Гласник

Беше око половине августа 1813...

На политичком небу Србије навукоше се мутни облаци. Настадоше кобни дани. Слобода, која озари Србију пре девет година, и коју народ крвљу својом искупи, имала је да помрча, да утоне у царство мрака.

Турци, пуни пожуде, да ову грудву земље, натопљену крвљу српских синова, прегазе и учине крај слободи њеној, навалише са свих страна. Све што беше за пушку дорасло, устаде и похита под заставу свога Врховног Вођа, да брани домовину своју.

Спремаше се олуја, а пред олују све се утиша, — не из жеље да буде спокојно, већ да са страхом сачека варницу, која ће га, можда, спржити.

Радови застадоше. Вредна рука остави рало и волове, напусти њиве и домове, и похита да прсима својим заштити темељ домовине своје — слободу.

Врховни Вођ прикупљаше снагу народа, спремајући се, да њоме одоли ударцима громова.

У времену, када се збиваху догађаји што ћемо их овде описати, сваком путнику, који би кроз Крушевац прошао, особиту би пажњу привукла једна двоспратна кућа, зидом ограђена [4] и зеленилом украшена. Пред њом се дизаху два вита јаблана као два исполина. Тамо-амо по целом дворишту беше различно дрвеће, а пред самом кућом - ниско ограђен вртић, пун свакојаког цвећа.

То беше кућа војводе жупског, Петра Ђукића.

Дан 16. августа беше красан и тужан. Красота долажаше од Бога, туга од људи. Кад човека радост обузме, кад је чио и весео, све му се мили, и свака тварчица изгледа му дивна, готово величанствена. Он се њоме забавља, њом се разговара и у њој ужива. Снађе ли га туга или сета, све му је досадно, ружно, одвратно, и од свачега одвраћа лице своје.

Овога дана, када се сунце клоњаше заходу своме; када још само врхови витих јабланова беху озарени зрацима његовим; и када уморни лептирићи, слетаху на мирисно цвеће, тражећи преноћвшта свога, — пред кућом војводином беше се слегло мноштво народа.

Оружани јунаци ишчекиваху војводу, а свет се сакупио са свију страна да поздрави ратнике. Три добра коња стајаху пред кућом, очекујући господаре своје.

У неко доба отвори се капија, и свет нагрну у двориште, да причека војводу.

У тај мах један снажан младић, држећи на рамену, развијену заставу, изиђе из куће и проби кроза свет. То беше Стојан Ђенајдијћ, писар војводе жупског.

Ево већ се јавља и војвода, а за њим греде син му, јунак од својих двадесет година. На обојици блиста војводско одело, извезено сребром и златом. Војвода, и ако седи старац, још беше чио и крепак. Густа, седа коса, вираше му испод самур-калпака, а дуга седа брада пала на прса, те покрила токе на јунаку. За њим иђаше млађани му син, загрљен рукама материним. Милина га беше видети. Висока раста узвишена чела, препланула лица, прострељивих очију, орловскога носа, малених и непомичних уста, — у свему слика врсног и поносног оца. У руци ношаше дугу пушку, а за пасом блистаху се два пиштоља, сребром окована. Још га науснице не беху довољно гариле, а већ се креће у бој за одбрану домовине своје! А отац, тај неуморни ратник, прекаљен у мучним борбама, ступаше, као младић, слободно и поуздано, без премишљања и устезања.

Час растанку приближи се. Војвода уседе коња, исука сабљу и ману њоме. Добоши ударише и војска се крете. Мати обгрлила јединца, притисла на груди, па љуби, а сузама орошава оружје у јунака.

Народ громко поздрави витезове и испрати их, молећи се Богу за срећу њихова оружја.

Тек што сунце беше за гором, а јунаци под Ђунис падоше.

Крушевац је обузела тешка туга. У њему нигде ведра чела ни поуздане руке. Све што беше одрасло и што даваше живота од себе, оставило беше огњиште и отишло у војску. Само старци, жене и деца, осташе дома, да страхују за својим милима.

Дани пролажаху, а страх све већи и тежи. Са бојног поља још никаква поуздана гласа.

Првих дана месеца септембра једна млада, осамнаестогодишња девојка, сеђаше у вртићу пред кућом војводе жупског.

То беше Спасенија, кћи војводина.

У руци држаше једну ружу, преврташе је и гледаше очима пуним миља.

Ова женска прилика беше мешавина оног што зовемо лепотицом и јунаком. Имађаше нечег, што живо привлачи, и нечег, што уздржава, што улива поштовање. Црте ванредне лепотице беху попуњене цртама одличног витеза. Одмерено висока, ватрених, црних и крупних очију, мало орловског носа, херојског погледа, витешког држања, — ето таква беше ова прилика, ова млада лепотица.

Глава јој беше оборена, а дуге, црне косе пале јој низ плећа, те несташно додирују неколико цветића. Кад и кад, са врхова дугих јој трепавица засјала би по која суза, и, пошто би преломила сунчану зраку у разне боје, спустила би се поступно низ румено бело лице њено, пуно дражи и лепоте.

Ружа у руци беше увела, и као да у тој увелости лежаше сва туге њезина... У један мах она уздахну, притиште увели цветак на усне и ватрено пољуби. Из очију грунуше јој сузе. Она тихо зајеца, и кроз јецање чу се једна једина реч: Стојане!.....

Спасенија хтеде и даље, али је нешто уздржа. Она спази матер своју, која јој баш у том тренутку прилажаше.

— Спасенија, кћери,.... шта ти је?

Девојка погледа матер, па брзо обори главу и сакри очи.

Мати приђе, метну јој руку на чело и болећиво рече:

— Да ти није што зло, кћери?

— Није, нано, — одговори девојка, не дижући главе.

— Ти тужиш, снаго моја?.... О, Турци, проклети да сте!... Што вам је крива ова јадна земља? Што ми отргосте сву срећу, сву наду, све добро моје?!

Старица процвиле, а сузе јој ударише низ лице. Она окрете главу и покри очи рукама.

Спасенију потресоше сузе материне. Она се диже, зграби обе руке њене и стаде их љубити. По том паде матери око врата, и поче је анђеоским гласом тешити.

Баш у том тренутку отвори се капија широм и један коњаник, суморна лица, упаде у двориште.

То беше гласник са бојног поља.

— Какве ли нам гласе тај доноси! — рече мати преплашено и пође коњанику на сусрет.

Шта је било на бојном пољу?

Тога дана на Делиграду беше одиграна крвава драма.

Дан би и прође. Сунце се већ клонило западу своме, и од ове величанствене, златом и сребром урешене рипиде, остаде још само једна половина. Злаћена пера њена, растурена по бисерном плаветнилу небесном, губљаху се све више и више, док најзад не ишчезе и последње...

Сунце зађе а вече настаде. На место светлости спусти се тама. Нека невидљива, али моћна рука, потискиваше сутон са истока на запад и растираше га по целом хоризонту. Али овај сутон не беше у стању да прикрије крв тога дана проливену и да угуши јаук хиљадама рањених. Свемогући посла таму, а за тамом густи мрак. И њима беше пут од истока на запад, онај исти који и светлости, јер с више је наређено, да и добро и зло долазе из једног извора.

На Делиграду тога дана беше борба.....

Велики везир, Рушид паша, изврши свој задатак. Главно одељење српске војске беше сатрвено. Рушид, задовољан овим успехом, нареди да се наступа.. Жудео је да се што пре докопа Шумадије.

Срби беху потучени, али не сатрвени. Још не беше мртав војвода жупски, Петар Ђукић. То беше последњи бедем, који је ваљало освојити и разрушити.

Остатак Ђукићеве војске, око двеста људи, после големих невоља, једва успе да пређе Мораву и да се прикупи иза Ђуниса. Ова шака људи, и ако уморена, изнурена, и измучена, не беше још клонула. У њој беше снаге и у снази воље: да освети погибију браће своје.

Кад сунце зађе и сутон паде, велики везир посла једно одељење војске своје, с наредбом, да што пре заузме Ђунис и да се упути Крушевцу.

Саид, помоћник везиров, коме ова наредба беше издата, упути се право Морави, према Трубареву. Пут бејаше чист, и он наступаше безбрижно. Под његовим заповедништвом беше око три хиљаде пешака и једно малено одељење коњице.

Дошавши близу Мораве, Саид стаде и упре поглед у даљину.

— Видиш ли што? — упита он Селим бега, који јахаше поред њега.

Селим ступи напред, настреши чело руком, погледа пут Мораве, и по том рече:

— Као нека ограда?

— Ограда, али жива! — примети Саид.

— Као неки стубови?

— Што се крећу.

Помоћник везиров и даље посматраше, али као да ништа не опажаше.

— Баш ништа — рече он, и ободе коња.

— Ваља бити на опрезу — примети Саид.

Слика, што се показа на југозападној страни, према Морави, ишчезе сасвим. Иза сутона паде тама и обави бојно поље. Густи облаци посукташе и прекрилише небо. Неколико тренутака по том тамна ноћ притиште цео хоризонат.

Саид беш обазрив. Он нареди, и један вод коњице оде у [8] извидницу. Остала војска ступаше лагано, и, може се рећи, слободно.

Овај човек осећаше се расположен. Тапшући по рамену Селима рече:

— Иде не може боље бити. За три четири дана бићемо готови. Раја ће бити умирена.

— — Како ли је на Дрини? Што се тиче Крушевца...

Селим не доврши.

Ужасан тресак разлеже се по тамној ноћи. Мртва околина у један мах оживе. Саидови редови ускомешаше се. Очас се диже узбуна. На све стране халакање и коњски топот. Саид и Селим стоје упрепашћени. Не знађаху шта да раде. Појурише лево, па се вратише десно; полетеше напред, па устукнуше назад. У том одјекну трећи тресак па и четврти. Забуна поста још већа. Саид одјаха пешадији, а Селим коњици. Наредбе беху издате, али посао беше мучан. Помрчина као тесто. Само се могаше видети како пушчане муње севају.

За часак све се утиша.

Војска Саидова поче ступати и одговарати учестаном ватром.

Урнебес се поново диже. Ватра сипаше с обадве стране. Огњени млазеви муњевитом брзином прелетаху пољем. Небо се проламаше од силнога треска. Земља тутњаше испод ногу. Ужасна вика разлегаше се на све стране.

— Стубови оживеше! — рече Саид Селиму, кад овај дође да прими нове заповести. — Похитај!.... Сваки је тренутак скупоцен. Обилази и нападај што живље. Мост на Морави заузми што пре... За сваки неуспех ти си ми одговоран.

Селим одјури као муња.

Пешадија Саидова удвостручи снагу. Она поче живо наступати. Нападачи беху готово опкољени, али још не уморени.

Они обараху плотун за плотуном, али све ређе и слабије........

Борба се примицаше крају.

„Живи стубови“ падаху и умираху. Њих поступно нестајаше. Најзад одјекнуше још неколике пушке, па све умуче.

Борба се сврши.

„Жива ограда“ беше заузета и порушена. На место стубова што се крећу, Турци нађоше покошену рају. Земља беше [9] покривена лешевима. Још овде онде по који рањеник боно јекне, али и тога у скоро нестаде под ударцима кундака.

Све се утиша. Нема ноћ поново се зацари.

— Зар никога живог? — упита Саид Селима, кад овај дође и јави колико је ђаурских лешева нађено.

— Никога! — одговори Селим.

— У потеру!... шта чекаш?!

— Наредио сам коњици да крстари и хвата.

— Не допада ми се! — рече зловољно Саид. — Ова фукара још живи. Она има још духа и поноса. То треба уништити, сатрти, смрвити!.. А шта је с мостом на Морави?

— Наредио сам Хасану да га заузме — одговори Селим.

— Да се ниси шалио главом!

— Учињено је све што треба.

— Је ли мост читав?

— Још не добих гласа.

— Постарај се да што пре сазнаш. Вања нам хитати. Мораву треба што пре прећи и мост заузети.

Да не беху у разговору, мож’да би у тај мах чули неки потмукли тресак, који долажаше са Мораве.

— Ако ли мост буде порушен?... упита Селим.

— Газићемо! — одговори Саид одсечно.

— Тешко ће бити. Морава је брза и дубока. Ноћ је као тесто.

— Чинићемо што буде наређено — одговори Саид. — Ја одох да јавим везиру, и да потражим даље наредбе. Ти похитај на Мораву. Разбери шта је с мостом, па ми јави.

Саид ободе коња и оде.

Селим се упути Морави. Тек што беше измакао један километар, а неки топот допре му до ушију. Он заустави коња. Топот постајаше све јачи.

То беше гласник са Мораве.

— Шта је с мостом? — упита га Селим.

— Порушен — одговори гласник.

— Шта? Порушен!!

— Да.

Ова вест Селима збуни и потресе.

— Може ли се газити? — упита ће он после дуже почивке.

— Не може.

— Шта велиш?!

— Не може.

— Како не може?! — продра се Селим.

— Не може. Морава је брза и дубока. Ноћ је као тесто.

— Где је Хасан?

— Код Мораве — одговори гласник.

— Иди живо и кажи му, да одмах изашље људе дуж Мораве, те да извиди где се може газити. Ако буде потребно да се прави мост, нека јави, — Јеси ли разумео?

— Јесам.

— На посао!... Само што живље — рече Селим, па окрену коња и оде у главни стан.

Гласник одјури пут Мораве, и изгуби се у тамној ноћи.

На бојном пољу овлада мртва тишина. Поноћ прође. Саид и Селим вратише се из главног стана. Заповест беше издата да се сутра зором креће.

Војвода

Две стотине српских соколова, под заповедништвом војводе жупског, Петра Ђукића, ове кобне ноћи осветлаше образ. Војвода беше ставио себи у дужност, да, по могућству, што дуже задржи продирање Турака. Требало је нејачи дати времена, да се склони у збегове, и на тај начин спасе испред опасности, која јој грожаше.

Војвода беше одлучио, да свој задатак изврши беспрекорно. Од хиљаду људи, колико беше собом повео, остаде му само две стотине. Овај остатак војске срећно прегази Мораву и прикупи се у Ђуниским висовима.

То беше шака људи пуна духа и поноса, пуна срџбе и дрскости. Она одлучи да се Рушиду крвнички свети.

Каква дрскост!.. Зар противу силе од тридесет хиљада? Зар противу џина, који у својим рукама држаше громове?... И ко то од ње тражи? Шта она има пред собом? — Јад и чемер. Шта има собом? — Двеста срдаца и двеста десница!

— Похитајмо! — кликну војвода сакупљеним соколима око себе. — Ноћ се приближује. Мораву ваља прећи што пре. Мост треба порушити.

Војници се постројише.

Војвода приступи чети и држећи развијену заставу стаде овако беседити:

— Децо моја, соколови моји!

— Пред вама су поља, дубраве и горе српске! Разгледајте све добро. Ту се родише дедови ваши, ту се родише оцеви ваши, ту и ви сами поникосте и обикосте!... Осећате ли како се земља тресе под ногама вашим?... Чујете ли како гора јечи, како уздише и како вас преклиње?.. Тамо, за оним брдима, родитељи су ваши, деца ваша, љубе ваше! Сви шире руке к небу и моле Вишњега да вас охрабри и умудри. Саслушајмо молбе њихове! Помозимо им! Будимо Срби и јунаци! Останимо верни Домовини својој! Скупимо се под ово свето знамење њено! Пођимо, боримо се, па и изгинимо под њом!... Гробова наших неће бити. Мајке на њих неће излазити. Љубе их неће цвећем китити. Деца их неће сузама квасити. Али биће нечег више од свега тога. Наши гробови биће поља ова; наши гробови биће дубраве и горе ове. Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити!

Старцу задрхта глас, и он стаде. По том подигнувши заставу једном а капу другом руком, настави још силније, још величанственије.

— Хоћемо ли части или срамоте, благослова или проклества, смрти или ропства!

Двеста мишица подиже двеста капа, и свих двеста соколова из једног грла кликнуше:

— Ура!... Живео војвода!

Старац сав задрхта.

— Бог вас погледао! — кликну он и приђе да се са свима опрости.

Тренутак беше свечан. Сваки се тресијаше од узбуђења и прилажаше војводи да се с њим пољуби. Изгледаше да се отац раставља с децом својом. И јест им отац био! У овоме старцу, седе главе и браде, они имађаху све што им најмилије беше: оца и матер, и брата и сеју, и сина и кћер, и родбину [12] и пријатеља, и, више свега тога: оличену Домовину своју. Као да осећаху да им све то кроза старца говори: Вршите дужност своју!

Двеста друга, разбивени на Делиграду, прикупљени у гудурама, пођоше напред.

Сунце беше већ зашло, кад ова чета стиже до Мораве. Ту се заустави, и, пошто мало одахну, упути се на мост.

Чета пређе мост, зави око једне окуке, спусти се у једну дољу, пређе је, и пође уз један брежуљак.

Тек што изиђоше на вис, Бошко, син старога војводе, приступи живо оцу и обрати му пажњу на неке црне тачке.

Војвода ману руком.

Чета стаде.

— Доле! — рече старац, па погнувши се сиђе низ брежуљак. Војници оборише пушке и пођоше за њим.

За тренут ока чета се обрете у једној дољи. Пред собом имађаше косу, налик на полумесец, од које јужни крај допираше до Мораве.

Војвода призва Бошка и свога барјактара Стојана, и рече им, да иду и потајно размотре кретање турске војске.

Бошко и Стојан узеше неколико другова и одоше.

Старац се окрете чети.

— Децо! — Јесу ли вам пуне пушке?

— Јесу! — беше одговор.

— Нека је све спремно! Ваља нам се скоро огледати. Овде нас је позвала Домовина да испунимо свету дужност. С овога виса, што пред нама стоји угледаћемо Лазара, Обилића, Југ-Богдана и остале српске витезове!..

Чета, непомична као стена, стајаше пред њим, држећи пушке „к нози.“

У тај мах долетеше Бошко и Стојан.

— Ето Турака! — рече Бошко задуван.

— На један пушкомет — додаде Стојан.

— У ком се правцу крећу?

— Право к Морави — одговори Бошко.

Старац, стојећи између свога сина и барјактара Стојана, испрси се, исука сабљу, и пође напред.

Чета се крете.

Нит ко говори нит ромори. Само се чује како земља под њима тутњи.

Идући као леса, збивени друг уз друга, изиђоше на косу и прилегоше земљи.

Тама беше притисла целу околину. Нико не примети ништа.

Старац заповеди да се низ косу сиђе.

Чета сиђе и заузе положај између неког шумарка и урвине. Ту стаде и не мицаше се.

У овом положају имађаше за собом косу, лево шуму, десно Мораву, а пред собом Турке.

Чета стајаше као укопана, очекујући судбоносни тренутак..

У тај мах војвода опази пред собом, у даљини од двеста метара, неке мрачне и покретне слике.

То беху Турци.

Старац прође чету с краја на крај, показа јој слике и рече, да бије у њих. По том се врати и заузе средину фронта. Десно уза Стојана, лево Бошка.

Ни-шан! — загрме старац.

Ова реч одјекну по околини, и тамне слике у један мах стадоше.

— Пли! — доврши старац.

Сто пушака сложно цикнуше и обасјаше бојно поље.

Друга врста обори пушке.

— Ни-шан.... пли! понови старац.

И других сто пушака цикнуше.

Дим притиште околину, а тресак се разлегаше дуж Мораве. Јунаци напунише пушке.

Старац пође напред, а чета за њим.

Не крочише ни неколико пута, а на противној страни опазише многобројне слике и зачуше страховито халакање.

Чета поново стаде.

Војвода даде знак. Чета паде к земљи и опали трећи па и четврти плотун.

На један мах са непријатељске стране загрокташе безбројне пушке. Хиљадама муња, као гује, пробијаху ноћну тишину. Турци одговараху, готово и не знајући на коју страну. Срби стајаху непомично и обараху ватру за ватром. Непријатељ наступаше с дивљим урликом ломећи се по неравном земљишту [14] и газећи мртве и рањене. Чета не клону, нити се маче с места. Њени редови постајаху све ређи а ватра све слабија.

Турци беху сасвим близу.

— Натраг!.... На вис! — загрми војвода.

Чета се диже, и, обарајући час јачу час слабију ватру, одступаше лагано. Војвода беше пред њом. Он је храбраше и сокољаше.

Узиђоше на вис. Ту се прикупише и стегоше као зид. Војвода прегледа чету и, кад виде само половину, задрхта и уздахну.

Турци продираху стално. Бес се у њих распали. Јуришаху као бесомучни. Заузеше шумарак обиђоше урвину, и пођоше на вис.

— Држ’те се, соколи! — кликну старац што га грло доношаше и истрже пиштољ иза паса.

Турци нагрнуше као вуци. Полетеше на вис. Осуше ватру са свију страна, халакајући бесно и помамно.

Војвода се обазре лево и ужасну се. Турци беху на вису и осуше ватру с бока.

Наста поново окршај, али овај беше кратак. Срби одступише десно према Морави. Турци нагоше за њима, ломећи се преко лешева српских. Борба се примицаше крају. Плотуни српски све ређи и слабији. Најзад одјекнуше још неколике пушке, па све умуче.

Борба се сврши.

Турци освојише косу, али никог живог на њој не нађоше. Што беше рањено и још живо остало, исекоше и кундацима премлатише.

Добро, које ће се вратити

Велики везир, Рушид-паша, издаде заповест, да се Морава пређе и даље операције према Крушевцу предузму.

Селим се беше постарао за мост.

Радило се целу ноћ. Неколико дубова беху одсечени, састављени, попречним гредама утврђени и у воду спуштени. То беше сплав, који крајевима својим удараше у обе обале. Овај сплав, добро утврђен за обалу, имађаше да послужи за привремени мост.

Сутра дан, зором, Саид пређе Мораву, дохвати се најважније косе, и идући њом упути се право Крушевцу. Уз пут одашиљаше мања одељења, с наредбом, да пљачкају, пале и робе.

На целом путу Саид не наиђе ни на какав отпор. Народ беше престрављен. Он напушташе своје огњиште и свој мал, да би само главу могао изнети. Око седам часова из јутра, Ђунис је био у пламену. Што не беше обазривије, што не уграби времена да се раније склони, Турци достизаху и убиваху или у ланце везиваху.

Глас о овој несрећи допре у Крушевац. Варош се силно узбуни, диже се читав урнебес. Јаук, вриска и лелек разлегаше се по свима улицама. Црно јутро беше освануло. Све живо похита, да се што пре спасава. Бежао је како је ко могао: на колима, на коњу, пешице. Путеви беху закрчени. Кола удараху о кола, осовине се ломљаху, коњи падаху — читав хаос! Све је јурило без обзира. Бацало се и што се понело, само да се што пре спасе. Једна жена, носећи на рукама двоје нејаке децо, престрављена и сва зајапурена, бежаше без обзирце. За њом, држећи се за скуте, трчаше малишан од својих шест година пиштећи као црв. У овом нереду, у овом хаосу и несрећи где свако гледа себе, нема обзира, нема милосрђа. Свако бежи како може и спасава се како зна. Што обори — оборено је, што прегази — прегажено је. Нити коме рачун даје, нити га од кога тражи.

Жена, што ношаше двоје деце, јурила је помамно, уклањајући се час лево, час десно. Синчић, што за њом тапкаше, готово се вукао по земљи. Писка његова до Бога се чула. Мати је само напред јурила. Она и не опази кад јој дете, сатрвено од умора, паде и остаде на путу.

У тај мах, један младић, са увезаном руком, дојури на коњу и заустави жену!

— Снахо! Где ти је дете?

Жена се обазре, и, видећи дете где се ваља на путу, цикну као гуја, врати се и диже га.

У том дојурише двоја кола. У једнима сеђаху две женске, а у другим беху разне ствари. Младић, што заустави жену, махну руком и кола стадоше. Он сјаха с коња, узе децу и посади [16] их у кола. По том рече жени да се пење, а он уседе на коња и одјури.

Кола пођоше.

Жена, сва блажена, погледа младића сузним очима, по том прикупи децу око себе и пољуби их. Беше силно узбуђена. Чисто не вероваше овој ненадној срећи. Пошто се разабра, пошто утиша и себе и децу, пошто им обриса сузице, подиже главу к небу и заблагодари Богу.

— Ко је овај младић, овај добротвор, што спасе и мене и децу? — питаше се жена. — Он ми је познат, ја сам га виђала. Али то не може бити он. Тај је младић погинуо; погинуо је заједно с оцем. Ја сам то чула, и то не један пут. Сумње не може бити. Он је погинуо, а мртви не устају.... Ја сам се упознала.

Док она тако размишљаше, деца јој поспаше на крилу. Она им намести главе, по том скиде мараму с врата и покри их, да их сунце не пече.

Кола су нагло јурила. Беху већ далеко измакла испред оне гомиле што беше закрчила пут.

Жена погледа децу. Видећи их све троје на крилу, склопи руке, подиже главу, погледа у небо, и прошапута неколико речи.

Анђео хранитељ беше над њиховим главама.

Победа

Беху настала зла времена.

Српска војска претрпе пораз на свима тачкама. Снага народа беше скрхана, а над земљом српском надви се густ облак.

„Борило се па се уморило”....

Турци снажно продираху у срце Србије, остављајући за собом пустош. На Делиграду умуче и последња пушка. Чета Ђукићева беше сатрвена. Алексинац, Крушевац, Ћуприја, Параћин -- све беше заузето, опустошено и опљачкано. Геније Српски беше на умору. У војсци овлада страх. Вера беше помућена, нада изгубљена, храброст ишчезла. Сваки се сети себе, а то је тренутак кад се јединство разорава и војске нестаје.

На Тимоку ништа боље. Вељко, та вечито сјајна звезда на српском небу, беше погинуо. Отпора више не беше, и Неготин [17] паде. Престрављени народ напушташе своје огњиште и бежаше. Турци јуришаху за њим, гонећи га као дивљу зверку. Одрасле убиваху и живе на коље натицаху; децу у вис бацаху и на голе ножеве дочекиваху. Што беше виђено — у ропство одвођаху; што беше за паљење — огњу предадоше; што беше за пљачку — попленише.

У таквој бесомучности Турци продреше од Тимока до Мораве, и ту се зауставише. Кара-Ђорђе разви крила и полете на Мораву. Али беше доцкан. Турци пређоше Мораву, нагоше напред, освојише Смедерево и пођоше даље.

Геније српски беше скрушен. Крв му се следи, ум помрча, нада ишчезе, снага сломи, и, гледајући рушевине свога деветогодишњег рада, паде у очајање и жив се закопа.

На Дрини беше још и горе. Од страха се све обезуми. Сваки потражи пречи пут, не да победи, већ да га победе. Страх помрча и свест за бежање. Бежало се вратоломно. Засавица беше мутна и крвава. Путеви беху закрчени, а војводе напред, ближе одступници.

У овој несрећи, у овом мраку заблиста још једна звезда, која лако помрчати неће. То беше Зека Буљубаша. Овај хаос, ова погибија, распламти у њему гнев и диже га у ред бесмртника. Као оно Леонид на Термопилима, тако овај витез српски, са педесет другова својих, испречи се пред големом силом турском и подиже бедем од лешева. Али све то беше „једна сламка међу вихорове.“ Турци прегазише лешеве, разорише овај крвави бедем и уништише отпор педесет голаћа.

Србија беше прегажена. У њој настаде друга судија. Што беше горе, сурва се и паде доле. Доба љутих јаничара понова се врати. Муселими, аге, бегови, делије, субаше, — све се размили по Србији да утврђује мир, а то ће рећи: да у њој уништи дух слободе и угуши осећање части и поноса.

И мир беше утврђен. Утврдише га: огњем и ланцем, сабљом и коцем.

Борба била, па се завршила....

Шта је тринаеста година?

Олуја.

Оно, што је великим трудом и напорима зидано девет година, порушило је неколико дана 1813. Месец, који се неке ноћи три пута хваташе, тринаесте сасвим помрча; барјаци, што крвави идоше виш’ Србије по небу ведроме, тринаесте падоше и у земљу пропадоше; громови, што некада грмљаху на св. Саву, позивајући Србе у бој, тринаесте проломише се и срушише стуб српске слободе; а сунце, што се некад на дан три пут хваташе и три пут на истоку играше клону западу и утону.

После светлости наступи тама......

Ратници малаксаше. Њих нестаде, али сведока остаде. Поприште је ту. Оно приповеда славу њихову. Месец и сунце помрачаше, и слобода ишчезе; али споменици остадоше, да светле и обасјавају брда и долине, па и оне мрачне пећине и гудуре у којима одјекиваше глас са српских гусала.

Олуја би и прође. Сведоци остадоше још живи. На Делиграду још се виђаше траг коњских копита; још је ветар разносио сукију по бојном пољу; још су се виђали лешеви изгинулих ратника. На Мишар још слетаху гавранови, тражећи месо српских витезова. Засавица још беше крвава. Неготин не беше покопао све оне јунаке, што прсима својим узбиваху навалу непријатељску. Јаук и уздах још се разлегаху по српским пољима, дубравама, селима и варошима... Све беше још у живој успомени.

Олуја оставља за собом пустош.

Као што вредни ратар после непогоде обилази поља своја и срачунава штету што му је небо досуди, тако и народ, после катастрофе, после опште несреће, своди своје рачуне. Он се пита: шта је добио а шта изгубио? и по том тражи кривца. Брижљиво бележи све приходе и све расходе. Толико хиљада погинуло и рањено, толико поробљено, попаљено, упропашћено и у црно завијено. Све то марљиво хвата, срачунава и бележи у рубрику расхода.

А приход?

Јад и чемер.

И неко је за то крив...

Народ хоће да има све оличено. Он тражи кривца, и увек га налази. Философија се против тога буни али нема права. [19] Прелазити с вођа на војводе, с војвода на народ, с народа на земљиште и поднебље, и т. д. тако ради наука, али не и народ. Овај хоће све оличено. Он тражи кривца. Што се кривица даље преноси, више се губи. Окривите ли све, ослободили сте сваког. Одговорност престаје онде, где општа кривица настаје.

Је ли ко крив за 13?

Ко је стварао историју од четврте до тринаесте?

Ко је закључио историју катастрофом?

На та питања народ тражи одговор.

Ко је овде кривац?

Је ли Кара-Ђорђе?

Ко је Кара-Ђорђе? Од куда је он? Где му је колевка? Ко га одниха и однегова? Ко му удахну дух слободе и витештва, одлучности и постојанства, скромности и великодушности? Ко га спреми да лебди над домовином својом, као мати над децом својом?

Кара-Ђорђе, овај геније послан Српском Народу с више, имао је сва својства ослободиоца. Трпео је глад и жеђ зиму и жегу, злобу и завист, све муке и све невоље. Споља беше прост војник ал’ у њему беше силан дух. У боју беше први. Појава његова носила је победу. Собом је представљао војску. Беше неуморљив и непокољебив, а у борби непобедив. Девет година бити на мртвој стражи, девет година имати земљу за простирач, небо за покривач, бисаге за подглавље, а љубав свога народа за крепећи сан, — то је оно што човека диже у ред бесмртника којима се вазда одушевљавамо.

Је ли Ђорђу жао било погинути?

Није.

У чему је крив?

Што је живео преко рока, који му Вишњи, као генију, прописа.

Је су ли криве војводе?

Зашто и крошто?.. Зар што девет година ратоваху? Зар што за све то време прелетаху с краја на крај, борећи се са свима незгодама, јурећи и дању и ноћу, и зими и лети, по киши и снегу, гладни и жедни, без одмора и сна, без покривача и простирача, имајући у души својој само једну мисао, само једну жељу, само једну наду: Ослобођење народа свог.

Па но је кривац?

Народ тражи Вука Бранковића као и Краљевић Марка. Он хоће оличење зла као и добра, и тиме му све јасно постаје. Да завршимо.

О, ви славни хероји! Зашто вас криве?

Што створисте а не сачувасте.

Манастир Свето Благовештење

Слобода има своје уточиште, као што вера има свој храм. Каква слобода такво и уточиште. Оно је неком замак, неком тврди град; неком густа шума и висока гора, неком кршна стена и хладна пећина. Ритери, грофови, барони, херцези кнезови, и остали силни, чували су своју слободу, кад кад у усамљеним замковима, кад кад у тврдим градовима. Слобода масе, потлачене и бесправне, тражила је своје уточиште и нашла га је у густим шумама, кршним стенама и хладним пећинама.

Слобода из градова тлачила је слободу у замковима, а слободу народа — штитио је и град и замак. Слобода суверена и слобода васала себичне су. Њихов је принцип један и исти: да ниште слободу другога. Слобода народа узвишена је и света, општа и нераздвојна. Она све уздиже, обасјава и просвећава; она је мила и љупка свима; она је сунце, које греје и озарава свакога.

Слобода српског народа нераздвојна је од вере његове. Кроз много векова оне имађаху једно исто уточиште, један исти храм. Девиза је Србинова: „За крст часни и слободу златну.“

Мало је народа чија је судбина тако тесно скопчана с вером. У Србији вера беше то исто што и народност. Које си вере? а не: које си народности? пита Србин. Српске сам вере — одговара опет Србин, и тиме тврди, да је у њега вера и народност једно исто. Он је пред Турчином био само хришћанин, и борио се против њега вером својом, коју му је [21] манастир удахњивао и чувао. Манастир му је пружао духовни мач и чувао свест о народности за боље дане.

Вера је дала Србину нарочити тип. Она га је увек подсећала, да није оно што и други, да има нешто своје, и да му то ваља бранити. И бранећи то, бранио је себе, своје биће, своју слободу, своју народност.

Вера га је скроз прожела, и он јој је био тако одан, да је не напушташе ни најцрњих дана. Гонили су га и тукли, окивали и у томруке бацали, злостављали и на коље набивали, али се он вере не одрече, и она га спасе.

Одајмо пошту вери! Она беше онај снажни мотор, који нас лагано, али стално, извлачаше из ропства. Она уливаше уље у живот наш, и осветљаваше стазе слободи нашој. Она учини те васкрсосмо као феникс из пепела.

Манастир беше источник вере. Овај храм, заливен сузама бедних и невољних, не красе ни високе куле, ни дивна кубета, ни златом окићени пропилеји, ни скупоцени мозајици, ни величанствени инконостаси, ни богате трпезе, ни сјајни столови, ни вештачки живописи. Њега краси простота и скромност, вера и љубав, поуздање и слобода. У том простом и скромном храму очува се оно духовно благо, које потомство оживе и из мртвих васкрсну.

Спољашност манастира готово је тужна. По крову и по зидовима његовим шири се маховина, те казује старост његову; порушена кубета, изривени зидови, изгребени живописи, оштећени иконостаси, казују патње његове; гудуре, које га заклањају, шуме које га скривају, самоћа која га тишти, сведочи љубав ка слободи, којој је Србин тежио.

Манастир је у свему израз народног живота. У њему нема сјаја али има светлости. У њему је вечито пламтео огањ вере и слободе. Из њега су полетале искре на све стране. Он је разјаглио жар љубави ка слободи, распламтио пожар по целој земљи и у том пожару сагорео ропске ланце. Он је храм снаге народне. Из њега излетаху витезови, задахнути вером и слободом, и ти витезови освајајући стопу по стопу, промислом Божјим вођени, распростреше границе од Дунава до Косова, од Дрине до Тимока.

Један од ових храмова, из којих имађаше да васкрсне слобода Српског Народа, заузима важно место у историји Србије након несреће 1813. — То је Свето Благовештење, манастир трнавски.

У питомом Драгачеву, тамо где се свршавају окомци питоме Јелице, лежи село Трнава, на два часа далеко од Чачка. Близу села, међу брдима, у шуми, скривен и усамљен, стоји манастир Свето Благовештење. Овом манастиру би намењено да доведе у везу и зближи два важна догађаја из новије Српске Историје: да годину тринаесту веже за петнаесту, да ропство скрати и учини да слобода што пре засија.

Овај манастир српски као и многи други, нема видљива блага. У њему је све просто и скромно. Али имађаше нешто, што беше узвишеније и драгоценије од сваког видљивога блага, што је сваког Србина обрадовало, уливајући му наде на боље дане. То беше блага вест.

Благовести су нада срећнијих дана, лепше будућности, бољег живота.

Бог се брине о народима, као што се отац брине о својој деци. Он их кажњава, али их не упропашћује; он их доводи у искушење, али их добру учи.

Кад у Србији после несреће 13. би порушено све што дотле беше сазидано; кад српским народом овлада страх и ужас; кад бесомучност турска пороби и у ланце спута хиљаде невољника; кад процвиле све, па и дете у утроби материној; кад помоћи ни с које стране не беше, и кад свака нада беше ишчезла; Бог се смилова на измучени Народ Српски. Он изабра манастир Благовештење и рече: да из њега изађе Блага Вест. И ова реч беше моћна. Она поврати изгубљене наде, дошаптавајући свакоме: Још живи дух слободе!

О Малој Госпођи, 1813., у манастиру Благовештењу литурђија беше зором одслужена. Народ је већ излазио из манастира и разилазио се кућама.

Игуман Пајсије и отац Ђенадије изиђоше последњи. Беху зловољни и тужни. Изишавши из манастира, скренуше десно [23] и дођоше под један стари храст. Ту, под тим храстом, беше прост сто, начињен од неколико дасака, прикованих за четири соје. Старци поседаше и осташе неми и непомични.

Игуман беше висок и коштуњав човек, дугих образа, узвишена чела, кратке проседе браде и дугих бркова. Оштар поглед и неколике боре на његовом лицу казиваху озбиљност, удружену са силином духа и одлучном вољом.

Отац Ђенадије беше омалена раста, нешто мало погрбљен, седе косе и дуге седе браде. На лицу му се огледаше благост, а очи казиваху питомину и нежност.

Игуман Пајсије сеђаше налакћен на десницу, а оштар поглед његових очију блуђаше по даљини. Отац Ђенадије беше погнуо своју седу главу, а рукама немарно претураше зрна дугих бројаница.

Тако проведоше скоро четврт часа.

У том приђе столу један дечко, држећи у рукама чутурицу.

— Благослови, оче! — рече он, и пружи чутурицу игуману.

— Да си благословен, сине! — одговори игуман и маши се чутурице.

Дечко се удали. Игуман се окрете оцу Ђенадију и пружи му чутурицу.

— Растерај бриге, оче!

Ђенадије остави бројанице, узе чутурицу, прекрсти се два три пута, прошапута неколико речи, диже главу и наже.

— Добра ракија — рече он, па убриса седу браду и врати чутурицу игуману.

Игуман гутну неколико пута.

Отац Ђенадије узе бројанице и поново их стаде претурати. Поглед му беше управљен на манастир. Ваљда премишљаше о злој судби која очекиваше ову светињу. Црне мисли пројурише му кроз душу и он нехотице уздахну.

— Што уздишеш, оче! — упита игуман.

— Зла времена дочекасмо, брат’ Пајсије! — рече тужно Ђенадије и одмахну главом.. Све црњи и црњи гласови стижу. Турска обест додијаће овом худом парчету земље. Ни овај свети храм неће остати на миру.

— Не губи наде, оче Ђенадије! — Док је Пајсију на раменима главе, овом светом храму Божјем неће Турци додијати.

— Нек би Бог дао да тако буде брат’ Пајсије. Али се мени нешто леди у грудима. Мене старца неће више огрејати сунце.

— А што, оче?... Да те туга не мори за сином?

Ђенадије уздахну и спусти бројанице у крило. Очи му заблисташе сјајем.

— Чули што за мога Стојана? — рећи ће он пошто се мало прибра.

— Ништа — одговори игуман.

— А шта ти рече Марко газда Ранков?

— Што и теби.

— Хм.... Зла времена дочекасмо, брат’ Пајсије... Процвилеће народ као гуја у процепу.

— Шта ли је било са војводом жупским, твојим добрим пријатељем? — упита игуман.

— А ко ће знати, брат’ Пајсије?... Марко ми не умеде ништа казати... Ђенадије заћута, по том додаде: А какву се добру можеш и надати?

Обојица занемише. Ђенадије пропушташе зрно по зрно са својих бројаница, а Пајсије упредаше брке и чудно посматраше старца.

— Стојан је мудро дете. Бог ће га чувати — рећи ће игуман после дуже почивке, па узе чутурицу и пружи је старцу.

Ђенадије маши се руком, али тек да узме чутурицу, а вратнице манастирске отворише се.

У двориште уђе један дечко. На лицу му блисташе радост, а преко усана превукао се лак осмејак.

Ђенадије остави чутурицу и баци поглед на дечка.

Дечко слободно корачаше. Дошавши до стола, скиде капу, назва Бога, пољуби у руку игумана и Ђенадија, па се измаче мало назад, и ломећи фесић рукама, погледа у Ђенадија и кроз осмејак рече:

— Ђедо поздравио те бабо... Послао ме да ти донесем радостан глас.

— Које добро, сине! — рече Ђенадије, па се диже и приђе дечку.

— Твој Стојан вратио се здрав и читав.

— Шта рече, сине?

— Твој Стојан вратио се здрав и читав — понови дечко.

Старцу очи заблисташе, а лице му обасја ненадна радост.

Он спусти своју старачку руку на главу детињу, помилова га и дрхтавим гласом упита:

— А где ми је Стојан?

— - У Бањици.. Ноћио је код кума. Поздравио је све и рекао да ће доћи данас до подне — одговори дечко, држећи подигнуто главу, сву румену и блажену, и пратећи својим лепим очима час игумана час Ђенадија.

— Од куд зна твој бабо, да је мој Стојан у Бањици? — упита старац безазлено као дете.

— Био је јуче у Бањици и тамо се с њим видео.

Игуман и Ђенадије извадише по једну крајцару и пружише дечку.

Дечко прими новац, пољуби оба старца, метну фес на главу и весело одскакута кући.

Ђенадије беше ван себе од радости. Не могаше реч да прозбори. Игуман му додаваше чутурицу, али старац то и не опази.

— Да идемо у пресрет? — рече му игуман весело и диже се са стола.

-— Баш би добро било — одговори старац живо.

— Проко?... О Проко! — викну игуман и пође конаку.

Момак манастирски излете из конака.

— Седлај коње! — рече му игуман.

— Одмах! — одговори момак.

Не прође ни пола часа, а игуман Пајсије и отац Ђенадије беху на коњма. Вратнице манастирске отворише се и они пројездише.

Стојан

Подне је........

У манастирском дворишту, под оним истим храстом, беше постављен сто, а за столом сеђаху три душе: у зачељу игуман Пајсије, десно до њега Ђенадије, а лево Стојан, снажан, здрав [26] и леп младић, средња раста отворена чела, лепих плавих очију ружичастих округлих образа и малених брчића.

Прока беше све припремио. Он стајаше више стола и држаше велику буклију. Игуман и Ђенадије беху веома расположени. Јутрошњу тугу разби им долазак Стојанов, те за часак заборавише несреће, што се беху окомиле на земљу са свих страна.

Ручак беше отпочео у велико. Прока је усрдно точио и служио. Он осећаше како му буклија сваким часом постајаше све лакша.

Ђенадије и Пајсије не скидаху очију са Стојана. Они ћеретаху као деца. Беху веома радознали и распитиваху то о овом то о оном. Стојан им одговараше тако мило и љупко, да су му сваку реч гутали.

Мало по мало, па пређоше на несретну борбу делиградску.

— Па дед, причај, сине, како беше на Делиграду — рече игуман, приносећи чашу устима.

— Зло беше, оче игумане — рече Стојан и поче причати.

Пајсије и Ђенадије претворише се у ухо. Они и не опазише кад Стојан прекиде причање.

— Па онда, соколе? — рећи ће игуман разабравши се.

— Тако беше на Делиграду, а даље ни сам не знам. Турска сила потисну нас, а ми се у један пут нађосмо у Морави. С тешком муком пређосмо на противну страну. У мени свест помрча. Ишао сам, ни сам незнам куд и како. Провлачио сам се кроз неке честе, протурао кроз камен и шибље, прелазио преко неких јаруга и потока, док се најзад не обретох у некој дољачи, окружен са двеста другова.

— А остали? — упита игуман.

— Остали.... изгибоше. Што не погибе од сабље и пушке, нађе гроб у Морави.

Ђенадије погледа у Пајсија превуче руку преко чела, па је спусти низ лице и браду.

— Не рече нам ништа о војводи. Шта је са њим било? — упита отац.

— Остаде ту жив.

— Жив! — кликну старац радосно и примаче се столу.

— Јес!.... остаде жив, али за кратко, — настави Стојан. — Нас двеста сакуписмо се око њега, и он нас преброја. Нађе да нас је мало, па се ражали и дубоко уздахну. Пред вече, пошто просушисмо одело и пошто се одморисмо, прикупи нас око себе, построји у редове и раздаде фишеке. Видесмо да нам предстоји нова борба. Срце у свакоме задрхта. Он нам каза и шта нас чека. По том нас поче соколити. Његове речи тако узбудише срца наша, да бесмо готови да гинемо. Још кад нам рече...

— Ваљан је то човек! — утаче се Ђенадије и погледа у игумана.

— Прави Србин; — одговори Пајсије и налакти се на сто.

— Био нам је отац — додаде Стојан. Бринуо се о нама као о деци својој. Делио је с нама и последњи залогај.

— Дед, соколе; дед даље — рече игуман нестрпљиво и пружи чашу Стојану.

Стојан прими нагну, сркну неколико пута и настани.

— Још кад нам рече: Наши гробови биће горе ове, наши гробови биће дубраве ове; наши гробови биће поља ова. Потомство ће на њих излазити, њима се клањати и дичити, — нас обузе ватра, срца нам се раздрагаше, двеста мишица дигоше се, двеста капа полетеше у вис, из двеста грла захори се громко: Ура! Живео војвода!

Пајсије задрхта, скочи иза стола, полети Стојану, загрли га и ватрено га пољуби.

— Живео, соколе? кликну он пун радости... Скоро ћеш ми бити десна рука, ако Бог да!

Стојана обли румен. Он обори своје плаве очи.

Ђенадије спази то. Од милине му очи засузише, а старачко лице превуче блажени осмејак.

— Причај даље, соколе! — рече игуман и поново седе.

Стојан настави даље и исприча ноћни окршај. Старци ни оком не мрднуше. Поднимљени на сто, гутаху сваку реч Стојанову.

Младић заврши и протрља руком чело.

— А војвода? Шта би с њиме! — упитаће оба старца.

— Бог да му душу прости! — рече Стојан тужно и, уздахну. — Беше добио и трећу рану, и она га савлада.

— Шта!? — Погинуо!?

— Умро на нашим рукама — одговори Стојан. Ја и Бошко бесмо увек уза њ. Не хтедосмо га ни за часак оставити. Да се Турци не би светили над његовим мртвим телом, ми га дочекасмо на руке у тренутку кад посрну, те га низ косу понесмо, и после силног напрезања, борећи се с многим незгодама, међу ђуниске висове донесмо и ту остависмо да вечити санак борави.

— Нека му је лака српска земља, коју је тако жарко љубио! — рече игуман.

— Бог да му душу прости! — дода Ђенадије и погледа пут неба.

— Лепо га сахранисмо — настави Стојан. — Нађосмо скривено место и ту гроб ископасмо. Око гроба поређасмо трње и камење; а да би се хришћанину гроб и у пустињи разазнао, крстачу садељасмо и чело главе пободосмо.

— Да сте благословени! — узвикну игуман и потапша Стојана по рамену. По том се осврте Ђенадију и рече: Шта велиш, оче?.. Прави соколи!... Они ће нам осветити Косово.

Ђенадију задрхта брада од радости. Нешто га стеже у грлу, па ни речи да прозбори.

— Време је, оче — рече игуман. Ваља нам се састати с Хаџи Проданом и осталима. Ако је мрети, нека се бар часно мре.

— Ти си ми уморан, сине?... Одмори се мало — рече Ђенадије Стојану и устаде.

Сва тројица оставише сто и пођоше у конак.

Ђенадије не скидаше очију са сина. У један мах стаде, и пренеражено рече:

— Па ти као да рамљеш, сине!

— Рањен сам, оче! — одговори Стојан и замаче у конак.

Хаџи-Продан

После пропасти од 1813 све војводе што беху у земљи остали, предадоше се Турцима. Остаде још Хаџи-Продан. Он се не могаше склонити на предају, већ оде у збег да тамо чека трубу новог ослобођења.

Хаџи-Продан беше слободан, али његова слобода држаше мач над онима, који се предадоше. Један једини покрет могао је свима одрубити главе. Они, који познаваху бурну природу Проданову, порадише свим силама да га склоне на предају. Измишљаху му најбоље пријатеље, и тек после дугог наваљивања, преговарања и саветовања, Хаџи-Продан попусти и предаде се Серчесми.

Латиф муселим чачански, познаваше Хаџи Продана још из ранијег доба. Држећи, да ће му он згодно послужити приликом увођења и утврђивања нове управе, потражи га од Серчесме, и овај му га предаде на службу.

Овда онда, кад би се какав неред десио, Латиф изашиљаше Хаџи-Продана, и, доиста, овај саветима својим знатно припомагаше ди се неред утиша. Ово његово посредовање имало је и ту добру страну, што су се кривци благо казнили.

Улога беше часна, али онај који имађаше да је врши, не беше с њом задовољан. Хаџи Продан тежаше узвишенијој улози. Ова му изгледаше и нечасна и одвратна. Он помишљаше на будућност, и та му је мисао потресала душу. Припомагати увођење и утврђивање турске управе у Србији, за њега беше то исто што и издајство.

Једном, кад му неки од пријатеља благодарише на овом послу, он им одврати овим речима: „Ви ми благодарите, у место да ме осудите. Све ово лепо изгледа, али шта ћемо радити кад се све саломи, кад се све угуши? Где ћемо и шта ћемо тада бити? Чему се онда имамо надати? Зар да народ сасвим изумре? Зар да му се дух слободе сасвим угуши? И ко све то ради? — Ми; ми, који смо девет година били луча његове слободе, који смо га девет година подстицали на одбрану части, вере и слободе? На што је била сва та борба, све те муке и невоље? На што су оне кости, што их киша испира на бојним пољима? Ако је добро ово што сад радимо, на што је било оно што смо онда радили?“

Тако умоваше и осећаше Хаџи-Продан. Њему беше тешко. Осећао је како му се савест сваког дана буни. Неколико пута намераваше да остави Латифа и да се врати у слободу. И би ово давно учинио, да га пријатељи не одвраћаху.

С почетка му ова нова „дужност“ и не беше тако одвратна и досадна. Латиф га слушаше и покараваше се његовим саветима. Но прилике се у брзо изменише. Нађоше се људи, који позавидеше његовом „положају.“ Најтеже је одупрети се онима, који нам ласкају. То су непријатељи, опаснији од оних, који нам поричу све врлине. Латиф беше човек на кога је ласкање имало великог утицаја. Он беше роб ласкачима, и ови га освојише. Ово им беше у толико лакше постићи, што се Хаџи-Продан и не труђаше, да се у новом положају одржи.

Међу свима ласкачима прво место заузимаше кмет горачићски. Он беше погодан да се Латифу подвуче под кожу и да временом покида све везе између њега и Хаџи-Продана.

Утицај кмета горачићског имао је рђавих последица. Латиф поче сумњати на многе људе, које дотле сматраше за пријатеље. Особито неповерљив постаде према Хаџи-Продану.

Једном, у неком селу, беше се догодио неред. Момци Латифови беху напали на једну кућу али их сељани дочекаше и одбише ватром из пушака. У таквим приликама Латиф би увек слао Хаџи Продана. Сад пак, учини друкче. У место њега, посла кмета горачићског, а овај се показа и сувише ревносан. Беше повезао преко двадесет људи, дотерао у Чачак и предао Латифу. Латиф их отпрати у Београд и шта би тамо учињено с њима, не могаше се никако сазнати.

Хаџи-Продан беше покушао да их спасе, али га Латиф сурово одби. Овај покушај ускомеша душу Хаџи-Проданову. Он виде да му нема више места код Латифа.

Договор

Пред Ђурђев-дан 1814. у манастиру Благовештењу спремаше се нешто необично.

Вечерње беше одслужено. Игуман Пајсије, отац Ђенедије и игуманов брат Димитрије, сеђаху на доксату и вођаху разговор.

— Још никога — рећи ће Димитрије пресамићен преко доксата.

— Рано је — одговори Пајсије. По том додаде: Надам се, да неће нико изостати.

-—Кога си позвао?

Игуман извади једно парче хартије, разви га и прочита ова имена: Хаџи-Продан, Обрад Момировић, Аврам Лукић, Василије Јовановић...

— Из Лопоша — прекиде га Димитрије.

— Из Бирче.

— Даље.

Ђока Протић, Максим Рашковић, Алекса Поповић из Субјела, Михаило Радовић из Равни, Јосиф... И Јосиф Алтобабић.

— Свега?

— Један, два, три.. свега девет — одговори игуман и предаде хартију брату.

Димитрије узо записку, прегледа је и врати игуману.

— Мало је.

— Што? — упита игуман.

— А камо ти Манојла из Горачића, па Рашића из Ласца, па Василија из Лопаша, па Ранка из Самаила?

Игуман га посматраше

— Па Станка из Бањице — додаде Димитрије.

— Држим да није потребно — одговори игуман, па сави записку и стрпа је у џеп. — Ако се што реши, лако ћемо позвати и остале.

У том се отворише вратнице.

Димитрије се диже и наже преко доксата.

— Аврам из Заблаће! — рече он и стрча низ степенице.

— Почели су — прихвати игуман, па се диже и пође за братом.

Отац Ђенадије остаде сам на доксату. У рукама му беху бројанице, а у глави читава поворка мисли. Он готово и не опази шта се око њега деси. Кад се вратнице по други пут отворише, он се прену, погледа у двориште и полугласно рече:

—- Хаџи-Продан!

Ноћ беше освојила.

У једној манастирској одаји, пространој, а слабо осветљеној, сеђаше на миндерлуцима повећи број људи. Имена њихова позната су нам. Неки од њих држаху чибуке и пуштаху [32] густо колутове дима. Отац Ђенадије смирено сеђаше, претурајући бројанице из руке у руку. Сви се беху дали у мисли па нит’ што говоре, нит’ роморе.

Ову тишину прекиде крупан глас Хаџи Проданов.

— Какво нас добро сакупи овде, игумане? — упита он.

— Невоља, војводо! — Видиш ли шта дочекасмо? Пре годину дана певасмо и веселисмо се у домовима својим. У нашим рукама беше судбина наша. Имађасмо своју управу и своје главаре. Живљасмо у миру и задовољству, јер бесмо слободни људи. А данас?... Притисла нас мора, па нас дави. Не смеш главе подићи од зулумћара. Где се окренеш, чујеш писку и запомагање. Јесте ли ради, да и даље трпимо ово зло?.... Ето вас, па пресудите како знате.

— Ово је већ догрдило — утаче се Димитрије, брат игуманов. — Нико не зна шта му носи дан а шта ноћ. Седимо скрштених руку, на чекамо џелате, да нам одрубе главе.

Хаџи-Продан баци поглед на све редом и задржа га на Авраму из Заблаћа.

— Тако је, војводо — рече овај и трже дим из чибука. — Беше се мало ка’ и умирило, и ми готово да речемо: Боже, помози!... Али гле чуда и покора! Зулуми додијаше. Ниси сигуран ни главом ни малом... Ово је права напаст.

— Тако је, брат’ Авраме, али шта да се ради? Нас је мало а Турака много. Није лако дизати крајину. Народ се једном опекао, па сад не сме.

— Народу је довде дошло — рећи ће Обрад и превуче дланом преко јабучице. — Он је готов да се бије.

— Верујем, брат Обраде; тако је у твом селу. Твоји су сељаци озлојеђени због оног сукметице. Треба знати како је у другим местима.

— Договор кућу гради војводо! — утаче се Радовић из Равни. Зашто смо се овде сакупили, него да се договоримо?

— Тако је, тако — прихвати игуман — Ево нас овде, па се договоримо. После ћемо лако упитати и осталу браћу.

— Не треба одуговлачити — рече Рашковић. — Ваља само почети, а народ једва чека. Господар Ђорђе није се много премишљао, па ено девет година узбијаше турску силу.

— Шта велите, браћо! — упита Хаџи-Продан присутне.

Сви ћуте и упрли поглед у под.

— Шта велиш ти, газда Василије?

— Како сви, тако и ја, војводо. До сада се, хвала Богу, никад нисам двојио.

— А ти оче Ђенадије? Шта ти велиш? Ти си овде међу нама понајстарији.

Ђенадије подиже главу, спусти бројанице у крило, протрља руком чело и рече:

— Знаш, како је, војводо! Три пута мери, а један пут суди. Шта вреди почети, а не дочети? Ваља се добро промислити. Ви знате како се и данас виче на војводе због несреће, што нас задеси. Куд ће нам душе, ако увучемо народ, а не успемо? Не говорим ово што ми је жао умрети. Дан пре, дан доцније, мени је старцу све једно. Говорим овако што ми је жао сиротиње... Разашљимо људе по нахијама. Посаветујмо се, браћо, као људи. Припремимо се како ваља, па кад дође згодан час, у име Божје.

— Ти, брат’ Ђоко, ћутиш — рече Хаџи-Продан. — Дед реци коју. Како је у твом крају?

— Како да ти кажем војводо? — одговори Протић из Гуче и смакну раменима. — Да је зло, — зло је; али, знаш, како се вели: трпи зло из страха горега. Народ је озлојеђен, ма не знам да ли би оставио огњиште, па гору пригрлио.. Не би лоше било да послушамо оца Ђенадија.

— Да послушамо, да послушамо! — повикаше сви у глас.

— Разберимо како други мисле — додаде Василије из Бирче.

— Шта велиш, оче Пајсије?

— Није друкче, војводо. Не могу ни ја мимо осталу браћу. Нека буде како рече отац Ђенадије.

— Пристајете ли сви, браћо? — упита војвода присутне.

— Пристајемо!

— Е нека вам тако и буде... Ја ћу се разговорити с Милошем, да видим шта он мисли. Ти, оче игумане, пошљи кога у Горачиће код мог брата и газда Манојла. Један нек иде у Крчмаре до Павла Цукића.

— Ићи ћу ја — рече Радовић из Равни. — Ми смо пријатељи.

— Е лепо!.. Ко ће ићи Рајићу у Стргаре?

— Нек иде Обрад — рече игуман. — Они су рођаци.

— Треба некога послати Браћи Јаковљевићима у Белушић.

— За то ћу се ја постарати — рече игуман.

— Ти, Протићу, отиди Добрачи...

— Ти, Алекса, добро би учинио да одеш у Драгоње до Лома те да се са њиме споразумеш. Ломо има много пријатеља.

— Знам Лома — рече Алекса. Био сам му неколико пута у кући.

— Ви остали отидите куд ко зна, по ужичкој, ваљевској и крагујевачкој нахији. Ако не можете доспети сами, а ви бирајте поуздане људе. Само памет у главу! Овде нема шале... Ти, оче Пајсије, припази кога ћеш послати у Горачиће. Кмет Павле је опак човек. Ваља га се добро причувати.

— Не брини, војводо. Наћи ћу ја човека.

— Послаћемо мога Стојана — утаче се отац Ђенадије.

— Врло добро! — рече игуман. Стојан је мудро момче.

— Е лепо, браћо — рече Хаџи-Продан и диже се. —- Тако нека и остане. Што буде ко сазнао, известиће игумана, а он ће мене... Је ли тако, браћо?

— Тако је, војводо! — одговорише сви и поустајаше.

— Сад можемо ићи — рече Хаџи-Продан и поздрави се са свима.

Сутра дан, зором, отворише се манастирске вратнице и кроз њих промаче један коњаник.

То беше Стојан.

Он окрену десно, спусти се низ један поток, узиђе на противну страну, скрену јужно и дохвати се Јелице.

Беше већ прилично одмакао, кад се на истоку указа први сунчев зрак. Путник беше очаран јутарњом лепотом. На све стране простираше се застор, пун свежег зеленила. Песма тичија испуњаваше му душу љупкошћу и милином. Он беше весео.

Сунце беше прилично одскочило, кад путник стиже на сам гребен планински. Ту се обазре и виде величанствен призор.

Пред њим беше дивно Драгачево, окићено зеленим бреговима, као каквим пластовима. Десно, према Морави, тамо-амо [35] кривудаше Белица, а бистри јој таласићи одбиваху блесак благог пролетњег сунца. Путник хтеде да ужива. Он одјаха коња и седе под један многогодишњи храст, чије жиле беху обрасле густом маховином. Тамо, далеко, и лево и десно, свуда по хоризонту, плављаху се високе планине, још по где где прошаране снегом.

Стојан беше занесен овом величанственом панорамом. Она висока брда, они плави брегови, они огромни природни пластови, расејани по свима странама, изгледаху му као живи. Он осећаше како му шапућу, како му казују далеку прошлост, како га преносе у времена Душанова и Лазарева. Пред њим беше отворена читава историја, и он је читаше. Његове дивне плаве очи мешаху се са дивним плаветнилом небеским, а лепота његова преливаше се у лепоту целе околине. Он појми већ да пође, али га нешто мамљаше и уздржаваше. Беше се сетио поруке, коју имађаше да изврши, и то га баш гоњаше да и даље разговара са прошлошћу. Он пренашаше садашњост у будућност, и питаше себе сама: да ли ће скоро синути зрак слободе; да ли ће започето дело Бог благословити, или ће се и даље мутни облаци вити над главама напаћеног рода српског!? Црна слутња обузимаше му душу, али из даљине, са оних плавих и снегом прошараних висова, долажаше му утеха која га крепљаше... Ми смо уточиште слободе српске, не бојте се, синови! У нашим недрима вазда су гајени неимари слободе српске, и када настане време да се ланци ропски кидају, први зрак, који ће пробити и растерати таму што народ притискује, јавиће се из ових гора и брегова!... Не клоните духом! Не губите наде! Слободи вашој ударен је темељ, а вредни неимари ето се рађају, да на њему подигну и нову зграду, која ће бити трајна и величанствена!....

Стојан хтеде и даље, али један зрачак, што беше пробио кроз брсно грање и на чело му пао, прену га из мисли и подсети да му ваља хитати.

Он узјаха и пође.

Пут му беше подложан, јер се спушташе низ Јелицу.

Пошто пређе неколико повијараца, узиђе на један вис, обазре се на лево и спази у даљини село.

То беху Горачићи.

Стојан пође напред. Пошто се спусти с виса, обиђе две три окуке, сиђе низ једну косу, дође до речице Драгачице, пређе ову и упути се право селу.

Ушавши у село, срете једну старицу, заустави је и упита за кућу Манојла Прокића.

Старица му показа руком.

Стојан се упути на ту страну и дошавши до једне куће сјаха, привеза коња за ограду, отвори вратнице и уђе.

У дворишту не беше никог. Он пође напред, дође до куће и закуца на врата.

Нико со не одазва.

Он закуца по други пут.

Врата се отворише и преда њ ступи млада девојка.

То беше сестричина Газда-Манојлова.

Стојан, опазивши девојку, стаде као укопан. Крв му јурну у лице, а цела снага задрхта. Као громом поражен стајао је и бленуо у лице девојчино.

— Је ли могуће да видим њу? — питаше младић самога себе...

Та она је пропала. Ње више нема на овом свету. Она је погинула или је Турцима робиња постала... Ах, та то је привиђење. Није могуће да њу гледам!...

Девојка, опазивши момка, трже се, стукну назад и повуче врата за собом. Лице јој обасја румен и нека неизмерна благост.

— Је си ли ти, Стојане? — прошапута она и развуче румене уснице.

Стојан крочи и другом ногом, ухвати се за перваз, отвори своје плаве очи, и једино, што беше у стању да изусти, беше њему тако љупка, тако мила и слатка реч:

— Спасенија!

— Стојане! — кликну она сва раздрагана. — Нано, ево Стојана!

Врата се широм отворе и Стојан уђе.

Мати као да не чу радосни глас своје кћери, те Спасенија понови:

— Нано, ево Стојана!

Врата на побочној одаји отворише се, и једна старица појави се с плетивом у руци.

То беше Станица, мати Спасенијина.

Она баци поглед на младића, и, познавши Стојана, спусти плетиво, живо приђе, загрли га, пољуби и с пуно миља рече:

— Стојане, сине! Одкуд ти овде?!...

Одлагање

Било је око половине Маја 1814....

Игуман Пајсије сеђаше сам на доксату. Беше веома брижан и зловољан. Час би сукао брке, час чупкао браду. Кад и кад би метнуо руку на чело, затворио очи и погнуо главу. Силна мора притисла му душу, па га мучи и раздире. Ко би га у таквом стању видео, рекао би да је ван себе.

Из овог заноса трже га нека лупа. Он се диже, погледа у двориште, и спази Хаџи-Продана.

— Има ли кога? — упита Хаџи-Продан момка.

— Ту је г. игуман — одговори овај.

— Је ли сам? —

— Сам.

Прока прихвати коња, а Хаџи Продан упути се право на степенице.

— Где си, човече? — упита га игуман, и пође му на сусрет.

— Не могах пре — одговори војвода и пружи му руку.

— Држао сам да ћеш доћи на ручак, а оно већ и вечерње.

— Шта је?... Какви су одзиви — упита га Хаџи-Продан, седајући према њему.

— Никакви! — Сви саветују да се причека. Само Јаковљевићи из Белушића ради су да се што пре почне.

— А Рајић?

— Пристаје, али неће без Милоша.

— А Добрача?... Шта он вели?

-— Да припитамо Милоша. Без њега не пристаје.

— А Ломо?

— Тај је готов као запета пушка. Почните, вели, а ја сам ту.

— А Манојло?

— Да се нисте шалили, вели. Још томе није време.

Хаџи-Продан сукаше брке, замишљено гледајући у земљу.

— Остали? — упитаће он, након дуже почивке.

— Као што рекох. Неки не смеју, неки саветују да се причека, а неки опет ради су да знаду шта вели Милош.

— Милош!... Милош неће ни да чује. За крајину је, вели, и сувише рано. Светује нас да у тај посао не улазимо.

— А шта ти мислиш? — упитаће га игуман након дуже почивке.

Војвода смагну раменима.

— Шта?!... Да се ниси и ти попишманио? — рече игуман, као човек који губи сваку наду.

— Ја?... Ја сам готов сваког часа, оче игумане!... Али шта можемо нас два-три? Право ли је да у лудо губимо главе? Ако је право — ево ме првога!... Него, као мислим, да ће боље бити, да се мало причекне. Прилике се очас мењају. Оно што данас иде с муком, сутра иде од шале. Народ је народ. Једна варница, и пожар је готов.

— Да Вог да, војводо! Али тешко! — рече игуман и одмахну главом. Дан се по јутру познаје. Чини ми се неће имати шта да букне. Све је изгорело. На згаришту је остао сам пепео... Без челика не избија искра из камена, мој војводо!....

— Не очајавај, оче игумане! Пепео је кад кад опаснији од ватре. Под њим се често скрива живи огањ. Духне ли најмањи ветрић, распириће огањ. Где се човек не нада — најгоре се опече. Ово је народ, у коме се лако огањ не гаси, нити снага лако изумире. То је љута стена, о коју су се вековима разбивали бесни вали непријатеља наших. То је кремен који тражи само удар. Што удар јачи — искра већа.. Не губи вере, оче, не губи! Вршимо своју дужност. Будимо, крепимо, осветљавамо, напајајмо, — ето посла, оче игумане!

Игуману се мало лице разведри. Он подиже главу и рече:

— Па шта мислимо сад?

— Приберимо се, оче! Ваља опет припитати Милоша. Његови савети не могу нам бити на одмет. Он је стари ратник. [39] Његова се свуда слуша. А после, ваља и причекати. Треба се што боље спремити.

— Да не клонемо духом, војводо!

— Не бој се, оче!... Зар ћемо седети скрштених руку? Не рекох ли ти: једна варница, па је пожар готов?

— Боже дај! — одговори игуман.

У том клепало манастирско одјекну по околини и огласи вечерње.

Кмет у Горачићима

Недалеко од речице Драгачице, на јужним окомцима планине Јелице, два часа далеко од Трнаве, налази се село Горачићи. У овом селу а након несрећне тринајесте године, кметоваше по вољи турској неки Павле Илијћ.

Беше то човек осредња раста, дежмекаст, с великом главом и дебелим клемпавим ушима. Коса риђа кратка и ретка, лице ћосаво и развучено, очи лисичије, нос дебео и широк, глас женски, цело држање подмукло, — све знаци једног од оних типова, на које народ пружа прст као на бића, која је сам Бог обележио, хотећи тиме да нас сачува напасти.

Спољашност Павлова беше веран израз унутрашњости му. Готов је био да врши све на што га страсти подстицаху. За влашћу је жудео преко мере а особите вештине имађаше да се под кожу подвуче и додвори. Латиф, видећи у њему поуздана и подесна човека за своје намере, спријатељи се с њим брзо и окмети га. Павле се труђаше да оправда очекивања Латифова. Имајући на својој страни подпору његову, он је прилично успео да се у селу отклони све што би личило на незадовољство. Разуме се, мржња је на спрам њега сваким даном расла, али је он о томе мало рачуна водио. У колико на једној страни губљаше, у толико два пута на другој добиваше. Латиф и остале аге и бегови беху с њим задовољни. Његова кућа постаде прави хан. О издатцима није водио рачуна, јер је имао и сувише начина да их двоструко накнади.

Кмет Павле имађаше сина Жарка. То беше младић висока раста, лепих црних очију, умереног и правилног носа, танких црних брчића и малених уста. По некима личио је на матер, по некима на оца. Ове разне оцене долазиле су од разног [40] мерила. Једни су ценили више физичку, а други моралну страну његову. Ако обоје може послужити за мерило, онда су и једни други имали права.

Жарко беше јединац у оца. О св. Илији 1813. беше напунио двадесету, и отац већ помишљаше да га жени. Син је провидео намеру његову и труђаше се да своју „зрелост“ посведочи. Носио се лепо и био је кицош. Најрадије се јављао у маленој шубари, коју би увек мало наерио, како би му се на десној страни могла видети брижљиво углађена коса. Врхови његових танких, црних брчића, ретко кад да не беху међу палцем и кажипрстом. Удешавајући брчиће удешавао је и очи и уста. Кад би опазио какво лепо чељаде, веома радо би подигао десни брчић и лево око. По нека би и заруменила, оборила очи, и удвојила кораке, а он би тек стао, осврнуо се, и упредајући брчић по што год промрмљао.

У ово време беше на гласу кућа Манојла Прокића. Манојло беше припознат у целом Драгачеву, а нарочито са многих услуга које беше учинио својој земљи. Могао је имати око шесет, али још беше снажан и окретан. Остао је удов 1804., а у рату од 1809. изгубио је и последњег сина. Од родбине имао је само једну сестру, која беше удата за војводу жупског, Петра Ђукића. Кад овој 1813. погибе муж, он је заједно са децом прими у своју кућу.

Манојло беше имућан човек. Оставши без свога порода, он све своје имање завешта сестриној деци. То се у брзо прочу по селу, па се многи заинтересоваше његовом кућом, којима беше замакла за око његова одвећ лепа сестричина.

Кмет Павле прорачуна да би ова прилика згодна била за његовог сина, па, као човек од заната, намисли да се користи. Син беше некако дознао ову намеру, па поче чешће обилазити око куће Манојлове, трудећи се, да како год привуче на се пажњу девојчину. Једном је беше спазио где по градини разастире платно, па му се учини лепша но икада. Од тог часа као да му се ђаво подвукао под кожу. Не могаше никако да се смири. По неколико пута на дан обилазио би и око куће чепао. Више пута навлаш би застајкивао, жмиркао и кашљуцао, само да би привукао на се пажњу. Али, као за пакост, девојка се ретко виђаше у градини, а и кад би се видела, не падаше јој на ум, да на те чапкунлуке обрати пажњу.

Међутим отац Жарков беше разапео мреже на све стране. Решио се пошто по то да у кућу уведе ово чељаде, не само лепо већ и богато.

У суседству газда Манојлову становаше Обрад Момировић, добар домаћин и припознат човек у целој околини.

Једног дана, баш некако пред Цвети, Обрад нешто чепркаше пред кућом. Он се беше занео послом, па и не опази кад неко са вратница викну:

— Брат’ Обраде!

Чувши овај глас, Обрад спусти мотику, наслони се на њу и погледа пут вратница.

То беше кмет Павле.

— Можеш ли часком? — рече кмет и махну руком. Обрад остави мотику, протрља дланове и изиђе.

Кмет Павле узе га за руку, поведе на страну и прошапута:

— Хоћу да ти поверим једну тајну!

— Слободно, брат’ Павле — одговори Обрад гласно.

— Али.. знаш! — промрмља кмет и метну прст на уста.

— Не брини, човече... Као да си у земљу закопао.

— Газда Манојло нема деце?

— Има...

— Има, али му нису рођена — утаче се кмет.

— Од сестре — прихвати Обрад.

— Јест.. тако је.

— Па?

— Овај.. Како јој беше име?

— Коме?

— Па.. Бога ти.. сестричини?

— Ена... Енија.. тако некако — одговори Обрад.

— Она је већ за удају?

— Скоро, боме.

— Мени се то чељаде допало... Како би било...

— Шта, брат’ Павле?

— Како би било, к’о велим, да ми буде сна?

Обрад обори главу и стаде ногом чепркати по шљунку.

— Ти знаш мога Жарка?

— Знам... Како не бих знао! — одговори Обрад и диже главу.

— Па шта велиш?. Да ли би била згодна прилика?

— Оно... не би лоше било, само не знам шта јој ујак мисли. Он јој је сад све и сва.

— Та то је лако. Ви сте кумови — рече кмет смешећи се.

— Јесмо, али о томе нисмо никад зборили.

— А што би, к’о велим, манисао? Жарко је леп, здрав паметан младић, а хвала Богу није ни оскудан.

— Тако је, брат’ Павле, али ти ја не умем ништа рећи.

— Да немаш ти ког другог? — рече кмет, тапшући га по рамену.

— Не, брат’ Павле. Него... чини ми се, да она има...

— Вереника.. а? — прекиде га кмет и намигну десним.

— Тако ми се чини.

— А кога?

— Боме не знам.

— Чуј, брат’ Обраде — рећи ће кмет после краће почивке. — Ти можеш све... Кумови сте. Газда Манојло послушаће јал’ тебе, јал’ никог... Није да се хвалим, ти сам знаш.. Шта фали мом Жарку? Добар је, паметан је, здрав је, леп је, што год хоћеш... Отац му је, хвала Богу, имућан човек, а и припознат... Дед, реци, да није тако?

— Тако је, брат’ Павле, али знаш, кад девојка уврти нешто у главу?

— Оно јест, имаш право, брат’ Обраде. Али кад се хоће, све се може. Окупи ти с’ једне, твоја домаћица с друге, сваст с треће стране, па је ствар готова.

— Добро, добро, брат’ Павле. Ја ћу се већ потрудити — одговори Обрад и пружи руку.

— Учини... знаш... неће ти бити криво.

— Не брини, брат’ Павле. Што год будем кадар — учинићу. Само велим... помучно ће ићи...

— Е де сад!... Што помучно? Мањ ако нећеш?

— Хоћу, брат’ Павле, хоћу... Окушаћу колико сутра.

— Е нека је са срећом — рећи ће кмет, па стиште Обраду руку.

— Доћи ћу да се известим — рече он при поласку. По том диже прст више десног уха и додаде: Ади... к’о што рекох!...

— Не брини, брат’ Павле — одговори Обрад и врати се дома.

Обрад Момировић растаде се с кметом горачићским, врати се кући и поприча домаћици целу ствар.

Илинка — тако беше име његовој домаћици — познаваше Спасенију врло добро. Она му одмах рече, како од свега тога не може ништа бити, и како би узалуд било и покушавати.

— Спасенија — говораше му она — има свога вереника, коме се давно заверила. Зар да погази своју реч? — Та она би се пре жива закопала! И то још за кога да пође?!... За Жарка!... Та ни сам ујак не би јој то допустио. Ти знаш која је кућа Павлова. Зар кћи Ђукићева да пође за сина једног удворице, једног изрода!... То би тек лепо било!... Ти добро познајеш газда-Манојла. Неће се тај дати ни осолити. Слободно и не започињи ништа.

Обрад и сам увиђаше да је тако, па се с тога дуго снебиваше. Међутим, Павле не даде му никако мира. Непрестано је долазио и наваљивао. Шта да ради? Горео је између две ватре. Ако ништа не предузме, погазиће задату реч; предузме ли пак што, може се замерити свом најбољем пријатељу.

Дуго премишљаше шта да ради. Најзад се реши да покуша.

Једног дана затече Манојла на само, и у дужем разговору рећи ће му:

— Куме! Немој ми што замерити

— На чему, куме? — одговори Манојло.

— Ти имаш сестричину?

— И сестрића, Богу хвала.

— Нека су живи! — рече Обрад и подиже капу.

— Да Бог да, куме!

— Енија је већ за удају.

— Готово, куме. О Великој Госпођи напуниће деветнаесту — одговори Манојло поносно.

— Како би било да је удомимо?

— Божја воља, куме.

— Боме јављају се просиоци.

— Ене де!... А ко, море? — упита Манојло, смешећи се.

— Има их... знаш како је, куме? Енија је лепа, млада, из добре куће, а свет к’о свет: разбира, тражи...

— Оно... тако Је. — А ко ли то за њу разбира?

— Па..

— Реци, куме, реци.

— Ти знаш Жарка.

— Ког Жарка?

— Оног Павловог.

Газда Манојло плану, као да га ко жеравицом посу. Он се диже, исправи, подбочи и рече:

— Ама, је ли онај кметов?

— Да... дође човек, па...

— Куме! — прекиде га Манојло, трудећи се да угуши гнев што му душу пробијаше, — знаш ли чија је Енија?

— Знам, куме — одговори Обрад збуњено.

— Знаш ли из чије је куће?

— Знам и то.

— А знаш ли Жарка? Знаш ли чиј је и какав је?

— Знам, куме; али...

— Па где би ми, куме, душа била, кад бих кућу Ђукићеву помешао са кућом удворице!?... Где би ми душа била, кад бих ово красно чељаде дао оном блесану, што ће бити гори од оца!?

Обрад обори главу, па ни речи.

— Куме!.. Не помињи ми више ту кућу, тако ти Бога. Та сва ми је црна пред очима!

— Опрости, куме! — рече Обрад и диже главу. — Нисам мислио да те вређам. Знаш како је, кад те ко салети, па ти не да мира. Дужност ми је била да те упитам, јер ми човек додија... Е довде ми већ дође запиткивањем.

— Оно... тако је, куме; али да не да Бог! — одговори Манојло и метну крст на се.

Обраду би криво што и заподену разговор о овоме, па се упе да скрене разговор на другу страну.

Манојлу пак не би право, што беше тако опор према куму, па једва чекаше да у другом разговору заглади оштрину првих речи.

Они се растадоше као кумови и добри пријатељи.

Кмет Павле очекиваше Обрада, али не могаше да га сачека. Једног дана случајно се сукоби с њим и овако га ослови:

— Добро те ми не умаче!

— Што, брат’ Павле? — одговори Обрад, нашавши се у чуду.

— Зар тако ти... а? — рече кмет, а очи му закрвавише и усне задрхташе.

— Како?

— Хм!... Како!? Зар се тако држи реч? У место да наводиш за мог Жарка, а ти нашао неку скитницу, па хоћеш њему да утрапиш девојку!... То ли је онај твој вереник!?

— Бог с тобом, кмете!... А ко ти то рече?

— Гле, како се прави!.. Е... ти мислиш да ја ништа не знам! Хоћеш у очи да ме лажеш, и то кога? — мене... кмета! — грмну Павле и лупи се песницом у груди.

— Неко те је преварио, брат’ Павле! Што сам могао — чинио сам; али шта знам, кад ујак не да. А и девојка...

— Шта? Ујак не да! — прекиде га Павле — Коме ти то? — Зар ми је бољи онај пробисвет, што се долуњао овде, па буни село? Знам ја све! Пази се добро. Имаћеш посла и ти и Продан, и онај калуђер, што буни свет — рече кмет оштро, и подиже прст више главе.

Обраду задрхташе усне.

— Последњи те пут питам: хоћеш ли одржати реч?

— Одржао сам је, брат’ Павле. Питао сам, али човек не да. Силом се не може.

— Е вала, мора се! — продера се кмет.

— Шта рече?... Зар силом?

— Силом... да... силом!

Обраду се окрете село. Он не беше у стању да се уздржи.

— Јеси ли чуо, кмете.. Турчине... изроде! — цикну он и као гуја испрси се. — Нит’ је било, нит’ ће бити то што рече!... Ево ти отворено кажем: неће кћи војводе жупског прећи твога прага!... Јеси ли разумео!?

То рече, па се окрете и оде.

Кмет се узневери. Он стаде као укопан, а лице му се у мах промени. На место жеравице, подиђе га зеленило.

— Платићеш ми то! — рече он јетко, па продужи пут.

Кмет у послу

Од тог доба протече неколико месеца. Павле беше са свим раскинуо с Обрадом Момировићем. Душа му је пламтила гневом, и он тражаше прилике да му се освети.

Једног јесењег дана, исте године, сеђаше он пред кућом и нешто опако премишљаше. Беше налакћен на десницу, а у левој држаше велики чибук. Поглед му блуђаше по дворишту. Час по час трзао би густе димове и пуштао их у колутима, час би пак трљао уши и уплетао зулове.

У таком положају проведе дуго времена. На један мах прену се из заноса, куцну прстом по челу и лупи руком по колену.

Беше се нечег присетио.

— Од кад се мучим, а никако да се сетим! — рече он у себи.

— Тако лепа удовица, а ја се мислим чиме пашу да обрадујем!... Вала њу, или никоју другу. Она ће бити најлепши цвет у харему пашину.

Тако говораше кмет у себи, а лице му обасја ненадна радост. Он метну чибук у уста и трже.

Дима не беше.

— Марта! — викну он, чачкајући прстом по лули.

Из куће се нико не одазва.

— Чу ли ти, Марта! — продера се он јаче и удари чибуком по диреку.

Омалена, бледа и сувоњава жена истрча из куће.

То беше његова домаћица.

— Где си, море?... Зар десет пута да те вичем?.. Ватру! — рече он и набра чело и обрве.

Жена се узневери.

— Ватру!... Шта си стала? — осече се кмет и окрете главу.

Жена оде, али се брзо врати, носећи жар на иверу.

— Ниси могла у чем другом? — промраља кмет преко чибука.

Жена приступи и принесе ивер. Ну у том рука јој задрхта жар паде и распршта се.

Павле се испречи, прострели је очима и загрме:

— Немаш црепа у кући?

Жена не одговери ништа. Брзо се врати и донесе на црепу повећу жеравицу.

Павле припали лулу, затури главу, и поново се даде у мисли.

— Нема милости! — говораше он у себи. — Прво ћу с Аном, па после с оном девојчуром. Тад’ ће ми срце бити на месту. Познаће она уља кмет-Павла. Са мном се ухватио у коштац. Шта му буде. Ко је са мном почињао, рђаво је дочињао... Лепо ми веле људи да су ти Глигоријевићи и ти Момировићи хајдуци, али ја не верујем... Све им је неправо, све се буне. Шта би хтели? — Власти и господства!... Е нећете, вала, док ми је главе на раменима.

У тај мах искрсну његов момак, носећи на глави велику котарицу с кукурузом. Момак дође до амбара и спусти котарицу.

— Шта ћеш то, Марко? — упита га кмет.

— Да пренесем кукуруз! — одговори момак.

— Зар сад нађе?... А где ти је био дан?

— Био сам на њиви.

— Шта на њиви!.. Сутра дан на главу па преноси.

Момак га погледа.

— Вуци се! — осече се кмет.

Момак диже котарицу и оде.

Кмет искрљешти очи за њим, држећи чибук у устима.

— Марта! — викну он.

Домаћица се појави на вратима.

— Какав си то жар донела?... Ватру амо!

Домаћица доносе повећу жеравицу и спусти је у лулу.

Кмет тргну неколико пута. За тим оштро погледа у домаћицу и рече:

— Добро те не донесе читаву гламњу.

Она се наже да види шта је.

— Хајд одлази! — рече он и окрете главу.

Она се погури и оде.

Кмет остаде сам. У околини не беше никога. Тек по која кокош пређе преко дворишта, полети на амбар, с амбара на дуд, тражећи преноћиште.

У том се отворише вратнице. Један човек уђе у двориште.

— Од куд ти, Јанко? — рече кмет дижући се.

— Дођох послом — одговори човек, па приђе и шану му нешто.

— Добро, добро — рече кмет живо и изиђе с њим на улицу.

— Док је чича Ранко жив, тешко ће што бити — рече Јанко, мотрећи да га ко не чује.

— Јеси ли шта покушавао? — упита га кмет.

— Јесам, али ми онај Раденко непрестано квари посао.

— А што си баш тако бегенисао Милену?.... Знаш ли ти да она има двоје деце с Бркићем?

— Знам.

— Па?

— Примио бих је с децом, ако се баш мора. Отац јој је оставио грдно имање.

— Тако! — рече кмет истресајући лулу о длан... А да ли те је кад год волела?

— Како да није! Мало је требало па да пође за мене. Онај несрећни Раденко....

— А имаш ли ти ово? — рече кмет и превуче палац преко кажипрста.

— Имам.

— Колико?

Јанко се маши руком у недра, извади десет жутих и показа кмету.

— Још? — рече кмет гледајући Јанка право у очи.

— Није ми се десило више. Добићеш сутра.

— Добро. Дај то па иди. За остало не бери бриге. Метнућу ја међу њих крв и нож.

— Хвала ти, кмете —- рече Јанко и предаде му новац. Остало ћу сутра донети.

Они беху већ далеко измакли. Сунце беше већ у пола зашло. Сјајне пруге његове зрачиле су плаветнило небесно и у даљини обасјавали врхове високих планина. Кмет опази неколико људи на друму, стаде и настреши руком чело.

— Е, тако, тако, брат’ Јанко — рече он пружајући му руку. — Сутра ћу те чекати. Донеси што си обећао, а за остало не брини. Ја ћу удесити све како ваља.

Јанко стиште руку кметову, и растајући се с њим рече: - Ето ме сутра зором!

Ноћни лов

Људи, које кмет беше спазио на путу, стигоше у село. То беху момци Латифови

— Куда ви? — упита кмет.

— У Лопаш — одговори Ахмед, најстарији момак.

— Хоћете ли се дуго бавити?

— Три — четири дана.

— Кад се отуд вратите, ударите на моју кућу.

— Хоћемо, одговори Ахмед.

Момци Латифови продужише пут, а кмет се врати кући.

Момци су одржали реч. При повратку из Лопаша сврнуше кметовој кући и остану да преноће.

После вечере кмет изазва на страну домаћицу и рече јој:

— Ноћас имамо да свршимо важан посао. Ти ћеш..

— Какав посао?... прекиде га домаћица.

— Зини да ти кажем! — осече се кмет. — Зар ти мораш све знати?... Слушај што ти говорим!.. Ми имамо ноћас да свршимо важан посао. Ти ћеш посвршавати по кући што треба, па ћеш са Жарком отићи сестри. Тамо ћете преноћити.

— Жарко није овде.

— А где је?

— У Самаилу, код стрица.

— Што ће тамо?

— Ти си га пустио.

— Кад?

— Па, јуче.

— Добро — рече кмет срдито. — Онда ћеш ићи ти сама. Али памет у главу! Ником ни речи... Јеси ли разумела?

— Јесам — одговори Марта.

— Сад одлази, па како ти рекох.

Домаћица оде, а кмет зовну Мирка, рече му нешто, па се врати у кућу.

Момци Латифови сеђаху око ватре и збиваху шалу.

— Јесте ли ради да обрадујете пашу? — рече кмет седајући међу њих.

— Како не? одговоре момци.

— Е онда морате ноћас у лов.

— Учинићемо све за пашу, одговори Ахмед.

— Али је лов помучан.

— Има нас доста — рече Ахмед и баци поглед на другове.

— Па богме и опасно, — додаде кмет.

— Не брини — рече Ахмед, и пљесну се дланом по силају.

— Јеси ли познавао Гаврила Глигоријевића?

— Јесам.

— Од њега је остала удовица, млада и веома лепа. Лепшег чељадета нема у целој нахији.... Њу нам ваља ноћас уловити.

— Виђао сам је — рече Ахмед. — Заиста лепше хануме у пашину двору не би било.

— Јест... Само је ваља уловити.

— Лако је то.

— Ваља бити обазрив.

— Што?

— Да се село не побуни... Шесторица вас је само.

— Доста нас је. Кадри смо ударити на двадесет.

— Биће боме и шесет, ако не будемо паметни.

— Како јој беше име? — упита Ахмед.

— Ана — одговори кмет.

— А где живи.

— Овде у селу... Јеси ли спазио ону кућу код потока, тамо код оног бреста.

— Јесам.

— То је кућа Обрада Момировића. Његова је домаћица сестра Анина.

— У том се отворише врата од куће.

— Шта је, Мирко? упита кмет момка.

— Све је добро.

— Јеси ли добро разабрао?

— Јесам... Ана је код Обрада још од прекјуче. Сестра јој је јако бона. Очекују последњи час.

— Има ли кога од суседа?

— Само две — три жене.

— Море, главом да се ниси шалио! Јеси ли добро разабрао?

— Видео сам очима својим.

— Ако ли налетимо? — рече кмет и заврте главом.

— Не бој се — одговори Мирко.

— На посао! — рече кмет и диже се... Ти ћеш, Мирко, спремити кола, па право под онај брест. Кад лов уловимо, стрпаћемо га у кола, па с њим у Чачак. Са мном ће поћи тројица, а остали се могу вратити да преноће.

Момци Латифови поустајаше и један по један изиђоше из куће.

Ноћ се беше у велико спустила. Подерани облаци гањаху се небом, и кроз продоре њихове кад и кад по која звезда помоли своје лице. У селу мртва тишина. Овде онде по који пас заурла и тиме да знака, да у селу има живе душе.

У неко доба ноћи једна кола пројурише кроз село и зауставише се недалеко од потока. У колима беху два човека. Кад кола стадоше, један од њих сиђе и упути се право потоку. Дошавши до једне куће, човек стаде и почне зверати на све стране. У тај мах из потока искрснуше неколико оружаних људи.

Човек их познаде.

То беху момци Латифови и кмет горачићски.

— Јеси ли ти, Мирко? — чу се глас кметов.

— Ја сам.

— Је ли све спремно?

— Јесте.

— Где су кола?

— Под брестом.

— Је ли тамо Алија? — упита Ахмед

— Јесте.

— Да нема ког прикривеног под стајама? — рече кмет.

— Нема. — Од мушких глава у кући је само Обрад.

— Нађи се код кола. Све нека је спремно.

Момак оде, а кмет махну руком. Ахмед и остали пођоше за њим. Вулајући се уза саму ограду, дођу наспрам једне стаје и ту се зауставе.

— Овде ће остати двојица — рече кмет Ахмеду. — Остали ће за мном.

Рекавши ово, кмет обазриво прескочи ограду и обрете се између ње и једне стаје.

У околини беше мртва тишина. Отмичари стајаху непомично, вребајући у тамној ноћи.

Прође четврт часа.

У том се отворише врата од куће и светлост обасја двориште. Кмет се лагано довуче до стаје и посматраше.

Једна жена изиђе из куће и затвори врата.

— Није то — рече кмет шапатом момцима.

Жена се у скоро врати, уђе у кућу и залупи врата за собом.

Тишина поново овлада.

Момци поседаше на земљу и очекиваху заповест. Ахмед стајаше на углу стаје и посматраше.

У неко доба зачу се из куће неки јаук неко нарицање и кукање. Момци поскочише и прибраше се око кмета.

— Мора да је умрла — рече кмет.

— Ко? — упита Ахмед.

— Домаћица Обрадова.

У тај мах врата се отворише.

— То је Ана! — Пазите! — рече кмет шапатом.

Жена се беше упутила право к стаји. Глава јој беше оборена, а из груди отимаше јој се уздах и јецање. Она приђе к стаји, и тек што се маши руком да отвори врата, а четири [53] снажна човека шчепаше је, пренесоше је огради, подигоше и пребацише на другу страну.

Жена се отимаше из све снаге али у заман. Њена вриска не уцвели срце отмичара. Не беше никог да јој помогне У кући се и даље кукаше и нарицаше, па нико и не чу њено запомагање.

Ахмед, Јусуф и Јашар испратише кмета и остале, па се вратише у село да преноће.

Кућа кметова била је пуста. У њој не беше живе душе. Ахмед и његова два друга, зарад оваке сигурности затворе и предња и задња врата од куће, подупру их и уђу у одају.

Јусуф и Јашар заспаше одмах. Ахмед леже, али никако око да склопи. Обузеше га црне мисли. Он се диже, запали чибук и стаде премишљати. Предањ искрснуше страховите слике. Другови му хркаху, и то хркање још више му душу мучаше. Час по час устао би, ходао по соби, трљао чело и очи, трудећи се да стресе терет са душе своје.

Око по ноћи осети умор и леже. Сан га поче хватати. Али тек што му се трепавице сведоше, а неко шушкање пробуди га. Он се трже, подиже главу и стаде ослушкивати.

Као да беше чуо неки глас, неки топот, који с поља долажаше. Срце му закуца као у детета а у ушима му силно затутња. Он скочи из постеље, лагано приђе прозору и назвири кроз једну рупицу на капку. Опази неке сенке, које тумараху тамо-амо и прикупљаху се у гомилу.

Ахмед изиђе лагано из одаје, приђе предњим вратима и принесе око пукотини. Одатле, готово без душе, дође до задњих врата, и ту назвири.

Кућа беше опкољена.

Ахмед се једва држаше на ногама. Сваки мишић дрхтао је на њему. Слепе очи да искоче, а у ушима као да беху смештене батерије.

Он се врати у одају, пробуди другове и једва им изусти:

— Пропали смо!

Јусуф и Јашар, буновни, не разумеше га.

— Пропали смо! — понови Ахмед.. Кућа је опкољена.

Јусуф и Јашар скоче, дограбе оружје и полете у кућу. Ахмед приђе огњишту и ногом разгрну жар.

По кући се просу слаба светлост.

У тај мах на предњим вратима страшно затутњи.

Јусуф и Јашар полете задњим вратима, али и ова беху заузета.

— Пропали смо! — рече Ахмед, па стаде на сред куће, извади пиштољ и запе га.

Јусуф и Јашар учинише то исто.

У том тренутку предња врата прснуше о зид, и момци Латифови видеше до 10 сељака с напереним пушкама.

— Доле оружје! — загрме неко из гомиле.

Ахмет познаде глас Обрада Момировића, и стаде као укопан.

— Предајте се! — грмну Обрад и ступи у кућу.

У том треснуше о зид и задња врата.

Момци Латифови беху у клопци.

— Доле оружје! — викну Обрад и потеже пиштољ. Ахмед клону, пусти пиштољ и ступи корак напред.

Јусуф и Јашар учинише то исто.

— Везујте их!

Три момка Латифова беху везана и из куће изведена.

На један час доцније неколике пушке одјекнуше више села. Сутра дан Горачићани, пролазећи мимо кућу Обрадову, застајкиваху и посматраху једну могилу.

То беше гроб.

У њему беху три Латифова момка: Ахмед, Јусуф и Јашар.

Рушење светиње

С овим невољама иђаху упоредо и многе друге.

Турци, нашавши да су уредили све како ваља, приступише уређењу својих харема.

Уређење турских харема беше обесвећење породица српских.

Сулејман Скопљак паша и помоћник му Ћаја приступише овом срамном послу. За њима дођоше на ред Серчесма, Латиф [55] и остали. Момци ових силника размилеше се по селима и одвођаху све што виђеније беше.

Ова отмица, ово рушење породица, изазва јак отпор. Село Лазац, недалеко од јужних окомака планине Јелице, даде први пример.

Мирко Лазаревић, имућан и виђен човек у Ласцу, имађаше две кћери. Лепота старије беше очарала момке Латифове. Они је преваром домамише у једну кућу, и са још двема поведоше у Чачак.

Мирко и остали увређени родитељи дочују то, сакупе пријатеље и с њима полете у потеру. Не далеко од села стигну момке, опколе их и нападну их.

Отвори се права борба.

Двојица од отмичара, видевши опасност, измакоше напред и потераше повезано женскиње низ поток. Остали заузеше бусије и осуше ватру на сељаке.

Ово пушкарање узбуни сву околину. Сељани потекоше у помоћ и нападоше на отмичаре. Крв паде и с једне и с друге стране. Борба трајаше читав час. Најзад отмичари буду савладани и принуђени да се предаду.

Она двојица, што гоњаху повезано робље низ поток, побоје се да не падну живи у руке, напусте плен и нагну кроз шуму.

Кад глас о овоме стиже у Чачак, Латиф се разјари, као лав, и одмах се крену у Лазац. Собом поведе и Хаџи Продана.

Дошавши у Лазац, Латиф похвата преко педесет најодабранијих људи, окује их и испрати у Чачак. По том стаде беснити као никад до тада. Не беху остала на миру ни чељад самог домаћина, који га беше у кућу примио и најлепше угостио.

Хаџи Продан беше сведок ових невоља што их Лашчани претрпеше од беснога и помамнога Латифа. Сва његова световања да спасе бар оне који ни у чем не беху криви, не помогоше. Молбе његове разјарени Латиф сурово одби, претећи му свом строгошћу, ако још једном покуша да тражи милост за хајдуке и хајдучку браћу.

Узруја се душа у Хаџи-Продана. Он виде да му опасност све више грози и да је дошао час кад му се ваља решавати.

На конаку беху заједно. Сутра дан, око по ноћи, неко закуца на врата одаје, у којој Хаџи-Продан спаваше.

Хаџи-Продан лежаше будан на постељи. Већ је протекло два часа, а он никако да сведе очи. Силан терет свалио му се на душу, па га мучи и претура на постељи.

Чувши куцање, скочи с постеље, докопа пиштоље и лагано приђе вратима.

— Отвори! — чу се шапат.

— Ко је?

— Ја... Миладин.

Хаџи-Продан познаде глас домаћинов.

— Отвори. Ево Палалића из Атенице — рече домаћин.

— Ја сам, војводо — прихвати Палалић.

Хаџи-Продан остави пиштоље и отвори врата.

— Какво добро у ово доба?

— Зар ниси чуо? — рече Палалић улазећи у одају.

— Шта?

— У Горачићима крв пала:

— Е!

— Одведоше ти снаху.

— Снаху?... коју?

— Ану.

— Ану?

— Јест, Ану — потврди Палазић.

— Ко је одведе?

— Кмет Павле.

Хаџи Продан стајаше као кип. Од чуда не могаше да се разабере.

— Народ се узрујао. Многи одбегоше у Небош — придода Палазић.

— Где ли је Обрад?

— У Јелици.

— Јеси ли се налазио с Пајсијем?

— Нисам... И тамо је окршај.

— Где? — упита војвода.

— У манастиру.

— Шта је било?

— Рече ми један Трнавац да су Турци напали на манастир. Хтедоше да заробе Бошка и Стојана.

— Ког Бошка?

— Војводе Ђукића.

— Ког Стојана?

— Ђенадијева.

Хаџи-Продан метну руку на чело, протрља га мало и промисли се. По том се прену, брзо се обуче, задену оружје, узе пушку, рече збогом домаћину и оде с Палалићем.

Вечерње

Трнавац, од кога Палалић сазнаде за окршај у манастиру Благовештењу, беше сведок два дела што их Игуман Пајсије тога дана изврши.

Духовник благовештенски имађаше у себи две природе. Једна беше кротка, блага и нежна; друга бујна, плаха и прожмана духом слободе. Прва беше у пастиру стада, друга у заштитнику народа. Као пастир, он је завађене мирио, заблуделе изводио на прави пут, немирне укроћавао, а дивље питомио и облагорођавао. Као заштитник народа, у њему беше огњиште, на коме пламћаше осветнички гнев наспрам зулумћара српског рода.

Стари и млади, кад им је требало утехе и савета, долажаху к њему и он их исцељаваше.

Овога дана, рано изјутра, затече пред конаком двоје младих. То беху муж и жена, они исти, међу које кмет Павле, за добре паре, беше метнуо крв и нож. Завађени дођоше игуману и исповедише се. Блага реч и мудри савети Пајсијеви исцелише супружнике. И тако цекини, што их Софроније беше Павлу дао, осташе најалово.

Игуман изврши ово дело пре подне, али га друго, много теже, очекиваше после подне.

Дође време служби Божјој.

Клепало манастирско одјекиваше по околини манастира Св. Благовештења и оглашаваше вечерње.

Народ, сакупљен у порти, очекиваше службу Божју. Кад први удар клепала одјекну, и старо и младо поскочи на ноге, [58] поскида капе и поче се крстити. За тренут ока сви беху сакупљени пред вратима манастирским.

Јека клепала још ни беше престала, а из конака се појави игуман Пајсије с оцем Ђенадијем. За њима иђаху Димитрије, брат Пајсијев; Јосиф Алтобабић, Авакум, ђак Игуманов; Стојан и Бошко.

Народ се поодвоји и начини пролаз. Игуман и Ђенадије благословише народ и уђоше у манастир. За њима потекоше и остали.

Авакум заузе десну, Бошко и Стојан леву певницу.

„Благословено царство“ огласи почетак вечерња. Стојан и Бошко одговараху, а народ, прибран, управи смирене погледе светом олтару.

Јектеније се сврши. Умилни глас Авакумов, као оно електрична струја, поче сваког уздизати к престолу Божјем, уводећи га у царство небесно. „Господи возвах“ испуњаваше простоту манастирску славом Божјом, и сваки присутни осећаше како му се душа надима неизмерном благошћу. Умилни и љупки глас младог и дичног Божјег службеника у свему одговараше лепоти његовог благог и симпатичног лица.

Као што пољско цвеће, пробуђено пролетњим јутарњим сунцем, стреса са себе росне капљице и подиже своје мирисне главице к небу да велича славу Божју, тако и ове душе, сакупљене у овом светом храму, а пробуђене милозвучним гласом млада Авакума, збацише тугу и мору, и, упирући погледе своје распећу Спаситељеву, величаху име творчево.

Половина вечерња беше већ свршена.

„Свете тихи“ отпоче.

Али шта то би?

„Свете тихи“ не доврши се.

Пред вратима диже се читава бура. Ужасна вика ускомеша све присутне. Жене и деца ударише у писку. Узрујаност све већа. На вратима отпоче права туча. Ударци и јаук не престајаху. Једни наваљиваху унутра, други на поље. Забуна у највећој мери.

Игуман и Ђенадије, престрављени од чуда, оставише олтар и изиђоше да разберу шта је. У том тренутку један младић проби кроз светину, приђе игуману и, сав усплахирен, рече:

— Турци, оче!

— Какви Турци?

— Момци Латифови. Траже Стојана и Бошка.

— За мном! — викну игуман, па се врати у олтар, збаци епитрахиљ и наже на вратанца што вођаху из олтара на поље.

Свет нагрну за њим.

Турци продру у манастир уђу у олтар и појуре за светином, ударајући како кога стигоше.

Пробивши кроз манастир, полете право на конак. Но тек што беху на средини дворишта, а глас игуманов загрми:

— Ни корака даље!

Турци се обазреше и спазише са конака наперене пушке.

— Ни корака даље! — поново се зачу глас игуманов.

Турци стадоше.

Било их је равно десет.

Видећи наперене пушке, неколицина од њих машише се пушке.

— Доле оружје, или сви гините! — викну игуман са конака.

Народ, престрављен, обиђе манастир нагне на вратнице и разбеже се.

На конаку беше до двадесет људи. Сваки од њих држаше који дугу пушку који пиштољ.

На глас Пајсијев Турци оставише оружје.

— Чича Ненаде и ти Јанко, приђите и разоружајте харамије! — рече игуман двојици стараца, што се беху прибили уза зид манастирски.

Чича Ненад и Јанко згледаше се.

— Чусте ли шта вам рекох! — рече игуман.

Старцима заклецаше колена. Тресући се на ногама приступише харамијама и стану се згледати.

— Шта чекате?!... Оружје одузмите! — грмну игуман.

Старци немадоше куд. Пред њима беху Турци, а иза њих наперене пушке. Они приступе харамијама и почну им вадити оружје.

У тај мах четворица Турака, што беху ближе вратницама, завараше очи онима што држаху наперене пушке и нагну на вратнице.

— Удри! — викну игуман.

Из неколико пушака осу се ватра за бегунцима.

Двојица умакоше, а двојица заглавише на самим вратницама.

Алтобабић и брат Пајсијев полетеше на десну страну доксата, те избаце још по један метак за бегунцима.

— Везујте их! — рече игуман својима.

Ова заповест би за час извршена. Шест Турака беше разоружано и повезано.

Игуман нареди да се погинули изнесу из манастира и где год укопају, и оружје што у момака беше да се однесе у подрум и затвори.

И тако вечерње, отпочето миром Божјим, заврши се проливањем крви људске.

На неколико часова након овог крвавог догађаја у манастиру Благовештењу не беше живе душе.

Сретење

Десно крило Јелице планине својом вишом тачком наслања се на планину Овчар, према којој се на супротној страни, преко Мораве подиже кршни Каблар.

Као оно мисирске пирамиде ти неми и непомични сведоци најстаријих времена, што осташе да вековима приповедају обест свемоћних фараона, тако Божјом руком сазидани Овчар и Каблар осташе да потоњим нараштајима казују патње и невоље Српског Народа.

Кад се пређе Јелица и удари косом што се спушта са Овчара ка Морави, па се она обиђе у облику полумесеца, дође се до једне тачке, са које се, услед густе и мрачне шуме, једва назире у један огромни, природни котао, створен од виших и нижих висова. Са дна овог котла, вечито се разлеже јечање притешњене Мораве.

У овај котао силази се низ дугу и мрачну стрмен, наткриљену густом и високом гором. Средином котла продире у мукама притешњена Морава, борећи се у путу своме са огромним стењем, ова река хучањем својим опева вечите болове ове скривене околине.

Над главом је малени простор небесног свода, који сунце за час пређе, хитајући, вал/да, да што пре обасја и поздрави срећнија места. Лево и десно, напред и назад, уздижу се висови, окићени густом шумом, а на источној страни, као два исполина, поносно се дижу Овчар и Каблар, ти стубови огромне капије, које Морава вековима подриваше, док себи пут не прокрчи.

Каблар, као оно прекаљени јунак, на чијем лицу осташе вечити трагови дуге и мучне борбе, испречио се на левој страни Мораве, те џиновском снагом својом штити једну светињу, једну утеху Србинове душе.

Након оног крвавог вечерња подножје Овчара и Каблара оживе. Оружани Срби придолажаху са свих страна, и сутра дан до зоре беше их сакупљено преко триста душа.

22. септембра, баш кад први сунчани зрак озари висове Овчара и Каблара, у котао сиђе Хаџи-Продан, праћен са педесет одабраних Срба. У пратњи његовој беху и два брата Палалића: Теофило и Борислав.

Чим се он појави, оружани јунаци поскидаше капе и кликнуше из једног грла:

— Живео војвода!

Хаџи-Продан беше у свом војводском оделу. Висином беше надмашио све присутне. Постојанство, смелост, и одлучност огледаху се на његову озбиљну лицу. Узвишено чело покриваше калпак од црне кадифе, испод кога две дубоке боре, састављене по више повија, оцртаваху на његову челу озбиљност времена и прилика. Од повија па на ниже, средином лица, уздигао се танак, гребеном повијен нос, који беше један сведок више оне смелости и одлучности, изражене у његовим пламеним очима. Дуги црни брци спуштаху се косо низ његово преплануло лице, и крајевима својим додириваху ивице од јелека. Дуга, црна, коса падаше му испод врата и покриваше рамена од јунака.

На њему беше долама од црне чохе, богато извезена златом, и допираше јунаку испод колена. Преко доламе блисташе се јелек од црне свиле, остављајући слободна прса, на којима три реда златних путаца одбиваху сунчане зраке. Под доламом су широке чохане чакшире до колена, од колена везени тозлуци, а низ ове дуге траке са златним ројтама.

Око паса красио га силај, а за овим два сребрњака и јатаган. У руци му беше дуга пушка, окићена сребром и седевом.

Дошавши пред сакупљени народ, Хаџи - Продан подиже калпак:

— Помози вам Вог, браћо!

— Бог ти помогао, војводо! — захори се из триста грла.

Хаџи-Продан стаде, избаци мало десну ногу, десном руком истаче дугу пушку, леву мету на јатаган, па, као оно орао са каквог столетњег дуба, поче беседити;

— Браћо! Тражили сте ме, и ево вам се одазивам. Ако смо Срби, ако у нама још куца јуначко срце, ако нам је слобода још мила и драга, — пружимо један другом руку и слободно потецимо да бранимо домовину своју, нејач своју, браћу своју, народ свој. Наша су права потлачена, браћо! Наша су имања разграбљена, наши су домови попаљени и порушени, наша је чељад осрамоћена. Све што нам је свето и најмилије, нога некрштених згазила је и обесветила... Хоћемо ли и даље трпите ову обест, и да под срамотом бројимо тренутке свога живота? Ако смо људи, ако у нашим жилама још тече крв славних прадедова, сакупимо се под свету заставу, сложимо се и заверимо да ћемо гинути бранећи веру и слободу!

— Живео војвода! — закликташе триста соколова и подигоше пушке у вис.

У том се отворише манастирска врата. Хаџи-Танасије изађе с крстом и еванђељем у руци. За њим иђаше Авакум, носећи суд с водом и киту босиока.

Пред манастиром боше један столац. Хаџи-Танасије положи еванђеље на исти, по том узе од Авакума суд с водом, прекрсти воду, спусти крст у суд и све метну на столац.

Хаџи Продан приступи стоцу и стаде. До њега десно приђе Алтобабић, држећи развијену заставу; до овога Арсеније Ломо, а до Лома Димитрије, брат Пајсијев. Лево до Хаџи-Продана стајаше Михаило Глигоријевић, а до овога Обрад Момировић. Иза ових, у другом реду, стајаху: Алекса Протић из Субјела, Аврам Лукић из Заблаћа, Ђока Протић из Гуче, и Михаило Радовић из Равна. Иза њих стајаху Стојан и Бошко, а лево и десно, у полукругу, сав сакупљени народ.

Припалише свеће.

Игуман Пајсије, отац Ђенадије, поп Радован и Авакум придружише се Хаџи-Атанасију.

Хаџи-Атанасије очита молитву и освети водицу. По том положи крст на еванђеље и баци поглед на Хаџи-Продана.

Хаџи-Продан приђе, пружи руку и стави три прста на еванђеље. Остали подигоше деснице и склопише три прста.

Заклетва отпоче.

Отац Ђенадије подиже главу пут неба, прекрсти се и рече: Ва име оца, и сина, и светаго духа, амин! По том поче изговарати реч по реч, а сав народ понављаше за њим.

Заклетва беше кратка, али света:

„Заклињемо се Богом живим и свим што нам је најмилије, да ћемо бити сложни и један другоме верни; да ћемо бити једно тело и једна душа, да ћемо гинути сви за једног и један за све.“

„Како радили тако нам Бог помогао на овом и оном свету. Амин!“

После положене заклетве, отац Ђенадије покропи цео народ, а по том приступи војводи с крстом и босиоком у руци. Војвода целива крст, за тим приђе еванђељу, наже се, па целива и њега.

По пут њега учинише и сви остали.

За све време Авакум певаше: „Спаси Господи“......

Збориште

Триста јунака положише заклетву, и кренуше ка Небош-Планини. Овчар и Каблар поново опустеше, а Морава оста да и даље јечи, раздирући стење кршнога Каблара.

Чета беше одабрана. У њој беше триста друга, ал’ с једним срцем и с једном душом.

Она остави Овчар и Каблар и удари левом обалом Мораве. Ту, међу густим шибљем и високим стењем, а под плавим сводом небесним и благим зрацима сунчевим, она изгледаше као леја, пуна шарена цвећа. На сваком јунаку беше [64] богато одело, а изнад глава стрчала је гора од пушака, са које кад и кад одбиваше блесак сунчевих зракова.

Чета прејезди горе и дубраве и стиже у Небош-Планину. Ту затече неколико стотина оружаних Срба. Пајсије виде војску и расположи се.

— Збориште је добро изабрано! — рече он Хаџи-Продану, тапшући га по рамену.

— Треба га прекрилити — одговори војвода.

— Удримо јаче у таламбасе — утаче се Ломо, скидајући пушку с рамена.

— Разаслао сам људе на све стране — одговори Хаџи-Продан.

— Кога си послао Милошу? — упита Михаило, брат војводин.

— Попа Радована.

— А Јаковљевићима?

— Бошка.

У тај мах јак тресак разлеже се по гори.

У логору наста живо кретање. Војници, растурени по зборишту, потекоше на своја места. Војводе похиташе и стадоше на чела својих одељења. За тренут ока све беше спремљено.

У тој забуни један коњаник дојури, стаде пред Хаџи-Проданом, поздрави га и рече:

— Ето Горачићана!

Војвода се обазре и спази на једној коси двеста оружаних људи. Над главом њиховом још се дизаше густ дим.

— Нека је са срећом, —рече игуман, посматрајући чету како се спушта низ косу.

— То су моји соколи! — кликну Обрад, па потрже пиштољ иза паса и опали у ваздух.

У том чета сиђе с косе и паде на збориште.

— Ено Манојла! — рече војвода и пође му на сусрет.

— Живели! — захори се из неколико стотина грла.

Осветници

Глас о ноћном лову муњевитом брзином прохуја кроз село. За тренут ока диже се читава узбуна. Оружани сељаци [65] полетеше на улицу, а за не пун час пред кућом Обрада Момировића беше гомила света.

Овај догађај беше раскрсница путева, од којих један вођаше ропству, а други слободи или смрти.

Увређени Обрад, са њиме и остали Горачићани, које иста судба очекиваше, изабраше други пут.

Има тренутака који нас везују у једну целину, стварајући од нас једно нераздвојено тело, с једном душом и једним срцем. То је тренутак опште несреће. Лична осећања тада се гасе. Надувеност ишчезава и разни прохтеви и несугласице губе се и тону у заборав.

Горачићани се ове ноћи спојише у једно тело. Њих обузе једно исто осећање и они одлучише да казне отмичаре.

Обрад остави мртву домаћицу добрим сусеткама, поведе оружане људе, опколи кућу, похвата зликовце, повеза их, изведе више села и потуче.

Сутра дан узрујаност још већа. Село се претвори у логор. На раскрсници, недалеко од куће Манојла Прокића, беше пободена застава. Око ње се скупи читава чета.

Око подне добошар зађе по селу, и добујући, позиваше народ да нејач склања у збегове. Узрујаност све већа. Настаде права сеоба. Што беше до пушке дорасло, потече на збориште, а остало остави огњиште и одбеже у гору.

Пред вече Обрад остави збориште, дође дома, укопа домаћицу, и оде у Благовештење, да о догађају извести игумана. Код чете оста Манојло Прокић.

Манојло поведе чету, изведе из села и улогори се на један сат од Горачића. Трећег дана стиже му глас, да се одмах креће у Небош-Планину. Он похита, и, као што видесмо, дође на збориште, где затече Хаџи-Продана.

У то време кмет Павле беше у Чачку. Ану предаде Серчесми, а овај је одмах испрати у Београд Скопљак-паши.

У том се Латиф врати из Ласца. Павле поручи свом сину Жарку, да остави Самаиле и да одмах похита њему у Чачак.

Син учини по наредби очевој.

Сутра дан, у вече, кмет Павле крене се у Горачиће. С њим пођоше и она три Латифова момка, што испратише Ану до Чачка.

Око по ноћи отмичари сиђоше низ последњу косу. Ту застадоше и ослушнуше. У околини беше мртва тишина.

Ваљало им је проћи један шумарак и спустити се у Драгачицу.

Кмет Павле иђаше напред.

Тек што изиђоше из шумарка и наумише да скрену лево ка Драгачици, а неколико оружаних људи бануше пред њих.

— Стој, — чу се глас.

Отмичари стадоше и потргоше оружје.

У тај мах сенуше неколике пушке и сва три момка Латифова срозаше се на земљу.

Кмет Павле оста сам. У руци му беше пиштољ.

— Доле оружје! — загрме један из гомиле и исука нож.

Павле познаде глас Обрада Момировића. Рука му клону и пиштољ паде.

— Разбојниче! — цикну Обрад, држећи нож у рукама.

— Изроде! — продера се други и приђе му с бока.

Павле презаше и посрташе.

— Ти одводиш чељад и предајеш Турцима! — грмну трећи и измахну кундаком.

— Дом си ми разорио, лупежу!

— Турчине!

— Издајицо!

Громови трештаху над главом Павловом. Он не даваше гласа од себе. Само презаше и посрташе, штитећи главу рукама.

— Ту ти је крај, изроде! — цикну Обрад и потеже ножем.

Павла обли крв. Он паде, а не даде гласа од себе.

— Да га укопамо? — рече један од осветника.

— Не треба гроба изроду — одговори Обрад, бришући крвави нож.

Четири леша остадоше крај речице Драгачице, а осветници умакоше гором и дубравом.

Белушић

У Левчу, тамо где се преплићу последњи огранци Благотиња и Јухора, лежи село Белушић.

У времену, о ком причамо, беху у Белушићу на гласу два брата Јаковљевића: Стојан и Јован.

То беху браћа и духом и телом. Обојица високи, снажни, црне масти, коснати, отштра погледа, смели и плахи. Њихова реч беше моћна. Они беху стожер, око кога облеташе дух српске слободе у Левчу и околини.

Догађај у Ласцу, Благовештењу и другим местима, одјекну по целој Србији. Јаковљевићи га радосно дочекаше и поздравише. Они одбегоше у планину Петровац, прикупише неколико стотина оружаних Срба и распламтише у њима жар љубави наспрам домовине и њене слободе.

Крајем септембра 1814. један младић јуначког стаса и погледа спушташе се низ косе Благотиња, крадући се селу Белушићу. На глави му беше велика шубара, на плећима дуга кабаница, на ногама лагани опанци, а за пасом два самокреса и велики нож.

Зора тек свиташе, кад јунак изиђе на последњи повијарац и угледа куће села Белушића. Небо беше ведро, звезде још сјајне, а бледи месец једном половином својом беше већ зашао иза шумадијских гора.

Овај путник беше из даљине. Ноге га беху већ издале. Узишавши на највишу тачку, јунак скрену с пута и пође под једно дрво. Ту се спусти да мало одахне. Дугу пушку беше пребацио преко колена, а поглед упр’о у даљину, посматрајући брда и долине, ведро небо и по њему звезде.

Ту пробави неко време, па се диже и низ косу спусти.

Зора беше добро зарудила, а на небу блистала је тек по која звезда.

Још мало па и сунце помоли своје сјајно лице. Врхови шумадијских гора зарудеше, а небо се окити огромним и сјајним пругама.

Околина оживе. Чобанчићи већ гоњаху стадо, а умилни глас са њихових фрула разлегаше се по јутарњем зраку.

Јунак спази у пољу једно чобанче и упути се к њему.

Чобанче сеђаше на једној стени, и са ње извијаше глас кроз свиралу. Растурено стадо пасло је тамо-амо око њега.

— Помози ти Бог! — рече јунак кад стиже чобанину.

— Бог ти помогао! — одговори дете извадивши свиралу из уста.

— Одакле си, мали?

— Из Белушића.

— Познајеш ли Јаковљевиће?

— Стојана и Јована? — упита чобанче.

— Јест!

— Познајем!

— Јесу ли у селу?

— Јок!

— А где су?

— Отишли у планину!

— У коју?

— Еј.... тамо! — одговори дете и показа руком.

— А што ће тамо?

— Зар не знаш?

Јунак махну главом.

— Хоће да се диже крајина.. Многи одбегоше у гору... Тамо је и мој бабо.

То рече дете и метну фрулу у уста.

— Чуј, мали! — рече јунак.

Чобанче извади свиралу из уста.

— Је ли мирно у селу?

— Па и није... А што питаш за Јаковљевиће?

— Рођаци су ми — одговори јунак.

— А одакле си ти?

— Еј.. из далека...

Чобанче поче мерити јунака од главе до пете, па ће рећи:

— Боме, не иди у село!

— А што, море?

— Тако... Ти си хајдук, а хајдуке гоне — одговори чобанче, ударајући петама о стену.

Јунак се насмеши

— Како се зове планина?

— Петровац, — одговори дете, па се диже и показа руком. — Еј... ено тамо... Ви’ш оно преседласто?

— Збогом, мали! — рече јунак и пође.

— Срећан ти пут — одговори чобанче.

Јунак удари преко поља, сиђе у поток, попе се на противну страну, зађе у луг и изгуби се.

Кад стиже до урвине пред Петровцем, неколико оружаних људи искрснуше преда њ и држећи наперене пушке, повикаше:

— Стој!

Јунак стаде, подиже шубару и рече:

— Поздравље од Хаџи-Продана!

— Ко си? — упита га један од њих.

— Бошко, син војводе Ђукића! — одговори јунак.

Стражари стукнуше и оборише оружје.

— Јесу ли ту браћа Јаковљевићи?

— Ту су — одговорише стражари.

— Носим им поздравље од Хаџи Продана.

— Хајде за мном — рече један од њих, па обеси пушку о раме и удари једном путањом у шипраг.

Бошко пође за њим.

Поздравље војводама

Хаџи-Продан разасла гласнике.

— Ти ћеш, попе, отићи у Шарање — рече он свештенику трнавском, Радовану Вујовићу.

Поп Радован оде у Шарање и затече Милоша код куће..

Догађаји у Драгачеву не беху по вољи војводи рудничком. Он назираше зле последице ове буре, и премишљаше како да заустави точак, који се, по његову убеђењу, беше у невреме захуктао.

Беше зловољан. Седео је код огњишта и сводио рачуне о положају, који му требаше заузети.

— Помози ти Бог, војводо! — рече поп ушавши у кућу.

Милош џараше ватру. Он познаде глас попов, па се и не осврте.

— Ене де!... Откуд ти, попе — рече он, подстичући даље ватру.

— Помози ти Бог! — понови поп и приђе му.

— Бог ти, помогао, попе! —

— Поздравље ти од војвода.

— Седи, попе! — рече Милош и пружи му столицу.

— Поздравље ти од Хаџи-Продана — рече поп и посади се на столицу.

— Од Хаџи-Продана! — понови Милош и пресече га очима. — А што ви, море бесните по Драгачеву?... Шта вам је наспело?

— Народ, војводо!... Знаш како је?... Додијаше зулуми.

— Море, попе, море!... Све је то ваше масло.

— Како ти збориш, војводо? —

— Како? — осече се Милош. — Хоћете да упропастите земљу.

— Не дао Бог, војводо!

— А где се диже крајина у ово доба? Зар не видите да је зима на прагу? Шта ћете радити сутра, кад лист с горе падне?... Да гледате згариште и поклану чељад — а?

— Нећемо, ако буде слоге. Народ је готов да се диже. Сви су те поздравили, и моле те да им будеш главар.

— Ко?... Зар ја?... Да не да Бог! — одговори Милош, отресајући крајац од гуњца.

— Што, војводо?

— А где би ми, попе, душа била, кад бих пристао уз ту вашу лудорију и навукао зло на сиротињу?

— Уздамо се у твоју памет. Ти нам буди главар, а ми ћемо те слушати.

— Шта рече?

— Да нам будеш главар! — понови свештеник.

— Хм!... Да будем главар будалама!.. Зар на своју душу да узмем грех?

Поп се узневери.

— Умирите се ви, боље ће бити... Каква крајина, какви главар? Зар је мало несреће било у овој земљи?

Поп се премишљаше шта да одговори.

— Нема друге, попе, него к’о што рекох — одговори Милош. — Памет у главу. Не увлачите народ у зло, те да вас не проклиње.

— Зар да чекамо да нас Турци истребе до једног? — рече поп, осмеливши се.

Милош се испречи.

— Што детињиш, попе?... Да нас истребе Турци!... Па ви то и хоћете... Трпело се толико, а неможе још које време!.. Девет година ратовао је Милош. Зна он све шта ко вреди. Сутра Турци да ударе, а ви ћете куд који.

— Хвала Богу, до сад тако нисам радио.

— Ниси ти, а други? Шта велиш за оне, што онако пресалдумише Саву?

— Воља Божја, војводо! Неће тако увек бити. И они ће амо чим чују за крајину.

— Батали ти то, попе. Све су то само приче. Лако је њима отуда намигивати. Они су вас и подурјасили.

Заћуташе обојица.

— Шта да кажем Хаџи-Продану? — рече поп након дуже почивке и диже се.

— Што ти рекох, попе. Нека се мане лудорија. Није му време за крајину. Народ је осиротео и оголео. Нема ни оружја ни џебане, а ето још који дан па неће имати ни листа на гори...

— Тешко је сад натраг, војводо — прекиде га поп.

— Шта је тешко?... Памет у главу, а остало је моје. Неће вам ни длака с главе валити. Не послушате ли ме, боме ће зло бити... Упамти, попе, добро, што ти сад говорим. Ако наврете како сте сад почели, бели вас нећу жалити. Кад ви не жалите толики народ, нећу ни ја вас десетину. Ето, то је моје поздравље и теби и Хаџи-Продану, па и оном лудом калуђеру, што у старости поманити.

— А мислиш ли што на пролеће?

— Ене де га сад!... Зар сам ја врачара, те да погађам у боб? Ако се може, нећу седети скрштених руку. Ваљда ни ја нисам Турчин!

— Не велим, војводо!

— Па што питаш?

Поп појми да пође.

— Тако, попе, к’о што рекох, — рече Милош и пружи му руку. Похитај и поздрави све да се ману лудорија. Нека се одмах разилазе кућама, а остало је моја брига.

— Збогом војводо! — рече поп и изиђе.

— Срећан ти пут, попе! Поздрави све... Нека се узму у памет!... Иначе биће зло.

Потајник

Порука Милошева не беше се допала Хаџи-Продану. Он поче да мери речи његове, и нађе да су тешке. У њима назираше и савет и претњу, и обоје га узнемираваше.

Још се уздаше у збориште, али га и оно обману. Неколико дана већ протекоше, а у Небош-планини једва беше хиљаду људи. Расположење које у први мах беше обузело војводу, поступно се губљаше. Он поче да суди, али ово суђење беше доцно; оно беше један корак у очајање.

Једног јутра рећи ће он игуману Пајсију:

— Шта велиш, оче?... Као да ћемо сами остати?

— Не бој се, војводо... Сваки је почетак тежак. Први успеси биће најмоћнији таламбаси.

— Да... али за те успехе треба много добрих мишица.

— Биће их, војводо, — утаче се Ломо. Народ се прикупља.

— Прикупља, али како? Ето већ је недеља дана, а нас једва хиљада... Камо оних што ме салетаху сваког дана?

— Не седе ни они скрштених руку, војводо — прихвати Рашковић... Ено их на Руднику, у Гружи, у Левчу.

— Хм!... Која вајда, кад смо растурени! Једни ће с нама, други против нас — рече војвода таквим гласом, да за часак ућута све присутне.

— Ти се нечег страшиш, војводо? — рећи ће игуман после дуже почивке.

— Чусте ли, какав нам поздрав стиже од Милоша?... Остаћемо усамљени.

— Војводо — прихвати игуман мало јетким гласом. — Заклетву смо положили... Шта имамо да се размишљамо? За нама је провала... Куд се имамо враћати?

— Не одступам, оче... Видим и сам да се назад нема куд.

— Што смо посејали ваља нам пожети — придода Ломо..

— Заклетву нам ваља испунити — рече Манојло.

У том се зачу топот на северној страни Небош-планине.

Војводе прекинуше разговор и обазреше се.

Неколико коњаника дојурише и стадоже пред Хаџи-Продана

— Шта је?! — упитах их живо војвода.

— Ашин-бег заузе Пожегу! — рече један од гласника и сјаха с коња.

— Ево га иде на Драгачево! — прихвати други.

— Са њиме и три хиљаде! — додаде трећи.

Војводе се изгледаше. Хаџи Продан упредаше бркове и чудновато пропрати другове.

— Јасте ли се пребројали? — упитаће он Обрада након дуже почивке.

— Јесмо — одговори Обрад.

— Колико нас је?

— Хиљаду и пет стотина — утаче се Михаило, брат војводин.

— Не више?

— Не — потврди Обрад.

Хаџи-Продан махну главом и погледа попреко у земљу.

Размишљање беше доцно, а кајање опасно. Одступнице беху скупе и опасне. Савети Милошеви не помогоше мож’да не зато што се није хтело, већ што се није могло. Точак се беше у велико захуктао. У Гружи и Левчу беше већ планула пушка. Народ се беше узрујао. Чете већ узлетаху из гора и нападаху зулумћаре. Кавга беше у велико заметнута, па јој требаше џевап дати.

— Браћо! У име Божје! — рећи ће Хаџи Продан након дуже почивке. Ваља нам се огледати. Земљу узрујасмо, а гнев у Турака распалисмо. Напред морамо, јер назад немамо куд. Тргнемо ли се натраг, погазимо ли заклетву, оставимо ли сиротињу на немилост зулумћарима: наша света ствар за навек ће пропасти. Народ нам више веровати неће. Разгневиће се, проклињаће нас и камењем засипати. И то ће бити право. Боље му је трпети зло без гнева, него ли с гневом.

То рече војвода па се окрену Лому:

— Ти, с Обрадом, похитај на Потајник и заузми оба гребена. Анин мора туда ударити. Са пет стотина можеш га по вољи сузбијати.

— Ти Рашковићу, и ти Авраме, и ти Стојане заузећете Марковицу, а ако буде потребно, притећи ћете Обраду и Лому.

— Ја одох с братом Радовићем, Манојлом и игуманом да заузмем висове повише Ртара. Ту ћу сачекати гласове од вас и чинати што буде потребно.

Овој заповести не би поговора. Четници похиташе одељењима и кренуше се на посао.

Сулејман Скопљак паша предузе све мере, да буну што пре угуши. Ђаја-паша и Ашин-бег добише заповест да овај задатак изврше.

Ашин поче први. Жељан беше освете, и једва чекаше прилику да гнев излије. Он прикупи око три хиљаде војске из Ужица и околине, заузе Пожегу удари Скрапежом, скрену лево, зађе у планине, растера оно мало устаника што му се ту на путу беше испречило, пређе Мораву и Белицу и спусти се у драгачевску раван.

Кад пређе раван и дође до првих огранака јеличких планина, стаде и размисли се. До Потајнака не беше више од једног часа. Ваљало му је кроза њ ударити, али он не хте то учинити. У место да продужи друмом, он скрене лево, зави око једне окуке, спусти се низ косу, дохвати се друге, пође уз њу, изиђе на један вис, испресецан безбројним чукарама, и ту се заустави.

Са овог чукарастог виса спуштаху се две косе: једна десно, у правцу Потајника; а друга лево, у правцу Мораве. Од Мораве ова се коса све више пењаше, и скрећући десно, удараше у бокове другог виса. Са овога виса спуштаху се два повијарца: један ка Потајнику, а други ка Марковици.

Ашин, прикривен с војском иза чукара, разматраше околину.

Пред њим, на две хиљаде метара, јужно беху два дуга гребена савијена у виду потковице.

То беше Потајник.

Ашин обрати пажњу на ту страну, и као да нешто опази.

На Потајнику беху усташи, под заповедништвом Лома и Обрада Момировића.

Бег призва своје помоћнике: Ризван-агу и Ћор-Зуку.

— Оно је Потајник — рече он и показа руком. Ено хајдука на њему.... Тамо даље лежи село Марковица. Туда нам је пут. Потајник нам ваља заузети.

По том се окрете Ризвану:

— Овај вис, лево од нас, ваља ти што пре заузети. Ту ћеш се задржати и, кад добијеш одговор на дати ми знак, спустићеш се низ оне повијарце, од којих један иде у правцу Потајника, а други ка Марковици. Оба ова повијарца заузећеш и похитаћеш, да се што пре сјединиш с мојим левим крилом.

То рече Ризвану, па се окрете Ћор-Зуки:

— Ти ћеш удари овом косом десно, сићи ћеш у драгачевску раван, обићи ћеш Потајник, доћи ћеш до оног ћувика, скренућеш лево и заузећеш онај преседласти вис. Одатле ћеш ми дати ма какав знак. Кад добијеш одговор, ударићеш оним венцем, што се пружа од Марковице до дна Потајника, и похитаћеш да се сјединиш с мојим десним крилом.

По том рече обојици:

— Ја ћу остати овде и чекаћу да ми јавите. Одговор ће вам бити дим са овог највишег чукара... Сад на посао.

Ризван и Ћор-Зука ставише се на челу оделења, и кренуше се положајима, које им требаше заузети.

Подне беше већ превалило.

Ашин стајаше иза чукара и нестрпељиво очекиваше знаке са висова.

У неко доба са левога виса диже се густ дим, и у часу га нестаде. Ашин опази ово и обрати пажњу јужно. Не би за дуго, а на десном вису, иза Потајника, залепршаше се гране на врховима дрвета.

— Добро је! — рече живо Ашин, па заповеди једном, што се беше већ испео на врх чукара, да одговори.

Војник припали фишек барута. Огањ сину, а дим се диже пут неба.

Ризван и Ћор Зука спазише ово, сиђоше с висова и нестаде их:

— Напред! рече Ашин својим и исука сабљу.

За тренут ока чете Ашинове расуше се у ланац, захватише обе косе, с једне и с друге стране чукари, и пођоше ка Потајнику.

Обрад и Ломо као да спазише ово кретање Турака. Они со ужурбаше, хитро распоредише устанике и заузеше оба гребена Потајникова, од највише до најниже тачке.

Ашинов ланац сиђе низ косе, изиђе на један пропланак и изгуби се у густој шуми. Кад проби на противну страну, а са Потајника осу се на њ страховита ватра.

Турци се узрујаше, али се не пометоше. Они стукнуше назад, у шуму, заузеше грмове и одговорише плотуном.

За првом ватром осу се друга, за другом трећа, и све тако даље, док најзад, не пређе у друго и непрекидно гроктање пушака.

Не протече ни пола часа од прве ватре, а сва турска војска беше већ расута у ланац. Ризван и Ћор-Зука извршише тачно све што им беше наређено. Они заузеше косе и повијарце, и сјединише се са крилима Ашиновим.

Ваља себи представити туп угао, чије теме лежи у подножју Потајника, у његовим најнижим тачкама, а оба крака према оним јеличким висовима, што се као ланац нижу од Овчара.

Такав угао беше образовао ланац турске војске.

У дну овог угла беше Потајник, и на њему Обрад и Ломо, по више њих, а код саме Марковице, беше Рашковић са Аврамом и Стојаном; а још даље, изван кракова овог угла, беше Хаџи-Продан, са братом Михаилом и Пајсијем, Манојлом Прокићем и осталима.

Ашин, потпомогнут Ризваном и Ћор-Зуком, издаде заповест да се наступа. По том одјури на десно крило, ка темену угла, појача редове и са највећом жестином нападе устанике.

Угао, што га образова турски ланац, збиваше се све више устаници беху опасани живим зидом. Ватра сипаше са свих страна, и грдно их сатираше.

Ашин упорно наступаше и после борбе од једнога часа заузе клисуру, дохвати се оба гребена и колико га грло донашаше, загрме својима: Напред!.... Јуриш!

Густи радови Турака сложно халакнуше, сукнуше као ројеви, узлеташе на гребена и осуше унакрсну ватру.

То беше кобно по устанике. Они беху претешњени са свих страна, и узрујаше са на косама као пчеле, кад из кошнице излете. Ашин дрско продераше у густам редовима, и већ их беше потиснуо од половине Потајники. Изгледаше да се земља беше проломила и разјапила чељусти своје да прождере устанике.

У том кобном тренутку загрокташе пушке са највиших тачака Потајника. Обрад Момировић сав претрну од страха. „Ту нам је гроб!“ — рече он својима, држећи тврдо да им Турци зађоше за леђа.

— Ура!.. Ура!... зачу се са виса Потајника.

— Ево потпоре! — рече Ломо и потрча у прве редове.

Обрад се обазре. Врховни Потајника беху прикрпљени усташима. Пред њима беше Рашковић, са Аврамом и Стојаном. Обрад познаде другове своје и охрабри се.

Усташи, ојачани овом потпором, прибраше сву снагу и очајнички нападоше непријатеља. Ашин се ни мало не збуни. Он још јаче прикупи ланац и груну свом силом. Борба се распламти. Страховита витра и зрна из пушака не дадоше ока отворити. Дим притиште цео Потајник, обави оба гребена, спусти се у клисуру, и посукља низ ову као бесна бујица. Громови трештаху и озго и оздо. Земља затутња под ногама, ваздух се проламаше, а околина јечаше од силнога треска. Протече пола часа, а борба бешњаше. И што даље, све упорнија и силнија. Турци продираху оздо, усташи слетаху озго. Начини се окршај. Редови се измешаше, непријатељи се у коштац ухватише и покрвише. Халакање, јаук, писка, циктање пушака, разлегаху се по косама, крвљу орошеним.

Усташи излише сву снагу, али у заман. Три хиљаде Турака окоми се на хиљаду Срба, сипајући ватру са свих страна! Као оно магла, што се са подножја планинског пење све више к врху, остављајући за собом чисту околину, тако и овај хаос од ватре и дима пењаше се све више гребенима, док не захвати и највише тачке. Потајник, обвијен на врху овим хаосом, изгледаше, са подножја свога, као вулкан, кроз чија ждрела још сукља дим и огањ.

Устаници беху са свим истиснуту. Турци заузеше висове оба гребена и са њих оборише живу ватру.

Би још за мало. Дим потпуно ишчезаваше, и када се диже и последњи прамен, благи сунчеви зраци обасјаше врхове Потајника. На њему не беше више ни Срба ни Турака. Што остаде, беше мртво ил’ рањено.

Срби, потиснути са Потајника, журно оступише Марковици. Ту се прибраше, одахнуше и припремише да дочекају нов напад.

Турци, сишавши са висова, застадоше. Ваљало им је прибрати снагу и спремити се са нове подвиге. Њихов ланац доби сада други вид. Он личаше на огромни полумесец, чији крајеви беху истоку окренути.

Хаџи-Продан, извештен о овом догађају, остави косе јеличке, пројури крос Ртаре и дође у Марковицу.

— Шта то би; до Бога? — упитаће он јетко другове.

— Ето, војводо!... Одступисмо — рече Ломо.

— Зар Потајник напустисте!?

— Сила војводо... Тројица на једнога! — примети Аврам.

— Класмо се као вуци — придода Обрад.

Хаџи-+Продан приђе игуману:

— Шта велиш оче?

— Мучна Посла! — одговори игуман.

— Мучна, боме!

Заћуташе обојица.

— Нешто ми се леди око срца — рећи ће игуман након краће почивце.

— Хе!... Добро ћемо се угрејати.

— Сад тек видим куд смо забасали — рећи ће игуман. На дивану смо сви, на мегдану тек по који. Изгледаше да усавре цела земља, и да се све листом диже.

У том се зачу нека граја из даљине. Војведе прекинуше разговор. Мало за тим, а неколико коњаника дојурише и јавише да се Турци крећу.

— На посао, браћо!.. Бог нека вам буде у помоћи! — рече Хаџи-Продан, па се осврте Авраму из Заблаћа.

— Похитај живо овим ланцем и сачекај лево крило непријатељско. Узбијај га што јаче. Не дај му да се примиче селу.

— Ти, Рашковићу, држи леву косу и сачекај десно крило Ашиново. Постарај се, да што пре заузмеш онај висораван. Са љети не одступај ни корака.

По том рече обојици;

— Ја ћу на Потајник! Ако Бог да, да их сатерамо у клисуру. Само ви живо отуда. Гледајте, да се што пре дочепате оних коса. Њих се непрестано држите, па на гребене.

Аврам и Рашковић журно похиташе одељенима и одоше сваки својим правцем.

Хаџи-Продан, са Ломом, Обрадом и осталима заузе положај према Марковици.

Полумесец турске војске наступаше лагано. Кретање му беше у правцу Марковице. Што се више приближаваше, постајаше све збивенији.

Не би за дуго, а на оба турска крила загрокташе пушке. Аврам и Рашковић сукобише се са Ризванем и Ћор-Зуком.

За тренут ока, борба се распламти на свима тачкама. Средина полумесеца збираше се све више и ка Марковици приближаваше. Хаџи-Продан сачека непријатеља, и кад стиже на пет стотина метара, даде знак. Редови његови оборише плотун. Ломо и обрад прихватише, и једно за другим осуше још две ватре. Живи полумесец букну у пламену. Три хиљаде муња посукташе и описаше огњени млаз. Брда и долови зајечаше. Дим притиште целу околину. Страховита вика и халекање проламаху ваздух над бојиштем. Турци навалише са свих страна, али их устаници сложно дочекиваху и узбијаху. Аврам и Рашковић заузеше положаје и успешно одбијаху нападе непријатељске.

Већ протече пола часа како се небо пролама над бојиштем, како громови треште, како огњени млазеви раздиру густе колутове дима, а Ашин још никако да продре кроз ватру устаничку и да разбије редове хајдучке. Два пута прикупљаше крила, два пута редове ојачаваше и на положаје устаничке јуначки јуришаше, и оба пута беше узбијен.

Сунце беше већ на смирају, а борба још не умуче.

Упорно држање устаника огорчи Ашина. Он прикупи још јаче крила и реши се, да и по трећи пут окуша срећу. И окуша је, али без успеха. Устаници, стојећи на својим узвишеним положајима, не оступише ни корака. Они стегоше своје редове и јаком ватром узбише непријатеља.

Ашин и овога пута одступи. Он се разгневи и гневан стаде размишљати, како да смрви ону шаку устаника, што му се тако дрско одупираше.

Одступивши на осам стотина корака, призва четнике, и показујући им руком лево и десно, стаде им нешто живо говорити. Четници га разумедоше и одјурише крилима.

Не би за дуго а на свома тачкама умуче гроктање пушака. Каки поветарац одагна дим са бојишта, а последњи зраци сунчеви падоше на положаје српске и обасјаше их.

Хаџи Продан, стојећи између Обрада и игумана, баци поглед по околини. Он опази како средина Ашинове војске живо измиче ка Потајнику. Ово га расположи, па ће живо упитати Обрада:

— Видиш ли што?

— Као да измичу — одговори Обрад.

— Средина измиче, а крила одмичу — прихвати и уман.

Хаџи Продан баци поглед лево и десно и спази како се крила Ашинова развијају, оступајући поступне.

— Да огледамо срећу? — рећи ће он сакупљеним око себе

— У име Божје! _ одговори игуман.

— Аврам и Рашковић нек навале на крила, а ми ћемо на Ашила, па ако Бог да и срећа јуначка, да их сатерамо у клисуру.

То рече војвода, па живо издаде заповести Сутон поче већ обавијати земљу.

— Напред! — рече војвода својима и крену се у правцу Потајника.

Устаници оборише пушке на руке и пођоше за војводом. Као оно морски вали кад их ветрови сподбију и обалама понесу, тако сада изгледаше ово жива леса, што се жудно примицаше Потајнику.

Још ова леса не беше прешла триста метара, а с непријетељске стране загрокташе пушке.

Хаџи-Продан исука сабљу, окрете се својима и загрми:

— На Потајник!... Јуриш!

— Ура! — кликнуше устаници, па нагрнуше за војводом. Не беху прејурили ни сто метара, кад позади њих одјекну страховити тресак. У један мах редови Хаџи Проданови ускомешаше се и узрујаше. За првим треском разлеже се други. Устаници се пометоше. Једни ударише лево, други десно; једни напред други назад. Ужасна граја диже се на бојишту. Начини [81] се лом, Турци навалише са свих страна. Пушчана зрна зафијукаше кроз редове устаничке. Леса беше испроваљивана. Устаници падаху једно за другим. Хапи Продан, Обрад и Ломо престрављени, прелетаху с краја на крај, не знајући ни сами шта ће и како ће. Ватра непријатељска сваког тренутка све јача. Устанички редови све ређи. Хаџи-Продан заповедаше, али заповести његове губљаху се у овом хаосу. Од пуцњаве и вике не могаше се ништа разабрати.. Латиф!... Латив је за нама!... Опасао нас је по зади!... Назад!.. Удри лево!.. На Потајник!.. Овамо је опасније!... Удримо на крила!... Изгинућемо сви!.. Прикупимо се!.. Сложно, браћо!... Шта чекамо!... Јуришајмо!.. Тако довикиваху устаници један другом, ломећи се преко неравна бојишта.

Устаници беху опкољени. Латив беше стигао од Чачка, и у тренутку, кад устаници јуришаху на Ашина, он пројури кроз Марковицу, заузе њихове положаје и нападе их с леђа.

Хаџи-Продан виде извесну погибију. Као муња стаде прелетати по бојишту и прикупљати разбијене редове своје. И кад прикупи неколико стотина, призва војводе, рече нешто игуману, окрете се десном крилу Ашиновом, ступи напред, и, држећи голу сабљу у руци, очајнички повика: Напред браћо! и јурну кроз редове Ћор-Зукине.

Устаници испалише по један метак, потекоше за војводом, пробише десно крило Ашиново и нагоше кроз планине.

Турци страховито халакнуше, јурнуше за бегунцима, погнаше их кроз планине и отпратише ватром из пушака.

Тама беше већ у велико обавила земљу. Турци оставише горе, вратише се у Марковицу и ту преноћише.

Сутра дан, тек што поче свитати, Ашин посла Ћор-Зуку и Ризвана у Драгачево и околину, са заповешћу, да хватају хајдуке и рају умирују. Он пак, с Латифом, остави Марковицу, пређе Јелицу, спусти се у долину моравску и похита Чачку. Ћор-Зука и Ризван ни часа не почасише. Гневни, зађоше по Драгачеву и околини, опљачкаше и попалише домове, поробише и у ланце оковаше стотинама душа, многе погубише [82] и љуто измучише, и кад се већ уморише и крви заситише, кренуше плен и робље, и у Чачак дођоше.

Глас о поразу, што га Хаџи-Продан претрпе у Јелици, муњевитом брзином пројури кроз Србију. У часу се све измени. Одушевљење изумре, а страх овлада целом земљом. Ужасна повика диже се на војводе. Они који речима и делом подстицаху огањ, нађоше се сада у гњеву престрављена народа. Све беше поражено, готово убијено. Сваки осећаше како се мутни облаци навлаче преко неба и како се сваког часа небо спрема да се страховито проломи над главом. Многи напустише чете, оставише горе и похиташе својима, да их што пре спасавају од гнева разјарених Турака.

Хаџи Продан беше сатрвен. Од хиљаду и пет стотина устаника, колико имађаше под Марковцам, сада, после пораза, једва сакупи три стотине. Око поноћи он сиђе низ косе јеличке, пређе мораву, упаде у рудничку нахију и похита у Гружу, да притекне у помоћ тамошњим устаницима. Али доцкан беше. Ђаја паша беше већ притиснуо Гружу и околину, разбио чете устаничке и зашао од села до села, те пљачка, пали, руши и роби.

Хаџи-Продан оста сам. Он виде пропаст, виде страховите последице олује, што је подиже, и паде у очајање.

Тренутци све опаснији. Одељења Ђајина примицаху се све више. Народ, престрављен, бежаше испред њихове обести. Ђаја беше немилосрдан. Собом ношаше страх и трепет, а за собом остављаше пустош, големи јад и невољу.

— Шта ћемо и куда ћемо? — упитаће Хаџи-Продан свога брата Михаила.

— Кроз планине, па шта нам Бог да! — одговори овај.

У том се зачу страховита граја.

— Турци! — рече Михаило и пренеражено погледа у правцу одакле граја долажаше.

Он би за дуго, а на јееном висоравну указа се једна велика гомила људи, жене и деца.

То беху бегунци.

Хаџи Продан махну се Груже, скрену лево са својим братом и триста устаника, нагне кроз планину и изгуби се.

Ђаја-паша, Ашин бег и Латиф притиснрше целу земљу, сатирући ужасно све што им до руку дође.

Устанак од 1814. би угушен!

У животу народа има непогода што га сатиру и у црно завијају. Устанак од 1814. беше непогода која за собом остави пустош. Густа тама поновно паде на несрећну земљу. Наста ноћ, пуна туге и јада, а кроза њену таму разлегаше се јаук и звека ланаца.

Неимаре разточи врашка сила, а зграду њихову обузе дим и огањ.

Кривац пред савешћу

Не далеко од Небош-Планине, беше збег многих несрећних породица.

Хаџи Продан, видећи да му се ваља пробијати кроз Турке, приђе игуману и рече:

— Оче! Последњи је час... Кроз Турке ћу, па шта Бог да.

— Заједно ћемо војводо — одговори игуман.

— Не, оче! Твоја је дужност светија. Останеш ли жив, отићи ћеш у збег да спасаваш нејач.. То нека ти је аманет од Бога.

Игуман, сретно пробивши кроз Турке, ни часа не почаси. Он похита у збег, и ту нађе многе породице, а међу овима и породицу Миаила Глигоријевића.

У збегу пробави неколико дана.

— Једно јутро, сеђаше он у колеби и премишљаше о последицама олује, коју беше подигао са својима.

У том један коњаник стиже пред колебу и стаде.

Игуман изиђе и познаде човека.

То беше Манојло Прокић.

Игуман чудно посматраше човека.

Манојло беше блед к’о крпа. Једва се држаше на коњу.

— Рањен сам, оче! — одговори Манојло с тешким напрезањем.

— Шта је с нашима?

— Не питај оче! Пропали смо свуд. Несрећа на све стране. Хаџи Продан пребеже у Аустрију.

Игуман стајаше као кип.

— Спасавај ову нејач што пре. Ћор-Зука чуда чини. Где стигне, пали и руши... Збогом оче!

То рече Манојло, па потера коња. Два човека иђаху за њим узастопне.

Игуман стајаше пред колебом и гледаше за човеком. Судбина несрећних породица изиђе му нпред очи. Он се сети, можда сада први пут, да тражи кривца ове несреће.

Ваљало је што пре спасавати се. Игуман сазва збор и посаветова све бегунце да што пре похитају у Шљепају-пећину, где ће наћ поузданија склоништа.

Бегунци се покорише његову савету, и на један час одпоче жалосна сеоба.

Игуман остаде у збегу, док све не испрати. Пред вече узе породицу Михаилову и похита у Драгачево. Намера му беше да је спроведе до Саве и преведе у Аустрију.

После дугог и мучног пешачења по тамној и хладној јесењој ноћи, игуман стиже у Горачиће и одседе у кућу Михаилову.

Тужна беше кућа Михаилова... У њој нигде живе душе, нити трага од пунога и богатога дома. Све беше разграбљено и уништено. Несрећна деца војводина, измучена и од умора сатрвена, немађаху на шта главу да наслоне.

Има ли што тужнује од опустела дома?!...

Петрија — тако беше име домаћици Михаиловој — виде дом свој и задрхта. Беше потресена до дна душе своје. Она паде, обгрли праг рукама, и јецајући, тужаше и нарицаше. Троје деце, држећи се за скуте материне, цвокотаху и дрхтаху од зиме.

Игуман стајаше пред кућом као каква авет.

Могло је бити три часа по поноћи. У околини мртва тишина. Горачићи беху опустели.

Игуман приђе деци и помилова их руком. Хтеде им нешто рећи, али му реч запе у грлу.

Деца га опколише.

— Деда!... Гладан сам, — рече најстарији и ухвати га за руку.

— Зима ми је — додаде друго.

— Деда!.. Спава ми се — рече треће.

Игуман се саже, обгрли све троје деце, подиже их и однесе у одају. Мати их прими, метну у крило и загрли. Деца се прикупише као пилићи, загрејаше и поспаше.

Игуман изиђе у двориште. Тумарајући тамо амо дође до једнога угла, и ту нађе на камарицу сламе. Он се саже, начупа повелико бреме, унесе у кућу и разастре у једном крају одаје.

То беше постеља.

Мати се лагано диже и поређа децу по слами.

Игуман изиђе из одаје, затвори врата, приби се у један угао куће и ту остаде.

Мора му обузе душу, и он не могаше ока сколити. Црна судба безбројних породица параше му срце и довађаше до очајања.

— Шта ово учиних? — питаше самог себе... О Пајсије, Пајсије! Ти си узрок свој овој несрећи! Ти први баци искру и створи овај пожар што сад пламти и пршти по земљи! Како сад да спасеш ову невину и јадну чељада, што пишти као црв под кором? Проклетство њихово гониће те и у гробу! О, несрећни човече! Како ћеш збацити терет са душе своје како ли дати одговора пред лицем Божјим? Ти си гробар ове сирочади; ти навуче зло на ову малену земљу, на ову шаку измучена народа!

Тако игуман забадаше нож у ране срца свога. Он би и даље да га неки страховити гласови из даљине не пренуше из заноса.

Оп се диже, отвори врата и стаде ослушкивати.

Из даљине зачу се писка, ужасна и страшна писка.

Игуман сиђе с прага, дође до ограде, попе се на ову и погледа западно.

Опази неку светлост, а мало за тим огроман пламен и густ дим.

— То је Ћор-Зука! — реч он, па сиђе с ограде и врати се у кућу... Још који час па је све свршено!... Шта ћу и куда ћу?... Како да спасем ову невину дечицу?... Несрећни Пајсије, несрећни!... Шта учини од ове сиротиње и нејачи? Ти си крив свему, ти и нико други! И ти још живиш несрећни човече! Зар те није срам?! Чему се још надаш, проклети Пајсије? Тебе траже; тебе, да ти суде за грехове твоје. Ти бежиш [86] и кријеш се, а сваки тренутак твога живота искупљују безбројне невине жртве! Шта хоћеш? Зар да се спасаваш, пун греха и проклества? На што ће ти живот, грешниче?! Зар је твоје срце тако тврдо; зар њега не потреса писка новине деце; зар твоју душу не раздире онај пламен што прождире домове браће твоје!?

Тако говораше у себи овај саломљен див, гризући уснице и чупајући браду. По том крочи два-три пута и приђе вратима. Јаук и писка све јачи. Он се спусти крај зида, обори главу на руке и зајеца, можда никад горче у веку.

Има суза благих, има љутих и отровних, што чупају и раздиру.

Игуман пролеваше отровне сузе. Да га је ко видео у овом положају, следио би се.

По том се диже, десном руком шчепа се за прса, а леву диже у вис, и, тресући се целом снагом, страховито зајеча.

Он беше страшан. Очи му беху крваве и упале, а лице изривено сузама, као да га је ноктима парао.

Јаук и писка беху са свим близу.

Игуман крочи, отвори врата, уђе у одају, и паде на колена. За тим се диже, изиђе из одаје, и упути се у двориште.

Дошавши до кућних врата, извади пиштољ и подиже га.

У који мах појми да отвори врата, ова треснуше у зид, и он се нађе пред гомилом оружаних људи.

— Држ’те га! — чу се глас из гомиле.

Игуман напери пиштољ и тек да га скреше себи у чело, једна снажна људина шчепа га за мишицу.

Пиштољ пуче, и тане пројури кроз таваницу.

— Везујте га! чу се понова глас.

Игуман познаде Ћор-Зуку и клону.

Мало доцније прођоше кроз село до стотину душа ланцима спутаних. Међу њима беше Пајсије и сва породица Михаила Глигоријевић.

Син наслеђује оца.

Латиф доби заповест, да рају умирује и власт утврђује. Он зађе по Драгачеву и постављаше кметове.

Сила притисну земљу, и устанак од 1814 би угушен. Циљ му беше слобода, а последица ропство. Хтеде бити вихор, па поста сламка у њему. А шта може сламка међу вихорове?.

Сулејман Скопљак-паша и његови помоћници имађаху мутну воду, а овој се најлакше лови. Колац и ланац уђоше у посао, јер требаше рају обезглавити и мир утврдити. И мир би утврђен. Хиљадама беше похватано, оковано и у тамницу бачно, на коље набијено. Густа тама обави земљу, и сем дубоких уздаха оковане раје, никакав глас не допираше до ушију Сулејманових.

Латиф пројури кроз Драгачево и дође у Горачиће. Ово село беше остало без кмета. Устанак га беше прогутао, а то беше тренутак, кад Горачићани место кмета добише војводу.

Латиф сакупи оно мало народа што беше остало и из бегства се повратило, изведе Жарка, и, стрељајући очима око себе, загрме:

— Рајо!... Пасја веро!... Памет у главу! Тамнице градске још нису пуне. Спремљено коље чекате на бедему. Тешко оном ко се обезуми! Покушате ли ма што, разорићу вам село до темељ. Домове ћу вам огњу предати, а вас живе на коље набити! Са коља ћете слушати писку нејачи своје и гледати домове у диму и пламену!...

Тако грмљаше Латиф, а раја, погружена слушаше. Он не беше лаф, већ вук, који ноктима раздираше жртву своју. Јарост му обузе и душу и тело. Очи му беху жеравице, а из уста сипаше бес, као јара из зажарене земље.

Жарко стајаше уза њ као кип. Глава му беше погнута, а очи полуотворене. Час по час стресао би се и крадом погледао око себе.

— Чу ли рајо! — настави Латиф. — Милости нема! Бунтовнике морам истребити. Што дочепам, у прах ћу смрвити. Раја мора бити покорна и верна. Без тога јој нема милости.

То рече, па се окрете Жарку

— Ти ћеш кметовати овој раји. Буди ка’ и отац ти. Не штеди никога. Доброј раји добар буди, а бунтовнике немилице гони.

Жарко подиже главу, али очи обори. У лицу му не беше ни капи крви. Изгледаше као мртвац.

Латиф спусти руку на раме његово и рече сакупљенима:

— Ово ти је, рајо, кмет од данас. Он ће ти кметовати у царево име. Отац му беше кмет, па је право да и он то буде. Сваки нека се у памет узме! Ко му се успротиви, нека зна да се цару противи.

Латиф сврши посао и оде, а народ са погнутом главом разиђе се и предаде се својој судбини.

Жарко поста кмет. Он кметоваше онда, кад браћа његова труњаху по мемљивим тамницама и на кољу издисаху. То већ беше довољно да се о њему разно говори.

Зар се може очекивати какво добро од сина, чиј отац беше огрезо у пороцима? — питаху се једни.. Где је још дрво зла доносило плодове добра? Какав беше кмет Павле? — Човек огрезао у неваљалству, утонуо у пороке; човек који је арао, глобио, кињио, бешчастио и срамотио. Зар се може каквом добру надати од сина, рођена од оца без милосрђа, васпитана од родитеља без части, обучена од учитеља без душе?

Тако говораху они, који у младом кмету назираху другог Павла. Њихово гледиште не беше без основа. Они имађаху пред собом факта, и на овима засниваху своје закључке! „Какав отац такав син“ — беше им почетак, а, „Не пада ивер далеко од кладе“ — завршетак суђења.

Они, којима кмет Павле беше добар човек, друкче суђаху о младоме кмету. Полазећи с другог гледишта, долажаху и до другог закључка. Прилике им беху у толико повољније, што млади кмет беше неискусан. „И право је да син наследи [89] оца“ — говораху они. Другим речима ово значи: „Моћи ћемо с њим како нам се свиди.“

Но беше их и таквих, што држаху „златну средину“. Ако је отац рђав — говораху они — зар мора и син такав бити? Не одлеће ли кад год ивер далеко од кладе?... Жарко има пред очима прошлост очеву, и ова ће га опаметити. Зар је једном било, да од зла оца буде добар син? итд.

Било како му драго, тек о младом кмету разно се говорило. Сваки је ствар ценио са свога гледишта. Опште оцене не може ни бити онде, где су разна поимања, разне навике; предрасуде, жеље, интереси......

Млади кмет.

Све се преображава, па и душа човечја. Врлине и пороци, разнолико груписани и сложени, дају тип карактерима. Кад врлине учмају, пороци бујају, и обратно. Оно, што се у душу прво засеје, најбоље ниче. Основне врлине најмоћније су и најтрајашније. На њима се подиже морална зграда. Оне су у стању да проникну кроз пороке и да их угуше.... О, ви први сејачи, имајте ово на уму!

Има један важан чинилац у друштву, коме се ретко даје заслужно место.

То је мајка.

Велики народи имају велика дела, али имају и велике људе.

Отаџбина тражи грађане, држава поданике, а друштво људе. За све то треба спремити човека. А зар га може ко боље спремити него онај, који најдубље продире у срце његово?

Силан је утицај материн. Њена је реч љупка и блага, али моћна и душебудна. Она дејствује, подиже, зида, ствара и преображава; она продире кроза срце и душу, прожима цело биће, улази у крв, њу пречишћава, снажи и облагорођава. И за тај посао њој не потребују никакве теорије. Не.... доста је да буде мати, права мати, па да има сву властиту моћ.

Права је мати моћна. Она је благо, које се не купује, нити вештачки ствара. Њен је глас моћан, моћнији кад кад у колеби него у палати. Она поставља основ душе детиње, усађује [90] прве клице, њих негује, духом залева, врлинама храни, нежношћу облагорођава.

Жарко имађаше матер, која беше у стању да преображава.

Ма шта се говорило о Жарку, ма колико се права на то имало, ваља имати на уму, да он некада беше на крилу добре матере, да се на грудима њеним одмараше и ту врлинама напајаше. Као добар хришћанин што под видом хлеба и вина прима тело и крв Христову, тако Жарко, сишући матер и напајајући се духом њеним, усађиваше у себе основне врлине, важније од свих потоњих. Све што беше на крилу њеном чуо, беше добро и ваљано.

Али тица доби крила. Жарко одрасте, напусти материно крило и лиши се оног светог храма, у ком свака реч беше света, искрена, блага, љупка и пуна премудрости.

Жарко дође под управу очеву. То беше кобно по њега, јер очево крило често је запуштени врт, у коме коров угушује цвет. Овде се могло с правом рећи: отац је ту, да поруши оно што је мати сазидала.

Истину рећи, Павле је волео сина. Хтео је да га усрећи, и право је. Али њему једно недостајаше: он не беше срећан нити поимаше праву срећу.... Како другом да дамо оно, што ми сами немамо?

Отац задовољаваше сина, и овај му беше предан. Но ова задовољства беху од оних, што подгризају душу и разоравају ум. Младу душу Жаркову обузе трње. У њој се угуши све што беше засађено руком материном. Син Павлов поста размажен дечко, а за тим распуштен младић. Још мало требаше, па да у њему угине све што беше подигнуто руком материном.

Али, гле, чудан обрт ствари! Богу би угодно да сачува темељ Жаркове душе. Кмета Павла неста са лица земље, и син се врати у наручје матере своје.

Ето матере, ето душевног лекара!

Мати прими сина и исцељаваше недуге његове. У том послу руковођаше је само провиђење. Оно је умудри, да настави онде где је прекинуто. Нека невидљива сила учаше је, да се рђаве навике саме ниште, кад се добре подижу. И овај наук беше мудар и она му инстиктивно следоваше.

Жарко имађаше добру основу, а лошу потку. Прво му [91] постави мати, а друго отац. Ваљало је стару потку истргати и уткати нову. Или боље рећи: ваљало је кроза сина провести матер.

И још нешто. Кмет имађаше срца и у срцу љубави.

Спасенија га беше опленила. Он је имађаше у дну срца и душе своје, и љубљаше је свим жаром младићске љубави. И кад отац забоде нож у љубав ову, душа Жаркова разгневи се.

Жарко се врати матери, и осећаше се добро. Мати пак беше задовољна, и вршаше своју дужност. Рад јој беше прост, али пун части и поноса. Она беше мати, и ништа више. Поступаше са њим као са сином својим, а то беше довољно. Оживљаваше у њему најстарије успомене, и то беше на своме месту.

Често Жарко сеђаше поред матере и гуташе њене речи. Старица причаше и тим причама преображаваше душу свога детета. А те приче беху просте, какве обично добра мати прича својој деци. И то беше добро, јер њима истицаше ранију, а претрпаваше потоњу прошлост. Она везиваше сина за себе и одузимаше му времена да буде син Павлов.

Кад и кад мати би се у причању дотакла и оца, али то беше обазриво и мудро.

Жарка поче обасјавати светлост. Душа његова засја и савест се пробуди.

Он постаде судија и суђаше неумитно.

Беше при крају новембра 1814. Млади кмет некако чудновато изгледаше. Очи му беху потамнеле, лице подмакло, бледо, као да је годинама боловао. Изгледаше врло збуњен. Слабо је куд излазио и с ким се састајао. Већином је седео код куће, хучао и од свачега презао.

Ова промена на њему задаваше бригу матери. Одавно она примећаваше како јој син чезне и таје као восак, али не знађаше узрока томе. Питаше га често, но овај увек одговараше да му није ништа.

Једног дана сеђаше сам у одаји. Руку беше налактио на колено, а браду завалио у стиснуту песницу. У души му се куваше нешто. Ни трага на њему од оног веселог и безбрижног [92] младића. Личашв на старца, кога су патње и невоље сломиле.

Више од два часа проведе у самоћи. Кад и кад устао би, крочио два-три пута немарно по одаји, па се враћао и поново седао на исто место.

На један мах протеже се и зајеча. Спопаде га нека мука. Груди му се надуше, мускули задркташе, а ватра га обузе. Он скочи као бесомучан, отвори врата, ухвати се руком за перваз и грозничавим гласом рече:

— Нано!

Мати тумараше тамо амо по кући.

— Нано! понови Жарко.

Марта се осврте, и кад спази сина тако узбуђена, трже се и пребледе.

— Где је Спасенија? — упитаће он.

Ово питање пресече старицу. Она стајаше и престрављено гледаше у сина.

— Бабо је зла чинио — рече Жарко, бледећи и руменећи наизменице.

— Шта ти је, рано? — упита га мати потресеним гласом.

— Бабо је грешан, нано!

То рече, па се врати у одају, спусти се на столицу и завали главу у шаке.

Мати уђе за њим.

— Шта ти је, сине? — упитаће га она гушећи се сузама.

Жарко диже главу и показа лице. Јагодице му беху као две руже, очи зажарене, а уснице дрхтаху.

— Ја сам грешан син, нано, — рече он машући главом.

— Не дао Бог, сине..... Никоме зла ниси учинио.

— Јесам, нано. Овде ми се нешто свалило, па ме мори — рече Жарко и метну руку на срце.

Матери грунуше сузе на очи. Она полети сину, загрли га и рече:

— Теби је тешко, сине... Ти си ми болан.

— Нисам, нано — одговори Жарко и пољуби јој руку.

— У ватри си, сине.

— О, нано, нано!... На душу ми се свалило цело село.

— А што, сине?... Никоме зла ниси учинио. Душа ти је чиста као злато.

— Пуна је грехова.... Нигде покоја немам.... Сви ме презиру и проклињу... Ја сам несрећан син.

Ове речи поразише старицу. Једва се држаше на ногама. Хтеде нешто рећи, али јој речи запеше у грлу.

Млади кмет беше у заносу. На очи му се свали мрак, а у души затутња као у паклу.

Марта стајаше поред сина, јецаше и сузе брисаше.

У тај мах зачу се куцање на вратима од куће.

Жарко се трже и ослушну.

Куцање се понови.

Жарко остави матер и изиђе.

Неколико оружаних људи упадоше у кућу.

— Ево зликовца! — рече један дебељко, држећи везана човека за рамена.

Жарко виде пред собом осредња човека, кратке, црне браде и дугих бркова. Глава му беше оборена, а руке наопако везане.

— Једва дочепасмо зликовца! — рече један из гомиле и приђе младом кмету.

— Каквог зликовца? — упитаће Жарко благо.

— Оног, што ти оца уби.

— Па?

— Доведосмо га да му судиш — рече дебељко.

— Да му судим! — одврати кмет будећи се.

— Јест.... да му судиш зачу се из гомиле.

— Зашто?

Људи се згледаше.

— Награди га! — рече дебељко и пакосно се насмеши.

У тај мах везани подиже главу и чудновато погледа око себе.

Жарко познаде Обрада Момировића.

— Шта хоћете, људи, од мене? — рече Жарко узбуђено и пропрати очима присутне.

— Да судиш зликовцу! — беше одговор.

— Добро!.... склоните се!....

Људи се уклонише, а везани оста сам на средини.

— Јеси ли ти, Обраде? — рече кмет тихо и приђе везаном.

— Јест.... ја сам Обрад! Ја сам убица твога оца!... Ева ме у твојим рукама!... Чини шта хоћеш!... Павла више нема... Једног злотвора мање на свету!...

— Умукни! — продера се један из гомиле и подиже песницу.

— Удри! рече Обрад и испрси се.

— Даље, Миљко! — осече се кмет и истрже нож.

— Тако!... тако ти зликовца! — рече дебељко, видећи нож у Жарковим рукама.

Жарко зађе Обраду за леђа, пресече узе и баци у ватру.

— Нека ти је Богом просто! — рече кмет, па узе Обрада за руку и окрете се присутнима.

— Браћо и пријатељи! — настави он. — Да се покоримо вољи Божјој!... Ево праштам Обраду!... Нека се сав грех свали на моју душу!

По том рашири руке, мало се изви и потресеним гласом рече:

— Обраде!... Буди ми брат од данас!

Обрад стајаше као стена.

— Буди ми брат! — рече Жарко и загрли га.

Обрад ни прстом не мрдну.

Овај призор згроми присутне. Они се згледаше, окренуше, главом одмахнуше и један по један изиђоше.

— Ово није Павлов син! — рећи ће један од њих.

— Изроди се! — додаде дебељко.

— А.... са њим треба друкче! — рече трећи и одмахну главом.

Хасан-ага Тоска.

Има душа узвишених над слабостима људским. Оне пркосе свима страстима и заблудама, злобама и пакостима, јер су испуњене благошћу и љубављу, добротом и милосрђем. Човечност им је најузвишенији циљ и ништа им не стаје на пут да се узвисе изнад ситничарских захтева свога времена и да буду неимари општег храма Божјег и човечанства.

Са једном од ових душа сусретамо се у даљем току ове приче.

То је Хасан-ага Тоска.

У време Хаџи-Проданове буне ага Тоска живљаше у Чачку. Беше омалена раста, црних очију, бела и питома лица, дуге и лепе сребрнасте браде. Ишао је кротко, увек чисто и укусно одевен. Говорио је тихо и љупко, а свака му реч пријањаше за душу и беше мелем.

Србима беше познат са доброте и милосрђа, и од миља зваху га Тоскица.

Тоскица беше родом из Херцеговине. У Србију пређе на неколико година пред први устанак. У први мах живљаше у Горачићима, а у последње време пресели се у Чачак, и ту се настани.

Са Србима имађаше многих веза, а особито пријатељство беше утврдио с газда Манојлом Прокићем и Глигоријевићима.

За време хајдучије од 1804. у мало што не пострада. Недалеко од Горачића неки харамбаша Радојица ухвати њега и његова побратима Рустема и уцени им главе. Тоску задржа, а Рустема пусти да новац донесе.

Газда Манојло дозна за ову уцену, покупи сељане, удари на хајдуке, растера их по гори и ослободи Тоску.

Након овог догађаја Тоска остави Горачиће, оде у Чачак и ту се настани. Његов пак побратим, Рустем, оде у Београд и отвори хан.

Најмилија шетња Тоскина беше манастир Благовештење. Игуман Пајсије врло га је радо имао и усрдно дочекивао. Кад и кад сакупили би се сви пријатељи Тоскини, те би у веселом разговору прекраћивали дуге ноћи.

Кад насташе црни дани 1814. ага Тоска показа сву узвишеност своје душе. Не штеђаше ни труда ни времена да помогне где се могло помоћи. Летео је и дању и ноћу, од пријатеља до пријатеља и сав свој утицај беше употребио, да истргне невољнике из зверских чељусти.

Не беше то лак посао у оваким приликама. На њега се поче сумњати. Латиф беше први, који га прекори, али се Тоска на то не осврташе. Он иђаше напред, не обзирући се на сумње и прекоре. Чинио је добро, и био је задовољан.

Шљепаја Пећина

Беше пред Св. Николу 1814. Небо се натуштило, а студен ветар шибаше кроз обнажено шибље и играше се снежним пахуљицама. Поље и њиве, брда и долине, — сва се околина беше заодела белом одећом. Огорели пањеви натакли на се снежне ћубе, и у овој пустоши и самоћи тужно изгледаху. Свуда тихо и немо, само што кад и кад по која тица прне са пута у какав шиб, и ту, шћућурена, зацвркуће и пркоси ветру.

Дан не беше још освојио.

Два путника, јашући од Чачка, ударише Јелицом планином.

На глави им беху капуљаче, а на леђима црвене кабанице. Ветар им шибаше у лице, а прса им беху покривена снегом.

Кад беху већ далеко измакли од вароши, онај што јахаше напред осврте се и рече другоме:

— Хоћемо ли га жива затећи?

— Бог свети зна — одговори други.

— Откад му позли?

— Од пре неколико дана.

Путници стигоше до једне раскрснице, ударише десно, сиђоше у урвину, пређоше поток, попеше се на противну страну и дохватише се планине.

Око подне путници уђоше у један котао и зауставише се.

Са свих страна беху окружени горостасним стењем, прошараним мрким, белим и зеленим пругама. Овде-онде, у стењу, беху огромне црне јазбине, налик на чељусти баснословних чудовишта.

Путници беху пред Шљепајом Пећином.

У околини не беше никога. Они одјахаше коње, приђоше једној јазбини и ослушнуше.

— Овде нема живе душе — рећи ће први.

— Неколико стотина — примети други.

Они стајаху и укочено посматраху огромну и мрачну јазбину. Чињаше им се, да се јазбина примиче и да се спрема да их прождере.

У том се зачу неко потмуло стењање.

Ледена струја прође кроз путнике, и они се стресоше.

Глас допираше из дубине пећине.

— Да не буде каква зверка? — примети први.

— Добро је причувати се! — рече други и трже пиштољ.

У тај мах у јазбини нешто засветли. Мало за тим један старац, сед као овца, изиђе из јазбине. У руци му беше запаљена борина.

— Како се зове ова пећина? — упитаће га један од путника.

— Шљепаја Пећина.

— Познајеш ли газда Манојла Прокића?

— Познајем — одговори предвостручени старац. По том додаде! Болан је.. Очекује који час.

— Би ли нас спровео кроз пећину?

— А ко сте ви?

— Ја сам Тоска... одговори путник, отресајући снег с кабанице.

— Боме, ага, давно те ишчекују — рече старац. По том додаде: Ено оне кровињаре тамо. Привежите коње, па хајте за мном.

Ага Тоска предаде коња сапутнику, рече му нешто и упути се за старцем.

Уђоше у тесан и мрачан ходник. Слаба светлост буктиње губљаше се у најближој околини. Ходник беше од самог камена, испуцаног и црног, као да га је пламен вековима лизао. Са стране, овде-онде, вијугаху огромне пукотине, од којих неке беху тако простране, да би се два човека напоредо могла увући.

Ходник се с почетка спушташе, а за тим поступно дизаше. Где-где са свода продираше вода у крупним капљицама и прикупљаше се на поду у веће и мање локве, одакле продираше кроз пукотине, губећи се у вечнеј тами.

Што дубље улажаху, ходник им беше све шири, док најзад не продреше у огроман лагум, са безбројним одељењима, од којих многа беху налик на испосничке ћелије.

Унутрашњост лагума беше обасјана слабом светлошћу, што продираше са свода, кроз дугачку а узану пукотину. На [98] каменом поду гораше огромна ватра, а густ дим пењаше се к своду и продираше кроз пукотину.

Овај лагум, ова негда пуста и гробна пећина, беше оживела. Зверови је напустише, да би нејачи српској места начинили.

Лагум и сва одељења беху насељени бегунцима. Било их је више стотина, а највише деце, мање и веће. Старци и жене тумараху тамо амо по лагуму и ћелијама, а деца се играху или сеђаху око огња, ћеретаху и шалу збијаху.

Кад се Тоска појави, све се утиша. Старац га проведе кроз лагум и доведе до једне ћелије, којој улаз беше ћилимом затворен.

Ага приђе ћелији и подиже ћилим.

Језа, помешана са неким чудним осећањем, обузе агу кад уђе у ћелију. Не беше у стању да се разабере. Чињаше му се, да пропаде у камену гробницу, да је међ, сувим костурима и да слуша клапарање њихово.

Ћелија беше прилично пространа. У једном крају стена беше издубљена, налик на огњиште. Са тог огњишта разјагљена жеравица расипаше светлост по мрачном своду. Мало даље од огњишта беше столац, а до стоца повелики сандук, застрт ћилимом. На стоцу стајаше икона, а пред овом гораше жижак. До жишка беху поређане разне ситнице: неколико грумена тамњана, кадионица, стакленце са зејтином, кита босиока и две-три воштане свећице. У десном углу вишаше разно одело и оружје.

Према огњишту, уза саму стену, беше постеља, а на овој лежаше човек. Уз постељу сеђаху две женске, са погнутом главом и сузним очима.

То беху удовица и кћи војводе Жупског.

Кад се ага појави у ћелији, ове две душе, изнемогле, обурване и скрушене, устадоше и приђоше му руци. Ага трже руку, загледа се у њих и једва их познаде. Беху се јако измениле. Самоћа, туга, патња и невоља обурвале их. Бедна Станица!.. Како ли тешке и дубоке ране ношаше у срцу своме! Муж [99] погинуо, син пропао, а брат лежи у ранама и чека последњи час! Све нестало и све је издало. Још једина утеха беше јој Спасенија.... Али каква утеха! Кад год би је кришом погле дала, уздахнула би и сузу пролила. Спасенија чудно изгледаше. Неки потајни црв подгризаше јој и душу и тело. На лицу јој беше вео туге и патње. Дивотне очи њене, крупне и црне, пуне живости и миља, беху потамнеле, упале и готово испијене. На место пуних, ружичастих образа, искочиле беху модре јагодице, а са усана ишчез’о онај благи осмејак, којим некада продираше у дубину срца.

Ага Тоска тихо приђе постељи, наже се и, готово не дишући, посматраше рањеника.

Манојло беше у заносу. Ватра га обузела а крупне грашке зноја котрљаху се низ слепе очи. Кроз полуотворене капке вираху му тамне очи, а из уста, орошених ситним знојним капљицама, избијаше силна јара.

Ага Тоска седе поред постеље.

— Од кад му позли? — упитаће он старицу.

— Од пре три дана — одговори ова бришући сузе.

Спасенија стајаше чело главе рањенику, мотрећи на сваки мицај његов.

— Колико има рана?

— Две — промуца старица, па се диже и показа обе: једну испод левог пазуха, другу испод витих ребара, на десној страни.

Рањеник се поче грчити. Чело му се набра. Болови га спопадоше. Он опружи грчевито десну руку и зајеча.

Ага се диже и наже над рањеником.

Манојло отвори очи и, грчећи се, покреташе главу час лево час десно.

По том се умири и погледа у агу.

— Познајеш ли ме? — упитаће га ага благим гласом.

Манојло познаде глас. Радост му озари лице, а благ осме јак превуче се преко орошених усана.

— Познајеш ли ме, побратиме? — поново га упита ага.

— То.....ска! изнемоглим и испрекиданим гласом изусти рањеник.

— Како ти је? — рече ага и узе руку рањеникову.

Лице Манојлово преобрази се. Тамне очи засјаше, и две крупне сузе радости заблисташе му на доњим трепавицама.

— Како ти је? — понови ага и спусти руку на врело чело рањениково.

— Тешко.... Још који час... Растаћемо се на свагда...... Хвала ти, Тоска.. хвала! — рече рањеник, борећи се с душом.

Ага диже руку с чела рањеникова и спусти се на столицу, крај постеље.

Манојло га погледа и рече нешто тако тихо, да ага не чу.

Рањеник прикупи сву снагу и једва изусти:

— Бошко!

Тоска чу ову реч, диже се и принесе главу лицу рањеникову.

— Бошко!... Камо Бошка? — рече Манојло готово издишући.

— Жив је Бошко.. Бог га је сачувао... У скоро ће мајку обрадовати.

Тоска изговори ове речи тако благо, тако поуздано и сигурно, да потресе срце у матере.

Рањеник виде последњи час.

— Тоска!... Аманет ти Бошко!.. Аманет ти ове сиње кукавице!.. Не дај их!... Чувај их!.. Збо..гом!.,.

Рањеник изнеможе. Нешто га стеже у грлу. Груди му се почеше силно надимати, а сваки мишић дрхтати. Лице му доби страшан изглед, и он силовито зајеча.

Тоску подиђоше жмарци. Очи му засузише. Он зграби обе руке рањеникове, грчевито их стеже, пољуби и, гушећи се у сузама, рече:

— Бог је с њима, добри Манојло!... Не брини се!... Неће Тоска заборавити кућу свога побратима... Прима их у аманет и на душу своју.

Рањенику се очи заклопише, а две сузе скотрљаше му се низ слепе очи. Он опружи руке и ноге, и спреми се за последњи час. Прса му се стадоше силно надимати, а котлац играти, као да ће да искочи.

У пећини наста мртва тишина.

Станица и Спасенија дођоше пред икону, склопише руке [101] и мољаху се Богу. Ага стајаше уз постељу, гуташе сузе и непомично посматраше сваки дах рањеников.

Самртна борба примицаше се крају. Надимање прсију све краће и слабије. Најзад се све утиша. Још котлац само играше, али све слабије и слабије, док се са свим не умири.

Рањеник издахну.

Повратак

Неимари Србије од 1814. г. беху судбине неимара Вавилонске Куле. Тек што први камен беху спустили у темељ новог ослобођења, а олуја их зграби, завитла и разнесе. Једни пропадоше у тамницама, други издахнуше на кољу, трећи се разбегоше по пећинама и гудурама.

Манојло издахну. Његове смртне остатке изнесоше сутра дан из пећине и укопаше под високом стеном Шљепаје пећине. Ту, у пустом, скривеном месту, нађе вечитог скровишта саломљено тело врлог неимара. Време је давно збрисало и последњи камен са његова гроба. Пећина оста пуста, а стена гола, мрачна и хладна. Усамљени гробови неимара ишчезоше. На месту њиховом подиже се величанствен храм, из кога уједињене душе славних витезова излећу и врлинама напајају потомке своје. И тај храм, тај Пантеон српски подигнут на костима и крви њиховој, зове се: Ослобођена Србија.

Ага Тоска остави пећину и дође у Горачиће.

Млади кмет изађе му на сусрет и срдачно га дочека.

— Не видосмо се давно — рече ага улазећи у кућу.

— Биће година дана — одговори Жарко и додаде му столицу.

П седаше.

Ага се загледа у кмета, па ће рећи:

— Некако ми пре бољи изгледаше... Да ниси боловао?

Жарко слеже раменима, протрља очи и једва промуца:

— Нисам...

— Па и ова кућа друкче ми изгледа — рече ага, разгледајући на све стране.

Кмет ћутке посматраше агу и грицкаше усне.

— Е, сине, знаш ли што дођох? — рећи ће ага, па се наже и спусти руку на колено Жарково.

Жарко се мало подиже и погледа у агу.

— Ти се сећаш Манојла Прокића?

Младог кмета нешто жацну кад чу ово име. Он се промени у лицу, и тек да одговори, а ага га пресече:

— Кмет Павле био је с њим у непријатељству.

— Сећам се — одговори Жарко узнемирен.

— Ништа, сине... У свету свашта бива... Има краја и непријатељству.

Младог кмета обузе пламен. Он се налакти на колено и спусти чело на руку.

Заћуташе обојица.

— Због њега дођох.. управо због његове сестре и нећаке — рећи ће ага после дужег ћутања.

Жарко се трже и са пуно чуђења погледа агу.

— Умр’о је, покојник...

— Ко? — прекиде га кмет.

— Манојло.

— Умр’о... Манојло умр’о!... рече Жарко и чисто се подиже с места.

— Јест, сине.. Умр’о јуче у Шљепаји пећини... Ране га освојише.

— Какве ране?

— Ране, синко... тешке ране — рече ага. По том додаде:

— Тако ти је у буни!... Зар је мало њих платило главом?... Поманиташе људи, искрвише се... несрећу начинише... Сирома Манојло!... Жао ми га је као брата... Буна му дође главе....

— Бог да му душу прости! — рече Жарко, па скиде капу и погледа пут неба.

— Немаш злу вољу на њега?

— А што, ага? — упитаће Жарко чисто увређен.

— Питам те, сине... Знаш, како је?... Покојни Павле...

— Не помињи ми то, ага, тако ти душе! — прекиде га Жарко.

Агино лице обасја светлост.

— Тако... синко, тако! — рече он узбуђено и потапша кмета по рамену... То ми је мило... Ако су старији грешили, не морају њихови млађи.

— А где су.... поче кмет, али не доврши.

— Сестра и нећака? — упитаће га ага..

Жарко климну главом.

— Осташе да се муче и злопате. Никога да их прихвати, утеши и заштити. Патња и невоља обурвале их.

— Па ево им куће — рече Жарко, упињући се да савлада уздах, који му се отимаше из груди... Што се не врате, да у миру проживе?

— То баш и желим да чујем од тебе — рече ага и спусти руку на раме Жарково.

— Ти сумњаш, ага? — упитаће кмет, с нагласком, из кога провириваше увређеност душе.

— Сине.... знаш како је? — рече ага благо... О твом оцу свашта се говорило....

Жарку јурну крв у лице и сав се ускомеша.

— Али ко ће свету запушити уста, сине? — убрза ага, не би ли повратио кмета.

— Шта се хоће од мене?! — рече Жарко гневно и диже главу.

— Ништа, сине, ништа... верујем ти — убрза ага, гладећи га руком по рамену.

Жарко окрете главу и тужно погледа у један угао.

— Смем ли те што упитати, сине? — рећи ће ага после дуже почивке.

— А што не, ага?

— Ти си миловао Спасенију?

Ове речи згодише Жарка по сред срца. Он се прену и чисто подскочи с места.

— Да те то не вређа, сине?

— Ага! — убрза Жарко дршћући... Овде је носим! — рече он и метну руку на срце.

— Само паметно, сине!... Све у своје време. Знаш како веле наши: Лепа реч гвоздена врата отвара...

Млади кмет не скиде руке с прсију. Узбуђен посматраше агу и гуташе сваку реч његову.

— Па... шта велиш, сине?... Могу се мирно вратити у свој дом?

— Ага!.. Где њихова длака, ту моја глава.... Чуваћу их као очи своје. Живеће мирно и задовољно.

— Е, лепо сине, — рече ага и устаде. — Кроз дан-два оне ће бити у своме дому. Твоја доброта обрадоваће их, а теби ће Бог платити.

Млади кмет испрати агу и врати се. Лице му беше озарено великом радошћу. Он беша весео и задовољан, као дете после купања, кад га мати приљуби уза се и пољуби.

На два дана доцније Станица и Спасенија беху у кући Манојловој.

Погледајте љиљане у пољу

Дођоше у дом и плакаху...

Има једна тачка где се радост и жалост тако стичу, да им је тешко одредити карактер. Крајна радост и крајна жалост додирују се. Душа је човекова мешавина радости и жалости. И једно и друго тражи своју песму, и обе ове песме задовољавају човека... Колико ли смо пута тугу тугом блажили, и задовољни се осећали кад тужимо?!... „Плакање је пјесма са сузама“ — лепо вели српски песник.

Мати и кћи зарадоваше се дому и ожалостише се у њему.

Кућа Манојла Прокића беше оштећена. Зидови повређени, капци на прозорима полупани, врата избијена, под изривен, таван испроваљиван, дрвенарија изломљена, — све до ситница оштећено и упропашћено.

Тако бесни војска освајачка!. Тешко земљи којом она прође! У ње нема милосрђа. Она је састав злобе и пакости, мржње и освете. Она је огањ који сажиже, и вода која плави, и град који сатире, и срп који коси.

Мати и кћи уђоше у пустош и обретоше се у добру. Не имађаху ништа, а нађоше све. Бог рече да се добро узвиси над злим. Нађоше се добри људи и притекоше у помоћ. Дом беше убрзо поправљен и доведен у ред. Мати и кћи добише све што им требаше, али не видеше руку која им добро пружаше.

Они живљаху као љиљани у пољу... О, ви љиљани, о ви децо Божја!...

Рука Божја, која је саздала овај свет, брине се о њему и одржава га. Колико ли нам је пута она притекла у помоћ у часовима, када већ бесмо лишени сваке наде?! Колико ли нас је пута отрзала испред саме јаме, кад готови бесмо да се у њу сурвамо. Бог, који поставља стазе наше, не губи нас из вида, ни једног тренутка. Он се брине о свима нашим потребама, и ако нас кад кад зли људи притесне и до јаме доведу, он нам шаље анђеле, и ови нас, по милости његовој, беде избављају.

Млади кмет горачићски беше саздан и вођен руком Божјом. Пред њим беше један циљ: да покаје грехе свога оца, те да нађе покоја души својој. Он поста први добротвор несрећне породице Ђукићеве, а ова то и не знађаше. И у колико он чињаше добро тајно, у толико му Бог плаћаше јавно. И би добро за њега: савест му поста мирнија, а он срећнији и задовољнији.

Беше само једна незгода. Околина ропташе на њега, јер у очима многих он оста кмет Павле. Обичне мане, које у других и не примећаваху, у њега брижљиво тражаху и увеличаваху. Кад и кад чудновато је мерило околине. Једнима убројавају само добра, другима само зла дела. Једни живе са два-три добра целога века други пропадају са две-три грешке. Оно што је редовно, не пада свету у очи. Изузеци стрче и с тога се најбоље виде.

Млади кмет не обазираше се на гунђање околине, али му је ипак оно тешко и претешко на душу падало. Он је вршио своју дужност, и тиме се тешио. Труђаше се да сиротна породица ни у чем не оскудева, и радоваше се кад би чуо да јој је добро.

Мати и кћи живљаху, дакле, спокојно. Али, бити спокојан није увек што и бити срећан и задовољан. Редак је мир, који не подгриза живот или после кога не наступа олуја.

Латиф се маша туђе јабуке

Докле млади кмет зидаше, дотле Латиф разграђиваше.

Да испричамо овде један догађај, који у тесној вези стоји са оним, што ће се даље збити.

Једног дана посла Латиф свога момка у Горачиће, с поруком, да му доведе кмета.

Селим — тако беше име момку — дође и саопшти кмету поруку.

— Шта ћу му? упитаће кмет.

— Не знам — беше одговор.

— Отићи ћу му сутра.

— Мораш боме одмах — рече Селим.... Нешто је љут. Може ти нахудити.

— Шта му је?

Селим слеже раменима. По том ће рећи:

— Чује се да си пустио неког хајдука.

Жарко се трже. Беше се присетио нечег.

— Каквог хајдука!! — упитаће он после кратке почивке.

— Не знам... Само биће боље да сад одмах идеш.

Жарко се мало промисли, па ће по том упитати момка:

— Познајеш ли Тоску?

— Како не?!

— Је ли у Чачку?

Селим климну главом.

—Добро! — рече кмет, па изиђе и нареди да му се коњ опреми.

Дођоше у Чачак.

Кад беху пред једним ханом, Селим ће рећи кмету:

— Овде ћеш наћи Тоску.

Млади кмет сјаха, предаде коња момку, уђе у хан, и забави се неко време.

Кад се врати, момак га запита:

— Нађе ли Тоску?

— Нађох.

— Јесте ли добри пријатељи?

— Јесмо — одговори кмет немарно и уседе на коња.

Селим му приђе и рече на уво:

— Док ти је Тоске, не бој се!

Уђоше у двориште и сјахаше. Момци притрчаше и прихватише коње.

Жарко и Селим пређоше двориште, уђоше у двор Латифов, узиђоше уз једне степенице и обретоше се у пространом предсобљу.

Селим отвори врата од једне одаје и уђе. Мало за тим врати се, и, држећи отворена врата, даде кмету знак да улази.

Жарко уђе, скиде капу и стаде мало подаље од врата.

Латиф љутито ходаше по соби. Кад стиже до прозора, стаде, осврте се и, видећи кмета, намршти се и осече:

— Зар тако ти....... а?!

Кмет стајаше и пресавијаше капу рукама.

— Овамо! — рече ага и макну кажипрстом.

Жарко приступи

— Шта ти бесниш тамо по селу?

Жарко слеже раменима:

— Не бесним, ага, већ кметујем.

— Како кметујеш? — продера со Латиф. — Тако се и не пашује!

Млади кмет не одговори ништа.

Ага се испрси, оштро га погледа, и по том љутито поче ходати. И кад би на средини собе, заустави се и осврте:

— Хоћеш с хајдуцима у дослуку да будеш?!

— Не дао Бог ага — одговори кмет, гледајући аги право у очи.

Латиф се љутито врати и осече још бешње:

— А што си пустио оног хајдука... а?!

— Кога хајдука?

— Шта се будиш?... Јатаче хајдучки!.. Где ти је убица очев?..

Жарко се сети Обрада и сав се промени.

— Пустио си онога што ти оца уби!... Зар си ти син Павлов?!

— Божја воља, ага — одговори Жарко и баци поглед у страну.

— Каква Божја воља! — продера се ага и стиште обе песнице... Ко ти даде власт да прашташ хајдуцима?!.. Зар се ти нађе да делиш царску милост?

То рече, па се измаче и претећи руком, загрми:

— У ланце ћу ја тебе!... Скапаћеш ми у подруму!

Млади кмет задркта. Душа му се усколеба и у мало што не плану.

Латиф пређе неколико пута одају, стрељајући очима кмета.

Кмет стајаше са погнутом главом и узбуђено пресавијаше фес рукама.

Латиф се мало умири, дође до прозора, осврте се кмету и рече:

— Овамо!...

Жарко диже главу.

— Овамо! — понови ага и даде знак руком.

Кмет приђе.

— Пропао си, несретниче! — рече Латиф промењеним гласом. — Једно те само спасти може.

Жарко га погледа.

— Што си пустио оне у село?

— Које?

— Оне Манојлове...

Жарко сав порумени.

— Говори слободно! — рече ага мирно.

— Шта су криве женске главе?... промуца кмет.

— Хм!.. Зар ја не знам? — рече ага и лукаво се насмеши.

Овај лукави осмех дирну Жарка посред срца. Соба му се окрену, и он осети како га нешто заголица у грлу.

— Знам ја све. Али!. рече ага, па диже прст и запрети да се ниси усудио!

— Нити сам зло радио, нити ћу радити — одговори кмет смело.

— Само паметно! — рече ага, па узе кмета за руку и привуче к себи.

— Ти си син Павлов. Павле ми је био први пријатељ. Ако си мало на оца, у добри час: кметоваћеш док ти је воља а можеш вала и пашовати. Само једно тражим од тебе.

— Шта? — упитаће кмет готово не дишући.

— Да ми је доведеш...

— Кога?

— Нећаку Манојлову..

Кмет се зграну. Пламен га обузе, усне му задрхташе, очи дођоше као две жеравице, душа му се прикупи у грлу, јабучица заигра. Он се испрси; подиже главу, страховито погледа у агу и одмахнувши десницом рече:

— Никада!

— Шта велиш? — рече ага и избечи се.

— Никада! — понови Жарко са свом жестином.

Ага се врашки насмеја и одмахнувши неколико пута главом рече!

— Зар тако!!

— Тако! — одговори Жарко и груну се у прса.... Док ми је главе на раменима, тога бити неће. Ниси ме закметио да безакоња чиним, већ да правду делим...

— Пасја веро! — циглу ага, па се издиже на прсте и зграби кмета за рамена.

— Даље! — грмну Жарко и обема рукама отисну агу.

Латиф плану и као звер полети на кмета.

У тај мах из дворишта допре ужасна граја. Ага стаде као укопан и начуљи уши.

Граја све већа.

У том се отворише врата и у собу улети момак.

— Каква је то галама? — упитаће ага оштро вребајући своју жртву.

— Тоска... Тражи кмета — одговори Селим.

Латиф дође као врелом водом поливен. Он клону.

Млади кмет доби снагу, и док се ага разбираше, он наже на врата, прејури ходник и слете низ степенице.

— Платићеш ми, хајдучко колено! цикну ага и стаде бесно ходати по одаји.

Ага Тоска у послу

Одсуство младога кмета учини се Тоски врло дуго. Бојећи се, да му се какво зло не деси, узе неколико момака и упаде у двориште Латифово.

Један од Латифових момака приђе и рече, да му је долазак у Латифову кућу забрањен.

Тоска не хте то ни да чује, већ пође напред.

Око тога се диже граја.

Момци Тоскини опколише свога господара и повадише оружје.

Још мало требаше па да дође до боја. На срећу, млади кмет стрча у тај мах низ степенице, и његова појава учини крај свађи.

Ага Тоска остави двориште Латифово, испрати кмета и врати се дома.

Сутра дан допре у Чачак страховита вест. Скопљак паша пречишћаваше рачуне са старом годином. Сваког дана извођаше из градских тамница масе заточника и предаваше џелатима.

Ова вест порази Тоску. Он се сети својих пријатеља, и часа не часећи похита у Београд.

— Шта то радите, синовче? — упитаће он Ћају.

Ћаја, имајући према њему обавеза још из ранијег доба, дочека га врло ласкаво. У место одговора он му пријатељски пружи руку.

— Какав бес уђе у вас? — упитаће понова ага.

— Какав бес, стриче?

— Зар вам је мало буна било, већ хоћете опет да задајете посла цару?

Ћаја се збуни и на знаде како да одговори на то питање.

Тоска настави:

— Што једном не престанете?.. Попалисте доста, поробисте доста, потукосте доста... шта хоћете више?... Хоћете баш све да уништите?... На што ће цару пуста земља, а нашта и вама? Може ли се пашовати кршевима и горама?

— Казнимо само бунтовнике, стриче — рена Ћаја.

— Како само бунтовнике?!.. Та ни броја се не зна колико сте погубили!

Ћаји не би ово мило, па ће рећи:

— Остави то, стриче!... Знамо ми шта радимо.

— Да Бог да, синовче, да знате, али мучно!... Зар мислите да ћете тако рају умирити?!.., Хеј, мој синовче! Тако се дуго не пашује. Хиљаду ћете посећи, а десет хиљада одметнуће се и постати љути зверови. Они ће вам куће попалити и земљу преврнути.

— Неће, стриче!... Утераћемо им памет у главу.

— Мислиш?... Зар ће комшија седети скрштених руку? Шта ћете радити, кад нам он убаци варницу у кућу?

— Шта би ти хтео, стриче? — упитаће га Ћаја, губећи стрпљење.

— Да не бесните више... Доста је било крвопролића. Будите милостиви раји, па ће вас слушати и благодарна вам бити. Тако ћете...

— Да ниси ти дошао да молиш за кога? — пресече га Ћаја, грицкајући браду.

— Јесам, синовче, — одговори Тоска, па настави: Тако ћете, мој синовче, пашовати док вам је воља. Није узалуд.

— За кога имаш да молиш? — прекиде га Ћаја.

— А имам ли кога молити, синовче? — упитаће ага, видећи да му се савети не слушају.

— Да видимо, стриче, да видимо за кога молиш — рече Ћаја и почеша се.

— За многе — одговори ага и мало се ко насмеши.

— Дед, стриче!

Ага Тоска извади парче хартије и предаде му.

— Охо!... Све сам хајдук, гори од горега! — рећи ће Ћаја прочитав имена,

— Да не беше вас, не би ни њих било — одговори ага хладно.

— Па још Пајсија на првом месту!.. Где њега нађе?

— Што, синовче?

— Горег хајдука од њега нема... Зар и он да се пусти?

— А што не?

Ћаја се врашки насмеја, окрете се и пође по соби.

— Зар најгорег зликовца да пустимо?.. Па где би нам памет била?!

— Какав зликовац? — рећи ће ага немило дирнут Ћајиним држањем. — Зар има већег зликовца од Латифа?

— Чуј, стриче! — рече Ћаја, па приђе аги и потапша га по рамену... Нити гуди нит гудало вади... За Пајсија и такве као он не смем ти ја ни зуба помолити. Ено ти Скопљака, па чини шта знаш.

— Ја се у тебе уздам, синовче.

— У мене?!... Не смем му поменути Пајсија ни за живу главу. За њега, његова брата, и остале као што су они.., колац је давно спремљен.

Тоску обузе језа и сав се промени.

Ћаја опази то, па ће рећи:

— За Ђенадија и које како, али где нађе Јаковљевиће и оног хајдучког сина?!

— Кога?

— Оног Ђукићевог.

— То је голобрадо момче... Примам га на своју душу.

— Знам, знам, стриче, али то је хајдучки син. Ко сме за њега проговорити добру реч?

— Дете је то. Шта ти оно зна?

— Па и овај Ђенадијев — рече Ћаја гледајући у забелешку. — Све највећи зликовци!....

— Деца, синовче.

— Каква деца! Јурили су као помамни из нахије у нахију.

— Чу ли, ти, синовче! — рећи ће ага после кратке почивке. — Хоћеш ли спасавати ове или не?

Ово доста оштро и одлучно питање доведе Ћају у забуну.

— Реци, хоћеш ли или не?

— Богме, стриче, за Пајсија и брата му Димитрија не смем ни зуба помолити... За остале још се и може што учинити, али да се пусте — боме не верујем.

— Лепо, синовче. Остави мени Пајсија и брата му, а ти се побрини за остале.

— Хоћу, стриче Не могу ти заборавити оно добро никада.

— Један се мора пустити.

— Кога желиш?

— Бошка — одговори ага.

— Хм!.... Да ли ће се моћи? — рече Ћаја и заврте главом.

— Веру сам дао за њега. Јединац је у мајке, па је севап пустити га.

— Стриче! — рече Ђаја и пружи руку. — Ево ти тврду веру дајем... Чинићу све што могу.

— Хвала ти, синовче! — одговори ага и стиште му руку. Само похитај.

— Још данас ћу говорити Скопљаку. Дођи сутра да чујеш.

Тоска се поздрави и пође.

— Чуј, стриче! — рећи ће Ћаја испративши агу до врата.

Ага се осврте.

— Рекао бих ти да не идеш Скопљаку.

— Што, синовче?

— Узалуд ће ти мука бити, а можеш и мојој молби на шкодити.

— Не брини, синовче,.. Зна Тоска како ће.

Сутра дан ево Тоске рано.

Чим уђе, Ћаја га ослови:

— Шта би код паше?

— Ништа! — одговори ага зловољно.

— Рекох ти ја, стриче.. Знам ја шта он мисли о Пајсију.

— А ти, синовче?... Е да ли ти што испослова?

— Богме испословах — одговори Ћаја осмехнувши се.

— Е да чујем, синовче, — рече ага радосно и приближи му се.

— Једва, стриче... Товар речи потроших, док га умилостивих.

— Пушта их... а? — упитаће ага нестрпљиво.

— Само Бошка

— А остале?

— Поштедиће смрти, ако се потурче.

— Радост, која се указа на агином лицу, у часу ишчезе. Он стајаше и убезекнуто гледаше у Ћају.

— Тако ти је, стриче... Друкче не бива — рече Ћаја, видећи промену на Тоскину лицу.

— Баш никако другче? — упитаће ага након дуже почивке.

— Никако другче, стриче. Или веру или колац... Једва сам Бошка изкамчио.

— Хвала ти синовче! рече ага и пријатељски му стеже руку. По том ће га упитати:

— Кад ће пустити Бошка?

— Кад дође замена?

— Каква замена? — пренеражено упита ага.

— Сестра његова....

Ага се следи.

— Без замене не може ништа бити — продужи Ћаја, — Хајдучки је син, вели Скопљак. Ишао је по Левчу и бунио рају.

— Синовче! — рећи ће ага пошто се мало поврати од узбуђења... Тако ти Бога, покушај још једном!

— Ни за живу главу, стриче!... Знаш какав је Скопљак? Могу још горе учинити.

Ага обори главу и заћута као стена.

— Неће јој ништа лоше бити — придода Ћаја.. Прва госпођа биће у пашину харему.

— Зар поћерка моја? рече Тоска тужно и подиже главу.

— Шта друго знам, стриче — одговори Ћаја и слеже раменима... Да је у мојој власти, пустио бих га без замене

— Синовче!.... Покушај још једном.

— Ни речи више, стриче! — одговори Ћаја, а неколике боре нацрташе му се на челу. — Бирај шта ти је драго... Ја му више не одох на очи.

— Збиља, синовче?

— Збиља, стриче.

— Е лепо... Нек буде воља Божја. Робом икад гробом никад.

— Тако је, стриче. Боље она у харем, него он на колац.

Ага гурну руку у џеп, извади један замотуљак, ућушну га Ћаји у руку, поздрави се са њим и пође. Но у том се присети нечег и врати се.

— Чуј, синовче.

— Чујем, стриче — одговори Ћаја.

— Ти знаш Павла из Горачића!

— Знам.

— Он је погинуо.

— Убише га зликовци... они што ти сад за њих молиш — рече Ћаја, па се лукаво насмеши и заврте главом.

— Немој тако синовче. Почуј ме што ћу ти рећи.

— Говори, стриче.

— Кмет Павле има сина Жарка.

— Знам.

— Придобио сам га.

— Како, стриче?

— У нашу веру.

— Е...! реће Ћаја а радост му обасја лице.

— Боме га придобих... Ето ти га кроз кратко време... Хоћеш ли га примити?

— Зар сина Павловог да не примим?!.. Та бегом ћу га учинити.

— Е лепо, синовче. Доћи ће ти момче, па гледај шта ћеш с њим — рече ага и изиђе.

Тоска изиђе из града и дође у хан.

Кад би после подне, његов побратим Рустем дође и рече му:

— Данас ћемо имати крваво вече.

Ага Тоска остави чибук и скочи с миндерлука као опарен.

— Биће крви више но икад, додаде Рустем.

— Каква крв?! — упита Тоска потресеним гласом.

— Велики број заточеника извешће се из града и набити на коље.

Тоски се подсекоше и руке и ноге. Он побледе и немо посматраше побратима.

— Имаш ли пара? — упитаће он Рустема пошто се мало поврати.

— Имам.. Колико ти треба?

— 500 цекина.

— Што ти треба?

— Не питај.

— Кад ти треба?

— Сад одмах.

Рустем изиђе из одаје, и мало доцније врати се и изброја новац.

Тоска узе новац, стрпа у кесу, спреми се и оде у град.

Пријави се Скопљаку и би примљен.

Тоска се превари. Не помогоше му ни речи ни злато, и он тек сад виде шта вреди глава игуманова.

Изашав из собе пашине, беше блед као крпа. Зима га обузе и он дрхташе целом снагом. Кад изиђе из дворца, умота главу шалом, наби капуљачу и изиђе из града.

Колац

Беше првих дана Јануара 1815...

Београд тужно изгледаше. Цела околина покривена снегом. Час по час спустила би се густа магла и притисла цео хоризонат. Обнажена дрвета, окићена ињем, и кровови високих кућа губљаху се у густој магли.

Беше овладала мртва тишина. Улице готово опустиле. Кад и кад по која људска прилика промакне кроз густу маглу, и ишчезе брзо као авет.

Подне беше превалило..

Густа магла поступно се разбијаше и дизаше. Околина се рашчишћаваше, а небо облацима заодеваше. Само ниско на западу плављаше се дуга а узана пруга. Сунце се спусти у ово плаветнило небесно и обасја целу околину.

У овом тренутку, један човек, заогрнут кабаницом, а са главом добро умотаном изиђе из града, журно хитајући Стамбол-Капији. Кад и кад осврнуо би се, надкрилио чело руком и погледао у правцу града.

Кад беше близу капије, стаде и осврну се. Беше спазио нешто страшно, и стресе се.

Многобројне црне тачке покуљаше из градске капије. Кретање им беше у правцу Стамбол Капије. Мало за тим, зачу се нека граја, а кроз грају пробијаше писак и јаук. Човек стајаше непомично и посматраше. Крв у жилама следи му се. Једва држећи се на ногама дође до бедема и приби се уз један угао.

Маса света изиђе из града, примичући се нагло Стамбол-Капији.

То беше пратња, пуна грозе, страхоте и туге.

Напред на белцу, јахаше Скопљак—паша, а лево до њега помоћник му Ђаја. За њима ступаше вод низама, а за овима до стотину бледих, испијених и погружених људских прилика. На ногама им беху негве, о врату ланци, а на рамену сваког по оштар колац. Позади и са стране ових бедника беху густи редови низама.

За овом пратњом јурила је бесно велика маса света. Гола и изнемогла наваљиваше да пробије редове низама и да допре до заточника. Ваздух се проламаше од писке и јаука. Војници, ударајући је ногом и кундаком, одбијаху је даље од редова. Људи, жене, деца, ломљаху се једно преко друго, падаху, устајаху и опет бесомучно јураху напред.

Пратња стиже пред Стамбол-Капију и заустави се. Низами се размакоше и образоваше кару. Заточници остадоше у средини Један вод низама остави оружје и обарајући на земљу једног по једног заточника, скидаше им негве.

Дође ред на једног младића. Џелати му приступише, шчепаше га, оборише на земљу и скидоше негве. Младић се диже [117] и држећи колац у руци, подиже главу к небу и показа сву красоту своју.

У тај мах једна старица, са разбарушеном косом, наричући из свег грла, продре кроз кару, и с раширеним рукама паде младићу око врата.

Један од низама полети и шчепа је за рамена.

— Пусти је! — чу се глас.

Војник се обазре и спази иза каре једног Турчина, омалена, бела лица и седе браде.

— Пусти је!.. Мати му је — рече старац потресеним гласом.

Војник је пусти.

— Авакуме, чедо моје! — зацвиле мати грлећи и сузама квасећи младића... Не гини, сине, тако ти хране моје!.. Бог види невоље твоје. Опростиће ти. Потурчи се, сине; потурчи се, моја десна руко!

Младић, пун поноса, пун красоте и питомине, загрли матер и небројено пута пољуби. По том диже очи к небу, и умиљатим гласом, што потресаше до дна душе, запева из свег грла:

„Мајко моја, на млеку ти хвала!

„Брзо ћеш се обрадоват’ сину.

„Кад пред лицем Бога изиђемо!“

Онај омалени Турчин уђе у кару, приступи младићу и са дрхтавим гласом рече:

— Сине... добри сине! Послушај матер. Бог ће ти опростити.

То беше Асан ага Тоска.

Младић погледа охоло Турчина и са пуно смелости запева:

„Нема вјере боље од ришћанске,

„Срб је Христов, радује се смрти,

„Чин’ те, Турци, што је вама драго!“

Тако се припремаше за смрт Авакум, ђак игумана Пајсија!

Сунце зађе, а месец изиђе. Беше крвар и крвавим руменилом обасу снежни покров.

Низами потераше заточнике уз бедем.

Џелати их примише и послу приступише.

Ужасан јаук разлеже се по околини. Цела маса света, што допрати заточнике, паде к земљи и покри лице рукама. Заточници [118] полетеше један другом у загрљаје, и квасећи сузама друг друга, љубљаху се и праштаху.

Ага Тоска остави бедем, прође кроз капију, пође мало напред, по том стаде и осврте се.

У тај мах диже се први колац.

Нека људска прилика, у црној ризи, сувоњава, са кратком проседом брадом, залепрша се на коцу!

Тоска познаде игумана Пајсија. Виде га страшна и ужасна. Коса му беше разбарушена, очи крваве, искрљештене, готово испале; уста разјапљена а језик испао.

Тоска се стресе. Несвест га спопаде, поведе се и у мало што се не стропошта.

У близини беше неко дрво. Тоска скрену с пута, посрћући дође до дрвета, и скрстивши руке на њему, обори главу и ту оста.

Џелати наставише посао и окончаше га у неко доба ноћи.

Квасац 1815.

Жарку оста да бира: или да задовољи Латифа или да раскине са својим положајем.

То беше почетак борбе, којој се крај не могаше назрети. Он осећаше како нешто губи, и како му то што губи раздире срце у недрима. Борити се за јабуку тако силно и ватрено, па сад допустити другоме да је узабере, — то беше нож, који му срце пробадаше.

Млади кмет реши се на коју ће страну. Чим се беше повратио из Чачка, отправи матер у Самаиле, своме стрицу, а он оста и спреми се да поведе рат.

Протече већ недеља дана, а ништа се не деси, што би му наговештавало извршење Латифове намере. Чињаше му се, да ће се све свршити на оној ватри, што је претрпе у Чачку. Он се мало умири и предаде домаћим пословима.

Једног вечера, кад већ намераваше лећи, закуца неко на вратима.

То беше Тоска.

Прва му реч беше:

— Сине, Бошко је спасен!

— Спасен! — понови млади кмет радосно и понуди агу да седне.

Поседаше.

— Јест, сине.. Спасен је, али мало потеже.

Жарко утаја дисање.

— Хоће Скопљак замену — рече ага после краће почивке.

— Шта хоће?

— Замену... сестру његову — промуца ага.

Жарку се окрете соба. Уснице му задрхташе, а лице побледи.

— Тако ти је, сине.... Остаје нам да бирамо: или Спасенију у град или Бошка на колац.

Жарко подиже руком косу и скочи.

— Шта хоће ти злотвори?! — рече он громким гласом и поче као фурија ходати по соби.

— Утишај се, сине, утишај! — поче га блажити ага. Млади кмет беше згранут. Бледило ишчезе, а пламен га обузе. Из очију му севаху муње, а из уста сипаше огањ.

— Утишај се, сине — рећи ће поново ага, видећи га тако узбуђена.

— Е, не дам је, ага, док ми је главе на раменима! — цикну кмет и зграби пиштољ са зида... Ово ће им судити!

— Лакше, сине, лакше — рече ага, па се диже и приђе да га утиша... Није то тако опасно. Неће Спасенија њихова бити... Умири се, сине, умири.

— Како да мирујем, добри ага?

— А зар је баш твоја Спасенија?

Ове последње речи поразише младога кмета. Он метну руку на чело и обори главу.

— Стрпљење, сине... Можда она има пречег од тебе? Жарко се прену, чудновато погледа у агу и потајно уздахну. Оно „Можда има пречег од тебе“ растроји му сву душу.

— Брат јој је у опасности. Треба га спасавати, и то што пре, јер га колац чека.

— Ага.. добри ага! — рече Жарко потресеним гласом [120] и метну обе руке на рамена Тоскина... Спасавајмо једно, али не упропашћавајмо друго!

— Чуј, сине — рећи ће ага милостиво... Само мене послушај, па је неће ни глава заболети. Веруј Тоски. Знаш како веле наши: Робом икад, гробом никад. Остане ли у селу, пропашће и она и Бошко. Сети се, сине, Латифа.

— Па шта да радимо ага?

— Што буде најбоље, сине.

— Говори... Чинићу све што кажеш.

— Је ли тако, сине?

— Тако, ага.

— Онда чуј шта ћу ти рећи... Рекао сам Ћаји, да ћеш се...

Ага не доврши, јер у тај мах залупа реза на вратима.

Млади кмет истрча из одаје, те право на врата.

— Ко је? — упитаће он.

— Ја сам... Отварај брзо!

Жарко познаде глас сироте Милице, коју Бошко беше некада спасао са децом. Овој сиротици беше уступио кућу Михаила Глигоријовића, брата Хаџи Проданова, где она уз припомоћ његову живљаше са својом децом.

— Шта је? — упитаће кмет нестрпљиво.

— Не питај, већ отварај — рече жена преплашеним гласом.

У том Тоска изиђе из одаје.

— Говори!.. Шта је? — упита је поново кмет.

— Хајдуци!... Опколили Манојлову кућу.. Неће добро бити... У помоћ што пре! — рече жена испрекиданим гласом.

— То је онај зликовац из Чачка! — рече кмет живо, и пренеражено погледа у агу.

— Латиф! — одговори кратко Тоска.

— Колико си повео момака? — упитаће кмет.

— Двојицу.

— И моја два... четворица, ја и ти, свега шесторица — рече Жарко, па излети на двориште и сазва момке.

Шест оружаних људи изиђоше на улицу и распоредише се. Ага, са још двојицом, имађаше да заузме вратнице, а Жарко, са осталима, оде побочном улицом, заобиђе две-три куће у [121] близини и дође до ограде, што беше између њиве и воћњака. Ту застаде и проматраше.

Не би за дуго, а две-три људске прилике, прикривене између стаја, искрснуше и упутише, се на задња врата Манојлова дома.

То беху момци Латифови.

Млади кмет притаји дисање и вребаше их са запетим пиштољима.

Три Латифова момка заузеше врата. Мало за тим, појави се и четврти. Овај ношаше у рукама нешто дугачко, налик на ћускију. Кад ститке к вратима, подвуче један крај ћускије, а други стаде прегибати к земљи.

Врата почеше пуцкарати.

Кмет и оба му момка обазриво прекорачише врљике, сакрише се иза кошаре и узеше зликовце на око.

У који се мах врата извалише и треснуше о земљу, у тај мах севнуше три ватре и одјекнуше селом три пуцња.

Жарко полети напред. Кад стиже до изваљених врата, спази два зликовца оборена на земљу.

Ага Тоска чу пуцањ, јурну на вратнице и улети у двориште.

— Побегоше! — чу се глас.

Два Латифова момка прескочише ограду и загребоше преко суседног дворишта,

— У потеру! — повика Тоска и опали пиштољ за зликовцима.

Жарко уђе у кућу и чу писку. Кад дође до једних врата, спази кроз пукотину неку слабу светлост. Он се наже и навири.

Станица и Спасенија, прибијени уз један угао, стајаху и цептијаху од страха.

Жарко се реши, отвори врата, уђе у одају, осветљену једним жишком, и повика:

— Не бојте се!.. Спасене сте!

Као да их гуја ошину, тако цикнуше мати и кћи кад видеше сина Павлова.

— Милост, кмете, милост! — зацвилеше оне и падоше на колена.

— Не бојте, се добре душе! — рече кмет благо.

— Милост... милост! — процвилеше поново мати и кћи.

— Ах! — узвикну Жарко, па се шчепа обема рукама за косе и обори главу.

У том стиже Тоска.

Мати и кћи устадоше и полетеше му на сусрет.

— Не бојте се! — рече ага и пружи им руке.

— Милост, ага, милост! — цикнуше женске, кријући лице од младога кмета.

Ага разумеле ово, и тешећи их рече:

— Не бојте се!... Жарко вас је спасао од зликоваца. Он вам је први добротвор. Он вас је чувао и ода зла бранио. Он вам је сваку помоћ указивао.

То рече Тоска, па им исприча све што је било.

Мати и кћи једва се држаху на ногама. Дрхташе им сваки мишић, као да их грозница беше спопала. Гутале су сваку реч агину, а ове речи беху тако благе, да их поступно повратише и умирише.

За све време млади кмет стајаше као статуа с обореном главом, борећи се с црним успоменама, што му у овом тренутку искрснуше у свести.

— Снахо — рећи ће Тоска старици, пошто је виде мало умирену. — Овде не смете зору дочекати. Опасност вам велика прети. Ми ћемо се постарати за добро ваше.

— А куд знамо, честити ага? — једва промуца старица.

— У Београд, снахо... у Београд да загрлиш Бошка. — одговори ага.

У тај мах Жарко диже главу и са свим случајно спази дивотно лице Спасенијино. Нека ужасна струја пројури му кроз цело тело. Он задрхта и брзо скрену поглед у страну.

Ага Тоска приђе и рече му:

— Хоћеш ли ме послушати?

Жарко га збуњено погледа.

— Да учиниш све како ти кажем?

— Хоћу — једва промуца кмет.

— Добро.. Похитај што пре у Београд.

— Што ћу тамо?

— Зове те Ђаја.

— Што?

— Да те бегом начини.

— Што ће ми бегство?

— Да спасеш невољнике.

— Како?

— Кад дођеш у Београд, дознаћеш.

Кмет занеме као стена.

На један час доцније, кућа Манојла Прокића поново опусти.

Жарко испрати ага-Тоску, Станицу и Спасенију и врати се дома.

Беше сам.

Као оно челе, кад их ко дирне, тако се узрујаше мисли у души његовој. Силна бура потресаше га из темеља, и не даде му мира ни за тренутак. Тек што би сео, нешто би га жацнуло по сред срца, и он би скочио и као помаман по соби ходао. Беше пун гнева. Час га обузимаше ватра, час студ и грозничава дрхтавица.

....Свршено је! — говораше он у себи, ходајући по соби узнемирено. — Натраг се нити може, нити хоћу. Зар да допустим да буде плен грабљивих зверова? Ах!... та ја је морам спасти, ма веру променио. Заложићу се сав за њу. Нека се разори ово огњиште, не треба ми више! Нека се расточи све благо, што ми од оца остаде! Нека све оде у понор, нека се све сурва у бездан! Душа моја покоја тражи. Кућа Манојлова обесвећена је, и ја је морам осветити. Част је светија од огњишта, а дужност преча од родитеља!

Жарко осети умор, седе на праг дома свог и утону у море, пуно очајања и страхоте. По том се диже, изиђе из куће, попе се на доксат и седе.

У околини мртва тишина. Хладан ветар шибаше га, а он и не осећаше. У души му беше борба и он се ломљаше као лађа, кад је сподбију ветрови са свих страна.

....Јест, и ја сам син народа овог — настави он. У њему сам поникао, нека у њему и ишчезнем. Његове невоље и моје су невоље, његова срећа и моја је срећа. Проклетство народно нека се скине са душе моје. Блажени су они, које народ благосиља. Путеви што воде к њему, најчистији су и најсветији. [124] Срећни су они, који њима следују. Глас народа нека ми од сад буде света заповест. Благослов његов излиће се на душу моју, и ја ћу бити срећан и задовољан...

Тако Жарко, па се диже, врати се у одају, дође пред икону, стаде, склопи руке и поче се молити.

И кад сврши молитву, умор га савлада. Он се диже, приђе постељи, наслони главу на јастук и заспа.

У тамници

Град београдски пун је тамница.

„Тамница је кућа необична.“ То је гроб, који прождире и душу и тело. То је рака у којој мртваци живе. У њој има светлости, али не да вас озари, већ да вам пркоси јадима и невољама; у њој има и ваздуха, али не да вас крепи, већ да вам душу трује. Сва добра која вам пружа, потичу из злобе и пакости.

У времену о коме причамо, тамнице београдског града беху пуне живих мртваца.

Кад се Горњи Град прође и скрене десно, доћи ће се до једне капије, од које воде два пута: један лево, поред цркве Ружице; други десно, ка градском пољу. На овом другом путу налазе се у кратким растојањима три капије, од којих је средња Зиндан-Капија. Лево и десно од ове капије налазе се дубоки шанчеви, ограђени са свију страна високим и непробојним зидинама. Из дубине ових шанчева, а уза саме бокове Зиндан-Капије, дижу се две високе куле, од којих свака има по три спрата тамница.

Свршетком 14. и почетком 15. ове тамнице беху пуне.

Кроз једне вратнице, у зиду до капије улази се у тесан и мрачан ходник, а одатле степеницама силази се у горњу, по том у средњу и најзад у доњу тамницу.

У доњој тамници, дугачкој и широкој неколико стопа, беху у ово доба три роба: један старац и два младића.

Тамница беше нешто богатија од гробнице. У једном крају креветац од неколико дасака, и на њему мало сламе; у другом једна поличица и на овој два-три комада црна хлеба, један жижак, један дрвен солир, једна бритвица, и један суд с водом. [125] Не далеко од поличице беху три повелика камена, што заточницима служаху место столица.

Један прозорчић, отворен при самом поду тавнице, споља разведен, гвожђем окован, пропушташе слабу светлост из дубине шанца. Требаше дуже у тамници остати, да би се предмети могли распознати.

Мало слободе, мало и светлости!

Тамница је судар злобе са милосрђем. Злоба тражи мањи прозор, милосрђе више светлости. Дати заточницима више светлости, а не дати им да из тамнице умакну, — то су две супротности, које беше измирила рука неимарева. Она је малени прозорчић с поља развела, и тиме заточницима два добра дала: више светлости и већи видокруг. Још да не беше дубока шанца и висока бедема, милосрђе би могло ликовати!

Заточницима у кулама Зиндан-Капије беше надзорник неки Омер. То беше човек у годинама: крупан, оштра погледа, великих обрва, дугих црних бркова, а осредње браде. Беше један од оних типова, који су својствени тамничарима.

У осталом, ова строгост, што се огледаше на Омерову лицу, не беше ни у колико знак грубе и паклене душе. Заточници, којима тамница беше мучна и тешка, не имађаху разлога да мрзе тамничара.

Оних дана, кад обест Сулејманова кићаше бедеме градске, један човек прође Горњи Град и упути се Зиндан-Капији.

Пред капијом беше Омер.

— Ко је овде тамничар? — упитаће непознати.

— Ја — беше одговор.

Непознати приђе Омеру и рече му нешто на ухо.

Омер уведе човека у одају, узе кључеве, изиђе, дође до једних вратанца, отвори их, уђе у кулу, сиђе низ мрачне степенице, отвори друга вратанца, сиђе низ друге степенице, отвори трећа вратанца и рече:

— Старче!

Један омалени и погрбљени старац помоли главу и изиђе из тамнце.

То беше отац Ђенадије, духовник манастира Благовештења.

После пораза у Небош-Планини, овај осамљени старац, не знајући куд ће ни шта ће, луташе по околини манастирској, [126] тражећи два добра своја: сина и манастир. За сином тужаше, за светињом очајаваше. Срце га је вукло светом храму Божјем, у коме век проведе. Спазивши из даљине кулу манастирску, старац задрхта и сузе проли. Он се помоли Богу и готово нехотице пође напред. Зидине манастирске забелеше се, и он се осети срећан. У околини не примећаваше никога. Све беше пусто и немо. Старац пође напред, не одвајајући ока са куле манастирске. Беше већ сишао с косе и упутио се стазом што вођаше манастиру. Требаше му још да скрене десно, да обиђе један луг, па да до темеља види манастир. Но у ком тренутку беше појмио да скрене десно, неколико људи излетише из луга и зграбише га за рамена.

Старац се осврте и виде Турке.

Беше пао у живу клопку. Турци га везаше и предадоше Ћор-Зуки, а овај га са осталим робљем испрати у Београд.

Тако допаде тамнице овај старац, који, служећи Богу четрдесет година, не беше ни мрава згазио! Једина му још утеха беше што га саставише са Стојаном и Бошком, које Ашин-бег пороби и у Београд доведе.

Омер изведе Ђенадија из куле и уведе у своју одају. Непознати приђе старцу, загледа се добро у њ и рече:

— Духовниче!... Познајеш ли ме?

— Не, добри човече.

— Ти имаш сина?

— И посинка — додаде старац изнемогло.

— Они су заједно с тобом?

Ђенадије климну главом.

— Нека, старче... Ту им је још и добро... Онамо је зло! — рече непознати и пружи руку у правцу бедема градских.

Старац уздахну и обори главу.

— Духовниче! — рече непознати.

Ђенадије подиже главу.

— Зар ме не познајеш?

— Не, добри човече — одговори старац слабим гласом.

— Не мари ништа. Могу људи бити пријатељи и кад се не познају.... Ти знаш Ага-Тоску?

Ово име таче старца у душу. Он задрхта од радости и потресеним гласом рече:

— Тоска!...

— Ја сам Рустем, његов побратим. Дођох, да те у име његово посаветујем. Стар си, духовник си, али опрости; данас другчије не бива.

— Хвала ти, добри човече! — рече Ђенадије дрхтавим гласом.

— Савет је потежи, али ти је невоља још тежа. Није лако мењати веру, али у невољи Бог прашта.

Ове речи потресоше старца. Брада му задрхта, а колена заклецаше Он обори главу и упре поглед у под.

— Тако је старче — настави Рустем. Остаје ти да бираш: или веру или главу... Ако не жалиш себе, пожали оно двоје лудо, што труне с тобом у тамници.

Ђенадије стајаше и не дизаше главе.

— Друго ти не остаје, добри старче — настави даље Рустем. Тоска је све покушао, и једва успео да вам вером сачува главе.

— Добри човече! — процвиле старац и зграби Рустема за руку... Смилујте се на слугу, који четрдесет година служаше Богу!...

— Бог ће се смиловати, духовниче! Он види невоље ваше и опростиће вам — одговори Рустем и пријатељски стеже старчеве руке.

Ђенадија издаде снага. Он посрну, и би пао да не беше у близини Омерове постеље.

— Друго ти немам шта рећи — настави Рустем. — Или веру или главу. Мораш се што пре решавати. Опасност је врло близу. Ја морам ићи. Ево Омера. Он ће ти бити у помоћи.

То рече Рустем, па се поздрави са Ђенадијем и изиђе. При растанку ућушну Омеру у руку један замотуљак и рече му:

— Одлажи што више можеш, па биће још. Тоска те неће заборавити.

— брини. Учинићу све што могу.

— Покушаћемо опет код Ћаје. Зар ћемо га придобити.

То рече Рустем и оде.

— Тако, старче, тако — рећи ће Омер духовнику, вративши се у одају. — Друге ти нема. Учини како ти веле пријатељи. Видиш шта се ради? Ево ми је већ педесета, а тога [128] чуда не видех! Заредило се, па се не пита ни старо ни младо. Ко зна шта вас сутра чека? Десна је кула већ испражњена. Не бих био рад да вас изводим и на бедем шаљем.

Старац се једва држаше на ногама. Омер га узе под руку, уведе у кулу и спусти у тамницу. При растанку рече:

— Добри старче!... У твојим је рукама живот ова два луда детета. Сачувај их младе и зелене. Бог ће ти опростити!

Једног дана, доцно у вече, зашкрипе брава на тамници. То беше преко обичаја. Заточници устадоше и са утајеним дисањем очекиваху шта ће бити.

Вранице тамничке отворише се. Омер, држећи фењер у руци, помоли главу, погледа старца и рече:

— Шта би, старче?... Е да ли се реши?

— Не мучи ме, добри човече, — одговори старац готово без душе

— Излазите — рече тамничар.

Ова реч порази заточнике. Они се згледаше и скаменише.

— Излазите — понови Омер и отвори широм вратанце. По том додаде:

— Децо, понесите ствари.

Ђенадије пође напред, а Стојан и Бошко за њима носећи ствари.

Попеше се уз степенице и дођоше пред вратанца средње тамнице.

Омер отвори вратанца, и рече онима што беху унутра да излазе.

Неколико заточника, бледи и испијени, изиђоше из тамнице као зверке из јазбине.

— Улазите! — рече тамничар духовнику.

Ђенадије, Стојан и Бошко погнуше главе и уђоше.

Омер повуче за собом вратанца, закључа их и оде.

Сутра дан, у исто доба, понови се исти призор.

— Старче!... Е да ли се реши?

— Бог ми не да, добри човече.

— Боме гледај шта ћеш... Излазите!

Заточници изиђоше, а Омер их одведе до горње тамнице, и учини што и јуче: њих уведе, а оне из тамнице изведе.

Кад би треће вече ето опет Омера.

— Шта би, старче? — упитаће он духовника.

Отац Ђенадије ћуташе као стена.

— Боме, старче, немам вас више куд. Остадосте још ви у тефтеру. Сутра је на вас ред. Гледајте шта ћете.

Робом икад, гробом никад.

Ага Тоска стиже у Београд са Станицом и Спасенијом и одседе у Рустемов хан.

Подне беше давно превалило. Ваљало је хитати у град, јер беше последњи дан рока.

Ага Тоска беше узнемирен. Мучаше се како да саопшти матери праву ствар. Неколико пута улажаше у одају, али никако да се реши. Осврнуо би се два-три пута и враћао не прозборивши ни речи. Мати и кћи спазише ову збуњеност агину и обузе их слутња.

Дође и вечерње. Ага не имађаше куд, уђе у одају, приступи старици и благим гласом рече:

— Снахо!... Богме те срећа није изневерила!.. Бошко ти је жив.

Матери и кћери заигра срце од радости. Оне хитро приступише аги, с лицем пуним радости.

— Син ће ти бити спасен, ако га сестра милује — настави ага..

По том се окрете Спасенији и упита је очинским гласом:

— Кћери!... Милујеш ли брата?

— Више него себе, честити ага! — одговори девојка дирљивим гласом.

Овај одговор разнежи срце у матере. Она загрли кћер и пољуби је свим жаром материнске љубави.

Лице Спасенијино обли румен, а сваки јој мишић заигра.

— Кћери! — рече ага. — Ти си једина, која би га могла спасти.

— И живот ћу свој дати за њега, честити ага — одговори Спасенија одлучно.

Ага је нежно погледа, по том уздахну и обори главу.

— Али... паша тражи замену, кћери! — промуца он после дуже почивке, трудећи се да прикрије узбуђеност.

Ове речи згодише старицу у срце. Она се у часу промени и у пола је нестаде.

— Учинићу све за спас брата свога — рече Спасенија и широм отвори очи.

Матери грунуше сузе. Она притиште кћер на прса и поче је љубити.

— Не плаши се, снахо! — рече ага светитељским гласом.

— Како мајка да отргне чедо своје!... Како да испусти злато своје!.. Како да преболи ране своје!... — зацвили старица, држећи на прсима главу кћери своје.

— Чуј, снахо! — поче ага. Прибери се и умудри се. Сети се Латифа. Немој изгубити и кћер и сина. Бошка ваља спасавати. Лакше ће Спасенији бити у пашину двору, него Бошку на мукама. Знаш како веле наши стари: Робом икад гробом никад? Уздај се, снахо, у Бога. Он ће ти оба детета сачувати.

Старица јецаше и сузе пролеваше.

Спасенија подиже главу са прсују њених, и љубећи јој руке рече:

— Опрости ми, мила нано, опрости!... Благослови кћер своју и моли се Богу за њу.. Благослов твој пратиће је и дању и њоћу.

Старица клону. Спасенија је приведе миндерлуку и лагано спусти.

Ага Тоска ражали се, приђе јој и рече:

— Снахо!... Грдно ћеш се кајати, ако не послушаш савет мој... Избављај децу своју. Избављај их што пре.

Станица само јецаше и сузе брисаше.

— Бирај, снахо, бирај што пре — настави ага. — Морамо хитати. Не одемо ли данас, ко зна да ли ћемо сутра наћи Бошка међу живима!... Устани и благосови кћер своју.

Старица се лагано диже, узе главу Спасенијину, и росећи је сузама и пољупцима рече:

— Да си благословена, кћери моја!.. Бог нека те умудри и сачува несрећној матери!... Анђео Божји нека те вечито прати, а милост Божја нек се излива над тобом!

Кад старица заврши, ага приђе вратима, отвори их и рече:

— Пођимо!.. Сваки је тренутак скуп!

Три добре душе оставише одају и одоше у град.

Човек у борби са духовником

Омер изиђе из тамнице, а Ђенадије се спусти на камен према жишку, завали главу у обе шаке и оста непомичан.

Стојан и Бошко, хладни као гује, сеђаху на постељи и мучаху. На сусрет им иђаше кобно јутро. Још једна ноћ, па да их пучина прождере и склони над њима ждрела своја.

Душа човечја лелуја се као оно жито, кад га поветарац пољем понесе; кад и кад узруја се као вали на бурноме мору. Осећања трајне радости и жалости теку тихо и губе се поступно као оно колути на површју мирне воде. Разна осећања муте се и бију као мрки облаци, кад их ветрови с разних страна сподбију.

Туга и радост најјаче се осећају кад се ненадно сукобе. Стална туга и стална радост паралишу душу. Ко дуго лиже мед, не осећа сласт његову, а горчина слаби, што се дуже пије.

„Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију” — вели песник.

Чаша Бошкова и Стојанова беше без меда. Они немађаху радости. У њих беше само туга, и ова им уби осећање и паралиса душу. Иза туге дође очајање, иза очајања обамрлост. И кад би ова ноћ, и кад за њом долажаше кобно јутро, они беху готово без душе. Остаде им само тело, изнурено и саломљено.

Седећи на постељи, осетише умор, легоше и поспаше.

Старац оста сам. У души му беше очајничка борба. Он се подвоји и виде пред собом два себе: духовника, који четредесет година служаше Богу, и човека који се спремаше да га уништи.

....Да се потурчим! — поче духовник...

....Каква саблазан од тебе, који четрдесет година служаше Богу и беше камен темељац у храму његову!... Шта ће храм, кад га изда темељац његов?! На што ти је живот старцу, једном ногом већ у гробу? Четрдесет година сејаше реч Божју и утврђиваше веру у стаду својему! Зар сад да напустиш олтар [132] и престо његов?!.. Грешни старче! Не пропадај у дубоком глибу, где нема дна; не тони води у дубине, и не дај да те вали затрпаваују.

Старац се прену, погледа око себе, по том клече, склопи руке и поче се молити.

Господе! К теби подижем душу моју. У тебе се уздам и тебе молим. Не дај да ми се свете непријатељи моји! Сачувај душу моју, јер сам твој поклоник. Спаси слугу твог, јер се у тебе узда. Упути ме истини својој и научи ме, јер си Бог спасења мога, теби се надам сваки дан. Извади ме из глиба да не пропаднем. Не дај води да ме узме на матицу! Нека се постиде и посраме они који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће! Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја!.. Господе боже! Смилуј се на ме, јер се у тебе узда душа моја, и под сен крила твојих склањам се док не прођу невоље моје!..

Старац се диже, узе комд хлеба, благослови га, пољуби и рече:

— Љубим те, Господе Исусе, Спаситељу мој! Примам у себе тело твоје и мећем на се крст твој. Нека се ломи тело моје, а ум мој нека се просвети духом твојим.

Погурени старац пољуби хлеб и остави га По том стаде ходати по тамници, борећи се без престанка.

Стојан и Бошко спаваху. Старац им приђе и чу дах њихов. Све драге успомене минуше му кроз душу. Он задркта и заплака се.

И поноћ већ прође.

Ђенадије изнеможе. Он се удали од постеље, дође до жижка, седе на камен, обори главу на зид и обави је рукама. Жижак дрхташе над главом његовом, и он као да чу глас:

...Добри старче!.. Душа ти је међу лавовима. Лежиш међу онима који дишу пламеном. Тело је твоје храм Божији, у њему почива вера твоја. Што напушташ храм свој, кад ниси господар ни једне длаке на глави својој? Хоћеш да жртвујеш неколико дана старости своје, да би показао верност Господу своме! Не тако, добро старче! Сети се деце своје! Не поклања се Господу оно, што је вавек његово.. Њему се служи духом, а не телом. У његовој руци живот је твој.... Добри [133] старче! Бог је Бог свију. Он види патње и невоље твоје. Њега не хвале мртви већ живи. Ако ти је вера чврста, на што ти је страх од искушења, које те чека? Бог не тражи живот твој већ чистоту душе твоје и чврстину њену у данима искушења. Отми се из руку непријатеља својих, јер су у Божијој руци дани твоји!..

Старац се прену и диже главу. Изгледаше као мумија. Очи му беху упале, а лице испијено. Сав разбарушен поново клече и склопи руке.

.... Господе Боже! Душа ми лежи у праху, оживи ме! Покажи ми путеве наредаба својих, да их се држим до краја. Миле су ми заповести твоје и чуваћу закон твој свагда, до века и без престанка. Тешићу се заповестима твојим које љубим. Охоли ће ми се ругати веома, али ја не одступам од закона твога. Добро ми је што ћу страдати, да се научим наредбама твојим. Ни ја ни деца моја нећемо те ни часа заборавити.. Избави нас, Господе! Не дај јами да над нама склопи ждрела своја.

Старац сврши молитву, приђе прозору, и кад спази светлост, задрхта.

Беше свануло.

Духовник приђе постељи, пробуди Бошка и Стојана, пробуди их као што добра мајка буди децу своју.

— На колена, децо! — рече им он светитељским гласом.

Младићи се унезверише.

— На колена, децо моја! — понови старац.

Бошко и Стојан послушаше старца. Учини им се као да чуше заповест анђела Божјег.

— Верујете ли у једнога господа Бога Оца? — упитаће их старац.

— Верујемо, добри оче!

— Верујете ли у Сина његова и Светога духа.

— Верујемо!

— У доброту и милост његову?

— Верујемо!

— Верујете ли речима анђела, кога нам Господ посла?

— Верујемо!

— Децо! Нека вас вера спасе!... Молите се Господу и [134] творите вољу његову! Тело је ваше храм његов, и нека се не руши без воље његове. Он је учинио да од једне крви живи сав род човечји на земљи. Он је у напред одредио времена и међе њиховог живљења. Заповест је његова да у данима искушења утврдимо веру своју, служећи му духом и истином. Наш је живот дело и милост његова, јер ни једне длаке не дадосмо себи. Кушање вере наше гради трпљење. Благо човеку који претрпи напаст! Ко буде кушан, примиће венац живота, дарован од Бога онима, који га љубе....

Старац не доврши. Алка закуца и врата се отворише.

Старац се осврте и спази Омера. Сав се охлади и једва се одржа на ногама. Младићи се подигоше.

— Бошко Ђукић! — рече Омер и махну руком.

Отац и син згледаше се пренеражено.

— За мном! — рече тамничар и ошкрину јаче врата.

Бошко, посрћући и готово не дишући, пређе тамницу и дође до врата.

— Не плаши се — рече Омер и пропусти га. По том се осврте старцу:

— Шта би старче?

Ђенадије загрли Стојана, пољуби га и потресеним гласом рече:

— Добри човече!.. Не отржи ми децу из наручја, тако ти имена Божјег!

— Боме, старче на вас је ред! — одговори Омер и пође.

У тај мах чу се с поља неки глас.

Стојан га познаде и сав задрхта.

То беше глас Спасенијин.

— Грех на моју душу, сине! — рече Ђенадије и ороси сузама чело Стојаново. По том се окрете Омеру и рече:

— Спаси нас, добри човече!

Бошко у слободи

Омер изведе Бошка из тамнице и предаде га матери. Он стече крила.

Слобода Бошкова би откупљена слободом Спасенијином То је дивна замена, која у основи има најузвишенију врлину — љубав.

Мати прими сина, а предаде кћер. Једна рука оста јој и даље отргнута. Она и даље ношаше рану на срцу, и сва је разлика што је сад блажаше већом надом.

Станица, Бошко и Тоска оставише Спасенију и изиђоше из града. Кад беху близу Рустемовог хана, Ага спази једног младића, застаде и рече:

— Ето Жарка!... Нека му је срећан пут!

Младић иђаше од Стамбол-Капије, у правцу града.

Бошко погледа, и кад спази младог кмета, намршти се и гневно запита:

— Шта ли ће тај изрод овде?

— Шта рече, сине? — упита га Ага?

Бошко понови

— Он ти је спасао матер и сестру — рече Ага.

— Зар он?!

— Он.

Бошко се јетко насмеши. По том ће рећи:

— Нека је теби хвала?

— Не греши душе, сине! — примети Ага. — Жарко је први добротвор твоје куће.

— Први душманин — прихвати Бошко живо.

— Не тако, сине! — утаче се мати — Жарко се бринуо о нама очински.

Бошко чудно посматраше матер и Агу. Ова леп реч о Жарку не иђаше му никако у главу. Зар син Павлов да буде коме добротвор?! Зар онај разуздани Жарко да се смилује на дом, који отац његов разораваше до темеља?! Та пре би се небо преврнуло него што би то чудо било, мишљаше Бошко.

У том Жарко стиже. Беше тужан и сетан. Глава му беше оборена, и у мало што не прође мимо њих.

— Жарко! — викну ага.

Младић подиже главу, и кад спази Бошка и матер му, сав се промени.

— Овамо! — рече ага и махну руком.

Младић лагано приђе, скиде капу и поздрави агу и старицу. По том појми да приступи Бошку, али га нешто уздрже.

Бошко осети како му се у души нешто гомила као клупче. [136] Он се понова намршти и окрену главу на страну.

— Сине, ево Жарка — рећи ће мати.

Бошко ни да чује.

— Јеси ли тамо пошао? — упитаће ага младога кмета.

— Тамо — одговори Жарко тихо.

— Учини све како ти рекох.

— Учинићу.

Ага се осврте Бошку:

— - Ето, тај ће спасти оне невољнике.

Бошко не окрете главе.

Млади кмет сав порумени и задрхта.

— Хоћеш ли срце из недара?! — рече он, па обема рукама разгрну хаљину на прсима.

Бошко погледа кмета испод ока.

Жарку јурну крв у лице, и док Бошко, држећи мало погнуту главу, премишљаше, он одмахну два и три пут главом и јетким гласом рече:

— Уверићеш се!.. Збогом!...

Млади кмет оде.

Бошко подиже главу, набра повије, подави уснице и отпрати кмета оштрим погледом.

Тоска, Бошко и мати му одоше у хан.

Одморише се и вечераше.

Кад би по вечери, један човек изазва агу на само, и рече му шапатом:

— Готово је!

— Је ли сигурно? упитаће га ага.

— Не брини!

— Колико вас је?

— Тројица.

— Где је чамац?

— Према ади.

— Добро! — рече, ага, и врати се у одају.

На један час доцније, ага Тоска, Бошко и Станица беху на савској обали.

— Ви ћете у Купиново, а ја ћу остати овде да спасавам остале — рече Тоска Бошку и матери му. — Сутра одох у град, да ако избавим оне из тамнице.... Укрцавајте се.

Мати и син уђоше у чамац.

— Право у Купиново! — рече ага весларима.

Весла захватише воду и отиснуше чамац од обале.

— Збогом! — чу се глас из чамца.

— Срећан вам пут! — одговори ага са обале.

Чамац одмаче и изгуби се у тамној ноћи.

Живи Бога хвале

Омер изведе Бошка из тамнице, а Ђенадије и Стојан остадоше погружени, очекујући последњи час.

Не прође много, а тамничар се врати.

— Бошко је слободан! — рече он.

Отац и син не дигоше главе.

— Бошко је слободан! — понови Омер и приђе заточницима.

Ђенадије и син му тргоше се и страховито погледаше у тамничара.

— Сестра га је заменила... Сад је пашина робиња.

Ове речи згромише Стојана. Он стиште главу обема рукама, посрну и боно јекну.

Отац га прихвати и загрли.

— Сине,.... добри и послушни сине! — поче старац потресеним гласом. — Бог је наш штит!... Он зна невоље наше. Небо је његово, а земљу је дао нама, деци својој!... Мртви не хвале Господа, нити они, који сиђу онде где се мучи.... Сине, добро чедо моје! Живимо именом Божјим и величајмо славу његову!

У том тренутку зачу се куцањ на вратима. Омер се осврте и изађе.

Ђенадије клече са сином према жишку и обрати се Богу:

— Боже милостиви!... Чуј и помози онима, који те моле.. Опрости нам грехове, јер их чинимо по великој невољи својој. Остаћемо верни законима твојим и хвалићемо име твоје!...

У том се Омер врати у тамницу, али овог пута необично расположен.

Отац и син устадоше, погледаше тамничара и спазише на њему нешто необично.

— Старче! — рече Омер весело. — Не берите бриге. Тоска се за вас побринуо. Наредба је, да вас изведем из ове тамнице и спроведем на бедем, према Сави.

Ђенадије, сав блажен, узе сина за руку, приђе Омеру, и тресући се на ногама, рече:

— Нека ти Господ плати, добри човече!...

Јека од гусала

Жарко спаваше..

Поноћ давно превалила. У селу мртва тишина. Небо јако натуштено. На њему нигде ни једне звезде. Студен ветар фијукаше кроз густо грање.

Жарко и даље спаваше.

На два часа пред зору нека лупа трже га иза сна. Он скочи и ослушну. Лупа се понови.

Жарко зграби пушку, изиђе из одаје, приђе лагано вратима и запе ороз.

— Жарко! — чу се глас с поља.

— Ко је?

— Ја... Обрад.

Млади кмет познаде глас Обрада Момировића, спусти ороз, извади шип и отвори врата.

— Спремај се! — рече Обрад улазећи.

— Куда? — упита га Жарко буновно.

— У Рудовце.

Жарко затвори врата, разгрну жар на огњишту, прекрсти два-три угарка и џарну неколико пута.

Пламен букну и обасја зидове.

Поседаше.

— Шта ћемо у Рудовцима? — упитаће Жарко протрљав очи.

— На збор.

— Какав збор?

— Позива Ломо... Синоћ ми, стиже абер.

— А чу ли ти шта би ноћас? — упитаће га Жарко.

— Где?

— Овде... у селу.

— Шта је било?

Жарко исприча.

— Нека је срећно! — рече Обрад живо и пљесну кмета по рамену... Дај амо руку!

Жарко пружи десну.

— Од сад смо побратими! — рече Обрад весело и пољуби се с кметом. По том ће га упитати:

— Шта сад мислиш?

— Шта Бог да... Куд сви, ту и ја.

— Са мном ти! — рече Обрад и потапша га по рамену.

— Куда?

— У Рудовце... поручио Лома да поведем још кога.

— Кад је збор?

— На Сретење... Ваља нам похитати — рече Обрад притежући кајише од опанака.

— Немам никога код куће.

— Где ти је мати?

— У Самаилу.

— А момци?

— Отпратише Тоску.

— Поручи Милици што имаш — рече Обрад и диже се.

— Зар одмах?

— Одмах....

— У име Божје! — рече Жарко, па се диже, оде у одају, опреми се, узе оружје, запрета огањ, изиђе с Обрадом и затвори врата.

Ноћу путоваху, дању се одмараху.

Треће ноћи стигоше на границу крагујевачке и београдске нахије. До Рудоваца требаше им још два часа.

Око поноћи спустише се у један понор и ту застадоше. Учини им се као да чују једновремено клепетање. Пођу даље, и кад сиђоше у понор, спазише речицу.

— Овамо! — рече Обрад и пође уз речицу.

Жарко се упути за њим.

— Ено воденице! — примети Обрад и показа руком. Жарко спази светлост.

Мало за тим, Обрад стаде, осврте се и рече:

— Чуј!

— Гусле! — рече Жарко.

— Ту су!

— Ко?

— Наши.

Пођоше напред.

Кад стигоше воденици, Обрад приђе вратима и назвири. Око огња сеђаху до десет оружаних људи. Један међу њима скрстио ноге, држи гусле, гуди и пева. Остали се у ухо претворили.

Обрад махну руком и Жарко приђе.

— Ено Лома и Вучића! рече Обрад шапатом.

— И Мутапа! — примети Жарко.

— И Дринчића!...

— И Капетан - Божа!....

— Па, гле!... Ту је и онај! — рече Обрад зачуђено.

— Ко?

— Бркић.. Вала кад је он ту, биће нас хиљадама.

— Што? — упита Жарко.

— Та тај никад ни мрава не згази, а гле га сад! —

То рече Обрад, па закуца на врата.

Гусле и песма умукоше.

— Добро вам јутро! — рече Обрад отворивши врата.

— Бог вам помогао! одговорише они око ватре.

Обрад и Жарко приђоше и редом се поздравише.

— Дед, начинимо им места! — рећи ће Ломо и макну се у десно.

Јунаци се примакоше један другоме..

— Стигосте ли здрави и читави? — упитаће Ломо.

— Хвала Богу — одговорише Обрад и Жарко, па оставише пушке и поседаше око огња.

— Добро је! — рече Вучић намештајући се. — Нека нас је до зоре још толико.

— Дед, Мирко!.. запевај коју.... али знаш... онако! — рече Дринчић и потапша гуслара по рамену.

Мирко — тако се зваше гуслар — намести се, накашља, превуче гудалом неколико пута, заигра прстима по струнама, по том дигне главу и гласовито запева ону о четири ускока.

Мирко се вину и оде под облаке. Прсти му хитро удараху по струнама, а душа му затрепта на лицу, као оно звезда на чистоме небу. Јека од гусала и танани глас у гуслара освојише срце у јунака.

Ломо се належе на Вучића, а Вучић обгрли Лома. Дринчић се налакти на Мутапа, а Мутап пребаци руку преко рамена Божова. Остали се налактише један на другога и оком не тренуше.

Јунаци се у ухо претворише. Песма гусларева диже их и собом понесе. Душа им затрепери као оно струне на гуслама. —

То беху тренуци, у којима се душа просвећава, а тело снажи.

Гусле су моћ. Оне су олтар са кога се Глас Народа диже Богу. Оне су будилник свести и источник живота народна. У њима су смештене све патње и невоље и све драге успомене из прошлости. Из њих истиче уље, које блажи и крепи душу, припремајући је за нове подвиге. Оне су мелем невољама и утеха у данима искушења. Струне њихове, струне су срца, и кад једне јече — друге одјекују. Гусле су стожер огњишта и васпитачица омладине. Оне су проповедник и неимар слободе читавих покољења.

Из уста гусларевих излази наук, диван наук. Старо и младо прикупља се око гуслара, а овај им гласом у песми вели: Чуј, народе мој, наук мој! Пригни ухо своје к речима уста мојих. Отварам за причу уста своја, и казаћу старе приповетке. Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши, нећемо затајити од деце њихове. Нараштају позном казиваћемо невољу и славу његову, да би знао потоњи нараштај, деца, која ће се родити, те да би и они казивали деци својој...

Мирко удараше у струне и певаше, а јунаци слушаху и духом се напајаху.

Кад доврши песму и преста ударати по струнама, Жарко узе гусле из руку његових и стаде их претурати и разгледати [142] са свакоје стране. Као да тражаше у њима оно што мало час чу са струна њихових и из уста гусларевих.

Јунаци осташе и даље непомични. Песма гусларева и јека од гусала беше их занела.

Бунтовници

Има буна што стварају бунтовнике, има бунтовника што стварају буне.

Бунтовници, које буна ствара, израз су времена и прилика. Они су стожер око којих буна облеће. Њих буна уздиже, они буном управљају. То су вођи, који не изумиру. На место једних, ничу други. Они провиру из буне, а буна из земље.

У времену о коме причамо, Србија беше земља, из које буна провираше. Отуда једни вођи тако брзо и замењиваху друге.

Време од 1804. до 1815. беше време презирања крви народне. Ово превирање, час јаче час слабије, избијаше стално из земље. Нови бунтовници замењиваху старе и док једни издисаху на кољу, други се јављаху из гудура и планина. Они имађаху своје ројеве. Рој од 1814. замени онај од 1804. Рој од 1815. замени онај од 1814.

Бунтовници, које рађа снага народна, не ниште се. Ова је снага као рој, који, кад се растера, поново се скупи.

Скопљак тражаше језгро буне, жељан да у њ забоде колац. И док он једне освајаше и на бедему коцем мрцвараше, други се у народу развијаху и бујаху. И кад држаше да је све уништено, олуја се диже и покоси га.

Сретење Господње 1815. прибираше снагу народну и издизаше бунтовнике.

Јунаци из воденице, раздрагани јеком од гусала, дигоше се и у Рудовце дођоше. Ту образоваше ново језгро, коме Ломо беше стожер. Овај бунтовник, оваплоћени дух свога народа и времена, беше у кључу узвреле крви, и не мироваше као оно зрно грашка у кључалој води. Струја га зграби и подиже као сламку. Он беше задовољан.

Шест одабраних јунака прикупише се око њега, посветоваше се и решише да се буне.

— Браћо!... Је ли вера? — упитаће Ломо сакупљене.

— Тврђа од камена! — беше одговор.

— Хоћемо ли у крв запливати?

— У име Божје! — повикаше присутни у глас.

— Оче Радоване! — осврте се Лома свештенику рудовачком... Призови име Божје!

Поп Радован изнесе крст и еванђеље, положи их на столац и призва име Божје.

Јунаци се прикупише и заклетву положише. По том приступише и целиваше крст и еванђеље.

— Куда ћемо? — упитаће Жарко Обрада пошто целива крст и еванђеље.

— У хајдуке! — одговори Обрад.

— Заједно ћемо.

У том се зачу глас Ломин.

— Браћо!... Чим гора олиста, ево ме! Ја ћу први, а ви за мном. Прва пушка одјекнуће са Рудника. То нека вам буде позив. Дотле, браћо, на посао и чете спремајте!

— Спремаћемо! — одговорише јунаци у глас.

Бошко разорава огњиште свога ујака

Бошко остави матер у Купинову и врати се у Србију.

Кад би близу Космаја, опази на једној низбрдици човека, који му се учини познат. На глави му беше велики црвен фес с дугом кићанком, на леђима кожух, а о рамену дуга пушка.

Човек обазриво сиђе низ косу, скрену лево, дође у један шумарак и изгуби се.

Бошко пође лагано напред, дође до једног грма и ту застаде.

У том непознати проби кроз луг и испаде на друм.

Бошко га умотри и познаде.

— Обраде! — викну он.

Човек се обазре и стаде.

То беше Обрад Момировић.

Бошко му полете на сусрет.

Обрад позна сина Ђукићева, стаде као стена и прекрсти се.

— Зар жив с коца, тако ти имена Божјега?!

— Као што видиш... Божја воља!..

Јунаци раширише руке, загрлише се и ижљубише. По том скренуше с друма, уђоше у шуму и поседаше.

— Ми те већ упокојисмо — рече Обрад и потапша Бошка по рамену... Како умаче с коца, тако ти Бога?

Бошко му исприча цео догађај.

— Па куд сад мислиш? — упитаће га Обрад.

— У хајдуке — одговори Бошко.

— С киме?

— С ким буде.. Могу и с тобом.

— Врло добро — прихвати Обрад. — У Милићевом Брду чека нас дружина... Тамо ће доћи и Жарко.

Бошко се зграну кад чу ово име.

— Који Жарко? — упитаће он потмуло.

— Павлов син.

— Зар син онога изрода?!

— Не резили га!... Није ти тај ни налик на оца. Честито момче, да му пара треба тражити. Мрзи Турке, зубима би их клао.

То рече Обрад, па исприча догађај у Рудовцима.

— Ваља га се причувати! — рече Бошко машући главом. — Павлов је син то!.,.

— Не познајеш га, соколе. Нема ти тај ни оволико очевог! — рече Обрад и показа црно испод нокта.

— Боме се вараш... Гуја је то, Обраде!

— Не греши душе!... Тај ти је, болан, спасао матер и сестру.

— Зар он?

То беше питање, пуно презрења и подсмеха.

— Он — одговори Обрад одсечно.

— А Тоска?...

— И Тоска, али Жарко још више... Он их је примио у село, пазио као своје и притицао им у помоћ.

— Не могу... не могу да му верујем — рече Бошко гневно и одмахну руком.

— Веруј ми, но!.. Зар ја да браним уљу?!

Бошко обори главу и набра чело.

— Био је са мном у Радовцима... Заклео се на крсту и еванђељу...

— Да ће вас проказати — заврши Бошко и јетко се насмеши.

Обраду се навуче преко чела мутан облак. Он оштро погледа у Бошка.

— Где ти је сад тај јунак, што ти тако за срце прирасте? — упитаће га Бошко

— Ено га у Самаилу код матере. За дан-два биће у Милићевом Брду.

— Да си жив и здрав!... Жарко ти је у граду код паше — рече Бошко.

Обрад се зграну и чисто подиже с места.

— Јест... Ено га у граду — потврди Бошко.

Обрад скочи као опарен.

— То не може бити!...

— Ја ти рекох... Моје су га очи виделе — одговори Бошко и уста.

— Преварио си се, соколе!

— Ено ти Тоске.

Обраду се зажарише образи. Он стајаше као стена и блењаше у решено лице Бошково.

— Верујеш ли? — упитаће га Бошко након кратке почивке.

— Баш у град отишао?

— Баш у град — потврди Бошко.

— Баш паши?

— Паши или ком другом.. све једно.. Он је увода.

— Ово ће му судити! — рече Обрад љутито, па натуче фес на главу и удари руком по сред пушке.

— Биће доцкан — примети Бошко.

— Ма кад — одговори Обрад, па обеси пушку о раме. По том пружи руку и рече: Збогом!

— Куда? — упитаће га Бошко.

— У гору... Чека ме дружина.

— Ето и мене кроз који дан.

Треће ноћи Бошко стиже у Горачиће.

Требаше му још да се успне на један брежуљак, па да види дом свога ујака.

Беше весео и да могаше чисто би узлетео на вис.

Кад стиже на брежуљак, стаде и радосно баци поглед према себи.

Дом, који тражаше очима, не беше на месту.

— Одавде ћу боље видети — рече он у себи и попе се на вишу тачку.

Каква обмана!.. Дома нигде, као да беше у земљу пропао.

Бошко се следи. Ноге му заклецаше и једва сиђе низ брежуљак.

Кад прође мимо кућу Глигоријевића и дође до ограде дома ујакова, сав задрхта.

Шта беше угледао?

Пустош!

Дом ујака му беше сравњен са земљом. Ограда растурена, стаје порушене, воћњак у корен сатрвен — свуда пустош и рушевине.

Бошко, тресући се целом снагом, дође до рушевина, и кад угледа праг разорена дома, паде на студен камен, обгрли га и сузама ороси.

Оста тако неко време, тресући се и сузе проливајући.

По том се диже и са душом пуном бола и туге зађе по рушевинама.

Спотичући се преко нагорелих греда и баскија, обиђе сва згаришта и рушевине, и савладан умором седе на један камен. Ту дрхташе и уздисаше за лепим домом свога ујака.

У неко доба диже се, уђе у рушевине дома, дође до огњишта, одбаци неколико греда и баскија, разгрну пепео, клече, извади нож и поче копати.

Кад ископа рупу, дубоку једну стопу, затрпа је и поче копати другу.

Тако ископа три рупе, и сваку затрпа.

Поче копати и четврту.

Не беше ископао ни за једну шаку, а нож зашкрипа.

Беше наишао на камен.

— Ту је! — рече он у себи, па окопа камен са свих страна и извади га.

Под каменом беше парче сукна. Бошко диже сукно и спази ибрик с новцима.

То беше остава његова ујака.

Оне ноћи, када Горачићани потукоше момке Латифове, Манојло, видећи шта се спрема, узе сву своју готовину и закопа под огњиште. Кад беху у Небош-Планини и кад дође час да се растају, он повери ову оставу своме нећаку.

Нећак се сети оставе и похита да је дигне.

Нашавши благо, Бошко извади ибрик, отвори торбу, сручи новце, диже се и оде.

За собом остави потпуну пустош.

Латиф разори дом, а Бошко огњиште.

На бедему

Беше прве недеље часнога поста.

Ћаја паша обилажаше градске бедеме. Са њим иђаху два бега: Фејзул-бег и Јусуф-бег, и још неколико пратилаца.

Ћаја обиђе горњи град и сиђе у доњи. Свита иђаше за њим узастопце. Обиђоше сваки кутић и дођоше до Сава-Капије. Одатле скренуше десно, попеше се на бедем и ударише у правцу Небојше.

Дан беше ведар, небо чисто као огледало, а сунце благо и пуно љупкости.

Ћаја застаде и баци поглед по околини.

Пред њим беху Сава и Дунаво, чије воде разлучаваше дуга, коса пруга, од безбројних сребрнастих таласића. На далеком западу плављаху се високе планине, снегом прошаране, а на истоку пукла непрегледна равница, на чијим крајњим тачкама уздизаху се две високе горе, као два исполина. Тамо-амо, по пространој равници, бељаху се банатска села, као лађе на тихој морској пучини.

Ћаја пође даље бедемом и дође до једне куће.

Пред кућом сеђаху четири човека.

Кад се Ћаја са свитом појави, људи устадоше и, држећи руке на прсима, смерно га поздравише.

— Ко су ово? — упитаће Ћаја Фејзул-бега.

— Ово је Ђенадије — одговори бег и показа једног.

— А ово?

— То је Стојан, син старчев.

Ћаја одмери старца и сина му, па приђе осталој двојици.

— То су два брата Јаковљевића — рече Фејзул-бег.

Ћаја се врати Ђенадију.

— Одакле си, старче?

— Из Драгачева, честити пашо — одговори погурени старац и поклони се.

— Да није то онај калуђер из Благовештења? — упитаће Ћаја Фејзул-бега.

— Јест... То је духовник Ђенадије — одговори бег.

Старцу се превукоше капци низ очи, брада му задрхта и потајни уздах оте му се из груди.

— Ово је Стојан, његов син... Ово су два брата Јаковљевића из Левча — настави бег.

— Аха!... То ли су они што заметоше кавгу? — рече Ћаја, мерећи их од главе до пета.

— Сад су мирни и послушни — примети бег, а усне му се разведоше.

— Добро, боме, прођосте!... Да не беше Тоске, давно би били тамо — рече Ћаја и пружи руку у правцу Стамбол-Каније.

Сва четворица стресоше се.

— Како вам је сад, старче?... Јесте ли задовољни?

— Хвала ти, честити пашо... Добро нам је — одговори старац држећи руке на прсима.

— Биће вам и боље, ако се потурчите. Иначе одосте за Пајсијем. Будите само послушни — рече Ћаја и пође.

Свита се крете за њим.

Кад Ћаја измаче, један из свите издвоји се и приђе Ђенадију.

То беше Јусуф-бег, повисок и леп младић, црних очију малих брчића, голобрад, у лепом турском оделу, с високим фесом на глави:

— Познајеш ли ме, оче? — упитаће он старца.

Старац га погледа, па слеже раменима.

— А ти? — упита бег Стојана, сина старчева.

Стојан познаде човека и у маху се промени.

— Ја сам Жарко — рече бег. По том се наже и шапатом рече: Не осуђујте ме. Због вас ово учиних. Будите спокојни. Из куле вас изведосмо, а скоро ћемо, ако Бог да, и из града.

То рече бег, па се осврте и живо оде за свитом.

Стојану искрсну пред очи сва прошлост. Он задрхта и пратећи очима бега, гневно махаше главом.

Уђоше сви у кућу.

— Ко беше тај младић, сине? — упитаће Ђенадије Стојана.

— Из Горачића — одговори Стојан хладно и усиљено.

— Је ли то син кмета Павла, о коме нам причаше?

Стојан климну главом.

— Па се потурчи?!

— Потурчи се изрод — одговори Стојан јетким гласом.

Кључ од харема

У горњем граду, недалеко од капије кроз коју се низ стрмне и вијугаве степенице силази у доњи град, беше у ово доба повелика кућа, ограђена високим зидовима.

Кућа личаше на усамљени манастир. Голи зидови, подигнути од камена и цигаља, покривени ћерамидом, допираху висином по више стреје, тако да требаше прилично одмаћи се од зида, да би се могао преко њега, а кроз густо грање разноликог дрвећа, видети горњи део крова.

До ове куће беше друга, мања, такође ограђена високим зидом.

Зидови обе ове куће описиваху правоугаоник, коме на југоисточној страни недостајаше један квадрат, што целом овом простору, зидом ограђеном, даваше изглед Г.

Оба ова дворишта имађаху два улаза: главни, на северозападној, и споредни, на североисточној страни. На главном улазу беше велика двокрилна капија, а на споредном капиџик, нешто мало нижи од узраста човечјег. Овакав исти капиџик беше и у зиду, који предвајаше веће двориште од мањег.

И главни и споредни улаз беху готово по ваздан затворени. Бивало је често да по неколико дана протече, а у ове скривене домове нити ко уђе нити изиђе.

На главном и споредном улазу стајаше преко дана по један стражар, а обноћ их беше стално четири, од којих двојица беху на југоисточном и двојица на југозападном углу.

Ове две куће беху харем Сулејман-Скопљак паше.

Друге недеље часног поста, једна жена уђе у гориш град и запита за Јусуф-бега. Показаше јој једну кућицу, десно од сат-куле.

Пред кућом сеђаше Јусуф-бег. Беше се налактио на колена, снагу погнуо, а десном ногом потапкаваше прашину на земљи Кад угледа жену, устаде и живо јој пође на сусрет.

То беше Милица, коју Бошко беше некада на друму спасао.

— Стиже ли, снахо? упитаће је бег радосно и пружи јој РУКУ-

— Једва ме пустише. Да не беше Тоске, морала бих се вратити.

Бег уведе жену у одају.

— Очекујем те као озебао сунце. По том ће је упитати:

— Где су ти деца?

— У Трнави, код рођаке — одговори Милица.

— Имају ли све што им треба.

— Имају, хвала Богу!

— Јеси ли примила новац?

— Послао ми је Тоска.

— Е, лепо — рече бег, па се диже и дође до прозора.

Жена пође за њим.

— Видиш ли оне две куће, ограђене зидом? — рече бег и показа руком.

— Видим — одговори Милица, гледајући у правцу његове руке.

— Оно је харем Скопљак паше... У оној већој кући борави Спасенија с Аном.

Жену обузе радост и лице јој чисто заигра.

— У оној мањој живи Петрија с децом — настави бег.

— А Ђенадије? — упитаће жена живо, не одвајајући ока са прозора.

— У доњем граду, заједно са сином.

Жена се подиже на прсте, тражећи оком обиталиште духовниково.

— Но види се — примети бег и удали се од прозора. Поседаше поново.

— Ти знаш зашто си амо дошла? — рећи ће бег.

— Знам.

— Оне сиротице треба спасавати. Ти ћеш ми бити..

— А оца Ђенадија? прекиде га жена.

— Са њима ми је лако... Овамо ми је тешко.

Жепа га посматраше пажљиво.

— Али се уздам у Бога и у тебе — настави бег. — Ти ћеш ми бити кључ од харема.

— За Спасенију бићу све што хоћеш.. И Богу није право да кћи српског војводе буде турска робиња.

— Тако је, снахо. Само морамо похитати.

— Реци само.. Ја сам на све готова.

— Лепо — рече бег. — Пристајеш ли да служиш у харему?

— Само ако ме приме.

— Примиће те.

— Зар ++паша?

— Не брини... О томе он и не води бригу, а и да води није му сад до харема.

— Што? — упита жена радознало.

— Болестан је.

— Од кад?

— Већ неколико недеља.

— А ко прима послугу у харему?

— Домаћица Фејзул-бегова. Она је надзорница.

— Да ли ће ме примити?

— Сигурно.. Обећао ми је бег.

— Зар прима и ђаурке?

— Прима — одговори бег, па се диже и поче ходати по соби.

Жена га немо праћаше очима.

Јусуф пређе неколико пута собу, па стаде, осврну се жени рече:

— Где су ти ствари?

— Код Тоске, одговори жена.

— Наредићу да се донесу... А сад да ти покажем кућу бегову.

Жена се диже и пође за њим.

Јусуф јој показа кућу и при растанку рече:

— Пријавићеш се беговици. Пристаћеш на све што буде захтевала. Реци јој да немаш нигде никога од свога. О Спасенији и осталима ни речи. Чини се као да их и не познајеш... Јеси ли разумела?

— Јесам — одговори Милица и оде право у кућу бегову.

Ајша.

У пространој соби харемској, застрвеној богатим персиским ћилимом, на свиленом миндерлуку сеђаше Ајша и плакаше.

Главу беше наслонила на јастук, и док једну руку држаше под главом, другом грчевито дохваташе мараму са крила и сузе брисаше. Дуге, црне косе, посувраћене с леђа, пале јој на прса, те их она кад и кад руком немарно отискиваше.

......Несрећна судбо моја! — туговаше Ајша, јецајући и и сузе бришући... У хладној каменој пећини, у оној мрачној стени, бејах спокојнија и срећнија. Тамо ме мајка миљем загреваше; и свака реч њена беше мелем срцу моме. Ево ме сада у свили и злату; у сваком богатству и изобиљу! Сви ми се клањају, сви ми служе, па опет несрећна, никад несрећнија!.. На што ми је ово свилено рухо, на што све ово богатство, кад ја чезнем у самоћи, лишена материнског загрљаја и умиљатог погледа њеног?!..

Тако Ајша па се диже и пође по ћилиму.

Не беше то људска прилика, већ вила, која беше присвојила све лепоте овог света. Лице, бело као снег, обрве танке густе и црне, очи крупне и пуне чара. Нос танак, нежан гребеном повијен, а уста малена, и руменом обасута. Дуге, црне косе, пале јој на плећа па се лепршају по свиленом јелечету, златом извезеном.

Лако као срна корачаше она у злаћеним папучама и белим чарапама до колена, по више којих свилене шалваре шуштаху као лишће, кад га лаки поветарац крене.

Пређе неколико пута преко собе, па се поново спусти на миндерлук и завали главу међу јастуке.

....Тужим се на судбу своју, а можда Бога вређам! — настави Ајша.

Зар не рекох сама: Идем да спасем брата свога?... Па што тужим сада? Лишена сам материног загрљаја за добро брата свога. Шта би мати без сина свога, без заштите и одбране своје?..

У том као да се присети нечем, и трже се. Коса јој беше пала на чело, и она је подиже. За тим се налакти на јастук, па гледајући у под и тужно машући главом, настави:

...Море је међу нама, драги Стојане!...Заверисмо се један другом, али гле, како је ништавна реч човека у зверским чељустима!..,. Душманска рука отрже нас једно другом из наручја, отрже нас на свагда!

....Ти тужиш и трунеш у мемљивој тамници, а ја чамим и копним у сваком изобиљу!.. Ово свилено и златом везено рухо, ови богати персијски ћилими и јастуци, — све су то окови, што ми стежу и срце и душу!....

....О драги Стојане!... Ако кад год стечеш крила и прнеш у слободу, сети се своје Спасеније! Ти још и незнаш каква је црна судба беше потерала. Злотвори са свих страна, па нигде мира ни покоја. Потуцасмо се од немила до не драга. Бошка чекаше колац, а мене гадне чељусти Латифове. И шта ми беше прече у овој невољи, до да сачувам себи брата, а матери сина, бранитеља и хранитеља?....

Ајша би и даље, да се врата не отворише.

Млада и лепа женска, у богату руху, уђе у собу и хитро приступи Ајши.

То беше Ана, снаха Михаила Глигоријевића.

— Што си ми тако тужна, мила моја Спасенија? — рече Ана и загрли Ајшу.

Ајши задрхташе мишићи око усана. У место одговора, она обема рукама стиште главу Анину и пољуби је неколико пута.

— Чуј мила моја! — рече Ана и посади се поред ње на [154] миндерлук.... Немој да тужиш. Бог је добар. Он ће нам послати ангела избавитеља.

— Е... драга моја! — рече Ајша и уздахну.. И њему додијаше молбе наше.

— Не греши, мила моја!.... Радосну ти вест носим.

— Вест!.. Радосну вест! рече Ајша узбуђено и зграби обе руке Анине.

— Јест, мила моја!.. Радосну ти вест носим.

— Говори, драга моја... говори!

— Стојан...

— Стојан!... мој Стојан... Говори, мила моја! прекиде је Ајша.

— Слободан је!

Ајша задрхта од радости, поскочи с миндерлука, паде Ани око врата и стаде је обасипати пољупцима.

— Слободан!... Стојан слободан!

— Реци ми мила моја... реци! — говораше она раздрагана, не престајући грлити и љубити своју милу Ану.

— Јест, драга Спасенија!... Слободан је и он и отац му — одговори Ана, враћајући јој пољупце.

Ајша раздрагана овом вешћу, спусти се поред своје миле другарице, припи јој се уз раме, и играјући се рукама њеним испитиваше јој сваку цртицу на лицу.

— Од кога си чула, мила моја? — упитаће она Ану пошто се мало утиша.

— Од Фејзул беговице.... Мало час је била код Петрије.

— О, Боже мој!... А где је сад?

— У доњем граду...

Шта!? — прекиде је Ајша изненађена овим одговором. Зар се нису опростили града?

— Опростили су се тамнице и главу сачували мила моја!

— Не разумем те, драга Ана — рече Ајша, чудно посматрајући сво]у пријатељицу.

— Е... мила моја!... колац им беше намењен!

Ајша со трже и диже руке с крила Аниног.

— Морају се потурчити.

Ана не доврши Спасенија скочи и као гујом ошинута цикну:

— Шта рече!? Потурчили се!

— Нису, мила моја, али ће морати.

Ајша се поведе, спусти на миндерлук и завали главу међу јастуке.

— Шта ти је, мила моја? — потресеним гласом рече Ана па приђе и загрли је.

Ајша не диже главе нити што прозбори. Само јецаше и сузе пролеваше.

— Не тужи, мила моја Спасенија... не тужи!.,. Божја је воља да тако буде... Неће Стојан тебе заборавити... Бог је милостив... Он ће избавити невољнике... Опет ће Стојан твој бити... Утеши се, мила моја, утеши!...

Ана хтеде и даље да теши своју драгу пријатељицу, али не могаше. Сузе јој грунуше на очи и угушише јој речи у грлу.

У том се отворише врата и у собу уђоше две женске.

То беху Фејзул-беговица и Милица.

Спрема

Истог дана, пред вече, ето Милице Јусуф-бегу.

— Примише ме! — рече она радосно ушавши у одају.

— Нек је са срећом! — одврати Јусуф, па приђе и затвори врата.

— А, гле!... Ствари су ми овде — рече Милица, спазивши дењак у једноме углу.

Јусуф приђе миндерлуку, саже се, извуче један празан сандук, отвори долап и извади један повелики завежљај.

— Чуј! — рече он пошто се обазре. — У овом завежљају има четири пара одела.

— Женског?

— Мушког.. војничког, одговори бег.

Жена га с чуђењем посматраше.

— Добро да пазиш! — рече бег, па отвори празан сандук [156] и мету одело на дно. По том одреши дењак, извади ствари Миличине и поређа их озго.

Жена стајаше и немо га посматраше.

— Ово је одело за тебе, Спасенију, Ану и Петрију. Чувај га као очи у глави. Ником ништа не говори... Јеси ли разумела?

Жена климну главом.

Јусуф се саже, закључа сандук и предаде кључ жени.

— Данас је субота... сутра недеља.... понедеоник... уторак, среда, у среду, а најдаље у четвртак да будеш овде. Дотле ће све бити спремљено. Тада ћеш чути шта треба да радиш... За сад не говори ником ништа.

— Зар ни Спасенији?

Јусуф обори главу, и као мало се промисли. По том ће рећи више кроза зубе:

— А шта ради Спасенија?

— Тужи и јадикује — одговори Милица и пусти из груди дубок уздах. — Затекох и њу и Ану сузама обливене.

— Да им ниси што говорила?

Жена се снебиваше.

— Немој крити!

— Јесам!

— Шта?

— Да се уздају у Бога и да му се моле.. Он ће им у скоро послати избавитеља.

— Ништа више.

— Ништа.

— Мене ниси спомињала?

— Не... рекох им само да ће их огрејати сунце одакле се нису надале.

— Јесу ли се зачудиле твоме доласку!

— Зачудиле и зарадовале као да у мени и матер видеше.

— Сигурно им ниси ништа говорила зашто си дошла? — упитаће бег, строго испитујући лице Миличино.

— Ништа, одговори жена одсечно.

— Добро... Немој им ништа ни говорити док не буде време.

То рече бег, па изиђе, дозва момка и предаде му сандук са стварима да однесе до харема.

Сутра дан Јусуф-бег рано изиђе из града и упути се право Рустемову хану.

— Где је Тоска? — упитаће он Рустема, који стајаше код камина и каву куваше.

Рустем му показа.

Јусуф прође кроз хан, изиђе у двориште и затече агу у ходнику.

Ага сеђаше у једном углу, с чибуком у руци. Пред њим, на доксату, стајаше ибриче с филџаном.

— Ене де!... Од куд ти тако сабајле? упитаће га ага. Јусуф приђе и поздрави га.

— Добро си дошао, сине!... Дај амо онај филџан с рафа. Јусуф се обазре, спази уза зид један стари раф, приђе, узе филџан, донесе га и посади се према аги.

— Дед једну — рече ага, па узе филџан и насу из ибричета.

Бег сркну два-три пута, па остави филџан, наже се према аги и пошто се обазре и на једну и на другу страну, рече ниским гласом:

— Милица је примљена...

— Е!... Кад је примише?

— Још јуче.

— Врло добро! — рече ага, па тргну два-три дима... Шта учини с оделом?

— Ено га у харему.

— Само памет у главу!... С тим се не шали.

— Не брини... учињено је све како ваља. Остаје сад још једно, и то најглавније.

— Шта?

— Чамац.

— За колико?

Јусуф узе филџан, сркну неколико пута, остави га, диже главу и поче бројати.

— За дванаест — би одговор.

— За дванаест?... Много!

— Толико их је — рече бег и стаде их ређати: Спасенија... Ана.. Петрија и њено троје деце... то су шест; отац Ђенадије и Стојан... осам; два брата Јаковљевића... десет; ја и Милица... дванаест... свега дванаест.

— И пет-шест веслача најмање? — примети ага.

— Доста су двојица... Нек буде повише весала.

— Умете ли веслати?

— Постараћемо се.

— Кад треба чамац?

— У четвртак.

— У које доба?

— Око поноћи.

— На коме месту?

— Код Небојше.

Ага се мало промисли, па ће рећи: — Добро.... Све ће бити удешено.

Бег сркну и остатак из филџана.

— Могу ли сигурно рачунати? — рече он дижући се.

— Хм!... А кад још код Тоске није било сигурно?

— На један сат пре поноћи.

— Не брини.. Учини ти само што треба.

Бег се диже и оде.

Наредба

Среда би и прође, а Милице никако из харема. Ово Јусуфа баци у бригу, и с нестрпљењем очекиваше сутрашњи дан.

Освану и четвртак. Бег још више узнемирен. Не могаше да се скраси на једном месту. Час би излазио и с нестрпљењем изгледао Милицу, час би се упутио харему, па се по том враћао у одају и немарно по њој ходао.

Већ дође и подне, а Милице никако. Јусуф да се згране. Изгуби већ свако стрпљење. Што више дан одмицаше, њему све теже. Као да беше у грозничавом стању. Час би сео, час устао и ходао, час прозору прилазио, по том опет седао, ходао и тако без престанка.

Дође и вечерње, а Милице ни с које стране. Јусуф-бег изгуби сваку наду. Умор га савлада, он се спусти на миндерлук, обори главу на јастук, покри рукама очи и као да заспа. Протече тако неко време, а бег нити диже главе, нити руке с очију.

У неки час врата се отворише и у одају уђе Фејзул-бег.

Јусуф се прену, подскочи с миндерлука и протрља очи.

— Добро те нађох... Има једна хитна наредба — рече Фејзул-бег и приђе му живо.

— Од кога? —

— Од Ћаје... За оне твоје земљаке.

Јусуфа у пола нестаде.

— За које земљаке?

— За Ђенадија, Стојана и оне остале.

— Шта је наређено?

— Да се иселе из оне куће.

Јусуфа погоди нож у срце. Соба му се окрену. Он се једва држаше на ногама.

— А куда? — упитаће он, упињући се да прикрије узбуђеност.

— У горњи град — одговори Фејзул.

— Куда?

— У горњи град... Она кућа мора се још данас испразнити. —

Јусуф занеме. Он виде, како се све наврзло да му осујети планове То га баци у очајање и сву му снагу одузе.

Фејзул примети промену на његову лицу, па ће га упитати:

— Као да ти се не допада ова наредба?

— У млађега нема поговора — одговори Јусуф. — Само не знам куда ћемо их?

Фејзул-бег слеже раменима.

— Знаш ли какву кућу?

Фејзул поново слеже раменима.

— Каква је она кућа у доњем граду?

— Где?

— Код куле.

— Хм!... Могло би и тамо, но наредба је на горњи град.

Јусуф-бег изгуби сваку наду. Он не знађаше како даље да почне.

— Је ли то она кућица... тамо код Небојше? — упитаће га Фејзул након дуже почивке.

— Јесте — би одговор.

— Да упитам Ћају — рече Фејзул па се окрете и оде. Јусуф оста поражен. Језа га свега обузе. Он стаде ходати по соби, хучући и прсте кршећи.

Не прође ни добра четврт, а ето Фејзула натраг.

— Шта би? — упита га Јусуф нестрпељиво.

— Ма где... Само она кућа да се одмах испразни — беше одговор.

Јусуфу мало лакну на души.

— Наредба се мора одмах извршити. Ћаји је потребна кућа — додаде Фејзул.

— Ко ће је извршити?

— Ти.

— Ја? — упита Јусуф.

— Јест.... ти — рече Фејзул, па онда додаде: И још нешто.

— Шта?

— Наредба је, да се они потурче.

— Који? — рече Јусуф пренеражено.

— Ђенадије, Стојан и она двојица.

— Кад?

— Сутра зором.

Јусуфу се окрете соба. Он замуча као стена.

— Одвешћемо их зором у џамију. Тамо ће и Ћаја бити.

То рече Фејзул и оде.

Тек што Јусуф беше испратио Фејзула и сео да мало одахне после овог узбуђења, а врата на одаји поново се отворише.

То беше Милица.

— Где си, ако Бога знаш?! — рече Јусуф и полети јој на сусрет.

— Једва улучих прилику — одговори жена сва задувана.

— Шта је с оделом?

— Ено га у сандуку.

— Зар га нису претресали?

— Нису.. Стоји све онако како си оставио.

— Нека нам Бог буде у помоћи! рече Јусуф, па скиде фес и прекрсти се.

По том приђе жени и ниским гласом рече:

— У име Божје, све је спремљено.. Чамац ће бити на свом месту. Целу ствар испричаћеш Спасенији, Ани и Петрији. Кад се све смири, обући ћете одело, отићи ћете код Петрије и тамо чекати. Непрестано ћете бити на опрези. Чим чујете да упадне камен у двориште одмах ћете изаћи на капиџик.

— А кључ?

— Ево — рече бег, па отвори долап, извади кључ и предаде јој.

— А стража? — рече жена узнемирено.

— Не брини! Ја сам јој данас господар.

— А деца? шта ћемо с њом?

— С децом заједно.... Само их залажите, да не би плакала.... Ви пак не смете ништа говорити. Понашаћете се као прави војници. Морате бити слободне и отресите. Што вам будем казао, радићете без поговора.... Јеси ли разумела?

— Јесам — одговори жена, а срце јој јаче закуца.

Јусуф испрати Милицу, па се упути право на бедем к оној кућици, у којој борављаше Ђенадије са осталима.

Кад дође до куће, изазва старца, поведе га на страну и рече:

— Оче, веруј ми као сину своме!... Све моје добро оставио сам и потурчио се за спас ваш.

Старцу заигра лице од радости, али се у мах промени. Као да му нека црна мисао пројури кроз душу.

— Ти као да сумњаш, оче?

Старац немо посматраше бега.

— Бог ми је сведок — рече бег и подиже очи пут неба.

— Сине, ваљ’ да ниси Бога заборавио? — изусти старац дирнут речима беговим.

— Његовом вољом и чиним ово, оче — одговори бег.

— Он ће ти по заслузи платити, сине.

— Нека ме порази овде пред тобом, ако што рђаво мислим — рече бег и метну руку на срце.

Старцу се разведри лице, па ће рећи потресеним гласом:

— А чему се можемо надати, сине, у овој гробници, зидинама ограђеној и стражом поседнутој?

— Слободи, оче! — одговори бег с неким поуздањем, од кога старцу заигра срце.

— Сине!.. Вера нас једном сачува коца, више заиста неће.

— Бог све може, оче!

Ове речи као да подсетише старца на једну од најсветијих дужности његових. Он обори главу и погледа у земљу.

— Овде ћете бити до поноћи, па онда.... у име Божје! — рече бег и ману руком у правцу Саве.

Старац подиже главу, метну десну руку у леву, отисну их од себе и рече:

— Бог нека ти буде у помоћ, сине!

— Да Бог да, оче! — одговори бег.

По том приђе ближе старцу, обазре се око себе и рече:

— Наредба је да вас иселим из ове куће. То нека вас ништа не страши. Бићете пресељени ближе слободи. Тамо, код Небојше, има једна кућица. У њој ћете боравити до поноћи, а после... у име Божје!

Погрбљени старац гуташе сваку реч бегову.

— Припремљено је све што треба — настави бег. — Целу ноћ морате бити на опрези. Чим чујете куцањ на вратима, одмах ћете изаћи

— А стража, сине? — упита га старац.

— Не брини, оче... Ја сам јој данас господар.

— Нека те Бог умудри, сине!

— Да Бог да, оче — одговори бег.

По том додаде:

— О свему овоме не говори ни сину ни осталима. Кад вас будем преселио, тад ћеш им све испричати.... Сад иди, оче, и спреми се за сеобу.

То рече бег, па продужи пут бедема.

Пожар

Поноћ је...

У граду београдском мртва тишина. Кад и кад само по који стражар викне са бедема и јави се оном до себе. Испрекидани [163] облаци, растурени по целом небу, готово се и не мицаху. Тама притисла све бедеме и обавила куле градске.

Дође време смени.

Омања одељења војничка сташе крстарити по граду. Једна група од пет војника прође доњи град, попе се уз камене степенице, прође кроз капију и дође пред харем.

То беше стража, коју предвођаше Јусуф-бег.

Бег приђе стражару на главном улазу и смени га. По том смени оне на југозападном и југоисточном углу, и крену се капиџику да смени и последњег.

Кад стиже близу капиџика, један од његових војника спази светлост на источној страни и викну: Пожар!

— Стој! — рече бег.

Стража стаде.

Јусуф смени и четвртог стражара.

— Оставите пушке! рече он оној четворици што беху смењени.

Војници приђоше зиду и оставише пушке.

— Вас двојица идите на Видин, а ви други на Зиндан-Капију. Разберите шта гори, па ми јавите.

Војници се окретоше и живо одоше.

— Арслане! — рећи ће бег ономе што оста на стражи. — Иди Фејзул бегу и реци му да је пожар испод Зиндан-Капије. Арслан оде.

Бег се саже, дохвати са земље повелики камен и убаци у двориште.

Не потраја дуго, а капиџик зашкрипа и отвори се. Четири женске, прерушене у војничко одело, изиђоше. Једна од њих вођаше за руку троје деце.

— Узмите пушке! — рече бег.

Женскиње узеше.

— Метните их на лево раме!

Метнуше их.

— Дед сад две и две!

Постројише се.

Бег се саже, узе најмање дете, подиже га и метну на руку. По том узе за руке остало двоје деце и рече:

— Напред!

Пожар узимаше све више маха. За час се диже узбуна. Старешине и војници изјурише из домова, а војници из касарне, потекоше Зиндан-Капији.

Један од Турака познаде бега и упита:

— Каква је то узбуна, беже?

— Пожар.

— Где?

— Код Зиндан-Капије.

— Шта гори?

— Сено!

— Чија су ти то деца?

— Бећир-бегова.... Побегоше од пожара — одговори бег, па прође кроз капију, сиђе низ степенице, пројури кроз доњи град удари полудесно, по том сави лево, сиђе у један шанац, прође кроз једну мрачну подземну капију, дође до једне кућице, приђе вратима и закуца.

Неколико тренутака по том, врата се отворише и четири човека изађоше.

— За мном! — рече бег и живо пође напред.

— Овде је стража! — приметиће неко из гомиле.

— Ноћас је нема — одговори бег.

Дођоше до последњег бедема, о који се ломљаху таласи Дунава.

У бедему беше отвор налик на прозор. Јусуф помоли главу кроз отвор, обазре се лево и десно, па се исправи, и рече женскињама:

— Баците пушке!

Оружје би бачено.

Бег узе најмање дете и провуче кроз отвор.

Детета нестаде.

Тако учини и са остало двоје деце.

— Сад ви! — рећи ће он женскињама.

Четири женскиње приђоше зиду, и једне по једне нестаде.

За тим се провукоше и остали.

Најзад се провуче и бег и нађе их све у чамцу.

Осам весала заграбише воде из Дунава и чамац се отисну од бедема.

Жарко

Тек што пролетње сунце беше грануло и гора се заодела првим листом, Рудник се замагли и кроз маглу сину муња.

Ломо опали пиштољ и даде абер на све четири стране.

Обрад и Бошко чуше глас са Рудника, прикупише дружину и похиташе у помоћ.

Дођоше у Букуљу, и ту затекоше Капетан-Божа, са доста другова.

— Водиш ли још кога потурицу! — беше прва реч, којом Божо поздрави Обрада.

Ово не беше поздрав већ оштар нож, који згоди Обрада по сред срца. Он набра повије, натушти чело и мрко погледа јунака.

— Камо ти Жарка? — упитаће га Божо и лукаво се насмеши.

Обрад задрхта и прострели га очима.

— Шта се мргодиш?... Камо ти Жарка?

— Ево га!... плану Обрад и напери пушку на Божа.

Мало требаше, па да легне крв. За тренут ока момци се слегоше са свих страна, раздвојише завађене, одузеше им оружје и сташе их умиривати.

Обрад дрхташе. Неколико пута покушаваше да се отме из руку пријатеља и да сукне на Божа као муња.

— Шта вам би?! — чу се са свих страна.

— Зар се тако поздравља?! — цикну Обрад, а усне му задрхташе.

— Умири се, умири, побратиме — поче га Бошко благо тешити.

— Море, шала је — повика неко из дружине.

— Каква шала?! — загрме Обрад.. Што ми непрестано натиче издајицу на нос?

— Пошалих се као с пријатељем — утаче се Божо са другог краја.

— Зар се тако шали?... Ножем по сред срца?

— Измирите се — рећи ће Бошко и потапша Обрада по рамену.

Обрад ћуташе и у земљу гледаше. Уснице му модре, а образи још зажарени од прве ватре.

— Измирите се, измирите! — салетише и с лева и с десна.

Протече прилично времена док се Обрад утиша. Другови га ухватише испод мишке и приведоше Божу. Завађени се погледаше, насмешише, потом загрлише и пољубише.

— Срећно! Живели! — повика дружина и слеже се око њих.

Тек што ови радосни усклици ишчезоше, а из даљине чу се песма.

За тренут ока све се утиша. Присутни погледаше у правцу одакле глас допираше.

У даљини од 500 метара опазише човека како излази из луга.

Човек скрену десно и упути се право потоку.

Бошко изиђе из дружине, крочи неколико пута, стаде и наткрили чело руком. Колко за тренут ока, он се врати и сав усплахирен рече:

— Море, то је он!

— Ко? — упита Божо.

— Она потурица... Жарко.

— Шта?!... Зар он?.. цикну Обрад, па као муња зажди за један грм и напери пушку.

Човек иђаше слободно и певаше.

Беше већ дошао до потока. У који мах појми да прескочи поток, Обрадова пушка плану и пуцањ се разлеже по гори.

Човек стаде као укопан.

— Бољи сам ловац! — кликну Божо, па се измаче, подбаци пушку и узе човека на око.

У тај мах чу се глас из даљине:

— Обраде!... Бошко!.. О Бошко!

Бошко познаде глас, па као муња сукну на Божа и одби му пушку.

— Остави ми лов! — осече се Божо и понова узе човека на око.

— Доле пушку!... Ено Стојана Ђенадића! — повика Бошко и поново одби наперену пушку.

— Не бијте ми побратима! — зачу се глас из даљине.

Присутни видеше другог човека како истрча из луга.

То беше Стојан, син Оца-Ђенадија.

Обрад га познаде, остави бусију и врати се дружини са погнутом главом.

Присутни ником поникоше. Ово им беше загонетка, коју не могаху одгоненути.

У том Стојан беше већ стигао до потока, и како стиже, загрли Жарка, те с њим право дружини.

— Помози вам Бог! — повикаше они кад стигоше пред дружину.

Јунаци се згледаше и чудно их отпоздравише.

Стојан ступи напред и поче причати историју своју и Жаркову.

Сва дружина претвори се у ухо.

Обрад стајаше као стена и гуташе сваку реч Стојанову.

Стојан сврши.

— Праштај, соколе! — кликну Обрад, па хитро приђе Жарку и загрли га.

Овај призор трону Бошка. Образи му се зажарише, а у грлу га нешто тако силно стеже, да једва дихаше.

У тај мах погледи његови и Жаркови сукобише се.

— Жарко!... Праштај увреду! — рече Бошко тронутим гласом.

— Бог нека нам свима опрости! — одговори Жарко и приђе Бошку.

Загрлише се и ватрено пољубише.

— Живели! — кликну Обрад. По том се осврте Божу:

— А?... Шта сад велиш?

— Питај Бошка! — одговори овај јетко и окрете главу.

Побратими

Жарко осветла себи образ. Он искупи грехове оца свога и скиде терет са душе своје. Непријатељи беху побеђени. Они положише оружје, приђоше и пружише руку пријатељства.

Жарко беше мртав, и оживе; беше изгубљен, и нађе се. Он беше она изгубљена овца, што поста милија од свих деведесет и девет. Он се приближи Стојану, и овај нађе у њему другога себе. Они се упознаше, један другом омилише и побратимише.

Бављење у Купинову беше им врло пријатно. Добри Купиновљани примише браћу своју и гостољубљем ублажаваху невоље њихне. Свештеник купиновљански, Василије Протић, стараше се о бегунцима као добар пастир о стаду своме. Његовим заузимањем беше образован одбор од имућних и милостивих домаћина. Не беше ни једног имућнијег српског дома, а да милосрђем и гостопримством не утираше сузе нејачи српској. Поп Василије беше први и даваше пример свима. У његовом дому нађоше склоништа удовица и кћи војводе жупског; у дому брата његова: Ана и Милица. Остали бегунци беху размештени по домовима њиних сродника и пријатеља.

Стојан беше веома расположен. Ово му беху први срећнији дани после оне поруке, што је изврши у Горачићима. Беше изгубио сваку наду, да ће икад више видети злато своје. И гле! како се срећа насмеши после толико бурних и злокобних дана! Кућа свештеника купиновљанског поста му тако мила и драга, да се с муком од ње растајаше. У њој му беше све благо, сва нада и сва утеха. Спасенија га дочекиваше и испраћаше као мати најмилије чедо своје. Њени погледи, пуни дражи; њени осмејци, пуни љупкости; њено срце, пуно нежности, — све то беху ђаконије, којима се Стојан слатко опијаше.

Стојан и Жарко готово се не раздвајаху. Што би један рекао, прихватио би радо и други. Они се слагаху у свему; па мож’да и више него што и требаше за праве пријатеље. Има нешто у чему се добри пријатељи не смеју сложити. То је предмет љубави. Пријатељ може пријатељу све уступити, само не ону коју љуби. Стојан и Жарко имађаху једну препону, која сметаше да међу њима буду са свим чисти рачуни. То беше Спасенија. Она беше међу њима узрок тајног сукоба, који обојица јасно опажаху, али га један од другог тајаху.

Стојан сматраше да је у праву, па с тога редовно посећиваше Спасенију. Жарко нагонски осећаше, да би требало то исто да ради, али не могаше никако да се одважи. Покушаваше [169] готово свакога дана, па никако да до краја изведе своју намеру. Долазио би до капије свештеникове куће, ту мало прочепао, неколико се пута осврнуо, па се увек напразно враћао. За особиту срећу сматраше кад би по који пут, пролазећи мимо кућу свештеникову, спазио у дворишту Спасенију, са поповом ћерком. Још кад би се десило, да га Спасенија умиљато погледа, по цео би дан весело певуцкао и са особитим задовољством самог себе разговарао. Овај умиљати поглед улеваше му уверење, да га Спасенија милује и да јако греши што је избегава. Али шта је знао да ради? Зар да ступи у отворен сукоб са својим побратимом? Зар поново да навуче на се мржњу, коју тако тешко скиде и у заборав баци? И после, ко зна шта је у ствари? Мож’да га умиљати поглед Спасенијин вара, мож’да је то само знак признања и захвалности, и ништа више.

Тако мишљаше Жарко, и то не беше безразложно. Колико ли је пута очекивао да га побратим позове свештениковој кући, па никад ни да се пошали! Једном приликом, мало му к’о нагласи, да би то желео, али се Стојан чињаше и невешт. И колико више Жарко истицаше своју жељу, у толико се Стојан невештији показиваше. Околишење Жарково на све могуће начине, оста без успеха. Да јавно изиђе са својом жељом, није смео ни помислити. Истина, Стојан беше у свему искрен према њему, али у овој ствари никако да се погоде. Често су излазили у шетњу, и кад год би Стојан зажелео да види Спасенију, увек би се вешто извукао и оставио Жарка мало подаље од свештеникове куће.

Дани су пролазили, а Жарко никако да се реши. До капије дође, па ни корака даље. Чудио се самом себи. Код куће беше једно, код капије друго. Корео је самог себе што је тако слаботиња, и кад год би се вратио, тврдо би се зарицао да ће сутра јуначки, па шта Бог да! Одлука увек беше једна до суда, а друга од суда.

Жарко постајаше већ и зловољан. Побратим му беше грдна препона, преко које не могаше никако. Стотину разлога налажаше, како не би био никакав грех, да буде поред оне, коју тако силно љуби. И тек да се реши, а једна једина мисао искрсне и све разлоге разгони.

Једног дана упитаће самог себе: Не би ли мудро било да се испита срце Спасенијино, да се сазнају тајне њене? И ова мисао овлада њиме. Он се реши, и оде Милици.

После обичног разговора упитаће је он:

— Састајеш ли се са Ђукићевима?

— Врло често... Баш јуче сам била код њих — одговори Милица.

— А долазе ли оне к теби?

— Долазе. Биле су пре 2 — 3 дана.

— Жарко подави уснице и задуби се.

— А што питаш? — упитаће га жена после кратке почивке.

— Жарко се насмеши и баци детињасти поглед на жену.

— Да није због Спасеније... а?

Жарко порумени и кришом погледа у Милицу.

— Море, рекла бих; да ти је јако замакла за око?

Жарка прође струја. Он обори главу и погледа преда се.

— Коме ће пре? — настави Милица смешећи се. — Хоће Стојан, хоћеш ти!. Ватајте се у штап, па чија буде!...

— Е... уздахну Жарко.. далеко је она од мене!

— А ко то зна? — приметиће Милица и ђаволасто се насмеши.

— Зна Жарко.. зна да јој узалуд отвара срце своје.

— Неће баш тако бити... Да се ти не вараш?

Жарка обли румен.

— О теби смо често разговарали — рећи ће жена... Не може да се нахвали твога јунаштва. Свака јој реч из срца потиче.

— Не верујем, Милице! Пре ће бити да сам јој сав црн.

— Вараш се, младићу. Никад прекорне не чух из њених уста. Један једини прекор беше, и то праведан.

— Јест, Милице.. праведан прекор! Ја сам грешник..

— Грешник, да како — потврди жена. Ево већ две недеље како смо у туђини, а ти никако да их се сетиш.

Жарко задрхта.

— Милице!... Бог ми је сведок — рече он и зграби обе руке њено... Сећам их се и дан и ноћ... Не могу мирно ни да спавам.

— Па камо те, кад толико о њима мислиш?

— Е... Милице!.. Ти не знаш каква ме невоља мори.

— Каква невоља?!

— Има неког, кога би увредио мој долазак Ђукићевима.

— А ко је то?

Жарко оћута.

— Да није Стојан?

Жарко климну главом.

— Баш си право дете! — рече Милица и слатко се насмеја.... Зар би он смео посумњати у чистоту срца Спасенијиног?!

Жарко прикупи снагу да нешто одговори, али баш у тај мах неко закуца на врата.

Станица и Спасенија уђоше.

Жарко се упрепасти кад сагледа њихова лица, и у земљу да пропадне. Узврда се и узврпољи, као да га мрави спопадоше. Хтеде на врата, али га Милица шчепа за рамена, догура до миндерлука и слатко смејући се рече:

— Ево онога што се не да видети!

— Где си, сине? — упитаће га старица материнским гласом.

Жарко, постиђен као девојка, диже се, приђе старици и пољуби је у руку. Она њега у чело.

— Нема те, сине, баш никако да дођеш! — рече — и погледа га благо.

Жарко промуца нешто, али то беше тако нејасно, да је тешко и сам разумео. По том, збуњен к’о никада дотле, с обореном главом и успламтелим образима, приђе Спасенији и пружи јој руку. Девојка се диже, погледа га слободно и даде му руку.

Жарко се изгуби. С тешком муком врати се миндерлуку и седе. Стаде се врпољити као да на клинцима сеђаше. Главу би кад и кад подигао, али поглед му вечито тумараше по поду и собним кутовима.

Разговор поче, али Жарко никако да се смири. На свако питање одговараше збуњено, готово за себе. Још кад би се десило, да му се поглед случајно сукоби са девојачким, толико [172] би се збунио, да не би чуо ни питање, које би се на њ управило.

Овај незгодан положај беше га толико заморио, да једва чекаше згодну прилику да га избегне. И прилика му се указа. Он се у један мах диже, рече збогом и штуче на врата.

Беше отпраћен веселим смехом.

Жарко дође кући, и покаја се. Осуђиваше своју малодушност и зарицаше се да ће у будуће бити одлучнији. Нешто га поче уверавати, да је његово отуђивање права бесмислица, и да се не би ни у колико огрешио о свог побратима, ако би кад и кад посетио ове добре душе. Шта више, увиђаше сада, да му је то и дужност, и да јако греши што јој се не одазива. И размишљајући тако, дође до закључка, да треба и да мора бити одлучнији.

Истог дана у вече тврдо се реши да сутра но подне посети Ђукићеве.

И доиста, сутра дан, у намишљено време, диже се и одлучно пође свештениковој кући. У глави му беше само мисао о чистој дужности, и с тога иђаше право и слободно куда беше наумио. Али, што се више примицаше кући свештениковој, ова мисао некако слабљаше, и у колико она више слабљаше, у толико он јаче успораваше кораке. Једва баше превалио пола пута, а кроз мисао дужности сијну му она о тајној љубави, и овлада њиме. Он стаде и сукоби се са верношћу, коју дуговаше своме побратиму. У тренутку отвори се читава борба у његовој души. Једна једина мисао окоми се снажно против свих разлога о дужности... Он стајаше, а време промицаше. Мисаоне теразије гибаху се непрестано, и како се оне гибаху, тако он иђаше час напред час назад.

Дуго се тако колебаше младић, док у неко доба не изусти: „Доцкан је сад!” и врати се.

Сутра дан у исто време, покуша понова срећу. Овог пута беше много одлучнији. Иђаше слободно и беше већ у велико превалио пола пута. Истина, срце му заигра кад угледа свештеникову кућу, али ипак иђаше смело напред.

Требаше му још једну кућу да пређе, па да уђе у капију.

Кураж беше ту, али срећа умаче.

Беше доцкан!

У тај мах од некуда искрсну Стојан, те право преда њ.

— Куда, побратиме? — упитаће га он.

Жарко, као громом поражен, стаде и убезекнуто погледа побратима.

— Да не тражиш мене?

— Јест... с тешком муком претури Жарко преко језика.

— Боме и ја тебе!.,. имам писмо из Србије.

— Од кога?

— Од Обрада.

— Е?

— Ваља нам се враћати.

— Што?

— Ломо диг’о крајину... Ваља заклетву одржати.

Жарку запламтише уши. Учини му се да чује неку писку, неко бучање и звонење у даљини.

— Сутра морамо на пут! — настави Стојан.

— Сутра?!

— Јест... сутра.. Хајд’мо до браће Јаковљевића.

Жарко кришом баци поглед на свештеникову кућу, потајно уздахну и са болом у души изусти:

— Хајд’мо!..

Четници

Четници оставише Букуљу и пођоше на Рудник.

При поласку, Обрад ће упитати Стојана и Жарка.

— А ви?... Куда ви мислите?

— С тобом! — одговорише они.

— Камо вам дружине?

— Ето је пред тобом! — рече Стојан.

— Коме ће пре?.... Једна чета, а нас четворица!

— Драгачево није преко света! — утаче се Божо.

— Ено им Медведника.

— У Небош ћемо! — рече Стојан... Тамо нас чека дружина.

— Само похитајте! — рече Обрад... Ломо нас давно очекује.

Стојан и Жарко дођоше у Драгачево.

Кад беху близу Горачића, Жарко, који иђаше мало напред, у једанпут стаде и сав пребледе.

— Куда идемо? — упита он побратима.

— У село! — одговори Стојан.

— Ено ти села! — рече Жарко и грчевито пружи руку.

Стојан погледа попут Жаркове руке и виде разорене куће.

Умукоше обојица.

Кад стигоше до једне рушевине, Жарко скрену с пута, стаде и окрете леђа побратиму.

Стојан га виде како се целом снагом тресе.

Тако потраја неко време.

У један мах Жарко се исправи и осврте побратиму. Беше тужан. Очи му беху усале, а лице потамнело.

— Побратиме! — рече он потресеним гласом, па исука нож и приђе Стојану.

Стојан га погледа престрављено.

— Латиф ми диже кров над главом, али неће овај! — љуто завапи Жарко и диже руку пут неба.

— Е, мој побратиме!... Одавно сам под тим кровом — рече Стојан и одмахну два-три пута главом

— Изгубисмо све!.,. Оста нам још крв.

— Пролићемо и њу!

— Је ли вера? — рече Жарко и сав задрхта.

— Света вера! — одговори Стојан.

— Да ћемо осветити ове домове?

— И све зулуме!

Жарко клече, пружи леву руку, засука рукав, потеже ножем, и врхом пусти крв по више била.

Стојану јурну крв у лице. Он грчевито зграби нож, клече и учини што и Жарко.

По том обојица устадоше, приљубише ране, загрлише се и пољубише.

Побратимство међу њима беше крвљу запечаћено.

Жарко откопча кајиш, узе нож, саструга праха, обложи ране себи и побратиму, и рече:

— Потражимо дружину!

Закључише да се састану у Небош Планини и растадоше се.

Осветнички гнев узавре у Жарку и ули му неустрашљивост и чудну снагу, о коју се ломљаху све препоне. Он зађе по Драгачеву, прелећући с краја на крај као муња. У његовим жилама узавре крв и да могаше источио би и последњу кап, да њоме опије и за јуначке подвиге одушеви своје вршњаке. Реч му беше муња, која продираше у срца невољника, пленећи их и придобијајући за осветничка дела.

Жарко тражаше ноћ и у ноћи невољнике. Оно, што обест Латифова разагна с огњишта, беше му најмилије. Невољници, сакупљени и одушевљени, постају снага, јача од челика.

Из Горачића дође у Лазац, из Ласца у Смаиле. Ту виде матер и нађе тридесет друга. Са њима потече у Буковицу, из Буковице у Слатину, из Слатине у Јежевицу. Са њим беше сто момака. Из Јежевице удари на Атеницу, из Атенице у Придворицу, из Придворице у Небош Планину.

Побратими се састаше и сутра дан зором на Рудник пођоше.

Тек што беху измакли из Небош Планине и скренули десно ка Морави, један коњаник испаде из луга.

То беше Стеван Бркић.

Четници зауставише чете,

— Гле, Бркића! — рећи ће Стојан Жарку... Кака л њега невоља амо дотера?

— Што?

— Откуд то јагње амо међу вуцима?.. Гле само како се наоружао!

— Што се чудиш? Крајина је.

— Како да се не чудим. Јесенас не могаше жену да укроти, а сад хоће Турке!

— Додијало му, побратиме.

У том Бркић стиже, сјаха с коња, приступи живо четницима и рече:

— Куда браћо?

— На Рудник! — одговори Стојан.

— Доцкан!

— Што?

— Свршено је.

— Како?! — упиташе у један мах Стојан и Жарко.

— Рудник је освојен?

— Шта рече?

Бркић понови.

Стојан и Жарко згледаше се.

— Рудник освојисмо, а Турке прогнасмо — рече Бркић.

Четници подигоше капе к небу и кликнуше: ура!

— Ура! — понови дружина.

— Живео Ломо! — кликну Жарко, окренув се дружини.

— Живео! — захори се из стотину грла.

У тај мах Бркић скиде капу, подиже очи к небу и тужно изусти:

— Бог да му душу прости!

Присутни ником поникоше.

— Кога ти то, море упокоји?! — упитаће Стојан пренеражен.

— Лома! — одговори Бркић тужно.

Присутни се згрнуше са свих страна и опколише Бркића

— Шта рече? — упита Стојан готово без душе.

— Погибе, весела му мајка! — одговори овај.

— Погибе!.. Ломо погибе! — оде од уста до уста кроз целу дружину.

— Погибе на веру.. Уби га Турчин — рече Бркић.

— Како? — упитаће Стојан.

— Три дана се тукосмо и град освојисмо — поче Бркић. Турци замолише Лома, да их на веру прими и кроз гору проведе. Добра душа даде веру, а за вером и главу. Кад бесмо у гори, од некуда припуцаше пушке и убише неколико крвопија. Тада ће један од њих, што јахаше поред Лома, рећи: „Ломо! Знам да томе ниси ништа крив. Рози су промакли мимо главу, а кад то буде, добра не може бити. Нека ти је од мене хвала! Ти си добар јунак, а добру јунаку приличи добро оружје.“ То рече злотвор, па извади иза паса сребром оковани јатаган и пружи га војводи. Лома опече гуја. Он узе јатаган и погну главу да га себи за силај задене. И задену га у зао [177] час! Невера трже пиштољ и скреса га јунаку у теме, па зажди низ гору као зверка. Покласмо злотворе, али Лома више жива не видесмо.

Јунаци поскидаше капе и једно потмуло: „Бог да му душу прости!“ диже се к небу.„

Наста тајац.

— Па сад?... Шта ћемо и куда ћемо? — рече Жарко и прекиде тишину.

— На Љубић!... — одговори Бркић.

— На Љубић!... Какав Љубић? — запиташе живо оба четника.

— Тамо нас зове Војвода Милош.

Јунаци се згледаше.

— Јест... он нас зове. Објавио је рат Турцима.

— Где? — рече Жарко и чисто се диже с места.

— У Такову.

— Живео Милош! — кликнуше Стојан и Жарко.

— Живео!... Живео! — одјекну низ Мораву.

— Шта је с Обрадом? — упитаће Стојан. Да ли га где год виде?

— Ено га с Бошком на Љубићу... Тамо је и Капетан Божо — одговори Бркић.

— А ми?... Куда ћемо ми? — упита Жарко.

— Заповест је да заузмете Јелицу и да спречите Турке, ако би покушали да беже ка Ужицу.

То рече Бркић, па уседе на коња, опрости се с дружином и одјури низ Мораву.

Стојан и Жарко кренуше чете и око подне стигоше у Јелицу.

Геније

„Он је кадар стићи и утећи

„И на страшном месту постојати.

Овим речима могли бисмо окарактерисати Војводу Таковског, Милоша Обреновића.

Умети показати силу, кад је сила потребна; бити понизан кад је понизност једино оруђе одбране, имати присебности и одлучности у тренуцима, кад опасност прети; брзо појмити све у себи и око себе; умети бити данас Бонапарта а сутра Макијавел, — ето то је она моћ, што уздиже Милоша у ред генија.

Карактер народа има своју персонификацију у изабраницима. Српски народ беше кадар стићи и утећи, и на страшном месту постојати. Ове карактерне црте беху оваплоћене у Ђорђу и у Милошу. Ђорђе беше геније витештва, Милош геније мудрости. Они се допуњаваху, и плод њихова заједничког рада беше: Ослобођење Србије.

Први беше војник, други дипломата. Улоге подељене, али циљ исти. Домовини требаше и једно и друго, као што бићу потребује и дух и тело.

Војник беше напред, а ту му је и место. Он беше авангарда. Успех другога потиче из моћи првога. Сваки дипломата скрива за леђима гомилу бајонета. Он се ослања на силу, и што јача сила, сигурнији успех за дипломатским столом. Сваки је мир оружан, и ма колика била мудрост дипломате, уговоре мира диктују бајонети са бојнога поља.

Ђорђе прикупи снагу народну, разви је и показа свету њену моћ. Деветогодишње његово ратовање засведочи, да српски народ има снаге и да је уме развити. Ово сведочанство беше капитал, преко потребан генију мудрости. И док овај мудрост просипаше и мудрошћу освајаше, Европа се сећаше генија витештва.

Вели се: „Памет царује, а снага кладе ваља.“ Тако је, јер и највећи капитали расточавају се или остају бесплодни у рукама неувиђавних и неспособних. Величина духа Милошева огледа се баш у томе, што умеде осведочену снагу српског народа вешто да употреби у корист ослобођења своје Отаџбине. Он беше геније, у коме обитаваше дух премудрости. Политичарима моћних народа доста је дух разума, онима малених народа потребан је дух премудрости. У великим и моћним народима војводе замењују политичаре. Бајонети отварају и закључују сва питања.

Дело, започето у Благовештењу, настави се у Такову. Милош истаче собом ђенија витештва и поново засведочи снагу народну. То беше нужна погодба за даљи успех. Витешки дух припреми успех дипломати.

Војвода Руднички појми свој положај. Он се обрати јунацима, разви заставу, и са пуно смелости рече: „Рат Турцима!“ Ова реч беше моћна. Изговорена под Таковским грмом, муњевито одјекну по свој земљи. Неимари је чуше и поздравише.

Таковски грм, овај сведок далеке прошлости, поста светиња потомцима неимара, што под његовим гранама развише заставу новог ослобођења. Његове безбројне и моћне жиле, продираху далеко кроза земљу, натоплену крвљу српских витезова, а брсне му гране рачваху се и шираху се све даље, док собом не прекрилише сваку стопу земље од Дрине до Тимока, и од Саве и Дунава до Јавора и Косова. Под гранама овог Светог грма зацари се мир и слобода, а под окриљем ових благодати вредни неимари раскрчише пут величини и срећи народној.

Љубић

Најкраћа и најјаснија ратна прокламација, која је икад изашла на уста великих војсковођа, беше реч Милошева: „Рат Турцима!“ Она оде од уста до уста и разнесе се по свој земљи.

Четници похиташе са свих страна и предадоше се вољи Милошевој.

— Ваља нам прво на Чачак ударити — рећи ће Паштрмац друговима, сакупљеним око Војводе Рудничког.

— Осигурајмо прво леђа! — примети Вучић.

— Тако је, Томо! — рече Милош Вучићу и потапша га по рамену... — Треба рашчистити с Ваљевом и Палежем.

— Ја ћу на Ваљево! — рече Рајић.

— Ти ћеш на Љубић — одговори Милош.

— И ја с њим — утаче се Книћанин и спусти руку на раме Рајићево.

— Ти, Книћанин, Мутап, Божо и Обрад идите на Љубић, и потрудите се да што пре заузмете Чачак. Ја ћу с осталима на Ваљево и Палеж. Ако Бог да, ево ме кроз који дан вама у помоћ.

Ово беше заповест, и не би јој поговора.

Тек што Рајић стиже на Љубић, а глас се пронесе, да се Ћаја кренуо из Београда и да с великом војском иде на Чачак. Ова вест доведе у забуну Рајића, па и другове му.

— Боме нема шале! — рече Книћанин и заврти главом.

— Не би ли добро било да се повучемо и Милоша сачекамо? — прихвати Капетан-Божо.

Јунаци погледаше у земљу.

— Шта велите, браћо? — упитаће Рајић након дуже почивке.

— Готово да одступимо — рече Божо и пропрати очима све редом.

— Хм... да ли ће то бити добро? — утаче се Обрад.

— Далеко је од добра... Ваља бирати мање зло — одговори Рајић.

— Избегнемо ли прву ватру, другу ћемо још теже загристи — примети Обрад.

— Боме, тако је к’о што Обрад рече — прихвати Мутап... — Ваља народ окрвавити.

— Је ли тако, браћо? — упита Рајић.

— Никако друкче. Ваља нам се огледати, па шта Бог да — одговори Книћанин.

— Е лепо, браћо. Ако ваља огрезнути у крви, ево ме првог — рече Рајић одлучно.

Трећег дана увече Ћаја-паша стиже у Чачак. Његов долазак ужурба Србе. Све се даде на посао и до поноћи беху изграђена и последња два шанца према Морави.

Сутра дан, зором, стиже глас, да је Милош освојио Палеж и да иде у помоћ Љубићу. Ово расположи Србе, прикупи их још јаче, и они готово без бриге очекиваху напад Ћајин...

Турци дознадоше за долазак Милошев, и похиташе да што пре заузму Љубић.

Кад би око подне, одељења турске војске показаше се на противној страни.

Рајић виде то и припреми све што беше потребно.

Оделења се упутише у правцу Мораве. Кад стигоше на један километар, развише се западно и источно.

Срби их чекаху у шанчевима.

Средина турске војске примаче се к Морави на 500 метара. Остала одељења удараше лево и десно.

Не потраја дуго, а преко Мораве диже се магла, и одмах затим загрокташе пушке.

Борба поче.

Још се дим не беше добро ни дигао, а са Рајићева шанца загрмеше оба топа.

Рика топова упрепасти Турке. Они у један мах стадоше и прекидоше паљбу. Али то беше за тренут ока. Борба се настави, и то са још већом жестином.

Обрад и Божо опалише по један плотун. За њима учинише то исто Книћанин и Мутап.

Турци се не збунише. Они стално продираху и већ дођоше до Мораве.

У тај мах са врха Љубића поново рикнуше топови; а из шанца загрокташе безбројне пушке.

То беше Рајић са својима. Он стајаше на шанцу и командоваше паљбом.

Борба се разви увелико. Громови затрешташе с обе стране. Љубић и Мораву притиште магла. Рика Рајићевих топова заглушиваше цику пушака.

Турци пређоше Мораву и нападоше прве шанчеве. Рајић виде то, осврте се тобџијама и повика:

— Пали!

Топови рикнуше.

Рајић, брзо као муња, стрча у шанац, рече нешто својима, врати се натраг и погледа пут Мораве.

Имаде шта и видети. На Љубићу дармар. Турци заузели шанчеве, а Срби беже безобзирце, спотичући се и ломећи један преко другог.

Ова бежанија из доњих шанчева узбуни оне у горњим. За тренут ока Рајић се нађе усамљен.

— Не тако! — тужно процвиле Рајић и приби се уз топове. — Не напуштајте ових топова, крвљу су откупљени!... Не остављајте их, тако вам живога Бога!

Узалуд Рајић довикиваше и преклињаше своје. Општи страх овлада, и за тренут ока све живо поискака из шанчева и наже кроз гору.

Турцима замаче око за топове и навалише на Рајића.

Рајић оста непомичан као стена. Он опкорачи топ, извади пиштољ једном, а сабљу другом, и са нечувеном дрскошћу испрси се и спреми да дочека сву турску силу.

Турци халакнуше, нагрнуше на шанац и слегоше се око усамљена јунака пуна поноса, пуна смелости, непомична као град и хладна као стена. И кад овај див, овај стуб народне снаге, виде последњи час, призва Бога, опали пиштољ и размахну сабљом око себе. И кад паде, прорешетан безбројним зрнима, паде и огрезну, не у својој, већ у турској крви.

Турци узеше топове, одвукоше их преко мртва тела Рајићева и рашчистише Љубић.

Има победа што гневе победиоце. Освојити шанчеве, заузети све положаје, потући непријатеља до ноге, разгонити га на све четири стране, запленити оружје и џебану, и после свега тога не бити задовољан, осећати мржњу и гнев, имати у души нешто што вас пече и гризе, што вам никако не да мира — ето, то је победа, што гневи победиоце.

Ћаја виде победу, и, уместо расположења, осети како га нешто жижи и за срце уједа. Шта беше то? — Ситница: дрскост усамљена јунака крај топова!

„Тешко побеђенима!“ — узвикнуо је галски војвода, и би побеђен!

Таква је игра судбине.

Је ли Ћаји било до ликовања?

Не. Он осећаше у срцу јед. Дрскост Рајићева не даваше му мира као да у њој назираше злу коб своју. И кад год би се овог јунака сетио, ускомешао би се сав и нехотице изустио: „Ти си победио!“

Рајић погибе, али из крви његове диже се стуб слободе, са кога ће расути зраци вечито обасјавати стазе потоњим нараштајима.

Морални стубови не воде се из камена, већ из вере и смелости, осећања части и поноса, и оне дрскости, што пркоси свима јадима и невољама.

Ћаја освоји Љубић и врати се у Чачак. Ту се припремаше и ствараше план, како да умири рају. Он спремаше план, а Војвода Руднички примицаше се Љубићу. Једног јутра, тек што се зора беше указала, Латиф дојури у стан Ћајин и сав усплахиран повика.

— Ђаури!

Ћаја немарно подиже главу са јастука и чудно га погледа.

— Ђаури! — понови Латиф.

— Какви ђаури?! — рече Ћаја и спусти главу.

— Бег-Милош!... Ено се црни Љубић.

— Какав бег-Милош?!... Уплашио си се од зечева.

У тај мах улети у одају Али-бег, и како улети повика:

— Ето ђаура!

— Шта вам је овог јутра? — осече се Ђаја и диже се из постеље.

— Бег-Милош прекрилио Љубић!

Тек што бег ово изусти, а ето и трећег гласника.

— Ђаури притисли Љубић!... Гамижу као црв! — рече овај пренеражено.

Ћаја зграби одело, обуче се и одјури на доксат.

Имаде шта и видети. У дворишту све се ужурбало. На улици читава граја. Свет се ускомешао и јури, ни сам не зна куда. За тренут ока, сав Чачак беше на ногама.

Ћаја виде то, осврте се старешинама, издаде заповест и одјури у одају. Ни по часа не протече, а сва војска Ћајина измаршира из Чачка и упути се ка Морави.

Ћаја јахаше позади на белцу, праћен Али-бегом, Латифом и осталим старешинама.

— Мрзим пасју веру, али је ипак жалим — рећи ће он пратиоцима својим.

— Немаш вала кога — примети Латиф.

— Жао ми је што гине лудо.

— Нек бере памет.

— Ваљда је већ набрала!.. Да пробамо! — То рече Ћаја, па издаде заповест, да се одељења зауставе.

Беху на 600 метара од Мораве.

— За мном! — викну Ћаја, па ману руком и ободе коња.

Али-бег, Латиф и остали потекоше за њим.

Кад дојездише до Мораве, Ћаја ступи напред и позва рају на предају. Глас му се изгуби у хучању Мораве. Он притера коња ближе реци и понова позва на предају.

— Ближе, честити пашо; ближе, не чује се! — повика неко са противне стране.

Ћају опече гуја. Он загази с коњем у сред Мораве, и у том тренутку повика: „Предај се рајо!“ Неколике пушке цикнуше са српске стране и паша се претури с коња. Морава му зграби тело, окрену неколико пута и прогута га. Али-бег, Латиф и остали престравише се, и за тренут ока окретоше коње и загребоше натраг.

Са Љубића испрати их плотун из пушака.

Златна јабука

Жарко и Стојан остадоше у Јелици, очекујући гласе с бојног поља.

Једне вечери, тек што Жарко беше ушао у своју колебу и спремао се да легне, кад ето ти једног од његових момака, сав задихан.

— Шта је? — упитаће га Жарко зачуђен.

— Ухватисмо неке старце — одговори момак живо.

— Какве старце?

— Два Турчина.

— Где су?

— Остадоше везани.

— Доведите их.

Момак оде. Мало затим врати се са још двојицом и са оба старца.

— Шта тражите у ово доба по гори? — упита Жарко старце.

— Латиф нас прати — одговорише они тресући се на ногама.

— Какав Латиф?... Шта хоће тај зликовац?

Старци се узврпољише и погледаше момке.

— Одрешите их — рече Жарко.

Момци извршише наредбу.

— Говорите!

Старци се поново узврпољише и погледаше момке испод ока.

Жарко разумеде ове погледе, и даде знак момцима да иду.

Момци одоше.

— Дед, казујте!

— Носимо ти јабуку од Латифа — проговори први старац.

— Какву јабуку?

— Златну — рече старац, па се маши руком у недра, извади неколико јабука и метну их пред Жарка.

— Шта је то? — упита Жарко оштро.

— Поклон од Латифа.

У том и други старац бркну по недрима, извади неколико јабука и метну пред Жарка.

— Шта ће ми то?

— У свакој је по педесет цекина — рече први старац.

— Свега пет стотина — додаде други.

Жарко баци поглед на јабуке и спази у њима дукате пободене.

— Коме ово? — упитаће он и пропрати обојицу очима.

— Теби, а коме другом? — беше одговор.

— Зашто, старче?

— За једно добро — одговори старац и метну руке на прса.

— Какво добро?

— За милост твоју.

— Какву милост?

— Да напустиш ову гору.

— Шта рече?!

— Да напустиш ову гору — понови старац, држећи руке на прсима.

Жарко промери старца од главе до пете, па ће рећи:

— А што, море?

— Да пропустиш Латифа — беше одговор.

— Зар Латифа?!

Ово питање Жарко изговори тако да пресече старце.

— Зар да пустим вука међу јагањце?!... Купите то, купите, па одакле сте дошли! — осече се Жарко и одгурну ногом јабуке.

Старци се сагоше, покупише јабуке и поново их метнуше пред Жарка.

— Прими, синко, златне су — рећи ће један од њих.

— Још толико добићеш — прихвати други.

— Чусте ли, што вам рекох? — повика Жарко, па се диже и понова одгурну јабуке.

— Твоје је то, синко! — рече један од њих.

— Не треба ми!... Неће Жарко окаљати ово ни за сву царевину! — рече он и удари се десном по образу.

Старци се унезверише.

— Поздравите Латифа, да ми не падне жив шака! — настави Жарко... — Одавде се маћи нећу... Нека гледа на коју ће страну!

— Немамо се куд враћати, синко — рече први.

— Куд знате... Узалуд сте и долазили.

— Смилуј се, сине, на нас старе грешнике!... Смилуј се и прими ово злато.

— Ни речи више! — осече се Жарко.

Старци погнуше главе, окретоше се и пођоше.

— Носите ово! — рече Жарко и ћушну ногом јабуке. Старци се згледаше.

— Чусте ли, шта вам рекох? — осече се Жарко.

Старци се сагоше, покупише јабуке, стрпаше у недра и одоше.

Жарко леже и заспа.

Кад би око поноћи, нека га рука трже и пробуди.

Жарко скочи и протре очи.

На велико чудо своје спази Милицу. Не вероваше својим очима. Да ли је могуће да сад, у ово доба, у овој пустињи види ону, коју је оставио у Купинову? Тако он питаше самога себе, трљајући очи.

Милица стајаше као каква авет. Очи јој беху упале, лице потавнело, а цела снага саломљена.

— Милице! — повика Жарко и диже се с постеље.

Жена зајеца.

— Јеси ли ти, по Богу сестро?

— Ја сам... ја несрећница — зацвиле жена и стиште обе руке на прса.

— Откуд овде, јаднице?!... Каква те невоља дотера? Милица одговори нешто, али то беше тако испрекидано јецањем, да се не могаше разабрати.

— Седи, веселнице; седи, одмори се.

Жена се спусти крај огња, отирући сузе рукавом.

— Шта ти је, по Богу сестро? — упитаће је Жарко.

— Ти си ми једини спаситељ —једва промуца жена.

— Тражи шта хоћеш. Даћу и живот свој за тебе.

— Једно, само једно, добри Жарко.

— Говори, сестро — рече Жарко и седе.

— Пропусти Латифа, пропусти га, тако ти младости! — рече жена и склопи руке.

— Шта?!... Зар и ти молиш за оног зликовца?... Како би пустио вука, што опусти цело Драгачево?! Зар да пустим крвника што нам домове разори?!

— Пусти га, тако ти Бога! — зајеца поново жена, држећи склопљене руке.

— О, сестро!... Шта би рекла сиротиња, што оста без крова и хлеба? Зар да ме проклиње и издајицом назива?... Не, то неће Жарко учинити.

— Ох, Боже!... Пропала сам сиња кукавица! — процвиле жена, па диже главу и удари се у прса.

Жарка дирну ово до срца.

— Тражи, сестро, тражи што хоћеш од мене, само не да ме сиротиња проклиње — рече он тужним гласом.

— Децу ми спаси, моју слатку децу!

— Какву децу?! — рече Жарко пренеражено.

— Децу, моју слатку децу — понови жена.

— Говори, сестро.

— Имај милости!... Живот им је у опасности. Над главом им виси нож Латифов... Смилуј се, добри Жарко, смилуј!

Жарко скочи с места к’о опарен.

— Шта рече несретнице?!... Откуд деца код Латифа?

— Отрже их, Бог му судио! Дознаде, зликовац, да сам дошла у Трнаву, нападе на кућу рођака ми, повеза нас и у тамницу баци.

— А што се врати из Купинова, тако ти Бога?!

— Е... тешко мени!.. Зажелех се слатке дечице своје.

Жарко поново седе, метну руку на чело и обори главу.

Нешто премишљаше.

— Нигде никог да помогне — настави жена тужити... — Молила сам злотвора, али му је срце тврђе од камена.

— Шта ти ја могу, сестро? — рећи ће Жарко изнемоглим гласом.

— Бог, па ти, добри Жарко — одговори жена.

— Како да их спасем?

— Пропусти злотвора кроз гору. Не учиниш ли то, немам ти се куд враћати. Ноћас ме крвник изведе из тамнице и посла до тебе. Послушаће, вели, тебе ил’ никог. Придобијеш ли га, благо теби. Сву ћу ти децу повратити. Не учиниш ли ништа, слободно се не враћај. Поклаћу их све редом... Ето ме сад код тебе. Бог, па ти. Смилуј се на јадну дечицу моју.

Жарку нешто заигра у грлу. Очи му се наводнише, он се диже и потресеним гласом рече:

— Чуј, снахо! Нека ме цео свет проклиње, пуштам злотвора за добро деце твоје. Иди и кажи зликовцу, да му ни длака с главе неће фалити.

— Пушташ га... пушташ, добри Жарко! — рече жена радосно, па устаде и зграби му обе руке.

— Пуштам га... Причекаћу га у Трнави и отпратити у Ужице са поузданим људима.

— Хвала ти, добри Жарко! Бог нека ти буде свагда на помоћ.

Милица пође. Жарко је испрати и врати се у колебу.

Потера

На глас да је Ћаја погинуо, све војводе искупише се око Милоша.

— Сад нам је пут отворен! — рећи ће Книћанин победоносно.

— А куда? — упита Милош.

— У Чачак.

— Боме сад или никад! — утаче се Обрад.

— Да не пренаглимо? — рећи ће Милош после кратке почивке.

— Згоднијега часа нећемо дочекати — примети Дринчић.

— Е?... А зашто?

— Сад су без главе.

— А Латиф? Шта велиш за њега?

— А шта он може?

— Море, тај ти је опаснији од Ћаје.

— Е?

— Тако је! — утаче се Добрача. — Гуја је то. Познајем га још из прошлих ратова.

— Боме ћемо тражити ову згоду — рече Книћанин и одмахну главом.

— Хоћемо, боме — прихвати Обрад.

— Биће доцкан — додаде Дринчић. — Гвожђе ваља ковати док је вруће.

Сви умукоше.

— А имате ли још штогод? — упитаће их Милош након дуже почивке.

Војводе се згледаше.

— Дед, да чујем паметнију. Већ видим да је моја луда...

— Како то збориш, војвода? — упитаће га Книћанин.

— Ја како ћу друкче?

— Не велимо да је твоја луда, него... — поче Книћанин.

— Да се не кајемо — прекиде га Дринчић.

— Море!... — Отеже Милош и заврти главом. — Већ остаристе а памет не добисте!... Ја шта бисте радили, да нас Турци мало више загреју на оном пољу! Зар не видосте шта би ономад? Притеснише вас мало више у једном шанцу, па сви куд који! Зар бисте и сад тако?

— Дед, да чујемо твоју — рече Дринчић.

— А шта је вајде да је чујете кад је не вермате.

— Не тако, војводо! — примети Книћанин... — Знаш, к’о људи... сваки хоће да каже своју.

— Тако је! — потврдише сви у глас.

— Бива ли тако? — упитаће Милош.

— Бива, војвода, бива! — беше одговор.

— Е, кад бива, почујте ме!... Знате, како веле наши: „Од празне обојица се плаше.“ Ми смо слаби, а Турци остали без главе. Њима је лако наћи главу, али је нама тешко постати јачима. У овим шанчевима још смо најјачи. Зашто бисмо се истрчавали и показивали празну пушку? Није ли боље да то учини непријатељ? Оставимо њему да бира, а једно ће морати изабрати: или нас напасти или побећи.

— Аферим, ти војводо! — рече Добрача и подиже капу.

— А што да нам умакну? — приметиће живо Обрад.

— Да Бог да свуд умакли! — одговори Милош и баци поглед редом на све војводе.

— Да Бог да! — прихвати Книћанин, па левом диже капу, а десном се прекрсти.

Попут њега прекрстише се и остали.

Поново заћуташе.

— На чему смо, браћо? — упитаће Милош дижући се.

— Нек буде, како ти рече, војводо — одговори Книћанин.

— Бива ли тако?

— Бива! — потврдише сви, сем Обрада.

Срби осташе на Љубићу, очекујући напад Турака. Кад би на један час пред зору, једна робиња се искраде из Чачка и дође у српски логор. Стража је заустави и доведе пред Милоша.

— Какав те белај нанесе у ово доба? — упитаће је Милош.

— Није белај, већ добра воља — одговори жена слободно. Потом ће додати: — Носим ти абер.

— Какав абер?

— Турци се узбунили...

— Што?

— Хоће да беже.

— Куда?

— Куд који.

Милош стаде упредати брке и мерити жену од главе до пете.

— Ти к’о да ми не верујеш? — рећи ће жена мало прекорно. — Ено, Латиф већ умакао са својима.

Милош се чисто трже кад чу ово, па ће упитати:

— Ама ко умакао?

— Латиф — одговори жена одлучно.

— Море снахо!... Немој да те белај однесе!

Жена се стаде клети и исприча све што беше видела.

— Добро, добро, снахо — убрза Милош, па се окрете Добрачи: — Дед, води ову и припазидер мало на њу.

Тек што Добрача оде, а неколико стражара дојурише без душе.

— Шта је? — упита их Милош.

— Беже Турци!... Све нагло к’а Јелици и Драгачеву.

Милош нареди да се Морава прегази.

Заповест би извршена.

У Чачку овлада ужасан страх. Али-бег, Латиф и остали умакоше зарана. Оно, што не би срећно да се дохвати планине, заглави на улицама чачанским. Људи, жене, деца, све живо излети из кућа и наже кроз улице, гушећи се и ломећи, да само што пре измакне испред силе која већ продре и у варош.

Милош уђе у Чачак, а Обрад, Дринчић и Книћанин нагоше у потеру за Али-бегом и осталима. Кад беху на првим окомцима планине Јелице, опазише Турке и осуше ватру. Страховити пуцањ разлеже се по гори. Стојан и Жарко чуше то и навалише на непријатеља с бокова. Турци не беху у гори, већ у паклу. Ватра сипаше са свих страна, као да се цела Јелица беше запалила. Они се распршташе по гори, и с тешком муком малени број умаче у Ужице.

Добрача и Божо похиташе у Драгачево и погнаше непријатеља уз Мораву. Овде Турцима би горе но онима у Јелици. Бежећи кроз села, пострадаше не само од олова, већ и од мотака и каменица. Људи, жене, деца — цело село тераше их низ потоке, сипајући на њих дрвље и камење. Турци беху поражени, духом убијени и бегаху без обзирце.

А шта би с Латифом?

Спасе га Милица.

На два часа пред зору, овај силник остави Чачак и са целом породицом својом дође у Трнаву. Собом беше повео Милицу и њено троје деце, решен да их погуби, ако би му се невера учинила.

Жарко, окружен са двадесеторицом својих момака, дочека агу на сред села.

— Је ли вера? — упитаће га ага, сав блед и зелен.

— Примам те на своју душу — одговори Жарко.

Латиф приђе са целом породицом и предаде се хајдуку.

— Милићу! — рече Жарко своме момку... — Буди ми веран! Испрати агу и његове до Ужица. Чувај их к’о што би мене чуво. Не дај ни длака с главе да им фали.

Латиф стајаше као осуђеник, и кад Жарко ово изговори, маши се руком у недра и извади кесу.

— Ово је твоје — рече он и пружи кесу Жарку.

Младић порумени и само га погледа.

— То сам теби наменио, — настави ага, држећи кесу.

— Не... никако!... Веру не дајем за паре! — одговори Жарко узбуђен.

Ага се збуни и као мало трже руку, али је брзо поново пружи и рече:

— Оно... твојим момцима.

Младић се мало к’о промисли, па се затим окрете својима и рече:

— Милићу! Прими овај дар и подели с друговима... Нека вам је просто, — али... — подиже прст... — да ми нисте образ окаљали!

— Главе ћемо пре изгубити, него то учинити — одговори момак, па приђе аги, прими кесу и стрпа је у недра.

— Сад можете ићи без бриге — рече Жарко Латифу и његовима. — Где ваша длака, ту моја глава.

Латиф пође. Момци га окружише, и, држећи пушке на рукама, отпратише.

— А ти, сестро?... Куда ћеш ти, ојађенице? — упитаће Жарко Милицу, која се беше одвојила са децом.

— Куд знам? — одговори жена и слеже раменима. — Остаћу у Трнави, зар ће ми рођака доћи.

Жарко помилова децу, извади кесу, дарива све редом, рече „збогом“ и оде за својима.

Жарко прима аманет

Таковски устанак мало по мало разбукта огањ по свој земљи. Глас са Љубића и Чачка муњевитом брзином прохуја кроз Србију. Милошева воља и присебност уливаху наду и поверење. То беху штитови, иза којих се сваки сигуран осећаше. Поверење, које вођа ужива, прва је и најважнија погодба успеха. Спојте батаљоне како хоћете, они су растројени, ако су им вође без поверења.

Милош прибра сву памет и сву снагу. Предузети посао беше и мучан и опасан, али он снажно гураше напред. Покренуту снагу народну ваљало му је што јаче истаћи. Он разасла позиве на све стране, позивајући народ на оружје. Устаничке чете придолажаху сваког дана, и за кратко време прекрилише Чачанско поље.

Док Милош тако прикупљаше војску и спремаше се за одсудну борбу, у Пожаревцу и околини беше већ плануо огањ. Војвода чу то, остави Чачак, пројури кроз Шумадију, упаде у Пожаревачку нахију, придружи се устаницима, нападе Турке, разби их брже но што се надао, освоји Пожаревац и очисти нахију од непријатеља.

Тек што овај посао срећно сврши, а глас му стиже, да је Али-паша пошао из Пазара и прешао границу. Милош остави Пожаревац и што брже могаше похита на Карановац. Срећа га послужи, и уместо рата, углави пријатељство са Али-пашом. Паша се врати у Нови Пазар, а војвода се припреми да изврши што му паша на растанку рече: „Коси, бане, како си почео!“

Устанак беше захватио већ сву земљу и раздрмао оне у Стамболу. Једног дана стиже глас у Србију да се две војске крећу: Од Босне Рушид паша, а од Ниша Марашли-Али- паша.

Милош се не помете. Он разви крила своја и стаде као муња прелетати с једног краја Србије на други. Тако радећи, имађаше све у својим рукама. Он беше добар војвода, а добар војвода не одсуствује никада...

Освану 13. Јули...

На пространој Мачванској равници, према селу Дубљу, овог дана подиже се највећи и најјачи стуб српске слободе. Дело неимара од 1804. овде беше довршено, крвљу запечаћено, и потомцима у наслеђе предато.

Још сунце не беше одскочило, а Рушидова војска пређе Дрину и пође ка Дубљу.

Срби беху у шанчевима и чекаху непријатеља.

У средњем и највећем шанцу беше Милош са Паштрмцем и Пљакићем; до њих десно Добрача и Вучић, а до ових Книћанин и Дринчић. На левом крилу беху ушанчени Луњевица и капетан-Божо, до њих Обрад са Бошком, до Обрада Стојан, а до овог Жарко.

Турски редови приступаху живо и слободно. Кад стигоше на километар од Дубља развише се и лево и десно. Милош са својим стајаше на шанцу и осматраше њихово кретање.

Не би за дуго, а са турске стране, дуж целе бојне линије диже се дим и севнуше безбројне муње. Танад зафијукаше изнад глава српских, а ужасан тресак разлеже се по мачванском пољу.

Милош и војводе стрчаше у шанчеве.

Још се први дим не беше растурио, а други се већ диже и притиште бојно поље.

На ову ватру Срби одговорише из свих шанчева. За тренут ока, диже се урнебес. Силан тресак проламаше ваздух, и кроз неколико тренутака густа магла обави све српске шанчеве. Као да се небо сурвало са свима громовима и мутним облацима, тако изгледаше бојно поље, притиснуто димом и проломљено риком топова и гроктањем безбројних пушака.

Турци дрско продираху кроз кишу од танади, и већ приступише на 400 метара. Дотле, па ни корака даље.

— Напред! — чу се глас из средњег српског шанца. То беше глас Милошев.

— Напред!... Напред! — оде глас од шанца до шанца.

И диже се олуја, и створи окршај. Срби поискакаше из шанчева, избацише по неколико метака, и као оно челе из кошница, нагрнуше на непријатеља.

Турци сложно удараху, али узаман. Пред њима беше непробојни бедем, и они одступише.

Борба се постепено стишаваше, а дим се дизаше. Бојно поље рашчисти се и непријатељи се видеше. Беху један према другом на 800 метара.

— Шта чекамо?! — чу се глас са српске стране.

То беше глас Обрада Момировића.

Тек што ова реч беше изговорена, а из дружине Обрадове загрокташе неколике пушке.

Турци одговорише, и борба се понови.

— Напред!... Напред! — зачу се са свих страна. Громови поново затрешташе, олуја се поново диже, дим поново притиште Мачву, Турци поново одступише.

Кад ватра преста и кад се дим диже, Турака не беше на хоризонту.

У неко доба дана Срби се вратише кличући и весело певајући.

Истог дана, увече стиже глас Милошу, да се Рушид спрема, да га сутра зором нападне са свом силом.

Милош сазва војводе, саопшти им ову вест и нареди шта коме ваља чинити.

Тек што војводе појмише да иду, а из даљине зачу се топот.

Сви притајаше дисање и ослушнуше. Топот све јачи.

— То је Молер с коњицом! — рече Милош живо и устаде.

Војводе поскочише и пођоше на сусрет.

Зачу се већ рзање коња.

Доиста, то беше Молер са 500 коњаника.

Војводе му приђоше и поздравише га.

— Стиже ли? — упитаће га Милош?

— Стигох, али доцкан — рече Молер и сјаха с коња.

— Не брини.... Имаће посла и за тебе — одговори Милош.

— Што?... Да неће џгадија понова да окуша срећу?

— Боме, ето је зором... Него одведидер коњицу у ону шуму — рече Милош и показа руком.

Молер отпрати коњицу до шуме, издаде потребне наредбе, врати се и са војводама оде у шанац Милошев.

Сутрадан, тек што зора беше зарудела, Турци се појавише на хоризонту, примичући се све ближе ка Дубљу.

Кад стигоше на један пушкомет, оборише ватру дуж целе линије.

Срби не одговорише.

Турци пођоше напред, и кад се приближише на 800 метара, поново оборише ватру.

Срби и тад не одговорише.

Турци приђоше на 600 метара, сипајући непрекидно ватру.

Срби их и даље оставише на миру.

Ово ћутање к’о да збуни Турке. Они стадоше.

У тај мах са Милошева шанца загрмеше топови, а одмах затим осу се и пушчана ватра.

Турци се ускомешаше, али се брзо прибраше и са још већом жестином нападоше.

Отпоче борба, страшнија од јучерашње. Куршуми сипаше као град и запљускаваше српске шанчеве. Небо се проламаше, а земља тутњаше од силне топовске и пушчане ватре. Бојно поље ишчезе у диму, као гора кад се облак на њу свали,

Турци продреше дубоко и већ приђоше на 200 метара.

У тај мах српски топови и по трећи пут зарикаше. Још се ова рика не беше изгубила, а из шуме Китошке излете Молер са коњицом и јурну на непријатеља.

Убрзо затим рикнуше и четврти топови.

Коњица српска пренерази Турке. Они се пометоше, узрујаше и изгубише одступницу.

У тај мах пешаци искочише из свих шанчева и сукнуше на Турке као копци на пилиће.

Обрад, Стојан и Жарко ударише лево и нападоше непријатеља с бока.

Турци одступише у нереду, Срби их потераше и нагонише преко ритова и бара.

У тај мах, у близини Жарковој неко цикну као гуја у процепу.

— Погибе!... Погибе! — чу се глас.

Жарко стаде, осврте се и спази Стојана прострта на земљи.

— Шта би, побратиме?! — цикну Жарко и притрча Стојану. Стојан страховито зајеча.

Жарко баци пушку, клече и загрли побратима.

— Праштај.... побратиме... праштај! — изусти Стојан борећи се с душом. — Поздрави ми оца... Аманет ти Спасенија... Јуначки си је добио.... Богом нека ти је просто.

То рече и издахну.

Жарко га подиже, притиште на прса и пољуби неколико пута. Потом скиде капу, погледа пут неба и прошапута неколико речи. Две крупне сузе скотрљаше му се низ образе.

Кад се диже и обазре, на хоризонту не беше ни Срба ни Турака.

Гранчица мира

Победом на Дубљу неимари српске слободе метнуше завршан камен у свод зграде своје. И овај посао беше већ окончан, кад Марашли-Али-паша стиже из Ниша на Мораву. Турчину оста да бира: или да руши зграду, већ подигнуту, иди да је украси.

„Куршид тражи да положите оружје“ рече он Милошу, кад овај дође да преговара о миру.— „Ја то не тражим. Будите покорни цару, па ако хоћете, носите и топове за појасом.“

Чудан обрт ствари!.. Колико ли је домова гребало порушити и огњу предати, колико ли крви пролити, док је Марашлија изустио ове речи, пуне значаја?

„Носите и топове за појасом“ беше реч, која санкциониса основ нове српске државе и њене самосталности. То беше јавно признање народне моћи и његових права.

Погодба беше повољна. Она собом пружаше двоје: слободу и штит њен — оружје. Војвода Руднички прими понуду, пружи руку Марашлији и закључи мир, — мир, који му даваше маха, да развије сву своју генијалност. Његови трудови уродише добрим плодом, и кад се врати својима, врати се као Врховни Господар Србије. У руци му беше гранчица мира, и тој гранчици сви се обрадоваше.

Цвети 1815. закључише четирвековно робовање. Неимари испунише часно дужност своју и вратише се својима. Јунаци скидоше пушку с плећа и дохватише рало и волове. Пећине и гудуре опустеше, а домови, поља и њиве оживеше. На место писке и јаука, весела песма захори се гором и дубравом. Сва се земља преобрази и суморна лица озари светлост. Сунце се осмехну са ведрога неба, а на лицу неимара засја радост и милина. Пред њима беше Ослобођена Србија, и седећи на праговима обновљених домова својих, певаху и уживаху у драгоценим плодовима дуге и мучне борбе.

Они бише и помреше, ал’ потомству вечни спомен оставише. Гробова њихових нема више. Време је збрисало са њих и последњу грудву земље. На место гробова, оста дело њихово, оста ово мило и драго нам огњиште, што се Србија зове. Нека им је част, слава и хвала!...

Жарко се брине о мртвима и о живима

Стојан лежаше на бојному пољу хладан и укочен. Овај млади неимар не беше срећан да ужива у плодовима свога мучног рада. Све беше заложио за род свој, и када погибе — „ништа собом не понесе“. Последње му добро беше драга, и када би на последњем часу, предаде и њу у аманет другоме.

Жарко стајаше крај мртвог побратима и очекиваше повратак другова својих. У околини не беше никога, и он се узалуд осврташе. Неко ужасно осећање обузе га у овој самоћи, и он поче тужити, гледајући мртво тело Стојаново.

— Јединац си у оца, драги побратиме — говораше он у себи... — Стари Ђенадије пресвиснуће од жалости. Ти му беше још једина нада, па ето где га и она изневери! Оста јадан, као сухо дрво у гори; оста да вечито тужи и за тобом нариче. И никад се утешити неће. У теби закопава сву радост и сву утеху своју. Последње дане загорчаће јадом и чемером... О, кад би ти бар гроба видео, да на њему тугу тугом блажи!...

Тако Жарко, па се сети Букуље и оног загрљаја Стојановог. То га још више растужи, и он настави даље јадиковати.

У неко доба обазре се и спази на западу многе црне тачке. То беху Срби који се враћаху са Дрине. Жарко стајаше и чекаше их.

Обрад и Бошко беху са дружинама. Кад се приближише, спазише Жарка, оставише другове и похиташе усамљену јунаку.

Дођоше и видеше мртва Стојана на земљи, и ужаснуше се.

— Шта би?! — упитаће Обрад пренеражен.

Жарко исприча.

Обрад и Бошко скинуше пушке с плећа, положише их на земљу, падоше на колена, поскидаше капе и целиваше јунака у чело.

Бошку грунуше сузе низ образе, покри лице рукама и оста над мртвим телом свога побратима.

— Шта ћемо с покојником? — упитаће Обрад другове.

Нико не одговори.

— Ваља га сахранити — понови Обрад.

— Носимо га у Благовештење — прихвати Жарко.

— Тамо, браћо — рече Бошко гушећи се сузама... — Јединац је у оца. Нека се старац бар гробом теши.

Добри другови пренеше мртва Стојана у Драгачево и сахранише крај рушевина манастира Благовештења. Ту га оставише да мирно почива, а они се кренуше на Мораву, да се сједине са својима.

На Морави не нађоше никога, и с тога се упутише у Београд.

Кад беху близу Београда, сусретоше многе Драгачевце, а међу њима и Бркића.

— Боме одоцнисте! — рећи ће им Бркић.

— Што? — упита Жарко.

— Измирисмо се...

— С киме?

— С Турцима.

— Шта збориш? — упитаће Обрад изненађен овом вешћу.

Бркић исприча.

— Где је Војвода? — упитаће Жарко.

— У Београду... Оста да уговара мир с Марашалијом... Нема више крајине. Сад ћемо будак у руке... Одавно нисам потерао волове низ долове!

То рече Бркић, па продужи пут са својима. Обрад, Бошко и Жарко дођоше у Београд, и ту се о свему известише.

Сутра дан Жарко нађе Бошка и Обрада и рече им:

— Сад можемо певајући?....

— Можемо вала — одговори Обрад.

— Куда? — упитаће Бошко.

— Кући... Зар се ниси куће зажелео?

— Куће јесам, ал’ Турака нисам.

— Какве Турке помињеш?

— Оне у Крушевцу.

Жарко се сети родног места Бошкова и ућута.

— Хајде с нама у Драгачево — рећи ће Обрад.

— Зар у оне рушевине?

— У Самаиле... моме стрицу — прихвати Жарко.

— А они у Купинову? Зар да их оставим?

Жарко се сети Спасеније и срце му јаче закуца.

— Доста су се потуцали по туђини — настави Бошко.

— Доведи их — утаче се Обрад.

— Поделићемо што је Бог дао — придода Жарко. Жарко се задуби.

— Што се предомишљаш? — упитаће га Обрад... — Чича Радивоје у стању је да вас угости.

— Да не будемо на досади?

— Не дао Бог! — прихвати живо Жарко.

Бошко захвали Жарку и оде у Купиново, а другови му се вратише у Горачиће.

Преображење

Освану Преображење 1815...

Ако се икада срећа насмешила после Косова, заиста се насмешила овог знаменитог дана. Небо беше чисто као злато, а сунце тако љупко и благо, да и последњу бору уклањаше са суморна чела. Све беше весело, јер ово беше дан, кад глас о победама Таковског Војводе раздрага срца свих родољуба. Име Милошево разнесе се по свем Српству, и са усана свих Срба диже се к небу похвална песма: „Тебе Бога хвалим!“ И ова песма беше општа. Њу певаху како они у Шумадији, тако и они у Срему; како они у Срему, тако и они по свој Србадији.

Купиново не беше ни у чем изостало. И у њему беху српска срца раздрагана, и у њему родољуби прослављаху дан преображења политичког живота браће своје.

Преображење беше освануло у свој красоти својој. У врту оца Василија, свештеника купиновског, беше као у рају. Благи зраци сунчеви расули се по шареном и мирисном покрову, а бисерне росне капљице, начичкане по свежем зеленилу, преламаху их у безбројне боје, те блистаху као бисер и драго камење. На витим гранама брсних дрвета лелујаху се веселе тичице и умиљатим цвркутом поздрављаху јутарње часове.

Отац-Василије и отац-Ђенадије сеђаху у хладу под лиснатом липом и уживаху у овим небесним красотама. Чињаше им се да леже на крилима ветреним. У мислима беху се узнели преко Саве и Дунава, и, прелетајући преко шумадијских гора, премишљаху о срећнијим данима рода свога.

Не би за дуго, а умилни глас звона купиновске цркве стаде одјекивати по селу, призивајући благочестиве хришћане на службу Божју.

Отац-Василије и отац-Ђенадије дигоше се и прекрстише се. Затим оставише врт, изиђоше на улицу и упутише се право цркви.

Храм купиновски беше већ испуњен побожним хришћанима. Ту беху и сви бегунци. Међу њима беше и Бошко, са матером и сестром.

Служба отпоче.

Тихи и дрхтави глас оца-Ђенадија испуњаваше храм неким божанским дахом. Све упрло поглед у ово светитељско лице и напајаше се истином и вером, што се са подножја уздизаше к престолу Божјем. Преузвишена осећања побожности прожмаху сва срца. Једна мисао обузе све, и сви осетише како их нека невидљива сила подиже к небесним висинама.

Служба се сврши. Отац-Василије изиђе из олтара, приђе стаду своме и са речима, пуним родољубља, одаде пошту неимарима српске слободе. Благочестиви хришћани отворише срца своја и с највећом радошћу примише речи доброг пастира. И када свештеник заврши, умилни гласови за певницом дирнуше у најтање жице родољубиве Купиновљане. „Тебе Бога хвалим“ потресе све присутне и испуни храм славом Божјом.

Сутра дан бегунци оставише Купиново и вратише се у Србију. Отац Ђенадије оде у манастир, а Бошко с матером и сестром у Самаиле, стрицу Жарковом.

На своме огњишту

Бурни дани прохујаше...

Све диже главу, ал’ још не диже Свето Благовештење, манастир трнавски. Ћор-Зука, жељан освете, поруши и манастир и конак. Што не стиже да поруши, то повреди. И ова повреда беше жалоснија од рушевина. Иконостас сравњен са земљом, и од ликова светитељских једва оста трага. Како прођоше они на иконостасу, тако и они по зидовима. Сви беху нагрђени и онакажени: очи избодене, лице изгребено, снага изубијана, нечистотом измрљана и срамним контурама ишарана.

Крајем Августа 1815, када сутон беше земљу обавио, једна људска прилика искрсну из околине манастирске, и идући лагано корак по корак, дође пред рушевине и ту се заустави.

У околини мртва тишина. Зидови манастирски, обавијени мрачним покровом, стрчаху у овој немој пустоши и страшним изгледом својим слеђиваху крв у пролазника. Кад и кад јекне буљина, или искрсне по који слепи миш, облети рушевине манастирске и изгуби се у тами.

Прилика, омалена и погурена, у дугој, црној хаљини, стајаше пред рушевинама и не мицаше се.

То беше отац-Ђенадије.

Овај стари духовник беше сазнао за смрт свога сина, и дође да му гроб нађе, да га грли и сузама кваси.

Сутон прође и тама се пусти.

Духовник уђе у рушевине и изгуби се међу зидинама. Мало доцније појави се с десна, и пође напред, према гробовима. Кад стиже до једног, на коме ниједне травке не беше, паде ничице и обгрли крстачу.

Кроз тамну и нему ноћ зачу се јецање и дубоко уздисање. У неко доба диже се старац са гроба и лагано дође пред конак.

Пред њим беху рушевине, готово још страшније од манастирских. Огореле баскије и греде стрчаху к небу, те изгледаху на огроман црн костур, у кога су ребра саломљена. Цела зграда, сем једнога маленога дела, у задњем крају, беше порушена.

Отац Ђенадије чу нечији ход и обазре се.

То беше Прока, некадашњи служитељ манастира Благовештења.

— Стиже ли, сине? — упитаће га старац.

— Једва, оче — одговори момак, носећи бреме на леђима.

— Ти си ми се уморио?

— Боме добро, оче — одговори Прока, па баци бреме с леђа, седе на њ, убриса зној са чела и одахну.

Заћуташе обојица.

— Зар ћеш овде, оче? — упитаће Прока духовника након краће почивке.

— А што, сине?

— Ово је пустиња.

— Ено ми конака — одговори духовник и показа руком задњи крај конака, који беше упола порушен.

— Па то је кошара, оче!

— Добро је за мене старца.

— Богме, оче, не бих ти ја овде жив заноћио — рече момак и заврти главом.

Ђенадије оћута.

— Ово ти је горе но у јазбини — придода Прока.

— Хајде, сине, за мном — рече духовник и пође уз степенице.

Прока устаде, подиже бреме на леђа и пође за Ђенадијем.

Сутрадан, рано изјутра, сакупише се сељани, да поздраве свога духовника. Беше их из разних села, а већином постарији људи. Беху поседали по трави и повели разговор како да поправе манастир и конак.

У неко доба појави се отац Ђенадије на доксату.

Сељани поскакаше са земље, поскидаше капе и приђоше конаку.

— Благослови, оче! — повикаће они у глас.

— Бог вас благословио! — одговори духовник.

— Добро нам дошао, оче! — рећи ће један од присутних.

— Боље вас нашао, браћо.

Један старац, држећи капу под мишком, приђе ближе.

— Дођосмо до тебе, оче — рећи ће он. — Ради смо да ово мало светиње поправимо.

— Да сте ми честити! Време је да и ова светиња запоје — одговори духовник.

И наста утакмица међу сељанима. Једни даваху пет, други десет, трећи петнаест кеса — све како који могаху и миловаху. Одзив беше такав, да већ о Великој Госпођи 1816. отац Ђенадије одслужи прву службу у обновљеном манастиру.

Од овога дана у Драгачеву живот се обнови. Оцу Ђенадију олакша туга за изгубљеним јединцем. Он имађаше пред очима обновљени манастир и задовољно стадо, и као добар пастир радоваше се срећи пастве своје.

Сви беху весели на огњишту своме, а Жарко беше блажен. Спасенија му беше сваког дана пред очима, а то је оно за чим је највише жудео. Мало по мало, они се упознаше и једно другом приступише. Небројени докази, које Жарко даде о нежности свога срца, учинише да Спасенија у њему нађе достојног заменика прве љубави.

Жарко и Спасенија

Беше уочи Митрова-дне 1816.

Жарко се беше још зором дигао и отишао у Чачак. Ту нађе Ага-Тоску, који се тога дана беше вратио из Београда.

Ово им беше прво виђење након оног бегства из града. Жарко му се веома обрадова, и позва га својој кући у госте. Ага прими овај позив, и заједно с њиме пође у Горачиће.

Уз пут свратише у манастир Благовештење, ради неког посла, који Жарко имађаше да сврши. У порти затекоше мноштво света, мушког и женског. Сви беху као убијени. Стајаху мирно пред конаком, и са тужним лицем погледаху на доксат.

Тек што Тоска и Жарко беху одјахали коње и привезали их за оближње дрво, а сви присутни поскидаше капе. Путници похиташе у правцу доксата и спазише мртвачки сандук.

Шест духовника скинуше сандук низ степенице, пронеше га кроз порту, и кад дођоше до једне раке, ископане поред гроба Стојанова, спустише га на земљу.

Присутни се искупише око раке и сандука.

Отац Атанасије, игуман манастира Сретења, наже се и подиже заклопац.

У тај мах Жарко се прогура кроз светину, погледа у сандук и спази у њему оца Ђенадија.

Мало затим, гробари узеше сандук, спустише у раку и земљом га загрнуше. Сви присутни прођоше и по једну грудву земље убацише.

И кад ова хришћанска дужност би свршена, Жарко приђе оцу Атанасију и рече му нешто насамо. Потом нађе Тоску, и са њим продужи пут у Горачиће.

У кући Жарковој необична живост. Све се устумарало, ради и припрема. Марта и Станица да спадну с ногу, тумарајући тамо-амо по кући и по дворишту. Млађи тако исто. Спасенија готово не излажаше из одаје. Отвараше редом сандуке, претураше по њима, уређиваше час ово час оно, прегледаше сваку ситницу, ишчишћаваше сваки кутић — једном речи: беху јој руке пуне посла.

Сутра дан у манастиру Сретењу беху се искупили сви добри пријатељи Жаркови и Бошкови. На лицу сваког беше оцртана радост и милина. У неко доба отворише се двери. Хаџи-Атанасије изиђе из олтара и стаде пред Жарка и Спасенију.

„Слава тебје Боже наш, слава тебје!“ — запева духовник и поведе младенце.