I.

Јунска жега опекла, па ти чисто заповеда да кажеш: е је боља зима, него лето. И да није још оних пустих дебелих хладовина, пољскога зеленила и учестане ваздушне промаје кроз васиону, ти би посрнуо под притиском сунчаним. Али ратари, навикли да их целога века сунце греје и киша бије, и не осврћу се на ту досадну оморину, већ се размилели по пољу, као вредни мрави, па само одривају: једни копају, други жању, трећи косе, а четврти беру сено и дену стогове. Лаки поветарац посети их по који пут, па их опет остави да се купају у свом зноју и о зноју свога лица хлеб зарађују.

Овде-онде видиш по који буљук оваца, где под неким пространим хладом пландује, а око њега се чобанчићи сиграју: „клиса“, „робова“, „швињке“ и тако штогод...

А песма, та весела песма из девојачких грла, сваки час се ори, те пресеца тај тихи сумор пољски и оживљава веселу и чилу радничку гмижу, која те и нехотице вуче к себи, да јој се приближиш и видиш тамо: онога проседога ратара, што је сео у хлад, па гради ужиће за снопове; да помиришеш јутрос покошену траву, да чујеш сисанче под џбуном како вауче и жељно очекује своју уморну мајку; и да разбереш ову песму мушкога грла, што одјекиваше из једнога најодраслијега кукуруза и узнемираваше срца једне млађане пастирке, у суседној ливади:

„Ој девојко душо моја

Чим миришу недра твоја?

Да ли дуњом, да л јабуком,

Да ли ружом миришљавом?“

Тако позадуго понављаше ову песмицу Стеван, Радичев син, младић од осамнаест година, примичући се кроз кукуруз [4] све ближе оном крају, близу кога у ливади под хладом сеђаше Станојка, сусетка његова, уз стадо оваца, на пландишту, предући танку вунену жицу и ослушкујући ту песму, чији гласоудари дирљиво допираху до њених ушију...

„Ој девојко душо моја!...“ — гласну се још један пут Стеван и помоли главу кроз кукуруз.

— Чујеш ли ти Станојка шта ја певам? — довикну је он.

— Ја чујем, ал не хајем! — смешну се Станојка и пови главу у преслицу.

Стеван седе на једну повећу грудву на крај њиве и спусти торбу поред себе, коју беше понео кући да донесе радницима ужину.

— Бе’шале шта си наумила за оно што си рекла?

— Шта сам рекла? — опет се смешка Станојка.

— Ти знаш шта си рекла.

— Лако је нама рећи да немамо ми сајбије над нама.

— Вала, моја би те мајка обема рукама прихватила. Иначе је изнемогла да ме одева више.

— Ал ако тргне обрамицу, па ме опали уздуж и низдуж, шта ћу ја у њеној кући незвана?

— Ћути, Станојка, кад знаш да то никад неће бити!

— Велим ја, да те мало наљутим.

— Добро, добро, ти збори што ’оћеш, само држи обећање.

- А твоја браћа шта ће казати?

— Ништа неће казати. Обрадоваће се.

— Обрадоваће се за онај дан, а после... пуна кућа људи, пуна једа...

— Ја мислим да неће бити тако...

— Е... ти мислиш, али ја се бојим да не испадне ђаво и враг од наше скупаније. Наслушала сам се ја свакојаких људи по свету.

— Па ти батали сад да нагађаш шта ће бити после сто година, но казуј кад мислиш да пођеш?

— Кад довршим платно што сам започела, дотле ће се и месец напунити, па чим видиш уштап, онда... — осмехну се Станојка и сави поглед у преслицу... Па га још једанпут милогледно погледа испод ока...

Стеван озарен њеним погледом, пресече гласом, као муњом погођен... Наста блажени тајац између ове две младе душе, које тако прикладно пођоше у сусрет једна [5] другој... А како и не би, кад су га оне њене црне и заносне очи погодиле посред срца... А њојзи се канда око срца завила она његова сивкаста и гргурава коса, што пркоси сунцу, као зелењикава кукурузна свила. И таман се Стеван прибра да проговори још нешто, а из оближње њиве, јечмом пожњевене, зачу се крупан глас брата му Ненада. Стеван скочи и погледа још једаред Станојку, са наводњеним очима, као да му је и срце и душа у њојзи остала... Па се лагано крену кроз кукуруз, осврћући се изједна на Станојку, док му је кукурузна гора не заклони испред очију...

II.

Село се утишало, као да живе душе у њему нема. И само се из далека познаје, да у њему има живота, по димњацима, који провирују из воћњака, као неки стражари и пуштају с времена на време по који прамичак дима у бистру и треперећу атмосверу... Пси се истегли у хладовини, па само жмиркају и реже, кад их која бува у живац дирне... Квочке се расуле с пилићима по корову и траже црвиће и бубе. А ћурке се разбашкариле с ћурчићима поред плотова, извијају главе и гледају час једним, час другим оком у орла горе, који високо облеће над њима и мотри, где би дограбио плен. А тек покаткад захори се глас по неке бабе, где виче на орла да се не приближи њеној живини. Друга се погрбила под обрамицом и носи пуне котлове воде. Трећа испира платно, четврта поји телад, пета се парничи са осорљивим квочкама, итд.

Јаглика, мајка Стеванова, храњаше иза куће под једним орахом пилиће и ћурчиће, замешеним копривама и изједна викаше на квочке: „иш ненајешнице!“ „Ти очоваднице!“ „Гле, ове шта ради!“ „Иш лисица те изела дабогда!“ Пилићи кљуцаху просуто тесто, а ћурићи кљуцаху грудву коприва из њене руке. Иза ње стајаху три унучета јој и чекаху је.

Занета тим послом, није ни видела кад је Стеван лупио на капију и ушао. Псета лануше из хлада, али кад видеше ко је, продужише лежање и режање.

Деца, кад спазише Стевана, повикаше у глас: „чила!“ „чила!“.

Јаглика се окрену и угледа Стевана, где већ стоји иза ње.

— Шта радиш то? — пита је Стеван натмурено, с торбом о рамену.

— Душа да ми зна шта радим! — одврати му Јаглика још киселије и отресе руке од коприва. — Лако је вама, кад ви се у њиви зна само један рађ, а ја, док ти поређам све моје потрчице, досадило би ти се, а камо ли да их одриваш свакога дана у Бога!

Подиже се и хукну. Очи јој се болно и суморно склапаху. А лице јој издаваше неки необично тужан и болестан изглед.

— Пожњесте ли?

— Пожњесмо.

— Повезасте ли?

— Повезасмо.

— Еј Боже теби ти се молим! погледа Јаглика у вис и прекрсти се. — Да видим једанпут ’леб из моје њиве!

— Де, де, ти кукумавко! Само кукаш и наричеш! — брецну јој се Стеван.

— Како да не кукам црни синко, кад ево већ шес,. недеља купујемо ’леб!

— Тешто, нек смо живи и здрави, па ћемо га и продавати.

— Е... ти још незнаш шта сам ја запамтила. Ја сам јела буково лишће и церову кору, знаш ли ти то!

— Ти можеш то и сад да јеш, нико ти не брани...

— Ене га сад, шта збори белај! Ама јела сам то на место леба! Није било леба ни да се купи, ни да се узме на зајам.

— А што?

— Ето, тако, била су зла времена, ратови, гладне године, болешчине, па је народ остадао без рада и летине. Зато ме сад страх од куповине леба, као од живе ватре! Није то лако, мој синко, куповати леб и за себе и за стоку. Јутрос сам пуну карлицу сипала кокошима, па пуну карлицу прасићима, па пуну овцама, а то се све купује за паре.

Стеван је погледа замишљен, па окрену главу на другу страну, хотећи тиме да каже: „говори ти о садашњости, а не о прошлости“. А кад би још хтела рећи коју о његовој, [7] женидби, зар би се разговор на другу руку окренуо. Али се матери натрпало брига и немоћи, па и не помишља на даље радости, које је чекају, као да јој нешто казује да неће доживети ни Стевана да ожени, а камо ли млађега Уроша.

— Ево ти торба. — Пружи јој он торбу, па седе под орах.

Јаглика оде у кућу и изнесе отуда изгечену торбу лебом.

Затим се врати и донесе празан лонац с пасуљем у скуту, па седе поред њега и деце и узе да треби пасуљ и да сипа требљен у лонац.

Деца зачепрљаше рукама у њен скут по пасуљу и почеше га стрвити ван скута. Она викаше на њих онако, како само баба може да кара унучиће, што више личи на тепање и миловање. Навикла деца на бабино миловање, па наставише започето чепркање по пасуљу сасвим безбрижно.

Али их Стеван припуца шамарима, да се одмах поизврташе свако на своју страну и нададоше дреку...

— Што бијеш децу!? — погледа га Јаглика попреко.

— Зато што стрве пасуљ!

— Ако, стрве, ја ћу да покупим. Зар мораш да их бијеш за то?

— Море, ја би их побио, да су моја! То нису деца, то су антрзи!

— А ти си ми био бољи, кад си био као они.

— Бар нисам био такав штетник.

— Још си грђи био!

— А ти што ме ниси убила?

— Нисам те убила, што си био мој. И ти не би такао ову децу, да су твоја. А овако ка’ велиш туђа деца, па ти се лепе руке за њин врат. Е, мој синко, чекај док ти добијеш децу, да видим да ли ћеш тако радити!

— Мени не требају деца. —- Спусти мало гласом Стеван, јер га обузе неки пријатан стид, којим показиваше да је очекивао тај разговор.

Деца ућуташе и загледаше се бленуто у Стевана.

— Е... док се ожениш, биће и деце. Но немамо чим да те женимо. Година оскудна и гладна...

— Ја нећу да се женим — рече Стеван, тек само да постакне матер на тај разговор.

— Како то!? — угледа му се Јаглика у очи, — докле ћу ја да те крпим и перем овако стара и немоћна.

— Док можеш.

— Али ја не могу више. Очи ме издале, ноге, руке, све ме боли, као да сам сва испребијана.

Стеван се поче да гужви и да ломи руке. Изусти још коју да проговори, ваљда би хтео рећи: „да идем да кажем то Станојки“, али га загуши стид. Скочи, заметну торбу и оде, не проговоривши ни речи више.

III.

Јаглику одмах спопадоше тако страшни жигови у ногама, рукама и плећима, да је после свакога послића седала, хучала и изнемагала.

Увече је затекоше укућани, где јечи у једном буџаку, сва у ватри и страшној грозници.

После пет дана, даде Богу душу...

Скупише се комшије, ближи и даљни рођаци, поп и учитељ на сахрану.

Радич метуо руке под појас, па само хуче. Свима свакојако, њему најтеже. Тешко му је што је остао без друга, с ким је век вековао, а још му је теже, што су му Стеван и Урош остали неожењени. До сад их је сву тројицу одевала Јаглика, а сад се морају обесити о врат Живани и Невени, снахама. Али снахе, као снахе, кад подмире мужеве и децу, онда се тек сете за другога. Зна он све то како иде. Гледао је он такве добросрећнике, који су остали без домаћице, па зато се и вајка.

Кад сахранише Јаглику, онда се вратише на подушје сви пратиоци и поседаше за дугачку постављену совру. Живана и Невена приносе јестиво, а Живан и Ненад, старији синови Радичеви, служе пићем.

Радич потражује час ово, час оно од синова и снаха нуди људе:

- Ручајте људи, па рекните: Бог да прости моју Јаглику!

— Бог да прости! — гракнуше људи и наставише обедовање.

Поп Јова подиже први чашу и отпоче:

— Боже помози, да пијемо ову чашу вина за покој душе Јагликине, а у здравље живога остатка. Бог, који је [9] уплашио ову кућу, нека је ослободи. Ти си Радину паметан човек, па ћеш умети да разумеш вољу Божју. До сад си управљао кућом, заједно с Јагликом, а од сад ћеш сам. Синови и снахе морају те слушати, као до сада.

— Ако неће да слушају, они ће напоље! — упаде један с пуним устима, што сеђаше трећи од попа.

— Ја сам имао једнога инаџију, па ено га сад седи у бурдељу, као бежанац, — додаје један чича из доњега краја трпезе.

— А да они ме слушају попе... — започе Радич.

— Имају кога и да слушају, — прекиде му реч учитељ. — Таквога доброга домаћина и ја би слушао.

— Али моју Јаглику не могу никад заборавити, — настави Радич. — Оно није била жена, већ муж као и ја и друг неизмеран. Да дођем незнам како брижан и сетан, она ће ме разгалити и разговорити боље но неки учеван човек. Само докле ме погледа, одмах ме позна шта ми је. И тек ће рећи: „Ти си брижан!“ „Јесам, не питај ме“, - рекнем јој ја љутито. „Кажи ми шта је да бринемо заједно?“ Е, таквога друга не могу заборавити, док сам жив!

Живан и Ненад погли главе и плачу. Људи се заговорили о Јаглици, па сваки прича по неку причу о њој, те наста један тихи и непрекидни жагор.

Поп-Јова и учитељ - Пера заподенуше између себе разговор:

Погледај само овога Радича, — рече поп-Јова, — чист је као злато, невин је као анђео, никаквих прљавштина, никаквих угурсузлука, никаквих злоба, ни пакости код њега нема. Благо би нашој земљи било, кад би њени сви овакви људи били.

— Тешко би нашој земљи било, кад би јој сви људи били као Радич — одврати Пера сасвим равнодушно.

— Шта кажеш!? — исколачи очи поп-Јова.

— То, што кажем. Али треба да ме разумеш, — настави Пера. — Не значи ово што сам ја казао да је Радич рђав човек. Не, недај Боже! Он је толико добар, да ми не можемо ни замислити бољега човека од њега. Управо са гледишта нашега релативнога живота, ми такве људе и желимо, али са гледишта некога народног препорођаја, неке измене културне и унапређења, према духу времена, он би [10] био нула. Он би био тај, који би се први успротивио свакој промени садашњега стања. Он би ти био највећи камен спотицања за такво предузеће, и ако је овако наиван и благородан, познајем га ја врло добро.

— Ми то од њега нећемо ни тражити.

— И да хоћемо, не вреди вам ништа. Јер овакви су људи добри за одржавање постојећега стања, а никако за прогрес какав. А наша земља не сме остати на овоме ступњу културе, на коме се сада налази. Ова задруга, ова једнодушност и послушност, коју видиш у Радичевој кући, само је остатак од српскога патријархалног живота, али она неће дотрајати, она ће се расплинути, као да није ни била. Шта ћеш онда очекивати од таквога народа, који на примитивном ступњу културе и образованости стоји, а нема задруге да се брани од немаштине и недаће?

— Породична задруга извршила је најсветије задатке своје: одржала је веру, морал и име народа и ослободила га ропства, па се сад може распадати.

— Па, лепо, да ли може народ живети тим новим усамљеним животом, а да не осети одмах на првом кораку недаће, ако задржи ово стање, у коме се сада налази? Да ли би усвојио Радич нове начине земљорадње и уопште нове културне понуде, кад се он сродио с оним, што зна и има?

— Би, кад би му се разложило.

— Вараш се, предложи му ма и најмању промену у његову раду и животу, па ћеш видети, дал ће те послушати.

— Немогуће је овако добром човеку да не послуша паметније људе од себе.

— Баш зато што је добар и благородан, он баш и кад би хтео, не би умео јавити се као протест против постојећег стања, које би требало изменити. Он би само показао ревност за одржање стања, које је затекао од старих, а никако за измену какву.

— А ко је онда ослободио Србију, да није било оваквих Срба?

— Ослободили су је људи живљега и напреднијега духа, а овакви су пошли за њима, као мирна вода за заталасалом водом. Зар ти мислиш да би било Српскога Устанка да су сви Срби били као Радич? Турцима је добродошла била оваква скромна раја, која је погнула главу и гледала [11] само свој посао. Али српској будућности то није пробитачно било.

— Ама то је друго питање, куд ти идеш далеко...

— Не идем ја далеко, ја идем близу, почињем од Радича, па говорим о нашем народу. Српски устаници су били одметници зато што су умели да гледају мало даље од обичне раје. Немирни су, дакле, људи донекле потребни друштву и држави, као год оно кретање живом организму. Замисли устојалу воду и течну, коју би пре пио или бистру, која жубори, или ону, коју је покрио жабљак? А може ли се она вода са жабљаком избистрити и пречистити без покрета и оптицаја?

— Онда, према томе, Радич треба да је шиљкач, дилкош, бушкарач, сплеткарош, и уопште немиран човек, па да буде добар и спасоносан за земљу! — рече поп-Јова подругљиво и окрену главу устрану.

— Не, не, ја замишљам немирне људе у корисном смислу, да буду предузимљиви и напредни, а бушкарачи и сплеткароши коче напредак више, него и непредузимљиви људи. Али сваки човек не треба да буде као мед, да га полиже свет, ни као јед, да потрује цео свет.

Људи се утишаше и почеше да ослушкују разговор попа и учитеља.

Поп устаде, благослови трпезу и рече:

— Време је да се разилазимо. Вог нека утеши и ослободи нашега доброга домаћина Радича.

— Вог га утешио и ослободио!... — одјекнуше људи и разиђоше се.

IV.

Још се јутро није добро развиделило, а Радич, са снахама и другим рођакама, већ беше на гробу Јагликином, сав обливен сузама, јецаше као дете.

У сунчани изгревак врати се кући, где га на капији чекаше општински пандур с позивом за у општину. Радич оде у судницу. Пред судницом беше прилично сакупљених људи, све првих домаћина, међ којима беху поп и учитељ. Стали у круг и гледају нешто. Радич мишљаше да је неки мртав човек тамо, или нека ретка животиња. А кад виде шта је, оне рече:

— Боже мој, Боже мој, ја мислим бозна шта. Скупили се људи, као око мечке.

— Право кажеш, те не идемо да гледамо своја посла — рече један од присутних.

— А, не, не; ово је једна нова олакшица за ваш тежак рад, — рече учитељ Пера.

Пред њима стајаше један гвоздени плуг.

— Ето, послали нам из Београда нов хлеб, управо нов плуг, са којим се лакше долази до хлеба, — рече мало насмејано председник општине.

— Да ли њима тамо не треба нов хлеб, а ми овде имамо хлеба, колико нама треба — рече један одборник.

— Немој да траже они од нас, а ми од њих нећемо никад — рече кмет.

— Није тако, кмете, — сусрете га поп-Јова, — не треба њима наш хлеб, него су то људи патриоте, што се старају за напредак ове земље. Видели су негде такве добре плугове, па би желели да и наш народ оре њима.

— А мора ли тај кукуруз да се копа после, кад је изоран тим плугом?

— Па разуме се. Где си видео ти кукуруз да се не копа.

— Е, па онда, шта ми причаш то, што и ја знам. Дај ми ти нешто што ће да ми донесе хлеба без мотике, а плуг ја не тражим бољи од мојега дрвењака.

— То су га испратили они што траже хлеба без мотике — додаде један.

— Немојте тако, људи, да говорите као деца — рече учитељ-Пера. — Овде није питање: како ко зарађује хлеб, него је реч о томе: како да се лакше оре земља. Људи вам желе добра, па су вам послали бољи плуг, да лакше орете.

— Па, сад ето вам људи, ја сам позвао све прве домаћине, који хоће да га узме, нека узме, и нек му је алал, а ја имам за мене плуг, — рече председник отришући руке од себе.

— Боже сачувај! — махну руком један, што стајаше спротив, — не турам ја то у моју њиву!

— Онда шта да радимо, коме да га дамо?

— Врати ти то, нека ору њиме они по Београду, што су га послали.

Наста смеј и жагор.

— Какво враћање! — пресече их љутито учитељ-Пера. — Боље да га баците, него да га враћате. То је срамота и брука: да код оволиких домаћина нема ко да узме оваку корисну справу!

— Доиста! — додаје поп-Јова.

— Па, кад је толико добар плуг, што га ти, попе, не узмеш? — рече кмет.

— Ја бих га узео, да је за мене послат, него за вас. Таман би то лепо било, да ја узмем плуг што га је држава послала народу. И да га узмем, шта да орем? Мањ друмове!

— Право кажеш, кад немаш земље...

— Онда казујте, људи, коме да дамо плуг? — понавља председник питање.

— Нека га узме Радич, најбоље, он има и добру задругу и добро имање, — рече поп-Јова.

— Не могу ја, попе, то да узмем, да ми даш цео чин твој. Више вреди мој један дрвењак, него тих десет плугова.

— Коме ја кажем! — угледа се Пера поп-Јови у очи. — Овај ће плуг они да усвоје чак кад се распадну породичне задруге. Јер сад имају и стоке и радне снаге доста, па не осећају потребе за лакшим и савршенијим справама. А кад умање то, онда ће се сами освртати и распитивати за коју лакшу и бољу справу.

— Ја сад имам и друге моје главобоље. — извињава се даље Радич.

— Јес’ јес’, сад он има да тражи бабу, ко ти гледа сад плуг! — прихвати један окачењак и изазва општи смеј.

— Док ми је била жива баба, — наставља Радич — били смо на време опрани и закрпљени и ја и синови ми нежењени, а сад смо сва тројица сирочићи.

— То је истина. — додадоше неколицина озбиљно.

— Па, како велите за овај плуг? — пита опет председник.

— Нека остане ту за извесно време, док се људи домисле, те ваљда ће се наћи неко, да га узме - рече поп-Јова.

Сви одобрише и једва дочекаше да се разиђу.

V.

Кад изиђе треће јутро, на гроб Јагликин Радич сипну да плаче и једва успе да изговори ове речи:

— Опрости ми, бабо, што те морам погазити, што жалост за тобом морам пре времена заменити весељем. Ти знаш какву си голотињу оставила овамо, па ми опрости, по сто пута ми опрости! А ја ти се нећу много забавити, само да ову децу изведем на пут!

Четвртог дана после смрти Јагликине, већ је била Станојка у кући Радичевој. Мало људи, мало жене салетеше Станојку, да као бегуница улети у кућу, која још мирише на подушје. Али је то учинила зарад Стевана. Жао је било да се мучи без женске неге. Увече припуцаше пушке и ујутру се већ разазна: да је Радич довео Станојку саму за Стевана.

Сад је ваљало отарасити још две бриге: измирити се са пријатељем и умолити попа да венча бегуницу. Али комшије, жељне пијанке, салетеше Станојкиног оца, те се измири са Радичем. Једно добро прасе, бардак ракије, а Бога ми и пет дуката на погачи, направише мир!

Остало је још умолити попа да испита младенце. Али ко ће да одобровољи поп-Јову после онаквога неуспеха код суднице. Трећега јутра оде Радич њему, тога ради.

Поп-Јова не хтеде ни да га погледа, него му одазва Бога гледајући у страну.

— Што си љут, попе, нисам ваљда убио човека, ако сам довео снаху саму — рече Радич развученим гласом.

— Довео си снаху!

— Јакако!

— То није по закону!

— Нужда закон мења.

— Код мене не мења.

Радич саже главу и поче да упреда бркове.

— Да теби, попе, није до пара, те ме тако ненавидно сусрећеш?

— Боже сачувај! Чак би ти и џабе венчао сина зарад онога плуга.

— Ама шта је теби стало толико до тога плуга, да га ја узмем?

— Ево шта, оно је добар плуг, па добар домаћин и треба да га узме.

— Е, баш кад ти је толико у вољи, ја ћу да га узмем, ал не за њиву, већ за твоју љубав, само онако, да га чувам,

— А, нећу тако! Него, ако хоћеш да ореш њиме; а кад ће да стоји код тебе, онда боље да стоји пред судницом, да га сваки гледа.

— Слушај, попе, не знам ни ја све вештине у орању, што сваког дана орем, те ћеш знати ти, што никад не ореш.

— Не мора орати сваки, који се разуме у орању. Зар ти мислиш орач је измислио гвозден плуг?

— Ко је, да је; но кажи ти мени: оћеш ли ја и ти лепо да живимо.

— Не дао Бог да рђаво живимо.

— Е, онда, хоћеш да ми венчаш сина?

— Хоћу, али тако, како си урадио, нећу!

— Но како хоћеш?

— Да вратиш девојку родитељима и да ми донесеш уверење од општине да је враћена, па да ти је испитам.

— Уверење ћу ти донети какво оћеш, а за враћање девојке, то ћемо да видимо.

Поп се направи да не чује. А Радич сматраше да нема потребе да понавља оно што је казао.

Тако и заказаше дан испита, па затим и дан венчања Радичевих младенаца.

VI.

Требало је Радичу сачекати бар четрдесет дана од смрти Јагликине, па онда венчати Стевана. Он је тако и урадио.

Али, како му је Урош само годину и нешто више млађи од Стевана, то се наводаџије постараше, те идуће јесени и њега ожени.

И тада се тек могло видети да Радичева кућа личи на једну уређену државу, у којој је свачија дужност опредељена, и у којој се свачије право поштује. Тако је, бар за први мах, изгледало. Радич је био као један паметан владалац, који смишљено и правично управља својом државом, а синови и снахе слушају га, као верни и одани поданици, тако, да је сваком са стране изгледало: да они и не знају за сопствене смерове и интересе.

Отуда је и поп-Јова Радичеву кућу свуд преузносио и упоређивао је са кошницом пчела, без обзира на то да и пчеле имају својих: крадљивица, злоћудница и нерадница (трутова), и да то исто, што се из далека не може запазити код пчела, има и у Радичевој кући. Само што није било згоднога повода да се то испољи и избије на јавност. Али се време постарало да и то буде. Оно исто време, које је породичну задругу носило на свом стаблу толико векова, дозрело је и дозволило да крвна задруга, тај дуговечни плод његов, нема више хране, ни услова на стаблу његовом, већ да мора отпасти као гњила крушка, кад дозри и сасуши петељку своју. Таквом зрелом плоду треба само потрес мали од руке човекове, или поветарца, па да падне и да се распадне.

Један само мали потрес требао је и Радичевој кући, па да је не само поколеба, него да је из темеља заљуља и сруши. Јер онај, који тражи длаку у јајету, не гледа на то, хоће ли се то јаје одржати у целости, док он нађе у њему што тражи. А ко је био тај, који се није умео обзирати на осетљивост задруге и стабилност куће Радичеве? Радич је био први, коме је та заједница његове рођене деце лежала на срцу. Живан, његов најстарији син био је други, који је у том погледу стајао најближе свом оцу. Он сматраше, као год и отац му, да се на овој земљи не може ни живети без породичне задруге. Зато се никад не обзираше на поједине несугласице укућана. А од како га изабраше за кмета у селу, њему се не скидаше с памети потреба за одржањем његове кућње заједнице у целости. Нити икад помишљаше он на то, да ће у његовој кући поред њега и његовог оца, моћи произаћи од ситница крупнице, и да ће се жене, које он сматраше увек за споредне и много млађе и ниже чланове породице, подбодене сићушним разлозима, моћи јавити као снажан протест против наслеђеног задружног живота у кући и ставити на земљиште, са кога ће моћи не само захтевати, него и диктирати нов живот, на који нису ни саме навикле. Али ће га захтевати, само зато, што се оне више не налазе у положају и задаћи некадашњих матера: Марице, Вишње, Књегиње Љубице и других узоритих Српкиња, које су имале да рађају и гаје јунаке, осветнике својој земљи. Ове ће имати удвостручене дужности: да рађају синове за одбрану Отаџбине [17] и да заједно са њима стварају нов живот, који им је само време донело и наметнуло.

Ето, пред таквим стицајем времена имао је Радич да сагледа крај своје породичне задруге, или „кошнице пчела“, којој поп-Јова и химне певаше по селу, од задовољства и усхићења.

А ко се и не би усхићавао таквом кућом, кад је она таква била, да би човек, бацивши само један поглед у њену унутрашњост, почевши од огњишта на сред куће са оном веригом и котлом на ватри, па до обешене кукаље под стрехом, морао представити себи слику оне древне српске куће, која је славно чувала и очувала: име, језик, и веру српску, за време толиких векова робовања и горких искушења. Ту ти је прочеље и дрвена столица са наслоњачом за домаћина Радича, ту је и полица и на њој каленице и дрвене лажице, ту су наћве, крчази, црепуље, совра, троножне столице; ту на источном дувару висе пиштољи, јатагани, гусле и једна икона са воштаницом; а на трећем дувару стоје окачени кошеви са пастрмом и сланина на дувару. Све је то распоређено и укусно и смишљено. Па још кад ту видите једнога старца, дугачких седих бркова, обријана лица, с фесом на глави, да седи на својој наслоњачи, пуши на чибуку, заповеда и учи своје млађе, онда, хтели не хтели, не можете срцу одолети, а да бар једну искру поште не одате српској породичној задрузи, која је тако светле и велике задатке извршила.

Радич устајаше увек први од свих укућана својих. И тада му је прво да се помоли Богу, Богородици и свима светитељима пред иконом, својом дугачком и нарочито склопљеном молитвом. Кад то учини, онда седне на своју наслоњачу, потпали чибук, попије три чаше ракије, из руке снахе редаре и најпосле заповеда својим укућанима, шта ће ко да ради тога дана.

Једнога јутра Радич нареди овако: да Живан иде у судницу и да право и поштено суди народу; Ненад да носи дрва и жито у чаршију, да прода; Стеван и Урош да ору за кукуруз; три жене да саде кукуруз за плугом и да разбијају грудве; а редара, Невена, да разбуди децу и упути их за стоком, па да онда гледа остали кућњи посао.

Сви га пољубише у руку и упутише се сваки на свој посао. А он, и ако мало невесео, због неких ружних снова, пође у пчеланик, да обиђе своје пчеле. Он је само три дужности примио на себе: да заповеда, да негује пчеле и да чува ћурке.

И само што Радич прескочи праг кућњи, Невена поче да праска по кући:

„И ту задругу да носи мутна вода у ђавола дабогда. Угови једном, угови другом, угови трећем, и док све обредим, од мене ни стрва ни јаока; нити се људски обукла, ни најела, ни напила, ни одморила. Расипај снагу за тај свет, па после ко те пита жива ли си! Проклет да је онај час, кад прескочих прага у овај жган, да робујем док сам жива! А зашто то, кад имам лепе моје руке и снагу, дете и човека, па да зарадим и на камену и на дрвету? Зашто да месим и готовим за двадесет душа, кад могу за, две и три? Зашто да ја навек не знам шта је моје, а шта је туђе? Све „наше“, „наше“, „наше“, кад ће нешто бити моје: Моје дете, мој човек, моја кућа, моја стока, моја земља и све моје, што имам. А овде, шта имам? Ништа! Само је моја снага, а све друго је „наше“. Убио ти Бог то „наше“! Кад ћу једанпут да се курталишем овога калабалука, да се, јадна, слатко леба наједем!“

Док Невена читаше ту горопадну молитву својој судбини, дотле Радич беше заподенуо читав конгрес са својим пчелама. А оне зује ли зује тако лепо и правилно, да је милина човеку слушати. Читаво споразумевање између њега и њих! И пчеле познају свога домаћина, као и свака друга стока. Навикле су оне на њега, па кад уђе међу њих, као да је с њима срастао. Само му не ваља, што их у јесен тамани и у пролеће подсеца. И овога пута, таман што беше повадио нож из појаса да сече, а неко викну иза плота:

- Не! шта ћеш то! — чу се глас учитељ-Перин.

Радич подиже главу и спази учитеља-Перу и попа-Јову, где стоје иза ограде и гледају шта он ради.

- Ене, сад! Та ваљда нисам повадио нож на човека, - прибра се Радич полунасмејано и позва их унутра.

Јова и Пера зађоше наоколо на капију и уђоше у градинче код Радича.

- Па још како си? — ослови га Пера.

— Да рекнем добро сам, како сте ми ви, али није баш понајбоље.

— Ти радиш, никако не стојиш? — рече Јова.

— Шта ћу, попе, кад ми треба.

— Али не мораш, имаш одмене.

— Не би ти ја седео без посла, па да ме вежеш!

— А, шта си хтео то да радиш? — прекиде га Пера и приђе му ближе.

— Ево видиш ово буђаво саће мора се одсећи.

— Да, али само буђаво.

— Е, ја свако по мало подсецам.

— Па, то дангуби пчеле. Знаш ли ти колико оне утроше времена, док направе један сат?

— Ја ти не знам да мерим време, али могу да познам која трмка може да зазими, а која не може.

— Како ти цениш слабе и јаке трмке?

— Ја измерим сваку кантаром, а знам да оценим и руком, па, која је тешка 7 ока, ја је оставим, која није, ја је убијем.

— Убијеш! како убијеш?

— Тако, стресем пчеле у огањ. --

— Ух, брате! То је грозно!.. То је грехота!..

— Како није греота заклати јагње и прасе?

— Друго је јагње и прасе, али пчеле не мораш убијати.

— Па како да дођем до меда и воска?

— Има друга једна врста кошница у сандуцима од дасака, из којих се може вадити и мед и восак и опет пчеле да остану живе.

— Бог с тобом господине, где може пчела да живи у сандуку!?

— Е, што су ти ови стари људи, ни у шта не верују! — погледа Пера у Јову насмејано.

— А што да верујем, кад ја долазим до меда и воска и овако.

— Ама не само за мед и восак, већ за све, треба да примаш нове начине, ради већих прихода и олакшица у раду.

— Није ми нужда, јер имам вала Богу свега доста што мени треба.

— Е, добро, кажи ми твој годишњи приход, па ћу ти после казати нешто друго.

— Ада, ја ћу ти казати, али шта је вајде, кад ћеш ми ти манисати, као год око ових пчела. Ја примам годишње... - замисли се Радич:

- За јунад 20 дуката

- „ јагањце 10 „

- „ свиње 20 „

- „ ракију 30 „

- „ мед и восак 5 „

— Али то није сваке године једнако. Неке године изда грожђе, друге шљиве...

— Па ипак ти примаш просечно око сто дуката годишње.

— Јес’.

— И ту се не види да продајеш: вуну, млеко, живину, јаја, и тако штогод.., управо оно што се од стоке одвађује, а стока остаје у тору.

— Е, богами то мени треба за кућу. Не могу ја сув залогај да гулим, а други да је моје млеко и живину.

— Ја и не мислим да ти трпиш гладан, али треба да произведеш више, па да имаш претека за продају.

— Јест, јест, и то је добра ствар кад човек може и за ситнице да узме по коју пару, — додаде поп Јова..

— А колики ти је расход годишњи? — пита га Пера.

— Па, сад, како би ти казао.. и то није сваке године једнако... замисли се опет Радич. — Али потрошим на-прилику:

— Дајем пореза 5 дуката

— На две славе у години потрошим 4 „

— На кућњи трошак 5 „

— За женске ситнице 4 „

— Ја потрошим овде-онде 3 „

— А већ кад женим сина, па потрошим 30—40 дуката и кад крстим унуче и потрошим око 1—2 дуката, то је друга ствар. Па богами и кад ми умре неки у кући, и тад ме кошта... Тек, како му драго, мени стиза колико ми треба.

— Али твојим синовима неће стизати.

— Нек раде овако, као што ја радим, па ће и њима стизати.

— Ако раде све тако, као што ти радиш, они неће имати ни хлеба довољно.

— А што!? — згледну се зачуђен Радич у Перу.

— Ево зашто. Колико тебе кошта једна свиња, или овца, док је изведеш на пијац?

— Ништа ме не кошта, само чобанин што је чува. Јер ми имамо доста утрине и попаше.

— А кад нестане те утрине, шта ће после коштати једна овца или свиња, онога, који је има?

— На овој утрини пасли су стоку: мој прадед, дед и отац, па су помрли, и ја ћу да умрем, а утрина ће остати.

— Утрина ће остати, ал ће се изорати за њиве.

— То ли ви тражите, да ја купим гвозден плуг, да с њим орем утрину.

— И утрину и сваку њиву може да оре гвозден плуг.

— Знам, видео сам ону ђаволију швапску. Швабе и морају да граде од гвожђа плугове, пошто немају дубраве као ми.

— Имају они шуме и дубраве више од нас, али они од дрвета граде: клупе, столице и ормане. А плугове граде од гвожђа зато што дубље и лакше ору и боље преврћу земљу.

— Па, онда зашто је Св. Сава оставио нама овај плуг у аманет, кад је он рђав?

— Св. Сава сад кад би устао, он би први тражио гвоздене плугове, јер се он ни онда није противио новим изумењима, -— упаде поп-Јова.

— Кад дође време да се оре гвозденим плуговима дотле ћу ја зажмурити — рече Радич и покри кошницу рогозом, која му беше откривена.

— Право кажеш, — рече Пера. — Ово се и не односи на тебе, већ на твоје синове.

— Ал ја ипак желим: да Бог поживи овакве домаћине, као што је Радић — рече поп-Јова, задовољно.

— Е збогом чича — Радичу! — пресече Пера и пође.

— Збогом пошли! Ајд и ја ћу за вама, имам да чувам ћурке.

— Зар ти ћурке да чуваш! детињу стоку? То чувају деца! — осврте се поп — Јова.

— Ја ко ће други. Деца грђе неће. А ја сам се иначе [22] подетињао. Ћурке сам чувао кад сам био мали, па ћурке ћувам и данас.

Јова и Пера се насмејаше и одоше.

Радич дохвати један прут с дрвљаника, па истера ћурке из воћњака и отера их у поље полагано и шапућући нешто за свој рачун.

VII

Невена беше дотле поразбуђивала децу, упутила их за стоком и наставила други рад по кући.

Шиља, општински пандур дође да узме ручак за Живана и за љубав две-три чаше ракије наприча Невени и што јест и што није о Живану, тако, да је Невени све месо играло од љутине.

И тек што испрати Шиљу, наиђе Кузман, сеоски дућанџија, са једном говеђом кожом у рукама.

Невену жигну преко срца кад га виде.

Кузман се нагоди да овој љутој жени буде што приступачнији, па искези зубе:

— Шта радиш снашке, како си?.

— Ето... Каква ти је то кожетина? — угледа му се Невена у кожу и намргоди лице.

— Донео сам да је разапнем на твој дувар. Много ми се твој дувар допада, што ми лепо суши коже. Кад скинем кожу с њега дор — мирише!

— Бога ми ја то не знам ништа. Нико ми није казао ништа за твоју кожу.

— А, Живан ми је одобрио. И чича-Радич неће да се љути. О, да ти знаш како тај старац мене поштује! Знаш шта ми кажу сви у селу: „Већ веле, што си трговац и што си поштен, то знамо одавно, али што си леп човек да те нема у целом свету!“ Све су ми жене признале да сам најбољи човек у селу. А после тога, ја имам карактер човечански. И, онда мислим, да и ти нећеш да ми нађеш мане.

— Ја ти не налазим мане, само... — замисли се Невена, незнајући ни сама шта ће да каже овом наметљивцу.

— А, то, то! То се тражи! И ја теби не налазим мане. И онда? — спусти кожу на под.

— Шта?

— Па то што рекох.

— Шта си рекао?

- Рекао сам да сам леп и да ми ти не налазиш мане.

— Ако си леп за себе си леп.

Кузман извади из џепа један леп сапунчић и понуди га Невени.

- Не треба ми твој сапун, — одби га Невена. - Да си донео поган сапун, Бог би те видео, да бар оперем кошуље и шамије.

- Ама понео сам ја и то, али је бољи овај миришљав, гледај како мирише да ти се душа растопи... и поднесе јој под нос мирисан сапун, а другом руком поче да мува по левом џепу.

— Невена окрену главу устрану.

— Е баш си дрвендекаста, не идеш ми по вољи ни мало.

- Шта имам да ти угађам, ћорава ти страна! Шта си ми ти?

— О „ћорава ти страна“! То ми је баш мерак кад ми жене кажу „ћорава ти страва“! Немој, немој, тако снашке, чворовито да збориш, но окрећи ти разговор мало на згоду. Знаш како је, кад се састану двоје младих и лепих, они треба лепо и да зборе.

— Шта имамо лепо да зборимо?

— Па, знаш, треба да зборимо за лепоту и за младост... и очи му се зажарише ко у мачора.

- Иди ти до ђавола с том својом смрдљивом кожом! Усмрде ми делу кућу.

— Али ја нисам ни дошао због коже, већ због тебе. Знаш ли да ми нешто све изгоре под ложичицом за тебе...

— Ада чекај ћерпузо смрдљива, за то ли си ми дошао! — трже Невена обрамицу и појури за њим.

Кузман зграби кожу и излете напоље као муња.

„Ово је напаст! Да човек пострада усред подне у својој кући! Како ћу вечерас да кажем укућанима? Да је долазио, рећи ће: „сама си га звала“. Да не кажем, чуће, па још горе! О дабогда га Св. Илија погодио, где га ђаво донесе данас у моју кућу!“ — Тужи се Невена сама, товарећи се ручком. И тако љутита однесе радницима на њиву ручак.

Кућа остаде само неколико минута сама. Јер одмах за Невеном дође Живана још љућа од Невене.

„Чекај ти да видим ја каква је то асија што ’оће да ми побије децу по кући! А!.. видиш... загледа се у полицу и спази један пераћи сапун, — купила госпођа сапун! Зато ли њен човек иде свакога дана у чаршију да јој купује сапуне. А ја немам чим крпу да оперем. Мртву је опрали дабогда!“

— Шта је, шта је, што звецаш ко луда! — наиђе Живан на врата.

— Морам да сам луда, кад сам дошла...

— Што си дошла? Што ћеш ти сад овде? Јеси ли ти редара данас?

— А јеси ли ти домаћин данас?

— Ја нисам још. Имам ја једнога домаћина у кући. Не можемо бити сви домаћини мимо оца живога.

— А како можеш у општини бити домаћин?

— У општини могу, а овде не могу, јер имам старијега од мене. Имам оца.

— Њему чес и поштење. Али ово се више не може да трпи. Ево погледај... — показа му сапун на полици, — купио јој човек сапун, па јој се није дало да га сакрије.

— Тешто! Чудно ми чудо, сапун! Купићу и ја теби.

— Кад?

— Кад потражиш. Није сад време за сапун, но за рад. Ајд ти на посао, одакле си дошла! Није теби сад овде посао!

— Ја не могу то да трпим више!

— Ако не можеш ти играј! Не може све да буде тако како ви жене оћете. Ви имате само да слушате што вам се заповеди! Ајд у њиву!

— Ја нећу да се макнем одавде, док не умесим за моју децу хлеб.

— Пробај само немој да одеш док се ја вратим, па се држи добро! — Заврте главом Живан и оде у судницу.

Живана спотну ватру, мету црепуљу на ватру, па затим отвори наћве, насу брашна и узе да меси хлеб.

„И то ми је човек, да ме тера за другога да робујем!“ — говори сама Живана.

— Шта ти то жено радиш, кад ти није недеља? — упаде на врата Невена.

— Не гледам ти више ни недељу ни месец, но ћу сама да месим ’леб за моју децу, да ми их ти више не трујеш, — одврати јој Живана и не гледајући у њу.

— Кад сам ти их тровала?

— Потровала си их јутрос! Ти мислиш ја не знам што ти заинат тураш паприку по пуну лажицу у јело, због моје деце. Дете дође чак до њиве плачући! Па си хтела да их побијеш јутрос — говори Живана и премеће тесто таквом силином да се наћве љуљају.

— Ја, тукла децу!? — запрепасти се Невена.

— Ти! ти! Проклет је онај, који те први доведе у ову кућу!

— Дабогда, ако сам ти једно такла, такао ме Бог у живац!

— Такао те па те не повратио живу дабогда!

— Тебе дабогда, како право збориш!

— Исправио те Бог у сандуку мртву! Ти ми изеде душу моју!

— Изеле те вечне муке, што сам те изела!

— Вечне те муке спопале, па те никад не пустиле!

— Пустио те Бог у раку, па те земља не примила!

— Примили те ђаволи дабогда, па се мртва не распала!

— Дабогда, док се не распаднеш жива и мене молила да ти опростим, не испала ти душа!

— Испала ти и душа и срце, па те немало ни на небу, ни на земљи!

Невена пође да дигне црепуљу.

— Шта ћеш то!? — сикну Живана.

— Не дам ти да месиш кад је моја недеља!

— Недирај ми црепуљу, сад ћу те оном обрамицом! — посуну Живана теставим рукама на Невену.

— То сад умесила, па више никад! — настави Невена да куне.

— Дабогда ја увек месила за моју децу, а ти за кучиће!

— Дабогда то што им умесиш да им однесеш на гробље!

— Не куни ми децу кучко, јер ако дохватим онај ожег, надвоје ћу ти главу располутити!

— Де, пробај Бога ти! Ти мислиш ја немам руке! Јадна ли ти кожа шта ли ти се чини! — зачикава јој Невена. Па кад немаде шта друго да ради, она дохвати крчаге и оде за воду.

„Што сам ја луда те се карам забадава. Нека упали кућу кад нема сајбије,“ говораше сама, идући Невена.

„Ја јадна, несрећница, што целога века робујем за другога, па сам доживела да ме једна багатела ружи и грди.“ — говораше сама Живана.

Али сад тек Живани паде теже на срце што је у великој јарости заборавила да поднесе Невени сапун под нос, који је нашла на полици. Помисли да га склони, па се пишмани. Затим запрећа проју жеравицом и пепелом у црепуљи, па онда забоде преслицу за појас и оде на њиву.

Невена се врати гледећи споља са зебњом да ли није ту још Живана. Кад виде да је нема, као да јој свану. Поче да разгледа по кући шта је Живана радила. У том спази онај сапун на полици. И то је још више распламте.

„А... видиш молим те... — поче сама да говори Невена, окрећући сапун у рукама. — Зато она носи беле шамије, што купује кришом сапун. Чудим се за што њен човек не оставља кметство, а он зна зашта кметује, зарад кметице. Лепо Бога ми. А ти Невена дурај за њих. Тешко мени јадној кад ћу се избавити овога чемера!... “ — бризну да плаче.

— Шта је! Што плачеш сузу ти женску! — допаде гласовити Ненад.

— Не плачем ја, но плаче моја судбина... — расцињка се још више Невена.

— Даћу ти ја судбину, ако тргнем један оплавак. Вама женама не може да угоди ни Св. Петар с небеса.

— Ти треба да си мукајет за своју жену...

— Даћу ти ја мукајет док се вратим од волова. Ти си набрала пуну врећу прича и спрдњи, ал ја ћу то све да ти изручим на главу. Мало је нама кућњих брига но још о вашим спрдњама да водимо бригу.

Ненад изговоривши то, напи се воде из крчага, па оде да веже волове. А Невена остаде сама да мрмољи по кући.

VIII.

Орачи беху пошли из њиве још за сунца. Стеван застаде позади од осталих са Кузманом, који га срете и задржа на разговор.

— Где си побогу брате, да ми је да сам те данас тревио, друкче би ти испричао, ово што ћу ти сад казати. Ти знаш да тебе сматрам за најбољега домаћина у вашој кући.

Стеван се уозбиљи и погледа земљу као одиста важан човек, који има да мисли о важним стварима.

— А већ знаш и то, да ја имам карактер човечански, па кад ме једна жена не сматра ни колико једно г., ја треба да се убијем!

— А која то жена? — погледа Стеван отворенијим очима.

— Ваш твоја снаха Невена! Отишао сам данас да разапнем кожу на ваш дувар, а она ме сиктериса као последњега ниткова. Моли Бога што је то ваша кућа, а ја би јој показао који сам ја! Јер ја слабо женама водим чес.

— Ада и ја им мало гледам кроз прсте. Али по неки пут треба и жену послушати. Ја имам десет дуката на чувању само зарад жене. -

— Шта су то десет дуката! — мрдну усницом Кузман. Ти још не знаш шта су то паре.

— Ја не знам за велике паре али ми и не треба да знам за веће паре, него за онолико, колико мени треба.

— Зар није боље имати велике паре?

— Боље је, ал кад нема!

— То ти немаш, а други има. Крсман из чаршије има више дуката, него што је тежак.

— Ја да се убијем радећи, па не могу да стекнем толике паре.

— Зар ти мислиш да све мора да се ради, па да се стекну велике паре?

— Ја тако рачунам, да без рада нема зараде.

— Е, мој брате, не знаш ти ништа.

— Па разуме се, шта ми сељаци можемо знати, пошто се никуда не мичемо из нашега села.

— Не мораш никуда ни да идеш, богатство је ту, само што ти не умеш да га нађеш.

— Да га нађем! Где да га нађем?

— Е, то се не казује сваком. Ако многи знају оно се не може наћи.

— Од мене ти се неће чути ништа, па да си човека убио код мене, то би ти било као у земљу закопано. А ако кажеш другоме, то не знам.

— Шта вреди да ти кажем, кад ти немаш оно што је најглавније. То мора најпре да кошта. Али се бар после може да ужива царски.

— Нека кошта, кад има зашта. Оно и њива неће да донесе рода, док се прво, семе не посеје.

— Тако је, тако! Ти лепо разумеваш те ствари и с тобом би се могло радити.

— Ама кажи ти мени откуд Крсману толике паре? И ја сам чуо да он има пуне ћупове дуката!

— Какве ћупове! Има он пун подрум дуката!

— Шта велиш човече!? Где нађе толике паре?

— Проста ствар, ископао из земље.

— Како то! Зар у земљи има пара?

— Па весео био, зар ти ниси знао да у земљи има више пара, него над земљом. Ко зна да не леже дукати овде под нашим ногама.

Стеван се прекрсти пренеражен од чуда, па чисто не мога да изговори реч, коју беше изустио.

— Јеси ли ти чуо за некога Цара Радована? — буди га Кузман из чуђења.

— Нисам. — Прибра се Стеван. — Ја знам за Цара Лазара, Краљевића Марка и Милоша Обилића.

— Е па, лепо, и они су били богати, и своје благо морали су некуда сакрити. А где су могли, него у земљу. Ти мислиш они су подизали цркве и куле зарад народа, не, већ зато да под њима сакрију благо своје. Они су знали да ће царство изгубити, зато су сакрили паре, да их ми њихови потомци можемо наћи. Зато се и у песмама помиње: „Куд се деде цар Немање благо“.

— А како би се могло пронаћи то благо?

— Па, да видиш, то није лака ствар. Треба да се тражи и дангуби. А ти то не можеш чинити, пошто си у задрузи с браћом. А после тога требало би ти нешто пара за тај посао.

— Оно ја имам женин „белег“ десет дуката, али не знам да ли ће то да стигне.

У том их пристигоше неки радници из поља и они утишаше говор. Махаше главом један другом идући док се не растадоше.

IX.

Лагано и светлуцаво пуцкарала је ватра на огњишту Радичевом, у чијем прочељу Радич већ беше засео у своју наслоњачу и примаше рапорт од својих укућана за тај дан. Невена постављаше вечеру. А Станојка поливаше људе да перу руке.

Па ипак цео овај породични скуп, овога тренутка, више личаше на какав ратнички табор, коме требаше само једна чарка, па да ступи у борбу, свом жестином својом, него ли на једну породичну задругу, мирну и договорну. Јер сваки, сем Живана и Радича, осећаше у себи неко расположење за свађу и раздор. Сваки беше осетљив, замерљив, непопустљив и уопште готов да истерује клином чивију, па куд упали! Долазак Кузманов Невени, сусрет његов са Стеваном и разговор о копању блага, биле су семке раздора које су дошле на готово и припремљено земљиште и нашле велике погодбе за свој развитак! Радич, као да назираше то, те изједна наговештаваше црне доживљаје и себи и кући својој, зарад некога свога ружнога сањања: Како су свезде играле, ударајући једна од друге и растуриле се куд-која и како је месец то гледао, па напослетку и он пао.

Али ни синови ни снахе не обраћаху пажње на приче и слутње његове. Јер сваки беше заузет својом тишњом и смером, који му не даваше да мисли на друго. Једини Живан што му се пажњом одазиваше и повлађиваше свакој његовој речи. Уобичајени и освештани обичај пристојности и уздржљивости пред старијим, овога вечера беше неочекивано изостављен. Сваки говораше оно што му срце жели, сваки упадаше у реч другоме и свака се ситница узимаше у такав спор и замршај да се то очигледно дало видети да је то намерно изазивање, а никако наивно споразумевање и обично џевељање, које се иначе понављаше сваке вечери, у оваквој једној множини, због разних послова у кући и [30] ван ње. Сви се подрпкиваху речима наизменце и заједљиво. А Радич им упадаше у реч, као неумитни судија, који суди неразборитим парничарима.

Сви вечераху, сем Радича, који се још изјутра беше пожалио Невени да му нешто није добро, и ако ни целога дана ништа није окусио. Али наместо вечере, он исприча, како се са ћуркама грозно напатио, јер много врљају и губе се; и како му је овце лако чувати, од којих има једну „Гарушу“ што му увек јавља блеком, кад овце оду у штету, те је због тога неће ни продати ни заклати, док сама не липше. Затим исприча, како је лежао тога дана на трави, како му се нека страшна прилика јавила у будноћи и зло му предсказала и како га је нешто жигнуло преко плећа, да га тај бол и сад не попушта. Глас му дрхташе, а руке му се најежиле и све се више примицаше ватри.

Деца вечераху мало даље, за својом совром и не скидаху очију с њега.

И ово би вече прошло као и многе друге вечери, да овој готовости за рат код одраслих не пођоше у сусрет и деца. Јер баш кад сваком изгледаше да ће пребацивања и заједљива пецкања исчезнути пред Радичевим причама, Живаново једно мушкарче врисну и испљува залогај.

— Шта је! — прасну Живана на њега.

— Љут леб!... — растеже дете и расцињка се.

— Како љут леб!? — Сви се згледнуше у дете. Живана узе да проба леб.

— Истина љут... —рече Живана, мљацкајући устима и понуди осталима.

— Вала Богу, те га нисам ја месила, — рече Невена, задовољна тим удесом.

— Ја не могу да се сетим на шта ово мирише... — рече Живан.

— Баш на сапун мирише, — додаде Ненад, испљувајући једну трошицу.

Невена замукну, кад чу реч „сапун“.

— А!... — отеже Живана, — то је Невенин сапун, што јој је човек из чаршије донео.

— Кој донео!? — викну Ненад.

— Није мој човек купио, већ твој, што седи по [31] судници и мејани ваздан, а ми за њега измећаримо овамо. — упаде Невена.

— Ја купио!? — зачуди се Живан.

— Ти!

— Нисам!

— Ти си!

— Боже мој!

И одједанпут се помешаше неколико узвика. Сапун беше загонетка свима. Јер Невена није видела кад је Кузман спустио пераћи сапун на полицу, а други чист у наћве. А Живана није знала у оној љутини да је сапун замесила са тестом. _

- А шта ми се ту изговарате, кад сте криви и један и други! — издвоји се Стеванов глас. Ви се свуда проводите, а ја и Урош одривамо за целу кућу, па нашим женама не куписмо ни једнога дугмета, а камо ли сапуна.

— Твоја жена има пара, па нека купи, одврати му Невена.

- Бога ми ја мој „белег“ не дам никоме, па не знам кој да дође! — јави се Станојка на ту примедбу Невенину. — То је моја младост.

— И ми смо имале младост, па нам одузеше људи дукате с гуше, чим скидосмо венац с главе. А кад смо ми дале, мораш и ти, — придаде Живана.

- Баш да не дам! — испречи се Станојка мало јачим гласом. — Нигде се у свету не одузима девојачки „белег“.

— Ти мораш! — кресну јој Ненад.

— Не мора! — узвикну Стеван.

— Е, онда ће нас то најбрже поделити, — рече лаганије Ненад.

— Ако, ја то и оћу!

- Шта оћеш!? — подвикну Радич, и глас му задрхта.

- Оћу то, да сви једнако радимо, па да буде мир!

— Па, лепо, ви тако и радите, једни једно, други друго. На једном послу сви не можете ни радити.

— Ако не можемо, не можемо ни живети заједно више. Јер ја да радим, а други да ужива, то нећу више.

— А ко ужива? — пита га Живан.

— Ти! Јер ти кметујеш а ми радимо.

- Добро, ја ћу да бацим кметство, само да буде мир.

— Бацио га, не бацио, ја не могу више да останем тако...

— Ако не можеш, ти тражи где има боље, а ја не идем из моје куће.

— Не идем ни ја из ове куће! — рече Ненад.

— Нећу ни ја да идем! — дере се Стеван. — И ја сам Радичев син!

— Ти се ниси још ни родио, кад сам ја ову кућу с оцем градио, па да ми се сад силиш овде!

— Зар ти што си се пре мене родио, па да узмеш целу кућу! Нећеш вала ни оволицно без мене узети, добро да знаш! Начетворо ћемо је преградити плотом, па ћемо сваки у својој огради седети, а нећеш се ти сам у њој башкарити!

— Напоље из куће Цигани једни! — рикну Радич. — Зар код мене живога да делите мој дом! Кад ли узмем једну кривуљу, па кад вас потерам, нећете знати где су врата!

— Доцкан је сад за твоју кривуљу, отац, — рече Ненад. — Требао си да нас тучеш док смо били млађи. Ја одавно теби говорим: Стеван је самовољан, устукни га за времена, а ти кажеш: „Нека га још је аџамија“, ето ти га сад какав ти је аџамија!

У тај мах псета залајаше у дворишту и на врата се указаше: Дамњан, комшија Радичев и Мића, општински писар.

Радичевићи претргоше говор, а жене се уклонише у своје вајате с децом.

— Шта вам је те вичете толико? — отпоче Дамњан полугласно. — Ја мишљах да вас је неко зло снашло, те зовнух Жику да видимо.

— Ништа, разговарамо... — забашурава Живан.

— Зло, те нагрђено, мој комшија, — зајадикова Радич изнемоглим гласом. — Траже синови да деле имање, а ја још жив!

— Е, видиш како стоји у закону, — прихвати Мића, — отац дели имање на равне части са пунолетним синовима.

Стеван узигра очима од радости.

— Али они немају ништа, све што имају, то је моје. Ја сам стекао ово имање.

— Ипак, ипак, они су те служили и заједно с тобом одржавали имање. Него ће најбоље бити да се ви угодите на неки начин и намирите.

— Како да се угодимо, — отвори Радич очи, — зар су они моји ортаци да се самном угађају!?

— Такав је закон!

— То не може да буде никад! Нигде није било у свету да синови буду браћа с оцем, већ отац је отац а синови имају да слушају оца!

— Али кад неће да се слажу, онда им мораш дати што је њихово, па нек иду, куд који хоће. Само ћеш морати бар једнога да задржиш код себе. Ја мислим најбоље Живана, као најстаријега.

— Не могу да оставим Уроша, он ми је најбољи. А није ни војску одслужио.

— Онда остани с њим а ови нек иду — рече Дамњан.

— А ко ће да прежали Живана, прву радост... сипну Радич да плаче. — Зар није боље да живе сви заједно, ко што су живели наши стари и ко што сам ја живео са шесторо браће и четири стрица.

— Шта ћеш... такво је време дошло. Дошло време да се кошница роји. — теши га Дамњан.

Али изненадна рика говеди споља пресече овај разговор.

Стеван истрча напоље, а за њим Урош и Ненад. Најпосле изађоше Живан, Дамњан и Мића, оставивши Радича самога.

Радич се подиже са своје столице, али му ноге клецнуше и опет се посади на столицу. Протрља дрхтавом руком чело уздахну неколико пута и поче сам да говори тихо и заносно:

„Ах, мој сан, мој сан никад ме није преварио!.. Па зар ја овако порезиљен да изађем свету на очи! Не дај Господе, теби се једноме молим! Затвори ми очи да не гледам више овај нови свет, што не зна за поштовање Бога и старијих. Ко ће дочекивати моје кумове и пријатеље, ко им ђаконије спремати, служити вина и ракије, водати коње и појити, и ко ли старога оца дворити?.. Оно од чега сам се највише плашио снашло ме је!.. Оно, што сам највише мрзео, доживео сам!... Прекинуо се појас који је држао [34] моје синове у заједници. Нема више места мени међ новим нараштајима. Нема наслона на који се ја могу навалити. Морам се сломити, морам се искоренити!.. О ти Вишњи и милостиви небески Оче, што судиш праведнима и грешнима, прими мене грешнога, да не гледам више оно што нисам желео никад да видим!...

Узнемирен разговор споља прекиде му ове снове. Јер одмах затим Урош бану на врата, носећи у рукама говеђу џигерицу.. За њим иђаху и остала браћа.

— Ето, шта смо вечерас зарадили! — рече Урош потресеним гласом.

— Ово нам је слога донела! — додаде Живан.

— Напредак у кући!.. — цичи Стеван. — Ненад се бринуо како ће жени купити сапун, а није гледао како ће волове везати. Одкинуо се Сивоња, па распорио Плавоњу од врха до дна!

Радич се подиже из своје наслоњаче, на се заљуља, али га Живан придржа да не падне и спусти га опет на столицу....

------------------------------------

X.

На глас да је Радич напрасно умро, скупи се ујутру цело село. Људи и жене прилажаху и припаљиваху му свећу и радознало се распитиваху о његовој изненадној смрти.

Снахе се растрчале по послу и свака на свој начин приповедаше о смрти Радичевој. Свака говораше са таквом безазленошћу и притворством, да јој се ни искра сумње не може приписати у праведност њену за смрт Радичеву. Једне овако, друге овако, али све се сложише у томе да је се Радич растао са својом душом тек онда, кад су му принели јатагане и пиштоље, те се њима закитио и превукао неколико пут преко гусала. И та његова свечаност на самртном часу разбистрила је у неколико сумњу села на исправност његових синова и снаха према њему.

Дођоше поп и учитељ те сахранише свечано Радича, како доликује његовом имену и старости. За тим се вратише на подушје и разиђоше се као и у другим приликама.

Жене средише судове од подушја, па се примакоше [35] својој деци и мужевима са неком необичном сетом и ћутањем, оличеном збиљи тренутка, у коме се налажаху. Јер и оне поред све своје злоћудности и опорости осећаху тежину кривица својих, које им смрт Радичева натовари на срце.

Наста тишина, она пуста тишина, која после даноноћне галаме и немира беше читав пораз овим немирним душама, које сеђаху на троножцима, уздисаху и погледаху се испод очију са веома тужним и суморним расположењем. Док најзад ту несносну и сетну тишину не прекиде Живан:

— Не помаже нам сад уздисање, кад смо убили оца.

— Ја га нисам убио. — затеже Стеван.

— Нисам га ни ја убио, — поврати му Живан, — али смо га ми сви убили.

— Нисам га ни ја убио! — упадоше једновремено Ненад и Урош.

— Убила га његова судбина. — рече Стеван убедљиво.

— Добро, судбина, а је ли судбина била нама да делимо кућу ноћас?

— Судбина, јер док се браћа не заваде, не могу се поделити.

— Е није баш то, него су нашу кавгу само жене сачиниле. — умеша се Урош.

— Доиста, жене и нико други. — прихвати Ненад. -

— А шта су оне заслужиле, кад су браћу до крви довеле? — пита их Живан.

Жене се устремише очима у Живана.

— Лемез! — рече Ненад.

— Мотку! — придаде Урош.

— Јес’, јес’ кад би то могли! — довикује Невена

— Пробајте само! — чика их Живана.

— Ако само зину да се још једаред замешају у наш посао, оно ће им судити! -— заклопи Ненад женска мрмољења и показа руком на главњу што сагореваше на ватри.

— То је срамно и резилно, -— отпоче мирољубиво Живан, — да нас жене доведу до тога да растурамо нашу кућу и да старом оцу прекратимо живот онако, како он није заслужио. — Ту се загуши Живан плачем, те изазва сузе и код осталих. -— Бога ми ја се бојим његове клетве, — настави Живан кроз плач, — него да ми седимо и даље [36] у задрузи, да не погазимо његов аманет. А жене, којој се иде из куће, нек иде куд зна, ми нећемо никуда из наше куће. Људи се уортаче, па седе заједно, а ми, браћа од једнога оца и мајке, не можемо да се сложимо. И кокоши ће нам се смејати, кад чују нашу ноћашњу бруку!

— Сасвим је тако. — одобрише Ненад и Урош.

Стеван заусти нешто да рекне, али га разлози Живанови угушише, те само сави главу и шикну кроз нос.

После таквога споразума, полегаше браћа да се одморе од галаме, која се двадесет и четири сата протезала.

XI.

Рана, која се само залечи, а не искорени, није излечена. Смрт Радичева, била је само доза лека, која је привремено задржала распад тела, које је Радич у целини одржавао. Синови његови наставили су заједнички живот, али не као пре, под утицајем очевим, већ по споразуму. Живан је кметовао и даље, а остали су радили, као и пре. Жене су покушавале често да изазову спор међу браћом и подизале свој глас за деобу, али су одлучношћу својих мужева енергично сузбијане. Тек видиш један припуцао своју жену једнога дана, други своју другога дана, трећи трећега, иде клетва жена, писка деце и врева по кући, да Бог сачува! И тако видиш опет неред, али неред, који је предвиђен братским споразумом. И то би тако трајало ко зна докле, да један од њих не упреде у страну, као неко острмоглављено бравче.

Стеван је био још из малена једно до зла Бога неразборито дериште. Ко је само запамтио шта је он онда радио, томе неће бити необично његово потоње понашање којим је толике спорове кући својој задавао и оцу пресео последњи час живота. Кад је био дете, била му је редовна навика, да прво изгунђа па онда да пође за неком стоком: „Нису само моје овце да их само ја чувам! Нећу да их чувам! Заинат нећу! Све навалили на мене, ко да ја немам душу да се одморим, а они само уживају... “ Тако мрмољи, мрмољи до на крај села, докле му се не изгуби глас у долини. Па тако и сад: „Нећу више ја да радим за Живана он кметује и ужива,“ а ја се мучим, нећу! нек зна добро [37] да нећу!“ А од како му Кузман напуни главу: „да је Живан за то измајсторисао ту слогу братску, да би браћа за њега радила“, он никако не престајаше са својим роптањем.

Па не само Живану, већ Стеван манисаше и другим кметовима, посланицима, министрима и целом свету. Све он критикује, све осуђује, све редом грди, да мислите, е би се ухватио за го нож. Али он то чини само по трњацима, њивама и шумама, где нема посланика и министара, а тамо где би га могли они чути, он и не привирује. Тако ћете га видети на сваком раду, где се само он чује, разјапио вилице, па се баца дрвљем и камењем на све власти у земљи. А присутни радници, жене и деца, бленули у њега, па се диве његовој памети и разумевању: „Какви кметови, какви посланици, оно су лопови, оно треба све побити, — отпочиње он обично своју горопадну осуду. — Да ми је да им ја судим, запамтили би ме они добро! затворио би их у једну бајбукану, па им не би дао двадесет и четири сата да окусе леб да виде шта је мука, па да не товаре више намет на народ. Па би онда позвао једнога гољу да буде посланик, јер он зна шта је сиротиња. Ја кад би био краљ играли би посланици и министри припиревку код мене, да би ме запамтили који сам ја! Прво би побио сву господштину, па би онда сиротињи раздао земљу и паре да живи....“

Тако је радио за неко време, док се Живану не досади то свакодневно његово трабуњање, те једнога дана дође из суднице и саопшти укућанима, да више није кмет. Оставку своју на кметство, оправдао је тиме „што му браћа не дозвољавају да више буде кмет.“ И тако је пристао да не буде више кмет, само да би било задруге и слоге у кући.

Али Стевану ни то не беше доста. Он сматраше да је Живану много и то што је старешина куће, па зато сад окрену сву своју речитост на неправде Живанове, као старешине куће: како се Живан свуда проводи, „он у чаршију, он на гозбе, а ми робујемо за њега“, те изазва Живана да се и домаћинства ратосиља.

То је било у очи Божића. Стеван као што га је Бог дао, целога је дана дробио и сипао муње и громове на Живана и његово управљање кућом. Живан га је слушао и [38] ћутао. Кад би увече Живан уђе љутит у кућу и повуче се са својим троножцем у један буџак ћутећи, не осврћући се на посао, који њега, домаћина чекаше. Жене ложаху ватру и очекиваху да домаћин унесе бадњак. Деца очекиваху жељно час кад ће се унети бадњак у кућу, али знађаху ко треба да га унесе, па зато прилазаше једно по једно Живану, молећи га да унесе бадњак. Живан их миловаше и одбијаше, речима: „Ено вам новога домаћина, па нека вам донесе бадњак и сламу, —- погледајући на Стевана попреко, који сеђаше уз ватру равнодушан, као да није ни речи тога дана проговорио против Живана. И само да не беше тако значајан дан у години, кад кућа не сме остати без бадњака и сламе, још тада би се пречистило између Живана и Стевана ко ће бити домаћин. Деца се начичкаше опет око Живана и стадоше га молити за бадњак.

У том стигоше Ненад и Урош, те салетеше Живана да изврши свети обичај, по својој домаћинској дужности. Живан изађе напоље и унесе бадњак, затим сламу. Деца запијукаше за њим. Настаде свечани тренутак, који сваку српску кућу у ово доба године оживљава, овесељава и отклања из душе све црне мисли и тегобе.

Али одмах после Божића, Живан обзнани укућанима, да он више није домаћин, већ Стеван, и да он ништа против тога нема, само да је мир и слога у кући.

— Ја нећу! — рече набусито Стеван.

— Ти мораш! — подвикну му Живан, чисто кметски! — Кад ја нисам добар домаћин, буди ти бољи? Ено дошао је позив из општине, иди тамо да видиш шта зову, одговори шта траже, па управљај, а ја ћу те слушати као најмлађи брат.

То рече Живан, па заметну торбу о раме и отиде код оваца.

XII.

Стеван немаде куд, него оде у судницу, по позиву.

Стајао је цео сат пред вратима судничким, незнајући како да се пријави. Кад се отворише врата, председник га спази и позва унутра.

— Молим ја вас, шта сте нас звали? — рече Стеван војничким језиком, стојећи као кип пред председником.

— Звао сам Живана да иде капетану на неко саслушање. А ти шта ћеш?

— Па ја сам за то дошао.

— Добро, онда сутра зором да си код капетана!

— Разумем! — рече Стеван, и стоји укрућен, не миче се.

— Ајд сад иди! — рече му председник.

Стеван изађе на врата, па с капом под мишицом стругну безобзирце, заборавивши да мете капу на главу.

Још пре пола ноћи Стеван устаде да се спрема за пут. Управо није ни спавао од страха да не одоцни. Живан му је оседлао коња још од вечера. Али га није осетио кад је пошао, пошто је била поноћ. Стеван је обукао нове чакшире и гуњче, метуо кесу с новцима за појас, као сваки домаћин, појахао коња и изишав из дворишта изгубио се у помрчини. Пут се по мало белио, а њему се кожа јежила а капа подигла на врх главе од страха. Највише га је плашило то, што му коњ изједна фрче ноздрвама, јер је слушао да кад коњ ноћу врче, привиђа нешто.

Ишао је тако коњ и фркао ноздрвама, а глас копита одјекивао је далеко кроз помрчину. С обе стране пута црнели су се предмети, који већи, који мањи, где ограда, где трње, где дрвеће, где прошје, а где врљике. Наједанпут шушну нешто у трњаку, коњ се секну, па стругну у највећем галопу. Стевану одлете капа с главе и поче да му свира ваздух око ушију. Он се осврте да види где му је капа, али изгуби равнотежу и љосну с коња на сред пута, као џак! Коњ се окрете натраг и постоја мало, па, одгалопира, право кући.

Стеван је лежао на путу, док се није разборавио. Кад забеле зора, он се освести, устаде, разгледа око себе и виде да му нема капе. Сети се да је због ње и пао, те се врати да је потражи. За страх више није знао, кад се онако грозно убио, ко вели: „гора ми напаст не треба, али изгледаше као да је нека зверчица чучнула. Зато се мало помучи док јој се приближи. Поред ње нађе белегу, где је коњ зачепио у страну, уплашио се кад је наишао на њу враћајући се. Натуче капу и пожури пешице у варош.

Варош беше још у ноћном затишју. Ни дућани не беху још отворени, а камо ли среска канцеларија.

Стеван се сћућури уз врата канцеларијска да чека капетана.

Кад се добро свану, пандур дође и отвори врата, почисти ходник, запали цигару и седе да чека своје старешине.

Мало затим почеше долазити у канцеларију писари и практиканти, па онда сељаци и ходник се напуни.

Стеван видећи сељаке да седе по клупама, уђе и он и седе на крај клупе до једнога сељака. Леву ногу мало опружи и стаде да посматра по зидовима слике, прокламације и објаве.

У том дође капетан и спотаче се о Стеванову ногу.

— Што си зинуо као сом магарче један! — издра се капетан на њега. — Уапсите овога, што се истегао као Шаров, хтедох да сломијем врат! — рече капетан и оде у канцеларију.

Стеван брзо скочи и стаде мирно — војнички.

Пандур га позва да пође за њим. И тамо га затворише.

Кад би у подне пандур га пусти да иде кући, с напоменом да други пут пази како да седи.

— Па, ја сам дошао до капетана... — рече Стеван страшљиво.

— Е он је отишао не прима више. А после подне иде на пут. Дођи други дан.

Стеван пође кући не окусивши хлеба тога дана.

Кад је изашао из вароши стигоше га једна кола, у којима беху нека господа. За њима јураше на коњу један писар полицијски.

— Еј сељаче! — викну писар Стевана.

Стеван се окрену и стаде мирно.

— Куда ћеш ти?

— Ја у Ораовац.

— А, и ја ћу на тамо, но ево ти мога коња, узјани па јаши, а ја ћу с овим људима да се возим на колима.

— Разумем... — рече Стеван, али му се душа утаји кад помисли да мора да јаше и још да каса за оним колима.

Кола одјурише, а он остаде да се пење на коња. Коњ се обрну и загледа га добро, па кад зачепи и пусти најжешћи галоп. Поче опет ваздух да свира Стевану око ушију. [41] Он се ухвати за гривну, покуша уздом да заустави коња, али коњ поче да подскакује и да баца чивтета. Стеван му олабави узду и пусти га да трчи док хоће. Коњ угоди галоп са оваким темпом: „тапара“, „тапара“, „тапара“...

Бап!... чу се пад Стеванов, који опет беше изгубио равнотежу и љоснуо о земљу.

Коњ одјури напред за својим газдом, а Стеван остаде да лежи крај пута. Сад није нигде повредио главу, али је нагњечио бутину. Лежао је читав сахат, док се одморио. Па се полако диже и пође кривљући. Стигао је кући у неко доба ноћи.

Кад се распаса да легне, тад виде да му нема кесе, и да ју је падајући с коња изгубио. Леже у постељу ћутећи.

Браћа му не рекоше ни црне ни беле за изгубљене паре, пошто су то већ предвидели били, кад су видели самога коња да је дошао.

Прође то лето, дође зима. Радичевићи беху решили да преко зиме угоје волове. Зато је домаћину ваљало да оде у варош да купи мекиње. Стеван се опреми једнога дана, па како беше снег, упреже у саоне волове и оде у варош за мекиње.

Враћајући отуда доцкан, замркну на сред пута. Снег беше толико навејао, да се само могло ићи пртином. Али снег завејао пртину, па се не познаваше пут. Стеван је скретао саонама час у неку њиву, час у ендек, на више места је извртао саонице и поново товарио џакове, док најпосле не ухвати правац пута по бандерама...

Далеко је већ одмакао од тих места, где су му се извртале саоне и приближио се селу здраво и весело. Прешао је преко „Гребачке“ ћуприје где излази свака „анатема“ ноћу. Ту је управо подвикнуо на волове и претрчао жмурећи да не би видео „караконџулу“. И таман хтеде да запева од радости, што ја мимоишао ту опасност и да растера страх и тишину око себе, а очи му се зауставише на једну празнину међу џаковима. Одмах заустави волове, преброја џакове, и виде да му нема једнога џака. Нити је пристао да иде без џака кући, ни да се враћа преко ћуприје да га тражи. Напослетку сијну му кураж у срцу и реши се да [42] се врати на она места, где је су му се саоне извртале да потражи џак. „Шта ту — поче сам да говори — једанпут се мре“ — и испреже волове, привеза их за саоне, а из јарма узе једну дебљу палицу и пође. У леву руку мету палицу, а десном извади нож из појаса. Кад се приближи ћуприји, он спази насред ћуприје нешто црно за половину човечијег боја. Коса му се надиже и капа на врх главе. Али се брзо прибра, шкрипну зубима и јурну трчећим кораком на „сотону“. Удари је палицом што игда може. Зачу се потмуо звук: „пуп“ . Палица је ударила у нешто меко. Охрабрен тим ударцем, он сјури нож у ту црну гомилу, и трице му из џака посу руку. Тад виде да је та „караконџула“, којој се он тако грдно свети, његов џак! „Ти ли си лепи мој!“ — рече Стеван, незнајући шта ће од радости кад виде свој џак са трицама. Па га заметну на раме и однесе на саоне. Упреже волове и продужи пут певајући. Кад стиже кући беше превалила ноћ.

— Шта учини забога, мишљах погинуо си негде? — пита га Живан из постеље.

— Готово замало што и то није било. — одговори му Стеван зловољно. — Ти само чекаш на готово, а не знаш колико се ја мучим.

— Ко те терао да се тако мучиш?

— Ти! Ал’ више џаба ти кирија, не домаћинујем ти ја више! Ето ти па управљај како знаш, а ја ћу да идем за овцама.

— А коме ја говорах да домаћински посао није лак и да свакога није Бог створио за домаћина? — рече му Живан смејући се. — Ти судиш кметовима и посланицима само по буџацима, а кад изађеш пред њих, ти не смеш ни у очи људски да их погледаш.

— Море, ја кад би им судио, они би ме добро запамтили! — не попушта Стеван од свога заната. Окачи торбу о раме и оде код оваца.

Живан предузе опет домаћинство.

XIII.

За то време док је Стеван домаћиновао, Урош је служио војску, па се до повратка Живанова у домаћинство, вратио.

Сад се мислило да ће бити слоге у кући, кад је уклоњено све оно, што је изазивало спор и неслогу. Живан је бацио кметство, па је остављао и старешинство куће, само ради Стевана, а Стеван се уверио да домаћински посао није лак и да нема више потребе да замера Живану за сваку ситницу. Већ да треба од сад да буде разложнији и договорнији, па да се сложно ради и напредује.

Али жене не мишљаху тако. Управо, људи мишљаху једно, а жене рађаху друго. Оне су виделе да голим језиком не могу постићи код својих непоколебљивих мужева, оно што желе. Зато су потражиле одушке својим тежњама на другој страни. Оне су и пре делиле извесне производе између себе, као: конопље, вуну, осушено воће итд. Али то све није зајазило њихову незаситљивост за личном имовином, ни ублажило њихову подозривост и неповерљивост. Него потражише још неке накнаде за оне батине што су их повукле од својих мужева.

То се обелоданило случајно. Кузман беше банкротирао. И кад му је вршен попис, Живан је позват за „присутног“. Између осталога нађена је и књига о вересијама, у којој Мића, општински писар прочита Живану овакав један рачун:

„Живана жена Живана Радичевића

узела 3 чилета памука 3 гроша

„ 2 кануре вунице 5 „

„ чивита 1 „

„ игала 1 „

„ сапуна 2 „

„ ђинђува 2 „

„ карабоје 1 „

свега . . 15 гроша

Донела торбу пасуља и одужила 3 „

оста још . . 12 гроша

Сличне рачуне нађоше и осталим женама Радичевићевим. Само што су оне продавале поред пасуља и брашно, кукуруз, ракију, јаја и пилиће.

Живан однесе све те рачуне кући, и кад их Урош, који једини беше писмен, прочита пред свима у кући, поражене [44] жене погледаше се и забезекнуше, као стрелом погођене! Наста тајац. Браћи сад би јасно, откуда од неких година пасуљ једва дотраје до нове бербе, зашто кукуруз у кошу нагло силази на ниже, зашто ракија у бурићима брзо исчезава итд. Па се онда сваки својој жени окрену на разрачунавање.... Диже се урнебес, кукњава, клетва и писак деце.

Кад излише гњев над својим женама, они понамешташе катанце на кошу, амбару, бачвари и ћилеру, одредише једнога за комесара, који ће издавати редушама по требовању: брашна, пасуља, сира, ракије итд., па наставише живот као и пре.

XIV.

Али у том таквом комешању и вечитом растројству, Радичевићи нису ни запазили да је Живанов најстарији синчић пристигао осамнаесту и да су се на њ почеле освртати поједине деве у селу, а још више наводаџије.

И једне вечери кад они највећма беху загаламили по свом обичају лупи неко на капију. Они се утишаше, упутивши погледе у капију, ко ће то бити. То беше Дамњан, њихов најближи и најбољи комшија. Дође и седе. Кад обреди разговор о времену, берићету и још којечему, он изјави разлог ради кога је дошао. Препоручује Живану за снаху једну добру девојку.

Не може се замислити какво је блаженство изазвала та реч у душама браће Радичевића. Без обзира на Живана и Живану, као родитеље, сви су се осетили срећни том понудом Дамњановом. Свима је радост и понос што су дочекали да у заједници ожене једно своје „млађеје“.

Живан поче да се збиљи и упреда бркове. Живана поче да покашљује од радости и да се гради баба пре времена. А син Живанов поче да се чеше за уветом и да се снебива и гужви од стида испред својих старијих.

Тако се о томе најпре зуцкало, затим у тајности приговарало и најпосле отворено изашло са том намером, док није дошла јесен, те се приступило и правом чиновању свадбеном.

Дође и дан свадбе, дан највеће радости Живанове, дан кад је требао да види плод и зачинак свога труда, око одржања [45] породичне задруге. Али је он је баш тога дана запазио оно, што му је осведочило узалудност таквога његовога трудбовања и коначно му налагало да већ једном раскине са том задругом, која му од смрти очеве никаква добра не донесе. Јер оно, што у пуној кући задругара сваки гост са правом очекује, на једном весељу: добру услугу и дебелу гозбу, тога није било на свадби Живановој. Све су се жене устумарале по кући, ал не видиш ни једну да одрива посао онако, како је то неопходно, нити се пак која одазива гостима са пуним срцем и предусретљивошћу, као што то једина Живана чињаше, али сама шта може учинити. Већ су све нашле да тога дана једна другој прикажу шта је некад било, шта је која коју кад жацнула, све се понадувале, све напрћиле носеве и свадба се само види, али весеље не тече бујно, само зарад њиховога нехата и рђаве услуге.

Живан се изједна осврће и виче: „камо вина“, „камо ракије“ „камо јела“. Нека од њих приђе му, принесе по штогод, па умакне и трапеза остане опет непопуњена. Покушава Живан да се развесели и распиштољи онако, како сваки свекар у таквој прилици чини, али узалуд кад нема ко да га помогне у томе. Браћа му се дала на друге послове: један око стоке, други око пецива, а трећи око точења пића. Жене само тутње по кући као шантаве, да рекне човек е се поломише од послова, али се притворност не даде сакрити ни најобичнијем оку.

Кад се досади Живану зивкање и узалудно потраживање, он скочи узбуђено и зађе по вајатима да се разрачуна са женама. Али нуто, тамо се више пије, него за трпезом где су људи. Ту су тетке, ту стрине, ту ујне. И без мало свака пијана, па с њима и домаћице пијане.

— Оди, оди овамо, очију ти, да видиш како жене пију! — гракнуше све у један глас кад видеше Живана.

— Здравси зете! — довикну му једна шурњаја и натеже ибрик на уста.

Живан се осврте десно и лево, па немогући никакав споразум учинити са пијаним женама, обрну се на левокруг и оде међ своје госте.

И како тако, свадба се истера до краја. Али та неслога у кући, никад није тако осетно ујела Живана за срце, као [46] тада —- на свадби, кад су се и гости морали погледати и сневесељавати због извесних опажања, шта се све збива у Живановој кући. И тада се у његовом убеђењу изазвао обрт, који га је упутио на неминовну деобу с браћом.

Трећега јутра, кад се све беше рашчистило од свадбе настаде надугачко и нашироко расправљање о свему ономе што је на свадби било.

— Убио вас Вог и Св. Аранђео дабогда! — подвикну Живан женама, — што не сачекасте да се гости испрате, па после пукните пијући, порезилисте ме пред људима да више не могу жив да изађем у свет! Срамота ме од овога новога чељадета, што ово морам да говорим, али шта ћу... — погледа Живан у своју снаху са сажаљењем.

— Е, тако, заинат, кад оне навеле сву родбину, па испише сву ракију, и ја ћу да пијем! — испречи се Живана. — За толико сам заслужила да попијем чашу ракије.

— Ја не пијем ракију, ал ја ћу од сад мој део да распем, не дам га другом да га попије — рече Станојка.

— Ћути, ћути ти лопове, што продајеш ракију по дућану! — довикну јој Невена.

— Откуд је могла продавати, кад је све под катанцем? — зачуди се Живан.

— Питај децу, како их је провлачила кроз пенџерче и како их је научила точити.

— А јаој могли су да испусте чеп и сву ракију да источе! — пљесну се Живан по бутини.

— Погледајте ви у њен ковчег, па ћете видети њено поштење! — рече Станојка гледећи попреко Невену.

Радичевићи се погледаше и као на команду ставише се у положај иследника. У мах зашкрипаше женски ковчези. Наста општа преметачина женских оставштина. Жене стадоше да куну, људи да псују. Настаде вика и журба, као да ће сви у бежанију!

У Живанином ковчегу нађоше пола гибанице, у Невенином, печену кокош, у Станојкином пун ибрик ракије, а у Миленином два батака и два крилета од печене ћурке.

Сад се Живан разборави зашто му о свадби ни један батак не принеше пред госте. Па кад заковитла онај комад гибанице што држаше у рукама, пљесну га о сред дворишта! У мах за њим полетеше и кокош, батаци ћурећи и ибрик [47] с ракијом. Псета једва дочекаше те изненадне оброке... А ракија направи бару испод раскомаданог ибрика. Жене привикаше опет. Ади им Живан подвикну:

— Мир! ето га иде поп!

Ненад пљесну по устима Невену, која се још не беше зауставила од лармања.

Поп-Јова дође са учитељ-Пером.

— Шта је то с вама побогу! — рече поп-Јова, седајући на принешену клупу и пребацујући један крај мантије преко колена. Млада невеста га пољуби у руку невесела.

— Шта? Ништа... — одговори збуњено Живан:

— Како ништа! — загледа га строго поп Јова. — Зар ја чак у селу чујем вашу кавгу и ти кажеш ништа!

— Дошао је крај попе и више нам нема живота у задрузи, па ти нас клео или благосиљао, чини шта оћеш! — исповеди се Живан и развеза клубе, па му исприча од почетка до краја, шта се све догодило у њиховој кући од смрти очеве и шта је све он чинио да би одржао задругу, па није ништа успео.

— Е, онда ту нема више Боже помози, — климну главом учитељ-Пера, него да се што пре поделите, те да се једном спасете тих вечитих зађевица и беспокојстава.

— А, не, не, не дам ја да се деле! — рече поп-Јова одсечно. — Мени је њихов отац оставио у аманет да о њима водим рачуна, и ја им не дам да се поделе докле год могу. Јер ако се поделе, осиротиће и пропашће.

— Ама не можеш ти голом наредбом одржати рогове у врећи. — рече Пера. Ови су људи утрошили највећи део своје снаге у најбољим годинама на међусобна трвења, а ту би снагу могли употребити на неки кориснији посао да су одељени.

— Е, ти ми учитељу квариш сваки посао. — одврати му Јова. — Ја сам те повео да ми бајаги помажеш, а ти ми одмажеш.

— Тако, тако господине Вог ми ти помогао, — обрати се Живана Пери. — Да оће да ме пусте само један дан да поживим сама са мојим човеком и децом, не би жалила одмах да умрем! Толико ми је огрдио живот у задрузи, пун једа и чемера.

— Ето, видиш шта каже жена, — рече Пера, Јови, — а можда би се она у самоћи показала много кориснија него у задрузи. Зато их пусти брате и благослови, па нек иду где је коме мило.

— Ама лако ће се они поделити, али ја би желео да до тога не дође. — попусти поп-Јова. — Сто пута је боље бити у задрузи. Знате ли ви ону причу о снопу прућа? Сложна браћа кућу теку, а несложна растичу.

— Све то знамо попе. — рече Живан, пошто прво уздахну. — Ти знаш колико сам се ја трудио и чувао кућу од резила, али нам се свет овако више смеје. Зато је боље да чинимо на леп начин растур него да се циганчимо сваког дана. Можда ће нам се срећа на боље окренути, јер нам са оваквим животом у задрузи грђа робија не треба. Само би ја молио тебе и учитеља да ви нас као паметни и учевни људи посаветујете, како да се изделимо, да ли на по двоје или сваки за себе, одмах?

— Кад нисте могли да се слажете четворо, нећете моћи ни двоје. Зато је боље да чистите те рачуне одједном. — рече Пера.

— Право кажеш господине. — прихвати Ненад. — Јер ми треба и нешто друго да радимо, а не само целога века да се делимо.

Поп-Јова и учитељ-Пера посаветоваше их још о којечему, па одоше.

А Радичевићи остадоше да се споразумевају о деоби.

XV.

Имали су један повећи вајат крај дворишта, од кога преправише кућу за Живана. У градини, недалеко од старе куће, постројише две куће, за Ненада и Стевана, А у старој кући решише да остане Урош.

Погођени мајстори одмах прионуше на рад. Рад је распоређивао и настојавао Живан, онај исти Живан, који се највише противио деоби. Човек докле преокрене убеђењем, онда је готов и на ревност. Јер кад је изгубио наду на повољан задружан живот, онда је задобио наду на повољан инокосан живот.

Али жене као заинат, од како се задовољише деобним решењем, окренуше у такву слогу, да је сад било за сажаљење [49] што се морају делити. И што се куће више приводише дограђивању, то се жене више једна другој приближаваху. Сад више не беху једна другој досадне, као пре, могу јести шта која хоће, могу радити колико која хоће. Сад им нису ни деца на путу више, нема више замерке, нема примедбе, ни прекора, ни свађе, ни једа, ни чемера. Све је мирно и спокојно, свуд је оправак и Божји благослов. Више се не гледа ни на редарство, ни на старешинство, већ свака жури и ради оно, што јој до руке дође, само да би што бољу успомену оставила о себи код јетрва.

Све је ишло необично живо и сложно. Колико су се људи трудили да им што пре куће стигну, толико су жене двојном устајале и неуморно радиле. Данас их видите попуњавају земљом једну кућу, сутра другу, а прекосутра вуку воду за блато. Мајсторима су готовиле јело све одреда. И само зато што је све ишло журно и сложно, две су им куће биле готове за шест недеља.

Док најпосле не дође и тај давно очекивани дан, дан због кога су сви укућани толике непријатности преживели и толика чуда пренели преко главе, дан њихова растанка. Тај дан беше „млади“ понедеоник, после мене месечеве.

Леп ручак беху спремиле жене. А још лепши растанак беше приредио Живан. Кад поседаше сви око софре, Живан узе чашу ракије и поче овако:

— Поклон браћо моја, поклон жене, поклон децо. — Женама грунуше сузе на очи, а тако исто Ненаду и Стевану омаче се по једна суза из ока, а Урош се окупа у сузама. — Дошао је дан нашега растанка, дошло је време да се трмка роји. Али ми остајемо браћа и даље, а што ћемо живети одвојено, тако је рекао Бог. — Жене сипнуше још јаче у плач. — Сад не помаже плач, кад су већ куће готове — рече Живан женама и не гледајући у њих. — Друга браћа доводе изборни суд за деобу, а ми то нећемо чинити, већ ћемо се поделити мирно да нам свако позавиди.

— Тако и треба! — одобрише браћа.

Живан испи чашу, па извади кесу и изручи новац на совру.

— Да поделимо прво новац, — рече Живан и узе да броји дукате. — На сваког брата припада по четрдесет дуката, пошто је у кеси било сто и шесет дуката.

И гурну пред сваког припадајућу му гомилу. Они узеше и метуше сваки у своју кесу новац. Па приседоше да ручају. Али то само одредише ред, а нико не поједе ни два залогаја људски, јер их беше обузела нека необична туга и нервоза.

По ручку натоварише ствари на кола, прво Живанове, па онда Ненадове и Стеванове. Поделише бакраче и остало покућанство.

Затим дадоше сваком детету по једну пару у руке, а они заметнуше сваки по целу проју под мишицу и као нека литија кренуше се новим домовима, са „младим“ месецем на небу, и пуним рукама пара и хлеба, те да им тамо буде све пуно и задовољно. „Тако се ваља.“

У прву недељу позваше попа, те им освети нове домове, благослови их и упути их да се и даље помажу и да не забораве на заветне речи њиховога оца.

I.

Кад се пчела роји, треба имати на уму двоје: време и родност године. Ако се доцкан роји, неће стићи да спреми зимницу; ако је рђава година, неће набрати меда.

Кад се тица излеже, па распусти своје младунце, пре него их научи летети, они ће скапати.

Ми с таквим младунцима нећемо упоређивати синове Радичеве, који су се поделили, не као голуждрави младунци, већ као зрели људи, који су се давно поженили, војску ислужили и децу изродили. Али и зрелим људима је могућно залутати кад не знају пута. Изишав из породичне задруге, Радичевићи су знали само за један пут: да раде сложно и усташно, на начин, као што им је отац радио, а да не морају умствовати и бринути, јер је то била дужност само једнога у кући — домаћина. Поред тога, земља, стока и новац били су им свагда на расположењу у изобиљу. Сад им је ваљало сваки за себе да се брине и домаћинује. А то је посао за Живанову млађу браћу био и нов и тежак.

Једна нова, а примамљива добит, у новом животу, била им је опредељена лична својина, која их је и изазвала на деобу. Она их је покренула и на живљи рад и на бољу штедњу. Отуда се у њиховим кућама у први мах могло видети оно, што свакога може задивити: даноноћни рад, чуварност, питомост и трезвеност, нарочито код жена, које су таквим одликама изненадиле и своје мужеве и село. А то само зато што је пре општа имовина и множина у кући носила са собом и општу одговорност за сваку неисправност, или општи понос за сваку ваљаност. Док међутим, то је сад све припадало сваком домаћину и домаћици у својој [52] кући. Свака жена поен на свом образу било част, било укор за своју уредбу. Ако је похвала, њој припада, ако је резил, такође. Нема ли ракије у кући да госте послужи, њен је стид. Продаје ли пасуљ или брашно из куће, себе штети. И онда није чудо, што је пре грабљено и разношено из куће, све што се могло руком понети, а сад се више води рачуна о свему и свачему. Није чудо, што сад једна домаћица има без мало онолико пасуља, брашна, јаја и пилића, колико су пре све имале. Није чудо ни то што сад ни ракију не пију, ко што су пре пиле.

Ако питате браћу, како им је сад, они ће вам од мора до Дунава причати спасоносност деобе. „Бог да прости ко рече да се људи могу делити“ — рећиће један. „Сад знам што живим“ — рећиће други. „Затворили смо се у задрузи, па нисмо знали ни шта је добро, ни шта зло“ — рећиће трећи. „Од како смо се поделили, боље радимо и боље чувамо“ — вели четврти брат. „Истина, сад више запињемо, ал више и зарађујемо“ — веле сва четири брата. „И да смо још остали у задрузи, на тој би мери остали, ни бољи, ни гори.“ „Пре смо имали четири вола, сад имамо осам.“ „Уортачимо се по двојица, па оремо ко и други људи у селу,“ итд.

Живану се понајпријатнији учинио тај нов живот са сином и снахом, који му беху сад добродошли за потпору и одмену. Јер га село поново изабра — мислите ли за кмета, не већ за председника. Поп и учитељ, канда су то једва дочекали, те одмах похиташе његовој кући да га обавесте о важности председничке дужности.

Живан сматраше да се његова дужност неће односити даље од крста и печата у судници. Зато и климаше главом с одобравањем за све време поповога причања о томе, како треба да буде веран заклетви, да право суди и да брани веру и поштење, као што га је и отац покојни саветовао. Али кад му Пера рече да за њега има врло много важних дужности и ван суднице, он се избечи и рече:

— Зар мимо овога још да им нешто кулучим?

— Да! — рече Пера, — ово што ти радиш, може да ради сваки човек у селу, али ми од тебе, као једног разборитог домаћина, очекујемо нешто више.

— Шта, за име Бога?

— Ево шта, један председник општине, само кад хоће, може много да уради. Ти имаш да радиш толико, да не би знао где ти је глава од послова, само кад би хтео. Не треба да идемо далеко, да пођемо од твога прага, па ћеш одмах видети шта имаш да радиш. Да наспеш прво овај твој сокак. Па да наредиш да се наспу сви сокаци у селу да не газимо блато. То је посао који припада у дужност председнику општине, а теби се дала прилика, да тиме оставиш лепу успомену о себи свом селу.

— Тхи!... ја мислим бозна шта ћеш ми рећи, а ти бринеш за наше каљаве сокаке! Ако газимо блато, ми газимо, што ти нас жалиш — рече Живан.

Пера заусти да му одговори на ово, али му се очи зауставише на децу, која се по дворишту возаху на једним гвозденим колицима, оним истим колицима од онога плуга, који је пре неколико година пред судницом стајао као чудовиште и нуђен људима на поклон. Па кад га нико није хтео примити, онда су поједини крадљивци поскидали од њега све што се могло скинути: раоник, цртак, даску и шрафофе, па метули на своје дрвењаке, а колица оставили да се не изгуби о њему успомена.

Пера се одавно помирио с тим да је тај први гвозден плуг морао зарђати и пропасти, да би припремио земљиште будућим гвозденим плуговима у том селу. Али га ипак ова слатка вожња председничке деце на његовим колицима доведе до читавог огорчења. Па после таког размишљања рече љутито:

— Шта ми је вајде да ти говорим, кад ме не слушаш!

— А шта те као нисам до сад послушао? — запита га Живан.

— Па, ето ниси хтео да ореш гвозденим плугом, него си дозволио да ти се деца с њим играју.

— Е, то му никад не могу опростити! — рече поп-Јова, гледајући у децу како се са задовољством и кикоћањем возају.

— Молим те попе и ти учитељу, — рече Живан мало ватреније, — да је добар плуг, ви не би побегли од њега, но би орали ка’ и други људи.

— Па мислиш ваљда да ми немамо право да те учимо у земљорадњи, ако ми не оремо? — рече поп.

— Ти имаш право да ме учиш о цркви, Богу и поштењу, а о земљи како се оре, не тражим ја бољега мајстора од мене.

— Ми немамо право да те учимо о плугу онолико исто, колико ти имаш право, што мислиш да знаш правилно да ореш.

— Ама што сте окупили ви за те гвоздене плугове, кад земља тражи и мотику, а не само плуг, па и кишу, па и берићетну годину.

— Добро, онда посеј на пут кукуруз, или на њиву неорану, па да видиш да ли ћеш имати рода, — рече Пера.

— А шта то мења ствар ако се земља преврне дрвењаком, или гвоздењаком?

— Ево шта мења, сеци леб дрвеном цепанком, а сеци ножем, па ћеш видети чим ћеш брже и лакше пресећи.

— Па лепо, ја би баш за вашу љубав пробао једанпут да орем тим плугом, али шта вреди кад су му поскидали све делове, — одобровољи се Живан.

— Камо лепе среће да су га цео украли, па с њим орали, радо би им опростио тај грех, — уздахну поп-Јова.

— А да ли би му се могли набавити они делови, што су му покрађени? — припита Живан.

- У свако време! — разведри лице Пера и пође с поп-Јовом, задовољен тим, што се Живан почео распитивати о гвозденом плугу.

II.

Радичевићи су се снабдели за живот свој онолико, колико да се за извесно време не позна оскудица. Али се нису осигурали оним, што им је у новом животу неопходно било, нису се постарали за резерву, ни новчану, ни сточну, ни житну, која би им одстранила сваки изненадни препад, било с неба, било од људи. Јер кад су већ остали без резерве у радној снази, коју су у задрузи у изобиљу имали, онда им је ова друга врста резерве, бар за прво време била од насушне потребе. Вез резерве не оставља себе ни миш, ни јазавац, ни мрав, ни пчела, ни никаква војска у свету, па ни сваки паметан човек.

Радичевићима се брзо дала прилика да тај свој недостатак осете. Јер одмах идућега пролећа после њихове деобе, команда војна одазва на двадесетодневну вежбу Стевана и Уроша. А то је било оно златно време у години кад сваки земљорадник капарише годижбину и кад му је сваки дан проведен на свом имању од неоткупне вредности.

Шта су могле Станојка и Милена друго да раде, него да моле Живана и Ненада да им изору за кукуруз да не би прошло време. Али они док поораше прво своје њиве, за Стевана и Уроша већ беше доцкан. Те им њиве омашише с родом тога лета. И они морадоше зајмити кукуруз те године по селу. Идуће године изораше сви своје њиве на време али тада пак навали таква суша, да нису могли набрати хране, ни приближно потреби за годину дана.

Да не би више упадали у дуг зарад хране Радичевићи проширише зиратну земљу кроз утрину. А то што су они урадили, урадили су још раније други сељани. И сеоска се утрина с дана на дан смањиваше. Наста читав грабац око утрине ораовачке. Догодише се неколико туча и два убиства, због отмице утрине, док најзад село не донесе решење: да се издели сва утрина међу сељанима, од које и Радичевићи добише свој део.

Али општи и слободан сточни испуст, одједанпут би пресечен тим решењем. „Сваки у свом атару да чува стоку“, обзнани општина свима и свакоме у селу. Ко има своје пашњаке и чобане имаће и стоке, ко нема, више се ником не дозвољава да пушта стоку широм целе утрине. Поводом тога, Радичевићи, као и остали сељани морали су умањити ситну стоку, која је тражила већи испуст.

За неколико година изорана утрина доносила је таквога рода да су свуд редом кола крчала под великим товарима берићета. Али пете и шесте године поче из ње да избија: паламида, боца, троскавац, пиревина и све оне траве, које успевају само на слабој земљи, док најпосле та пространа утрина ораовачка не изневери наде и напоре својих земљорадника. А како се због брдовитости није могло изнети ђубре на њу, то се већина њих мануше орања утрине за извесан број година, док се не „одмори“ и сама од себе оснажи.

Е; али за то време треба живети, треба се лебом хранити. Живан се подмиривао из плате председничке. А онда [56] се некако могло кметовати по десет-петнаест година, а не као сад. Стеван такође није осећао велике недаће, због онога женинога „белега“, који му је интерезирањем нарастао од десет на четрдесет дуката. Али га нанесе враг да се ортачи с Кузманом да купују коже и да тргују. Те се једнога дана нађе на сокаку са празним шакама! Трговина му је страћила сав женин „белег“ и још га је увукла у замашан дуг.

За све пак време док се утрина орала за кукуруз и пшеницу, овце су чуване по пољским ливадама, где су по низинама и водокрчинама набрале метиља, те се за неколико година истребише толико да се једва код по којега домаћина могло затећи до десет-петнаест брава оваца.

Од све браће Радичевића, Ненад је канда највише осећао тежину тих црњих и црњих доживљаја. Више пут мете руке за појас па само хуче, мрко погледа и наропито одговара сваком, који га за по штогод припита. Једно вече беше дошао уморан с рада, па се спустио на траву пред кућом да се одмара. Жена му спремаше вечеру, а он се бацио у дубоко размишљање и очајавање. Наједанпут залаја пас и неко викну с капије:

— Оди ти бре, овамо! — чу се глас Живанов.

Ненад познаде Живанов глас и пође капији.

— Ајде овамо, — рече Ненад зловољно.

— Нећу, него оди ти овамо да проћућоримо коју, па ћу да идем, имам посла, — рече Живан.

— Шта радиш ти? — пита га Живан са забаченим рукама остраг.

— Шта радим то и патим, — одговори му Ненад с беде.

— Немој више да патиш, но слушај ме да ти кажем како ћемо да се помогнемо и ја и ти.

— Ко може мени да помогне, кад ми Бог не да! — сусрете га Ненад.

— Има, има начина, испала је једна прилика, сад ил никад да се помогнемо. Него колико би теби требало зајма највише? Нашао сам паре са јевтиним интересом.

— Па... требало би ми, ти већ знаш, за порез пет дуката и за жито што сам дужан пет... и за ситнице...

— Немој тако, узми ти двадесет дуката, јер ко зна оће ли више оваква прилика испасти.

- Ада ја би узео, но да л’ ће неко да ми да.

— Ево каква је ствар испала, ал ником да не казујеш! Окружна Штедионица даје зајмове сељацима, извештен сам, али ја нећу да јављам ником у селу, док ми прво не узмемо.

Ненада обасја сунце у сред помрчине! И ништа не мога друго да каже, него само подиже руку у вис и рече.

— Бог, па ти!

Што се здоговорише, то и учинише. Живан позајми из Штедионице четрдесет дуката, а остала му браћа по двадесет.

III.

Бива више пут, за време летњих жега и суша, да човек залива неку леју с усевом и што је он више залива, то се она земља више окорева и усев сагорева. Јер се земља оном водом спљеска, спекне и испуца и усев мора закржљати и мањкати. Другачије бива са оном лејом, којој долази жива вода непрекидно.

Тако ти нешто бива и са људима, који се задужују да прекрате извесне невоље, колко од данас до сутра. Јер зајам ако нема животворнога циља, пре је од штете, него од користи. Зајам треба да служи већој и бољој производњи, усавршавању начина рада и умножавању корисних тековина. Такав зајам и личи на ону животворну воду, која оживљава усев и даје му снаге да се одупре сунчаној припеци. Али зајам, којим се човек тренутно послужи, па не може да га одужи, личи на новога непријатеља, кога је човек својом непажњом задобио. Јер док се није задужио, он је имао само једну невољу — немаштину, а кад се задужио онда је задобио још једну невољу дуг.

Радичевићи су бар тако урадили. Они су лепо били смислили, ако им роди шљивар, само ће ракијом одужити тај дуг. Шта је то двадесет дуката за једнога домаћина, његов један во кошта толико! Или ће од свиња то одужити кад стигну вепрови, или најпосле од жита, доста су га насејали. Али то је рачун без пара. Јер „ум за морем а смрт за вратом!“ Прве године, кад они мишљаху да одуже сваки свој дуг, шљиве уби слана у цвету. У свиње удари ужасан помор. Друге године уби град све усеве. А то су изненађења, [58] на која они нису ни помишљали, нити су их каквом предвиђеном резервом предузели. Морали су молити Окружну Штедионицу за продужење. Па су тако урадили и треће године, јер та година није у стању била накнадити штете првих двеју.

Међутим је интерес са интересом на интерес растао и њих није чекао да се они опорављају од штета. Тако Радичевићима, па тако и осталим дужницима. Је ли онда чудо што је Окружна Штедионица принуђена била наплаћивати дуг од својих дужника егзекутивним путем. Многи се нису могли обавестити шта је горе, дуг, или остати без стоке, па су једни испрезали из јарма ’ранитеље своје и одводили на трг, а други су остављали Штедионици да сама то уради. Отуда је на говеђи трг, од некога времена почела долазити стока од веће каквоће, стока, која је дотле служила земљораднику за приплод и спрегу.

Радичевићи су овако урадили. Живан је одужио дуг свој из општинске касе. Не би ни било лепо да му се као председнику општине продаје имање за дуг. Стеван се задужио код Кузмана, „ортака“ свога, те платио само интерес. Урош је продао волове, хранитеље своје. А само је Ненад оставио судбини да врши над њим што је започела...

За све то време, док су Ораовчани лутали од немила до недрага, снебивали се и очајавали због осиромашавања и задуживања, поп-Јова и учитељ-Пера нису седели скрштених руку. Они су знали да голо причање народу: „овако ради“, „онако поступај“ не вреди без примера. Зато се постараше, те уредише по једно добарце, народу за углед и себи за корист. Пера уреди школску башту, као рај, а поп-Јова пренесе из ње у свој врт, све што се могло пресадити и накалемити. Ту су руже, разне врсте, ту јагоде, ту малине, рибизле, ту разно благородно воће. Поред тога поп-Јова купи један чаир, па га подели на двоје, половину засеја детелином, а половину засади воћем. Те су његов чаир и школска башта изгледали у селу као две оазе у пустињи Сахари...

IV.

У таквим приликама, кад људи преживљавају чемерне дане, искрене често пута по неко изненађење, које им или [59] погорша, или побољша дотадање стање. Ненад је добио изненађење, које му није погоршало материјално стање, али му није ни побољшало. Јер док му је један интерес растао код Окружне Штедионице, дотле му се код куће родио интерес на интерес. Жена му је родила сина! А то је приновак, који су они у тим критичним данима, сматрали за излишан, пошто су иначе четворо деце пре њега задобили и одгајили. Али природа не зна за сиротињу, већ иде својим редовним током. Сиротиња се чак одликује изобилношћу деце. Зато се многа деца и сматрају као знак сиротиње. Ах, деца, деца!... Зар она не представљају своје богатство, кад их родитељи повише имају, него да их се ратосиљају зарад свога угоднијега живота!...

У недељу ђурђевску Ненад беше одредио крштење својега детета. Дивна прилика да се сва браћа састану у једном дому, почасте се и посаветују један другога. А већ поп и учитељ су били први међу званицама, као и Дамњан, комшија, Кузман и још многи други.

Пошто крстише дете, заседоше за постављену трапезу, поракијаше мало и заподенуше разговор од сваке руке. Али истраживање узрока народнога осиромашавања, највише их задржа... Поп каже да су сами криви што се не моле Богу и не слушају паметне људе. Учитељ-Пера не криви њих за све недаће, али налази да би се могли спасти, кад би послушали савете паметнијих од себе. Дамњан вели да је Бог тако досудио народу да осироти. Кузман се баца дрвљем и камењем на господштину и великаше и док се вели они не побију народ не може дахнути душом.

— Не знам како који, — упаде му Урош у реч, а нас је отац проклео, те смо осиротели, за нашу грдну неслогу и кавгу.

— Ама ја верујем да је вас отац клео, али цело село и целу земљу, нису клели очеви, — рече Пера.

— Има, има и од клетве сиротиња, — заврте главом Ненад. Није добро ни кога благосиљају, а камо ли кога куну. Ми смо нашег оца много растужили пред смрт.

— Добро, а је ли те отац проклео, те си купио те тањире?

— Ово није проклетство, већ срећа кад имам ствари у кући.

- Знам, али да ли су ти дозволили приходи да имаш толике расходе за куповину кућњих ствари.

Станојка принесе кафе и послужи их.

- Ето, видиш, јеси ли имао онда шоље у кући, кад ти је био жив отац?

— Онда нисам имао ни тањире, а камо ди шоље. Али тако је време дошло, мимо света не може да се живи. Ми не смемо ни леба довољно да се наједемо, али ове ствари морамо имати у кући као и сви други.

- Ја те не кривим што си ти набавио те ствари. Јер ти сам видиш да те је само време навело да то урадиш. Али да ли ти је то време донело већи приход, кад те је навело на већи расход?

- Боже сачувај! Ми сад имамо много мање годижбине, но пређашњих година.

— Добро, колики ти је годишњи приход садашњих година?

- Е па, нису све године једнаке, али ја имам, ево шта:

- Продам по 2—3 свинчета и узмем до 60 дин.

- „ „ 3—4 јагњета „ „ „ 20 „

- „ „ једно крџаво теле „ „ „ 40 „

— За шљиве узмем кад 40 кад 50, а никад више од 100 динара. Али оне не рађају сваке године. Жито продајем ујесен, а у пролеће га купујем дуплом ценом.

И онда излази да ти имаш просечнога годишњега прихода око 150 динара. А колики ти је расход?

— Само за порез дајем 120 динара. А толики нам је био порез некада, кад смо сви у задрузи били.

— Две славе ме коштају 60 динара.

— Остали кућњи трошак 40 „

- Према томе расход ти је сигуран годишње око 220 динара. А приход ти износи 150 динара, значи да сваке године упадаш у мањак за 70 динара. Додај томе, град, слану, сушу и помор стоке, па се онда немој чудити твојој сиротињи. Можеш се само чудити како и до сад живиш.

- Истина богами!... узвикну Ненад чисто поражен.

— Сад сте се уверили какву муку ми мучимо. - рече Стеван.

— Ми смо вама увек веровали, — рече Пера, ал’ ви нама нисте веровали кад смо вам говорили, да ћете доживети овакво стање, ако се не поправите у раду. Зар ви мислите Ненад не би могао добијати више прихода од ове исте земље и стоке?

— Могао би кад би нашао неке велике паре или ископао из земље.

— А не, не, паре се не једу него берићет. Човеку и није задатак да ствара велике паре него да зарађује толико да може добро да живи.

Станојка принесе ручак и понуди их да ручају. Кузман се први наклопи на кисело млеко. А Пера пошто кусну једанпут и обриса брк, настави даље:

— Нека Ненад у’рани јунца па да добије за њ 200 динара, а не продаје крџавче за 30—40 динара.

— Чим да га у’рани сад у пролеће, кад нема сена?

— Нек посеје детелину, ко што је поп урадио, па да има пре Ђурђева дана откос.

— Ама ја ономад чух за ту твоју детелину попе, да је већ стигла за косидбу? — рече Живан.

— Пођи, па да се увериш, — рече поп-Јова гордо и усхићено.

— Збиља би добро било да одемо сви овако до попове детелине, — рече Пера.

— Сасвим! — пристадоше сви.

Пошто ручаше кренуше се сви лагано, разговарајући и слушајући Кузманове приче о многим неистинама и немогућностима.

Детелина попова паде им у очи још из далека са својим зеленилом, да морадоше прећи разговором на њу!

— Богме попе имао си нас рашта и позвати, — рече Живан дивећи се зеленилу и бујности попове детелине.

— Е, мој Живане, шта сам ја имао муке док сам то сачувао, — рече поп-Јова уздахнувши пре тога. — Видиш оне калемове онамо, три пут сам их калемио због чобана. Ја их накалемим, они их обуше и пониште. Док једва одвргоше. До сад би стигли на род, да нису рушени. И то је једна од најважнијих дужности председничке, да се стара за пољску безбедност.

— Он је сигурно то сматрао, као нашу декламацију, кад смо му о томе говорили, па је није ни турао у главу, — рече Пера смешећи се.

— Није то... — правда се Живан, — већ сам се забандарао по општини, па не знам где ми је глава.

— Верујеш ли ти Живане, — подухвати га опет поп-Јова, — да ме је твој отац натерао те сам купио ову земљу. Јер кад сам му год поменуо гвозден плуг, увек ми је затварао уста с тим, што ја нисам земљорадник. Ето, сад сам пристао и да орем, само да вас уверим шта вреди гвозден плуг.

— Лепо је од тебе све и већ не може боље бити, али ми не ваљамо, што окрећемо главу на другу страну.

— Ето, шта одржава краве, — рече Пера. Овакве детелине човек да насеје повише, па да не брине за говеда где ће их и да сваке године узме по 100—200 динара за стоку.

— Ово је доиста живот! — рекоше сви.

— А где си купио попе семе од ње? - пита га Урош.

— Ја у Београду.

— Е баш да ми даш једну шаку тога семена да пробам.

— Поручићу ти брате колико хоћеш, само се реши да посејеш.

Дођоше до на врх њиве, где попов слуга под једним хладом мешаше сламу са детелином и полагаше кравама.

— Трчи дотерај онај плуг од куће да пробамо овде! — рече жустро поп-Јова момку, грабећи тренутак да им и плуг покаже.

Слуга повуче краве за улар и оде.

Кузман предузе разговор, али такав, из кога се види да је за њега сва та наука о земљорадњи лук и вода.

Момак се врати брзо с плугом и поче да га угађа на дну воћњака за орање. Кад све удеси, он погледа у попа.

— Терај! — викну поп поносно на сто метара даљине.

Слуга викну на краве. Оне пођоше. Плуг се зари у земљу и поче да преврће и слаже земљу као руком.

— Како је ово зар може да се оре са две краве?

— Овај плуг не тражи више говеди. Ја сам орем кравама.

— Е онда попе ниси узалуд тупио зубе кад си нам говорио за овај плуг, — рече Живан изненађен, овом олакшицом земљорадничком. — Ово је за сиромаха спас, који нема више од два вола.

— Сви треба да узмемо ове плугове, — рече Ненад, гледајући у поповога слугу како зачас истера неколико бразди, без икакве вике и муке.

— А ми у дрвењак упрегнемо по три јарма волова, па надамо вику, као да ћемо на Косово, — рече Урош. — И опет нам волови брекћу од умора.

— Да ти нама поручиш ове плугове попе! — рече одлучно Живан.

— Лако ћемо зато, само се ви решите, — одговори му поп.

— А, шта ти велиш учитељу?

— Немам ја шта више да говорим. Сад говори плуг место мене, — рече Пера и настави да гледа у плуг.

— Слуга заустави краве по заповести поповој. Радичевићи се поређаше око плуга и почеше да га загледају са сваке стране.

Тако се и споразумеше о куповини оваквих плугова.

Али на супрот томе искрсну у народу нешто треће, које превуче дебео вео преко тих рационалних зачетака и целокупно пољопривредно унапређење одложи за даља и даља времена...

V.

Одавно се поговарало било да на врховима земаљске управе не иде све као што треба, да поједини људи у земљи живе на рачун народа и да су многе уредбе земаљске несавремене и непотпуне. Да се све то поправи и постигне, требало је времена, рада и народне помоћи. А да би народ прихватио ту намеру, требало га је на зборовима обавештавати. И то се најпосле предузело.

Учитељ-Пера и поп-Јова су знали да ће се такав један збор држати у њиховом селу. А село је знало толико да ће неки људи доћи и говорити нешто „важно“, за народ, па се зато и одазвали учитељевом и поповом позиву. А то „важно“ било је ово: 1) да се народ упише у партију, 2) да више не трпи власничку тиранију и 3) да сам [64] собом управља. У том смислу су и говорници, који су са стране дошли држали своје говоре.

Тај је дан био леп, да се могло пред механом стајати и говорити а и судбоносан за народ, који је тада први пут чуо да је главни господар ове земље, а да су чиновници његове слуге. Далеко се разлегао глас из уста говорника, кад је то изговорио, те је у маси настао читав жагор од обавештавања и расправљања.

— Ама зар може боље од овога на неки начин да се живи? — пита један безазлени слушалац у позадини.

— Дабоме да може, јер да је тамо „горе“ ко што треба, и нама би било боље, — одговори му један оближњи пред њим.

— Па шта треба ми сад да радимо?

— Да се ослободимо.

— Од кога?

— Од овога зла.

— Од кога зла?

— Не знаш ти ништа!— одбаци му овај и окрену му леђа.

Али му нису окренули леђа они, који су зарад њега потегли толики пут. Већ му се отворише свим срцем својим и свом душом својом и позваше га у помоћ да заједно пробијају лед, који је вековима покривао њихову свест.

Али министар просвете није чекао да се тај лед потпуно разбије, него премести учитељ-Перу у други крај Србије, као „бунтовника“.

Остаде поп-Јова сам растројен и разочаран до дна душе. Парохијани, који га дотле подједнако слушаху и уважаваху, предвојише се на двоје, од којих га једни још више заволеше а једни толико омрзоше да му почеше оспоравати и његова верска права и дужности. Сви планови, које он и учитељ-Пера беху спремили за препорођавање народа, одлетеше као да нису ни били. Није више на реду био ни плуг, ни детелина, ни калемљење воћа, већ борба гласачка око кметова и посланика. И да би се народ научио сам собом управљати, морао се прво завадити брат с братом, кум с кумом, отац са сином, друг с другом и пријатељ са пријатељем. У таквом каламбуру, кад људи зазиру један од другог горе него од Турака, није могао нико ни мислити [65] на какво културно препорођавање народа. Већ све што се радило, радило се за партије, јер се мислило да ће партије отклонити сва зла, и људима донети велике добити. Онај који беше богат надаше се да му партија још донесе. А онај који беше сиромах надаше се да га партија спасе. Али та узрујаност беше као и рат, где неко заграбуси пуну капу злата, а неко остане и без капе па чак и без главе. Општа бујица захвати све редове у свој вртлог, па неке подиже у висину, а неке сурва на дно, неке лупи о обалу те се разбише. Настадоше бурни дани, дани борбе, беспокојства и омразе, гоњења и освете. Људи се променише и радом и карактером. Јер док једни циљаху политичком борбом бољитку народном, други сматраху да је умесније користити се том општом забуном, па ловити рибу у тој мутној води... Пала је секира у мед, па зар се отуда празан вратити...

Један од таквих промућурних политичара био је Кузман. Њему је партија повратила и радњу дућанску и част! А тиме је задобио и могућност да може ловити рибе у мутној води. Те „рибе“ које су и пре лутале биле, политичком узрујаношћу су се толико ошумоглавиле, да су му сад биле готове за удицу... То је у природи својствено, да неко пропада зато, да би се на његовим рушевинама други подигао. Од толиких недаћа ораовачких, морао је неко осетити користи. Кузман је био први и „најближи“ за то!

Напротив, Живан је био обратне среће, њега је бујица шчепала са председничке столице и треснула толико да му се без мало цело имање од тога распало. Јер му је контрола нашла мањак, колико износи његово имање! И да му није било једнога повећега забрана, отишла би му и кућа.

VI.

Али људи, који мишљаху добра свом народу не сматраху за корисно да тај народ треба само политику да води, већ треба да мисли и о ономе, без чега не може да живи. Мало по мало, па се такви људи почеше прибирати и сконцентрисавати са задатком да упуте народ економном опорављању, да не би наступио крах који му је већ био на прагу. Та тежња код појединаца и појединих кругова продирала је до највиших слојева државне управе. Јер док [66] су пређашње владе од свих својих привредних предузећа једино одржавале и помагале Пољопривредно Друштво у његовом пословању, сад почеше и у свој програм уносити: „привредно опорављање“ народа и доношење нарочитих закона за ту сврху“.

Тога ради почеше се одабирати и тражити нарочити људи, који ће из чисте љубави према народу такве послове за народ примити у своје руке. Само је такав разлог руководио надлежнога министра да учитеља Перу врати у Ораовац, одакле је по сили партијској био премештен.

Али на то, ради чега се Пера вратио у Ораовац, поп-Јова није више мислио. Он је толико био разубеђен да је било готово немогуће вратити га на ону подухватљивост и самопожртвовање које је имао пре појаве партија. Јер партије, које не бирају средства, успеле су зарад својих дисциплина да пренебрегну и веће светиње, а камо ли једнога попа, који је у таком случају морао бити крив некима, пошто није могао исповедати два или три политичка начела.

Отуда је долазило између њега и Пере врло често до крупних разговора и размимоилажења.

- Лепо, ти велиш да оставимо народ, — рећиће му Пера у једном таквом разговору. — А да ли би лепо било од нас да гледамо равнодушно како наш народ пропада?

- Врло лепо! — узвикну поп-Јова јетко. Кад је од њега било лепо да са нама онако нечовечно поступа, да гази и гура ногом највеће светиње своје, лепо је и од нас да му укажемо прстом на последице са таквога његовога поступања.

— Па шта би добили с тим?

— Добили би сатисфакцију!

- Зар ово није сатисфакција, кад гледамо својим очима његове патње, и ако знамо да он за све то није крив?

— Него ко је крив?

- Криво је време. Или још можемо да кажемо време је у праву. Јер кроз те мене мора да прође сваки народ, па разуме се и наш.

— Па јест, он ми је знао за то време!

— Он је послушао друге, који су знали за то време и за те идеје.

— Како их је послушао, тако је и прошао. Што их нисам ја послушао?

— Срећа је што их ниси ти послушао. Јер да их је цео народ послушао, резултати би друкчији били. Новим идејама и није циљ да их одмах усвоји цео свет. Напротив, опозиција, која их не прима, потребна је да послужи за резерву будућим напорима, ако у случају пропадну они први, као и то да умерава и контролише нагле и непромишљене људе. Дакле у праву су они што су примили нове идеје, а у праву су донекле и они што их нису примили. Препорођај народни друкчије се не би могао ни извршити.

— Али ко да изврши тај препорођај код нас са оваквим пропалим људима? Ко да спасе пропалог Живана, ко да изведе на пут залуталога Стевана и ко да убеди тврдоглавога Ненада и излечи пијаницу Вецу?

— Ми! Јер они су сад на раскрсници и лутају, као залутале овце. А ми ћемо као њихови пастири поћи за њима и враћати их на прави пут.

— А, то је друга ствар што ми имамо да учимо њих у школи и цркви, али не морамо то чинити ван нашега домашаја, кад то нису заслужили.

— Ама зашто тако говориш, кад знам да тако не мислиш по савести?

— Дозволићеш да у разочарењу и огорчењу, мора по неки пут човек говорити и против савести.

— Е тако то, само да знам — насмеја се Пера задовољан поп-Јовиним признањем.

Поп-Јова се ухвати за браду. А то му је знак одобравања.

VII.

Другом приликом су учитељ-Пера и поп-Јова разговарали врло много о земљорадничким задругама, које су се тада у великом почеле оснивати по смедеревском округу. Јер учитељ-Пера беше један од оних учитеља, код кога је та идеја највећега прибежишта нашла. Повратак његов у Ораовац имао је само тај циљ. А кад је и поп-Јову обавестио и задобио за ту идеју сматрао је као да је цело село задобио.

Сељаци нису ништа знали за намере учитељеве и попове. Они су наставили живот као и пре, патећи се још горе и грешећи још више, нити су се коме више обраћали [68] за помоћ, пошто су изгубили сваку наду. Једини од њих Урош, беше дошао на савет, без ичијега позива учитељу и попу. Управо, то беше један сусрет на путу између њега и њих. Јер њему гвоздени плуг и детелина попова не беху излапели из главе, и после толиких ломњава и окршаја политичких.

- Е, чекај Урошу — рече му поп-Јова — сад има друго нешто да се изврши па тек онда да дођеш ти до плуга.

- Шта, да неће опет нека партија да се ствара? пита га Урош.

— Неће то...

- Јесте! — притече Пера, — али таква партија, која ће да се стара само за вас земљораднике, да вам набавља плугове, семење и друге потребе. Јер ти хоћеш гвозден плуг, али немаш чим да га купиш. А то је прече питање да ти се нађе кредит у овој нужди сад.

— Е, кад би нам то учинили, онда би ви били богови на земљи.

— Остави ти Бога, Бог је Бог, а ми смо људи. Него шта можемо ми с тобом једним учинити. За тај посао треба прописан број људи. А где су ти браћа?

— Живан и Ненад су у мејани, а Стеван, ето га код Кузмана.

Јован и Пера упутише се у механу.

Али док су они разговарали са Урошем, Кузман и Стеван водили су овакав разговор у Кузмановој дућанској и мрачној ћумезини.

- Ето видиш, то је та трава „Расковник,“ где њоме такнеш, одмах се покажу паре. — рече Кузман, и показа Стевану једно коренче од траве. Она сваку браву и катанац отвара. Ево сад ћеш да видиш.

Стеван чисто поскочи од радости, кад виде како се катанац отвара и затвара без кључа, чим га Кузман дотакне „Расковником.“

- Дај ми ту „ствар“ да ти дам за њу десет дуката - рече Стеван.

- Зар ја дао за њу двадесет дуката, а ти тражиш за десет! - тврди пазар Кузман.

- Добро, да ти дам и двадесет, али немам сад пара.

— Лако ћемо за то, пренеси тапију од чаира на мене и свршен посао!

— Не могу чаир да ти дам, он ме лебом ’рани.

— А што ће ти после чаир кад имаш пуне ћупове дуката? За своје паре после можеш купити десет чаира.

— Право кажеш — рече Стеван. — Али шта ми вреди та ствар, кад не знам где има пара.

— То ће ти се у сну јавити. Кад легнеш увече, а ти мети „Расковник“ под јастук, па мисли на планине, дрвета, куле и цркве, па ће ти се казати.

С тим закључком одоше у механу да се мало оквасе.

VIII.

Свака механа има своје редовне госте, па и ораовачка. Општински персонал, Живан, Веца, Шиља, Кузман, Стеван и још неки други, то су њени редовни гости. Ако им се ко принови, он им је добродошао! Дамњан, нови председник никад није припадао кафанском друштву. Али је овом приликом, морао са ћатом чекати порезника у механи, који је био заказао долазак због наплате пореза.

Остали беху загрејали „ђем“ и добро загаламили. Кад наиђе поп и учитељ, они гракнуше од радости као на беле вране. Одмах им уступише „прво“ место и упиљише очи у њих.

— Епа, одавно вичете на нас: „нећемо да дођемо у механу“, ето сад смо дошли! — рече поп-Јова, седајући поред њих с Пером.

— Видиш попе... — отпоче Живан са „поремећеним“ језиком, — ми те волимо и... онако поштујемо као онога видиш, горе... Бога! али брате, ти нас избегаваш и нећеш никад с нама да попијеш чашу ракије. А, сад те признајем за човека и тебе и попа учитеља. Па да пијемо сви у друству ка’ људи. -

— Шта ћеш да пијеш попе, да те частим ја? — рече Веца са избуљеним очима од ракије.

— Нећу ништа — одговори му Јова.

— А шта ћеш нам овде, кад нећеш да пијеш? — рече Живан.

— Да вам правим друштво и да вас учим.

— Учио нас, не учио, Бог је дигао од нас руке, но гледај те поједи и попиј што имаш, па то ти је...

- Али човек дође до умирања, па се дигне, а ви тражите да мрете, и ако би могли да живите рече Пера.

— Како ћемо да живимо, кад нас нико не гледа, живи ли смо, мртви ли смо! -

- Шта има да вас ко гледа, кад можете сами себе да гледате и да се помажете. Јеси ли ти гледао кад људи газе воду, или иду низ поледицу, они се придржавају један за другога да не падну. А што не би и ви тако чинили?

— Ми се држимо један за другога, јер ето, један без другога никад не пијемо.

— Боље би ти било да ти оставиш ракију — рече поп.

— Ако је ја оставим други ће да је нађе.

Настаде општи смеј.

— Кад можете у пијењу да се помажете, онда тим пре треба у раду да се помажете — рече Пера.

— То не може да буде, јер данас сваки себе гледа — рече Мића, ћата.

— А како могу пчеле и мрави? Где си видео ти самога мрава или пчелу да живи?

- Друго су пчеле и мрави, а друго смо ми.

- Нису оне друго. Оно су животињице, које је Бог створио да покажу људима, како треба да живе.

- А, ти би то као хтео да се ми вратимо у породичну задругу, — рече Живан. — Ја би се вала пре потурчио но што би се вратио поново с браћом да живим.

— Не кажем ја да се враћате породичним задругама, него да се удружите у другим пословима, ради помагања.

- А можеш ли ти учо да помогнеш болесним свињама, кад оне почну да липсавају? — уплете се Кузман..

— Друго су болесне свиње, а друго су здрави људи, — погледа га презриво Пера.

— То ти је све једно, ухвати дављеника за руку, да видиш, да л те неће одвући у дубину. А шта ти је нужно да идеш за таквим људима. Овде има људи, да им даш целу штедионицу, па им не би помогао.

— Не треба њима туђа штедионица. Они могу имати своју штедионицу.

— О ваиме оца, учитељу! Јеси ли ти крштен, — исколачи очи Живан, — где си видео ти у селу штедионицу?

— Ја сам видео и да нисам видео, не би ти причао. Али зашто да може да буде штедионица у вароши, а да не може у селу?

— Е, друго су варошани, а друго смо ми. Оно су поштени људи.

— А ви сте непоштени!

— Па... нисмо непоштени, али не умемо ка они. Ми не знамо ништа ка стока.

— Још мало па да пасемо траву — додаде Веца.

— А како су варошани удесили те њиове штедионице, те могу да се спомагају, а ми не можемо? — Умеша се Дамњан радознало.

- Исто онако као што би сте и ви могли. Рецимо теби је нужда за новац да купиш волове, а ти немаш, па немам ни ја толико колико треба за једне волове. Али то, што не можемо ја и ти имати, можемо нас десет. Лепо да се ревенишемо и да ти купимо волове.

— Е, па ти не можеш бити и учитељ и трговац? узвикну Кузман заједљиво.

— Ја то и не тражим, него говорим како би се могло народу помоћи.

— Видим, видим ја шта ви хоћете с попом! — изокрену се мало накосо Кузман према попу и учитељу.

- Па лепо шта хоћемо? — плану поп-Јова.

— Оћете да дајете паре под интерес. А то исто и ја радим, и плаћам порез на то!

— Није истина! Ето видиш да незнаш шта хоћемо!

— Онда оћете да узимате паре муфте!

— Није ни то!

У том наиђе порезник и они се сви ућуташе, и прибише на једну страну, направивши му места.

Порезник се поздрави с попом, учитељем и председником, па седе и одмах узе пореску књигу од Миће и стаде да је разгледа.

— Шта зар само четрдесет и осам динара си скупио! — разрогачи очи на председника.

— Нема народ господин порезниче, па ако оћеш убиј га! — правда се Дамњан снуждено.

— Немој га убити него му продај што му нађеш!

- Шта да му продам?

— Има шта, не живи он о ваздуху. Него сте тако научили да кукате као кукавице! А кој ти је ово Урош Радичевић, што није ни мало платио порез?

— То је Живанов брат.

— Не би требало њега дирати, пошто је брат Живанов. — рече Кузман, правећи се пријатељ беднима.

— Да је и мој брат ја га не би погледао, кад би оволику порезу дуговао!

— Иди Шиљо, зовни Уроша и све остале, који су звати за порез, рече Дамњан.

Шиља оде.

Не прође много и дође Урош са Шиљом.

— Јеси ли ти Урош Радичевић? — пита га порезник.

— Јесам, — одговори снуждено Урош.

— А што ниси платио порезу болан брате?

— Нема се одкуд господине, ако верујеш. Ово је настало време да нема зашта пара једна да се узме, нити има где да се нађе.

— Па, ето, могао си да узмеш од Кузмана, — рече Живан.

— А не, не дајем ја паре под интерес! — узмрда се Кузман и погледа у порезника.

— Ако је поштен човек, можеш му дати. — рече порезник.

— А, што се тиче поштења, то му нема равна у селу. — рече Мића.

— Знам, али не могу ја после да се парничим с њим. Јер ја имам карактер човечански. А немам ни то срце да људе глобим.

— Ти се осигурај законски, па не мораш да се парничиш с њим.

— Како ћу де се осигурам, кад ја немам рачуна да дам јевтиније од четири гроша на банку интереса, месечно. А ти то не дозвољаваш.

— Оно по закону је 12 по сто, интерес. Али ти интерес мети у главницу, па си прав пред законом. Шта ћу кад се од мене тражи шест хиљада динара порезе из ове општине, а ја не могу да скупим ни шест стотина! Камо [73] среће да ми можеш намирити ту суму, па се ти после наплаћуј како знаш. Волим ја мене него тај свет!

— Добро, кад ти велиш, онда ја да му дам. — рече Кузман и извади да броји новац Урошу. А Мића узе да саставља облигацију.

Јова и Пера пређоше за други сто.

За кратко време напуни се механа људима. Једни се пробијаху до порезника и враћаху се за попов и учитељев сто. Други позајмљиваше новац у Кузмана за порез. А трећима порезник продаваше имање за порез. Стеван се не удаљаваше од Кузмана.

Ненад, Урош и још неки приседоше уз учитеља и попа и почеше се вајкати и жалити на своје зло стање. Јова и Пера им напоменуше земљорадничку задругу, као једини спас у оваквим данима. Али Шиља пандур изједна мењаше место, час за један сто, час за други, час за трећи и разносаше лажи за полић ракије.

Чувши од њега Кузман, шта поп и учитељ говоре људима, пришуња се уз њихов сто и не откани се од њих док их својим изрогаченим побијањима, не изазва да оду из механе.

Порезник кад сврши посао, оде, а они, који су још од јутра заквасили били, прибраше се опет за један сто, па наставише започети посао. Ту застаде и општинска власт ради „одржања“ реда, затим Ненад и Стеван.

— Бога ми ти нас данас спасе од попа и учитеља, — рече Стеван задовољан, што поп и учитељ нису успели са оснивањем задруге.

— Ви сте данас имали премежденије, — рече гордо Кузман. — Да вам ја нисам био, отишло би вам свима имање. Јер они оће да упишу ваше имање у ту задругу.

— А, не превари мене поп да потписујем ја моје имање у те спрдње... проломаћа Веца, климајући главом, пијан.

— Ја разумем да саставимо друштво овако, као што смо се сад састали, напр. да заједнички пијемо.

— А! а! а! такој друвство и ја почтујем! — узвикну Јанаћко, механџија. — И ја кје дам едно ћило ракија.

И саставише „друштво“, али се то друштво брзо помами, те настаде таква врева и дерњава, да су морали [74] учитељ Јова и Пера допарнути до механе и навирити на прозор. Учитељ Пера имађаше ручни фотографски апарат те сними кришом део тај каламбур у механи.

Брзо затим настаде туча, зацингараше „Килићи“ по цигљама, полетеше столице у вис, испреврташе се столови да човек не зна на коју ће страну. Дамњан се потруди да умири тај окршај, али кад извуче и он неколико столица по плећкама, он се измуљи из механе са ћатом, невиђен.

Сутрадан је Кузман тужио кривично Ненада што му је раскрвавио главу да ју је морао месец дана носити превезану црним луком.

I.

Да се изближе упознамо са Кузманом.

Он је родом из вароши. Али се још из малена сродио са сељацима, па воли да живи у њиховој средини. Ето, у Ораовцу је „пострадао“ био једаред, па није хтео да иде из њега. Служио је у вароши док није стекао капитал, па се доселио у Ораовац и отворио дућан. Ту се оженио и добио уз жену једну њивицу као мираз, да би могао поред трговине и мало земље радити. А ношњу је таман удесио да се може с правом сматрати и као сељак и као варошанин. Горе фермен и прслук, а доле панталоне са штифлетнама. Па кад упреде бркове и накриви шубару, богами коџа се млађе жене збуне кад га виде.

Због такве његове женидбе свима је он у селу постао род, те једнима кум, другима теча, трећима пријатељ, четвртима зет, петима пашеног, а сви га зваху ораовачки зет. То је много људе обвезало да пазаре код њега и да га слушају више него попа и учитеља.

Жена му Анђа беше као поручена за његов посао. Меси хлеб, готови ручак и чува дућан, а ноћу разгрева зејтин, сипа у петролеум воду, ојексичава паклиће, меће поставу на антерије итд. Њена мајка је по неки пут посети и увек донесе по коју јабуку, крушку или пљоску ракије. А Анђа њој нагура у торбу, пиринча, шећера, зејтина, памука, итд., разуме се све то кришом од Кузмана, који увек беше у послу и пазару са сељацима.

Дође човек да купи неку ствар, а он развезе од мора до Дунава, шта кошта та ствар у Паризу, шта у Бечу, [76] шта у Београду и колико је подвоз за њу плаћен до Ораовца, ал он му „за љубав“ даје испод цене. Човек га гледа па ако је неки шерет, он му опучи: „знаш зашто људи купују црн тамњан?“ „Не знам“ - одговара Кузман. „Да се кади и крсти од таквих лажова, ко што си ти.“ Кузман се насмеје и прими за шалу. „Ада дај ми те опанке да их исечем, боље но да их дам њему џабе“, разгоропади се неки пут Кузман, кад му неки да малу цену за опанке. А овај их још загледа и затеже цену. „Пусти га нека сече кад га је мило да сече“ — додаје други шерет Ако му нека сељанка донесе јабуке на продају он од врата повиче: „Што си ми донела ту грозницу у кућу?“ „Све су зреле богами, ево да пробаш“ — правда се сељанка. „Није истина, јео сам ја такве јабуке, па сам лежао шест година грозницу. Али најпосле да их узмем за свиње.“ И узме десет кила јабука за грош.

Његово непоколебиво мишљење о цркви да је то „поповски дућан“ да су сељаци као врба, која се може поткресавати и опет истеривати млађаре и да је он најпоштенији и најважнији човек у селу, нигде не пропушташе да изјави.

Али га је једна мисао још из малена морила, мисао о копању блага Цара Радована. Јер му се ситни приходи чињаху незнатни према ћуповима блага, које он често, врло често сањаше. „Досадило се парама да стоје у земљи па морају да се јављају људима у сну да их ископају, мишљаше Кузман и дању и ноћу. Па тако и усни једне ноћи да се у његовој њиви може наћи у земљи пун казан блага. И одмах ујутру то саопшти жени.

- Е, нема више сумње Анђо, у нашој њиви има блага сигурно. Ноћас ми је дошло на сан, а мене сан никад не вара. Него да идемо да копамо. Али да ниси зуцнула твојој матери то!

- Боже Кузмане, зар сам ја луда то да причам њој! - намршти се Анђа и повуче превезаљче мало к челу.

Кад се смрачи, они се кренуше њиви са будаком, мотиком и једним пилетом за „курбан“, које Анђа држаше за шију да не крешти. Кад дођоше до места, Анђа пружи пиле Кузману да га закоље, али оно беше већ мртво од силнога стезања. Почеше да се мувају рукама, „јер се не [77] ваља“ ту да говоре, шта да раде с мртвим пилетом. Најпосле Кузман прекиде главу пилету на месту где ће копати па одмах запуца будаком да копа. Анђа му се придружи мотиком. Целе ноћи будак и мотика одјекиваху и одваљиваху варнице од камења, све их гола вода од зноја спопаде. И ништа не нађоше. Ујутру рано Кузман дође да се увери и на белом дану шта су накопали. Па нађе црну земљу и камење. Али му то камење у гомили беше загонетка.

А том чепркању нађе једен земљан цреп испод једног камена. Више се њему обрадова, него казану дуката. Мету га у џеп и врати се кући.

— Е, Анђо, немамо шта више да лутамо, онде је била црква. — саопшти он Анђи и показа јој цреп.

— Ја не знам, та се њива звала „код Каравуле“.

— Па то је, може бити за време турске да су се цркве звале Каравуле. Јер оно камење није џабе онде нагомилано.

Одмах објави Кузман сељацима, како му је дошла на сан Св. Богородица и наредила му да откопа оно свето место у његовој њиви.

Сељаци дојурише да виде то место. А он им исприча како је онај цреп од земљаног путира и како су се Срби за време Турака из земљанога путира причешћивали. И то се разгласи по целој околини како је Кузман пронашао цркву.

„Верујте људи, — прича он сељацима, ја сам одмах познао да онде има неко „Боженство“, кад год отиднем на оно место, мени тек нешто лакне, као да скинем од себе сто ока. Ја пре нисам могао од главе да макнем а од како сам почео да долазим на оно место фала Богу и Богородици, никако ме више не боли.

„Па оћеш ли да ореш ти ту њиву?“ — питају га сељаци „Боже сачувај! Не би више у њу пустио плуг, па да ми роди не знам шта! Зар ја црквиште да орем!“

И већ прве недеље дођоше неколико главобољних жена на исцелење. А Кузман дотле већ беше наместио у оној рупи једну стару икону, крст и поставио себе за тутора те „цркве“. Жене полежаше мало, метуше крст на главу и метуше на икону свака по пару. Друге недеље било је [78] више жена. И тако се њива Кузманова стаде пунити сваке недеље светом. Сад више Кузман није безбожник ко што је пре био, нити сматраше више цркву за поповски дућан.

Кад сазнаде за то духовна власт, нареди да се та „црква“ уништи, а народ да се моли Богу у својој парохијској цркви. Али народ је народ, где нагне, не можеш га вратити. Тако су се парничили Кузман и поп, док се не измирише да подигну на том месту капелу, а Кузман да предаје новац месној цркви на чување. Одмах народ навали, кој греду, кој дирек, кој цигљу и за неколико недеља подигоше дивну капелу. Уз источни дувар Кузман намести један сточић на њему свећњак и икону Св. Богородице, ону од хартије што Руси продају, с леве стране прилепи натпис: „Храм Пресвете Богородице, пронашао и подигао Кузман Аранђеловић, трговац.“ И одреди да тај храм слави Богородичин Покров 1. октобра, кад стигне слатко вино.

Долазио је он редовно свакога празника, скупљао новац и мећао женама крстове. А кад Црква слави, онда пође и Анђа да кува каве људима.

Од тога доба није више истраживао благо Цара Радована, него је ту „мајсторију“ — „расковнике“ другима продавао.

Али га почеше неки сељаци припитивати, где дева новац из те његове цркве.

—- „Боже сачувај! — брани се он, — не би ти ја ту пару узео, па леба да немам! зар ја од моје Свете Богородице да узмем. Недај боже!..

И колико се он правдаше и увераваше свакога о свом поштењу, у толико више растијаше неповерење у селу према његовом туторству. И једнога дана позва га суд да му саопшти да је изабрао друго лице за тутора.

— Како то сме да буде!? скамени се он од чуда.

— Тако, народ је захтевао. — рече председник.

— Одкуд сте ви власни да предајете моје имање другом на руковање, кад имам од њега тапију?

— Ти си сам захтевао да се оно место огласи за цркву. И оно је оглашено. Капела је подигнута, па шта оћеш сад!?

— Знате шта, — окрену Кузман на другу руку — нити је на оном месту била црква, нити га ја уступам за цркву. Оно је моја њива и ништа друго.

— Е онда ћеш одговарати кривично за тако велику обману верску. — рече Мића, ћата.

Председник нареди да га уапсе.

— Имаш ли ти карактер човечански, човече, зар да ме тераш у апсу за моје имање? — одупре се Кузман.

— Одмах ајде тамо лажове један! — подвикну му председник и угура га у нужник суднички, који у исто време служаше за апсу.

II.

Поражени сељани тим гласом, да је Кузман вукао за нос цело село са измишљеном црквом, дотрчаше у судницу да се о томе увере. И на срећу њихову а на несрећу Кузманову то беше цела-целцета истина.

Дођоше поп и учитељ. Скупи се цело село.

Кузман стајаше опкољен народом пред судницом, као неко чудовиште. Ћути, упреда бркове и погледа десно и лево као звер опкољен ловцима. Јер том времену, кад је он мислио да је он цео свет победио, искрсну јама, коју је он сам себи ископао, да га сахрани. Али препреденом човеку, као што је он, није било тешко наћи одушку за онај тренутак пред огорченим народом. Кад га поп укори за то његово безбожничко дело, он му рече:

— Зар кад се у сну човеку нешто јави, да не верује?

— Сан је лажа а Бог је истина. — рече поп Јова.

— А Фараонов сан кад је предсказао седам гладних година, зар је то лажан сан био? Може бити да је и мени Бог одредио то исто да народу пронађем цркву, која ће му боље помагати. И кад ми сад општина ту цркву отима, онда, треба она да буде кажњена а не ја.

Настаде општи смеј.

Кузман поче очима да прети неким својим дужницима. Али му они отуда показаше друкчији одзив. Настаде једно читаво мимичко изазивање и зачикивање између њега и народа. Народ озлојеђен, хтеде му сам пресудити, да га општинска власт не спроведе капетану са актом о верској обмани. —

Цело село дахну душом кад виде у кљуси човека, који га толико дави. Збор се растури са уверењем да се Кузман неће отуда лако вратити. Али тако само могу мислити људи, [80] који не познају све боре и угнућа на телу полицијских исправности. Јер те ноћи ни један у селу није могао мирно спавати од Кузманове дреке и вике у механи. Он се вратио још истога вечера из среза са актом капетановим, ове садржине: „Ја не знам како је могао суд те општине и за овакву ситницу спроводити на кривично ислеђење једнога од најбољих својих грађана.“ па упркос селу лумповао је и драо се целе ноћи у механи са Јанаћком, Вецом и Шиљом.

Међутим, селу је тешко било док му је објавило рат, па после је било готово на све сударе с њим. На позив општинске власти, село се опет скупи, да само пресуди томе Кузману, што му нема ни суда ни пута. У овој прилици овај други збор села личио је на онај други састанак главара јеврејских, који су имали да суде Христу, с том разликом, што је овај суд имао да суди једном антихристу.

Немогући се успротивити капетанову решење о Кузману, сељани донеше једногласно решење: да капелу Кузманову пониште и иконе из ње пренесу у стару цркву. Што рекоше то и учинише. За два сата капела је била разваљена и иконе понешене у цркву.

Али нуто јада, још нису ни доспели до цркве а отуда им дође глас да је црква похарана! Брже похиташе тамо. И кад стигоше, нађоше пред црквом велики ров земље и дубоку јаму до дна зида.

— Ово је Кузманово дело. — рече поп Јова. — Тражили су новац. Ево за доказ пилећа глава.

— Доиста, он се тим стварима бави. — рече Пера.

- Ето, зашто нам Бог неда кишу. — рече Дамљан. - Бог му судио дабогда! Ово је он заинат учинио што смо му одузели туторсво код „Каравуле“. Ако ли је други ово урадио онда је сигурно полудео. Где то још има да се црква поткопава!

— Ајде мо те у цркву да се најпре помолимо Богу за кишу, па ће мо после видети шта ћемо после радити, — рече поп Јова.

Сви прескочише ров и одоше у цркну на молебствије.

Поп Јова одслужи молебствије, па се попе на амвон и свечаним гласом отпоче беседу:

„Прекрстите се и спомените име божје, јер је Бог благ, за добре људе, а опак за рђаве.“ Људи се прекрстише и управише поглед у поп Јову. „А колико је бог благ према добрим људима а страшан према рђавим, показаће ова прича:“ И исприча како је пророк Илија молио Бога да да кишу његовом грешном народу, после четири сушне године, само зарад четири хиљаде праведних људи. Бог му је услишио молитву. „Грешних је људи било од вајкада, настави поп Јова али је правда увек побеђивала. И Кузманова слутљивост била је привремена. Све што је радио није му било дугога века. Бог не остаје дужан грешним људима па неће ни њега оставити без казне за његова дела. А вас нека од сад умудри да умете боље распознавати добро од зла и нека вас благослови на многаја љета, амин!“

— И ти да си жив попе! прошапташе људи побожно и изађоше из цркве задовољни поповом беседом. Затим нагрнуше ону земљу у рупу и заравнише, па се упутише под оближње дрво да се склоне од кише, која већ беше почела да прска.

Убрзо обори пљусак и они се сви брибраше ближе стаблу. Само Живан остаде на киши да се расхлађује.

— Е ова ти молитва вреди попе, — хвалећи Бога што је добио могућност да се мало раслади.

— Зар ми оне пређашње нису вредиле? — рече поп Јова.

— Вределе су, али где смо ми могли да их чујемо из мејане. А ти сматраш за понижење с нама да седиш у мејани.

— Епа, ми не можемо да радимо оно, што ви радите у механи, — рече Пера.

— А шта радимо ми у механи?

— Ево шта радите! — извади Пера фотографску слику и показа је Живану.

Сви нагрнуше да виде слику.

— Шта је ово, неки људи овде — рече Живан загледајући слику. — Гле, ево мене! дигао сам руку. Па ево и Ненада, а гле и Веца како је зинуо! Ево га и Шиља, Мића! Шта је ово? Где је ово било?

— Сећај се... — рече Пера.

— А!.. сад се сећам. Ово је било у мејани.

— Ето видиш, шта ви радите у мејани, па се љутиш што нећемо с вама да седимо и пијемо. А да ли би то доликовало једном попу и учитељу да седе барабар са оваквим људима који се овако бенаве и зевају пијани?

— Не би никако било лепо. Али и ти чини ми се беше онда с нама?

— Били смо и ја и поп, али кад смо видели шта ћете ви радити, ми смо се удаљили.

— Море, да си видео ти шта је после било, — рече Ненад.

— Само смо дошли онда да вас задовољимо, да не мислите да ми вас презиремо и избегавамо. Али свугде не можемо за вама да идемо где нама не доликује.

— Ама дали смо истина овакви изгледали, бићеш ти нас ово удесио овакве? — рече Живан загледајући опет слику.

— О, тачно сте били такви. Јер она справа не уме да лаже.

— А шта ти је стало било до тога да нас сликујеш.

— Да вам покажем какви изгледате кад седите у механи.

— Е ако си нам показао, баш си нам показао! И имате право и ти и поп што нас избегавате, кад смо овакви. Али ако ме видите више у механи слободно ме пљуните! Ово је дибидуз грозно, кад се од нас красних људи овакве несреће начинило у пијанству.

То исто повикаше и остали и зарекоше се да неће више ићи у механу.

Киша престаде и они се вратише кући чисто препорођени поповим и учитељевим причама.

Тамо сазнадоше да је Стеван био тај, који је тражећи благо цара Радована, поткопао цркву. А већ зна се чијим је упуством и наговором то урадио. И власт га одмах уапси и спроведе капетану. Сви га прогласише за лудога, са таквога преступа његовога.

III.

Србија је изгубила битку на Косову, али је после тога живела још педесет — шесет година, имајући још своје владаре, војске, земље, градове господство. И Кузман је [83] изгубио главну битку са народом, кога је толико година побеђивао и држао у опсади, али није изгубио моћ своју. Народ наш радо прашта свачије грешке, али кад му се дирне у светињу, цркву, у божанство, не попушта лако. То је баш и заваравало поп-Јову и учитељ-Перу, што су мислили да је тим фактом, што је Кузман побеђен морално, и што је народ дошао к себи, после онога молебствија у цркви, било готово земљиште за идеју којој они траже места у Ораовцу. Међутим, Кузман је још имао утицаја на људе, који су му били у џепу. Јер ако су се већина њих ослободили обмана и опсена његових, нису се ослободили оскудица својих. Нису се могли одужити Кузману чим су му развалили капелу, те да с њим прекину свако пријатељство. Него се облигације њихове још налазе у Кузмановим рукама, закон му је на средини, а и полиција му је ту! Већ су му се морали повињавати бар притворно док се не извуку из његових канџи. И то није могло бити без утицаја на културни точак, који су поп и учитељ поодавно покренули у том селу. Кузман је и даље сузбијао све покушаје попове и учитељеве, где је год могао.

Али нису ни они седели скрштених руку. Они су још пре наговештавали појединим бољим људима, земљорадничку задругу као спас њиховом злу, али од како им се оно код цркве људи зарекоше, да ће их боље слушати, они настадоше да о тој ствари свакога човека у селу обавесте, за кога мисле да ће имати вредности. Требало је свакоме објаснити задатак тих установа, уверити га о корисности њиховој и убедити га о неопходности те установе за њихово садашње стање. А то није лак ни мали посао био. Па ипак поп-Јова и учитељ-Пера су постигли то за кратко време. Једне је обавештавао поп код цркве, друге, учитељ код школе, или на путу, слави, свадби, где год улуче прилику.

И тада баш кад су мислили да су потпуно готови са припремом за оснивање земљорадничке задруге, укопна и женидбена друштва, која одложише то питање још за неко време! Јер обећања тих друштава беху много примамљивија од земљорадничких задруга. Сваки је радије нагињао онамо где се обећавају хиљаде, него ли у земљорадничке задруге, које обећавају помоћ под извесним условима. Док најзад после једне године дана не пуче глас по целом народу [84] да су укопна и женидбена друштва пропала, јер не могу испунити своје услове прописане.

Поред тога, за кратко време измењаше се у земљи неколико влада и дочекаше разна изненађења. И није никакво чудо што је у том комешању, дошао ред и на Вецу да буде председник општине ораовачке! То је боље људе довело до читавога огорчења, те се и нехотице прикупише око попа и учитеља и обузеше оснивање земљорадничке задруге.

Најпосле освану и тај дан давно очекиван у Ораовцу, дан оснивања земљорадничке задруге. Била је недеља. Јутро је освануло лепо у Бога. Поп-Јова и учитељ-Пера пошто су спремили све што треба одоше прво у цркву на службу. А људи се у селу почеше прибирати где два, где три да се још посаветују и договоре. Полазе школи са неком зебњом и натегом. Још им све није јасно. А Кузман иде на све стране и разбија.

Само Стеван, који је скоро дошао из затвора још сеђаше код куће и сунчаше се са Станојком пред кућом. Она га бишташе по глави, коју он беше положио на њено крило, па тако разговараху брижно и сетно.

- Е, мој Стеване, — рећиће Станојка, већ су те беле длаке прошарале, а ништа још ниси скунаторио ни завезао за старост. Са чим ћемо јадни старост дочекати без пара и без имања!

— Таква је наша судбина да пропаднемо, — промумла гордо Стева.

— Судбина ти није рекла да поклониш Кузману чаир. Дошло ми је видиш, да узмем секиру, па да отидем у сред дућана да убијем тога пса, што ме остави да сиротујем док сам жива животом, оставио га Бог без очију! Тек он ми, човек, није крив. Нашао будалу и преварио, што да не!

— А, ја ћу га тужити за чаир.

— Не помаже ти ако си му пренео тапију, ко што мени ништа не помаже што сад јадикујем на моју срећу. Ја ти онда лепо говорих да не полазим за тебе зарад твоје браће, а ти ме не послуша, сад си се уверио да сам ја знала још онда шта ће бити с нама. Ето, доживели смо да немамо чим благи дан да дочекамо: — И две јој се сузе скотрљаше низ лице и кануше на његову косу.

— Ја ти опет кажем да је то све судбина. Зар нашем царству није била судбина да пропадне на Косову. Па тако и ми, људи, сви смо под Богом, сваки има своју судбину. Зар овим нашим људима није судбина што ће ово данас да раде?

— Шта ће да раде?

— Оће да састављају неко друство, што ће да им купује волове, краве, плугове. И то учитељ и поп петљају тамо.

— Па то је добро, ми смо и онако без волова. А кад су ту поп и учитељ, ја рачунам да то неће рђаво да испадне.

— Кузман каже то је опасно што се тамо имање залаже.

— Ама зар ти још слушаш Кузмана? Зар ти је мало што те довео до амбиса и још тражиш од њега науке! Ја ако га још једанпут видим у мојој авлији, он ће грђе да прође но од Невене. Слушај ти ове људе, што цео свет знају научити, а батали Кузмана, није он дошао за наше црне очи овде, већ да нам огули кожу.

— Шта ми вреди да их слушам кад ме они не сматрају за целога човека.

— А што!?

— Тако, цело ме село рачуна за лудога човека због оне рупе код цркве.

— И треба да те рачунају тако, кад си ону бруку урадио. Ко је још у свету растурао цркву ако Бога знаш!

Стеван сипну да плаче као мало дете. У овом тренутку Станојка му не беше жена, већ његова мајка Јаглика, чијим се саветима он увек опирао, па је сад дошло време да јој све своје погрешке мртвој призна и да јој се изјада. Паде му напамет и отац Радич и његова пуна кеса дуката. Изађе му пред очи цела некадашња Радичева кућа. Станојка га ороси својим сузама и једва изговори, крстећи се:

— Боже, теби се молим, окрени нас на неки бољи пут, јели кидај с нама, што пре да више не гледамо овај јад и чемер.

Стеван се зајектао па не мога ништа да проговори.

— Иди, иди код попа, рече му Станојка утешно. — Нек ти каже он што ти каже. Човек кад умре и кад се роди, зову попа, а ко погреши, и он иде попу, па иди и ти.

Стеван устаде, уми се, мету капу на главу и пође.

— Иди, па ако те снађе и тамо неко зло, нећеш бар ни жалити, с паметним си људима, — говори му Станојка гледајући за њим пуна сете и туге.

Стеван лупи капију за собом и упути се право школи.

IV.

У школу не беше још нико дошао, сем што беше Милена Урошева долазила код учитељке и обавестила се, хоће ли сигурно задруга куповати људима волове, те да она дозволи њеном Урошу да се може уписати, нашта јој је учитељка одговорила повољно и окуражила је за целу ствар.

Кад дођоше Јова и Пера из цркве и не нађоше никога у школи, не беше им право. Јер су имали већ таквих неколико безуспешних почетака. Те овај отишао тамо те онај онамо, те овога одазвали власт, те онога снашла сметња. А то се све мора оставити за један овакав збор, заказан у школи.

— Још их нема, — рече поп-Јова, седајући за сто, који стајаше на средини учионице.

— Нема их дабоме, а да смо изнели чабар ракије, одавно би дошли, — рече љутито Пера.

— Ја не знам да ли ћемо и данас што успети, кад их још нема. Већ смо изгубили сваку наду са тим узалудним покушавањима. Ми ништа друго и не радимо, него само покушавамо и не успевамо. А све то не би било, да није овога несрећнога Кузмана. Он их је сигурно разјурио.

— А, није то, да није овога Кузмана био би ти други. Јер такав је живот нашега сељака био, да се Кузман морао уздићи поред његовога пропадања. Јер кад неко пропада други се уздиже. А да се не би то пропадање продужило, земљорадничке задруге су дошле као нужна замена породичним задругама, које су некада сељака држале у добром стању. Ми имамо само да помогнемо народу да изврши ту замену и ништа друго. Али питање је сад, да ли ћемо ми успети и поред овако лепих наших намера. Јер ти знаш да су Цар Лазар, К.-Ђорђе и Милош Обреновић имали истоветне намере, али је Лазар добио улогу да закопа српско царство на Косову, а ова двојица да га воскресну.

— Па ипак, ми сачињавамо средину, која треба да убрзава то препорођавање народа.

— А макар и непромишљено?

— Ми смо промислили колико смо знали и умели, а мислићемо и даље.

— Вараш се. Зар ти мислиш да смо ми испекли мисао, коју смо узели на се за пропаганду? Прво и прво нисмо правила добро проучили. Јер у њима је главно тежиште изабрати људе за ту установу. А то је најтежа ствар.

— Да су то крушке, ми би их лако одабрали, него су људи, па им се тешко замерити.

— И зато треба отворити добро очи при оснивању установе, којој треба добар темељ поставити.

— Кад би то могло некако „политички“ да се изведе. Замисли се поп Јова — или да оставимо случају.

— А то је баш најгоре, што главну ствар остављамо случају: Избор људи за задругу. Него да је бар да пречистимо сами са собом. Јер може бити да се и у нашој исправности може наћи која мрља.

— То ја не одобравам! — заврте главом поп-Јова, — нити пристајем да се за љубав задруге ја у нечему измењујем, кад знам да стојим на достојној висини свога положаја.

— Не можемо да немамо очи, лице, боју коже, а друго можемо.

— Па добро у чему би се ми требали изменити?

— Хоћеш да почнемо прво од тебе?

— Пристајем.

— Ако си напр. до сад наплаћивао преко тарифе људима, то да не чиниш више.

— Ја не отимам ни од кога.

— И Кузман не отима. Људи му сами дају, али то узимање није часно. Па онда ракију мораш да напустиш, ако хоћеш да служиш селу за углед.

— За ракију, одиста, не би требало да је пијемо, али кад ми зими изнесу грејаницу, не могу да рекнем нећу, па не знам шта да буде.

— То ти је прва исповест. А друга?

— Каква исповест! Ти треба код мене да се исповедаш, а не ја код тебе. Ја сам твој свештеник.

— Лепо, благослови оче! Љубим руку. Исповедај ме.. — приклони главу Пера пред поп-Јовом.

— Бог те благословио! Казуј своје грехове.. — рече поп-Јова смејући се.

— Али овде није реч о причешћу, него о земљорадничкој задрузи — насмеја се и Пера.

— Не, ово исповедње није рђава ствар. Јер и Христос је казао: „Врачу исцјелисја сам“.

— Али се ми нисмо све исповедили један другом. Шта ћемо за укопна и женидбена друштва. Шта ћеш одговорити људима кад те питају за онолике бабе што си уписао по селу?

— А ти бојаги ниси?

— Ја сам уписао био само моју мајку и ташту, а ти нигде бабу ниси оставио, коју нису уписао.

— Вама, кад је држава могла дозволити та друштва и кад је једном таквом друштву честитао славу један српски митрополит и министар, шта сам ја, сеоски попа могао да мислим друго, него да верујем таквим друштвима. Тако ћу се и људима исповедити. Па ипак ће ме десеторица сигурно послушати за ову ствар.

— И мене ће десеторица, то су двадесет људи. Више нам и не требају у почетку.

— И сад смо готови.

— Нисмо још готови. Нисмо свршили треће и најважније питање. Људи, које уводимо у задругу, стоје између себе као рогови у врећи. Све је то омражено и поцепане, да нигде два не иду заједно, чак ни рођена браћа. Све то треба зближити, помирити и сродити, па тек онда отпочети рад у задрузи.

Поп-Јова изусти да рекне нешто, али га пресече појава Стевина на вратима.

— Иди до врага! иди, иди! ти си луд! — развика се Јова.

— Нисам луд, — рече Стеван скрушено. Други су ме тако разгласили. Молим те попе опрости ми!

— Не могу ти лако опростити за онолики грех. Ако си паметан ти можеш разумети колики је то грех цркву разорити.

— Потпуно сам паметан и потпуно те разумем.

— А што си оно урадио болан брате!? Ти, син Радичев!

— Наведе ме Кузман зарад некакога блага цара Радована. А знате ли ви тога цара Лазара?

— Не знамо — рекоше једновремено Јаван и Пера.

— Како да не знате ви школовани људи цара Радована? А зна га Кузман.

— Ми знамо за цара Душана, Лазара и Краљевића Марка, а за цара Радована зна Кузман и-његово варалачко друштво.

— А знате ли за овај „Расковник“? — Извади Стеван из недара коренчић траве и пружи га поп-Јови. — Чаир ми је узео за то коренче траве.

— Па ове траве има колико хоћеш у твом чаиру!

— Е то не ради ни разбојник с пушком у руци, ко што је Кузман с овим човеком урадио! — рече Пера.

Јова и Пера су знали за многе преваре Кузманове, ал овакву превару нису могли ни замислити.

— Одмах да идеш да га тужиш за ову ужасну отмицу! — рече поп-Јова. — Он ти је продао чаир за твоју траву! Па после да се молиш Богу што си цркву ископао.

— А оћете ли да ме примите у то друштво?

— Оћемо, ал кад се поправиш, залутала моја овчице!

— Никад више нећу грешити, ни овога ни онога свега! — пољуби им руку Стеван и оде.

— Затим уђе Шиља и донесе писмо ове садржине: „Драги попе и учитељу, јављам вам да је капетан стигао и да ћемо тамо сад доћи да образујемо задругу. Веца, председник“.

Шиља оде. А Јован и Пера остадоше да се снебивају, шта да раде, кад им се на првом кораку највећа пијаница намеће за задругара. Али у интересу почетка, морадоше прећутати.

У том дођоше Ненад и Урош.

— Овамо Кузман раструбио, — поче Ненад још од врата — да ће наше имање ту да се пописује, па смо дошли да се известимо, ако може да нам се не пописује имање, а онако ма пристајемо на све.

— А да ли ви мислите да ће вам неко зајам дати на ваше црне очи! — подвикну Пера. -— Зар ви то не чините и у грађанству, кад залажете овце, козе, свиње, за дуг, па вам нико ту стоку не дира, ако уредно плаћате дуг.

— Па јес’-.. -

— Па јес дабоме, и онда докле ћемо да вас уверавамо о томе.

— Напатили смо се господине, на се плашимо и од своје сенке, — рече Урош.

— Али Живана нећу никако у задругу! Он ми је одузео имање, — рече Ненад.

— Тако, тако ви, овај неће овога, онај неће онога, и онда ћемо лепу задругу основати! — рече Јован љутито.

Ненад и Урош изађоше мало постиђени.

Најпосле дође Живан.

— Добро, те сте сами.. — рече он полушапатом. — Хтео сам да вам кажем да Ненада никако не примите у задругу! Ако њега примите, ја ви дајем одма оставке још ту!

— Зашто?

— Зато што је гласао за Вецу.

— То те не можемо послушати — рече Јова. — Ми знамо да је он погрешио, и да Веца није за председника, али то нема никакве везе са нашим послом.

У том се зачу жагор с поља.

V.

На врата се указаше: капетан, Мића, Веца, Дамњан, Ненад, Урош, Стеван, Кузман и још двадесет сељака.

- Добар дан! — узвикну капетан.

— Добар дан! одговорише Јован и Петар и поздравише се с њим.

— Извините, ми смо вас замучили, —- рече Пера.

— А, не, то је моја дужност, рече капетан. — Ја јако ценим и уважавам те установе и зато сам дошао данас да вам образујем задругу. А ви браћо да слушате ове ваше просветитеље.

Пера поднесе списак капетану, имајућих бити задругара.

— Нема вам овде Веце? пита капетан.

— Па, знате, он је часник општински.. — збуни се Пера.

— Тим пре, и за мене је већа гаранција, кад је председник ту.

— Али ја Живана никако нећу у задругу! — дошаптава Ненад Пери.

— Само Ненада нећу да видим овде! добацује Живан Јови.

— Али ту се залаже имање! објашњава Кузман свима.

— Овде не треба примати којекакве људе, — вели Дамњан.

— Ако ће да ми купе волове, ја пристајем, додаје Урош.

— А зашто да се не сме пити ракија? — пита Веца.

— Шта сад чекамо? — пита капетан.

— Још се не познајемо, — рече Пера заједљиво.

— Зар сви мештани одавде, па се не познајете!?

— Баш зато што се много познајемо, не можемо да се одаберемо..

— Пазите људи, — рече Пера, — ја ћу прочитати правила и по њима ће се видети ко може бити задругар, ко не.

Ови поседаше на клупе. А капетан, с попом, учитељем и Мићом окружише ето.

Поп-Јова устаде и отпоче.

— Браћо, ја и учитељ смо вам поодавно говорили да живот ваш, овакав какав је данас захтева од вас да се удружите, јер само удружени можете помоћи један другог и одбити ове недаће, које вас толико година изнуравају и даве. Ви сте доста грешили, лутали и снебивали се од немила до недрага, само зато што сте изашли из породичних задруга неспремни и неуки за усамљен живот. Сад вам се указала прилика да станете на прави пут којим треба да идете, па да више никад не страхујете од онога, од чега сте до сад страховали. А како ћете то постићи, учитељ ће вам, ево прочитати.

Пера отвори правила и стаде да чита:

„Члан први. Оснива се земљорадничка задруга у Ораовцу, која има задатак да кредитира задругаре, набавља им стоку, семе, справе и намирнице и да их морално крепи и снажи. Члан ове установе може бити сваки пунолетан старешина куће, који није под масом и дугом и који је поштенога владања. Ораовачка задруга служиће се новцем од улога и зајма. Зајам се може добити на солидарно јемство“.

— Ја нећу да јемствујем ни за кога! — рече Живан.

„Задруга се може задужити, ако то три четвртине задругара одобре“.

- Никако дуг нећемо! Тешко томе, кој држави дугује! — узвикну Ненад.

„Сваки задругар одговара својим покретним и непокретним имањем“..

- Нећемо да залажемо имање! — повикаше сви.

— Рекох ли ја! ускликну Кузман.

- Молим вас да вам објасним овај члан, ви нисте разумели, рече Пера: „Ко се год задужи, биће одговоран за свој дуг и лично и имањем“.

- Е, то је друга ствар, то се разуме, то може бити.. — надовезоше сви.

— Сад сте чули правила. Ко се прима нек приђе да се потпише, — рече Јова.

- Ја ћу да се потпишем за љубав попа и учитеља — рече Живан и закрсти се.

- Ја ћу зарад волова, ако ми купе, — рече Урош.

- Ја ћу зарад мене — додаде Дамњан.

- Куд сви Турци ту и голи Хасан. — Насмеја се Мића и потписа се.

Потписаше се и остали. Пера изброја двадесет.

— Много је званих али мало изабраних, — рече Јова.

- А колико се плаћа интерес на те паре што ћемо их добити из задруге? — пита Урош.

— Од прилике шест на сто, — рече Пера.

— А колико му то чини на банку?

— Марјаш на банку месечно.

- Пхи!... то је џабе!.. — сви гракнуше.

— Само треба да се трудите, па да на време враћате, — рече капетан.

— Ми се трудимо господин-капетане, — рече Живан, али смо много пострадали од оних несрећних укопних друштава. Ту ми је отишло тридесет банака ко у мутну воду.

— Ада ми смо и пре њих грешили, — додаде Дамњан - прва нам је грешка била, што смо се изделили и осамили, друга, што смо свој леб јели а туђу бригу бринули, око ових несрећних партија.

— Могао си ти да осиротиш и на други начин — прихвати Ненад. - Купи кочије и коње па се возај докон, [93] узми пушку и керове па иди у лов, пиј ракију, пуши дуван, кметуј две-три године, па ако ти остане имање у целости, убиј ме!

Живан саже главу на ту реч Ненадову.

— Све лепо, — рече капетан вадећи хартију из џепа ал овде има једна тужба против учитеља и попа, што држе партијске зборове у школи, од стране Кузманове. Шта ћемо с њом?

— Ви сте се данас уверили г. капетане, какве ми зборове данас држимо у школи — рече учитељ Пера, — па пошто је Кузман данас доказао да је противан оваквим зборовима за народно самопомагање, то му ми радо праштамо за такву његову нестрпљивост, само нека нас од сад остави на миру.

— А, не могу да вас оставим за ово што сте ми данас одузели моју сигурност, — опучи Кузман. — Ови су људи данас заложили имање вама, а мене нису ничим осигурали за оно што су ми дужни.

— Колико ти дугују? пита га капетан.

— Двадесет хиљада динара!

— А јеси ли платио порез на ту суму?

— Како да нисам! Двеста динара плаћам пореза — ја један човек! Одраше ме порезници ко мачку!

— Знам, то је порез на радњу, али на двадесет хиљада динара уинтересираног новца треба ти хиљаду и пет стотина динара пореза с казном што ниси пријавио.

Кузман потражи врата..

— Стој!... да те изведемо на прави пут ако можемо, да нас више не гониш као зао дух, — викну поп-Јова.

Кузман стаде унезверено.

— Кажи ти мени овде пред овим људима шта је тебе руководило да ти нама чиниш оволике сметње и да себе истичеш за пречега него цело село?

— Зато што и ви мени сметате, долазите у мејану чак, па одбијате народ од мене. А ваше место није мејана, већ црква и школа.

— Наше је место свуда, где год има људи, а нарочито у мејани, где људи пију па изгубе памет и залутају.

— Зар су људи у кафани залутали!?

— Потпуно! кој год пије и карта се у мејани, тај је залутао. И ми смо дужни да га изведемо на пут.

— Добро, ти, а учитељ, шта ће по мејани да учи људе, кад има своју школу?

— А шта ћеш ти у школи, кад имаш твој дућан у мејани? — навеже му се Пера.

— Дошао сам зарад народа.

— И ја долазим у мејану зарад народа. А ти долазиш у кафану и дошао си у школу, само зарад себе. И дућан држиш зарад себе, а не зарад народа. Јер кад тај народ не би постојао, коме би ти држао дућан?

— Али од мене живе моји повериоци.

— И онда излази да сви ви живите од народа. А народ вас толики број не може издржати. Где си ти видео да један човек може носити на својим леђима тројицу и четворицу?

— А како је пре издржавао?

— Како је издржавао, тако је и доспео. Ево сад ћу ти показати како је издржавао. Рецимо овај Стеван, сељак, као што ти од њега живиш и као што си га смакао до голе душе, значи да он тебе носи на својим леђима, а ти носиш твога повереника, твој повереник фабриканта и сви сте се нагомилали на грбачу једнога потрошача. Да видиш сад да л’ вас може издржати он. Уседни сад на леђа Стеванова.

Кузман га погледа зачуђено.

— Уседни кад ти кажем! Хоћу да те уверим!

Стеван се погну и Кузман уседе на њ.

Растеже се смеј.

— Сад оди ти Живане, уседни на Кузмана. Ти ћеш представљати његовога повериоца.

Живан се попе на Кузмана смејући се и претећи му у шали.

Наста тајац међу људима. Стеван поче да стење.

— Оди ти Мићо да будеш фабрикант из Беча.

Мића се насмеја и скочи на ону тројицу. Гомила се сроза и сви попадаше на под, уз општи и буран смеј.

И тиме заврши овај први састанак ораовачке земљорадничке задруге.

VI.

„На ваше писмо од 25. септембра т. г. јављамо вам де нисте примљени у коло Савеза Земљорадничких Задруга, пошто међу својим задругарима имате лица, која не одговарају чл. 5. правила ваших“.

Овакав је одговор добила Ораовачка Земљорадничка Задруга од Савеза, кад му се обратила за пријем.

Већи пораз није се могао ни замислити за људе, који су тешком муком и то неколико људи прикупили око себе, ради њиховог економског и моралног опорављења. Пера је још разумео умесност тог решења, али се Јова није могао никако да помири с разлогом Савезовим.

— Зар због једнога и они остали да пропадају! И место да нам Савез помаже, он нам смета! рече он гњевно.

— Он нам не смета, него помаже. Јер зна да са рђавим људима не можемо ништа учинити, — разлаже Пера.

— Шта нам могу сметати један и два човека, кад је већина добра?

— А шта нам је могао не сметати један Кузман, те због њега нисмо могли основати за читавих неколико година задругу?

— Ми немамо Кузмана у задрузи.

— Али имамо Вецу, који стоји под упливом Кузмановим. То је исто, као да је и Кузман с нама.

— Ако Вецу искључимо имаћемо више главобоље, него да га трпимо у задрузи.

— Ако га оставимо у задрузи, онда нећемо имати ни задруге. Зато је боље жртвовати њега, него задругу.

Па тако и учинише. — Искључише Вецу, известише Савез о томе и Савез их по том прими. А Веца им поднесе овакву молбу за надзорни одбор: „Ако ме надзорни одбор не врати у задругу, ја ћу ту задругу да растурим, јер ја сам председник општине“. И можда би нешто и нахудио задрузи да је остао лојалан према задрузи, али он заокупи кажњавати и гонити поједине задругаре без икаквог смисла и разлога, све у име власти и закона! Али је то насртање његово лично на пљусак кише, који повије траву за један сахат два, да се после боље озелени и заталаса. [96] Јер народ има особину гвожђа, које што се више греје и кваси, то се боље кали!

Пребродивши ту спотакницу, задругари ораовачки дочекаше и тај знаменити дан, почетак рада задругинога. И звекну први динар на столу школе ораовачке, тако милозвучно, тако надежно, да га они, који су тражили такво његово прилагање неће никад заборавити! Јер тај први звекет једнога новчића беше поклич и трубни знак свима осиротелим и клонулим земљорадницима у Ораовцу да устају и да протрљају очи, и прва капљица која имађаше да произведе животворни извор за народно кредитирање. Први динар баци Пера, за њим поп-Јова и одједанпут зазвекеташе још двадесет динара за њима. Тако уложише другог и трећег месеца док не саставише суму, колико требаше Урошу да купи два јунета. Кад скупише другу суму, онда купише Живану гвозден плуг.

Видећи Савез тако ваљан почетак у тој задрузи, одобри јој позајмицу од 1500 динара за куповину стоке и справа, од које суме десет задругара узеше плугове, а десеторица приновише по које говече. И одмах се по орању могаде познати тај приновак у плуговима. Јер се оно викање и ударање волова при орању, одједанпут прекиде, чим волови забраздише земљу са таквим плуговима, који крижају земљу као сир, без великог запона и отпора. Једновремено дахнуше и људи и волови том олакшицом. А то није мали успех за једно село, које је толико векова натезало са дрвеним плуговима.

VII.

И таман „Боже помози“ — рекоше Јова и Пера, и оно се наметну опет један белај, да им никад није без бриге и главобоље. Јер посао, који су они започели могао би да тече правилно и напредно само са људима зрелих политичких и културних појмова. А људи, који су једновремено пошли и политику и културу да разбистравају, морали су доћи у сукоб још на првом кораку свом и застати за један тренут да им се каже: да култура и политика нису једно исто, и да стоје једна према другој као точкови на колима, који не могу један без другога ићи, али не могу заједно ни [97] једним колосеком газити, већ сваки својим. Живан, који је већи део свога века провео у кметовању и политици, није могао никако да разуме ту истакнуту неутралност у задругарским правилима: „У задрузи се не могу решавати политичка питања“, већ је при сваком решавању у задрузи истицао партију као разлог над свима грубим разлозима. Јова и Пера чинили су све што су могли да одстране политику од задруге. Али заражене људе партизанством тешко је било уверити о потреби неутралности политичке у задрузи. И то је ометало њен рад за целу једну годину дана. Може се рећи да је задруга само у почетку успела у напредовању свом, оно што је успела била, а све остало време у тој години морала је трошити на умиривање партијских духова, због тога су одборске и скупштинске седнице држане често и бурно, али без икаквих корисних решавања. Настало је једно такво међусобно гоњење, искључивање из задруге и оптуживање код Савеза, да је због тога двапут морао долазити ревизор Савеза, да их ислеђује и мири. Јер ни Кузман ни Веца нису седели скрштених руку.

И то је трајало све дотле, док не испаде прилика да се задругари ораовачки увере на један особити начин о својој погрешци, што су годину дана траћили време у бесциљним и бескорисним трзавицама. Беше приређен конгрес земљорадничких задруга у њиховој окружној вароши, те им испаде могућност да без мало сви оду на тај конгрес.

Ова задружна расправљања су их интересовала онолико, колико су их разумевали. Али кад видеше на конгресу људе из свију партија, где договорно и сложно раде на задружном послу, они се забезекнуше! Јер нису могли ни да замисле да људи разних политичких партија могу радити неки посао заједнички. Тако су бар васпитавани на својим политичким зборовима! У том смислу председник конгреса завршаваше свој подужи говор овим речима:

„Браћо задругари! Ова је земља свима нама подједнако мила и драга. Без обзира на наше партијске подвојености, ми је подједнако морамо љубити и заједнички радити на њеном добру. Овај посао, који нас је овде довео и сложио, не дозвољава нам, да друкчије радимо. Стога, ако желите успеха у овом раду, не заборавите да он очекује слогу, љубав, оданост и усталаштво свију нас. Тако су радили [98] и други паметни народи, па тако треба и ми. У то име нек вам је срећан рад!“

Задругари се сви погледаше кротко и питомо. А Ораовчани се и насменуше један на другог, у знак одобравања и расположења.

Кад се сврши конгрес Ораовчани се вратише кући са својим учитељем и попом у журном разговору, све до села. Шта су све изговорили за време тога путовања од једнога и по сата, о ономе шта све мисле да предузму у својој задрузи, толико нису ни за целу годину пре тога имали речи о унапређењу своје задруге, док нису дошли на конгрес.

VIII.

Резултат тога плоднога договора био је овај: да се подигне задружни дом, у који ће моћи стати и потрошачки одељак, према решењу скупштине, нарочито држане за тај циљ. А кад је све било готово и кад је заведен потрошачки одељак, онда је задругина канцеларијска просторија оваква изгледала: На једној страни је каса и сто за рад секретарски, на другој је дугачак сто за књиге и листове, а на трећој је страни потрошачки одељак; у једном углу стоје неке ситније справе, семење, плави камен и рафија, а у дворишту су поређане с једне стране неколико ђерзонака пчела, а с друге стране вејалица и тријер.

Ту ћете видети сваке недеље дежурнога члана и благајника, где примају новац и издају зајмове. Други задругари чисте жито на тријеру, трећи седе за дугачким столом и - читају листове, или слушају учитеља и попа, кад им по нешто читају и објашњавају. Или се седнице држе, или суд добрих људи решава о неком спору задругара. Руковалац намирница, Урош Радичевић мери и продаје намирнице женама, међ којима се често виђају попадија и учитељка, где задругаркама нешто показују о кувању јела, сапуна, о женским радовима, држању чистоте, чувању здравља и т. д.

Али ништа тако није згодило посред срца Кузмана, као потрошачки одељак задругин! Он се унеколико био смирио према кредитној задрузи, али кад виде како задругари вуку на својим колима канте гаса и зејтина и крупице соли, хтеде да изађе из коже! Све му се чинило да је то [99] сан, а никако јава! И никако није могао да верује да је то законом дозвољен посао задругама! Па кад је обиграо све власти у земљи и уверио се да је „задругин дућан“ на закону основан, реши се да отидне у задругу лично и ако није привирио у њу, од њенога оснивања, па да се разрачуна са тим задругарима, што му отимају његов леб, на који он порез плаћа! Стога, огрну један похабан капут, узе штап у руке и упаде међ задругаре као незван гост на славу.

Ту беху поп-Јова и учитељ-Пера и још неколико задругара, сви у послу. Јова читаше кроз наочаре „Земљорадничку Задругу“ и кад виде Кузмана, затури се на наслоњачу и изненађен повика.

— Откуд ти овде сад, где ти није место!?

— Како да ми није место, кад ми је све ту, што сам год имао! — узвикну Кузман очајнички.

— Шта има овде твоје?

- Сви су ови људи били моји, па сте ми их ви преотели!

— Па добро, ми да ти их вратимо, ако они хоће, ал они, видиш, беже од тебе, као овце од вука!

— Не би они бегали да нисте вас двојица дошли. Јер ја сам живео од њих и они су од мене живели, а ви мени баш не дате да живим!

— Живи брате, ко ти брани, — рече Пера.

— Како да живим, кад сад нема онога, без чега ја не могу живети.

— Чега нема?

— Нема сиротиње, а ја сам од ње живео. Знаш како кажу: „Сиромах човек две куће рани.“

— Па зар је боље да има сиротиње због тебе једнога!

— Боље је дабоме! Јер кад би сви људи били богати, не би знали за муку и невољу.

— И ти си ваљда због те муке отворио дућан!

— Ја сам отворио дућан због народа.

— Па кад си због народа отворио дућан, што не би сад пристао да га због народа затвориш?

— А од чега ћу да живим!?

— Да нађеш посао, који ће бити кориснији и за тебе и за народ.

— И само зато што ти оћеш да ми преотмеш занат, ја да тражим други занат под старост!

— Нећемо брате да ти отимамо занат — рече поп-Јова, скидајући наочаре с носа, — али нећемо да дозволимо ни то да други ради за тебе, него да радиш и ти и други. У томе се састоји сав наш препорођај: место што би једни седели, а други за њих радили, сад морају радити сви! А да би те уверио да тога има и код животиња оди да видиш шта пчеле раде. — И одведе га код једне кошнице.

— Видиш ове крупне пчеле, — настави поп-Јова, — што их пчеле избацују напоље, то су њихови нерадници, битанге, трутови, што неће да раде, а хоће да једу, то су њихови готовани! Али они нису ни створени да могу радити, па их ипак пчеле не трпе, а наши нерадници могу да раде, па их ми трпимо! Зар није дошло крајње време да се и ми угледамо на те паметне Божје створове! Треба да стојиш ту цео дан и да видиш њихов ред и поредак, па да се онда увериш, зашто ми оно све радимо.

Кузман остаде дуго да гледа у пчеле и да размишља о ономе што му рече поп-Јова. Јер је дошло време, и дрво које дуго није дало трави око себе да расте, поче венути кад трава око њега објача, закржљави и изгуби се у њеној бујини.

IX.

Једне недеље имађаше да се реши спор између браће Радичевића, који се вођаше још од њихове деобе. Суд добрих људи сачињаваху Јова, Пера и Дамњан. Али, пре него што би позвали Радичевиће да им саопште решење, они беху позвали и остале задругаре, ради једнога задругарскога милосрђа. Тога ради Пера прочита задругарима један овакав чланак из „Земљорадничке Задруге“:

- „У једном селу близу Велике Мораве умре једном задругару жена и брат за недељу дана. Остаде он сам са троје деце! А како тада беше јек највећега рада у пољу, то се његови задругари скупише једнога дана те му окопаше сав кукуруз, да не остане без летине. То је задругарски и хрићански поступак!“

— Чули сте браћо, како су добри задругари спасли [101] једнога свога задругара од пропасти. — рече поп Јова узвишеним и тронутим гласом — А вама је познато да је нашем задругару Милосаву угинула крава из јарма пре неки дан. Каква је то штета, ви као земљорадници можете боље од нас појмити. Па да не би човек остао без годижбине, треба да му притекнемо у помоћ. Стога ћемо сви сутра поћи у поље да му изоремо, колико му треба.

— Оћемо! Оћемо! — привикаше сви. — Треба да му учинимо! То је наша дужност! — и разиђоше се сви задовољни тим удесом што им се указала прилика да могу учинити једно такво племенито дело.

Радичевићи уђоше.

— О, зар сте ви заједно! — рече поп-Јова насмејано.

— Па кад смо у овој кући, морамо бити заједно. — рече Живан, смешећи се усиљено. — Да је среће да се нисмо никад ни одвајали.

— Звали смо вас да вам саопштимо решење, о оном вашем путу. Мораћете попустити, иначе нећете бити ни један на овом месту где сте сада.

— Како да попустимо? — пита Живан.

— Ево како, тај пут теби не треба ни Ненаду, онај, који он тражи, него сте ви заинатили, па не попуштате. А ви знате добро да инат никоме добра није донео. Стога смо решили да или оба пута затворите, или их отворите. Који не пристане на ово решење биће искључен из задруге, па нек иде суду. Јер ми не можемо трпети у задрузи парничаре, нарочито рођену браћу.

Радичевићи се погледаше.

— А на основу чега ви заснивате права на те путеве? — пита Пера.

— Ево како је то било, — отпоче Живан, — кад смо се делили, ми смо оставили право сваком од нас на те путеве за прогон стоке и пренос берићета. Али смо после измењали земљу са суседима, где смо задобили нове и ближе путеве. Сад нам они путеви не требају, али наш српски инат, што си рекао ти, попе, надуо нас па их не уступамо један другом за живу главу!

— То вас је могло довести до већега зла — рече Пера. — Зато треба да пристанете на ово решење, које, нису донели [102] ни кмет ни судија, већ задругарски суд, који вам добра жели.

— Ја пристајем да се оба пута затворе, — рече Живан, — јер не могу више да се парничим, тај ме пут кошта десет дуката.

— И ја пристајем — рече Ненад.

— Али с тим није још свршен ваш спор, — рече ова. — Ви мора да имате још нечега међу вама, те се тако грозно мрзите.

— Ти знаш попе да се браћа свуд мрзе због имања — рече Живан. Да је добро имати брата и Бог би га имао.

— Па, лепо, поделили сте се и шта имате више да сметате један другом!

— Он је радио мени о глави, кад сам ја био председник, па зато не могу никад да га волим!

— Ко ти је то казао!? — узвикну Ненад и крв му јурну у лице.

— Шиља ми је казао! — кресну му Живан.

— А знаш ли шта је мени казао тај исти лажов, мени је казао да се ти спремаш да ми преотмеш цело имање. А ја сам се бојао, право да ти кажем, да нећеш то као кмет истина урадити, па сам зато гласао онда за Вецу, само ти да не будеш.

— О! О! О! — крсти се Живан. — Оди брате да се пољубимо. Нити сам ја твоје имање желе...

— Нити сам ја теби радио о глави... —- сусрете га Ненад и сузе му грунуше на очи.

Пољубише се обадва брата први пут после деобе њихове и зајецаше од плача, као мала деца...

X.

Кад се кола оправе и изведу на чистину, онда је лако терати их којом хоћемо брзином. У томе се огледа успех свакога посла. Јер кад се уклоне препоне, које ометају неки рад, у успех се не може ни сумњати.

Ораовичка Земљорадничка Задруга била је такве среће да је на време отклонила све сметње, које су је подгризале и успоравале у раду. А тиме се може сматрати да је свој задатак испунила, ради кога је образована. Јер су јој се [103] одмах за тим успеси, без икаквих тешкоћа, почели низати као ђердани...

То је одушевило Јову и Перу да прогласе дан задругиног оснивања за свечан. Јер кад је Кузман после дугога праћакања и лудирања пришао задрузи, понудио јој своју услугу у потрошачком одељку и вратио Стевану чаир по решењу задругарског суда, кад је Веца напустио пијанчење ради пријема у задругу и најпосле кад су сви људи у селу, сем Јанаћка и Шиље, који се апсолутно није могао излечити од лажљивости, пришли задрузи; а што је најглавније, у селу више није било човека, који пијанчи раднога дана, који оре дрвењаком и који дугује Кузману; онда је право било да се такав успех крунише једном свечаношћу, која ће дати одушке одушевљењу њених сатрудника. Тога ради проглашена је задругарска слава, једним скупштинским решењем, за успомену на дан задругинога оснивања.

Али се Јова и Пера постараше да та слава не буде обична пијанка, као што се друге славе обављају, већ да то буде један мали јубилеј, на коме ће се видети, све оно што је ту прославу изазвало. Треба прикупити из задругиног живота и рада и изнети свету на видик све оно што се очима може видети и ушима може чути, и што задрузи за похвалу, а околини за поуку може послужити. Зато је програм за ту прву задружну славу гласио овако:

1. Молитва у цркви.

2. Задругарска свечана скупштина.

3. Изложба свих справа, које је задруга набавила задругарима.

4. Изложба стоке, коју је задруга набавила задругарима.

5. Ручак.

6. Весеље.

На позив задруге дошао је и један изасланик из Савеза, као и много других гостију из оближњих земљорадничких задруга.

Учитељ-Пера на скупштинској седници, после службе Божје у цркви, прочита овакав извештај о трогодишњем раду задругином:

„Задруга је основана са 22 задругара, а у тренутку, кад се овај извештај чита, она има 160 задругара. Рад је отпочела са 20 динара, сад има 6000 динара у позајмицама [104] код задругара. У последњој години задруга је у обрту издала 6000 динара зајма задругарима за набавку стоке, справа и др. потреба. Четири је задругара излечила од пијанчења, једнога од зеленашења, дванаесторици је купила спрежну стоку, осморици приплодну, осамнаест задругара је извукла из зеленашких руку, петорици је сачувала имање од продаје за порез, а свима је купила најсавршеније гвоздене плугове. Суд добрих људи је имао седам суђења и сва су успела да задругаре измире без даљега парничења. Задруга је успела да учини корисним члановима друштва и оне људе, који су били штетни у сваком погледу. И кад је тиме остварила онај други део Христове изреке: последњи ће бити први, онда је умесно учинила што је нашла за потребно да цео тај свој културни преокрет крунише једном оваквом прославом, који има циљ истоветан задатку задругину. Драги и мили гости наши! Ако ово још није препорођај народни, који сте ви можда очекивали да видите, а који смо ми себи за задатак поставили, ми вас уверавамо да смо пронашли само пут, којим треба да иде наш народ. А пронађен пут значи што и постигнута мета, што и препорођај. Ми смо постигли нешто, а то нешто састоји се у овоме: једни исти људи, ал дручији њихов рад. Па шта би више ми могли пожелети од њих, него то, што су нас послушали да пођу с нама путем, који ће их брже одвести мети и спасењу њихову, ако опет не скрену странпутицама, као пређе. Јер и песма задругарска каже:

„Пођимо браћо рука под руку

На пос’о сваки што више нас;

Задруга наша давно нам рекла:

У њојзи лежи свакоме спас.“

„Јер само сложни и удружени

Можемо већу постићи ствар

А ти, о Боже, води нас мети

Моли те сваки наш задругар!“

По свршеном скупштинском раду гости и задругари се размилеше по изложби, једни код стоке, други код справа, трећи одоше у потрошачки одељак, четврти у књиговођство и читаоницу итд. Стока, справе и земаљски производи беху распоређени у дворишту. Сваком госту објашњаваху задругари [105] о свему што знађаху. Ту се развезоше читаве приче и разговори између задругара и гостију. Пера и Јова иђаху са изаслаником Савеза и разговараху с њим о многим задружним питањима.

Задругари беху сви у новом оделу. И цело њихово питомо и мирољубиво држање, целога дана, скопчано са неизмерном задругарском ревношћу, давало је необично задовољавајући изглед гостима и подгревало је њихове културне мисли и побуде до читавог узбуђења... Једном речи цела та слављеничка врева, представљала је нов живот једнога села, које је пристало да пође новим културним путем, којим су га његови предводници повели.

Кад се сврши разгледање, председник задруге, поп-Јова, позва госте на ручак, који беше постављен испод једне липе.

Жене задругарске нагрнуше да приносе јестиво и пиће. А изасланик Савеза после неколико залогаја подиже чашу и топло наздрави задругарима: како је задругарским успесима изненађен, јер је више видео него што је очекивао, како би желео да задругари остану и даље тако ревносни у извођењу задружне идеје, а он ће са своје стране учинити све што може да Савез пође у сусрет свакој њиховој жељи и потреби. После неколико других здравица, изасланик отпутова. За њим отпутоваше и остали гости.

Остадоше сами задругари са својим учитељем и попом да мезете уз чашу вина и да разговарају о својим пословима. Примакоше се један другом задовољни и усхићени до дна душе. Чисто им невероватно шта су све доживели за кратко време својега рада. Ту беше и Кузман, који је целога дана слушао шта је се говорило, па се чисто збунио и не уме да отпочне разговор погодан друштву, у коме се налази.

Жене их двораху још, служаху пиће и слушаху свачију реч, а богами добациваху и оне по неку, да им се човек задиви!

Поп-Јова се налакатио у зачељу, па све посматра и проучава са неким дубоким задовољством и поносом. Његова бела брада и старачко румено лице зачињаваху допадљиво целу његову старачку и свештеничку достојанственост. Стеван се беше распричао о неким својим доживљајима, [106] а поп-Јова га после дугог посматрања прекиде овим речима:

— О Стеване, Стеване, проседе и ти већ, а знам кад си се родио. Ти си ми био прво дете, које сам онда као млад свештеник крстио. Боже мој, какав беше твој отад онда, домаћиновање његово причаћу док сам жив!

— Нека да Бог здравља попе, тећиће опет вода где је текла — рече Живан.

— Па ми се зато и трудимо да од вас створимо да будете као што вам је отац био. А да смо вас оставили да и даље пропадате, ко зна шта би од вас било.

— Мани се попе не помињи то, ако Бога знаш! — рече Стеван. — Све ми се јежи кожа, кад се сетим шта смо радили и шта смо патили... Поменуло се, а не поврнуло се.

— Питај га ти како је он довео Станојку кад се женио, а друго батали, — рече Пера смејући се.

Сви прскоше у смеј и погледаше у Стевана. А Станојка пови главу устрану смешкајући се.

— Ама зар ти је он причао како је довео Станојку? — пита Јова Перу, а гледа у Стевана насмејано.

- Причао нам је, сви смо се за трбух ухватили од смеја! Песмом је домамио, а он је изврсан певач!

— То, онда што је певао и више никад није људски запевао, — рече Станојка озбиљније. — Док бесмо у задрузи кавга и несрећа сваког дана, кад се поделисмо навали сиротиња, па навек мука и невоља, коме је до песме.

— Ви сте сами криви, што сте се кавџили у задрузи код цуне куће свачега доста — рече Пера.

— Нисмо ми за све криви — умеша се Невена. — Баш оно, вече кад нам је свекар умро, кавга је започела због овога Кузмана — и пружи прст на Кузмана, — Угребе се тога дана у кућу са једном смрдљивом кожетином, па ми нуди миришљав сапунчиће, кад ја не примих, он их спустио у наћве где је тесто, те после увече мирише леб на сапун, да изгинемо око тога.

Једва се разабраше Радичевићи тек сад о том миришљавом лебу, који им је оцу прекратио живот, и погледаше и нехотице Кузмана попреко, нарочито Живан.

— Младост-лудост! — Шта неће човек да ради у младости [107] — правда се Кузман и смеје се. — Што сад то не радим?

— Отуда, одонуда, тек ви сте морали да прођете тим путем, — рече Јова а пре, а после. Боље што сте то пребродили, него да се сад тек патите. Сад је дошло време да можете опет певати, као и пре. Зато баталимо те брижне разговоре, него да окренемо на песму и весеље. Напослетку данашњи смо дан за то одредили! Дела Стеване да нам отпеваш ту твоју песму, којом си домамио Станојку.

Опет настаде смеј. Сви навалише на Стевана да пева.

— Оставите се људи, зар сам ја бећар да певам бећарске песме под седом главом — брани се Стеван.

— То није ништа — рече Пера — песма је песма.

— Ти знаш како си казао да ме увек слушаш, па зар можеш да ми одрекнеш ову жељу? — рече поп-Јова вртећи главом полунасмејан. — Ја те не упућујем на зло, да лажеш, да крадеш и да отимаш, већ да отпеваш једну песму и да задовољиш твоје друштво.

Стеван немаде куда, него викну танко и гласовито:

„Ој девојко, душо моја,

миришу недра твоја..“

Али га пресече Јанаћко, механџија, који бану као из оџака пред њих и разгоропади се:

— Такој, такој бравост! и приседник и кимет и сво офштина, направио мијана от задруга, а ја плакјам и ћирија и перезо и прирезо и акцисо за џаба! Некјеме такој више! — и баци им кључеве на сто. — Еве ви кључеви от мијана па го ви држите празно, а ја не плакјам више порезо и акцисо за џабе!

— А зар ћу још теби да се повињавам и да те питам шта ћу да радим! — цикну Ненад, па довати оне кључеве и жвизну их преко плота чак на друм!

Јанаћко одгега журно за кључеве псујући и гунђајући до механе.

Мрак се ухвати и месец се помоли на истоку те обасја ове удружене и развесељене душе. Задругари наставише весело ћеретање и певање, али их девојачки јек са прела све више освајаше и ућуткиваше. Док напослетку не устадоше сви и у највећем расположењу пођоше својим кућама.

Поп Јова куцну својом дреновачом на капију, момак му отвори, он се увуче унутра и тресну капију за собом.

А Пера остаде дуго на прозору своје школе ослушкујући заносно тај весели ромор септембарске ноћи, кроз који се разлегаше и кроз лавеж паса пробијаше девојачки пој са прела, и наслађаваше његову племениту и родољубиву душу... која и нехотице изговараше ове речи: „Певај, певај народе мој, кад сам дошао затекао сам те да певаш, па би желео и кад пођем да ме с песмом испратиш. Твоја ми је песма за срце прирасла..." Тако је седео и слушао ту пријатну вреву ноћњу, док није и последњи јек њен исчезао и њега отпратио у постељу да се одмори и окрепи за даљи рад и напор свој...