Два побратима.

На источној страни Београда, у тако званој Палилули, у улици „Два бела голуба“, има једна ониска кућа. Није стара, а није ни нова. Госа од те куће познат је под именом: газда Вуле.

Кад се кућа газда Вула посматра са сокака, мислио би човек, да због тога, што није веома дугачка, газди своме не може много кирије да носи. (Овако посматрање са свим је за препоруку, јер показује, да дотични туђу бригу води, а то је у Београду веома признат посао). Но кад човек завири у авлију газда Вула, тада му се тек разрогаче очи, јер он онда има да угледа читав ред кућа, с једне и с друге стране, па му све то изгледа као нека нова улица, на жалост, само без нарочитог имена. И доиста, као би човек хтео тој новој безименој авлијској улици да дâ име, нашао би се у великој неприлици, јер осим једног укућанина, који станује са свим у дну авлије, сви остали били би готови, да се с места потуку, за узимање каквог другог имена, а не њиховог сопственог, што значи: да је сваки поједини од тих џандрљивих укућана сматрао, сваки [4] за се, целу авлију као своју рођену својину, и према томе држао, да има властито право заповедања у њој.

Ово се у практици показивало код отимања кишнице испод заједничког олука; шпијунисањем ко стран долази и одлази; кад је ко од укућана доцкан дошао на ручак или вечеру, ко се ноћу одоцнио, и на послетку, зашто се то баш све тако догодило.

Ово последње; и ако је мало блаже, јер се може назвати само тек љубопитством, опет се често изводило на доста бруталан начин, пошто је та улога припадала слушкињама, које су упутством својих газдарица испиткивале ове и друге сличне ствари и породичне тајне укућана.

Све је ово сасвим разумљиво, кад се сазна, да су сви ови укућани, осим оног једног у дну авлије, били доста имућни, па им је и могло бити до тога, а неки су шта више имали и своје куће на другом ком угледнијем месту вароши, па су их издали за велику кирију, јер је код њих главно: скуцкати доста пара, а све друго, па чак и сам живот, сматра се код њих као нека споредна ствар.

Код ових људи новац је све и сва. Презерватив против свију опасности. Новац је кадар да створи код њих неку обест, која у све њихове послове прелази. Кад оболе, чак се ни саме смрти не боје. Они знају, да ће их новац излечити, јер мисле да могу и Бога и природу подмитити. Богу пале свеће и плаћају велике молитве, а природи доскоче, што полазе [5] све светске бање, па кад поред свег тога ипак умру, онда њихови наследници вичу на докторе, како ови бајаги ништа не знају. Изгледа у први мах, као да им је баш криво, што су постали наследници.

Сви укућани газда Вула раде своје дневне послове ван куће. Једни су чиновници, други трговци а има их неколико и предузимача. У подне долазе на ручак, па кад су с њиме готови, попију по кафу, мало се одморе, па онда опет одлазе. У вече се враћају на вечеру, па одмах и лежу. Од овог правила одступају само онда, кад им пиво или ракија у кавани поремети прописани распоред. А није им ни замерити, већином су по старији људи.

Њихове жене, пак разнога су доба, неке старије, неке млађе, а једна је баш са свим млада. Да ли је само то сва њена особина, или она још по неку другу у себи скрива, видеће се доцније.

Скромни и добродушни укућанин у дну авлије зове се Љубомир Стевановић. Чиновник је министарства правде. Родом је Војвођанин, а тамо се и учио. Растом је онизак и темељан. Црномањаст је, и густих црних бркова. По неки пут пуштао би и браду, но то само због тога, што би је заборавио бријати. На своју спољашност у опште није много полагао.

У ово доба, имао је он око тридесет и осам година.

Оженио се пре десет година веома лепом, умиљатом и вредном девојком, коју они сада још зваше: „својом Сокицом“.

Сокичини родитељи беху веома сироти људи у Војводини, из чега се види, да је њу Љубомир узео једино из чисте, непомућене љубави.

Имали су троје деце: Смиљку, Жарка и Боривоја. Најстарије имало је осам, а најмлађе четири године.

Живели су у великој љубави, слози и сиротињи.

31. октобра 1884. године, дубоко у ноћ, светлила је лампа на Љубомировом писаћем столу.

Љубомир је седео ту, и журно писао неко писмо.

Кад га је довршио, и као што се видело при повлачењу пера у страну, и своје име потписао, завалио се у столицу, па само дубио неко време.

Очију није скидао са писма, а мењао се непрестано у лицу: час беше блед, а час зајапурен.

Над писаћим столом висаше округли сахат од лима, а сказаљке на истоме беху обе у правој линији, покривајући једна другу.

У истоме тренутку изби дванаест часова.

Љубомир подиже очи, гледну сахат, чији откуцаји брујаху у ушима његовим, као да су дванаест громова, па нагло устаде, и стаде крај прозора.

На пољу је мрачно, као што је сад у души његовој.

Љубомир се сав стресе од помисли, да треба још само неко кратко време, па да свету сване, а њему да смркне.

Сутра треба да се сели у нов стан, који још није ни нашао, јер немаше за нови стан капару да плати, а овоме газди дужан је кирије равно сто шесдесет и пет динара.

Ако толику суму до осам сахата из јутра не положи, онда ће му немилостиви газда све да испродаје.

Секвест на ствари већ је раније извршен, а процена је готова.

Ствари ће се, једина њихова тековина, продати буд за што, па ће и последњи јастук отићи у масу.

Жена и деца плакаће, а та помисао беше Љубомиру понајстрашнија. Ако пак нађе гдегод новац, и дужну суму положи, може и даље да остане у стану, јер овај није никоме издат. У буџаку је, па се за њега нико баш много и не отима. Уз то кућа је ова била већ јако разглашена код сиротиње, па се чуваху оскудни људи газда Вула као живе ватре.

Љубомир је књижевник. Рад му се признаје, али, осим хвале и непријатеља, не могаше ништа више стећи.

„Јадна српска књижевности!“ говораше Љубомир у себи, „кад попут твојих дарова нисам у стању ни кирију да платим!“

Он се љућаше на самог себе, што је пре кратког времена огласио пренумерацију на свој „Забавник“, кад су то залудна посла.

Назив „пренумерација“ сад му је изгледао глуп и смешан, а оних хиљаду пренумераната, о [8] којима он до скора још сневаше, обрнуше се у машти његовој, сад у највеће му крвнике и злотворе.

За цело ово време није Сокица спавала.

Она истина лежаше у постељи, но беше тужна и уплакана.

Непрестанце покриваше децу, која су ову ноћ била јако узнемирена, баш као да су и она осећала велику опасност, која им прети.

Сутра ће можда цвокотати по улицама, док се не нађе нови азил. Неколико је пута Сокица опомињала Љубомира да угаси лампу, и да легне, но он то ни чуо није, а кад се нешто расплака Боривоје, он тешко уздахну, врати се писаћем столу, зграби грчевито оно већ написано писмо, и подере га у стотину комадића.

Писмо ово било је намењено неком овдашњем богаташу.

Боље што се Љубомир предомислио, јер му оно ама баш ништа вајдило не би. Богаташ овај беше немилостив, тврд и суров човек.

Са истим се Љубомир упознао у кафани „Паризу“ Кафанско познанство у опште је спона, која се кида, кад се у невољи помоћ тражи.

Кад се Боривоје ућута и понова заспа, отпоче оваки разговор између мужа и жене:

— „Не очајавај, Љубомире“, говораше тихо Сокица. Бог ће дати, па ће у јутру све још добро бити!.. Ја сам се вечерас са децом дуго молила Богу!..

— „Мени је сва узданица мој побратим Миливоје. Ја сам погрешио, што нисам синоћ отишао на забаву, коју даје сад „Београдско певачко друштво“, не ради тога, да се тамо разгалим, јер ми сад није до тога, но да се састанем са Миливојем, који ме насигурно онде чека, а који је може бити, по свом обећању, већ и спремио средства за наш спас,“ рече Љубомир.

— „Па кад је тако, иди сад одмах Љубомире. Пожури! обуци се мало боље, тек да се само не срамотиш, па похитај!“ примети ужурбано Сокица.

Љубомир је у свему послушао своју жену, а при полазу, довикне му још Сокица.

— „Ако се будеш дуже задржао, одмах ћу знати да је све добро, па ми не ће бити криво, ако се тамо баш и развеселиш. Та од кад чекам већ да те видим ведра и расположена!“

Кад је Љубомир отишао Сокица је пољубила редом децу, помолила се Богу, угасила лампу, и пуна наде, и неког неописано милог осећања, које се јавља у човеку, кад предосећа неки жељени срећни догађај, заспа доста брзо и лако.

Кроз мрачне улице, по замрзнутом блату, корача нагло Љубомир.

Кад се већ приближио „Великој пивари“, где се давала ова забава, разлегао се звук војничке капеле на далеко и широко.

Шта се баш у овај мах свира, о томе није Љубомир размишљао.

Његова једина мисао и брига беше, е да ли ће још свога побратима Миливоја тамо затећи.

Кад је ступио у велику дворану, пошто је пре тога оставио у гардероби свој зимњи капут, и платио на каси добровољни прилог, који свакојако није могао бити велики, спазио је одмах Миливоја, како задубљен у тешке мисли, стоји у једном углу дворане, па немо посматра веселе играче и играчице.

Миливоје беше стасит момак, око двадесет и пет година. Лица белог и дугуљастог, носа повећег, но правилног, и класички повијеног. Косу носаше подужу, која беше црна као угаљ, на више исчешљана и на крајевима коврџаста. Брчићи мали, црни, а очи грахорасте, сањалачке.

Био је наставник на једној од гимнасија Београдских, а по презимену звао се Петровић.

Са Љубомиром побратио се он пре две године, и то приликом неке породичне забаве, на коју случајно беху обојица позвати.

Ово побратимство створила је њихова једномишљеност, која се одмах код првих речи показала, и која је доцније била потпуни израз њиховог међусобног разумевања и слагања, и ако је био мећу њима приличан размак у годинама.

Кад би неко веома пажљиво пратио Миливојеве погледе, могао би врло лако опазити, како му се [11] краду очи за једном веома лепом девојком, која лако и гипко ходаше у исти мах по дворани, јер беше таман наступио уобичајени одмор, праћена испод руке неким постаријим штуцером, који, прости нас Боже, изгледаше баш као неки целокупни излог некакве богате помодне трговине.

Они су таман пролазили покрај Миливоја.

Млада и лепа девојка, као нехотице гледну Миливоја, и ма да то беше за један тренутак само, опет се Миливоју, који у исти мах и њу погледну, учини, као да то трајаше цео век. Он уздахну, а могло се и на девојчиним грудима приметити, како се нешто живље гибаху....

Лена је девојка уз то лако поруменела, а кад сави са својим пратиоцем у побочну ресторацију, погледа она још једном крадимице Миливоја, што овом није никако неопажено остало.

У томе стиже и Љубомир, који, видећи ову дивну девојку, и сам у неколико заборави на невољу своју, те му прво би, да запита за њу Миливоја, јер он ову девојку не познаваше.

— „Љубомире,“ рече ватрено Миливоје, стиснувши руку побратимову „она је моја једина, најсветија мисао, мој нови, преображени живот. Не буде ли она моја, онда су сви услови за моје биће ништави, невредећи...... него ходи“, продужи он после мале почивке, „да седнемо за неки сто, па да ти опширно причам о њој; но пре свега, треба ипак да [12] те известим о твојој ствари, која не трпи одлагања, а знам да си због тога и дошао“.

Пријатељи се одмакоше и седоше за први, најближи сто, па као да су нарочито удешавали, (што није био случај), нађоше се баш преко пута од оне лепе госпођице са оним постаријим штуцером, који беше повисок, сувоњав и више ружан но леп; а до ових лево сеђаше једна старија госпођа у лепом богатом српском оделу, пријатна лика и белих зуба, а десно, крупни, старији човек, гојазан, елегантно обучен, а преко бела испупчена му прслука пружао се у полукругу с прста дебели златни ланац.

На Миливоја и Љубомира они и не погледаше, а и лепа девојка као да се не усуди да овамо гледне.

— „Ништа нисам могао да учиним“, отпочне Миливоје казивати; „одлазио сам на сва она места, како смо се раније договорили, на свуд ми је био труд узалудан. Остало је сад само, да пре зоре одемо неком јавном зајмодавцу, па ја да дам свој златни сахат, ти твој сребрни, уз то узми још и твој и женин венчани прстен, па ћемо тако ваљда докусурити колико треба“. —

Миливоје напомену још, да би било једно место одкуда би се новац могао набавити без свега овог, но боји се — вели — да би се тамо то криво разумело. Он рече нешто о својој куми.

— „Оно прво је боље!“ одговори елегичним гласом Љубомир.

Наста ћутање. Миливоје не отпоче по ранијем обећању, да прича о лепој девојци. Видело се да је невоља побратимова разгонила у њему сада све друге мисли. —

Мусика поново засвира.

Стара госпођа, лепа девојка и онај „постарији“ устадоше од свога стола, и одоше у побочну салу где се играло.

Дебели господин са великим ланцем остаде сам столом. Као нехотице обрну се он према суседном столу, промери добро Љубомира и Миливоја, па се опет немарно окрене, и почне по столу добовати прстима.

— „Добро вече, добро вече, прико!“ зачу се на једанпут јасни неки глас, а пред дебелог господина стаде неки весели старчић са жмиркавим очима, па кад спази и оба побратима, које је познавао, он се онда и њима са истим речима јави, изоставив само оно последње „прико“, па онда дода:

— „Па што тако усамљени? Извол’те, извол’те, та боље је ваљда у друштву?

На ову понуду Љубомир и Миливоје одмах устадоше и одоше к столу дебелог господина.

Онај старчић начелник је министарства правде, шеф Љубомиров. Име му је Никола Николић. Карактеран човек, оличено поштење и добричина.

Он одмах, звучно као и код поздрава, представи једне и друге међусобно, и то овим редом:

— „Господин Љубомир Стевановић, чиновник министарства правде!“

— „Господин Миливоје Петровић, професор!“

— „Господар Коста Недељковић, трговац“. Тако се дакле зове дебели господин са великим ланцем.

Обе су стране измењале у неколико пута она уобичајено:

— „Мило ми је“ и „драго ми је!“....

Ови нови познаници, који при представљању беху сви стојали, поседаше сад, заједно са старим начелником.

Недељковић поручи одмах литар вина, са нарочитим нагласком: „од оног бољег!“ па се онда обрати прво Љубомиру као старијем, те га запита за породичне прилике му, нашто му Љубомир одговори, да је ожењен, и да има троје деце.

Недељковић се затим окрену према Миливоју са речима:

— „Ви сигурно нисте ожењени. То као да читам једно из ваше младости, а друго, што не примећујем на вашем челу онолико бора, колико има господин Љубомир.“ Овде се Недељковић гласно насмеје, па онда, посматрајући љубопитно Миливоја, дода:

— „Па збиља, ако се не срдите што Вас питам, колико Вам је баш година, и одакле сте родом?“

— „Данас ми је равно двадесет и пет година, а рођен сам у Крагујевцу“, одговори кратко Миливоје.

— „А јесу ли Вам родитељи живи? запита Недељковић даље.

— „Ја сам давно остао сироче. Оца не памтим, а на мајчин лик сећам се још доста,“ рече Миливоје.

— „Ко Вас је школовао?“ продужи Недељковић, на што му Миливоје одговори:

— „Док сам био у нижим и средњим школама, послуживао сам, и добијао у старијим разредима државно благодејање, а на страни сам се учио као државни питомац.

— „А имате ли овде кога од родбине? запита га још Недељковић.

— „Имам само кума и куму, господина Петра Радосављевића саветника у пензији, и госпођу му Милицу.

— „А тако, тако; познајем се с њима добро“, рече Недељковић у неком као отменом тону.

Недељковић хтеде још да дозна, у којим се страним земљама Миливоје учио, па кад Миливоје отпоче и о томе да даје извешћа, прекиде га стари начелник, узвикнувши:

— „Та доста је људи разговора; продужите то после; него дед’, да испијемо коју; вино је ето већ донесено!“....

Он наточи свима у чаше, па се куцнуше, и вино испише.

Наста мала почивка. Сви заћуташе.

У намери да непријатност овога ћутања отклони, обрати се стари начелник Љубомиру, са питањем, е [16] да ли ће већ ускоро бити наштампана друга свеска његових списа, коју је он пре кратког времена огласио?

Љубомир му одговори, да је већ наштампана, и да је још повезује књиговезац.

Услед овог разговора Недељковић се нешто ужурба, те отпоче живо нешто тражити по горњим џеповима финог му капута, па одмах и проговори:

— „Та чекајте само.... ту ми мора бити....“ за тим се обрати Љубомиру овим речима:

— „Ви сте, јел’те, тај господин Љубомир Стевановић?.... О, па то ми је веома драго да имам част.....“

Он пипкаше по џеповима и даље, окренув се у исто време старом начелнику и питајући га гласно:

— „Дакле овај господин је, јел’те, писац оног „Забавника“ што излази у периодичним свескама?“ —

Кад му то началник потврди, он онда између хартија, које је све на сто метнуо, извуче неко повеће писмо, и пружи га Љубомиру, са напоменом, да дотично место, моје му је он прстом обележио, гласно прочита.

У писму стајаше од речи до речи овако:

........„Уједно Вас молим, г. Недељковићу, да овијех овде приложенијех стотину форината упутите г. Љубомиру Стевановићу, књижевнику, који је како чујемо чиновник негде у министарству код Вас, као пренумерацију нашега мјеста на његов најновији „Забавник“. Ово је плаћено за стотину комада његовијех књига. Списак имена приложио сам у послати Вам еспап, [17] јер му је хартија нешто крућа и повећа, па није за у писмо. Ми смо овди сви одушевљени, кад чујемо за какву добру књигу. Поздравите г. Стевановића, и ако се лично не познајемо. Књиге, молим Вас, нека нам дођу преко Вашег шпедитера или каквом приликом, јер нисмо ради, да писац троши за пошту. Поздрављамо Вас са госпођом и госпођицом.

У Сарајеву 20. октобра 1884. год.

Ваш пријатељ

Милош Соколовић, трговац“.

Док је Љубомир писмо читао, посматрао га је Недељковић са особитим задовољством, баш као да је слутио, да је ова стотинарка његов спас.

Са неком елеганцијом извади Недељковић из свог великог и добро угојеног буђелара аустријску банку од стотину форината и пружи је Љубомиру.

Овај се учтиво захвали, и метне одмах банку у своју бележницу, опипа се затим по џепу руком, да би се уверио, да није случајно бележница отишла некуд мимо џеп, па светлим и радосним очима погледа на Миливоја, коме се били зажарили образи, а уста се малко развукла у пријатни осмех.

Пријатељи се радоваху, сваки у себи, јер није било упутно то и речима исказивати, и придавати оној стотинарци особитији значај, што би иначе за цело било, да су њих двоје били сами, или да су се налазили у своме друштву.

Усљед ове, у овим временима заиста врло ретке пренумерације, отвори се жив разговор између свих присутних за овим столом. Старци су са особитим [18] пијететом говорили о некадашњим српским књижевницима и њиховим меценатима. Са нарочитим нагласком спомињали су ове последње.

— „Ретко да је било“, причаше Недељковић, какве старе књиге, на којој не писаше: „иждивенијем тога и тога трговца“.

Он хваљаше свест некадањих старих српских трговаца, њихову заузимљивост за народне послове; спомињаше даље и њихов домаћи живот, који је био проникнут врлинама и на далеко чувеним српским гостољубљем, а није био огрезао у кафанском диму, и јавном неморалу, као данас што је. При последњим речима изгледао је Недељковић као мало наљућен. Он је, у даљем разговору, најодлучније осуђивао луксуз у народу, који је, по његовим речима, као неки пустошни пламен обухватио све сталеже и слојеве друштва српског, и под којим ће напослетку сви капитали српски остати спржени, претворити се у прах и пепео.

После њега узе реч стари начелник, па темељно доказиваше, да је једино задатак српске књижевности, да износи мане српског живота. Стало је сада, говораше он, само до савесности и родољубља српских писаца, па да на боље пође, а ови се, вели, не смеју заводити страним укусом.

На ово је Љубомир приметио, да тако сви садањи прави писци српски мисле и чине.

После овога скренуо је пажњу свих присутних на себе млади професор Миливоје, изјавивши, да је то веома неблагодаран посао бити српским писцем.

— „И најбољи писац, говораше он, не живи данас без горчине. Ако је рад, да буде подједнако од свих признат, да га сви разумеју и његовим се делима одазивају, онда он мора гледати да што скорије умре. Та није бадава оно казао бесмртни Виктор Хиго: „Велики људи, ако хоћете да имате сутра право, умрите данас!...“ Живоме писцу, кад је у каквој нужди, не помаже нико, а кад умре, онда се троше силни новци на његов споменик, или се његовој сиротој породици, која је вазда гладовала, док јој је књижевник или песник — отац живео и радио, часком накупи до четрдесет хиљада динара, баш као да је важније то, да се одржи породица, а не писац или уметник“.

Миливоје падне својим даљим разлагањем са свим у ватру. Он поче да осуђује данашњу масу, која има скроз покварен књижевни укус, а чему су криви недоучени полетарци књижевни, који пресуђују туђе принципе, па ремете ток нашег природног развића у књижевности, која треба у нас да има чисто народносну и скроз моралну основицу.

— „Српска белетристика, говораше Миливоје даље, не напредују онако како би требало. Знамо за случај, и то веома жалосни случај, да један [20] веома признати књижевни лист у Београду, нема више од свега стотину претплатника, а да може да опстане, нужно му је бар пет стотина ових. Ко је томе крив, да се ова грана српске књижевности (белетристика) више не подупире, те се њен обилни и лепи плод налази данас, заједно са скрханом граном, у блату српског немара? Где лежи узрок, да српски писац, ако се није богато оженио, или што наследио, гладује са својом породицом? Како је то, да добру и ваљану српску књигу слабо ко год купује, а отима се за лоше преводе, који су већином штетни по јавни морал, јер потпомажу, да нам младићи постају пре времена старци, а девојке почну раније но што треба размишљати о својим доцнијим задацима?“ —

Миливоје застане, убриса знојаво чело марамом, па онда продужи:

— „На сва ова истакнута питања треба одговорити, и то искрено и отворено, како би се припомогло, да се наш српски свет опет врати на ону своју давнашњу симпатију спрам српске књиге и српских писаца. Да би се у овој племенитој намери и успело, требало би изнети све прилике и неприлике за српског писца и српску књигу, са којима се они сусретају у јавности и у друштву. Ја мислим да не треба само насликати животе српских писаца, њихов рад и правац, као што се данас хвала Богу већ отпочело, но треба са нагласком писати и о [21] списатељским обманама, заносима, незгодама, сплеткама, борбама, мукама и патњама. Све то треба до ситница описати, не спомињући, наравно, ничијега имена, а избегавајући сваку тенденцијозност према правим писцима. Код оваког посла згодно је послужити се, поред нужне збиље, још и хумором и сатиром, који, као што знамо, зачињавају код сваког писца лепоту и свежину мисли, а Бога ми, ретко и да име ког писца на лепој књижевности, нарочито сиромашног, коме није кадгод у животу хумор помогао, да се из какве новчане или друге незгоде извуче, или пак сатира, да каквог непознатог противника ућутка. На посао дакле!... Почнимо са оним, колико знамо и можемо. Главно је, да сматрамо, да је идеја добра, а хоћемо ли је моћи како треба и извести, (јер Бога ми, то баш није тако лака ствар), то стоји дабоме до богова и муза, без чијег „покровитељства“ оваке ствари и не могу успети“. —

Миливоје заћута. Он дисаше нагло од узбуђења.

Још у половини овог његовог говора нису били они око овог стола више сами. Публике, махом све интелигенција, било је до двадесет, тридесет. Миливоје, у своме заносу, а такав беше увек, кад се говорило о јавним стварима, а нарочито о књижевности, сагореваше готово, и не примећиваше да је његов обични разговор, коме он и нехотице придаде облик читавог свечаног говора мало по мало, накупио велики број слушалаца, који са особитом пажњом пратијаху Миливојеве [22] мисли, и гутаху његове речи, изговаране чистим и звучним гласом. Међу том публиком била је и она лепа девојка са матером својом, које сада већ, хвала писму Сарајлије Соколовића, у неколико познајемо, па се не мора особено навести, да су то жена и кћи трговца Недељковића.

Њих две нису хтеле да прекидају Миливојев говор, па су, не далеко од стола, а у близини мужа и оца, непомично стајале, и Миливоја заиста веома жудно посматрале. Нарочито се то опазило код девојке, која као да сваку његову реч гуташе.

— „Тако је, тако је!...“ узвикну стари начелник, кад је Миливоје престао да говори, па онда подигне пуну чашу, и овако друштву наздрави:

— „Дај Боже, да наша свесна омладина повољно реши онај задатак, који предстоји народу нашем, ако се он мисли да уброји у најобразованије народе!...“

Чаше звекнуше, „многа љета“ разлегну се, а затим испише сви чаше до дна.

Госпођа Недељковићка и кћи јој седнуше за сто, а раздрагани и расположени Недељковић, окренув се нарочито према Миливоју и Љубомиру, представи своју жену и кћер овим речима:

— Моја жена Персида, и моја кћи Даница!“

Љубомир и Миливоје устадоше, поклонише се овима, и руковаше се с њима.

Само онај, који је у свом животу искрено и силно љубио, може разумети, колика је то сласт такнути се руке своје миле и обожаване.

Миливоје осећаше се у томе тренутку најсрећнијим човеком на свету.

Крадимице посматраше он Даницу, а поглед му се топио на красном јој лицу.

Даница је висока, смеђа девојка.

Није имала још пуних осамнаест година.

Свежину лица, и развијеност у телу, наследила је потпуно од оца, а око, чаробно и заносно, какво има ваљда само горска вила, то јој не имаде ни мати, која иначе беше веома лепа жена, нити се такво око икада дотле видело у Београду.

Два сунца била су то.

Девојке, које у опште казано нису баш особито лепе, кад имају дивне очи, оне се у грађанском смислу убројавају међу лепотице.

Очи су прозори, кроз које душа гледа.

Кад су прозори чисти, душа се с поља јасније види.

Даничина душа, што овде значи: њена нарав, девојачки понос, појимање својих дужности према родитељима, и њено непрекорно понашање у друштву, беше верно огледало њеног отменог васпитања, на које родитељи њени нису пожалили ни труда, ни трошка.

Даничину душу, мимо све ово, красила је још анђелска благост, велика разборитост, и дивна племенитост.

Но у тренутцима, кад би наилазила на какву неправду, тада би лик њен добио израз гњева, па би онда у свему личила на анђела са пламеним мачем.

И овај ретки створ, у чијем дивном телу борављаше још дивнија душа, изабрала је судба за свој немилостиви експерименат, да окуша, може ли се њиме одржати равнотежа, кад му се у сукоб ставе сва могућа искушења, која, на жалост, стварају људске заблуде, пакост и себичност, а којима се обично придевају сасвим блага имена, као што су: опортунитет, разлог, или тако звана „предосторожност“.

Даница је била једном код своје другарице.

Отишла је тамо са радом, на цело после подне.

Њена другарица имала је старијег брата, који је био друг Миливоју. Њих двојица спремали су се за професорски испит, па како су изучавали једнаку групу предмета, учили су вазда заједно, објашњавајући се међусобно. Миливојев друг не беше баш особито вредан, а беше и слабога дара, па му је Миливоје, који беше пређе изврстан ђак, био преко нуждан. Он је опет зато Миливоја потпомагао, и куповао најбоље и најскупље књиге, које су им биле нужне.

Често се дешавало, да Миливоје друга свога није затицао код куће, и ако је време њиховог састајања било увек одређено и уговорено. Друг му [25] се често задржавао у кавани, и тамо картао, те с тога није био господар од свога времена и од своје речи. Миливоје је у таким случајевима седао за сто, па радио сам, у соби, која је била за себе. Догодило се једном, да је матери Миливојева друга напрасно позлило, па како у тај мах беху кућни млађи послом ван куће, то уђе сестра Миливојева друга у собу, где је Миливоје сам седео и учио, и замоли га, да оде часком у лекарницу и купи извесни лек, који јој је мати употребљавала, и вазда код куће држала у приправност, а сада је случајно већ био потрошен, извињујући се при том што баш њега мора да узнемирује. Она сама, говораше, не може то да учини, јер је преко нужно да пази на своју матер, која добијаше у извесним роковима неке страшне грчеве.

Миливоје оде, а кад се са леком вратио, онда је баш Даница била својој другарици дошла.

Миливоје преда лек, и хтеде да пође у своју собу, но сестра његова друга заустави га, те из учтивости представи њега и Даницу једно другоме.

Они се погледаше и — задркташе.......

Док су мати и кћи били у послу са отварањем и узимањем лека, измењаху Миливоје и Даница неколико обичних безначајних речи, као што то већ прописује учтивост.

И код ово мало речи беху обоје веома збуњени, а и веома узбуђени, и ако није било још [26] никаква повода за то. Да би то некако скрили, пошто у један исти мах обоје осетише, да ова њихова збуњеност и узбуђеност може да постане издајником нечега, што они сами добро још не познаваху, а што се у њиховим душама сматраше већ као нешто своје, заједничко, лате се обоје у један исти мах албума, који велики и богато повезан лежаше на оближњем столу, и ако му је иначе место само у соби за примање, но сестра Миливојева друга, удешавала је неке нове слике у њему, па се баш била о томе и са матером договарала, где ће коју да уметне, кад су јој матер изненада грчеви спопали.

При заједничком посматрању слика, главе се ових заљубљених лако додирнуше, а прамен косе Даничине пређе лако преко чела Миливојевог, на што он лако задрхта, и ваљда ради неког извињења, подигне очи и гледну Даницу. И она у исти мах, као електризована, трже се и погледа Миливоја.

Ова два слатка и мила погледа могу се сматрати као савршенство кохезије у природи.

Правилнијег и уједињенијег сливања управо не може ни бити.

Без и једне речи, без уздаха, са једним погледом само, чаробним и тајанственим, заволеше се ово двоје, овај узорити младић и ова лепота девојка.

После овог састанка и завољења, видели су се они први пут сада, на овој вечерашњој забави.

Отуда дакле они милокрвни погледи!....

Многи често не разуму овако заљубљење, још чешће исмевају то, а поборници чистог натурализма готово анатемишу ово, изричући, да љубав постаје једино додиром двају кожа.

Овде се она развила одмах, при првом сусрету њихових погледа.

На саборној цркви избило је три сахата но поноћи.

То је јасно чуо Љубомир кад се кући враћао да обрадује Сокицу изненадном срећом и њиховим спасењем.

Миливоје није с њим отишао, но само се опростио. Био је ангажован са Даницом за други кадрил.

Па зар да му је до одлажења?!

Игра још није почела, па се Даница и Миливоје шетају испод руке.

Неописана раздраганост и веселост владаше обојима, додуше само у скривеној унутрашњости, пошто је добро васпитање обојих утишало, и најзад отклонило спољашње несташне знаке, који би могли открити тајну заљубљених.

Обоје нису били више онако збуњени као пређе, на против, они се осећаху, као да су вајкадашњи познаници, па да још не беше онога „ви“, изгледали би једно према другоме, као рођени брат и сестра.

Милина их је било погледати!....

Као два драга камена преливаху се једно по ред другог.

Као сунце кад у море тоне, тако су сад заљубљени Миливоје и Даница.

Онако исто, као што је пре неколико часова Миливоје, удубљен у тешке мисли, посматрао Даницу са оним постаријим штуцером, тако је сад онај „постарији“ посматрао њих двоје.

Па ипак, каква разлика у овом посмарању „постаријега!....“

Ненавист и страшна пакост огледала му се у бледоме лицу, а када промрмља и неколико неразумљивих речи, па се уз то још и за усну гризну, тада је било потпуно јасно, да је он до лудила љубоморан, и да нешто опако смера.

Но не треба се тога бојати!

Тај човек, односно супарник Миливојев, подао је и малодушан.

Сва његова добра страна у овом материјалистичном свету било је његово неизмерно богаство. Овај човек зове се Сима Богатић.

На најлепшем месту у вароши има он мануфактурну радњу. Не продаје на мање количине, јер је „гросиста“. Уз то он врши банкарске и лиферантске послове у великом стилу.

Од Миливоја старији је за двадесет година. Време дакле, у коме се момци зову „грчке младожење“, он је већ давно претурио. Косметика и богато одело учинили су, да је нешто млађи изгледао, бар кад се издаље посматра. Са Недељковићем [29] био је он у почетку своје трговачке каријере ортак, а сада само још добар и интиман пријатељ. Богатић је жудно очекивао, да Даница порасте, па да он буде зет Недељковићу, а са истим мислима као да су се и родитељи Даничини носили, јер код њих беше потпуно убеђење, нарочито код оца, да се права срећа и задовољство налази само у богатој кући.

— „Ја поштујем учене људе, говораше више пута Недељковић у друштву, ја им се шта више дивим, и био би најсрећнији, кад бих имао сина учењака, но мојој ћери желим да се уда само за трговца, јер ту је најбоље осигурана. За трговца има рада на све стране. Ако му пропадне један, он се одмах лаћа другог. Господин је увек слуга и роб, а најмање је то, како се он сам радо зове. Потпуни и независни господин може да буде само богат трговац“. —

Оваке и друге, овоме сличне мисли, нису ништа ново.

Ретко да има богата трговца који друкчије мисли.

То чине само сиромашни трговци, који се према господи обично овако изражавају:

— „Благо господи! Они имају бар своје сигурно. Њихов је двадесет-шести. Капитал њихов што га имају у глави, никад им не може пропасти!...“

Господар Сима Богатић имао је према господи још и неке своје особитије назоре.

Он их није тајио, напротив, сваком приликом, кад год му је то могуће било, он их је гласно износио, вртећи при том обично око прста своје кључиће од каса, и говорећи:

— „Страшна ми посла!... гола господа!... сваки ти то ради за свој џеп. Отимају се о масна звања. Цео свет гледају преко рамена. Траже од мене да им ја први скидам капу. Хоћу да!.... Ваљда нисам пао с трешње, да се клањам онима, који су носили са чесме у ћупама воду и прали судове, док сам ја изучавао Хамбуршку трговачку академију?!.... Јучерањи сељак и гејак вири му и сад из носа“, и т. д. и т. д.

На вечерашњој забави придевао је он слична и још ружнија епитета Миливоју, злобно посматрајући га, како се до миле воље са Даницом шеће и разговара.

Миливоје и Даница нису на то ни помишљали, да ли их ко год и како загледа и посматра. Па није никоме ни од остале публике пало то у очи, да се Миливоје већ подуже са Даницом шеће, и да је већ неколико игара узастопце с њоме одиграо. Много је света, па се то и не узима на ум.

Но осим Богатића, била су још два ока, која су тако рећи нетренимице пратила сваки њихов покрет.

У тим очима није светлио гњев и мржња, него најнежнија љубав и највеће задовољство. То су биле очи материне.

На кадифеној клупи, дуж зида, седи госпођа Перса, па посматра сваки покрет свога детета.

Мисли, које су се по њеној глави врзле, беху сада у корист Миливоја. Богатић ишчезну у овај мах сасвим из њених дојакошњих мисли.

Мати је слутила нешто, и била је уверена да се не вара.

Од разборите матере ништа се не да сакрити. Њено око види све.

Отац је сасвим нешто друго. Он не нагађа и не слути. Код њега вреде чиста факта. Све друго је детињарија и лудорија.

Коста Недељковић седи још непрестано за оним истим столом са старим начелником и осталим веселим друштвом, па пијуцка и секундира уз песме. Види се, да њега никакве дубоке мисли не распињу. Није он давно био тако расположен као сада. У један мах, у томе расположењу, мислио је он нешто више и о Миливоју. Но то је свакојако учинила она Миливојева беседа, а зна се већ да Коста високо поштује учене људе.

Кад је Миливоје одвео и предао Даницу матери, он се врати у ресторацију, седе опет на своје старо место, па се разговараше са најближима до себе, на што је приметио стари начелник Недељковићу, шапћући да Миливоје не чује:

— „Шта велите, ово не би био баш рђав зет?! Право ми кажите, допада ли вам се овај млади човек?“

— Недељковић одговори:

— „Па оно да дабоме допада ми се“.

У исти мах сети се Богатића, па као да је то баш учинило, да се он није више онако расположеним осећао као пре, јер је сад почео по мало да зева.

Мало затим загледа он и у свој џепни сахат, те кад виде, да је равно четири сахата, викне за келнера, исплати рачун, затим устане, опрости се веома учтиво са друштвом, и упути се заједно са старим начелником да потражи жену и кћер, па да се иде кући.

У сали за играње нађе се са својима и са Богатићем, који је овде даме забављао.

Даници је Богатић толико пиљио у очи, да му је физиономија добила неки блесасти изглед.

Сви заједно оду до гардеробе, навуку горње хаљине, и опраштајући се лево и десно, изађу на улицу, и упуте се кућама.

Стари начелник био је најближи са својом кућом. Опрости се с њима, па хајд даље.

Кад стигоше и до Недељковићевих, Богатић се учтиво опрости. Руковао се са свима, а Даницу је мимо то још и милокрвно погледао, па се онда одатле упутио натраг на забаву.

Путем је једнако премишљао, шта да учини, па да се ма чиме освети Миливоју. Зато се он и враћао на забаву.

У један мах решио се, да Миливоју онако у брк окреше, па да се овај не осврће. Ако би му [33] Миливоје вратио зајам, решио се, да му пљуне у очи, и да га нападне.

По овоме може се закључити, колико је трговачка академија, коју је Богатић свршио, оплеменила ову простачку душу.

Богатић је био сигуран, да ће Миливоја на забави још затећи, јер је чуо, кад је Миливоје довикнуо своме неком пријатељу:

— „Та проводићемо се до зоре овде, па за тим ћемо Љубомиру на каву и ракију, јер има рачуна!...“

Кад је Богатић ступио у господску собу, млади људи певали су и веселили се веома лепо. Било је чиновника, професора, учитеља, трговаца, ђака са велике школе и трговачких помоћника. Сви су они чланови певачког друштва. Као такови, по смислу свога статута, нису правили разлике између себе, но су живели и пазили се сви као рођена браћа.

Богатић, чим уђе, одмах даде познати, како би радо сео међу њих. Млади људи учтиви, па му начине места, а он се лежерно посади.

Баш се тако деси, да је Миливоје седео преко пута од њега.

Богатић отпоче Миливоја оштро да погледа, па да увија брке, а неколико се пута и јетко осмехну на Миливоја.

Овај то није ни узимао на ум. Он се био занео у мисли за Даницом, а како је вино већ прилично [34] загрејало друштво му, те је настао општи жагор, није му то нико ни сметао.

Ал’ то је опет сметало Богатићу, који је добро знао, рашта је Миливоје замишљен.

Ни на једном пољу није противник толико џандрљив и осетљив, као на љубавном пољу. У тој борби бити избачен из седла сматра се за најсрамније.

„Па још од кога? Од једног младића, дечка, балавца! “

Тако размишљаше љутити и увређени Богатић.

Но на томе је и остало. Он није имао смелости да отпочне извађати предумишљени програм са својим противником.

— „Много их је, почне се он извињавати у себи, па ме могу још ови напити младићи издеветати!..“

Због тога окрену он сад у другу крајност.

— „Шампањера овамо!“ продера се он, и лупну неколико пута својим штапићем о сто.

Келнери дотрчаше. Заповест би за тили час извршена. За мало па отпоче право бомбардање са одскачућим запушачима. Један од ових, враћајући се од зида, зврцну Богатића сасвим безобразно по носу, а то је био свакојако malum omen за Богатићеву част.

А ево зашто.

Кад се шамањер расточио у чаше, нико од ових младих људи не хтеде то пиће да пије.

Богатић нуди, и опет нуди. Затим салеће, па напослетку и моли, но све забадава!

Ови млади људи не узимају више на ум, ни Богатића, ни његов шампањер.

— „Па зашто чините то?“ запита их напослетку усплахирени и до срца увређени Богатић.

— „Зато, што нисмо заљубљени као Ви!“ примети иронично један из дружине.

— „У кога молим?“ викне Богатић и ђипи.

— „Па, сигурно, у тај Ваш шампањер!...“ одговори исти са подсмехом.

— „То је... то је...“ отпоче Богатић крештећим гласом, но даље се ништа не могаше чути, јер сва соба заглушну од смеха и вике.

Богатић на мах оде из гостионице, без „збогом“ и без опроштаја. Заборавио је чак и шампањер да плати.

— „Сигурна је кућа!“ рече на то главни келнер, кад и он мало подаље стојећи приста уз општи смех.

Друштво је продужило весеље и даље. Изгледало је као да га сад тек отпочиње.

Миливоје се поново занесе у мисли за Даницом.

Он је био тврдо уверен, да га Даница воли, и ако то још из њених уста чуо није. Па ипак, колико је много жудео, да још и ту, за њега најмелодичнију реч, чује.

Њихова међусобна изјава љубави била би за њега штит, о који би се сви насртаји на његов сада једини идеал живота, разбили. Он је добро промерио како му је веома опасан противник Богатић:

— „Даница извесно не трпи,, а можда и мрзи овога човека, но Даница је уједно и добра и послушна кћи, па ко зна, неће ли се она можда и одрећи свих претензија на своју слободну вољу, кад то затраже интереси куће, за које је она везана, и које је дужна респектовати.“

Тако размишљаше Миливоје сам собом.

— „Због тога је дакле преко нужно,“ размишљаше Миливоје даље, „да се љубав њихова међу собном изјавом потврди, па ће се онда од стране Даничиних родитеља узети одмах друга полазна тачка, са које се неће пресуђивати интереси куће, но једино Даничина воља, њена срећа и њен будући мир. Но где, и како да је нађе?! При растанку ноћашњем нису једно другоме ништа рекли што би дало познати, да се желе опет скорим да састану, и ако су тако обоје осећали“.

Тамо, где се љубав појављује са много мање атмосфера, не долази се у неприлику због првог до идућег састанка.

Код идеалне, божанствене љубави пак, коју само песничка душа може потпуно да разуме, ту управо и нема растајања. Једно о другом снева непрестано, [37] душе су вазда једна с другом, па као фантоми неки лебде и сливају се једно с другим.

— „Пијмо браћо, пијмо, да нас нико не чује!“ забрујаше изненада гласови младих веселих људи, кад отпочеше ову познату песму, за коју постоји пропис, да се снажним гласовима отпочиње, а све тишије свршава, док се већ при крају шапуће и пева у себи, па напослетку опет громогласно отпочиње и т. д.

Громки почетак ове песме отргне Миливоја из његових сањарија, те пристаде и он сам уз песму, и ако му до тога није било, но то је чинио једино из обазривости према друговима, и из зебње, да му они не би његово ћутање као нешто сасвим неколегијално сматрали.

Зора је забелила, а друштво ово весели се још једнако.........

Газда Вуле.

Ко не познаје газда Вула, није баш због тога ништа изгубио. Ко га је једном познао, тај је желео да га што пре заборави. Но тешко ономе, који га добро познаје! Онај који њега добро познаје, тај је морао имати с њиме каква год посла. С њиме опет имати каква год посла, то апсолутно нису пријатне ствари. Зашто, одмах ће се чути.

Газда Вуле не воли људе, он воли само своје псето. Зато опет њему људи угађају, па воле више његово псето но њега.

Газда Вуле је један од оних људи, за које кажу да се само једанпут у години смеју, па и онда одлазе за оџак, да их нико не спази.

Газда Вуле је још и један од оних људи, за које се каже, да пре подне мрзе на себе, а после подне на цео свет, наравно, цео свет, осим свога пса.

А од куда је то, да газда Вуле мрзи цео свет, а воли само свога пса? То, на жалост, нисмо у стању да дознамо, а то за цело не зна ни сам газда Вуле.

Он је човек намћор, па то вам је.

Такав се ваљда родио. Можда има сувише густу крв, или ледено срце, а можда и нема срца. Он долази у свему баш као да није к’о други људи. Ко зна, можда су код њега бубрези заједно са мозгом, што Немци зову: „хирн мит нирн“. Ако је то сасвим тако, онда ће бити јагме о његов леш, кад он умре, разуме се, међу црвима.

Газда Вуле куд год се макне, не иде без свога пса.

Ено погледајте их оба, газда Вула и његова psа, како се од раног јутра шетају заједно по авлији. Сад је зимње доба, па шетње по авлији пре зоре нису ни мало пријатне, но треба знати, да све што се другим људима не допада, допада се газда Вулу и његовом псу.

Као швајцарски бик, кад иде с паше кући, исто тако газда Вуле мумла и гунђа по авлији од јутра до мрака.

Ако у авлији није што на свом месту, он то намешта више ногама но рукама. Због тога, њежне кирајџиске ствари, као што су: лонци, шерпење, корита и т. д. немају места у његовој авлији.

Освануо је први новембар 1884. године.

Целога овог, дана падаће газда Вулу новац као киша. Од оваке кише он се не брани. Кад би нешто Бог учинио чудо, па да у место кише падају дукати с неба, газда Вуле не би ни онда разапињао кишобран, јер он јако воли, да сав огрезне у дукатима, па да му они заспу врат, ма га и зврцали по ушима и носу, макар се од њих и сав улопао, ништа он то не брани, а то је све због тога, што газда Вуле не држи на себе, и неће себи да угађа. —

Газда Вуле је човек око педесет година. Средњег је раста, но веома је крупан човек. Бркове и обрве има, подједнако велике и раштркане. Кад гледа лети кроз прозор (зими их ретко отвара, због уштеде у дрвима) а ови су у његовој кући толико високи, да му се једва глава види, изгледа, као да није човек, него да су четири укрштене четке за кречење. Нос му је величанствен и веома компактан. „Два миша могла би се рахат по њему шетати, а да се не додирну“, као што рече једном неки шаљивчина о његовом носу. Глас му је рапав и тупо звучи, баш као кад би неко кроз плехану канту дувао.

Овај, као што се види, веома интересан зоолошки индивидуум, коме је дато на крштењу име Вуле, а свет га због куће и богаства назвао „газда Вуле“, човек је, и ако по свему изгледа више на праисторијског човека по Дарвиновој теорији.

Газда Вуле није се никад женио. Зли језици говоре да му се није ни отац женио.

Политичкој партији не припада он ни једној, јер то се коси са његовим основним начелима. Он воли да све њему припада, а он, и оно што има, никоме.

Док је био млађи, био је трговац, па кад је срећно са великом сумом банкротовао, није више ништа радио; а и нашто? Радили су после доста горњи трговци, које је он закачио, па и њима није то више ништа помогло. Рад вреди само онда, кад се исплаћује, а на ово последње, није се газда Вуле никад дао навести. То је он оставио другима, а од својих укућана тражио је то без милосрђа. Њему остати дужан, као што је у зао час Љубомир остао, значи дословце: селити се го из куће, а можда и из вароши. Газда Вуле меће одмах у новине оне кирајџије с којима се због нетачног плаћања завади, па таке неплатише онда цела варош зна, и једва се после где год скрасе ови бедни људи. Као што имају робијаши своје „рци“ на леђима, тако жигоше јавно газда Вуле своје нетачне кирајџије. Сиротиња не иде због оваких увреда на суд, јер бега од суда. Њојзи није стало до задовољштине, но до хлеба и спаса!

Газда Вуле је чуо, кад је оно Љубомир после поноћи од куће отишао. Њему је одмах синуло у глави, да то можда Љубомир бега из стана, па полако сели кућу, или бар у најмању руку износи оно што му највише вреди, па дегод склања.

Одмах је ђипио с кревета на отворио прозор, налегао се на њега, па гледао за Љубомиром. Како није даље ништа приметио, затворио је прозор, па продужио спавање.

Кад се Љубомир вратио и капија шкрипнула, газда Вуле је опет ђипио, па кроз авлијски прозор шпијунисао за Љубомиром, но видећи да је Љубомир сам, врати се и легне.

Пред зору дигао се газда Вуле раније но обично. Свакојако ради контроле, да му не би дужник умакао, на сад ено, као што раније напоменусмо, шета се по авлији, па као бајаги гледа у звезде, не би ли дознао из њих, хоће ли у скоро бити кише или снега. Тако се бар редовно претварао, кад би неко од укућана случајно изашао у авлију.

У кући газда Вула све је рано устајало, само је редовно дуго спавала она занимљива укућанка.

Еуфросина звала се ова млада жена. Удала се од шеснаест година, и била је жена у потпуном смислу те речи свега само два дана, јер је трећег дана муж јој некуда у свет отумарио, пошто је претходно предигао сав поверени му новац из касе, којом је као чиновник неког приватног друштва руковао.

Еуфросина је била више „дражесна“ но лепа. Очи је имала као две жеравице, и биле су, што но кажу, на врх главе. Нос јој је спадао у ону груну носева, за које се каже, да могу закиснути. Према томе, судећи по карактеристици таквих женских носева, била је то лукава и препредена жена. У телу је била прилично гојазна, а растом омалена. Цео њен спољашни изглед беше такав, да се из њега могло изводити, да ова жена много не поетише, и да је реални правац у целом њеном животу од пресудна значаја.

Средства за живот нису јој оскудевала, што се најбоље видело из њеног тачног плаћања кирије што се до душе ефективно није баш могло опазити и потврдити, но доста је да наведемо, да њојзи газда Вуле није досад још нашао мане, због које би је морао избацивати из куће. Газда Вуле је напротив показивао овој жени много већу пажњу но осталим кирајџијама, бар су то опазиле неке љубопитне укућанке; па неће бити за чудо, ако споменемо, да су се ове исте једанпут и прекрстиле, кад су спазиле, да је газда Вуле доцкан у ноћ начинио посету госпа Еуфросини.

Бадава, газда Вуле сигурно мисли да се реформише, кад је ето постао наједанпут толики каваљер, да чак и ноћу, по господски, прави етикетне визите!...

Кроз прозор од кухиње у Љубомировом стану видела се светлост.

Сокица је устала и справљала доручак. Била је необично весела, јер је већ чула од Љубомира кад је кући дошао, да су спасени.

Љубомир је још спавао, а Сокица је хтела да га буди.

— „Нека надокнади оно“, мислила је Сокица. „што је ради нужног му одласка на забаву морао од спавања да изгуби“.

Газда Вула је морао веома интересовати рад госпође Сокице, кад се полако испео на мердевине, које су биле према прозору од кухиње на премалежећој комори наслоњене, па је отуда кроз прозор у Сокицину кухињу загледао, а то је комотно могао, јер највиша окна нису била застрта завесом.

У глави газда Вула сигурно се врзле чудновате мисли, кад је тако нешто учинио. Он није бадава шпијунисао и даље. Мало затим, а стојећи још на мердевинама, промрмља кроз зубе:

— „Па ето, неће бити истина! Еуфросина ме баш поштено слага. Та ови људи не мисле бегати, а и ствари по кухињи стоје као и пре. Сигурно су паре већ спремили. Их, их, како ме превари!..........“

После ових речи отпоче газда Вуле да слази са мердевина, но некако несрећно оклизне, изгуби равнотежу, па заједно са мердевинама тресне о земљу. У исти мах зацичи му страховито и псето, но не од каквог душевног запрепашћења, или жалења за својим госом, него једино од бола, што су га причкиљиле мердевине.

Газда Вуле запомагаше на једној страни, а жућов, псето му, на другој.

На овај тресак и дупло запомагање, отвори Сокица кухињска врата, да види шта је, а двојица укућана већ су били потрчали на оно место, где се газда Вуле ваљао и превијао од бола. Жућов, који је у овој прилици показао јачи стоицизам, лизао му је већ дотле уши и обрве.

На понуду Сокичину унесу укућани газда Вула у кухињу, те га положе на креветац Сокицине слушкиње.

За мало па се газда Вуле исправи, напомињући, да му је бол већ мало уминуо, и да то све напослетку није ништа, јер он нити је руку, нити ногу сломио, но се само поприлично угрувао.

— „Сад ће то мене све проћи“, заврши он своју сопствену анамнезу, „док се ја само мало одморим“, па затим одмах дода:

— „Е врашка посла са тим мердевинама!.... Учинило ми се јутрос, као да осећам неки дим у авлији, па бојећи се, да се није што на несрећу запалило, попех се мало више на те проклете мердевине да развидим унаоколо, а кад тамо, а ја оклизну па стрмекну ко’клада. Баш Вам хвала добри људи“!.

Ово последње рече укућанима који га унеше. Исти су на Сокицину понуду поседали око кухињског стола, и посматрали Вула, бојећи се његове какве веће незгоде, но кад су се уверили, да је газда [45] Вуле своју најновију невољу већ преболео, устали су да пођу, ма да их је Сокица заустављала да причекају на по једну каву, но они се учтиво захвале и оду.

— „Ево сам баш скувала каву!“ рече Сокица, кад оста сама са газда Булом, усу каву у филџан, и пружи је газда Вулу.

— „Хвала, госпо, хвала!“ рече газда Вуле, и отпочне каву да срче.

— „Е, Бог те благословио госпо! Да ти да срећу и напредак овога и онога света!“ рече још Вуле кад виде, да у филџану више ништа нема.

Љубомир, који се сад пробудио и чуо из своје собе тупи глас газда Вула, скочио је к’о опарен, јер је мислио, да газда Вуле зацело већ пре зоре отпочиње свој ексекуторски занат, па одмах баци на себе горњи капут и ступи нагло у кухињу, са тврдом намером, да тог џимрију добро изгрди и напоље истера, пошто исти пре осам сахата у јутру није имао права да се с њиме разрачунава.

Но како се Љубомир изненадио, кад виде газда Вула где баш сада оставља испражњени филџан, и спрема се да завије цигарету.

Сокица исприча одмах Љубомиру цео несрећни случај са газда Вулом, на што се Љубомир разведри, па како је то сад било најзгодније, врати се у собу те донесе оданде пола табака хартије, мастило и [46] перо, и положи уз то на кухињски сто ону стотинарку, коју је од Недељковића у име претплате примио.

Газда Вуле страшно разрогачи очи.

Сви дојакошњи болови у његовом телу престадоше, па само што не прогута ону стотинарку, толико зину, па рече:

— „Та лако ћемо за ото, човече!... Та Ви се баш журите!... Има за то времена!... Не мора то да буде баш сад!... Лако ћемо!...“

Ово је све тако љубазно изговорио, да би човек помислио, да он никакве опаке намере имао није према своме дужнику, и да је то све само кривица општинског суда.

Оваким речима предусретају сви грамзљиви а уједно и лукави људи своје дужнике, кад им до исплате чине сва могућа зла, а при пријему новца пренемажу се речима: „та оставите!“ „послужите се, не мора то сад бити!“ и т. д. а док то говоре већ су пружени новац стрпали у џеп.

На захтев Љубомиров напише газда Вуле признаницу на сто и шесдесет и пет динара, потпише је, прими за тим стотинарку, и врати Љубомиру уз признаницу кусур од новца, рачунајући му форинту по десет гроша и пет пара динарских, и ако је курс био десет пара, изјавивши му, да ће сам отићи у осам сахати у општину, да скине забрану са ствари.

После овога рукује се он са Љубомиром и Сокицом, зарад обновљеног пријатељства и даљег становања, [47] препоручи се затим на врло ласкав начин и оде, блажен и задовољан, што се — срушио с мердевина.

У авлији се сретне газда Вуле са неколицином младих и веселих људи, који су водили веома жив разговор, и виде, како сви уђоше код Љубомира на иста кухињска врата.

То је био Миливоје са оним веселим друштвом, које је на забави остало у краљевој пивари.

Сад иду они оданде. Данас је већ недеља, па не мора нико да иде на дужност. Могу после спавати докле хоће.

Гости се наместише у кухињи, како је ко боље могао, а Љубомир изнесе још и неколико столица, те посади госте, који су још стојали.

Љубомир служи ракијом, а Сокица кавом.

Један од гостију, који беше веома мамуран, затражи још и киселих паприка и краставаца.

Љубомир одмах и то донесе, па га још изненади и главицом пресна купуса.

Сокица чим виде купус насмеши се, донесе одмах зејтин, те полије њиме купус, који је Љубомир већ исекао на мања парчад, па затим отпоче опште жвакање и гутање, при чему су сви суделовали, и мамурни и немамурни и Љубомир и Сокица, па напослетку, дошла су чак и деца, онако „неглиже“ из кревета те и они помогоше. После једне главице, дође и друга и трећа.

Кисео купус, нарочито пресан, веома је добро и здраво јело. Он може да се једе у свако доба. Није рђаво посолити га и паприком, но ради деце није се то сад могло.

Непобитни је факт, да овако задовољство, као што га је сад ово друштво имало, није осећао ни један цар на свету.

Колико год милионара на свету има, ниједан није могао бити срећнији у овај мах, од овога веселог друштва, коме је шкрипао сад кисео купус међу зубима, баш као оно кад се по чврстом снегу гази.

Колика низина уживању, и како високо и узвишено осећање среће и задовољства!

Кисео купус исхранио је веће геније и мислиоце, но што су то могле да учине шпаргле и карфиоли, бар код нас, ако не може бити код других већих народа.

Кад се гости заситише и ракијом поткрепише, отпочеше да певају сложно и чаробно, као што то може само да издаје лепа севдалијска песма, коју је водио Миливоје, коме глас беше као од сребра.

У београдском певачком друштву био је он први тенориста.

Сокица је за тили час спремила Љубомиру собу, па позвала госте да се у њу преместе, но друштво оста у кухињи и даље, не хотећи преносити расположење, које би се овде морало кварити, а тамо изнова тек започињати.

Између осталог озбиљног и шаљивог разговора, дође ред и на Љубомирово чудно спасење, што није било ни за једног од присутних никаква тајна, на против, сви су они били вољни да помогну, да се новац нађе, но то беху на жалост све слабе, сиромашне фирме.

Један од пријатеља поче тим поводом хвалити на сву меру Љубомиров књижевни рад, наводећи како га је сад он ето од невоље спасао.

Љубомир беше веома скроман човек, па овако одговори пријатељу:

— „Мани се брате тога, ја сам сасвим обичан књижевни радник. Допуштам да може по некад бити неког доброг мишљења и расположења према мени, јер се трудим да будем у својим стварима посве оригиналан и разумљив, но да сам заслужио, да пожњевам неке ванредне хвале и славе, на то никако не пристајем. А и на што ми то? То би било само у стању да ме обмане, и да учини, да се улењим, и да сасвим престанем писати. Та имамо ми за то живих примера. Због тога маните хвале! Нека то буде после, ако већ друкчије није, кад са свим изнемогнем, кад остарим, или кад умрем, па и онда не тражим то себе ради, него ове моје деце ради. Она нека се користе мојим радом и заслугама ако каквих буде, јер им ја и тако ништа друго оставити немам“.

Љубомир дубоко уздахне, па онда настави даље:

— „У својој књижевничкој каријери имао сам а имам и данас више непријатеља, но у своме животу, који ми је, као што знате, био досада веома буран, а и сада ми по чешће прете велики таласи људске злобе и неправде, и ако сам вазда чинио само племенита дела, због чега сам и изгубио своје прилично велико имање и остао тако рећи го као прст. Кад све оно, што се у моме књижевном животу досад дешавало, зрело промозгам, онда као да готово за сав потоњи рад мој имам да захвалим тим својим непријатељима, а то због тога, што се непрестано упињем, да докажем, да ти исти, тендециозно оцењивајући мој рад, немају право, и да сам ја нешто боље, но што они о мени мисле и по српским листовима трубе. Ја волим да остану они и даље моји непријатељи, а неће ми бити баш криво ако уз њи пристану још и нови, јер они ће управо баш да буду покретачи мога даљег рада, ако би овај случајно запео због какве пријатније промене у моме свакидањем животу, кад бих н. пр. изненада добио нешто повише на каквој лутрији, или би случајно наследио какву богату тетку, или каквог „зјело“ богатог стрица, на због тога олабавио у вредноћи. Но како сам лепе среће, не треба да се од тога бојим; сигуран сам да ћу се до смрти борити и радити. Па зато, браћо, верујте ми, да претерана хвала ниједном писцу не може добра донети. Ја је на послетку не требам, па ни најобичнију, јер не пишем [51] никоме за ћеф, но из своје сопствене побуде и потребе. Писање је мој најбољи пријатељ; оно ме теши, разгаљује и прихваћа моје јаде, а и сваку моју радост и срећу. Моја ми је жена најблагодарнија публика, она ме за сваки написани табак по један пут пољуби, па шта ће ми веће награде?!...“

Љубомир престаде, Сокица порумени, а гости расположени Љубомировим свршетком, куцну се с њиме, наглашујући, да је то у здравље домаћице, најсавеснијег критичара Љубомировог, затим искапе чашице до дна, па на завршетку отпевају још и једно громко „многаја љета“.

После тога дигоше се, јер је већ било крајње време да се иде кући; пријатељски се опростише, и одоше сви са Миливојем.

Кад су кроз дугачку авлију пролазили, посматрали су их жудно љубопитни укућани, а међу свима понајжешће се разрогачиле Еуфросинине очи. Оне су управо прождирале Миливоја.

У очи нове године.

Навршило се равно два месеца дана од последње забаве „Београдског певачког друштва“. Све је у вароши текло својим током. Ничега ванредног није било. Све до сад познате особе у овим догађајима, главне и споредне, радиле су свој обични, посведневни [52] посао, неко тежи, неко лакши. Они који нису имали никаква посла, ти су се латили баш никаква посла: ружили су све што је добро, изумевали и градили сплетке, и оговарали цео поштен свет. Госпођа Еуфросина била је виртуоз у оваквим стварима и ако је имала јаку конкуренцију у неким својим колегиницама, и у служитељским органима разних београдских кућа, но о тим сасма новим особама, биће спомена доцније, а сад долазе много важније ствари на ред, између којих је на првом месту кућа господина Петра Радосављевића, саветника у пенсији, човека веома чувена са свога неокаљаног поштења и богаства.

Госпођа Милица, жена Петрова, образована и карактерна дама, бројала је у овом времену пуних четрдесет година, а била је млађа од свога мужа за неких петнаест година. Он беше онизак и сув, нешто мало погурен и по неки пут џандрљив. Она висока, класична лика, мајестетичног хода, загаситих светлих очију, и по свему овом изгледаше до десет година млађа но што беше у ствари. То је можда и због тога било, што није никако рађала.

Нису се узели из љубави, но из личних рачуна. Он, велики господин, (а то је и пре осамнаест година био, кад су се узели) а она богата наследница, васпитана на страни, у великом свету, прожмана само једним јединим идеалом: да је свугде међу првима, и да даје такт свима око себе. Ово своје властољубље [53] распростирала је само у толико, у колико оно није вређало осетљивост њене околине. Никад ни у чем није она прелазила границу. У свему беше одмерена и промишљена. Са мужем се у свима главним стварима слагала, само у ситницама не увек. Отуд је произлазила његова џандрљивост, која је доцније прешла у читаву кроничну болест.

Живот њихов текао је иначе сасвим мирно и одмерено, но без икаквог идеалнијег зачина, без једнодушности у осећању међусобног припадања, тачно по пропису закона супружанских, а даље не.

Они као да су увидели потребу надокнађивања овог осећајног недостатка у своме браку, па зато су почешће приређивали веома лепе забаве у својој кући. Што нису могли да уживају сами собом, уживали су у другима.

У очи наступајуће 1885. нове године, имала је једна таква забава у њиховој кући да се одржи, којој се још и нека већа важност придавала но обично, баш због самог овог дана, који се имао најсвечаније дочекати, што је већ и у позивницама напоменуто било.

Напослетку, приспе и жељно очекивани дан забаве, а то је био 31. декембар 1884. године.

Осам је сахата у вече.

Кућа Радосављевића, која се налази у близини Калимегдана, сва је осветљена. Капија је широм отворена. Гости већ долазе и пењу се уз широке [54] степенице, које осветљавају лепе металне лампе, утврђене с обе стране зидова.

На главним вратима од ходника стоји у црном оделу и белим рукавицама момак, и упућује госте у предсобље, где други момак, исто тако свечано обучен, помаже скидати гостима горње одеће, и оставља им штапове и кишобране на за то одређена места.

Из овог предсобља улази се у мали салон, у коме се налазе два велика о зид обешена огледала, испод којих стоје позлаћени столови са мраморним плочама. На истима су разне четке и чешљеви. Једно огледало као да је одређено за женску тоалету, а друго преко пута за мушку. Но то се баш не испуњава по пропису, јер се оба пола загледају час у ово, час у оно огледало, и ту се намештају како ко стигне.

Одатле се улази у главни велики салон, где на вратима дочекују госте домаћин и домаћица, обоје елегантно обучени, а на домаћици треперио је још и брилијантни накит, као жива ватра.

Са свима женским гостима љубила се домаћица; с неким у уста, а неке је пољубила у образ, како је то већ по њеним назорима требало. Са мушкима се својски руковала, а млађи међу овима љубили су њу у руку.

У осам и по часова био је велики салон пун гостију. Прозори овог великог салона гледали су на [55] улицу. На тој страни салона, баш уз саме прозоре, налажаху се сомотом превучене клупе. Неки су овде седели, а већина се шетала по салону, или одлазила у друге просторије, у које се доспевало, кад се на друга, противна врата овога салона даље полазило.

Тако се Радосављевић са неколицином својих старих другова и пријатеља забављао у побочној соби пушењем и разговором, и чекао само на позив, па да се седа за богату вечеру.

Но домаћица није још издала овакав налог.

Њени погледи као да су били непрестано наперени на главна врата.

У девет сахата изда домаћица напослетку заповест, да се седа за вечеру, па и онда гледну још по неки пут на она врата.

Аранжери и помагачи госпође Милице око размештања гостију били су млади момци и девојке, који су изредно обављали ове почасне дужности.

За тили час па се гости понамешташе за дугачки сто, који беше у близини зида, а преко пута од прозора, у великом салону.

Празно место, што је остало између стола и прозора, било је одређено за играње, које ће по уговореном програму, да отпочне одмах после вечере. За столом је сад седело, заједно са домаћином и домаћицом, равно тридесет и четири особе.

У прочељу је седела госпођа Милица, што је био увек њен тако рећи уведени обичај, на који су [56] се њени гости већ навикли били, а што она није чинила из сујете, но ради бољег прегледа, као природни столоравнатељ.

Из истог узрока седео је доле у зачељу, њен муж, домаћин, који је строго контролисао пуњење чаша, и давао нужна упуства послужитељима, који су и сад још били непрестано у рукавицама.

Од наших познаника, који су седели за овим столом, и то одмах у прочељу до домаћице, има да се забележи господар Коста Недељковић, који је седео с десне, његова жена, госпођа Персида, која је седела с леве стране, и њихова кћи, госпођица Даница, која је седела одмах до своје матере. До Данице седео је као неки сателита ове дивне звезде, господар Сима Богатић.

Ту је и доброћудни господин начелник, Никола Николић. Он је седео доле, с десне стране од домаћина.

Остале госте, њих још двадесет и седам, нема потребе сад одмах ближе описивати но за сад може се само напоменути, да је међу њима било још четири старца и четири бабе, петоро средњих људи, са нет млађих госпођа, и шесторо младих људи, који су се трима, младим као капља, госпођицама удварали.

Сви овде напоменути старији, седели су више горе ка прочељу, како их је већ домаћица понамештала, пазећи строго на године, а не на положај који заузимају у друштву.

У дну стола, ближе домаћину и старом начелнику, који није никако хтео да на друго место седне, посадила се омладина како је хтела и знала, јер је то њима домаћица на вољу оставила.

На столу се пушила чорба. Кашике се већ додирнуше са тањирима, на од њиховог звекета није се ни чуло, кад се врата од салона отворише, и кад уђе кроз њих висок, елегантан и леп младић.

То је био Миливоје.

Долазак његов на ову забаву учинио је, да је Сими Богатићу с места пресела чорба.

По глави Симиној врзле су се сад чудновате мисли. Он је имао важна узрока, да мисли, да свога супарника неће вечерас овде затећи. Њему је до душе врло добро познато било, да је Миливоје чести гост у овој кући, но он је нешто учинио, да се они данас овде никако не састану, па ипак, ето, испало је како он није хтео.

— „Превара, издајство!“ мрмљао је он у себи.

Миливоје стоји у сродственој вези са домаћином и домаћицом. Он је кумче госпође Милице. Она га је сама држала на рукама, кад се он крстио.

Тада је она била у Крагујевцу, у гостима код своје тетке. У истој кући, у авлији, седели су сироти родитељи Миливојеви.

Миливоје се родио истога дана, кад је госпођа Милица, тада још девојка, тетки у госте дошла. Сутра дан, по лепом српском обичају, а и због пажње [58] према кирајџији, отишла је тетка Миличина са њоме, да посете породиљу и даривају дете.

Ванредна лепота овог мушког детета, која се у дивним, правилним цртама његова лика показивала, очарала је тада гошћу Милицу, те је она одмах изјавила жељу, како би веома радо крстила ово дете.

Тетка њена на то пристане, а Миливојева мати то једва дочека, јер њен венчани кум, сиромах као и они, беше некуд незнано у бели свет отумарао.

Кад се Милица доцније удала, била је још свега два пута у Крагујевцу, па оба пута обишла је своје кумче, и богато га даривала.

Кад је Миливоје одрастао за средњу школу ова је веза између куме и кумчета сасвим прекинута била, једно због тога, што је Миливоје учио и свршио гимназију у Крагујевцу, а Милица није тамо више одлазила, јер јој је тетка давно већ умрла, а друго, што је Миливоје смрћу својих родитеља остао сироче, па ову везу, коју су његови родитељи гајили и подржавали, није имао прилике да настави.

Кад је био већ у старијим и најстаријим разредима, једва да је што и памтио о свему овоме. Тек, кад је дошао из иностранства у Београд за предавача гимнасије, сасвим изненада и случајно, упозна њега, поново госпођа Милица. То се десило у једној отменој кући Београдској, коју је госпођа Милица често похађала, а где је Миливоје био веома добро примљен. У тој се кући Миливоје први пут са Даницом [59] видео, и ту се заволели, а то је кућа његова друга, са којим се спремао за професорски испит, који су пре шест месеца обојица и положили.

Госпођа Милица била је усхићена, кад је своје кумче пронашла. Да је имала деце, за цело, ни своје најрођеније не би већма волела, но сад ово своје кумче. Све оне лепе црте, које је некад у малом детету посматрала, и још их се сећала, видела је сад усавршене, и ако су дабоме то сад два са свим неједнака лика, но на послетку, ако се ово чини невероватно, онда је ваљда машта госпође Милице пронашла да је то баш тако, па треба сад оставити госпођу Милицу, нека се наслађава успоменама из свога девовања, у коме је епизода са крштењем малог кумчета била тада за њу читав догађај, па се повратити друштву, које се као по некој команди осврнуло на Миливоја, кад је овај столу пришао, назвао у округ „добро вече!“ и пољубио госпођу Милицу у руку.

Домаћин је устао и пошао Миливоју у сусрет, с њиме се затим својски руковао, и одмах га до себе посадио.

Миливоја су сви из друштва познавали, као и он њих, те према томе није било представљања.

Та околност, да је Миливоје доласком својим толико заинтересовао цело ово друштво, ма да га сви добро познаваху, није без узрока.

Осим домаћице и домаћина, старог начелника, Данице и матере јој, лебдео је на устима свих осталих [60] неки чудни, презриви осмех, који је само једини Недељковић савлађивао, бришући непрестано уста салфетом, док су га остали још и појачавали.

На срећу, то је све трајало само неколико тренутака, иначе би то, да је још дуже трајало, зацело домаћица приметити морала, што јој свакојако не би годило, јер би се морала сетити, да се ова демонстрација према њеном кумчету, у нечем и ње тиче.

Комедија, која се у главама ових тајних демонстраната одигравала, није ништа ново.

Свету највише годи, да верује у оно, што изненађује.

Посумњати у поштење једне жене, која доминира лепотом и интелигенцијом, спада у пикантерије.

У колико ствар неприродније изгледа, постаје и пикантерија још пикантнијом.

Да је Миливоје кумче госпође Милице, то су сви знали. Но скептици чистоте овога кумства нису разбирали за његову идеалну страну, него су полазили са тачке обичног посматрања, које једну ствар никад дубље не испитује, него се задовољава првом најзгоднијом комбинацијом, па ма то и до апсурдума доводило.

Еле, тим неверницима није ништа било прече, него да верују, да госпођа Милица стоји у недозвољеним одношајима са Миливојем.

Ето, дакле, од куд је долазио онај презриви и злуради осмех код већине овога друштва. Кад би [61] он изражавао неку врсту гнушања, мислио би човек, да га производе моралисте, но у томе осмеху исказана је код већине само пакост и ненавист, што спада у неморал.

Осмејак Недељковића имао је своју засебну карактеристику, као што ће се то доцније видети.

Нехотице се намеће питање: па што да гђа Милица и купи око себе овакове госте?

Но ваља приметити, да овако што она ни слутила није.

Гадна и ниска сплетка распростире се само до оних међа, докле допиру услови за њу.

Срамна потвора не може да окужи онога, који се налази на висини неокаљаног поштења.

Пасја пећина мори псе, а човека само онда, кад се до њих спусти.

Ова комбинација, да гђа Милица и Миливоје нису само кума и кумче, произашла је из главе Симе Богатића.

Он је ту бомбу од скора бацио међу своје дискретне људе. Ови су опет имали друге своје дискретне, док на послетку нису сви дискретни постали индискретни.

У Палилули, и иначе по вароши, била је главни агенат за даље препродавање ове вести, живога мужа удовица, гђа Еуфросина, коју је Богатић често походио, не знајући наравно, да он са газда Вулом дели све сладости и све трошкове ове препредене жене.

Даничини родитељи знали су за дрску лаж.

У исту као да је отац веровао, јер се не би иначе онако осмехнуо.

Мати њена није апсолутно у то веровала. Она је била присна пријатељица Миличина, и познавала је добро дивни карактер њен. Она је једина и могла то Милици казати, али је и сувише штедила осетљивост своје пријатељице, знајући да је то све пука измишљотина Богатићева.

Но има нешто друго, што је она већ Милици казала, а због чега је Милица постала још наклоњенија према Миливоју. Она се наиме исповедила Милици, да њена Даница воли Миливоја, а овај њу. Даница је, вели, њојзи то већ признала, стављајући љубав своју под материну заштиту. У појединостима гласила је ова исповест овако:

Пре кратког времена били су Миливоје и Даница по други пут заједно код даничине другарице, сестре његовог колеге, и то опет са свим случајно (њихов први састанак Даница није прећутала матери), па у тренуцима кад су били сами, изјавили су једно другом своју љубав, и заверили су се одржати је до смрти.

Ове две пријатељице радовале су се из дубине душе овој срећи и љубави своје деце. (Милица је врло често звала Миливоја својим сином, јер га у души није ни сматрала друкчије, но као своје рођено дете). Чим је она ово сад од Персе чула, одмах [63] се решила у себи, да то све сутра мужу своме саопшти, и да од њега затражи, да они, чим то буде требало, Миливоју кумују, и да иницијативу свадбених спрема, од стране младожењине, предузму у своје руке.

Но није тако мислио и Даничин отац, господар Коста Недељковић, коме је све ово већ познато било, јер се у његовој кући од неког доба није о другом чему ни разговарало, до само о даничиној удаји, а тада би мати свагда говорила само о Миливоју.

Кад се расветле неке ствари, неће бити ни најмање чудо, зашто је господар Коста Недељковић био противан Миливоју.

Његови пређашњи назори о непоколебљивости трговаца, почели су да бледе.

До скора чврст и јак у својим капиталима, осети он једнога дана, претрпивши огромну штету на извезеним шљивама, како се подножје његових финансија почело да љуља.

Недељковићева пасива премашила су већ далеко његова актива.

До банкротства фалио је само један корак.

Чувар ове његове трговачке тајне био је Сима Богатић. Његово посредовање, или боље рећи, Симин новац чувао је Недељковића од срамоте и пропасти. Раскрстити са Богатићем, значило би, сурвати се у бездан, који је ето већ зинуо на Недељковића, да га прогута.

Одмах после забаве „Београдског певачког друштва“ запросио је Богатић Даницу.

Тада криза Недељковићева још није била наступила, па је због тога он отезао са одговором, но сада, имао је већ и сувише разлога да се пожури са њиме, због чега се сваки дан са женом о томе саветовао.

Жена његова била је одлучно против Богатића, а од како је сазнала за тајну Даничину, коју је још на забави „Београдског певачког друштва“ прозревала, створила је са ћерком опозицију према оцу.

Недељковић је до душе осећао, да захтеви његови, који уништавају слободну вољу кћери му, нису праведни и разложни, но приморан силом околности, усељавао је поступно у своју главу и такве мисли, од којих би се некада стидео.

Дамоклесов мач висаше над његовом главом.

Богатић, кога је он пређе чак и мрзео, толико је већ њиме овладао, да му он сад верује чак и све његове лажи, као што је између осталих и она, о интимности Миливоја и његове куме.

Богатић је то измислио зато, што није за овај мах умео ништа горе да измисли. Рачунао је, да ће се Даница гнушати свога драгана због овог, па да ће га сигурно и презрети.

Но како се он ту баш љуто преварио, видеће се још вечерас.

Ето, така се констелација разних расположења створила међу овом родбином и познаницима, који [65] су до јуче још гајили најсрдачније осећаје непомућеног пријатељства и љубави, а сада, кад су им се интереси тако разнострано укрстили, отпоче међу њима демон растројства да клија, коме је потребно још само мало више хране, па да запарложи цео овај дивни и богати усев, негован руком браства и загреван сунцем љубави.

Да се не би учинило на жао каквом гурману, изређаћемо сва јела, која су донесена после киселе чорбе, на овој вечери.

Пилећи паприкаш са резанцима предњачио је, за њим дође винова сарма, једна реткост у ово доба, но вешта домаћица имала је начина, да овај зимњи шпециалитет одржи. Коме да вода на уста не поцури, кад се спомене, да се за овим појавила пита с месом. Ово српско исторично јело, својим мирисом и својом унутрашњом структуром управо очарава све живце, а задатак му је, да помоћу својих чаробних кључева отвара даљи апетит. Сва је дворана замирисала, кад се ово благородно јело унело, да је сирото „реш“ печено прасе, које је за овим дошло, имало читаву муку, да буде поједено. Јагњеће печење, опет једна реткост у овом добу године, нашло је одзива само код старих господара и госпођа, јер је омладина била већ толико испуњена одушевљењем, питом и прасетом, да је само још чекала, да музика засвира, па да се отпочне набијање унесених количина, и наступи прво варење [66] црним неготинским вином знатно потпомогнуто.

Са свим меланхолично, и без икаквог утицаја на сите госте, лежаху по столу поређане „париске штанглице“, „патишпан“, „торта с орасима“, „пуслице“ и „ванили ринглице“.

Гости су били у истини већ толико сити да су све понуде домаћичине у погледу ових колача остале на празно. Но неумитна судба, која коси све на овом свету, покосиће и њих, кад им, тамо доцније, куцне суђени час.

Вина је било две врсте: миријевско бело и неготинско црно. Ово друго пије омладина, а оно прво остарина.

Старци пију црно вино само кад су слаби, па им то лекар пропише, а иначе су већином за бело, па му неки додају још и минералне или обичне воде; тако н. пр. Недељковић меша с вином чисту воду, Богатић није уз бело вино „гисхиблер“ а стари начелник и домаћин „Буковичку воду“.

Музика засвира омладинско коло. Скоро сви поустајаше. За столом су седели још само старци, Недељковићка, он и оне четири старе госпође. Богатић се у овој прилици не рачуна у старце.

До овог великог салона, у коме се вечерало, и где отпоче игра, било је још две велике простране собе, од којих су врата била отворена, па се коло и онамо протезало, нестајало, и опет у салон враћало.

Да је било по вољи домаћичиној, они би у [67] средњој соби вечерали, а само би се у салону играло, но домаћин није на то пристао, јер радо посматраше игру при чаши вина, а нарочито „четворку“ која се и могла само у салону одиграти како ваља. Он је због тога претрпео неколико пришивака: „да је опет џандрљив!“ па се на томе и свршило.

Сад он благује, и пуни ето већ и по други пут своју лепу турску лулу са дугачким чибуком. Недељковић пуши фине завијене цигаре, па како су сада сели једно другом ближе, одбацују димове и разговарају се.

Стари начелник пуши само цигарете и као да је мало уфитиљио.

— „Сад ми тек пада на намет“, рече Радосављевић, „какав сам вам ја ватрен момак некада био!.. Та с Врачара на правце на Калимегдан могао сам вам ја коло повести, па да се не уморим, а гле само шта је данас? Задувам ти се брајко, и кад преко собе прелазим!...

— „Мој Перо“, примети на то стари начелник, па доста је и трајало ако је за вајду!... Зар ће, мислиш, овима што сад ђипају, да буде боље, кад оматоре, к’о нас тројица?

— „Та оно јес, тако је!...“ закључи домаћин, па видећи, да су им чаше празне, наточи их, и куцне се са својим вршњацима.

Четири бабе, које су још непрестано за столом седеле, дигну се одједном, баш као какве четири [68] забране на чиновничкој плати, кад се срећним случајем дође до новаца, те за столом на горњем месту сеђаху још само госпође Персида и Милица.

— „Право да ти кажем, сестро“, говораше Милица овој, „ја знам да твоме мужу није право, што сам Миливоју јавила да дође, а гледам и на Богатића, како је љут, да чисто хоће да пукне. Он је молио твога мужа, да овај моли мене, па да ја Миливоја никако и не зовем. Но то није никако могло да буде. Мене је с друге стране салетао опет Миливоје, преклињао и молио, да приредим ову забаву, не би ли се он икако могао са Даницом видети. Он се мени само толико исповедио био, да се за твоју Даницу веома интересује, но даље ми није никад ништа говорио. Да су се они већ пре тога састали, нисам знала, а није ни Миливоје могао доћи да ми јави (што би држим, он свакојако учинио) јер ми се јавио тек из Крагујевца, камо је хитно морао да отпутује, и за коју је цељ добио десетодневно одсуство. Ја сам му писмом јавила, да приређујем данас, у очи нове године, забаву, онако по жељи његовој, а и одсуство му данас истиче, па сам била сигурна да ће доћи. Што се Богатића тиче, ја се, право да ти кажем, само чудим твоме мужу, како не увиђа, да то ни мало није прилика за Даницу. Та тај човек осим богаства нема ничега, што би му вредило. Па на послетку, зар је твоме мужу за невољу, да сем Богатића не помишља на другога зета!“....

— „Богами, Милице“, уздахну Перса, не стоје ни код нас ствари као што су биле. Мој муж све нешто крије од мене, но Даница ми показа данас једну депешу, где не пише најбоље. Коста је претрпео неке велике штете, а ја би чисто рекла, да ми то нећемо моћи поднети. Није ми муж бадава као утучен, а и Даница је нешто тужна, јер јој отац све своје трговачке ствари поверава.

— „Шта сестро?“ прихвати живо Милица, „па зар би ти због тога пристала, да квариш срећу своје јединице?“

— „То не, Милице“ одговори забринута Перса „ал’ се бојим неслоге у кући. Скоро је двадесет година како живимо срећно и задовољно. Ниједног облачка није досад било на нашем ведром брачном небу, а сада чисто стрепим од холуја, који као да се спрема“.

— „Мани се слутње“, храбрила је Милица своју посестриму, „но гледај да ти дете срећно буде. Претежније је ово питање од онога, шта ће бити с нама? Остави ти, нека се ствар деце наше одвојено развија, а нама како Бог да!.... Ми како смо сејали, онако ћемо и жњети!“

— „За љубав детиње среће, радо ћу сносити сиротињу, ал’ то се за мога Косту не би могло рећи. Он је научио лепо да живи, па у невољи, он би се са свим изгубио, и брзо би свршио!“ рече кроз сузе Перса.

— „За Бога сестро, па зар је то првина да од мене чујеш, да ако најлак и до тога дође, да вас ја оставити нећу. Та готова сам и веће какве суме да вам ставим на расположење. Мој спахилук у Румунији носи ми такву ренту, да се ја због тога ни напрезати не морам. За то знај, сестро, за ово, и добро упамти“, одговори јој живо Милица.

— „Хвала ти на тој пажњи. У злу не требало. Бог ће дати, па ће се ваљда све то још на добро окренути!“ рече на то тронуто Перса.

Што су оне још даље разговарали, од мање је важности. То се дотицало девојачке и сватовске спреме, јер су обе ове жене, укрепљене оваким разговором, потпуно веровале у срећни свршетак ове ствари, која се тек сад почела да замршује.

После поноћи наступио је одмор, који је свирачима таман добро дошао, јер сад је било време да и они вечерају.

Они пак младићи са здравим стомацима, кад су приметили како свирачи конабе прасећину и остало што је пред њих изнесено, пронађу одмах и сами, да је латинска изрека: „Repetitio est mater studiorum “ и овде са свим на своме месту, те одмах по једној другој изреци, која гласи: materia incepta porro tractatur et caet. седну за сто, те пик Јово на ново.

Сад се више није седало за сто по неком реду и пропису, него где је ко пре стигао.

Да би ови млади људи били још комотнији, устали су од стола домаћин и домаћица, госпођа Перса, муж јој Коста, и стари начелник.

По свима одајама наста живље кретање и жагор.

Отпочну сад шетње дуж свих соба.

Домаћин и домаћица задржавали су се код сваке групе, те свуда по нешто пријатно или ласкаво рекли, како би госте што јаче убедили, да су им они мили и драги.

Оне млађе госпе, све из реда богато одевене, са бисерним тепелуцима, осмехиваху се час на своје мужеве, а час на друге ближе им познате мушкарце, који су ове милокрвне погледе немилостиво прогутавали, баш као и прасећину.

Па ипак, покрај свег овог красног расположења, које је владало у целој кући, било је и неких незадовољних.

Тако је била сасвим незадовољна госпођа Маца, жена са свим обичног чиновника на ђумруку, а која је међу свима оним госпођама имала најлепши и најскупљи тепелук на глави. Она је са свим на глас приметила својим познаницама, да јој ова забава није баш ни мало по вољи, јер — вели „нема на њој ни једног официра!“....

Друга до ње, примети опет, како је веома љута, што јој муж неће да приреди вечерас какву картанију, јер вели: „он само онда није љубоморан, кад се карта!“

Ова јој се жеља одмах испунила, а ако је њен муж није ни чуо био.

У трећој соби већ су седала господа за овај племенити посао, који тамани капитале обесних људи, и који је у свету досад више зла починио, него најжешћи ратови.

Начиниле су се три групе.

У првој групи били су: домаћин, Петровић, Богатић, и онај љубоморни господин, чија се жена радовала, кад се он карта. Звао се Тома Срдић. Ова група играла је тако звани: „велики фарбл“.

Другу групу сачињавала су господа, која су играла тако звани: „мали фарбл“, који би ово своје скромно име могао и стално задржати, да није почесто испадао из својих граница, па улазио у територијум „великога фарбла“, на срамоту свију карташких прописаних правила. Имена ове господе играча нису нужна, а кад се ствар изближе посматра видеће се, да и они сами сад не знају више како им је име.

Трећа група била је понајзанимљивија, и понајсимпатичнија, јер су се у њој све друге страсти више распаљивале, него ова карташка. Играло се „фрише фире“, и то само на марјаше. У игри су суделовале младе госпе и младићи. Играло је њих повише, јер овде нема ограниченог броја за играче. По зајапурености свих, обојег пола, могло се лако опазити, како ова игра свима подједнако добро прија и онима што губе, и онима што добијају.

Стари начелник „кибицовао“ је код прве групе па се час љутио у себи, што Недељковић непрестано губи, а час се дивио дрскости Богатића, коме је испадало за руком, да тражењем великих сума при овој игри све поплаши, а да грће силан добивени новац пред себе на гомилу.

Четири бабе задремале су, седећи једна поред друге на миндерлуку у средњој соби. Од њихових мужева, неки се картају у другој групи, а неки опет „кибицују“ час код прве, час код друге групе.

Обе госпође, Милица и Перса, отишле су у велику спаваћу собу, која је ишла на другу улицу, јер је Радосављевићева кућа била зидана на лакат.

Из средње собе, где су бабе дремале, ишла су једна врата право у ходник, који је као, што знамо, почињао на улазу, дужио се право, колико су захватали соба за тоалету, велики салон, и ова соба где су бабе дремале, а одатле је ишао на лакат, па трајао дугачак, колико и на овој страни. Она трећа соба, где је сад опште картање, лежи на углу куће, и у свези је са спаваћом собом, где се налазе сад Милица и Перса.

Оне прегледају разне лепе ствари у овој соби, којих овде доста има.

Милица је показала Перси, какве ће дарове и поклоне моћи спремити за Миливоја и Даницу.

На пољу је тиха месечина.

На небу се виде само понеке крупније звезде, јер је месец пун.

Снег се бели по крововима, безлисним дрветима и по земљи, па се према месечини светлуца, баш као да је посут драгим камењем.

Из ходника, који је затворен великим стакленим прозорима, гледа се право на Саву, по којој хује и тутње ледене санте, а виде се отуда чак и беле фрушкогорске планине.

На улазном крају ходника, уз саме прозоре, заклоњени зидом, стајаху ту већ поодавно Миливоје и Даница.

Нико их овде спазити није могао, а и лампе, због лепе месечине, већ су биле погашене.

Миливоје беше обавио десном руком струк Даничин, а она је леву руку савила око његова врата, и наслонила главу на груди му.

Дуго су ћутали, док Миливоје одједном рече:

— „Данице, је ли ти ме љубиш?“

— „До гроба, драгане мој!“ одговори Даница.

— „Не спомињи гроб,“ продужи Миливоје, „та реч није згодно знамење за нашу љубав.“

— „Ал’ може да буде за наш живот!“ примети живо Даница, и изви му се из загрљаја.

— „Шта велиш то, Данице?“ трже се Миливоје, и узе је за обе руке.

— „Нашто слутње, кад јој места нема?“ говораше он даље, зачуђен и застрашен.

— „На жалост, има јој места!“ рече Даница болно, па тешко уздахне.

— „Онда те разумем!“ прихвати малаксало Миливоје, па дода:

— „Дакле је отпочела паклена игра злих духова?!.... И просио те је сигурно већ сотона?....“

— „Ништа му не вреди!“ хладно рече Даница.

— „А код кога му вреди, кад зло слутиш?“ запита Миливоје.

— „Код мога оца!“ рече очајно Даница.

— „На жалост приметио сам то још вечерас, но ја држим да је заблуда прави узрок његовог нерасположења према мени“, рече зловољно Миливоје.

— Заблуда је само маска“ настави Даница, „а прави је узрок банкротство мога оца, којим располаже Богатић. Од моје једне речи зависи сад, хоће ли се поравнање са Богатићем извршити између четири ока, или ће оно доспети у суд, који ће да секвестује одмах чак и ове минђуше, које сад на ушима имам“.

— „А колико треба, пада се твој отац спасе?“ упадне живо Миливоје.

— „Три хиљаде дуката!“ рече Даница са нагласком.

— „Па то није тако окромна сума!.... Та то ће да се нађе!“ прихвати живо Миливоје, па настави:

— „Моја помајка неће му за цело одрећи, ако то од ње потражи; ја ти за то јамчим Данице, па с тога не очајавај!“

— „Ја не очајавам, Миливоје“, потресеним гласом рече Даница, „јер то сад не смем. Кад бих очајавала, ја више не бих била твоја. Ја знам да мени предстоји велика борба, но ја ти се ево кунем љубави нашом, да ћу је до краја издржати. Хоћу ли [76] и победити, то не знам, али само ово знам, да се ја Богатићком никада назвати нећу! “

Даница мало застане, пређе руком преко чела, те обриса крупни зној, па онда настави:

— „Нашој срећи не би управо требало ништа да смета. И ја знам, да би се очева криза дала часком отклонити добротом твоје помајке, то зна чак и мој отац, о чему је он потпуно убеђен, но има један виши разлог, који му не да да тако поступи. Он је преко сваке мере горд на свој трговачки углед. Он неће да допусти, да њега неко други изван трговачког реда спасава, јер он онда сматра, да му се чини милостиња, а ту не прима. Са Богатићем је давнашњи пријатељ и бивши кампањон. Они то све свршавају сами сагласније, и за њих разумљивије, против чега ја немам ништа, но не дам да се по цену моје свете љубави према теби, размирују и размршују њихови рачуни. Ја сматрам да са браком не треба трговати!“

Миливоја су веома коснуле ове речи. Он је по својој природи био веома сентименталан човек. На њега је немило упливисало, кад је опазио, да људи греше због какве предрасуде. Он беше екзактан и правичан. Такав је био свугде, у својим званичним и приватним пословима. С тога он није могао разумети, како по неки људи мећу на коцку своју и туђу срећу, не поштују и не цене слободну вољу другога тероришу чак и своје најприсније на пристанак натурених убеђења, а све то само због своје ћуди и својих каприса.

— „А шта мајка твоја вели на све ово?“ питаше Миливоје даље.

— „Она по вас цели дан само плаче“, рече Даница. „У њеној нарави нема одважности. Ја видим да нисам по нарави на мајку, но баш на оца. Кад бих могла успети, да оца приволим на друкчије посматрање, био би овој нашој породичној драми брзо крај. Но у томе баш и лежи највећа тешкоћа, што је мога оца веома мучно преокренути у његовим смеровима и назорима“.

— „Мила Данице!“ проговори сад елегичним гласом Миливоје. „Ја видим твоју жртву, коју мени приносиш. Она је голема и ретка. Па баш зато, не допушта ми образ мој, да мене ради бацаш у беду и невољу себе и своје родитеље. Ако је теби једном јасно, да твој отац никако неће попустити од своје намере, нашто онда и сневати о неком срећном животу, кад га за нас ни бити неће?!.. Зато, заборавимо једно друго!... заборавимо све... све!...“

Он хтеде да пође. Даничине очи засијаше гњевом, па у своме великом узбуђењу, задржа га доста снажно, па рече дршћућим гласом:

— „Не збори, тако драгане!... Ја сам свесна својих дужности према родитељу. Па баш те дужности не дају ми, да учиним оно, што отац пошто по то, хоће. Он је сада заслепљен обманама нашег душмана, који тебе оцрњује код њега, и који по вароши прича о теби ружне ствари“....

— „Зар он!“ прекиде је Миливоје, који је начуо био за лажну денунцијацију о њему и куми, тако гласно, да је ходник одјекнуо, те нагло пође према одајама, свакојако ради тога, да се одмах разрачуна са денунцијантом и рушиоцем своје среће, но Даница га опет силом задржаваше, па кад виде најзад, да је он никако неће да послуша, она склопи руке, те га мољаше, да не одлази тамо, и да се стиша.

Миливоје попусти, нашто се они врате опет на своје старо место, где Даница овако продужи:

— Знам зашто си тамо пошао, но остави се препирке са таким човеком, који нема појма о части. Он није достојан твога разговора; зато га презири исто овако као ја. Па зар треба сада, да те још и даље уверавам, како је немогуће, да испуним очеву жељу. О, то ја никад учинити не могу, ал’ сам зато и готова, да за кору хлеба служим, да поучавам туђу децу, ако мој отац мора већ да пропадне, па ма и са свога тврдоглавства. Мени је на послетку у неколико баш и добро дошла очева невоља, јер она ће једина бити, која ће моћи његов понос да сломије, и да учини, да се он нама приближи и благослови нас. Не говори дакле више онако као мало час!“...

У место сваког даљег одговора, пољуби је Миливоје међу очи.

У исти мах зачу се неко живље кретање по одајама.

Даница рече своме драгану: „збогом!“ а овај њојзи: „до виђења!“ руковаше се уз то, пољубише се, па се онда растадоше.

Да не би когод приметио да су заједно били, склони се Миливоје у собу за тоалету, па туда пролазећи, упути се у велики салон.

Даница оде даље ходником, па се баш код савијутка сретне са својом матером и госпођом Милицом, које су се већ враћале из спаваће собе.

Сви заједно уђу у средњу собу, где су се баш у тај мах будиле оне четири бабе, и начиниле од силног зевања читав ветар у соби.

Кад је музика отпочела поново да свира, настаде опет игранка, у којој су, сем четири бабе и она оба стола, где се играо „мали и велики фарбл“, сви учествовали.

Оставимо сад играче и играчице, јер ту нема ничега новог, што би кадро било обратити нарочиту пажњу на себе, па упутимо се сад мало у собу где се картало, шат буде тамо чега интереснијег.

За столом, где се играо „велики фарбл“, Богатић још непрестано добија.

Недељковић је већ давно изгубио све новце, што је собом понео, а свакојако није мало собом понео, јер је посигурно знао, да ће овде бити и оваке забаве, као и досада увек.

Богатић њему непрестано позајмљује. То до душе није баш при картању његов обичај, но према [80] Недељковићу има он рачуна да тако чини, јер се нада повољном одговору на своју прошевину.

Недељковић је љут преко сваке мере, но не сме то ничим да покаже, па се једнако гризе у себи.

Домаћин и остали играчи, или губе мало, или нимало. Они су, да се послужимо карташким изразом: „код свог новца“.

Према оваком стању ствари, игра није добивала никаквог већег полета, те на предлог оног друштвеног члана, чија жена тако воли, кад се он карта (а ваљда га је отпочела и љубомора да кињи) закаже се „три пут унаоколо“, те кад се и то свршило, дигну се сви од стола, заједно с кибицерима, и оду у салон међу остале.

Чланови „малог фарбла“ и малих катастрофа учине то исто.

Цело ово вече нису се Богатић и Миливоје никако сукобили. Очевидно је било да су се избегавали.

Даница није са Богатићем ни једну игру одиграла, јер је удешавала, да буде вазда са Миливојем или са другим киме раније ангажована. С тога се за Богатића у главном могло ове вечери казати:

„Нема среће у љубави, ал’ зато има у картама!“

Кад би ово обратно било, нико не би срећнији био од Богатића. Кад би нужно било, да се милијарде дуката проспу зарад пристанка Даничиног, па кад би он толико у ствари имао, он их Данице ради не би пожалио!....

Оволико велика љубав према једној девојци, свакојако је само за похвалу, па због тога би требала богиња љубави и на Богатића да се једном смилује и осмехне, а не да се са њиме овако титра, и да му се управо подсмева. Но ради оправдања њеног мора се изјавити, да она то не чини бадава.

Богатић не љуби из душе. Он љуби само из пожуде.

Машта његове љубавне среће није огледало чистоте брачног спокојства, него је огледало ниске, животињске усладе.

Богатић исповеда у свему само једну девизу, која гласи: „уживај!“

Пред зору разишли су се сви гости са ове забаве, и то сви наједанпут.

Овако увек бива, кад се гости добро проводе.

Они, који се случајно нису најбоље провели, ти мудро ћуте о томе, знајући, да би иначе, све то ишло на њихову штету.

Домаћин и домаћица испратили су госте до на улицу. Ту се руковаше и растадоше.

Сима Богатић није овога пута пратио Даницу и њене родитеље до куће, јер није то хтео, а Миливоје, који би то Бог зна како радо учинио, он сиромах, није смео.

Код Жмурка.

Идући „Теразијама“, одмах на почетку цариградске улице, с леве стране, има једна каваница, опште позната у Београду, под именом: „Жмуркова кавана“.

Четрдесет година постоји она на истоме месту.

Готово све што има од ствари у њој старо је четрдесет година. Вино и шљивовица у подруму такмаче се са овим годинама, јер је матора мачка, који овде по вас дан на великом бурету спава, био још чукун деда жив, кад се ово вино купило и довезло из Неготина.

Газда и газдарица ове каванице стари су људи, скроз поштени, и у Београду веома уважени.

Обоје су верни типови двају узоритих српских покрајина: он је Старо-Србијанац, а она Бачванка.

Она је морала некада бити ванредна лепотица, бар то сведочи класички тип њене главе, и она белина коже, коју би многа девојка и сад пожелела.

Њих двоје живе се не може бити боље. Могли би да послуже за пример многим младим браковима, код којих се не налази ни десети део ове нежности, оваког међусобног поштовања и пажње, каква постоји између газда Тасе, и жене му, госпе Драге.

Сасвим су исте нарави, мирни, доброћудни и поверљиви и сви редовни гости ове каванице.

Груписани око столова, воде они обично само такав разговор, који разгаљује дневне човечије бриге [83] и тешкоће. Сви су чистим демократским духом задахнути.

Овде седе заједно: пензионар, доктор, терзија, глумац, официр, песник, бакалин, практиканат, новинар, мајстор, професор, послужитељ, трговачки момак, чиновник и ђак велике школе.

Прве куће београдске носе одавде црно и бело вино. —

У локалу се пије понајвише ракија, сиротињско пиће. Но треба знати, да то није чивуцки шпиритус. У Србији, хвала Богу, тога нема!

Једне вечери, на кратко време после Радосављевићеве забаве, тако од прилике, око св. Јована, седели су Жмуркови гости као обично, мирни и задовољни. Неки пије комовицу, а по неки опет „мало вино“ за нет пара динарских.

Газда Тоша, терзија, има свакад у џепу белога бурмута, који држи у белој кутијици, па иде од стола до стола, те редом нуди.

То је газда Тошина страст. Ако му понуду одбијеш, онда газда Тоша направи тако кисело лице, да мислиш, овога је часа појео буре краставаца.

За мало, на наста опште кијање, које би се у овом случају правилније могло назвати: страховито цикање носева.

Чисто је жалосно погледати човека, који се мучи да кијне.

Ено гледните сад само чика Перу пензионара. Наспело му је баш да кијне.

Ако добро мотрите, опазићете одмах, како је прво подигао обрве, па онда зинуо; затим му се поче коса полако дизати у вис, а нос му доби величанствену позитуру, па онда као громом погођен, тресну главом, и рикну носом као лав!

То исто сналажаше непрестано и многе друге, те замало, па се затреса цела кућа од појачане праске носева.

Заједно са кућом тресе се и чика Тоша, видећи како му експерименат испада за руком. Он је дебео и пунокрван, па изгледа сад црвен, к’о сремско муљало.

Сви редовни гости Жмуркови познају се, и јављају се једни другима при улажењу и одлажењу.

Кад наиђу какви непознати, ти су онда обично предмет за посматрање и расматрање.

Ове вечери седео је сам за столом један такав непознати. Беше то неки елегантни господин, висок и угледан, са цилиндром на глави.

Кад је ушао, никоме се није јавио, а лупкајући својим штапићем о сто, тражио је, више кревељући се, но обично говорећи, да му се донесе чаша црна вина. На присутне госте није он много гледао, а кад је то по неки пут и учинио, онда се видело да он свакога овде са неким презрењем посматра.

Кад је и њега чика Тоша понудио са својим белим бурмутом, изгледало је, као да тај странац више показује вољу, да чика Тошу млатне чашом по сред главе, но да се прихвати за бурмут.

На оно опште кијање постао је овај странац толико узнемирен, да је у један мах ђипио, викнуо: „сакрлот!“ па онда промрмљао још по нешто кроз зубе.

Чика Перин сто отпоче код својих оближњих да распитује за овог кавалира, на што чиновник један тихо шапну друштву, да је тај господин странац, и да се налази у нашем пресбирову, где вуче добру плату, и где се само онај боље плаћа и авансује, који је већма надувен.

Одмах до овог странца, за споредним столом, сеђаху двојица, који су тако исто били овде непознати.

Била су то два младића, крупна и здрава, но лоше обучена, и у свему пијаначка изгледа.

За њих се није нико много интересовао, и ако су они још више давали повода за то, но онај страни надувени господин из пресбирова.

Ова двојица су наиме непрестано започињали неку рапсодију, а никако да је продуже и сврше, но таман испевају три, четири речи, они се одмах куцају, а уз то вичу „живео!“ и до дна искапе своје полиће.

— „Јевреме, дај шоме!“ викну затим један од њих на момка.

Пружајући полић да га дода момку, умало што не зврцну странца полићем по носу, нашто се овај обрецну на тог безобразника, рекавши му оштро:

— „Марш!“

Претећи положај, који сада узе онај што је додавао полић, као да је умирио цилиндраша, јер се он брзо окрете од напасника, и извади неке велике стране новине из џепа, те отпоче да их чита.

На ово се стиша овај напасник, те оба непозната отпочну овакав тихи разговор између себе:

— „Дакле он је то?“

— „Нико други него он!“ .

— „Па и ја бих као рек’о“.

— „Он је зацело!... Та човече, видели смо га већ једанпут, зар се не сећаш?

Ено гледни: лице, стас, све као он!.. Па онда ето цилиндар, а то видиш, да овде нико други нема, па његов је баш исти таки!“

— „Па јесте, висок је, такав је, дабоме!“

— „Па лепо одевен!“

— »Горд и напрасит, а тако каже и онај за њега“.

— Зацело, нико други него он!“

— „Па шта ћемо сад?“

— „Па онако, како нам је заповеђено!“

— „Хоћеш ли ти да почнеш?“

— „Разуме се; опет ћу га полићем зврцнути!“

— „А ако он тебе штапом?“

— Отећу му га пре но што ме њиме удари, а ти, док се ми џавељамо, лупај само песницом по цилиндру.

— „А ако њему когод прискочи у помоћ?“

— „Па зар не видиш да му се сви овде смеју? Па напослетку, зар би нам то била првина, да ударимо на целу кавану?!“...

— „Па јес’, тако је; па добро, ти сад почињи!“

Пре него што ће да наступи ова цилиндарска катастрофа, биће нужно, да се растумачи, због чега се ово све сад овде збива.

Странац са цилиндром сасвим је случајна појава у овој ствари.

Он је добио трбобољу, пошто ваљда није навикнут на српску масну храну, па је по савету неких својих пријатеља дошао овамо код „Жмурка“, да попије коју чашу добра и стара црна вина, па да га прође боља.

Она друга двојица дошла су, као што се види, са опаком намером овамо.

Обојица су светске протуве. Живе од данас до сутра. Мувају се по каванама, па понајвише живе од коцке и разне друге преваре.

Они су најмљени да овамо дођу.

За вечерас имају они сигурну зараду, коју су већ у напред примили. Сваки је од њих снабдевен са по две банке од десет динара.

Њин цео посао, за који су сад обвезани, састоји се у томе, што треба једног човека јавно осрамотити и ишамарати, па да то изгледа, као да је тај човек томе сам крив, јер је он то својим неумесним понашањем изазвао.

Они тога човека нису познавали, но госа, који их је за ово погодио, описао га је свестрано, и показао им га је једном, само што га они нису сасвим добро упамтили.

Овај странац био је у истини веома налик на њиховог клијента.

Тај, који је најмио ове продане душе за овај подли посао, био је главом Сима Богатић, а човек, на коме треба ова срамота да се изврши, требао је бити Миливоје.

Богатић је начуо, да Миливоје долази код „Жмурка“, па је оне људе с тога и упутио овамо.

Богатић је овако рачунао: Кад већ Даница није никако хтела да поверује оном првом гласу о Миливојевим интимним односима са својом кумом, што је сазнао од Недељковића, то ће сад, без сумње, код овог случаја морати она стећи потпуно уверење, да је код овако лакомисленог Миливоја, који се туче по кафанама са којекаквим пробисветима, баш и оно прво сасвим могуће.

Кад није оно прво упалило, ово друго, мислио е он, мораће. Даница ће сматрати испод свог достојанства да воли човека, који се јавно бије по каванама.

Богатић је знао да Даница искрено љуби Миливоја, с тога је њему било преко нужно, да створи код Данице убеђење, да је Миливоје лакомислен човек, а докаже ли се једном то, онда мора сасвим охладнети њена љубав.

Миливоје није дошао овог вечера у ову каваницу, а и да је дошао, он својим понашањем не би побудио толику пажњу код оне двојице, као што је то странац могао да учини.

Сасвим је другчије изгледао Миливоје на улици, озбиљно корачајући и достојанствено држећи се, кад је приказан био овој двојици, што ови прости и ограничени људи нису никако могли да разликују од надувеног држања и понашања, што га је имао овај странац.

Програм се извршио на странцу у свима по јединостима.

Сасвим онако, по претходном договору и утврђеном плану, зврцне и по други пут овај исти странца полићем, на што овај измахне сад на овога штапом, па док су се њих двоје око отимања штапа гложили, дотле је онај други набијао странцу цилиндар на главу, који се у истини већ толико расплинио био, да је изгледао као сушта хармоника.

Нико их није развађао, пошто цео овај призор није ни био страшан, но напротив, био је у толикој мери комичан, да су се сви гости тресли од смеха.

Странац, чим је осетио противничко надмоћије, устукне на страну, па ваљда од страха, да не би још и горе прошао, извади на брзу руку из џепа грош, баци га на сто, и шмукне на врата.

Она двојица нису га гонили; викали су за њим само:

— „Срам га било!... И то је професор!... Брука, срамота!...“

После тога плате одмах и они свој рачун, и изађу на друга врата, која воде у авлију, па одатле замакну у споредну улицу.

Кад су они сутра дан поднели Богатићу свој извештај о бламажу господина професора, Богатић се све топио од радости и милине.

Са овако блаженим расположењем пожури се он одмах у радњу Петровићеву, па истоме исприча све то, са свима појединостима, а није пропустио, да по нешто дода још из своје главе.

Онај странац није више никад свраћао у „жмуркову“ кавану, и ако је после тога још неколико пута имао трбобољу. Причају, да вије чак више ни пролазио овом улицом.

Расцеп.

Кућа Косте Недељковића налази се у министарској улици. Ту он живи са својом породицом. Комптоар његов и трговина нису овде, но у Кнез Михајловој улици.

Изјутра, по доручку, одлази он тамо, па је тек око једног сахата код куће на ручку. После ручка има он обичај да мало продрема, затим пије каву, пуши, и чита новине. Тек око четири сахата одлази [91] он опет у своју радњу, па је тамо до у вече, кад је затвара.

Одмах сутра дан, по реферату Богатићеву, о случају код „жмурка“, позове Недељковић жену и кћер, пошто је по ручку мало продремао и каву попио, у сасвим одељену собу, где су иначе посете примали, јер је имао намеру, да с њима буде сасвим на само.

Ради обезбеде од каквог прислушкивања, послао је он готово све млађе из куће, на разне спољне послове. Остала је само куварица, која се по погодби није могла одређивали на какав други вањски посао.

Даница је сва претрнула, кад је сачула очев свечани позив. Знала је одмах, да се то само ње тиче.

Госпођу Персу сместа заболи глава, јер је и она била с тим на чисто, да ће се стари тефтер отпочети поново да претреса.

Господар Коста изгледаше напротив сасвим расположен и тих, шта више, у његовом понашању беше неке особите љубазности, више но кад имају каквог госта на ручку.

Поседаше на фотеље, а Недељковић први овако поче:

— „Мило моје дете, ти си је ли вољна, да чујеш од оца добру и паметну реч?“

— „Вољна сам, оче“, рече Даница, а отац јој настави:

— „Сваки прави родитељ брине се о срећи свога детета више, него о својој сопственој. Све моје велике [92] бриге, далеко су мањи терет за мене, него што је моја брига о теби, и твојој срећи. У смањивању ове моје бриге, која се тебе тиче, ја сам вазда рачунао на твоју помоћ, али ти се ниси томе одазвала него си напротив отежавала још више мој положај у овоме питању. Као год што су теби, дете моје, познати моји назори у погледу твоје среће, тако исто и ја знам за све твоје умишљаје и намере. Ти, дете моје, не познајеш још овај живот. Он се теби, у твојој садањој машти сасвим друкчи представља, него што је он у самој ствари. Живот је на данашње време скуп. Он је веома тежак и досадан свакоме, који не располаже средствима, да га у навикнутој правилности одржи“.

Овде господар Коста мало застаде, и промери проницавајућим погледом своје дете, јер је имао намеру, да одмах у самом почетку сазна, хоће ли овај увод произвести код Данице такав упечатак, да ће она остати и даље вољна, да но овој ствари њега саслуша.

Досада је овакав разговор са Даницом више пута покушаван, но она га је редовно осујећавала, извињујући се обично главобољом, или је оца искрено молила, да се он одложи за други пут.

Њу је досад у овоме питању свакад заступала њена мати, која се тада са оцем обично споречкала, јер је, као што се зна, држала уз ћерку.

Овога пута била је Даница сасвим мирна и послушна.

Њене велике, сјајне очи гледале су на оца нетренимице.

Изгледало је, као да се Даница чуди, што јој отац у опште прави паузе. Она се решила, да саслуша до краја оно, што је досад у самом почетку осујећавала.

Коста се дивио овом преображењу ћеркином, и сматрао је то као добар знак и добар почетак.

Госпођа Перса није била ни најмање спокојна, покрај све ове ћеркине промене и мужевљеве доброћудности. Њојзи није то првина, да се понеки разговор лепо почне, а рђаво сврши.

После ове мале почивке, настави господар Коста свој започети говор овим речима:

— „Теби је познато, дете моје, да твоју руку проси Сима Богатић. Мати твоја, прича ми опет, како је твојом памећу и твојим срцем овладао млади професор Миливоје Петровић. Обојицу добро познајем, па зато ћу ти укратко казати, ко је онај први, а ко овај други.

— „И ја обојицу добро познајем!“ прекиде Даница оца са лаким узбуђењем, које није никако могла да савлада, и ако је то покушавала.

— „Пусти оца, нека све каже!“ примети јој на то мати.

Недељковић се учини, као да то и не узима на ум, па настави:

— „Сима Богатић богат је и пребогат. У Србији нема му равна!...

Са мном је у трговачкој вези, и морам признати, да немам њега, досад би већ, са несреће која ме ето снађе, у корен пропао. У том човеку представљена је финансијска моћ, а та влада данас целим светом. Она је једини услов, да човек може бити задовољан, срећан и поштен!“

— „Није тако, оче!“ примети на то оштро Даница, а устајањем са фотеље даде познати, како је вољна и више да каже, те да побије назоре очеве, нашто се одмах мати умеша, па је стиша, и принуди на даљу послушност.

— „Море дијете,“ продужи Недељковић, „кад си ти тако жустра код ових мојих дефиниција, ја како ћеш ти да саслушаш оно, што ја имам против професора Миливоја да кажем?“

— „Против њега, оче, нећеш ти имати ништа рђаво да кажеш. То што би ти имао рећи, насигурно знам, да су то само измишљотине Богатићеве, у које си ти принуђен да верујеш,“ примети на то Даница.

— „Па то ваљда нису тек измишљотине, кад данас ето већ цела варош зна, да се господин професор Миливоје (ово је сасвим подругљиво изговорио) пре неки дан тукао са најгорим битангама у каваници код „Жмурка?!“..

— „Боже милостиви!“ узвикне сад Даница, и стане руке да крши. „Зар се већ дотле дотерало, да му се чак и таке недостојне ствари подмећу?“

— „Узми се на ум, дете, шта говориш!“ плане сад Недељковић. „Ја не спадам у друштво смутљиваца [95] и опадача, али као родитељ морам да станем на пут заблудама свога непослушног детета. Томе младићу не подмеће нико ништа, него су то гола факта, о којима у првој линији води рачун полицијски гласник, који је то или већ донео или ће донети за који дан“.

— „Ја у то не верујем!“ рече хладно Даница!

— „Слушај Коста, прихвати сад госпођа Перса. „Ти си мени већ казао, да ти је и ову новост саопштио Богатић. Ја сам потпуно уверена, да у њој има толико исто истине, као год и у оној за Милицу. Све је то пресна и пука лаж, и више ништа. Ради напослетку како знаш, али бих ја најволела, кад би ти сасвим раскрстио с тим човеком. Милица је мени и онако већ казала, да је она вољна“....

— „Шта је она вољна?“ прекиде је муж одједанпут, љут као рис, и црвен к’о паприка, „да ми ваљда чини милостињу, да се пред целим светом гради племенита, и да се на рачун моје бруке и срамоте популарише?! О, та познајемо се ми већ!.. Та пре ћу се ухватити за просјачки штап, но што ћу допустити, да ме тај господски ноблес спасава. А ти залуђена девојко, терај са својом матером и даље којекакве фантазије, кад Вам је до тога, и кад нећете да увидите, да ће ме баш те ваше фантазије живота стати!“

Даница, потресена овим очевим речима, клекне пред њега, па са склопљеним рукама и сузним очима изговори:

— „Преклињем те, оче, да не судиш више о нама тако. Нису, то оче, фантазије ни моје, ни материне. Ја љубим Миливоја душом и срцем, а он мене исто тако. Нико није уплетао своје прсте, да испреде ову нашу душевну заједницу; она је ненадно дошла, да ми обоје ни сами не знамо како. Она се не да више раскинути, јер је везана за срца наша. Покушаш ли то, оче, онда си нам срца ишчупао. Опрости ми, оче, ако те вређа ова моја искреност, ал’ ја мислим, даје боље држати се истине, па отворено изрећи, шта је коме на срцу, него подхрањивати неспоразум неверним представљањем ове ствари. Ти ме, оче, примораваш, да за недрагог пођем, а колико си ми пута причао, како си силно љубио мајку моју!... Та боље нам је на послетку, да постанемо срећни и задовољни сиромаси, но да и даље останемо несрећни и незадовољни богаташи. Што се мене тиче, ја сам већ изабрала оно прво“.

— „Ни речи више непослушнице!“ викне у највећој јарости Недељковић на своју кћер.

Убедљивост Даничиних разлога, била је толико снажна, да је она најодлучније морала произвести код оца јој реакцију његових принципа и тежња, те је због тога он и морао планути.

Он се осећао смрвљен, а ауторитет му је налагао да се подигне.

Изненађени и увређени тоном очевим, којим се он у њиховом дојакошњем тихом животу никада послужио није, изађу мати и кћи из собе, залупивши врата за собом.

Укоченим погледом пратио их је, овом демонстрацијом изненађени и погођени, отац и муж.

Кад је остао сам, баци се у наслоњачу, стиште чело обема рукама, па тешко уздисаше.

— „Сад морам пропасти! “ мишљаше он у себи.

Богатић тражи непрестано позитиван одговор, па докле још Недељковић није знао за ћеркину непоколебљиву вољу, могао је Богатићу још и да обећава повољно решење ове ствари, но сад под оваким околностима, има он још само један једини излаз, а тај је, да Богатића непрестано подржава у обмани. То ће, размишљаше он, моћи и месецима трајати, а може се провући баш и читаву годину дана; дотле ће се у његовим трговачким пословима окренути на боље, јер има довољно изгледа, да ће оно, што је изгубио на шљивама, надокнадити на кожама и вуни. Он се бар томе тврдо надаше.

У неколико охрабрен и утешен оваким размишљањем, устане он најзад са фотеље, оде у побочну собу, навуче зимски капут на леђа, затури цилиндар на главу, изађе из куће, па се упути у свој контоар.

Кад је полазио, није се по дојакошњем обичају свом јавио жени и кћери.

Од тада, није било више оног ведрог расположења у Недељковићевој кући.

Веселе и умилне песме Даничине престале су, јер је престала и нада, да ће се редовним и правилним путем извести њена веридба са Миливојем.

Мати јој беше сва утучена, па јој се није милило више ништа, те је због тога и дисциплина према млађима у многом погледу попустила.

Ови последњи, по урођеној наклоности својој, почели су да испитују у чему управо лежи овај породични спор, па су тога ради шиљили ушима и пиљили очима, кад год је за то прилике било.

Да би им се овај посао у нечем олакшао, добијало је једно од млађих, и то баш куварица, иначе веома препредена, подробне инструкције од неког споља.

Тај неко била је госпођа Еуфросина, вредни агенат Богатићев. Извештена од Богатића у свима појединостима о Даничиној наклоности према Миливоју, дошаптавала је и објашњавала је она куварици тајну Недељковићевог породичног спора, тражећи сад од исте, а сваки пут јој стискајући у руку по који Богатићев динар, да јој верно доставља, у колико се поменути спор заоштрава или слаби. Према томе, смешкао се само Богатић, кад му је Недељковић из нужде неистину казивао, причајући му како је Даница скоро вољна да пристане на брачну везу са њиме. Овај прелом код ње, учинио је бајаги случај код „Жмурка“.

Богатић није био од оних људи, који се тако лако поколебају у својој намери, кад виде, да им што не иде од руке.

Он није напуштао своју мисао, и ако му је посве јасно било, да се она правилним путем не да извести.

Зато је и бирао све неправилне путове.

— „Ја морам продрети!“ говораше он у себи, а из ове енергије могло се закључити, да он заиста не би пожалио ни све имање своје, само да до жељене цељи дође.

С тога се решио, да са Недељковићем ни по што не раскрсти, и да му и даље поверава веће суме готовога новца за његове разноврсне трговачке операције.

У времену овога расцепа код Недељковићевих, долазио је Миливоје чешће Љубомиру, но досад иначе.

Даница је Миливоја писмом преко поште известила о најновијој мучној ситуацији. Молила га је, да јој ништа не одговара, јер би његово писмо могло лако доћи оцу у руке, па би се немиле сцене обновиле.

Она му пише, да је сад као у неком кавезу. Забрањује јој се излазак из куће, јер отац као да се боји, да она не би ускочила за својим драганом. У кући је, вели, сами шпијуни Богатићеви окружавају. Нарочито је куварица има непрестано у очима, јер долази сваки час у њену и материну собу, тражећи све једнако нека упутства, која досад није имала обичај да тражи. Ако је послом толико спречена, [100] да баш никако не може да дође, она онда шаље собарицу, која опет на свој начин постаје све досаднија. Писмо ово не би могла она ни послати, да јој није дошла случајно другарица, па га при полазу скрила, и обећала, да ће га бацити у поштанско сандуче.

Све ово дало је повода, да се Миливоје непрестано договарао са Љубомиром, шта ће и како ће сад. Обојица беху невесели и веома забринути за свршетак ове породичне драме.

Кад год би се њих двојица о томе разговарали, увек би се ту нашла и госпођа Еуфросина, па би све по нешто тражила од Сокице, било главицу лука, било сито, или друго што. Тада би обично развезла разговор о новостима но вароши, па затим незвана улазила у собу, у којој сеђаху Љубомир и Миливоје, па као бајаги тражила од Љубомира по неко објашнење зарад уписивања у рубрике порезне листе, да јој адресује неко немачко писмо, или томе налик што. Том приликом свагда је оштро посматрала све промене лика Миливојева, па по томе закључивала његово душевно расположење, и после саопштавала то све са разним својим дометцима Богатићу, који јој је за оваке услуге, као што се већ зна, веома добро плаћао. Овако приопштавано душевно расположење Миливојево, било је за Богатића барометар, по коме је он одређивао трајање подржавања Недељковићевих трговачких диференција.

Докле год је Миливоје невесео и утучен, дотле је Богатић сигуран, да му Даница није изгубљена.

На само званично потврђивање Недељковићево није се он могао више ослањати, па ради тога је и подржавао сву ову шпијонажу.

Све је то тако било и трајало до у само жарко лето исте године.

Две демонске силе, обе удружене: ниска жудња и породични раздор гонили су невину анђелску љубав, која се од својих гонитеља притајала у грудима љубавничким и ишчекивала слободније дане, — свој спас!.....

У врту спрам месечине.

Пуни месец који изгледаше с вечери, кад се родио, као каква десетачка, већ је на половини пута свога, обичан меланхоличан.

Њега је посматрала једне лепе ноћи Даница седећи на каменој клупи, у врту очине куће. То је било у месецу августу, око велике госпође.

Нико је није спазио, кад је амо дошла.

Тајно је то учинила, пошто се уверила, да родитељи њени и сви млађи по кући спавају тврдим сном.

У врту је необично лепо!....

Уз ограду са свију страна гордо се уздижу вити јабланови. Њихово лишће сад ни мало не шушти [102] јер му нема поветарца. Изгледа, као даје он у близини негде задивљен застао, видећи бајну Даницу, са дугачком, низ леђа спуштеном кестенастом косом, како сад сетно погледа на жалосну врбу, не далеко од клупе јој.

Врба се некако болно и јадовно нагибаше над водоскоком, који овом меланхоличном дрвету попрскиваше лишће, те му боле ваљда разблаживаше.

Ох, како би он могао тако лако и Даничине боле да разблажи, јер ето и њу прсну он већ неколико пута својим кристалним капљицама по лицу и сјајној коси.

Што не могаше учинити водоскок, то је ваљда хтела леполиста липа да учини, кад је раширивши своје густе гране над клупом и Даничином главом, слала Даници лековити мирис свој.

Исто су то чинили и око водоскока усађени цветови шебоја, зумбула и каранфила, а зеленкада, ђулашик и крин, нарочито овај последњи, као да су невесели, што их Даница још погледала није.

Она гледаше још непрестано у пун месец.

С њиме се она у себи разговарала.

Завидела му је, а то јој беше прва завист у животу, што он без икакве сметње иде и броди својим правим путем, јер пакости људске не допиру до њега.

Учинило јој се, као да јој месец на то овако одговара:

— „Луда девојко!.. За тебе су пакости људске тако огромна ствар, а ти заборављаш, да је и земља, на којој ти сад удисаваш тако миришљав ваздух, заједно са свима пакостима на њој, и са свима људима, које познајеш и не познајеш, које љубиш и мрзиш, само једно ништавило, једна мрвица у васелени, мрвица, која данас јесте, а сутра није, и ако то „данас,“ и то „сутра“ по твоме рачунању траје милионима година. Па баш ти твоји рачуни сва су несрећа твоја. Због њих су људи тако себични и лукави, грозни и пусти!..“

Иза липе шушну нешто.

Даница се прене и обрне.

Пред њом стајаше Миливоје. Ушао је на мала баштенска врата, из споредне улице.

Руковаше се. Миливоје седе крај Данице, па извадив дувањару отпоче да завија цигарету.

Све се то збило без и једне речи.

Чуо се је само уздисај!....

Изгледало је, као да обоје не осећаху потребу икаквог објашњавања.

Предмет, о коме би они могли сад да говоре, могао би само ово да значи: мучење самога себе!...

Овај њихов састанак извршен је по нарочитом писменом договору. Миливоје писаше Даници и мољаше је, да га ове ноћи овде сачека, кад наступи глуво доба и да тога ради не закључава мала баштенска врата. На завршетку писма додао је он, да долази, да се растану, можда за навек.

Даница извади писмо из недара, показа прстом на оно место, где је реч о растајању, па рече:

— „Објасни ми ово, Миливоје!...“

— „То значи рат!“ рече Миливоје.

— „Рат!“ понови Даница, и лако задрхта.

— „Рат са Бугарима“ дода Миливоје, па као да га обузе свег неки виши занос, патетичким гласом овако продужи:

— Ова кратка и оштра реч: „рат“, испуњава целокупну повесницу човечанства, почињући од старог завета па до данас.

Рат сеје смрт, из које ниче живот.

Рат је каштига свету. Он је на земљи, што је муња на небу. Муња чисти ваздух, рат пречишћава људске рачуне.

Између Србије и Бугарске постоје многи несршени рачуни. Стари су се заборавили, а нови и најновији љуто муче и српске и бугарске рачунџије.

Ови последњи, као да су се сасвим преварили у рачуну.

— „Колико је мени познато“, прекиде га Даница, „Бугари хоће само своју независност, па зар је разложно сметати им у овоме?“

Миливоје настави:

— „Спајање Источне Румелије са Бугарском давнашњи је сан Бугарима, исто као и Србији присајединење Старе Србије, Босне и Херцеговине.

Источна Румелија тежи Бугарској, исто као што жуди Стара Србија, Босна и Херцеговина, да [105] буде Србинова. Великим силама то опет не годи. Оне су додуше једна према другој непријатељски расположене, но све су у томе сложне, да нити треба дати Бугарској Источну Румелију, нити Србији што она жели. За овим долази нешто још жалосније. Србија и Бугарска, у место да се сложе и договоре, на који ће начин да се у овој неприлици помогну, па да или измоле, или преваре, или на силу отму оно што желе, немају преча посла, него да се међу собом обмањују, гложе и сатиру.

За ово је крива Бугарска.

Она све ради сама, без споразума, без Србије.

На против, она се споразумева и са самим ђаволом против Србије.

Србија је опет искрена, па све искаже у напред што јој је на срцу, о чему мисли, и шта намерава.

Она не да Бугарима да раде свој започети посао, а не сме ни сама на своју руку да отпочне свој, па из суревњивости и бојазни од велике Бугарске хоће да јој огласи рат.

Ту греши Србија.

Она нема намеру да осваја Бугарску, она хоће само да је казни за неверство.

За оне шибе, које Србија спрема Бугарској, позајмљено је двадесет и нет милиона динара. Мислим да је ово сувише скупа освета!...“

— „Прескупа!“ примети Даница, а Миливоје продужи:

— „Да у овоме рату имаде какве узвишеније идеје, да је он наперен на вековног душманина српског, ја не бих оволико стрепио за његов исход. Испуњен сам неком зебњом, неком стрепњом, а обузима ме и нека црна слутња. Некако ми се причињава, као да је баш овој нашој генерацији досуђено, да даде потомству обилна примера, како је неупутно ударати главом о зид, кад се у напред зна, да је тај зид много тврђи од главе!“

Миливоје заћута, но кад спази да Даница гледа само преда се, учини му се, да је она вољна, да он још по нешто каже, па продужи мало живљим гласом.

— „Двојица смо нас, који се можда најтеже растају од Београда. То смо ја и Љубомир. Љубомир оставља жену и нејаку децу, па одлази у овај рат без смисла. Код толико нежењених чиновника, узима се хранитељ, и одводи на границу. Он је, истина, само благајник, но у рату није нико сигуран од куршума, сабље и гранате. Мени је дата ваљда најнесрећнија служба: спроводника муниционо колоне. Једино ме још теши, што ћу са Љубомиром бити чешће заједно, јер смо обојица у једном пуку. Ако будем рањен Данице“, (при овим речима узме он Даницу за десну руку) „већма не могу бити, но што сам сад у срцу своме; а ако погинем, љубав моја према теби остаје ипак трајна, вечита. Ја не могу ни да замислим, да душа човечија умире са телом, и ако сам изучен и васпитан на скроз материјалистичној [107] основи, која то најпоузданије тврди. Мени се све чини, да постоји још један виши, вечити живот, у сасвим другом облику, који нам је истина за сада још несхватљив и неразумљив, но много што шта, за нас још необјашњиво, опомиње нас на њега“.

— „Не говори више Миливоје!“ прекиде га Даница, а у очима њеним засветлише се сузе.

Грање иза њих зашушта.

Шуштање ово било је много јаче, но што га обичан ветрић може да покрене, услед чега се обоје брзо окрену према шибљу, но тамо беше опет све тихо и мирно.

Ћутали су.

Миливоје поче да премишља, како би окренуо разговор на друго што, што не би Даници више сузе измамљивало, јер му се свакад срце цепаше, кад год би видео Даницу уплакану.

С тога, окрену он сада друкчије:

— „Ја не видим никаква природна развоја, Данице, у решавању ове наше заједничке ствари. Ја љубим тебе, а ти мене. Ми смо обоје дорасли да будемо муж и жена. У данашњем свету и веку, где се принципи потпуне слободе проповедају већ и у сваком буџачићу, и важе за све оне, који су услове за уређени грађански живот тачно испунили, нас двоје имамо да се боримо против насиља, коме нисмо у стању да одолемо, без недозвољене одбране. Па што је најжалосније у свему овоме, то је, да [108] откуда би нас сунце требало да греје, нас отуда лед бије. И ту нам неправду чини баш онај, који је позван и од Бога и од људи, да нас једини он усрећи, да нас благослови!...“

— „Ја вас благосиљам, мила деца моја!...“ разлегну се глас иза њих, а из шибља изађе досад скривени Коста Недељковић, потпуно обучен. Двоје заљубљених, заплашени гласом трећег, у овој прилици непозваног позваног, уз то у неколико окрепљени благошћу изјаве очина гласа, изгледаху сад као усплахирени јелен и кошута, приљубљени једно уз друго; но у тренутку извије се Даница из Миливојева пригрљаја, те полети своме оцу, који је раширеним рукама дочека на своје груди, па јој чело и косу обасипаше жарким пољупцима.

— „Мило дете моје!“ говораше кроз сузе Коста.

Миливоје беше јако потресен овим призором. Непомично стајаше он крај клупе и гледаше само преда се у земљу.

Коста приступи к њему, а Даница стаде крај Миливоја с леве стране.

Обоје су изгледали сад као да се венчавају.

Коста доби вид свештеника.

Он пружи руку Миливоју, који је прихвати и пољуби.

— „Да сте благословени, драга децо моја, и по други пут!“ рече Коста, утре марамом сузе, па мирно и достојанствено рече:

— „Ви сте, децо, задивљени, изненађени, а ја сам стекао мир!... Од њега нема већег блага, децо моја!.. Мир садржава у себи све, што се у животу зове срећом, па зато је он баш највеће благо овог света!..

Но имам, децо, још нешто да вам кажем. Саслушајте ме пажљиво, јер то је моја исповест.

Веома су искривудани пути, драга моја децо, кад се кроз овај живот пролази. Стара је она изрека, која гласи: „благо човеку на правоме путу“, но тај пут је обично скривен и затрпан, па се без велике муке и напора не може да пронађе. Њега је запарложила људска мржња и себичност.

Прописивати и наређивати није тешко, но тешко је истрајати.

Ја сам овај живот онако схваћао, како сам за њега васпитан био, и како ми је то прописивала потреба, да своје трговачке циљеве постигнем.

Трговац човек не бави се идеалисањем и појезијом. Сентименталност побуђује код њега обично сумњу, а лепе вештине су за њега само објекти који се препродају. Бадава ће се код трговца тражити у извесним случајевима милосрђе и увиђај, он је свагда само реалан, материјалистичан. Трговац само дотле броди у пучину људског самопрегоревања, докле је његово сопствено „ја“ заступљено; за спас и благо другога, он не улази дубље. У томе егоизму већ се дотле дотерало, да код нас трговаца чак поједини шефови не васпитају своје [110] млађе онако, како би то требало, јер се чак боје од доцније конкуренције. Дошла су тешка и жалосна времена. Поштење је сузбијено, а његово место заузела је лажна имитација. Мене хвала Богу није ова струја захватила, но њени таласи запљускивали су ипак обале мога рада. Ја сам се мушки борио са плимом, а тешко патио од осеке. Остало ми је напослетку да бирам једно или друго. Ја сам изабрао осеку. То сам учинио вас ради. Решио сам се, да пропаднем као трговац, а да се узвисим као отац. Толико сам могао још од имања да сачувам и обезбедим, без своје моралне штете, да ћу моћи најскромније живети, но то ће баш да ми буде слађе него све уображене стотине хиљада, са којима бајаги као трговац располажем, и због којих немам мирна сна. У вама, децо, не само да сам све изгубљено надокнадио, него још исувише добијам, јер се сад осећам потпуно задовољним и срећним. Мени се, децо, срце цепало, кад сам због својих трговачких амбиција прегао, да ту вашу племениту и узвишену љубав раскидам. Ја сам давно за све знао, на о свему и размишљао. Таштину свију сплетака против Миливоја наперених ја сам проницавао, па сам све те паклене измишљотине у себи потпуно презирао, но разлог је такав био, да сам их примао за готов новац. У мени се тада борила интелигенција са спекулативношћу. Прва је одржала победу, а то могу једино да захвалим своме доцнијем [111] образовању, које сам стекао читањем и путовањем. До овога последњега часа, кад сам амо у врт сишао, нисам се још потпуно решио био, да ли да свршим овај рачун са собом, или не. Ја сам чак са рђавом намером сада из куће изашао, опазивши да Даница није у врту сама. Сада, дабоме, нема томе више места, да описујем, на какав сам начин смислио да казним кривце, јер проклињем сваку такву мисао, но рад сам да вас обоје уверим, како нисам могао одолети унутарњим покретима свога срца, посматрајући иза жбуња вашу несрећну срећу. Ја сам се морао јавити као спаситељ, морао сам вас благословити, јер би ми иначе, децо, срце препукло!...

Коста заћута. На понуду његову седоше сви на клупу. Коста седе у средину, Миливоје с десна, а Даница с лева.

Отац говораше сада са својом децом искрено, срдачно.

Он причаше о борбама у своме животу, о путовањима по свету, и многим епизодама, које је тада имао.

И не осетише кад пуче зора.

Свежи ваздух напајао им је груди, а несташни славуји прижељкивали су снажно и умилно, допуњујући хармонију, створену повраћеном љубављу добра оца и послушне деце.

За мало па на ходнику шкрипнуше врата. На ова изађе вредна домаћица, госпођа Перса.

Она је тражила мужа и кћер.

То се могло одмах приметити по забринутом лицу и њеним покретима, завирујући то на затворену капију, то на остале излазе у ходнику.

Кад их у овоме простору нигде није могла да нађе, она се упути у врт, па чим сави на десну страну, спази их, и као окамењена стаде, пребледе, но одмах затим и порумени, а уста јој се љупко развукоше у блажени осмејак, па гласом, који се добија само у ванредним приликама изненадне среће, гласом милозвучним и пуним мелема, узвикну она:

— „Децо моја!... Добри мој Коста!...“

Сви јој пођоше на сусрет, а Коста је још и предржа, јер му се учинило, као да му жена добија несвестицу.

Но на томе прође. Госпођа Перса исправи се, ижљуби децу, па се и са мужем пољуби. Ово последње значило је, осим израза превелике радости, још и потврду њиховог измирења.

Миливоје постаде, једва једанпут, признатим вереником Даничиним.

Разлог је победио предрасуду, правда неправду, врлина спекулацију, одлучност сплетку.

Миливоју је играло срце од радости, а Даничине дивне очи беху сад светлије но икада.

Миливоје остаде на доручку код својих нових родитеља и миле веренице. Морао је још обећати, [113] да ће до поласка на границу сваки дан к њима долазити на ручак и вечеру.

Затим се опрости и оде право Љубомиру, да му саопшти своју превелику радост и срећу.

„На границу“.

Кад је у каквој земљи рат, онда влада у њој опште узбуђење.

Оно, што је у редовним приликама неприкосновено и својина само свога госе, постаје сад илузорно.

Имање и папиран новац побијају се у вредности. Често пута не вреде ни кршне паре.

Стратегијски захтеви у рату претварају њиве и винограде у шанчеве, а топовске гранате руше цркве и палате, куће и колибе.

За оваку штету појединац нема накнаде.

Данас си имућан, сутра бескућник. Данас газда, сутра просијак!...

Једино је злато, које сад царује.

Но злато ваља чувати од два страшила, малог и великог.

Мало страшило зове се: грабеж, а велико: смрт.

Њиховом битношћу ствара се антитеза, која овако гласи:

Данас си сиромах, сутра си газда. Данас просијак, сутра богаташ!...

Кад прође рат онда се показује прстом на једне и на друге!...

Пироту ће бити суђено, да то доживи још у овој години!...

Док је рат, живот човечији вреди мало или ни мало. Погинули борац у најбољем случају, т. ј. ако га не баце у рупчагу са кречом, вреди — шест динара, толико коштају нове даске за слупани му сандук.

Кад погине коњ, вредност његова осећа се у изгубљеним стотинама!...

За човеком се не жали, коњ се једва прежали!

Зато је у рату најтеже и најгоре бити човек!

Српска мобилисана војска била је подељена на два неједнака дела.

Већи део, који се сматрао као главна војска, имао је четрдесет и две хиљаде људи. Мањи део, назван споредна војска, имађаше управо за половину мање.

Главна војска била је подељена на ове дивизије: Моравску, Шумадијску, Дунавску и Дринску. Споредна војска имала је само једну, Тимочку дивизију.

Главни заповедник целе војске био је главом Краљ Милан I. Уз њега стајаше Врховни штаб у Нишу.

Љубомир и Миливоје налазе се у Дунавској дивизији при VII активном пешадијском пуку, који се зове Престолонаследников, и који има три батаљона [115]

19. септембра 1885. године, у 9 сахата из јутра, кренуо се њихов пук железницом из Београда.

Љубомира испратила на станицу Сокица и деца, а Миливоја будући таст му, ташта, Даница, кума Милица и муж јој Петар.

Сокица је на глас плакала, а из Даничиних очију котрљале су се крупне сузе.

Кад су пошли и праштали се, пољубила се Даница са Миливојем и тихо му је шапнула: „чувај се, душо моја!“

Истога дана, у вече око 10 сахата, стигао је VII пук у Ниш.

Сутра дан, 20. септембра, улогорио се на Медошевачком пољу. Ту је пробавио осам дана, тако рећи у самој води, јер је за све време киша непрестано падала. Због овога, услед више наредбе, врати се он натраг у Ниш.

6. октобра крене се пук за Белу Паланку. Пошао је у 8 часова из јутра, а стигао је тамо у 10 часова у вече. Овде се одмарао два дана.

9. октобра одмарширао је у Костур. Ту се тако исто бавио само два дана. Одатле приспе у село Држину, где се пет дана задржавао, а затим у село Градашницу, у близини Пирота, где је пробавио десет дана. Једанаестог дана крене се за границу, и осване 2. новембра 1885. године на Суковом мосту.

Рат је Бугарима тада био већ објављен (1. новембра 1885. г. у вече).

Пред Суковим мостом велика је граја. Амо су већ приспеле и остале дивизије главне војске.

Све је овде концентрисано и спремно за полазак и прелаз границе.

На дати знак, пређе српска војска на непријатељско земљиште.

Пук, у коме су били Љубомир и Миливоје, добије заповест, да одмах наступа ка Драгоманском кланцу.

Овде су Бугари били скривени.

Убрзо се заметне жестока борба, која је цео дан, до седам сахата у вече, трајала.

Бугари су били побеђени. Све су положаје напустили, бежећи ка Сливници.

Српска војска, односно VII пук (јер он је сам учествовао у овој битци) одмара се на задобивеним положајима, залаже се тајином и бистром водом изворском.

Небо је ведро, но без месечине. Безброј звезда сија на њему, а метеори падају на разне стране, правећи кад већи, кад мањи лук.

Изгледа као да се и на небу љути бој бије. У новембру је то за мало писменије људе сасвим обична ствар, но прости војници имају за ове појаве своје особено гледиште, придајући им разноврсна значења за будућност.

Тако неки мишљаху, да ово слути на добро, а већина је непрестано вртела главом, говорећи, да ово сасвим на зло слути.

У овој години зима је рано почела. Време је необично хладно.

Ко је прилегао да спава, тај већ после једног часа устаје, па да је ма како добро обучен, он опет дрхће као прут, па му је прво да смишља, на који ће начин да се боље загреје. Неки трчи тамо амо, а по неког видиш како скида шатор, на се њиме замотава и леже.

Тек око поноћи, кад су предстраже јавиле, да непријатеља нигде у близини нема, допуштено је било, да се ватре местимично наложе.

Одмах је било све живље и расположеније.

Украј једне велике ватре седи множина виших и нижих официра. С њима су Љубомир и Миливоје.

Сејизи кувају каву, па додају филџане редом но старешинству. Замириса ваздух од каве и финога дувана.

— „Ух, та да ми је само један дим да повучем од тога скупога дувана!“ уздахну сејиз Милија, више као за себе.

Командант пука, који је ово чуо, насмеши се, заграби прстима у своју дувањару, па дода то Милији речима:

— „Кад бих знао, момче, да ти је та жеља пред смрт, дао бих ти, среће ми, целу дувањару, ал’ овако, к’о велим, нек остане и за други пут!“

Карактеристика је српског официра, да гаји према свом војнику праве очинске и братске осећаје, због чега је српски војник у свако доба готов [118] да штитећи живот старешине, ма и својим плати.

Ово друштво официрско донекле се разговарало о успесима данашње битке, па онда уморно прилегло крај ватре. Остали су само Љубомир и Миливоје. Они се тихо разговарају.

— „Једва једанпут да смо на само“ говораше Љубомир, те да се можемо и о нашим стварима разговарати. Додуше ту нема никакве тајне, но кад се о породичним стварима говори, свакоме је милије, да је на само са оним, који га једино потпуно разуме, и који га може, ако је потребно, најбоље да утеши. Не могу ти описати како ми је тешко, што сам удаљен од своје жене и деце. Бадава се ми цивилни чиновници упињемо, да будемо у рату као и официри, хладни и безбрижни, кад ми немамо за то ни спреме ни услове. То је њима занат. Њима је умрети као попити чашу пива, и ако и од њих многи имају жену и децу. Свакако, оно сазнавање, да је у вршењу њихових дужности и смрт као једна од тачака тих дужности урачуната, чини да су они према истој толико равнодушни, а и породице њихове с тим су већ толико измирене, да се оваквој вести сваки час могу надати, па зато су већ некако унапред спремљене. Но ми, како стојимо ми са овим питањем?...

Ја нисам кукавица. То сам посведочио у првом и другом српско-турском рату, но да, ја онда нисам имао породицу. Ти Миливоје, дабоме, не можеш о томе толико да расуђујеш, јер си тек на [119] путу да образујеш породицу, но и теби није ово занат, па држим, да ти тек не би годило, да овде свршиш, код толико твојих несвршених послова, за које си се образовао, и због којих те отаџбина треба. Шта мислиш ти о томе, Миливоје?

— „Мени је у почетку изгледало“, одговори Миливоје, да ћеш ти говорити о Сокицином писму, које си у Пироту пре неки дан добио, па да ћу и ја што год из њега за се моћи примити, а кад тамо, ти удари у неку сентименталност, баш као да почињеш правити тестаменат. Теби то баш најмање доликује, кад се зна, да си ти крај свих твојих животних мука и невоља вазда био ведар и расположен. Ја од тебе очекујем глосе а не јеремијаде. Зато, мани се, човече, тога, него дела окрени што друго, а ако ти то баш никако не иде од руке, ево овде до мене је чутура, па дед’ повуци мало!.... Гарантујем, да ће одмах све проћи. Вино је изврсно; платио сам за њега у Пироту равних два динара“...

Љубомир се насмеши и рече:

„Е, заиста смо нас двоје, од како је овај рат отпочео, променили нарави. Ти непрестани сањало постао си сад наједанпут други Демокрит. Од мене се опет начинио неки нови Епаминонда, „шпикован“ Хајнеовом меланхолијом и Бајроновом мизантропијом. Но не мој се томе чудити. Ја сам већ у тако званим старијим годинама. Појимање о животу човечијем [120] постало је код мене нешто скрупулознијим. Видећи, да је већ „превалило подне“, осећам као да се приближује већ и вечерња хладовина, а после ове долази оно страшно „глуво доба“, када све „сном мртвијем спава“. Код тебе, дабоме, нема оваких мисли. Ти си млад, једар, свеж, чини ти се да ћеш живети хиљаду година. Ти, хвала Богу, још не знаш, шта је то ревматизам, ишијас, навралгија, катар у стомаку, и каквих ти ту још нема напаствија за људе, кад пређу четрдесет година. Млад човек гледа смрти смело у очи, он јој шта више пркоси, често је изазива и тражи, а јеси ли видео старца, па још ако је саветник са пуном пенсијом, колики му је страх од смрти. Није шала, пропаде толика пенсија!“

Обојица се смејаху, а Миливоје примети још:

— „Тако што, Љубомире, тако ми разговарај! Такве ствари ја слушам радо. Данас сам ти, веруј ми, толико расположен, да бих могао с тобом до зоре приклапати, и ако знам шта нас сутра чека, кад отпочне марш кроз Цариброд па на Три-уши. Надам се, да ће се тамо сутра толико загрејати ваздух, да нам неће бити више овако зима, као сад што је. Него чини ми се, (он мућне, чутуром) као да има овде још нешто мало! Дед повуци Љубомире!“

Љубомир прими пружену чутуру, па кад се поднапио, он је врати Миливоју, који искапи незнатни остатак њен.

За овим, прилегоше оба побратима уз ватру.

Миливоје брзо заспа. Љубомир никако да сведе очи; он немаше још сна. Ватра се разбуктала, и чаробно озаравала лица ових заспалих, утруђених ратника.

Како ли је сладак овај сан на тврдој голој земљи!....

Љубомир посматраше заспалог Миливоја са неким особитим задовољством, какво је својствено само родитељском оку. Он сам не знаде себи објаснити, због чега му је Миливоје одједном у толикој мери прирастао за срце, да је у тај мах заборавио био чак и на своју рођену децу.

— „Чудно“, говораше Љубомир сам собом, „покрај свег задовољства, које у свему показује Миливоје, мене ипак обузима неки страх и зебња за њега. Ако има то нешто да значи, онда би се држим та црна слутња ваљда порађала у њему самом, а не код мене. Он је, напротив, расположен и веселији но икада, што је могао бити. Познато ми је, да и највећа радост његова није имала тако силан израз, као што је то случај вечерас, а и за цело време овог ратовања. Сматрам по свему, да овоме сада има најмање смисла. Одвојен, отргнут од своје заручнице, у рату, који он потпуно осуђује, због чега је са неким вишим личностима имао чак и неприлике, он ти је сада раздраган, па се маша сваки час и за чутуру, док си га пређе морао [122] по ваздан заокупљати, да ма и најмању чашу, бар једанпут само, на душак испије. Нешто ми се то код њега не допада!“

После ових мисли, вртијаше Љубомир још неколико пута главом, што је био знак његовог непрекидног чуђења, на ову наглу промену Миливојеве нарави, па у томе и он заспа.

У логору, и око њега, мртва је тишина.

Њу прекида но неки пут праска дрвећа, што гори овде и на разним странама.

Уз ово, чује се по чешће и узвик предстража, као и одговор на лозинку.

Црна коб.

Рано у зору, чим је свитати почело, био је већ сав пук на ногама. Трубе су непрестано одјекивале, дајући разне знаке за спрему и полазак.

Миливоје беше још једнако весео. Чим се пробудио, причао је Љубомиру свој неописано лепи сан. Он се, вели, са Даницом венчао. Обоје су имали венце на глави, само што у њега беше бео венац од крина, а у Данице од самих црвених ружа. Бели крин, говораше Миливоје, значи спокојство, црвена ружа блаженство. Ово је вели, запамтио из неког старог сановника, који још чува, јер му он преставља сву очевину и материнство, једино му наследство својих бедних, упокојених родитеља.

Љубомир на ово само уздахну....

Војена музика засвира српски марш Кнеза Михаила, знак да је пук пошао.

Побратими се опросте, с тим, да се довече, ако буде одмора, састану, и заједно повечерају, па затим оде сваки на своје место.

Њихове су дужности, као што знамо, разнолике.

Љубомирова је скопчана са великом одговорношћу, Миливојева мимо то још и по живот опасна.

Пук у велико машира.

Прошао је већ и Цариброд, а сад се пење на високо брдо названо Три-уши.

Три-уши су три виса, одвојени сваки за се.

Од средњега, коме пук спеши, удаљена су она друга два на две стотине метара.

Прва два виса поређани су у једној линији, трећи стоји за њима.

Између њих су провалије са жбуњем и трњем.

Испод ових висова, идући у напред ка Софији, лежи бугарско село Сливница. Око њега има нешто мало шуме. Одатле па до Софије пукла је равница.

По наредби врховног штаба, заузео је први вис с десне стране IX пук. То је било десно крило.

На другом вису, с лева, налазио се VIII пук дринске дивизије. То је било лево крило.

На средњем вису, имао се да утврди наш VII пук. То је био центрум.

Пук нигде не застаје. Цео дан му нема одмора. Већ је вече, а он се још пење. Велика је мука са топовима: Коњи клизају, падају и липсавају. [124] Путова нема, а цело је брдо сам кршни камен.

Напори су велики. Војницима липти зној с чела, баш као да је јули месец.

Целу ноћ је ово трајало.

Тек у четири сата у зору успео се пук на врх брда. Освануо је 4. новембар 1885. год.

Сад се тек развио посао на све стране.

Како се на оваком земљишту не могу свугде копати шанчеви, то се одваљује и купи камен, па се слаже у висину. Праве се грудобрани.

Љубомир и Миливоје никако се не састају. Синоћ не би вечере, ноћас се није спавало, а данас нема ни заједничког обеда, а најмање још времена за разговор. Не знају чак ни где је који.

Миливоје има муку са муницијом. Није у стању да изведе све како би желео, на је сад љут и нервозан. Оне потоње веселости нестало му сасвим. Опет је меланхоличан као пређе, уз то је уморан и неиспаван.

— „Ох, та да се то само већ једном сврши!“ узвикнуо би он неколико пута.

Љубомир је у позадини, па гдегод спази згодан камен, он седа и склапа рачуне.

У томе је прошао цео дан.

За све то време, хитају бугарска појачања према Сливници. До скора их је мало било, а сад тутњи земља од коњског топота.

По двојица јаше на коњу, а за њима ситне остали на магарцима, опет по двојица, а по негде и тројица.

По свему се види, да им је веома журно, јер ако српска војска освоји Сливницу, онда до Софије није више далеко!....

Сметати могу тада само бугарски лешеви.

Целу ноћ је трајала спрема с једне и с друге стране.

Кад је освануо 5. новембар 1885. г. биле су на Три-ушима потпуно спремне за бој, обе српске дивизије: Дунавска и Дринска, но наредба врховног штаба гласила је, да се баш тога дана никако не упуштају у борбу.

Међутим се деси нешто.

То „нешто“ приказује један стручни српски хроничар овим речима:

„На левоме крилу Дунавске дивизије, око големога и малога Малова проматрала је тога јутра (5. нов.) наша коњица, и у томе проматрању по магли, нађе се непосредно пред бугарске положаје, које одмах затим и нападне. Повлачење коњице после изазове гоњење са противне стране, и појав Бугара пред наше положаје, услед чега се за тим и борба са обе стране изроди“.

Жестока борба била је то!...

Пуцањ топовски и пушчани заглушују уши.

Бесни узвици и псовке бораца, њискање коња, свирање труба и јаук рањеника, све то смешано, [126] чини један општи звук, који причињава, да човека жмарци подилазе, а коса му се у вис диже.

Бој је увек жешћи, кад се браћа бију!...

Мржња је ударила на обест!...

Прва је српска, а друга је бугарска!...

Између обе стоји по даље један страни посланик, задовољно смешећи се и одбацујући димове своје фине цигаре, то на једну, то на другу страну.

То је он тако чинио, због познате латинске пословице: „Duobus litigantibus, tertius gaude .“ Извесно му је годило, што је баш он тај „tertius .“

Од шест сахата из јутра, па до два по подне, непрекидно засипа ватра с обе стране. Пушчане цеви толико се већ загрејале, да су војницима нагорели дланови.

Бугари се најжешће окомили на центрум.

На овоме средњем вису, одакле је српска артиљерија просипала смртоносну ватру на непријатеља, стајаше Миливоје са муницијом.

Хладно и немо посматраше он развој ове страховите битке.

Када прелете једно непријатељско ђуле више главе му, он гледаше за њим и философисаше:

— „То је граната са 85 крупних парчади. Остала ситна парчад и не долазе у рачун, осим кад се ваде из меса. Срећан ти пут, незвани госте!.... Твој госа није те истина тамо упутио камо летиш, но ти си паметно ђуле, па избегаваш оваке сметње, као што су ове наше главе!...“

Таман је то изговорио, кад се пред њим задими, па страховито пуче. Кад је нестало дима, виде најближи војник, који стајаше ту на двадесет корака, како се несрећни Миливоје ваља по земљи.

Војник овај беше сејиз Милија. Он познаваше Миливоја још из Београда.

Знао је и за његову веридбу, и за побратимство са Љубомиром.

Он притрча Миливоју, саже се, и узме му разгледати ране.

Из велике ране на грудима шикне загасита, венозна крв.

Снажни војник не размишљаше дуго, он узме Миливоја на руке и пође с њиме до завојишта.

Уз пут наиђе на Љубомира.

— „Господине, зло је!“ узвикне Милија.

Као окамењен стаде Љубомир.

Кад је спазио Миливојеве крваве груди, грунуше му сузе, пљесну се по челу па дрекну:

— „Проклета судбо!... црна слутњо!... Што га убисте?“

Он нареди војнику да спусти Миливоја на земљу, па да одмах, што јаче може, отрчи по лекара и завој.

Љубомир се још надаше некој помоћи. Он седе на земљу крај Миливоја, који лежаше онесвешћен. Своју леву руку промоли Љубомир испод Миливојеве главе, па ову полако спусти на своје крило.

Каква страшна слика за око пријатеља и побратима!...

Љубомир ослушну.

Миливоје још дисаше.

За мало, па му се отклопише очи, и тада се примети лаки и благи осмејак на устима му.

Он је познао Љубомира.

Љубомир се наже.

Он чу, како Миливоје прошапта:

— „Дану поздрави, збогом!“

После овога издахну.

У томе стиже и војени лекар си Милијом и неколико болничара. По прегледу рече лекар одмах:

— „И да сам раније стигао, не би му било помоћи. Рана је тешка, и апсолутно смртна“.

Војници однесу мртво тело на завојиште. Ту га свукоше, опраше, поново обукоше, и замоташе у чист чаршав.

Ову последњу услугу вршио је у главном уцвељени побратим, а помагао му је Милија.

У том дође и свештеник, те опоја и прели мртво тело.

Док се то збивало, отишли су болничари на оно место, где је Миливоје погинуо, те му тамо ископаше засебни гроб.

Тако је Љубомир наредио, а командант болнице одобрио.

Када понеше мртво тело, Љубомир се наже над њим, прекрсти се, и целива чело самртнику. То исто учинише и остали. Сви они познаваху и поштоваху Миливоја.

Тело однеше и спустише у хладни гроб, па га онда затрпаше.

Кад су груде у раку надале, нису тутњиле. Покојник немаше сандука.

Па ипак, како величанствен и свечан беше овај погреб!...

Кад се гроб заравнио, наваљаше војници на њега крупно камење, те тако начинише повећу хумку.

Љубомир је ово заповедио, који кад виде, да је и овај последњи жалосни носао доконан, рече:

— „Ето, то нека му је овде споменик!“

Кад се ово све овако свршило, почело се већ и смркавати.

У дољама био се за то време још непрестано љути бој, но кад паде сумрак, поче и он да малаксава.

Већ се чују грубе за повлачење у назад.

Битка, нерешена, прекида се с обе стране.

Наступи потпуни мрак, а с њиме и тишина.

Љубомир, дотле наслоњен на Миливојев споменик, уплакан и смрвљен прене се, погледа у округ, затим се саже, заграби украј камена груду земље, стрпа је у свој џеп, на сиђе полако и опрезно у логор.

Сима Богатић

Од велике је важности да се сазна, како су се развијале ствари у Београду, између заинтересованих у овим догађајима, после веридбе Даничине са Миливојем.

Као гуја, кад јој се згази реп, цикнуо је Сима Богатић, кад је сазнао за прелом у кући Недељковићевој.

Затим је мењао једно за другим све животињске облике, које добија човек кад бесни.

Столице су у његовом биро-у тада понајвише страдале, падале су лево, десно, а једну је тако незграпно одгурнуо, да се чак и једно окно на стакленим вратима у комадиће разлупало.

— „Мене он да превари!.. мене да обмане! — викао је Сима као бесомучан, шетајући се нагло по биро-у, и још непрестано бацајући на под све, што му је пре шака пало.

На послетку се ипак мало стиша.

Подигне најближу столицу са патоса, па седе за писаћи сто.

Изгледало је као да хоће нешто да пише, но ипак је остало само на томе, да је главу затурио у руке, а ове је лактовима притиснуо о сто.

Оставимо га сад за мало, нека дуби и смишља, на који ће начин да се Недељковићу освети, јер о другом чему није он сада ни премишљао, па да се исприча, како је летео онај телеграм до њега, који [131] му је јавио, да је Даница већ верена за његова супарника, како је тај назови телеграм справљан, и ко га је експедовао.

Додуше, то све није тешко погодити, јер се још из раније зна за Симине агенте, но вредло је мало осмотрити, како се и на који начин сплеткарење замешује, па постаје прави занат, зарада и „ухљебије“.

Жалостан је факт, што за, оваке послове пријањају сви слојеви друштвени без разлике на положај и образовање.

Изузетака има, а мора их и бити, јер баш ти изузеци, то су уједно и објекти, против којих се сплеткари.

Куварица Недељковићева мотрила је бадрим оком на све, што се онога јутра догађало у кући, кад су се Миливоје и Даница верили.

Цео разговор, који је тада о заједничком доручку вођен, она је утубила, а то је лако и могла, јер се није имало више шта крити и затезати.

О Богатићу није тада ни једна реч пала.

То је са свим појмљиво, јер спомињати то име у онаквој прилици, било би, враћати се на немиле успомене и сцене, због којих се сва Недељковићева кућа осећала пређе несрећном, а у томе се баш и састојао тријумф садање среће њихове, што више није било потребно мислити о ономе, што је било па прошло.

Уз то, цело оно друштво за доручком имало је отмено образовање, па је зато водило рачуна о такту, који је тада био сам собом прописан.

Коста Недељковић, и ако је у стварима обе просидбе донекле настрано судио, био је ипак човек од разлога, поимајући, да је побеђени супарник самим одбијањем, и сувише већ озлојеђен, па да га не би требало још поново чиме узнемиравати.

Осим тога, он још није са свим на чисто са Богатићем.

Међу њима постоји још један несвршен рачун.

То је рачун од три хиљаде дуката.

Рачун овај чисто је трговачки, но ипак веома деликатне природе.

Богатић нема од Недељковића никакве писмено потврде за то.

Нема ни сведока, да му је новац дао.

Напослеку, њему није нужно ни једно, ни друго.

Недељковић не одриче дуг.

Он се само боји, да Богатић не затражи исплату одмах. Боји се пресије. Он ће радо пристати, да се дуг интабулише на кућу. Ову ће згодном приликом да прода, па да измири дуг. Престаће и њему још нешто.

С тим ће радити у мањем стилу, па ће ипак моћи колико толико задовољно живети.

Но ако Богатић пресира, онда ствар излази на глас па ће се цена кући побити, а ако дође чак и [133] до то тога, да је суд продаје, онда ће она таман да залегне за дуг Богатићев, а газди њеном не остаје ништа.

Ово последње било би веома грозно, но надати се, да један тако признати трговац, као што је Богатић, не ће ни у ком случају своме колеги учинити оваку неправду. Та пљувао би га свет!....

Оваке су од прилике мисли испуњавале Недељковића, кад се решио да не ступа у сродство са Богатићем, и кад се обављао онај доручак.

Но око сплеткаруше, каква је била куварица Недељковићева, види оно што се не види, и чује оно што се не чује.

Кад је пошла за пијацу, уз пут је свратила у улицу „два бела голуба“ госпођи Еуфросини, и све јој приповедила што је видела, и што је уз пут измислила.

Од Еуфросине је одмах зато примила награду у четири динара, због чега је пољубила у руку.

Чим је ова брбљава куварица отишла, а то је у скоро било, обукла се и лепо накитила госпођа Еуфросина, па се право упутила у радњу Богатићеву. Затекла га је у контоару, разуме се, пре претуривања столица.

У почетку је говорила веома гласно, и то бајаги о неком порученом еспапу, како би се лакше заварали момци у дућану, због њеног сумњивог доласка. Затим је тихо испричала, ради чега је дошла.

Измишљотине гђе Еуфросине биле су далеко савршеније но куваричине.

Еупросина беше интелигентнија, и према томе, располагала је са већим хоризонтом лажи.

Опањкала је поштенога Недељковића у толикој мери, да је Сима у неколико пута погледао и на пушку о зиду, премишљајући зар, да оде, па да Косту на месту убије.

Причала му је, како су се о доручку сви гушили од смеха, помињући Симу и његове садање муке.

Еуфросина је знала и за тајну о трима хиљадама дуката.

Напоменула је и то, како је, бајаги, Недељковић пред свима изјавио, да му је дуг најлакше одрећи.

За ову услугу примила је Еуфросина од Богатића одмах педесет динара, а на њено даље пренемагање, дао јој је још стотину динара аконтно даље шпијонаже.

Затим је отишла, а после ње отпочео је Богатић да бесни.

Кад је од писаћег стола устао, изашао је из радње и отишао своме адвокату.

Овај му је посаветовао, да позове Недељковића у своју радњу, а ту да се одмах нађу и два сведока трговца, па да се пред овима запита Недељковић, да ли признаје дуг.

Ако призна, нека се одмах начини писмено: облигација или меница. Ако он на то не пристане, ту су сведоци, пред којима је признао дуг, па му [135] онда писмено и не треба. Направили се пак писмено, онда ће адвокат с места тражити код суда интабулацију на кућу, пошто се појавила опасност за дуг.

Но ако Недељковић не призна дуг, онда ће се водити парница против њега, и доћи ће до његове заклетве.

Ако се Недељковић криво закуне, што ће се лако моћи доказати (при овим речима куцне се адвокат неколико пута прстом по челу) онда он долази на робију.

Симине очи севнуше.

Адвокат је приметио, да би то Сими било још понајмилије, па се због тога насмеши, што Сима није спазио.

Богатић је одмах у свему поступио по савету адвокатовом.

Истога дана, кад је Даница верена, позвао је он Недељковића за четири сахата по подне.

Човек би мислио, да ће Сима прогутати Косту кад му је овај у радњу ступио.

Но Сима је лукава лисица која уме пакост своју да савлада, кад то прописује интерес.

Најљубазније дочекао је он свога старога ортака. На лицу му је исписана благост, а у очима сева пријатељски жар.

Он износи најфиније цигаре пред Косту, и наређује свом момку, да се одмах донесу две каве, из гостионице, која беше преко пута од његове радње. [136] У томе ето и два познаника њихова, два трговчића, који дођоше овамо онако сасвим „случајно“, на што Коста довикне момку.

— „Још две каве!“ па затим сви поседаше.

Коста је бистар човек, па одмах разумеде, шта значи долазак оне двојице, као год што је и код своје куће још разумео позив Симин.

Она два трговчића мале су газде. Некада су они требали Косту, сада требају Симу.

Коста и то разумеде, па и ако су му одвратни такви људи, нису му ипак мрски.

Испрва се водио разговор општи, затим чисто трговачки, па у свези с овим последњим, где се непрестано спомињала зла времена, дође ред и на вересију, а за овим обвезе према горњим кућама, те том приликом, у згодноме тренутку, замоли Сима Косту, да му већ једном, ако му је то икако могуће, исплати свој огромни дуг, пошто је сам у неприлици.

Коста се насмеши. Проницавајућим погледом, промери он Симу од главе до пете, усљед чега се Сима нешто узнемири, а на зацрвенелим образима његовим указа се стид и срам.

На опште изненађење отпочне сад Коста да прича о детаљима овога дуга, напомињући доброту Симину, који му је у нужди притекао у помоћ, да исплати извесне диференције и сачувао му добар глас у трговачкоме свету, због чега му он остаје [137] вечито благодаран. Што се исплате самог дуга тиче, говораше Коста даље, вољан је да га осигура на својој кући и да изда Богатићу у то име било обвезницу, било меницу. Богатић се изјави за меницу.

Коста оде до првог пулта, извади из џепа менични бланкет, те написа меницу на три хиљаде дуката цесарских за шест месеца, и преда је Сими.

Сима меницу пажљиво прегледа, климну главом у знак одобравања њене исправности, затим се Кости учтиво поклони, рече му још и „хвала!“ па оде до своје, досад једнако отворене, огроме касе, у коју са неком елеганцијом хитне меницу, па одмах затим залупи касина тешка врата.

Момак донесе кафе, које испише.

Она два трговчића видећи, да су сада потпуно непотребни, опросте се и оду.

Остану само Сима и Коста, озлојеђени тигар, и великодушни лав.

Тада последњи рече.

— „Симо, зар баш тако, Симо?“

— „Тако Коста, тако, и никако друкче!“ одговори јетко Сима, простреливши Косту својим малим змијиским очима.

— „То није морало бити“, рече мирно Коста. „Наши стари нису тако радили. Ми смо од њих наследили стари обичај, кога смо се досад вазда придржавали. Но ти си одступио од њега, зарад освете, што ти не могах дати кћер. Зар ова сасвим [138] одвојена и моја чисто породична ствар, да пресуђује о нашим старим трговачким односима, који су наша традиција, наша трговачка вера? Ја сам стално држао, да ти верујеш у моје поштење, но твој данашњи поступак уверио ме је о противноме. О њему сам слушао, чим добих позив твој, па зато сам непремено и дошао к теби са најплеменитијом намером, да те уверим, како ми је много до тога стало, да сачувам образ свој. Жао би ми било, ако си мислио, да ћу ја чак и сам дуг хтети одрицати, што се поуздано може претпоставити доласком оне поручене двојице трговчића, који су, кацо видим, одигравали жалосну улогу вајних неких сведока!“....

— „А, то Боже сачувај!“ прекиде га Сима.

— „На послетку“, заврши Коста, ствар је и сувише јасна, а да би требало о њој још и даље говорити. Имам само после свега овог још једино за ово да те замолим: Ако ја своју кућу за шест месеца не узмогнем повољно да продам, да ми ти онда меницу на нових шест месеца, продужиш. Што се интереса тиче платићу колико је право!“,

— „Лепо, лепо! “ рече Сима, а у себи овако мишљаше:

— „Па то ја једва и чекам, па да видиш како се уме Сима за увреду да свети!... После шест месеца, кад ти меница буде платива, онда ће се тек видети, који ће од нас двојице твоју кућу да продаје!?.....“

Коста изађе из Симине радње, рекавши му: „С богом!“, на што Сима са, истим одговори, но овога пута, не руковаше се ова два стара ортака и бивша пријатеља.

Груда земље.

Још оне исте вечери, кад је Миливоје на бојишту сахрањен, сео је Љубомир, па у шатору пољске болнице спрам свећице написао Сокици тужно писмо о несрећи на Три-ушима.

Писмо је Сокица добила тек петога дана.

Оно је гласило:

„Драга моја Сокице,

Ја сам жив убијен. Овде се догодила страшна несрећа, која је за нас преголеми удар, а за нашу јадну Даницу то је страшан гром који поражава! Наш јадни Миливоје, дични побратим мој, достојни заручник Даничин, није више међу живима, но на другом, бољем свету. Он је погинуо данас, око пола три сахата по подне, од непријатељске гранате, а сахранисмо га пред сумрак, на истоме месту, где је пао. Ту му подигосмо и споменик од нагомиланог камења. Спреми Даницу за ово на начин, који ти сама мислиш, да ће бити најзгоднији.

За који дан стајаће то већ и у новинама, па се бојим, да Даница не сазна за ово још пре, него што то од тебе чује. Тада би се могла догодити још и друга каква несрећа. Ти Даницу добро познајеш. Ти знаш, [140] колико она цени овај живот. С тога, гледај, па да што пре к њојзи одеш, па да је уз припомоћ њених родитеља (којима ћеш то раније саопштити) савладаш, умириш и утешиш.

Ја ти сада не могу, по свом обичају мало више да пишем, јер је код нас настао велики и мучан посао, а уз то је нека журба и мука, на све стране, да ми се готово чини, да ћемо се канда брзо вратити онамо, од куда смо и дошли.

Децу нашу поздрави и ижљуби за мене.

5. новембра 1885. у вече

на Три-ушима.

твој

Љубомир

Сокица је оквасила врелим сузама својим ово тужно писмо, па се час пре опремила и отишла до Данице.

Било је то око четири сахата по подне. Дан је био суморан, облачан.

Сокица је већ стигла до куће Даничине, но како се зачуди, кад виде да је капија њихова широм отворена.

То није био никад обичај код Недељковићевих на против, кад је неко хтео у њихову кућу да уђе морао је звонити с поља.

Сокицу спопадне нека зебња. Она уђе кроз капију, и пође даље.

Врата од ходника, беху исто тако широм отворена.

У њему ни живе душе. Нема млађих да туда пролазе.

Сокица закуца на врата од предсобља.

Нико се не одзива.

Она закуца мало јаче, па још једанпут, па и по трећи пут, но одзива нема.

Проба да ли су врата закључана, но брзо се увери, да нису, јер их је лако отворила.

У предсобљу опет никога. Она пође даље.

Кад је закуцала на врата од прве побочне собе, не беше одзива.

Са резолутношћу, која постаје, кад се страх и радозналост помешају, уђе она у ову собу, па кад ни овде никог не затече, упути се са појачом одлучношћу у другу, до ове.

Тек из те средње собе примети Сокица Недељковића, где у своме кабинету, у који се кроз ову собу улазило, и који беше у углу куће, седи украј свог великог писаћег стола.

Недељковић изгледаше погружен. Главу беше затурио у руке, које је о сто одупрео. Поглед његов падаше право на патос.

Сокица му се приближи и назва Бога.

Он устане, рукова се с њоме, па затим примакне једну фотељу украј себе, и понуди Сокицу, да седне.

Но ова, пре но што то учини, баци летимични поглед на околину собе, тражећи непрестано Даницу, па кад је у усти мах одиста спази, Сокица се готово скаменила!...

Пред њеним очима појавио се призор, због кога Сокица пребледе, и просу крупне сузе.

У дубини кабинета, близу великог прозора, а беше само један у овој одаји, седела је Даница, заваљена на канабету. У десној руци држала је грчевито стиснуту белу мараму. Ту исту руку наслонила је на материно раме, која сеђаше крај ње, уплакана и тужна.

С лева, до Данице, спази Сокица госпођу Радосављевићку, која тихо јецаше.

Све три беху у црнини!

Обе госпође, кад спазише Сокицу, климнуше главом, у знак поздрава, а Даница полако устаде, те пресрете Сокицу, која њојзи пође, загрли је, и спусти своју главу на Сокицино раме.

— „Ти си ваљда дошла, да ми јавиш, а ја ето већ на моју грдну несрећу, знам све!“ рече јој Даница тихо, затим се гласно заплака, и од једном поче да се заноси.

Обе госпође прискоче, те је прихвате и посаде на старо место. Мати дохвати с прозора стакло са сирћетом и ружиним цветом, те га поднесе Даници, да га омирише.

Сокица запрепашћена не могаше ни једне речи изговорити, па збуњено погледаше час на ову групу, час на Даничина оца.

Он је разумеде. Недељковић се маши за џеп, из кога извади танку хартију, на којој беше и наштампанога и писанога, те је пружи Сокици.

То је био телеграм о смрти Миливојевој.

Послао га је један виши официр госпођи Радосављевићки, и то овим поводом:

Кад су пошли на границу, онда је госпођа Радосављевићка, кума и помајка Миливојева, молила овог официра, да за случај болести или какве непријатности Миливојеве њу одмах о томе извести, и да буде Миливоју у опште на руци, ако би му што затребало. На жалост, овај честити официр, који је био у VII пуку, заједно са Миливојем и Љубомиром, с којима је делио добро и зло, морао је баш тај најтежи и најгрознији комисион да изврши, на који ни он, ни добра помајка ни слутилу нису. Чим је Радосављевићка добила овај телеграм, она је одмах депешом тражила, да се мртво тело пренесе у Београд о њеном трошку, но на то се под оним околностима на Три-ушима није могло ни помишљати. Доцнијих дана, било је то управо сасвим немогуће, јер је непријатељ освојио све положаје до Пирота.

Радосављевићка је добила депешу о смрти Миливојевој, на три дана раније, но што је Сокици писмо Љубомирово стигло, али је она тек данас пре подне саопштила Даници и њеним родитељима, и то на најштедљивији начин, причајући испрва, да је само рањен, док није, напослетку, полако целу несрећну вест исказала. Што им то није одмах саопштила, чим јој је јављено било, извинила се тиме, што се поуздано надала, да ће се мртво тело моћи овамо пренети, па је за тим чекала.

Цео данашњи дан је она овде код Недељковићевих, тешећи их како је боље могла и сама неутешена.

У кући се цео дан ништа окусило није, само се нарицало и јадало.

Сокица читаше телеграм и плакаше, затим се маши у недра, извади мужевљево писмо и пружи га Недељковићу.

Кад га је овај прочитао, он полако рече Сокици, да не би Даница чула:

— „Господин Љубомир има потпуно право. Ми морамо заиста бити веома обазриви, и живо мотрити на Даницу. Ви ћете ме јако обвезати, ако пристанете, да останете код нас за неко време, па да сте вазда уз њу. Ја ћу сам отићи вашој кући, да вам децу доведем, а квартир ћу Ваш добро закључати. Код нас, као што видите, има, толико простора, да би могле рахат још две породице с нама живети. У осталом, Ви сте са децом потпуно наши гости. Останите дакле све донде, док Вам се муж не врати. Ја Вас у име свих, најискреније молим, да нам то не одрекнете“.

Сокица изјави, да на то драговољно пристаје, услед чега Недељковић с места устане, изјавивши јој тихо, да иде по њену децу.

Недељковић изађе на улицу, па како у близини беше постаја фијакера, узме један пространији, и упути се Сокицином стану.

У кабинету је све ћутало.

У великој, белој порцеланској пећи пуцкала је сува врљика, кад јаче, кад слабије. На пољу се земља белила од снега, који падаше у разноликим звездицама.

Даница беше још непрестано у заносу.

У један мах отвори она своје велике и сузне очи, па посматрајући анђеле, насликане међу белим и црвеним ружама на плафону, рече испрекидано:

— „Небо има своје звезде... ружа има свој мирис... славуј има свој глас... а ја сам имала њега!.. Небо не ће своје звезде никад изгубити... ружа пропада заједно са својим мирисом... кад угине славуј, изумире с њиме и глас му.... само ја јадна живим без њега!... Миливоје, небо моје!.... ружо моја!... славују мој!... твоја те је Даница изневерила!“

За овим наде поново у занос.

Нуна два месеца бавила се већ Сокица, као гошћа са децом, у Недељковићевој кући.

Сокица је била прави мелем за Даничину болну душу.

Пређе се њих две нису познавале. Тек од веридбо са Миливојем настала је њихова веза, која је сваким даном све тешња бивала, а у овим тешким временима спојиле су се њине душе потпуно.

Сокица није имала тако високо образовање као Даница, али је боље познавала практичну страну [146] живота, те је то много припомогло, да се Даница дала поучавати у трпљењу искушења, у које људи тако често западају. Она је причала Даници о себи, о разним Љубомировим невољама, и о многим другим породицама и њиховим страдањима. Које то, а које опет Сокичина мила дечица, са којима се Даница посведневно бавила, учинило је, те је она очувала свест и долазила сваким даном све више себи.

Недељковић и жена му благосиљали су Сокицу, и њен долазак.

Она и њена деца били су стожер око кога се цео домаћи живот Недељковићевих обртао.

То је паралисало тугу бар у толико, у колико је она сведена у обичне границе људске жалости, те јој се отео мах, са којим је у почетку хтела несрећну Даницу да, захвати, и баци у неизлечимо лудило.

Кад се навршило већ и три месеца дана, одкад је Сокица у кућу Недељковићевих дошла, вратио се Љубомир из војске, пошто се овај несрећни рат, кобан по обе стране, свршио.

Из писама Сокичиних био је Љубомир извештен где је она, и какав задатак има код Недељковићевих, па му је веома мило било, што је с једне стране Сокици поклоњена толика пажња, а с друге, што је Сокица извршила свој задатак онако, како је то требало учинити према драгој успомени на мила му побратима.

У срцу здраве и свесне Данице сачуваће се најбоље, до смрти, трајни спомен на мила заручника.

У томе срцу живеће Миливоје и даље. С тога је било веома мудро очувати ово срце.

Љубомир је по доласку са железнице право отишао Недељковићевима, где је загрлио своју Сокицу и децу, а Даницу и њене родитеље тешио је, како је боље могао.

Даница га је одмах, чим је стигао, запитала, е да ли је бар какав год спомен са Миливојева гроба понео, нашто се Љубомир маши за џеп, те извади груду земље, и преда је Даници са овим речима:

— „То је све што сам могао донети. У овој земљи почива његово тело. На ову земљу је он пао, кад га је парче од гранате погодило. У овој земљи има његове крви!“...

Даница прими и разгледа ову груду; пољуби је, просу сузе, и рече дршћућим гласом:

— „Тешка си, ова земљо, за његове младе груди. Тешка си и моме срцу, које си притиснула, па опет, како бих ја срећна и утешена била, кад би ти сада постала наше заједничко покривало!.. Света земљо!... чуваћу те и неговаћу, залеваћу те мојим топлим сузама, докле год живети узморам. У тебе ћу да усадим бели крин, који ће душа његова облетати дању и ноћу. Тај цветак, који је он у животу толико волео, причаће ми о њему, док не дође на послетку онај блажени час, који ће нас на свагда сјединити!“..

Истога дана заврши се гостопримство Сокичино, те она са Љубомиром и децом, после заједничког обеда код Недељковићевих, оде и намести се опет у својој кући.

Од тада, па сваки дан, или би Даница дошла Сокици, или ова њој. Живеле су баш као две добре рођене сестре.

Жртва.

У овим данима сеђаше Сима Богатић свагда веома расположен у своме комптоару.

Он се дивљаше вишој промисли, која је све то тако добро у свету удесила, да капитал свагда побеђује и пресуђује.

Његов супарник лежи у гробу, а живео би насигурно и данас још, мишљаше Сима, да није био обични сиромашак.

Богати људи и богаташки синови ретко иду у рат или се бар не шаљу на опасна места.

Све то зна Сима из свог рођеног искуства.

Кад се наплаћује пореза, чиновницима се она одмах одбија од плате; сиротињи, која нема службе продају се јастуци испод главе; само богаташа не сме нико да дира. Он плаћа кад хоће!...

Кад понеки сиромашак, са својих неколико гроша, меће на лутрију, или седне из очајања да се коцка, што је готово то исто, немајући зар друга [149] начина, да што заради, онда он добија надимак: „коцкара“, а богаташу се за исти порок придаје звучно име: „банкера“!...

Богаташ сме да се опија и прави неред по гостионицама. За њега се онда каже: „да је мало весео“, а кад то сиромах учини, њега избацују на поље и терају у полицију.

Нико није никоме крив, што није богат, размишљаше Сима даље, за то треба дара, па ко је крив онима, што га немају, или онима, што своја наследства профућкавају?!...

Разуме се, сиротиња има дара за науку и лепе вештине, па отуда она и влада умним капиталима, но колико то данас у српскоме свету вреди, видимо сваки дан, кад пресретнемо каквог српског уметника или песника.

Ако је лепо одевен, онда је насигурно остао кројачу дужан, а ако је похабан, онда је изгубио сваки кредит.

Има додуше у овоме изузетака, али то су или пуке случајности, или тако зване аљкавости. Уопште се каже: „одело не прави човека“, па опет је то данас готово једино мерило, по коме се код образованих људи одређује имовно стање. Онај сиромашак, који лепим оделом заварава свет, не може дуго њиме да се одржи. То траје само за извесно време, до првих масница, из којих после и не излази.

На жалост, сва ова расматрања Симина у главном су истинита.

Дефиниције о томе богаташки су триумф.

Само она једина дефиниција Симина, по којој за богаство треба дара, скроз је циничка.

Друштвена несрећа баш лежи у томе, што се подле и ниске ствари, помоћу којих се у данашње време обично долази до богаства, крсте оним угледним, богоданим називом: „дар!“

Дар је чедо божанства и муза; он је оно више надахнуће вечне истине и братске љубави. Дар је дестилација душа и срдаца; никад и ничим непомућени извор искрености и поштења.

Мало га има на свету; веома мало међу људима.

Оно пламено сунце на небу, које нам је живот дало, и без кога би наша планета с места постала неископани гроб, за цело се стиди свога порода, гледајући доле на своје чедо, на земљу, и на своју унучад, на људе, међу којима „нема љубави!“ као што рече неумрли Јакшић.

На валима мржње, пакости и преваре, тога општег светског потопа, лута тамо амо, нови брод Нојев, у коме је сачувана голубија љубав, благост и врлина.

У томе су броду они изузеци, на којима остаје, да обнове овај свет, кад се сасуши море зла.

То је омладина, узданица наша!..

Сима Богатић радосно таре руке, јер добро познаје време, у коме живи. Он је сигуран, да Коста Недељковић не може продати своју кућу по цени, јер се већ на све стране рашчуло, да је Коста пропао са својом трговином.

Сими то годи, јер све то иде упоредо са његовим новим намерама и изгледима.

— „Пре Сливнице“, говораше Сима сам собом, „трајао је још жестоки рат, сад је ето настало већ примирје!“

На овај свој сарказам смејао се Сима толико, да су га вилице заболеле.

За који дан, па ће да се наврши шест месеци, време, у коме треба Коста да исплати своју меницу.

Он долази к Сими, да продужи меницу и интерес плати.

Коста зебе у срцу, јер се боји освете Симине, но овај махне само руком, на рече:

„Лако ћемо човече, остави то сад!“..

Сима се преобразио, но Коста стрепи од ове промене.

Дуг није Сима интабулисао на кућу, јер се у неком погледу још тада надао, да од оне војске, која је пошла против Бугара, не ће баш сви кући вратити, па као мишљаше, да није умесно одмах се мразити.

Он је погодио, баш као што је граната погодила несрећног Миливоја.

Кад је прошло и других шест месеца, Коста опет долази Сими ради продужења менице, а овај му поставља алтернативу:

— „Даницу или стечај!“

— „Ако си вољан, рече Сима, да ти постанем зет, па ако на то и Даница пристаје, све ће бити заборављено. Меницу поништавам, а позајмљујем ти нових три хиљаде дуката, па тргуј с њима поново, како хоћеш. Ни за овај нови дуг не тражим писмена, нити ћу га икад тражити. Отплаћуј га како можеш. Сад, воља ти је овако, па да буде мир и љубав, или онако, па да ти отворим стечај!“

Коста уздише; пробијају га седам знојева; тражи да се размисли. На послетку, ипак моли Симу за продужење последњег сталног рока.

Сима се само смеши, па понавља алтернативу.

Коста изјављује, да он није господар од Даничине руке, а напомиње и жалосне прилике у кући.

На ово му Сима примећује, да је време најбољи лекар!...

Коста иде кући, а путем премишља о Симиној резолуцији.

Он би сад као и пристао, да му Сима буде зет. Било је време, кад није пристајао, да то когод други буде осим Симе. Но да, доцније, она сцена у врту спрам месечине, па његово родитељско срце!... Али сад ето опет... Миливоје умро, па девојка треба да се уда, али ко зна?... размишљаше Коста, хоће ли она сад у опште да се уда?... Та тек је година дана прошла!... На послетку изгледа, као да је Сима вољан, да и дуже чека, јер он оно рече: „време је најбољи лекар!“ Питање је сад само, које он време управо мисли, да ли оно пре, или после венчања?...

У таким мислима, стигне Коста до гостионице код „Руског Цара.“

Одкад је Миливоје умро, Коста, због кућевне жалости, није нигде свраћао на пиво, него му се оно кући доносило, а сад, било је већ превалило подне, сврати он у ову гостионицу, више ради тога, да се мало прибере, но ради жеђи, која га је, узгред речено, ипак доста мучила, јер му је Сима са својим разговором прилично зноја истерао.

Уз то ваљало му је код куће о свему томе још и са женом разговарати, па је намислио, да се као мало спреми за тај тугаљиви разговор.

Но чим се присетио, да ту тек Даница има своју завршну реч, он, седајући за сто у гостионици, доста гласно викну:

— „Та то апсолутно никад бити не може!“ да је гост, који за истим столом читаше новине и овима заклоњен беше, новине уклонио и Косту зачуђено погледао, мислећи зар, да га је Коста ословио.

На ово се обоје погледаше, поздравише, и — руковаше.

Гост тај био је Петар Радосављевић.

Дуго времена нису се они видели; управо од оног времена, откад се прочуло, да је Коста сасвим посрнуо са иметком, и да је радњу другоме, испод руке, јефтино продао.

За то време није ии Петрова жена долазила више Недељковићевима.

Томе се не треба ни чудити. Сви знамо да је тако међу људима, а и српска пословица лепо каже: „неста блага, неста пријатеља!“

Сад сигурно не би ни Петрова жена дала што од прихода са својих спахилука у Румунији. Оно јесте, да је кумче умрло, но Даница је још жива, коју је она тако неизмерно волела, и на коју би сад требао и Миливојев део симпатија да пређе. Али све бадава!.. Милици ово не пада никако на памет!...

И код овога нас поучава друга лепа српска пословица, која вели: „што даље од очију, даље од срца!“...

Помоћ се обично онда нуди, кад знамо, да је понуђени не треба, или је не може да прими.

Коста и Петар пију пиво и разговарају се.

Петар га пита откуда иде, а Коста му прича о својој муци са Симом.

Коста му искрено и отворено исприча целу ствар, јер зна, да је Петар дискретан човек, а у неком погледу рад је и Петра да изазове, не би ли га сад он спасао. Од Петра би Коста сада веома радо примио помоћ. Но то више не иде. Пропалог трговца не ће да помогне више ни рођени брат. Таква је судба његова. Остаје му само још, да, или буде сензал, или да мољака оне, који су пређе њему са страхопоштовањем капу скидали, да га наместе за каквог мањег општинског чиновника.

Петар му саветује да даде Даницу за Симу, па ће бити спасен и срећан човек. Што Даница бајаги не ће, то су, вели он, само „малзафларије“. Није ни његова жена пошла за њега из љубави, па шта јој фали?!.. Скоро свака девојка има пре удадбе по неки мањи или већи роман, који преболи, и од ког се излечи, кад се уда за свога правог суђеног. Петар подсети још Косту, како је недавно читао Сафира, па како тамо на једном месту стоји, да прва девојачка љубав и није ништа друго, до она прва вода, којом се празно буре испере, како ће за овом, да дође она права течност, која је одређена.

Петар, код овог разговора са Костом, не ће чак ни да је довољно озбиљан, но непрестано приклапа, и запиткује Косту за сасвим друге ствари, које и не спадају овамо.

Богаташи су увек такви према невољницима. Они се титрају са туђом муком, јер им то чини забаву. „Сит гладноме не верује!“

Коста виде, да се са Петром не ће помоћи, па зато устане, плати своје пиво, опрости се, и оде кући.

Но онде сад није више онако, као што је пре било. Назив „пуна кућа“, није се нише подударао са правим стањем њеним.

Кад се живи од готовине, онда се живот проводи у зебњи, а кад се нема више ни готовине него се непрестано позајмљује, а конто неке продаје, као што је то случај сада код Косте, онда се такав живот зове патнички, јер позајмице иду с натегом, па обично баш онда омахну, кад је човеку највећа нужда.

Перса, као домаћица, то највише осећа. Навикнута на вазда пуну кућу, постала је сада у овој оскудици нервозна. Млађе више не може да држи, па већ по одавно, све теже и лакше послове, раде њих две, она и Даница.

Стање несносно, живот патнички, будућност страшна!...

Кад је Коста својој жени саопштио одлуку Симину, ова се није ни мало промишљала, но је одмах отворено пристала, да се Даница уда за Симу.

— „Шта друго и да чинимо?“ рече она Кости, „зар у нашој старости да кукамо за парчетом хлеба; зар сада, кад нам највише неге треба, да тражимо од оних милостињу, од којих смо досад увек бољи били? Симина је понуда сјајна!... Ја тек сад почињем увиђати, да то баш није рђав човек. Па реци сам, зар има на овом свету још неког, који би ти толико учинио?

Ето ми причаш сам, како се Петар понаша, а и Милице нам никад више нема, а овамо ми пређе нуди читаве спахилуке!... Но тако је, дабоме, данас у свету. Даје се само тамо, где се има, а од пострадалих људи бега цео свет!... Са Даницом имаћемо [156] још понајвећу муку. Она мрзи Симу из дубине душе. Мрско јој је и само име његово. Но полако само, па ће се ваљда и она окренути. Остави ти то само мени!“

Коста даде жени у свему за право, па се чисто зарадова, што му је жена примила сама на себе тај најтежи задатак, да Даницу обрлати.

Даничин ум, карактер, и њена напаћена душа, улевали су у оца толико респекта, да он сам и није осећао у себи те подобности и смелости, да је за ово ослови.

Међутим разборита Даница, мотрила је на све ово пажљивим оком.

Невоља њених родитеља била је за њу једини предмет, о коме је она размишљала дан, ноћ.

Да би спасла кућу од оскудице, која постајаше свакога дана све већа, изјавила је Даница, једном о ручку, родитељима, да је вољна давати часове из страних језика и музике, но отац, поносит на дојакошњи углед свој, и навикнут на независни положај породице му, згране се на ово, изјавивши, да ће се пре убити, но што ће ово дозволити.

Даница затим предложи, да шије у кући бели шав за трговине, па да се то преко Сокице уновчи, но ово опет не даде мати, тврдећи, да ће се и ово брзо сазнати, па је то онда још већа брука и срамота!..

У даљем овом породичном разговору, истрчи се мати, па спомене Симу.

Даница на ово само заћута.

Мати охрабрена овим ћутањем, чему се најмање надаше, исприча јој целу Симину поруку.

За све то време читао је Коста новине, заклонивши њима своје лице.

Кад је мати, у згодноме тренутку, запитала Даницу, да ли је вољна, да пође за Симу, додајући, да ће то бити њихов општи спас, насмехнула се Даница само, и на све одмах пристала.

Ни једном једином речи није се противила.

Но у осмеху Даничином беше изражен такав бол, од кога је срце материно задрхтало.

Она плаха туга, која беше исписана на лепом лицу Даничином, доби неки виши, божанствени, управо светитељски израз.

Мати порумене.

Она виде и познаде жртву.

Отац изађе нагло из собе, не би ли икако сакрио своје сузе.

Кад је у скоро Сокица посетила Даницу, па се изненадила њеним саопштењем о удадби, рекла је њој Даница.

— „Немој томе свему да се чудиш. Ја нисам више она Даница, која сам пређе била. За мене је овај садањи, а и потоњи живот, само једна дужност према родитељима. Зар ја да заборавим на онај узвишени прелом очев у башти, кад нас је благословио и мени срећу донео? Он је жртвовао тој мојој срећи, све што је имао: углед трговачки, своје амбиције и своје имање. Он је жртвовао себе и мајку, за мене. Зато ћу ја сада да се жртвујем за њих.

Та ја и тако само вегетирам. Моја душа и моје срце сахрањени су заједно са Миливојем, а мој живи леш нека иде онамо, куд га носе таласи овог прозаичног живота. Ја више нити осећам, нити љубим. Сима Богатић је за мене, као и ма когод други. Покоравам се свима прописима и правилима [158] брака, јер живим само за родитеље. Њих ради нужно је, да још и даље живим!“...

На кратко време после тога испросила се Даница за господара Симу Богатића, велекупца и велепродавца.

На сами дан свадбе, која се имала обавити сјајно и велелепно, пре но што се пошло на венчање, а полазило се из младине куће, позвао је Сима свога таста са још два угледна и богата трговца, од којих један беше кум, а други старојко, у побочну собу, те пред овима врати Кости меницу, изјавивши уједно пред овим сведоцима, да се он с Костом потпуно изравнао.

Сведоци, понуђени за тим од Симе, да изађу, упуте се међу остале госте, а Коста и Сима остану још за неколико тренутака сами.

— „Нека је са срећом!“ рече Сима, те пружи Кости из џепа извађену упутницу од три хиљаде дуката.

Иста је гласила на једну бечку банкарску кућу.

— „Дај Боже, и хвала!“ рече на то Коста, прими је, савије и метне у џеп од прслука.

Затим одоше обојица међу сватове, где се служило слатко, кава и разни ликери.

Не прође дуго па загрмеше каруце на улици, знак, да су сватови отишли у цркву.

Сврши се и венчање. Сватови се провозаше по главнијим улицама београдским, па онда одведоше невесту младожењиној, а сада већ и њеној кући.

Овде се служило пивом и ракијом. Затим поседаше поново сви у кола, па се одвезоше пред гостионицу [159] код „Хајдук Вељка“, где се скидоше и где се давао сјајан ручак за све госте о трошку богатог младожење. По ручку је била у великом салону игранка, која је трајала до у вече, када се гости разиђоше, а млада и младожења одоше својој кући.

Био је веома дирљив моменат, када се Даница праштала са својим родитељима.

Сви троје су плакали и јецали, као да се растају за увек.

Гости су потпуно разумели излив ових суза, само је једином младожењи изгледало ово веома излишно и бесмислено.

Даница живљаше сад у великом богаству и привидном задовољству.

Палата Симе Богатића привлачи свачије око.

Ретко која женска да не уздахне, кад прође мимо њу.

Спољашњи украси куће наглашују, како тек мора да је унутра све богато понамештено.

Даницу окружаваху сва земаљска блага и красоте, дворкиње и слуге, мирисно цвеће и скупи ћилимови.

Па ипак, све то није било у стању, да одврати њену пажњу од једног незнатног предмета, на који беху по цео дан њени погледи управљени.

То беше груда земље смештена у саксији, из које беше никао бели крин.

На прозору кроз који се гледало у врт, стајала је ова саксија са крином и дању и ноћу.

Крај ње је Даница седела, кад је сама била, а остављала је само онда, кад је морала.

У кући се није знало за тајну овог крина, иначе би га зацело сува рука Даничина суревњива мужа [160] искинула, па га заједно са светом земљом његовом бацила на ђубре.

Не дао Бог, да се то икада деси, јер онда би и Даничин живот свенуо. Сима би постао убијца своје жене, а Даничиним родитељима срце би препукло!...

Делателност госпође Еуфросине постала је сада беспредметном, па како јој, изгубивши у Богатићу своју главну муштерију, није више подносило, да своје дописне и саопштајне услуге даје свету у бесцење, удала се она за газда Вула који је некако случајно у некој старој књизи читао, да жењени људи живе дуже од нежењених, па се због тога решио, да свој живот пошто по то продужи. —

Љубомир и Сокица живе у срећном браку а најглавнија им је брига, да однегују и васпитају своју децу, што ће божјом помоћу и својим трудом и постићи.

Сокица одлази често са децом Даници у походе.

Тада је Даница много ведрија, док је иначе, сетна, невесела...

Када је Сокица то Љубомиру код куће саопштила, рекао је он:

— „Сасвим обична ствар. Данас ништа ново. Спојити два добра, веома је тешко. Љубав је, као што видиш, везана за сиротињу, богаство за чемер.

Живот је борба стихија. Слабије подлежу јачима. Кад не би у свету било мржње, не би се познавала љубав. Једине сузе остају вазда исте, било да плачемо, били да се радујемо!“