На Бадњи дан у дућану газда-Јова живље је но обично. Са села наврвљели сељаци, да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо, што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетле божићне празнике.

Газда сједи за писаћим столом, у ограђеној писарници големога дућана. Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи - а сигурно некога од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.

— Десет круна и шест пара Војкану Вујићу — јави се један од двојице дућанских момака, поредавши продану робу на дућански банак.

— Војкану? хм, — опази господар, дигавши главу. — Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате!

— А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити - одговори Војкан умиљато.

— Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко 160 круна, [4] а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години.

— Фала богу, како ви знате.

— А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш ли их откупити?

— Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш... — Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!

Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човека, избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице.

— Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очима некамо устрану.

Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу“ и вели Војкану:

— Све сам ти сакупио уједно. Са трошковима дошло ти је на три сто круна и осамдесет пара, а интерес ти је на новац, по обичају, плету на талијер.

Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу“. Један од двојице пружи перо Војкану, да „постави криж“ и - потписаше.

— Дај му робу! — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом — и, кретом главе, показа на свједоке варошане.

Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео, што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.

У то бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке приђе равно господару и ручи се с њиме.

— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити.

— Сишао... заборавио купити барута...

— Па за то?

— А да, треба прославити Божић!

Његове граорасте очи, испод дугих трепавица, засјаше и, чисто учини се, да је то момче собом са села донијело у тамни и прљави дућан свјетлост и снагу.

— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих.

— А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата — и насмија се весело.

— А код куће?

— Здраве сам их оставио.

— Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих да чита.

— Лако је теби — насмија се на њ дућански момак, - али шта ће ова сирота — и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра, са подераним гуњцем, који се још од јутрос врти око банка и за собом оставља траг блатних попријечаних опанака.

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га.

— Не да газда...

А што?

— Већ му нема на што дати...

Подне је близу, па свијет из дућана одилази. Човјек са перчином дрхтећи и стрепећи од нечега, приближи се газди. Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и док сачека, вели плачљивим гласом:

— Господару, опреми и мене!

Газда чита и даље и чини се невјешт.

— Немам чиме утрнути божићне свијеће, - [6] чује се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је... Де, газда, смилуј се!

Газда, одложивши новине, с натегом устаде, ухвати човјека с леђа, а очито сили се да буде миран.

— Ајде, брате, — вели му — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима, док сам имао на што... - и по мало изгура га из дућана на кишу.

— Не пуштај га у дућан! — вели момку.

Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се:

— Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина... Васо одведи га!

— Чекајте, господару! — и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момку показа на наочита човјека, што је онога часа из дућана хтјео да изиђе. Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара.

— Стиди се! — вели му у наглости. — Такав човјек, па...

— Што је? — упаде у ријеч господар досјетивши се о чему се ради.

— Ништа! — вели Васо — биће човјек забораван - и, пришавши к њему, извади му иза припашаја топљени бакалар.

Човјек муцајући прогунђа нешто и испричава се:

— Заборавио, да, заборавио... а ти, господару, запиши, а ја ћу узети бакалар...

— Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу, што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека.

— Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу.

Човјек оде и понесе бакалар.

— Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку. — Не ваља добре муштерије одбацивати. [7] Платиће он, забиљежи му двојструко на рачун, па мирно.

Васо проведе Раду кроз подрум и, нузгредно, показује му велике пуне бачве, над којим о гредама висе сила исушених пршута. Из једне бачвице на току налије му чашу, па, кад је Раде испи, вели му:

— Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се у дућан.

Раде изби у двориште. Киша сипи. По дворишту кокоши, патке и гуске лепршају се и лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тиме преко дана често забавља.

Раде изиђе на улицу, гази по чаршијнском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука.

Подне је већ митило, па се свијет разилази; неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларев широки реп.

И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаше: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лијепу дјевојку, на којој му у колу око запне.

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће.

Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!

Отац га караше, што у шали, што за збиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне, што је већ неће често у путу сретати.

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, [8] упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше. Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше.

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати, неће ни оца слушати, већ ће повести ону, које се зажели. А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује, као да је на јави... Али још није чисто одлучио коју ће; одумиће задњи час, кад му догори.

И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.

— Неће друга побјећи — помисли — неће Бога ми!

Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме гуњцу, што га јутрос господар изјури из дућана. Паде му око на његову торбу: празна је; из ње не вири ни божићна свијећа ни бакаларев широки реп. Претече га, а, занесен својим снажним мислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину, гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази - ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи, овдје, по каљаву путу.

— Нека снијега! — помисли Раде чисто весело. — нека Божић искези бијеле зубе, - лепши је!

Божић бијел, чист, прославио је Раде хитцем из хајдучке кубуре, а комшијнски пиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на махове руше тајанствени мир, што га први снијег селу донесе.

Брат и сестра са комшијама, газећи сњежаником, журе к цркви. Из чопора дере пиштољ, стиже се, и наједанпут одјекну праска са свих страна.

Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскрнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета.

Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне.

Родио се овдје, у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, - цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата. Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи, кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом. И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се покољења диве; код грдних планинских провалија, преко којих на коњима прескакаху стародавни јунаци; у дубоким планинским пећинама, гдје хајдуци са ортацима плијен дијељаху.

И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми.

Ради, враћајући се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама, гдје сребрни ђердан звекће. Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима. Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри. Пали се божићна свијећа, залаже се мрсом и — почима Божић.

Раде га је дочекао у момачкој снази и складу, задовољан, што га је јуначки опремио. Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а, уочи Бадњега дана, дочекао оца у по пута. Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе.

Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло, гдје уза звеку сребрног ђердана царује цурска љепота; носи га међу момчад, гдје се у уметању тешким каменом огледа момачка снага, особити понос и слава тога дана. Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године!... И чисто руке саме се пружају, да тешки камен дохвате.

Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада на огњишту распламтјели пламен божићне ватре. Раде не може дуго да сједи уз ватру: најео се, напио и запалио. Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада, захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге. Гдје ће је утрошити? Жели свим срцем да се разгали.

Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита и жели срећу и благослов кући, благу, пољу и укућанима и, дотакавши се бадњака, сједа уз ватру. Залажу се печеницом, пуше и пију из пуне букаре приморско вино; на махове разговарају, а понајвише пушећи у ватру гледају. И у томе спушта се сутон и село закрили божићна ноћ.

...Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде [11] испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада.

Док свану, као да се дана зажелио, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан. Стакне запретану ватру, да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега.

Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви. Раде посједавши заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан. Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло; али код сеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега! И јест засуо: зајазио је путеве, јаруге и ногоступе, преодјенуо и покрио бијелим чистим покривачем куће и главице, и над селом планину ојајио; и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји.

Раде чека.

На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу се одлучио. Њу је понајвише у сну миловао, а на јави, у гоњању, најјаче му се опирала. Истина, с натегом, савладао би је и руком дохватао до гола тијела, али цура, у најљепшу, осјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила га се.

- Али ето иде - опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет.

— Драго ми је, што те нађох — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је за собом на страну.

— А што?

— Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли?

— Ко нам брани? — узврати цура.

Раде је снажно ухвати за обе руке.

Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи.

И неко вријеме гледају се...

У снијегу, под натуштеним, оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби, јаче од снијега, а очи, што говоре, заиграше сјајем, у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо, ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићске ватре.

— Неће мене твоји, — посумња девојка, — траже прћијашицу!...

— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито.

— Па?

— Повешћу те собом. Је ли вјера?

— Вјера ти је. Доћи ћу!

Раде потегне кубуру иза запашаја, треном натегне и наложи. Па, рекавши „са Богом“, трагом својих стопа поврати се кући.

Сјутра дан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају окљева, али, не могавши их загријати — клоне... А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.

Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару.

Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради — одлучио је данас.

И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом, коју Ради у прћију носи.

— Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом. Ћутке с ногоступа загазе у снијег, до сада ничијом ногом неоскврнут. Раде што више залази у њ, страсније га гази, чисто ужива, кад му нога запане у бијелу податну мекоту, притиска је све јаче, хоће да је згази, сатре, уништи...

Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше.

— Ево, овде нам је ложница! — окрете се цури Раде, и устави се код торине, па показа на колибицу, покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи.

— Уђи!

— А што? — учини се цура невјешта.

— Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу.

— Води ме кући! — шапну дјевојка испод кабанице.

— Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести!...

— Хоћеш?

— Хоћу, пречисте ми дјевице!

Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах. А око њих све ћути, само вјечита ријека шуми... Мјесец го, опрезно стражи, његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјена још мрак вреба... Над све, докле око допире, пала је дубока, сњежана, зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као пречиста дјевица! ... А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше...

Раде се наједном трже, вели јој:

— Што дрхтиш испод руке ми, као лист на трепетљици? — А глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвоња једро, одијелито.

— Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила.

— А да, жеља те као и мене!..

И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се при улазу у колибицу, простре је по земљи.

— Таман се уза сламу приљубила — помисли и, исправивши се, вели јој:

— Сада је све у реду, уђи!

Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој:

— Под мојом новом кабаницом биће нам вала ноћас љепше и пространије него у кући...

...У освит младенци помолише из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још окљева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.

Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњих стопа.

— Волила би, да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено гледајући око себе погажени прљави снијег.

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече:

— Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ ајдемо, жено моја!

И ухвативши је за руку, поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.

Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, [15] па у селу понестаде пиће благу. Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади. Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне. У газда—Јова, причају људи, да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу биљежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.

А људи веле да је сијена добавила и сеоска благајна, што се тек засновала и да га даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него што га продаје газда Јово.

Илија затеже да се у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? - И одлучивши се пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.

Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ, корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи.

Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека: његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде, колико поп мисли. Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, - па зар је он крив што молбу нису уважили?

Али се поп не да разлогу.

Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке Божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме. Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду; али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом:

— Што си се, Илија, сневеселио? Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући... Пусти попа нека гони свој закон!... Има и за што - а и докон је!

...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је. Ето благајна набавила сијено, окле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг Бог зна по што, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ.

Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути!

Увече, на прелу, повео се о томе разговор.

Прелџије сједе уз ватру, пале луле и гледају како пламен букти, па ћуте, као да нечему ослушкују... Раде први вели:

— Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже!

— Таман си Раде погодио! — вели Војкан. — Па што ти се отац не уписа?

— Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија.

— Ето какови су! — прихвати Војкан. — Таман кад ти устреба - не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара... узмем, он зипише, па - мирно. Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам!

— Имаш у нечему разлог, — узврати Илија - али, брате, загрдише трговци у вароши. Држе камату по старинску: плету на талијер и више, а благајна даје, веле, својима дванаест новчића на талијер. Гдје је то?

Војканов син, Радивој, момче, ониско окошчасто, али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, [17] као да је само о томе примишљао, вели Божици, што над Радом стоји:

— Грије ли те како Раде на овој зими?

Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.

— Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.

— Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.

И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре, да јој се боље види плести чарапу.

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале; али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стићу ватре, па се стињала. И раније но обично разилазе се.

Раде, дријемован, чисто осјећа сласт у животу, што ће се у кревету са женом разгријати. Њихова је ложница намјештена испод тавана у штали крупнога блага. Раде ју је сам, сасјекавши у планини згодно дрво, приредио и чистом јечменом сламом обложио. У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: - нека је Ради љепше!

...Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога парипа пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је.

Путем стижу људе. Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може, а да не набаци коју Илији, вели му:

— Видиш како људи не маре за благајну, ови сви иду трговцу! Па да, - оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, [18] хришћанима, жели, дао, брате, њему Бог... Неки се од наших хтјели уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!“

— Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном?

- Веле, да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али, да ти право кажем, не бије ме брига за њу!...

У дућан кад стигоше, нађоше силу људи. Надстојник Васо одређује коме се има дати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу.

Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.

Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па, као да си даровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени.

— Вала ти, господару! — вели Војкан. — Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас?

Илија приђе господару, рукује се с њиме. Господар подсмјехива се на њ својим намјештеним осмијехом, који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана на одређеном мјесту.

— Што не узе од попа Вране сијена? Он се сада за вас брине — вели му.

— Што ће мени поп код тебе?...

— Питао си...

— Ко ти рече?...

— Није те брига знати, питао си...

— Преварио се!...

— Ништа зато, болан.

И јави се Васи:

— Немој заборавити Илије, дај му колико хоће!

— А што ћеш ти, Војкане?

— Што и други људи, господару...

— Ено ти Васе...

— Али ја бих — и почеша се по глави - ја бих нешто и готових пара, треба ми платити порез, и за неке потркушице.

— Од куд сада готових пара, Бог с тобом?! Дадох све за сијено...

— Има их код вас, - а имате се од шта наплатити...

— Чисто ти кажем: немам. — Па се смисли: — Дођи послије, гледаћу...

Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га, да рече господару за њ добру ријеч. А кад Васо бијаше сит и вином и мрсом, повратише се ка господару.

Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи, извуче у двориште.

Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном окљева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе.

Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњом полаже у једну кутијицу.

— Дошао си — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну.

Равно Војкана погледа у очи:

— Немам готових пара...

— Помози сада или никада, господару!... Порубало ме за порез...

— Немам готових; а жао ми те: даћу ти кукуруза.

— Имам, господару, жита у кући...

— Чекај, будало!... Узми кукуруз, па га у чаршији продај — ето пара!... А колико требаш?

— Тридесетак талијера... Подмирио бих све: и траварину и неке потркушице - потркушице, што ви у вашем дућану не држите...

Газда часом у глави срачуна.

— Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене — вели му - па ће ти таман онако по прилици залећи.

— Васо — јави се газда надстојнику, који се бијаше повратио у дућан — даћеш из магазе, кад усхтједе, Војкану тридесет кварата кукуруза. И, узевши дужничку књигу, убиљежи у њу сваку кварту по шест круна, у све: сто и осамдесет круна.

Војкан се поврати у чаршију. Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с реда одбију га, веле: имамо свога. Кад не могаше с трговцима се помоћи, улази из крчме у крчму, наручи по литре вина и пијући — пазари. Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније, али нема готових новаца, а Војкан не може чекати.

Пред сами сутон паде му на памет, да би могао кукуруз продати истоме своме господару - а зашто не? И тетурајући уђе у дућан и довуче се у писарницу.

— Ево невоље — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати!... Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви... Али да, — досјети се — немате ни ви готових пара.

Газда се љути, вели:

— Увијек си ми за напаст... а жао ми те! Ајде, де, узећу га ја, кад си баш најашио...

— Добар је, болан, господар — опази Васо.

— Као душа — прогунђа Војкан.

— Оставимо разговора — вели газда, већ да ти платим!

И посегне за новцима са стола.

— Видиш, ово и није заправо мој новац... Хтјео сам га таман послати... Ево, на! Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље Бога ми, но што га данас могу са стране набавити... али не мари!... И изброји му на руку за тридесет кварата кукуруза сто и двадесет круна.

Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и окљева спремити га; па пошавши једнако о нечем премишља.

Плативши порез и гдјешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ најпослије сврне у господареву крчму. Понајвише у њој пије и нарочито у њу сврће, да се господару не замјери. Господар пази на то и често прегледа крчмареву књигу дужника. То он, као што и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господара узајмљени новац троши на његово вино. Наручи уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина, што је до њега нарочито ради тога сио.

Овај узе и једући вели му:

— Може бити да је ова порција, што је једемо, баш од твога пршута, дарована господару — од твога или од твога брата, то је све једно! И надода: — Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару, да прода.

— А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином. И наручује даље и пије преко мјере, управ вино вином гаси. А кад бијаше да плати, показује крчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће ни по што да плати. Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.

Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар за шију и избаци на поље. Војкан посрћући свали се у јаругу. Неко вријеме лежи у њој, да најпослије, грдећи [22] једнако, с натегом извуче се и тетурајући упути се из вароши. Гледајући за њим цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, - а редари стоје на опрезу, да га затворе, ако буде требало док се не растријезни.

Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари. Мучи се на сваки начин, гледа уоколо, да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па, не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна погна пред собом.

Изашавши из вароши престаде да грди и мјесто тога поче сам са собом да говори. Застајкујући ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима.

Испод сеоских кућа причека га Илија. Познао празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега? А кад стиже, упита га, гдје му сијено.

— Послаћу сутра сина по њ — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже — што ће ти поп... Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ Бога!...

У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико. Откада му родитељи помријеше, живио је инокосан у својој кући. Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне. Разболевши се од тога дана, већ се није младости ни здравља науживао. Сељаци говораху, да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном. Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће; а и сада, кад му се већ не да ни дисати, једва се склонио на молбе Радине, да се пресели к њима. И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи [23] Ради, мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији.

Стриц Петар знао је зашто га зове. Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље. Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком, и говорио, да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.

Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао. Њему је користило, што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу. Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду, да му спомене, како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна, кому ће своје имање опоручити. Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре! - И он главом да га смрћу плаши!... Гдје је то?“

Али Илију избивша мисао мори и не да му мира, ни дању, ни ноћу. Зна да је то, што премишља, гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати, како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његових ораница. Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели? Никин дио с његовим је у једном комаду, срце земље, и заједничка им је уређена јаруга, па како да се открњи комад Петру? - И кад [24] то помисли, осјети у себи утисак, као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела.

А једне ноћи, премишља, што би од јединца Раде било, по његовој смрти.

У брата четворо је дјеце, љути, као вукови, а разуларени. Што би од Раде било? Варали би га на сваки начин, а ко би могао отети се штетама, што би их чинили у пољу, на ливади и свугдје, и никада не би мира било.

... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушташе, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети. Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би га издравити, а неће да зовне ни попа, док не опреми свој намишљени посао.

Сутра дан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека, из околних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу.

Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри.

Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући - па изнемогао опет наузначице пада.

— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.

А Илија вели Ради:

— Иди, сине, попу: реци му, да дође к болеснику, да га са Богом помири.

— И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.

Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чаше прихвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу.

Најевши се и напивши се, Илија, Ждрале и [25] Крило приђу к болеснику. Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима застења и, не могавши поднијети јаки воњ мрса, што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило.

— Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу - па ћеш чути. — Ради, а да коме? Мени тако рече сто пута у болести... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа...

Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника. - Пламен им обасја смежуране, временом постарјеле образе, отпуштених, чупавих, просијеђелих бркова. Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: -

— Нико, остављаш ли све твоје Ради?

Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје.

— Нико, брате, — поновише јаче у један глас - остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?

Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто, неразумљиво, тешком муком истиснуше.

— Ха! Јесам ли вам рекао? — вели Илија. — Оставља све моме Ради, а и коме би него њему?

— Потврдио је главом — вели Крило.

— И чуо сам: „Ради“ — прихвати Ждрале.

Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па се наднијеше над ватру.

— Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије. Попивши сваки своју на искап и руковавши се с Илијом, заогрнути кабаницама, изиђу њих двојица из куће.

Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући.

Пред сами сутон дојаши поп Вране жупник на своме бијесноме врањцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња.

Сјахавши, вели Илији:

— Проводај га, заморио сам га...

Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће. Јунац код кућних врата окљева, окренувши се нагло погледа према ватри својим великим очима, у којима као да се туга са пријекором одбљескује.

Жупник приђе к болеснику и пружа му посљедња пред смрт.

У то стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање.

— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. - Зовете ме, кад болесник већ не зна за се... Живине!

Нагло, не рекавши ни „са Богом“, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и - одјури трком.

До мало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели:

— Не би ђаво попа Врана стигао; бијесан, па разиграо вранца... није већ Божји вјетар... Их!

Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило, како је покојник на смрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину. О томе послу понајвише жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу, између људи, изби као бјелодана истина. Стриц Петар већ и не двоумијаше; биће сигурно [27] да је Илија тако удесио, кад не хтједе пристати, да по половицу плате крчмару трошак седмине, већ је сам крчмара подмирио. А јело се и пило се до миле воље. Код последњих чаша вина, чисто се заборавило пијући их, испити их за покој душе Никине. А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом код Илије радили?

И премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посавјетује, јер без новаца не може се ни у цркву.

Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну, да има нешто на сами да му каже — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца.

Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује:

— Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо, да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће да је на самртноме часу оставио све Ради?

— А који су били сведоци? — упита газда.

— Веле, Крило и онај чанколиз, Ждрале...

— Свједоци нису сигурни — опази газда. — Него чуј! Ставимо да Нико - као што по свој прилици и није - оставио свога имања никоме. Кому би по закону припало?

— Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања!

Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага намјештеном осмијеху; продужило се и подвојак јаче се отпустио.

Газда познаје добро браћу Смиљаниће, чуо је и за оца им, покојнога Раду, који је био, убивши, [28] ради преорања земље, некога комшију, одметнуо се у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо. Говорило се да се за хајдуковања са најстаријим сином, Илијом, састајао у планини, у пећинама. Син му доносио преобуку и што му требало и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаше за дуго, и на брзо раздијелише имање у три дијела.

Познаје и земље и ливаде: срце земље, сучељују се са земљама Ружића и Вујића, које су сада с малим све у његовим рукама.

Премишљајући о Никину дјелу - мисли:

- Не би било добро да цио западе Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла; све имање не би му за дуг залегло, а и податнији је и поклонитији од Илије — лако ће с њиме! А лако ће и с опоруком, гдје улазе као свједоци на самртноме часу Крило и Ждрале. Сигурно покојни Нико није опоручио никоме ништа.

Познаје он сељаке у опће, а познаје и Илију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу.

Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертаимовачу“: како је висока, чврста; Колико талијера могли би у њу стати? Па му памет мути сила измрчене хартије, растркане по големоме столу, и дебеле, увезане, трговачке књиге.

- Сигурно - помисли - и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!

Па му паде поглед на избљеделу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину...

— Слушај ме! — трже га из мисли газда — Примакни се ближе, да ти кажем што треба да [29] радиш; - Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци...

— Немам, господару, новаца...

— Чекај, будало! Не нагли! Кад погодиш, - а гледај погодити за мало - ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се нико не осјети...

Петар окљева и нешто прогунђа кроз зубе.

— Што си забринут? - Што је?

— А што ћу ја вама?

— Ништа!... Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте новце, а ја теби муштулук од двадесет и пет талијера... Ти ништа не рискираш.

— Али ја се надам за мало купити... Оно се не разумије у посао...

— Толико боље...

— Газда, чујте — мален је муштулук!... Примакни!

— Видјећемо, болан; што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено?

Сјутра дан пошао је Петар у друго село, да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри. Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им, да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба дођу у варош, — а доћи ће за своју корист.

На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити. И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио ступицу: није му пуно вјеровати!

Ипак су се одлучили, биће на опрезу, и у четвртак — дошли су... Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу.

— Ево — љутито вели — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут — и устави се, - таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо... Али воља ме гонити се са Илијом; неће што је намислио! ... И кад очевину дијелисмо, варао је... а сада, брате, отима... Неће, Бога ми! Та за инат Краљевић се Марко потурчио!

Сврнуше у крчму. Петар од крчмара наручи меса и вина.

О нечем преко залогаја премишљајући, залажу се полагано. Петар је јутрос све уредио. Узео новац код господара.

— Треба да виде новац, рекао је газди: - биће лакши посао!

Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „Шкривану“.

Помоћи ће њему господин Шкриван, није шупља глава; што он уради — онако је, неће њему биљежник у очи ударити. А домишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима. Ако је сељак био осуђен на пет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу.

— Што је то!? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако Бога знаш!

— Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт... Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо, осврћући се, да га ко не чује.

Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку, да је старија власт уважила уток и умањила глобу од педесет круна на пет круна... И тако без икакова труда добио би своју надницу...

Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не окљева нимало, већ нека пође на суд, да потражи честице. Може он сам [31] саставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника, да потврди.

— Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те.

Петар се први диже и погледа на друштво.

— Вријеме је да се пође — вели, и помисли: - ионако их је вино добро прихватило! — Купићу ваше дијелове, само да могу Илију гонити... - Однијеће ме враг, али нека — парбаћемо се.

— За парбу треба новаца — опази стари, мотајући пешкир око главе.

— Има новаца, дједе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новац по столу, и прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже боље, тури у кесу; и држећи је у руци, њоме звекће...

— Ајдемо! Идите са мном!

Пођоше за њим.

Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље.

Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли, старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид.

— Добро је, учинићу како желите — вели писар уозбиљивши се.

И пребира биљешке по остришцима хартије. Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра.

— Немој писати — опази баба, — док не чујемо што даје...

— Ја одох! Нема овдје мога човјека — сјети се изнебуха сестра Петрова, угледавши перо у писаревој руци.

— Господарица си да радиш што те воља - опази писар. — Али...

— Ево пара! — прекиде Петар — Ево их вама! — и уручи кесу писару.

А писар, озбиљно опоменувши их, вели:

— Кад су новци у мојим рукама, нема преваре... И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи... Ја не би, али свако је господар од својих пара!

Старци и сестра слушају. Помислише: ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!

— Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар.

— Колико питате? — обрати се Петар к њима.

— Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.

Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји.

- Ево десет десетица — вели. — Ево их, гледајте како су модре... Ко ће их?

Старац се диже са столице, а и жене се примакоше.

— Нове су — опази писар.

Часом ћуте.

— Дајеш ли то за мој дио? — прекиде ћутање стари.

— Јок!... Гдје је то? — преврну Петар. — За сва три дијела дајем оволико.

Старац погледа у Петрову сестру.

— Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици.

— Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли.

— То вам је, као да сте на путу нашли — опази писар... Дакле, погодили сте се, а?

— Чекај! - а простите на којој сте — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесе и пет талијера равно... Нека смо једнаци!

— Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба не преокрене и пружи дједу руку у знак погодбе.

— Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру — опази писар.

И, уозбиљивши се, диже се, па им вели:

— Дакле ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића; и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера. Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику, наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час...

Петар оде, а писар опет сједе и пише.

Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору. Јави се двама свједоцима, што, по савјету газда—Јова, чекаху да их писар зовне.

За њима стиже и биљежник и Петар. Биљежник љути се, што партију мораде прекинути: још му се карте по глави врзају. У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама.

— Ухвати за перо! — вели прво дједу, па баби. А кад сестра окљеваше да прихвати за перо, наљути се.

— Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком, постави криж.

Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци. Ишли су чаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и не поздравивши се с њоме.

Биљежник, оставши са Петром, рачуна трошкове двају писама и, срачунавши, вели:

— Пристојба, биљези и друго... за писмо склопљено са старцима, има да платиш четрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну.

Петру се учини превише.

— Чудо је! — вели. Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!

— Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима.

— Знам ја, част вама!... Баш то је зло, што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули до Бога! ... И ето, не можеш закону побјећи...

И, бројећи новац, вели биљежнику:

— Чудо је ово, да је и по вражјем закону!

Једнога ведрога дана, љети, јутром враћа се Раде, у планину над селом, да прегледа остављена говеда и кобилу. Весео одмиче узбрдицом, да, прије него сунце одскочи, дохвати се планинских висова.

Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим, а и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији.

Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратио се раздраган мишљу, да ће у кући наћи мушко чедо; предосјећа да ће бити син. Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница Божица је затрудњела.

Стиже до колибе, узе кључ испод стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу. Разгледа се по њој, да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе.

Сунце је одмакло, грије, али нема припеке. Раде се не осјећа заморен, тек што му се образи заруменише а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као и равницом.

Гледа на свој шумски одгојак око колибе, како лијепо напредује. Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа, кад је ту голет била. Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици, испрекрштале се плаветне сјене и мирно опочивају на меком бакарастом [35] сушњу. Ту, у прошарици, за љетних, поподневних омара, Раде са стоком пландује.

Упути се планином равно к јами, гдје још снијег лежи, да се напије воде сњежанице. Уђе у јаму и извади комад снијега, постави га на нагнуту плочу, као што је и до сада радио. На сунцу снијег се топи, па испод сњежаних капаља подметне гуњац, острми га и чека, док се наточи. Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле.

Локве, гдје се вода између стијена сакупља, без мало пресушише свугдје, па сада и благо мораће се појити водом сњежаницом. Увијек љети, кад суша затегне, пане му на памет и чуди се, што ни опћина, ни влада, ни нико не посагради локава по планини, а тако је лијепа и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета, што је без воде.

Жедан гледа у капље, што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше.

— Раде! — јави се жена. - Добре ли сам среће, жедна сам!

Раде се окрете и зачуди.

До сада нигда је још није видео у планини, а ријетко је виђа и у селу, од када је одбјегла и за другог се удала. И ако је јак и господар од себе, ненадани сусрет збуни га — и застиде се.

Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој.

Жена испи заостало на душак.

— Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио!...

— Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне.

— Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва!

Ћуте, а, види се, жена би разговарала.

Али како започети?

Одбјегла га, док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се, да је не би ко други прије њега одвео.

Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања. На очи био би рекао, Раде се већ замомчио; и ако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан“, вели се.

Али се цура превари.

Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњих ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да тетоши Раде око ње као дијете око своје мајке. И дијете, заморивши се тек наслућеном страшћу, подметнуло би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећаше на мирис меке, испране вуне и — тврдо би заспало.

Залуду се цура сваке ноћи трудила, да својим цурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах... да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцима осјећала, кости пуцају.

Али јој бијаше све утаман! И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи - одбјегне га.

Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом.

Стигавши је у пољу, вели јој:

— Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради... Куд си накастила?

— Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете?

— Не будали, жено!... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме.

— Оженио се и ти, Раде?... — претргне ћутање жена.

— Знаш да јесам...

— А имаш ли дјеце?

— На путу је — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан.

— Не велим ја...

Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и баја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице.

Осјећа се расијано чуство самоте и простора.

И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у мислима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави.

Раде погледа у сунце.

— Идем, Машо!

— Са Богом, Раде!... — поздрави жена и надода: — Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе...

— А што не бих?

Раде упути се попријеко планином, да потражи благо; гази цвијетну густу траву и за њим не остаје траг, као да је се не дотиче.

Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити: Маша му се врзе по памети... И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте, плаве косе на затиљку, кад се бијаше сагнула да пије са његова гуњца. Дође му одједном, па се чуди, што је не шчепа за врат, кад му бијаше на дохвату; ваљала би му, — осјећа [38] се чио као игда. А не може к својој трудној жени, кад би он хтјео... па, премишљајући, као да се каје што се не окористи овом лијепом згодом!

Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме, што га моријаше, кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше, док је с њим нејаким лежала. Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он као ни она знао, куд ће својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га...

И жао му, што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се. И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме... Да, негда је није смио у очи погледати!

...Нашавши говеда и кобилу сагна их Раде ближе колибе и, испустан, лута планином. Сутра дан пробуди се жељан за женом и кућом, али ипак тражи излику, да још у планини остане. Дуг је дан, стићи ће и кући.

Сјети се кобиле: биће жедна.

А сада му је кобила драга као очи у глави, ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити!

Потражи кобилу и, нашавши је, заулари је и поведе за собом.

Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, над пиштет, и чека да се вода сакупи.

Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу, гдје прама њему иде, чисто стресе се и нешто заигра у њему.

— Машо!

— Раде!

— Опет се састасмо...

— Па да, кад се тражимо — осјече жена.

— Биће да је тако... Жедна си?..

— Пити ћу из твоје руке, да и нијесам.

— Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.

Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. - Их! - помисли: човјек је! - и примаче се к њему.

— Што ће ти кобилетина? — пита га.

— Напојићу је...

— Другдје има воде за њу.

— Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три пута сам је водио... А хат, као Бог га салио! ... Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори га труд. Надам се, биће ждријебе добро. - Не појим ја њу ради ње, - ради ждријебета - велим ти...

Говори живо, заносом, узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје на око миран је као земља.

Маша се чуди, што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи, оивичене тамним обрвама, у његове граорасте дугих трепавица, што дрхте гледајући у њу.

— Напијмо се — вели Раде — па да напојим кобилу.

Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље.

Раде напојивши и кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне.

Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву.

Часом ћуте, као да сабиру своје мисли - и кришом, у двоумици - згледају се. Раде осјећа се јачим и слободнијим него игда.

Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше — и заметак, што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти и надјача стид и стрепњу.

Маша гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља, да се тој сили подвргне.

Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налактио се и гледа у њу.

— Машо! — вели јој — што ме оно осрамоти... Сагријешила се, што одбјеже лудо дијете... Чујеш, би ли сада бјежала?

— Не би! — одговори жена и насмија се јако, разуздано... — Не би! — понови. — Жељна сам знати, што би сад урадило оно лудо дијете; бих ли се око њега кињила као негда...

И говорећи гуши се од смијеха.

— А ја те, поред Божице, бијах одбацио с ума, али, чуј! Јуче чисто као да си ме чарком опчинила, ушла си ми у вољу, па никако да одолим... да се отмем... једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али ето, што бих тајио? потражих тебе... И нађох те.

— Било са срећом!... А што ћу ти ја?

— Што и жена — одговори Раде и испруживши се, дохвати се њена живота: — Да се милујемо! — вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена!... Да се милујемо, Машо!

— Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама, његове бијеле, чисте зубе.

И, подавши се сласти, упиљи свој помућени поглед у његове очи...

Раде је ипак тога дана по подне пошао кући, и вратио се другог дана ујутро.

По договору с њоме, нађе Машу код колибе. Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио.

— Прославићемо данас свадбу! — вели Маши, док је до ње стигао и, ухвативши је за руку, поведе је собом у колибу.

— Увео сам те, да знаш гдје ћеш доћи: ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... — А куд ти је човјек? — упита је.

— Пошао је у варош.

— Мора да је будала.

— Није, већ гледа свога посла.

— Изиђимо, нешто ћу те питати. — И за собом повуче врата од колибе.

Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом.

— Нека је на мени — одговори он замишљен.

Па се окрете прама њој:

— Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле, да поп Вране пристаје за тобом?

— Је и — није...

— Кажи чисто!

— Похотан је на жене, и ако је свештеник, а друкчије му није мане... А кад ме питаш, право ћу ти казати. Онога часа, кад нас вјенча, зовну мене гори, да ће ми дати госпину медаљицу на успомену. Предаје ми је у хитњи и — пољуби ме три пута, вели: као сестру... А сјећам се, изгледао је као да ће заплакати... Послије, кад се састасмо код цркве или у путу, чисто видим, да му на одмет не би била; видим замичу му очи за мном... Али пусти крају, не питај! Није ми ни у вољи, виси му подвојак [42] као у вола... а куљав... Ха! — И надуши се смијати... - Ма збиља — опази — што ће оно месо на њему, што не треба?...

Раде умуче и иде напријед, попријеко планином, Маша иде за њим и гледајући у његове стопе, чуди се, што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена.

Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а подјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила.

Стигоше у букову, стару шуму. Раде надвири над једно суво, шупље дрво, што изгледаше као какова старинска, порушена кула.

— Овдје сам се — вели — један пут, у ову букву, сакрио. Јесенас нечија двизица изгубила се у моме стаду... Видим ја: чобани гледају згоду, да је макну... Е нећеш, мислим... Два дана стала је у букви сакривена и док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан!

Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица, између којих расте висока трава.

— Ти не знаш гдје си? — вели Раде смијући се. — Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити... Иди само за мном!...

Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату.

— Сагни се — вели јој - и ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину.

Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.

— Видиш — вели јој он - овдје се може сакрити [43] сто људи; овдје сам пекао на ражњу ону двизицу, гледај трагове ватре... У пећини се купе чобани, једу украђено месо... А погдјекад и цуре гонају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило?

— Охладно је — опази жена.

— Изићемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ... Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде, изгледају, као глава цуре, дијетета, живине;... чујеш ли како вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се... Хоћеш да ти донесем комад?

— И ја ћу с тобом!...

— Заморићеш се!...

Ухвати је за руку и поведе за собом.

Зађоше у тијеснац, па се веру између стијена.

— Видиш, зими су ове каменице пуне воде - прича јој. — Причекај! — и пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије на један пут. Посвијетли...

— Гледај овај камен, би ли рекао: вук је из планине! Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча...

— Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: - „Машо“!

— Зовни и ти!

— Раде! — повика Маша, а јека одговори.

— Видиш, кад је човјек сам, може собом да разговара... Разговорна је ова пећина! Слушај даље, као да нешто јеца... Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче... А Бог зна гдје навире?

Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше из шпиље.

— Да ручамо! — понуди Раде и распрти се. Па стави гуњац под нагнуту плочу, устрми га и [44] гледа како се снијег топи. Затим извади из торбе крух и неколико груда сира и скленицу ракије.

Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се.

Раде је раздраган, весео:

— Видиш — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи; петљанија са попом Враном, парница ради дијела покојнога Нике... — и као сневесели се. — Али манимо то! Де ти прихвати боље!

— Пусти, разговарај!... слатке си бесједе...

— Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу... Чудо Божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије!... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, за право, жена и није за друго!...

Па, напивши се ракије, преврну:

— Је ли ти жао, што немаш дјеце? Нероткиња си, шкирка; а веле да су штирке љуће... Може бит’, да је и до човјека - и јест човјек ти некакова рђа...

Маша, док Раде говори, мисли: како је заношљиве, отворене бесједе ко би то негда био рекао...

— Машо што си се замислила? — и обујми је око паса.

— Де, ти!

— Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам ради чега брани нам закон и поп оно, што нам је најмилије? Довео ја Божицу; задовољан ја, задовољни моји, задовољна она — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио!...

— Веле, да ће те тужити суду...

— Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака... и суд је сада за нас бољи од њих! — [45] опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије — сјети се и наздрави јој.

Па отрвши руком уста и, погладивши мрке науснице, пољуби је:

— Је ли ти мило?... Љуби ли те овако насртљиво твој Марко? — И говорећи плахо, расијано, насрће на њу.

— Је ли нам лијепо?... Што велиш?

Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт...

Насмијана, гледа му право у очи, и руком га придржаје, да не изгуби с вида тих очију... И спојише се погледи и у сласти изгубише се...

— Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се, пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују?... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, ко мисле: — ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас... Право хришћани у цркви пјевају: „Господи подај!“ „Господи подај!“ — и слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: — Ајдемо, Машо!

Дигоше се. Раде сручи све у торбу и, упртивши се, обујми је око паса и вели јој:

— Овако ћемо планином!

И обгрљени газе цвијетну траву.

А сунце је већ освојило и долове, и драге, и литице, и њих двоје загреја и знојем осу, па журе прама старим буквама, раширених сувих грана, што изгледају, у сунцу, као чапорци грдних птичурина. Под њима заморени траже хлада, љубе се испод тих сувих грана, којима је суђено, да угину ондје гдје су и одрасле — у лијепој, цвијетној планини...

На суду Илијини сведоци, Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи, шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хтјео. Врљају у бесједама, а вјешти су: боје се да их суд не улови у лажи. Па по сриједи је и газда Јово, није за ништа његов настојник Васо око њих облетао и плаћао вино, а и Петар их је частио, па неће да се никоме замјере. Суд најпослије уништи опоруку, као незакониту. Кад ствар бијаше изведена на чистац, газда Јово позва Петра и, прама погодби, склопише нову погодбу, по којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, и даје, преко угљављене цијене, приде равних педесет талијера. Ову ће своту убиљежити на Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде.

...Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли што има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливаду, особито, замишљен, на ливади застајкује... Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се, да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане, своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. - А он их вином поји, да пожуре... И са других ливада у топлој ноћи чује се цика и долази људски жагор као из јата ждралова; док узмакла ријека мирно тече и не треба изувати се, да се преко газа пређе. Још на ливади избија трава, још није све дала, а даће.

И опочинуће зими, као и он, да опет на љето пода се косцима!...

Али ако га закон примора да је на комаде дијели, да је кида? ... И код те помисли опет му се представи жива слика: чини му се и тешко му је, као да ко трга Радину десну руку са живога тијела...

Послије неколико дана посла газда свога надстојника [47] Васу, нека селом пронесе глас, да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили. Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, - набацио преко тога још четрдесет талијера!

Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило.

Илија је на живој муци. Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу. Колебаше неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, - па онда — гдје је пристао? А вели се: „иза боја копљем о ледину!“

И занесен том мишљу, са зажагреним очима, једнога јутра униђе у писарницу господареву. Док угледа господара, јави се:

— Господару!

— Здраво, Илија!

— Купио ти све дијелове од Петра?...

— Хоћеш продати и твој?...

— Нијесам ради тога дошао...

— Већ?

— Би ли препродо, господару?...

Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори:

— Нијесам претрга... али за добре паре све се може... Али само: за добре паре!... Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада?...

— Добра земља! — вели Илија као за се. — А што питаш за њу, господару?

— Полако, болан, - што срљаш? Има их доста што се намећу, али поштено, па уру!... Најближи си ти и Петар... Полако!

Отвори шкрабију од стола, посегне за хартијама, и изваци грдан омот. Пребирући нађе нацрт.

— Види, — вели му и - показује својим набухлим [48] прстом честице. - Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада - плодно, берићетно, срце земље - говори газда Јова као за се.

— А што питаш? — понови Илија, загледавши се немирним, зажагреним очима у шаренило нацрта.

— Полако ћемо — вели на око замишљен газда. — Могао бих се и предомислити; нијесам баш вољан продати цијело... Могла би се продати на дијелове, по честицама... раскомадати...

Илија протрне, помисли: - раскомадати?

— Не, господару!

— Видиш — настави господар уозбиљивши се - од ових земаља покојнога Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче... — и, опет се насмија својим умјереним осмијејком.

— Кажи цијену, господару, — пита Илија и не може никако да се сабере, да се безбрижним причини.

— Да ти кажем цијену — навлаш растеже бесједом газда — а да нијесам вољан продати?...

И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу.

Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме:

— Продај, господару! среће ти, продај!

— Пусти, болан — окрете се газда — што си најашио?... Биће и за то времена... — Па, ко смисли се: — Ајде де, ставимо да бих продао: - Колико би дао?

— А што питаш?

— Двије хиљаде талијера... и то је даровано...

— Чудо! — рече Илија и сневесели се.

И паде му у исти час на памет, да је газда сва три дијела купио за три сто талијера, а ваљада и за мање.

— Чудо је! — понови као за се.

— Да је и чудо, мало ми се мари, мени нуде толико, - намећу се... Па пође к вратима, хтјевши да зовне надстојника Васу.

— Не зови га, вјерујем ти, господару! — прекиде га Илија.

— Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио, а земља не примиче; а видићеш до мало што ће бити...

— Попусти, господару!

— Не могу... већ ако ти ниси вољан да купиш; не мари, пријатељи као и били... Засада нема хитње, а ако хтједем продати, послаћу Васу да селом протелали, па да видиш: ето твојих сељака к мени, таман као овце на со...

— Немој, господару, жив био! ја бих дао хиљаду талијера.

Газда се насмија:

— Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.

Надстојник дође из дућана с обичним својим лицем, с којега, рекао би, овога часа нестаде веселога дјетињега, подушенога смијеха, а остао му је траг око углова усана.

— Поћи ћеш у село, — наређује господар растежући бесједе — па ћеш протелалити, да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића... Можда и нећу продати, само да видим на чему сам...

Па се окрете равно к Илији и вели му:

— Видићеш: купаца као мрави наврвјеће...

— Праведно је да мени, господару, продаш...

— Реци пошљедњу... Де!

Илија смисли се, па, као да се прегорио, изрече нагло:

— Тринаест стотина талијера даћу...

— Мало је... Дај шеснаест стотина...

— Чудо је! Попусти!

— Не могу... Васо, поћи ћеш...

— Ево четрнаест стотина...

— Дај петнаест стотина талијера... Ухвати ме у бесједе, јер, нећеш ли — нема већ говора...

— Па добро, петнаест стотина — одлучи се Илија и осјети како му тога часа као да престаде срце куцати... А за час закуца наглије него обично.

- Ево капаре! — рече Илија, одушивши од узбуђења.

Извади кесу из њедара и броји новац, положући га на сто. Наброји три стотине форинти.

— Поштено! — вели газда и зове дућанскога момка, да чује о чему се ради.

Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако корача својој кући.

Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малакшава: кад ће из дуга изићи?

И сјети се Раде. Писао му је неки дан да буде на опрезу са газдом. До неколико дана вратиће се из војништва, гдје га је за два мјесеца узело. Што ће он рећи, хоће ли му бити жао, што је земље купио за скупи новац.

Али кад стиже до своје земље, гледајући је сунцем обасјану, и окупивши је погледом, умири се. - Би, вала — кад не би могло бити друкчије, — својим је животом откупио! - помисли. И све би осим Раде за њу прегорио, да само не упадне у туђе руке.

Дошавши кући, не казује женама што је урадио, и не спомиње ни о чему ни ријечи: казаће Ради, кад се кући поврати.

Међутим, селом се одмах о куповини пронио глас. Жене се замислиле, али жацају се питати га; надају се, сам ће казати, па, док зине, мисле: но сад ће!

Док Раде стиже, још оне исте вечери, на гувну пушећи лулу и гледајући преда се, вели му Илија:

— Откупио сам Никине земље од господара.

— За колико си погодио?

— Петнаест стотина талијера...

— Чудо!

— Биће... али и вриједи...

— Вриједи, по нашу сељачку... Ми не рачунамо наш труд, што у земљу уложимо - опази Раде.

И, сјетивши се нечега, живо настави:

— Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па, чуј, како он процјењује вриједност земље: вели, треба рачунати и своје наднице, што се у земљу уложе, и труд... и друго он набрајаше.. . А не само, колико ти плода даде!... А ми рачунамо: даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето то је, мислимо - чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд...

— Што велиш, Раде! — зачуди се Илија - какве наднице, какав труд. Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељаку над њом бољега хранитеља.

Раде ућута. Али под утиском големе своте, осјети се упропаштен, као кад, у страху, гледа љетне сиве облаке, што над усјевима крупом пријете.

Напокон једнога јесењега дана нашло се у кући Илијиној Радино мушко дијете. И ако није било велике студени, цијелога дана у кући гори ватра, да загрије мајку и чедо. Раде је пошао у шуму, насјекао дрва и санио их очевидно, није се бојао лугара код оваке пригоде, и ако су строге и несмиљене одредбе због шумских прекршаја и неколицина њих поради глоба и оштета, пострадаше.

Са јачањем дјетета у Радину душу увлачила се постепено брига за свакидашње потребе живота, [52] забринуо се и живље се доима кућних и пољских послова.

Кад се отац не би био задужио, чињаше му се, да се не би ни са ким у селу мијењао. Помало би радио и штедио и стицао. Што му се мари за друго? Доста је да крај с крајем може да завеже.

- Али овако, нећеш никада крају; гдје је то? Отац се силно задужио - мишљаше гледајући у кољевку до ватре, у којој је под дебелим вуненим покривачем мали Илија спавао...

Осле често приупитива оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати камате двадесет и четири новчића на талијер сваке године. Прије се плаћало плету на талијер; сада је газда снизио камате, јер хоће да се Илија увјери, да му жели помоћи.

— Али осим тога има и дућанскога дуга, и потребе су сваки дан веће - па хоће ли се моћи поштено изићи, да нам господар у очи не удара? — вели оцу и, гледајући у ватру, прпа ожегом жераву.

— Чудо је, виђу и ја сада — замисли се отац. - Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? - Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана!

Раде посматра оца. Очи му се уставише на смежураној кожи око слијепих очију и на отпуштеним брцима: учини му се да се наједном постарао. Илија Радин поглед осјетио на себи, па, да сина осоколи, вели:

— Ни бриге те, Раде, ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица!... Вадићемо паре из блага и из земље... Садићемо више дувана... угојићемо двоје троје крмади...

— Нећемо бити ни крмета за кућу — прекиде Раде.

— И не треба нам... омрсићемо се овновином! — завеза стари.

Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му за сестрин ђердан.

Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле.

— Да смиримо и њу, па што Бог даде!... — вели оцу.

Цвијету је замјерио Војканов син Радивој.

Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо сједи једно до другога на камену. Над њима је планина, испрекрштана поточинама, драгама и пећинама, око њих го пашњак, посут големим куцима, са којих чобани благо пазе да не омакне у брањевине, а доље ријека и поље, посуто пошумљеним главицама. Највише, докони, разговарају и погдјекад, кад му бијес дође, Радивој је погне и — гона је. Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради, малога је раста и поплашених очију, па насртљиви и летичасти Радивој лако је савлада. Шчепи је и гризе је по врату и положи гдје му је драго на земљу, милује је и руке јој меће у њедра; и цура пушта и тек се тргне кад му загледа дивљи пламен у очима и кад осјети његову руку на своме голу тијелу. Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу, да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти — и пустивши је, одмакне се цура од њега и опет стојећки разговарају...

Отац јој је купио ђердан и платио газда—Јову шупље плете за здраве, а равно их је двије стотине!

Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собом повести.

Већ вријеме је, јер од када му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у [54] реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.

Цурска је недјеља близу, а Цвијета још није никоме у кући рекла, што Радивој намјерава, а најпослије, премишљајући, одлучи Ради се повјерити: с њиме је слободнија, јер је он најразговорљивији и за њу најбољи у кући. Чека га на путу, зна да ће тога дана ондје проћи, да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут.

- Раде, брате! — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну — неће ти жао, ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе?...

— Па и земан је — одговори Раде. — Да са срећом буде!

— Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштетити... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...

— Та и она је од хришћанскога соја — опази Раде, — па што јој бијаше? — насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти...

— А ја ћу по њихову — прекиде сестра. — Један је Бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити!...

Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; у неке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме. Весео је и, на махове љутит, не да никоме преда се, већ вија с њоме као за опкладу.

А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје. Цвијета већ је сустала, заморила се, па у добар час и Радивој се смири. Обгрли је.

А тога часа приђоше к њему два друга и ставише [55] их у сриједу и, држећи се чврсто, упутише се низ чаршију. Али од некуд усред чаршије обри се Петар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут.

— Куд ћеш с цуром? — пита, накресан вином.

— Пусти људе да мирно чаршијом иду — одговори један од Радивојевих другова; а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра у страну.

Петар плане:

— Нећеш, момче, што си намислио! — и, безразложно стаде га вика да пусти цуру. Часом наста трка и свјетина скупи се око њих.

Радивој не пушта цуре и, онако обгрљен, хоће да мимо свијет прође. Петар му пријечи, а помажу му и неке комшије, ради цуре пизмени на Радивоја. Али пријатељи Радивојеви нађоше му се у невољи, опколише га и, скупљени, у гомили, продиру напријед. Петар их уставља, а комшија Павао, пијан, коме се већ давно замичу очи за Цвијетом, љутит што га Радивој претече, хвата је руком, да је истргне из Радивојева загрљаја.

— Ја ћу те собом повести! Што ће ти Радивој? — и не пушта је.

— Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру к себи.

Цвијета, нашавши се између двају бијесних момака у гомили свијета, чисто обезуми, њене очи, трепавице трепте, а поплашени поглед лута уоколо, као поглед ухваћене птице у дјечачким рукама. Радивој држи је чврсто једном руком а другом се ножа маша.

— Ево јој брата! — завика неко из гомиле.

— Раде, брате! — једва изговори цура.

— Што вам је, људи?... Што најашисте? ...

— Чујеш, синовче! — снађе се Петар. — Води је без очева знања... Није поштено!... А ево комшије Павла! Што она, поред овакога момка, Радивоју воли?

— Мани ти то, стриче — вели Раде мирно - већ нека она рече коме воли...

И упита сестру:

— Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју?

Цурин поплашен поглед паде на Радивоја.

— Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде.

— Хоћу! — прихвати сестра и привине се боље Радивоју.

— Добро је! — закликташе Радивојеви друзи и часом пиштоље натегавши наложе - и цика пиштоља разлијеже се чаршијом... А гомила, с младенцима, крене низ чаршију.

Раде сједи на камену, пази на говеда, да не улете у шумску брањевину. Тако је сада, а негда си их могао пустопашице загнати. Присилише власти на ред, јер друкчије — уметоше пусте шумске глобе; његов отац једне године платио преко педесет талијера, како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету, коју они што суде на своју рачунају; а на који начин то раде, нико у селу не разумије.

Прошла су попасна доба, сунце још окљева на бакарастоме лишћу Радине ограде, а на махове сњежани хладни саганак сјеверца затресе гранама и санесе однекле из планине ударце сјекире...

Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла. Зачудио се, јер је неко вријеме, што је не виђа. Упрћена је пуном торбом, погнута, смије се и вели му:

— Била сам у млину, па сам сврнула к жени ти... познајемо се одавна... а погоди—де - рече, зашто сам у кућу ушла?

— Ушла онако...

— Погоди!

— Што знам ја за женске послове...

— Чула сам — вели Маша развлачећи — гдје дијете плаче, па нијесам могла жељи одољети да га не видим... Прави соко! - И сврнух с пута, да ти то кажем...

— Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се стави држалицу на страну.

— До године биће друго, хоће Бога ми!

— А ја од њега ни биљега! — рече жена забринувши се наочиглед. — А послије оних љетошњих дана у планини... знаш... надала сам се...

— Није до мене — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити... Али де, макни торбу, одмори се!

Маша послуша и прислони се уз јару, и стаде да приповједа о попу Врани. Вели:

— Не да ми мира; а ја га једнако варам... Јуче ме чекао на уреченом мјесту у огради иза цркве... Чека он тамо... а ја вирим кроз ошкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи...

— Зашто? Реци!

— Путем мислила сам на попа Врану: може бити, да би он... — и устави се на по ријечи.

— Што?

— Био боље за ме. Бих, да се мајком назовем - све учинила!...

Раде је зачуђен погледа.

— Опрости, Раде! — покаја се Маша — опрости! Бог са мном! Што ми паде на ум!... Гдје је то? Залуда, не волим му...

Разговарају, а сутон се спушта лагано, и не опажају, да је најприје захватио долове и драге и узлази ка висовима планине, чија кршевита голет већ је посурила.

Маша и Раде као да осјетише подзимну ноћ и часом заћуташе.

А и говеда, викла јари, враћају се с паше. Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се, да уђу на ниска врата, а један, понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговима кућнога прага.

За благом уђоше њих двоје. Раде прикупи суварака и наложи ватру.

— Чујеш, Машо! — вели Раде — не бих ја за тобом пристао као поп Вране, кад ме не би хтјела; и још се ругаш с њиме!... Како се на те не љути?

— Наљути се, али је са мном повратит: доста да га ја погладим по оној дебелој руци, одмах умекша... подобри се...

— А види ли твој човјек?...

— Бриге њега, он купи паре... Прислушкује на суду туђе послове... Али, Раде, не спомињи ми га...

— А што?

— Не могу да га већ видим жива!... А прије како тако, некако се била на њ навадила... Али од када оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко!... Чини ми се туђ... прљав... Мани!... и закрене руком као да се од нечега брани.

Раде је гледа обасјану пламеном, одскачу јој образи руменилом, а узвраћена горња усница учини му се црвена као крв, дрхти... И, уставивши своје очи на њој, опази у њеним плавим очима нешто тешка, оловаста, мутна, и дубока, као кад с газа гледа у замућену ријеку.

— Машо — трже се — исто јунак си!

— Што је корист, кад немам порода — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати... — Раде, опрости! [59] Али не могу без тебе... Дрхти и клоца зубима и привија се уза њ.

А ватра се гаси и говеда мртво полегла, чује се како прежимљу, а с врата јаре вреба мјесечева свијетлост... Раде се у неке трже, вели Маши:

— Касно је!

Жена упрти торбу и изиђе. Раде је испрати до пута.

— Не замјери, опрости, Раде, није до мене! — љубећи га вели му на одласку.

Оне ноћи, кад је Цвијета одбјегла Радивоја и поплашена дотрчала својој кући, пљуштила је киша. Мокра, дрхтећи од узбуђења, сједе уз запретано огњиште. Родитељи били већ полегли, а Раде се таман враћаше из појате, гдје је био, да положи воловима. Носио је у рукама комад упаљена луча и, познавши сестру, зачуди се што може да буде, те је по овакоме времену к њима дошла. У то мајка се диже, да види што је, а и отац јави се са свога лежаја. Питају је, што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори, зајеца и најпослије удари у љути плач. И никако неће да рече узрок, зашто је дошла, а кад Раде учеста бесједама, вели грцајући:

— Не питај ме, већ ако си ми брат, не тјерај ме к њима!...

— А што? — пита Раде.

— Не питај, молим те...

— Пусти је — јави се мајка, - казаће сама... А ти, дијете, умири се, лези!

— Пусти ме, мајко, овако...

Сјутра дан у кући је, као да се није ништа догодило. Цвијета прихватила се посла, као кад је цура била, и да јој није на глави, мјесто цурске капе, коврљака, не би нико посумњао да је Радивојева жена.

Али пред ноћ тога дана дође стриц Петар и у име Радивојево поздравља и вели Цвијети пред свима укућанима:

— Поручио ти је Радивој по мени да се повратиш.

И јавивши поруку отиде.

Цвијета не послуша, и тако прођоше два дана. Трећи дан бане у кућу Радивој. Нашао их је гдје ручају пуру, одмакоше се и дадоше му сточић, да сједе до Цвијете. Смиљана пружи му кашику и вели:

— Маши се!

И већ ни ријечи не проговорише, док не доручаше.

За тим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима.

— Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој.

Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори.

А Раде једва дочека, па одврати за сестру:

— Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш... Какав си ти човјек, кад жена од тебе бјежи? Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. . Би ли, Божице?

— А што ћу ја?... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже? Ја чисто не знам. А метнимо, да је и било што међу нама, а гдје тога нема међу женом и човјеком... Па жао ми је... и, ето, дођох по њу, да се поврати...

— Пођи, Цвијето - вели Илија.

Цвијета се приљуби мајци и, обгрливши је вели:

— Не дај ме, рођена... изгубићеш ме... И зајеца.

— Чуј, Радивоје — поче Смиљана тихим гласом - ово је моје умиљато јање, видиш, како је поплашено, добра је она као крух што се једе, радишна [61] као пчелица... До тебе је, сине, или до твојих у кући, што јање побјеже својој мајци...

— Па што не рече, што јој криво? — опет ће Радивој.

— Још је она као цура, стиди се, болан... Ја је карах што неће да својој мајци каже... и питам је на сами, у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!“

Радивој диже главу и вели одлучно:

— Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо...

— Пођи! — вели отац.

— Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека!...

— Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут.

— Ја јој не браним.

Па се смисли и вели:

— Иди, Цвијето! - иди, сестро!... а ако ти буде криво, знаш, гдје си се родила.

Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати; и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли.

— Идем — вели у сузама.

Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим.

...Те ноћи прелџије у Петровој кући нагађају ради чега Цвијета одбјегну од Радивоја.

Стриц јој Петар вели:

— Чисто да сам знао, што сад знам, бива што свијет говори — али свијету није сваку ни вјеровати, — не би био однио им поруку Радивојеву... не би, па ето...

— А што то свијет вели? — упита Павле, оно [62] одуго момче, дугих коса, што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.

— Веле — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али, ето, ја говорим што сам чуо...

— Што веле? — прекиде га неколицина њих.

— Ето кад сте најашили да кажем, вала казаћу, и ако... Да, веле, да Радивој Цвијету у ноћи, таман у часу кад је жена најмилија — бије, бива: у исти час милује и кињи на сваки начин...

— А ја чуо, — прихвати Павле, — да је Војкан, отац Радивојев, свекар јој, напастује, кад је пијан... Али ко би знао? Ипак, кажу, да се једне ноћи вратио из вароша, пијан као сјекира, и не нашавши у кући Радивоја, крадимице прилегао уз Цвијету... Веле да је Цвијета оне ноћи осванула у појати и остала цио дан у њој, чекајући да се Радивој из планине поврати... и није никоме од стида казивала, што јој се догоди са свекром.

— Ко ће то вјеровати — вели један од комшија.

— Што не би вјеровао? — јави се један времешан човјек. — Нађе се свега код људи: и добра и зла! Па било је и до сада, ако и ријетко, тога код нас... А Војкан, удовчина, накресан, па... би што му драго!... Удовчина, среће ми! Ха, ха!

— А, може бити, да се отац свети сину — уозбиљивши се, вели Павле.

— Чуј и ову! — зачуди се Петар.

— Знам ја за њу — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле!

— Па кад знаш, причај, да те слушам! — жури Павао.

— Де ти, први си почео...

— Та знамо на којој сте — вели један од комшија, радознао да чује још једном. — Биће оно са маћухом?

— Ха, ха, са маћухом, а да како! — једва дочека Павле. — Ма, веле, да није био крив Радивој.

— То са својом маћухом, другом очевом женом? — приупита онај времешан, да друштво боље разумије...

— А да, са својом маћухом — настави Павле. — Али како рекох, веле, да није он крив. Једне ноћи она га намамила, кад Војкан остаде пијан у вароши. Било те ноћи вријеме, грмљавина, киша, а ђаво жена вели Радивоју: - „Лези уза ме, страх ме од времена“.

— Их! — закликта једно момче. - Била је тучна!...

— Причај што би? — навали њих неколико.

— Што би?... Што и увијек, кад је слама код ватре... А Бога ми, она је била ватра... А њега знате, чобанче жељно...

— А што ће отац Војкан?

— Не будали!... Зар треба да он за то зна?...

Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице, мајка Петрова, старица, леже уз ватру, застење и моли сина да боље наложи: — Помете ме — вели.

С друге стране ватре трже се крмача и загрокта. До њих одмах прежимљу говеда, а с поља удар вјетра бије прелџије у леђа и дрма расклиманим вратима.

Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен.

— Павле, знаш што — отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио — преотми Цвијету... сада ти је згода...

— Човјече добар, одведе је опет Радивој...

— Ко вели?

— А да, пошла је, наговорили је...

— Неће задуго, вјера ти је; кад се оно научи бјежати, нико већ не устави... А ви то знате... Твоја Цвијета Павле, вјеруј ти овоме брку — и ухвати се за њ.

— А би ли је, Павле, узео, кад се већ почела по хришћанску крстити? — нашали се Петар.

— Би, чисто ти кажем: волим јој! - Вратила би се она на старо... као душа... А да, жена!...

— Изгубили би једну хришћанку - обрати се у шали Петар једном хришћанину, Војканову комшији.

— И јест преко броја доста! — одговори Војканов комшија не вадећи луле из уста.

Илија одавна премишља, да вјенча Раду са Божицом. Већ је вријеме, јер Раде ето има и сина и сада му не бране вјенчања. А и попу Врани треба угодити, бојати га се је; додуше на суду није постигао што је хтјео, суд је опростио Раду од његове тужбе ради суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити, осветиће се и наћи ће за то коју му драго излику; нису утаман стари људи говорили: „чувај се турске глобе и поповске злобе“.

А док Раде не одведе Божице, како се лијепо слагао са попом Враном, био је и црковинар и чак, ради њега, поздрављао је и хришћане, гдјекад са „Фаљен Исус“, што није прије у обичају било. Друкчије поп не би био рђав човјек, да се разлогу даде: ко ће цио свијет ставити под једну капу! Гдје је то?

Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину:

— Чуј, Раде, послушај ме!

— Хоћу...

— Вјенчај се... покори се попу... није вајде даље завлачити...

— Не браним ја — насмија се Раде, па, уозбиљивши се, настави: — Не знаш ти, оче, како је сада: треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана и више... па ко ће је замијенити?

— Ено старе, хоће вриједница...

—Хоћу, за потребу је — јави се стара. — Послушај, сине!

— Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица.

— Па добро је; нећу да вам хатора штетим...

Па се окрене жени:

— Чујеш, Божица! Замјенићеш коврљак са цурском капом, хоћеш вала, јер попа—Врани још ти ниси моја жена!... Хоћеш ли, а?

— Нећу ли... — насмија се на њ жена му.

Илија пође попу Врани сјутра дан и вели му, да је дошао ради синовљега вјенчања.

Поп, намргођен, потражи књигу. Па, нашавши је, скиде наочаре, протаре их и опет натакне.

— Што, попе, тако млад обневиди?

— А ко ти вели, да ја не видим — љутит ће поп.

— Не љути се... ко велим тако...

— Ево, — говори поп Вране и пише у књигу: - биљежим дан раставе од сутра до треће наповједи.

Па диже главу и озбиљно настави:

— Божица нека пође својој кући, нека собом понесе и дијете у гријеху зачето, незаконито.

— Понијеће га... — слуша пажљиво стари.

— А задњих дана нека Раде дође к мени, послаћу га бискупу на исповјед; самоме пресвијетломе дано је да га може с Богом помирити... Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру, да научи њихово „Вјерују“... А, што су мене овдје слали? ... Проклетство!

— Зашто, попе, проклетство? — вели Илија. - Та од када људи памте, увијек је тако било... Болан, попе, свака је вјера од Бога... Видиш, моја мајка била је хришћанка, а ја сам кршћанин... како ко хоће... нема силе... Цвијета треба да превјери, друкчије не може да буде, треба да је мужевље вјере!... Тако је од памтивјека!...

— Главу треба дати за своју липу виру...

— Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — Али Цвијета, - разуми се - одабра сама Радивоја... па ко јој што може?...

— Не разумијеш, — љути се поп Вране као за се и ућута.

...Пред ноћ, тога истога дана, Илија испрати невјесту с унучићем к њеној кући у окрајни комшилук, а кад се поврати, вели му Раде наоко весео:

— У здравље попа—Вране, чини ми се, да сам се данас тек замомчио!

...Настајних дана Раде ради у кући и на пољу за се и за жену, жао му да се родитељи превећ труде, а и осјећа гдјекад потребу да се замори, јер, заморивши се радом преко дана, лакше му пролазе дуге ноћи. Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара на сами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије вјенчања не упасти у гријех... А чисто жао јој је Раде, познаје га, и у очима види пламен жеље за њеним животом, тешко јој је, али поп—Вранину налогу треба се покорити. А једнога поподнева, кад је Раде затече код сеоскога бунара, таман на ономе мјесту, од куда је оне ноћи поведе у колибицу - с малим те се не подврже његовој вољи, бијаше насрнуо на њу, као да му није жена. Али Божица са сузним очима задњега часа замоли га да је пусти:

— Све ћеш покварити, — вели му — а послије биће нам слађе! — и насмија се на њ лаким осмијејком, и погледа га питомим, умиљатим погледом, што учини те мушка воља клону, и пустивши је на миру, поврати се кући. Али путем премишљајући дође му да овај испоснички посао и ситан је и неприродан, нешто што нема друге сврхе, већ да удовољи вољи попа Вране. А поп Вране, свештеник је, па тражи туђих жена, а њему се брани његова и ничија већ његова - и он је њезин једини господар...

...Једне ноћи у сну сни Машу и чисто отупи од сласти, па, кад се диже, упути се равно ка њеној кући. Тражи је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио, ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита, рашта је дошао. Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се.

Па стаде у двоумице би ли ушао. Али од некуд надође жупников слуга и вели му:

— Што ти, Раде, ту чекаш? — И насмија се на њ.

Раде се трже, и стидећи се, поврати се кући.

А слуга одмах јави попу Врани, да је, таман код кућних врата Маркових, видио Раду и упитао га што ондје ради, он не одговори, већ, застидевши се, подви реп и оде.

— Биће, врза се око Маше — опази поп Вране.

— Не треба да се он врза око ње... Она за њим пристаје, гдје хоћеш — увјерава слуга.

— Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је...

— Чудо Божје, што она вас неће...

— Јеси ли јој говорио?

— И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе...

— А она?

— Смије се...

— Биће штогођ рекла...

— Јест, али нећу да Вам кажем, биће Вам жао...

— Реци!

— Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави... па може што хоће“... — А моме господару? — „Не волим му - вели - није он за ме“. — Што? — „Куљав је“ — одговори. — Па што га вараш? — „Докона“ - вели - и пуче од смијеха.

Поп Вране, од када чобани пронијеше глас, да су Раду видјели са Машом у јари ноћу, страсније чезне за њом. Сили се, да је из себе истисне; чак другу жену тражи, да је њоме замијени, али све залуду, она му се увријежила у мождане, закачила га и никако да јој се отме... Већ и клапци из комшилука знаду да за Машом лудује, вребају на њ скривени иза дрвета, а сумњајући да би она могла к њему ноћу ићи, пењу се на високи бријест, што је прама жупниковој кући, и као мачке - преже...

А Маша, ђаво, једнако га дражи. По слуги поручује му, да је чека у огради иза цркве, доћи ће на урочено мјесто око двије три уре ноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује... а комшијски клапци особитим договорним звиждуком разговарају. Поп Вране, у страственом заносу, не мари за звиждуке, већ чека... А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дрхће од узбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше...

Сутра дан поп Вране љутит, неће да одговори Маши, кад му у путу назове „фаљен Исус“, а нарочито тога дана срета је више пута. Али други дан, пред подне, смијући се, бане Маша у кућу к њему и вели му:

— Што сте се на мене љутили? — па га погледа умиљатим, плавим очима.

Поп Вране навлаш мргоди се, али, кад га она ухвати за дебелу руку и поглади је, једнако га гледајући у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнут, наједном, испод наочара, набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њено раме. А слуга, подучен, излази из куће. Али Маша пође за њим, и на поласку, гласно поздравља попа и умиљато се смије...

Треће недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани по цедуљу, да пође у [69] град пресвијетломе бискупу на исповјед. Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи.

— Дошао си — вели му и ублиједи од узбуђења. — Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити...

— Нисам имао када, прекида Раде и насмија се — а вала, попе, нијесам живина!... бесвјесно испрсивши се надхвати га цијелом главом и, не тренувши капцима, оштро у очи погледа га. Поп Вране збунио се и тражи перо по столу, чисто пренеражен, јер није вичан таковим одговорима; сједе и написа цедуљу, пишући снађе се и пружајући му цедуљу, љутит, хтједе да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, не марећи за њ и одлазећи вели мирно:

— Имаш право, попе, и јесмо живине... Али да је на моју, вјера ти и Бог, не би ти овако јашио на нама!...

Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу и неколико комада планинскога сира, да присмочи у путу, прегршт ораха и комад благословене свијеће, да га од зла брани, и на прави пут приведе.

Пунећи торбу стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша...

— Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат...

— Не мари, сине, мајчин савјет није нигде на одмет... — говори Смиљана својим сувим, тихим гласом.

Раде, упртивши торбу, пољуби се с њима и вели им:

— Навратићу се к жени, да видим сина прије него пођем... и чујеш, најо, пази и ти на њ, док се повратим! — и оде.

Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему [70] премишљају. Стара наједном изнебуха упита Илију:

— Што мислиш кад ће се повратити?

— Тек је пошао — одврати мирно Илија.

А жао му кућних и пољских послова: ето осјечене су му обе руке, док се од куће отрже снага: Раде и невјеста. Али која вајда, кад друкчије не може бити?

...У граду Раде се лако снашао. Упитао за бискупову палачу, а кад му показаше, сјети се, да он, понешто бискупа и познаје, ако је то онај исти што је отраг пет шест година, док је он још клапцем био, обилазио цркве ради кризме.

Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве, узврпољио да бискупа лијепо причека. Изишао је преда њ начелник, газда Јово, и ако је тада са попом Враном био као лук и очи, како је он слушао од људи на прелу. А сјећа се добро, био неко пронио селом глас, да бискуп носи селу један замашит дар од велике користи. Истога дана, сеоски капетан, с новим пешкиром око главе, и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде.

Између два круха, кад једнога нестајаше, а другоме не бијаше се надати, људи се забринуше; било је мушка, што, да одоле гладу, стављаху испод паса плочу, а женскиње испод прегаче и, чврсто утегнути, путем ходаху. И жељаху неки просена сијерчана круха као мане Божје...

Све се село скупило, да бискупа причека и, на догледу градских кола, стаде праска прангија и пушака. Арамбаша предводи рондаре, окићене заставама, а капетан кућне старјешине. Бискуп се [71] указа и благосиља. Са цесте пјешачи до цркве и врцем у њу улази, за њим нагрне и мушко и женско.

Сједе на „полтрону“, што је поп Вране посудио у вароши нарочито за њ, донесоше је два сељака пазећи на њу путем са поштовањем и страхом, да се не поквари, и смјестише на одређено мјесто.

Бискуп са поп—Враном очата неколико пригодних молитава, и за тим наступи проповјед. Раде се сјећа како чељад у цркви уприје поглед у бискупову прилику на великоме отару; у одбљеску воштаница, у ишараном, злаћаном светачном одијелу са митром на глави — бискупова прилика чисто задиви Раду, и прије но ће бискуп проговорити, хвата га језа, као да од нечега страхује...

Али док проговори, Раду прође и дивљење и језа: глас не одговара угојеној прилици: танак је и неразговијетан и на махове га издаје; у попа Врана љепши је и снажнији него у старјешине му.

Бискуп проповједа и свјетује, и најпослије вели:

— Зафалан сам вам од срца, пољубљени кршћани, јер знам да су и ваше молитве помогле код свемогућега Бога, те издравих од тешке болести; па особито ми је мило, што сам ухватио згоду, те могу да вам узвратим „мило за драго“... Носим вам, дјецо моја пољубљена, један големи бесцјени дар — дар који ће обвеселити и богата и сиромаха, и старо и младо... — И престаде часом, да одуши.

Раде и чељад у цркви претворили се у уво...

Бискуп настави:

— Био сам у Риму и свети отац папа удостојио се по мени послати вам свој очински благослов.

— Клекните! — повика поп Вране.

Чељад махом послуша и скрушено прими папински, очински благослов...

Кад народ изиђе из цркве, сјећа се Раде, стриц Петар, подругуша, вели капетану пред црквом:

— Ето, капетане, то ти је тај големи муштулук!...

— Не будали, Петре — одговори капетан — нису људи врчи... Даће пресвијетли на одласку, видићеш.

— Прими и мој дијел! — руга се стриц Петар.

...Али Раде не видје бискупа. Уведоше га у тријем големе бискупове палаче...

Диви се пространости и висини, а од сијасет врата чисто се смео, не зна куд да крене... Чека... И премишља о којечему, дође му мисао, те му се учини да су бискупови дворови тако велики, да би у њих све село стати могло: и чељад, и благо, и пића... и још би остало докона мјеста.

— Што му служи толика кућетина? А све удешено, ишарано... нагрђено лијепо, брате! — диви се, чуди, и — чека.

Отварају се и затварају понека врата: попови и лацмани излазе и улазе и мимо њ пролазе, као да им се некамо жури...

А с улице чује се људски жагор, као жагор ждралова за мутна времена...

Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних, набухлих очију, са наочарима као и поп—Вране. Ништа не говори, као да је нијем, већ му истрже из руку цедуљу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на колину написа нешто на њој с друге стране, поврати му је и хтједе да пође.

— Што ћу с њоме? — упита Раде.

— Знаш за црикву „швете Марије“ — одговори свештеник у хитњи и тога часа некамо одмагли.

„Швета Марија“ остаде у ушима Ради и путем оно „швета“ зуји му у ушима.

Лутајући по граду напокон нађе цркву, у једној тијесној, загушеној улици и — уђе.

Разгледа се по цркви и застајкује.

На великоме олтару служи неки свештеник: по [73] банцима клече старице и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљу блиједу свјетлост по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високим прозорима тек се назире јутрања свјетлост дана, као да окљева да уђе... Раде држи цедуљу у руци и показа је једноме свештенику, што хтједе да из цркве изиђе. Свештеник је узе, прочита и поведе Раду ка исповједници. Треном исповједи га и огари цедуљу.

- Биће да је на њој посвједочио - помисли Раде, кад му је повратио.

...Изишавши из цркве, ходајући по граду, чудио се, што га поп Врана чини да дангуби и баца га у неразложити трошак и бригу, кад овај поп, што га исповједи, плаховити је од њега, чињаше му се да се љути, што га буни и једва чекаше да из цркве изиђе.

- Беспослице! - помисли и сврне у крчму, да се заложи.

Послије, напивши се здрава, приморскога вина, скита се по граду, јер је прерано поћи на жељезничку стацију. Наумио је тако, да прекрати један дио пута прије ће кући, а и заморен је толиким ходањем и несаном.

Закрета из улице у улицу, сјећајући се мјеста гдје је застајкавао и ходао, док је два мјесеца војником био. Ходајући нађе се наједном у једној тијесној, прљавој улици; сјети се да ту наставају „гријешнице“, како их варошани зову. Хтједе да се поврати, али радозналост, да их по дану види, превлада, и крене даље...

Био је кроз оно два мјесеца, у друштву, три пута овдје, у овој улици. Између друштва било их је те се преварише, све сеоски момци, тежачке руке, чак ожењени: потрошише у ништа круну, и љуте се и веле: „Пусти, болан, лацманска посла!“ И један од њих пљуну преда се. А Раде бијаше [74] те вечери чисто весео, што је могао да издржи, и шалио се са друштвом, као нигда дотада. Те вечери било је чудо свијета у улици; понајвише некаква прљава, аљкава чељад чекаше пред вратима, погађајући се с женскињама; ценкају се као на сајму... Одјевенији улазе махом, а редари понекога од њих, боље одјевена — чисто је то видио на своје очи — поздрављају по војничку, почитањем, као он своје старјешине, и између гомиле чине им пута, све до у кућу. - Таман као подводнице што раде с нашим женама у вароши - опази тада Раде и са друштвом слатко се смијао. - И жандара овдје као међу празовима! — надода неко из друштва, и запјевавши пожурише из улице.

Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледа нада се, да види гдје је сунце; али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа?

У то иза њега неко запјева, окрене се и запази једно женскиње, разбарушених коса, надлакћено на прозору.

— Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом.

— Танак јој глас као у свраке! — помисли Раде, не осврћући се већ на њу.

Пожури, да из прљавих, тамних улица изиђе, као да се сунца зажелио.

— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У памети сине му и кућа и дијете и Божица... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. А испаван, чио, своје планине и страствене Маше.

— Лијепо ти је заморену опочинути, огладњелу најести се, озеблу огрејати се... а жељну љубити... премишљаше осјећајући сласт у животу, задовољан и весео Раде, гледајући кроз прозор на замичуће, [75] у хитњи, винограде, поља и дрвета... А жељезница тутњавом јури ка његовоме крају...

Илија пође попу Врани и плати за вјенчање Радино, талијер и три форинта глобе; равна три форинта, - остаде му у глави - један петокрунаш и сувише круну. Илија се примири након тога. Али мало времена иза Радина вјенчања законитим путем, једнога љетњега поподнева, одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурски ковчег, покупивши у њ све своје, што је Радивоју у прћију донијела.

Илија хтједе да кћер врне Радивоју, али се она приљуби уз Раду и не миче се стопе од њега; с њиме и у поље иде. Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека.

— Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Од кад сам с њиме и у кући му, и на сунце сам замрзила...

Радивој долазио неколико пута по њу, моли и пријети, и, опао у лицу, пристаје уза њу, али Цвијета ћути, као да је нијема, и неће да га погледа.

Радивоју дотужи па пође у свијет, на радњу.

Он из села, а Павле у кућу са пријатељима по Цвијету. Али неће је одмах водити својој кући: викла је бјежати, па би могла и њега одбјегнути: тежа је и живља Илијина кућа, а он потанко живи. Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати.

— Ето, вала Богу, све се лијепо свршило! — мисли Илија — а година нагрђено понијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно зиму чекај!

И срце му увијек заигра, кад јутром погледа своја дозријела жита, што се у сунцу прелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне јарке [76] до тамније ражене; и поље прострло се као море, по њему разбацане, окићене главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека љети не хучи, већ жамори, као да с неким шапори. И мирише поље, превлачено модричастом јутарњом измаглицом, дозријелим плодом што се земљи сагиба, а над њим ћути још сјеном обастријета литичаста планина...

...Једнога од тих дана завади се Војкан Вујић са Илијиним братом, Петром, ради штете у пољу, и Војкан тужи Петра опћини у варошу, а опћина га осуди на накнаду штете и на двије круне у име глобе.

То силно Петра расрди и он запријети Војкану, да ће се осветити. Одмах сјутра дан пође у град одвјетнику, да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од зимус Војкан остао дужан, за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.

Усред пољских радња дођоше позови, и оба, Војкан и Петар, упутише се заједно у варош. Путем разговарају о доброј години; већ жање се, и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња.

Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и доље, негдје на пољскоме путу, шкрипају сеоска кола.

— Данас бих био и ја жео — вели Војкан, —— вријеме је... — И изнебуха, као да му је тога часа на памет дошло, вели: — Да се нагодимо, Петре! Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како ваља... Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега, кад је најскупљи... Дођи по њ, кад хоћеш!...

— Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило [77] за драго! Друкчије што хоћеш; али овај пут ваља да иде по закону; и ти си тражио штету по закону, је ли поштено?

— Али биће трошкова?...

— Пашће на онога који изгуби... А да би и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката...

— Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи?

— Не знам... видићеш — и насмија се, па пожури да први у суд уђе.

На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу, да попије каву и поздрави кога знанца. Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд. Поздрави се са суцем и сједе.

— Мали посао — вели, — свршићемо брзо.

Послужник призовну странке. Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли:

— Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. - Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора? - Помисли: А, да, врана врани не копа очију!

Ипак вели суцу:

— Дао сам му двије кварте, а послије давао сам му остало, али не хтједе доћи по њих: имам свједока који ће посвједочити.

— Је ли тако? — упита судац Петра.

— Јест по његову рачуну, али није по мојему... Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар.

— Дао бих ти био и оне двије...

— Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!...

Одвјетник, као шалећи се, говори са судцем: а у неке преврну, па му каза неколико бесједа на италијанском језику.

Војкан протрне. Мора да судац рђаво нешто пише, жури му се, перо му лети по хартији...

Судац изрече осуду: - Војкан се осуђује да има да исплати Петру дванаест круна за кукуруз и на исплату парничких трошкова — равних четрдесет и осам круна. Одвјетничке пристојбе судац је преполовио, узевши у обзир да није дошао само за овај посао.

Излазећи из суда, вели Петар Војкану:

— Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу!

— Не мари, болан... Гонићемо се још — одговори Војкан.

Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му:

— Чините молбу за рубачину...

— Чекај, човјече, — одговори одвјетник - платиће...

— Знам ја њега, с првом чашом вина заборавиће... чините ви, нећете се преварити...

Војкан се врати из вароша кући, по навади, пијан. Те вечери грди дјецу и псује Петра а сутра дан кад се растријезнио, није пошао да жање, већ ћутке пође у варош. Моли новаца од газда—Јова, али газда вели:

— Давао сам ти док сам имао на што...

И на лијепи начин, отправи га из дућана.

А Петар, док мину рок, пожури у град к одвјетнику.

— Чините молбу за рубачину - вели му - али не заборавите — препоручи — да у молби наведете, да рубач порубано одмах собом поведе, јер друкчије с њиме нигда крају...

Одвјетник изврши своју, према Петровој жељи, па усред пољских послова дође у село рубач, с наваљеном на глави царском капом до ушију, и узе собом једнога рондара. Људи по гувнима врху, па и Војкана нађе гдје врше.

Рубач му каза рашта је дошао и колика је свота.

— Не мари — прогунђа Војкан, — пиши, како знаш...

— Порубано повешћу собом...

— Таман!... и право је... По закону!

— Ајде, да видим што имаш.

Војкан га поведе у кућу. Рубач се разгледа, завири гдјегдје.

— Овдје нема ништа — вели. - Куд ти је благо?

— Крупно?

— А да!...

— Крупно није моје, а ти ради што хоћеш...

— Да видим.

Војкан изиђе из куће и поведе рубача иза гувна у ограду. Под големим храстом, гдје стока пландује, показа на вола и краву.

— Порубаћу ти краву, — вели рубач и повешћу је собом.

— Гони ти... али, вељу ти, није моја. Крава је Илије Смиљанића, дао ми је на по...

— А чији је во?

— Петров, дао ми га на изор... и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а за ништа!

Рубач нареди рондару да поведе краву.

— Илијина је - вељу ти...

— Не мари...

У то бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана.

— Моја је крава — вели Илија, — зна све село...

- Имаш ли карту од суда?...

Па разгледавши краву, вели:

— Нема на њој никакве биљеге...

— Нема, али има свједока...

— Не ваља ти — одсјече рубач уозбиљивши се — ја је гоним по закону, а ти ме тужи гдје хоћеш! Можеш, ако је твоја... Тражи путем закона...

— Има он својих оваца, — опази Илија — право је да њих одагнаш...

— Овце су на паши — јави се Петар. — Гони ти краву!

— Не могу ја чекати, док овце с паше дођу — закључи рубач и погна краву.

Илија, преријечивши се ради краве с братом Петром, поврати се кући.

У сутон, на гувну, посавјетова се са најбољим својим комшијом. Комшија вели:

— Продаће ти је, ако адвоката не нађеш.

Илији жао краве, његова је, дао је лани стеону Војкану на по, добра је; ако је изгуби, изгубиће с њоме и њен пород за напредак.

- Није друге; треба наћи адвоката, да одбраниш своје!“ - помисли и пође у град, да га потражи, кад га у вароши нема.

...Након мало времена би уречена расправа и позвани Илијини свједоци. Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво, које се ту сваке вечери састајало. У дворани силно је вруће, лампе горе, а прозори затворени као усред зиме.

Невикао тешко да поднесе такову врућини, кад се напољу може да ужива блага, ведра, загорска љетња ноћ, — Скухаћемо се! - вели Петров одвјетник Пилић - староме знанцу газда—Јову, који читаше новине, и поздрави се с њиме.

— Има неко вријеме те вас чешће видимо... Мило ми је! — отпоздрави газда... — Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка, што га је тога часа читао. — Али, да како, да сте га Ви читали - Ви који пратите политику, један од бољих наших домољуба и првака најмоћније странке. — Дакле, читали сте? За бога милога, јесте видјели, што Мађари раде од наше браће, јадних Словака... И то вам је витешки народ!

— Читао сам: хоће да их силом помађаре... То они раде и са Србима и с другим народностима, а, кад би могли, и с нама би...

— Па је ли то право? Срамота! — љути се газда.

— Срамота, разумије се... Потписали смо неки дан протест у име цијелога народа — прича одвјетник. Послаћемо га свима опћинама. Доћи ће и на вас...

— Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијин одвјетник. — Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једну велику мађарску државу...

— Па зар је то поштено? Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди се газда.

— То је друга ствар... Наравно да они не бирају средства. А ко их у животу бира, кад му је до тога да постигне оно за чим тежи?

— Опрости, драги колего, али ипак, за постићи поштени циљ требају поштена средства... Морал треба да царује нада свим и свугдје...

— Морал? — прекида га Илијин одвјетник — Једна лијепа ријеч!

— Морал, да како, мој драги докторе — потврди газда Јово и посегне за новинама.

— Чујте, молим вас... — и стаде да чита, како иза толиких прогона има још жртава. — Најпослије од мађарских судова била су осуђена два учитеља на неколико мјесеци затвора ради свога домољубља — очито ради свога домољубља! — нагласи узрујан газда - па не могу да схватим како се то може бранити?... Помислите: два сиромашна учитеља, - помислите, докторе, на њихову јадну породицу, дјецу... коса се диже... а ви као да их извињавате?

— Ја? — чуди се доктор — опростите, ја их само разумијем... и, накренувши главу и преклијештивши језик између зуба, насмија се на друштво, [82] погледавши кришом на газда—Јову. И настави: — Па оно што Мађари раде са Словацима, раде и други, кад им само треба... Ено вам Хрватске! Што тамо не раде такозвани мађарони!

— И то је велико зло! — прекиде га газда. — А ко вели да није? И у свој Хрватској нико се не нађе од Хрвата и Срба, да усред бијелога дана убије онога тирјанина и ослободи свој народ... Кукавице смо!

— Пустимо политику — прекиде Петров одвјетник - учинимо партију преферанса!

- Било би и вријеме — опази један од играча с другога стола — али пријатељ Јово има зашто да се узрујава... и ја сам пратио цијелу ствар.

— Пусти, Бога ти! — прекиде га друг у игри — пази на карте, ето и сада си погријешио... Пусти беспослице!...

... Сјутра дан у девет сати расправља се у Илијиној парби пред судом. Одвјетник Петров пристаде, пошто су испитани Илијини свједоци, да је крава Илијина, те је суд њему и досуди, а трошкове свали на Петра. Трошкови големи, јер одвјетници, - да се већ једном парбеници опамете, — тако рекоше на суду, — затражише потпуну накнаду за дангубу, дневнице и за преваљени пут око четрдесет километара, свега скупа сто и шездесет круна.

— Равних четрдесет талијера! — рачунаше Војкан и, кад изађоше из суда, премишљајући о големим трошковима, вели Петру:

— Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон!

— Платићеш ти све ово! — смије се Петар, смијехом што шамар носи, али издржа. - Платићеш, вељу ти!...

— Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг не да!... [83] Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до Бога!... Порубај ме!

— Не бој се, наћи ћу ја што да одведем; а нећу ти оставити луга на огњишту... А чије су овце, а?

— Ха, овце! Фук је мени за њих! ... Овце продао, брате; доћи ће још данас човјек по њих; као велим: боље имати паре у руци, него чекати рубача, па опет, знаш, могао би вук доћи... Ха, ха! Могао би узети ми твога вола, што си ми га дао на изор, узми га!

— А кућу, земље, ливаде? — љути се Петар.

— И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то! Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате!...

Илија, задовољан, преко обичаја сврне у крчму и наручи по литра вина, понуди пуном чашом брата Петра, који онога часа уђе, али Петар вели:

— Не могу! — и не хтједе узети.

— Ја бих из твоје руке пио, па да је отров — вели Илија — брат си ми!

Петар улије за се литру и сједе даље од брата.

— Што се срдиш? — опет ће Илија. Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је... Могли смо као браћа...

— Нека, болан, знам ја што си ти и твоја питома бесједа; какова браћа? Гори си ти по мене од икаква душманина...

— Оставимо то, ето, нека буде како ти хоћеш... Има кривице и код мене, да, али пусти трошкови адвокатима...

— Нека, болан, пусти... платиће луди влахо... А да што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла...

— Ради како знаш, али мога не пуштам — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре!

— Ха, разумијем, зато малоприје удари у питоме [84] бесједе... Вала ти, брате! Треба ти пара, а? Хоћеш ли? — и диже се иза стола.

— Тражим моје — вели Илија и, плативши рачун, изиђе из крчме.

Петар за инат неће да плати досуђене Илији трошкове, а Илија не попушта. Залуду Раде тражи згоду, да их измири, чак предлаже да трошкове преполове, само да је мир; али отац неће, већ - по закону, а Петар одговара:

— Кад ћеш по закону, гонићемо се. Знам да ми неће бити добра, али ниси ни ти на закон сио... Па нека једу адвокати, родила је година!

Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом. Ради срце пуца, кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио, да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори; док је жив, господар је да ради што хоће.

Под зиму дође рубач у село и отјера Петрова вола за Илијине парбене трошкове. Петар не хтједе да га откупи, док није во имао да пође на дражбу. Тада тек на суду подмири брата Илију - и примирише се. Али људи, што му добро знају за ћуд, веле, неће за дуго бити миран.

...И пољски су се послови посвршавали, љетина опремила и у кућу санијела, духан предао на вагу и с тим новцима подмирују сељаци трговце у варошу и плаћају порез, задовољни, што ова зима обећаје да ће бити ситија од осталих.

...На три дана пред Бадњи дан Илија опрема се у приморје, по божићње вино. Тога јутра Ради беше жао оца. Студено је, а већ има неколико дана што се вријеме мути и непостојано је, сигурно премијениће на горе, јер је земан томе.

— Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам...

— Не будали, што ти на ум пада? ... Гдје је то? Ти ћеш ићи, кад мене већ не буде; а да, док не будем могао ићи, већ као да ме и нема.

— Могли би купити вина овдје у вароши... и трошак је мањи — опази Раде.

— Таман си погодио!.. Газдинско, грађено вино за Божић, е, јеси ми га ти! ... Не будали! Хоће се да је божићње вино оно негдашње, нашко, што самар њиме по године мирише, а чисто и бистро као детиња суза... а такова нема, већ у питомоме приморју...

Илија оде. Понио је собом пуну торбу којекаквих стварчица: скленицу масла, прегршт уштипака, угојену пилицу, неколико пачица, духана и шест јаја, с тиме ће даривати кума Марина, дјецу му и жену. Марин ће одвратити вјенцем смокава, ракијом и којом јабуком и наранчом.

Док се дохватио планине, чини му се да је већ у приморју, да разговара са Марином. Дуго је што се с њиме познаје и што од њега божићње вино купује, још од земана, кад му се отац одметнуо у хајдуке. Отада дере сваке године планину, гази истим путем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа мора, осјећа се некако пространијим, и увијек низбрдицом заојка бар у по гласа. Кум Марин испржиће на тави морских рибица, што би рекао: стотину појео би их у залогају, а кад тамо, пребирући једну по једну, сит се наједеш... и остане их за сутра; а како се за њима слатко пије! ... У јутро пако прије ракије, чисте како је лоза дала, узме се неколико смокава, слатких као мед...

...Али Илија не нађе Марина у животу, већ друштво прими у кућу удовица му, Антица, у црно завита. Лијепо их причека и, посједавши друштво за сто, донесе им пун врч вина. Али тек што људи [86] испише прву чашу за покој Маринове душе, удовица зажали и стаде да нариче за покојником:

— Марине, душо, ди си сада ти?... Ево твојих влахов, ево ти кума Илије, донио је уштипков, масла и шест јајов... Чујеш ли, Марине, душо?...

Илији бијаше жао Марина, који га је толико година пријатељски дочекивао у својој кући, и чињаше му се онога дана, да га види пред собом, обријаних бркова, окошчаста, у тијесним гаћама, дугих, нажуљаних руку.

На сам Бадњи дан у јутро заржа Илијин коњ испред кућних врата. Раде изиђе и, док запази свога дората, неосамарена, гола, који по други пут заржа, кад угледа Раду, замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајући несрећу, затвори за собом врата, да коња макне с мајчиних и жениних очију.

Али Смиљана чу ржање и пође за Радом. Мајка и син се згледаше.

— Несрећа, Раде!... Ноћас о њему снивах, не хтједох говорити...

— Да ће Бог, те и није... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд, глад... што ли?...

— Жури, синко, пред оца, не часи ни часа... - Да Бог, те био сретан сусрет! ... али... - и Смиљана зајеца...

Ради жена дода кабаницу и са стопе пође.

Гази снијег до гљежања а поврх кућа упопријечи, да што брже на планински пут избије. Кад дође на коњски пут, што попријеко дере планином и води ка шљемену, пожури још боље. Али нигдје никога уоколо, свугдје снијег и гола дрвета, што се на леду грче, као да љуту студен осјећају. Угледа у снијегу коњске трагове.

- То је доратова стопа - помисли - рекао [87] бих да му се није журило, судећи по бацању стопа у снијегу...

Идући даље, опазивши људске стопе, устави се на савијутку прама чопорку кућа, што с лијева леже у снијегу. Не продире из њих дим, не навија се над крововима, нејак је да кроз снијег продре, као да је у тим кућицама утрнула се ватра и већ нема у њима живота.

Часом премишљаше, па скрене и, трагом једноступа у снијегу, пође ка кућама. Дошавши до њих, ослушкује и, чувши у једној пред њим на ошкринута врата разговор и пуцкетање наложених дрва, уђе и назове: добро јутро!

Чељад у кући прихвати поздрав; неко од људи поодмакне се, да дошљак к ватри приђе, а једно женско дода му столицу.

— Раде Илијин! — рече један од људи најближи ватри.

- Главом ја - одговори Раде, упознавши у диму по бесједи свога племештака, што с оцем бјеше по вино пошао, и упита га:

— Што бје од Илије?

— Што и од осталих - одговори племештак — Кијамет!

— Казуј, болан!...

— Казивао сам овим добрим људима што знадох... - Али ево никако — преврну разговор — да ми се угрију ова два прста на руци! — и примаче их ближе к пламену.

— Однио му лед два прста! — вели кућни старјешина — а бојим се изгубиће их, замрзла у њима крв, као срж у одсјечену дрвету!

— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући своја два залеђена прста.

— Није... па пођох му на сусрет.

— Са срећом! — зажели старјешина.

— А бијасте ли заједно? — упита Раде. — Казуј, имена ти!

— А да, упутисмо се из приморја лицем на Туцин дан нас двојица, а у путу стигосмо тројицу из другога села, те неки дио пута бијасмо заједно. Разговарали и шалили се... као угријало Божје вино, било га и сувише. Илија је био напит, али није био пијан... А и вријеме, брате, угодило, да Бог поможе... И подржа тако, све док бијасмо на догледу мору... Него по подне превријеми на час, али, ето, нема још зла... још се може... Пада ли, пада... и учеста снијег. Али под ноћ на једном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће... Но све ништа, да не духну вјетар, студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш пред очима друго до бијела... Језива, брате, ноћ, мјесец зашао, а од звијезда нема вајде. У очи бије снијег, а над главама крше се гране. Али што да ти причам: мећава у планини! — Прави кијамет!... Није друге, већ гини... У томе изгубисмо се, не чујеш свога бакта, ништа, уши запушио пусти вјетар!... Мени стргао вјетар капу с главе, а спао ми опанак... Не смијем се слећи, остаћу у снијегу - помислим - и пожурих бос... Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура по све; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!“ - вели ми. - „Помози!“ А вјетар носи му глас Бог зна камо... — Бог те не убио! — велим ја — видиш да гинемо!... Тргох нож и пресјекох... Свали се товар у снијег, његов коњ потрча, мој, натоварен, нагну за њим... Ја пожурих и у томе изгубих Илију... Срећом, набасах на шипражје, а видим, не може се даље — ко ће сили одољети? - па се заклоних ту, чучим огрнут и тако дочеках зору... И ево ме сада овдје... И не бијаше зла, људи, да не однесе лед ова два прста... Ево никако не моту да их скупим...

— А отац ми?

— Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ кућама...

Раде се нагло диже.

— Куда ћеш? — упита старјешина.

— Идем...

— Де ти...

Раде изиђе на коњски пут и пође даље. Идући узбрдицом, сам, у пустоши слути у себи зло по оца. Стеже га у грудима, и на махове, премишљајући, чисто претрне; устави се и гледа уоколо. У двоумици је. Што да ради? Већ је попео се с малим до на врх бријега... Би ли даље пошао? Али опазивши под врхом, над собом, да се нешто у снијегу црни, као голем поваљени пањ, пође напријед. Сада је већ близу. Упире очима и распознаје: На ивици пута клечи, с прислоњеном главом на пуној мјешини, згрбљен човјек, као да се пред олтаром моли, глава му покривена кабаницом, а њени скути натрпани салеђеним снијегом.

Раде осјети, да му срце за час као престаде куцати; па онда учестало куцање, као да ће да искочи... Али, прибравши у се снагу, разабра се и одгрне кабаницу са човјекове главе.

— Оче! — јави се и ухвативши га за руку хтједе да га придигне, али осјети да је хладна, укочена. Претрнувши од тога додира: — Оче! — понови јаче. — Па обазријевши се уоколо, скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот и полети натраг ка ономе комшилуку кућа, од куд бијаше дошао.

Уђе у кућу нагло и вели:

— Људи, погибе ми отац... помозите!

— Погибе зар? — приупита племештак.

Мушки из куће похиташе са Радом. За њима нагнуше и други из комшилука. Журе се и ћуте: Раде је пред њима, води их ка мјесту. И, дошавши, [90] поредаше се око мрца и гледају у његов замрзао живот, покривен топлом, вуненом кабаницом.

Неко се сјети, па скрши неколико сухих грана са замрзлих голих дрвета поред пута и — наложи.

Чељад се окупи око ватре. Старјешина, заогрнут кабаницом и с омотаним пешкиром око главе, вели Ради: -

— Узми, болан, своју кабаницу са оца, огрни се њоме: њега већ нико не загрија!...

Раде не хтједе, већ, као да је обезумио, гледа у чељад и некамо у простор сњежана дана. Али старјешина диже је са мртваца, заогрне га њоме и к ватри га приведе.

Раде се загледа у весео пламен, и као да се, тек тога часа, свега сјетио, очи му засузише, и учесташе сузе, и котрљају се низ образе...

Људи код ватре напунише луле, пале и разговарају.

— Гледај! — опази један вријеменит човјек, гледајући на мјешине причвршћене уз самар — мора да је коњ превалио усред пута, па је покојник вукао товар крају... Гледајте траг у снијегу... И о томе разговарају неко вријеме.

Па се најпослије сјетише и договарају се што треба да се уради.

— Веле, — каже старјешина - да закон не да у мрца дирати, док комисија не дође... Треба да неко у варош пође!...

Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини.

— Треба направити од сијенскога коља носила — сјети се онај временити човјек.

— А да, да треба! — потврдише други - И требају пријечнице и клинови за учврстити носила...

— Да како да треба!...

— Али има још једна — опази старјешина — требаће наложити велику ватру око мртваца, да [91] омекша... Што мислиш, укочио се, а око њега све смрзло... Не попушта ово вријеме тако лако: видићеш муке, док га испружимо...

— Да, да треба! — потврђују остали.

Раду, слушајући разговор, сузе облише. Поглед му бесвјесно замиче на згрбљена оца. Мртав је и леден као и она голема литица поврх њега; нестаде га са овога свијета...

И тога часа осјети око себе празан, пуст простор, и у томе простору уоколо као да нема ничега жива осим њега. Као да се одијелио од свега свијета, и, као никада досада, у топлим сузама сазна и осјети у себи своје биство и моћ живота.

II ДИО

Неколико дана иза Илијине смрти, газда Јово пошаље Ради позов у коме га опомињаше на исплату дуга. Те позове разашиљао је газда обично дужницима кад је хтео да дуг чим прије од њих утјера, а садржином, обликом и самом хартијом сличили су ти позови судбенима.

— Синко, позвао сам те — вели му кад га угледа пред собом, — да рашчистимо рачуне... Мислио сам, да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је, кад гођ је хтјео, а ја давао... Али треба и враћати...

Газда преврће листове дужничке књиге, тражи:

— Видиш, нису плаћене ни камате за лањску годину. Оно, што ми је покојник дао о светој Кати, једва је залегло за дућански прекогодишњи дуг, а послије опет узимао је сијено... Ти знаш читати? — упита газда.

— Знам нешто срицати и то штампано...

— А гдје си научио?

— Учио сам; показао би ми друг по које слово, па бих га урезивао, у планини, у кору од стабла, док бих га утувио, па тако удри данас, удри сутра, нешто научио...

— Драго ми је, што знаш... Ето, види сам!... И узевши књигу у руке, донесе је Ради пред очи.

— Не знам ја у ту књигу ништа! — вели [93] Раде сагнувши се нада њу, па погледавши газду - застиди се. — Гдје је то? Не знам ја ништа; већ како ти урадиш...

— Треба, синко, да се снађеш, да се бринеш, ти си сада старјешина у кући... Па ако се ти не побринеш за кућу, ко ће други? А колико ти је година?

— Пасем двадесет и четврту.

— Ето, пунољетан си!... Ради, буди поштен и штеди, могао би с временом и извући се из дуга... А што ћу ти ја? Стари је оставио за собом силу дуга, купио оне земље; молио ме и молио, па, да му будем при руци, попустих... послије ми, Бога ми, бијаше жао, али која вајда; ствар свршена, поговора нема! А баш неки дан срачунао сам све, има око хиљаду и осам сто талијера дуга и нешто ситнежа; ту су урачунане: сијено, камата и дућанска роба све до данас...

— Чудо! — измаче се Ради.

— Није мало, не... али скупи се, синко; а ти, ако не будеш узимао, нећеш ми ни дуговати.. Ето, зато сам те звао, да се знаш владати...

Путем Раде размишља о дугу:

— Сила га се Божја накупила, нећеш нигда крају! Истина, примакло се са имањем; земљом најживљи је у селу, изашло је на очеву, али која вајда? Па како да обради сву земљу? Треба силу трошкова, туђи посленици скупи, и све поскупило. Сијено са ливада тек да залеже за благо зими, козе, што су најберићетније и најиздашније за сељака, забранише, а духан плаћају као ни себи ни своме. Плати порез, шумске глобе, пољске и друге; - па никада крају... Али ипак претурила би се година, и лијепо би се живило - помисли. Да, лијепо, - да не усрну покојни отац у дуг.

Жена му рађа мушку дјецу, двоје их је, два сокола, вриједна Божица и милокрвна, мајка [94] као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели човјек:

— Није но као крух што се једе...

У тим мислима иде поред својих земаља и не може да их се сит нагледа, поносит је њима, и, док их гледа, чисто заборавља и на дуг и на свакидање потребе.

Још лежи, отпочива пуста, али кад је Божје сунце загрије, а већ је на домаку, Бог ће благословити тежачке труде, земља ће се окитити, сјараниће се сунцем и кишом, оплодиће, и родиће обилатим плодом.

— Биће круха! — помисли Раде - и превише... па куд ћеш даље?

И занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.

Неосјетљиво наступи прољеће, пробуди опочинулу земљу и оживи разговором планину над селом.

Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља премишља и рачуна, колико ће користи имати, и што продати и уштедети, да газда-Јови на част даде.

Продаће сувишак блага, за које преко зиме недостаје сијена, а свога сијена неће продавати. И зимус, ваљда оно исто, што је јесенас отац продао у бесцијење, морадијаше од газде за скупе новце куповати.

А година по свему изгледа понијеће добро, и гледајући на своја жита поноси се њима:

— Бог ће дати, па ће све добро бити!

...Али у мјесецу мају побијелила једне ноћи планина над кућама, а другу ноћ разведри се: осу се мраз и смрзну и махом уништи усјеве. Сварена, погнуше врхове ка земљи бијела жита, а кукурузи, [95] као да се боје сачекати сунца. А кад свијетло прољетно сунце диже се, указа се настрадало, пусто, поцрњело поље као јесења стрњишта: - и Радину наду, понос и весеље, однесе једна ведра ноћ и прољетним сунцем обасјани дан.

Али Раде не клоне; одмах настојних дана поче преоравати наново земљу, да је засије. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад Божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди.

И оре, и ако није земан томе. И лемеж задире у земљу и пада у бразде пуно сјеме.

Једнога јутра Маша га нађе на ораници; одавна се није с њиме разговарала, па га се зажелила и, пролазећи ондје, сврне к њему. Нађе га замишљена и забринута, не разговара ни са сувезником, и док сувезник чврсто плуг држи, он обилатом, пространом руком нашироко сије и сијући, Маши се чини, да о нечему премишља.

Кад угледа Машу, зачуди се, па му остаде сјеме у шаци.

— Сврнула сам с пута, — вели Маша збуњена — да видим што радиш...

— Ево, губим вријеме... — вели Раде.

— И није земан радњи - надовеза сувезник.

— Али, сувезниче, да побранамо!

Привезаше брану, па почеше с једнога краја.

Раде потрбушке леже на брану, сувезник боцну дешњака и воли - повукоше. Раде лежи, руке и ноге испружио, па му се по земљи вуку, притиснуо узорану земљу, да с њоме семе покрије, а приљубио се уза њу, као да је хоће да обгрли и својим животом загрије, сунце му упрло у леђа — грије га.

— Гледај Божјег бика! — вели сувезник Маши, што с њиме упоредо иде, показујући на Раду.

Маша се збунила, учини јој се, као да сувезник погађа јој мисли:

— Како би она радо легла на брану уз Раду, и с њиме цијели дан на сунцу бранала! — и никако да са Раде ока скине.

Кад приђоше крају, Раде се диже са бране; сувезник се забави око волова.

Маша приђе Ради.

— Гдје си ми ти? — вели му.

— Забавио се у послу — одговори Раде и, узевши груду земље, мрвљаше је у руци: — сувотна је, Бог зна шта ће од сјемена бити? — и баци је на страну.

— Никнуће — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш...

— Ко вели? — насмија се на њу Раде и, погледавши је низ тијело каза: — Зар си што осјетила?

— Ништа... али није сигурно до тебе... јуначе мој!

Претрже им разговор сувезник, јавивши се Ради, а у то бане и Божица, Радина жена, са ручком. Маша погледа Раду и поздрави.

— Остани са нама - вели јој сувезник.

— Остани - нуди је и Божица - па ћемо заједно...

Али она не хтједе, извињава се да не може, да је човјек код куће чека.

Настајне недјеље поп Вране преко велике мисе држи проповјед, љути се на окупљене шугаве овце; а да се није преварио у своме суду, најбољи је свједок прст Божји, који је у невријеме послао снијег и мраз, да их опомене и на прави пут приведе. И проповједа даље.

Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима...

— Живине! - јесам ли наредио да мушки стоје обашка од женских! — стаде га вика, и љутит, гурну Раду у страну.

— Не гурај се! — вели Раде.

Али поп Вране, као да је побјеснио, насрће на њ:

— Воле један, ја ћу ти рогове стући! — понавља више пута.

Раде осјети како му крв у главу долази и магли му се пред очима, али издржа; шкрипнувши зубима савлада се и мирним кораком изиђе из цркве.

Иза велике мисе, разилазећи се, свијет шапори о Ради, али нико ни цигле ријечи не рече попу Врани; он је господар у цркви, па може како хоће!

Поп Вране, кад кући дође, премишљајући о ономе што се у цркви догодило, зажали у себи, што није могао уздржати се.

Јутрос Маша му чисто казала, да воли Раду мимо цијели свијет, а кад њега не би тако волила, ех, тада се не би ни њему отимала. И гладећи му дебелу руку смијала се оним својим разузданим смијехом, који попа Врана јача и дава му наде, да ће га ипак Маша једном завољети. Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, и наслућивао по њеној исповједи пред њим.

...Онога дана, у цркви, кињио се борећи се сам са собом. У одблеску разних боја од стакала на прозорима, у оној тајанственој прошарици, клечала је жена пред њим, исповиједајући се. Гледајући је пред собом, бранио се од напасних мисли и силио се, да подаде исповједи свети значај; да је пред собом гледа као сваку другу жену - али није никако могао. Расијано, без реда, бесвјесно насрћу на њ прости, човјечји, осјећаји и отискују оне туђе, научене, што се силом намећу и ради којих се толико у животу кињио...

Радознао, пита је, је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима: — Је ли тај човјек јак, здрав, млад? Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којему мјесту? И хиљаду других ситница, на које упите жена тешко и муцајући [98] одговара... А он у томе трагању осјети за час неисказану сласт...

Али када стаде да је свјетује, да већ не гријеши, да се од гријеха очисти и да обећа, да неће већ, чак ни пожелети туђега човјека, - жена сагне главу.

— Што мислиш, биће ти тешко?... зар нећеш моћи одољети?

— Да, тешко је то... — одговори жена.

— Знам да јест! ... Али зар мислиш да је теби самој тешко прегорети се?... Да знадеш како други трпе! Прегори се, и у томе наћи ћеш утјехе, отјерај од себе гријешне мисли... покај се! ... Кајеш ли се?

— Кајем се! — рече жена и зајеца.

— Кај се, као што се и ја кајем! ... и прегарај се, као што се и ја прегарам!... Скруши се, јер „скрушени и понизни доћи ће пред лице Божје“!... А све што на спас душе урадимо, никакова је жртва, прама жртви нашега Откупитеља... И не гријеши, жено, ни мишљу, ни дјелом!... — И што даље говори, његове ријечи долазе мекше и питомије... — А опрости и мени, ако сам те гдјекад саблазнио, као што и теби Бог преко мене, жено, опрашта... Опрости ми!

— Бог да нам прости! — рече у плачу Маша и - крене низ цркву.

Попа—Врана, гледајући за њом, сузе облише; прекрсти се и још дуго, клечећи и молећи се Богу, остаде у исповједници.

...Раде се лако одљутио, он је повратит, а и сјетио се, и други га с тиме тобоже прекарају, веле:

— Поп је пизмен на те, ради Маше.

- Али, ето, какови су ти Божји свештеници - примишљаваше: - ради свога неваљалства, наваљују на добре људе. Будала! као да је мени Маша памет однијела као њему... Нека му буде податнија, [99] нека се, ако је воља, поведе за њим, могла би: поводљива је од нарави. Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба. - Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му... Гдјекад, кад је згода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако... па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од друге.

И Раде бијаше по свему заборавио на увриједу, нанесену му у цркви.

Али једнога дана, кад је у вароши био, зовну га из дућана газда Јово и увевши га у дућанску писарницу, упита га, што оно бијаше са попом Враном. Раде исприча, а он га тада наговара да попа суду тужи, и вели му:

— Ако ћеш да будемо пријатељи, тужи га!

Раде шалабаза, забацује, али му не помаже.

Газда вели:

— Ти од поштена соја, па да те оно бодулче попа срамоти пред људима!

Раде у неприлици сјети се:

— Тешко је, господару, с њима парбити се!... Бојим се навалиће на ме трошкове... па, ко ће и свједочити проти попу?

— То је моја брига! А и трошкове ћу платити; довешћеш адвоката из града... И њега ћу платити... Само ти ради у своје име, чујеш, да се не гласа о мени... нити да ја пред свијетом улазим у што...

Раде се чуди, што се газда Јово оборио на попа Врану; оно јест, раније били су душмани, ради тога што поп завргну сеоску благајну, али од када се говори о некој слози између лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, — помирише се.

Но људи у то не верују, чини им се, да се [100] лук са очима не може сложити, а зна се, да од господе никада сељаку користи, па се боје сада, кад се сложише, да не буде и грђе, но што је до сада било.

Али ипак мора да има нешто!

Ето, у здравље слоге, у опћини су два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба, ради положаја: ради се о томе, која мора бити засађена са десне стране, или она хришћанска или пак она кршћанка!... О томе премишља Раде путем, и док му један писар из чаршије слаже тужбу. Потписа тужбу својом руком и понесе је на суд.

...Бијаше тужбу свргао с памети, кад му уручише позов. Тек сада збуни се; чисто му жао...

- Што му је поп учинио? Није га ударио, није га ни у чему ни оштетио, а шта му се мари за бесједе; биће да му је притужило, када се онако разљутио на њ! Али како ће да не иде на парбу, газда Јово биће поручио по адвоката, и припелио му и прекјуче, кад га је у вароши видио, да никако не опрашта попу, ако ће да су пријатељи; а он већ знаде, како је, кад ти је газда пријатељ, а камо ли, кад ти је душманин!

Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече, да му увијек по штогођ од наднице закида.

Не само што га је тужио суду, већ довео адвоката из града, онога чија се бесједа у суду најтеже зарезује, и бијаше Радивој осуђен на затвор. Пали и големи трошкови на њ.

- Срећа, те неће имати одакле да их плати!

На расправи адвокат попа Вране, доктор Пилић, чуди се, што се ово догађа у новије доба; тога прије ни у сну није било. У боља времена, кад би млађарија издалека тек назријела свога пастира, дочекала би стојећке, прихватила се руке и почитала [101] га, а ево сада што смо дочекали: да једно голобратче усуђује се тужити свога духовника, челик домољуба и народнога добротвора.

Попу Врани сигурно није било на уму, да у Божјем храму, у којему је он једини господар, никога срамоти, већ да посавјетује заблудјелу овцу, данашњега тужитеља... Позива се најпослије на законске прописе и моли да суд ријеши туженика... За накнаду, дангубе, дневница и путнога трошка, тражи сто круна.

Радин адвокат опомиње свога колегу, да се држи ствари. У овоме послу нема посла поп Врана као пастир повјерених му оваца, већ сматра се од суда као сваки други смртник. Је ли или није он својим поступком увриједио тужитеља? Да, јест! То су нам малоприје свједоци исказали, и потпуно потврдили наводе у тужби, дакле, прама томе, туженик има да се осуди на прописане казне и исплату парничких трошкова.

Тражи, као и колега, у име накнаде, дангубе, дневница и путнога трошка, сто круна.

Раде слуша свога адвоката и чисто се стиди, жао му, што се уплео без своје воље у господске после и, не сачекавши осуде, оде из суда.

Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобу, која тој своти одговара.

Његов адвокат проти осуди положи уток на старију власт.

И старија власт уважи уток, и ријеши тужбе попа Врану, и све трошкове свали на Раду. Па кад попови пријатељи из града брзојавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона на цркви, таман као оно неке године, кад се помолише на последњему савијутку бискупске кочије, што вожаху пресвијетлога у пастирске походе.

А и поп Вране одржа задану ријеч, дату пријатељима и знанцима, да ће учинити добар свечани ручак, ако остане прост од тужбе. И требало је то да учини, јер се пријатељи живо заузеше да од казне ријешен буде.

На ручак позвати су сви околни жупници, и неки фратри из манастира, два калуђера, начелник, газда Јово, и један опћински присједник. Мјесни учитељ није позват, што у политици није сумишљеник попа Вране, већ припада другој странци, која је антиклерикална, а газда Јово и калуђери позвати су, и ако нису сумишљеници, и чак су, по мишљењу попа Вране, чланови другога народа или изрода — ради блажене слоге, која је по читавој земљи одјекнула, па и до амо допрла.

— Треба доказати, да ни радикали нису слози противни, ако је та слога на корист овога напаћенога народа — мишљаше поп Вране.

Званице се договорише да се сјате на одређеноме мјесту, па скупа да појашу до попа Вране.

Пред друштвом јаши фра Јосо на бијесноме вранцу и држи тробојну заставу у руци, а за њим поредаше се фратри и два калуђера; фратри су у црвеним народним капама, хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин даје одушка своме домољубљу.

Пољем влада омара, а затегла суша, па од прољетос настрадала од мраза жита не помогоше се: кукурузи тек што се држе, а празно класје бијелих жита стрши у вис, као да тамо помоћи тражи, кад изгладњела земља у најљепше вријеме изневјери.

Цврчци, такмичећи се, помамише се, као за инат љетној тишини, а заморени сељаци, неки с омотаним пешкиром око главе, одјевени љети као и зими у сукну, измичу се испред бијесних коња у страну и, у знак поздрава, капе се дохваћају. Чуде се, куд ће ова сила фратара, један бјеснији од другога. [103] Али јахачи не обазиру се на пјешаке, већ на догледу цркве разиграше коње, такмичећи се ко ће прије стићи. Добри коњи, али боља од свих бедевија младога калуђера, оца Лаврентија: одвоји се од осталих и заграби...

Поп—Вранину слузи зазор, што бедевија к цркви прва стиже те однесе барјак, па, кад стигоше, вели фратрима:

— Што је пустисте испред себе? Свугдје је мушко штиманије!...

Разјахаше, а коње повађају комшије, што се, радознали, окупише око куће чувши звеку звона и пуцњаву прангија.

Званице се љубе са попом Враном, и честитају му на побједи кршћанске љубави над мржњом, и прије ручка испише по чашицу ракије.

У то дође и начелник, газда Јово, са кочијом до испод куће, с њиме је у кочији дошао опћински присједник, варошки крчмар, који је због слоге у опћинску управу ушао, и само ради ње данас се жртвовао, да са газда—Јовом дође, јер, друкчије, јер још њихови стари нису били пријатељи.

Газда Јово задихао се и заморио идући пјешке до куће, а да се не замјери клеру ни једне ни друге вјере, није сакупљене свештенике поздравио ни са „Фаљен Исус“ ни са „Помози Бог“, већ рекавши: - „Добар дан, господо!“ одмах сједе.

Погледа по друштву: нико ни ријечи! Неки од фратара не познају лично газду; познају га тек по имену и гласу, али неће да му пођу у сусрет, да га поздраве, мисле, треба да он то први уради: црковна власт је тежа од свјетовне! Поп Вране разби лед, па га представи и — руковаше се нови знанци.

Гости у кући осјетише врућину, низа дебеле образе газда—Јова циједи се зној, махом купи га рупцем, с тога домаћин поведе друштво у одгојак [104] до куће, гдје је, на отворену, зрачније и угодније но у кући.

Трпеза, за коју посједоше, удешена је нарочито за данашњи дан, између дрвета, у прошарици.

У челу стола посади поп Вране старога фра Јеру, големе, кратке шије, ћелава, коме су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега стари калуђер, отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева пако фра Анте приморац, доктор црковнога права, а осталих њих десеторица поредаше се по вољи.

Маша, коју је поп Вране позвао, да спреми ручак, донесе чорбу. Од некога дјечка узела је нову црвену капу и ставила је нахеро на главу. Њој то сличи, па се гости весело насмијаше, а поп Вране не може ока да с ње скине; и, гледајући је, часом заборави на госте, и његове строге црте лица попуштају мекшим цртама, чисто питомијим.

Једући друштво помало разговара, претргнуто, обично.

Дебели фра Јере гледа, како доктор црковнога права узе кришку пршута вилицом, и на тањиру реже га ножем, то он не може да поднесе: једи се у себи, и очи му једнако тамо замичу.

Најпослије приморско вино развеза језике, а након печене јањетине пије се боље. Код шампањца фра Анте диже се, да наздрави свечару. У прошарици, док говори, погдјекад одбљесну се у сунцу наочари. Док се диже, фра Јере гурну старога калуђера оца Дионисија, што до њега сједи, и вели озбиљно:

— Видећеш сада, какових говорника има у нашему светому реду!

Доктор погледа по друштву и поче да говори:

— Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку. Нашега свечара [105] могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојку видимо — и показа руком на њ — око кога обавио се бршљан, и окупили се закржљали храстићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хтјео да му запријечи раст и полет у свијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али храст се не да, надвлада све запријеке, и ширећи се осваја све више свјетлост и висине, а душмани остају у тмици, да испаште своје гријехе. Тај храст, браћо једнога народа двају племена, није нико други него наш свечар, узор свештеник и домољуб, поп Вране, а бршљан и закржљали храстићи, његови су душмани... Дакле, нека га Бог поживи!

Друштво одушевљено прихвати здравицу, млади калуђер запјева „На многаја љета,“ али пјевајући остаде сам, и ућута, јер фратри надвладаше својом пјесмом: „Много лита сритан био.“

Кад пјевање престаде, газда Јово вели, онако, као да му је онај час на памет пало:

— Колико сам оној будали Ради говорио, да одустане од тужбе, али што влах уврти у главу, не би нико, ни Бог! Гдје ће сврака соколу нахудити?

Поп Вране ногом испод стола очепи фра—Јосу и кришом се у хитњи погледаше.

— Поквари се народ! — јави се фра Дане, јак, прикладан човјек, чије црне очи блудиле су некамо, неодређено, а биле би врло лијепе, да у њима сјаше искра сазнања. Он то рече онако из обичаја, и не мислећи на оно што је рекао.

Али други прихватише његове ријечи, као једну мисао.

— Тако је! — потврди дебели фра Јере - није више наш народ оно што је негда био, а било је то друкчије, и док сам ја по жупама наставао. Био је тада наш народ, што но ријеч: голубиње [106] ћуди и дјевичанске природе. Кад би видио свога жупника, дочекао би стојећке, скинуо капу и љубио из почитања у руку. Истина било је и тада и лупежа и хајдука, али што ћеш? Крало једно другоме, и клали се међу собом! А и са својим жупником, пастиром, били су умиљати као јањци. И у кући не би се изјело бољега залогаја, да не би њиме понудио свога фра Јера... Ах, да, друга су оно времена била!... А како је сада, то ви млади знате, де, реците! — и насмија се фра Јере, а округло лице дође округлије и свјетлије. Па подвивши главу, спусти му се потиљак и — узригну му се.

Извади из широкога фратарскога рукава кутијицу, промућка чашом и усу у њу из кутијице крцату жљицу бикарбоната, промијеша, и испи на душак.

— Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију — Хоћеш ти једну жљицу?

— Мани, Бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помео у здравици, коју је у памети слагао, да је изрече као православни свештеник свештенику латинске цркве.

Доктор црковнога права, љуштећи јабуку потврди фра Јерине назоре у главноме, али се њему чини, да исквареност у нашем народу још није ухватила маха, али бојати се! — И послиједи јачим гласом:

— Лажни либерали шире се свугдје... криво схваћена култура наше интелигенције продире у народ, упропастиће га; зато ми, свештеници, једне и друге вјере, имали бисмо народу предњачити добрим примјерима... Дакако, хоће се добрих дјела, а не само ријечи.

Млади калуђер испитљивим, радозналим погледом погледа на попа Врану; и фратри загледаше се, али ипак побегенаше доктору.

Газда Јово опази, да наш народ није баш рђав, није изображен, нема школа, још је дивљи — треба га просвијетлити!...

— К просвјети допринијеле би и сеоске благајне свој дар, а оне ће му и онако помоћи — опази поп Вране и кришом погледа у фра—Јосу.

— Дакако да хоће — потврди газда, докучивши куд шиба поп—Вранина бесједа. Па му паде на памет, колико шкоде му је зимус нанио, купивши сијено за дружинаре благајне; а ради ли он то из доброте срца или за коју другу сврху?...

У то изнебуха диже се отац Дионисије.

Друштво напито, пробављајући, упре погледе у њ, његова прогушана брада дрхти, а очи живо продиру ондје гдје их унесе.

Наздравља попу Врани као поштену човјеку, дарежљиву, пријатељу народа; његово је мнијење, ко није поштен човјек, није ни добар свештеник, зато нека Бог поживи поштењачину попа Врану, данашњега свечара!

Овога пута „живио“ јачи је; млади калуђер у заносу опет отпоче „На многаја љета“, али друштво преврну и оте „Много лита сритан био!“

Отац Дионисије очито се љути: ето, бар на његову здравицу, могло се отпјевати српски: „На многаја љета“...

Кад се занос слеже, диже се поп Вране, уозбиљио се, гриска доњу усницу, и подвојак му се нарозао.

Захваљује предговорницима. Зна да изречене здравице у његову славу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју су се надвиле црне облачине да је угуше... Нашу истргану домовину можемо упоредити црној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи... Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли, кад види своје властите синове, које је [108] својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина и челик домољуба и поборника, којих требало би да се данас из захвалности сјетим; али то овога часа испуштам ради наше слоге, јер сам и ја и моји сумишљеници: - „за слогу добрих у добру“ дјеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине, испијмо наше чаше на искап и запјевајмо „Липа наша домовино!“

Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се. Газда Јово, тежак, окљева, а отац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се.

— Капе доље! — загрми фра Јосо. - И ви тамо! викну сељацима, што су мирно уоколо стали и буљили у друштво.

— Биће да ће се помолити Богу, да му зафале на обилату ручку! — вели један од сељака, скидајући капу.

И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво.

Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претрже у један мах неоправдани, разуздани смијех. Кукаст нос спустио се, а очи звјерају: - али у таквоме стању остаде само за час, па, како пјесма престаде, лице задоби свој првашњи изглед.

— Не изазивљу — шапне оцу Дионисију млади калуђер, отац Лаврентије — нијесу још споменули хрватскога имена... Немојте споменути ни ви нашег српскога, кад будете наздравили народу! - Љубав за љубав!

— А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа својим живим очима по друштву, па, видјевши да весело о нечем друштво разговара, настави:

— Ти им вјерујеш? Што они нама желе, дао, [109] брате, њима Бог! особито фратри... А зашто подржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега народа, кад су гладне године!? Да, са неколико варичака кукуруза, мисле, да ће сви наши превјерити!...

— Ви увијек једно — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге...

— Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја...

— Тако је!

И опет се диже старац отац Дионисије и вели:

— Ми смо заборавили у нашем весељу, да испијемо чашу у здравље — знате кога? — Онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера!...

— Добро је! — упада у ријеч газда Јово.

— Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту, вјеран вјери својих отаца... Сјетимо се, да смо и ми из народа и закунимо се, да ћемо га само добру учити! Је ли тако? Нека Бог поживи дакле наш народ обију вјера и обају племена!... Живио народ!

„Живио!“ ори се у друштву а прихватише да вичу и сељаци, већ здравицама привикли.

Међу сељацима поп Вране угледа Марка, човјека Машина, позове га и понуди пуном чашом вина.

И наста весела шала међу гостима, пјевање пјесама и задиркивање. Неко од млађих схвати Машу вавољком средине од круха у капицу, она се насмија и побјеже у кухињу. За њом пожури човјек јој Марко, да у мараму покупи, што је иза ручка остало.

Иза црне каве друштво се диже од трпезе.

Фра Јере зажели да спава, али фра Јосо не да. Вели:

— Нико не смије оставити своје браће.

Тако дебели фратар задовољи се, да се гега по одгојку, мислећи непрестано на пробаву. Али кад га друштво изгуби с вида, леже испод дрвета у хлад, да бар опочине, док бар пробава траје.

Доктор црковног права извади из рукава смотру „La civita cattolica”, - (Он је и онако, дошао да се провоза и разоноди у простој природи.) - па нашавши хлада, сједе, да чита.

Остали фратри подвезаше конопцем од три узла фраторску црну хаљину, да им не смета, и засукаше рукаве од кошуље, те се стадоше уметати каменом.

Сељацима тек сада срце заигра и очи дођоше живље:

— Боже, ко ће одбацити?

Једно чобанче, дугих руку, спуштених беневрека, неишчешљане загасите косе, јарких очију, приђе попу Врани и, дрхтећи од узбуђења, вели му:

— И ја бих се, попе, бацио!...

— Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру!...

— Нећу моћи... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. — Нећу моћи — понови, — снажан је, гледај му плећа, а бикује ли, бикује! Па и вино, попе, и храна...

— Није по томе...

— Јест, попе! Видим ја како он мало прије прихватио се јањетине, таман као да њу прву на сто донесоше... Е, да!...

Поп Вране нареди Маши, да му пода чашу вина. Чобанче испи и, отрвши уста рукавом од кошуље, прихвати камен из калуђерових руку.

Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду, оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу, види се да до биљеге фали читава подланица. Бацајући за последњи пут камен, чобанче се већ расрди и вели:

— Не би Бог!

Поп—Вранин слуга љути се, што опет калуђер однесе барјак, а снажни фра Јосо неће да се већ умеће, кад види да не може пребацити.

Оно чобанче вели слузи, гледајући на калуђера:

— Старовјерац је оно, јуначина, брате! Али не будали ти, и храна, и вино... Их, још ми у носу мимо свега осталога остаде мирис печене јањетине!...

У то Маша изнебуха узе камен и уметну се с њиме и вели:

— Боље би од попа Вране!...

А кад хтједе фра Дане да се баци, посрне и затетура...

— Пијан је као сјекира! — опази отац Дионисије. - А Маша кида се од веселога смијеха.

— Вријеме је да се одлази! — опази газда Јово, раздријемавши се, био се наслонио главом на трпезу и закуњао.

Слуга купи сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровој бедевији тек прегршт сасу: мисли утече јој фра—Јосин вранац!

Један дјечак, комшија, поцрњео, аљкав, купи балегу испод коња; загледа се у једну, још живу: пуши се из ње и осјећа оштри воњ.

— Види! — вели своме другу, другоме дјечаку, а очи му сјевнуше - у њој жито живо, могао би га сијати...

Узе балегу у руку и, држећи је у руци, окљева да је у врећу стрпа, као да му је жао.

Газда Јово опрашта се са свечаром, с њиме ће са кочијом опћински присједник, кршћанин, варошки крчмар, а остало друштво повратиће се на својим коњима.

И опраштајући се опет забрујаше звона и затутњи неколико прангија и тробојна застава лепрша у рукама фра—Јосиним и виче се, скупа са сељацима, [112] свечару последње „живио“!... и коњи - похиташе.

Кад одоше гости и звона престаше славити, вели поп Вране окупљеним сељацима:

— Сада идите, доста се весеља нагледали!...

- Хоће наш поп!... — рече Марко, Машин човјек.

— Ужива своје право! — јавише се неки од комшија - и разилазе се својим кућама.

Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда, испред модричастих сјена, које неосјетљиво дижу се све више и више.

Маша гологлава распрема сто; сунце у прошарици просипље јој се по плавој коси, а поп Вране никако да с ње ока скине.

Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долази полако, али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад по одгојку завлада хлад, зажели се разговора са Машом.

— Машо! — јави се и понуди је да сједне.

Жена га погледа и већ јој се смијех појави у угловима усана; још јој је смијешан у црвеној капи. - Али погледавши га у очи, учини јој се, да је те очи моле, и сједе сучелице њему.

— Што хоћете? — упита га гледајући у злаћани прах што између њих у сунчевој зраци игра.

— Ти ме, Машо, не разумијеш и ваљада не можеш да разумијеш; ти си, од нарави, безбрижна, снажна... Хтјео бих и ја такав бити, али не могу... Видиш, - тек што су гости пошли, савладала ме туга и нико не може да ме утјеши, до тебе Машо... Драга си ми... и не тражим друго већ да си код мене... А јесам ли ја теби мио? — изговори очито дирнут.

— Нисте ми мрски... А и зашто би били?... [113] - И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради.

Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој:

— Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и, испод стола ухвати је за руку. — Доста ми је да ти милујем руку, и одмах ми је лакше... Њој се његове ријечи смилише и пусти дуље но обично своју руку у његовој.

И док се држе за руке, ћуте, а док она истрже своју из његове, диже се он.

— Идимо у шетњу!

— Бог с вама, што би комшије о нама говориле?

— Бриге ме! — одговори - и погледавши је живо у очи, па, ухвативши руком поповски оковратник, продрма с њиме и вели озбиљно, љутито: — Видиш, Машо, ово ме гуши! А да није овога... и прекиде бесједом, те опет је замоли да пође с њиме.

И разговарајући поп Вране застајкује; на махове гледа некамо неодређено, а на махове загледа се у њу и, на једном обгрливши је, вели:

— Машо, ја бих с тобом овако до на крај свијета! Би ли ти пошла са мном? Да некамо побјегнемо... Хоћеш ли?

— Што говорите? — зачуди се Маша и хтједе да се истргне из загрљаја.

— Остани, Машо, још остани!... Овако ми је лијепо... фала ти: Ово ти нећу никада заборавити... и све страсније је милује...

Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу... И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради... И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако.

— Раде! — измаче јој се из уста, и изрече оно, што је у души осјетила. — Раде! — понови у заносу, трже се и извивши се из попових руку, пожури ногоступом преко одгојка...

— Машо, Машо! — зовну он, гледајући за њом и, осјетивши се слаб, понижен, изгубљен... прислони се уз дебло старога дрвета... А сутон већ је пао: сјајан, бистар сутон пуна мјесеца, што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташе загаситије и тајанственије.

Ради између два круха, лањскога и овогодишњега, што још не приспио, понестаде жита у кући. Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као и сваке године.

Оставио је само толико, колико му се чињаше, онако по прилици, да ће преко године кући достајати. Али превари се у рачуну као и осталих година. Мишљаше за сијено биће блага зима, а оно окрене оштра и сњежна, па у најбољу понестаде сијена, а за жито није рачунао на кокоши и крмад, којима би се стара Смиљана у љутој зими смиловала и прегршт по прегршт бацала да не скапавају од глади. Тако Илија под зиму јевтино продаваше, а усред зиме и љета за скуп новац куповаше и сијено и жито.

Кад Раде дође у варош господару и затражи жита, газда Јово удари му у образ, вели:

— Не могу ти, синко, већ давати док не склопимо закониту погодбу за нови дуг. Накупило се чудо, да ти кажем колико, - око двије хиљаде талијера.

Раде се чисто упроштио од чуда, и прибравши се увиди очито, да газда на рачуну хоће да закине више но игда. Знао је да отац даваше на рачун сваке године, и ако му раније о томе није нигда говорио, до љетос, ноћу у пољу.

Било је то пошљедње љето пред његову смрт. Сјећа се јако добро. Неко у пољу свирајући у двогрлу, извијаше из ње питоме, тужне гласове; пође [115] прама свирци мислећи наћи кога свога друга, а зачуди се, кад мјесто друга нађе оца, вели му:

— Што то, оче, ти?...

Стари се прене као иза сна.

— Ево, Раде, падоше ми на ум двогрле. Јутрос потражио и нађох их у ковчегу, па видиш, сада подјетињио те свирам...

— Де, још! — вели Раде.

Али Илија не послуша. А и по пољу чује се свирка свирала и кавеле и на махове, за час, појави се свјетлост наложене суве балеге, на чијој ватри чобанчад пржи клипове кукуруза, клепка звечи и неко дозивље — док нечији пас престане лајати...

— Раде! — иза премишљања рекао му тада отац: - Ти си научио, велиш, нешто читати, а утувио си и бројеве; што не би на чему загарио, што дајем господару на рачун?... Није већ никоме вјеровати... А чудо, поштени људи - па се туже на газду...

Од те ноћи отац му казиваше, кад би што на рачун газди давао, а давао је у више навратака...

— Господару! — ослободи се Раде иза премишљања, док је газда гледао по дужничкој књизи — давао ти је отац на рачун у више навратака... јеси ли забиљежио?

Газда не дижући очију са књиге, одговори мирно:

— Што, зар мислиш да крадем?

— Не велим ја то, али мени је криво...

— Сви сте ви једнаци... и други тако веле, кад треба враћати.

— Јеси ли забиљежио двадесет и пет талијера, што је отац ухватио за продату краву и донио ти их на рачун?

— Све је убиљежено — вели мирно газда.

— Па како да може бити толико, колико ти велиш?

— А парнички трошкови?... - подигнувши главу насмија се газда.

— Какови?...

— Они са попом Враном... Пали су на те... а ја их подмирио...

— Па тако је и право... Ти си тако хтјео...

— Право!? — зачуди се газда. - А ко се парбио и ко је парбу изгубио?

Раде се изненадио, збунио. Газда опази његову забуну:

— Дакле, видиш, да је боље мирно да се растанемо... Учинићемо нову погодбу за све, и нијесам ја, болан, рђав човјек... Дакле, хоћеш ли?

Раду грђе уплашише његове слатке ријечи. Не зна што да рече и дошло му да бјежи, осјећа то, па вели:

— Част вама, али сада не могу... видићу, — и у хитњи изиђе из дућана.

Раде у вароши нигдје се не сврне, већ, погнавши пред собом празна парипа, упути се кући усред подне.

Преко поља сунце упире у чело, у очи жеже, али бриге га јаче море, па не тражи хлада, да се од врућине склони. По пољу у сунчевој свјетлости прелијевају се жита, ниска, празна класа, стрше у висину, раније настрадала од мраза а сада затеглом сушом; срце му пуца пролазећи поред својих ораница: гину жита наочиглед - помисли - и трпи, и чезне за кишом, као и распуцана земља жељна влаге, да је засити, натопи... И ливада слабо је понијела ове године. Колико се само напатио, прокисао до коже, одвраћајући воду и копајући јаругу, колико је земље преко себе пребацио! И све је то он весело радио, као за се, и за своју земљу, и нека би сав живот дао, кад има зашта. - Али овако - помисли - гледајући пред собом празна коња - радим за другога. Ко ће онолики [117] дуг подмирити? - И први пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети. И сине му лијепо пред очима, за чим је газда Јово кренуо...

Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара. Мишљаху са оним платити и камату и „рату“ и годишње дућанске потркушице, а кад тамо — не достиже ни за камате. Војкан се вратио онога дана пијанији но игда, као вели човјек: бадава је мучити се, бездану јаму нико не затрпа, па бар да се пије док тече!...

А два сина му пођоше опет у свијет, веле, да су се укрцали за Америку... Јесенас узе газда све себи и кућу, и земље. Војкан оде у свијет, да потражи дјецу... Бог зна куд, и живе ли још?...

Стрица Петра чека што и Војкана. За њ је срећа што му синови зарађују и носе новац из свијета - али која вајда, кад од главнога дуга никад не можеш паре откинути? - тако бар Петар вели. Давно би газда био и њему узео све за дуг, али синови носе из свијета и дају газди на рачун више двојструко но би земља му давала, па као вели газда: док су синови снажни, млади, па могу да зараде, ено му земље... - А већ је један син Петров настрадао у свијету, на радњи, динамит однесе му око.

- Како се момче стидило - помисли Раде — кад оно кући дође. Никако да кога пусти, да му у очи завири, већ главом једнако креће тамо и амо...

Раде, има неколико времена, и опажа, премишља, али како да се опре злу што га слути? Ради и штеди колико гођ може; из штедње не коље ни крмка за зиму, толико да је пуром сит. Али, ето, сада ни ње нема, код толике Божје и његове земље! А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га [118] стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.

— Тешко је — помисли — док у вароши давају, а кад престану давати, да Бог учува!

Жене ишчекавају жито, па док чуше бактање изиђоше пред кућу.

— Зар нема ништа у господара? — упита стара својим сухим гласом.

— Сигурно да нема — одговори мјесто Раде жена му.

Раде ћути и не помишља, као обично, на свога старијега синчића, што му се веруга између ноге, мислећи да му је отац штогођ из вароши донио, и намиривши коња, каза жени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ село.

Бијаше му пало на памет, да позајми неколико талијера у Машина човјека Марка; некима он даје на поштење, али уз тешке камате. А каматар је Марко у свему, никада у вароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше га осудио због каматарства на мјесец дана затвора и на губитак камата од више година.

— Суд ми одсјече главу! — рече зажагреним очима онога дана, кад из суда изиђе у чаршију, и преко свога обичаја сврне у крчму. — Одсјече ми главу! А да би зашто? — вели крчмару, док је сио за сто. — Дао комшији Јовану двадесет талијера, у невољи да му поможем, а он мени у залог ораницу, ја уживао ораницу, а он талијере... А да не би мене, газда Јово однесе му је за оно двадесет талијера, као је ли Бог на небу... Ето, па помози кога!

Говори и лијева у се вино као у празну мјешину, и нуди људе да пију; неки прихваћају, само да трошка има, и не могу да се начуде, како је он [119] тако данас податан и разговоран, он, што би иглу оглођао, и коме уста обично ћуте, а само очи говоре.

— Мене су осудили! — удара пијан шаком у сто — и још судац вели: за углед другима... Чине рачун он и писар и бајаги пренемажу се од чуда... Великога ли ми чуда! А што не осуде газда—Јову? Што не осудише покојнога газда—Стјепана, што дође однекуда из Босне, у горим беневрецима од мојих, па у мало година подиже млиницу, покупова куће, и пусто поље остаде за њега. Раскући их неколицину, а сада дјеца му настављају и иду за његовим стопама!... Што не осуде газда—Николу? Сви се они обогатише, а чиме трговаху? Кукурузом, брате, за гладних година понајвише и... нешто са сељачким потркушицама... Па они мирни, почитани, судац с њима као са браћом. Е, нијесу стари били будале, давна се вели: „богат поштен, а дебео лијеп“! Тако ти је, Бога ми!

Марко оде из вароши, широк, простран, и одлучи тога дана да неће више новац на камате давати, али првом пригодом попусти.

— Не будали! — вељаше жени Маши, кад га од тога одвраћаше — Што ћу са ово пара?, а ако су накастили однијети ми их... фала Богу! - нека носе!

Раде нађе Марка пред кућом гдје седи; он тако љети, кад није у вароши, сједи по цијели Божји дан, гледа преда се и пуши лулу; духаном га намире сељаци за цијелу годину, па ипак свугдје, и у путу, и у пољу, и на прелу, тражи да му други лулу напуни.

Раде извади скленицу варенике и вели му:

— Метни, Марко, у кућу, а другом згодом биће боље... нијесмо сада у земану...

Марко се диже дохвати скленицу и пита:

— А што си хтјео, Раде?

— Мале ствари, мало пара...

Марко га погледа својим свијетлим зеленкастим очима и вели:

— Знаш, одредио сам више никоме не давати... Суд ми, болан, одсјече главу, а да би за што?... Нема од тога већ користи!

— За кратко, до свете Кате, само неколико талијера, да ми позајмиш, па као да си ми их даровао... потреба ми је!

Претргне им разговор Маша, спрти са себе бреме дрва и пита се с Радом.

— Пођи, Машо, види куд је крава, да не би у штету — каза јој Марко.

А кад жена оде, погледавши кришом на Раду, настави Марко:

— Скуп је сада новац, Раде брате... људи двовјерни... Али да, — као присјети се — ти си од поштена пања... А колико би ти требало?

— Десетак талијера...

— Добро, а велиш, вратити их о светој Кати?... Даћу ти их, ма да знаш, плета ти је на талијер.

— Како хоћеш... потреба ми је!...

— Причекај!

Марко уђе у кућу и за собом затвори врата. Разгледа се по кући, па извади један камен из зида при земљи и узе из рупице добро увезану навлакачу, у којој новац држаше. Извади колико је требао у сребру и злату, јер банке није држао, од када му их бијаху неколике мишеви нагризли — и опет постави камен, како је прије био.

— Ево пара, Раде! — изашавши пред кућу, вели му, и бројећи их помњиво полаже их на Радину руку, а давши му их, погледа га својим свијетлим очима чисто у очи:

— Ето ти их...А Бог ти и душа!

А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му:

— Узораћеш ми, болан, оно неколико бразда оранице испод куће: лако је то теби!

Маша пазијаше на Раду, и док га виђе да оде, упопријечи и сачека га на путу. Прекиде га у мислима што га салијећаху: био је замишљен, невесео.

— Раде, болан... што је с тобом? Од када се не видјесмо!

— Та видјели смо се овај час! — одговори мирно Раде.

— Не бројим ја онакова виђења, већ овакова... и чисто дрхтећи од узбуђења принесе свој образ к његовим уснама. — Раде, пољуби ме! — моли га... Нећеш, није те брига за ме — одговара жена за њ... А имаш и право... Убиј ме, Раде! Безмало што ти се изневјерих! — И навријеше јој сузе на очи, и јецање закрчи ријеч у грлу.

— Што плачеш? — упита Раде обзирући се око себе.

— Убиј ме!

— Кажи што је?

— Стид ме, а друкчије све ми једно... Али кад сам код тебе, пече ме...

— Кажи!

— Без мало, те ме не превари поп Вране... обвладао ме бесједама... Мало, што му се не пустих...

— Па? — рече Раде. — И он је човјек!

Жена диже главу и погледа га сузним очима, што у сунцу засијаше:

— Зар је теби све једно, Раде? — једва изговори... И, окренувши се од њега, гушећи се у сузама, пође натраг. Учини неколико корачаја, па ставши, осврне се и гледа.

Раде стоји на мјесту и, видјевши да она к њему не долази, накани поћи својим путем.

Али жена спазивши гдје одлази, зовну га:

— Раде!

Раде се осврну, скањива се, окљева... А она похита к њему и, страствено обгрливши га, љуби га, шапће му:

— Што ме убијаш?... Куд се дјела наша љубав и вјера, Раде, проговори!...

— Пусти ме, Машо! ... одговори Раде. — Убила ме брига и потреба! Код куће дјеца ме гладна чекају. Не знаш ти, Машо, што је то, кад су дјеца здрава а гладна... прође те воља од свега — ... Са Богом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја.

— Са Богом, Раде! — зајеца жена, и стоји као прикована на мјесту, гледајући за Радом, како се у сунцу жури, висок, витак, рекао би безбрижан: — док га с вида не изгуби.

Газда Јово, око десет сати у јутро, сишао је из куће у дућанску писарницу. Ознојен, сједе за сто, отпучи оковратник и дохвати новине.

Помњиво читаше превод једнога сентименталнога романа, што излажаше у подлиску новина; у доконици радо чита романтичне и криминалне ствари и лијепи број такових књига лежи у ормарићу до „вртајмовице“, редом поређаних.

На пољу је силно вруће, јер одбљесак сунца чак кроз застрти прозор продире и газди очи засјењује. У читању прекиде га листоноша: у хитњи предаде му јутрошњу пошту: новине, трговачка и приватна писма и замашитији омот дјетињега „Забавника“, што их газда из доброте даваше свакога мјесеца мјесноме учитељу, да их пораздијели школској сиромашној дјеци.

И престаде да чита, јер дође опћински писар са службеним списима, да их господин начелник потпише.

Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи, вели:

— Поручили сте по ме...

— А, да! — сјети се газда. — Чуј, Глишо! Што је од онога одгојка у планини, што га покојни Илија Смиљанић држаше? ...

— Ондје је, господару... држи га син му Раде...

— Знам, али неки дан рече ми један сељак, да Раде поткресава и сијече шуму као да је његова... а ти о томе ни мукает!

— И Илија се служио шумом и бранио од другога, таман као да му је дједовина... Та, знате, кад је оно покојни Илија, да упали клачину, посјекао силу дрва, тужио сам га на опћини, баш тревили се и ви... А не знам што би од тужбе?...

— Не брини се ти за то - пресјече му ријеч газда — већ, слушај, тужи Раду за прихвату опћинске муше... Јеси ли разумио?

— Јесам, господару!

Лугар оде чудећи се, што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше тужио неколико пута за шумски прекршај, Илија није нигда пред комесара дошао, а био је велики шумски потрлац. Погађао је Глишо, рашта га господар штеди, али ко господару што може? - Ма, рекао бих, уврну се и Радина срећа! Сигурно - помисли — штетио му Раде, господару, хатор, друго не може да буде! — А газда премишља да ће и ово помоћи, да Раду примора на признање дућанскога дуга и оних парбених трошкова, а тражба по одвјетнику из града већ је учињена. И све суче се, онако, по његовој замисли у реду... Петрово имање доћи ће за који дан на дражбу, већ је судбено установљен и дан. Није, од када му два сина узеше у војнике, плаћао редовито »рате« и пропио се чоек, а остала дјеца нејака...

...А у варош дошао Јовица — тако су газду [124] тада звали и многи се тога сјећају - у уским гаћама на кајиш и с црвеном капом на глави, чије дуге ките по ушима га биле; примио га у дућанску службу газда Стјепан, богат трговац. Био ситан, мршав, шиљасте главе, са дугим ушесима изгледаше, по казивању сељака, као умрли дан, само што су му очи биле необично свијетле, сјале се. Држало се да вјерно служи господару, умиљат као јање; а првих година нигдје га по вароши ниси могао видјети, само погдјекад излажаше пред дућан и шеташе поред куће.

Служио старога господара седам осам година, а једном изнебуха одлучи ићи кући; вељаше да му је отац на умору; узе најам и оде. Поврати се након неколико мјесеци и по себи намјести трговину; понајвише продаваше ситнеж и сељачке потркушице, али постепено дућан напредоваше такмичући се са најбољом газдинском трговином. Умиљат, питоме бесједе, свраћаху к њему сељаци радо, са кршћанима говораше икавштином, а са хришћанима ијекавштином. — Тражиш ли крумпира? — вељаше једнима, а другима: — Тражиш ли крумпијера? и оно „ије“ растезаше.

И сељаци новоме господару не налажаху мане, оно јест, погдјекад, очи му запну на којој жени... А и право је, млад је, бикује... па је и добро да му која женетина закине по штогођ, другдје и за друго шта и онако не троши. Упозна у брзо нарав сељака, а и сељаци сјећаху гу се кад је био дућански момак. Кад им се чињаше какова ствар прескупа, кретао би Јовица главом, и обазрио се око себе и казао: — Тако хоће господар, а да је на моју, било би друкчије! А и јесу стари трговци били царске бесједе, док овај млади попушта у цјенама и неке потркушице код њега можеш чисто јевтиније купити; и чека са дугом и не тражи, да га посвема подмириш, већ донеси само штогођ на рачун. Кад [125] поче новац давати на камате, сељаци носијаху дарове, дућан је цвао и скупљало се благо; требало је окућити се, да се благо не стрче, и намисли оженити се.

Око му паде на госпу Паву, дебелу трговчеву удовицу, што је отраг двије године умро без порода. Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније у мјесту, а живи од своје ренте и позајмљује на мало свој новац, понајвише варошким трговцима, обртницима и гдјекојему сељаку.

Вјенчаше се, и сутра дан обоје освануше у дућану, а за неколико дана пређоше са трговином и уселише се у своју кућу.

И негдашњи Јовица постаде газда и господар; и по мало увуче се у друштва и породице; а од када по обједу зажели да пије црну каву, претплати се на један домаћи српски лист, и, нашавши у њему имена дароватеља, што приложише коју круну на корист тих новина, пошаље и он свој допринос.

Једне године, редовитом, тачном предбројбом и обилатим прилогом, јачим од свих варошких дароватеља, бијаше уредништву упао у око и, у отпорукама, на име Јова Костића, читаше се: „Ви сте један од наших најтачнијих претплатника и дароватеља, и кад би сви домољуби били тако дарежљиве руке за наше аманете, друге би птице пјевале нашему доброме народу... Хвала вам! и хиљадили се такови!...”

Снашао се и, кад се пооштрише размирице између Срба и Хрвата ради заступничкога мјеста у покрајинскоме сабору, пристаде уз најљуће радикале и потајно приправљаше се на борбу проти тадањему начелнику, трговцу газда—Стјепану, човјеку већ стару, негдашњем своме господару. У вароши и околици заметну се борба између кршћана и хришћана, а у покрајинским листовима одјекну као [126] борба између Срба и Хрвата. Газда Јово састави допис за једне српске новине, у коме наваљује на браћу—небраћу, који нијећу српско име а у исто доба срамоте српске светиње, за које сваки патриота мора да се бори на живот и смрт.

Присташе начелника, газда—Стјепана, прогласе по новинама, за инат тога дописа, опћину, у којој настајавају већином хришћани, чисто хрватском и наручише за опћинску дворану голему Старчевићеву слику.

И по новинама насташе препирке у питању српскоме и хрватскоме и нађоше одзива чак по славенским и туђим новинама. А у вароши и по селима код опћинских избора, који наступише после свађе, раздијелише се противници у два табора: с једне стране хришћани, а с друге кршћани, и надјачаше бројем први и изабраше за начелника газда—Јова Костића, прокушанога родољуба, дарежљиве руке за све што је Србима мило, а у најбољој снази да своме народу послужи.

Примио се начелничке части с натегом, и није постао поноситији но што је био. Као начелник настојаше да угоди и својим политичким противницима. А када је газда Стјепан, свргнути начелник, ставио на дражбу једно велико имање некога сељака, није хтјео над свога негдашњега господара надметати се, већ пође к њему, кад се смрче, у дућан, уочи дражбе, и вели му:

— Не мари што смо политички противници; башка је то а башка су наши интереси... Нећу доћи сутра на дражбу, радите како знате... али, не заборавите да рука руку пере...

И насмија се смијехом, који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатога осмијеха дућанскога момка. И газда Стјепан опоштени се и одсле политички противници не закрчиваше пута у трговачким пословима један другоме.

У послу, у гладним и ситим годинама, пролажаше вријеме новоме начелнику неприметљиво, и новац се гомилаше с године на годину све више и више, а и у животу напредоваше, постаде развијенији, и наочитији, и слободнији на бесједе.

И у благу, што даваше на половицу сељацима, бијаше сретне руке, мложила се телац наочиглед, - али од њега не бијаше порода. Залуд се госпа Пава молила Богу и прилагала завјете у цркви - остаде за навијек штирка, нероткиња!

Раније, тужила се госпа Пава на њ и кривила га што нема порода.

— Расипље своју снагу на свакоме гаду — вељаше својим бољим пријатељицама и набрајаше имена газдиних јараница са села, које се, иза подне, смуцаху по дућану.

...У најбољој снази газда Јово разболи се тешко, залеже се дуго, па госпа Пава, под изликом да двори болесника, усели у кућу своју нећакињу, цурче од какових петнаест шеснаест година: нека је у кући бар когођ од њезиних.

Девојка настојаше да болеснику угоди, а кад газда издрави, лијечник му нареди, да остане подуже у кући, да се болест не поврати, те и Злата, тако се зваше девојка, у кући остаде.

Газда Јово цијело пролеће не излажаше из куће, не силажаше ни у дућан, већ један дућански момак навече доносио би писма, дужничку књигу и новац к њему у собу, — тако сређиваше трговачке послове. Прве дане иза болести по цијели дан сједио би код прозора и гледао на поље. А прољеће непримјетљиво наступа и носи са собом и сунце, и зеленило, и свјежину, и једнога јутра чисто се зачуди кад погледи даље кроз прозор и угледа иза поља шуму већ свијетлу, зеленим листом заодјевену. Зажели љубица, и дјевојка Злата [128] носила би му свако јутро китицу, што би од варошких дјечака куповала.

Миришући љубице, разговара са Златом и подуже не пушта је од себе. А госпа Пава једва кад завири у собу; двије су године што су одијељени: живе свако својим животом. Она има своју засебну собу и свој кревет са десетак меких узглавља, над којима виси о зиду сијасет икона и пред њима дан и ноћ горе два жишка, и кад год газда прође поред њене собе, осјети мирис тамјана, као у цркви светачнога дана.

Неки дан по подне, дућански момак, док је госпа Пава избивала из куће, пустио је једну од господаревих јараница к њему у собу; вељаше она: биће господару мило видети ме, а и ја сам га се зажелила. Али газди чисто је било неугодно, што дође, јер, од неко доба иза болести, није могао да поднесе оштри воњ, што избиваше из одијела негдашње његове пријатељице, и гледајући њу, паде му на памет Злата, мирисава цурица, и не могавши да издржи даље њенога присуства, просто је од себе отјера.

Сутра дан у јутро мешкољећи се остаде дуже у постељи но обично. Нестрпљиво ишчекује Злату, и кад она дође, примирисавши донесену китицу љубица, привуче је и посади на постељу до себе.

Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице, што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану. Дјевојка се стиди, чула је што о њему по вароши говоре и поникну стидом - сазнања.

...Злата, једнога поподнева, гладећи јој косу и дирајући је у њедра, у сијасету страствених пољубаца, осјети његову пожуду на себи и, истргнувши му се из руку, побјеже из собе. Други дан кад дође, није је дирнуо, већ јој вели:

—Лудо, што јуче побјеже!... Ја се с тобом [129] шалим, јер си ми мила, као да си ми моје дијете... и ти си господарица у кући...

— А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица.

— Она је остарјела — одговори мирно газда и настави: — Видиш, ми би могли проводити нашу шалу, да нико у кући не зна за ништа... Доћи ћу једне ноћи к теби — говори јој смијући се — престрашићу те... Јеси ли плашљива у ноћи?

Дјевојчица не одговори, као да не разумије.

...Једне од настајних ноћи газда није могао да заспи, мешкољи се неко вријеме у постељи, а кад му досади, дигне се и отвори прозор. Мјесечина усрља у собу и простире се по њој - а ноћ је лака, свијетла, са тамно модрушкастим дугим сјенама на пољу, шапатљива... Стоји прислоњен на прозору, гледа, а уломци свакојаких мисли одвајају се од њега и журе се некамо далеко у тајанствену ноћ... И стоји тако, док чаршијски сат не откуца двије уре по поноћи. Газда се одмакне са прозора, отвори собна врата, и онако, како се нашао, шуљајући се пође ходником. Свака два корака застајкује, а устави се испред пространог трага мјесечеве свјетлости, што је ушла кроз прозор и пружила се по поду. Часом премишљаше, јер се у мјесечеву зраку виде госпа—Павина собна врата, поред којих треба проћи; али чувши њено хркање, одлучи се и пође даље — Златиној соби...

...Злата затрудње и, док се о томе почело шапорити, газда једнога дана одведе је у кочији у град к једној градској бабици, и пошто она, обашавши је, увјери газду, да је дјевојка у другоме стању, остави је код ње.

Злата роди женско дијете и, прама одредби газдиној, бабица га предаде заводу за нахочад. Дјевојка не хтједе да се поврати кући, ни на какав начин. Знала је да се у вароши сазнало и да [130] се о њој говори, па остаде у граду на газдине трошкове. Газда задовољи се њеном одлуком и не запусти је, како су варошани мислили. Одсле, с малим сваке суботе, одлазио је у град и са Златом задржао би се до понедељника, и тек под ноћ тога дана - враћао би се кући.

Године пролазе и Злата се развила у здраву, витку жену, бујне косе као шума, са загаситим модрушастим колобарима испод очију, што газда мимо свега другога на њој јако вољаше. И прилагодила се посвема градскоме животу, и више пута морао је газда закратити јој веће своте новаца, што јој нису, по његовоме мишљењу, од потребе биле...

Али прошасте суботе, кад је код ње био, сневеселила се Злата иза вечере, па, кад је упита што јој је, милујући му дебелу руку. вели му:

— Досадило ми у граду...

Газда се зачуди, али му бијаху миле њене бесједе, јер годинама и њему отешчао живот и зановетно му и тешко ово путовање у град, а већ без Злате не може никако, па још раније премишљаше како да је доведе к себи ближе.

— Дођи на село, отворићу ти дућан, па да тргујеш — рече јој озбиљно.

— Дошла бих гдје год хоћете - одговори она, али под једним условом.

— Да чујем, кажи! ...

— Повела бих собом оно двоје дјеце...

Газда се насмија и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме.

— Што си побудалила!... Какова дјеца? Шалиш ли се? Па што би ти дјеца?

— Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода...

— А куд су дјеца?

— Знам ја кому су дата на село.

Газда ућута. Злата, осокољена његовим ћутањем, настави:

— Тако би се умирила, живила бих само за вас и за дјецу, и радила би, а било би и мање трошкова — били би сретни. - А да видите малога Стевана, већ је ушао у шесту годину, сличи вама, прекојуче била сам га наћи... — И гледа узбуђена у газду.

— Двоје их је - вели газда као за се. - Је ли?

— Двоје, знате: мушко и женско.

— Узми собом оно мушко — премишљајући одлучи се газда.

— А малу Милицу? Она је већ цурица, пази овце... зар да њу запустимо?...

— Нека остане гдје је! — одговори газда, и не хтједе даље да о томе с њоме говори.

...Звони подне, одбљесак сунца у очима газда Јово јаче осјећа, али неће да се са столице дигне, навикао да сједи до сата по падне, кад на ручак одилази. Премишљајући о свачему, паде му на памет да је сутра субота, не осјећа се лагодан у животу, па неће ићи у град. Узе перо и хартију и пише Злати, да га не ишчекује, а нека не води бриге о ономе, што су последњи пут уговорили, и о чему она му пише. Побринуо се већ за њу, гради се кућа на селу, кућа са дућаном, у коју ће се, чим буде готова, уселити она и мушко дијете, али само мушко — подвуче ту ријеч. - Па да видимо како ће ти трговина ићи за руком! - заврши писмо газда. У то кроз подрум униђе у дућан госпа Пава, разбарушене сједе косе, кратка врата, задихала се и ознојила. Затражи каве и шећера од дућанскога момка. Док с њиме говори, разроке очи бјеже јој на све стране, свугдје допиру: рекао би пун је дућан тих очију. Момак затражено стави на вагу и каза цијену. Госпа Пава плати и поздрави момка, а на газду и не погледа.

— Куга! — прогунђа газда Јово, кад је видје како гегајући се одилази ка подруму.

Усред пољских радња Ради стиже судбени позов са стране опћине, за признање права власништва ограде „Брљача“ у планини. Након неколико судбених претресања, суд одлучи поћи на „лице мјеста“, тамо свједоке испитаће у присуству обију странака.

Раде пође у град да потражи одвјетника; био би пошао ономе највиђенијему, што му оца заступаше у парници ради краве, али тај заступа опћину. Пође к другоме, сигуран, иде с новцем. Понио је преко тридесет талијера, што је за продата вола ухватио. Али други одвјетник затражи много више, колико три вола вриједе и не хтједе да почека за остало, већ хоће сав новац у напријед да му плати. Раде се поврати мрзовољан кући, чисто сатрвен од пута и бриге. Предао се срећи у руке, у мисли да је и онако његов одгојак, то знаду сви људи, па што Бог даде!

Уреченога дана упути се у планину са својим свједоцима; у путу стигоше судбену комисију на коњима, али са некога дијела пута морали су сјахати и пјешке поћи, јер на мјестима сами је крш и литица.

Одвјетник, угледни доктор Пилић, једва се мицао, и вели већ више пута:

— Да сам знао да је овакав пут, не бих дошао ни за хиљаду банака!

Кад стигоше на „лице мјеста“, људи посједали на ледину испод одгојка, а судбена комисија потражи згодно мјесто за држање расправе.

Свједоци, док судац започе испитивање, разподјелише се на двије стране. Свака страна има [133] своју мјешину пуну вина и двадесетак свједока, понајвише стараца.

Свједок са стране опћинске, стари Ждрале, одговара на упите судца, пошто га закле:

— Ја сам још од дјетињства овдје пасао благо, гдје и мој отац, и служио се дрвима и нико ми не бранијаше. И не би ми могли бити без ове драге; куд би са благом, кад је мећава закрха и вријеме овлада? Кад би се ова драга њему досудила, није него цијело село требало би да исели... а што друго?...

— Немој тако, болан, Ждрале, не видиш уоколо голети и крш, а гледај ограду. Што није и уоколо овако? Ко је овај подмладак чувао и одгојио?

— Ми, брате! - вели Ждрале — ми што не сјекосмо а могли смо!... па ето сада — и насмија се; а знате што, господине судче? — Ако је његова, биће у „земљишнику“ уписана на покојног му оца.

Сви остали свједоци опћинске стране рекоше као и стари Ждрале и у говору спрдају се са Радом, кад им згодно дође.

А Радин најстарији свједок, вели:

— И ћорав види да је његово, отац му бранио и очувао и њему оставио, па да је сада опћинско? Ја му не браним, алал му, нећу да души хватам гријеха... Један пут сунце излази и један пут се умире!...

Остали свједоци изјавише једнако.

Заступник опћине, доктор Пилић, држи говор као да је на суду, вели, да је начелник, подигавши ову парбу не у корист себи, већ вама — и обрну се Радиним свједоцима — учинио родољубно дјело. Кад би суд досудио овај одгојак противној странци, санкционисао би једну очиту отимачину; треба једном стати на пут измацима у прихватању опћинске муше; - а и свједоци потврдише право опћине. Међутим, то се и по себи види, овај одгојак сачињава [134] једну честицу, која је и у „земљишнику“ уписана као опћинско власништво.

— Ако је тако како ви говорите, - вели Раде одвјетнику, — онда би требало да опћина заметне парбу с малим са свима сељацима. Све је негда било опћинска маша, па стари људи прихваћали и бранили, па сад је њихово! Видиш, тако је урадио и мој покојни отац и сачувао мени, па је ли право да ми се сада одгојак отима?

Одвјетник не одговори, те он, осоколивши се, прослиједи:

— Зар ви мислите, да би оваква шума била, да је није бранио отац и ја, и гледали је као очи у глави? Би, било би овдје голо као и на длану, као и на осталој муши... Па ја и не браним, да поштени људи склоне своје благо за мећаве и зла вријемена баш у мојој огради, нека реку, ко им је то игда бранио? И је ли право, господине судче, да моје само општина отме мимо све друге људе?

— Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник.

— Ко вели? Хоће, ако се са господином начелником завади... не знате ви како то иде - а част вама! ако и јесте адвокат...

— Не улази га овдје господин начелник...

— Да ко? А што не дође он главом овдје, него вас посла... — А да знате ви — успали се Раде — колико ова ограда дала је добра господину начелнику. Колико је мој покојни отац донио јањаца, пршута, јаребица!... Али да, пустимо то, већ да ја вас питам: — Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене?... Као да ја могу знати за њихове послове... Али, да, мртва уста не говоре!...

— Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић судцу — позовите га на ред!... Овдје га не улази господин начелник, тим више што је одсутан...

Судац опомене Раду и он ућута, осјетивши се лакшим, пошто се бјеше изговорио. Свједок Ждрале хтједе да нешто примјети, али судац га прекиде, јер се требало журити, а и — заложити се.

Пошто се расправа доврши, свједоци опет се раздијелише и посједоше на ледину. Принесоше торбе к мјешини и залажући се точе вино из мјешине у букару и из ње пију. А благи јесењи дан угодио. У одгојку у прошарици игра сунце и одбљескује се у претежитој бакарастој боји, и одваја се од пусте околне голети. И нигда досад ћутљива планина не осјети толики жагор, кикот и весеља напитих сељака; вична бијаше тек шапорењу потресених грана, шуштању прожутјела лишћа и Радину усамљену разговору са благом... Па кад људи, вином и безбригом разиграни, почеше дерати се и балегати, вели им Раде замишљен:

— Што вам је, људи, те бијесните, као да сте у крчми! — и одијели се од њих, те сам крене низбрдицом кући.

Путем премишљајући о своме злу, чињаше му се да се налази над провалијом, коју не може прескочити, а газда га силом преко ње нагони. Што да ради? Кроз четрнаест дана мора да плати, тако гласи осуда што је неки дан примио, око сто талијера и парбене трошкове за дућанске ствари. На суду газда се заклео, сигуран да га нема шта да изда за криву клетву, кад по обичају не даје нигда потврду на примљен новац.

А већ је давно минуо рок исплате прама погодби за купљене дијелове земље покојнога братучеда Нике. Покојни отац хтједе тада да учини погодбу за више година, али газда вељаше тада:

— Учинимо за једну годину, па кад ти мени будеш плаћао поштено камате, ко ће ти главно тражити?

Отац пристаде на то не слутећи преваре. Сада [136] газда тражи све и неки дан поручио му по надстојнику Васи, да кроз четрнаест дана подмири га посве, јер с њиме већ неће да има посла; догодиће му се што и осталим окорјелим дужницима.

У тим мислима враћа се кући и, кад стиже, јесењи сутон већ се хваташе његове планине.

Настајних дана ходаше по вароши од трговца до трговца, да новаца позајми, да газду плати. Све своје нуди у залог, али у залуд: трговци неће да кваре посао један другоме, а и зашто да се сада мразе, кад су се иза толиких љутих борба сложили?

Једнога од тих дана у чаршији предаде му судбени послужник службени спис. Предајући га, вели му:

— Изгубио си парницу за „Брљачу“ у планини, мораш да платиш око сто круна парбених трошкова за одвјетника, заступника опћине.

Примивши спис, Раде тога часа поврати се кући, сатрвен, као да га је ко кладом по глави смлатио.

Одвјетник газда—Јове, доктор Пилић, пожури те учини на суду све што бијаше потребно у послу газде са Радом. Затражи процјену земљишта и замоли да се одреди дан дражбе. Газда позове к себи судбене вјештаке, људе са села, своје дужнике, и упути их у посао. Сада треба бити опрезнији, јер по новом овршноме закону ипак не могу се имања, као негда, што вриједи хиљаду форинти за форинт на дражби узети; с тога их поучи да Радино имање не прецјене превише и да суду предложе, да се не дијели у комаде по честицама, већ цијелокупно да пође на дражбу.

— Док се посао обави — премишљаше газда — биће и нова кућа за Злату саграђена. Гради се на бившем земљишту Војкана Вујића, близу млинова: лијеп положај на згодноме своднику, нови [137] дућан правиће такмицу дућану благајне, који бијаше отворио поп Вране за дружинаре, а већ давно газди је трн у оку.

...Једнога подзимњега дана, кад се Раде опремаше у планину, судбеном одлуком би му јављен дан и сат дражбе. И ако се томе надао, осјети тога часа да му срце престаде да куца, и за неко вријеме празним погледом, ходајући по кући, у нешто празно гледа...

Кад се освијести, прва мисао бијаше, да злу што га снађе на пут стане, под коју му драго цијену, и намах одлучи да све распрода, што се може продати, само да земљу спасе, њу никако из руке неће дати!

Редом поче продавати ситно и крупно благо, не поштеди ни свога дората, ни старе кобиле с ждријебетом, ни ухрањена крмка. Ходаше по сајмовима и, дријемован, сатрвен, не сврћући нигдје, другога, трећега дана враћаше се кући, са добивеним новцем, што затеже за припашајем, сјећајући га и у путу његове големе несреће. И сваку главу свога блага оплакиваше, и заболи га у души, као када би морао да посјече за љуте потребе стари храст у проређеноме храстику поврх куће: зна из старога пања на прољеће неће младица тргнути.

Кад дође ред на краве, вели му жена:

— Не продај краве музовне ради дјеце!

То бијаше први пут у животу, што од њега нешто тражијаше жена, која, кад би јој био наредио, да ватру загрће голим рукама, не би се била опрла његовој вољи.

И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо.

И по ливадама не сучу се крда оваца, и не прелијева се на њима мека, руда вуна у сунцу, и пред њима не гизда се ован предводник; по дрветима [138] не пропињу се витке козе, да брсте младице, а говеда усред дана не враћају се с паше к ријеци на појиште; и не ричу краве за теладма нити телад мече за мајкама! И по кући не хропће угојено крмче што на мрс сјећа.

И кад све распрода, броји новац на огњишту при пламену, дијели га и одваја на сребро, злато и банке и увезано трпа у торбу и напрћен иде у варош, да њиме умири господара.

Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре: - а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли, како је отраг мало дана била цвјетна и жива, и како је испод косе једнако падао и цвијет и трава... У вароши не сврне нигдје, већ равно уђе у дућан. Али газде не нађе: има неко вријеме што у дућан касно силази. Дућански момци, ни надстојник Васо не сусрећу га као негда и не нуде га ракијом, а стриц Петар, бацивши са леђа врећу дућанске робе, већ ракијом накресан, вели му:

— Дошао је и на те ред, Раде!

Раде се учинио невјешт, не одговори, али га стричеве ријечи уједоше. Петар је недавно пао. Газда на дражби однесе му све изим куће, у којој остаде жена му са нејаком дјецом. Петар оних дана пријетијаше, да ће газду убити, и збиља једне вечери, пијан, насрне на њ, али му пијану момци отеше нож, и, ударивши га неколико пута, избацише га из дућана. Послије, пошто неколико дана остаде за то у затвору, помири се са газдом, и сада зарађује код њега, и у чаршији, да — преживе.

Раде чекаше и би му тешко. Раније долажаше он у дућан, испустан, без бриге, своме господару. Отац узимаше што му бијаше потреба на вјеру без књижице, без ичега, као и остали поштени сељаци, [139] и плаћаше под зиму онолико, колико господар налажаше да је право; и подмиривши дуг узимало се друго са правом на то, тражећи, кад је било потребно, а молећи, по староме обичају. Па како се све изврну, како силом догађаја последњих година о свему се разувјерио!... Тешко му је у души...

Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он, јединац, што не вођаше о ничему рачуна, подложан старим навикама, у које вјероваше као у самога себе! И он, што би у планини насрнуо на вука голим рукама, осјети се овога часа испред дућанских момака биједан, поништен, - а за читаву главу надхватио их је својим животом!

— Да, ну, — вели момку — да ме јавиш господару.

Момак се насмија, вели:

— Гле ти мога господина, не може да чека... Ко смије господара звати?

И чекаше Раде до десет сати, јер у то доба по навици господар силази. Јутрос дође намрштен и, не осврћући се ни на шта, уђе у свој трговачки биро, Раде окупи у стопу за њим.

— Пусти ме да капут снимим! — вели му, не обрнувши се к њему.

— Де, имај ти свој комод — одговори Раде, и са леђа спрти торбу, држи је у руци и чека да господар упита рашта је дошао.

— Шта је дакле? — сјевши упита газда.

— Донио сам паре...

— Све?

— Што гођ могах избити...

— Није, брате, мени стало, што могох, што не могох; јеси ли донио да вас дуг подмириш? — И погледавши га насмија се на њ својим леденим, [140] намјештеним осмијехом. Али као сјети се и узмакне. — Да, брате, требам паре!

Раде не одговори, већ приђе к столу, положи на њ торбу и из ње вади одјелито увезани новац:

— Ево — вели добројивши — а за остало ћеш причекати... Није ти за главу... Гледај пустих пара!

Газда руком враћа новац:

— Залуду, брате, зубе тупиш. По закону тражим што ме иде... Никако, већ по закону! А знаш, све сам срачунао, треба да донесеш са трошковима око двије хиљаде талијера и посегне за трговачком књигом. Али предомисли се:

— Чему да ти тачно кажем, кад пара немаш!

Раде зинуо, збунио се, ријеч му у грлу застане. Па му паде на памет:

— Можда ме газда плаши, да више истргне?

И гледа у паре, и ћути...

Из дућана до њих допире жагор људских гласова.

Ради у ћутању долазе у памет некакви уломци ситних мисли и одвраћају га од главнога, ради чега је дошао; и залуду сили се да их од себе одагне и све мисли усредсреди у једну.

Гледајући опази како се газда постарао, подочнице се смежурале, отпуштена му доња усница, као да је без крви, лице набухнуло, блиједо као восак, и мало прије, кад се насмија, бијаше опазио, да му фале два зуба у горњој рилици... Али што му то сада пада на памет? баш сада, када је провалија пред њиме!

— Пустих ли тефтера и вјересије! пустих ли новаца! — помисли, кад му око паде на трговачке књиге и на „вртајмовицу.“ — Шта ће му толика сила новаца, кад нема свога порода? Што ће њему, оронулу, стару, толико благо? А колико је здравих, младих, жељних живота уништио он до сада! — И дођоше му на памет раскућени комшије: — Куд [141] су, драги Боже, синови Војканови?... гдје ли је он?... И запеше му очи на паучини што се ухватила у углу и пружила до тробојне избљедјеле заставе. Ту му се поглед устави; и гледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе - помисли:

— Многи ли им је паук крв испио?!

- Одсјече ми главу! — шапне за се, сврнувши изненада поглед на господареву јаку, нарозану шију... и махне руком, као да се нечега брани.

— Дакле што мислиш? — дигнувши главу, трже га из мисли господар.

— Чудо тражиш!

— Своје, брате.

— Нека је и твоје... али чудо!

— Чудо — не чудо... Тако ти је! — рече газда и диже се.

— Али од куда ћу избити толико пара у један мах?

— А што ћу ти ја? Ако немаш, земља ће поћи на дражбу...

— Та ниси наумио и мене отјерати са мога? Куд ћу са својом чељади?

— Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда... И насмија се газда и црна празнина међу зубима показа се чисто. Па настави: — Ти, човјече, већ ништа немаш... Ко зна хоће ли имање и залећи за луг... Већ, чуј, да ти дадем добар савјет — умекша бесједу газда — имаћеш још од шта у кући избити коју пару, скупи за трошак, па сели у Америку...

— У Аме—ри—ку? — понови растежући ту ријеч Раде. — Са онаких земаља, срца земље, да иселим?... Да камен проплаче!... Шалиш се, господару?

Газда не одговори, већ окрете се и остави га. Раде гледа како се тешко пење уза уске стубе с лијева, и изгубивши га с вида стави новац у торбу, [142] упрти се и оде из дућана не рекавши никоме ни „Са Богом“.

Путем тек је могао да издржи, а да се не расплаче. Не може да схвати зашто господар одби толики новац; зар му није носио све што је имао? И премишљајућу долази му иста мисао:

— Хоће и мене да раскући као Ружиће, Вујиће и друге! Али која му корист од тога, зар није му боље, да му носим сваке године земљин приход и мој труд, као и покојни отац; зар мени што друго треба него толико, да кукурузовим брашном прехраним себе и своју чељад преко године?... И све то није доста... Одумио да одсјече главу мени и мојима! Али то би било прерано! — рече за се, уставивши се у ходу. — Прерано, да!... та још покојни отац у гробу није се ни распао!... — И згрози се и трга га велика неисказана бол... — Драге воље подметнуо бих господару своја леђа — помисли пролазећи преко својих земаља, што леже у суморноме подзимњену дану пусте — да, подметнуо би их, па нека ми с њих слободно згули кожу. Али он неће моје коже, што ће му? Земље хоће, која се сада тешко стиче... И јао ономе ко је из руке пусти, оде ли једном, нико је већ не поврати!

Код куће Раде нађе Марка, Машина човјека. Ово задњих дана долази неколико пута, и удара му у очи, тражећи да му поврати оно узајмљених десет талијера, премда му је камате о светој Кати поштено подмирио и јесенас узорао му оно оранице испод куће.

Марко сједи код ватре, замишљен, пуши лулу Радина духана, што му га стара понуди, јер рече да нема чиме да напуни.

Раде, кад га спази код ватре, чисто се наљути. Жена подметне сједалицу, да приђе к ватри. Сједе, гледа у ватру, и ћути. Жене стрепе, језа их хвата, знаду зашто је пошао у варош, па кад је мрзовољан [143] и опоро ћути, слуте на зло; биће да је господар на њ још љут! А прије одласка у варош, стара га опомињаше да буде са господарем питоме бесједе: „Сине мој“, вељаше својим старачким сувим гласом: „умиљато јање и двије мајке сасне!“ Стара није ни слутити могла, да је господар бацио око на њихове земље: није њена кућа још на то спала!

И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божица скиде са ватре бакру и умијеша пуру, одложи лулу и прихвати са кућном чељади да руча.

Од када је чуо у вароши што газда Јово смишља да уради од Раде, боји се за својих десет талијера. Неколико пута био је на суду, да приупита, и не стиди се, што га са суда чиновници и послужници гоне, док га виде.

Кад одложи кашику, затражи дувана да запали, и запаливши, гледајући у ватру, вели:

— Прошло је подне!

— Прошло... — прогунђа Раде и од јарости дође му да се са Марком гркљани у својој кући.

— Пошао бих кући!

— Како те воља! — уздржавши се на око миран, одговори Раде.

— Али, знаш, радо бих да ми повратиш оно пара... потреба ми је!

— Није ти понестало, болан, жита у кући — опази Раде. — А мене сада гони хиљаду потреба... Пусти ме, док зло преко главе пређе...

— Потреба ми, среће ми! А и углављени рок минуо... Не измичи, брате, поштено ти их дадох... Поврати ми их...

— Марко! — бојиш се зар да не изгубиш твојих десет талијера?

— Није баш то... али...

— Пусти! — пресјече Раде... Божице, донеси твој ђердан!

Жена ћутке пође до свога ковчега, отвори га и извади ђердан. Носећи га звекне сребро. Раде га прими из жениних руку:

— На! — вели Марку — узми га у залог, па да је твој, ако ти о светој Кати не повратим новац... Узми, брате, па иди!

Маркове очи засјаше и маши се ђердана.

— Ето, — вели, — све једно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до свете Кате, дуго је, већ нека стоји до Ружарице... Је ли право?

— Како гођ хоћеш! — махне руком Раде.

Марко смота ђердан и стави га за припашај. Маши се ватре, да припали лулу, а, одлазећи с врата, вели:

— Болан не био, Раде, све једно је, био ђердан код мене, или код тебе!...

На Ради је још торба, није је спртио са себе, док је Марко у кући био, јер у новац, што је одређен за газду неће да дира, а путем из вароши одлучио је још из чега по штогођ избити.

— Што бијаше, Раде, у вароши код господара? — упита мати забринута, док је Марко из куће изишао.

— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!...

— Немој тако, синко! Ваљао нам је гдјекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму...

— Хоће, вала, таман у бездану — рече као за се Раде. — Али неће што је намислио! — трже се. — Неће, Бога ми! Не дам земље из руку, до велике невоље... Не дам је, па макар је крвљу морао откупити! Није она моја... дјетиња је — и показа кретом главе на старијега. — Да, дјетиња! Њима остаје. - Није она као прљави скитачки новац, што свугдје допре!...

— Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели господар?

— Што вели? Не питај!... Хоће све у један мах...

— А колико је?

— Што је вајда да ти кажем!... Ни ја толике силе не могу да смислим... Ваљало би новац мјерити као жито на варичаке! На зло слути!... Сатјераће нас са топрага... — изговори тише и, часом, ућута.

— Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије... Не нагли!

— Да не наглим?... Али неће што је намислио, опет ти велим, макар ја земљу својом крвљу откупио! Е неће... И диже се и пође по кући.

Жене поплашене гледају за њим: мора да му је догорјело, кад је онако најарен. Јест напрасите нарави, али зна издржати: повратит је, а кад љутина не попушта — зло је!

Божица стиче ватру; двоје дјеце ваде запретане крумпијере из жераве, котрљају их по кући да се охладе, а кад негдје заметну се, нашавши их слатко се смију. Стара, гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њен свекар, дјед његов, стари Раде, што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу. Уби га на мјесту, кад суд не досуди, како он мишљаше да је право. Из мисли трже се, јер унук мали Илија затражи да му баба ољушти крумпијер; стара узе дијете у крило и неколико пута, милујући га, пољуби га у сјајне, испитљиве, дјетиње очи.

...И спушта се зимња дуга ноћ и увлачи се у кућу. Раде гледа кроз отворена врата на поље; осјећа ноћ и, како она јаче пада и савлађује сутонску свјетлост, онако и његова душа чемернија је, и као да се по мало гаси у њему оно што толиком [146] ватром пламтијаше у снажној младости живота му — увијеке, од када је за се сазнао... А како је раније такове ноћи слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре; у бакри вари, а он се до Божице грије и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћ носи... И сјети се љета и планине, и бијесне и плашљиве Маше... Али сада највише жао му Божице, послушне, бескарне, и старе, паметне мајке. А кад му дођоше на памет дјеца, окрете се нагло да их види, као да се за њих од чега боји, и сједе уз ватру.

Двоје дјеце испред баке мирно једу крумпијер. Раде поглади старијега по глави, а млађега стави преда се, да се огрије. А сваки пут кад погледа на Божицу заобљену, са краћим кутима кошуље с приједа — помисли: - Треће је дијете на путу... и неисказано тешко му је...

Диже се и пође, да положи крави, нека бар она не гладује, крави хранитељици дјеце, и полажући сијено, пожали друго своје благо распродано: ко зна што је од њега?

— Мајко, бојим се зла! — сажали Божица, кад Раде изађе... — Бог се расрди на нас... и сам он зна што нас чека..

— Уфајмо у Мајку Божју, Божице!... Неће нас она запустити...

Кад се Раде поврати, стара Смиљана извади из хамбара плећу суве овновине, већ на по оглодану, и пружи је Ради да вечера.

— Присмочи се крухом — вели му.

Али Раде неће да се ничега дохвати. Тада стара помњом опипа месо с кости и подијели га дјеци, а Ради пружи очишћену плећку:

— Де, види, Раде — замоли — има ли зла у њој?

Раде се насмија преко воље:

— Одавно већ ја не вјерујем у гатке — одговори замишљен.

— Не ваља тако, Раде, нису то гатке - свјетује стара. — У свакој ствари, сине, Бог је свој знак оставио! — И то рекавши очито се сневесели, што је Раде не послуша, и плећку спреми опет у хамбар.

Те вечери ни Раде ни жене ничега не окусише, само два соколића сити до своје баке полегаше.

Раде сву ноћ није ока стискао, треба да се постара на сваки начин да газду измири: све ће продати из куће, и оно што му је најнужније, само да земље спаси. Чврсто одлучи продати: и жито, и сијено, и суву овновину над огњиштем, једини мрс у кући; чак не поштеди ни краве, дјетиње хранитељице. Рачуна у глави, колико ће по прилици пара добити, али никако да се задовољи са срачунатом свотом.

— Мало је! — помислио би, и опет стао рачунати.

Жена тек што склопи очи, изнебуха прене се и тада прислушкиваше да ли Раде спава. Тако цијеле сатове отворених очију гледају обоје у тмицу, а осјећају да их једна брига бије.

Пред зору Раде не диже се, као обично, да од старе узме старијега сина к себи у кревет, да с њиме разговара и шали се, док сване, већ се јави жени и каза јој да иде к дјеци; помешће их...

— Зар си дријемовна? — упита је.

— Нијесам, — одговори жена. - Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру, и са угарцима испири је и наложи. Па леже уз дјецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала.

Раде даље премишљаше... и тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост кроз пукотине врата, диже се и приђе к ватри.

Посједавши неко вријеме, одлучи да пође по селу да пазари жито и остале ноћас смишљене ствари.

Диже се и отвори врата.

Јутро освану кишно, а заваљало југу, те испод греда и литица планине тугаљиво хуји и набацује шкропцем. Раде, заогрнут кабаницом, гонећи пред собом краву, упути се низа село. Жена с врата гледа за њим, жао јој краве, али не рече ни цигле ријечи. Раде се устави код ковача. Ковач је позната претрга, и код њега се људи купе, па ће с њиме погодити ствари за продају, како право буде. Неће му се да завири у сваку кућу; и ако није при невољи срамоте, ипак га је стид скитати се уоколо носећи своју потребу на пазар. А и познаје своје сумјештане. Премда он није ни каматар, ни правдач, а поштене је бесједе, ипак биће их, који ће се у себи наслађивати злу што га снађе.

Привеза краву до кућних врата, па уђе. У кући нађе неколико људи, што дођоше с послом, да им ковач алат кљене. Помажу ковачу при радњи, и док он туче по усијаном гвожђу, гледају како искре врцају испод јаког ударца, и гледајући разговарају.

И Раде неко вријеме гледа и не рече зашто је дошао, док један од сељака, што бијаше на поље изишао, не упита га, куд ће с кравом по овоме времену.

— Догнао сам је, да је продам! — одговори Раде.

Ковач престаде тући и повири на врата, да краву види.

— Је ли збиља на продају? — упита.

— Дашто да јест! — рече један од сељака — да куд ће с њоме.

— А што питаш за њу? — обрати се к Ради.

Раде рече цијену, али ковач, вели:

— Пуно је! — И наново удара по гвожђу, као да не мари даље погађати.

— Имам и друге неке ствари да продам — вели Раде.

— Што друго?

— Казаћу ти, само ако имаш вољу да купиш.

— А што ти продаваш, Раде, сада, кад није земан? — опази стари Ждрале... Твој отац није био такав!...

— Потреба ми...

— Да, да му је потреба - потврди један други времешан човјек. И надода: — Прикупља човјек паре, да зајази ону бездану јаму у вароши...

— Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале. А јесте ли чули? Синоћ у кочији дође нека жена са дјететом; довео их надстојник Васо и увео их у кућу. За њима стигоше двоја кола крцата робе. Вели да је она жена, „шињора“ газдина, а дијете његово копиле... Бог би га знао.

— А ми мишљасмо да се кућа гради за школу — опази ковач.

— Какова школа? Има десет година, да траже кућу. Нијесу лацмани будале, болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је то? — разлаже Ждрале.

Ковач хтједе да још нешто рече, али му Раде пресјече бесједу.

— Хоћеш ли пазарити? — упита га.

— Хоћу, ако ми иде у рачун...

— Одмах паре, да знаш, потреба ми је...

И редом Раде казива што продаје.

Код сваке ствари ковач цјенка се, а Раде попушта, само да сврши што прије.

— Прави си Циганин! — вели ковачу Ждрале, кад виде да би хтјео краву од Раде у бесцијење купити, и набаци талијер преко њега.

— Али треба бројити одмах паре - насмија се ковач. — Је ли, Раде?

Раде потврди.

— Кад је тако... ето вас... па што урадите, мени је право! — прегори Ждрале добар пазар.

Погодише се за све, углаве, да ће ковач вечерас новац донијети и даде Ради капару.

Раде изиђе, а на раскршћу у двоумици је где да окрене. Паде му на памет:

— Дакле, дошла је та жена, што ће да загосподари газдиним имањем на селу!

Говорило се о томе док се кућа градила, али није се вјеровало. Многи мишљаху да газда кућу гради за школу и учитеља, и ето, преварише се и овога пута.

Скрене ка млиновима. У по пута упита се: - Што ћу тамо? - Али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу.

Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељу затворен је, а кућна врата отворена. Погледавши боље спази Васу у дворишту у друштву двају сељака. Надстојник стоји код големих ковчега, а она два сељака износе из њих разну робу и пренашају у кућу. У то појави се на вратима госпођа, омотана вуненом, топлом марамом; нешто с прага рече Васи и к њему приђе. За њом дотрча дјечак, огрнут кабаницом.

У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини губе се њихове ријечи, не може да их разабере, а желео би знати о чему говоре. Жена, ухвативши дјечака за руку оде од Васе. Раде гледа, како хода по дворишту; витка је и висока, а прати је очима, док се у кућу не поврати. Дакле то је та нова господарица! И већ ето у кућу се усели, и шета се по дворишту, што се сучељује са његовим најбољим земљама.

Прислоњен уза зид, премишљајући упоређује своју кућу, потлеушицу и гријаницу, са овом новом, големом и згодном кућом.

И овакове — помисли — раскућују наше сељачке... И колико наших треба да пропадне, да се подигне једна од ових големих? Да, уз оваку кућу треба газда нових земаља... и бацио око на моје земље, да с њима загосподари ова његова јараница, [151] „шињора“, а њено копиле, бјеснећи, да са стијенама с њих гони моју дјецу!... - А неће, Бога ми! — откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми! Неко мора да је крвљу откупи!... Али одмах паде му на памет: - Што могу да урадим?“ - и слеже се у њему јарост, и наступи језива стрепња.

Још док се ова кућа градила, заметаше се у њему сумња, што слутијаше на зло. И неколико пута, кад је била већ под кровом, дође му мисао да је ноћу упали. Нема тому дуго, што је код њих то у обичају било, и тада често чија појата, кућа или јара, засвијетлила би као свијетњак уочи Ивањдана. Али и томе закон на пут стаде и, мјесто што се људи тада освећиваху по своме ћеифу, насладом гледајући у пламен, што прождире добро душманиново, сада се освећују законом у руци, парбећи се као женетине по судовима, трошећи за то пошљедњу пару... Па, ето, ни то не помаже свакоме! Њега суд осуди, а он с њиме не може да се свети! А светити се треба, ако неће ради себе, а оно мора ради своје дјеце, и опет враћајући се кући, дође му у памет, да неко треба да земљу, ако до тога дође, крвљу откупи, јер друкчије он је из руку не да... И, причврстивши у себи ту мисао, би му лакше. Али само за мало. Док дође кући, угледавши жене и своја два сина, гдје се играју око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђа да снага попушта; - и привукавши себи синове, стаде их миловати, као никада дотада. Тек што окуси пуре, изиђе из куће. Јужина једнако завалила преко поља и хучи око кућа и голих дрвета. Устави се код празне штале... и, забринут, махнувши руком у празно, пође даље. Идући кроз старе храстове, проређене на ријетко, дође му на памет да их сасјече: и из њих могла би се која пара избити! И код те помисли учини [152] му се да је сваки храст живо чељаде; кад падне под сјекиром, већ га нема!

Упути се узбрдицом и лутајући пут га доведе јари, гдје је љети благо спраћао. Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета, вјетар с њоме замахује одмјерено, уједначено тамо амо...

— Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем.

Кад кући дође, насмија се туробно, кад га старији син упита:

— Гдје си, ћаћа, био?... што од куће бјежиш?

Остали дио дана просједио је код ватре пушећи лулу за лулом и разговарајући испрекидано са женом и мајком по коју ријеч, која би се отиснула мимо главне мисли, што му се увријежаваше поступце у мождане.

Пред вече ишчекује ковача да, прама погодби, новац донесе, али ковача не би. А већ се подобро бијаше смркло, кад у кућу бане Маша. Тек што поздрави, зовну Божицу на страну и из њедара извади сложени ђердан, Радин залог Марку. Вели јој:

— Ево ти га, Божице, и јест твој!

— Не смијем узети га без Раде...

Ђердан звекће... Раде се диже и пође женама.

— Што дође, Машо? — упита.

— Донесох Божици ђердан, нашла га у Марковој роби; познала сам, да је њезин...

— У залоги је...

— Знам.

— Али ја не могу од тебе примити га, док га парама не откупим...

— Ја ћу га откупити за те или ћу ти испоручити... — насмија се Маша. Па, дајући га Божици вели: — Узми га, твој је!

Али Божица неће да пружи руке, већ у Раду гледа.

— Понеси га натраг, Машо! Теби исто фала! — [153] смисливши рече Раде одлучно. — Понеси га натраг, молим те!

— Зар сам ти тешка, Раде? — изговори жена, проблиједивши, и сневеселивши се.

— Нијеси, Машо, као ни она — и показа руком на Божицу... Али није земан разговору, иди и понеси натраг ђердан!

Па погледавши у Божицу као сјети се нечему, и предомисливши се вели:

— Чекај, Машо!

Па пође своме ковчегу, отвори га, изнесе торбу према пламену од ватре и, позвавши Машу да ближе приђе, извади из ње завежљај круна и изброји Маши на руку десет талијера пара.

— Ево, дај Марку новац, и фала ти! - Узми!

Па, узевши из Машиних руку ђердан, даде га Божици:

— На, твој је! Буд’ што моје пропада, нека је твоје на мјесту!

— Са Богом, Машо, са Богом! и опет ти фала!

— Са Богом, Раде!

...Те ноћи првим сном заспи тврдо, само за кратко вријеме, а кад се прене, протегну се и зијевну, али истога часа, представи му се у памети несрећа и зло што га снађе, очито, одијелито... И неисказана бол обвлада њиме и уби у њему разбор и наду и премишљање. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође ка вратима.

— Куд ћеш, сине, раније? — упита стара сувим гласом, кашљуцајући.

— Имам посла у селу — одговори Раде и изиђе.

Зимњи дан рађа се бистар, чист и леден. Преконоћ дуне сјеверац и испод литица и греда планине [154] хуји, и гони пред собом још погдјекоји, одијелити сиви облак.

Раде пође ка млиницама да обиђе своје оранице, што се сучељују са двориштем и баштом нове газдине куће. Гледа у бразде што леже спокојно ишчекујући прољетно сунце. Али се дуго не задржа, већ окретно с камена на камен прескачући, пређе преко газа. Дође на своју ливаду и гледа како низ јаругу тече вода. Млинар га видје, како је двапут око ње прошао, уставио се и некамо упорно гледао. Раде се загледао у одбљесак висова планине у ријеци. Познаје тачно нека мјеста, и сину му пред очима Маша, пећина, одгојак и — замисли се... На ивици ливаде стајаше дуго, као да га је шум слапа успавао и, ослушкујући и гледајући у воду, главна мисао потајала се, и мимо њу сијасет других мисли из дјетиње добе - рађу се... Али, за право, нису то мисли, већ уломци расејаних мисли, као уломци неба, облака и ведрине и дрвета, што се у ријеци одразују.

— Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке! — мисли гледајући огољене, прозебле врбе, што на вјетру над ријеком дрхте... — И одатле, испод врба, однио двјема цурицама кошуље, док се у ријеци купаше, и не хтједох их повратити, док нијесу голе к мени дошле.

— Али што је то? — трже се — мене овладало? чисто подјетињио, као да сам памећу сметнуо!

И одмјереним кораком поврати се преко газа к млиницама. Униђе у млин и вели млинару:

— Заборавио сам духан код куће, де твоју кесу, да напуним!

Машицама прихвати жераву и запали и пушећи загледа се у витлове...

Хтједе да изиђе, али угледавши млинарев брус сјети се: трже нож из корица за припашајем и наоштри га. Па узевши са тлеха комад дрвета [155] окуша је ли оштар и, ставивши га у корице, изиђе из млина, не одговоривши ни ријечи млинару, који га зовну, да се огрије.

Код ручка, тек је окусио пуре, одмах запалио, и цијелога дана, гледајући у ватру, пушио лулу за лулом.

Пред ноћ нестрпљиво ишчекиваше ковача, а када га видје, чисто се трже као иза полусна.

— Ево пара, Раде! — вели пијани ковач... И броји их... — Ето ти их... Али нека ти не буде жао, мала ти вајда од њих... Газда накастио да те раскући... Па не би Бог!...

— Ко вели? — пресјече га Раде и диже се.

— Веле варошани...

— Видјећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до Бога!

— Пусти, Раде, синко, што слушаш туђе људе? — умијеша се стара.

Али Раду ковачеве ријечи разјарише, и у срџби одлучи да даље не чека. Већ сјутра још поћи ће ка газди, па нек превали, куд је накренуло!

Код вечере стара моли га, да се с чиме заложи, сварила му неколико јаја. Али ни мајчине молбе не склонише га. Тек окусивши, брани се:

— Не могу, мајко! Сваки залогај пада ми тешко, као да неко у ме олово трпа.. .

Бацио се на кревет, раније но обично. Није ни изуо мокре обуће. У кревету сили се да мисли сведе на сутрашњи дан, да премишља, да разложи... да завири до краја у оно, што га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, али залуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне? - Чуди се сам себи, па не средивши прама жељи својих мисли, ухвати га полусан и заспи.

...У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој [156] бари, усред поља. Газећи преко ње, мало по мало упада у блато и тешко вуче ноге за собом, али сили се и иде напријед, а све више и више запада. И већ једва истеже ноге и даље пропада; али ипак, рекао би, снага га не издаје, близу је краја, изићи ће... Кад изненада упаде дубоко у прљаву, каљаву воду... Шаш и некакова сагњила трава, што влагом заудара, испреплела му се између ногу и руку, а већ му је вода до грла... Гуши се... Натеже се свом снагом, да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрете се газда Јово. Распружио руке изнад себе, а у свакој руци држи по неколико јаја... У смртноме страху напреже се Раде, да га замоли, да му помогне; али ријечи не може да изговори... Очима упиљио у њ и пружа му руке, да га из баре извуче. Газда прилази ближе, онако тежак, узвртио се, хтјео би да му помогне, али једнако држи руке изнад себе и у рукама су му јаја... Обазире се уоколо, да их негдје положи на сигурно, али никако, да их из руке испусти. А Ради дошло до грла, и гуши се... Напреже сву снагу, да му каже, да баци јаја из руку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду...

И у то, тешко дишући, ознојен, пробуди се... и у полусну грчевито ухвати за руку жену што до њега спаваше.

— Раде, зар си будан? — упита га жена.

— Будан... е, будан... што?...

Цијеле ноћи већ није заспао. А раздријемавши се посвема од ружнога сна, и премишљајући, мало по мало мисли долазе му разабраније, јасније:

— Одсјече ми главу! — помисли и стресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли: — Ићи ћу, док сване к газди, молићу га да паре прими [157] на рачун и да обустави дражбу; није могуће да неће бити мекши, кад види онолики новац... И с том мишљу тјеши се!... Али за час појави се сумња: — А ако не хтједе? - Убићу га — помисли. Да, убићу га! — понови одлучно... и осјети да му је лакше. — И право је да погине од туђе руке — оправдава избившу мисао. — Колико је здравих снажних људи уништио, раскућио, а зашто? Бар да му од њихових земаља бијаше потреба, да их ужива, али што? Никада није ни био на њивама, ливадама, одгојцима... Зар он зна што је земља? Па, по чему да буде земља његова, је ли му дједовина, је ли је својим знојем игда наквасио? — Ни свога порода нема... Коме ће оставити своје грдно благо, коме подијелити земље?... Зар да све остане ономе копилету?... А ко зна и је ли његово?

И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто дјетињом кабаницом, како скаче по његовој ораници... И дођу му на памет његова дјеца...

— Али — трже се — о чему ја сада премишљам? И паде му на ум: - Да га убијем, што би тада било? — И на то питање колеба у мислима. — Да га убијем, не би земља пала у његове руке... Па? — Предаћу се суду, и суд ме неће осудити. Је ли могуће да ме осуде кад не убијем ради себе, већ да сачувам дједовину својој дјеци? Могао бих и побјећи преко границе?... Али се одмах предомисли: — Не, то није могуће данас, од кад је мудри Швабо и тамо засјео... — Их, блажена она времена, док је одмах преко планине турско било!... Убиј крива, па се похајдучи... и свети се!... — Али гдје је то данас? Данас те туку, киње на сваки начин, гуле те са законом у руци... и не даду ти да плачеш... Зар није тако? И премишљајући о томе, опет срџба избива и освета јавља се; осјећа је, и тада му је лакше. Зар није газда покојнога [158] оца варао? Веле: „Ко умије њему двије“ ... Добро! Али што ради закон да одбрани оне који не умију? Што ради да заштити сирочад? — и помисли на своју дјецу. — Гледа и мирно пушта, да раде од нас они што могу и умију, што их је воља!-.. Тако је!... А зар смо ми криви што не умијемо? У њиховим рукама је и знање и закон!... То двоје и у газдиним је рукама. Гони ме с мога прага законом у руци... Да, у њега је знање и закон!... а у мене?... - Нож! — помисли. — Е, неће, Бога ми, што је намислио или, ако баш хоће, мора да је крвљу плати! Зар не вриједе више моје земље: оранице, ливаде, одгојци, од његова увела живота? Зар да ме земља прокуне, што је не осветих?... Та, дјед мој уби свога комшију за саму једну бразду... а ја да је пустим... њу... ради које дјед ми бијаше главу заложио?... Нећу је пустити без крви, нећу, Бога ми! — изрече гласно.

— Зар клапиш, Раде? — јави се стара. — Спавај синко!

Али Раде узбуђен мислима и не мисли на спавање, већ се диже и приђе ка огњишту. Жена ћутке диже се за њим и успири ватру.

Раде гледајући у пламен, мекша;... и наједном учини му се да се безразложно срди: газда ће бити бољи, примиће новац на рачун, а послије, што Бог да!

И премишљајући о томе пође ка своме ковчегу, отвори га и узме из њега торбу.

При свјетлости пламена броји новац, раздијели га прама вриједности и опет у торбу слаже.

Устаде, а стара Смиљана пође своме ковчегу и вративши се вели Ради:

— Ево ти понеси и ових пет талијера и три здраве плете господару, кажи да га стара поздравља и да ће се молити за душу му, — и уручи стара новац у синовљеве руке. И свјетује га: — Не љути га, синко, мирно с њиме, умекшаће се... није звијер!... [159] А да, — сјети се, — немаш шта да му дара понесеш... сувотни смо остали, Раде, као нигда!

Раде се упрти и прије но ће из куће изићи, погледа на дјецу, што обгрљена под кабаницом спавају; млађи је одгрнут. Раде сагне се и једним крајем кабанице покри малога Иву, и изиђе.

— Са Богом! — зажелише жене на одласку.

Раде, гоњен нестрпљивошћу, којој се и сам чудио, није ни обазирао се на нову кућу, ни свратио у млин, већ у хитњи прешао газ и журио се преко поља ка вароши.

Није са ничим на чисту, нема сређених мисли у глави, и, као што је поље јутарњом маглом обавито, онако су и његове мисли магловите, нејасне.

Кад изиђе на цесту, још је узбуђенији: једнако двоуми о ономе што мисли да ће се догодити... и треба да се догоди! ... Али што? — и никако да себи даде чиста одговора...

Пред варошом стиже комшијска кола, претоварена големим старим бријестом; кола цвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме владати низбрдицом, и кола запаше у јаругу. Људи смишљају, што да се уради, муче се и натежу, да кола из јаруге на цесту привуку, али никако не могу.

— Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте.

Раде погледа људе као у чуду, баци са себе кабаницу и, угазивши једном ногом у јаругу, одупре с леђима; људи помогоше и с натегом кола повукоше.

— Фала ти, Раде! — вели му Анте. — Да не би тебе, никада крају!

Раде пође напријед. Пролазећи мимо икону светога Николе хришћанскога, прекрсти се по навади.

У дућану чека господара, и, чекајући, разгледа [160] дућанске ствари, слуша што људи говоре, и у разговор убацује по коју своју ријеч...

Дуго је чекао, а кад видје да газда силази, уђе у писарницу и за собом повуче враташца.

— Донесох све што имам, — вели, док господар сједа за сто. — И мајка те поздравља и шаље ти од своје стране пет талијера и три плете... Ево свих пара! — вели, спртивши се. И држећи торбу у руци упита: — У што ћеш да их преручим?

— Је ли све? — упита газда, наоко безбрижан.

Раде не одговори, већ мјесто одговора унесе свој поглед газди у очи.

Газда не издржа дуго погледа Радина, и сјети се да су овако, као у Раде, ужагрене очи биле у покојнога Илије, кад оно к њему дође, да прекупи баштину покојнога синовца Нике. Али, — помисли — Радине јаче се сјакте... А Ради се учини да сада не гледа свога господара пред собом, већ некаква дебела човјека, блиједа у образу, отпуштена подвојка, и би му одвратно, гадно, и, окренувши главу, пљуне на страну.

— Је ли све? — понови газда.

Раде не одговори ни по други пут, већ вади новац из торбе и полаже га на сто, и, извадивши из торбе пошљедњи завежљај вели газди:

— Број! Има га доста!

— Ајде, де, да видимо! — говори газда, дријеши завежљаје и броји.

Док броји, Раде га гледа, а у ушима звекће му сребрни новац, и гледајући у новац и у газдине набухнуле прсте, опет му је одвратно... гадно... и, видивши да је газда добројио, упита га:

— Је ли доста?

— Није овдје, брате, ни пети дио! — узврати газда.

— То је све што имам! — говори Раде. — Молим те, за остало причекај, прими! не гони ме!... [161] није ти за главу!... - сасу све наједном, језиво, испрекидано... Говори, а осјећа у себи да је већ прекасно, и осјећа да се потајна мисао појављује... и пламено чело и слијепе очи обухвата и док допре — сажиже... И не згража се и лакше му је...

— Је ли доста?

— Није, брате, ни пет пута оволико.

— Баш није?

— Не!

— Теби није нигда доста! — трже се Раде и треном истрже нож из корица за припашајем, и поодмакнувши се замахне свом снагом и рине га газди у прса.

— На! Је ли ти сада доста? — повика, и осјети како ледено гвожђе утисну се дубоко у месо, и, закренувши ножем, шкргутну...

Газда у одбрану диже руке прама њему, и из нутрине пусти језиви крик... А Раде, држећи го нож у руци, отвори враташца, и, звијерајући очима уоколо, изиђе из дућана...