I
ИКОНИЈА И ГАВРАН.
ИКОНИЈА, ВЕЗИРОВА МАЈКА.

На једном пропланку са сочном зеленом травом, пасло је стадо оваца. У хладовини, под великим једним грмом, седело је младо пастирче, сељаче једно, коме ако је било највише осам година, Дуваше у незграпно издељану двојницу почетак од некаквог кола. По веселим очима његовим и по зажареном лицу, видело се како се сав топи од милине што је подесио бар оно, што пада на три прва корака. Просто не могаше да се насвира.

Два велика чобанска пса лежаху поред његових ногу. Дуго и мирно га гледаху својим паметним очима, као да очекиваху стрпељиво да виде хоће ли мали свирац крочити најпосле још који корак даље. Али им се најпосле досади, Један од њих положи главу међу шапе, шикну на нос тешким и шумним дахом, и зажмури. Други живо окрете главу, па се удуби у посматрање једне пчеле, која задовољно певајући облеташе мајкину душицу, што као мирисна маховина застрла беше стену, која одмах десно од грма беше пробила зелену рудину.

На једанпут се оба пса подигоше на ноге; ућулише ушима; окренуше се к стази једној, која се извијаше уз брдо из једне удоље; њушка им задркта како за неколико тренућа живо њушаше мирис, што им га тихи поветарац [6] доношаше; кудравим реповима узеше махати задовољно, па онда потекоше право к шумарици која се са ове косе у ону дољу спушташе.

И звиждукање двојнице стаде и младо пастирче викну: »Ој шарове, ој гарове, је л’ нам иде од куд моја нана?«

Тек он то рече, а из шумарице зајеча јасан женски глас: »Ој, Иване сине, мајци својој жив био, где си?«

»Ево мене на Змајевој стени!« одвикну пастирче па се диже и пође за псима.

У том изађе из шумарице на чистину сељанка једна, повисока, танкострука, смеђе косе, граорастих очију, којих се граор преливао из бледоплавог споменка у тамну љубичицу; млечност њеног лица видела се кроз танки сунчев препланак. Све је на њој било чисто, и све јој тако приличаше да је било мило погледати је. Била је млада; највише да јој је било двадесет и пет година. Преко рамена носила је једну шареницу, у којој се надметаху редом све дугине боје; а у руци ношаше велику киту босиљка и један слив жутога воска.

Кад изађе онако весела и онако мила на зелено поље, а оно се све зашарени као да је на њ пала кита шаренога цвећа. Шаров и гаров узеше да радосно потскакују, час испред ње, час уз њу и с десна и с лева, и некако полусавлађиваним скакањем казиваху своју радост. Витороги вођ оваца виде је оздо са паше, па заблеја и два и три пута и пође право к њој; и све се стадо усталаса, крену за вођом, удари у одзиве, те се по оном пољу просу блејање, некако мекано и радосно блејање, у које се растапаше звека меденице о вођину врату.

Сељанка се спусти под онај грм и одмах отвори шареницу. Извади белу једну погачу, отвори једну застругу скорупа, и једну мању са ситном сољу и рече маломе: »Иво, дете моје прихвати се мало, па да се пожуримо до вечерње да стигнемо до Св. Јована да видимо оца Никодија!«

»А што "ћемо тамо, нано?« упита Ива одломив себи добру кришку погаче.

Сељанка не одговори одмах, него даде по једно парченце погаче шарову и гарову, надроби скроб у своју руку, посоли га и пружи те јој га вођко из руке поједе.

»Ево да ти кажем!« предузе за тим да говори. »Када ти је отац (Бог да му душу прости!) умирао од тешких рана, рекао ми је: »Иконијо, гледај то наше јадно дете! Дај га оцу Никодију на књигу, па нека буде од њега што Бог хоћ. Ти знаш да нисам жалио да погинем за крс часни и веру ришћанску. Хвала Богу ево и умирем што се клах са некрстом. Истом данас видим да није све јунаштво знати погинути. Видим е није мање јунаштво живети кроз муке и невоље, и бранити рају сиротињу. Ако икако може бити дај нам сина на књигу. Нека се не ломи по гори као отац што му се ломио, него нека стане у цркву да крстом рабри овај злосрећни народ и да га крстом брани!« Ето, настави Иконија па руком глађаше зулове у свога синчића: »Ето, тако ти је отац говорио. Тако је исто говорио и оцу Никодију кад га је овај причестио. А ја сам се оцу твоме заветовала: да ћу, ако ми Бог и мајка божја помогну, испунити му његову последњу жељу. Јутрос сам изашла била на гроб твоме оцу и рекла му: да мој завет [8] нисам заборавила. Тако ћемо сине мој, у име, божје да пођемо оцу Никодију!«

»А ово стадо? ко ће да га чува?« рече мали пастир невесело.

»Ето га Милован иде оздо из села. Чим он овде стигне предузеће стадо. А ти ћеш, ако Бог да, да будеш пастир божјега стада. О да ми Бог хоће дати да доживим да то очима видим, па да мирно умрем, кад ми суђен данак дође!«

»Па зар ја да будем монастирско ђаче?« упита дечко све невеселији, па се загледа крупним својим плавим очима у матер своју.

»Е, па само да почнеш као ђаче, па већ кад мало поодрастеш и научиш књигу и летургију, онда ђакон па јеромонах, па мало по мало па игуман, па ко зна чедо моје, шта је све теби Бог записао у својој књизи. Твоја мајка не ће доживети, али опет за то може бити да ћеш ти јахати белог коња на црвеном седлу, а о бедрима уместо сабље носити велики крст, па да њиме благосиљаш села, и поља и њиве и народ који ће да баца капе под пазуво па да се клања и да виче »благослови Свети владико!« Еј, Боже, да ми је онда да твој отац устане из гроба, па да те види, па макар ја то и не гледала. Еј, Боже мој, опрости ми што се заносим, те будна моје старе снове сневам! »Сине, мој, немој да плачеш!«

Па рекав то, млада сељанка пригрли дете своје и пољуби га у десни образ. А Иван бризну плакати, и кроз сузе гледаше у своја два пса.

Мајка га миловаше руком по челу и по образима. И самој јој се очи сузама напунише па грцајући рече:

»Што плачеш, дете моје ? Ваља да се не бојиш доброга оца Никодија ? Он ће тебе лепо да пази!«

»Не бојим се!« рече Иван, па тек онда бризну у глас да плаче; »Не бојим се ништа! Него ми је .... жао овог нашег шарова и гарова, како ће они без мене!«

А шаров и гаров чуше да њихов мали пријатељ њих спомиње. Приђоше му полагано; па га невесело загледаше. Лазнуше му руке. Гаров се ослободи, подиже главу па језиком лазну Иву у образ.

»Ето, виш, и гаров те љуби! Хоће да ти каже: не брини се за нас!«

А Иван се онда кроз плач насмеја и потапка најпре гарова па онда и шарова по глави.

На једној косини копаоника, која се спушта у топличку долину, има једна мала заравањ на којој је стајао и појао малени стародревни манастир Св. Јована. Манастирска је црква била мала, ниска и мрачна. У дебелим зидинама просечени су били дуги а уски прозори, који пуштаху само по неколико праменова од светлости да се укрштају у оној непрекидној сутоњи што у црквици владаше. Кад човек први пут уђе унутра, подухвати га нека језа као да је ушао у гробницу. Али чим му се очи мало свикну, одмах му се око срца проспе нека света топлина. И десни и леви зид беху исписани сликама светаца и небесних прилика, анђели с дугим крилима и с мачевима високо уздигнутим; Св. Ђорђе у скрлетној долами, на белом коњу, витим копљем пробада зелену аждају; Св. Јован у мркој камиљој кожи с мрком тиквицом о левом бедру, подигао је у вис крст од сувог шумског грања, па се намрштио и виче: Покајте се! А високо са свода [10] у олтару, и изнад пониског иконостаса, Исус раширио руке па великим очима и замишљеним погледом гледа да л’ ће ко да му приђе те да га загрли.

Око црквице је била поширока порта, обрасла ниском а густом травом; овде онде по нека надгробна плоча с излизаним натписом; иза цркве једна лепа стара липа и клупа испод ње; неколико корачаји од липе извор, који кроз дрвену цев сипље млаз кристалне бистре воде у корито од белог камена сланика на коме се још познају главе од римских војника. Можда је то био саркофаг каквог силног проконзула; сад се обично врапци у њему брчкају весело цвркућући,

Око црквене порте некада је на све четири стране био град са четири куле на четири краја, и једном главном и највишом на средини западнога зида, кроз коју се улазило у манастир. Али су Турци у време ратова с деспотом Ђурђем град порушили и цркву запалили, те је после велики војвода Раде Облачић оправив цркву, нешто ћелија и трапезарију у једној страни старих зидина подигао.

Вечерње се већ било свршило кад Иконија са малим Ивом дође на капију велике куле. Ту она даде Иви онај слив воска и ону киту босиљка рекавши му: »Нај, сине, унеси ти сам овај босиљак и ову свећу Светоме Јовану, не би ли ти помогао, да једнога дана ти из његове цркве изнесеш свећу боље среће и босиљак мира у твој народ.«

Пред саму цркву Иконија остави своју шареницу, па са синчићем уђе у мрачну и празну црквицу, целива иконе, запали три свећице шапатом помињући имена оних за које их је [11] палила, упути Иву како да положи босиљак и восак пред икону Св. Јована, па онда с ведром душом и лаким срцем изађе из цркве да потражи оца Никодија.

Нађоше га у трапезарији.

Отац Никодије, омален, сувоњав, жут у лицу, просед, у раси од грубог црног сукна с црном грубом камилавком, прегнуо се био над дугачком једном листином, коју је на столу развио био. Наместио био на нос велике неке наочари у дебелом кожном оквиру, па се кроз њих удубио у срицање једне речи, коју добро беше притиснуо прстом да му се како не омакне. Тако се беше занео, да не чу кад Иконија с Ивом уђе, па не диже главе нити мрдну густим веђама.

Иконија ћутећки извади из шаренице једну белу погачу, једну румену јабуку, пар шарених чарапа и пар рукавица, на којима је од ситних шљокица извезла крстове па их окружила плавим и црвеним ђинђувама. И поврх свега - извади из једног свиленог завоја један старински златан новац као млетачки цекин.

У том калуђер подиже главу, скиде полагано тешке наочари, протрља очи па проговори :

«А ене! одкуда ти Иконијо, добра жено!«

»Благослови свети оче!« рече Иконија смерно, па приђе духовнику и пољуби му руку, и онда шапутне своме Иви те и он приђе к руци оца Никодија.

»А да те не сметох у каквом светом послу?!« настави она гласом у коме трепташе некакав чудан израз зебње и прекора самој себи.

»Ево се мучим да прочитам овај рисовуљ који је још цар Душан дао нашој цркви. Па сам ти на невољи грдној. Две му речи прочитам [12] а три ни обрни ни осврни. Ја како су писали царски брзописци Бог им судио! Ја што ћеш, нису мислили каква ће времена да настану и на каквим ће самоуцима цркве царске да остану!«

»Је ли то баш царски рисовуљ?« упита Иконија радознало и опет као са неком стравом. »У добри час дођох да моје очи и ту светињу виде!«

»Јесте, Бога ми, баш царски рисовуљ!« одговори отац Никодије с пуно поуздања и поноса. »Ево, видиш, на кожи написано; па видиш ово прво писмо златно исписано; па погледај ово доле на широко и на дугачко изведено црвеним мастилом: за Христа благовјерни цар Стефан; па виш ову златну печат о црвеној свиленој врпци! Царски рисовуљ, богме, ја како!«

»Хвалимо те Боже!« рече Иконија побожно. »Пусти ме, оче Никодије, да целивам где је царска рука царско име исписала!«

И Иконија се прекрсти, па на три места целива ону дугачку и широку црвену шару, за коју јој духовник рече да је потпис царев. Замоли га да пусти и Иву да то целива, и мали се Ива полагано и врло смишљено прекрсти, издиже се на прсти и једва дохвати један крајичак од кожне листине да пољуби.

. »Па сад, оче Никодије, Бог па ти!« поче Иконија. »Ево ти доведох мога сина да га упутиш како да служи Богу и народу, како и сам што служиш. Знам, ниси заборавио речи мога покојника!

Калуђер се накашља мало, сави рисовуљ брижљиво, па онда рече:

»Што обећах твоме Миленку на самрти, што ти казивах кад год си ми помињала завет [13] његов, то ти ево и сад велим: хоћу ћери моја што год могу; али оно што ја могу није много. Научићу га да чита, упознаћу га с титлама и скратницима, научићу га да поји тропаре и кондаке свецима, а ако га оставиш у манастиру девет година може свикнути и како се литургија служи; а за више не питај јер више ни у мене нема!«

»Хвалимо те Боже! куд ћеш више оче Никодије? Од твоје шенице у којој како народ зна, кукоља нема, усади у срце мога детета по које зрно, па ако буде божја воља, оно ће да никне и плод донесе. Научи га колико ти знаш, па ће Миленкова душа на ономе свету мирна бити, а ја ћу те и јутром и вечером благосиљати, а на самртноме часу моме рећи: Бог нека даде оцу Никодију и овога и онога света!«

»Ако ће да иде све по реду, имаш ти мало по дуже до самртнога часа од мене. Него хајдмо из ове мемљиве трапезарије мало у порту, имам нешто да ти говорим!« Па мрдну очима и веђама показав на дете, што је очевидно значило, да има нешто што не може пред дететом да јој каже.

У порти седоше на клупу испод липе близу оне чесме, а маломе Иви рекоше да иде да гледа свете слике, што беху исписане на зидовима испод некадашње звонаре.

Калуђер се нешто био узврпољио, не могаше довољно да кашљуцањем спреми грло, скиде камилавку, пронесе прсте кроз косу и два и три пута, као да разветри главу и разведри памет, па најпосле нађе како ће и поче:

Као духовноме оцу твоме, и као старом пријатељу куће твоје, мени не ћеш замерити [14] што ћу да те као уз гусле да питам: ћери мила, што се не удајеш, за младости за лепоте твоје?«

»Не могу, оче Никодије!« одговори Иконија.

»Долазећи данас к цркви, ниси ли се с ким год на путу сусрела?« питаше калуђер.

»Нисам оче, а ударила сам преким путем. Мислила сам да стигнемо на вечерњу«.

»На вечерњи је био Гавран Ракетић. Молио ме је да ти говорим да за њега пођеш!«

»Да чудна ли човека!« рече Иконија озбиљно. »Ево скоро годину дана како ми не да мира. И што год има у мене женске родбине, све је то поклонима и митом подизао да ме као кошуту хајком терају на његову заседу. Свакој сам мојој стрини, свакој снаси одговорила: да га молим да ми не замери али да не могу. Није да му махне налазим него нећу да се удајем!«

»Није паметно што говориш. Женска глава треба мушке руке руке да је штити. Миленково имање истина није велико, али чича Сима не само да не може да ти помаже него, онако стар и немоћан како је, само ти одмаже. А док ти мали Иво за помоћ прирасте, требаће доста година. Гавран је истина мало чудновате ћуди, али биће да су га завидљивци и пакосници више извикали него што је. А најпосле жено ко је без греха и без махне? Главно је што видим да се тобом много занео; а после, газда је, код њега би благовала. Много ми што шта наказива па заврши: »Оче Никодије, ако је усаветујеш те пристане, ево од мене прилога Светоме Јовану пет стотина аспри. Ако не ће, слободно јој реци да ћу од себе чуда учинити, запалићу све што имам нека изгоре, није ми [15] вајде имати га и ето ме одох у свет да се турчим!«

»Што ћу му!?« рече Иконија. »Кад мој Миленко умираше, погледа ме жалостиво па зајеча: »Иконијо, јадна моја Иконијо, аманет ти отац мој и аманет ти дете наше!« Заклех му се да ћу му оца чувати и мојом и његовом бригом и да ћу нашега Иву одгајити, ако ми Бог помогне, те да прихвати да сам чува добро име свога оца. Где би ми памет била, а куд би ми душа стигла, кад бих сад како се шалиш, »за младости за лепоте моје«, узела себи другог мужа?! Кад бих моју дворбу поделила између мога свекра, чича Симе, мога сина Иве и другога дома господара, бојим се не би ни на једног дошло колико је право! Не, не, свети оче, толико се изумила нисам. А да јесам, ех, право да ти кажем, има других соколова за које знам е би ме кликћући понели у своје гњездо, нити бих и онда пристајала да слажем моју песму с црним Гавраном!«

»Па да му кажем да се ничему не нада!«

»Молим те, као оца, као што ми и јеси по Богу отац, светуј га нека ме се махне! Нека не лудује. А већ ако хоћ да тумарне у свет, нека га, нек тумарне, неће село за њим пресвиснути. А ако ће да пали што има, боље нека све то поклони светоме Јовану, да му је свећа пред свецем, не би ли га од лудости избавио!«

Поразговара се још мало с оцем Никодијем, посаветова свога синчића да у свему лепо слуша

старог калуђера, па се онда с њим опрости и оде.

Да би стигла дома још за видела, Иконија удари преким путем на поток Липовицу.

Поток је био поширок добра три хвата а дубок по средини око две стопе. Бистра му је вода струјила преко чистог горског шљунка тихо роморећи. Обалом на коју се долази од манастира тихом једном зеленом косом, пружило се џбуње од леске, вињаге, дивље руже, мирисно дахом цвета од орлових ноктију. С оне стране воде извиле се високе тополе, па пустиле гране над потоком, као да хоће да га сребрним рукама загрле.

Кад Иконија стиже на поток, подиже руку десну изнад обрва, заклони очи од сунца, које са запада косо своје зраке у руменим праменовима пушташе, па оштро загледа у онај тополски луг с оне стране. Баш нигде ни сенке од каквог човека.

У џбуну поред кога Иконија стојаше, један бумбар облеташе једну петолисну бледу ружу, која се истом из пупољка развила била. Из луга, с оне стране, један кос звиждаше некакве значке као да у металну пиштаљку дува.

»Тицо моја, је л’ то мени звиждиш ?« викну Иконија својим јасним и пријатним гласом тици преко воде.

Проста ова млада сељанка, кад год би се нашла усред поља и усред лугова, осећала би се детињски срећна. Чинило би јој се да јој је свака тица певачица неки род, свако лепо дрво неки пријатељ, сваки пољски цвет жива реч којом поље срцу говори.

Опет косић зазвижда другу неку и мало подужу значку. .

»Казуј, роде, да л си где год скоро сагледао мушко око под челом јуначким?«

Кос као да је био слетио у шипраг, који у хладу од топола загазио беше у поток, па [17] одатле три пута једно за другим, и то све јаче и јаче и све брже и брже, одзвижда нову једну своју нумеру.

»Шта ли ми ти то казујеш? Да л’ да газим поток, ил’ да га не газим?!« рече Иконија, поћута мало, насмеја се и рече полагано сама себи:

»Баш хвала Богу, те нема никога, ни да ме види ни да ме чује како се овако матора жена заносим као неко дете! Бог с тобом Иконијо!«

То рече па се спусти под ону дивљу ружу. Одвеза опанке, скиде чарапе, веза их једном врпцом све заједно, и устаде. Падоше јој погледи на оног бумбара што облеташе ружу, отера га махнув руком, узабра ружу, принесе је к уснама својим, па је онда задену испод конђе у своју густу смеђу косу, и рече:

«Боље да те ја у коси носим, него да те онај црни бумбар љуби!»

Па онда — подиже сукњу до колена и загази у поток.

Подиђе је милина од студене воде. Ко зна можда је и студену воду подишла топлина од њене милине!

Устави се у сред потока да се мало брчка.

А поток као да беше уставио сав свој жубор, да пусти само да се чује бућкање од сиграња њених белих ногу са бистрим валима.

Ова млада жена, која сад већ имађаше сина ђака у Св. Јована, брчкајући се за неколико тренутака у сред бистрог потока, под одблеском руменога неба на западу, својим млечним лицем, својим безазленим погледом и својим витим стасом изгледаше као да је девојка.

Опет јој дође нова једна мисао. Извади ружу из косе, пољуби је и пусти је низ воду:

»Ја сам боља од бумбара,« рече ружи, »али те бистра вода може однети ноћас до на груди каквој вили!

Па онда изађе из воде, посади се на један пањ под најближом тополом, обриса се једним белим убрусом, навуче брзо чарапе, обује опанке и још притврђиваше опуту на левој нози, кад иза ње зашушта џбун, покрхаше се грање под неком силном навалом, и Гавран Ракетић испаде пред њу.

»Вала Иконијо, тек сад разумедох што се памети људске окрећу за тобом!«

Иконија се препала беше кад овако из ненада изниче човек из шипрага, али савлада свој немир па рече:

»Бог с тобом, Гавро, какав је то почетак од разговора?«

»Видех те где чараш. Стала та ћерка у сред потока, брчка се као сребрна пастрмка, вади цвет из косе, љуби га, баца у воду и мрмља чаролије. Хе, душо моја, зар то није чарање ?«

»Нисам очију ми! него се нашалих и рекох цвету: боље ти је на бистром потоку него на пустој глави удовице. Или тако нешто. Ето сам већ и заборавила!«

»Вала моје си срце давно ишчупала, а данас си ми из потока памет преврнула. Ја ли си вештица, ја л’ вила. Друго није!«

»Хвала Богу, ни једно ни друго! Шта сам друго него једна проста жена, која ако је и видела нешто мало среће, то јој није дуго потрајало!«

»Чујеш ли ме, Иконијо! овако се више не може. Данас ћеш једном твојом речју да од мене начиниш срећна и добра човека, или сотону [19] у човечијем облику. Видох те кад прође у манастир и рекох себи: боље да је дочекам овде па да из њених уста чујем живот или смрт. Видела си Оца Никодија?«

»Видела сам га. Него немој да овде стојимо. Хајдмо, можемо се и путем разговарати!«

Пођоше заједно и ћуташе обадвоје. Гавран не скидаше очију с њеног лица, које сад бејаше још лепше како стидљивост и узбуђеност растопише нешто тихог руменила у млечност његову а под танком и лаком копреном од сунца. После дужег ћутања Гавран ће рећи:

»Је л’ ти калуђер говорио што о мени?«

»Јесте, брате, све ми је казао, и ако ништа у томе новога није било!«

»Па шта си му рекла?«

»Оно исто што рекох мојој стрини Јованци кад ми пре годину дана први пут дође по твојој жељи; и оно исто што рекох мојој Макрени, кад ми дође пре шест недеља. Немој, Гавро, да чиниш неправду и мени. Од тога ништа бити не може!«

»Зашто не може« упита Гавро горко као да испи чашу пелена.

»За то што не може, а не може зато што нећу, а нећу за то што сам се везала другим заветом, а везала сам се заветом за то што је то тако воља божја била. Ето, ви’ш, не може!«

»Не може за то што ти нећеш, а ти нећеш за то што си се неком другом поклонила! Ај« гракну Гавран, тресну једном грозном псовком и шкргутну зубма; »ај, да га знам ко је тај, коме не треба да се вера по шипрагу те да види шта ја данас видех, зубма би му гркљан искинуо, његовом се крвљу напојио, да загасим моју жеђ за тобом!«

Гавран сав помодре у лицу, очи му се засветлише црвеним жеравицама. Он стегну усне подиже десну руку претећи у вис и стисне песницу.

Иконија се није препала, али које од стида са онаких речи, које од срџбе поцрвене као црвени божур. Граорасте очи њене потамнеше у две крупне љубичице, а кроз њих засеваше муње.

»Срам те било, гаду од човека!« рече она срдито. »Да имаш душе рекла бих ти: не греши душе! Али човек који се крије по шипрагу да види како жена једна гази поток, нема образа људског, и човек који сме тако да беди једну жену, како ти мене бедиш, нема душе и није човек. Иди од мене један нечовече!«

»Вала, жено, запамтићеш ти мене! Слушај,« и опет цикну Гавран као да је бесомучан. »Слушај, што ћу да ти кажем: остављам ти рока још три дана, не би л’ ти се лудој јал’ поносној памет повратила. Ако ми до захода сунца у уторак не пошљеш реч да пристајош да ми будеш домаћица, онда за оно што ће да те снађе, не жали ни на кога до на себе саму! Ова рука која жуди да ти милује груди, живој ће ти срце ишчупати!«

Гавран се окрете па као бесан пас одјури натраг у луг на потоку.

Иконија се беше чисто скаменила. Тако оста за неколико тренутака. Па се онда побожно прекрсти, подиже очи к небу и рече гласно:

»О мајко божја и богородице! Спаси ме од сваке беде и напасти од овога лудог човека!«

И онда настави пут свој брзим корацима, а сетна и замишљена.

II
ГАВРАНОВА ОСВЕТА.

Две недеље после дана у који је мали Иван постао манастирско ђаче, дошао је Ивањ дан, празник цркве св. Јована.

Већ у очи самог празника искупило се на пољани испред манастира пуно народа из близа и из далека, Болеснике оставише да преноће у цркви и око цркве. Слабо је ко и спавао. Певало се поред ватре уз гусле, причало се, шале су се проводиле, ватре су се прескакале, а већ око поноћи млада женскадија навали с венцима од ивањског цвећа на онај извор иза цркве, те умиваше лице, јер бабе причаху како од те воде јача вид очњи, и како је чак некаки слепац прогледао кад се поред великих молитава три пут пред јутрење на том извору умио.

Иконија је била довезла на волујским колима старога чича Симу. С њоме је дошла и њена сестра од тетке, Макрена, с мужем и децом, па су се лепо наместили разастрв костретне поњаве под једном дивљом крушком. Донели су пуно котарица са свакојаким јестивом, и по више већих и мањих чутура, и спремаху се да се лепо проведу.

Јутрења и литургија служише се једна за другом.

Иконија је за рана одвела чича Симу у један сто одмах до преграде, која одваја женску од мушке цркве. Наместила се иза њега тако да му је могла на ухо да шапутне кад се чита евангеље, кад се износи света тајна, кад треба да се прекрсти, јер старац нит добро виђаше нит добро чујаше.

Тек би га овда и онда Иконија по рамену [24] живо покуцала па му зашапутала: »Дедо, дедо, погледај на лево! Ене нам Ивица иза леве певнице уђе у олтар!« — Ене, ене, погледај на десно; ене га изађе из олтара и изнесе неку књигу! Ја колика је, једва је јадно моје ђаче носи! Ено је даде попу Василију, који за десном певницом глас води! Ех, да ли он, чедо моје, зна сад да га деда и мајка његова очима прате!«

»Ћути, снахо, много говориш за цркву!« рече јој старац тихо, па погледа полагано и застиђено на десно и на лево, да ли није кога саблазнио,

И летургија се сврши. Свет изађе из цркве у порту. Изађе и отац Никодије онако с одеждом. Држи левом руком икону прислонив је на прса. У десној му руци кита босиљка, па њоме шкропи сваког ко приђе икону да целива. Поред њега десно иде гологлаво мало ђаче; носи у руци мален котлић од калајисаног бакра, у који ће отац Никодије овда и онда да напоји освећеном водицом своју киту босиљка, а у који ће побожни народ да спушта бакарне мангуре и по коју сребрну аспру.

Нешто снажном својом руком, нешто слатко-гласном својом речју, Иконија отвараш себи и своме свекру пута кроз густу гомилу света, док не стиже до оца Никодија. Па онда полагано корачаше иза њега водећи старца за руку.

Мали се Ива окрете, па угледав мајку и деда, засијаше му се очи, и зрак радости из њих и трепет осмеха са усана његових осветлише му лепо лице његово.

»Мајкино мило јединче!« замуца Иконија тихо и очи јој засузише.

Старац трепћући гледаше у свога унука. Беше му мило, али не могаше ништа друго да каже него: »Тако, синко, тако!«

Чу отац Никодије где неко иза њега говори, па се окрете. Принесе икону старцу и пошкропи га, па је онда пружи Иконији која, сва блажена прекрсти се и целива, па онда пољубив руку калуђеру рече, тихо: »Хвала прво Богу па онда теби оче, на овој великој радости!« а очима показа на своје дете.

»Е, ово је моје добро ђаче!« рече ведро отац Никодије. »Ако пође тако и даље, како је пошао, ако слуша и учи како је почео, ето једнога дана од твоје куће владика цркви!«

Чича Сима беше извадио иза појаса неку дугачку кесу, па између многих мангура и аспри огледаше да руком, која дркташе извади сребрн грош. Најпосле га дохвати, стегну и баци га јуначки своме унуку у котлић.

»Их, болан!« привика момчадија, која то гледаше, дивећи се старцу. »Их, болан! чича Сима даде сребрн грош!«

»Баш!« рече старац кашљуцајући и као да објасни снаси својој ово изванредно расипање новца; »баш нека и отац Никодије запамти кад је наш Иво први пут понео котлић!«

Оде народ да се мало прихвати ручка. Под главним вењаком већ засели кнезови с калуђеђерима и поповима. Иконија је измолила у оца Никодија његово ђаче, те тако мали Ива сеђаше између деда и мајке своје на простиркама испод оне старе крушке. Иконији је сад мало било што гости Макрену и њеног Марка, него нађе и некаквог кумашина и кумицу те и њих посади [26] да заједно ручају с њеним малим ђаком. И лепо поручаше и весело се поразговараше. Послушаше мало како под главним вењаком калуђери и попови отпеваше нешто. На многим местима из гомилица народа поче да се диже песма. Мало даље на пољани зазвиждаше двојнице, и талас од момака и девојака поче да се повија под поветарцем, који из двојница умиљато и весело дуваше. Просу се вино, просу се и песма и затресе се земља од хитрога крока момачкога. Народ се развесели.

Али нико се на томе сабору није осећао срећнији од Иконије.

Шта је срећа једне девојке која је од младога момка, о коме је у тајности свога срца на јави слатке снове сневала, тога дана чула да ће да је проси у мајке, — шта је та срећа према срећи једне младе матере, која види како јој је јединче пошло путем среће и славе? Иконији се чинило као да се њен мали Ива већ у неку руку посветио, да већ сада ни отац Никодије ни црква Св. Јована не могу без њега да буду. Милина јој беше да слуша како Ива прича колико се пута преко дана калуђери Богу моле, и како он помаже црквењаку да наспе уље у кандила што гору пред светим иконама.

Тек је било подне превалило и весеље се на све стране најлепше загрејало, кад се од једаред кола раскидоше; умукнуше и свирке и песме. Сав се сабор ускомеша, као кад изненадни вихар ветар таласе узбурка. Народ као да га нека сила потискује, нагрнуо беше к зидинама манастира.

»Ово нешто није добро!« рече Иконија, а сва претрнула беше. »Седите ви овде где сте, [27] док ја отрчим и видим шта је. Ходи Иво с наном твојом!«

Узе Иву за руку и потрча цркви.

Најближе гомиле народа, на које наиђе беху усплахирене, али нико не знађаше шта се збило.

Мало час па Иконија виде шта је.

Ако не више, а оно бар стотину Турака коњаника беше се развило у ланац па потискиваху сав народ ка цркви у гомилу. Страшно их је било погледати: разиграли беху коње у кратке скокове, да погазе ко се не измиче; у зубима носе голе јатагане, а у рукама једни криве димискије а други гвоздене топузе.

Испадоше напред кнезови и калуђери па се смерно и дубоко клањаху. Годинама најстарији кнез седи старац Јанко из села Јабуке, коме је било преко деведесет година, узе реч:

»Аман, аге и бегови, ако сте царској раји дошли на весеље, добро сте нам дошли, и послужићемо вас са свим што нам је Бог дао а са радосним срцем, како и треба да служимо верне слуге нашега цара честитога. А ако ли сте по каквој другој работи царској, казујте, нам, ми смо вазда цару покорна раја!«

»Не бој се рајо!« викну млад један Турчин с отвореним и човечним лицем, који очевидно беше вођ чети. »Не бој се рајо! Казуј само је ли овде Иконија из Лежимира, удовица Миленка хајдука!?«

Из преплашене гомиле народа повикаше неке жене: »Ево Иконије! Ево је овде!« И показаше где је.

А Иконији се смрче и одсекоше јој се ноге. Сва пребледе и за неколико тренутака не могаше ни крочити напред нити речи прозборити.

Али се брзо прибра. Прекрсти се, промуца: »Помози ми Боже и Свети Јоване!« па чврсто држећи свога Иву за руку, изађе напред и рече слободно:

»Ево Иконије Миленкове! Миленко цару ништа скривио није. Он је служио цара, кад је тукао цареве отпаднике, који цару рају опадају, а код раје цара у омразу воде!«

»Нико те за то не пита!« рече Турчин преко. »Је ли тај мали твој син?«

»Јесте честити беже!« рече Иконија грцајући; сва се тресаше као да је у грозници; клекну на земљу, па обема рукама пригрли Иву на груди своје.

»Дај то дете овамо! цару треба!« викну Турчин.

Окрете се сав онај свет око Иконије. Она врисну да се на далеко чуло, па само још чвршће пригрли дете своје, и сакриваше га од погледа турских танким и везеним рукавима од своје кошуље.

»Браћо и народе, не дајте нас! тако се свакоме од вас Бог на невољи нашао!« викаше она иза гласа и запомагаше.

Отац Никодије искочи напред и стаде пред њу те је заклони од Турака.

»Беже!« поче калуђер; »има ред и има адет у царевој земљи. Најтеже је раји и до срца је боли, кад цар сваке седме године пробере нашу најбољу децу, па их носи да му служе као Аџем-оглани и Ич-оглани. Ево се још нису утрле сузе нити је заћутало уздисање овог јадног народа за децом, коју цареви људи пробраше и однеше из овога краја пре четири године. Не може цар да опет сад иште живу крв ове јадне сиротиње!«

Запишташе у глас жене, којима Турци при последњој »девчурми« децу одведоше. Калуђерове речи позледише многоме срцу ране, које још не беху зарасле. Кукњава и тужно запевање пронесоше се сабором као да се овај који је мало час онако весео био, у велико гробље претворио беше.

»Слушај, црни калуђеру, и слушај луда рајо!« викну Турчин. »Сваки разговор само је дангуба и ваша штета. Пустите да с миром носимо то једно дете, те да не буде горе, много горе!«

»Беже!« рече отац Никодије одважно. »Ово је дете ђаче манастирско. Никада до сада наш честити цар није одводио ђаке из цркава, јер је још на Косову Султан Бајазит дао своју царску реч раји да јој не дира у цркве и манастире. Ако ти не вермаш царску реч, раја је верма, и не дамо да се гази. Пази беже, да не падне крв; ако падне, на твоју ће главу!«

Раздера се вођ турски љутито на своје људе. Скочише њих десеторица доле, па право Иконији, одгурнув сурово оца Никодија на страну.

»Не дајте браћо!« врискаше Иконија.

»Народе не дај се зулумћарима!« викаше отац Никодије, па се голим рукама дохвати у коштац с једним Турчином.

Диже се просто урнебес од вике, вриске и запомагања.

Прискочи нешто момчадије врљикама; неки сељаци потегоше ножеве. У народа не бејаше ни пушака ни пиштоља, него му је ваљало тојагама, врљикама, секирама и косама тући [30] се с Турцима. Али је сад на сабору мало ко имао секиру а још мање косу. Турци су имали и пиштоље у кубурама, те опалише неколико метака, па се разиђоше по сабору ударајући где кога стигну сабљом или топузином. Неки од њих појурише у цркву да је опљачкају и запале; други опет хватаху и везиваху младе и лепушкасте девојке.

Није прошло ни четврт часа, од како поче овај бој голоруке раје с оружаним Турцима а већ пламен изби из крова црквена и из конака манастирског. Народ закука иза гласа и поче да бега на све стране.

Међу тим су Турци једним ударом буздована оборили оца Никодија, и рашчистили оно клупче од људи и жена, што се било склопило око јадне Иконије. Ова се отимаше као бесомучна и не пушташе Ивана са груди својих. А оно сироче, све бледо и престрављено, обема се рукама ухватило за њен десни рукав, па из гласа запеваше: »Јаох, моја нано, не дај ме Турцима!«

Један га Турчин дохвати десном руком и силно тргну, а у исто време левом руком грубо гурну Иконију. Иконија врисну и паде на земљу; у Ивановим рукама оста половина њеног везеног рукава. Турчин понесе Иву у наручју као рибицу која се праћака, и узјаха свога коња.

Довикаше се Турци, искупише се и онда пођоше. Однесоше малог Иву и једно десетак девојака, које тужно запомагаху и кукаху. Мали Иво из све снаге врискаше: »Нано, нано моја! не дај ме!«

Иконија која беше под ударом Турчиновим полуобамрла, чу вику свога детета; подиже се на једну руку, и збуњено погледаше око себе, [31] као да се пробудила из тешкога сна па још не може да се прибере.

Неколико жена и људи помогоше јој да се дигне. Међу њима беше и — Гавран Ракетић. Он јој тобож помагаше да се дигне, али јој на ухо полагано шапну: »Не рекох ли ти, да ћу ти живој срце ишчупати?«

Иконија се окрете па га погледа немо својим крупним очима. Хтеде да га запита: »Шта велиш?« али не могаше уста да отвори.

У том тренутку растрезни је из бунила нов врисак њеног детета : »Нано, не дај ме нано!«

Одмах јој би јасно шта се збило, па потрча за Турцима. Јурила је за њима као бесомучна. Грувала се у груди, чупала своје косе и што је грло доносило викаше непрекидно: »Аман вам Турци, оставте ми чедо моје! Ево просто вам било, убите мене несретњицу, оставте само јединче моје.«

Али Турци и ако не касаху, опет одмицаху с робљем својим. Окретаху се овда и онда да погледају стуб од дима и пламена који се из манастира у небо дизаше. Опазише да једна сељанка трчи за њима. Један се Арапин одвоји од чете па појаха натраг њој у сретање. Страшно га је било погледати: очи избуљио, па их на горе преврнуо, беле зубетине искезио, црни му образи грчевито дркћу као кад се љут пас режећи спрема да уједе. Загушљиво закрешта некаквом, ваља да арапском псовком, завитла троструком татарском камџијом и љуто удари сељанку.

Јадна Иконија ништа не осећаше. Без капи крви у лицу, бледа ко крпа, с очима укоченим с устма отвореним, с пеном белом и крвавом на помодрелим уснама, промуклим гласом, али [32] све слабије и слабије, она само муцаше: »Моје дете! моје дете!«

Као да није ни видела Арапина, она протрча мимо њега дркћући све то краћим и тежим дахатом. Груди јој се надимаху као да хоће да прсну. Још неколико корачаја, па се под новим и све то жешћим ударцима камџије стропошта на земљу као мртва.

Арапин је гледаше за неколико тренутака, па онда скочи с коња, раскиде јој јелек, раздра кошуљу на недрима, обнажи јој беле груди и спусти своју гломазну црну шаку на њих. С разјапљеним чељустима, раширеним уздркталим ноздрвама, разрогаченим ужареним очима гуташе милину, која се као мирис од цвета подизаше од лепоте ових девојачких груди, испод којих је нежно материнско срце на смрт рањено било.

У том долете на коњу сам вођа турски. Просу турску бујицу прекора на црног Арапина, куцну га буздованом и два и три пута у плећа те овај скочи у седло, па у бесном трку заједно с вођом стиже чету, која сад потера касом и брзо зађе за једну шумарицу.

Није дуго постојало, па гомилица сељака и сељакиња наиђе на обамрлу Иконију. Умише јој лице ракијом, протрљаше јој слепе очи и руке’ сунуше јој неколико капљи вина у уста. познадоше да није мртва.

Положише је у волујска кола на меку подлогу од тек покошене траве, која дихаше мирисом од Ивањског цвећа и мајкине душице. И одвезоше је кући у Лежимир.

III
„ОСВЕТА ЈЕ МОЈА! РЕЧЕ ГОСПОД"

Три дана је Иконија лебдела између живота и смрти. Већином је била у неком бунилу. Смирила би се за мало и дошла к себи, па онда би се гласно заплакала и узела нарицати за својим дететом, док је снага не изда и сузе не угуше. Па онда би пала у бунило, бунцала како је Иван постао пастир стада божјег, како носи сребрну штаку у руци и бројанице од седефа а златну камилавку на глави; па би тек с вриском скочила с постеље и нагла да бежи вичући: »По Богу сестро, не дај ме црном Арапину, ево га де ми црним канџама срце хоће да ишчупа!«

Бабе неке дођоше те јој бајаху свака на свој начин. Пети дан Иконија се већ предигла била.

Тога дана по заходу сунца паде у село харамбаша Стојан са неколико хајдука оружаних до зуба. Он је био поочим Иконијином Миленку, који је у његовој чети хајдуковао, па је и Иконију снахом звао. Било му је око шесдесет година, а већ петнајест година како се његово име по народу са славом а међу Турцима са стравом проносило. Био је висок и личан човек; кроз мрки препланак од сунца пробијаше на јабучицама румен младићскога здравља; испод густих проседих веђа светлуцаху два сива, необично бистра ока; дуги седи брци падаху му на рамена као у старих јунака који с онога света овоме свету кроз гусле говоре.

Стојан је дошао право дому некадашњег свога посинка. Иконија се диже са постеље, [36] те га пред кућом дочека кукњавом. Грцајући од плача пољуби га у руку. Стојан кад је виде онако порушену и сузну, не могаше ни речи да прозбори, него јечаше само као да га је тешки терет претискао. Тек кад је уведе за руку у кућу, и кад виде оца Миленкова у крај огњишта нађе речи.

»Ето, на несрећу моју не нађох се ближе!« поче Стојан посадив се на једну клупицу поред чича Симе; »Шта ћеш? Људи нас хвале да смо Соколови. По срцу можда и јесмо, али нит имамо крила нит очију Соколових. Нити знаш куд ћеш пре. Поручише нам калуђери Дечански: ето Арбанаса на манастар! Ломисмо се забадава око манастира, док дотрча један инок да нам каже: дође човек и рече: спалише Турци Св. Јована у Топлици и поробише Лежимир! Следи ми се срце и скамених се. И опет ми неверица! Од куд ће Турци на Св. Јована и на Лежимир?! Ништа се не чује да царева војска иде кудгод великом џадом, па и да би с неруке јој је и много заходно, а посна посла у Св. Јована а мршава у Лежимиру. Ех шта ћеш остарех и ево лепо видим где ми мозак лапи! Док бејах млађи, могадијах да намиришем од куда Турци иду, као оно што пас нањуши зверад! А сад се ево пометем; ломим се тамо где ме не треба, а нисам тамо где ме треба! Није друго него и мој шарац поче да посрће и сузе да рони. Камо да је већ и Стојану давно суђен данак дош'о! А, вере ми, волео бих, снахо, да су ми арбанашке пушке срце разнеле, него што ето доживех да те опет гледам где се вијеш као тужна кукавица!«

И онда Стојан опет ућута за дуго, и само јечаше, и пусти Иконију да се тихо исплаче.

Кад се исплака и умири. Стојан јој рече да му исприча све како је било. Иконија узе да прича све по реду, па кад дође до онога како Турци полетеше по сабору с голим ножевима, и како јој отеше Иву, она од једанпут заћута; замисли се нешто дубоко, дохвати се обема рукама за чело, подиже очи горе, прекрсти се и рече:

»О Боже и света богородице, не дајте ми да душу своју огрешим!

Опет покри лице рукама и поћута у некаквим дубоким мислима, заљуља се на десно и на лево неколико пута, прошапута: »Еј, тешко мени и до Бога мога!« Па онда се исправи и одважно рече:

»Вала ћу ти поочиме, све казати и ако ми је зазор за по нешто, и ако се за друго опет бојим да душу не огрешим. Ево ми тек сада сијну, и ево тек сада почињем да видим, како овај камен сињи из ведра неба паде, да нас живе у гроб сахрани! Ја сам луда женска глава, а срце ми је уцвељено и отровано; али ти си хладна и паметна мушка глава, а срце ти није само јуначко него добро и праведно. Ти видиш како је, а ја само да ти кажем, да баш онда, кад ме придигоше, несрећни Гавран (да га Бог убије!) приђе па сав жут и сав у дрхтавици рече ми на ухо: »Не рекох ли ти да ћу ти живој срце ишчупати?« Поочиме да ли може бити, што се мени привиђа у овом тужном часу, да је она рђа од човека довео Турке да се мени освети?!«

»Да се теби освети?! А што да ти се освети?« упаде јој Стојан у реч, па се намршти, састави веђе и просипаше кроз оба ока прамен од варница.

»То је оно што ми је зазор попричати, али видим није инако већ да ти све кажем!«

И онда Иконија исприча како је Гавран одавно облетао око ње, како ју је просио и преко жена и преко људи, и како је покренуо чак и оца Никодија да јој говори, како ју је на потоку Липовици пречекао, најпре је лепо молио, а најпосле у великој срдњи попретио да ће га запамтити. _

»Па то је он, скотина једна, да га Бог убије! Па то је он! А, чекај скоте један!« викну Стојан пун јарости, па одмах посла људе да ухвате и вежу Гаврана, а кнезу поручи: да рано зором сазове све село и старо и младо, и мушко и женско, пред судницу.

Гаврана не бејаше у селу већ неколико дана. Неко рече да га је видео у шуми изнад медвеђе пећине. »Као да нису чиста посла с њиме!« причаше тај што га је видео; »јер иде гологлав и босоног по шуми, грува се у прса и жалосним гласом виче: »Господе помилуј! Господе помилуј!« а кад му ја назвах Бога и упитах за здравље, ништа ми не одговори него утече од мене!«

Харамбаша посла неколике своје хајдуке са по више сељана да по шуми потраже Гаврана и да га доведу.

Тек је сунце било отскочило за једно копље, а цело се село искупило пред судницом.

У зачељу на једној клупици, посадио се био харамбаша Стојан са кнезом од села, а десно и лево од њих посадило се на троножним столичицама по шест, годинама најстаријих домаћина. Око њих се слегли сељани у густој гомили.

У том доведоше из шуме Гаврана, везана, гологлава, босонога, издрпана, бледа и тако изнемогла, да му ноге клецаху, те га два момка подржаваху.

Стојан нареди да га одреше, и да му пруже залогај погаче и гутљај ракије. Кад га тако мало поткрепише, онда Стојан поче:

»Знаш ли, Гавране, што смо се јутрос искупили?«

»Искупили сте се да мене, новога Јуду судите!« рече Гавран мирно.

»Признајеш ли да си и Богу и људма тешко згрешио?«

»Признајем! И само молим суд да се уморим брзом смрћу, јер муке које ме стегоше, не могу да сносим!«

»Казуј нам право све по реду и облакшај душу своју на теразијама Аранђеловим!«

Гавран заиска још један гутљај ракије, повуче добро из једне чутурице, коју му дадоше па онда поче:

»Казаћу вам право као пред божијим судом, а да би на страшноме суду мање казивати имао. Зна село како ми се уврати срећа. Подигох кућу, накуповах земље, и виноград и забран. Али не зна село чијом муком то би. Ваља да вам испричам све, јер по из даље иде почетак овог мог јадног свршетка.

»Затече ме једном, пре седам година олуј у сред наше планине. Змајеви водише облаке и бише се муњама и громовима. Удари град и поломи грање у шуми. Муње цепаху громове око мене, једва жив утекох у пећину. Не могах изаћи од кијамета на пољу. Остах у пећини да преноћим и заспах на гуњцу моме. На сну ми дође старац с великом белом брадом до [40] испод појаса, наслони се на дрвену штаку па ме гледаше. »Што ме гледаш?« запитах га. А он: »Гледам те да л’ си човек, да ти аманет дадем!« А ја рекох: »Баш јесам!« А он онда: »На седамнаестом кораку од прага на пећини има камена плоча маховином обрасла; испод те плоче има лонац, у лонцу хиљаду аспри; стекох их као хајдук, чувах их као испосник; хтедох их послати Светоме Јовану, али умрех пре него послах и пре него наредих. Устани, подигни, и однеси цркви за моју душу!« Окрете се старац, оде унутра у пећину, застаде мало, обрну се према мени и показа штаком на једно место маховином покривено. Па онда додирну истом штаком стену од пећине. Она се расклопи као двери у цркви, и видех златну лествицу на којој се старац пењаше док не зађе за облаке!«

»Бог и душа, сврнуо је с памети!« повикаше неки из гомиле.

»Шта сврнуо с памети !« привикаше други; »има тога мој брајко, те још како!«

»Пустите човека, коме се суди, да се исприча до миле воље!« рече озбиљно кнез са зачеља.

»Сврнуо с памети, велите?« настави Гавран. »Тада још нисам био сврнуо с памети. Пробудих се и најпре рекох себи : »море, шта човек не снива? Слушао сам хиљаду гатки о оставама па сам себи у сну испричах једну такву гатку.« Него опет копкало ме да видим има ли плоча на седамнаестом кораку. Одмерих и нађох густу маховину, а под њом плочу од камена. Почупах маховину рукама, ножем опсекох плочу са свих страна, подигох је не без муке. Испод ње беху две ћерамиде, испод ћерамида лонац; у лонцу сребрне аспре!«

»Ама истину ли »говориш?« повикаше сељани са више страна.

»Протрех очи; уштинух се десном руком за леву мишицу. Јест, бејах будан и то су аспре што се беле! Заграбих руком и сасух две три прегрши у недра! Почех да се тресем као да ме грозница ухвати; учини ми се да ми се по недрима размилише хладне гује и акрепи; утекох из пећине на поље. Сунце већ беше огрануло. Огрејах се и дођох себи; охрабрих се и обвеселих видев пуна недра сребра. Вратих се у пећину, подигох све до последње аспре и одох кући пун радости, Да вам не дужим! Ђаво ми рече: »ниси ваљада луд да носиш калуђерима, који и онако имају свачега доста?« Не однесох новце цркви, него подигох кућу и купих земље. Жена ми говораше: »Море однеси бар пола цркви, да ти се не освети Бог!« Не послушах је. Како знате она умре на пречац, а ја остах сам. Понех се и побеснех мало, али још не сврнух с памети. Једнога дана случајно ударих на поток Липавицу, и видех Иконију како с још неким женама бели платно. Склоних се мало иза једне тополе, и гледах је: Што је дуже гледах, све се више губих. Рекох себи: »ову жену као да није сељанка родила; Бога ми је ево сад лепша од сваке девојке у свој Топлици; а вредна је и паметна је; удовица је, удовац сам што да се не узмемо?!«

Од тога часа померих памећу ! Врзох се око ње као сенка њена. Слах јој и моју и њену женску родбину. Слах јој и друге умољенице. Замолих и оца Никодија, и хтедох цркви да повратим половину од оставе. Али све узаман! Дочеках је с ову страну Липавице; видох је [42] како гази поток; заклињах је да ме не убија. Она ме одгурну, и ја падох сотони у наруч. Колико ми је дотле мила била, толико је од тога часа омрзнух. Мишљах да је предсретнем, па да јој бело грло зубма прекољем и да се крви њене напијем. Али ми сотона шапну »Море то није ништа! та сласт за кратко траје Слађе је да је из дана у дан гледаш како се вије као кукавица!« И онда ме нечастиви научи шта да радим!«

Ту се Гавран заустави. Загледа се преда се у земљу и поћута. Цео збор ћуташе муком као да је у цркви.

»Казуј све право по истини, о мање ти је!« ободраваше кнез Гаврана.

»И хоћу кнеже!« рече Гавран. »Знам да умрети морам, нека вам се исповедим као на последњем часу!«

И онда, истина овде и онде запињући и с натегом, исприча овако:

»Отидох санџак-бегу у Прокупље. »У нашем селу,« рекох му, »има једна млада удовица тобож сељанка, а није него од старога властелинскога рода; ми сељаци који то знамо, кријемо ту народну тајну; али бадава крити, да је само видиш одмах би познао. А да јој видиш синчића од седам година, твоје соколове очи, честити беже, прозреле би одмах Оџаковића, који је рођен да буде велики човек. Ја сам твој човек, и што имам хлеба једем га у царево и у твоје здравље. Слушам шта сељани о том детету говоре, и видим да се за њ везују пусти снови луде раје. Знам да нема силе која би кадра била царевину да уздрма; али је грехота да луда раја једнога дана узаман гине и да ти с њоме муку мучиш. Буди отац сиротињи, [43] и веран слуга царев: пошљи малог Оџаковића у Стамбул, нека се за рана научи да служи цару и царевини !« — »У добри час, верна рајо!« рече ми санџак-бег; »неће ти на јалово бити. Валах и онако има по више година како не дизасмо децу у овом вилајету. Време је да проберемо јуначко семе за царску ордију!« Препадох се и рекох: »Немој тога чинити, честити беже, уцвелићеш рају, а велика ти фајда бити неће, јер су махом крџава деца у сиротиње од последњих година. Него пошљи по ово једно! Ако уцвелиш кога, биће само једну жену. Плакаће, па ће се окренути, наћи мужа и утешити се!«

»Ето!« настави Гавран уздахнув тешко; »Ето, овако је било. Не смем да призивљем Бога и Св. Јована за јемце, али ми верујте, да нисам ни помишљао да може да изађе на ово како је изашло! да ће робље да се одводи, да ће крв да се пролије и да ће света црква да изгоре. У зао час хтедох да се осветим Иконији, за коју мишљах негда да ми дом као сунце греје. Али ето, у место једне грудве снега, пала је на мене планина од леда и претисла ме грешника. Ето шта учиних и од себе и од вас. Право је да ме уморите!«

Гавран паде на колена и поче да целива земљу вичући: »Опрости ми, земљо! Опрости ми!«

Светина око њега и око суда, која је дотле била мирна да је једва дихала, сада се уздрма као тежак талас, па с виком писком и псовком навали на Гаврана да га жива раскине. Изгруваше га, и крвава у лицу дигоше га на руке, да га изнесу на чистину.

Харамбаша Стојан скочи, те са својим хајдуцима ишчупа несрећника из руку разјарених сељака. Стојан им викну љутито својим [44] громким гласом: »Ако ћете тако, што ће вам суд? А кад нећете суд где ће да се нађе правда?«

Светина се стиша и суд узе да суди.

У брзо се свих дванајест најстаријих домаћина сложише да за овако страшну кривицу Гавран треба главом да плати. Кнез устаде и каза Гаврану како суд нађе.

»Право је« викну Гавран; »само вас молим за брзу смрт. Мозак ми је узаврео од вриске жена и прштања манастирског пожара. Спасите ме од ових мука!«

Сад настаде питање каквом смрћу да се несрећник умори. Да се убије из пушке, или закоље ножем, или умлати мотком, или обеси, не бејаше доста светини. То би таман било да му се учини милост за коју он и моли. Него њега треба на лаганим мукама уморити.

Неко из гомиле, и то једна жена помену најпре двојици тројици око себе, а ови изнеше пред суд, уз одобравање светине, те и суд пресуди овако:

Да се Гаврану, за његов грозни злочин, испеку најпре жиле под коленима и то усијаним камењем из потока, на коме је Иконију из прикривка гледао; да се онда као богаљ баци у пећину где је оставку предигао, па да се ту остави да од глади и жеђи полагано скапље или да га горски вуци жива поједу. Кућа да му се до темеља спали; земљу да нико не прихвата за седам година, нека у трње зарасте, а после нека је село предузме и сиротињи подели.

Ова се казна истога дана над несрећником извршила.

Пред вече тога дана дођоше жене, те причаше Иконији и Чича Сими све шта је и како је било: како је Гавран из гласа кумио да му жиле потколенице не пеку, како је запомагао и од бола рикао кад су му усијано камење под колена метали, како је најпосле обамр’о, и како су га ваља да већ мртва, однели на мртвачким носилима у планину, да га у пећину баце.

»Нека га, скотина једна, нека цркне!« рече Иконија горко. »Мене је он на црње муке метнуо; он је видео муку за неколико часова па свршио, а ја остах да кукам без гроба а до мога гроба! Нека га, скотина једна!»

Из свога кута до огњишта, стари чича Симо, који је ретко кад шта говорио, на велико чудо Иконије и њених комшијница, промешкољи се, кашљуцне два три пута, па тиха али и прекорно рече:

»Не ваља то тако, снахо! Не ваља се светити јер Бог је казао: освета је моја!«

»Па то му се Бог ето и осветио! На мукама ће липсати као бесно псето, а зверад ће му кости глодати !« рече једна комшијница.

»Не знамо ми то!« прихвати чича. »Пре ће бити да му се сотона, коме је он душу за аспре продао, осветио. Бог се друкчије свети. »Освета је моја, рече Господ!« Богме бих вам о томе могао много причати; али нека не вреди!«

И онда чича Сима ућута, и ништа га више не могаше покренути да са женама говори.

Те ноћи Иконија не могаше за дуго оком тренути. Мишљаше о свом детету; премишљаше шта ли ће од њега бити; ко зна, можда су га Турци већ и заклали, а ако нису, потурчиће га! »Еј, кукавици мени сињој! А моји снови, а моја надања?!«

Па онда би јој се горка туга свом горчином својом окренула на оног несрећника, који је сву ту беду причинио. »Нека га, нека још на овоме свету осети шта су паклене муке, он, који ми је живој срце ишчупао, сунце ми помрчао и живот ми загорчао!«

У том јој зазвонише речи чича Симине: »Освета је моја, рече Господ!« Мишљаше о томе. Ако је истина да је Бог казао, онда је грешно што људи отимљу од њега освету његову! Пред прве певце малко је заспала. Али се брзо тргла, јер јој се приснило да види Гаврана како као корњача четвороношке пузи, и да га чује: како је куми Богом и Св. Јованом да му да кап воде, јер сав гори од жеђи.

Сутра дан Иконија је радила своје домаће послове невесела и замишљена. Цео низ њезиних горких осећања и црних мисли тек би се овда и онда пресецао речима: »Освета је моја, рече Господ!« које би јој громко зазвечале. И сад јој се чинило, да те речи више не говори чича него да јој их ветар доноси из оне пећине у планини. Опет сама себи говораше: »Ако је тако, онда не ваља оно што село учини!«

И другу ноћ не могаше Иконија да заспи дуго и дуго. Преврташе се немирно то на једну то на другу страну. Комарац један облеташе њено милокрвно лице и зујаше јој некакву дугу а жалостиву песму. »Шта ли ми ти тако тужно причаш?« питаше га Иконија склапајући своје дуге трепавице, па, слушајући пажљиво његово танко извијање, заспа.

И опет у сну чу како Гавран изнемоглим гласом виче: »воде... воде... кап воде!« Пође к пећини, кад тамо седи на камену старац, бео [47] као овца, па чита велику једну књигу оковану у злато као евангеље. Кад је опази, он поче да чита гласно, реч по реч: »Освета... је... моја! рече Господ!« Сваку реч старац изговараше све то јачим гласом, планина прихваташе сваку реч громкијим одзивима, док се ови не сложише у праву грмљавину. Кад и последњи јек у даљини издахну, онда Иконија опет зачу самртнички шапат Гавранов: »воде... воде... кап воде... за живот и здравље твога Ивана!«

Иконија се пробуди и устаде. Насу уља у кандиоце пред Иконом Св. Петке, запали га и помоли се Богу да јој помогне. Изађе на двор и виде да је близу свитање. Узе у торбицу једну погачу, црна лука и сира, привеза је себи на плећа; у једну руку узе чутурицу с вином, а у другу крчаг и — пође право у планину к пећини Гаврановој.

Имало је скоро сахат хода до пећине. Док на једном извору у шуми наточи крчаг водом и док стиже пред пећину, беше већ лепо свануло. Застаде мало и прислушкиваше. Заиста, сад ово већ није био сан, него на јави чу како Гавран јечи : »воде ... воде ... кап воде !«

Иконија се прекрсти па уђе унутра.

Гавран се у једном куту савио беше у клупче па тешко дихаше. Ватра му беше подузела образе; сув језик беше исплазио. Иконија извади из шаренице један убрус, добро га покваси водом из крчага, положи га несрећнику на главу и суну му кап вина у отворена уста.

Он се устави у јечању; с муком и полагано отвори очи, гледаше је дуго и дуго, и очевидно не могаше је познати..

Кад му она после кратког времена опет суну мало вина у уста, он облизну своје суве усне, па с муком и с промуклим гласом промуца: »Ти си ... божји... анђео!«

Иконији је срце било пуно тегобе, па ни једне речи не проговори. Остави поред њега крчаг с водом, чутуру с вином, и све друго што беше донела и изађе из пећине.

Кад дахну мирисом, којим шума у зору дише, срце јој живље закуца. Осети како је обузе нека нежна раздраганост. Чињаше јој се ова шума као нека велика, тамјаном окађена црква, и као да озго са небеског плавог кубета мајка божја на њу гледа. »О мајко божја«, шапуташе Иконија; »о Мајко божја, која си и сама на овоме свету уцвељена била, ако је добро ово што учиних, нека је за здравље моме Иви ако је у животу, а нека му је за душу ако у животу није!«

Сутра дан, опет пред зору, Иконија је однела у пећину стару једну поњаву од кострети, и нешто крпа и тканица. Све је то оставила поред невољника, заједно с крчагом тазе воде, коју је у планини захитила. И сада је Гавран не могаше познати, јер још трајаше ватра у његовој глави и магла у његовим очима. Полазећи Иконија, навали на улаз од пећине нешто камења и пањева, да не би зверад унутра улазила.

И трећи дан зором отиде Иконија да обиђе богаља. Кад му донесе крчаг воде са извора, Гавран је замоли, да му га дода да се напије. Кад се добро напи, лакну му и разведри се, и онда упре своје погледе у њу. Не могаше да верује, да је то она. »Јеси ли ти то, Иконијо, или ме очи моје варају?« рече.

Она му ништа не одговори, него га само гледаше.

Гавран се с муком и с јауком подиже на колена и паде на руке, па четвороношке полагано домиле до ње. Она се одмаче један корак натраг. Гавран пољуби земљу, где је мало час њена нога стајала, па зајеча: »Иконијо, Бог ти дао и овога и онога света, опрости ми кад си ми живот повратила, реци и да ми прашташ!«

»Ја те жедна напојити могу, ја те гладна нахранити могу, ал’ ти, Гавране, никад опростити не могу! Него кажу, који знају, да је Бог рекао: »освета је моја!« Моли му се, да ти се он не свети!« говораше Иконија озбиљно и тужно. .

»Теби сам, жено, згрешио више него Богу! Али јесте, ево видим, Бог ми се свети. Његова освета није као људска. Ево ме да се патим у пећини, одакле је моја грешност као поток потекла. И ево ми се он кроз тебе свети, јер ми кроз тебе добра чини. Нека је слава Богу, који је дао да има доброта женска!«

IV
РИЗВАН-БЕГ И ХУСЕЈИН-АГА

Међу дивним дворовима на Боспору, има - један који се зове: Аденистан.

Чувен је био са лепоте многих својих ћошака растурених по луговима од најлепших дрва, што их Анадолија и Румелија имају. У пространоме парку његовом било је грмова са Балкана, четинара с Дурмитора, јасенова с Копаоника, липа из Македоније, кестенова из Руменлије, кедрова са Ливана, кипреса из Анадолије. Цветне баште попрскиване водоскоцима и напајане поточићима, који из мраморних чесама потицаху, беху прошаране шумицама од поморанџи, лимунова и неранџи. Међу дрвљем било је намештено хиљаду великих кавезова са птицама свакојаким, од малог царића па до орла камењара; док се јата голубова и грлица лепршаху у сунчевом зраку под плавим небом, а славуји у слободи певаху, како је слатко ропсто љубави. На једној од главних стаза, које су од великог дворца водиле к обали морској, између свака два поморанџина дрвета,стојало је привезано златним ланчићима а на сребрним пречагама стотине папагаја шаренога перја, који су шетаоце поздрављали персијским стиховима, арапским наводима из корана и турским пословицама. О самом великом дворцу причало се да му по лепоти и по богаштини мало равних има. Зидао га је још Махмуд-паша Михал-оглу, песник, велики везир и зет султана Мехмеда, који је Цариград освојио. Сазидао га је благом, које му је дошло као његов део од богате плени цариградске. У томе је двору он [54] искупљао око себе и частио песнике из Перзије, Мисира и Анадолије, и учене хоџе и улеме из све турске царевине. Како је Махмуд-паша, као песник носио име »Адени«, то се и његов овај дворац прозвао »Аденистан«.

Султан Ибраим поклонио је Аденистан своме зету Ризван-бегу, кад му је кћер Мејриму за жену дао. Ризван-бег се, као врло млад јаничар при освајању Багдада од Перзијанаца у толикој мери одликовао, да је велики везир Ахмед-паша јавно признавао да се само његовом личном јунаштву и његовој окретности има захвалити што је турско оружје победило. По повратку с војне, султан га узме у сарај за свог Силиктар-агу. То се високо дворско достојанство свагда давало најлепшем међу младим јунацима турске војске. И сви су Турци признавали, да никоме није лепше приличило, да на своме рамену, а испред цара носи сјајну сабљу цареву, која се на сунцу од силног драгог камења гледати није дала, него што је то приличило новоме Силиктар-аги, сиво-оком Ризван-бегу, крока господскога, витког струка а високог раста.

Како је и где је најмлађа кћи царева видела младог Силиктара, то само она и Ризван-бег знају. Али тек Мејрима, коју је Султан као најлепше и најбистрије своје дете мазио, једнога дана кад јој цар помену о удадби, просто и јасно рече цару, да је о јунаштву и о доброти Ризван-бега толико слушала, да већ не може срећна бити, ако јој га султан не поклони. Тако је Ризван-бег постао зет царев, везир царев и господар од дивнога Аденистана.

Свадба се његова обавила са свечаностима и раскоштвом, о којима се на широко и на [55] далеко по свој царевини чуда причаху, и о којима су јелчије читаве књиге у Франкистан писале.

Но једно месец дана после те свадбе, јави се у конаку новога везира стари један Јаничар. Каза капуџи-баши да се зове Хусејин, да је чорбаџија Доганџија које чувају стари Сарај у Једрену, и да је дошао у Стамбол само зато, да са царевим везиром Ризван-бегом проговори две три речи у четири ока.

Кад капуџи-баша поднесе овакав извештај Ризван-бегу, овај заповеди да му Јаничара одмах у селамлик доведе.

Кад стари Јаничар, у жутим мествама, смерно и скрушено наиђе на праг од селамлика, млади се везир диже са свога перзијског сиџадета, пружи према старцу обе руке, притрча му, не даде да темена, него му по турски паде на једно па на друго раме, и рече:

»Од толиких радости којима ме је Алах (нека му је слава!) обасуо, ова данас није најмања! О, мој добри Лала, о мој стриче и први учитељу, добро си ми дошао!«

И поведе га за руку и посади поред себе на сиџаде. Старац са учтивошћу правог Турчина, даде се водити и посадити као да је дете; али чим му везир пусти руку он се диже на ноге, одмаче се са сиџадета и са највећим страхопоштовањем удараше темена младоме везиру, и стаде као кип с рукама на прса прекрштеним.

»Не, не, није друге, мој добри Лала, већ да поред мене седнеш! Ово је твоја кућа. Пре него ме је цар (коме нека се слава без краја множи!) обасуо милостима, ја сам прву милост у тебе нашао. Од тебе сам научио да пушком бијем, сабљом да сечем и копљем да погађам. Без тебе Ризван данас не би био царев везир!«

«Био би ти царев везир и кад цар не би хтео, јер то тако стоји у твојој звезди записано!« рече Хусејин мирно и поуздано. Кад чусмо у Једрену, рекох орта-баши: Знао сам да ће да буде. Пусти ме да идем да га видим; и ако сам позни и последњи, опет да му срећу зажелим! Имам за њ и поклон, малечак и сиротињски, али је у мога везира срце велико и господско, па ће да га прими од Хусејина!«

Хусејин се опет подиже на ноге. Извади иза црвеног кожног силава нешто у зелену шамију завијено; размота ту шамију, извади из ње један румени јаглук посут шљокицама сребрним и златним; разви и јаглук и извади из њега нешто у саде свилу, танку као паучина, завијено. Кад поче и то великим и грубим својим прстима да развија, руке му задркташе, виде да не може да развије, па са најдубљим поштовањем ниско погнут приђе младом везиру, положи му на колено ону танку свилену тканицу, и опет се натрашке узмаче неколико корачаја, па с прекрштеним рукама ћуташе и гледаше пред-а-се.

Ризван-бег зачуђен погледа на старог Јаничара, па на ону тканицу. Размота саде-свилу и из ње извади једно парче врло танког платна. На једном крају то парче беше опточено шареним везом, у коме се плаве звезде и црвени крстићи везиваху у ланац златним гранама од рузмарина. Златан конац беше поцрнео и позеленио, али плави и црвени конци беху још једнако живе боје Једна страна ове крпе не беше порубљена; из ње вишаху конци неправилно, као да је цело парче било оцепљено.

»Шта је ово, Лала?« питаше везир подигнув у вис онај комадић платна и не скидајући ока с њега.

Кад смо те отимали од твоје мајке, ухватио си се обема рукама за њен десни рукав; тргох те од ње и однесох те у моме наручју, а ти стегао у ручицама ово парче од рукава њеног. Не могох дуго и дуго да заборавим поглед, којим ме је твоја мати погледала кад на земљу паде. Ево и сад (па Јаничар састави трепавице) кад очи склопим видим њене очи! Узех од тебе ово парче и чувах га као амајлију. Сиромах сам да ти радост моју богатим поклоном покажем. Рекох да ти носим ову амајлију!«

Ризван скочи на ноге. Уздрктаним рукама беше раширио оно парче од рукава своје матере. Гледаше га раширеним зеницама, као да полагано сриче тајне реченице у ономе везу. Па онда га подиже у вис, са поштовањем, у које се мешала љубав и побожни страх, претисну га на своје чело, па на своја уста, па на своје срце, и опет на своја уста. Приђе опет к старцу, загрли га, извади иза свога свиленога паса па у његов силав задену танак један черкески нож, којега златне корице беху посуте смарагдима, а којега дршка од слонове кости беше упрскана туркизима, рубинима и брилијантима. Поведе старца за обе руке и посади га на своје место, а сам се спусти поред њега. Старцу се наводнише очи, и гладећи седу своју браду руком, понављаше тихо по неколико пута: »Алах акбар !... Алах акбар !... Велики је Бог!«

Ризван метну оно парче рукава у своја недра па рече;

»Ти памтиш све како је било !? Док си био наш уста у Сарају, никад ми ништа помињао ниси!«

»Таква је стара царска заповест. Ич-оглани не треба да знају за завичај и за родбину. Цар је њихов родитељ, шатор је њихов завичај [58] а јунаку је доста да у сабљи својој има сестру. Ти си царев везир. Великаш треба да има и велико срце. Ти си га имао и пре него си великаш царев постао. Сад не квари ништа да знаш: да ти је завичај Сирф-вилајет и да ти је мати кауркиња. Али каква кауркиња? Сељанка са очима једне хасеки-кадуне! Кад те очупах од ње, она паде, погледа ме крупним очима испод дугих трепавица, пресече ми срце на двоје као нека оштра сабља. Из таких очију посла за мном прекор као зрно које не промаша. Чисто ми онда рече: Зар не знаш да сам везирова мајка?!«

Млади се везир замисли дубоко. Изгледаше снужден и по дуго ћуташе, па ће онда рећи:

»Мислим се нешто, да л’ је моја мати жива«, Ако је жива, па се мучи у сиротињи док ја газим по свили и кадифи, како ће то да изгледа пред Богом који све види и све зна?!«

»Пре је давно умрла него да је жива«, прихвати Хусејин. »Кауркиња слабо кад преболе кад јој царева рука срце ишчупа!«

»Али ти не знаш да је умрла! Добри мој Лала, ево сад царевом везиру добро да учиниш! Пођи у Сирф-вилајет, отиди у село које знаш, распитај за њу. Ако је жива, доведи је амо; ако је умрла, подај сиротињи хиљаду аспри и сагради чесму уз друм, нек жедан путник жеђ гаси и нек каже: Бог да прости! Ево ти пет кеса за пут одовуд и одонуд!«

Стари се Јаничар диже, десном руком живо откуца темена и рече: »Да идем!«

И одмах пође.

Хусејин-ага је предао своме орта-баши писмену заповест Румили-Беглер-бега, да старог Јаничара пусти да иде, а да га не пита куда.

Пред полазак из Једрена, Хусејин је имао дуг разговор са својом кадуном, која је била једна од оних девојака, што их Турци на сабору код манастира Св. Јована узгред запленише. И пре је од ње слушао да се мајка Ризванова звала Иконија, и да је из села Лежимира у Топлици. Сад је све то искао да му се опет разговетно каже, и онда се крене пут Топлице са пратњом од десет коњаника, и са царским бурунтијама на све санџак-бегове и на све паше.

У Прокупљу је већ сазнао да је Иконија жива.

Једнога дана он са својом четом и са још десетак коњаника, које му је санџак-бег од Топлице дао, и са једном арабом, покривеном зеленим шаторским платном, падне пред судницу у Лежимир.

У Лежимиру се много шта изменило. Чича Сима је давно умро, умро је и стари кнез и већи део оних домаћина што судише Гаврану. Али Гавран бејаше још жив. Био је оседио, у лицу поцрнио и вукао би се четвороношке од пећине до једне колибе, коју му на једном брежуљку а у сувоти подигоше сељаци. У томе, што после онаквих мука, и остављен у пећини зверовима, оста жив, сељани гледаше као неко чудо од Бога. Сам Гавран причаше народу озбиљно: да му је Бог послао анђела, који га је бистром водом расхладио и вином напојио, и који му је проговорио само ове неколике речи: »Освета је моја, рече Господ!«

У самој ствари Иконија му је сваке Суботе обилазила његову живу гробницу и односила му нешто хране и вина. Сваке године на Ивањдан, ишла је она да се на развалинама цркве исплаче и искука. Још јој није било ни педесет [60] година, али је од туге и од невоље пре времена оседила. Према густој а седој коси чудновато пристајаху њене крупне и још једнако живе очи. На лицу, које је сад вазда бледо било, владаше сад мирна збиља, а испод ње један тихи али тек видљив нанос дубоке туге. И мушко и женско, и старо и младо предусретало је »стрину Иконију с љубављу и поштовањем. На весеља није никад ишла, али где год би се десила болест или смрт у кући, ту је Иконија била прва да помогне и саветом и радом, и да одлакша речима од утехе и својим сузама.

Сад се све село било узбунило доласком турских коњаника и шарене арабе. Искупише се сељани пред судницу, те чуше од кнеза да је дошла од Санџак-бега заповест: да Хусејин-аги без разговора предаду Иконију да је води у Стамбол. »И још поручује Санџак-бег«, понављаше кнез, — »без разговора, вели, ако хоћете да вам глеве на раменима а слемена над главама остану!«

»А што ће стрина Иконија у Стамболу?« повикаше сељани.

»Ваља да треба цару!« прихвати Хусејин-ага, који је као сваки Јаничар српски говорио. »Биће да треба цару, кад царску заповест имам да је царевом везиру водим!«

»А што ће стрина Иконија цару и царевом везиру?« опет питаху сељани.

»Биће да је цару жао«, рече Хусејин озбиљно, »биће да је цару жао да храни рибе морске девојкама из харема, па ће да проба да их храни бабама кауркињама!«

»Вољан си, аго, да с нама шалу збијаш! А ко зна? Свашта може да буде у вас Турака!« — одговорише му неки из гомиле.

У том навалише и жене, па с њима дође и Иконија, по коју је кнез већ послао био. Казаше јој шта је и како је.

Иконији се стеже срце и за један тренут поста беља од креча на дувару од суднице. Него се брзо прибра.

»Немојте, народе, браћо и сестре моје, да се бринете и буните, те ново какво зло на село навлачите. Царској треба да се покоримо. Није ме страх да пред цара изидем, јер знам у цара је правда. Њему ћу слободно да признам да сам хранила и вином појила горске хајдуке, јер нас сиротињу од силеџија, царевих одметника, бране. Ето од цара ме није страх. Него се друго бојим, друго нешто, друго!« и иконији грчевито задркташе углови од усана и очи јој се наводнише.

Привикаше јој са више страна да каже шта је то друго.

»Ево шта је«, предузе Иконија; »бојим се да је мој син, кога ми цар пре двадесет и толико година отео, жив; ако је жив, биће да је, као и отац што му беше, јуначког срца и плаховит на неправду; биће да се царевим везирима замерио, те су га осудили да погине, а он замолио цара да бар пред смрт види своју мајку; а цар, као милостив цар, посла да се сужњем последња жеља за последње виђење испуни!«.

Заплака се Иконија, закукаше жене, диже се граја, и кнез и Хусејин-ага имађаху муке да је утишају.

»Знаш, ага«, рече кнез као да извини ову олујину, »у нашега народа има пословица: не дао Бог детету што му га мати зажели!«

»Жена и није свуда жена, али је мати свуда мати!« рече Хусејин благо. »Није то [62] друкчије ни у нас, који смо турске вере. Него кнеже и царева рајо има мени петнајест конака до Стамбола. Ето нека се Иконија ноћас спреми, па да се сутра ако Бог да зором крећемо!«

Хусејин-ага, као искусан војник, постави страже око села, а кнезу каза да ће му главу својом сабљом одрубити, ако би Иконије преко ноћ нестало. Сељани се искупише на тајни договор шта да раде. Мишљаху да пошљу брзохотце да потраже Милету, синовца Стојана харамбаше који погинуо беше, и да га позову да са својом четом одмах к Лежимиру похита. Али им дође порука од Иконије, да тога не чине. Не вреди да због ње икога ма само глава заболе.

У јутру дође Хусејин-ага са својим Турцима и с арабом пред њену кућу. Иконија се ижљуби са Макреном, на којој имаовину своју остави, са сељанкама и старим и младим, поклони се кнезу и домаћинима, мољаше све да јој опросте ако се на овом свету видели не би прекрсти се и седе у арабу.

Кад већ изађоше из села, Иконија викну: »Аман, ага, стани мало! Заборавих нешто да мојима на аманет оставим!«

Хусејин устави своју чету и арабу. Викну сељанима, који издалека жалостиво гледаху за њима. Дотрча неколико момака.

Иконија подиже један крај платна, којим арњеви беху покривени, па викну:

»О, Ристифоре и ти Миловане, душе вам кажите мојој Макрени и кума Марти, а Бога ми реците и кнезу и свему селу: аманет вам онај невољник у планини; немојте да огрешите душе те да скапље од глади без мене! Збогом сад, и нека вам је Бог и Свети Јован свима на помоћи!«

V
ИКОНИЈА У СТАМБОЛУ

У главним улицама стамболским, које од старога сараја воде к џамији Сулејманији, искупила се била светина у густим шареним гомилама. Живи ланац од Јаничара с муком је издржавао ове таласе од људи, да не запљусну онај отворени пут средином улице, који се чувао слободан, да њиме султан са свитом својом у џамију прође.

На горњем спрату у једној двокатној кући, седела је иза шимширове решетке на прозору једна постара српска сељанка и једна још млада и прилично угојена жена по турски одевена. Сељанка је била Иконија, а пуначка Туркиња била је кадуна Хусејин-аге, која је као Српкиња девојка носила име Марица. Као робињицу заплењену на сабору код Св. Јована, Санџак-бег од Прокупља даде је на поклон Хусејин-аги. Хусејин, јуначан Јаничар а пуки сиромах, одмах је узе себи за жену и од милости прозва је »Шекер-Мара«. По годинама могла је бити кћи Хусејину. Али она се не могаше довољно да нахвали Иконији, колико јој је стари Јаничар добар. »Бога ми«, рече, »носи ме као мало воде на длану, радим с њиме што хоћу, заповедам му како хоћу, молим се Богу по српски, чак ми је донео од некуд стару икону богородице; живим ти без бриге као бубрег у лоју! Ја га не зовем друкчије него »Караконџул-ефендија«, а он мени опет за то тепа: »џанум« и »кузум«, срце моје и јагње моје!«

Сад су њих две седеле на софи једној под прозором, па вириле кроз решетку доле на улицу. Иза њих је стајао стари Јаничар озбиљан и смеран.

»Ево Асас-баше и Алај-чауши, трче да јаве да иде Падишах. Отвори добро очи кад ти покажем везира, да га добро видиш, да се не препаднеш кад те после пред њега изведем!« рече Хусејин Иконији.

»Баш се не бих препала па да је како страшан!« одговори Иконија мирно; али опет ти само мени њега покажи!«

У том прође једна чета чауша са шиљастим црвеним капама од сукна, загасито зеленим кафтанима, без оружја и само са дугачким зеленим доламама, којих скутови беху подигнути па за појас придевени, са жутим шалварама и црвеним јеменијама. Носили су ханџаре за црвеним силавима, дуге пушке на раменима, а за калпаком по једну дрвену кашику.

Хусејину мило беше да их гледа. Срце му се раздрага па викну: »А, бре, синови цареви, аферим!«

За њима иђаше једна чета »Бостанџија« одевених и наоружаних онако као што су Јаничари, само што им високи калпаци беху од црвеног сукна. Иза бостанџија корачаху сложно »Балтаџије« са скрлетним доламама и белим турбанима, носећи у рукама сребрне наџаке.

Па онда проведоше дванајест доратастих хатова из Курдистана, са позлаћеним рахтовима и седлима покривеним међедином; двадесет и четири коњушара, који их водише, беху сви обучени у жуту чоху, а опасани стамболским пасима од жуте свиле.

Иза овог царског првог јелека корачаху у ногу Хербаџије, у скрлетним доламама, а са тигровом кожом о левом рамену; у рукама ношаху пушке са сребрним пафтама, а у силаву ханџаре и пиштоље све у сребро заливене.

Па онда удари једна кита Спахија коњаника. Не зна човек шта пре да погледа, да л’ људе да л’ коње. Спахије све по лепоти и јунаштву пробрани, носили су црвене шалваре, зелене доламе, на прсима панцире и токе сребрне; а са десног рамена висаше низ плећа стреоник од црвене кадифе, златом извезен, пун стрела са левог рамена опет сам лук с тетивом, завијен у зелену кадифу опет златом извезену. На глави ношаху позлаћене шлемове са белим ниским турбаном око чела. У десној руци држаху копља, а о бедрима ношаху криве димискије. И опрема коњска била је богата, све од самог црвеног ибришима и сребра, а седла им покривена у једних жутом, а у других љубичастом чохом, по којој се пружаху шаре од сребрне жице.

Иза њих јахаше Спахи-баша на дивном арапском коњу. Био је одевен као и друге спахије само што је се из његовог белог турбана, уз златни шлем, извијала висока бела перјаница, што му накит на коњу беше од злата, и што поред коња његова корачаху по шест дечака са црним малим шубарицама, црвеним доламама и жутим шалварама.

Удари други царски јелек: дванајест вранаца са сребрним рахтовима; о седла од црвене кадифе беху и с једне и с друге стране обешени округли сребрни штитови рубинима искићени. Коњушари, све по два на [68] једнога коња, беху одевени у црвену чоху са високим црвеним калпацима са дугим кићанкама а од плавог ибришима.

Одмах иза овога проведоше и трећи царски јелек: дванајест као млеко белих арапских хатова, с густим и до земље црним реповима. Њихови рахтови беху од сувог злата; а о седла од плаве кадифе беху притврђени златни штитови искићени плавим сафирима, а коњушари ношаху на глави беле калпаке, а поврх белих шалвара плаве доламе.

Па онда наиђе Једна чета Јаничара на коњима, са црвеним доламама поврх зелених шалвара, са златним токама на прсима, са белим сарколима са златним первазом и златним челенкама на глави.

Иза њих јахаше на високом вранцу Ага јаничарски. Носио је кунтуш од зеленог атлаза опточен широким первазом од зибелина, антерију од истог таквог атлаза с рукавима од белог атлаза, широке шалваре од црвене чохе и жуте чизме. За свиленим пасом имађаше богато искићен ханџар. Рахтови његовога вранца беху све од самог сребра. Поред њега корачаху и с једне и с друге стране по шест красних момака, у јаничарском руву, са лепо извезеним стреоницама о плећима.

»Гледај нашег агу, гледај!« викну Хусејин Иконији, па је у свом одушевљењу гурну не баш врло нежно. И онда сави руке на прса и поклони се своме старешини, и ако овај чак ни слутити није могао, да га је иза оне решетке гледао један Јаничар.

Наиђе за тим једна гомила кадија, хоџа и улема, са белим турбанима, зеленим кафтанима и меким чизмама од црног сахтијана. Па онда [69] једна мања чета шејика потомака Мухамедових, са великим зеленим чалмама. Иза њих заступник Муфтије са белом чалмом и у белом кафтану. Иза ових наступише риџали царства, аге од Дивана и од царској Сараја, кади-аскери, беглер-бези паше и везири, све то са сабљама и ханџарима драгим камењем окићеним, са турбанима од кашмирских и хиндустанских танких тканица, разних боја и разних облика неко у ћурковима од црвене млетачке чохе, неко са кунтушима и са бињишима од дибе-тканице златном и сребрном жицом испреткане, са зибелинима, самурима и скупоценим лисичинама оперваженим.

»Е сад, отварај очи и добро гледај!» викну Хусејин Иконији; »ево га наш везир!«

Иконија наслони чело на решетку, па оштро гледаше на улицу. А срце јој поче живље да куца, не знађаше ни сама зашто, мањ ако није што јој Хусејин оно онако из ненада викну.

Три млада момка, лична и висока, у панцирима и са сребрним шлемовима иђаху у корак онај у среди ношаше копље са три коњска репа, а она двојица поред њега забацили на рамена шестоперне буздоване. Иза њих корачаху сложно дванаесторо дечака, све по четворица у једној врсти. Беху обучени они у првом реду у жутој, они у другом у црвеној, а они у трећем у зеленој свили. Изгледаху као жива башта од лалета.

Иза њих на високом једном анадолијском хату јабучасте боје, јахаше леп млад човек. Његова долама од црвене кадифе била је тако богато златом извезена, да је једва овде и онде кроз гроздове и грање од злата кадифа провиривала. На прсима је носио златне токе; иза [70] свиленог паса ханџар, којега су и корице и дршка биле смарагдима и рубинима богато ишаране. На глави је носио златан шлем, обавијен танком белом чалмом, из које се спреда а изнад чела узвијаху две челенке од драгог камења, у којима беху усађене перјанице од црнога нојевога перја. Застор његовог седла био је од зелене кадифе златом и бисером извезен. Узенгије су му биле од злата а тако и дизгини, са којих је висило на свакој страни по дванајест кита од дробног бисера и толико од крупног мерџана. Коњ му је на глави носио белу, у сребрно лале утврђену перјаницу, на челу између оба ока амајлију са крупним једним смарагдом, око кога се савијало три низа од алема, рубина и сафира. Златом оковани кајиши са дугачким ресама од срме, држали су на широким прсима Јабучиловим једну велику звезду од рубина са полумесецом од алем-камена изнад ње. И коњ и јахач трептали су на сунцу од злата и драгог камења, Била је милина погледати их. Јахач сеђаше као да је прикован за седло, и тихо, благо, готово смерно погледаше то на једну то на другу страну. А његов Јабучило, као да се поношаше накитом и јунаком својим, корачаше усталасаним кроком, крешући праменове од варница из калдрме, свој лабудовски врат час савијајући ниско као да се клања до земље сиротињи и фукари, која иза леђа јаничарских запрепашћена гледаше све ово чудо и господство, а час опет поносито и с фрком дижући главу у вис, као да нестрпљиво тражи да види да ли се крилати Пегаз застиђен сакрио за облачке од сребра на плавоме небу од азура.

Кад би на спрам оног прозора са решетком, [71] млади јахач упре своје погледе на њ, као да је хтео силом својих очију да скине решетку. Не могаше да скине решетку, али не скидаше погледа свога са ње, докле га поносити коњ његов не однесе даље низ ову живу реку која ваљаше, злато, сребро и драго камење.

Иконија га је добро уочила. Њени се погледи залепише за њ, и он их понесе собом далеко низ улицу. Она изгледаше збуњена, узбуђена, бледа и замишљена. Гледаше једнако за њим: срце јој лупаше баш као да се нешто препала била, и једва дихаше. Као да јој све мисли, све срце, сва душа одоше низ улицу, и само несвесно тело оста челом на решетку наслоњено. Трже се и разабра се тек кад Хусејин вихну: »Ево Падише!«

Јаничар паде на колена, сави руке на прса а главу нави на лево раме склопив трепавице. Па кад је тако, по јаничарском обичају, показао како је готов да за цара положи главу на пањ да се сече, онда се подиже и тихо, више сам у себи, прозбори: »Падиша чок јаша!« (да живи падиша!) одјекујући тиме грмљавини која се за султаном ваљаше низ улицу.

Иконија је сад у ономе, што јој под очима промицаше као нека шарена гунгула, једва спазила између позлаћених клобука Пејика и високих перјаница Солака, Турчина једног у годинама, са три црне перјанице на белој чалми у бињишу од сребрне жице и на белом коњу. Виде још како неки из свите цареве бацаше читаву дажду од сребрних аспри у гомиле света, који са још ватренијим узвицима за здравље и срећу падишину поче сад да се бије грабећи аспре са калдрме.

»Виде ли цара?« упита је стари Хусејин сав радостан и весео.

»Да ми, аго, не замериш, а и цар да ми опрости, једва би смела рећи да га видох!«

»Их, како јадна да не видиш цара?! Па ти онда ниси видела ни Кизлар-агу са његовим Кара-агама, ни Капи-агу с његовим белим евнусима, ни царева Силиктара, који сабљу цареву носи, ни његовог Ибриктара који му златни ибрик носи, па ни Рикабдара који му узенгију придржава, ни његова Дулбендара који му чалму завија, и турбаном царским Муслимане поздарвља! Па ти ниси видела баш оно што је најлепше! А лепо сви они прођоше мимо тебе а испред Падише!«

»Ја се, Бога ми, бејах загледала у твога везира. Вала доста је и њега видети па да очи засену! А право да кажем, учини ми се да сам те очи и то чело неге видела, па се занесох тражећи по мојој лудој памети где сам их видела!«

»А како ти се свиди царев пролазак?« упита ага да би повео разговор другим путем.

»Е, па није шала, царевина је то! Како гледах оволику силу и господство, ја се мишљах: еј, Боже, тако је то и у нас било док имадосмо своје цареве! Да ти мој ага чујеш, кад наши гуслари стану казивати како је некада у нас било! Вала ако није и лепше било, није мање!«

»Јок вала!« рече поуздано стари Јаничар; »лепше да буде не може. Паметнији и од тебе и од мене рекоше: »Мал дер Хиндустан, акл дер Френгистан, хижмет дер али Осман,« »преко блага Хиндустана, и памети Френгистана, а сјајности Османлија, ништа веће нема!«

»Вољан си аго да тако говориш; ама да могу сада да прошетају овом чаршијом само [73] три српске војводе Милош Обилић Иван Косанчић и Милан од наше Топлице, Бога ми би ова чаршија од чуди занемила, а сам цар и везир потрчали би да им посипљу пут аспрама!«

Јаничар се насмеја, па махну руком као да каже; »Море жено батали ти то!«

»Да ти видиш Топлицу Милана,« поче Иконија да с пуно поноса казује, као нешто што је сама видела, па јој се очи разгореше а лице засветли; — »Да ти видиш Топлицу Милана, кад се јунак узме да облачи, прво меће, бурунџук кошуљу, нит’ је ткана нити је предена, већ од суха злата исплетена, на кошуљу челик панцијера, на панцијер румену доламу, по долами троје токе сјајне, једне вите а друге салите, а на трећим гује исплетене, повисоко издигнуле главе, у главама алем камен драги, на токамо пуце под гр’оцем, и у њему чаша од биљура; па облачи ковче и чакшире, на ковчама триста трепетљика, до колена од сухога злата, и обуче чизме цариградске, а устакну калпак и челенку, десет пера дванајст челенака, и тринајсто ноја тице крило, то се крило на чекрк окреће, те казује....«

»Аман! куд си пошла, шта си намислила!« прекиде је Хусејин! »Хајде да се полази; далеко је везиров конак.«

Иконија, Шекер-кадуна и Хусејин-ага довезоше се на везировом кајику из Стамбола у Аденистан.

На мраморноме бајиру дочекали су их везиров Кизлар-ага и Капу-ага, онај први с белом а овај други с црвеном и високом камилавком, а обојица у џубетима од дибе с навратком и [74] первазима од зибелина. Иза њих су стојали поређани с једне и с друге стране по шест црних и шест белих евнуха, неколико бостанџија и повише других дворских слугу. Међу овима је Иконија нарочито запазила Тутучи-башу, надзорника папагаја, са два шарена крила папагајева на сниском турбану, а у руци са шареном штаком са прапорцима горе на врху. Поред њега је стајао и Булбулџи-баша, надзорник славуја, са крилом јастребовим у челенци и са сребрном тицом на штапу који је у руци држао.

Иконија се јутрос упорно противила наваљивањима Хусејин-аге и његове кадуне да се фереџом заогрне, па прође кроз Стамбул и Боспором на кајику онако у белом зубуну, са шљокицама међу црним ресама, и са сниском белом конђом, коју је низ образе с грлом везивао црни као кадифени рубац. А овде не рече ни речи, кад је Кизлар-ага и Капу-ага заогрнуше као неким кафтаном од загасито зелене тешке кадифе са златним ширитом. Кад јој је црни Кизлар-ага приступио, она се само сва стресе и побледе. Мало затим па се насмеја и рече Хусејину:

»Баш му, аго, молим те кажи, да човек не мисли да сам се од њега препала. Није, него ми тако долази свагда, чим угледам Арапина, сва се стресем и најежим а не знам ни сама за што!«

Прођоше као с литијом кроз башту, мимо неколико кијосака, мимо многе чесме мраморне водоскоке и шарене кавезе с тицама. Ударише и оним широким путем између великих поморанџи, са којих кроз загасито-зелено лишће и кроз ките од бела мирисна цвећа провириваху [75] зреле поморанџе као јабуке од злата. Иконија не знађаше чему пре да се диви, да ли овом дрвљу са зрелим родом и цветом у једно исто време, или оним великим и шареним тицама са кукастим широким кљуном, што на тачкама и сребрним пречагама међу свака два поморанџина дрвета стојаху. Још се већма задивила кад виде како, само што Тутуџи-баша зазвекта својим прапорцима, свака од оних тица приклони ниско главу клањајући се, па онда, истина крештавим и нешто мало загушеним глисом, али тек разговетно, проговори неколико речи, од којих је неке Икокија познала да су турске.

Кад стигоше пред лепо изрезана врата од једнога двора, у коме се низови од белог и руменог мрамора надметаху својом лепотом, пењући се под прозоре затворене позлаћеним решеткама, онда се црни Кизлар-ага окрену целој свити, па само махну руком. На мах се сви бели евнуси и бостанџије па и сам Капу-ага, одвојише и одступише натраг. Хусејин-ага, једва стиже да Иконији прозбори: »Иди само са Шекер-кадуном за Кизлар-агом и не бој се ништа!« па се онда сам брзо измаче. Оста само Кизлар-ага, његових шест Арапа, и Иконија са Шекер-кадуном пред вратима.

Кизлар-ага закуца сребрном алком те се на мах оба крила расклопише. Иза врата стојао је и с једне и с друге стране по један лав од црног углачаног мрамора. Од њих, па даље у ходник, пружали су се редови од Арапа, од којих једни држаху сребрне наџаке, а други голе сабље димискије. Било их је страшно погледати, а тешко је било казати ко је грђи од кога. »Нека Бог сачува свакога да их и у [76] сну снива!« рече Иконија самој себи корачајући полагано, али без страха иза Кизлар-аге; »вала ни ђавоља стража око пакла не може бити ни црња ни страшнија!«

Али се призор овај брзо замену другим.

Уз широке мраморне степене изађоше горе у пространи и дуги ходник, патосан звездама од белог, руменог и зеленог мрамора, а по зидовима застрвен богатим перзијским ћилимовима. Дуж целог ходника, и с једне и с друге стране, поређало се око педесет младих и дивно лепих девојака. У сваке коса беше оплетена у стотине танких витица, па падаше по плећима до испод појаса; шалваре им беху од разнобојне свиле, жуте, црвене, зелене и беле; око паса танки свилени бајадери, по којима златна и сребрна жица беше извезла свакојако цвеће; јелеци махом од црвене и зелене кадифе златом богато извежене, беху око витког им струка тесно прикопчани златним пуцетима а на грудма широм отворени, да кроз танку маглицу од свилене паучине покажу где нежна милина девојачка још једнако тихо снева снове невиности. Између сваке две девојке стојао је осмоугли сточић од седефа, а на сваком од њих по једна кита од зумбула или по једна кита црвеног каранфила. Милина је била погледати та два низа од лепих девојака, разнобојне свиле, којима су се јунак зумбул и витез каранфил надметали за зрачне погледе из девојачког ока.

Кизлар-ага проведе Иконију кроз неколико лепо намештених соба, па је заједно са Шекер-кадуном остави у једној са врло богато застрвеном софом. Мало час па уђе унутра Ћехаја-кадуна, проговори нешто турски са Шекер-кадуном, а ова онда рече Иконији: како мора да [77] је остави саму у овој одаји да дочека везира, који ће јој кроз који час доћи.

Ту су обе кадуне на једна врата изашле, а на другој страни Кизлар-ага отвори једна по ниска вратанца од седефа и пусти унутра младога везира.

Иконија је стајала поред софе, као да се скаменила, и гледаше право и не трепћући у везира.

Везир беше очевидно и сам узбуђен. Био је сав блед, и на трећем кораку стаде и гледаше онако исто немо и укочено у Иконију, као и она у њега. После јој приђе узе је за руку и рече јој српски само једну реч:

»Седи!«

Она седе не проговарајући ни речи, него само гледаше непомично у очи његове. Он седе поред ње. Извади оно парче оцепљена рукава, и показав јој, упита је тихим гласом:

»Познајеш ли ово?«

Она погледа у оно парче рубља, па онда опет везиру право у лице и рече уздркталим гласом:

»Познајем мој рукав! Познајем и тебе. Ти си.

Он јој дохвати руку и пољуби је.

»Како си ме познала?« питаше је.

»Кад сам те на подне с царем видела, почела сам да слутим. Сад сам те познала прво по очима твога оца, а друго по куцању мога срца!«

И онда Иконија бризну плакати.

Везир јој миловаше руку, пусти је мало да се исплаче, па је онда тихо запита:

»Што плачеш?!

»Плачем а незнам ни сама за што,« рече Иконија, просто грцајући. »Плачем од среће [78] од среће што те видим, и опет од несреће моје што кад те видех жива, нађох те да си царев везир!«

»Па зар је несрећа бити царев везир?« упита везир с осмехом.

»Знам ја, не можеш ти бити царев везир а да ниси турске вере. Ето какве сам среће ја: нађох сина кога ми Јаничари одведоше, али ми га турска вера оте, да од њега турска срећа гради царева везира! Цар има пуно везира; ја имађах само једног сина!«

»Ни моја вера ни моје везирстро,« рече Ризван потресеним глосом, »нису могли да отму моје срце од тебе. Ја имам једну матер. И ја и ти, и ми који клањамо и ви који се крстите, имамо само једног и истог Бога. Немој да плачеш! Немој да грешимо Богу! По његовој смо се вољи — нека му је слава! — данас састали да се, до његове воље, више не растајемо! Ходи да те водим да видиш младу султанију снаху твоју!»

И везир је узе за руку као неко дете, и кроз она вратанца од седефа одведе је унутра у харем.

У пространоме перивоју Аденистана било је по више ћошака и малих конака. По најлепши је био један, саграђен сасвим близу обале морске, али не баш врло далеко од главног конака и од великог харема.

Звао се »Седефли-шкољка.« Доњи му је кат био од белог мрамора, а горњи од стакла и резаног кедра са Ливана. Некада је кедрово дрво било све покривено љускама од седефа, који се на сунцу преливао из беле млечности [79] у тамно зеленило, а из овога у топло руменило. Отуда је дошло и име конаку. Зидао га је Махмуд-паша, те у тој шкољки затварао бисер, који му је султан Мехемед у својој најмлађој сестри поклонио био.

Дугачки редови од тамно зелених кипресова одвајали су га од великог перивоја. Око самог конака извиле се старе липе, па га чисто загрлиле мирисном хладовином и меким облаком од свога зеленог листа са сребрнастом поставом. На једно двеста корачаји од конака, пружала се обалом ограда од руменог мрамора, коју су сафирни морски таласи тихо, чисто тепајући јој, запљускивали кад је море на тишини сунцем успавано било, а опет бесно у њу грували и пребацивали је млазовима од беле пене, кад се море ричући рвало с ветровима. Између конака и ове ограде виле су се ситним и блиставим шљунком насуте стазе кроз широке цветне леје, начичкане лалетима, зумбулима и криновима у пролеће, а ружама и каранфилима преко лета.

Била је милина озго са ћошке, погледати преко овог шареног и мирисног ћилима од цвећа к оном оквиру од руменог мрамора, и преко оквира по плавом морском огледалу, поврх кога облетаху витокриле беле утве, а по коме тамо даље пловљаху трговачки и царски бродови разапетим једрилима као џиновске утве грдосије.

Сама ћошка блистала је као да је башта од разнобојних лалета: по споду персијски ћилимови са дивним шарама у меканим и загаситим бојама, на три стране уз прозоре ниске софе од крмезове чохе, па застрвене овде и онде ћилимима из Бокаре и шаловима из Индије; дуж софе дуги а уски јастуци од црвене и зелене [80] кадифе, па златом извезене; испод таванице, свуда у наоколо, иде поширок перваз, у коме су талијански мајстори живим бојама исписали како се поносити паунови по цветноме пољу шећу, и како јелени кроз младо, зелено борје скачу; сама таваница урезана дубоко и високо, као да се горе негде топило злато, меки бисер и плави сафир, па се млазови спуштајући се доле скристалисали пре, него што су се златне, бисерне и сафирне капљице откинуле да као блистава роса попадају по персијским ћилимима, чоси и кадифи.

Везир је овај дивни мали конак дао својој мајци Иконији да у њему станује. Да је непрестано дворе, да су поред ње и на њену службу и дању и ноћу, дао јој је из харема своје жене једну Гркињу из Солуна и једну Арбанашкињу из Скадра. Обе су говориле српски, истина мало заносећи, али тек српски. Колико је било танких робињица и брзоногих дечака од 12 година у доњим одајама. Иконија није ни знала.

Гркињи је било право име Агапија, али су је у харему, као робињу, звали »Нурисаба«, што значи »Зорка«; Арбанашкињи је било име Петрија, а у харему су јој дали име »Ђулбахар« или »пролетња ружа«. Обе су биле младе, бистре, брзе да разуму што им Иконија каже, срећне да погоде што она и помисли и хитре да послуже.

Првих дана приступише јој погнуте, са рукама на пафтама од појаса склопљеним. Иза сваке њене речи, обе припадаше да јој скуте целивају, или да прстима дотакну спод под њеном папучом. Али већ трећи дан Иконија не могаше да сноси ово чудо од своје госпоштине. Викну их обе и рече им:

»Тако вам очију, децо моја, немојте ме више мучити! Волим вас обе, јер видим да сте добре душе; али не могу да волим службу вашу. Боли ме ево овде« (па Иконија метну руку на срце), »да вас гледам као робињице. Лакнуће ми да сте ми по Богу кћери. Говорите ми као што би мајци својој говориле. Ходите да вас као децу моју пољубим!«

Обе младе жене разрогачише очи, па је гледаху непомично као да се беху окамениле. И тек када Иконија приђе, те пољуби у образе најпре Агапију па онда и Петрију, бризну и једна и друга у гласно јецање. Агапија јој паде око врата и просто се заценила била од плача, а Петрија клече на ћилим и обасипаше јој руку пољупцима и сузама. Ударише сузе и Иконији и од тога часа бијаше јој лакнуло.

»Нисам мислила да вас расплачем децо!« рече Иконија, као да је осећала да је у неколико крива за њине сузе..

»Нека нас да плачемо!« рече Агапија. »Од како смо сиње кукавице изгубиле мајке наше, нико нам тако говорио није као ево ти данас. Срце нам се било давно скаменило, а и шта ће срце робињицама?! А данас си нам ти, твојом добротом, растопила у ове сузе лед око њега и ево нађосмо да га још имамо!

Те вечери обе младе жене испричаше Иконији целу своју прошлост и жалосну судбину, а она опет њима причаше како су јој сина отели и како се у њеном завичају живи.

Иконија је и овде, у Седефли-шкољки на Боспору, рано легала а зором устајала. Много пута није могла по целу ноћ да спава, и онда би јој Агапија причала шта је видела у Јерусалиму, где је као девојчица од дванајест година [82] била, и шта је видела у Кајиру где су је гусари који је на мору заробише, најпре на продају изнели.

Ове Агапијине приче о Јерусалиму, о гробу Христовом,, о чудесима чудотворних икона, пред којима се кандила никада не гасе, особито су се омилиле Иконији. Петрија је опет знала да прича по неку причу из »Четрдесет везира,« коју је у харему научила и, као и по неку досетку Насрадин-хоџе. Иконија би се слатко насмејала, па би тек опет Агапији рекла: »Хајде ти сад после ове веселе Џумбусаре (тако је почела да зове Ђулбахару) причај нам о оном старцу у Јерусалиму, што је био заспао па се пробудио тек после осамдесет година!«

Ризван-бег је чинио све што год је могао, да му мати буде задовољна.

Свакога понедеоника долазио је сам лично да је види, и да с њоме поседи мало на шареној ћошки седефли-шкољке.

Свакога петка пред вече, млада би султанија послала своју Ћехаја-кадуну, са још две кадуне и девет робињица уз обичну пратњу црних и белих евнуха, да је од њеног конака допрате у харем. Иконија је свагда водила собом и своје две поћерке. Пролазећи с оваким спроводом кроз башту, она би се сама у себи насмејала и рекла:

»Боже, Боже! шта ли би моји сељаци рекли, да сад некуд из прикрајка гледају, па да виде ово моје чудо и господство? Бог и душа знам их, пре би се насмејали него зачудили! Та ево ме и сама се смејем!« Па би се опет тихо насмехнула.

У харему дочекале би је ките од робињица све лепше од лепших, клањале би јој се до земље, а нека би се сагибала да је и скуте љуби. Ту би је ћехаја-кадуна и још једна' дворанка узеле под мишке, па је увеле у велику дворану, где би јој млада султанија изашла пола пута у сретање, претисла њену руку па своје срце, па је онда сама узела под мишку и повела да је посади поред себе на софу.

Тада би робињице донеле велику једну сребрну синију, наместиле је на осмоугли столац од седефа пред султанијом и Иконијом, а по синији разместиле плаве ћасе од кинеског порцелана у великим позлаћеним зарфовима, са млеком, сртлијашем, кадајифом, белом и руменом халвом, рахатлуком и свакојаком другом ђаконијом. Једна би се висока и танкострука девојка — с црном косом, црним очима, белим челом и руменим лицем, сва обучена у црвену свилу и кадифу и с црвеном ружом у коси — укипила на десном крају од ћилима пред софом, а поред једног сточића од сребрне срме, на коме је стајао кристални бокал са црвеним шербетом; а на левом крају, према њој стојала је поред сребрног сточића с бокалом са жутим шербетом једна исто тако велика и танкострука млада девојка са бледожутом ружом у златној коси, с плавим очима, с лицем белим као да је млеком наливено, и сва у бледожуту свилу обучена.

Кад се ни султанија ни Иконија не хтедоше ничега прихватити, онда четири робињице дигоше сребрну синију и однесоше. Тада би млада султанија ударила длан о длан. У дну дворане, према султанији, два би нубијска горостасна црнца размакли тешке завесе, па пустили [84] да уђе унутра Кизлар-ага са дванајест црних евнуха, за њима дванајест дечака па дванајест девојчица, па ћехаја-кадуна са своје четири помоћнице, а иза њих дванајест Арапкиња, па дванајест белих жена, а иза њих 24 младих девојака од петнајест до осамнајест година, све то богато обучено и накићено, у руву од разних боја и разнога кроја. Све то прође поред Султаније и Иконије чисто са страхом, гледајући преда се и склопивши руке на појасе.

Дворкиње се разместише у гомилице дуж зидова, а евнуси чак доле у дну дворане. Две робињице донесу једну сребрну и једну златну кадионицу, баце у њу алоје и још неке индијске мирисе и покадише њима најпре султанију па Иконију и прођоше после по редовима дворанства. А друге две донесоше у сребрним котлићима миришљаву воду од руже, па китама од црвеног каранфила пошкропише ћилимове и засторе на зидовима.

Тек иза овога настајала би права забава, у којој би свагда било певања, играња и опсенарских престава. Најживље је Иконија запамтила прво вече и често би о њему и причала.

На један знак султаније, Кизлар-ага уведе унутра једног дервиша, високог, сувоњавог, црне масти и дуге црне браде.

Он разастре своје поабано сиџаде, стаде на њ’ проговори неколико арапскик речи, па се онда узе ударати у главу буџом једном, у којој је било пола оке јексера усађено, па онда дугим и уским ножем пробадати своје мишице а великом једном иглом прошивати усне своје. Згрози се султанија па махну руком. Дервиш онда извади из своје горње костретне одеће једну прљаву кесу, отвори је, и извуче из ње [85] једну змију, пресече је па се начинише две, дохвати једну и опет је пресече и опет се начинише две, тек за тили часак поче да гмиже по ћилиму силество змија, док султанија пребледе, па се диже а девојке вриснуше престрављене. Кизлар-ага викну две три оштре речи дервишу, те овај баци своју високу и шиљату камилавку од сивог сукна доле на под, а змије све једна преко друге навалише да се у њу као у неко гњездо савију. Султанија преко Агапије запита Иконију да л’ се није препала?

»Нисам!« рече Иконија. »А и што би ? Какве сам ја смукове виђала у нашој планини па се плашила нисам! Смукове видети, то је тек нешто, а ово је тек шала!«

У том дервиш подиже у вис своју камилавку пуну змија, али с муком и напрезањем као да је свака од олова; протресе је мало као да је зобница са зобљу, промумла некакве речи, које нико не разумеваше, па из ње поче да излеће голуб за голубом, носећи у кљуну по један струк ђурђевка. Читиво јато облеташе испод златне таванице и лепо беше погледати их. Један паде на софу, између султаније и Иконије и спусти пред султанијом ђурђевак. Она се маши да га подигне, али је Иконија нагло прихвати за руку и викну: »Не, кћери царева! Ова дервишева посла нису чиста посла!«

Кад Агапија преведе шта Иконија рече, султанија се слатко насмеја. У томе дервиш зазвижда и голуб за голубом падаше му на рамена, а он једног по једног гуташе као шећерлему. Кад већ не оста више ни један, онда високи дервиш поче да се смањује а у исто време да се шири, док не поста шири него дужи, па се онда окрете, и као кепец дебељко [86] остави своје сиџаде. Девојкама, па и самој султанији, то се даде на смеј па се слатко насмејаше, Али се Иконија није смејала него се баш била препала.

У том уђе четрнајест младих девојака: седам, свирачица с ћеманетима, цитрама, тамбурама и таламбасима, и седам певачица. Засвираше и запеваше да је милина било слушати. Певали су неку перзијску песму: како је ружа нарицала за. славујем, коме је срце од силног прижељкивања препукло. Млада султанија, која разумеваше перзијски, беше усхићена, и кад се песма сврши она два пута живо рече: »Аферим, аферим!« а све њене дворанке поновише за њом: »Аферим!!« На један миг, оне две шербет-девојке крочише к певачицама и у сребрним пехарима дадоше им слатка и мирисна шербета.

Иконија се била сва у ухо претворила, па растужена замишљено гледаше у младе певачице. Султанија јој нешто рече, и Агапија јој преведе; али она не чу. И опет јој то поновише, кад је султанија тихо руком дотакну.

»А? шта велиш?« питаше Иконија Агапију, као да, се из сна пробудила.

»Султанија пита: »је ли да је лепа песма?«

»Баш је лепа!« одговори Иконија; »Много лепа! Занела ме чак натраг у моју младост и у срећно доба, кад је црква Св. Јована појала. Боже благи! кад се сетим кад једном дођоше калуђери из Пећи с патријарковим ђацима па запеваше.... чекај молим те мало!« Па се Иконија погну, замисли се, замисли, претисну чело прстима као да хоће да из мозга исцеди сећање, па се онда опет усправи и рече: »Јест, сад се сетих! Ђаци патријаркови запеваше танким грлом нешто о новом Јерусалиму, а оно се [87] свима диже коса на глави, и мислиш диже се кубе горе у кебо, да отклони цркву да и анђели чују, а ми све младе жене и девојке пожутесмо као смиље; ђаци и калуђери све више и више везу гласовима, а ми се јаднице расплакале па плачи! Ех, Бого мој, оно је било појање да мртве оживи! .Јес, није вајде, и ово је лепо, није да није лепо, баш је много лепо! Али оно да је да султанија чује! Еј, еј, авај нама!« доврши Иконија тихо, па се љуљаше то на десно то на лево; као тешкајући се што је то све било па прошло.

У том уђоше у дворану две, као капља, младе, високе, витоструке и танконоге Мисирлијке, с обнаженим рукама и грудима, утегнуте танком свиленом копреном око паса, са сребрним гривнама око облих зглавака на рукама и на ногама, са сребрним минђушама, са крупним црним зеницама, са очима као бадем повијеним, са дугим свиленим трепавицама, са витим дугим и као лук од стреле високо повученим обрвама.

Зазвекеташе цитре и тамбуре, закуцаше тихо таламбаси, потскочише обе хитре и видрасте Мисирлијке као два кадифаста и златним прахом посута лептира. Не знаш, да л' тамбуре дрхћу под манђијом дивотнога девојачког крока, ил’ девојке лебде очаране звеком од. сребрних жица. Милина од игре и милина од свирке стопиле се у један шербет, који новом жеђи стару жеђ гаси, да жеђ никад не загаси.

Стаде свирка, као да у исти тренут све жице попрскаше. И обе играчице као да се у лету скаменише, тако засташе лебдећи за један часак само на једном нокту. Султанија опет [88] својим сребрним гласом викну: »Аферим!« И опет шербет-девојке прискочише играчицама и напојише их.

Султанија даде запитати Иконију: како јој се свиди игра девојака из Мисира.

»Е, царска кћери,« одговори Иконија, »Бога ми ти ја не умем ништа казати. Видим да је мука и мајсторија, али то се у нас не би звало да је игра. У нас је, и кад се весели и кад се тугује, све као моба. И не може да буде игра друкчије, него кад се поведе коло, па се повије око свирца, па на десно па на лево, па кад сто момака и двеста девојака удари све у ногу, а оно као да игра један момак и једна девојка. Па не знаш шта је лепше погледати: да ли стидљиву девојку, или стидљива момка, кад је у колу. А стидљивост и чедност баш требају свакој девојци као цвету мирис и боја! Бога ми, па без тога се у нас не би никад могло ни поиграти!«

Султанија није разумела на што Иконија нишани, а опет Иконија не би ни могла да разговетније каже оно, што је мислила. Султанија помисли да овај нешто магловити говор значи: да је везирова мајка уморна, па се диже, опрости се с њоме и нареди да је опет у њен конак отпрате онако, како су је у харем допратили били. Тако је и било, само што је сад ваљада стотину дечака, са шареним фењерима ишло, нешто напред, а нешто по странама њеног спровода.

Око поноћи Иконија повиче са своје постеље:

»Децо, спавате ли?«

Обе њене дворанке скочише.

»Требаш ли нас што?« упиташе је.

»Ево не могу да тренем! Цело ми оно вечерашње [89] чудо игра једнако пред очима. Истом се мислим, вратим у цркву, да слушам како наши ђаци поје, а оно дотрче они страшни Арапи, (буди Бог с нама!) па ме извуку напоље да гледам дервиша и његове змије. Уграбим као прилику и као нагнем да бегам, а оно оне две танке циганчице скакућу испред мене! Него, ако ниси сањива, Агапијо, причај нам што о светом граду Јерусалиму!«

А Агапија устане, умије се, напије се воде, и онда седне поред Иконијине постеље и почне да јој прича, и прича јој док везирова мајка не падне у тихи сан.

VI
ПОСЛЕДЊЕ ДВЕ СУЗЕ.

Ризван-бег је чинио све што велика сила и још веће богаство могу да помогну једном добром сину, да матери својој засведочи своје велико поштовање.

Али није дуго постојало, па он сам признаде: да мати његова не изгледа да је срећна и задовољна. Она се истина ником и ни на што пожалила није. Али је из дана у дан бивала све невеселија. Тек би се са ћошка свога конака загледала у море, па би сетно пољуљала главом то на десно то на лево, и тек би јој се по неки тешки уздах из груди откинуо.

»Ти си, мајко, сетна невесела?« упитаће је једнога дана Ризван. »Да ти није што криво од кога у моме двору? Да ли има нешто што би ти годило и за чим жудиш, а што ми овде не можемо да знамо док нам ти не кажеш?!«

»Хвала ти, цареви везире!« рече Иконија, која никако не могаше да везиру и зету турскога цара каже »сине!« — »Хвала ти, цареви везире! Свега има изобила у двору твоме, и колико ми добра чините и ти и сви твоји, већ и не ваља, хоће скоро по неки пут и да ме расплаче. Али ти нећу крити, јесам тужна, и чини ми се да ми се срце почело да камени, а грло претвара у пиштаљку од горког сувог дрвета, те већ и њиме не могу ни да уздахнем, ни да сузе гутам!«

Пљесну се сиромах Ризван руком по челу и рече тужно:

»Авај мени! Аман, мајко, казуј што ти је?«

»Бојим се, било би дуго да ти све казујем. Нити је право да кажем ма што, што би те заболело, а видим да ти је срце болећиво. Него не треба да те боли, и немаш шта да жалиш. Ти ми чиниш толико, колико ваљада од како је царевине ни један син, дошав до силе и госпоштине није учинио за своју мајку сиротицу. Јесте, видим да не треба да те боли, јер биће да сва моја сетност долази од луде памети једне старе и просте жене!«

Ризван навали на њу да му просто исприча све што јој је тешко.

»Па добро, ево да ти све и кажем:

»Прво и прво све ми се чини, да не може бити, да ја теби и царевој кћери нисам овде на сметњи. Ови царски двори, ове царске баште сва ова госпоштина што се цакли у диби и кадифи, све то лепо приличи царевој кћери и царевом везиру, али што ће усред тога једна проста и стара Супкиња сељанка? Као мува кад падне у чинију млека, тако сам ти ја у овој госпоштини. Хоћу у њој да се удавим. Огрешила бих душу, кад не бих казала, да је твоја жена једно добро дете и праве царске милости према мени, простој сељанци, а ти си добар као добар дан, и ако си везир турскога цара!«

Ризван се мало насмеја.

»Прости ме ако кажем, што се не ваља. Стара сам, бога ми, године су! Сви сте ми добри и предобри. Али кад прођем поред оних ваших тица са кратким кукастим кљуном и зеленим, плавим и златним перјем, за које ми ова деца овде кажу да говоре турски и арапски, а оно све те тице погледају право и оштро у [95] мене, па некако мудро задрмају главом, по нека закрешти нешто, срдито, а по нека прогунђа нешто, па се окрене од мене, као неће ни да ме гледа! А ја сама себи велим: Боже благи, може бити они то сад по арапски гунђају: »а шта ће та сељанка овде? Није њој место овде!«

Ризван се слатко и гласно насмеја.

»Слободно ми се смеј царев везиру! И још ћеш се смејати мојој простоти, само слушај! Прођем по перивоју мало; седнем тамо под ону велику и стару липу. Истом седнем, а оно се проспе жубор, шапуће лишће, шапуће, шапуће, па тек с друге стране зашушти јачи шушањ. Окренем се, погледам и видим онај велики раст. Рекнем у себи: »Бог и душа: као да горско дрвље ромором овим измеђ себе разговара! Слушам и ослушкујем. Јест, не може бити друго, него баш говоре. А шта могу друго да говоре него: »А шта ће ова сељанка овде?!« Па онда ми се опет учини да раст захучи липи: »Чекај ти мирисна сејо, кад цар гаврански падне на моје гране, замолићу га да пошље своје гавранове да одлете до Лежимира, нека загачу дрвљу и камењу: како се Иконија овде, шири и башкари!« Па онда опет њему липа тихо шапуће: »Кад челе падну сутра на мој цвет, замолићу царицу њихову да пошље неколико чела, нек одлете до Лежимира, и нека тамо по ливадама пронесу од цвета до цвета, и од листа до листа: како се Иконија овде медом храни, у свиленом се фистану по трави шеће, и златним папучама цвеће гази, а на јадно своје село и не мисли!«

»Видим!« рече јој Ризван; видим, жудиш за завичајем!«

»Не знам ти ни сама казати, да ли жудим [96] за завичајем. Али има друго нешто што знам. Стара сам, свакога часа и кад се не надам може ме Аранђео крилима куцнути да му душу предам, па ме страх хвата и туга ми срце стеже кад помислим, да ће кости да ми труну негде у овој туђој земљи, далеко од мојих гробова. По твојој доброти ти би и пролио сузу, али ко ће наћи попа да ми гроб прелије и прекади и да ми га о задушницама опојава? Сахранићу се овде као незнана и некрштена душа, па ћу се и на оном свету изгубити и залутати међу несвоје, а моји ће ме узалудно ишчекивати и изгледати! О мајко божја смилуј се и сачувај ме тога!«

Иконија се прекрсти, па побожно погледа к небу.

Ризван се беше снуждио и замислио. По дужем ћутању узе да говори овако:

»Моја је давнашња жеља била да те нађем, да те поред себе имам, и да се потрудим да бар старост своју проведеш на миру и без бриге поред мене. Ако мислиш, да ћеш бити срећнија међу својим људма, добро, ево ћу да ти сазидам конак тамо, напунићу га сваком згодом, наредићу да ти се из моје хазне издаје што год ти и колико год ти треба да живиш као везирова мајка!«

»Не треба да се трошиш толико«, прихвати благо Иконија; »и ако си царев везир, опет и твоја хазна има дно своје!«

»Нека потрошим десет хиљада дуката!« говораше одсудно и топло Ризван; »нека потрошим и двадесет хиљада, ако само тиме могу да купим теби за твоје старе дане нешто среће да у њој поборавиш жалост своје младости, па нисам скупо платио!«

»Десет хиљада дуката! Двадесет хиљада! Истину ли говориш цареви везиру?!« рече Иконија, па уста силно узбуђена.

»Вере ми се не шалим!« одговори Ризван мирно и озбиљно.

»Е чекај мало!« рече Иконија сва усплахирена; погледа к мору, поћута, прекрсти се и рече полагано: »О мајко божја и богродице! Помози ми сада!«

Па се онда опет окрену везиру и узе да говори:

»Што ће мени конак?! Још коју годину, па ће мој конак да буде неколико педљи црне земље покривено бусени. Али ако си ми син, ако хоћеш да се твојој мајци бар под њену старост скине тешки камен са срца, а са душе њене црни облак, који сузама дажди, онда измоли у цара ферман: да сиротиња раја на оним урвинама од св. Јована подигне себи нешто црквице! Биће то твојој мајци за душу, а теби за здравље.

Удари се Ризван руком о колено. Подиже се хитро на ноге. Приђе к својој матери, дохвати је за обе руке и рече узбуђено:

»Што ми то, мајко, и раније не помену?! Али нека је у добри час! Ево ћу испросити у цара ферман; даћу блага колико год устреба да се црква сагради, да јој се земље, млинови и виногради купе, даћу да се доведу калуђери па нека црква пропоји као твоја задужбина, а на славу Бога, који је један и исти и Мусломанима и каурима!«

»Хвалим те боже! Ево сад нађох мог сина!« промуца Иконија кроз плач, и сад први пут

загрли царева везира као свога сина.

Везир је купио био од Осман-аге прокупачког Лежимир и још три села у околини, начинио од њих један тимар и дао га своме старом пријатељу Хусејин-аги. Хусејин је дао везиру своју поштену јуначку реч, да ће да чува својом сабљом и својом главом, да нико од бесних Турака и Арбанаса не смета, да се црква и конаци око ње саграде, а после и да је брани од сваке напасти, док је год жив. Везир му преда берат, којим га цар утврђује за Тимар-бега из Лежимира, и други берат којим цар одобрава да Иконија обнови цркву св. Јована.

Требало је пуно две године да се грађевина са свим доврши и да се црква изнутра испише. Везир је пратио својој мајци из Солуна неке мајсторе и зографе, који су били на Светој Гори Атонској и који су се хвалили и Иконији и народу, да су иконе исписали са свим онако како су на царском иконостасу у Вилиндару.

И ако је Хусејин-ага из везирове кесе плаћао све мајсторе, Иконија покрене своје село, да и оно само, од драге своје воље, снесе камена и дрвене грађе за цркву. А сваке суботе она и друге жене из села, доносиле су раденицима понуде у погачама, сиру, кајмаку и вину. Иконија је готово из дана у дан ишла на грађевину, није што се тобож у том нешто разумевала, него само да се радује гледајући како зидине одмичу у висину, како се кров саставља и како се по средини велико кубе лепо извија.

Преко зиме и с пролећа нешто често побољеваше, па се побојаваше да не умре и мољаше се гласно Богу, да је још не позивље на онај свет, док не чује, да је црква опет запојала.

Кад већ све би готово, остајаше само да се на десном зиду у женској цркви испише: како је црква обновљена заузимањем »Иконије, матере Ризвана везира«. То је тако и само везир желио да буде. Али ту Иконија, на супрот и Хусејин-аги и свима мајсторима и свом селу захтеваше, да се при пречи »матере Ризвана везира«, дода још: »а подружја Миленка Хајдука, кога Бог да прости!« И најпосле морадоше јој попустити, и написаше како је желела.

Село посла људе своје у Пећ патријару с поклонима и с молбом, да, ако већ сам не може, пошље кога да цркву мироноше и да одреди три калуђера, који би прихватили манастир, цркву послуживали и дохотке са њених баштина прибирали. Патријар нареди: да се црква посвети у очи самог Ивањ-дна, и посла уместо себе игумана Дечанског Јеротија.

И дође игуман Јеротије са шест калуђера, и дођоше попови из Топлице, са Ситнице и са Ибра, и искупи се народ са свих страна, а кнез и кметови од Лежимира, баш као домаћини, све гологлави дочекиваху госте.

»Благо вама с вашом Иконијом!« говораху гости Лежимирцима. И гураху се, да се подаве, ко ће пре да стигне до ње, да јој руку као светињи каквој пољубе.

После се народ највише савијаше око старог једног богаља, који сав сед као овца, а мрк у лицу као труо пањ, пузећи четвороношке обилазаше око цркве, па би се пред сваким од тројих врата устављао да повиче:

»Хвалим те Боже, који си великом твојом и чудесном милошћу подигао цркву, коју сам ја мојим грехом разорио био! Слава теби, Боже, слава теби! во вјеки вјеков, амин!«

То је био несрећни Гавран, кога је Иконија дала донети из планине, па наредила: да му се у конаку манастирском даде једна ћелијца при земљи да у њој до смрти станује.

У очи самог Ивањ-дна, игуман дечански с мноштвом калуђера и попова посвети цркву и одмах ударише у велика бденија. Милина је било погледати на оној лепој летњој ноћи, како је народ прекрилио био порту око цркве, па се ућутао једва дише, само да чује, како калуђери и попови у цркви поје и читају дванајест великих јеванђеља. Многи се старци заплакаше.

Иконија се строгим постом спремила да се сутра на великој летургији причести, па које од узбуђености, које од умора, клону у један сто у женској цркви. Притрчаше јој жене и изведоше је из цркве; попрскаше је хладном водом и дадоше јој гутљај ракије, те се брзо опорави. Оста у порти на трави до свршетка бденија. Око ње се искупише кнез и главни домаћин из њена села, а дођоше после и калуђери и попови и одоше сви у велику трапезарију, да се мало прихвате.

»Све ми је Бог преко молитава мојих и преко очекивања мојих испунио«, рече Иконија; »али ми остаде једна жеља на празно. Мислила сам, како би лепо било, да на овој слави нашег села и наше цркве буде с нама стари отац Никодије. Поменух то једном поодавна Хусејин-аги, а он јави везиру, а везир посла на све стране, и нашем Патријару, и у Свету Гору; распитивало се и распитивало се, па све узаман ! Како га у онај страшни дан нестаде, пропаде му и траг!«

»Знам ја«, прихвати игуман дечански; »и ми смо се питали за то. Него смо се сетили [101] нечега. Пре тако пет година, дође у Дечане неки Србин из Далмације, који се враћаше из поклоненија у Јерусалиму, па нам узгред причаше, како је тамо наишао на једног старца Србина калуђера и с њиме се добро упознао. Кад су се растајали, стари му калуђер рече: »Молим те, брате, кад будеш пролазио кроз српске крајеве, кажи свакому духовнику, свакоме попу, а и сваком брату Србину: поздравље ти од оца Никодија, нашао је у Јерусалиму српску цркву св. Саве и краља Милутина, и у њој се на коленима молио Богу за сиротињу српску, и кад се дигао, чуо је из олтара разговетно ове речи: »Не дај се Србине!«

»И ја сам слушао, да је Никодије отишао у Јерусалим, па тамо и преминуо рече један други калуђер.

Сутра дан, спремајући се да пођу на јутрење, Иконија исприча својој Макрени шта је сневала те ноћи.

»Од некуд искрсну отац Никодије, сав бео као овца, узе ме за руку и рече »хајде, да видиш твоју цркву!« И онда као обиђосмо цркву уђосмо и унутра, и калуђер, онако стар, метанисаше пред престоним иконама па се онда окрете мени и рече: »Лепо је, лепо је! Ове иконе баш као у Вилиндару! Него хајде сад да те ја водим у једну другу српску цркву!« Па ме онда поведе све за руку; пређосмо бистар један поточић, па онда кроз неко смиље изађосмо у једну дивну башту. Сунце грануло па обасјало цвеће, да ти очи засену од јаре. Мало даље, па угледасмо цркву. Али каква црква! Из темеља па за један аршин све о самог црвеног мерџана; па онда зидови све до [102] под саму стреју од самог биљура, па се на сунцу преливају у све дугине боје; погледам горе, а кубета све од бистрог плавог камена драгог, па покривена златним тепелуцима. Дођосмо пред главна врата, а она све од самог сребра белог као млеко; пред њима два златна стуба, а око оба стуба увиле се гране од белог и плавог јоргована; загледах боље и пипну прстом, кад оно није природни цвет, него јоргованови цветови начињени од бисера и од драгог камења. »Боже благи!« рекох, »да силног богатства и дивне лепоте! Овако нешто нема ни у турског цара, а камо ли у његова везира!«

»Е, сестро моја«, рече ми отац Никодије; »то је, видиш, српски цар Лазар саградио овде за своје Србе. Ено, погледај само унутра!« Ја као завирим у цркву и лепо видим, где на јеном престолу, десно од олтара, седи цар Лазар, чисто га ево и сад гледам; крупне очи с благим погледом, дуге косе пале на рамена, по кратка, густа, проседа брада, долама бела, као да је од сребрне тканице, по њојзи крупна пуцад као грудве од бисера. А с једне и друге стране поред певница стоје патријарси и владике у златним одеждама, и као чекајући нешто погледајући к вратима. »Кога ли то чекају?« упитах. »Чекају тебе, да те причесте!« рече ми отац Никодије. А ја се препадох, срце ми залупа силно и ја падох на праг од цркве. Тргох се из сна, а срце ми још једнако лупаше као да хоће из груди да искочи!«

»Е па то је!« узе мудра Макрена да тумачи. »Синоћ смо о оцу Никодију дуго говорили, говорили смо с игуманом кога је Патријар послао, легла си позно и уморна, мислиш, да [103] богме, на причешће које ћеш данас да примиш, па све се то помешало и ишарало у тај лепи сан, који даће Бог да је на добро као и све што је на добро испало!«

»Нека буде у свему како Бог хоће! није ме већ више сртах ни од смрти. Овде сам међу својима, а ето је се црква из урвина дигла и пропојала!«

Иконија отиде па се намести пред главним вратима од цркве. Ту хтеде да дочека игумана и духовнике, који ће из конака доћи да почну службу. Према њој, на другој страни од црквених врата, седео је на земљи богаљ Гавран. Свет нагрнуо око ње и с једне и с друге стране. Вичу јој: »Е, Бог те благословио!« »Е, Бог ти дао и овога и онога света!« »Ниси ти само везирова мајка, него си ти мајка све ове јадне сиротиње!« »Е вредило је да прођеш кроз све твоје муке, кад си овакав дан доживела!« А они који беху далеко од ње, довикиваху јој: »Ама изиди на горњи праг од цркве, да те сви видимо!? Има нас који дођосмо из далека; дај да ти очи сагледамо, те да нашима на дому кажемо: видесмо цркву божју, и видесмо угодницу божју!

Али се Иконија снебиваше да изађе на горњи мраморни праг од цркве, па да је сви виде и гледају, него оста поред врата на свом месту, с бледим лицем и плачним очима.

У томе се појавише калуђери од конака. Сам кнез од Лежимира, са шубаром испод мишке, иђаше напред и са два три сељака своја с муком отвараше пут калуђерима кроз густе гомиле народа.

Игуман дечански, у широкој црној мантији са гвозденим крстом о гвозденом ланцу о врату, [104] са високом штаком и црним бројаницама, корачаше полагано као нека страшна светиња. Кад већ стиже пред саму цркву, Иконија му се маши за руку, заиска смерно његов благослов и онда поче да говори гласно, да се на далеко чуло: »Свети оче, ово је данас најсрећнији дан мога живота. Бог ми је дао да доживим радост да видим да ова црква опет пропоји на славу његову. Моје село зна да има преко двадесет и шест година, кахо сам хранила овог богаља, кога ево видите овде поред твојих ногу. Хранила сам га и чувала од људи и од зверади да не погине, али му у срцу никада опраштала нисам. Али кад је мене Бог милостиви оволиком радошћу данас благословио, хоћу ево и ја њему да опростим. Гавране, нека ти је проста од мене свака моја суза, свака моја мука, сва моја туга и невоља; нека ти је од мене све просто и пред Богом и пред људма!»

»Бог те благословио! Бог ти дао!» зајеча јадник Гавран гушећи се сузама, а народ то прихвати, па се као благи талас поваља вика: »Бог ти дао! Бог те благословио!«

Игуман благослови руком богаља па рече двојици сељака да га унесу у цркву. Али се Гавран никако не даде унети, него пузећи четвороношке уђе у цркву, први пут сад после двадесет и шест година. На сваком трећем кораку удараше челом о мраморни патос, па викаше у глас: »Слава нека ти је Господе Боже, што ме грешника пушташ у цркву, коју си ти сам од суза добре једне жене саградио!«

За њим иђаше игуман водећи левом руком Иконију, а за њима остала свита. Многе се жене, а богме и понеки људи, кад видоше овај [105] ретки призор гласно заплакаше. Иконија беше бледа и корачаше гледајући смерно пред-а-се.

Калуђери дечански дивно одслужише летургију, па онда пред сам свршетак узеше причешћивати народ. Прво причестише Иконију, па онда редом ко се исповедио и приступио. Док се други народ причешћивао, дотле се у једном куту цркве црни Гавран исповедаше тројици калуђера, Кад калуђери чуше све шта је и како је било, препадоше се и не смедоше му читати опроштајне молитве, него одоше у олтар и казаше све игуману Јеротију. Изађе и сам игуман у пуној одежди па рече Гаврану:

»По опроштају који си од Иконије добио, по благослову који ја од светог патријара имам по сили власти коју нам је Бог дао, и са вером у источник неисцрпне милости коју нам је Господ Исус Христос отворио, ја ћу да ти читам опроштајне молитве!«

И онда му их он очита, те Гавран, плакајући у глас као мало дете, одмиле до пред царске двери и причестише га

Одоше гости одабрани да под вењак седну за совру. Посадише игумана дечанског у врх совре, па онда калуђере и попове све по старешинству, па онда кнезове од суседних села и друге главне људе. Навалише и игуман и калуђери и сви гости на Иконију да седне, али их она смерно мољаше да је пусте да њих, као најмилије госте, које је икада у своме животу имала, двори на овај велики дан за њу. И учинише јој по вољи и оставише је да стоји близу зачеља од совре. Много је била бледа и [106] уморна. Овда и онда прихватила би се за најближи стубац од вењака и мало се на њ наслонила.

Дође време да се диже у славу. Усташе сви на ноге и игуман дечански узе дивно говорити: о Богу, о народу, о црквама божјим, о искушавањима кроз које Бог по некад води свој народ, и како је народ, који је веран остао прелазећи кроз долину смрти, нашао, да га Бог на излазу из ње дочекује изванредним и великим милостима. Сви беху дубоко потресени и смерно пише у славу божју. Напише и Патријару пећском и васеленском и свима другима. Па се онда опет диже игуман дечански и поче овако :

»Во Христу братија моја, децо моја, христољубиви и благочестиви народе! За ову велику данашњу радост нашу, за ову утеху, која ће да буде и нама и дуго после нас, онима који иза нас настану, коме имамо да захвалимо? Прво Господу Богу, који ево и у овој прилици показа да неће да нас остави да до краја пропаднемо, а одмах за тим имамо да захвалимо оној жени, доброј и смерној, од суза које је Бог ову цркву и саградио, како јутрос праведно рече један страшни грешник, а сада примљени и опроштени покајник пред Богом. У име наше свете цркве, у име нашег светог Патријара, у име целог клира и у име сиротиње раје, нека јој је вечна хвала! Немам речи... и које речи имам ево ми запињу у грлу... немам речи да опишем какво је велико добро овим своме народу учинила. Није само запалила свећу да јој за њену душу вечно гори, него је запалила буктињу да разгања мрак који је нас, бедни српски народ притиснуо. Њено ће име да се [107] помиње као једно добро и светло име докле је год народа српског. И треба тако. А сад браћо у здравље ктиторке овог светог храма, у здравље наше добре, сиротињске мајке, Иконије!«

Диже се усклик од народа као грмљавина, и разнесе на све стране, а како се он губљаше у даљини прихватан од гомиле до гомиле, диже се око совре слаткогласно брујање калуђерског »Многаја љета!«

Јадна Иконија подизаше десну руку према игуману, као да га преклиње, да не говори о њој, а леву притискаше на срце. А кад се осу грмљавина од клицања и кад се из ње изви оно »многаја љета«, она пребледе, пожуте, пребледе опет, промуца неколико речи, које нико не чу у оној ори, па паде на земљу као да је муња ударила.

Притрчаше јој игуман и неколики гости у њеној близини, дотрчаше и неке жене из гомиле света, који се око вењака скупио био, али већина калуђера није видела шта би, него својски довршиваху своје »многаја љета«.

Кад га свршише, онда сви скочише иза совре пренеражени и искупише се око Иконије.

Две крупне сузе откидоше се испод њених дугих трепавица, и полагано клизаху се низ њено бледо, али савршено мирно лице; око углова од усана станио се један тих једва приметан осмех.

Са те две сузе и са тим тихим осмехом опростила се с овим светом у тренутку највеће своје славе Иконија, везирова мајка!