска литија, кад се по цвећу и по зрелом житу гази. А после, кад остарите ?

Недићка затресе главом, и погледа у мужа, који је такође тресао главом. Њих двоје изгледали су часом као два стара шћућурена врапца, који се чуде куда се денуло све оно што је још малочас било. И Ана и ђакон су се погледали. Али као две ласте, које, у топлоти и сјају, не могу замислити да ће можда баш на њиховим светлим крилима једног дана умирати сунце.

Дошли су у то још неки гости. Недић и Недићка су прешли у другу собу, и оставили Ану с монахом Иринејем да се договоре о ствари коју ће заједно изводити.

Врата из друге собе су остала отворена. Жагор је Ани и ђакону добро дошао, јер никако нису умели да заподену разговор. Чинило им се обојима да су се тек тога тренутка угледали и састали. Стојало је између њих једно узајамно жељно упијање присутности оног другог. И осећање да је лепше ћутећи разговарати. Та зар се и љубав међу њима није и родила и развила тако да они никада речи једно с другим проговорили нису.

Како је то лепо било - помислили су обоје у исти мах, и даље ћутали.

Ана се затим, кад су се већ навикли на то ћутање, кришом загледала у очи, косу и племенито повијени врат ђаконов, у све оно што је некада само из далека, и пред олтаром виђала. Ђакон је такође тражио да се нечим забави. Пружио је руку да узме и изближе погледа скупоцену неку резбарију од слонове кости. Ана се од тог покрета тако тргла, као да се монах Иринеј ње дотакао. Он је то опазио и разумео, и вратио руку мирно назад. Тада му је она сама додала стварчицу, и обоје су се осмехнули. Ана је ишла очима за покретом његових руку, и знала да су то те исте руке које она гледа на орару, и које стежу златну дршку путира као неко благо. И једна од тих руку је рука коју је, неки дан, старица једна пољубила, кад јој је ђакон додао свећу.

— Јесте ли изабрали шта ћемо свирати и певати ? — запитао је ђакон најзад. Тако умиљато , да се Ана охрабрила.

— Ја мислим, ако се ви будете слагали с тим, да узмемо из Хајдновог Стварања света две три тачке. То би била црквена музика, а ипак тако весела, тако једноставно срдачна. Ви да певате арханђела Гаврила. — Они се насмејаше једно на друго. — На пр. арију из свршетка трећег дана, о клијању траве и зеленила, и затим арију о стварању тица, о краљевском лету орла, а гукању голубова, о песми славуја.

— Коме тада још никаква туга није притискивала груди — шалио се ђакон. — А шта бисмо с хоровима?

— Клавир и чело ће бити место хора. Главна ствар је Гаврило. Слажете ли се да га певате?

— Ја хоћу све што ви хоћете ... А да ли бисте били добри да ми одсвирате арије, да чујем јесу ли ми ка гласу.

— Оне су сасвим ка вашем гласу. — Ана је погледала ђакона с неким милим пребацивањем . — Ја одлично познајем ваш глас. Изволте да пређемо у собу за свирање, па ћете се уверити.

Та је соба изгледала као мала црква. Тавних зидова, са паркетом опет врло угаситим , али који се сијао као огледало. Хармониум, клавир, пулт за ноте, на засебном столићу виолина, слике разних музичара на зидовима, и две три групе фотеља и столица.

Ана је пошла да седне за клавир. А ђакон се чисто нервозно дигао за њом, и задржао је на пола пута.

— Ја вас још никада нисам гледао и чуо свирати. За мене је то сад крупан један доживљај . Скоро бих рекао да се бојим да се деси, јер— ђаконов ниски, звучни глас је био тако мекан, тако Ани поклоњен, као тело псетанцета које је легло крај господаревих ногу — јер, то ће бити, у неку руку, смрт најмилијој мојој песми.

— Ја вас не разумем — шаптала је Ана, гледајући, кроз трепавице, у рамена ђаконова.

Он ју је узео за руку и повео је клавиру.

— Други пут. Или ћу вам рећи, или ћу вам донети песму на читање. А сада, молим вас, свирајте ми увод у ораториум.

Ана га је погледала тако благодарно.

— Дакле и ви то знате и волите!

— Ко би могао то не волети? Ко би могао не волети рођење светдости?

— Да, краљевски су они c-дур акорди, кад се из хаоса одједаред промоли светлост... И кад бисте знали шта ти акорди лично за мене значе! Верујете ли ми да ја сваког богослужења доживим стварање света! Доживим пролом светлости из хаоса, и ... ах, ни ви, нити ико на свету не може знати шта је за мене та црква. Ја се понекад скоро страшим од свега тога лепога.

Ана се заносила. И гледала у ђакона очима љубави, носећи у исти мах, у зеницама тих очију, и крстове Богородичиног Храма.

— Да ли да вам причам то што волим?

— Говорите, говорите! — журио је ђакон. — Говорите! — молио је.

— Волим, видите, да дођем у цркву пре почетка службе. Када људи, тутори и црквењаци тумарају без реда, врата шкрипе, кандила на котуровима звркте, свеће тек прогоревају , полијелеј још спава, на хору хуји празнина, из олтара се чују испрекидани слогови , [111] за певницом неко певуши, читач апостола се тихо преслишава, свештеник који свршава проскомидију пригушеним гласом се моли Богу, жене брбљају, деца се довикују, неко се љути и прети, продавач свећа гласно рачуна и звецка ситним новцем ... Хаос, хаос ! Одједаред, као две божје руке које се дижу да благослове метеж нереда и греха, отварају се, с малим, једва чујним звеком, Царске Двери. Полијелеј је још таман, хаос се још рогуши. Рогуши се као грдна животиња једна коју је божја рука уз длаку помиловала. Али тада се, нечујно, као први замах једва никлог крила, расклопе северне двери. Арханђел, Светао, чист, и златно сјајан. Лети кроз хаос, и пење се на амвон. Тише је. Метеж се слива и сређује. Свечано је и побожно. Анђели и добри људи су на земљи. Још тише. Хаоса више нема. Полијелеј букне. Арханђелски глас затруби, и светлост, светлост новог и вишег живота гране...

Ђакон је осећао да безгранично воли ту девојку. Баш сада, када је, као и онда, прошла поред њега, и отишла монаху Иринеју, слузи божјем у златном стихару, са златним наруквицама око руку. Скрушио се од среће. Желео је да се претвори у јагње, да савије главу, и буде заклан на њеноме крилу.

Ана се међутим вратила из цркве, и радосно је гледала у овог ђакона који је пред њом. Гле, онај кога она тражи и воли, ту је, [112] крај ње је, и разуме све што му је говорила .

Спустила је руку на дирке, и почела свирати . Тише него што треба, да не би много сметала друштву. Ипак је већ после пет шест тактова неко дошао и затворио врата од музичке собе. Недић. Бацио је поглед у собу. Видео Ану, у познатом, мало напред нагнутом ставу, као да целим грудима дочекује, грли и пије музичке таласе. А подаље од ње ђакона, који је обгрлио колена, скупио се, и дошао тако необично мали.

Први део свирке, хаос, годио је монаху Иринеју необично. Али са оним с-дур акордом , кад излази светлост, кад све постаје јасно и јава, и не може више натраг у неодређено и нестворено стање, њега је дохватило нешто што га је укочило. Хтео је подићи главу, хтео је устати са столице, али није могао. У том размотавању хаоса у јасност он је одједаред видео и своју душу потпуно јасно. Талас снажне једне јасности нагло је однео маглу испред унутрашњих његових очију. Осетио је да га са сваким тоном испод прстију те девојке обузима нешто што прети да ће га разнети.

Ана је после свирала и арије. И позвала ђакона да покуша, уз пратњу, и са нотама у рукама, отпевати свој део. Ишло је доста добро. Кад ђакон погреши, Ана се смеје, и каже да арханђели, додуше, имају крила, али [113] немају слуха. Обоје се постепено јако развеселили . Они мали трилери у шеснаестинама , славујева песма, просто су их раздрагали . Монах Иринеј је молио Ану да још нешто друго свира.

— Друго други пут.

— Зашто ?

Ана је ћутала. Спустила је заклопац клавира , и по њему, као неку полугу, испружила мало мршаву, иначе лепу руку, необично таласасту и фину око чланка. На руци је била старинска, равна и широка златна браслета, која је нежну Анину мишицу обухватала као оков. Ђакон је очарано гледао у тај златни обруч, и тако је ниско наднео главу над њега, да се Ана није усуђивала руку к себи повући.

— Мила! — шаптао је монах Иринеј, као и тада у порти, али врелијим и чујнијим шапатом . У том шапату је Ана сасвим јасно разабрала глас, и то онај исти глас, од кога је молитва ђаконова тако величанствена, а реч о страху божјем на његовим уснама тако страшна.

Исти тај глас! — понављало је нешто у Аниној свести, и она је одједаред осетила да ју је нешто јако заболело у глави. Тако јако, да се руком машила тога болног места. Танки њени прсти сасвим су се изгубили у меканој бујној коси, а златна браслета се светлила на темену као звезда.

— Бол је пролазио.

— Мила — шаптао је ђакон опет, и сагибао је лагано главу ка златном обручу. Сагао ју је сасвим, и љубио Анине прсте дугим, врелим пољупцем, који се упијао у њих као пчела у круницу цвета.

А кад је Ана ослободила руку, прво је том руком, па после и другом, дохватила и помиловала ђаконову десну руку, помиловала је чежњом пољупца који стидљива, чедна душа није могла да да из себе.

И онда одједаред, као олуј, подигла је заклопац са клавира, и почела свирати Бетовенову једну сонату. Силно, краљевски. Монах Иринеј се спустио у наслоњачу и утонуо у рајски сан. Мало после се отворила врата. Гости су на прстима улазили унутра, и ређали се око Ане. Сви са чудно склопљеним рукама . Као венац оних скрушених, белим веловима повезаних жена, којима на фра Анђеликовој слици свети Стеван држи проповед о животу и о умирању.

Ана је свирала да занесе цео свет. А лице јој је било мирно, свечано, срећно.

Недић је стојао блажен и поносан, Недићка је брисала сузе. А монах Иринеј је желео да је јагње, да савије врат, и да буде заклан у Анином крилу.

XIII.

Повучена у своју собу, Ана се предавала сећању. Као већ неколико пута, њој се и сада чинило да се напила среће за цео живот, и да ништа више не жели и неће желети.

У коси је осећала нешто пријатно топло, од чега су јој се очи склапале, и испод затворених капака виделе нов један свет. Монах Иринеј је морао све снове своје душе оставити у њеној коси!

А рука њена? Ана је одједаред почела трептати врелом неком језом. Било јој је као жедној, сувој биљци, којој је свежа пролећна киша попрскала и умила свега неколико листића на врху. Горела је, савијала се, ишла отвореном прозору, бојала се нечега, молила се црној ноћи да је затрпа мраком и миром.

Легла је у постељу око поноћи. Метнула главу на десну своју мишицу, и занела се као да ће заспати. Али одједаред, мисао једна, оштрија од ножа, пререза јој сан, и погоди је живахно и отровно. Ана се тргла, села у постељи, запалила свећу, и почела да се крсти. Осетила је како јој се по лицу разлива бледило . Али не бледило несвести или страха, [116] него бледило неког пркоса. Пуна тога пркоса, она дуну у свећу, зари главу у јастук, и притиште усне на десну своју руку. Тачно, сасвим тачно је нашла место где су лежале вреле, мекане његове усне. Мисао она је међутим још и друго хтела, и мучила даље Анину душу. Ана је покушала да се сети мајке, Христа и цркве. Сећала се и монаха Иринеја, у светој одежди и с подигнутим ораром. Али није скидала уста са руке, и тако, растрзана, заспала је већ сасвим пред зору на пољупцу љубљеног човека. Први зраци сунца нашли су је насмејаних уста и намрштена чела.

Није се међутим заправо одмарала. У даху је било трзаја и уздисаја. Одједаред, груди Анине задрхташе, очи се полуотворише, а руке кренуше да се саставе, али се на пола геста опет растадоше. Забрујао је силан један тон кроз тишину, као да уз само Анино уво трепти велика нека жица. Затим је дошао други, па трећи, и онда је цео ваздух био пун металног звука. Звонило је на јутрење. Ана бризну у плач, руке њене се стегоше као два дављеника.

Боже, смилуј се, Боже, смилуј се! — молила се она и за себе, и још за једног грешника . За монаха једног, који се, тамо, пред Часном Трпезом, моли Богу за цео свет, а на души му је можда такође тешка, непроспавана ноћ.

Бог се смиловао. Ана је, једва најзад, заспала мирним сном. И сневала је да види [117] рану на - ђаконовој души, али да се та рана светли баш као и ђаконов стихар.

Сутра дан је дошло писмо. Монах Иринеј је писао да се Ана мора штедети, и да ће стога и он што ређе долазити к њој на вежбање . Има код куће хармониум, па ће вежбати сам.

Ани је та одлука ђаконова годила. Она је одиста била уморна. С једне стране од посла, а с друге стране и од тога, што је све то што се десило и више од оног што она жели, и од оног што она може поднети, и, најзад, више и од оног што сме бити. Ана је, кроз све своје усхићење, нешто жалила. По срећи њеној котрљала се кап горчине. Одвише чиста и нежна душа њена волела је непрестано само онај свој први занос, и бојала се да га не изгуби.

И ђакон је имао тешких часова. Његова аскетска љубав за идеју лепоте, апстрактна и горда, испољила је одједаред нешто ново: немилосрђе и суровост. Одбијала је помисао да је у искушењу, а још више помисао да је претрпела можда чак и мали пораз, и хладно загледана у свој задњи триумф, смејала се сваком догађају и свакој жртви. А у исти мах је ђакона гризла савест већ и због тога што је открио пред Аном своју љубав.

Решио је дакле да ће се повући, да ће избегавати састанке са Аном, док се обоје не врате у стари свој мир. И чинило му се да [118] то све само од себе иде. Ана му је одговорила да је веома задовољна с његовим распоредом , а њему су баш годила самачка вежбања. Кад доврши певање, сасвим му је тако као да је од Ане дошао.

Опет је дакле музика постала њихово вољење. Опет су живели једно у другом као што музика живи у жици.

Али је онда дошло време кад су се почели чешће виђати на заједничким вежбама са хоровођом. У оној истој соби.

Ана је била узнемирена, ђакон није свакад владао гласом. У разговору, Анин поглед је био замагљен, сузом покапан, и склањао се у себе. Монах Иринеј се тада показивао тих, невесео и уздржљив као какво сироче. Тамне његове очи, два ненађена драга камена која само за Ану светле, умиљавале би се погледом псета једног које нема господара. Анино срце би опет под тим погледом забуктало скоро неком материнском љубављу. Желела је да клекне пред сироче, и да га служи. И волела на њему оно место у коси где га свештеник као дете благосиља.

На последњем, главном важбању, ђакон је рђаво певао. Непажљиво, расејано, пуштајући да му глас, диваљ и громовит, чисто поруши песму. Стари хоровођа је био нервозан , молио је како је најлепше знао, и напослетку је отишао. Ана се збунила. Бојала се да ће и ђакон отићи. Али он је остао. И [119] молио је Ану за извињење, и за доброту да још једаред пређе с њим његов део.

Ишло је лепо, као увек. Ана се смешила, умирена и задовољна. Осећајући да је и тај силни глас харфа једна која само под њеним рукама свира.

— Како сте сада дивно певали! — пошле су јој очи ђаконовим очима у сусрет.

Ђакон ништа није одговарао. Али из зеница његових су скочила два зрака, која су, као две снажне руке, обгрлила Ану да је угуше. Ана се дигла од клавира. Чисто је посрнула.

Монах Иринеј ју је нежно, једва осетно придржао за рамена, повео је до столице крај прозора, и пошао да отвори прозор. Ана га је задржала, испруживши обе своје руке према њему.

— Останите ту — шаптала је и оборила главу тужно. Била је бела као од камена.

— Будите храбри, Ана! — говорио је ђакон мирним, хладним гласом, а имао у лицу израз бола. — Будите храбри — понављао је он гласом који се извињавао за онај први глас. Је л' те да је ова љубав зато међу нама да будемо бољи, је л' те?

Ана је подигла своје разумне очи, и гледала га благодарно.

— Је ли вам криво, Ана, што вас волим? Хоће ли вам икада бити криво? И да ли мислите да уопште има неке кривице у томе [120] што вас волим? Зар бих могао вас не волети , кад цео свет волим, и кад сам се због тога баш и покалуђерио! Није истина да калуђер не сме љубити жену! — заносио се ђакон својом идејом. — Није истина ни то да не сме волети једну жену изнад свију жена! Није истина дотле, док је калуђер у стању да ту жену воли изнад себе! Тако вас ја волим, Ана! ...

Монах Иринеј је светлио од заноса, и био лепши од анђела Господњег.

— А ви ? Можете ли ми у томе помоћи, Ана? Хоћете ли да ми помогнете?

— Не сумњајте и не питајте — говорила је Ана одушевљено и узбуђено. — Цео мој живот и рад вас су чекали. Ви сте дошли, и старе раскрснице мога живота више нема. Помоћи ћу вам! Пребродићемо искушења! ... Телесна љубав опада брже од цвета. Речи, загрљаји, пољупци — свака та сласт је узбрани , увенути листак. А последњи листићи вену неузабрани ... Бићемо јачи од тога, бићемо бољи кроз љубав своју!

Монах Иринеј је положио руку на Анино теме. Кроз густу, дебелу своју косу, Ана је осећала највећу, најчистију милост овога света. А рука ђаконова је осећала како срце Анино, као срце у малог детета, под самим теменом бије, и чекала је да се то срце смири. Кад се најзад смирило, Ана је својом руком скинула руку са темена, и примакла је, добру и милостиву , [121] близу, сасвим близу својим уснама. Али је није пољубила. Само је јако умиљато погледала у ђакона.

— Шта ћете мислити о мени?

— Мислим да сте непокорно једно анђелче које свештенику своме неће да пољуби руку — шалио се монах Иринеј. И сав је срећан отишао , кад се Ана од срца слатко насмејала.

Целим путем, и код куће, у ђакону је чисто врила та срећа. Осећао се као прегршт скривене шумске земље, коју је сада први пут обасјала пуна топлота, и у којој је све семе почело одједаред да клија. Осећао се као башта: зелен, цветан, свеж, жељан свега, и кише и сунца.

Био је опет весели онај калуђер у чијем завету нема ни трунке немилости, чије аскетство осуђује себичну љубав не с тога да себе мучи, него да другима не чини неправду. Јер људи су гладни љубави, и само ње су гладни и умиру онда кад љубав није више с њима. И кад неко умре од глади, зато је умро што љубави за њега није било.

А сад, кад је ипак дошло до тога да је заволео једно створење више од свих дугих, Бог му је помогао. Помогао му је да ипак нигде не одузме љубав, да не заборави ни последњег мрава. Бог је умножио љубав у њему. Откад Ану воли, он је изгубио последњу мрвицу себичности, гњева и злопамћења.

Не, не, његов Бог и његова црква њему још ништа нису пребацили. Бог и црква воле човека без предрасуда и без догми. Бог и црква воле калуђера који завет свој сматра као борбу за љубав.

Монах Иринеј је био уверен да Бог у човеку све дотле станује док у њему има искрице љубави за псето једно, за слику једну, замисао једну. И био је уверен да дотле, докле Бог у човеку станује, човек оног тренутка мора осетити зло чим се зло у њему крене.

А он никакво зло у себи не осећа, клео се ђакон и пред Богом, и пред собом, гледајући право у тужне очи Христове на Ђотовој слици Христа и Јуде.

Шта је и могао грешно осећати он, који воли девојку, чистију и Богу оданију од свих монаха на свету! Девојку, која је хиљадама људи Богу привела, хиљадама грешника на кајање навела, хиљадама намишљених нељубави у љубав преобратила.

Ђакону се привидело да клечи пред Аном и да љуби руку њену, у сребро и драго камење оковану ...

Па ипак, баш пошто је отпевао свежу арханђелску радост због створења света, он је осетио грижу данашњег човека који у том свету није више срећан.

Зашто Бог није доцније, много доцније створио земљу? Онда тек, кад је на његову [123] и Анину душу дошао ред да оставе стан божји и негде у васељени изврше свој задатак . Зашто Ана и он нису први безгрешни људи ? ...

И зашто се и он тако журио са стварањем свога света? Зашто се тако журио да проговори с њоме, зашто се тако журио ка подневу љубави своје, зашто је тако брзао да јој целу своју душу даде ?

Зашто дуже није трајала прва она чежња у којој ничега збилог и догођеног нема? Зашто све биле ствари плаше човека? Зашто је боље немати него имати? Зашто је свака срећа покојник?

Ђакон је извадио дневник, и читао најмилију своју песмицу:

„Из облака те знам само, чаробна жено, из белог облака, из кога никад не излазиш. И љубим те непознату, и чезнем за свирком твојом, никад нечувеном .

Глава твоја је немарно наслоњена на харфу, очи твоје су мирно загледане, јер неће ништа да виде, уста твоја су хладна, јер никога нису пољубила.

А прсти твоји милују, трзају, или у крваво срце уједају затегнуте жице, и музика се чује.

О, ти мирна и света жено, која у облаку живиш и никога завела ниси, јеси ли кадгод била срећна што си усрећила, јеси ли кадкод била несрећна што си унесрећила?

Ти ћутиш и свираш. И не видиш чежњу моју, јер очи твоје неће ништа да виде.

А ја те љубим.

Љубим те, и не желим да те познам. Љубим свирку твоју, и не желим никада да је чујем“.

XIV.

Дошао је дан уочи Велике Госпојине, и приспео је стари владика. Дуж свих улица, којима су кола имала да прођу, прозори су били начичкани радозналим главама, и људи су са дирљивим поштовањем поздрављали старца, не само беле косе и браде, него и седих обрва и трепавица, који је крај снажног Недића изгледао као чађава стара икона у сребрном оквиру.

С обе стране Недићеве капије дочекао је епископа ред деце, као ред младих чавки, радозналих погледа и отворених кљунова. На самој капији је стојала домаћица са ћерком. Цвеће је лежало по путу, прекрасно собно цвеће госпође Недићке је ивичило стазу, радосна лица се испињала да виде милога госта.

Мало је и одвише цветан и весео испао дочек старца. Владика се меланхолично смешио . И нарочито се загледао у маторо Недићево псето, које је лежало, тужно равнодушно , с њушком на шапама, и са зрачком бесмртног живота у уморним, безбојним својим очима.

— Стари, ислужени ловац, је л те? — окренуо се владика Недићу, и климнуо љубазно главом псету.

— Да, Преосвећени, мој добар друг из млађих година, и чак и мој имењак. И он се зове Јова. И то га је име, сиромаха, често скупо стало. Наиме, кад чујем да жена љутитим гласом виче: Јово! ја се направим одсутан , и не изађем. А он, јадник, дотрчи, и извуче мој део батина.

Владици је добро дошла ова шала. Смејао се целим лицем, само су очи остале мирне, и, по нечему, биле сличне очима старог Јове. Изражавале су скрушену вечерњу очишћеност онога света.

Уопште је спољашњост владике, за кога се иначе знало да је умно још необично свеж и јак, подсећала на пролазност и смрт. Жуто и набрчкано лице, шиљат нос, уска бледа уста, руке светитељске, без пегице бледе, прсти надземаљски, као да се у врховима њиховим још мало задржала душа пре него што коначно излети. Љубичаста свилена постава стојала је старцу тако невесело, а крст са скупоценим , блиставим камењем још невеселије.

Пратиоци владичини су веселији утисак чинили. Ђакон, доктор теологије и врло учен, али човек јако малена раста, јако дугачке браде и јако дугачке мантије, изгледао је као мали Јова у дедином прслуку. Имао је још и ситно лице, са два необично размакнута, [127] округла ока, тако безазлена, као да госа њихов не зна ни да чита ни да пише. А прота, угојен, масног и светлог лица, са вечито ознојеним вратом и црвеном ћелом која се непрестано пушила, подсећао је на заложени самовар који чека госта.

Госпојинска зора је долетела ведра и чила, скоро мајска. Крилима је гонила испред себе неку свежину, која је умивала варошицу и будила дрвеће. Ваздух је био миран. Снопић првих сунчаних зрака пробио је кроз танку пукотину дрвених жалузија на Анином прозору , и Ана, одавно већ будна, спазила је на зиду малу једну слику, која је, као у мрачној комори, стојала натрашке. Небо доле, а куће, упрегнута кола и палије с буретом горе. И три фигурине , ваљда пиљарице, иду на глави и разговарају живо. Слика се после замутила и нестала, а на њеном месту је засјао спектар, као најлепша дуга.

Ану је ова мила, весела игра раздрагала, и на шаљиве мисли навела. Помислила је како би било кад би цео свет стварно ишао и стојао на глави. Како би изгледали, стари хоровођа, који млата рукама пред певачима, и високи њихов прота, коме је и најсвечанији фелон кратак, и изгледа у њему као кад се у малу зевалицу увуче велики неки бумбар. А тек доктор Пашковић ! Са мало пупчастим трбухом доле, и с дугим танким ногама горе — права ротква коју нико неће да купи.

Усред несташлука, Ана се одједаред сетила старог владике. Само један зид их раставља , он је можда такође видео веселу слику на зиду. Али, Бог зна какве мисли је та слика у њему изазвала.

Ана је тако заволела тога старца. Из мудрих , благих његових речи се јасно чита да је много бола претрпео. Мудар је, али је несрећан . Можда су сви људи, који мудрост изаберу, несрећни људи. На челу владичином, међу многим ситним и попречним борама, које су године наслагале, видела се и једна усправна, скоро сурово строга која се морала урезати још много пре старих дана.

Владика изгледа као сенка једног човека кога више нема — помислила је Ана. Такав је био и синоћ, за вечером. И кад су га нудили јелом, њој је падало на ум да мајка њена покушава сенку да нахрани ... Али како му је разговор пријатан и одабран. Монах Иринеј тврди да је срећан онај ко га изближе познаје, и коме старац хоће душу своју да отвори.

Ана је погледала на сат. Рано је још било, али је ипак устала. И сви други се тога дана рано дигли у Недићевој кући. Да цео домазлук буде спремљен и у реду пре него што гост изађе. У највећој тишини се обављао посао. Собарица није испустила ниједно ведро. Кочијаш је очистио кола и истимарио коње, а ниједаред није опсовао. Несташно Анино [129] кученце, како му је Ана запретила да ни зинути не сме, гледало је у чинијицу каше пред собом и није јело.

Владика се при доручку хвалио да је врло мирно спавао. И да према томе, хвала Богу, бар тога дана није видео да свет натрашке иде. Уопште је изгледао свежији и веселији него синоћ. С Аном се много разговарао. Из писама свога бившег ђакона ју је већ упола познавао.

— Јесте ли одмах опазили да мој Иринеј није обичан човек? — питао је владика с поносом .

Ана је поруменила, али се сабрала.

— Ми се такође сви поносимо њиме — одговорила је храбро, окрећући према владичином гордом лицу своје.

Владика је уздахнуо. Тешко, и, видело се, из многих разлога.

У тај мах су стигли прота и ђакон гости, месни прота, и још неколико угледних свештеника из околине.

Ана се опростила, јер је морала раније бити у цркви .

Кад је стигла, нашла је цркву већ сасвим пуну. Преко широких степеница је ипак још непрестано струјао свет као река. Велики део се морао задовољити да остане у порти, па чак и на улици. Да колико толико бар појање чују, кад већ неће моћи ништа видети.

Ускоро је дошао и епископ, праћен силним свештенством, и отпочело је облачење владике.

Ана је посматрала церемонију с хора, и опет јој је пало на ум да то људи сенку хоће да обуку. Бојала се да ће се старац срушити под скупоценим, тешким оделом и под митром на глави. Сви су свештеници крај њега изгледали млади, а ђакони као права деца.

А кад су ударила звона, и забрујала силна поздравна песма комбинованог хора одраслих и деце, монах Иринеј је опазио да на владичином лицу дрхће израз праве, вреле среће. Опазили су то можда и други, који су били близу. Иначе, кад се блистава сенка појавила на дверима да благослови народ, сва се препуна срца стегла пред трагедијом старости, а нека још и пред трагедијом сваке светиње у човечјем животу.

Опазило се да владика с интересом погледа горе, ка певачима. А и остали свештеници . Хор је био препун, и одраслих и деце, и, одоле гледан, због густоће ваздуха, чинио се тајанствен. У осветљењу полијелеја очи певача су изгледале као светле тачкице, контуре лица, због свечаног расположења, дошле су надземаљски меке, кроз мала, као рупе на фрули округла дечја уста чуло се кликтање шумских тичица, док су басови рикали као неке доброћудне звери.

А посреди свега тога, на узвишењу, у белим облацима од хармонија, чипака и перја, уздизала [131] се танка, воштано бледа једна рука, побожна и скромна, непрстенована, у тежак сјајни обруч окована. Рука, у коју су све очи гледале, а коју су два најлепша ока из олтара храбрила и миловала.

— Чаробна жива слика. Мурилови херувими који око Мајке Божје поју — шаптао је владичин ђакон другом ђакону.

Тако је изгледало одоле. А горе је слика имала и друкчијих потеза. Мала девојчица, која трипута има да пева сама, држи непрестано Ану за сукњу. Сопран солисткиња, јунак из толиких главних битака, беља је од белих ружа на својим грудма. Хоровођа нетренимице чека час да са сопраном заједно падне у несвест. А два најбоља тенористе гледају се као два на тучу готова петла.

Али песма се таласа, снажна, рајска, небу намењена, од Бога слушана. Танка, воштана она рука као да сва грла у себи држи, као да све гласове кроз једну, своју душу слива. Људи су узбуђени. Има их који се с колена не дижу, који су оборили главу на дрвену преграду испред себе, који плачу. Стари владика нарочитим благословом благосиља ону руку, ма да Ана не може да се окрене олтару. Стари владика трепти. Дирнут је свечаношћу, дирнут је лепотом. Ноге му дрхћу, хтео би да клекне. Ђакон Иринеј му прилази, и скора у наручју носи архијереја с круном на глави . Суза, можда последња суза коју је старац [132] још имао у очима, котрља му се низ лице.

Ана је имала да управља хором у првој половини службе. У другој ће је заменити хоровођа. Све дотле, она се није ниједаред окренула олтару. Чула је само тихи глас владичин , разне гласове свештеника, плашљиви, сујетан један тенор, тенор владичиног ђакона, и брујне оргуље из груди ђакона Богородичине Цркве. Кад је свршила свој део, и најзад се суочила с олтаром, видела је да је тамо топло очекивана и једва дочекана. Стари епископ ју је благосиљао дугим једним благословом , као да жели главу да јој домаши, и смешио се на њу очински милостиво. А монах Иринеј, леп као легенда, блеђи но обично, отимао је снагом својих очију Ану и од владике и од целог света. Привлачио ју је, заносио ју је, звао је, летео к њој, стезао је нечим што зазиђује, љубио јој руке, косу и чело, и то опојном једном врелином од које нема спасења, која жеђ и неситост буди, која можда гариштем и пепелом прети.

Ани се нешто паучинало пред очима, ноге су је једва држале, уста су шаптала неразумљиве речи. Љубав та из олтара је тако дивна, тако јединствена на свету, како јој се може одолети, како би јој, сва срећна и задовољна и иначе, могла одолети Ана Недићева!

Страстне, пусте жеље су обузеле Ану. Да на његовом рамену лежи, да очи и уста његова [133] над собом види. Да се склоне строге божје очи, да бар часом доживи слатку земаљску срећу.

Ухватила се за чело. Кајала се, крстила, и клањала пред добротом божјом, што је искушење било само сан и варка. И предавала се поново мирна, слушању песме и гледању раскошно лепих живих слика.

Све то доле учинило јој се одједаред као свечана и весела нека народна скупштина, са светским и црквеним поглавицама, са литијом и молитвом, са људима у свечаном оделу, бабама у тешкој црној свили, и девојкама у цвећу. Са задатком неким, са моментом заклетве када ће се изнети воштаница и Еванђеље, са вером да су све досадашње муке људи морале бити, а да одсада долази само добро и лепо, и да ће се сад одмах осетити присуство Бога, и чути се, из даљних небесних даљина, тихо радовање анђела: Тебе Бога хвалим.

Звецкала је кадионица. Кадио је владичин ђакон. Ани прелете осмех поноса, па после и осмех ироније преко лица. Да, и тај звекет сребра би требао да је хармоничан и у такту са побожним мотивом. И био би, кад би био на свету још један ђакон Богородичине Цркве. Ана се сећала ритмичног геста кађења у монаха Иринеја , сећала се грациозног клањања његове поносите главе, и његовог савршено лепог витког тела.

Највећи сликар портрета — смешила се Ана с поносом у себи — сликар отмених танких стасова, чија галерија изгледа као ред сјајних копаља, није стигао да међу својим лордовима , херцозима и књегињама наслика и једног православног калуђера ... Али онда је монах Иринеј требао живети више од сто година раније ... А да је тада живео, ко зна, можда би на лепој својој коси носио мекани шешир с великим нојевим пером, можда би јахао коња са гривом до земље, с перјаницом између ушију ...

Ана је заборавила где је. Обузели су је омиљени снови. Да монаха Иринеја преноси из столећа у столеће, из судбине у судбину, из живота у живот, али да га опет врати Богу, Богородичиној Цркви и себи. Тој игри се она предавала често, дуго, и са неком ватром од које би после осећала умор.

Облачила га је у све костиме и све карактере , мамила га у теснаце искушења и проблема , хитала у екстазе херојства и љубави, издизала на висове триумфа и гурала у амбизе катастрофа. Гледала га наслоњеног на бојно копље и на ловачку пушку, гледала га на позорници, у двобоју и у загрљају жене, видела га младог и старог, охолог и с прахом по глави, с ума сишлог, отрованог, или мирно умирућег са зором бољег живота у очима. И одједаред, себична и страстна, махнито заљубљена и љубоморна на све среће, животе [135] и људе, и у исти мах опора, поносита и непорочна — она је немилице и сурово чупала са њега сав сјај и раскош одела, отимала га животу и слави и жени, силила га да се одрече среће, завијала га у црно, и као мрачни средњевековни тавничар бдила над њим да се не макне од молитве и олтара, док не умре, или док му крв тамјаном не промирише.

Ана се тргла, ослушнула шта се поје, и погледала доле. Пред дверима, ђакон је укрштао око себе орар. Златним ланцем је стегао рамена и груди, двоструким крстом је заградио срце, понизно је спустио иначе у вис подигнуту руку, и стојао, као од метала саливена опомена, чекајући тренутак да чело земљи приближи, и снажним, скоро страшним гласом повиче: Вонмем: Богу се окрените, људи, јер се светиња дешава у олтару.

За Ану је то увек био час необичног осећања , моменат праве побожности, моменат заборава сваке сујете и страсти. Ђакон је у призив те једне речи бацао цео свој силни глас, са последњим трепетом и одјеком. И после тога, Ана је знала, груди његове су биле изнемогле и празне. Улазио је у олтар на причешће потпуно спреман, давши Богу, с гласом својим, и све што је у њему.

Тога дана ђакон је никада недостигнутом силином, лепотом и строгошћу подсећао на крв Христову у путиру, на чисту жртву, на [136] свемоћну смрт, која је Сина Божјег исто тако прождрла као што прождире траву.

Ана се крстила покајнички, с уздрхталом руком. Златна одежда ђаконова чинила јој се као сивом прашином посута, а у своме срцу је осетила сузу.

Али кад се монах Иринеј пре уласка у олтар окренуо вернима, око сузе те је почео горети пламен, испод стегнутог укрштеног орара је Ана видела опојну једну виткост, и знала је да су на глави ђаконовој очи црне, коса свилена а усне крваво румене ...

Хоровођа је силазио, а Ана се пела на узвишење. Да са целим огромним хором отпева ону завршну пјесу. Песма та, необична, весела, живога такта, разбудила је већ заморене пажње поново. Певачи, осећајући крај добро изведеног задатка, појали су као да пред Богом стоје, а Бог тај да им је свима рођени отац. Богородичина Црква је изгледала као игралиште, људи као деца, а деца као рајско цвеће. Крилата једна глорија је лепршала над свима главама. Нико није ни помишљао да изађе. До последњег такта је све живо стојало на свом месту. А “гада, осећајући да се сан разбија, да је дошао растанак од лепоте, грунуло је узбуђење из свих груди. Иконе су оживеле, зидови су шумили одјеком певања, људи су клицали, жене су целивале [137] владичину одећу и штаку, девојке су бацале цвеће, епископ је грлио ђакона Иринеја , Ана је љубила мале своје певаче, а срце Богородичине Цркве, као срце сваке мајке, прострло се по поду, и чекало да деца његова преко њега пређу.

XV.

Тако се свршило богослужење на Велику Госпојину.

— Да нисам грешан, Бог би ми данас, у цркви, узео био душу — шаптао је владика монаху Иринеју, који му је, заједно са другим ђаконом, помагао да се попне у кола.

Кола се кроз густу множину света једва кретала. Коњи и точкови су газили и мрвили зелене гранчице и цвеће, мирне, безгласне жртве сваког људског весеља. Неки су завидели владици, неки су га испраћали дугим погледима сажаљења. Они први се чудили зашто је монах Иринеј оставио резиденцију и кариеру , ови други се шалили да ће сад сигурно и владика тражити премештај у Богородичину Цркву.

Мало по мало, жагор се стишавао, људи се разилазили, улице се празниле. Облак један , јесењи и кишан, путовао је некуд ведро плавим небом. Мали дечко, још уплакан што није могао ући у цркву, стојао је насред улице, са босим ножицама у прашини, са подневним сунцем на глави. На Недићевој капији се растајала два пара чежњивих очију. [139] Позно летњи ветрић, мекана срца, уздисао је, и причао је неке тајне. А доктор Пашковић , наслоњен на стуб фењера, скрштених руку, прислушкивао је.

Да би се владика могао што боље одморити , није Недић на ручак позвао никога од гостију. Знало се само да ће око четири сата, по жељи епископовој, доћи ђакон Иринеј . И пошто се осетило да би старцу милије било да се на само састане с њиме, удешено је тако да се ђакон кроз засебан улаз уведе у гостинско одељење.

Владика је загрлио главу монаха Иринеја и пољубио га је у теме. Привукао га је затим да седне на столицу до њега, и гледао га добрим погледом старца који се још само туђем животу радује.

— Ја сам, синко, у првом реду зато дошао да тебе још једаред видим — говорио је крунисани епископ скрушеним гласом сироте љубави.

Ђакона куцну нешто по гркљану. Кроз дивне његове зенице се промоли душа, огрнута у болну једну молбу.

— Не, нисам само тебе ради дошао. Желео сам такође много да будем у цркви о којој ми увек толико пишеш. Право да ти кажем, мислио сам да прецењујеш вредност и лепоту. Али сам се тако изненадио, и таке красоте науживао, да још никако не могу сан од јаве да одвојим. Чинило ми се, час [140] да сам дете у чудној некој колевци, коју музика љуља, час опет да сам мртав у гробу, и анђели да надамном литургију служе. Хвала и теби, од свега срца, на дивној тој свечаности . А госпођици Недићевој сам већ толико благодарио, да сам сироту девојку скоро расплакао ... Како је то необична девојка . Говори о уметности као о Богу. Тежак завет се мора понети, па да се у лепоту уметности могне ући — тврди она. Свирала ми је на хармониуму легенду о Христу. Чудесно . Казала ми је да су дванаест Еванђеља на Велики Четвртак роман најлепшег човечјег живота ... Као да носи олтар у себи, као да је позвана да оствари неки идеал ... Уверавам те, овај данашњи дан је можда најлепши дан целог мога живота. Овако стар и трошан, осећао сам се лак и бесмртан. Бог је велики и милостив — крстио се старац с побожношћу .

— Ја се много радујем, Преосвећени, што сте задовољни. А мило ми је такође што сте се уверили о разлогу због кога ми је ова црква толико омилела, да сам, ето, остао у њој, иако сте Ви далеко од ње ... У души међутим, ја сам свакога дана с Вама. И ниједна моја молитва Богу није без Вашег имена. У толико ми је теже, што Вас видим слаба и промењена. Болујете ли много?

— И болестан сам, синко, али, главно, остарио сам. Црн сам, сув и изгорео, и крајње [141] је време да мрем. Али, како видиш, човек до задњега часа има жеља. Пожелео сам да још које тренутак с твојим срцем, и с твојим богатим животом проживим. Тешка ми митра. Дошао сам да још једаред будем ђакон, онакав какав у свом животу никад нисам био... Какав је диван твој живот, Иринеје! И како сам срећан и ја што си на овоме месту. Ви ми овде изгледате као неки изабрани људи, као кутак један где има још чисте љубави за цркву и детињег веровања у божју милост. Чија је то заслуга? Твоја? Заслуга твога лепог гласа ?

— О не, не будите неправедни, Преосвећени ! То је све већ било тако кад сам ја овамо дошао. То је заслуга девојке коју сте и Ви запазили. Људи тврде да је преокрет настао од времена када је она сву своју душу заложила да богослужење подигне и улепша, и откад она примерним похађањем цркве и понашањем у њој показује живу љубав према једном вишем животу у човеку. То је, како сте сами рекли, једна сасвим необична девојка - уздахнуо је ђакон заносно, и залепршао чисто крилима све своје младости у одушевљењу.

— Познајеш ли се с њом одавно?

— Не тако одавно.

— Онда сигурно не знаш много о интимним њеним мислима и о начину живота. А мене би тако занимало, и таква силна утеха [142] би ми била да се сасвим уверим у идеалну религију њену. Теби је познат роман и разочарање мога живота. Жене су или незнабошци или идолопоклоници. А ако успеју да заволе једнога Бога, муче га исто тако као што и човека муче. — Владичине руке задрхташе, а у углу ока затрепта мала, љута једна звездица .

Ђакон је ћутао. И епископ је ђутао. Два калуђера, један с ове а други с оне стране живота, гледали су замишљено у башту. Ђакону се чинило да у сунцу види портре једне жене, насликан, часом, од невидљивог сликара , и обешен о зраку светлости. И епископу се привидео портре жене. Мала потамнела старинска миниатура, обешена о грану мрачног, немог чемпреса, уског, копљасто тврдог и немилог, у чијој души као да се нешто давно осушило.

— Кажи ми, ако што знаш, о госпођици Недићевој.

— Нисам још досада никада нарочито разговарао с њом о Богу, о вери, души жениној, или о осећајном животу човека уопште. Али знам за једну унутрашњу борбу њену, која је тешка и претешка само зато што Бога има, и што је тај Бог збиља у души њеној. Уосталом , све потанко испитивање и дубоко улажење није потребно кад је реч о Ани Недићевој . Цео чисти девојачки живот њен, сваки покрет њен, музика њена, идеје њене, [143] најзад очи, саме очи њене говоре о чедности срца једног коме нигде нема равног.

— Пошто је већ изговорио задње речи, ђакон се тргао, и спустио главу. Осећао ја да га владика гледа. Стидео се, а невешт је био да своје усхићење оправда општим усхићењем . Владици је дошло жао ђаконове збуњености . Дохватио га је за руку да га охрабри. Али гест није био добро изабран. Ђакон је тек сада поруменио, и скоро невесело је заклонио лице руком. Владика опет, наслутивши одједаред да у души његовог љубимца има бол, разњежио се сасвим, и, место да нешто почне говорити, загледао се у свога Иринеја исто тако невесело, као што се Иринеј загледао у земљу.

Очи им се најзад састадоше у једном ретко срдачном погледу. У зеницама монаха Иринеја је стојала жеља да владика погоди и сазна све што је у њему. А у владичином оку је стојала слутња о бури живота и мека љубав за недужне жртве. Рамена старчева се тужно слегала пред сазнањем о човечјој немоћи. У руци његовој је јако задрхтала шољица с кавом.

— Да ли би се могао решити да идеш самном? На извесно време, мислим. За одсуство је лако. Заменио би те мој ђакон.

Монах Иринеј је ћутао. Владика је опазио да га се то питање врло мучно дотакло. Да му је тешко обећати, али тешко и одрећи. Као никада, старац је осетио колико је везано [144] за њега то младо створење, и одједаред му је дошла идеја да још више дирне у срце свога љубимца, и да га, на тај начин, приволи на путовање, и уклони мало из чаробно моћне средине.

— Стар сам, Иринеје. Можда је то последња љубав коју ми чиниш.

Монах Иринеј је побледео, а у ужаснуте његове очи се попела очајна молба.

Владика се и покајао и поплашио. И тражио је да ублажи тон. Почео је тим што се насмејао.

— А докле би ти хтео да ја још живим! Мораш се с тим измирити да је и у твог старог владике само душа бесмртна. Таквог дакле, каквог те сада видим, и каквог сам те жељан, нећу те још дуго моћи гледати, лепи мој ђаконе, за којим ено тамо код мене уздише цела варош. Дакле? Да ли би се могао решити да пођеш ?

— Не можеш ?

Два бескрајно тужна ока се загледала у владику.

— Не могу, Преосвећености, не могу ... Па ипак, ја желим да дођем. Ја ћу доћи, ја ћу зацело доћи ... други пут ћу доћи! — кликнуло је из ђакона најзад просто решење, чију наивност је, наравно, само владика опазио , и која га је у срце дирала.

— Е па тако кажи! — тапшао је задовољно ђакона по рамену. — Дакле имам ипак да се надам милом госту. Само немој одвише много одуговлачити, јер моја повратна карта може сваком поштом стићи.

XVI.

Ђакон је изашао од владике врло весео. Срце је певало у њему. Умало што није и гласно запевао. Можда би и учинио, да га пас Анин за времена није подсетио где је. Псето је стојало у запетом неком држању, као да му очи ишчекују некога, а уши чују нешто што само за њих важи.

Чује ваљда песму мога срца — смешио се ђакон, стојећи још непрестано у ходнику, и облачећи полако рукавице.

Велика му је била радост што је владици обећао да ће доћи. Наравно, прво се мора и с Аном разговарати. Написавши јој онда оно писмо, он је и нехотице ту ствар положио у њене руке.

Све је у њеним рукама — мислио је усхићено , изашавши најзад из ходника.

Пролазећи кроз авлију, опазио је како је небо плаво, како цвеће, у несташлуку неком, мирише на лимун и поморанџу, како слуга сече траву, нежну и мекану као да је пролеће, и како се звук инсеката чује као нека јако удаљена звона. Врата, која воде из куће на веранду, била су широм отворена, а на белој [147] завеси, још заљуљаној од наглог нечијег изласка , стојала је, мирно као нека слика, Ана.

Ђакон се томе није надао. Као пљусак среће га је дочекало оно што је долазило из Аниних милих очију. Јасно му је било да је она нарочито изашла, и нарочито га чекала. Желела је ваљда да му тако, неочекивано, као прегршћу, баци сав чар њихове љубави одједаред у душу. И успела је у том савршено.

А он је исто тако савршено успео да јој благодарним поклоном главе и тела и осмејком једним врати сву прегршт среће. Хитнуо јој је ту срећу тако богату и тешку, да је Ана чисто узмакла.

Ђакон је прошао. А Ана је, додуше са рукама на брави као да ће одмах ући, још дуго стојала, час извијајући се за стазом којом је он отишао, час увлачећи се страшљиво и с кајањем неким унутра.

Занимљива слика. Девојка пред чељустима среће, могло би се можда рећи.

Сирота срећна Ана. Као и свако створење, она је слепо летела у наручје сласти, али је одмах затим широко отварала очи, и поплашено питала. Душа њена, која је на крилима својим осећала и најблеђу сенку, трзала се, тражила је непријатеља који се приближује. Размишљања Анина су била дуга и озбиљна, али, већином се губила у нејасностима, или се свршавала уздасима над слутњом о јасности .

Постоји ли још оно бело поље у мојој души? —питала се Ана. — Није више сасвим бело, али зато што је прошарено цвећем, и што то цвеће једнако истреса семе, и башта сваким даном расте ... А да ли се треба радовати томе што се белоћа покрива? — Ко се још цвећа бојао! Ко се још љубави плашио ! — храбрила се Ана.

Али ти калуђера волиш ! — трзала је она себе из помирљивости и самозаборава. — Волим га, да, као душу, као очи у глави, као музику своју, и још више од свега тога! — преливао је Ану талас љубавног сећања и разоружавао њене мисли. — И знам да Богу то није криво. Јер љубав моја према монаху није се још ни за часак оделила од љубави моје према цркви, и од завета његовог, који је сада и мој. И ја сам, за сав живот свој, калуђер.

Али ако Бог и такву љубав према монаху забрањује? Не, то је немогућно. Бог се мора радовати кад једно биће новим тешким заветом љубави помаже завет монахов према Богу. Кад то биће нуди скромном монаху оно што је монах самом Богу обећао: чедан, идеалан живот, са једном великом љубављу, којој не прети ни пролазност ни неверство. Кад то биће, једном речју, воли и сагорева зато да душу калуђерову сачува од неосетљивости и сувоће.

Али ако Бог то баш и хоће да срце монахово буде суви песак ... Смрвљени, безоблични [149] камен, коме ни сунце ни киша не требају ... О, онда ћемо се одрећи Бога, и заветоваћемо се, као у прастара времена, тицама или цвећу, ономе што има срца и лепоте у себи!

Али ако љубав малакше, нестане и прође пре свега тога? Чија љубав? Можда моја, можда његова, можда обе. — Та је мисао, више него икоја друга, до ужаса доводила Ану. — Да ли је могућно да човек, после пет или десет месеца, потпуно индиферентно гледа створење које је волео најбољим делом себе, које је узвишавао до престола лепоте, среће, светиње и идеала, за које је везивао рад и успех живота свога. Куда то води, и шта то значи, кад се каже да никоји бол не треба прецењивати, јер после годину дана он више не постоји, његово име и његов предмет су за нас обичне, безвредне ствари. Па какав је онда човек уопште, кад живот сам не губи за њега драж и лепоту доклегод је жив, а најлепши делови тога живота постају му равнодушне олупине већ после годину дана ... Зашто се онда за срећу то исто не каже? Чему срећа и усхићење и сласт, кад после годину дана срце човечје све то више не познаје и не признаје!

Па можда се и каже ... У томе можда и јесте монаштво ... У борби да се не збуде оно што мора да прође. У борби да човек ниједан део свога душевног живота не страћи и не баци.

Али где је та граница? Где је та мртвачка крстача између оног што још може, и што више не треба да се збуде ? Осећам ли ја ту границу у својој монашкој љубави? Има ли и код мене већ мртвих и заборављених тренутака , који се само зато не виде што их нове жеље и снови затрпавају? Јесам ли ја већ један део монаха Иринеја сахранила? ... Господе Боже! Па љубав је онда гробар и убојица, који, постепено, душу из тела вади, светлост у очима гаси, глас у грлу дави. Мајко Божја, научи ме где треба стати ...

Али ако је та граница кајање, које се пре греха и губитка не може ни осетити ни доказати ? Ако ту границу виде тек изгубљени и проклети ? Ако сам ја већ сада згазила лепоту , и већ сада преживела последње лепе часове и у музици и у цркви ? ... Помилована рука, слатка реч, то је можда већ демон који жури, жури ... Можда сам на први покрет љубави требала одмах навалити камен растанка, камен вечитог ћутања и одрицања ... Па ја сам то и чинила ... Ко је проговорио, ко је љубав моју изнео из цркве!

Сирота Ана. На савести њеној је лежао тежак терет. А онај, ко тај терет може скинути , ко чаробним осмехом може исисати из њега тежину и хладноћу, један је само на овоме свету. Монаху Иринеју, његовом наручју и његовој утеси је вукла Ану цела свест и цела несвест њена ...

Недић је замолио госте да из почасти према епископу сви дођу на вечеру у концертном оделу. И Ана је обукла свилену хаљину отворене боје, чак мало и изрезану. Само се није хтела закитити. Мати ју је двапута китила, једанпут целим букетом, а други пут двема ружама, али Ана је и једно и друго скинула са себе. Она је додуше врло волела цвеће, а нарочито руже, али — смешила се самозадовољно — калуђери носе руже у грудима а не на грудима. Груди њене се при тој помисли нагло подигле, и дуг један уздах је збиља замирисао ружом.

То је љубавно чекање из ње уздисало. Али не нестрпљива, задихана чежња. Не буктиња која огњем прети. Него мала она библијска лампа у коју девојка само помало бледог уља долива, јер не чека женика, него чека његово царство и његову славу.

У таком очекивању, Ана је доста расејано слушала шта јој говори млади адвокат Мајински . Мајински је такође био добар свирач, али његова друга амбиција, амбиција да насљеди Недићеву канцеларију, далеко је премашала његове уметничке чежње, и уједно, како се Ани чинило, такву је слепоћу ударала на његове очи, да ни после годину дана удварања још није сагледао да се пред спуштеним завесама клања.

— Вас, госпођице, црква толико апсорбује , да су вас људи изгубили. То тек не [152] може бити ни божја сврха, ни сврха уметности .

— Види се да слабо долазите у цркву — смејала се Ана Мајинском у очи. — Ви, дакле, држите да је црква једно, а људи друго. Не може се служити цркви, а да се не служи људима . Не може се волети црква, а да се не воле људи. Једно се без другога исто тако не да замислити, као што се ја не могу замислити без моје десне руке.

Мајински жмирну. Онако како чине људи кад хоће да сакрију реп некој репатој мисли.

— Без које десне руке? Ове овде, или оне у цркви ?

Али Ана је видела реп.

— Коју год хоћете од три моје десне руке.

— Три ?

— Па да. Оно што ми помаже, то су две десне руке, не једна.

— Тако дакле! — смејао се Мајински више из грла него из срца. —- Онда бисте можда могли поднети да вам једну од тих многих десних руку и одсечемо. Наравно, не мислим ову овде.

— Могла бих, што да не. Јер, одсечена моја рука је опет моја.

Ушао је монах Иринеј.

XVII.

Улазак монаха Иринеја у Недићев салон опажен је одмах од свих присутних. Сви су му се обрадовали, и сви су право у њега упрли очи. Мајински такође, али је ипак стигао да опази како је Ана поруменила.

— Здраво, арханђеле! — пружао је руку доктор Пашковић, који је стигао видети не само како је Ана, него како је и Иринеј поруменио , па чак и како је Мајински поцрвенео , па чак и како је Мајински направио гримасу , да сем једнога Бога никоје анђеле и свеце не признаје.

— Стварање света још није ни почело, а овај несрећни Мајински ће већ свих седам смртних грехова имати на души! — шаптао је Пашковић првом суседу до себе, који, уосталом , апсолутно није разумео шта Пашковић хоће да каже.

У тај мах је ушла собарица, и јавила да господин Мајински треба часом да изађе напоље , јер га неко тражи. Мајински се извинио . Ана је остала сама. Многе се очи оборише на њу. Између осталог и јако размакнуте , као грошеви округле очи владичиног [154] ђакона. Али таман се он дигао и пошао Ани, кад се у исти час Ана дигла и пошла монаху Иринеју. Учени доктор теологије, знајући врло добро да два ђакона у исто време и на истом месту не могу постојати, вратио се натраг . Не баш сасвим равнодушно, али желећи ближњем своме ипак несравњено више добра него адвокат Мајински.

— Ви као да хоћете нешто да ми кажете — гледала је Ана љубазно испитујућим погледом у монаха Иринеја.

— Да, да. Хвала вам што погађате. Али пре свега, како сте? Јесте ли много уморни од јутрошњег сјајног концерта? Старац је усхићен и срећан. И ја сам. А да ли сте ви ?

— Ја? Ја бих желела да цела вечност буде архијерејска служба на Велику Госпојину у Богородичиној Цркви.

Ана је осећала на себи нешто као округли поглед владичиног ђакона. Окренула се и насмејала се на свога госта. А владичин ђакон се дубоко и одано поклонио. Наслутио је ваљда малочашњу жељу госпођице Недићеве, да и он буде с њоме у вечности.

— А шта је то што сте ми хтели рећи? — питала је Ана као забринуто, јер је монах Иринеј малопре канда хотимице обишао одговор .

— Сећате ли се још мога писма? Е дакле, оно о чему сам вам тада писао, потврдило се. Владика жали замном. Тешка му је старост. [155] Ана је ужаснуто разрогачила очи. А ђакон Иринеј је пио тај ужас као што цвеће росу пије. И дошло му је да гласно изговори Анино име, како би се уверио да срећу своју не сања.

— Ја вас никада не могу оставити! — шаптао је он умиљато. — Али ми је старца много жао, па сам мислио — ах, кад бисте само знали како је о вама говорио ! Он слути каква вам је душа. А да ли ви слутите да и тај старац има префину душу ? И сада, он, сиромах богаташ, он се од вас помоћи нада. Да ли ме разумете ?

— Дабогме! — дошло је Ани да од радости рукама почне тапшати. — Отпратите га, останите код њега пет, десет, четрнаест дана. И ја волим тог старог човека. И бићу срећна за све то време. После ове дивне, раскошне службе, данас, можда ће чак и добро бити да мало постимо. Две недеље дана да будемо без вашега гласа.

Ђакон се радовао као дете. И замолио Ану да га извини само за један тренутак, колико да каже владици да оно „други пут“ значи већ сутра ујутро, да ће дакле ипак бити онако како је владика првобитно желео и волео.

Ђакон се међутим задржао дуже од једног тренутка, т. ј. владичино изненађење и радовање је трајало дуже од тренутка. За то време, иако је у ствари ипак било сасвим [156] кратко, окупио се око Ане цео један свет. Три доктора са три разна факултета. Медицинар је био доктор Пашковић. Некако сјајних, празничких очију, и чист од сваке анализе. Доктори се најучтивије нуткали и нећкали око празне столице монаха Иринеја.

— На место господин ђакона не може нико сести, из простог разлога што ћу ја да га заузмем — копкао је Ану неки несташлук да наједи Мајинског. Али се необично изненадила кад је опазила да се и доктор Пашковић једи. Само се владичин ђакон није бунио. Он је, сиромах, већ и тамо, у резиденцији , навикао на чудан свој положај, да замењује човека који је у ствари непрестано присутан.

Од владике је потекао предлог да са музиком , пошто је само једна тачка, сврше пре вечере, а после вечере да изађу у башту, да дивно летње вече не преседе у соби.

Сви се с предлогом сложили. Јер се нико, па ни сам доктор Пашковић није сетио да је стварање света ђаволска једна ствар, која разне неочекиване посљедице може повући за собом. О томе се, досада, сигурно већ уверио Господ Бог, а сад је било на реду да се о том увере и Недићеви са својим гостима .

Концерт је започео. И развијао се на велико задовољство и свирача и певача и слушаоца . Публика је била раздрагана и занесена . [157] Тапшало се, честитало се, уздисало се, делили се поклони и цвеће.

Да с музиком сад треба престати, то ником ни из најдаље даљине није долазило на ум. Сви су заборавили где су, и шта им још предстоји. Да се после отпеваних двеју арија стане, изгледало је немогућно.

Настао је неки метеж, неко предлагање и мољење и доказивање. И размицање и гурање столица. Све је одједаред поврвело у музичку собу. Почела је жива дебата, да ли госпођица Ана или монах Иринеј има да одлучи. Неко је оборио вазу. Клавир се покренуо с места. Уопште је изгледало као да се створени свет враћа натраг у мрак. И одиста, ђакон Иринеј је морао наставити певање, и после свршеног четвртог дана стварања дошао је на ред други, па први, а после свих шест дана свирала је Ана хаос, и то на највеће задовољство. Али ни то није било доста. Једва створени, а већ претенциозни људи тражили су од Арханђела Гаврила да пева и Бетовена, и Палестрину и Мокрањца.

Друштво се сјајно забављало, али је време пролазило. Недић и Недићка су молили и опомињали. Узалуд. Најзад је домаћица, већ у очајању, и пред самим епископом изјавила, да је у кујни све спало, да се све скорало и сдрвенило, и ако се с музиком још настави, први људи ће морати изаћи на месечину, и вечерати својим рођеним рукама убране цепаче шљиве.

Село се дакле најзад за сто. Почело се јести. Али је сав живот лебдео негде високо горе. Говорило се једнако о песми и свирци. Још су дрхтали хоровођини чежњиви чело-тонови, таласао се меки, врући мрак ђаконовог баса, и чула се фина каденца Аниних чаробних прстију. Људи су гутали не знајући шта гутају. Једнако су загледали певача и свираче. Јело се врло мало. Ни они, који су иначе познати били као људи велике, или бар свеже глади, нису те вечери слатко вечерали . Адвокат Мајински је двадесет минута дуго чистио једно пилеће крилце, и скидао с њега сваку скрамицу и влаканце, као да га анатомски препарира. А кад га је једна дама упитала шта најрадије једе од пилета, он је тек морао погледати у тањир да се сети, и онда је одговорио да највише воли бело месо. Напослетку, Мајински је млад човек, опраштало му се. Али доктор Пашковић. Он, са толико својих година, са округластим трбухом, са принципом да и у кујни мора висити свечева икона и светити се вода, седео је и присмакао као некаква институтка .

Недићка је, сирота, од чуда, најзад почела да се смеје.

— Мени се не допада, а мојој Ани ће се можда и свидети. Она тако воли: да се сита насвира, и да попије празан чај из безбојне стаклене шоље.

Доктор Пашковић, који је у тај мах баш довршивао једну своју вештину, да т. ј. на режањ хладног прасета стави ред талијанске салате, на то слој мајонеза, на то кришчицу тонфиша, а на то лоптицу ајвара, чувши Недићкине речи, вратио је краљевски залогај натраг у тањир, и наместио нож и виљушку у знак да је с јелом готов.

У тај мах се зачула славујска трила из баште. Пашковић је одгурнуо тањир и пречуо врло интересантно питање свога суседа. Био је те вечери уопште ћутљив. Канда и мало блеђи него обично. Некима се чак чинило да је у задње време и опао.

— Променио нам се овај наш Пашко.

— Јест, Бога ми, нешто је сав дестилиран.

— Благ и великодушан.

— Не зарива се више у ствари као нож. Него их одгоре пробија, онако нешто као сунчев зрак.

— И пролепшао се.

— Једном речју, изгледа као Платонова идеја о некадашњем Пашку.

— Ако је Преосвећеном Господину угодно — предлагао је Недић десерт и црну каву у башти.

Била је топла, мрачна и мирна ноћ. Ни месеца, ни звезди, ни ветра. Цео врт и небо занели се неким дубоким сном. Сан, који предосећа јесен, кад се рано леже и у помрчини спава. И с тога, је, у светлости, све изгледало као насилно пробуђено. Тама се лењо котрљала [160] некуда у густо шибље, цвеће је почело климатати поспаним главама, прнуло је неколико лептирица, у трави је почело нешто да шушти, а негде, на грани, чуо се слабачак цвркут тице.

Владика је једно пет шест пута прошетао главном уздужном стазом баште, имајући, крај себе, с десне стране Ану, а с леве монаха Иринеја. Попречном стазом су шетала оба проте и владичин ђакон. А тамо где се две главне стазе секу, у т. зв. звезди, оптрчавао је по округлој путањи доктор Пашковић сам.

После, шетачи се, један по један, враћали столу. На једном крају стола расправљало се врло занимљиво питање о преобраћању фрушкогорских манастира у болнице. А на другом се омладина препирала о љубавној срећи. Неко је развијао тему да највећу срећу у љубави доживљују несрећно заљубљени. Доктор Пашковић је пришао другом крају стола.

И на уздужној и на попречној стази остали су најзад Ана и ђакон сами. Њих двоје нису показивали никаква интереса ни за један од истакнутих проблема. А нико им то није ни замерао. Природно је да после данашњег дана, свога дана, имају и права и потребу да о догађајима поразговарају, и да се узајамно подсете на све лепе детаље својих успеха.

— Верујете ли ми да сад одједаред осећам и неку тугу што сутра треба да идем. Човек [161] можда никада, и ни из којег разлога не би требао својевољно да прекида оно у чему је срећан. То ће, сутра, ипак бити растанак.

— Растанак? Па нека буде и растанак. Зар ви не знате да постоји и весео растанак? Све дотле док има чекања, растанак није болан. Он је лепота. Он је дуго једно свитање среће.

— Смем ли вам писати оданде?

— Молим. Али само у недељу. У божји дан. У онај дан кад служите. Кад смо се и овде виђали. Збиља, колико дуго ћете остати?

— Данас је среда. У данашњи дан после две недеље ћу се вратити. Ах, не. То је Усековање. А тога дана хоћу већ овде да служим. Дакле дан раније ћу стићи. Две службе ће проћи без мене. — Ђакон је застао и гледао у Ану с жудном неком радозналошћу. — Је ли то дуго ? — чула је Ана, после мале паузе, тихо, стидљиво питање.

— А зар ја умем то сада рећи — одговарала је и она тихо, са уздахом. С једне стране ми се чини да ће све то време бити један златан сан, од кога човеку никад није доста. А с друге стране опет осећам и зебњу. Чудну, као да ме топлота живота оставља. Ја, видите, никако више не могу да се опоменем каква је била моја црква без вас. А имала сам у њој срећних, узвишено срећних тренутака и пре вас. Сада се те среће више не сећам. Те песме више нису у мојој души. Тих слика више нема у мојим очима. Вера моја, и Бог [162] лепота из онога времена, ја не знам какви су били, и не знам куда су сада. Ово је сасвим други живот ... Зар није то тако као да сам већ једаред умрла? — насмејала се Ана, али кратко. А после се некуда далеко занела.

— Ана ! — грцао је из ђакона сузан неки глас. — Ана! — понављао је он топло, тражећи у помрчини њене очи, и подмећући руке, да занесена њена глава на њих падне.

Пала је. Мека, светла Анина коса лежала је на тим рукама као што водене руже леже на језеру које се поноси њима.

— Јесам ли ја терет у вашем животу ? — шаптао је ђакон у неким слатким слоговима, који су умирали од стрепње. Тај глас није више био онај из Еванђеља. Друкчији сасвим. Сав од уздаха и од молбе, од меких таласа који врхове живаца запљускују.

Ана је, место одговора, пустила главу своју да у рукама ђаконовим тоне. Коса се под притиском гужвала и слагала, а глава је падала дубље и дубље.

— Ана, ја вас волим. Ви сте светиња и завет живота мога. Ана, реците ми штогод. Ја ћу век провести између два крила беле душе ваше. Ја бих хтео умрети у коси вашој. Ана, реците ми штогод...

Анино срце се грчило. Час од неког скоро материнског сажаљења, час од страшне љубавне неситости којој је и вечност кратка.

Можда је тај човек само сада ту, можда у башту ову, овако као сада, никада више неће доћи. Сутра рано ће ме оставити, отићи ће тамо где ја нисам, а дани моји ће пролазити без њега, тужни, празни.

Ану је одједаред дохватила страстна жеља да од ђакона тражи залогу среће коју одузима од ње. Па и то није доста. Не, нека одбије старог владику и нека остане.

Али кад је подигла главу с ђаконових руку и видела чело његово, бело као љиљан, она се само благо смешила.

— Ана, реците ми штогод! — молио је ђакон с љубављу у очима, и дохватио је Ану за руку, јер је видео да хоће да пође, а знао да их само педесет корачаји деле од пуне светлости и друштва. И видео је такође, да оно, што је у оданом и топлом Анином погледу , да то кап по кап пада опет натраг у њену душу.

— Волим вас силно и безмерно, а тако ми је тешко — шаптала је Ана. — Дајте ми обе ваше руке, дајте их да их пољубим, да их имам, да су моје — говорила је она скоро у уво сагнутом монаху Иринеју, који ју је загрлио десном руком, и љуљао је као што се љуља дете кад треба да заборави оно од чега се поплашило ...

Вратили се затим столу, пришли у разговор , и нису се више одвајали од друштва.

Сутра дан је ђакон отпутовао.

XVIII.

У малим варошима се живи полако, са много лење или сујеверне покорности према свима догађајима. Нечији јубилеј или црквена слава, ватра или велика мећава, смрт угледног човека или свадба богате јединице, све су то разлози да живот запне и застане, и загледа се у догађај са свом доколицом беспосленог каквог дечка.

Четири дана је већ прошло како је епископ отпутовао, а људи свеједнако мисле и говоре о свечаности, и још никако нису скинули парадну одећу и позу. И Бог зна колико би још остали у тој пози.

Али одједаред, баш у суботу ујутро, освану на зидовима важна и кобна санитетска објава. У вароши има двадесет случајева оболевања од дифтерије, од којих су већ досада три смртна.

У подне тога дана стигла су два лекара из оближње вароши, одмах после подне се пронео глас да је на умору једино дете директора Васића, а нешто касније се показаше и знаци непогоде у времену.

Људи су застрепили. Као оно што кроз шуму уме проћи језа, одједаред, и до последњег [165] листка, тако је у вароши све живо задрхтало и поплашило се од живота.

Смркло се одмах после пет сата. Ваздух је тако отежао да се људи чисто гушили у њему. Пала је и нека, за то годишње доба сасвим необична магла, дебела и влажна, под којом као да се топиле куће и баште. Један по један део вароши је нестајао. Најзад се видели само још бели торњеви Богородичине Цркве и црна јабланова алеја у парку, и изгледали су страшни. Као откинути од земље. Шум јабланова се чуо кроз подлу неку тишину . А око торњева су ужурбано летеле тице. Бегале из сиве магле у жутило злог неког облака, и стрмоглављивале се оданде, у клупчадма, опет натраг.

Трговци су позатварали радње раније, чиновници се разбегли из канцеларија пре времена , деца се склонила са улица. Утвара болести и гњева божјег је пролазила по вароши, а немоћ људска је покорно чекала ударац.

Нешто хуји.

Звиждуци супротних ветрова почињу да се секу, и први судар сила се свршава потмулом мумлавом, која се чује најпре високо над главом, па затим дубоко испод ногу.

Нешто тешко се ваља. Долази, а нико га не види. Долази да згњечи, да угуши, да запали . Ко зна.

Нешто се пролама. Стиже. Шум, бук и писка олуја, пуног обесне снаге и пустошења...

Силна ветрина дохвата маглу, смотава је у клубе, и хита у вис као лопту крпа. У исти мах руши и лупа. И у једном правцу котрља све предмете и њихове крњатке. Прашину диже са земље као чаршав, и застире облаке. Пребија младе воћке, изваљује дрвета, обара фењере и клупе. Камичцима калдрме разбија окна на спратовима, а ораницом земљом засипа таване.

Олуј је дошао сув и хладан, без капљице кише. И није дуже трајао од пола сата. Али је за то време исисао из земље и из ствари сву топлу душу, и пресекао лето тако одједаред као што нож пресеца жилу.

Као да је цела земља на пречац увенула и збабала се. Нестало живих боја, нестало летњег даха. Настала је часом страшна тишина неживота.

Али мало после, као да се из те тишине почело ослобађати све оно што је малочас прогутала, јавило се кретање и проговарање неких нових душа у ваздуху. Спустила се ледено хладна киша. Црна нека вода, која је у пенушавој својој бујици носила рашчерупану сву летњу помпу, и давила сву летњу жар.

У мокром галопу је стигла јесен.

Та сурова непогода је имала задатак да на крилима ветра обиђе читав један крај, да што брже изврши последњу бербу венаца и круна.

Још исте вечери је стигла и у резиденцију старог епископа.

У малом салону владичином је било сасвим тихо. Два калуђера су ћутала. Шиштала је само вода у самовару. И то на прекид, са ретким кипутцима, као да хоће да причека зиму пре него што проври.

Самовар је био намештен, као и пре, на засебном мермерном столићу, и чекао, као и пре, да монах Иринеј спреми и разлије чај.

Владика је седео у старачкој, јако дубокој наслоњачи, заваљен, потонуо, увијен до струка вуненим пледом. А монах Иринеј, нагнут над столом, писао је писмо. Уједно је пазио и на самовар, а при сваком окрету главе би умиљато погледао и свога поочима. Осећао је да је старцу угодно и добро. Да у њему тиња фина она срећица смирених старих људи који се могу разњежити за сваку маленкост .

Да, старом епископу је годило те вечери све. И јесен, и завеса ноћи, и студ и тишина.

— Иринеје!

Монах Иринеј је скочио са столице, притрчао владици, и послушно сагнут чекао шта ће му рећи.

— Ништа, синко. Иди, пиши — смеши се старац, ослушкујући задовољно како у дугом реду његових самачких соба одјекује интиман разговор. И затвара очи над Бог зна каквом визијом породичне среће.

Монах Иринеј се враћа за сто. А старцу се чини да би могао седети, тако, у тој столици , гледајући како рука Иринејева лети по хартији, до краја живота свога. И онда, попити чашу топлог чаја и умрети.

Мало после опет, већ по трећи пут:

— Иринеје!

Ђакон је сада већ разумео да се то стари владика, као дете, игра своје најмилије игре: да кобајаги није епископ, и да кобајаги не живи у двору. И није се одазивао, и није устајао са столице. Само је, крадом, и сасвим тихо, уздахнуо.

То исто је, мало после, урадио и епископ. Пробудио се. Осетио је старост. Препознао је намештај око себе. И видео је Иринеја који му је задавао бриге.

— Јеси ли готов с писањем, Иринеје?

— Нисам.

— Нећеш, наравно, скоро ни бити. Јели? — Ђакон се задовољно смешио. — Онда те молим да прекинеш, и да приредиш чај. Зима ми је.

Монах Иринеј је скочио као веверица, примакао сточић за сервирање чаја, отварао брзо разне фијоке и орманчиће, и спремио послужење лепо и глатко као добра домаћица у својој кући.

Владици је по мало дрхтала седа брада, а звецнуо је неколико пута и кашиком о шољу. После се угрејао и смирио.

— Хоћеш ли се љутити ако те замолим да ми Анино писмо још једаред прочиташ?

Ђакона је, напротив, свега облила безазлена радост и благодарност. Опрезно је вадио из портфеја тврду белу хартију, и пријала му је она шуштавина при развијању. Таман је хтео започети читање, кад га владика задржа.

— Ето ти човечји живот. Два калуђера, у кући која је дом усамљености и одрицања, једним зидом растављени од капеле и олтара, читају љубавно писмо жене ... Да ли обојица грешимо против завета? — Владика је слегао раменима.

— Мени је савест мирна. То писмо је тако безазлено и чисто, да је боље од молитве. И ја бих га и у цркви спокојне душе прочитавао ... А према теби, сада, кад љубав већ носиш у срцу, како да се понашам! Зар да ти пожелим да те Ана Недићева није заволела! Та ко би могао бити довољно суров и страшан, те пожелити да твоја младост, Иринеје, прође без љубави! Ко би могао на љубав Ане Недићеве бацити анатему! Ко би, после Ане Недићеве, још смео тврдити да је љубав сваке жене без разлике ружа у којој се укотурана змија крије! ...

— О Боже мој! Могу ли, па и смем ли што против љубави рећи, кад сваки човек само за љубав и живи! Природа човечја је такова да негде, у скривеном куту, оплакујемо сваки онај дан који је без љубави и миловања прошао ... [170] Воли је, воли је, Иринеје, колико си игда у стању да волиш узвишено и лепо! - ... Она ваша црква је први истинити дом божји који сам у дугом свом животу видео. А она је то с тога, што се вас двоје тако жарко, тако небески лепо волете, и кроз љубав Богу и песми служите. Вас двоје сте два струка цвета. Будите и останите као цветови, као биљке. Идите за сунцем и за законом који је у срцима вашим, и бићете чедни и невини! ...

— Али, да ли све то што сам казао ... Ах! ... Иринеје, тако ти једнога Бога, признај ми, да ли сте срећни, да ли сте несрећни ? ... Не, не! — склапао је старац руке као да се нечега неизбежно страшнога плаши. — Не говори ништа, не говори!

Монах Иринеј је међутим осећао да нема разлога да ћути. Ускиптила је у њему та срећа у коју владика сумња, и он је, узбуђен, узео старчеву руку, и клео се над њом, свечано и радосно, да је срећан и пресрећан у чистој љубави својој.

— Срећан сам! Срећан сам бескрајно, јер с љубављу мојом добро у мени расте! Ја служим Богу, цркви и вернима истинском службом слуге који љуби своје господаре, који место беле погаче белу своју душу дроби пред њима! Ја ћу баш кроз љубав према тој девојци доћи до савршеног монаштва ! Ја видим да је плод моје љубави лепота и жива црква! ... Ја волим најлепшом [171] љубављу на свету! Благослови, Оче, заљубљеног калуђера, прими к себи срећно Твоје дете! ... Ана, моја Ана, јагње моје бело! — заплакао је монах Иринеј у крилу владичином, срећан у својим сузама.

Кроз дуги ред епископових соба одјекивало је јецање. Владика је држао главу свога љубимца, и шаптао нешто у себи.

— У тешким часовима смо, драги Иринеје, сви без разлике само нејаки људи. Шта да ти кажем ? Дражи си ми од рађеног детета, па сам на твојој страни, не знајући да ли добро чиним. Бог нека те штити.

А затим, да би мало развеселио и ђакона и себе, владика је упро прстом у фини сат од севрског порцелана на полици камина.

Сат је био украшен фигуром дечка који преко тарабе не може да дохвати ружу. А донео је тај сат монах Иринеј, једном приликом , владици на поклон. Међутим, свега два дана касније је баш он сам одбио дечку обе испружене руке. Наравно да је са тим рукама отишла и сва лепота предмета, али владика је наредио да сат има остати на почасном своме месту.

Монах Иринеј се дабогме насмејао. И такав , сузан и насмејан у исти мах, изгледао је као какав лепи намучени анђео.

— Прочитај ми сада Анино писмо. А ако си много узнемирен, додај ми наочаре да га сам прочитам.

Ђакон је читао:

„Још није недеља. Али ја већ сада знам каква ће бити служба божја тога дана. Као зелена маховина по сивом камену попасти ће живи трагови бића вашег по нашој самоћи. И ми ћемо, као номади, са малим шатрицама својих срдаца селити се за тим траговима свежине, лепоте и незаборава.

Живи трагови, разумите ме добро ! Не сећање ! Ја се успомена бојим, и нећу да их имам. Зато сам ваљда и провела цео свој живот као дете, јер деца су без успомена. Први мој доживљај је моја чаробна и света љубав, до које сам се попела по кристалним степеницама музике и обожавања Господњег. И тај доживљај мора трајати жив до гроба мога.

А у чему су ти живи трагови бића вашег? У свирци, у смислу лепога, у журби и приближавању повратка вашег који нам већ иде. Сиромах стари владика! Онога тренутка кад сте стигли, ви сте се почели враћати. Ви нисте више тамо. Ви сте на путу вашој цркви, мени и нама. Деца и иконе вас чекају, и тужни су. Мајка Богородица, у жеженом злату и драгом камењу, чека вас, и сирота је. Душа моја, мала гладна тичица, чека вас и богата је.

То су, видите, живи трагови вољеног бића, које не може отићи, чије срце живи и удара у сваком растанку.

А успомена, сећање? О, то је бледо прозиран један лептирак, уморних, смрти и мира жељних крилаца, који исплови, тамо негде из ћутања и даљине прошлости, и који сваки пут све већу и већу провалију има да пређе док до нас дође. И онда, додир његов с душом нашом је тако туђ и плашљив, и сваки пут све краћи и краћи ...

О, како се ја бојим и грозим успомена! Мртвих, покојних делова живота нашег, који долазе, као сабласти, из других светова, долазе да нам кажу да је све у човеку лешина ...

Али, ето, и у мојој љубави има меланхолија . Видим и ја хладан један месец, који ме вуче, и у чијој мртвачкој литији знам да има и моје место. И тек кад он зађе, онда су ми живот и љубав слатки, онда имам снаге за срећу и уживање.

Или можда само зато и има сласти, што има меланхолије, само зато и има снаге, што има смрти .. . Магдалена је наслонила образ свој на мртво плеће Исусово. Најлепша њена љубав је пала на Велики Петак.

Кажите ми, о кажите ми, ако Бога и милости имате, кажите ми: зар ни у чистом човечјем животу нема светиње којој смрт не прети ? Зар нема пламена који се не гаси ? Зар нема веровања у човека као што има веровања у Бога и у лепоту уметности ?

Има, је л' те да има? Напишите да има, исповедите да има, обећајте да ћете доказати да има, дођите да се уверим да има! Дођите и уђите у одјеке песме ваше, која је вечна у цркви вашој и у мени“.

XIX.

Вода у самовару је уврила и ућутала. Нешто је попало по сјају Аниног писма. Мала, интимна срећица двају монаха на пречац је умрла. Ђакон је зарио главу у хартију, а на слепим очима му се видела сенка бриге. А владика је понирао некуда далеко, у Анине слутње и у своја искуства.

Али монах Иринеј се одједаред исправио. У изразу и држању његовом огледала се опет само љубав, љубав која осећа у себи моћ да јаким учини срце љубљене жене.

— Како ће се све то свршити, Иринеје?

— Свршити ? Да ли хоћете тиме да кажете да ћемо једног дана умрети? Него? Да ће неко од нас двоје изневерити ?

— Ни то не. Него хоћу да кажем да је љубав страст, која до краја не може живети у цркви. Не може, Иринеје, јер је љубав телесна пожуда. Безбожна, демонска једна сила. Сласт, коју човек испија у црном мраку ноћи, и, врло често, пошто се одрекао Спаситеља свога. Зар ти све то не осећаш, синко? ... Како ћете вас двоје, два украса рода људског, који сте љубави своје положили једно у друго [176] као да сте драги камен драгим каменом опточили , како ћете вас двоје проћи кроз то највеће искушење живота човечјег! Како ћете проћи, а да се ниједно од вас не унесрећи, а да ниједно од вас црква не изгуби ! Како, како, Иринеје! — понављао је старац питање тако узбуђено, као да је понор сасвим близу.

Монах Иринеј је стојао гордо уздигнуте главе, прав као копље. Кроз лепе, као буктињама осветљене његове очи, које никада ништа нису криле, летеле су, муњевито брзо, слике душе његове. Једна поноситија од друге, једна светлија од друге. Груди му се дизале широко и споро. Усне се развлачиле у осмејак .

— Калуђер си, Иринеје ! — додавао је владика чудним гласом, желећи казати одлучну реч, а поколебан и чисто хипнотисан охоло победничким држањем ђаконовим.

— Калуђер сам! — грмнуло је одједаред из ђаконових груди као велико звоно, од чијег се јека облаци плаше. — Калуђер сам свом душом и љубављу својом! Калуђер ћу остати до краја живота свога! Калуђер сам зато јер сам хтео и морао то бити, јер је калуђерска душа у мени ! И Ана је калуђер, и то опет зато што калуђерску душу у себи носи. Што не може друкчије него онако како чини, кад свему сјајном око себе претпоставља ћелију рада и вишег живота ... Чега се дакле бојите? Тела наших ? !

Ђакон је пребледео. Стегао је зубе оним страшним стиском који имају људи што све прегоревају.

— Бојите се и верујете да ћемо и нас двоје изгубити свест и понос, да ћемо се укаљати , пасти, у пијанству ишчупати једно другом душу, преварити Бога, завет, цркву и једно друго!? Никада! Никада! Или ће пљуснути погана моја крв по калдрми, и црно семе њено ће разбити коњи копитама! ... А ако она? ... Не, не, не! — викао је ђакон као поплашен.

Али одједаред се смирио. Нешто надчовечански јако га је уздржало. Пређашњи буктави његов занос увукао се некуда дубоко унутра, и од жари и пламена у себи стојао је као прекаљени челик, тврд и вечит у најжешћој ватри.

— А ако она размонаши душу своју — настављао је гордо — остаћу ја сам да дозидам цркву над пропашћу њеном ... Јер ћу је волети и тада, јер цео свет волим, јер је чиста калуђерска душа у мени, јер живот мој лежи на поносу, а понос! о, понос може заменити сваку срећу ...

Стари владика се трзао између разних осећања . Час је са одушевљеном радошћу гутао сјајне, горде речи свога љубимца. Часом се опет питао: да ли је његов Иринеј збиља фанатичар једног недостижног циља, несрећник један кога ће ужасна страст за идеју кљувати [178] и јести док га не поједе. А најзад је почео очајавати, јер, све оно што је у храбром, силном ђаконовом гласу изгледало лако и природно , постало је одједаред, у тишини, сумњиво , тешко и кобно. Страшна нека слика се почела склапати пред очима старчевим. Детаљ по детаљ, брзо и живо, ређали се моменти трагичне монашке љубави, коју усред првог страстног пољупца смрт треба да угуши. Смрт!

Владика се стресао, и окренуо главу од ђакона. Али лице његовог Иринеја, са знацима неправедног страдања на челу, једнако му је излазило пред очи.

— Иринеје, Иринеје! — хватао је старац ђакона под руку, и вукао га у другу собу — ти ни у ком тренутку нећеш заборавити на Бога, на душу, и на мене, старога несрећника, коме си сва радост и утеха на овом и на оном свету? је ли да нећеш? Дај ми руку. Обећај. Обећај још једанпут. Молим те као Бог што се моли.

Необичан, скоро трагичан тренутак. Јаз неки усред највеће хармоније. Старац дрхће од нечега што не зна шта је, а младић обећава нешто што не зна шта је. А између узрока, који је већ ту, и посљедице, која треба тек да дође, цери се судбина.

— Отпрати ме сада до спаваће собе. Уморан сам. А треба и ти да легнеш. Недеља је сутра, имаш посла.

Међутим, наслоњен на мишицу ђаконову, владика је једнако оклевао. Није му се улазило . Пријатна му је некако дошла шетња ходником, између спаваће собе и салона. Пријатно му је било малу, згрчену своју сенку сравњивати са краљевским стасом Иринејевим. Иринеј му је одједаред изгледао као цезар новог једног племена које тек долази. Као Богом изабрани херој, који не сме пасти, који ће остати да види и насљеди победу снаге своје. А Ана?

Владики би опет тешко. Трагична судбина жене уопште, па и према монаштву, стаде пред њега у свој крвавој величини својој. Кад црни калуђерски вео падне на чело младићево као покров, негде у куту јауче и седе своје косе чупа стара једна жена. А када тај црни вео падне на чело младићево као победа , негде у куту јауче и свилене своје косе чупа млада једна жена.

— Лаку ноћ, Иринеје! — зауставио се најзад владика. — И Бог нека ти је у помоћи данас и увек. Знаш како у Откривењу Јовановом стоји : буди веран до саме смрти, и даћу ти венац живота.

— Ђакон је зазвонио по момка, пољубио епископа у руку, и отишао у противном правцу ходника, у своје одељење.

Чим је ушао у собу, сео је за сто, извадио из касете свеску дневника, и записао у њу песмицу растуженог духа свога:

„Глорија сна једног, богатог као два млада живота, подигла се тога дана кроз сводове цркве небу у висине.

Тога дана, они су дошли једно другом у загрљај, тесни загрљај тела уз тело, и док се усне њихове приближавале на пољубац, на челима њиховим је стојала светлост, бела као снег.

И цео свет, и живот са свима мрљама својим, узмакли су далеко од њих, и у крилу чедне усамљености, једва једном, тога дана, уста њихова се у пољупцу нашла.

Али једно од њих је било мртво тога дана“.

Дуго после тога још седео је монах Иринеј , не осећајући сан, и превртао полагано листове својих записа. Интензивно као никада је осећао и чемер и сласт живота и позива свога.

Дневник живота мога — говорио је у себи — то је дугачак, још недовршен псалам. Царска песма, али пуна скрушености и туге. Хвала ти, Боже, и не остави ме кад до туге дође.

Ђакон се побожно прекрстио, затварајући књигу живота свога.

XX.

Недеља после оне јаке непогоде осванула је јесења.

Гле како је све зарђано, као да је октобар — мислио је монах Иринеј, спремајући се на јутрење.

— Како је све пуно сенки. Како болесним срцем куца данас и живот — говорила је Ана, седајући с родитељима за доручак. — Шта је, Боже, са Светиславом директора Васића.

Као да је чуо Анину жељу, закуцао је на прозор доктор Пашковић.

— Не, не, да уђем нипошто нећу, да се рукујем такође нећу. Само да вам кажем да је Светислав Васићев још жив, да му је сасвим мало боље, али ипак боље, и да се у свој невољи својој сетио чика Јове Недића, и ждребета, које ће он, кад оздрави, да крсти.

Ани засузише очи, а Недићка је скоро кроз плач говорила:

— Бог је велики, Бог је милостив.

— Бог, моја драга госпођо, јесте велики. То ми лекари боље знамо него ико на свету. Али Бог није милостив. Него су животи људски тако чемерно бедни, да се понеки пут [182] и њему ражали ... А ви? Ви сте сви добро? Госпођица Ана? Могли би баш изоставити цркву док криза не прође. Шта? Нема ништа од тога? Знао сам. Е, ја ћу сад, и с вашом дозволом, кући на одмор. Од четири у јутро сам на ногама.

Ана је, пре но што ће затворити прозор, испружила руку да осети сипи ли киша и је ли хладно. Није падала киша, и није било тако хладно као синоћ, али није било ни топло. Калдрма је стојала уплакано влажна. Земља, омекшала, еластична од мокроте, угибала се чисто под стопама, и свачији ход је био нечујан. Звиждук фабрички је звучао меланхолично. Исцеђена светлост се увлачила у собу као неко сироче.

Око пола десет је нешто мало пробило сунце. Али звезду је одмах опет затрпала тмаста облачина. Црна, са белим порубом, као строга одежда у време Великог Поста. Са звоника Богородичине Цркве је зазвонило на службу. Жалосно. Са јесењом неком модулацијом , као да и из бронзе хладна киша сипи.

Подсећа на звоњење из неких давно прохујалих хришћанских столећа. Кад су људи ваљда са потпуно мирним савестима ишли у цркву. Кад још нису слутили да човек целу ноћ може провести понављајући име једног човека, и може се пробудити, у свету недељу, блед и са немирном душом.

Такве су биле мисли Анине док се спремала за полазак у цркву. Обукла је црно јесење одело, и метнула на главу црни сомоцки шешир. Нешто тешко јој је лежало на срцу. Болесни људи, јесен, самоћа њена ...

Ишла је лагано, застајкујући. Осећала је часом неку спољашњу, часом унутрашњу празнину . Душа њена се расипала у небројеним покушајима да усамљеност своју начини веселијом . Прво је пожелела да фантазија чежње њене претвори у једину велику базилику, са једином службом и молитвом, цео простор између ње и монаха Иринеја. Затим, напротив, хтела је да сав тај простор, па и сама Богородичина Црква, буду пусти и хладни као гроб, и да се она расплаче за драгим својим, и буде несрећна без њега. Најзад је молила од Бога да све те, и трагичне и блажене слике отклони од ње, да јој да снагу да свет гледа у оној боји у којој га божји дан пружа, и да љубав своју одели од осталог живота свога, тако, као што црква, иако је општа кућа свију, стоји подигнута, засебна и сама међу свима осталим зградама.

Стигавши пред цркву, Ана се загледала у лаку, провидну ограду порте, која је уједно и дебели непробојни зид између два разна света. С ове стране, жагор и профани тутањ. С оне стране, мир светиње и духовна снага, која кроз танку ограду пред собом гледа комешај живота, љупко се смеши, воли, разуме [184] и опрашта, али ниједну жељу оданде не жели.

На уласку у порту је Ана застала. Као на међи, на борбеној тачки између та два света, чија видљива разлука јој је тако годила.

Нешто сам сувише утучена данас — помислила је у себи. — Велика она синоћња непогода утицала је на мене сасвим необично. Као да је олуј и кроз мене прошао.

Збиља, Ана је скоро са неким непосредним контактом посматрала прво преврат, ломњаву и ударце, који су без разлога или кривице падали, крњили и уништавали, а после тога сређивање, смиривање и свежи дах новог живота у новом ваздуху. И пожелела је, одједаред, да и кроз њу прође један такав вихор. Силан и слеп. Да и она проживи неколико тренутака као олуј, са целокупним и распуштеним силама и вољама живота. Да види тај свој живот растављен у комаде и саставне делове своје. Јер јој се већ поодавно чини да га не познаје сасвим. Да оно што тако мирно лежи покрај њених ногу, слуша музику и ћути, да то није сав живот њен, цео, са олујем у себи заједно.

Сећајући се јучерашњих својих мисли, Ана је покушавала да их омаловажи, чак да им се наруга.

То је можда био онај познати мамац демона ? Она стародревна, досадна посластица, коју ђаво нуди човеку на углу оне стародревне , [185] досадне љубавне путање, којом, кажу, свако мора проћи.

Ана се ирочно и скоро изазивачки гордо насмејала.

Царство страсти! Вртлог сласти! — наводила је у себи подругљиво. — И после мир. Мир над потрошеним човеком. Који нема више лепота у себи, да би могао правити царство, и нема више снага у себи, да би могао правити вртлог ... Не. Никада. Мир мора стојати на целим и здравим снагама немира. На олују мора стојати. Као што црква стоји на земљи, која је рат, братоубијство, блуд, механа и зеленашка јазбина ...

Чуло се појање. Служба је дакле већ почела . Али Ана је оклевала да уђе. Била је одвише расејана. Почела се забављати посматрањем људи који су силазили низ степенице у порту.

Гле како тужно изгледају данас ти богомољци . Котрљају се као развејано јесење лишће. А тамо унутри? Стоје једно крај другога, сићушни, страшљиви, пролазни, смртни , као хрпице праха које ветар случајно још није раздувао ... Људи су сироти и бедни, живот је тако кратак, у старости и после смрти је све свеједно, и опет се човек толико отима, пенуша, граби, и разбија главу о томе да ли је срећан или несрећан ... Ето, поред свег филозофирања, и ја сад ценим и дан Господњи, и службу у храму, и судбину човечанства [186] из двоумице: да ли ћу срећна или несрећна бити кад уђем на молитву, а њега на молитви нема?

Како је та двоумица ситна и недостојна. Како подсећа на царство страсти, које је земаљско , немонашко царство ... Хоћу ли, Боже, и ја оном путањом свију? Да ли су збиља сви људи потпуно исто семе, из кога ниче потпуно иста биљка? Да ли живот човечји , растући из корена који је у земљи, раније или касније мора довести до потпуно истог облика и конца? Можда човек заиста мора живети као и сви други ? Можда Бог баш тако хоће? Можда је калуђерство заблуда , а помонашење се само насилном смрћу може извршити?

Ана је сишла низ степенице. Али јој је пало на ум да још обиђе цркву. Можда су отворена и врата са противне стране. Врата с противне стране су била затворена. Огромна, тешка брава и тешка гвоздена полуга затварала их је тако као да су за сва времена залупљена и урђала.

Ани се то допало. Како би то лепо било да су тако неприступачно затворена и она друга врата, и у цркви да је празно и тишина, а људи само с поља да обилазе око ње, и да чисте своју душу клечећи, убоги грешници, на неосвећеној земљи пред црквом, и замишљајући да је тамо унутри будно око божје, и гњев његов, који ће стићи сваки грех, [187] сваку превелику срећу, сваку грамзивост и похотљивост тела...

Дошавши поново пред отворен црквени улаз, Ана је спазила да низ степенице силази доктор Пашковић. Зачудила се. Он је обично долазио у цркву само о великим празницима, и кад је нарочито појање или свечаност. Иначе не. Шта ће дакле сада, у овај мртви, облачни јесењи дан, и кад је у цркви једноставније него икад.

Осетила је неку досаду од докторове неочекиване појаве, и убрзала корак, да га само поздрави и пре њега уђе. Журба њена је међутим била сасвим непотребна. Пашковић као да је и сам то хтео што је она хтела, Застао је на степеницама, поклонио јој се тихо, и мирно ју је пратио очима доклегод није ушла.

Ана се сад опет збунила. Доктор јој се чинио и досадна ухода, а у исти мах и нека виша добронамерност, која зна за борбе и лутања њена, и стаје ближе уз њу зато што и одсудни тренутак долази ближе ... Да, она је јасно осећала да је љубав њена баш тих дана престала бити цела и неслућена тајна. И осећала је, са пуном извесношћу, да је то дело доктора Пашковића. Нешто је морао рећи њеном оцу. Отац је гледа дубоким, брижним, тужним погледима. А доктор се необично понаша. Тако необично, да она чисто њега самог не познаје, а камо ли да би могла [188] познати са каквим мишљењем је упозорио оца њеног на љубав њену.

У цркви, Ану је дочекало нешто ненадано. Црква је додуше изгледала безгранично и хладно пространство, али далеко од тога да буде празна. Напротив, у њој је сад хујао онај јучерашњи олуј. Од првог крока Аниног у цркву бацио јој се око врата, стегао ју је, гушио ју је, кричао јој је у уши да њега нема, да је место његово на амвону празно, да хор запомаже за његовом песмом, да је и лето умрло зато што је он далеко.

Ану је дохватила и ломила силна чежња. Осећала је узбурканост у прсима, буру у памети , светлаце у очима, ломљење у мишицама. Стојала је у дрском неком љубавном заносу, и радовала се што ће идуће недеље та чежња још већа и још страшнија бити. Пашће на њу, не као данас, не као сестра, него као љута гуја, која ће јој тело кидати и душу испијати тражећи њега, њега, краља младости и лепоте! А њој ће све то бити тако угодно и тако лако. Сву ту глад ће она нахранити и стишати, и опет ће стојати богата и срећна, и пуна њега, његове лепоте и милоте, његовог поноситог уметничког бића.

— И молим ти сја Боже наш! — певао је хор, звонило је звонце у олтару, лежао је свештеник, с челом на поду, пред Часном Трпезом, клањао се дубоко и скрушено доктор Пашковић.

Не крстећи се, не отварајући молитвеник, са очима које су заспале на амвону, стојала је Ана као скамењена. Појање, речи свештеника , слабачак сунчани млаз, осмејак неки који је лутао по цркви, шапат среће, све је то кружило око ње, а време је одмицало као одјек даљне неке музике.

Пред велики тренутак литургије пред оно Вонмем, које је само он умео отпевати, Ану је дохватила жеља да потрчи пред степен олтара , да чело и усне своје положи на траг његових стопа, и да завапи Богу све могућном да чудом врати чудотворног певача, за часак један, само дотле док не изврши дело светиње и лепоте.

Ана је била свесна свога заноса, али није имала моћи да се умири. Осећала је да јој по челу букти, да су јој уста полуотворена, да су јој груди широм раскриљене, и да се види гњездо љубави њене.

Тек пошто се служба свршила, клекнула је, и почела Богу да се моли. Истински побожна , она је имала моћ да увек, за време молитве, нађе око божје над собом. Нашла га је и сад. Али је око божје гледало у њу као и око оца њеног. Невесело умиљато, забринуто . Као да је тога дана Бог хтео њу нешто да моли. Ана се скрушила. Искрено, детињски потанко је шаптала Богу своју љубав . Од почетка до првог растанка, од првог погледа до последње скривене мисли. И [190] са раширеним очима и побледелим уснама је питала божје око: да ли је грешна та љубав , да ли ће Бог узети од ње монаха Иринеја ?

У божјем оку није било ни трага гњеву. Пуно, препуно љубави и суза, гледало је у Ану као и око оца њеног.

Ана се умирена дигла са молитве. Свет се већ разишао. Напољу се међутим опет саставили облаци, небо је изгледало досадно сиво, и падала је кишица, ситна као зрнца мокре неке прашине. Јесења хладноћа је годила Ани. Дисала је отворених уста, и кишљиви ваздух је тако пријатно освежавао топло и суво њено грло.

XXI.

Горе, на углу улице, стојао је доктор Пашковић. Очигледно је било да је чекао Ану.

— Имао сам три сата одмора, па сам дошао и ја да се помолим Богу — почео је доктор без икаквог уобичајеног поздрава. — Такође сам желео и вас да видим, т. ј. да се с вама поразговорим. Страшна моја служба у данашњим околностима тако ме је растројила , да ми само ви можете помоћи. Ја се већ једва савлађујем од узбуђења. Ми смо у чељустима страшне несреће. Пред вашом матером нисам хтео рећи, али ви треба да знате да се дифтеритис почиње компликовати са шарлахом, и да нам помор прети. Тамо, у петој шестој кући до вас, умрло је јутрос двоје деце за два сата, а треће, последње, ако још није мртво, онда га је само Господ Бог излечио ... Ужасно, ужасно ! Ужасно је гледати како се невина, Богу и људма недужна дечица даве и у круте лешине претварају ... И није довољно смрти што децу гута. Од синоћ имамо већ трећи случај одраслих. Једна девојка и два човека у мојим [192] годинама. Све компликовано и тешко. Све ће то за неколико дана поумирати. Серум против шарлаха канда не вреди много, а код одраслих су те болести и иначе опасније него код деце.

— Ја нисам знала да је тако страшно — шаптала је Ана усплахирена, осећајући у савести да се у цркви ниједнога тренутка није сетила болесника.

— Ужасно је. Откад сам лекар, никад још нисам био тако потресен и осетљив. Јутрос, кад је умирала она мала девојчица, плакао сам. Верујте ми, грцао сам као дете.

Докторов глас је и сад био пун жалосног уздисања. Ана је гледала у Пашковића, не знајући што се то с њим дешава, и не познајући га таквог ни из једног случаја његове лекарске праксе.

— Ужасно, ужасно ! Не могу то детенце никако да заборавим ... У малим његовим грудима, нежним као у тичета, нешто је мучно дрхтало и тресло се. Глава, тешка као од камена, једнако се бацала с лева на десно, и заривала у јастук као да се крије од смрти. А смрт је већ држала млитави онај вратић, и стезала га све јаче и јаче. Крв, отровна и врела као узаврела, заливала је мозак јадног детета, и причињавала му страховита привиђења и болове . Руке и ноге се трзале и увијале као црви, као да детенце хоће да се испне из неке страшне јаме, а ипак се све на једном [193] месту мучи, кида и напреже. И усред тих мука гледа мајку, и мене, несрећника. Мати. То је та свемогућна жена, која је кроз цео његов живот могла од свега да га одбрани и заштити. Доктор. То је тај свемогућни доктор, кога су зато звали, што још више може и зна него његова мајка. А ми стојимо, немоћни и бедни, и плачемо. И Бог стоји. Чекамо сви троје да дође хирург. Да донесе нож и да изврши оно што је последњи покушај ... Ах, како су ужасно изгледале оне црвене капље на грлу детињем. Крв. Мајка је напољу и не види крв. Не види да нож пролази кроз хрскавицу, и да крв тече. Дете замире, стреса се. Цев, сва крвава, улази у врат. Одједаред, у грлу престаје шиштање. Чује се слободан дах. Смрт се склонила. Боже, Боже! Дете лежи мирно, одмарају се ручице. Али лице је бледо, и модре сенке почињу да се шарају по њему.

Доктор Пашковић је говорио као да бунца. Брзо и без прекида, као да мора некоме све то рећи, а као да у исти мах не зна коме говори. Ана је опет сва дрхтала. Слика је била у толико ужаснија, што није била само слика. Девојчица та, са свима тима мукама на челу, лежи ту негде, сасвим близу, на овој земљи љубави и лепоте, међу онима које ништа не боли, и који се добру и радостима надају.

Утисци од Пашковићевих речи држали су Ану као кљеште. Нити се усуђивала да га [194] теши као лекара, нити је знала како да га теши као човека. Осећала је да је несрећа јача од његове снаге. Осећала је да се у њему кренуло нешто из најдубљих дубина Видела је да му очи постају све веће и веће, све лепше и лепше, и да су пуне препуне суза. И имала је за рапавог , тврдог доктора много симпатија.

— Хоћете ли овуда ? Можемо заједно — казала му је врло љубазним тоном, тоном позива, који је Пашковић једва и дочекао. Благодарно је погледао Ану, и пошао онамо куда је она пошла.

— Може бити да сам вам и досадан с тим разговором о своме душевном стању ? — настављао је. — Али, осећам да се некоме морам исповедити, а нико деликатним стварима не стоји тако близу као ви, госпођице Ана. Ја сам у кризи једној, и мене треба саслушати , и помоћи ми, као и сваком човеку у нужди. Ја немоћ своју никад нисам тако осећао као сада. Ја никад нисам био тако несрећан због те немоћи као сада. Ја туђу, божју или човечју помоћ никад нисам тако желео као сада. Ја се никад нисам Богу молио као данас. Ја тако осећам као да су сва та болесна деца моја деца, и да бих ја са највећом готовошћу све смрти из њихових малих гушица удахнуо у себе, и двадесет пута једно за другим умро, само да се збуде нешто тако лепо као што би било оздрављење тих невиних малих мученика ...

— Верујете ли ви мени, госпођице Ана ? Погледајте ми, молим вас, тим чистим и безгрешним својим очима право у душу, и реците ми да ли је истина да истину говорим? — Пашковићев глас је подрхтавао чистотом праве исповести, и дирао је Ану у срце. — Често се питам: шта је то самном? Бог је, или живот је, или, ја не знам, можда је у мени самом негде готово чекало лепо једно чудо. Ја сам пре био дивља лоза која никад цвета нема. А сада, усред ове несреће, усред највећега јада, када би требао да сам више камен него што сам икад био, сада се каменито тле у мени претвара у нежну мирисну башту. Верујете ли ви то, госпођице Ана ? Верујете ли ви, баш ви, да у доктору Пашковићу има башта, да у башти има славуј, и у славују има песма ? Верујете ли ?

У гласу доктора Пашковића је трептала нота чисте, праве душе, правог једног славуја који је у бодљикавој, сувој шуми бившег докторовог цинизма и аналитичарства у толико чежњивије певао песму лепе неке чари.

— Ја видим, докторе.

— Не, видим. Видети, то није ништа. Многи можда виде да се у мени нешто дешава, али нико од њих не схвата извор и значај промене у мени. Да ли ви осећате, да ли ви верујете да сам ја бољи и друкчији него штоли сам био ?

Ана је опажала да ентузиазам тога човека потпуно искрено и спонтано долази, али му није знала побуде и постање, и пренеражено је гледала у потпуно преображене очи и лице Пашковићево . Била је у неприлици шта да одговори. Али се иначе видело по њој да схвата мучно стање сиротог доктора, да жели нешто симпатично да му каже, и нечим лепим тежњу његове душе да задовољи. Пашковић је то читао из њене збуњености, и био је тим потпуно задовољан, и трудио се да Ану ослободи неприлике.

— Не тражим одлучан одговор. Ја знам да је исповест моја чудна, да је обрт у мени силан и невероватан, и да је с тога на сва моја питања немогућно одговорити. Али ви сте добри, ви сте утеха, госпођице Ана, ви сте анђео на земљи! Саслушајте ме до краја. Ви, ви која људе преобраћате, душе исцељујете , чуда и величине из људи мамите, песмом својом мртво камење потресате, да ли ви слутите откуда је дошло препорођење и кајање у мени, да ли знате ко је запалио ватру у црном мраку моје саможиве усамљености ? ... Да ли душа ваша осећа: да је и то тешко и скоро изгубљено дело њено дело! Ви, госпођице Ана, ви једина, у реду толиких заслужних људи с којима сам у дугом свом животу имао додира, у реду толиких жена које сам подцењивао и мрзио, ви, једна и једина, ви сте и мене светлошћу обасјали и лепотом улепшали ...

Мимопролазећи су постепено почели опажати да се ту не води обичан разговор. Задржавали су корак, и пажљиво одмеравали добро познату фигуру доктора Пашковића. Гле, он, коме ништа на свету досада није било много важно, а жена најмање, гле како он сад к небу подигнутих очију и на срце положене руке уверава о нечем госпођицу Ану Недићеву.

— Ах, госпођице Ана, опраштате ли ви све то старом вашем доктору? Човеку који вас је као малу девојчицу толико пута лечио, који је ту недавно, с вашим родитељима заједно , претрпео опет бригу и страх за ваш лепи и корисни живот. Опростите му, и почујте га још мало. Ја не знам прави почетак када је до свега тога дошло. По старој, злој својој навици, ја сам боље видео у вашу душу, него у своју. Видео сам да у тој вашој души има нешто необично, неслућено лепо. Пехар један, који чува тајну најлепше лепоте. И варао сам се да се само надвирујем над тај пехар, док сам, Бог зна откад већ, покорно очекивао једну капљицу од његовог блага. Једну капљицу оне чистоте којом он прашину земље прска. Видео сам у души вашој љубав једну, о којој анђели не сневају и о којој песме не певају. Прву љубав којој сам се дивио, и која је и мене нагонила да љубим ...

— Ја волим, госпођице Ана! Али, верујте ми као што се човеку на самрти верује, да [198] не знам: јесам ли заволео вас, или само ту љубав у вама. Ту љубав, љубав жене, коју сам ја, женомрзац и познавалац жена, одрицао целог живота и целим животом, а коју сада видим стварну, идеално истиниту, видим је новим очима, видим је у вама као јарко црвену жижу у белом алабастерском кандилу. Тај пламен у вама, то је луча победе над злошћу у мени! Знак од Бога, који ми је стигао кроз вас пре него што буде сасвим касно ...

— Ја мислим, госпођице Ана, да се не варам кад кажем да сам заволео ваш живот и вашу љубав. Победу вашу надамном, победу жене над женама, победу баш те победоносне жене над најлепшим божјим створењем на овој земљи. Ја мислим да је то оно што волим ... Али, човек сам, може бити да сам због свега тога у вама заволио и вас саму. Може бити ... Међутим, те се љубави немојте плашити ... Тица једна, са седом ћубом на глави, доћиће понекад, од тихог, сутонског запада, да пролепрша мало кроз ваше подне.

Доктор Пашковић је држао шешир у руци да се опрости. Са седом ћубом на челу, са жалосном ватром у очима, са необичном исповешћу на уснама, Ани се тај дрвени, рапави и чворновити човек одједаред учинио као неупознато једно благо, као несрећно створење, као жртва рђавог и лажног суда [199] свију људи, па и њеног. Срце Анино се испунило немоћним, горким сажаљењем. Сажаљењем , које више боли онога ко жали, него што теши онога коме се пружа.

Стојала је пред доктором утучена и лепа. Идеална слика први пут заљубљене жене, која је сва однета и узабрана, која не осећа и не зна више ниједну своју чар и привлачност , која за човека пред собом, иако јој је драг, ништа нема. Ништа на свету.

Испружена Анина рука је стидљиво дрхтала . Као дете, она је одједаред почела плакати зато што не зна шта ће да каже. А сиротог Пашковића је дохватио скоро побожни неки занос пред једноставним, чистим срцем те девојке, и пред тим сузама које су прво љубавно благо његовог живота. Њему се чинило да цело небо плаче с Аном, и да је то срећа коју он не може издржати. Узео је Анину руку, стегао је, и побегао.

А успут је молио Бога да се Иринеј што пре врати.

Прво осећање Анино, пошто се сабрала, било је страх. Како је могла и смела до краја саслушати исповест човека, који, иако то ниједном речју није казао, ипак можда жели да на неки начин уђе у мисли њене и у живот њен.

Анине дубоке, љубављу испуњене очи, окретале се некуда за даљином. Одрицала је нешто главом. Срце јој је грцало од пуноће.

Никада. Нико. Он, само он. Дивни сан лепоте. Песма, којој је почетак у њему а свршетак у мени. У великој као море љубави мојој, која пије, пије, и у дубину своју вуче последње таласе његовог гласа.

Као и обично после службе, Ана је заобилазним путем ишла кући. Свугде се осећала мора болести. Пусто и тишина. Или нерасположени , сасвим кратки разговори. Пред многим капијама стражари, на многим капијама црне табле. Људи утучени. Млитава корака свршавају своје послове, јер им свима смрт стоји за вратом.

Гле, и код судије Ристовића црна табла! — тргла се Ана. — А његова три дивна мушкарца ! Боже, који је болестан? Можда сва тројица. Можда само њен љубимац, најстарији, Бошко, озбиљан, паметан дечко, који са својом белом огрлицом на црној сомоцкој блузи већ сада изгледа као учени доктор у талару.

Ана је застала преко пута куће, али се није усуђивала прићи ближе, или стати крај прозора.

Можда се сад баш гуши у страшним мукама , можда умире, можда је већ мртав, можда му — њој паде на ум страшан приказ доктора Пашковића, и она осети јаки неки бол у слепим очима, и осети како се много може волети туђе дете.

И зато јој је било јасно да на томе месту стојати све дотле, док не дође каква порука од малог њеног... љубимца.

Стајала је и чекала и стрепила. Груди су јој биле пуне Бошковог имена. Хтела је да га виче. Душу његову, ако је пошла, с пута да врати. Не, за Бога не, Бошко, Бошкице!

Одједаред се сетила монаха Иринеја. Прекрстила се. Благодарила је Богу што није ту. Зараза ће до његовог доласка можда опасти. Иначе, треба му јавити ... ах, он је здрав, али Бошко ... можда и браћа Бошкова ... Боже свемогућни ... а отац њен и мати ... не, они су већ сасвим стари људи ... али доктор Пашковић каже ...

Дунуо је ветар и треснуо нешто тешко. Капија Ристовићева. Из куће је излазио непознат господин. Један од страних лекара сигурно. Нико га не испраћа. То значи да је унутри зло.

Анино срце поче преплашено да трепти, и она, не знајући право шта чини, потрча за лекарем.

— Опростите, господине. Ви сте сигурно доктор. Смем ли вас запитати, да ли је најстарији дечак у овој кући болестан? То је мој мали пријатељ, и мој љубимац — дрхтале су јој усне.

— Болесно је најстарије и најмлађе дете. Најмлађи дечко има лакше обољење, а старији, жао ми је госпођице, врло је тешко болестан. Али, не треба губити наду. Серум је на време убризган.

Ана је стојала све на истом месту. Ристовићева кућа јој је изгледала као ружно, космато страшило, а пред његовим ногама је видела Бошка, удављеног, мртвог. Озбиљне његове очи, сада, у смрти, смејале се. Смејале се серуму.

Шкрипнула су врата. Неко је излазио у баштицу. Ана је зажмурила. Кроз капке очију је видела како у баштици цветају шарене георгине . Одједаред, грозан плач. Махнути урлик човека који је све изгубио.

Ана је вриснула и почела бежати. А страшни лелек несрећног Ристовића пузио је за њом и вио јој се око ногу.

Одгоре, с противног краја улице, трчао је Ани у сусрет доктор Пашковић.

— Одакле идете? Шта се десило? Госпођице Ана, дајте ми руку! Ко је болестан ? Шта вам је, за Бога!

— Бошко, мали Бошко Ристовић — грцала је Ана.

Пашковић је гледао с неразумевањем.

— Бошко? Бошко се код вас разболео?

Сада је Ана пребледела као крпа.

— Код нас?

— Ја не разумем. Мене су из болнице звали да одмах к вама дођем.

Страшних стотину корачаја је прешла Ана са доктором Пашковићем.

На постељи је лежао, црвен од ватре и мутних очију, адвокат Недић.

XXII.

Црна табла је дакле обешена још на једну кућу више. За трен ока, Недићеви се нашли затворени, одсечени од спољашњег света, усамљени дубоком и кобном оном самоћом у коју се огрћу куће пред тешке породичне катастрофе.

Једини човек, који је смео отворити мала гвоздена вратанца, који је имао и кључ од тих врата, да и ноћу, ма у које доба, и ма колико пута сме доћи, био је доктор Пашковић . И он је долазио. Долазио често, и сатима дуго седео и крај болесника и крај утучене његове породице. Крао је време од јела и одмора, и састављао дане и ноћи у дугу и мучну једну службу, у којој је, више но икад, давао целога себе другом.

Доктор Пашковић је трпео. Жалио је свога доброг пријатеља, потресали су га очај Недићкин и туга Анина, и, најзад, у часовима, кад је доспевао да и на себе мисли, осећао је да му се по души разлива горчина, скоро огорчење. Први пут, и једва једном је и он доживео лепоту и срећу, и одмах, у истом [204] тренутку још, слеће на тај доживљај коб несреће и покрива га црнина жалости.

Недићку је тешко било погледати. Слабог здравља и меке природе жена, одједном се нашла очи у очи пред растанком од мужа и друга свога, од стуба и имена куће њихове, од старатеља незбринутог детета њиховог„ Као махнита је прелазила из собе у собу, ширила руке, и склапала их опет, и ударала се у груди старинским, вечитим оним гестом, који, кад тад, погоди свака жена, јер свака жена све добро и све царство своје у грудима носи.

Ану су раздирала два разна осећања. Једноставна и дубока детиња жалост, што немоћан и апатичан лежи онај који је њен живот више волео од свога, и што се можда на вечити одлазак спрема онај, чије биће је у темељима њихове куће, у свакој ситници њиховог намештаја, у последњој пребивеној играчци детињства њеног. А с друге стране опет гордо, отпорно огорчење створења, које је увек имало удобан, леп, и виши живот, које је дужности своје према људма и хвалу своју према Богу одавало на срдачан, али и на отмен начин, и коме се сад усудила доћи, разбојнички нагло и брутално, несрећа умирања , доћи да покупи страшну ону порезу живота коју и најсрећнији човек даје у скрушености , без достојанства, с прашином раван, последњем црву једнак.

У моментима туге Ана је заривала главу своју у крило материно, и плакала горко, и остајала тако док јој топлота крила не би осушила лице.

У оном другом случају, Ана се знала подићи са столице скоком, као увређена, намрштена и срдито бледа, и поћи некуда као на јуриш, и онда, одједаред, ударена и смрвљена страшним оружјем факта, на пречац стати. А затим још дуго стојати и размишљати, увиђати и сламати се, и најзад опет заплакати, али плачем неосушним разумне, у живот далековидне жене.

Ани је сада јасна била сва слабост, сва незнатност и безначајност усамљене жене. И имајући у очима страшну слику своје матере, несрећне удовице, она се са страхом у души освртала по животу, и тражила на кога ће се ослонити она, да би се на њу могла ослонити стара, жалосна мајка.

Иринеј?

Ах, Иринеј! Тај високи, моћни, поносити Иринеј, тај господар над хиљадама људи — како је он сада удаљен, недостижно удаљен од ње и од судбине њене ...

Иако се вратио пре рока, иако јој пише, и допраћа Пашковића до куће и стоји на улици док не дочека вести о несрећним пријатељима својим — ипак, од ње је тако ужасно, ужасно далеко ... И то не због болести и затворене капије, не, јер он се не [206] боји и моли да га приме, него због нечег другог ... Због тог што је монах, због тог што није њен.

Он није мој — шаптала је Ана, а сузе су текле.

Он мора чувати од заразе људе у цркви, и децу у гимназији, и сваког голог, болесног просјака на улици, јер је њихов, јер је калуђер , јер је дужност његова широка милост целом свету.

Да, завет његов, који нам је у данима среће био срећа, који нас је водио лепоти да са растављеним животима и телима негујемо јединство духа и душе, тај завет, сада, у несрећи , промаша циљ. У јаду је човек јадан, ситан и мали, жељан је простог човечанског зближења, и тужи за умиљатом речју, за топлом руком, за нежним загрљајем.

Ана је осетила да се рука једна дотиче њеног рамена. Брижна нека рука, која је не привија себи, него некуда у добро, у мир и сигурност. И чула је шапат над главом.

Доктор Пашковић. Нервозни покрет Анин је дочекао необичним, као кров неког заклона поврх ње надвијеним рукама, и с погледом бескрајне оданости.

— Хтео сам вас нешто питати, госпођице Ана.

— Долазите ли из очеве собе ? Како му је? Да ли бих ја сад могла ући?

— Од једно четврт сата му је лакше, али немојте улазити. Не треба да улазите. Не треба , ни њега ради, ни себе ради. Сем тога, мајка ваша нешто разговара с њим.

Ана бризну плакати.

Доктору такође засветлеше очи.

— Не варам вас. Збиља му је сад мало лакше. На жалост, то не значи да му је и боље. Не бих вас смео с поуздањем тешити и храбрити, јер је болесник врло немоћан ... Може бити ипак. Уздајмо се у Бога. Молите му се, вашу ће молитву за цело волети. Ето, звони на вечерње. И у олтару има сад топла молитва за нашег болесника. Иринеј је очајан и утучен због несреће у вашој кући. Да, то сам вас хтео малочас питати: да ли бисте желели да се видите с Иринејем?

Ана је погледала у Пашковића прекорно.

— Никаквих жеља ја сад немам за себе — изрекла је брзо, поцрвенела мало, и наставила тише — а сем тога, у нашу кућу не сме и не треба нико здрав да уђе.

— Да, у томе и јесте сва тешкоћа. Иринеј се, наравно, не плаши, и једнако ме моли да га поведем, али, право да вам кажем, ја се плашим, и за њега, и за друге, као што и за вас непрекидно стрепим, и кајем се понеког часа што вас нисам силом одстранио. Морао бих га, по себи се разуме, у вече довести , да га нико не види. И замислите онда случај да се ипак нешто деси што би било [208] или изгледало да је посљедица те посете — страшно, ужасна једна драма! Не, не, боље је да не дође. И мајка ваша се самном слаже. А ви? Иринеју сам казао да ћу питати вас, па како ви одлучите, тако да буде. На то је пристао.

Ани је прострелила кроз главу чудновата жеља. Не да монах Иринеј к њима дође, него да она, за тренутак један, излети одавде, да одлети до цркве, да чује и види срећу и лепоту живота свога, да се врати, и онда да се сруши нешто преко њих свију, и да их затрпа све одједаред, пре него што несрећа, делић по делић, размрви оно што је досад било цело и лепо.

— Шта да му рекнем, дакле, госпођице Ана? Одлучите онако како вашем срцу годи, за вас ћемо сви све учинити.

— Волела бих се видети с монахом Иринејем , али се бојим да улази у кужну кућу. Не, не, нека не долази, реците му да нипошто не долази ... Сам, без икога, да се разболи, сачувај Господе Боже, не, не, несме доћи, ја нећу да дође, и реците му уопште да се чува, и — ах, тако ми је страшно, зашто смо и почињали тај разговор, докторе!

Ана се дуго још, ни сутра дан није могла да смири. Салетала ју је нека слутња којој дотле није било трага. Трзала се од сваког шушња, јер се бојала зле вести. Затворену њихову кућу желела је још више да затвори.

Да ни мисао Иринејева не могне у њу. Почела се плашити и свога интензивног осећања, и сталног духовног општења с њим, из те средине која је кобна, која за час један може бацити у човека клицу смрти. Одлучила је да неће мислити на Иринеја, да ће га за једно време заборавити.

А нервозније но икад је ишчекивала Пашковићев долазак из вароши, и извештај његов о стању болести уопште.

Те вечери се доктор мало закаснио. До осам сата још није стигао.

А оцу као да је опет горе. Шта ће бити? Зашто доктора нема? — Ану је крхао страх, и мучиле су је разне глупе комбинације којима се покушавала смиривати.

Изашла је у ходник и ослушнула. Изашла је и у башту. Вратила се опет у ходник, и стала крај прозора. Али ходник је био осветљен , и није се ништа с поља могло видети . Није се чак могло ни чути, јер је почео дувати чудни онај јесењи ветар, који одгоре, као у главу удара дрвета и џбуње, па се зеленило згушњава, и сав шум око куће сабија и бруји.

Једнако је слуктила, и због тога, као нека утвара, на прстима ишла по ходнику.

Капијица се отвара! — Ана је претрнула. Отшкринула је врата од ходника. Кроз помрчину ништа није видела, али је јасно разабрала да се Пашковићев корак меша са још [210] једним кораком. Усплахирила се. Тражила је брзу неку одлуку да спречи улазак Иринејев унутра. Дошло јој је да заврне клуч у брави, да виче — кад се одједаред отворила врата, и кроз њих, као и обично, ушао доктор сам.

Ана је, све за један тренутак, и устукнула, и потрчала доктору у сусрет, и јурнула да забрави улаз — кад је у истом моменту шкљоцнула брава, али на супротним вратима, и ушла Недићка, бледа као смрт, са згрченим рукама под брадом, којима је стискала вилице да не дрхћу.

— Докторе, јесте ли ви, ходите брзо, Јови није добро ... Боже, Боже, Ана, Ана! — почела је плакати јадна жена, бежећи испред Ане и затварајући за собом врата.

Ана је остала сама у соби, и знала да то отац њен умире.

Чучнула је на земљу, и згрчила се у себе као ударено псето. Цвокотали су јој зуби, али сузе нису текле. Још је чекала, још се надала. Међутим, Недић је одлазио, а Ана његова је више нешто од суза давала свом оцу који одлази. Давала му је део живота свога. Са оцем заједно умирало је његово јединче , т. ј. све оно у Ани што је било детињасто , мазно, лаковерно, срећно и милостиво . Ана је старила, хладила се, мирила се, узимала на себе борбу живота, ону, у којој сви без разлике падамо, једни побеђени, други преуморни.

Врата. Плач. Ана је вриснула, али је гушила врисак, трпајући марамицу у уста. Врата се затворила. Настао је мир.

— Сад ће Бог послати смрт — шаптао је стари баштован крај ногу свога господара.

— Има ли Бога! — јецала је Недићка.

Је ли тај Бог добро или зло? — мислио је Пашковић.

Потпуна, празна тишина. Смрт.

— Ана, Ана јадно моје дете! — разлегало се болно пиштање Недићкино по кући.

Али Ана се није одзивала и није долазила.

Укућани се збунили, Недићка је косе чупала , Пашковић је помагао Ани да се дигне и да седне. Ушао је монах Иринеј, сав мокар од кише, чекајући на пољу узалуд да му се нешто јави, да му Ана, макар кроз прозор, пружи руку.

Ана му ни сада није пружала руку. Тупо и хладно је гледала људе око себе, па и монаха Иринеја. Учинила је затим ипак покрет као да хоће нечију руку, као да хоће некога. Шест руку се испружило да дочека Анину немоћ и самоћу. Али Ана је вратила испружену руку себи, пала главом по тој руци, и почела ужасним, бедним плачем прво да зове оца свога, а после, после једног страшног погледа и вриска, стала се опраштати од њега милостиво и тужно.

Доброта и љубав је клечала око Ане, али Ана је била сирота и сама.

XXIII.

Жалост је спустила црна своја крила над лепом кућом покојног адвоката Недића. Помешана са чамотном, влажном јесени, жалост та је била тежа од олова, хладнија од оне хладне воде, која је непрестано падала, а ничију жеђ на земљи није гасила.

Недићку је та жалост напола убила, и јасно је било да се стара, болешљива жена никада од ње опоравити неће. Код Ане је такође недељама дуго трајала дубока, страшна утученост, добровољни онај тешки пост и тела и духа, коме се болно растужени људи тако радо предају. Није свирала, није читала, није шетала, није чак ни у цркву ишла, сем понекад на вечерње, а и онда је обично, прошавши кроз живе улице, сревши пријатеље свога оца, преплакала све време богослужења, не дижући главе.

Ипак, младост Анина се постепено опорављала . Као муња би тек пролетела нека лепа мисао, и уста Анина би се нехотице развукла. Одмах затим би додуше дошао уздах, или невесео поглед на једно од празних домаћинових места, али, младост се [213] опорављала, душа Анина је тражила да се поигра и расеје.

Чудан је био начин прве Анине разоноде после највеће жалости. Ништа величанствено, апстрактно, уметно. Напротив. У стражњој авлији, међу живином, крај свога псета, над бледом јесењом травицом — ту се тешила и забављала. У малом том свету, који се така много мучи, а чији цео живот није толико вредан колико један тренутак њеног.

Ту се Ана скрушавала, ту је опет почела да воли.

Како су миле те кокице. Једнако скакућу за нечим. За мрвицом на земљи, за мушицом у ваздуху, за сенком, за шљокицом сунца, која се, већ дограбљена, одједаред одмакне, или, ако се не одмакне, запрепасти сироту коку јер се не може појести.

Мало даље је травник, ограђен, за младе пилиће. Сад пилића нема, а и траве је мало, вратанца су дакле отворена. Две халапљиве, несите патке не верују да је берба обрана, улазе унутра, и чупају полумртва влаканца без капи сока и хране. Али тамо, у ћошку гле, још стоји цветић. Посљедњи на тој ливадици , последњи и у тој години. Патка, непоетична и увек гладна, насрну на њега, и преби му вратић широким, оштрим својим кљуном. Ана се наљутила, дохватила однекуд штап, и ударила патку. А животињица се окренула, подигла ударену, као лала жуту [214] ножицу, и доброћудним, мирним оком је погледала у извршиоца казне.

Извршилац казне се застидео: патка не зна шта је то ударац, срџба, пакост, освета. Њу боли, али она бол трпи исто тако као и оно што јој годи.

У то је дунуо ветар, и тако је љутит ушао у травник, као да сваку поједину сламку хоће засебно да продрмуса. А кад се ветар одмакао, травчице су полегле једна на другу, и Ани се чинило да шушкају нешто између себе.

И око ње је нешто шушкало. Стари Јова. Обишао је око Ане, наслонио се на њу, и опрезно, лагано јој је легао на ноге.

— А где ти је газда, Јово, где је добри твој господар?

Ана поче јецати, а маторо псето удари у грчевито, астматично скикање, као да ће сад душу исплакати.

На ту ларму је дотрчало мало Анино кученце , бело као снег, са риђастим дрским носем, и, љубоморно што од Аниних ногу ништа за њега није остало, попело се Јови на леђа. Јова је трпео, а Ана се смешила. Било јој је топло од Јове као од сунца.

Дошла јој је чак жеља да се и она претвори у једну од тих малих животињица, скромних, тихих, без жеља и без уздаха.

Како би лепо било да сам ја ето ова нашушурена ћубаста кокошка, и врхунац лепоте [215] и храбрости да ми је Авантурист Пера, који ено тамо жмири, и тако је лепо пребацио преко ока своју већ прилично изанђалу кресту.

Ана се опет насмешила. Топлије него малочас . И одједаред, цео тај ситни свет је нестао из њене свести, душа њена је бацила играчку, и озбиљна, али екстатична и врућа нека светлост јој је букнула у очима. Наслоњена на лаки филигрански и тесни кавезић заробљених питомих тичица, Ана је гледала некуда у дуги и слободни и богати живот човека, који је понекад тако горак у својим извесностима, а који је увек тако сладак у надама и у чекању.

Ана се враћала у живот.

Гроб мога оца, то је врт, у коме живи једна моја покошена срећа, један вечити мој уздах. Али врт није у царству смрти него у царству живота. Кроз младо и свеже цвеће везујем се ја за свога оца, бршљан онај, што грли гробницу, то су моје руке. А јаки мирис баште, то је чежња мога оца да ја будем радосна и срећна.

Ана се враћала цркви.

Црква ме теши најбоље од свега. Црква је место где се сасвим истоветно благосиља и рођење и смрт, где се пева и венчанима и у сандук положенима, где се све што је живот изједначује и слива у нешто једно и вечито, као што је један и вечит тон, ма да [216] је, наизменце, и певао у песми и јецао у плачу.

Ана се враћала појању, певачима и уметности богослужења.

И све је ишло простије и лепше него икад. Певачи су били пажљиви и послушни, црква је стицала све више и више сталних посетилаца.

Међу чешће посетиоце је сада спадао и доктор Пашковић. Људи су, наравно, констатовали тај факт, али им се, поред свег хотења, некако није дало да га извргну у шалу и пецкања. Нису успели да се ваљано исмеју ни они, који су, толико пута исмејани од доктора, мислили да ће им такав реванш бити највеће задовољство живота. Друкчије је испало. Нечега дирљивог и занимљивог је било у тој појави. Неки су говорили: сиромах старчић , зима му је помало, па иде да се угреје на лепом певању. Други су говорили: то је ваљда неки медитативни одмор за интелигентну главу докторову после тешко пожртвовног посла који је у задње време радио. Трећи, најзад: као оно што човек, у брдовитом крају, где сунце брзо седа, мора нагло да скраћује обасјану стазицу своје шетње, тако и наш Пашко: некада је шетао у Рим и у Париз, а сада, кад сунце журно запада, шета се до Богородичине Цркве.

Да одстоји целу службу, за то доктор није имао времена. Него је комбиновао своје доласке, [217] тако да је у три четири пута чуо цело појање. Дешавало се да стигне сасвим пред свршетак. У таком случају би сачекао напољу Ану и Иринеја, ишао с њима, разговарајући, до првог или другог угла, и тамо би се, у три разна правца, растајали сви троје, опраштајући се неким необично благим и срећним осмесима, који се јављају кад људи једно другом милости чине, кад је и љубав међу њима само овејана, бескрајна и сажаљива милост.

Пашковић би се после таквог растанка увек закаснио на ручак; Ана је, напротив, журила кући, и говорила мајци да тога дана осећа тако чудну духовну заједницу с оцем, и да зна да је души његовој лако и добро; а монах Иринеј је записивао у дневник свој овакве ствари :

„Поред заноса и дивљења има у љубави, као важан, можда важнији елеменат, милост и сажаљење. Можда права љубав и није ништа друго него сажаљење. Можда права срећа и није ништа друго него давање. Можда прави идеали и нису идеали задовољавања, него идеали одрицања ... Али, ко све то може? ... Христос је могао ... Па ипак, тако ми се чини, сажаљења може бити у човеку више него у самом Богу. Човек и с небом, и са сунцем, и с Богом има сажаљења!“

„Заноса телесног или борбе с телом има у увек, увек. До задњих граница свести наше. [218] У најдуховенственијим творевинама духа нашег . Нераздвојни су дух и тело, и можда нема ни једна победа духа која би била коначни растанак од тела. Има тела у катедрали фламанској, има га у пркосу уста која се не даду пољубити, има га у оплакивању мртваца, има га у самоубијству, има га у сажаљењу, ума га у науци која се радује животу будућих покољења, има га у хладној, отровној заједљивости Хамлета, има га и у најсветијој песми, јер, иако је зачета негде међу звездама, написана је на земљи“.

„Дух и тело. Како је дивна та борба, та несрећа, та трагедија. Која лепота, која величина може изаћи из те борбе! „Дух све оживљава, а тело ништа не помаже“, стоји у Светом Писму. Да и не. Тело, са својим јадом, блатом, оловом, отровом, крстом, Голготом и Кавказом мучи и кињи дух, обара га и на ново одлетање га дражи, пепељушким подвизима му служи и краљевским трагичностима га улепшава, воли га кроза све то, и зато се најзад даје победити и разоружати од духа, и онда, покајно и скрушено, пење се за њим, и, ја верујем, може се попети до неслућених висова поноса и лепоте. Као што вери помажу уништене сумње, тако духу помаже савладано тело.“

„А да ли се тело може коначно победити без катастрофе у којој пропада и дух ? Љубављу не може, али милошћу и сажаљењем [219] може. Може и гордошћу. Само је разлика тих двају победа велика. Гордост задављује катастрофу, и доста је да један тренутак буде господар. А благе, сажаљиве милости треба бацити читаво брдо пред ноге катастрофи, да жртви својој не могне прићи.“

„А да ли је право да се милости, највише моћи душине, толика множина баца у јад и чемер живота наших? А шта се друго и ради са милошћу, него да се баца у поноре туге и у потоке суза! Шта је друго сажаљење него монах који обожава јечање, страдање, испружене руке и невесела чела! Куда су, него у поноре туге, просуле се и отишле све највеће милости овога света ! Где су Христове милости? Где Антигонине? Где Офелијине, несрећне девојке, која се само једаред закаснила са милошћу, и погубила и Хамлета и себе? И где су друге легије и безброји милости , које су утонуле у бездана мора, не вратиле трага са црних беспућа, срећне, ипак, што су могле очистити и посветити тамо где нису могле спасти".

„Плашим се ипак жениног тела, плашим се и њеног духа, плашим се жене, плашим се да је жена зло. Питам се : зашто је љубавни уплив жене увек и уплив проблема и бола? Бојим се да су човек и жена нехармонични, непријатељски и кобни сусрет у природи . Жена прави и од раја играчку, а човек и у рај носи пустињу и манастир духа свога. [220] Човек са цветом у руци побуђује сажаљење, жена са цветом у руци је опасна, и ја је се бојим. Бојим се канда још и оних старих баба са босиљком у руци. Шта ће у жене та чудесна биљчица, која, зелена, мирише на добру црну земљу, а ужутела мирише на Господа Бога. Плашим се да дух женин не иде више од артизма. Да је најтоплија жена само артист један, који непрестано вибрира јер хоће непрестано да узнемирава. И вибрирање то сели се, из мелодије и мекости гласа у јасност и ватру очију, одатле у умиљатост речи, одатле у снове мисли, одатле некуда, куда човека само жена вуче, а човек оставља све, и иде, и губи пут и пропада идући за том блудећом светиљком".

„А где су ми милост и сажаљење, кад овако пишем ? Где ми је сажаљење за фине оне плаве жилице на њеним слепим очима ? Где ми је милост за душу њену, која, као и свачија, сваки час може бити убијена ? Где су ми и милост и сажаљење за љубав нашу, за љубав као такову, пуну грубости, насиља, досаде, свакидашњице и немонаштва? ... Помози ми, Боже Велики, Свемогућни! Помози ми да останем снажан и весео монах какав сам сада. Помози ми да велику, лепу и чисту своју љубав сачувам ... Али, помажи ми само дотле, док помоћ твоја богати раскош и красоте мога живота! А ако би дошло до страдања, мука, сумњи, и неверства Теби [221] и самоме себи, не помажи ми! Не жали ме, не теши ме, не заклањај ме и не лечи ме од бола! Јер то не вреди, не вреди никоме, ни највећима не вреди. Откуј Прометеја са стене, и он ће се сурвати у провалију и у гроб ... Ако до крста дође, остави ме, о Господе, остави ме! Онда, кунем ти се, онда ћу ја теби помоћи да не изгубиш поноситу монашку душу моју".

XXIV.

На ћошку код цркве, после свршене службе, стојали су опет њих троје. Људи су гледали ту лепу слику. Сви троје у црно. Ана са златном својом косом испод вела, Пашковић са гргуравом сребрном фризуром око астраханске капе, а монах Иринеј сав црн, са златом и сребром негде дубоко у себи.

Десна Анина рука је била у Пашковићевој, а лева у Иринејевој, опраштали су се, али су још једнако разговарали, главе су љупко климале, уста се смејала, лица сијала благошћу и добротом. Штогод ко рекне или предложи, то су баш и оно друго двоје хтели, а кад се нешто неизоставно мора одбити , одбија се тако мило и пријатељски, да је одбивени најзад сав очаран што је пропао.

— Не, не, одвише је хладно, већ имате кијавицу и промуклост, на гробљу дува сталан ветар, разболели бисте се. Најзад, шта хоћете, пратили сте нас прошле суботе, сутра ће бити добар да нас отпрати господин ђакон .

— А зар прошле суботе није од пола пута био и Иринеј с нама? Нека и он онда

[223] остане сутра код куће. Упола, добро. Телом, а душом нека вас прати.

— Кад је тако, — смејала се Ана — дођите , али чим мама види ваш црвени нос, знате каква је, одмах ће почети плакати, наместиће вам кревет, и добићете лек од седам трава. А можда сутра уопште нећемо излазити на гроб. И мама је назебла, и ако јој не буде боље, одгодићемо. Само — Ана је невесело погледала — сутра је татин рођен дан, дан када се око њега неизоставно скупљали гости и пријатељи ... Видећемо још, па ћу господин ђакону јавити писмом, а ви, докторе, вама ... најзад, да буде право, вама ћу такође написати писмо.

— У коме ћу добити лек од седам трава, је л' те?

— Не само то, драги докторе — говорила је Ана озбиљно. — Добићете и позив да дођете сутра по подне код нас. Да будемо заједно на татин рођен дан, као увек. На гробу татином ће можда бити мраз и иње, а у соби његовој нека буде срдачно и топло као и пре. Кад смо сви на окупу, онда мој тата није мртав, је л' те?

Већ пред вече тога дана је ударила оштра хладноћа. Ваздух се чисто следио. Сваки неопрезнији удисај, отворених уста, улазио је човеку у груди као мач. Проливена вода се намах смрзавала.

Ана је већ око пет сата послала писмо монаху Иринеју: да сутрашњи излазак на гробље одлажу за други пут, и да изволи доћи по подне; а доктору Пашковићу: да салон госпође Недићке прописује каљаче, кожни прслук и вунени шал око врата.

Сутрашњи дан је био прави зимски дан, а уједно и прави дан задушница. Попало је дебело иње, нека свечано тужна маглица је обавијала предмете, снег је пролетао тих и спор, као да спава, а људи су пролазили некако побожно и смирено, као да сви иду на гробље.

Ана није могла да савлада жељу. Склонила је мајку да попусти и да је пусти, обукла се, узела велики буке зимских ружа, и пошла на гробље. Ишла је попречним путем, пољем. Опазила је као да се ту, напољу, магла згушњава . И снег је био друкчији. Пахуљице оштре, као од игала, а хладноћа је чисто гребла по лицу.

На гробљу, није већ видела даље испред себе него на тридесет четрдесет корака. Као из воде су искакале веће и мање групе крстача . Ана се осећала неудобно. Журила је да што пре стигне до гробнице. Стигавши, спустила је цвеће, спустила и главу, и почела брзо читати молитву. Али после ју је, као увек, занело сећање на неку сцену из веселог живота њеног оца, и уз ту реминисценцију се Ана тек заправо обраћала Богу за покој [225] душе очеве. Одједаред је клекла, не гледајући куда, у снег, и почела плакати.

То је дакле сада сва свечаност на рођен дан њеног оца ... Просјак неки, вагабунд какав, гладно псето, буке мртвих ружа и иструлели остатци покојног једног света, то му је сад друштво, то су му сад гости ... Како је страшан, строг и суров завршетак људских живота ... Како је све у животу ташто и без вредности ... Зашто не живимо крај гробова, и с гробовима заједно, да нам буде лако одрећи се свега земаљскога ...

Одједаред, тамо у дну хоризонта, нешто, као велика игла, пробушило је рупицу у магли, и вукло за собом дугачки црвени ђердан . Гле, магла, тешка оловна магла се поплашила од црвеног ђердана! — смејао се снег, и почео, преврћући се од смеја, да заузима маглино место. На крају црвеног ђердана је висило сунце. Ружичасте пахуљице се слагале по смрзнутом Недићевом гробу и по црном Анином велу.

Како је сад опет лепо на гробљу, како је добар Бог, како ће се радовати мама док чује како је било — брисала је Ана сузе, гледајући усхићено падање божјих зимских ружа.

Чуо се шум корака. Ана се тргла. Неко је ударао ногама о суву земљу. Дечко један. Савио леђа као мачка, дува у руке, и има подеране ципеле и одело. Ана га је позвала, [226] и дала му обарених јаја, колача и новаца. Дечко је искао и ружу.

— Шта -ће ти ружа?

— Да се играм.

— Како ћеш се с ружом играти ?

Сетићу се већ — смешио се мали.

Ана му је дала велику, сузама својим покапану зимску ружу.

Тамо на главној стази, дечко је сео и јео. Однекуд се показало псето. Од зиме ваљда, летело је преко гробова као стрела. Дечко звижну. Пас је прво оклевао, али је најзад пришао. И добио колача и јаја. Зато је после морао скакати да дохвати ружу. Све више и више. Дечко се попео на клупу, држао ружу у подигнутој руци, и скакао и сам што је боље могао. Чуо се смеј и кефкање раздраженог псета. Најзад је ружа, сва рашчерупана , лежала у снегу, а преко ње се ваљали, сити, угрејани и несташни, два вагабунда госта с Недићевог рођен дана.

Напослетку се Ана ипак морала кренути кући. Поседела би још, али се бојала да ће се мајка бринути.

Пролазила је поред капелице. Нешто ју је вукло да уђе. Па ипак није. Ко зна да ли је отворена. Врата су с друге стране, морала би обилазити. При савијутку стазе, баш при округлини олтара, дочекао ју је талас и шум ветра.

Пренеразила се и скаменила.

Ветар је шуморио:

— Ана! Ана!

Као укопана је застала Ана. Главу није смела да обрне, али је пажљиво ослушкивала и покушавала да се разабере.

— Ана!

Ана је набрала обрве, побледела, и коракнула да настави пут, не осврћући се. Осећала се увређена, видела у том поступку недостатак такта и нежности.

Али је онда ипак стала. Жао јој је дошло њих обоје. Два сирочета на снегу. Можда јаднији од оног дечка и оног псета. Ето, хладноћа боде по врату и шиба по ногама, и гробље и самоћа су ужасни, а, тако близу, душе пуне љубави и лепоте ... зар да њему на жао учини, зар да само прође мимо топлоте и среће! ...

Била је узбуђена, колебала се, хтела је бежати кући с пређашњим блаженим својим миром, хтела се вратити и главу и руке своје зарити у његове груди.

Окренула се, поздравила је монаха Иринеја главом и руком, и скренула онда најкраћом стазицом ка излазу.

— Госпођице Ана, ја вас молим, лепо вас молим да станете на тренутак, да чујете само неколико речи ... Госпођице Ана, Ана, зар сте могли, зар сте могли и једнога часка .. . ја сам недужан потпуно, ја вас нисам уходио, [228] ја нисам ни слутити могао да сте овде, зар ја да вас непристојно предусретнем, ја ...

Монах Иринеј није могао даље. Дрхтао је пред Аном као дете. А Ана, због хладноће, због самоће, због неправде, због свега оног другог, пружала је Иринеју руку, и са руком опроштење, измирење, љубав и сав живот свој.

— Ана, ви се не љутите? Чујте како је дошло. Писали сте ми да због мајке не можете на гробље. Ја сам осетио да вам је много жао. Баш на данашњи дан. И онда, решио сам да ћу ја посетити гроб, мислио сам да смем то учинити, јер покојни Недић је био и мој пријатељ, а, сем тога, Ана, свака ваша жалост је и моја, свака ... Ево видите, понео сам и цвеће, и већ сам био близу, али, одједаред сам угледао некога на гробу. Црни вео и познати ваш стас. Збунио сам се, нисам знао шта све то значи, и да ли да се јавим. Међутим сте ви кренули натраг , и онда ...

— Зашто нисте остали ту, иза зида, док ја не прођем?

— Ана, Ана, зар сам могао то урадити ?

Два уздаха, два занесена погледа, и као да је читав океан стао између овог, њиховог, и оног другог света.

— Још само часак два останите самном, Ана. Ја ћу онда на гроб, ви морате кући. Хладно је, а већ сте Бог зна откад напољу. Ветар вам је изударао образе. То вас сигурно [229] боли? Боли ли? Или то не боли, а друго нешто боли? Ах, Ана, моја Ана, моје велико благо! Куда се ви, нежно створење, ломите по гробљу у студено и зло зимско време! Зашто се нисмо договорили да вас ја заменим ? Ја вас могу заменити, је л' те, да могу, Ана? Реците?

— Можете, можете. Ја сам ваша, и у вама, свим оним што је најбоље у мени. А можете и зато, што је мој отац, пред крај свога живота , знао да вас волим.

— Знао је?

— Знао. Или је сам дошао на истину, или, што је вероватније, доктор Пашковић му је морао нешто говорити.

— Је ли вас отац што питао?

— Никада ништа. Чак, уверена сам, ни матери није ни реч рекао. Није хтео кварити лепоту мога живота. Био је фини, осетљив, знао је оценити шта се све у нашој љубави стекло, и шта све она може дати, и крио ју је с нама заједно.

— И Пашковић се тако понаша. Мени никада ништа није казао, ништа ни показао. Сигурно ни вама?

Ана је мало, једва приметно поруменила, али се у унутрашњости својој јако збунила.

Додуше, није било прилике, али она није ни тражила прилику да Иринеју каже шта се догодило, онога дана, између доктора и ње. Напротив, ни споменула није да је уопште [230] чега било. Крила је дакле. Зашто је крила? Али она крије и друго од других. Љубав своју, разговоре своје с Иринејем, милости његове према њој ... А пре, ништа није крила, и осећала је од тога неку силну надмоћ над свима људима. Достојанство неко. Живот њен дакле није више оно што је био. И гори је него што је био. Јер, од сакривања до лагања је један корак, и, најзад, ћутање само није друго до лагање.

— Што сте заћутали, Ана? Нешто је било, дакле? И кога сад штедите, доктора или мене? Је ли био можда сувише строг? Или, као ваш стари лекар, видео у вама и тада дете, и терао шалу?

Њој је јасно било да је својим ћутањем и размишљањем одала траг догађају, и да сада на неки начин мора и догађај одати. И одједаред јој се учинило да то и није тешко. Баш је сасвим лако. И причала је, смешећи се подругљиво, да јој је стари доктор, једнога дана, почео говорити ласкаве ствари, да јој се скоро удварао, и да је том приликом чинио неке алузије на симпатију њену према монаху Иринеју, али да га је она, наравно, исмејала, и да се на том свршило. Ана је причала течно, живо, и тако, као да се све то десило у присуству свију њених код куће, и да се сви слатко смејали, и докторовом удварању, а нарочито одговорима којима га је она исмејала.

Али је на пречац престала говорити, и пребледела страшним бледилом гађења . Са свима детаљима, и са целим финим колоритом јој се вратила у сећање исповест Пашковићева , и држање њено том приликом, сцена и доживљај, чисти и божји као пшенично зрно, и она је одједаред ударила у скоро хистерично плакање.

Монах Иринеј се поплашио, стао преклињати и молити, покушавао да задржи плач и разлозима и ласкањем, али Ана је бежала испред њега, јецала и кидала се:

— Лагала сам, лагала сам! Страшно и подло, укаљала сам се, зло сам учинила, уђимо у цркву да се покајем, да се Богу помолим ... Лагала сам, и то сам вама лагала, вама, који сте вера и црква моја ... Како ме то боли, пече, срамоти! ... Лаж, у мојој души лаж, на мојим устима лаж, ту, пред гробом оца мога, Иринеје, опростите ми, очистите ме, Иринеје! — врискала је Ана.

Улаз цркве је имао дугачак, низак, засвођен трем, заштићен у дубини својој од кише и снега, чист и пун заветрине као соба. Црква, напротив, била је мрачна, без иједног упаљеног кандила, и мирисала је на влагу.

Ана је устукнула на улазу те цркве, остала у трему, али очи упрла у олтар.

И ту, дрхћући телом и гласом, и не допуштајући да је се монах Иринеј руком дотакне , исповедила се. Целом, потпуном истином , [232] и свом лепотом првога тешкога кајања. Кад је свршила, клекла је на црквени праг и склопила руке. Монах Иринеј, потресен, сагнут над Аном, осећао је нову, друкчију, силнију љубав према тој Ани Недићевој која је сада бедна жена. Одједаред ју је дохватио, дигао у наручје, и однео пред олтар. Спустио ју је пред иконом Христовом, ушао у олтар, и изнео јој оданде крст да га целива и да се смири. Извео ју је затим опет под трем, и тамо, неочекивано, стегао јој руке као кљештама, загледао јој се дубоко у очи, и шаптао, поплашено, усплахирено:

— Ана, јесу ли вас ма за тренутак узнемириле Пашковићеве речи ? Јесте ли осетили што за њега ? Да ли бисте га могли — над Иринејевим очима се наднеле обрве у грчевитом луку — да ли сте га ма за часак један волели, Ана, говорите истину, Ана! — шкргутао је монах Иринеј више но што је говорио.

Ана, малочас још грешна и крива, задрхтала је, у први мах, као трава пред тим гњевним, гордим и безгрешним погледом Иринејевих очију. Али, окренувши се себи у душу, где је истина стојала светла као звезда и тврда као камен, она се заблистала, занела од среће, раслабила, и бацила, с љубављу својом, и сву снагу своју Иринеју пред ноге, занемела , спустила главу, раширила руке, а из груди јој је гукала невина, чиста, прва девојачка [233] љубав, она, која се баца и хита у љубљеног човека као што се прокључали горски извор баца и хита у свој поток.

Ана и монах Иринеј се нађоше у тесном загрљају. У загрљају страсти, у првом загрљају од ланаца и ватре.

Лице уз лице, коса у коси, дах у даху, занесени, своји, сами, топли и збуњени од наглих узбуђења кривице, плача, опраштања, љубоморе и среће, Иринеј и Ана су и знали и не знали шта се с њима догађа, и примицали своја мекана, врела уста, и склањали их опет и љубили једно другом руке, и кидали се да беже, и враћали се илузији да им неко зло прети, и да само у заједници и чврсто загрљени могу злу томе отпора дати — и све тако, продужујући слатке муке своје, осећали да пољубац цвета, и зре, и мора, мора сад одмах пасти ...

Пољубац, страшни, страстни пољубац у уста, долазио је. Долазио је, и претварао два анђела у човека и жену, у радознале туђине, у лукаве борце који добро знају да страст није слепа, него да страст зна и хоће и рачуна , у два себична непријатеља који, као паук муву, хоће једно друго да исисају, у два лопова који краду и отимају најдрагоценије, и остављају за собом сиротињу, очај и празнину .

Наједанпут, Иринејева дрхтава и расцветана уста су упала у неку јаму, откинуо је, [234] скоро је шчупао припијену Ану са свога тела, и подигавши обе руке к небу шаптао је промењеним , ужаснутим гласом:

— Зар бих смео и могао, Ана моја, и Ти, Боже мој! ... Ана, идите одмах кући, идите, бежите одавде, клекните и благодарите Богу, спасли смо се, спасли смо љубав своју, Ана, душо моја, бела, чиста и вечна!

Монах Иринеј је бризнуо у плач и утрчао у цркву.

XXV.

У Ани, доброј, побожној и покорној Ани, беснео је немир. Један дотле непознати немир, пун отрова и стрелица, који је императивно хтео, претећи заповедао, осветљиве мисли ковао. У Ани се пробудила жена. Загосподарило је у њој срце женино, које не зна борбу и триумфе губитака, које зна само или несрећу или срећу.

Ана се враћала кући неким непознатим путем, газила дубок снег и спотицала се у јаме, и журила је, задувана и усплахирена, и застајала опет, минутима дуго, на једном месту, са жељом да виче, да удара и зло да чини, и најзад да себе уништи, да се згази, да се у прах смрви.

У Ани је дозревала жена, кретале се све женине моћи.

Младост њена је доскора имала само једно годишње доба, пролеће. Па и кад је љубав дошла, чедна монашка љубав калуђера, пролеће је остало пролеће, све је било само цвет и мирис, игра и нада, миран сан без снова, као у биљке. Ни милостиве речи, ни заљубљено гледање, ни додир руку, ни загрљај, [236] све то није развило тврде пупољке калуђерског њеног пролећа. Али онда је дошло друго. Дошло је то да јој је Иринеј отео пољубац. И тај отети пољубац је у смиреној девојци раздражио жену. Од слућене његове врелине је цело Анино пролеће одједаред сазрело у лето, а лето, предосећајући јесен, тражило је да живи, да живи ...

Мој, само мој мора бити ! Мора ме волети слепо, мора ми дати сав живот и сву душу, мора ме служити, мора у ланце ићи, ако ја тако хоћу! ... А он ? Он друго нешто више воли од мене, он ме отискује, бежи испред мене, савлађује и као суви штап крха живу љубав, отима ми пољубац, мој пољубац, моју сласт, моје добро, јер он ништа нема што није моје, он је сав, сав мој! И ја ћу га савладати као сламку, њега, који се усудио да савлада пољубац љубави моје, да га обезвреди и увреди, и да мене остави, да поред мене прође, и да оде даље, даље од мене!

А ја га волим, љубим, лудо, безмерно, и не дам му даље! Не дам, не дам, зато не дам што ја нећу даље да идем ... Љубим га, љубим га ... али не Иринеја, не, него тај отети пољубац љубим, и вратићу га, и узећу га, јер је мој, јер је до саме несреће мој! ... До несреће, да! Разбићу монахову победу у парам парчад, јер и он је разбио моју! Разбићу му триумф, и ако треба разбићу и њега! Разбивен и покоран и пузећи ће донети онај [237] отети пољубац натраг! И још сто хиљада таквих пољубаца ћу ишчупати из њега, љубављу , заповешћу, игром, варком, силом, лажју, чиме год хоћу, јер су сви ти пољупци моји, зато што је и он мој, само мој! ...

Као болесна, као полулуда је Ана стигла кући.

— Ана, теби није добро, ти си озебла, пропала си. Што сам те пустила, несрећница, тешко мени, тешко мени ... Хоћеш да легнеш, чедо, да се пресвучеш и да те покријем — скидала је Недићка Ану, и љубила је по хладним образима.

Ана је бризнула у плач. Недићка такође.

— Ана, мило моје дете, престани!

— Пусти ме, мама, пусти. Немој ме тешити . Ни ја тебе данас не могу утешити ... Остави ме, и ти, и сви други ... Ништа ми не треба ... Оставите ме да се исплачем и смирим сама у својој соби.

Али тамо, у тој финој, нежној девојачкој соби, пуној лепог рада, лепих снова, лепих радости, демон се размахнуо још силније и пакосније. Ану су шибали страст, слатка успомена , озлојеђеност, разочарање, осећање силе у себи, заједљивост, кајање, отпор, и још множина осећаја, и сви болни и тешки прелази њихови из једног у други. Ана је одједаред почела бројати своје године, питала се куда она још иде сем у цркву, и шта она још хоће сем музике, и шта ће љубав [238] њена према Иринеју још донети сем трзања, уздисања и жртви.

И онда су наваљивале на њу мисли: страшне, дрске, зле, крвожедне и бестидне, и она је, држећи се у ужасу за главу, бежала испред њих с места на место, питајући се откуда те идеје, осећајући да их она није мислила, и да их чак и не познаје, али осећајући и то да их сад ето има и носи у себи готове и своје.

Тако су пролазили сати. Премештајући се са столице на столицу, Ана је дошла до огледала , и погледала себи у очи. Поцрвенела је као пурпур над црнином својом. Не над жалости својом, него над мантијом својом, црном као његова, поноситом као и његова, која ју је лепшом и бољом чинила, као и његова њега.

Али Ана је, поплашена, бежала и од те слике, и од тих мисли, даље и даље, и сакрила се најзад, иза тешке завесе, у дубину прозора, у што више светлости.

Ту су је дочекали торњеви Богородичине Цркве. Прво им се насмејала, после их је погледала изазивачки, скоро мрско, али је одједаред јаукнула, и бол неки, страшан као издисање , сломио ју је.

Светиња храма, управо светиња њеног рођеног живота одрасла и посвећена у том храму, стала је пред очи духа Аниног, моћна, силна, силнија од свега.

То је чар монаштва њеног, то је горда чистоћа њена, јединство њено с црквом и олтаром , то је, најзад, Бог!

Ана осети страх од Бога. Страх од мисли својих, од жеља својих: да куша, да у грех одведе слугу тога Бога, дете тога Бога.

Али одједаред је разрогачила очи, и затресла главом.

Та ја сам већ до врата у греху! Ја сам већ ухваћена у ђавоље канџе и изгубљена сам, и још само кратко време ми има живота с ове стране пакла, тренутак један, и сасвим је свеједно чиме ћу тај тренутак испунити . Шта више, ја морам зло чинити и живот свој обесветити, ја морам срљати за жеђу својом, морам унесрећити матер своју, морам пљунути на прошлост своју, морам пркосити и цркви и Богу, морам, морам се сурвати, јер морам пољубити његова мирна, хладна, света и мекана и топла уста ... Уста та ...

— Ана! Ана!

Ана је цикнула, потрчала као махнита, и подупрла леђима врата.

— Анице, моје дете, шта радиш?

Ана је на дохват окретала кључ, да бајаги одбрави врата, и пусти мајку унутра.

— Ја сам о ручку куцала, али ти си морала спавати ... Како ти то изгледаш, Ана, за Бога? Теби није добро. Шта ти је, Анице?

— Боли ме јако глава, и ... немирно сам спавала.

— Је л' ти збиља ништа друго није? Да ниси у ватри, мораш бити и гладна, а канда је овде и хладно ? — Недићка се сагла, чаракала по пећи и бацала дрва. — Нема доста жари. Пређи у трпезарију, тамо је лепо топло, а ту је и доктор Пашковић Зато сам и дошла. Хтео би да се види с тобом ма на два три минута, каже, у данашњи дан. — Недићка поче плакати. — Тешко би му било тако отићи ... нема оца, нема тебе ...

— А је ли долазио господин ђакон?

— Није још досада био.

— Није био — скрхала је Ана те речи кроз зубе, не знајући да ли да их каже или не, да ли да жали што монах Иринеј није ту, или да пожели да никада више и не дође.

— Би ли могла на часак изаћи, Анице? Учини, дете моје, дођи. Ја сам те већ извинила доктору: да ниси добро, и он ће бити задовољан и с тоалетом и с расположењем.

Добро. Ти само иди, а ја ћу одмах за тобом. Док мало зачешљам косу.

Али то мало је доста дуго потрајало. Недићка се већ почела узнемиривати, и хтела звонити по девојку, кад је, најзад, Ана ушла.

Необично намештене косе, сасвим мирног лица, и тамних сенки око очију. Хаљину није променила, али се завила, од рамена до испод колена, у црни свилени шал са врло дугачким ројтама. Шал је држала чврсто око себе, мешајући са дугим, тешким ројтама своје бледе, [241] нервозно покретљиве прсте. Изгледала је као портре неки.

Недићка се, у први мах, мало изненадила, али није никакву даљу важност приписивала Анином изгледу. Шта више, одмах га је и схватила. Добро се сетила шала — резоновала је — јер је збиља била деранжирана.

Разговор се развио, постао жив и занимљив . Ана се, према томе, није опростила после два три минута. А није ни Пашковић. Остао је да попије други чај. И да чује једну сасвим нову, модерну ствар, која је тек пре неколико дана дошла. Свирајући, пала је Ана у ватру, и тумачила доктору: да је све то, што у први мах заинтересује и заноси, претежно луксуз технике, и да у срцима модерних музичара има додуше много нових осећаја, али нема више среће.

— Старинске, мирне, домаће срећице! — уздисала је. — Слушајте ово чудо! — Ана је свирала. — То вам је Symphonie Domestique у модерном смислу. А слушајте сад задњи део Пасторалне Симфоније.

Како је љупко и чисто свирала онај једноставни завршни мотив можда најхуманијег Бетовеновог дела. Као да и она, баш у том тренутку, или чезне, или стварно осећа ту малу, топлу, али најслађу човекову срећу, ону с којом се човек затвара у орахову љуску, и ништа му више не треба.

Свирачицу је дохватио чар музике. Свирала је неку руску народну песму, врелу и хладну, слатку и горку, какав је мирис ђурђевка , мокар, леден и чист као јутро у гори. После је свирала модеран један скерцо, у коме се тонови буквално премећу, и коме се човек мора смејати. А завршила је са једном старинском љубавном мелодијом неког ретко извођеног талијанског маестра.

— Та песмица, то је цијук зеленог дрвета које су бацили да изгори. Изгорело је, и остало је — шта мислите шта? Пепео?

— Не, госпођице Ана, не мислим то. Изгорети је добро. Од зеленог дрвета остане, најзад, тамо високо горе, фини прозирни облачак дима.

Ана је погледала Пашковића значајним погледом, дугим, топлим и милим.

— Хвала вам, докторе. То је сјајно. Ви сте дивни. За награду ћу вам сада одсвирати нешто своје. Пазите добро. То неће бити, наравно, ништа музички велико, али то је велики бол. Успаванка једна. Успаванка којом је моја мајка успављивала јединче своје ... Срећа и бол моје мајке, моје сироте мајке...

Први тактови су били доста стереотипан увод у песму, и по њима се није могло судити куда ће свирка премодулирати.

Мало затим стаде се притајивати и тањити сплет тонова, док их una corda најзад не стиша у један таван, једноставан зачетак мелодије [243] негде на дну груди. Запевала је онда срдачна, мала једна аријица, кратка, колико док окупано детенце у материном наручју заборави на плач, и испрекидана шапатом тепања и опрезних пољубаца по ручицама и по коси. Исти мотив се поновио. Тиши и спорији, али врелији и силом ућуткиван, каква је љубав материна кад детенце у наручју њеном почиње да дрема. Исти мотив је дошао и трећи пут. Сасвим тих, шаптав и танак, још само слаби одјек песме која се у срцу савила и ћути да чедо не пробуди.

Мала пауза. Инструмент је умукао. Али резонанца задњих, дуго држаних тонова свира слатко љуљукање материног крила и озбиљни куцањ шеталице на сату.

Почеле су онда вариације. Прва. Око аријице, коју успаваља скоро кроз дремеж певуши , звецка нешто несташно и брбљиво као гугут и скакутање детенцета које већ хода, по цвећу гази, и у рубу сукњице росу и мирисе носи. Друга вариација. Сетни, развучено везани низови тонова — уздаси замишљене, некуда занете мајке — гуше и притискују малу аријицу која се сама од себе негде у куту срца пева. Затим један мали прелаз. Осмејак матере: да дете још и не хода, а камо ли оно друго. И најзад, два три велика, света, религиозна акорда: покривање детета крилима љубави, и крст који мајчина рука ставља јединчету на чело и на груди ...

Тишина. Али свирачица не диже прсте са дирки. Одједаред, пребијени, раскинути и искидани тонови мотива: слутња мајчина да тамо негде и крст судбине стоји ...

Пашковић је устао и стегао Ани руку усхићено и благодарно. Он је осетио лепоту и финоћу свирке, осетио и смисао мотива и обраде, али скривени, прави извор баш таквог уметничког израза, он, доктор Пашковић, вечити истраживач скривености и тајни, није овога пута слутио, изгледало је Ани.

Из тог њеног уверења се дигао кратак, нејасан и прекинут уздах један, и ово неколико речи:

— Шта мислите о пореклу мотива који сте чули? Држите ли га за свеже, безгрешно новорођенче, или за вампира који је већ неколико живота прошао пре него што се у овом складу јавио?.. . Или вам је ово питање можда ипак мало тешко, драги докторе ? — смешила се Ана са извесном кокетношћу.

— Ја волим тешка питања, драга госпођице Ана. Само таква и волим. Ако питање није тешко, није ни питање ... Мотиви уметности, то су ретка, царска деца, коју и по ' неколико генерација, а сасвим зацело по неколико живота носе и рађају. Моје је убеђење да и мало лепши пућпурик шеве има, своју историју, и да мирисање цвета почиње испод земље у корену, а завршује се тамо [245] негде у задњим слојевима ваздуха. Уметнички мотив је из гомиле руинираних покушаја талента и живота једва спасено јединче. Слутим ја, госпођице Ана, да уметничким делима Бог зна где лежи трновита или крвава колевка .

— Необичан човек сте ви, докторе — говорила је Ана с топлим признањем. — Да ли вам је тешко од свега тога што знате?

Пашковићу је, напротив, било лако као да је на крилима.

— Не боли вас више глава? — питао је тоном, као да му само још то треба знати, па да срећа његова буде такође, високо горе, прозирни облачак.

— Не боли ме. Престала је главобоља, престао је и сумор. Једна жеља ме сад још само тишти.

Пашковић се није усудио да пита. Осећао је да би много дао кад би могао чути ту жељу, али је осећао и то да би пре умро него што би запитао.

И Ана је ћутала.

Ћутали су обоје као заливени. Недићка је, из друге собе, опазила да се ћути, и ушла је.

Понудила је трећи чај, и изашла опет.

— Сутра после подне ћете знати моју жељу — говорила је Ана с неком тако достојанственом озбиљношћу, да се Пашковић поклонио и покорио пред том жељом већ унапред .

— Она ће вас изненадати. Она ће вас можда и скупо стати.

Доктор се мало збунио, али је метнуо руку на груди и опет се поклонио.

Ана је одједаред осетила страх од тога што је рекла. Од тога што је тврдила, одлучила и пресекла. А у истом том тренутку јој је пало на ум да монах Иринеј још није дошао и да још може доћи. И онда ју је, као рој, обузело једно тако сложено сећање и осећање свега што јесте и што је било, да су је чисто скомлели малаксалост и умор. Али се опет отела, охрабрила, и одобравала је у себи малочашњу своју одлучност.

Не, не кајем се. Годи ми та одлучност. Тако се ваљда дешавају све храбрости. Човек пусти да реч каже ствар, или да се ствар баш и збуде, а после мора наћи снагу за досљедност , одговорност и трпљење.

Ана се осмехнула и на матер и на Пашковића . Пријатна јој је била извесност.

А Пашковић је доливао трећи и четврти чај, и седео би тако Бог зна још докле. Њему, у његовом положају и у његовим годинама , пријатна је била неизвесност.

XXVI.

„Ана, шта радите, и како вам је на души?!“ — тако је почињало писмо монаха Иринеја, донесено госпођици Недићевој сутра дан ујутро по њиховом виђењу.

„Како вам је на души? Питам вас то брижно и милостиво, толико, колико свега брижности и милости у мени има. Да ли сте разумели, јуче, не само мене, него и себе ? Да ли сте били у стању да се брзо смирите и разаберете, и да оцените куда смо пошли, и куда бисмо тим путем морали отићи ? За час само, и љубави наше не би било, не би је било, Ана, јер она није то што се зове љубав између човека и жене, и не сме се развијати тако као што се та љубав развија.

А да како се развијала него тако? — питао сам сам себе и иронично и болно, и упро сам прстом у себе, да сам, од нас двоје, ја већи и баналнији кривац... Али затим сам се насмејао. Већи кривац, већи и покајник, то је све.

Па чак ни тако није. Није тако, Ана! Све оне фазе, кроз које обичне љубави цветају и зру, све те фазе су на нашој љубави остављале [248] модре печате боловања и ломљења, и вољење наше је било и остајало само зимзелена грана. А последња фаза нас је довела дотле, да смо, или издржали задње искушење , или дали својој гордости нож у руке.

Ово последње је страшна реч, Ана. Ја је ипак свесно и хладно кажем и пишем. Све ћемо изгубити, све ћемо дати, али размонашити се нећемо, моја Ана, моја вечита љубави! Калуђери смо искрени и прави, јер калуђерске душе имамо. Нисмо испосници, ни читачи молитава, ни целивачи икона, него они, који бар једним високим и уметничким аскетством умеју осветити свој живот, и тим животом заправо светити цркву, место да црква лажно свети њих.

Ја сам још сасвим млад човек, али ја осећам страшну, позитивну снагу, којом ћу свој живот дићи, дићи га зацело. И то не кажем овако: или ћу га дићи, или ћу пропасти , него кажем да ћу га дићи ! Јер у мени има црква, има храм лепоте, има љубав, оно дакле што занавља моћ да човек остане веран поносу свом.

А ви, Ана ? Али зашто вас и питам, кад знам да ме нећете изневерити , јер себе не можете изневерити ... Бојим се канда ипак. До вас, Ана, ја нисам сасвим веровао у жену, па се тај сахрањени страх понекад још враћа из гроба. Враћа се и каже: само жена може помоћи човеку да се, за њу, успне тамо, куда [249] се за себе никада успео не би, и обратно, жена је увек крива кад човек с висине посрне .

А ја се пењем, Ана, и не плашим се од жене живота свога, јер је та жена бела невеста душе моје, поноса мога, завета мога, рада и задатка мога.

Раставили смо тела своја за увек. Не зовући их ни змијом, ни отровом, ни грехом, ни смрћу. Зовући их лепотом, исто тако као и душе своје. Страст ће нас можда још ломити , жеља још гонити и трести. Али ће се смирити. Смириће се, јер смо поносити монаси нас двоје. И тада, кад се смири, око страсти ће поново растити руже, и страст ће, побеђена, крвљу својом хранити цвеће.

Ана, разумете ли ме сасвим добро ? Осећате ли да се наше две ћелије преобраћају у горостасну палату? Је ли вам тешко у ту палату частољубља, рада и лепоте узидати телесну своју срећу, је ли вам тешко било у темеље њене бацити пољубац страсти?

После подне ћу доћи да ми дате одговор . Не да га дате, него да стари, готов одговор узмем“.

Ана је брзо и нервозно прелетела ђаконово писмо, и није га хтела поново читати. Учинило јој се бедно, детињасто. Осећала се као да је много старија од ђакона, да све те ствари друкчије зна и разуме, и да би смешно [250] било ваздан пречитавати и студирати то писмо. Било би ништа друго до смешно.

И Ана се одиста почела смејати. Некако преимућствено, као кад човек осети у себи нову, још неупотребљену, а баш највећу своју снагу, која ће одједаред изменити живот, упростити и разјаснити све, и из досадашњега живота склонити многу непотребну сметњу.

Ана се смејала. Јер се жена увек смеје кад позна моћ своју да човеком влада. Моћ своју да га у висину хитне или да га на ђубре баци, да га милује или да га сече и пече.

Пашковић је већ готов. А Иринеј ? Ах, он се опире, он чак заповеда, он шта више влада!

Ана је дохватила спуштене своје дебеле плетенице, и зарила у њих уста да се не чује како се немилосрдно смеје.

Он неће да ме пољуби ! Он, ђакон Богородичине Цркве.

Гризла је мишицу, да би се гласни смеј угушио или стишао, али смеј је, као грч неки, грабио мишицу, из мишице прелазио у цело тело, и Ана се само смејала и тресла.

Његова ћелија се претворила у палату! А моја? Моја канда није. Али из моје ћелије је изашла жена која ће срушити палату! ... Срушиће је! Пошто претходно изведе цара, наравно! — гушила се Ана од смеја. — До виђења, царе, после подне !

— Жена, жена! — разговарао је сам са собом доктор Пашковић, шетајући мало узбуђено по свом кабинету.

Жена, и свршено! — констатовао је он са преостатком свога аналитичарства, али још увек потпуно тачно. — Најзад је дакле дошла природа да потражи своје. И како је то љупко, како је то дивно, кад се зелена грана девојачког живота одједаред обаспе цветањем ! — развијао је доктор поезију место ствари. — А како је прекрасан тај прелаз баш код ове жене, где значи борбу двеју лепота, лепоте нагонске и лепоте уметничке ... Драги мој Иринеје, ти канда долазиш у фазу проблема ... Али неће баш ни мени бити лако. Сигурно ће ми пасти у задатак да посредујем, да разлучим светско од духовног, и да прогутам буру ... Е мој ђаконе, није лако бити ритер од Светога Духа ... А жао ми га је, баш ме душа боли за њим... Уосталом, можда цела ствар и није тако трагична као што се мени чини. Баш напротив, могла је госпођици Недићевој доћи идеја — али која ? — не знам шта је ово самном, тако ништа не схватам и не видим, као да је цео овај свет у кожну лопту ушивен ... Најзад, све ће бити јасно кад дође после подне.

После подне, око пет, зазвонио је ђакон.

Отворила му је Ана, и увела га кроз трпезарију у салон.

— А где је госпођа Недићка?

— Мама је отишла доктору Пашковићу.

Ђакон је осетио сувоћу у тону, и сад тек опазио да Ана врло рђаво изгледа.

— Јесте ли ви, Ана, болесни? Ана, шта је вама ?

— Ја сам сасвим добро. Али ми је тешко данас одвише дуго разговарати, зато вас молим да седнете, и да одмах примите одговор по који сте дошли.

— Ви говорите хладно, скоро непријатељски . Љутите ли се, Ана, је ли то казна? Ја се ипак надам да ми и сада, као и увек, само спасење може од вас доћи.

— Пресудићете. Дакле: у три сата после подне известила сам доктора Пашковића да ћу му постати женом.

— Ана — шаптао је ђакон загушено, укопавајући руке и нокте у груди, као да авет неку на срцу треба да задави.

— То није истина, Ана! — завикао је очајан и разјарен. — То jе сцена, то је мучење ! Говорите, Ана! Ослободите ме! Доста је! — полетео је к њој с надом на лицу.

Али кад је опазио да Ана непомично мирна седи на своме месту, устукнуо је натраг као ошинут, као по лицу ударен.

— Истина је.

— Кажите још једаред, Ана — муцао је ђакон.

— Истина је.

— Али ви ћете одрећи истину, ви ћете повући реч, ви ћете — далеко сте отишли, али се још можете вратити, Ана. Ана!

— Нећу ништа одрицати, јер сам урадила оно што сам хтела, и нећу се враћати, јер немам куда да се вратим.

Монах Иринеј је дрхтао од бола. Ломио је руке, гушио се. Очи његове, светле и вреле, умрле су. Бедан и немоћан, спустио је главу. Бацио господство и јунаштво. А страст, осетивши колебање, почела је рити и дражити. Страшно питање: јесам ли ја робијаш свога завета? сазревало је у несрећном калуђеру.

А Ана, у једном од оних злих тренутака кад човек триумфује што је другом јад и тугу причинио, ударала је даље сурово и немилостиво .

— Дала сам ето све што сте хтели у темеље палате ваше, у темеље храма вашег! Сад ћемо, једне недеље, доћи опет у Богородичину Цркву, али на моје венчање, и онда ћете и ви дати нешто у темеље палате - Бог зна чије.

— Ана! — цикнуо је ђакон, и склопио руке. А затим је раскинуо скљештене прсте, стегао главу, и остао стојећи на средини собе. Несрећни горди калуђер, који је завет свој у милости и лепоти положио, несрећни горди уметник, који главно своје дело види прецењено , покварено и лажно.

— Волете ли ви Пашковића?

Ана је бризнула у плач.

— Па зашто сте онда учинили страшни тај корак, зашто, Ана моја драга? — гушио се и ђакон у сузама.

Ана није одговарала.

— Је ли вам недостајало снаге у борби ? Је ли наишла на вас болесна чежња за својом сопственом несрећом?

Ана није одговарала.

— Је ли то освета каква?

Ана се стресла, али је ћутала.

— Ана! — рикнуо је одједаред ђакон. — Говорите, говорите истину, јели то неваљалство ? ! ...

Ана је пробледела најужаснијим стидом, скаменила се, и мирно, као самртну исповед, је одговарала:

— Било је један час и неваљалство. Страшно, ниско неваљалство. Када сам се била решила на лажну заклетву, на лажну породицу , на лажну слободу и самосталност само зато, да вас загрлим и пољубим, Иринеје ... Али не ужасавајте се, не осуђујте, и не куните ...

Ана се дигла. Обе своје руке, дрхтаве и измучене, подигла је небу. У сузним очима њеним је засјала светлост победе.

— Не куните, Иринеје! Калуђер стоји пред вама! Неваљалство је згажено и побеђено, и све што се догађа, то је само несрећа, јад и [255] жртва. А међу нама остаје лепа и чиста монашка наша љубав! — Ана је грчевито зајецала.

— Иринеје, Иринеје, јединог, самога вас волим, круно, песмо живота мога! ...

— Ана, Ана моја дивна! — грлио је ђакон Ану и вукао је к себи. — Зашто несрећа и жртва и плач ? Ја вас не дам, Ана! ... Ана! Милости моја, лепото моја, части и дико моја, Ана, реците нешто, заповедите, спасите себе и мене ...

— Не, не говорите ништа! Не обећавајте ништа, не жртвујте ништа! Ја морам ићи, морам , јер несреће мора бити, растанка мора бити, Иринеје, зар ви то не осећате ! ... Једно само, једно ми кажите ... Да ли ме још волите, бедну, јадну, грешну вашу Ану да ли још волите тако као пре, рад њен, крвав одсада, да ли ћете још ценити као и пре ... То кажите, то докажите, Иринеје, сјају живота мога, кажите и помозите ми или да живим или да свиснем, свеједно, само ако ме волите, Иринеје, мој, мој Иринеје ...

Топла, мекана, жедна њихова уста се нашла.