1.

У Фрушкој гори бијаше године 187* некако око Божића читава врева у дворцу властеоскога главнога шумара, у шуми близо Љ. Гости, што су из околине позвани на овогодишњу хајку долажаху један за другим. Истом што једни прапорци умукну већ се чују други из буквика.

Пред кућом прихваћа госте главом сам шумар Роман Животић веселим поздравом и спроводи их до трема. У трему их дочекује његова сестра госпођа Босиљка и млада ћерка Љубица, — девојче од својих петнаест пролећа. Први лугар Петар скида са саоница дебеле бунде, ловачке торбе и оружје. Кушница ловачких паса, што је везана у пасјем обору иза куће поздравља свакога госта веселом циком и испрекиданим лавежем.

По пољу и по шуми је пао први овогодишњи снег готово до колена. Мраз га је стегао па све шкрипи под ногама. Време је тихо и ведро, нема ветра а то је таман као што ваља за хајку. Од неко доба намножила се зверад у оближњим шумама. Јелени су истина ређи али срна и лисица има тма [6] божија. Лугари су виђали трагове и од курјака. — Мора да су прошле зиме, кад је оно тако дуго стајао лед на Дунаву, прешли из бачких ритина и шума.

Господин Роман је двадесет година главни шумар у властелинству. У својим млађим годинама је био негде у Чешкој а родом је из долњега Срема. Властелинство га јако пази јер је он једини шумар у Фрушкој, који је свршио шумарску академију — остало што је, то су већином лугари, који су дугом службом постали шумари.

Господин Роман је био човек врло наочит у најбољој мушкој снази, господскога изгледа. Ко га не зна пре би рекао да је главом сам властелин него један од првих часника му. Висок као бор, широких, испупчених костију у лицу, онижега чела а орловскога носа са јаким кореном. Кад стоји, кад говори, видиш из целе појаве човека енергична, челична карактера. Посао је свој разумевао скроз и скроз. Увек чистих руку, био је једнако строг према себи, према млађима и према околном народу. Шуму је волео — јер је у њојзи провео свој век, чисто је друговао са сваким цером и храстом. Био је страстан ловац. Кажу да му рука није задрхтала, двоцевка да му није никад слагала. Тешко пустолову да га он затече у шуми с пушком у руци, тај тешко да би изнео живу главу.

Откако је Роман Животић главни шумар у овоме крају, нема више да сељаци краду и пустоше шуму. Нико се не би ни за живу [7]главу усудио да сече себи градљике. У суварину је сиромаш ходила вазда слободно и без цедуље. Знао је то свако шта га чека ако га ухвати господин Роман и његови лугари у каквој штети. Ретко да су таке ствари долазиле до пред суд. У шуми суде косови — и шумарево олово. Још се и данас памти крвава битка између десетине лупежа, Романа и његова два лугара. Било је то год. 1861. кад се оно свет почео да буни нешто против властелина. Господин Роман је једва преболео тешку рану у левом плећу али три лупежа платили су своју крађу главом. Од то доба је мир и не чује се ништа јер се свет преплашио. Бива да ће погдекоји несташни момак изаћи пред празнике ноћу у лов, да привреба кога јарца на прескоку — али и то је ређе, јер се зна, да господин Роман ретко када ноћи у својој кући. Часом искрсне из честе, где му се човек и не нада и јао ономе, коме он повиче својим громким гласом: стој, момче!

Госпођа Босиљка је старија сестра Романова — жена близу шесет година али је врло држећа и младолика. Није била ни пет година удата, па како је остала без деце а снаха јој је одмах, пошто је родила Љубицу, умрла — то је госпођа Босиљка одржала Љубицу. Била јој је што и мати тако, да дете и није знало за другу матер до за своју тетку, своју милу нану.

Госпођа Босиљка није била жена бог те пита како изображена али је била бистра као [8] и брат јој и како је увек била у бољем друштву, то је много чула, добро памтила те и много знала. У тихој осами шумарскога дворца била јој је књига веран друг, кућа и братовљево јединче највећа брига.

Роман је довео своју покојну жену из Чешке. Заволео је са њезине добре и благе нарави — али није био сретан да проведе с њоме век. Треће године умрла му је жена нагло од врућице. Кад су је спуштали у хладну раку на тихоме сеоском гробљу у Љ.. Роман се на њезином гробу заветовао у себи: да се никада не ће више женити. Таку жену као што му је била покојница, знао је да не ће никад више добити.

Љубица је од оца имала ону дивну смеђу косу и нежни као снег бео лик а на томе лику она два плава велика ока била су наслеђе од покојне матере. Истом ако јој је петнаеста настала, али је Љубица била снажна на оца. Нико не би рекао да није зрела девојка. Само по безазленом говору и неумешном, чисто плашљивом кретању видело се да је још дете.

Љубица је одрасла у шумаревом дворцу, њезина нана јој била учитељица а отац учитељ. Својом необичном бистром памећу све је лако и брзо схваћала. Шума и природа око ње, у којој је друговала са цвећем, косовима и славујима, засадили су још у детињој души неку необичну појетичку клицу. Она је волела овај свет, у коме је живела као у рају — срце је није вукло међу људе, јер их није људски ни знала, ма да је кашто зажудила да се [9] вине преко планине, да види има ли још где тако дивнога краја као што беше овај изнад села Љ.

Ловци су били сви већ поиздолазили. Ту је био господин срески судац, млад кратковид човек али ипак страстан ловац, ту намесник чак из манастира К. ту поп Стева из М. обојица чувени ловци, ту неки коњички капетан чак из Осека, осим тога шумар из оближњега спахилука свега њих шесторо с домаћином. Уз њих ће ићи неколико „шицара“ из села а два лугара ће водити хајкаче.

За вечером је домаћин уз весео разговор углављивао план сутрашње хајке. Од куће па до врх планине углављено је свако место, где ће бити који мет, из кога ће дола кретати хајка, где ли ће да заседну ловци.

Кад се изнело печење, диже весели домаћин чашу у здравље својих гостију. Таман што је напио али спаде његова двоцевка са чивилука и груну о патос. Како је треснула, опали лева цев и сасу драмлију срећом у дувар.

Таван облак надви се господину Роману над челом. Жиле му набрекоше као маснице и он викну громовито: Петре! Босиљка дође сва бледа као крпа и од тешког страха само што је чула како је Љубица вриснула кад је пушка опалила, нит’ је видела како је она прва међу свима ђипила са својега места.

Лугар Петар уђе сав усплахирен у трапезарију.

— Море како си то обесио моју двоцевку [10] — грмну шумар Роман —- мал што нас не осакати!

— Нисам је ја вешао, господине. Би сте од јутра били с њоме на Градини па мора да је пређица попустила.

Господин Роман застаде за часак. У души му се дизаше нека тавна слутња. Ловци су људи сујеверни. Час по па им се нешто предсказује. Не верују у којекакве бапске враџбине — али има нешто и у томе. Пушка неће опалити без узрока — већ ако хоће коме према глави.

— Остала, Бог да, пуста! — промумла Роман кроз зубе, наспе чашу Теочинца да њиме разгони своју црну слутњу — но чисто се трже кад му те речи и нехотице излетеше из уста.

После овога кобнога догађаја нису гости могли више да се расположе. И што би било, ишло би некако силом. Сваки је био стари ловац, сваки је осећао да двоцевка коби некоме о глави. Природно је да је сваки слутио за себе најцрње.

Кад ко треба да урани, тај не треба да седи у ноћ за вечером. За лов, особито за хајку треба будно око, лака глава а рука поуздана која не дрхће.

У јутро се то пођипало зором. Ловци се облаче лако и топло, кратки капути и топли грудњаци а чизме до колена. Осим пушке и торбе сваки ти се то завргнуо још и кукастим дреновим штапом. Има стрмена где ће се [11] морати и поштапати, где куком и прихватати за који растић или церић.

Хајкачи су били већ пре зоре поиздолазили из села. Било их је десетак момака, сваки са дреновцем у руци, лаком торбом о рамену а шарени обојци чврсто притегнути у лаки опанци. Стоје у кући па се греју око ватре. Чутура иде редом, неки присмаче и хлеба и лука те залива ручак црним вином. Два торбоноше, што ће носити смок пипају по торбама, смеше се и мисле: хоће ли и њима допасти који залогај од господскога ручка?

У том изиђоше и ловци те стадоше пред кућу.

Шумар Роман призва своје лугаре и стаде им тумачити куда ће заводити хајкаче, он ће сам намештати ловце и шицаре. Кад чују његов фишек, нек звижну двапута и нек крећу хајку уз страну. Окрену се хајкачима и запрети им да иду врло мирно, да се не збију у гомилу, него нек иду увек у ланцу. Не треба да вичу и алачу, доста је ако штаповима ударају по шипрагу и по дрвима. Нико да не пуши јер зверје слукти оштро а њуши добро, те ће да нагне натраг кроз ланац. Лугари нека пуцају само на зверје, што им ђипи пред ногама и то ако потекне натраг.

Док су ловци узишли уз први брег, небо се било већ натуштило а канда је почео и ветар. Суседни шумар гледаше непрестано у облаке. Таман ако стигну у врх планине ето ти им и буре с вејавицом. Добро ће бити ако истерају и први мет на миру. Ко би рекао [12] да ће после онако красног синоћњега вечера осванути овако ружан и незгодан дан? Нису претурили ни прву косу а већ је друштво било без воље. Сваки би се драгом душом вратио, али нико не сме први да помене. Роман ћути, натуштио се па прти стазу кроз снег.

Хајка стаде на брду на равници. Лугари се отискоше с хајкачима лево, обиће брежину, ухватиће се потока па ће истерати страном уз Церов поток. Ловци ће запасти у заседе с ову и с ону страну потока, испред старе шуме те спречити звериње, да не умиче у њу из буквика у матору шуму. У томе шипрагу имаде увек доста срна а кашто искочи и по који лис. Прескока и трага има на све стране.

За по сахата бијаху се ловци сви понамештали све по двеста корачаји један од другога. Сваки зна где му стоји предњак, да зна куда ће пуцати, да не пуцају један на другога.

Таман што је звижнуо шумарев фишек, диже се ветар све то јаче. Време беше попустило, облаци се пустили ниско. Већ полеће по која кап кише а с њоме и снег. Сваки је засео у бусији, неки на пањ неки пао за дрво. Пушке су запете али орози су покривени лактом, да не би ваље закисле.

Из даљине се чује хука као да хиљаду кола тутње преко калдрме. То је бура која се мучи да с Дунава узиђе уз планину. Облаци се носе ниско над шумом, долови се [13] пуше од магле као грдни котлови. Ветар час јечи, час Фијуче, час опет свира. Бура је већ ту, тек да се излије свим беснилом својим. Наједаред груну киша као из кабла. Не потраја ни четврт сахата а окупише цигани. Није да падају, мислиш све секу образе. На овоме времену не би ни бесан кер изишио на поље из куће. Но ловци ћуте и трпе, знају да мора бити и тога, да ће то часом се изтутњити па ће брзо прећи. Тако је и било.

За хајкаче нема ружна времена, фишек је звижнуо, они кретоше хајку. Сваки то наслонио рукав од гуњца на очи, па иде унапред. Нису они криви, што нема ни клета зверета — они су своје истерали, па су се ћутећки домакли ловцима. Ћуте и ловци само што чујеш, где им цакћу орози на пушкама, када их спуштају. Један хајкач прича, како је у оном чуду, кад је онако сипало и пљуштало видео пред собом јелена и три кошуте; куд су продерали не уме да каже, јер није видео ни на десет корака испред себе. Другови му не верују, мисле, да лаже. Циганин је па воли слагати, него да га ко части.

Први се мет ружно изјаловио. Бура се стишала, али зла воља је порасла у свију — види то свако, да данаске нема берићета; но Роман не да рећи, истераће још један мет, како им било, после ће ручати на планини, па отуд ће раније кући. После неколико речи пристаде цело друштво, да се заметне још и други мет. Време се рашчистило, па срамота [14] би била вратити се празних шака. А није ни у реду, кварити домаћину вољу.

Заметоше и други мет. Тек што су хајкачи замакли за брдо, али један шицар из села, који се сишао био у до, да се напије воде из потока, дође горе и рече нешто Роману.

Роман стаде као опарен.

— Где си их видио? Колико их има?

— Замакоше ено у ону честу њих тројица с пушкама, а двојица с торбама.

— То не може бити, Лазаре, да се ниси преварио, да то није био Петар и Јаша?

— Та бог с вама, господине. Као да их сад гледим. »Људи непознати, мора да су отуд некуд од Врдника.

Роману није требало више. Таван облак му се надви над челом, а лице му плану гневом. Код њега жива, да оружани пустолови тумарају по његовој шуми још кад он лови. Звижну у фишек на лугаре, а сподби двоцевку преко среде. И ловци: немојте, чекајте! Таман су нашли ко ће их послушати! Та Роман се не боји никога, до Бога. Прискочише „шицари“ сеоски, да иду они да виде које? Роман махну руком да се не мичу. Сви стадоше као укопани, јер знају, да у њега нема шале.

Роман уђе у шипраг. Није дошао ни до оне суве букве, када му се зачу громки глас: стој, момче! У том плану пушка, прво једна па после друга. Зло и наопако, то није добар знак. Биће крви. Ловци потекоше у [15] шипраг. Још они нису ни улегли, али груну Романова двоцевка прво из једне, па онда из друге цеви и затим наста нема тишина. Е, наопако, ту ће бити мртвих глава. Кога Роман гађа, тај му не ће умаћи. Ловци нагоше брзо кроз младиковину. Кад су претурили на сто корака али имају шта и да виде! Роман поклекнуо десном ногом а леђима се одапрео о букву. Ловачки му шешир у снегу а са чела му лопти крв. Левом руком држи се за срце. У лицу је сав блед.

Прискочише и подигоше га, једва је могао да промуца:

— Убише ме зликовци! Љуљу... и глава му клону на раме поп Стеваново.

— Ко је пуцао, Романе за Бога живога?

Но Роман није дизао главе. За тили часак били су и хајкачи ту. Два најјача момка сподбише га под мишице. Привезаше му рану на челу. — Та није била дубока, тек ако га је драмлија окрзнула јер се сва осула у букву. Но испод леве мишце лоптила је силна крв. Зликовац је гађао баш у срце — и тешко да га није и погодио.

Све бадава кад хоће несрећа! — Свима се још синоћ слутило, да не ће бити добра. У сто добри часа да су се вратили одмах после првога мета — али шта ће кад је он кукавац био највећма навалио. Зар је могао мислити, да ће му бити, јаднику, о глави.

Но ту сад нема чекања. Умочише пешкир у снег и привише му рану на левој сиси. Часом оборише грање те отесаше носила. Тежак [16] је то човек — а где би таки рањеник издржао сат хода до куће па све да га носе на рукама.

Тужан спровод крену се као да прати мртваца. Свако је то дошао блед као крпа. Тежак бол се исписао свакоме на лицу. Такога човека да умлате зликовци из заседе! Под теретом туге нико није ни мислио да пође за убицама у потеру.

Пођоше низ брдо. Уз тихи корак носача чује се само тешко јечање рањениково. Баш као да му нешто ропће у грлу. Нема од њега већ ништа. Да Бог да да дође жив и до куће. Није шала ударити човека драмлијом по сред срца жива.

Поп Стева и намесник бијаху испредњачили, да спреме госпођу Босиљку и Љубицу на ову грдну несрећу. Кад се носачи помолише према кући, излетеше обе јаднице кукавноме Роману у сретање. Кад допадоше до носила па га видеше да већ издише, беше им обема као да их је гром ударио. Љубица се прибра, врисну поново и паде на носила. У тај мах је кукавни Роман Животић издахнуо.

Проклета двоцевка остаде му пуста. Још му је синоћ кобила о глави. —

Лову је био крај. Ловци су овом грдном и ненаданом несрећом били тако потресени, да су само помогли тужној сестри и јадној кћери да се учине прве спреме за укоп. Разишли су се после својим кућама, да прексутра [17] дођу да учине милом покојнику и другу последњу почаст.

Срески судац је предузео одмах најенергичније мере да се зликовцима уђе у траг.

Трећи дан сахранише несретнога Романа Животића али не у сеоском гробљу но по жељи његовој у врх планине на једном видноме чоту. Шуму је волео, у њојзи је живео — у њојзи нека борави и вечити санак. Лаки шумски поветарац доносиће му сваке зоре и вечера миомире горскога цвећа; славуји и косови певаће око њега — онда ће му бити као да није умр’о но као да је и данас жив.

2.

Ево је већ друга година како су се госпођа Босиљка и Љубица доселиле након смрти покојнога Романа у Ч., малено убаво местанце крај Дунава. За тако тешку рану, као што је била ненадна и грозна смрт Романова, нема лека. Време је истина најбољи лекар, залечи је, али се ожиљак познаје до века.

Госпођа Босиљка купила је у Ч. ону лепу кућу крај потока у сред баште, пуне липа и мириснога јоргована. Да нису њих две душе саме у кући, пустила је госпођа Боса у онај кућерак, што је до лагума, некога сиромашка надничара са женом и децом.

На маленом дрвеном доксату своје куће седела би госпођа Боса лети и с јесени са каквим радом на крилу, па би често мислима [18] својим блудела по далекој прошлости. Не један пут би помислила, како је то у животу људскоме да по неки мало добра запамте. Бива тако да се несрећа наклати на некога те га прати од колевке па до гроба. А по неки је опет целога века сретан баш као да се родио у кошуљици. Да је среће, зар би она тако сада самовала? Кад помисли како је имала краснога мужа, ал’ не даде му Бог дана. Па бар да јој је којом срећом брат жив. Шта и шта је пута она још пре толико година слутила, да ће га кад тад снаћи ма каква несрећа, у том опасноме послу његову. Да је, Бог да’, још у школама пош’о другом стазом. Шта би му фалило да је изучио био богословију; онака људа, какав би то био попа! Та живео би сто година, како је то миран живот. Е али он постаде на његову несрећу шумар и дође ето сам себи главе. Шта вреди што су оне зликовце похватали, па је онај један платио главом а они други труну на робији—кад њега више нико не поврати. Па бар да је то дете дочекао и збринуо. Он јој је одредио помоћ док се не уда, али те друго је то кад је отац жив.

И у тим мислима осетила би добра госпођа Боса двојином јачи терет на себи. До сада је била она томе детету само мати - али сада му је она и отац и мајка. Кад помисли, да је љубичина срећа сада у њезиним рукама, уздахне горко. Данас је тешко и мушко, а камо ли с женском децом. Човек [19] роди, одрани га, брине се за њега, упути га — па ти дође туђ човек из света, бајаги срећа је, е сад подај му своје чедо, јединче своје — а ко зна шта га чека? Баш ти је то данас изишао чудан свет! САстану се, узму се тако двоје па често не саставе ни пуну годину, па онда опет свако себи. Тога чуда није било док је она девовала. Али и младеж је онда била сасвим другачија. Није ти ту било да се заволе чим се виде. Знали су се онда годинама, заједно су расли, заједно су се играли, у школу ишли, па су се, кад су одрасли, истом онда обегенисали. И све је то гледао и отац и мати својим очима — и шта и шта пута се говорило: то и то је једно другом намењено. О љубави није ту било много спомена. Знају се, узму се а љубав дође после и сама. А сад је то сасвим окренуло на другу. Он из Баната а она из Срема. Виде се први пут у веку -- она се допадне њему а он њојзи. Бајаги заљубили се једно у друго. Док длан о длан а они се већ и узели! Бож’ опрости иде ти то сада баш к’о на вашару. Онако није ни чудо што им се тек после свиће пред очима кад је већ доцкан. После су им криве проводаџије и не знам ко — е ал’ тако је то. Сад је ваљда некуд и друга планета, кад се свет тако окренуо на горе.

У таким мислима госпођа би Боса сва претрнула кад је помислила, да је и њезина Љубица данас сутра па девојка на удају. Истина да је још млада, тек је узела седамнаесту [20] — али све бадава, ту је већ она. Дуго неће већ трајати, јавиће се и њојзи срећа — и онда, онда ће то бити од свију тешких тренутака најтежи тренутак у животу госпође Босе. Камо њезине лепе среће, да је Бог њу примио пре Романа, па је данас не би морила та тешка брига. Тек бадава је то, друго је човек а друго је жена, та он ју је родио — он би се знао најбоље и састарати за њу.

Но Бог се брине сиротама — мислила је госпођа Боса а Љубица је паметно дете. Огрешила би душу кад би рекла, да је она досада што урадила о својој глави а да то није било по вољи њезиној нани. Па ваљда не ће ни од сада. А друго имао је њезин покојни отац толико пријатеља, све честитих људи, који нису заборавили на његово сироче ма да њега нема. Кад већ дође до чега, наћи ће се и ти пријатељи на помоћи. А напослетку опет Бог срећу дели. Не бива ти ништа без божије.

Док се госпођа Боса тако из дана у дан тешко бринула, није Љубица ни слутила откуда ничу силне бриге на челу њезине добре нане.

Љубица није била више дете кад јој је отац погинуо. Несрећа очева потресла је кћер у дубини душу њене. У први мах беше јој да је то као неки тежак сан. Тек кад је видела да су јој оца спустили у раку — онда јој јад пао на срце. Са очева гроба довели су је кући готово у пола мртва. Сутра дан [21] осванула је у врућици. Пуних шест недеља дана борила се њезина млада снага дивовски против ватруштине што је претила да ће јој сагорети живот. Већ је грануло и пролеће, када је госпођа Боса могла рећи: хвала Богу спасена је!

Од те тешке болетице ваљда јој остао и онај сетан вео што јој се кадшто наднесе на очи као лак облачак над ведро небо. Но човек је тврђи од камена а благословена младост одоли и најтежем удару у животу.

Љубица се брзо опоравила у мирисном горском ваздуху. Сва природа дахнула је са пролећа новим животом. — Но како је то јадном сирочету било сада све друкчије. Бисерне росне капљице по шумскоме цвећу биле су њојзи сада сузе, што их шума лије за њезиним оцем, који је шуму тако волео и неговао. Славујева песма била је туга шумских певача, које је Роман бранио и чувао од оштрога кљуна кобинога и од зуба неситога лиса. Па кад поветарац раном зором или тихим вечером заљуља лиснате круне стогодишњих храстова и букава, то грање чисто јечи од бола а кроз лишће као да бруји из далека тиха мртвачка песма: „Со свјатими.“

Куд год погледи све је опомиње на милога родитеља, који је њу љубио као очи у глави. Сада кад га је изгубила, сад тек осећа шта је имала у њему.

Често пута украде се сама из куће да нико не види па се упути на његов гроб. Падне на побусану умку, обавије руке своје [22] око храстовога крста и неизмерни бол јој испуни душу. У томе часу најволела би да је узањ у тавноме гробу. Пушка плане у долу, пуцањ зајаокне и пробија се кроз планину — Љубица се тргне и задрхће, стари храстови повијају пред њоме своје гране а из лиснастих круна као да се чује шапат: не бој се, ми смо ту — верни другари твога оца! Плашљива срна претрчи на прескоку, стане и зирне за часак у девојку на гробу ловчеву савије у честу и само што се још чује тихо кршкање сувади. За лаком срном отме се Љубици око далеко изнад брегова до у то плаво небо — а са њега као да је гледе очи мајке њезине. У срце се прикрада над — та она није сама, сасвим сама, на овоме свету — још су топле груди њезине добре нане Та ево је њезина нана и сада грли, моли и приклиње да устане са гроба, да не убија себе кад нема помоћи.

Нада је рајски цвет, кога је Бог усадио у човеково срце а пупољак му је у девојачкоме срцу. Љубици је лакше кад се исплаче на очеву гробу. Зна то и госпођа Боса па је пушта, јер боље да се дете и истужи, него да јој сузе падну на срце.

О ускрсу су дале Роману по године у сеоској цркви па су се преселиле у Ч. Љубица није никада живела у свету, она је горско чедо, срна која треба истом да се препитоми међу људима. Тешко се одвојила о, шуме у којој је одрасла а још теже од очева гроба у коме јој лежи све благо њезино.

Кад су дошли у Ч., Љубица није три месеца дана крочила ногом никуда из куће. Госпођа Боца се била већ тешко забринула за своје чедо. Боли и њу смрт братовља — та њега једнога имала је на овоме свету — али силом се не може ништа. Тужан тужноме није од утехе, зато је пустила Љубицу, да се прво мало смири у тихој осами њихове куће па ју је после нешто силом нешто милом одвела у грк-Стевану кућу и упознала са грковом Савком. Савка јој је била другарица по годинама, а добро и весело девојче као тица на грани. Чим су се Љубица и Савка виделе, одмах су се заволеле, као да су заједно одрасле.

Грк Стеван је био први трговац у селу. Кућа му је била на гласу од старине. Покојнога Романа је знао одавна, лепо су се пазили ма да су се ретко виђали. Грк Стеван је истина долазио до Романа када је узимао по десетак ланаца шуме те сек’о дрва за градљику и за огрев по спахињској шуми. Али има већ десетак година како се грк Стеван не бави више том радњом, јер се нешто отежао. Сина Милана дао је на школе а иначе нема кога ко би га прихватио; јер осим Милана и Савке и нема више деце. А ако ћемо нашто, човек је лепо стек’о па му није ни нужда да се бакће више толико, кад може лепо да живи и од својих „грунтова.“ Оно мало дућана што још држи, то је више жени за љубав — и да му ко дође на диван. Лети га по подне готово и не отвара — полије га, простре меки ћилимац [24] на кожње канабе па проспава по један сат у оној лепој хладовини.

И грк-Стевановој жени је мило што се Романова сестра сиротица доселила у њихово место. Имаће она и кћи јој бар друштва. У месту слабо и има бољих кућа, једна да реку нотарошева и попова, али с поповом се не живе најбоље, нешто рад општине а и поша је некуд чудна жена, нико њојзи није раван. Љубица и Савка биле су не само другарице — него су се за мало тако сљубиле као два пупољка на једној петељци. Није било дана да нису биле заједно, што једна замисли то друга заусти. У чистом девојачком загрљају веселе Савке дошла је и Љубица мало по мало к себи. Из дана у дан па је бивала све живља. На пригревици сестринске љубави Савкине развијао се у Љубици нови живот као пупољак на јутарњем сунцу. Љубав је тајанствена моћ, која разгања тужне и црне мисли. »Љубица је љубила Савку као да јој је рођена сестра. Од миља једнако су се носиле, једнако су се чешљале а често су у једном кревету спавале па кад се загрле и срце наслоне на срце, а оно се две чисте девојачке душе слију у једно те мислиш да су једна душа у два тела.

Савка је била у свету. Била је чак у Башкој у Оџацима у школи. Била је ваљда већ десетак пута са својима и у вароши, па јесенас кад су Милана први пут водили горе на школе чак и у Пешти. Онако жива и расговорна кад почне да прича и описује Љубици [25] шта је све видела, — Љубица би је слушала три дана и три ноћи без престанка.

Савка је умела тако лепо да прича, да је Љубица после по године знала све то на изуст, а чинило јој се да је она са Савком све то видела и сама. Познала је свет онако, како се огледао у срцу њезине другарице — и свет је тај био тако леп, да је доиста милина човеку што је жив.

А шта ће о томе свету тек да прича Савкин брат Милан док се данас сутра врати из Пеште. Савка се радовала своме брату — радовала му се и Љубица, ма да га није никада ни видела. Кад су се њих две упознале, Милан је био већ на школама. Но зна она њега из сестриних разговора, зна му сваку длаку на глави, као да га гледи пред собом, јер га је Савка сто пута описала другарици од пете до главе.

Једнога дана уранила је Савка пре зоре па је дотрчала Љубици.

— Погоди, Љубице, шта је ново? — Сутра долази Милан из Пеште, писао нам је по грк-Марку. — А да знаш само ко још долази с њиме, — одмах би ме пољубила.

— Пољубићу ја тебе и без тога — рече Љубица заруменивши и притиште врео пољуб на другаричина уста.

— Долази Рајко Божић — јуриста, Миланов најбољи друг па ће бити целе, вакације овде. Ух Боже, ала бих волела да је леп! А ти Љубице?

— Ја не знам ни Милана ни Рајка — [26] рече Љубица — та ти знаш да ја не познајем још ни једнога младога момка на свету.

— Чувај се! — попрети Савка враголасто — кажу да су пештански ђаци први момци!

Сутра дан изиђоше сви пред лађу. Није шала, долази грк Стеванов син кући са школа. Чак и господин натарош су се подигли да га дочекају. Савка је силом довукла и Љубицу.

Лађа, стаде а из њих испадоше и Милан и Рајко.

Милан како изиђе полети оцу, мајци и сеји у загрљај. Од тешке радости није другога ни видео. Рајко је стао мало у крај, бајаги се нешто освртао за пртљагом а у истини је чекао, да га Милан прикаже својима и осталом друштву.

Љубица се била тако збунила да у први мах није знала ни који је Рајко? Оборила очи земљи па не сме да их дигне ни за живу главу. Тек кад су се кренули у село — спазила је кришом испод очију, да је један смеђ а други црномањаст. Смеђи је био Милан а црномањасти Рајко.

Још се Пештанци нису људски ни одморили од пута а већ је у Ч. настао нови живот. Узбунило се све село. Прве суботе чула се са игришта на сеоском брегу нова песма сеоских девојака:

„У Милана коса смеђа

У срце ме вређа —

А у Рајка коса врана

На срцу ми рана. Еј!

Чује то и Милан и Рајко, ћуте али се поносе. Савка их задиркује како су свим сеоским девојкама завртели мозак и чак се и попова Мица нешто распитује за њих.

У прву недељу били су Пештанци у цркви па после литурђије праве „визите.“ — Наравно „прву“ ће код госпође Босе и Љубице.

Госпођа Боса их је лепо примила; мило јој да позна честите младиће, каже им како је слушала, да су обојица добри ђаци и светује их као мати да остану таки и даље све док не сврше школе. Љубица је стидљиво поновила познанство. Неки неописани страх јој је ушао у срце кад је видела оба младића пред собом — у први мах хтеде да прне као лака срна. Али ноге јој се скратише, задрхта лако у целоме телу а румен је обли по лицу да су јој се образи, запламтели. Не зна ни сама гата им је рекла на њихов поздрав. Ухватила се једном руком за столицу, јер се бојала, да ће од стида пропасти у земљу. Спаде јој камен са срца када се Милан и Рајко дигоше и опростише.

— О брате, Рајко, ала је то дивна девојка! — кликну Милан кад изиђоше на улицу. — Ја сам мислио да Савка претерује у својим писмима. Али ово је, брате, дивота, као вила!

— Лепа девојка — рече Рајко нешто замишљено — да је у Пешти залудила би целу „Преодницу.“

— Та шта „Преодницу“ залудила би та, [28] брајко равну Пешту о сав Будим град! — рече Милан у заносу.

— Та чувај се само ти — прихватиће Рајко и погледа чисто љутито у свога друга.

— Ни бриге те, сиви тићу! Моје срце гине већ за другом — одговори Милан чисто певајући. — Ал’ видим већ, ти ћеш, брајко, пропасти!

Рајко заћута и гледаше само немо преда се. Обојица се жураху да стигну до натарошеве куће, док још није зазвонило подне.

3.

У ђачкоме животу је последњи месец школске године најтежи али и најрадоснији. При крају године полажу се испити, али се при крају године спремају ђаци и кући. Помисао, да ће данас сутра бити краја трудноме раду, да ће са веселим срцем и лаком душом полетети мајци, оцу, сеји у загрљај — та помисао олакшава последње тешке дане школске.

То осећа сваки ђак; то је осећао и грк-Стеванов Милан, ма да је прве године права посао најлакши, јер је тако рећи никакав. Испита и нема, а „колоквује“ само онај, који има стипендију. Богатији ђак употребљава прву годину права да стресе са себе школску прашину. Учећи осам година гимназију попала га је „мемла од камена“, сад мисли да треба да уђе у нови, слободни живот универзитетскога грађанина.

Милан је ушао у тај нови живот под окриљем Рајка Божића, јуристе у трећој години.

Рајко је био у Пешти чувен јуриста. Био је истина сиромашак, мати му је шваља у С. и има осим њега још две кћери, које раде за другога. Муче се, раде, живе и домећу Рајку оно што му треба, да са стипендијом може изићи на крај у великом свету.

Рајко је био врло одличан ђак.

Испит зрелости положио је с одликовањем, а и на првом државном испиту показао се као врло добар зналац римскога и црквенога права. Но другови Рајкови ценили су у њему осим доброга ђака — милога друга. И доиста је Рајко био врло мио момак. Леп као писан а увек весео и добре воље. Уз то је волео добро друштво него бог зна шта, а и како га не би волео, кад је био као створен за друговање. Кад се раздрага, наслони своју виолину под браду, затресе својом бујном, кокоравом косом па почне тананим гудалом да извија ону сетну песму: „Тавна ноћи.“ Та није да је уме него нема му равна. Одмах се заблистају друговима му сузе у очима. У целој Пешти нико не уме да игра коло тако као Рајко Божић. Не знаш које игра боље, да ли оно бачко што се игра бесно плаховито; да ли сремско што се везе ситно накићено; да ли оно велико банатско што се таласа као зреле шенице. Једно је што му замерају сви који га познају а то је — што је тако ужасан ноћник.

Пештански грађани Срби знају Рајка, воле га, јер често и лепо им поји у цркви; али ипак држе, да је велика бекрија. Другови га бране, веле: жива му је крв па мора зар сваке треће ноћи да плахује, да се истутњи док се мало не смири.

За чудо дивно како се нови ђаци, што дођу први пут горе на науке, одмах приљубе Рајку Божићу. А и како не би, кад је он свуда први — и у школи и у кавани и у бирту и свуда где год хоћеш.

Нема тога што Рајко не уме и не зна. Билијара игра као маргер, кеца зна у прсте, пије готово свако пиће, познаје све пештанске у будимске бирташе, зна да набави новаца кад год хоћеш. Златан сат и прстење уме да заложи на строструку залогу, па зна ти Рајко чак и оне Чивуте који дају новаца „на индекс.“

Ко год што треба а не зна и не уме, тај ти иде управо Рајку. Свакога ће ти он упутити куд треба, казаће му како да ради. Отуда је да сваки воли Рајка као најбољега друга.

Рајку годи оваки живот да не може бити боље; он је увек са свима у љубави па њему је увек најбоље. Истина да је он у целоме друштву најсиромашнији, али шта ће му новаца кад их има у његових другова. Док у једнога нестане, добије други — па се то увек лепо живи. Пре подне у школу, по подне у кавану, из каване у биртију на вечеру, с вечере опет у другу кавану — па [31] у том сване и зора „јер сванути мора“. Кад се то учи то се не пита, доста је кад се зна о испиту.

Рајко је и Милана увео у живот, он је „начинио од њега човека,“ посветио га је у све тајне ђачкога благовања, а Милан му је био одан кесом и душом — до гроба. Шта и шта су пута њих двојица ишли из бирцуза зором чак у будимске планине да терају мамурлук.

Бивало је кашто да удари страшна суша у џепове, па им нема ни од куда ни клете. Рајко би онда упутио Милана како ће се докопати мамине па и сејине кесе а да му отац и не зна. Док је Милану Рајка, није га било ни бриге како ће свршити права у Пешти.

Но што је било било. Кад су обојица дошли у Ч. да проведу школски одмор, заверили су се још на лађи, да ће код куће бити „други људи.“ У селу немаш ни с киме све да би и хтео; ко осване при чаши, зна га сутра не само комшилук него све село.

Шта су њих двојица по Пешти радили, то нико не зна а на послетку шта се то кога и тиче? Ако је грк-Марко, кад је био горе на вашару, што и видео и начуо, ваљда није луд да приповеда. Ћутаће он још те како, јер је и он једне ноћи војевао с њима до зоре. Да га чује откуда његова Марта, боме пресело би и њему.

Милан и Рајко наумили су да проживе вакацију по вољи, да се људски одморе од штрапаца пештанскога живота.

Мати и Савка угађали су им као малој деци. Још пре но што ће доћи, већ се помишљало, шта ће све радити док дођу? Најлепша живина остављала се на страну, да се коље кад они дођу — по винограду су се одабирале воћке, које ће се брати док он буду код куће.

Истина да им грк-Стеван није дао прва три дана ни данути. Седи с њима по цео дан у своме празном дућану. Запалио дугачку лулу на камиш. Футошки дуван се све клобучи у лули а грк-Стеван бистри високу политику. Морали су му на танко описати шта мисле ти Маџари и та њихова „дијета.“ Грк-Стеван пита мудро а они му још мудрије одговарају. Он савије лево а они за њиме. Проба, као човек који се разуме у политици да их к’о наведе мало и на танак лед. Ајак не може да их добије пода се. Он њима по једну а они њему све по десет. Види грк-Стеван да су то „штудије.“ Допада му се да су бистри момци; нису седили у скамији бадава. Јест и његов Милан зрео, али Рајко је старији па и вештији. Кад говори све слади не верује грк-Стеван, да би и господин нотарош умео много боље а тек је он човек а они су тако рећи још деца. Није овамо онамо баш му је по вољи и син а гост још и већма. Мило му је, што му је дете нашло тако ваљана друга. Та честити се траже и нађу. Кажи ми с ким идеш па ћу ти рећи ко си. Добро друштво много чини; баш воли грк-Стеван [33] што му је његов Милан тако обегенисао Рајка.

Грк-Стеван је добио велику вољу, да се свако по подне мало продивани с Миланом и Рајком, али га окупила она његова, да остави децу с миром. Нису ли се они зар целу годину дана доста мучили с науком него да их сада још и он езаминира.

— Ајд окани се већ једном те твоје политике — рекла би госпођа Ката своме човеку — нису они дошли из Пеште да слушају твоја приклапања. Пусти децу, нек мало по вољи проживе.

— Е гле ти ње! — осекнуо би се грк-Стеван — гледај ти само твога посла, бабо, а не мешај се у учене ствари!

Грк-Стеван је имао кашто обичај, да сузбије своју Кату, али није никада терао мак на конац. Њезина је била увек и преча и старија. Тако је то већ од како су се узели. Тако је било и сада. Пустио је децу да раде што им драго, јер и онако је већ трећи дан, како због политике није прилегао по подне. За то му је женин прекор дошао као наручен.

Милан и Рајко су после прве посете чешће одлазили госпођи Боси. Кад год би Савка ишла Љубици — а ишла јој је сваки дан — увек би је и њих двојица пратила. Кад Љубица опет дође Савци, прате је са Савком кући.

Љубица није више била тако плашљива. Свикла је да разговара са Миланом и Рајком [34] па се мало припитомила. Но ипак кад год је Рајко ослови а она се чисто тргне. Увек јој се види како сва застрепи од његове речи и не сме да погледа у њега.

Кад су је синоћ допратили кући, а она села по вечери на доксат у кући, па се загледала у звездано небо. По небу плови месец, а уз њега трепере миријаде сјајних звезда. Уочила ону сићушну звезду у крај неба и нека неодољива чежња је вуче ка тој плавој пучини. Час по, па осети, да је нешто то текне у срце; уздахне и сама не зна за што; тргне се брзо, јер јој се учини, да иза оне мајушне звезде провири на мах два сјајна ока — Рајкова. Скочи плаховито са столице, као да би да бежи.

Уђе нагло у своју одају, пољуби госпођу Босу брзо у чело и у руку, и пожури се у легло. Узалуд тражи санка на мекој постељи; преврће се немирно, час на једну, час на другу страну. Таман да сведе очи а с сеоске куле избијају сати већ поноћ. Сваки ударац звона као да бије о њезине узбуркане груди. За часак сведе очи. Сан је вара шареним сликама, и уткива у њих час плаву косу Савкину, час црне очи Рајкове, час опет велике наочаре њезине слатке нане. Тргне се као из некога тешкога бунила. Прекрсти се полако и упре очи своје у лик мајке божу што виси о дувару. Месечева зрака прикрала се у мирну одају, пала мајци божијој баш на лице, па јој се чело светли као она тиха звезда у даљини. То је умири за часак, а томе [35] се прикраде и сан, те Љубица не чује а у селу кукуречу већ први петли. Кад је сутра дан устала, прва јој је мисао била као обично Савка, али сад већ и — Рајко. И при тој помисли створи се и нехотице пред својим огледалом. Чисто се тргла, кад је видела, како је сва поруменела, од образа па чак до снежних, облих рамена.

Бистроме Милану није се отело, да је Рајко замакнуо оком за Љубицу. Ономад нешто разговор о певању и о песмама. Љубица каже, како воли песме, многу је прибележила од сеоских девојака, како би волела да има песмарицу пуну најлепших песама. Рајку се није омакла та њезина жеља и ево већ пети дан, како не леже као обично. Купио је књигу чисте, беле хартије, укоричио је лепо, па свако вече исписује песме по сећању. Милан га час по задиркује, пита га: не пише ли то за Љубицу? Рајко му се опире, вели да је рад да прибележи песме што их знаде да их не би поборавио. У писању застане често, као да не може да се сети, а оно у истину учини му се као да су се светле очи Љубичине прикрале, па гледе, шта он то шара по хартији. Милан час по захрче у својој постељи па га немило тргне из његових сањарија.

Шести дан је била песмарица готова, но Рајко је није смео да преда Љубици. Милан као у шали рекао Савци да подметне песмарицу Љубици, да се и не осети. Он ће је украсти од Рајка. Савка је примила братовљеву шалу за збиљу — и сутра дан је осванула [36] Рајкова песмарица Љубици под узглављем.

Кад је Љубица нашла песмарицу, сва се стресла од страха. Скратиле су јој се руке, не сме чисто да је дирне. Планула је гневом на своју несташну другу, али ипак јој је свако словце у песмарици пламтело неком неодољивом чаробном силом. Учини јој се као да се свако писме савија и превија, па је чисто моли и преклиње, да га узме на своје беле, руке. Љубица гледи у нема али читка слова а глава је чисто заноси. Не сме да такне књижицу руком, јер јој се чини, да би се руковала са Рајком. И при тој помисли сва се стреса, као да већ осећа притисак руке његове. Од страха лати ћерћели-убрус, баци га преко песмарице, омота га брзо као муња око књижице, отвори свој долап и тури песмарицу и под најдубљега дењка од убруса, где но стаје дгуње и кесица од метвице. Тек кад је залупила долап — пао јој је тежак камен срца. Крупан зној лио јој је са чела. — Тешко њојзи, да је откуда ударила њезина нана. Овако ће та књижица остати њезина прва али вечита тајна!

Милан и Рајко посетили су и попина. Госпођа Ката се мало к’о и опирала била тој посети, али Милан је изјавио одлучно, да се њега не тиче шта су они имали међу собом. У реду је да им оду, јер је то ипак прва кућа у месту а он је са покојним попиним сином ишао заједно у школу. После ове посете попустила је и попадија; она [37] одмах у недељу прва приближила у цркви госпођи Кати и честитала јој је како има краснога сина. Да је Бог дао сад би већ и њен покојни Славко био толики. Баш јој се Милан допада, изашао је читав човек.

То је поласкало госпођи Кати, бадава мати је; кад је то по подне дошао и попа да врати посету — надовезала се опет жица међу грк-Стевановом и попином кућом. Оно, ако ћемо на што, они нису, баш право рећи, никад ни прекидали једно с другим, само су се нешто као туђили и нису били онако своји као од пре. Сад је то било па и прошло а после тога дошла је и попадија са својом ћерком Милицом госпођи Кати и Савци у походе.

У идућу недељу после тога изаћи ће по подне грк-Стеванов виноград, што не беше ни четврт сахата иза места на ономе лепоме брежуљку одмах испод шуме.

Госпођа Ката и Савка спремале су се још у суботу за тај дан. Намесиле су два пуна сита погачица за мушке а пите с ораси и гурабије за женске — јер ће бити доста друштва. Доћи ће им госпођа Боса и Љубица, па онда грк Марко и његова жена Марта, па цела натарошева и попина кућа. Тесто и вино понеће се од куће а на пољу ће се пећи свињски ћевап и печење од живине на ражњу. Савка, Љубица и Милица су се радовале томе излету, само ако буде лепо време.

Кад сутра а оно дан као да су наручили. [38] Ведро па топло да им је милина. Друштво ће изаћи по подне после мале вечерње. Та близо је, док удариш длан о длан а њих ево у винограду. Домаћица и Савка изашле су одмах по ручку да наређују шта треба. И Љубица је изашла с њима, да помогне ако шта затреба.

Око пет сати, кад се мало захладило ето ти им званица. Таман као што треба Старији заседоше под орах што је пред кућом. Диване па пијуцкају у извору ухлађенога вина. Гледа како ђутуричар креше ражањ па надева ћевап. Како које парче надене а он га поспе мало ситним луком, зеленом паприком и закити парченцетом сланине. Попи већ цури чорба на уста. Чисто бих га очима јео. Господин натарош опљуцкује а леви му се брк смеши. Грк Марко узео очишћену кљукану гуску на длан и све је тапка од милине. Али ће се слади! Грк-Стеван само жмири и ужива.

Попадија је с девојкама, Миланом, Рајком и натарошевим писаром отишла мало до шуме да се прођу; госпођа Боца је села на наслоњачу од беле лозе па дивани с госпођом Мартом о памуку и о живини -- само се госпођа Ката још мува овамо и онамо да погледи још једном, је ли све у своме реду.

Истом они из шуме а кисела се чорба већ пуши на столу. Поседаше да вечерају. Сунце је већ пало за планину, вечер се тихо спушта а на ведроме небу помаља се вечерњача. Вечерас ће бити лепа месечина па [39] то се нико и не жури. У селу се већ пале свеће по кућама а друштво истом што је попило тек прву здравицу. Господин попа је наздравио омладини, јер на млађима свет остаје. Рајко се кратко али језгровито захваљује у име своје и Миланово и свију својих другова; диже чашу у здравље домаћинове чистите куће која га је примила као свога сина. Рачуна ово вече у најлепше часове свога живота. Истом што су се изређале здравице, ал’ нестаде Милана и Рајка из друштва. Отишли су бајаги доле у поток на извор. На планини се руђаше једно место као да је небо све крваво — месец се помаљаше. У који мах да искочи над планину, зачу се од извора тиха свирка. Беше баш као да ко махну гудалом преко жица.

Цело друштво прену и даде ухо на ону страну. За мало, па се извише други јаснији гласи, баш као оно гласак славуја кад прене из првога сна. И сад се осу читав рој од гласова — све један другога вија. Један вришти, други прижељкује, трећи кличе — као да је јато шумских певача удесило своју умилну песму. То беху гласови виолине у рукама вештога свирача.

После краткога увода, поче да се извија лепо и јасно мелодија народне песме: „Сунце јарко — не сијаш једнако“ — али некуд тако извијена, испреплетана и извезена неким чудни, дивним гласовима, које још нико никад није чуо.

Љубица ослушкиваше недоумице те чаробне [40] гласе. У грудима јој се буђаше неки нови, чудни свет. Беше јој као да јој душа њезина узлеће на крилима од тих меких и тужних звукова, па се опија час нежном тугом, час опет неком рајском слашћу. У срцу њезином запојаше исти звуци, нечујно се разлеваше иста песма по њезиним грудима. — Од милине јој чисто задрхташе усне, не да запоје ту дивну песму, но више да се помоле Богу „на сред села код крста зелена.“ А за кога? За онога, који је очарао душу њезину том песмом, за онога, који је дивним звуцима уздигао је са земље, па је узнео на небо, Богу пред престоље.

У тај мах умукну свирач и пун месец обасја — Рајка, који је с гудалом у руци био чисто искочио из џбуна, застао па је нетренимице гледао у друштво око стола, — Љубицу.

Све друштво запљеска од милине рукама и поздрави свирача громким ускликом. Но Рајко се беше толико занео, да је чисто причуо тај усклик — његове очи тражаху беле ручице Љубичине, али оне се не мицаху са крила њезина. Љубица је седела као нем кип. У образу не имађаше ни капи крви.

Тек кад се Рајко примакнуо столу, кад га је грк-Стеван загрлио и пољубио у чело — тргла се »Љубица из свога милога, чаробнога заноса.

На свирача се осу хвала као бујица само она у коју је он час по немо упирао очи, она је седела као да је занемела. На [41] њене велике плаве очи надвио се за часак танак, сетан вео. — Заблистао је, задрхтао је, кано капља росе на цветку па је опет нестао. Нико га није видео — али видело га је соколово око Рајка Божића. Та суза што је нагла на те дивне очи па је опет тргла натраг — то беше најмилија награда, најдивнији усклик срца Љубичинога вештоме свирачу.

Друштво је навалило на Рајка да им одсвира још коју лепу песму. Он се изговараше да не може, та давно није већ свирао па су му се прсти чисто укочили а пада и вечерња роса па су му жице забрекле.

На место да им свира поче тихим гласом да пева: „Тавна ноћи, пуна ти си хлада.“ Глас му је час дрхтао и треперио као лишће на јасици час се опет повијао меко као грање на жалосној врби.

Љубица је наданимице упрла очи у певача као да би да упије сваку трилу са рујних му усана. У заносу своме није ни знала да гледи у очи ономе, кога до сада није смела људски ни да погледа.

Рајкова песма оживела је с нова друштво. Нико није ни мислио да се креће. Тек сада су се раздрагали. Песма вија песму. Попа је славан појац, час по почне по коју црквену. Грк-Марко је први типичар у селу па не да попи напред. Што он уме да отпоји. „Преславнаја“ то више нема. Али кад им Рајко отпојао још „Волеви персисти царије,“ [42] признао је и попа и грк-Марко, да нису свога века никада чули лепше појати.

Рајко је био јунак тога вечера. Грк-Стеван га је све цмакао а грк-Марко у мало што га није од милине удавио. Тако га је био незграпно загрлио. Кад је госпођа Ката видела, да су се старији већ добро загрејали рече да нема више вина. — Тиме се учини разлаз.

Месец је већ високо одскочио, кад се друштво кренуло дома. Госпођа Боса и домаћице су селе на кола а Рајко је уз пут морао помоћи мало натарошу, јер је овај имао кокошију слепоћу па се сваки час спотицао. Милан је подупирао грк-Марка да не клима ни тамо ни амо. Девојке су се узеле под руку па су под окриљем госпође поше, коју је водио нотарошев писар, измакле мало напред. Мало па стану да се ишчекају. Грк-Стевану се прохтело да уз пут отпевају још једанпут његову песму: „Сећаш ли се оног сата.“

Ударили су неким џомбавим стареником па им и песма иде сложно неједнако.

Кад је Рајко при растанку стиснуо Љубицу за руку, осетио је, да јој је рука лако задрхтала у његовој, па је за часак чисто застала. Беше му, као да га је у томе часу прострујила муња.

Љубица је нагла уз басамаке од доксата да је госпођа Боса једва могла за њоме. Још није добро ни свукла своју добру нану, а већ ју је пољубила у руку и у чело.

Беше јој тако нешто чудно у грудима, да је мислила: сад ће се одмах угушити.

Улети у своју одају, отвори нагло долап, и трже из њега песмарицу. Одвија је, из убруса, а руке јој дршћу. Отвори је, и очи јој падоше на прву песму: „Сунце јарко“. У истоме тренутку стиште књигу на усне, а поситним словима осу се неброј врелих пољубаца.

Пун месец се надвириваше на прозор, да буде неми сведок свечаноме тренутку, у коме је планула и разбуктала се најсветија страст прве љубави у овоме чистоме девојачкоме срцу.

4.

У срцу Љубице Животићеве пробудио се нов свет. Кад је сутра дан устала и нехотице је почела да певуца. Да је ко стао па ослушкивао, чуо би како јој се на усне прикрада песма: „Сунце јарко!“ У белом јутарњем недоруву стала је пред огледало, расплела је своју густу косу па је спустила по снежним раменима. Смеђа коса пала јој је готово до колена. Љубица је данас први пут У своме веку погледала у огледало, да види како јој доликује коса? Упрла је своје велике плаве очи у лик, што јој се оштро изузимаше у чистоме огледалу; гледала је дуго, дуго у њега, јер јој дође као да не познаје саму себе. Час по махне белим чешљем кроз своју густу косу, застане па опет гледи. Хитри прсти, који су од пре умели за тили часак да оплету [44] од сте бујне косе мирисне курјуке, данас кас да беху сасвим заборавили на свој посао. Љубица је махнула два триред танким уплетником па је опет застала. Лако полако па јој се у душу прикрало синоћне вече, само што то не беше сада више вече но сјајни дан.

Чињаше јој се да је негде далеко у свету. Око ње се дала цветна ливада, у сред ливаде на домак шумици лепа кућица, иста онаква као што је она у којој се родила. У шумици поје тице, косови и славуји, али за часак па су застанули песмом а из даљине се чују они чаробни синоћни звуци. Звуци иду све ближе и ближе. На један пут искочи из шуме — Рајко и потеже да је загрли.

Љубица врисну, скочи испред огледала јер осети да је у исти мах неко притиште на груди.

— Та ја сам, лудице моја! — зачу се у исти мах Савкин весели глас — дошла сам да видим како си спавала? Да ниси што ружно сањала, голубице?

— Иди Савка, како си ме уплашила! — плану Љубица чисто љутито на своју другарицу.

Савка стаде пред своју миленицу и погледа јој оштро у очи.

— Хоћу сада да ми право кажеш, куд си се тако замислила, кад ниси ни чула да сам ушла у собу? Говори!

— Нисам никуда — рече Љубица ти шије и обори своје плаве очи земљи.

— Љубице! Љубице! — рече Савка и диже прст претећи — кажи право, јер знам шта мислиш. Од мене се не ћеш сакрити ни под земљом.

Љубица је на ове речи сва поруменела. Беше као да јој је жарки пламен у један мах преплануо и лице и снежна рамена.

У забуни својој промуца нешто, али Савка јој не даде да дође до речи. Загрли је нежно и поче да је љуби по коси.

— Све знам. Ћути, не говори ништа. Милан ми је још синоћ све казао....

— Милан ти је казао? А шта ти је рекао? — прихвати Љубица нагло и отрже се из другаричинога загрљаја.

— Та лагано, није ништа, не бој се! — рече Савка доброћудо.

— А зар он зна? — наваљиваше Љубица на другарицу.

— Не знам зна ли од тебе — али ја знам из његових уста, да би он био најсрећнији на свету кад би ти пошла за њега! —

— Шта, шта? — убрза Љубица и речи јој чисто застадоше на уснама.

— Ти за њега, а ја за Рајка! Па да виш живота! — кликну Савка, спопаде Љубицу обема рукама за рамена и стаде је вртити око себе.

— Та пусти ме, ако Бога знаш, угушићу се плану Љубица и покуша да се отргне из Савкиних руку.

Не ћу те пустити, док не кажеш [46] да хоћеш — наваљиваше Савка стиснувши уздрхталу Љубицу још већма на груди.

Љубица беше се навукла магла на очи. Дође јој у тај мах, као да јој је сав свет пао на груди. Чула је из уста Савкиних и чисто не верује сама себи. Ноге јој клецаху, беше јој као да се наднела над неку неизмерну дубину. Савка — њезина једина и најбоља другарица, обухватила је рукама и хоће да је рине у — понор! У том часу јој се смрче пред очима и глава јој клону на Савкино раме.

— Та Љубице, Љубице! Шта ти је? — викну Савка уплашено и потеже из све снаге да положи онесвеслу другарицу на постељу.

У тај мах удариће и госпођа Боса на врата.

— Леле мене а шта је то!? — викну стара госпођа и потеже уплашено постељи на коју је Савка већ била положила Љубицу.

— Ништа, ништа, нано, не бој се, проћиће! — промуца Љубица бледа као крпа. Савка се шалила обрнула ме је око себе па ми дође мало несвест у главу. Молим те чашу воде!

Госпођа Боса изиђе нагло из одаје.

— Хвала Богу — прихвати Савка живо — ја сам мислила умрећеш од радости. Благо моме брату Милану, док му кажем....

— Кумим те Богом живим! — плану Љубица и скочи с постеље као да је муња ошинула — ако ти је мио мој живот, не говори ником ништа!

При овим речима Љубица је задрхтала као прут а глас јој дође чисто молећи.

— Па добро, не ћу му рећи. И боље му ти то сама кажеш. Немој се, душо, срдити, рече Савка чисто тужно.

И Савка приђе Љубици да је поново загрли. Кад јој се дотаче руке, подиђе Љубицу језа да се сва стресла. Беше јој као да се руком дотакла змије.

— Не дирај ме молим те — рече Љубица опоро — јер....

У тај мах уђе госпођа Боса са чашом воде у руци, и кад спази Љубицу на сред собе викну:

— Ид’те, децо, како сте ме уплашили! Савка притрча госпођи Боси, узе јој чашу из руке и принесе је Љубици.

Љубица натегне нагло чашу хладне воде и свака кап, ма да беше хладна ледена, падаше јој на срце као усијано олово. У тај мах севну јој чудна мисао кроз главу. Волала би да је ово чаша отрова па да је попије на душек, — само да заборави синоћне вече и данашње јутро!

Љубав је онај свети огањ, који запали девојачко срце — било да га прекали било да га смрви.

5.

Савка истом ако је стигла до куће а Љубица се мољаше госпођи Боси да пођу још данас до очева гроба. Ноћас је снила оца па јој је данас тако нешто тешко у срцу, да [48] не може да одоли терету, но мора ићи да види очев гроб.

Још Љубица није своје молбе ни довршила а госпођа Боса је већ брижно упрла очи у своју поћерку. После синоћњег веселог вечера беше јој необично да чује ту жељу из уста своје миле поћерке. Но Љубица је мирно издржала поглед своје нане, ни једна цртица на лицу јој није издавала шта је на срцу тишти.

Ни за пун сахат била су већ кола и опремљена што ће их возити преко планине. Кад минуше мимо грк-Стеванову белу кућу сеђаху Милан и Рајко на клупи под лиснатим брестом. Дигоше се и поздравише их. Љубица је једва климнула главом, чињаше се као да гледа на другу страну. У тај мах помолила је и Савка главу кроз прозор и умало није од чуда лупила главом о окно, кад је спазила госпођу Босу и Љубицу на колима. Док се она прибрала, кола су већ била замакла за рогаљ.

Милан и Рајко уђоше на мах у кућу да чују од Савке куд ће то Љубица? Савка им није знала рећи. И сама се замислила била на њихово питање. Чудновато, да њојзи Љубица није ни речице поменула, да ће данас куда на пут. Први пут осетила је Савка да ју је нешто текнуло у срце кад је помислила, да јој Љубица није искрена. Та она је њу данас тако лепо обрадовала — а она зар да јој тако враћа сада љубав. При тој помисли у мал АПОСТРОФ што јој нису удариле сузе на очи.

Милан и Рајко изиђоше на поље и седоше опет под брест. Рајко је суморно оборио главу па је штапићем шарао све нека срца и крстове по прашини.

— Та шта си се тако снуждио — рећи ће Милан гурнувши лако Рајко — не бој се, не ће ти отићи у свет!

Рајко уздахну тихо и погледа ћутећки у свог друга. Чисто га је очима молио да не подире тај разговор.

— Е мој брајко — прихватиће опет Милан — неси се требао заљубљивати кад знаш шта ти је још за вратом. С тим срцем тешко ћеш ти ригорозирати!

— А ко ти каже да је мени тешко у срцу — прихвати Рајко суморно.

— К’о бојаги, ја сам слеп код очију — плану Милан — наш’о си кога ћеш варати, не знам ја тебе!

— Ти какав си — рече Рајко — у стању си да...

— Е није него још шта. Знам шта хоћеш да кажеш. Мислиш ја ћу касти Савци а Савка ће Љубици. Хо, хо, чекај синко! То ће да буде роман. Прави роман. Теби треба још две године рока. Е па добићеш га, не бој се. Дотле ћу ја играти твоју улогу.

— Шта, шта? прихвати Рајко брзо — шта ти то рече?

— Нисам само рекао него сам то већ и урадио. Савка, као што је брбљива, зацело је јутрос Љубици већ рапортирала да сам се ја у њу заљубио! Тако мора отпочети [50] тај роман, нека буде мало интересантнији смејаше се Милан.

— Милане, јеси-л’ ти јео бунике! — плану Рајко!

— Нисам — рече Милан и погледа друга оштро у очи. — Ја ћу само шале ради да се заљубим у Љубицу — ти дотле, брајко лепо мирно ригорозирај. Кад будеш готов последњим испитом — онда ћу ја ригорозирати. Одљубићу се наједанпут. Она ће пас из сама дешперата теби у наруче — и роман је свршен, ма ме после као девера и грдила,

— Милане, ти си лакоумно дериште! викну Рајко тако разјарено, да се чак у кући чуло. — Ја се одлучно ограђујем...

— Шта се ти то ограђујеш, синовче викну грк-Стеван, који је у тај мах стао праг од дућана да види шта се то деречкају?

— Ограђује се отац, да не ће да буде поджупан у Срему! — викну Милан весело — а ја му кажем да мора кад га изабере.

— О муку вам и с дечурлијом, више што се ви препирете. Гледајте ви вашу штудију — а после ћемо већ лако — прихвати грк-Стеван доброћудо.

— Бога ми, чико, — рече Рајко усплахирено — ако Милан има данас памети...

— Та иди збогом! — рече Милан — тобом се није вредно ни шалити!

— Ја таке шале не примам — одби Рајко опоро.

— Та прими, што не би примио — утишаваше [51] грк-Стеван. Боље ти него други! А сад мир, јер ено иде попа па ће вам одсећи језик.....

Сунце је већ нагло на заранке када су госпођа Боса и Љубица стигле у ловачки дворац крај Љ. Госпођа Боса је преклињала Љубицу да се стрпи до сутра док се мало не одморе од пута па ће зором заједно узићи горе на гроб. Љубица се сузним очима мољаше својој доброј нани, да јој допусти, да оде сама са шумаром Петром до гроба, само да целива очев крст, одмах да ће се вратити па ће сутра опет ићи и с њоме. Госпођа Боца не мога да одоли детињим сузама.

Колико је Љубица журила уз планину, једва је могао ПЕтар да је стигне. Кад је већ угледала очев гроб, испредњачила је далеко испред свога пратиоца.

Дође до очева гроба, пада на њега колико је дуга а руке обави грчевито око крста. Час немим болом, час испрекиданим јецањем, час горким сузама изливаше јадно девојче вељи јад, преварени над срца свога оца своме. Једини он, кога је притиснула црна земља, он ће знати како је сада срцу њезину. Ако икад, данас би она да разгрне земљу, да легне ту крај њега - јер за њу нема више среће на овоме свету.

У том је и шумар Петар стигао до умке. Сузе му лију из очију, он их једном руком обрише а другом диже јединче свога покојнога господара.

- Немој, ћерко, кад знаш да нема помоћи! - јецаше стари шумар.

Љубица се диже полако са гроба. Поглед јој паде на прецветало шумско цвеће, са цвећа погледа на пожутели лист у стари другара очевих а са високих круна њихових упре немо поглед у сунцу, које се баш спушташе за планину.

При томе погледу беше јој као да је сунце њезиног живота на заходу, паде јој једном на гроб да целива немим уснама крст - па онда се нагло подиже и пође тихим кораком низ брдо. Беше јој као да је крај очева гроба сахранила још два своја блага Савку и Рајка! Лаки вечерњи поветарац дуну кроз лишће стогодишњих растова и букава, баш као да запоји тихо над тим новим гробовима: „Со свјатими упокој!“

Сутра дан Савка је једва дочекала, да види Љубицу. Кад је прихватила с кола чисто се зачудила својој другарици. Нека неписана туга беше јој разливена по лицу, али лице јој беше мирно и благо а што још чудноватије - Савци се чињаше да је Љубица за ова два дана постала за читаве две године старија. Кад је то приметила госпођи Боси, мишљаше стара, да је то тако од жалости - који дан па ће Љубица опет доћи себи.

Савка је редовно сваки дан полазила своју другарицу. У први мах није била већ узела на ум, да она не долази њиховој кући као до сада. Мислила је Савка да је то отуда што се стиди да пређе прага кући у коју ће ако Бог да, још за коју годину ући као снаха [53] - па јој у тој милини није ни замерала. Кад би је мати запитала кашто што им то нема Љубице као до сада - Савка би увек знала да је изговори.

Дан по дан па дође и Крстов дан. По целоме селу тутње бачвари: обручају бурад, натежу кацама обруче, квасе расушене каде. Бачке берачице и берачи већ су поиздолазили. У свакој авлији стоји спремно све што је нужно за бербу. Ту су ти котарице, ту путуње, ту чаброви и чабреници, ту кесе - о конопцима висе сува риба а муљала стрше испод настрешница над лагумовима.

Берба ако није весела није берба. У бербу је сваки гост добро дошао, не пита се то је али дошао зван или незван, само ако је пристао у друштво.

У Фрушкој гори још није дошло дотле да се броји свако пуце грожђа. Само ако су остали виногради на миру, ако их није опалио мраз, потукла туча, ако су понели као што ваља - онда је берба највеселији посао. Које вино не обере песма и шала, то је за причест и за болеснике, то није пред кума и веселу браћу.

Код толиких јаких газда у селу увек ће се наћи бар гдекоји, који ће славно да прослави бербу. Ове године био је ред на грк-Марка.

6.

Берба је у Ч. у пуном јеку. Место је мало али у њему је доста јаких газда који [54] беру и по три недеље дана. Од винограда живи цело место па се већином сваки забави с јесени око свога да му не пропадне што година донела. Отуда је по селу гомила туђих берача и берачица — понајвише из преко из Бачке.

Сваки се газда састара још у почетку бербе да осигура себи бераче. Обично ће узети по неке из места да је сигурнији, јер они ће му припазити на странце.

На сред села око каменита крста полегала је читава војска од берача и берачица. Девојака је увек више, но људи и момака. Људи се наимају обично да газе, момци да муљају и да носе путуње, девојке су берачице.

Девојке су се сабиле у буљуке. У сваком буљуку имаде по нека бака која пази на млађешину, јер ако јој и није својта, комшије су и пријатељи. Бака погађа обично с господарем надницу, прима и чува новце целој буљуку.

Данас је субота, а од недеље почиње берба у сав мах. Око крста се ухватило велико коло. Играју бачки момци коло да све тресе земља под њима, час га заталасају час га опет почну да вију и тамо и амо баш као да плету велики венац од божура и ружица. Бачванке чисто осећају да их гледе мере Сремице, па се све надмећу која уме лепше и боље да цупка.

Са несташних усана чилих момака полеће бербанска поскочица, час једра и домишљана [55] час лака и заједљива. Први стих се размахне а други ошине као швигар. Девојке се смеше, намигују једна на другу па оком пале играче.

По сеоској пијаци се размигољили људи, жене, деца — читав мравињак. Неки гледе како игра бербанско коло, неки се подсмевају бачкоме гајдашу што су му ситне гајде, неки замерају играчима да не умеју да заплећу ситно по сремачки него лупкају петама као да клепећу у клепала — а већи део час по изгледа: не ће ли се већ кренути она гомила Ч—их „господара‘‘ што нешто дуго дивани с општинским начелником пред сеоском кућом.

Берачки сабор је већ нестрпљив. То што долази да најима бераче, не узима но само пропитује, мери и ценка се. Мале су то газде па чекају да дођу бакоње — јер они праве цену надници.

У неко доба кренуће се и газде испред сеоске куће. Има их и десетак и више на окупу, све су то први људи. Како их гледиш, нема ти ту ни једног који има мање од триест мотика винограда а има их богме, који су лако претурили и педесет мотика.

Чим се „господари“ помолише на рогљу раскиде се коло. Момци на једну страну, људи на другу. Бабе довикују своје друштво да им буде на окупу. Луче се. Башка Срби, башка Словаци и Рушњаци а башка Мађари. По где где видиш и по некога Швабу у плаветним плундрама и Швабицу у црној сукњи. Нек свако бира кога му је воља.

Још „господари“ нису људски ни стигли, [56] а већ их је опколела свакога по замашна гомила. Стоји зука и жагор на све стране као да је десетак ројева излетело из кошнице. Ђутуричари и настојници воде велику реч. Ценкају се, нуде, побијају цену. Људи попљуцкују, мало им је; момци се живо опиру а баке све цикућу како им палаца језик.

Не прође времена ни за три оченаша већ се зна колика је надница људима, колико момцима, колика женама, бакама и девојкама. Деца, што ће купити зрна и носити воду са извора не броје много — на овој бербанској берзи.

Чим се огласише цене већ је и погодба готова. Настојници луче своје на гомиле, господари гледе, замерају овом или оној, па на послетку повлађују својим млађима.

Овога пута био је највећи бирач грк-Марко, њему да је вредних и лепих берачица јер у њега ће ове године да буде и бербе весеља. Његов се настојник не ценка толико плаћа грошић два и више, али дуго бира јер је рад, да угоди своме господару.

Грк-Маркова настојника, Кузмана познаје цела Бачка. Грдна је то људа, стоји као планина, али је доброћуд. Све се отимљу берачи и берачице ко ће код Кузмана. Нека бака га виче браца, нека му тепа чико, нека слади опет куме — али Кузман се данас укрутио па се чисто поневидио. Не бира ти он ни по бабу ни по стричевима; нема сад у њега ни род ни помоз бог, њему је господарева заповест: „вредно па лепо“ главна ствар-

Дуго се Кузман бирао — али је и саставио чопор берачица што их нико таких нема у Ч. Распарио је три буљука док их је посастављао. Па што су вредне и лепе али што су певачице, једна боља од друге. Да им се мили брати одабрао је Кузман пет путунџија, све кршних и лепих момака један већи ђаво од другога — још к отоме два гајдаша оба црна а кокораве косе са добро удешеним гајдама, којима нема пара у свој равној Бачкој.

Грк-Марко се упутио својој кући. Лепо га је видети како иде лагано, господарским кораком напред у дугачком црном капуту са дебелом трсконачом у руци. За њим је пристао најпре његов Кузман а за Кузманом најмљена берачка војска.

Мило грк-Марку што је лепо одабрао а опет није преплатио; иде па погледају и десно и лево не би ли кога смотрио да л’ му завиди? Како га ко сретне сваки му честита како је саставио лепо друштво. Грк-Марку се само насмеши леви брк. Би се насмејао и десним, али зна, да ће, чим стигне кући, бити одмах праске од госпође Марте.

Он сави за рогаљ а оно госпођа Марта ишетала са Рајком и Миланом далеко пред њега.

Кад је госпођа Марта спазила читав чопор младих берачица, све једна лепша од друге, набра чело у ситне боре па рече Марку јетко кроз зубе.

— Јес’ ти при себи, човече, бирао си као [58] да зовеш у сватове а не у бербу. Кад ћеш се једанпут и ти опаметити?

Грк-Марко се учини као да је пречуо женине речи па викну гласно да се чује:

— Ово су ти, жено, највредније Бачванке што их нема више на свету; осветлаће Кузману образ пред господом.

— Какав си ти, онакав ти је и Кузман рече госпођа Марта јетко.

Но грк-Марко се чињаше мало као и невешто што му се жена љути. Погледа у Милана и Рајка који се бијаху загледали у чопор што иђаше за Кузманом па им довикне весело:

— Здраво, момци, а хоће ли ваљати што велите? Не ћемо бити постидни.

— Сретно, сретно! викнуше Милан на Рајка као у један мах — баш ваља чика-Марко!

Госпођа Марта, је на ове речи погледала низ сокак да мало прикрије како се љути али су јој се иначе углађени зулови већ накострешили и по дрхтању долње усне виђаше јој се да њојзи није до мужевљег ђаволства.

— Тако ћеш се и подерати, слуто матора — мумлаше госпођа Марта.

У том дођоше пред кућу. Кузман уведе бераче и берачице у авлију под шупу а грк-Марко понуди Милана и Рајка да уђе у кућу да још пре вечере углаве: кога ће све звати у бербу, како ли ће све удесити да то буде берба као што још није било у Ч., да се [59] памти и приповеда кад је грк-Марко брао први пут свој велики сад.

Милан и Рајко су се мало као и опирали, јер су приметили да госпођи Марти није баш најправије што грк-Марко прави толику галаму. Чим су ушли у кућу домаћица се бајаги нашла у послу па је изишла у кухињу.

— Та шта ви слушате њу — рећи ће грк-Марко весело — ви сте мене провели по Пешти, хоћу ја да вам вратим. Е виш’ живићемо сто година! — Нека ње, нек’ прогунђа, па кад види да ја то не вермам ни у што, а она ће ћуткац, па ће бити опет онако како ми наредимо.

Госпођа Марта баш као да је чула последње речи свога мужа јер се зачу како се накашљује у кухињи.

— Хеј млада! на кашљи ми по кући, него дед мало шљивовице! викну грк-Марко и намигну гостима.

— Ено ти тамо у орману, знаш, хвала Богу, где стоји па се послужи и сам — чу се једак и загушљив одговор госпођа-Мартин из кујне.

Милан и Рајко се тргоше јер истом сад тек спазише да су врата била само притворена, но грк-Марку ни бриге. Зна он своју Марту, није то њему данас првина.

Поседаше па се обређаше сваки по једном чашицом. Замириса соба од старе шљивовице што је још грк-Марков отац испекао.

Изређаше редом све званице из места — и наређаше богме близу њих тридесет. Што [60] је број већма растао то се госпођа Марта све то чешће накашљивала у кухињи — али грк-Марко се чини да то и не узима ни на ум.

Кад су већ дотерали до краја, присети се грк-Марко па ће рећи:

— Та стојте, децо, за калуђере из Б. смо и заборавили. Да зовемо барем оца намесника то су ми комшије, браздаши смо а пазим се лепо

— Та маните, чика-Марко, калуђере опираше се Рајко.

— Не знаш ти то, синко, само ти пиши

— не ћете ви с њима имати посла, гледајте ви само око женскадије, а треба и нама старијима друштва.

— А је л’ те, чико, хоћемо ли пећи јаре?

Баш сам га се зажелио онако, на ражњу печена. Нисам га јео и не памтим — рече Милан — па тек ћевапа!

— Е, кад си се, синко, тако зажелио учинићу ти баш по вољи. Послаћу по мог пришу Максу у Ш., он је у Срему „директор ћевапа и иншпектор јарећег печења.“ Кад га он испече, знам да ћеш све лизати прсте. И онако га већ давно нисам видио, треба да рекнемо коју и да се насмејемо с њиме.

— Баш вам хвала, чико — рече Милан радосно. — А шта велите хоћемо ли мало жабица и ракетла?

— Вама што драго, то је ваша брига — ја знам да ћу запалити ону коровину крај оскоруше да нам светли кад станемо вечерати [61] — а ви праскајте и пуцкајте тим вашим варошким ђаволством колико год хоћете!

Већ се вече у велико било спустило кад су се Милан и Рајко опростили и пошли кући. Како су се били мало заговорили, још се не би кренули, да нису од куће слали по њих да се журе на вечеру.

Кад су се грк-Марко и госпођа Марта вратили у кућу, подбочи се домаћица и рече опоро:

— Кажи ти мени човече, шта ти мислиш? Та ти си брајко, на чисто полудио! Шта ће ти толика галама, да од Бога нађеш? Јеси ли ти, човече пуст?

— Та нисам жено пуст — рече грк-Марко доброћудо — већ ми је тако дош’о ћеф, ди прославим прву бербу нашега сада!

— А знаш ли ти море, шта то кошта наранити толики свет? — плану госпођа Марта.

— Мање, много мање него да си ме пре три године са’ранила, кад сам га оно садио на назебао и у мал’ што га нисам главом платио. Знаш како си она ти говорила: „само ми ти оздрави, па ако да Бог, те доживимо да га први пут беремо, знаће нас сав Срем и Бачка!“ — па шта ми сада зановеташ. Чудна ми купуса, па нек пукне стотинарка! Коме течемо! Зар ћемо понети на онај свет? Море хвали Бога, што можемо. И онако нећемо триста година!

Грк-Марко приђе при овим последњим речима госпођи Марти, погледа јој нежно у очи, поглади је мало по глави и пољуби је у чело.

— Та ма’ни, ма’ни ме! — рече госпођа Марта опирући се али лице јој у мах засја доброј вољи — та већ умеш ти то увек тако да наместиш, да је твоја увек старија.

— За то је твоја увек паметнија — прихватиће грк-Марко чистећи чишцем свој дугачки камиш. — Него гледај ти за чим сме. Ја сам ти гладан као курјак.

Госпођа-Марта изиђе у кухињу да успе јело.

Грк-Марко нађе и метну свој фес на главу. — Стаде пред огледало да види како му доликује кад повлади мало и жени?

— Ест мобус ин ребус! што рек’о наш шокачки поп — рече Марко накривљујући свој фес — знам ја, рано моја, који те зуб боли. Мало га погладим — па опет добро А то бобић и ’оће!

У том је госпођа Марта већ унела вечеру.

7.

Грк-Марко је за три дана обрао обадва своја стара винограда, у понедеоник је почео у среду је свршио. Како је код других код њега је још добро, набрао је три бурета више него лане. Он је задовољан, многи је суше па ће вино бити добро, особито му је црно понело — а то се сада најбоље плаћа. За бело слабо ко и пита.

И госпођа Марта се одмах одобровољила кад је видела како се лепо пуне каце. Није да кажеш добра година, али може поднети. Биће пуни подруми а овамо још ни лањски [63] нису све продали. Моћи ће се живети — а њих двоје не требају баш бог те пита колико. Деца немају, кућа је пуна свега а на оно мало што се купи нешто на пијаци и из дућана, није вредно ни помишљати. Толико узме госпођа Марта за млеко од својих музичара.

У четвртак ће брати свој велики сад, само ако буде лепо, јер од јуче се опет нешто мути време, баш као да ће се променити но ваљда ће још подржавати до мене.

Званице су све позване и обрекле су да ће доћи. Госпођа Боса се била нешто опирала, вели, да јој од неко доба Љубица баш није као што треба. Дете је нешто без воље. Али кад су синоћ грк-Марко и госпођа Марта отишли после вечере да лично понове позив — није им госпођа Боса могла да одбије.

У среду се госпођа Марта није видела од посла; бадава су дошле и Љубица и Савка да помогну што могу, ипак није то шала угостити толики свет — мал те их неће бити и педесет — за ручком и вечером. Све што се може ваљало је спремити још код куће. Сутра ће се готовити у винограду истом оно што мора доћи с ватре па пред госте.

Грк-Марко је посао да се састара за пиће, за судове, и све остало како ће понамештати толике госте. У том послу помажу му Милан и Рајко. Браће се тек да се зове, јер и шта мо’ж набрати прве године у саду ма да је колика заплава — част и весеље то је сутра главни посао.

Зора свиће а грк-Марко се креће својим [64] побочницима и берачима у сад. Оно боље би било да је још синоћ изишао, али данас бере он свој, сад први пут па хоће да му берачице пробуде песмом зору и да извијају из постеље све лене спаваче.

Кад је госпођа Марта видела како јој се човек с Миланом и Рајком закитио и укипио на челу своје на чеду своје берачке војске, рећиће му шале:

— Иди, човече, баш си се подетио!

— Та пусти ме жено, да по вољи живим данас сам се изнова подмладио! Него дед’ те гледај седај на таљиге, те одмах за нама, не кољем ја копунове.

— Путуј игумане, не старај се за манастир — одби му госпођа Марта.

— Свирајте ми тамбураши! кликну грк-Марко — а берачице вриснуше као из једног грла: ијујују!

Вуковарски тамбураши ударише у ситно тамбурице песму: „Радо иде Србин у војнике“ — Кузман груну на кућњем прагу из пиштоља и за часак па се начини читава галама на улици. Стоји цика ситних тамбурица, стоји вриска младих берачица а грк-Марко пред њима поцупкује, чисто расте од милице.

Они долњом дунавском улицом, а прозори се отварају на свакој кући. Свако ђипа од постеље па онако још дремован дрљав промаља главу кроз прозор да види какво је то чудо пре зоре?

Грк-Марко није нег ужива што је пола [65] Ч. извијао из душека. Кад су спавачи видели ко се то тако бебуче, гунђали су па су се опет враћали у постељу, да откину ако могу још по један сан.

До винограда било је још поћи — али иако се то иде кад се иде на весеље. Зора свиће а берачице певају да је милина ићи росним путем.

Грк-Марко кад је крчио онај матори виноград што га је још његов деда посадио, положио га је лепо баш на челопеку. Повадио је из њега све воћке, јер на што да му чине бадава хлада по чокоћу. Та шљивик му је одмах иза куће — а иза њега шума није ни за пушкомет далеко. Само је оставио онај грдни орах у долу што му има лако више од сто година а у врх винограда ону стару оскорушу што је ни његов отац не памти кад је посађена.

Крај ораха назидао је грк-Марко оном лане нову кућицу, — а у њојзи собу и кухињу за себе а исто то и за свога ђутуричара Кузмана. Орах је једном страном чисто поклопио ту малу белу кућицу па јој чини хлада и у сред подне.

Истом што се грк-Марко с Миланом и Рајком разузурио па премишљају куд ће све да ударају ноге за клупе и столове, још није сунце да кажеш људски ни одскочило кад ал’ ето ти им на таљигама првога госта — чика Максе из Ш.

Грк-Марко га је већ издалека угледао па ће рећи:

Баш ми је мило што ми мој пришо први долаѕи. Данас ће били весело. Но, семе му адутско! Мора да је још синоћ дошао до манастира и мал те није тамо, Бог молећи и освануо. Уме он то, знам ја њега. Кад почне да приклапа, не зна шта је доста, и док длан о длан а оно већ и свануло.

Он у тој речи а чика Макса допаде пред кућу.

— Добро јутро, пришо! — викну чика Макса силазећи с кола и утирући своје росе метласте бркове.

— Добро ми дошао, пришо!

— Баш су ми се ноге уштапиле ко у роде.

И прише се цмокнуше тако слатко и својски да си их могао чути чак с оне стране брега.

— Па како, пришо? — запитаће чика Макса пуштајући кроз прсте свој дебели брк — а ко су ти ова господа? Немам чести познавати.

Милан и Рајко се приказаше и сами.

— А ми вас, чика Максо, познајемо одавно по чувењу.

— То је могуће, јер од како је изашла ова нова мера стекао сам и ја велики литерарни глас у српској књижевности.

— Ех, не могу ти казати пришо, како ми је мило што си ми данас први дошао. То је добар знак. Биће русваја.

— То ми је драго, то бобић и хоће прихвати чика Макса. — А како не би уранио [67] кад сам од јутрос клепао у манастиру на будилник.

— Е кажем вам ја, децо, да је он још синоћни.

— Та како синоћни? Кад нисам ни легао, онда сам данашњи.

— Та батали ту реч него кажи је јеси ли за ракију? — упитаће грк-Марко.

— Ко пита, тај радо не даје — одбиће му чика-Макса — него дед да се мало најпре умијем, коље ме прашина.

Уђоше у кућу. Док си тренуо чика-Макса се већ био дотерао. Леп човек, висок па прав као бор. Глава појача, кости око очију крупне па мало искочиле, бркови јаки, образи забријани па једри а на усна му лебди неки осмех. Кицош није, јер хаљине стоје на њему као да су вилама набачене. Но то му добро доликује, тим је оригиналнији.

— Па хоћемо ли господине директоре данас пећи јаре, или ћемо ћевапа? — упитаће грк-Марко чика Максу.

— Шта питаш кад знаш да и Власи почињу са: јаре ши јаре! — рече чика Макса и извади из џепа своју оштру брицу, у знак да је он готов.

Но има томе још добрим каде. Јаре је зором заклано и одерано, ено га у кухињи, већ је и на ражањ набодено. Прво ваља наћи место, где ће се пећи, па наложити добру ватру па га приставити тек тако око десет сати, па ће онда бити за подне како ваља.

И дотле ваљало је још много што шта уредити, док гости нису навалили.

Госпођа Марта је већ била дошла и давно заузела своје место у кухињи. Још није било десет сати ни избило а совра је била већ у реду. Да није било чика Максе не би још били готови; он је човек практичан позна све шта и где треба, баш као да је био манастирски ђак.

Гости су почели већ долазити. Чика Макса је заузео своју позицију крај ватре где се пече јаре. Ђутуричарев син га полако окреће на ражњу а чика Макса час па га прочарака својим дугачким штапом по жару, пипне кожуру у јарета брицом, наслони се мало на штап па гледа ко све долази? Како се која кола помоле, Кузман груне у шљивику из прангије а тамбураши ударе у тамбуру.

Рајко је био ужасно узбуђен, како која кола долазе упре очи нетренимице у њих да види долази ли госпођа Боса с Љубицом. Синоћ није било извесно да ли ће доћи, бар је Савка тако нешто рекла.

Нема сумње, да је Милан својом лудом шалом увредио Љубицу, па ће га сада избегавати. Рајко је мислио да је већ у пола достигао своју жуђену цел, док Милан није стао међу њих. Али шта ће бити ако то није сасвим шала као што Милан мисли да је. При тој помисли ударила би Рајку крв у главу, и он би онога тренутка био кадар да сможди свога друга.

Само би га умирила мисао, да ће у данашњој вреви и великој гунгули увардати који тренутак — те излити своје срце пред [69] Љубицом. Ево десет дана какога то мучи; ако то тако устраје још дуже, не може поднети, свиснуће ако јој се не исповеди. Па куд пукло да пукло.

У том ће стићи и последња кола; на њима је госпођа Боса и Љубица а с њима и Савка.

Милан и Рајко притрчаше колима да прихвате госте. Рајку је срце силовито куцало у грудима — али кад приђе да помогне Љубици да сиђе с кола, скочи она и сама са потеге доле и једва што му је људски прихватила добродошлицу. Са тога хладнога поздрава у коме лежаше неки тајни прекор, следило се срце у грудима Рајковим. Још кад га у исти мах погледи и Милан лукавим осмехом, у мал што није онога тренутка кидисао на свога такмаца.

Бербански се ручак зна: кисела чорба, слатки купус са овчијим месом, пржени пилићи, печена гуска и млада ћурка па погачице, пите, и воће.

За часак па се око стола осу бујно весеље. Здравице се почеше одмах иза чорбе. Чика Макса није дао домаћину мира, вели да је то сада тако нова мода. Гости су контени. До печења се половина већ раздрагала. Грк-Стеван све везе, попа је усхићен, бележник је при ћефу — све иде да не може бити боље. Млађи свет се такођер рашћеретао. Милан је већ чисто раскалашан што је весео. Учитељ и писар иду на поредо с њиме. „Многаја љета“, весела песма, грување прангија, тамбураши — све се то измешало па се начинила [70] читава граја као у велики господски сватови.

Само су два срца којих се не лепи весели бербански расположај гостију, Љубица седи у сред друштва свога па чисто и не узимље на ум што се збива око ње. Душу јој притиснуо тежак сумор а у срцу је тишти нека чудна чежња помешана са мучним болом. Кад јој случајно падне поглед на Рајка погледи онога часа одмах и у зрачно лице Савкино и у тај мах попадне је тако неизмерно туга, да би чисто ту свисла од јада.

У Рајковим срцу вија један бес другог. Очај, и тешка љубомора зарили су своје канџе у срце његово па чисто осећа како му трују и кидају комад по комад. Што Милан све веселији, то бешње бесни бура у срце друга му.

Ручак је прошао, гости су се дигли од совре па су се измешали. Неко пије, неко дивани, неко слуша чика Максу, па се држе за трбух од смеја. Млађи уговарају да играју уз тамбурашку свирку. Љубица се приближила уза своју нану те се не миче од ње никуда. Госпођа је Боса пита брижно шта јој је, ако је зло, да иду одмах кући, но Љубица вели, да није ништа да је већ пролази. Није вољна то је све. Да је што горе казала би и сама.

У том ће доћи и отац намесник из манастире Б. с неким новим гостима. С њим дођоше др. Станоје Лазић варошки физику у В. и Стеван Васић адвокат. Обојица млади високи, лепи људи.

Све се друштве обрадова тако одличним ненадним гостима. Домаћин не зна од радости где да им нађе место. Сто пута захваљује оцу намеснику што их је довео.

Дотадањи јунаци овога дана — Милан и Рајко дођоше сада у присенак.

Рајко се повукао из друштва. Отишао је у шљивик, наслонио се на једну стару рашљасту трновачу па је отуда немо зверао у друштво. По живота да би да се Љубица осврне, да га потражи очима. Али њојзи као да није било ни у крај памети да њега нема у друштву. Седела је тихо уза своју нану па је слушала шта се разговара при столу. Рајко није ни приметио да се вече спушта. У један мах осети неку тешку руку на своме рамену,

— А шта је то јуначе? зачу се неки глас — та ти баш као да будан сањаш. Ајд’ајд’ има и тој бољи лека.

— Каквој бољи? пречасни оче! — одговори Рајко сав усплахирен.

— Та ћути, био сам и ја некад млад. Но ту болест не лечи доктор но песма.

— Та каква песма, пречасни оче? — упитаће Рајко брзо.

— Е ви’ш, синовче, сад си се издао. Моја песма: „Исаије ликуј!“ — рече попа доброћудно-

Рајко је стајао као окамењен, јер је у тај мах пришао Милан Љубици па је с њоме нешто разговарао.

— Та није ни то тако далеко — продужи попа — Савчица је красно девојче не верујем да би и грк-Стеванови били противни, само док свршиш школе.

Рајко се морао јаче наслонити на шљиву јер су му ноге задрхтале. Глава му се тад занела, да у мал’ што није пао.

— Махните ме господине — мољаше Рајко чисто детињским гласом.

— Е гле! А да ја нисам погрешио. Да не ће бити она друга? Е, то је још боље. Честитам! Срећно! — продужи попа.

Рајко погледа немо у попу и не мога да се разабере. Неки неописани бол му је дао срце на комаде.

Но у том дотрча Кузман.

— Хајд’те господине Рајко — ено већ седају за вечеру, а ми још нисмо удесили кад ћемо платити ону багљу? Где су вам ракетле?

У тај мах би Рајко запалио сав свет, да изгоре у пепео, а у свету томе и себе, је тако неизмерно несретан.

Мрак се већ спустио на земљу. Гости поново поседаше око трпезе; крај оскоруше плану багља коровине, те озари сву долину. За њоме посукти читав сноп жарких растала у вис.

Рајко их је пустио све у један мах. Беше му као да ја отворио срце своје па је пустио муње и громе што тутње у њему да се праскају и да јадом и болом његовим затавни, небесни свод. Непомичино је гледао [73] за оном плавом ждраком што се била дигла у вис изнад свију као да ће у небо. — Застала је за часак у своме лету па се расула баш изнад трпезе у сићушне звезде — које су полако падале као да се круне с неба. Тако су падале све наде Рајкове и гаснуле су у тешкоме мраку, што је попао душу његову.

Свако се то дивио лепоме ватромету али се многи и забринуо, јер су се из бабинога буџака наднели тешки облаци. Киша тек што није грунула.

Бадава устављају домаћин и домаћиница, кола су већ упрегнута. Гости се праштају, журе се да што пре стигну кући, јер до села има ипак добра по сата.

Кола су се наврстала, али само у двоје, троје што има светилника. Нико није мислио да ће се тако одоцнити па није ни понео фењера.

Госпођа Боса је позвала Милана, да седне са Савком у њихова кола; страх јој је што је тако мрак па да им се што не догоди уз пут.

Рајко је мрким погледом пресекао свога друга када га је видео где је сео уз Љубицу на дољне седиште.

Он је сео у последња кола с домаћином.

Близо села баш на једној окуки, где је сеоски јендек мало дубљи, застадоше наједанпут предњаци. Нешто се било пореметило — па су сва кола застала. Рајко је узео светњак у руку па је полако сишао с кола.

Нека неодољива чежња вукла га је се примакне колима у којима су Љубица и Милан. Кад им се приближио, учини му се као да чује неко тихо шапуање. Баш као да је то Љубичин и Миланов глас.

Рајка спопадне ужасни бес. Трже светњак горе, да им засветли у лице.

У тај мах удари зрака од светњака, коњима управо у очи. Коњи зазреше, скочише у страну и за тили часак бејаху госпођа Босина кола у јендеку.

У лому том Рајко је чуо само врисак из Љубичиних уста:— Несретниче! Шта учини!

Пођипаше са свију кола, да виде да се није догодила каква несрећа.

Једва утишаше коње. Кола се беху наврнула, покрхала. Испод њих је лежала госпођа Боса онесвесла. Љубица, Милан, Савка беху се љуто изгрували.

— Доктора, зовите брзо доктора! — Зло је! — зачу се као из једнога грла.

У тај мах већ је био доктор Станоје прискочио. Пажљиво диже онесвеслу госпођу Босу са земље и рече тихо:

— Зло је! Није добро! Госпођа се љут осакатила!

Доктор уведе мало црна вина и протрља госпођу Босу по слепим очима. Раскопча јој хаљину и пође да је гњечи по слабинама.

Љубица се окаменила од чуда. Нит чује, нит види шта се збива око ње.

Госпођа Боса поче да јечи и за тренутак два па дође к себи. Али десно руком не [75] могаше ни да макне — а испод ребара осећаше неки тежак бол.

Доктору помогоше да дигне госпођу Босу на друга кола; намести је како би је боље могао држати с’ Љубицом више на рукама.

Ма да су кола милила, госпођа Боса јечаше непрестано од љутих болова.

— Шта то би? Ко то учини? питаху је сви с ужасом.

— А ко би то учинио? Није ту нико крив. Несрећа је тако хтели. Коњи су се поплашили — утишаваше грк-Марко.

Но ако нико није знао — знала је Љубица. Знао је и Рајко ко је крив тој ужасној несрећи.

Е тако, свако каже: берба весела, весела! — а ето како је сада свима пресела.

Кукавна госпођа Боса!

8.

Јесен је. На пољу сипи хладна киша. Дрва су оћелавила, лишће им је здувао ветар па им сад повија голо грање, да вране и чавке сазиру и не сме да седну на њега. Ласте су већ отишле, по кашто само чују се гакање дивљих гусака у висини, које лете на југ да траже топлија зимништа. Врапци се нарогушили па се луњају око куће и дворишта, час по њискају главом баш као да су добили уњкавицу од јесење магле, но ипак погледају крадом на дугачке евенке што висе у сваком ходнику по Ч. па чекају кад ће вредне ручице очупати с њих сушака за самоток. [76] Виногради су већ давно загрнути погдекоји вреднији газда дао се на посао те вози већ ђубре.

По селу је сада далеко тишије. Истина да подунавке клепећу много живље, да мељу оно мало брашна што треба за зимовник, али лађе су већ ређе. Кола чешће пролазе селом, јер путнички пароброди пристану истом сваки трећи дан уз обалу.

Има већ две недеље како сваком лађом из вароши долази доктор Станоје Лазић у Ч. Кажу да је госпођа Боса озбиљно и јако болесна.

Грк-Марко би редовно дочекао доктора на станици па би шњиме одмах отишао госпођи Боси.

Данас је био грк-Марко нестрпељивији но икада, јер није то шала, ево већ трећа недеља, како жена лежи па никако да окрене болест на боље.

— Бога вам докторе, кажите ми по души шта вам се свиди, хоће ли преболети? — наваљиваше грк-Марко на доктора, док је овај изишао из госпођа Босине собе.

— Ако овако потраје и даље као што је било до сада — рећи ће доктор Станоје замишљено, бришући своје знојавно чело — а држим да хоће.

— Али, јесте ли ви на чисто, да ли је сломила руку или је само ишчашила? упитиваше грк-Марко даље.

— Сломила је да како, само је то срећа што кост није нигде провалила кожу, па [77] нарав већ учинити своје. То ми је најмања брига — одговори доктор мирно.

— А да чега се ви још бојите, драги докторе? — наставиће опет грк-Марко.

— Бојим се да није оно сломијено ребро озледило плуће, јер је цело лево крило плућа јако запаљено, — додаде доктор полако.

— О људи, да, чудне несреће! Сирота жена. Знате докторе, да ја и она моја не можемо чисто да спавамо од муке и од бриге, где ми да натентамо жену да дође у бербу и против њене воље. Моја додуше увек говори да није никад добро наваљивати ни на кога — е ал’ шта ћеш. Своји смо, па смо је окупили баш као да нам је било о главу. Е, е, — продужи грк-Марко чешкајући се — свега тога не би било да није било оне несташне дерлади, ал’ сад није вајде мудровати. Кажу људи једна штета сто грехова. Гледајте докторе, молим вас! Боле ме као да ми је најрођеније.

— Ја се надам, жена је још држећа, ту је главно нарав, трајаће још коју недељу али ће извући — рече доктор с поуздањем.

— Та нек траје ако ће и до Божића, само да остане жива глава. Шта би та сирота девојка без игде икога свога на свету.

При тим речима уђе Љубица и запита доктора: да ли сме болесници дати лимунаде, иште, вели, жедна је.

Доктор уђе с Љубицом болесници а грк-Марко остаде у одаји сам.

— Срећа, богме права срећа, што се нађе [78] овај човек, по нашем фелчеру би јадна жена већ давно отишла боги — мумлаше грк-Марко ко чисто за себе и изиђе за тим из куће.

Доктор Станоје Лазић је био најчуднији лечник не само у вароши, него у целој околини. Био је то човек у најлепшим годинама, истом ако је узео тридесет пету. Висок као бор, глава му беше лепа, чело високо, коса поретка а очи црне па упале. Кад погледи, поглед му је благ и умиљат, али од човека, који много мисли. Кад проговори све су му речи потешке али за час па се и греје и онда говори тако лепо и смишљено, те чисто уздиже речима. Најтежи болесник па чисто оживи, кад год погледа у благо лице, кад чују поуздану реч доктора Станоја Лазића. Има људи, који су чисто створени за неки посао. Тако је и доктор Станоје био створен за лекара. Кога је год лечио једнако у каквој тешкој болести — тај није никад пожелео да га когод други лечи. Не зна се да ли је милији као човек или као лекар. Коме год су уста прорезана, сваки ти хвали тај богодани дар у томе човеку. Баш су сретни ти варошани у В. што имају такова лечника.

Нема ни три године дана како се доктор Станоје доселио у В. Одмах друге године изабрала га је општина за првог варошког физикуса. Родом је из некога села дољњем Срему па је, кад је свршио у Бечу науке, био неких пет шест година лечник у Србији. Самац је али има код себе сестру удовицу која му држи кућу.

Кад је госпођа Боса онога вечера дошла к себи, умолила је доктора Станоја, да је не остави, да је он лечи. Уз госпођа Босине речи придружио се и молећиви поглед из очију Љубичиних.

Сирота девојка не зна ни сама како јој је било у тај мах. У срцу њезином кипела је страховита мржња у исти мах против Рајка и Савке. Њојзи је било чисто и јасно, да су само њих двоје криви несрећи њезине миле нане. Рајко није могао да опрости Савци — тако је мислила Љубица — што је она села на њихова кола, па је нестрпљиво засветлео светњаком да је види; коњи су се отуда тргли па начинили зло. До јуче је мислила да љуби Рајка, данас се уверила или бар хтела да увери, да га мрзи из дубине душе своје. Но тај осећај овладао је њоме само за часак. Чим се болесница мало смирила била, Љубица је села поред њезине постеље, па је тужно оборила главу на руку. Пред очима њезиним приказало се опет оно вече, где су били код грк-Стевана у винограду, у срцу јој запојаше из нова гласи нове песме:„Сунце јарко“. Не, не, то је била само обмана, откуда би Рајко волио Савку а њојзи намењивао своју песмарицу.

Истом што је она хтела да испреда ову тајну мису даље, кад ал’ уђе поново у одају доктор Станоје, да види како је болесници. Љубица се чисто тргла кад је погледала у мирно и благо лице докторово. Нека тајна зебња поче да је подилази, она се бојала [80] младога доктора, а овамо гледала је у њега као у Бога, јер мишљаше да је у његовим рукама живот њезине миле нане.

Од тог првога вечера прошло је већ две недеље дана. Тешки су то дани били за Љубицу. Госпођа Боса трпела је ужасне болове и лебдела је непрестано између смрти и живота.

Љубица није излазила из куће. Савка је додуше долазила сваки боговетни дан, да јој буде одмена. О ономе, што се догодило нису другарице прословиле ни речи.

Једнога дана дође Савка сва усплахирена. Љубица је није ништа питала. Савка је сама причала готово кроз плач, како се Рајко и Милан ради нечега љуто сударили; шта је то било међу њима, она не зна — не зна ни отац ни мати. Доста то, да Рајко још тај дан захвалио се свима, сео на лађу, те отишао кући. Међу оцем и Миланом било је после крупних речи и Милан синоћ изненада отишао горе у школу. Још га нису ни спремили као што ваља. Отад се нешто врло љути, мати као да зна за све, али ћути па само плаче.

Љубицу је ова ненадна вест за част мало усколебала, али се на мах прибрала није се ни оком одала да мари за тај разговор. Сад јој је било јасно, зашто је Рајко јуче долазио њиховој кући и тражио плаховито од надничарке у малој кући, да зову њу ма и за часак напоље; зашто је, кад је ова одговорила, да се госпођица не оде [81] од постеље госпођа Босине, Рајко побледео као дувар, окренуо се па изашао ћутећи из дворишта не рекавши ни речи.

Но све је ово било па и прошло. Са бриге око своје миле нане заборавила је на све друго, па и на себе.

Тек што се сутра дан вратио доктор Станоје лађом у варош, још није добро сео, али стиже телеграм од Грк-Марка, да је госпођи Боси много горе. Моли га да не чини никако другачије, него да стигне још до ноћи болесници.

Доктор Станоје предао је своје болеснике једном свом колеги, сео је одмах на кола пожурио се у Ч. Да га је ко видео како јури, посумњао био да има још нешто што је јаче и од саме болести госпођа Босе, што га вуче у Ч.

Љубица га је дочекала сва уплакана. — Помозите, господине, ако знате шта је Бог! — приклињало га је јадно девојче не скидајући очију с њега.

— Не бојте се госпођице, прећи ће, ако да Бог све на миру. Криза је почела раније но што сам је чекао — рече доктор Станоје мирно.

Уђе за тим у собу болесници и чим се мало одгрејао наслоњао је уво час на груди јој час опет на леђа. Ослушкивао је ненанимице како болесница дише. Госпођа Боса беше ван себе, није ни познавала доктора.

Доктор се диже са постеље, на коју је [82] био поклекао — а Љубица га погледа очима у којима се исписивало толико милине и љубави, да је млади доктор застрепио од тога погледа у дубини душе своје. За час па се опет прибрао. Узео је болесницу мирно за руку, бројао је пажљиво на сату своме како јој куца било а чело му долазило све то ведрије.

Љубица би дала у тај мах живот свој само кад би могла да прочита шта пише на докторовом челу. Од тешкога страха није смела готово да дише. Немим погледима мољаше се она доктору, да је не оставља у овом страшноме часу саму.

Доктор Станоје је погађао шта се збива у срцу лепе нудиље. Пусти руку болесничину, подстаче јој мало узглавље па онда пружи обе руке Љубици, стиште је нежно за руке и принуди је да седне крај постеље.

— Не бојте се, добро ће бити! — оте се тихо из груди лечникових: очи му севну необичним пламом а јагодице му се зажари тавним руменилом.

Из Љубичиних груди изви се тежак уздах и нехотице погледа у доктора тако топло и мило, као да је њојзи улио нова живота.

Тешка је то ноћ баш као да је последња у животу сироте болеснице. Бура грува прозоре као даје бесна; болесница јечи и преврће се немирно час на десну час на леву страну. Доктор и Љубица се не одмичу од постеље. У предсобљу су и грк-Марко и [83] госпођа Марта, да се нађе на помоћи. Сва је кућа на ногама.

Љубица седи уз постељу нема и бледа као кип. Час по па јој се усне миче. Из срца јој полеће тиха молитва небесноме творцу; ако је помоћи још је само у њега. Чим се болесница макне, Љубица ђипи са столице али већ је доктор прихватио госпођа Босу и окренуо је да боље лежи. Често се нагну обоје у један исти мах на постељу, раме уз раме. Љубичина коса дотиче се тада докторових образа а из оте меке косе као да предише чиста душа девојачка. Но доктор Станоје не диже ока са болеснице; данас је он сав лечник, човечија природа његова устукла је пред светињом и збиљом позива му.

Поноћ је превалила, бура на пољу све то јаче бесни. Болесница се вије у мукама. Доктор Станоје моли Љубицу да изађе на часак из собе и да му пошље госпођу Марту.

Љубица изиђе и обисну грк-Марку рукама око врата.

— Јао, чика Марко, нана умире! — врискало је јадно девојче.

— Не бој се ћерко, даће Бог, доктор још није изгубио надежду — тешаше је грк-Марко.

— Јао чико, хвала му, да ми је по Богу брат. Ал’ видим ја, да и он не може да помогне! — кукаше Љубица и паде на креветац.

Грк-Марко се устумарао око онесвесле девојке.

У соби се чујаше неко нагло шуштање. Доктор Станоје се труђаше, да с госпођом Мартом натера болесници зној. Час по је тару хладним обвојима и црним вином.

Љубица лежаше на креветцу као обамрла. Грк-Марко стоји поред ње, па не зна ни сам шта ће и куда ће.

Ово но сахата беше му најмучније у његовом животу. Она сиротица тамо унутра умире, а ова овде лежи ван себе.

У томе изиђе и доктор Станоје из болесничине одаје. Беше се сав запурио. Крупан му зној лијаше са високога чела. Кад смотри Љубицу, прискочи јој брзо, лати чашу са сирћетом са прозора и протре јој слепе очи. Девојче се полако буђаше.

— Нана, јао моја нана, слатки доктори — јецаше кукавно девојче. 1

— Не бојте се, госпођице, спасена је. Спава као окупана и зноји се лепо — рече доктор и глас му дрхташе од радости.

У мах скочи Љубица, са креветца, обави доктору Станоју обе руке око врата а лепо глава њезина клону му на раме.

— Докторе, Бог.... реч јој застаде у грлу, а из очију јој грунуше сузе.

— Еј, мој докторе, — уздахну чик Марко као да се наново родио, — те сузе злата вреде.

— Ко ће к’о Бог! — рече доктор Станоје и посади Љубицу тихо на креветац.

Да му је к’о у тај мах понудио Крезусово благо, — доктор Станоје би га одбио [85] Љубичине сузе беху далеко већа награда за његов труд.

9.

Зима је. Ћорава анђелија навејала је читаве сметове по В—им улицама. Није то да’ је снег, него га по пољу до појаса има. По вароши се утапкао па је најбољи соник. Лаке сонице лете из горње у доњу варош и натраг, дечица направила по улицама тоциљајке па се витлају до миле воље. Чим ко поткује предњака па га обори, напада их часом читава гомила. Један вришти, други се смеје, трећи се груда снегом.

Крај кућа шеће доколан свет, застајкује и гледа на шаренило по улицама. Кроз гомиле шетача журе се млађе и старије госпође у бундицама и с муфовима у рукама. Како иду, изгледају као да се све нешто рачунају. То су карташице В—ске.

Вечерас је код госпође Јуле фишкалице велико картање па после тога вечера. Нема званица, оно свагдање обично друштво, ко дође, добро је дошао.

Госпођа Јула спрема се већ од јутрос да дочека данас „жене“. На њу је ред. Ономад су биле код попадије. Сутра ће опет код госпође касирке. Тако то иде редом.

Што је било да се уради по кухињи готово је. Пилећи паприкаш с резанцима, две врсте печења, сира, крофне, воћа — то је све. Вина има у кући довољно, ако наиђу „господа.“

У великој соби намештају се столови за картање. Око свакога стола метнуто је пет столица, по столовима поређани мали тањирићи од олова за новце, у среди већи тањир за „визу“ или за „платку“. На једном столу играће се „малога фарбла“ на она друга два „фрише-фире“ — ако се баш прохте „господи“ биће места и за њих.

Сумрак се хватао а код госпође Јуле искупило се лепо друштво. Има их више од десетак госпођа, које удатих које удовица. По нека је донела и своју кћер, јер тек није у реду да је остави саму код куће.

— Ајте жене на посао! — подвикује домаћица весело.

— Седајте, па да се то гледа од чега се живи! — прихватиће госпођа Наста пошиница.

— Лако је теби, — одбиће јој госпођа Санда поштарка — ти си јуче стегла десетицу, ал’ данас ћеш нам скупо платити!

— Е, а кад сам ономад изгубила три петице, то не рачунаш, трипут да добијем толико, па још нисам код својих новаца, шта сам их изгубила ове зуме — рече пошиница седајући за сто.

Два су стола већ „безецована“. За часак се стишао жагор. Само се чује где се мешају карте и где клепћу тањирићи и позвекују шестаци.

— Пребројте свака колико вадите — опомињаше домаћица — да се после зна рачун [87]. Која ће „фарблића“ та нека седа за мном за онај астал. —

Госпођа домаћица отпаса белу кецељу и седе за трећи сто.

— Ја ћу, — прихватиће госпођа Лекса — али „пет — виза“ и „пет — боље“ и „пет — натраг“, више се не сме.

— То се зна! — рече госпођа Ката удовица.

— Картање отпоче у сав јек. Не потраја ни по сата а на столовима где се играху „фрише — фире“ почеше рачуни да се заплећу. Час по „платку“ па „муђе“ па „доносим“ и да није госпође Јеце која зна те рачуне боље него оченаш, не би се знало крснога имена.

„Фрише-фире“ је глупа игра. Мора да су је измислили калуђери да њоме заглупе свет. Али као што играју — „фиркице“ госпође у В. збиља је то вештина која бисти памет у рачуну а оштри језик у препирању. На столу нема новаца ни за једну форинту — а добитци иду за десет пута толико — али не за готово но непрестано за „текући рачун“. Ни једна не бележи шта која којој дугује, па ипак свака зна у часу колико има да прими и да плаћа. Чим мало запне рачун, оспе се читава киша од речи и бројева, па док једна меша дотле су друге већ као муња брзо разракамиле ко шта прима а ко шта плаћа.

„Фарбл“ је лакши посао — ту све иде пуно за готово, само што се сви слажу у томе, да је то „лоповска игра“. Која има већу кураж [88] па сме да „плаши“ та ће добити само ако јој иоле „карта иде“. Али бива да наиђе „пех“ — па никад саставити „две фарбе“.

Друштво се картало до вечере. Нека добија, нека губи. Која губи има права да се љути. Која добија па још ако је у „свињи“ те не може нико да поднесе, толико се размеће.

Но треба засвирати па и за појас заденути. Већ је девети сат. Вечера је на столу. Осим домаћина дошло је још три четир „господара“, Они су већ сели за сто па се спремају да почну вечерати.

Из велике собе рупи руља карташица. Иду све две и две напоредо па све рачунају. Једна је изгубила, петицу, друга је добила само „три Форинта“. Никако да изведу начисто, у кога је онда, новац, кад готово свако каже да губи.

Госпођа пошиница и удовица Ката су у малеру.

— Ајд што ти губиш — рећиће пошиница седајући за стол, — ти си бар сретна у љубави, ал’ што мене тера малер целе зиме? Јел се вратио доктор из лова?

— А шта га ја знам, зар ја водим његову бригу? — рећиће удовица Ката јетко.

— А да ко води кад ти не водиш — рећиће госпођа Лекса — виш како се чини и невешта.

— Боме се мени, жене, тај његов лов не допада — прихватиће домаћица додајући јело.

— Ни мени — уплешће се опет госпођа Лекса — ајде летос што је окук’о по Ч. Кажу да је лечио тамо неку бабу, ал’ што сад сваки час иде тамо, то није чист носао. Добро ће бити, Като, да мало пропиташ.

Госпођа Ката је на ове речи поруменела сва до ушију.

— Та оканите се тога разговора и мене — мољаше се удовица Ката. — шта сте ме већ окупили с тим доктором, ко да нема и других -људи на свету.

— А шта би ти фалило? — прихватиће пошиница заглабавши неки грдан батак. — Да пођеш за доктора па да те одмах види Бог!

— Боме је он честит, друго, — рећиће госпођа поштарка — ми нисмо никада ни имали нити ћемо имати тако честита човека. Да ми је дете којом срећом за коју годину старије, не би му ни у сну боље среће желела.

Љутит поглед из очију младе удовице Кате те у мал што не пресече поштарку.

— Само да откуд наиђе Стева Васић, њега би требало окупити, он ће за цело знати, шта доктор тражи по Ч. — рећиће домаћица.

У тај мах отворише се врата и уђе господин Стеван Васић, млади адвокат у В.

— Лепо, то је лепо, господине Стево, баш нам је драго — кликну домаћица и подлете му у сретање.

— Извините милостива, ја наиђох онако на свећу, видим да сте још будни па ко рекох [89] да прекратимо вече, — извињаваше се нови гост.

Домаћица је господин Стеви начинила места међу госпођама. Нису ми дали људски ни оданути па су га већ заплели у разговору.

— А где вам је, бога вам, доктор? Њега док човек не зове, не да се ни видети — отпочеће пошиница.

— Бога ми, ако мене питате — одговори Стева Васић — не знам ни сам. Ја га нисам видео већ три дана, чујем, да је отишао у лов, на хајку.

— Хм, хм, прихватиће госпођа Лекса — а по вароши се већ говори, да су њега уловили. Кажу да му окрећу лончић у Ч. Но ви ћете то боље знати од мене.

— Не знам вам ја, госпо, ни толико колико ви — одбијаше Стеван Васић. — Ви знате доктора, више би човек ишчупао из камена но из њега.

— А, што се тога тиче, он уме ћутати — умешаће се поштарка — а тако и треба. Нема вам ништа горе, него кад су доктори подрте вреће.

— Реците по души, господин Стево — навалиће домаћица — зар нисте чули да се доктор жени?

— То сад чујем од вас, први пут, милостива госпо, — брањаше се господин Стева.

— И ово вам је фини — смешкаше се домаћица — ко вас не зна, скупо би вас платио.

— Не знам, вере ми ништа — опираше се господин Стева живо.

— А шта сте окупили човека — осу се домаћин горопадно на жене — све и ако зна, поздравио вас да вам каже.

— Испитаћемо ми то од докторове сестре — тешаше домаћица жене.

Госпођа Ката јој захвали на тим речима благодатним погледом.

После вечере пристадоше и мушки у картању.

Око поноћи се разиђе друштво.

— Ја сам бар франкирала сутрашњи ринфлајш — рече госпођа поштарка огрћући се. — Лаку ноћ!

— Лаку ноћ — орило се са свију страна.

10.

Госпођа Боса се у велико предигла из постеље. Зима је оштра али сува па лепа. Предиглица не излази никуда из куће — још је слаба па је доктор не пушта на поље. Стара је жена, тешка и дуга болест јако је изнурила па нек само мало назебе, ето ти да нанови стара болест — а сачувај боже да се опет поврати; како је трошна, тешко да би се извукла.

Но госпођи Боси није тешко било ово зимовање, јер она и кад је здрава била, није марила много да тумара из куће у кућу. „ Стари људи треба да седе код куће “ — била је њезина реч. Као што је док је боловала имала пуно похођана, тако се и сад налазило увек по кога да дође да је види. Већ Грк-Стеванови и Грк-Маркови нису тако рећи [92] ни избивали из куће; али долазило је и иначе њих на поседак час од попове час опет од нотарошеве куће тако да су ретко кад она и Љубица биле сасвим саме.

На селу су зимска вечера понајтежа. Рано се смркне, још се није честито ни ручало а већ ето ти ноћи, а по мраку нерадо ко тумара; сваки је радије код своје куће уз топлу пећ. Није то да рекнеш варош па човек има куда отићи већ пукло село. Кад се спусти мрак на земљу, устумарају се и по улицама, ко баш не ора не излази, вуче се са својима у собу. Дућани се затварају и само кашто ћеш чути бат по прозорима, бива да се ко задоцни где па граби кући. Доста је ако у недељу дана муне који фењер преко улице, као оно звезда прелети преко неба. Па и кад ко спази фењер, рећиће: мора да је коме позлило у месту кад је варошки доктор опет у селу, а то је његов фењер. У другога и нема фењер већ ако има у гркових и у попе у коши.

Доктор Станоје Лазић долазио је у зиме нешто врло често у Ч. Час би ишао у оближњи манастир у лов, час би опет ишао у околини по некога тежега болесника. И кад год би се враћао, увек би некако то удесио да заноћи у Ч. Стигне мало равније па удеси увек тако, да вече проведе у кући госпођа Босиној, где је мио гост.

Госпођа Боса знала је добро, да има докторовој бризи и вештини да захвали, што је остала жива глава. Кад год је дошао, [93] то не би знала, где би да му нађе места. Волела га је као да га је родила, да јој је син, па јој се чини, да га, бож’ опрости, ни онда не би могла већма волети. Љубица би увек застрепила кад би чула да доктор долази. Толико пута је мислила о томе, за што да преза од његовога бата и никад га није могла мирно да дочека. Зна и осећа, да после Бога прво њему има да захвали, што није остала самохрана сиротица — па ипак, кад год јој се поглед случајно сусретне са докторовим замишљеним, кашто суморним и великим очима, она обори очи и застрепи и увек је пређе као нека језа.

Па ипак би се Љубица увек радовала кад год би чула, да је доктор Станоје од јутрос прошао кроз село, јер је знала, да ће им се свратити кад се врати.

Доктор Лазић је умео лепо да прича, да га је милина била слушати. Дође обично по вечери да види шта раде? У часу је разабрао, како је госпођа Боса овога пута са здрављем, рећиће по коју, како да се влада и даље, па ће онда прихватити домаћичину понуду да поседи.

За часак па се разведе леп диван. Госпођа Боса седне обично у своју велику наслоњачу, Љубица поближе до ње са плетивом ил’ шавом у руци, а доктор се посади према њима.

Собица бијаше малена и спретна. Велика зелена пећ од каљева добро се ложила, па кад пусти благу јару, човеку дође чисто [94] топлије око срца. Није него и велики домаћи мачак осећа, како је добро у соби, јер час усковрчи репину те омилује њоме топлоту па онда нада то све преде од милине.

Доктор је радо причао, како је ђаковао и гладовао као сиромашак ђак по великом сјајном Бечу. Кад би се мало дубље захукао па би живо описивао како тамо живи све велики и богати свет — Љубица би неосетно спустила плетиво на крило те би ненадимице слушала докторову причу. Она се још никада није никуда макла из ових крајева; није тако рећи била честито ни у вароши; њој је то било све ново а жива прича докторова пренела би је као на крили у онај сјајни богати град и она би се толико занела, да га чисто гледи ту пред собом у свем блеску његовом.

— Па ипак сте докторе, тамо сретно и задовољно жевили, ма да сте се толико мучили — рече Љубица, када је доктор Станоје застао мало у своме причању — види вам се то још и сада, јер се радо сећате тих дана.

— Мој је живот, госпођице — прихватио би доктор живо — био непрекидна борба, а ја волим борбу, — она ме челичи, она ме диже; кад ње нема, наиђе нека чама па ми је често тако тешко, да вам чисто не бих ни умео казати како ми је.

— А како сте проводили по Србији? - прихватиће госпођа Боса да даде разговору нов правац; јер је она опет најрадије слушала [95] , кад доктор прича о своме животу и раду из доба још када је био окружни лечник.

Доктор Станоје Лазић живео је пуних пет година по јужним крајевима Србије. Једва би дочекао прилику да прича о томе животу, јер то су му биле најмилије успомене.

Тако је било и овога пута. Станоје Лазић причао им је, како се живи по српским варошицама, како по селима; описивао им је народне обичаје и светковине по тим крајевима; цртао им је пределе кроз које је пролазио час на коњу, час на колима, час опет пешице — а казивао је то тако топло да је речима својима чисто пренео обе слушалице своје у тај далеки кра; и није друкчије но их је чисто водио са собом по њему и показивао им све што је видео, чуо, сазнао, доживео.

— Јест и опет вам кажем, ја сам пуних пет година дана живео у тим крајевима — тамо ме је вукла одавно жеља моја. И жеља ми се та испунила. Ходио сам по земљи, по којој је некада ходио кнез Лазар и царица Милица; јездио сам кроз крајеве, кроз које су јездили Југовићи; пролазио куда је пролазио Обилић, Косанчић и Топлица; виђао сам грмове и растове под којима је боравио Страхињ-бан; улазио сам у седмоврату Жичу, где су се крунисали српски краљеви; поклонио сам се гробу светога краља у Студеници; пео сам се на Копаоник и гледао сам отуда Лаб и Ситницу; видео очима својима Косово поље, то велико гробље српске [96] славе; гледао сам Душанов Призрен; био сам у Карађорђевој Тополи, где је пукла прва пушка за слободу Србије; стајао сам пред Таковским грмом, где је Милош развио заставу и соколио народ да пође у нови бој, обишао сам постојбину Катићеву, Чупићеву, Чарапићеву, Бирчанову, Алексину, Поцерац Милошеву — све сам ја то видео. Нисам туда ходио да се наплачем и напевам, но ме жива жеља вукла, да видим и проучим има ли још бар тамо крви Душанове и Маркове. Дуго сам мотрио, много учио. Час сам се стужио, час сам се опет разведрио, али никада нисам очајавао; јер језгра је народа још здравија и данас и сутра кад затреба браћу ослобађати, кад прегну све српске мишице — може бити краја столетним патњама, мора настати доба новога, сретнога, лепшега живота и моћи ћемо дочекати то доба, оно није више далеко ту је, оно мора доћи. Ја мало у што верујем, али верујем из дубине душе своје, да ће ускоро бити ускрс Српства!

И при тим речима бијаше Станоје Лазић устао са столице. Отац му дође чисто за педаљ виши, лице му се зажарило, из очију му је севао пламен да си и госпођа Боса и Љубица обе и нехотице устале са свога места па стојећки слушале заношљиве речи докторове.

— Дај Боже, мој слатки докторе — рече госпођа свечано и погледа у икону светога Ђорђа.

— Докторе, ја вам завидим, ви сте сретан [97] човек! — рече Љубица и очи јој плануше необичним жаром. — Да сам ја тамо била и све то видела, не марим па ма одмах сутра умрла!

— Хвала вам, госпођице, на томе осећају — рече Станоје Лазић тишије и погледа меким погледом у зажарено лице младе девојке — ви сте Српкиња па и треба тако да осећате; али ја нисам сретан човек све док не засвити крвава зора српскога ускрса.

— Молимо се Богу — прихвати госпођа Боса — па ће и то доћи.

— Благо ономе нано, ко га доживи! — рече Љубица у заносу.

— Благо ономе ко га преживи па уђе у светлу недељу слободнога, уједињенога Српства! — Но већ је доцкан. Лаку благу ноћ! — рече доктор и стиште и помајци и поћерци руке. Била је већ у велико ноћ кад је доктор Станоје изишао из госпође Босине куће.

— Доиста, диван човек! — рећи ће госпођа Боса. Љубица је замишљено ћутала, јер јој се чињаше да доктор стоји и сад пред њоме и да звучним гласом својим још описује свој живот у Србији...

Било је то сутра дан лицем на сретење 187* по подне када је Љубица дошла Савци у походе. Сирота Савка била је сва као утучена. — Данас ако икад осећала је неки тежак терет на души. Ко ће јој га олакшати ако не ће верна друга Љубица.

Љубица се чисто поплашила кад је видела тужно, уплакано лице своје другарице.

— Шта ти је Савка, да ниси болесна — упита другарицу гледајући брижно лице јој.

— Нисам болесна, али ми је теже него да сам болесна; тако ми је нешто тешкој срцу, да ти не могу рећи — одговори Савка чисто кроз плач.

— Реци ми шта ти је, можда ће ти бити лакше — наваљиваше Љубица.

— Помисли друго, јуче нађем у материном столу писмо Миланово. Пише како се он и Рајко раздвојили за навек. Рајко једном приликом у ђачком друштву нагрдио Милана и целу нашу кућу. Милан га је тако жестоко сузбио, да умал’ што није дошло до крви. Више се не гледе. Но тешко да ће се икад више у животу и видети; јер Рајко је од то доба тако оболео, да су га његови однели кући. Кажу да има сушицу а тешко да ће дочекати пролећа. Видим из писма како је и Милану жао за Рајком. Сиромах Рајко — уздахну Савка из дубине срца и једна крупна суза скотрља јој се низ образе.

Љубица је ћутала као заливена. Осећала је само како јој се срце стеже, како јој глава поче да гори.

— А шта ћу да ти тајим, лакше ми ако ти кажем — продужи Савка. — Видиш Љубице, ја сам Рајка заволела као да ми рођени брат, још већма него да ми је брат — реци и сама, зар није био леп па мио.

Љубица је непрестано ћутала, око њезино [99] блудело је кроз прозор па би чисто да продре далеко, далеко.

— И ја ти кажем као сестри, да ме је ма ко просио, не бих ни кад пошла за другога него само за Рајка — а данас се ето мој несуђеник бори с душом!

Савка заста, не мога даље, туга јој била загушила глас.

Љубица је непрестано ћутала али кад изусти Савка реч „несуђеник“ а Љубица се лако затресла.

— Али слушај даље, још веће јаде моје. Од јутрос је дошла Јула пиљарица из Р. па ми је донела ово писамце од Рајка.

— Од Рајка? — узвикну Љубица и потеже руком да узме писмо.

— Ево слушај само шта пише: „Госпођице! Ја не ћу, ја не смем да, умрем а да Вам се не исповедим, да Вас не истргнем из једне тешке заблуде у коју Вас је можда бацио Милан. Ја сам Вас вазда поштовао као своју рођену сестру — и то поштоваше носим собом и у гроб. Данас сутра кад ме не буде више, ожалите ме као брата. С Миланом се не ћу никад више видети у животу.

— Поздравите га, праштам му од свег срца најтежу рану што ми је задао. Нек буде сретнији од мене и нек заборави свога сретнога друга. Поздрав, последњи поздрав свима! Ваш брат Рајко.“

Док је Савка читала ово писмо, суза за сузом котрљала јој се низ образе. Кад је свршила обисну другарици око врата и рече тужно:

— Љубице, душо, ја сам ти најнесретнија на овоме свету, Рајко ме није никада волео!

У један исти мах задркташе два чиста и безазлена срца девојачка; по једноме се разлио неми очај и по другоме неизмерна туга.

Љубица притиште Савку на груди, пољуби је у блеђано чело и задрхта сва. Беше јој као да у тај мах мину мимо њу бледа сенка Рајкова шапћући јој: збогом!

У том зазврјаше кола пред кућом.

Стадоше и мало час зачу се из дућана крупан глас нотарошев:

— Брат-Стеване, да вам кажем тужну вест. Синоћ је умрьо у Р. Рајко!

Обе девојке вриснуше тихо на тај глас и загрлише се грчевитим загрљајем.

Грк-Стеван уђе у собу и кад опази како су и Савка и Љубица бледе као кип рече само:

— Сиромах наш Рајко! Бог да га прости!

Девојке су немо саслушале ту вест — из срдаца њихових кидао се тежак уздах — најтоплија молитва за покојникову душу.

Ненадна смрт Рајкова поразила је све његове познанике у Ч. Нико није ни помишљао, да весели младић, у коме је онако бујно кипела млађана снага, носи у себи клицу ране смрти.

— Кукавни Рајко! — рекла је госпођа Марта кад је чула за Рајкову смрт — мени се никад није свидело што је онако таван у лицу као земља.

— Та то њега не би убило, само да [101] није онако плаховито живио — прихватио је грк-Марко — али шта ћеш, баш мора да му је било у крви. Јадна она мати шта је дочекала под своју старост. Није то шала данас сутра па већ човек!

— Добро ће бити да се и Милан узме мало у памет. Нађикао је као из воде а танак је као прут, може лако и он бити првом мразу ручак.

— Ко то дочека — рећи ће грк-Марко замишљено — боље да га није ни родио. Ал’ шта ћемо, божија воља!

— Е мислиш ти да је то од Бога! Лака памет његова, ето то му је дошло главе.

11.

Вече се било већ спустило када се Љубица вратила кући од Савке. Госпођа Боса била је већ чула за Рајкову смрт и ожалила га је од срца.

Љубица је ступила у собу, бледа је као кип. Диже тужно очи, погледа у своју помајку а на уснама јој се следила реч.

— Чула сам, ћерко, — рече госпођа Боса тихо — сиромах Рајко! Штета за њега, јадна она мати што га је дочекала. Воље да је њу Бог пре примио.

Љубица је ћутала као заливена, спустила се на столицу крај своје помајке и гледала је немим погледом преда се.

— Е тако је — продужи госпођа Боса пошто је скинула своје наочари — роди га, мучи се с њиме док је мали, кад одрасте пошљи [102] га у свет, брини се моли и приклињи „чувај се, дијете!“ Ајак, ко би још слушао што му мати каже. Та не дао бог детету оно што му мати мисли. Ето дође да назебе, две три грознице па га свале у кревет, па кашаљ па сукрвица — па онда: „јао, моја мајко!“ И јадна мати дала би себе за њега. Али Бог узима а не бира. Еј децо, децо!

Тежак уздах сте се из груди Љубичиних. Госпођа Боса прену и погледа брижно својој поћерци у лице. Лице јој беше бледо а по њему као да играше грчевито неки тајни бол.

— Шта је теби, ћери? — упита стара брижним погледом — да ти није позлило?

— Није ништа, нано — рече Љубица тихо, али у тај мах скотрљаше јој се две крупне сузе низ образе.

Госпођа Босином оку нису су омакли ови неми сведоци онога што се тајом збива у срцу њезине поћерке; бистра као што је била, знала је стара у мах на чему је. Та и она је некада девовала, та и она је љубила. Полако се ниже Љубици, пригрли је лако, стиште јој топао матерински пољубац на чисто девојачко чело и рече тихо да се једва чуло:

— Прегори, јадна ћерко; смири се, слатко дете моје, није ти зар било суђено!

Љубица обисну помајци око врата и у соби се зачу кратко јецање. Јадна девојка дрхташе у целоме телу као да је тресе тролетница.

— Смири се, ћери моја, божија воља [103] сви смо ми у његовој руци — тешаше је стара а и њој самој ударише сузе на очи.

Љубица дуго не дизаше главе са помајчина рамена. Помајка је глеђаше, љубљаше по мекој, свиленој коси; чисто би да утиша буру што бешњаше у срцу њезиног љубимчета. Сећаше се да је некада тако и њојзи било, болело је и њу те још како, мислила је да ће свиснути од бола; али време је и тој рани најбољи лек.

На топлим грудима помајке одуминуо је Љубици први бол. Срце је нашло одушке па му је било лакше.

Девојче дигну главу али не могаше да погледа старој у очи. Пољуби је топло у руку и рече тихо!

— Лаку ноћ!

— Бог ти био, ћери, на помоћ! — прихвати госпођа Боса меко — иди, лези; смири се, биће ти лакше.

Љубица изиђе чисто посрћући из одаје.

Кад уђе у своју избу, срце јој се стиште грчевито. Клону на столицу крај пећи и стаде очајно кршити руке. На пољу се дизао ветар, суво грање јечи, облачине падају доле као густа магла.

Пред Љубичиним очима пламћаше Раково писмо. Беше јој као да сваки грчевити, истез пера његова дизаше на њу тешку тужбу. Та он је њу љубио и само њу, од онога часа када је видео.

Несретној девојци излазаше пред очи оно вече у винограду како је измамљивао [104] оне чаробне, заношљиве звуке испод свога гудала; у њезиним грудима дизаше се сада тежак прекор; та она је крива што је тако лакоумно веровала речима своје другарице с којом је Милан збијао само грешну шалу; та она је крива да је Рајково срце у берби плануло бесом љубоморе те нехотице начинило онај русвај с коњима кога нана јој у мал’ што није платила главом; она је крива што се Рајко сударио жестоко са Миланом, што је у очајању отишао не проговоривши с њоме ни речи.

И у тим мислима ђипи са столице и пође наглим кораком по соби. Подиђе је чисто хладан зној није смела да испреде своје мисли до краја.

У даљини, далеко одавде, гледала је Љубица Рајка где очајава, те у очајању јури по цичи и студени по грдним пештанским улицама, како је клонуо под теретом тугу своје и пада на болесничку постељу.

Ветар је на пољу јечао и звиждао.

Распламтелој машти Љубичиној приказивала се ниска сиромашна собица у мајке му, у сироте шваље. Мајка сестре дворе тешкога болесника. Као самртник диже се она са постеље. Седе са стол и пише Савци да он њу није никада волео, па по другарици довикује њојзи, која га није чула, која га није хтела да чује — још само последње збогом.

— Ја сам га љубила — убила! — одјекиваше неки страховити глас по грудима несретне девојке.

Неодољивом силом гоњена отвори нагло свој долап и потеже из њега грчевито руком песмарицу Рајкову. Свако слово, сваки редак предисао је његовом душом, али сваки потез шибаше несретну, узбуђену девојку по срцу као гуја отровница; свака реч претвараше се њојзи у клетву.

Ветар је силно лупао о срчали прозоре, суве гране брестова у дворишту повијаху се тамо амо као ноћни бауци.

Љубица зирну у прозор. Учини јој се као да нека бледа сенка мину мимо њега. Срце јој чисто застаде у грудима, колена јој клецнуше, паде на постељу притискујући грчевито на усне малену књижицу и посипаше је са хиљаду врелих пољубаца.

У тај исти мах минуше кола мимо госпођа Босину кућу. На колима је седео доктор Станоје Лазић завијен у топлу зимску бунду. Ветар се мучио да му огрлицу од бунде набије на главу. Манастирски коњи су се захукали, да у пркос бури одбаце доктора до велике механе на конак. Кочијаш је проклињао час и кад је морао поћи на пут. То Је била ужасна ноћ, та човек не би на ово време ни пса истерао на поље.

Доктор Лазић долазио је из манастира Б. Стари духовник беше тамо већ три дана на умору. Десета је недеља како се старац мучи, не може да се растане с овим светом. Доктор Станоје је погледао стотину пута смрти у очи; за њега она није била страшна, јер је он у смрти гледао само вечити закон [106] природе. Но умирање старога духовника потресло је доктора Лазића у дубљини душе.

У манастиру једва се видело да има живе душе. Настојатељ давно није дома, намесник му отишао је неким журним домаћим послом у митрополију, по грдној а пустој кући шуњао се само лукави отац Венијамин; вребао је да ли ће доктор изаћи из ћелије болесникове па да јурне у њу, да покупи из ње што би још вредно било. Осим старе, глуве, манастирске праље, нигде никога од свога ко би подворио старога духовника у последњим часовима живота му, ко би му заклопио очи.

Пред вече се старац сасвим занео, ропац га је попао; кад се смркло, баба му је додала и придржала свећу у руци а у том стари духовник већ би и издахнуо.

Доктор Станоје нагнуо се још једном над њега да види је ли мртав, покрио га је расом, извео стару праљу на поље, закључио је ћелију и дао је кључ манастирскоме шумару, да га уручи намеснику кад се овај сутра врати дома. Сео је одмах за тим на кола и пожурио је да стигне у Ч. на конак.

Доктор се није надао да ће га непогода стићи уз пут. Мислио је да ће вече моћи провести код госпођа Босе — но време га је омахнуло.

Како је био потресен, чим је сишао с кола повукао се одмах у одају у којој ће ноћити.

Већ је био у велико ноћ а доктор Лазић још није могао да сведе ока. Мислећи на [107] старога калуђера, дође му и његов живот љуто самохран и пуст.

Ево је већ десета година како је да рекне стао на своју снагу, оца и матер једва да памти као кроз сан, није имао ни брата ни сеје — јер сестра што му је у кући није му рођена. Живот му је тако рећи од колевке вечита борба. Истина да борба уздиже али она и троши човека. Срце га је вукло да изабере лечнички позив, да посвети своју снагу болнима и невољнима. Камо лепе среће његове, да никад није пошао том стазом у своме животу — мање би јада гледао у свету својим очима.

Човек је мален да се хвата у коштац са неумитним законима у природи. Природа врши немилосно своје. Шта и шта пута је он напрезао све умље и сву вештину своју да одоли, да сузбије тог вечитога рада природнога. Је ли победио у тихој али истрајној борби, ван паћеника и својте му никога није имао с киме би да подели радост своју; је ли пак подлегао у борби, беше му као да са угашеним животом болниковим трне и пада његова снага — никога није било ко би га уздигао, ко би га очеличио за нову борбу.

Шта и шта пута гледао је у животу јаде којима би смрт била спас а којима је живот најтежа казна. У таквим приликама клонуо би изнурен, очајавао би често о човеку, очајавао би и о себи.

Но човек такога јакога, тако бистрога духа, као што беше млади доктор Станоје [108] Лазић, имао је око и за светле стране у животу човековом.

Иза суморних мисли, које је будила у њему смрт старога калуђера, који се одрекао света, одрекао радости и уживања у њему који није ни за што живио, који се угасио као што се гаси свећа када догори — свртао је доктор својим мислима на другу страну.

На пољу је беснела бура све то већом снагом, али докторова одаја беше топла; зелена је пећ пустила јару па је по соби растерала несносни зимогроз.

Доктор Станоје Лазић прућио се на диван, припалио је цигару па је у плавом диму њезином гледао читав низ шарених слика.

Гледао је млада човека једра снагом вољна духа, снажна да одоли борби у животу. Поникао у сиромашној колеби, мучио се, учио се, оснажио дух свој знањем а срце окитно врлином. Све што јесте постао је својом снагом; испрва нов и незнатан осваја мало по мало себи леп положај у друштву. Његова реч броји се данас међу прве, рад ње је од угледа. Свему што је лепо, добро и истинито — свему је заточеник. Па ипак је тај човек много пута незадовољан сам собом. И дрво се на дрво наслања — а он нема на кога. Сам је, самохран је у животу своме. Је ли му груд набрекла од радости — има и коме би казао шта га заноси и одушевљава. Око њега је вечита осама. Је ли му пао какав јад на срце — с киме би га поделио да [109] да му мало одлакне? Он је самохран на свету. Нема срца која би га разумело. Узалуд ври у глави његовој неброј најузвишенијих мисли — кад нема коме би их дао у нарук; узалуд се роје у срцу његовом сласти и милине — кад нема коме би их казло срце на изуст.

Бура се на пољу мало по мало стишавала. Доктор Станоје беше чисто с нова клонуо под теретом својих мисли.

Издиже се мало на диван и духну нагло на дим што се полако колутао пред њиме.

Дим се лагано носаше даље по одаји и умотаваше је целу танким велом.

И у том велу назираше млади лечник нову слику.

Заточник што га је млади лечник мерио својим духовним оком дошао је на раскрсницу у своме животу. После дугих година чињаше му се да је наишао на душу која би га могла разумети. Имаде један мио и бајни створ на овоме свету, који је растао на грудима мајке природе, кога није још окружио отрован задах таштих жудња и неситих жеља, који је чист и светао срцем и душом као кап росе на цвету, као суза у оку невинашцета. И тај се створ узвио уз младога заточеника као зелен бршљен уз раст. Данас још красна, чедна српска мома, пупољак ружице у тихом, лиснатом џбуну — сутра већ вереница свему свету на видику па онда верна љуба, којој свету на видику па онда верна љуба, којој се ниха чедо у бешици — која грли војна свога, која знаде сваки умишљај душе његове, [110] која разуме сваки откуцај срца његова и кад нестану они страховити и дивни дани, када Србин устане да заложи столетње жудње у мушко, у јуначко дело а та љуба Српкиња паше војну своме јуначко оруже и кличе из дубине душе: хај потеци, сви соколе мој!

Колико се доктор Лазић разгрејао овом милом и бајном сликом, беше се по готову уздигнуо са дивана.

Из танкога вела што се разлио по одаји промоли се на један мах лепа и мила глава са очима плавим као небо, са косом густом као ноћ. И те га очи погледаху тако мило и љупко, да је доктор Станоје нехотице поскочио са дивана.

— Љубица! — изусти доктор Станоје Лазић полугласно; протре нагло очи, јер му се чињаше да сања.

Устаде па приђе прозору. Бура се напољу сасвим стишала; небо се опет из ведрило и осуло маријадама сићушних звездица. Но и суморно се чело докторово разведрило. Никада у своме веку није тако дуго гледа у звездано небо, сада не могаше да одвоји ока с њега. Поглед му се не одмицаше од ове велике звезде, што је тако сјајно пламтела посред јата свога.

Са оте звезде отимаше се око лечниково по блескавим крововима сеоских кућа. Блуђаше се све то даље док се не заустави на оној кући тамо преко потока — на кући госпођа Босиној. Кроз тиху осаму студене ноћи прозираше око лечниково у малену топлу одају [111] и чињаше му се да чисто гледи како у њојзи лежи на меком сади-узкављу једна лепа и мила глава, коју санак милосно пољубио и успавао.

И неосетно прикрадаше се доктору у душу она мека бедујинска мелодија песме: Спавај ми чедо, на руци ми спавај!

Ко би рекао, да онај озбиљни доктор Стоноје Лазић — који је до сада умео да буде само савестан, брижан и строг лечник — може тако нежно и топло да осећа? Мора прво да пукне храпава шкољка па да провири из ње зрно бисерово.

Сутра дан ујутру озорио је први пролетњи зрак два топла срца; у једном је будио клицу новога сретнога живота а у другоме је пао на непобушени гроб прве, несретне љубави. Оно срце разиграло се у прсима доктора Станоја Лазића а ово друго клонуло је од туге у грудима Љубице Животићеве.

12.

Грануло је пролеће. Снегови су већ давно окопнели; јогунаста ћуд зиме је попустила, не уједа више ни зубом нит хоће да ошине репом. Топли сунчеви зраци пољубили су дремовну земљу па су је пробудили из дубокога сна. Земља се нада бољем и лепшем животу те је већ растурила зелену травицу а њом стидљиве љубице дижу своје плаве крунице и погледају брижно у ведро небо. По винограду се осуле воћке мирисним цветом, челице полећу да накупе сока за равак.

Полете па чисто застану од чуда кад спазе по кога жутога и зеленога лептира како се и он већ пожурио. Чокоће још ћути, само сузи, баш као да жали за топлом, белом одором која га је зимус покривала. По путу већ чепрка весела шева а по зраку носе се прве ласте па меркају, да ли су им још стара гнезда у животу?

Са пролећа оживи и у човеку нова снага. Што се зимуске сновало дрмећи крај пећке, од тога сада груди набрекују. Сваки ти је то орнији и вољнији, сваки је лак као да су му чисто крила порасла. У младоме срцу буди се нека нова тежња. — Оно не зна шта би хтело, али осећа да су му откуцаји много живљи.

За старе људе је увек тежак онај прелаз из једнога доба године у друго. Све су нешто тешки, није да су болесни али тек поболевају.

То је осећала и госпођа Боса — тога ради је и доктор Станоје сваке недеље бар по двапут свратио у Ч.

Но бистро око доктора Станоја Лазића опазило је замало да госпођа Боса није једини болесник у кући. Кад год би доктор дошао, било да је зван било изненада. Љубица би се често преплашила њега.

Често кад седе тако па се разговарају погледаће госпођа Боса брижним оком у Љубицу. Говори се те ово те оно — али њојзи лебди вечито неки тихи вео над очима. Чини се да слуша о чему је разговор, али с мислима [113] блуди бог те пита куда. Бива много пута да је доктор запита ово или оно, а она одговори по реч две које не пристају ни бар у разговор, баш као да није чула о чему је реч. Па и она ведра и једра веселост душе као да је одлетела као сан. С вечера ће поћи раније да легне, а с јутра сунце већ у велико одскочило, а она се још не помаља из своје одаје. Тога није од пређе бивало.

Госпођа Боса је брижљиво припазила на ову видну промену у нарави своје рањенице. Види стара где јој дете тужи да чисто вене од тешке туге па се јадна пребија од мисли до мисли шта ће и како ће? Није то сада време као што је било док је она девовала. Та нема горе ране него она на срдашца; боли то још те како, али за Бога, човек је тврђи од камена, па кад види да нема помоћи а он стегне срце па прегори.

У тешкој бризи својој почела би госпођа Боса мал те које вече да теши Љубицу. Бирала би сирота стара најважније речи. Час би је молила да избије себи Рајка из главе. Прво јој је говорила да он није ни био за њу прилика, па после и ко зна да ли је он њу баш и волео? Мртва уста не говоре а старој је било више до овога јадног живота детета, да се, куку њојзи, не разболи, да се од једне несреће не начине две. Кад би Љубица заћутала на речи своје помајке, госпођа Боса би и неприметно бацила реч две о лакој памети покојниковој — али тиме би увек урадила горе; рана у срдашцу њезине [114] поћерке само би се из нова позледила Љубица би одбила сваку ма и најмању озледу свете успомене покојникове са речима „Пусти нано, не дирај га, он је већ у гробу. Не знаш ти то нано, давно је то било кад си ти била млада.“

Види јадна стара да с које год стране почне, да је све црње и горе. Љубица је из дана у дан била суморнија. Пролеће је дивно грануло, све је већ озеленило и цветало а она често по недељу дана не ће ни да се макне из куће.

Кад се стара нашла тако на невоље све мислила на једно смислила: рећи ће доктору; молиће га да он гледа ма како лека јер ево је већ готово дошло до тога да јој јадно дете сасвим пропадне.

Што је смислила то је и урадила. Одмах некако сутра дан било се разболело јадно девојче у суседа, које је Љубица јако волела. Сирото дете беше баш озбиља болесно; наврзла се на њега нека врућинчина па да га удави. Љубица се од првог дана није мицала од постеље јаднога детета. Само је молила нану, да поручи доктору Станоју да дође да види дете.

Кад је доктор Станоје дошао, прегледао је дете, наредио је све што треба и рекао је Љубици да се не боји. Има му још лека — а лепа детиња нудиља погледала га је тако мило, да је млади доктор сав застрепио у дубљини душе своје. Беше му у једанпут као да су те очи пробудиле у срцу његову [115] јату славуја, није него певала је душа у њему.

Чисто посрћући под слатким теретом тога миља, изиђе доктор из одаје мале болеснице, и пре|е преко улице, да види госпођу Босу.

Госпођа-Боси је чисто задрхтало срце у грудима кад је видела како се нека необична ведрина разлила по докторовом лицу. Сину јој млади доктор као оно арханђео Михаило кад гони беса.

После две три речи — одважи се стара, те поче да прича доктору своју вељу жалост и бригу. Како се сирота захукала није ни приметила како се лице у доктора Станоја нагло променило. После прве речи о Рајку и Љубици и о њиховој љубави, дође доктор сав блед у лицу. Изгледаше као да нема ни капи крви у себи. Пред очима му букнуше светлаци па онда га чисто обузе неки густ мрак. Прелаз је био врло нагао, као муња. Сирота госпођа Боса није га ни спутила а камо ли да је приметила.

— А сад мој, драги докторе, једино ми је уздање још у вас. Дајте реците бога ради: имали тој бољи лека? Гриота је од бога да пропадне тако красно дете — рече стара погледавши молећи у Станоја Лазића а очи јој дођоше пуне суза — јер рек’о вам, ако њојзи буде што, ако ми се разболи, онда је то моја смрт.

— Не бојте се — рече доктор Станоје — прибравши се мало од овога ненадног удара [116] — нас двоје ћемо је излечити, али ми обећајте да ћете ми ви помоћи.

— Бог из вас проговорио докторе, ево живот ћу дати само ако треба! викну госпођа Боса и пружи обе руке младоме доктору. — Учинићу све што желите, само не дајте ми зеницу моју.

И сад отпочеше изнова опет тај исти разговор. Доктор Станоје Лазић слушао је сад мирно причу Љубичине помајке.

Старој је одлануло у души те је почела издаље, чак из Љубичина детињства. Доктор је слушао тако пажљиво као да је хтео да му се баш ни једна реч не омакне. Шта је стара више причала, доктору Станоју је чело све то већма ведрило.

— А је ли само то извесно да нису некад говорили на само, зар није ни он њојзи ни она њему рекла да се воле? упитаће доктор још једном ма да му је стар то већ десет пута казала.

— Та кажем ти синко као свом рођеном детету — ох та опростите господине докторе та куд сам се ја дела! — поправи се госпођа Боса.

— Ништа, ништа, продужите само даље рече доктор нежно.

— Та чисто су се волели као деца; видели су се први пут у веку па се загледали једно у друго, — ето то је све! Не једном ми је све исказала; та ни Богу се не би могла ни већма ни боље исповедити. Ко би мислио, да ће она то примити тако срцу.

Бива и тога, госпођо — прихвати доктор, — али има и томе лека.

— Та кад ви кажете оно сад видим и ја да има. Та она је здрава ка од мајке рођена, само да јој је да избије то из главе, да може да га заборави.

— Полако па ће и то доћи — рече доктор.

— Е мој господине знала би ја лека: боловала сам и ја од тога али — рече госпођа Боса но застаде.

— Па дед да чујем? — прихвати доктор и упре очи у стару и чисто би да јој прозре у дубину душе.

— Кад сам ја била, мој докторе, млада така се болест лечила што но кажу клин клином — рече стара и румен је обли по борним образима.

— Многи је стари лек бољи од новога прихвати доктор замишљено. Пре свега молим да настанете из све снаге, да сваки дан хода и шета, да мало иде више међ свет, па онда да изађете мало и у шуму, да се прођете до манастира — Фрушка је тој бољи главни лек.

— Та шетаћу се овако стара као што сам ако треба и по Венцу, само да је видим да буде опет онака као што је била. А ви дођите што чешће можете, не чекајте да вас зовем; сад знате ето све па и опет рекох, прво Бог па онда ви, мој драги докторе!

Кад је доктор Станоје Пазић изишао из госпођа-Босине, био је још у велико [118] дан. На место да се упути Дунаву па да се првим паробродом врати кући, упутио се млади лечник иза села — латио се пута који води управо у шуму.

Како је био погружен у мисли није ни опазио кад се испео на брег изнад села. Тек кад је био на врху застао је. Један поглед на нов, бујан живот око њега отргао га је из суморних мисли његових.

Да чудне коби у животу његову. Борба и опет борба. Већ се био уживио у ту слатку мисао, да је у Љубици нашао право чедо природе, које још и не сања о најплеменитијој страсти је већ и обранила њезино младо срце. — Он који је мислио, да је то срце кано пупољак руже што чека само на росну кап па да се развије и да замирише — само да чује што није ни слутио, да је то рањени цветак који тек што није свенуо.

Дуго је тако стајао млади лечник и немо гледао у даљину где но се плаво небо љуби са земљом. У души му је било тешко чисто је осећао како му се руше једна по једна од оних милих слика, које је он већ био створио у своме будућем животу. Та он се био већ готово уживио у ту слатку мисао, да је нашао душу која ће га разумети, срце које ће откуцавати и предисати његовим осећајем, — а сада гледа себе пред болесницом, која треба лека бољи и ради срца свога.

И већ се срце доктора Станоја грчевито [119] стезало при помисли, да му ваља за навек саранити све своје наде као пуст ма и мио сан.

Но стара је рекла да је то била прва, детињска љубав. Помисао на то поче га изнова загревати.

Зар је то права љубав кад младо безазлено девојче угледа лепа момка, кад му почне радо да ослушкује на заношљиву реч, да мотри на сваки потез у лепом лику његову, кад се занесе за светлим очима, за бујном косом, за лаким кретом, за умилном песмом или за вештом свирком?

Не, то није љубав — то није она божанска искра у срцу човекову, која се слива у хармонију сродних душа то није она узвишена света свеза срдаца када се спајају да снаже једно друго врлинама у борби у животу — то је само тренутни расположај, то је сладак сан, то је варљива бајка, која опија и заноси детињу душу; то је онај шарени, лаки прашак на цвету који ће здувати први оштар ветар, први јад и несрећа у животу.

Доктор Станоје Лазић је доста живео, дубоко је већ загледао у јаде што га ствара живот заснован на варљивој нади, коју распири и разбукти први осећај у младим срцима и у најзаношљивијем добу.

У срце љубичино пала је та искра — али је њу опет запретала смрт Рајкова. На њему је сада да очува ту искру да се не утули под првим леденим задахом што ју је постигао у животу; на ње му је да изнова [120] распири свети огањ на томе огњишту, огањ који не ће букнути као слама да плане па да угасне, него као луч, који ће горети те озаравати пут њезинога и његовога сретнога живота.

Са сеоске цркве огласише звона вечерњу. Умилни глас њихов разлегаше се гором и Дунавом.

Ти звуци крепили су срце његово кад је у детинству као малено ђаче хитао у школу крај цркве у свом селу; ти звуци пробудили су у њему не једном клонулу снагу када се на великим школама борио са нуждом и невољом; ти звуци су га уздизали и данас, када се спремао на најодсуднији корак у своме животу.

И доктор Станоје Лазић поче да изузимље оком, из гомиле сеоских кућа онај нови кров крај потока.

Он је некад тако стајао у врх Копаоника па гледао низ Косовско поље — груди су му набрецале у големој жудњи да притисне на њих српски род, а сад би био сретан и задовољан да пригрли мому, за којом му је први пут у животу срце жешће закуцало.

Човек је самац лист кога ветар може да отпирне у даљину. Ко љуби свој род, тај ће га још већма љубити кад је што нежнијом везом спојен с њиме. Родољубље се најлепше казује лепим и племенитим делом у корист целине. Друкчије се брине о будућности свога народа самац и појединац који је као птица на грани — друкчије приања радом за народ [121] свој, уза кога стоји верна љуба, коме се узвија уз колено красан пород, нада и узданица куће, рода и народа. Зар може бити лепше залоге тој љубави но одгојити народу своме синове и кћери топла срца, узвишена духа, задахнуте жаром за леп и племенити рад, окићене свим људским врлинама и зачињене оним што чини човека Србином и Српкињом.

Дуго је још дуго доктор Станоје Лазић гледао ту убаву кућицу, па онда се пожурио стазом, која савијаше шуми, да још за вида стигне до пута који вођаше у манастир Б.

Срце му је данас тако узбуђено, да је мислио да ће се једино моћи смирити у тихој осами горскога самостана.

Доктор Станоје Лазић отишао је сутра дан кући тако миран и задовољан, тако сретан као што још никада није био у своме веку. Био је у души својој уверен, да још лист не ће пожутети на гори а за њега настаће дани пуне среће — највеће, најлепше среће на свету.

13.

Тајанствена је моћ природе. Бујном снагом својом уме она да оживи сваки створ у коме има само искре живота. Таман је цветак ухватио корена, осилио стабло своје, истурио листиће, али наиђе нањ студ и мраз: круница му клоне снага почне да вене, но ево где сијну јарко сунашце, где задухнуше лагани, топли ветрићи, где тице запојаше [122] око њега, где се цео ваздух осу мирисом, и здрављем — и цветак дану својом душицом. Уми се росицом и благом пролетницом, гутну опојног мириса и здравља, крену снагом својом и где, изнова истури листиће, осу се кићеним цветом и сијну у свој милоти и красоти, којом га је уресила дарежљива рука мајке природе.

Љубица Животићева беше прилика цвету и њу је у раном пролећу њезина живота ошинуо први мраз, први јад. За часак као да јој беше утрнула млађана снага — али се под утицајем благе материнске неге, задахнута здрављем, којим предише пролеће у умилној Фрушкој гори, из дана у дан све то боље враћала.

Није било у бога дана а да госпођа Боса није изумела нов и нов повод, да с Љубицом остави кућу па да изађу мало у свет. Кад би јој се ћерка чудила толикој живости, стара би се испричавала: та и њојзи је мило да поживи још коју годину, а доктор јој је рекао, да ће продужити век, ако напусти седећиви живот.

Бајаги за љубав тога купила је госпођа Боса виноградац у врх брега тик под шумом; за љубав тога држала је два зеленка да им није било пара у свом Ч.; за љубав тога, час се са својом поћерком одвезла до манастира, час је опет претурила Фрушку преко последњих повијарака јој па обилазила своје другарице, с којима се није видела по века.

Сав Ч. се чудио и дивио, шта је то од једанпут снашло госпођу Босу; али прво могло јој је бити а друго здравље је човеку најпрече на свету.

Доктор Станоје долазио би сваке недеље по два три пута у Ч. Кад год би ступио на праг оне малене кућице на потоку, срце би му задрхтало од милине гледајући у једра ланита Љубичина, у ведро чело њезино, у очи које изнова сијаху чистом детињском радошћу — што ће доктор и овога пута да се обрадује како се госпођа Боса сва стакли од здравља.

Кад би доктор ушао у одају, госпођа Боса би увек значајно погледала прво у њега, па онда у Љубицу; стисла би му топло обе руке, па би обично рекла: Мој драги докторе, Бог па ви!

А и доктор Станоје Лазић умео је готово детињском радошћу да се радује што је стара госпођа чисто зановила свој век. Седео би тако по читаве сахате с њима двема; са веселога разговора његовога оживела би цела кућа.

Љубица се више није плашила од доктора Станоја; захвално срце њезино чисто би јој ударило на очи и не једном, кад би смотрила руже што се разливаху њезиној помајци по образима, погледала би она у исти мах крадом у доктора Станоја и улила би у тај поглед толико топле захвалности — да је младоме доктору при сваком томе [124] погледу, кад би га увребао, чисто утрнуло срце од милине у грудима.

Често пута би стара наредила да се упрегну кола па би се с доктором и Љубицом извезла у виноград — јер доктор Станоје се врло разумевао у дизању лепога воћа а госпођа Боса би увек хтела да се користи његовим саветом, како би још боље да попуни и подигне онај млади воћњак у своме винограду.

Кад тако кола загрме кроз Ч. сваки живи би на улици стао, па гледајући Љубицу, како је дивна, бајна и нежна кано горско лане, у најлепшем девојачком цвету, а према њојзи младога доктора, кога све село носи на рукама — сваки би помислио: та то двоје баш је Бог једно за друго створио!

И већ се то шушкало и говоркало по свем селу да је доктор Станоје Лазић испросио госпођа Босину рањеницу — само ће још чекати до јесени, док стара мало боље оздрави. И за чудо дивно код толиких језика, ни један се не нађе да замеси бар једну кап отрова у то говоркање.

Шушкало се то и по кући грк-Стевановој и грк-Марковој па и код попиних; али кад год би ко потегао реч о томе па рекао да би то било као што ваља, свако би драге воље пристао уз ту реч, као да му је онај што је потегао тај разговор из душе је извадио. Начула је тај разговор и Савка и зарадовала му се од свега срца. Њезина весела нарав давно и давно је побусила Рајков [125] гроб и прионула је свим жаром сестринске љубави уза другаричину срећу. Што се Љубичино лице из дана у дан све то боље и лепше сијало од здравља то је Савка све већма слутила да је та срећа све ближе и ближе — али је ћутала; чекала је да јој Љубица сама прво помене, као што је она њојзи то чинила онда, кад је оно њезино срце живље закуцало за покојним Рајком. А Милан? Савка је давно увидела, да Милан гони ветар капом, да треба још годинама да учи, док сврши прво своју школу. О њему није било више ни помена.

Манастир Б. слави на Спасов дан. На славу се не скупи тај дан много света — јер присни пријатељи ове свете куће долазе тек сутра дан, на појутарје.

Тако је то било и ове године. Страни гости који су дошли нарочито славе ради, разишли су се одмах први дан. Други дан су поиздолазили из околине пријатељи и знанци настојатељеви и намесникови, већином људи, који са светом кућом овом имају већ годинама посла; неки по трговини и раду, неки по другој потреби.

Ту ти је било о појутарју све што је боље у Ч. — Грк Марко са женом, грк Стеван са женом и ћерком, попа са својима, бележник са својима, госпођа Боса са Љубицом а из В. беше дошао кућни лекар Станоје Лазић и Стеван Попић.

Весеље је текло бујно, манастирска звона су ударала при свакој здравици; јер сваки [126] од присутних био је „ктитор и приложник“ ове свете куће; били су то људи могућни па нису ни сада жалили, да овај пријатељски дочек не врате лепим прилозима.

Госпођа Боса седела је о ручку одмах десно од настојатеља на почасноме месту, јер она приновила светој кући лепу одежду са прибором — да је побожни духовници спомињу у њиховим светим молитвама и њезинога и детињег здравља ради.

По ручку се друштво раздрагало, па као што је био леп топао дан село је под хладник у манастирској порти. Старији су седели, веселили се и диванили, а млађи су ходали по манастирском врту и воћњаку пуном лепога цвећа.

Доктор Станоје Лазић и адвокат Стеван Попић били су душа млађем друштву. Доктор је зачинио сваки разговор својом слатком речи, а данас је био лепорек што скоро није био тако. Попић је био жива ватра, умео је да придене уза сваку ствар оштру досетку, да се све друштво често из гласа смејало. Савка грк-Стеванова није никад ни сањала да је господин адвокат Попић тако весео и шаљив човек. Од тешкога смеха удариле би јој сузе на очи па би кроз њих, као кроз неку шарну дугу, гледала у лепо, пуначко и духовито лице младога адвоката а чинило би јој се, да од њега нема ни лепшега ни милијег човека на свету. Само јој је то чудо како да она то није пре спазила.

Љубица је испрва била тиха, рек би [127] чисто нешто суморна. Данас је од јесенас први пут у већем друштву, па јој је било нешто тешко око срца. Села је била на клупу под орах и ослушкивала је тихи жубор потока Дреновца. Доктор Станоје Лазић стао је био уз њу па је гледао на планину. Но кад се оно наднесе над њих велики орао, крстарећи по плавом чистом зраку, узе доктор Станоје реч, па јој причаше о манастиру Горњаку у Србији и о његовим узвишеним лепотама.

Љубица није скидала очију са уста доктора Станоја. Кад је доктор описивао нему осаму тога горскога манастира, беше јој као да описује некадању пустош њезине душе, а кад пређе да описује осећаје своје што су му се разројили у грудима, кад је чуо у тој немој самоћи гласе манастирскога звона — срце Љубичино попаде нека сетна чежња, жудња и за мало па као да се сливаше у један умилни глас који разгоњаше, кано глас манастирскога звона, пусту осаму душе њезине.

Са овога топлога осећаја што се тихо разлеваше по младој девојци, образи јој се зажарише и кад је доктор Станоје мало застао у причи својој да одахне од жара који му је био обузео и душу и срце — девојка диже своје дуге трепавице и погледа га умиљато и рече: „Благо вама докторе, завидим вам на тим осећајима.

— Немојте ми, госпођице, завидети. У препуне груди моје уселила се на брзо туга, [128] чим сам видео у Горњаку како ми је најбољи друг и пријатељ мој оболео.

— А ко вам је то био, докторе? О њему нам нисте никада причали — прихвати Љубица радознало.

— То је био мој друг Младен Р. човек мио и жив, кога сам волео као себе, као да ми је био рођени брат, још више него да ма је био брат, јер смо годинама делили и добро и зло, док смо били заједно на науци.

— А шта му је било те је оболео? — упитаће Љубица.

— Била је то чудновата боља у срцу — дода доктор Станоје живо — и тавна му румен обли лице. Али вас не ће занимати прича о његовој болести.

— А је ли оздравио? — упита ће Љубица нагло и чисто се диже са клупе.

— Дуга је то прича, али кад баш желите, казаћу вам је у кратко.

Доктор Станоје Лазић седе на камениту клупу крај Љубице и поче да прича:

— Ја нисам свога друга видео пуне три године. Био сам онда лечник у К. а он бијаше млад судија у Ч. Често сам пропитивао за њега и увек сам чуо добре гласе. Био је то весео и мио човек, пун духа и полета, живе маште а срца голубијега. Једнога дана добих од Младена Р. писмо пуно туге и очаја. Пише ми да је оболео и срцем и душом те се повукао у тиху осаму горскога самостана; моли ме да му дођем, зажелио се братскога разговора, чини му се, да ће му [129] бити лакше, кад ми се изјада. Дигох се да га видим. Кад сам дошао у Горњак и видео свога старога друга, бијах поражен. Куд је она бујна млада снага његова? Човек што стајаше преда мноме бијаше сав клонуо под теретом душевнога бола, који се разлио по њему.

Доктор Станоје застаде малко у својој причи и погледа у Љубицу погледом, којим би да чита, шта се збива у њезиној души?

Љубица беше погнула мало главу, а кад доктор застаде у причању, диже нагло главу као да се била поплашила од тога, што је млади лечник застануо.

— Стискох друга свога на груди и у врелом братском загрљају испричао ми је он вељи јад свој. Казивао ми је речима пуним песничкога жара и заноса, како је оне јесени био у У. у неким сватовима. Ту је тога дана познао девојку, какву никада није видео свога века. Била је то дивна девојка, лепа као писана — а пуна живота. Није била као друге Српкиње из тих крајева, јер се васпитала била као кћи богатога трговца у неком бечком васпиталишту. Но шта ћу да вас, госпођице, морим том жалосном причом.—-

— Причајте само, господине докторе, та ви знате, како ја волим кад причате о Вашем животу у Србији — рече Љубица нагло, бојећи се чисто да доктор не прекине своју причу.

— Једном речи, мој је Младен први пут видео ту девојку, није с њоме проговорио ни две три речи, а већ се био у њу самртно [130] заљубио. Случајно сам и ја познавао ту исту девојку, јер је целе зиме била у К. у свога стрица. Била је доиста лепа девојка, ранила је много срце; али ко год је ближе познао, тај се ужаснуо од њезинога хладнога срца. Била је кано звезда, која засене свакоме очи својом лепотом, али никога не загреје. Сиромах Младен! Рани његовој није било лека — јер та звезда само се винула преко његова неба па му се за навек угасила. Он те зиме није могао дахнути душом. Кад је са пролећа похитао у У. — затекао је своју љубав као туђу невесту пред олтаром. У мал’ што тада није изгубио памет. После по године дана чуо је, да је иста девојка на умору. Нико му није могао избити из главе, да није он крив њезиној несрећи. Он је тврдо веровао, да је она њега заволила, да је после преко воље пошла за другога — па сад тужна и вене. Та му се мисао тако увртила у главу, да је побегао у ову самоћу и пустињу само да не буде међу људима да не виде више света. Моје муке с њиме!

— Па шта урадисте, докторе? — рече Љубица и погледа брижно у очи доктору Станоју Лазићу.

— Извео сам га из оне пусте осаме која му је још већма притискивала душу довео сам га у дивни К. Био је ту уза ме пуна три месеца. Кад год бих доспео, увек смо ходили по лепој околини. Кад би се мој друг занео дивотама природе, а ја бих из тиха повео разговор о прошлости. На прву реч [131] моју друг би се тргнуо и молио би ме да му не позлеђујем рану у срцу његову. Но после месец дана он би први почињао тај разговор. Умирио се па је говорио о оној лепој девојци као о каквој лепој слици, као о неком дивном сну. Ја ћутим па и не почињем тај разговор више. Мој Младен се упознао у К. Особито је често одлазио у кућу протину, у кога бијаше дивна кћи. Кад смо се растали, каже ми Младен да је сахранио своју прву љубав — та оно није ни била љубав, оно је био неки занос, и данас не може да се начуди како се могао онако занети као неко дете.

— Онда није ни љубио! — оте се из Љубичиних уста. —

Још јој не беху ове речи ни излетеле из уста а румен је обли по образима.

— Да богме да није ни љубио! — прихвати доктор Станоје живо, — са првим зраком није још сунце грануло. Али сунце ће ипак да гране, јер је мој друг за годину дана упознао у К. у протиној ћери анђеоску душу. Срца се њихова нису разумела на први поглед; тек када је Младен за навек сахранио у срцу своме прву очајну љубав своју, или боље да кажем први одсев те љубави, истом онда је то срце почело лако али све то живље и једрије да куца за протином ћери — и ја не знам ни сада како је то било али, једнога дана беху се ти откуцаји слили у онај дивни склад што спаја два сродна срца — за навеки!

— И Младен се оженио!? — узвикну Љубица и нехотице.

— Оженио се. Данас је он најсретнији човек на свету. Узео је душу која разуме сваку мисао његову, сваки откуцај срца његова, која се привија уз њега као бршљан уз раст па га дичи једрином и свежином својом, а он јој је моћан бранич и наслоном у животу — у сретноме животу. Ја сам уверен, да нема тога што би могло да помути њихову срећу — јер су то две душе, које су се тако слиле и спојиле, да ће одолети свакој бури у животу. Ја знам много људи, али не знам кућу, у којој би срећа певала као што пева у кући Младеновој. Чисто ми дође тешко кад помислим... и ту застаде доктор Станоје Лазић за часак.

— Нашто кад помислите? — рече Љубица тако тихо, да се једва чуло.

— Кад помислим, да је така срећа у животу врло, врло ретка — додаде доктор Станоје и погледа, како лаки поветарац поњихује лишће на јасици.

У тај мах груну пушка у шуми а из шумарка са десне стране манастиру прнуше две грлице и прелетеше изнад њихових глава.

Љубица се трже и устаде са клупе. У том се већ и остало друштво враћало из воћњака, камо је било у разговору одшетало.

Наскоро па се зачу сребрни глас Савкин коју вођаше испод руке адвокат Стеван Попић. Савка се од срца смејала некој причи његовој из ђачких времена....

Било је већ вече кад су се сви гости разишли из манастира А.

Љубица је целог пута до куће ћутала. Госпођа Боса је час по заподирала разговор о томе како су данас лепо и својски провели. Љубица би јој са реч две повладила па би опет ућутала.

По њезиној глави врзле су се чудновате мисли. Данас је први пут да је добро уочила доктора Станоја Лазића. Још и сада јој звони у ушима како је тихо, готово очајно рекао, да је така срећа, као што је Младенова ретка не овоме свету.

Кад је стигла кући повукла се одмах у своју собу. Наслонила се на постељу онако уполак свучена. Пред њеним очима чисто лебђаху два лика. — Један беше таван, магловит и већ се губљаше у даљини — то беше лик покојнога Рајка. — Други лик беше леп и мио, пун мушке снаге, који предише неким особитим чаром — то беше лик доктора Станоја Лазића.

Људско је срце неиспитана дубина. У њему час ври и кључа страст као буран вал мора, час опет клоне па се разлије као мирно огледало тихога језерца.

Кад је Љубица устала да утули свећу — прелетела је једна звезда преко неба. Љубицу текну нешто у срце — беше јој као да је то била Рајкова душа, која је блеснула још једним сјајем миле и драге успомене да утоне у море мрака и вечита заборава.

Тежак уздах сте се из Љубичиних груди, и нехотице јој ниче тиха молитва у срцу. Од свега срца помоли се она Богу за покој [134] душе миломе покојнику. — Кад је свршила своју тиху молитву беше јој лако у грудима — леже да први пут у животу своме сања, да још има среће на овоме свету.

Доктор Станоје Лазић долазио је прошлога лета у Ч. готово сваки други трећи дан. Кад год би дошао, увек би и заноћио. Вече би проводио у госпођа Босиној кући.

Љубица је оздравила. Госпођа Боса је већ давно приметила како јој се поћерка враћа опет старим својим навикама. Жива је, весела је; често пута дође и Савка па кад њих две седну у хладник, у џбуну густога јоргована са везном у руци, не једном ће тихо певуцнути и по коју песмицу.

Но доктор Станоје Лазић долази и сад тако често као оно кад је старој Љубичино здравље задавало озбиљно бриге. Сад би рекао да долази још и чешће. Госпођа Боса је мало начула од грк Маркове Марте, као да се по селу нешто шушка, да ће Љубица ове јесени поћи за доктора Лазића. Госпођа Марта је онако као у полак и питала једном госпођу Босу „ има ли шта у ствари?“

Ако ћемо рећи по души, госпођа Боса се мало узверила на ово питање. Њу је била тако забунила туга што јој је мучила рањеницу, да није никад ни помишљала, да то свет може и друкчије тумачити, што им млади доктор тако често долази у кућу. Стара се није уплашила од овога гласа, шта више чудила се, како и сама није дошла на ту мисао. Та доктор Станоје Лазић је красан [135] млад човек, коме није лако наћи махне — а њезина Љубица је лепа и добра девојка — а што она мимо очинства јој даде још уз њу — за то ће је, зна, сваки зет пољубити у руку и рећи: евала, баш Бог да прости!

Баш је било некако случајно, да ће то вече, кад ће госпођа Боса чути ту новост, бити и млади доктор у њих на вечери.

Госпођа Боса је седела у прочељу, доктор с леве а Љубица с десне јој руке. Стара је често погледала час у младога доктора час опет у своју поћерку. Доктор је био као увек испрва па и сада мало ћутљив али се после рашћеретао и причао је живо и занимљиво час ово час оно. Љубица је пажљиво слушала докторову причу. По лицу јој се не могаше ни по једној црти познати, да га сада слуша пажљивије но иначе. Лице то предисало је поштовањем и захвалном оданошћу према човеку, коме има да захвали што јој је њезина љубљена нана у животу — другога осећаја није могла стара да ишчита из поћеркинога лица ма да гаје цело вече мотрила врло пажљиво.

Госпођа Боса се живо сећала свога девовања. Девојка, која је онда била наумила да пође за некога — та не би томе погледала у лице пошто је жива. Истина да су данашње девојке већ друкчије, али бадава, има нешто и сада, по чему се познаје кад је ко коме мио и драг. Не да се тако лако ни сакрити. Ако ће на што, пре би рекла стара, [136] да се доктор баш одиста загледао у Љубицу — јер кад прича, не скида очију с ње а кад Љубица дигне очи па погледа у доктора, старој се учини, да доктор одмах мало застане а и глас му дође нешто мекши.

Кад је доктор то вече дигао се да пође, рећи ће госпођа Боса значајно:

— Збиља докторе, у мало што нисам заборавила да вам кажем. Кућа нам је у вино — граду јуче довршена, ја сам, ето хвала Богу и Вама, сасвим оздравила а у недељу је и Љубичин рођендан — па сам рада да га онако својски прославимо. Дођите нам, поведите и онога веселога господине Стеву адвоката, али да сте још у очи тога дана овде, па ћемо цео дан провести у винограду.

Љубица није знала ни сама за што је сва застрепила кад је после тих речи дала руку доктору Станоју Лазићу. Није хтела, па ипак је рекла топло: дођите, господине докторе! У тај мах јој је задрхтала рука у његовој руци.

Оштро око доктора Станоја Лазића спазило је шта се збива у срцу Љубичину. Срце то пренуло је испод притиска јада и туге новим животом — на њему је сада да пробуди у томе срцу божанску струју праве љубави па да натопи срећом и његов и њезин живот.

Младоме лечнику дошао је овај позив у сто добри часа — тај дан решиће судбину његова живота....

У идућу недељу било је велико друштво [137] на окупу. Ту је био грк-Марко са својом Мартом, ту грк-Стеван са женом и Савком, ту попа са својима, ту бележник са својом кућом, ту је било још два суседа са својим женама и ћерима. Из В. је био дошао доктор Лазић и довео је собом и веселога адвоката Стеву Попића. Да је ко бројио, набројио би их више од дваестину на окупу.

Изашли су одмах с јутра у виноград — па су пре свега осветили нову кућу. Таман што су сели за ручак али дође грк-Марков настојник из села и јави да су Крањци дошли у шуму па су ради да се погоде пошто ће је на зиму сећи.

— Ето ти га на! — рече грк-Марко срдито — нема човек ни данас мира. — И већ хтеде да поручи да не може изићи у шуму, али се сети нечега, окрену се млађој половини друштва и рече:

— Знате шта, децо? Ко ће самном после подне у шуму? Није далеко, пречицом за сат смо на Орловцу, ви ћете се лепо проћи а ја ћу свршити мој посао. Ко ће? Да не иде чика-Марко сам.

— Сви ћемо — повика млади свет као из једнога грла.

— Та окај се Марко тога посла — рећи ће госпођа Марта — где би ти кварио овако лепо друштво.

— А шта га кварим, они би се и онако шетали по шуми па боље да иду самном; лепо ће се проћи а и ја ћу свршити у две у три речи што имам са људима. Знам да и [138] онако нико од њих није био још на Орловцу, нит’ видео Орлово Бојиште, особито ови варошани.

— Ја сам био — прихвати доктор Станоје Лазић.

— Та да, ви сте ловац — прихвати грк-Марко — тим боље, бар знате пута. Јел’те да није далеко?

— Није, а предео је диван! — рече доктор Станоје.

— Па идите, и треба да идете да се мало прођете — рече госпођа Боса — само се вратите за рана.

— Та ето нас још за сунца натраг — рече грк-Марко.

Млађе друштво се било тако обрадовало овом чика-Марковом предлогу, да је нестрпељиво чекало да се сврши ручак.

Како су биди заџакали у дну совре умал што се попина здравица, коју је напио у здравље старој домаћици није изгубила у жагору.

После попе устане адвокат Стева и диже своју чашу уз китњасту здравицу у здравље младе домаћице Љубице. Здравица је прихваћена бурним одушевљењем.

— Супу му и с тим младим адвокатом! — рече грк-Стеван попи — али га депо уме! Да не мрзим на адвокате ко на ђаволе, баш бих га пољубио за ту реч.

После те здравице диже се млађи део совре да иде с грк-Марком.

Ударише одмах иза винограда путем који води управо на Орловац.

Док су се спуштали у до друштво је било на окупу — али кад пођоше путем узбрдо, почеше неки час по да застајкују. Доктор Станоје Лазић знао је пута па је био испредњачио с Љубицом напред.

Леп дан да га лепшега пожелети нису могли. Лаки поветарац са Венца чисто разблажује врућину и напаја цео зрак мирисом горскога биља и цвећа. Шума се блиста у једром зеленилу. Млади лечник не одвајаше очију са дивоте, која се разлеваше по брду, и долу. Љубица је ходила уз њега лако као срна а груди јој се надимаху са милине, која се осула по целоме горском пределу.

Како су били далеко испредњачили дођоше на један шестар готово у врх планинскога гребена.

— Да седнемо овде под ову стару букву на ову растову кладу, да се мало одморимо — рече доктор Станоје Лазић Љубици, која се била сва зажарила у лицу.

— Не марим — рече Љубица — треба да их причекамо — и седе на кладу што се извалила у јагодњаку.

Доктор Станоје Лазић стаде уз девојку. Љубица диже велики сламњи шешир, што јој је био покрио лице а дугачка коса њена расплете се и потеже да јој падне на рамена. Уплашено прихвати Љубица плетеницу да је изнова прибоде, али је доктор Станоје већ био спазио њезину забуну. У тај мах задрхта му срце у грудима како силовито, да је мислио да ће Љубица чути откуцаје његове.

Млади лечник није у своме животу видео бајнијег ни милијега створа но што беше Љубица Животићева у врх венца Фрушке Горе.

— Гледајте, госпођице ову дивоту! — узвикну доктор Станоје гласом који је дрхтао од узбуђености — та има ли где лепшега краја на свету?! Глете само онај ред брда како су полегали једно уз друго као да су полегли грдни пластови по пољу. Лисната шума је мирна и нема; не чује се ни гласка у њојзи, али да дођете овде зором, када блесне први сунчев зрак кроз росно грање. Косови зазвижде, славуји запоје а у долу на бистроме потоку рикне јелен и кошута — а кад сунце искочи на планину у мах оживи сав овај свет. Стари храстови повију своје лиснате круне као да се клањају, од лиска до лиска диже се шапат из дола уз брдо — па се слије у чоробну јутарњу песму те бруји тихо у славу источника живота.

— Знам ја ту песму, господине докторе, она ме је будила сваке зоре у моме детињству с оне стране Фрушке Горе — рече Љубица и уздахну.

— И мене је будила, и ја бих и данас могао да будем онако сретан као што сам био у детињству своме — рече млади лечник замишљено.

Љубица се чисто трже, глас докторов дође јој тако пун туге, да га она још никад није тако тужнога чула.

— Ја волим ову благу тишину у природи [141] јер она ме одмори и разгали — продужи млади лечник. — У борби у животу често пута клоне човек изнурен и измучен, па благо оном, који има кога уза се, који га сваки дан уздиже и челичи у борби тој. Верујте ми, госпођице, ништа човека не убије толико као кад је сам самохран на свету.

— Па ви имате толико добрих пријатеља — рече Љубица тихо, чисто плашљиво.

— Имам, пријатељи су сласт у животу, они су наслон па и обрана — али извор нове снаге, живу воду која ороси клонуло срце да дахне од терета, да оживи новом бујном снагом та се не тражи у пријатеља.

Љубица је ћутала, поплашена од тих суморних речи докторових кидала је круницу пољскога цвета што га је држала у руци.

— Много пута у осами живота мога наиђу на ме часови тако тешки, да ме изда и снага и умље; станем па очајавам и проклињем по сто пута и што сам пошао у животу своме овим путем на коме се сусретам са толиким људским јадима.

— Ваш је позив тежак али је диван, господине докторе; помислите колико јада залечи Ваша рука — рече Љубица тихо.

— Јесте госпођице; ја сам посветио живот свој раду, којим треба да будем свакоме на помоћи који болује и страда и ја вршим тај позив вољно; али зар тај јад не троши и мене? Зар ја немам срца, зар ја не осећам бола? Болује л’ јединче, мајка лебди над њиме са бригом и страхом — и та брига и [142] тај страх зар не раздире и моје срце? У моме срцу не престаје та струја никада, јер је сваки дан и свака ноћ у животу моме занавља. — Ако ико, лекар, прави лекар, треба да занавља своју снагу, јер ће клонути, јер мора клонути у борби са јадима у животу.

— Али зар нема и радости у Вашем животу? упита Љубица тихо.

— Има их да како, али то су само поједини, ретки тренутци. Но не мислите госпођице, да сам ја већ клонуо под навалом јада што ми га задаје позив мој. Не, ја то нисам. Нашао сам ја себи чисто врело, из кога ћу натапати своју снагу свежим животом — врело неизмерно, бескрајно, које не ће никад усахнути.

— Благо Вама, господине, а у чему је то врело? — упита Љубица уставши са свога места.

— Оно је у Вашем срцу — љубави Вашој , госпођице — рече Станоје Лазић и очи му синуше светлошћу као што је у јутарњега сунца.

Љубица се трже као поплашена срна.

На путу се зачуше тешки кораци. Грк-Марко се помоли према њима сав запурен од тешке врућине.

— Та ди сте? Испаде ми душа уз овај брег а ви лепо тако у хладу — рече грк-Марко тешко дувајући.

— Ми смо мало испредњачили — рече доктор Станоје живо — да се нагледамо ове дивоте.

— Тако и треба, ја журим друштво али се они једва мичу, све нешто застајкују. Хајдмо тамо до Орловога Бојишта — па ћемо их мало причекати.

— Јел’те чика-Марко како је овде дивно? — рећи ће Љубица и глас јој дрхташе.

— Да ти знаш, дете моје, како лепо горе ова дрва, то ти је најједрија буква у свој нашој планини, — рече Грк-Марко тапкајући о јака букова дебла.

У том се већ успеше на Орлово Бојиште.

— Дед ви постојте мало овде док се ја спустим на ону страну да видим где су ти људи — рече грк-Марко и зађе стазом у честу.

— Погледајте госпођице ово суро стење — рече Станоје Лазић — овде бију орлови јуначке бојеве, одавде полећу небу под облаке. Ја сам много пута у животу своме стајао на овоме месту. Ово стење је кано гомила јада које ме срета у моме животу, али слушајте како поток у дубљини ромори. Тако живи и ромори у срцу моме нада, да ћу и ја бити срећан у своме животу. Моја је срећа у Вашим рукама, госпођице!

Љубица је стала уза стену, оборила је очи а по лицу јој прелетела час пламена румен час самртничко бледило. У срцу јој је пробила нека неисказана милина тежак бол.

Млади лечник гледао је нетренимице у Љубицу — он је разумео што ври и кипи у срцу томе.

— Ја тражим руку вашу госпођице — рече Станоје Лазић тихо — а срце ће већ прегорети први и последњи јад свој.

Љубица погледа младога лечника погледом из кога је кроз танки вео туге просијавала она божанствена искра што не хте или не мога још да букне у пламен.

Млади лечник пружи девојци руку а она је прихвати немо. Рука јој задрхта у његовој.

У тај мах нешто шушну кроз грање — беше то буљина која лећаше тихо као сен.

Љубица трже натраг своју руку, задрхта а хладан зној проби јој чело.

— Не бојте се, госпођице, ова рука је кадра да вам буде обрана у животу, да даде мелема и да засади новога миља у Ваш и мој живот.

У исти мах зачу се сребрни глас Савкин са пута — а за час па стиже и остало друшто на Орлово Бојиште....

Грк-Марко је брзо обавио свој посао — и друштво се још за рана вратило у виноград а у први вечерњи сутон у село.

Госпођа Боса је била уморна на је легла раније. Вече је било тихо и мирно. По небу су се осуле миријаде светлих небесних кандила. Из џбунова у дворишту малене куће крај потока дизао се тежак мирис цвећа и дафине. Љубица је изишла на доксат, села је и упрла је очи у звездано небо. Дуго, дуго је гледала у ону сјајну звезду врх себе. Поред ње трепташе у присену једна мала [145] сићушна звездица па се полако све већма и већма губљаше.

У срцу младе девојке блеђаше у исти мах успомена на Рајка — а дизаше се светла слика Станоја Лазића.

Је ли то била љубав? Љубица не мога да разабере осећаје свога срца. Она осећаше само да неизмерно поштује човека који јој је скинуо са срца тешку мору. Заношљива реч, смео полет мисли његових, оно топло срце које би благовало у њезиној љубави — све је то тако било заносило душу младе девојке, да није знала, да ли сања или је будна?

15.

Ништа није теже од самовања. Кад мину жарки летњи дани, кад лист на дрвету дође сав пегав па почне да жути, кад се ласте и роде спремају да нас оставе, кад час по па духну и хладни јесењи ветрови па круне лист са дрвета и џбуна — онда човек нехотице види како сва дивота и красота пролази, вене, опада. У сваку осетљивију душу увлачи се и неприметно неки тужни осећај; човек чисто обори очи да не види како је лето оболело и свраћа поглед свој у душу своју, где но се буди нека тиха жалост па се прелива у чежњу. Благо ономе коме је у тима данима топло око срца, који је постигао у животу своме што је желео. Њему је лакше отрести се терета који би хтео да му притисне душу — али је тешко ономе, која је [146] у тим данима сам; самовање му је тада сињи терет на души.

И нико није тај сињи терет већма осећао у души својој но што га је осећала млада, лепа удовица Катица у вароши В.

И господара Гавре Ланара — тако су звали покојнога родитеља младе удовице — било је пре пет година три ћери на удају. Све су се три сустигле и могле би се удати за један дан. Катица, мезимица Ланарова, била је у оно доба најлепша девојка у В. Црномањаста, танка, висока па још кад мало уздигне рамена, била је као јела у гори. Сви су момци као један гинули за Катицом — али је стари Ланар био човек и од више мудар, па је држао да се у данашњем свету не живи само од љубави — него од сасвим другога нечега.

Господар Гавра Ланар био је на гласу трговац, који је још пре буне јако радио с Ердељом — те је стекао себи лепо имање. Али после буне настала су већ друга времена; сад било што су му деца била већ одрасла, па их је требало слати у страна, горња места у институте на васпитање; било што га је оштетио најстарији син за кога се ни данас не зна куда је отумарао — доста то, пре пет година знало се толико, да господар Гавра Ланар има три ћери на удају — које се тешко удају. Старија, данас сутра, па ће већ плести седе; друга је такођер већ уседелица ма да су обе још врло лепе, а и најмлађа Катица већ је била у велико зрела девојка. [147] Што се не удају, то ће знати Бог и — Гавра Ланар.

Међутим је господар Гавра есапио овако: што је у радњи било то се полако и измигољило, ако прода што има, једва ако би саставио свакој ћери по две хиљаде форината мираза и да њему остане која пара за старост, да не спадне на зетове. Продавати не ће док не мора, јавили се каква прилика, најстарија кћи је прва на реду, тој ће дати више само да не стоји. Рецимо узеће је свако кад зна, да уз њу има три, па баш и четири хиљаде; средњој ће залећи и једна хиљада особито ако наиђе какав старији човек, који више гледи на здравље и вредноћу. А најмлађу? Ех лако је за њу, прво она је према својим сестрама још дете — а друго док дође на њу ред, дотле ће се променути времена; ваљда ће и њему поћи после што на боље.

Тако је мислио и есапио стари Ланар — али тако није мислила Катица а није мислио ни господар Аца Бркић из Р. из горње Бачке, када је дошао у В. са намером да се ожени.

Истина да је господар Аца Бркић дошао „на удовицу,“ али чим је стигао у В. па прошао великим сокаком и опазио Катицу Ланарову на прозору — господар Аца се на једанпут предомислио. Ако ћемо на што, он је још држећи човек, тек што је јесенас узео педесету а хвала Богу у снази је, не види му се још ни једне седе. Коју год узме, живеће у њега као царица, јер му је пуна кућа [148] свега а ради на све стране и с воловима и с арендама и са сољу.

Не каже господар Аца некој својој прији, што ће му бити проводаџијница за ону њезину удовицу, да се од јуче предомислио но замеће траг. Вели да има још по нешто да сврши по В. са трговцима — п’онда ће ићи „на гледање.“

Госпођа прија је одмах охладнела кад је то чула — ајак не ће бити добро, види омаћиће јој се шака тако добра прилика а овамо нема куда. У срцу је сва кисела, јер се надала да ће добро ћарити, али ипак повлађује господар Аци — јер вели и онако та њезина удовица још и не зна ништа о тој целој ствари.

Господар Аца је стари лис — јутрос кад га је берберин бриј’о, распитао се он потанко о тој удовици и оно што је чуо, није му било баш по вољи. То га је само још већма утврдило — да он треба да се ожени девојком.

Господар Гавра Ланар је по подне дремао у своме доста празном дућану, кад наједанпут уђе стран човек у дућан. То је био главом Аца Бркић из Р.

Господар Аца назва Бога и поче да се извињава. Не зна је ли добро погодио али требало би му два три туцета ердељских ћебета и осврнув се мало по дућану — једно две центе — соли. Друго му није пало у тај мах на ум ма да соли није ни било у дућану.

Господар Гавра је био стари, мудар грк. Види страна човека, изгледа му да је нешто [149] ушепртљио, јер сва околина зна да је он солару давно већ напустио. Одмах му се слутило, да ће ту бити нешто друго у ствари. Пре свега понуди господар Ацу да седне док он изиђе у „магазу“ да види има ли толико ћебета „на лагеру“ — а у истину да се затим врати, јер магазе давно је било па и није а што је ћебета то су сва у дућану — а и то је још остало из времена кад му је радња ишла некад добро.

Међутим док је старац изишао, мучио се и господар Аца како ће да почне. Сео је на сламну зелену столицу, забленуо се у клупчад ишљика и канапа па му се чини да је цела ствар врло необична и заплетена. Необично му је, није се човек никад женио — па сад не зна с кога ће краја да почне. Ипак је то лакше преко проводаџије.

Господар Гавра седне према странцу и пита за „честно име.“ Господар Аца мало замуца, али се ипак каза ко је и откуда је. Кад чу Гавра Ланар ко му је дошао у кућу — умал’ што му не појури крв у главу. Сад је био већ на чисто; зна он и Ацу које и шта је али главно је што зна одавно, да је у намери да се жени. Једну ће му кћер обесити о врат, најстарију или средњу — прилика је то као наручена.

Разговор иде овамо и онамо о трговини, о радњама, о времену. Господар Гавра навија а господар Аца напипава. У том ће већ и сутон. Господар Гаври мило „Бог зна како“ — и моли Ацу Бркића, да му поклони ту [150] срећу те да му дође на вечеру. Познали су се, па није у реду „да вечера у бирцузу.“ Господар Аца „прима за чест“ доћиће док посвршује још нешто по варошу. Опрости се и оде.

Господар Аца Бркић је био човек одрешит, што смисли да уради вечерас то не оставља за јесенас. Сутра дан после вечере био је у „визити“ код господара Гавре и испросио је — најмлађу му кћер Катицу. Истина да се господар Гавра опирао. Прво не иде преко реда, друго девојка је још тако рећи дете, није ни спремна — ади кад је господар Аца изјавио одлучно, да ће је он узети као што стоји без паре мираза и без и једне крпе опреме — прихватио је господар Гавра ту прошњу оберучке а кад је Катица чула како је господар Аца „врућ око срца“, пристала је одмах од прве речи. За осам дана били су сватови.

Катица је живела три године дана са Ацом Бркићем врло задовољно. Деце нису имали а кућа је била пуна свега. Кад ће настати четврта година, разболи се Аца напрасно кад је једном дошао са пустаре из доњега Срема, добије врућицу и умре после десетак дана. У опоруци својој писао је жени двадесет хиљада форината ужитка ако би се након њега и по други пут удала.

Млада удовица Катица вратила се у В. и ево већ друга година како чека прилику да се уда. Господар Гавра је међутим умро, сестре су јој се разудале а млада удовица [151] купила је очеву кућу и важила је у В. као најлепша удовица и најбогатија партија.

Млада удовица Катица замакла је оком са доктора Станоја Лазића. Први пут се удала по невољи или боље рећи по очевој вољи, други пут је рада била да се уда по срцу — и то срце горило је љубављу према младом лечнику.

Доктор Станоје Лазић сусретао се често у друштвима са младом удовицом. Радо се с њоме разговарао и забављао али није према њојзи ни за длаку био друкчији но према другима. Међутим се љубав у срцу младе удовице из дана у дан све то јаче разгревала.

Да удовица радо гледа младога лечника, то је знала и Санда поштарка и Јула фишкалица, и госпођа Лекса и госпођа Јуца у В. — а то су прве госпође у В. с којима се млада удовица дружила. По годинама све су биле старије од ње, само је госпођа Санда и госпођа пошиница пристала да јој буду друге. Оне су јој биле и најискреније, њезин наслон и обрана; с њима је млада удовица била из дана у дан заједно; оне су знале шта она мисли и за чим жуди — или бол»е рећи оне су за њу мислиле, за њу се бринуле и госпођа Санда и поштарка оне су увериле младу удовицу, да ће оне то израдити да она још ове јесени пође за младога лечника.

По В. се од неке доба почело живље говоркати да доктор Станоје Лазић не иде „масла ради“ тако често у Ч. Кажу да се [152] он тамо загледао у неку лепу девојку, ћерку некога шумара, која има врло богату тетку. Неки веле да ју је доктор већ и испросио.

Тај је глас допрьо данас из сасвим поузданога извора до младе удовице Катице. Удовица се пренеразила кад га је чула и поручила је одмах по госпођу Санду и по попошиницу да јој дођу данас на „јаузн“,јер има нешто врло важно да им каже.

Удовица Катица једва чека да буде подне. Грчевитим нестрплењем чека своје другарице да пред њима по стоти пут излије боле срца свога па да јој кажу шта ће и како ће?

Млада удовица је одмах по ручку поставила сто у својој сали са новим „кафетухом“ што га је она сама радила; поређала је на њему своје дивне шоље и сребрну „цукер-пикслу“ па нестрпељиво изгледа своје две другарице. Ево већ читав сахат како наглим кораком ходи по сали горе доле, лице јој све гори од унутарњега жара. Кад дође пред велико огледало, стане па дуго гледи у њега. Дала би по сермије своје само да зна, је ли та докторова девојка, та шумарева ћерка лепша од ње?

Млада удовица била је доиста врло лепа; да је живила у ма којој већој вароши важила би за најлепшу жену, а у овом часу ужасне узбуђености њезине горила јој је нека демонска ватра у црним очима. Јутрошњи пусти глас: да се доктор Станоје Лазић жени — распирио је у срцу њезином све бесове [153] љубоморе и она би дала и крв срца свога само да спречи ту женидбу.

Кад су стигле госпођа Санда и млада пошиница чисто су се пренеразиле од чуда. Млада удовица дочекала их је расплаканим очима; од тешке узбуђености попало је било неко грчевито трзање. Но кад је спазила да јој долазе другарице умирила се.

Све три седоше за постављени сто.

— Питате ме што сам така — поче млада удовица и глас јој дрхташе — та од јутрос сам сва отрована. Био ми је мајстор Паја чизмар из Ч. — Знате онај што ми је дужан двеста форината — и донео интерес. Питам ја њега, на своје зло, шта је ново у Ч. а он ми каже како се по селу говори, да је доктор Станоје Лазић пре неки дан испросио поћерку његове комшинице госпође Босе, а кћер покојнога шумара Животића. Кад то рече а мене као да је гром погодио; умал’ што нисам пала са столице. Казујте бога ради, знате ли вас две што о томе? — Звала сам вас, јер убићу се одмах ако је то истина!

Другарице удовичине знале су за те гласове, те су се љуто поплашиле када су виделе како млада удовица сва пламти.

— Та иди, лудо једна! — прихватиће госпођа Санда озбиљно —- што си се тако занела ради ничега. Та ти знаш да је шта у тој ствари, да би ја на пошти прва чула и одмах ти јавила. Шта се и шта не говори а то се говорило још пре годину дана па се [154] данас већ и заборавило. Ако се доктор мисли женити, мора се женити тек одавде, та то је бар резон кад међ нама живи. — Ја ти рекох да је он мало спор човек у томе, — чекај још ове зиме, два три бала па је доктор твој.

— Бре не реци друго, није то баш ни тако — прихватиће пошиница -— има ту некога ђавола у ствари. Имаће Катица право. Отоич је Попић долазио моме попи, мал’ те није по „известије“ за доктора. Мој ти се нешто закопчао до грла, дао ми је само три дуката а кад га ја запитах одкуда му, а он се обрецну: „Зар жене морају свашта прве знати!“

При овим речима пребледела је млада удовица као крпа.

-— Та иди збогом! — прихвати Санда живо — ако је, онда је то за Попића. А питање је је ли „известије“ ? Попић је адвокат човек, можда је узео што друго?

— Та мани, ти то не знаш, — прихвати попадија чисто јетко — дукати се дају само кад се ко жени; знам ја то боље од тебе! Биће тај ђаво.

— И ја вам опет кажем — рече госпођа Санда још живље — да су то само празни разговори. Прво, де би онаки човек као што је наш доктор узео паоркињу са села? А друго, идуће јесени је рештаурација, бираће се нов мађистрат. Доктор је паметан човек, зна он шта то значи када би се оженио из туђега места. Мој Мата му зацело не би дао свога гласа а ни [155] твој попа, а тек варошки физикат није мала ствар; носи то место, друго, лепу крајцару.

— О жено, жено, говориш, баш као луда. — рече удовица болно — у мом чуду дошло ми је да ти се и насмејем. Ама чујеш ли ти да је мајстор Паја мени изриком рекао: доктор је ту девојку већ испросио!

Млада удовица још није била ни изговорила кад у собу рупи из ненада госпођа Јула фишкалица.

Госпођа Јула још на врати већ виче: — Знате ли жене шта је ново? Наш се доктор жени. Сад сам баш чула од градоначелника, узео је „урлауба“ па шест недеља, иде одмах после венчања са женом у Беч па у Италију.

Овај глас пао је као бомба међу три другарице. Чисто су све три одскочиле са својих седишта. Младој удовици навукао се мрак на очи.

— Та то не може бити! — плану госпођа Санда прва.

— А кога узима? — запитаће госпођа пошиница тек да забашури своју забуну.

— Та како кога? — рече фишкалица узверено — бар ја мислим никога другога него тебе Катице душо, шта се проневештавате! Ја сам одмах мислила да је то, па сам се пожурила да прва гратулирам. Сретно да Бог да! Баш диван пар људи! Та знала сам ја то већ одавно, да се вас двоје лепо гледате. Баш ми је мило!

Младој удовици смрче се пред очима.

Ухвати грчевитом руком чашу воде и попије је на душек.

— Ја то чујем сад од вас! — рече Катица и глава јој клону на обе руке.

— Јел’ можно, слатка! — викну госпођа фишкалица зачуђено и погледи у госпођу Санду и пошиницу — та то је ужасно! Та то се зове ову жену убити!

Госпођа Јула је била жена бистра па је једним погледом прозрела целу ситуацију.

Још није од чуда дошла ни себи кад се зачуше кораци у предсобљу.

У салу упаде госпођа Лекса сва усплахирена. Како је лагано ишла сва се задувала.

— Та чусте ли жене ако Бога знате! — плану госпођа Лекса и глас јој цикну као у гује. — Сад ми баш рече Гаја лицидер да је од јутрос доктор у њега купио венчане свеће. У два сата сели су он и Стева Попић на кола и одоше управо у Ч. Сутра се доктор венчава, узима неку просту девојку, неког спахинског шумара кћер, али богату! Је л’ то још жив човек чуо и видио! — заврши госпођа Лекса крстећи се.

— То је крајњи безобразлук! — плану госпођа фишкалица која није била ни скинула шешира. — А чекај се докторе, пресешће ти тај „штрајх“! То је увреда за целу нашу варош! Зар он мисли да ће ко гледати ту паоркушу његову. „Пфуј тајфел!“ — тако се продати за новац!

То је била лозинка да се све жене оспу [157] најжешћим речима против доктора Станоја Лазића и његове женидбе.

У тој вреви ћутала је само млада удовица — али је у њезином рањеном срцу најдубље врила и кипила освета, крвна освета за презрену љубав њезину .

Сутра дан врило је већ по свој варошици В. да се варошки физикус венчава у Ч. са Љубицом Животићевом. Сваки коме су год била уста прорезана осуђивао је младога лечника најжешће. Жене су дигле против њега читаву грају.

Док су доктор Станоје Лазић и Љубица Животићева стајали у Ч. пред олтаром — дотле се у В. наднео над младим паром црн облак пун, препун најжешће муњевине.

Хоће ли тај облак прећи, истутњити се док се доктор Станоје Лазић врати са свога пута и доведе своју нову младу у В. Ко би то знао рећи?

Грк Марко као кум и грк Стеван као стари сват мислили су да су венчали најсретнији пар људи на свету. Стева Попић девер поносно је водио дивну невестицу на венчање; госпођа Боса и Савка су плакале. Љубица Животићева била је дивна али бледа као да није имала ии капи крви у образу — а Станоју Лазићу, оном озбиљном, хладном, промишљеном лечнику задрхтала је рука кад је топло стиснуо руку своје младе неве пред олтаром, јер је осетио да та нежна мала ручица плашљиво дрхће у његовој а хладна је као да је тресе грозница.

У исти мах кад је из позватих уста дизала се Богу на престоље тиха молитва за сретне младенце кидала се из тешко рањенога срца младе удовице Катице Бркићеве тешка клетва младога пара.

За што је често у животу тако да кад једном сване другом се мркне?

Крај првој књизи.

1.

Прошло је већ шест недеља дана како се Љубица Животићева венчала са доктором Станојем Лазићем у скровитој црквици Ч-ој, и кренула се с њима из маленог али убавога селанцета на подножју Фрушке Горе у широки, бели свет.

За целога девовања свога није Љубица никад нигде била. Па ипак, ма да је одрасла у дивотном шумскоме дворцу над Љ. ма да је одгојена у маленом сеоцету крај Дунава — ипак је она често књигом и листом у руци прелетала мислима својима многи, па и најдаљи крај.

Осим поуке, што јој је пружао покојни отац, а уз њега и њезина добра нана и помајка — Љубица није видела друге школе. Па опет је знала далеко и много више но многе њезине другарице, које су годинама биле по школама и на васпитању у туђини. Но земље и градови, људи и народи су у књигама друкчији а друкчији су у животу и у свету.

Бољега вођу и учитеља није могла Љубица имати но што је био Станоје Лазић. Он је своју младу љубу тако рећи на рукама [160] пронео кроз далеке крајеве. Његово око умело је у сред тишме и журбе великих светских градова да одабере оно, што је највредније да му млада љуба његова види и позна. По своме срцу судио је он шта ће раздрагати срце и душу младе му ученице.

За више од шест недеља дана имала је Љубица прилике, да се наужива лепота положаја Будима и Пеште, да разгледе и проучи све што је за њу било у огромноме Бечу, да се вијне преко снежних Алпа до царице на мору до Млетака, да се одмори под вечито ведрим небом Напуља, да се диви горостасноме Риму, да преброди Јадранско море, да прође кроз дивни залив Которски, да се дохвати кршнога стења јуначке Црне Горе, да додирне приморске градове по кршној Далмацији, да пројезди Хрватску и Далмацију па да се врати у своју милу постојбину.

Далек је то пут, велики је то свет кога је Љубица уза Станоја Лазића прошла за тако кратко време. Чини јој се да је то био као неки лепи сан на јави.

На путу томе видела је огромни рад људскога духа, дивила се неувелим створовима најгенијалнијих уметника, заносила се дражима природе онаке као што је изишла из божије руке. Српско срце њезино стегло се не једном кад је пролазила кршне крајеве у којима живи српски народ мукотрпан и тврђи од челика, али је то срце задрхтало и најчистијом радошћу при живим споменима на јуначко прегаоштво њенога рода.

У свету — отвори се нови свет у души младе жене; чинило јој се да је истом сада прогледала правим очима — а свет је тај пробудио у души њезиној човек, коме је она пружила пред Богом и људима руку своју.

По читаве часове без прекида слушала би Љубица једру поуку из докторових уста, загревала би се на жару његових занимљивих речи кад год би говорио о ономе што је у животу лепо, племенито и узвишено а смели полет мисли његових на догледу српских крајева, испунио је душу младе жене одушевљеним поносом.

За све ово била је она своме другу захвална, приљубила се она уз њега као дете уз родитеља свога, дивила се богатој ризници духа његовога и гледала је уњ често са неким чудним осећајем па није умела кашто ни сама да разабере на чисто, да ли је у њојзи више оданости или поштовања?

Ако је срећа у животу људскоме она блага тишина, што се разлије човеку по срцу и души па му је мило што је жив на овоме свету и чисто би од рана јутра до мркле ноћи певао куд год иде — онда је и Љубица Лазићева била сретна у првим данима свога новога живота.

Људски је живот као и небо. Данас је ведро па се љупко смеши — па тек часом се наднесе над њим какав прамичак па облачак. Благо ономе коме су у животу увек ведри и светли дани, коме се никад не навуку облаци, где се нигде не натушти, не [162] дигне се бура, не севне муња, не загрози грмљавина.

Први дани живота Љубице Лазићеве били су као ведро небо у праскозорје пролетнога јутра. Само једном, кад је први пут ступила ногом на пештанску обалу, наднео се над то небо мали облачак — тиха успомена на јаднога Рајка — али је и тај облачак зарудео, одњихао се полако и клонуо у море заборава, као што се разилази лаки пахуљак под врелим зрацима јутарњега сунца.

Но то је било па и прошло. Љубица је веселим срцем једва изгледала час, када ће да угледа на истоку онај мили крај где се родила, где је одрасла. — У томе крају чека је сада њезина кућа и у тој кући треба да отпочне тек од сада прави нови живот.

Знате ли како је детету када дуго, дуго није видело своје миле мајке? Тако је било сада Љубици Лазићевој када је сишла са железничкога воза у М., да после неколико часова појезди паробродом у своју постојбину.

Тих неколико часова били су јој сада читава вечност. Доктор Станоје видео је оштрим оком својим како чисто детињска жуд надима груди младе му жене, како јој око немирно погледа за крајем где лежи В. Ћутао је јер је поштовао светињу тога осећаја. И њега је вукла жеља за постојбином — тамо га је чекао други рад, леп, племенит и мио задатак да положи темељ својој домаћој срећи.

Кроз душу лечника Станоја Лазића пролетале су у овај мах крупне мисли. Он је [163] познавао В. скроз и скроз, знао је добро каквим духом дише и старо и младо и мушко и женско у њему, па је чисто стрепио од помисли, да уведе своју младу, безазлену жену у тај свет. Она није никада живела у томе свету; њезина чиста, непомућена душа сусрешће се у томе свету са многим отровом; да ли ће му знати, да ли ће му моћи одолети?

Станоје Лазић загледао је дубље него ико у тај свет; позив је његов да живи у њему и с њиме; да ради, да руши, да подиже, да се бори — за то је човек. Али зар и његова млада љуба да улази у ту борбу? Кућа и домаће огњиште је тихо пристаниште женинога живота; на широком мору светскога живота је бура и борба а то је само за човека; у тихом затону домаћега живота снује и ради жена. Али кашто буран талас запљусне и у тај затон. Човек је кући и жени штит и бранич, о његове груди ваља да се разбије сваки талас.

Станоје Лазић није се бојао тога таласа; давно је већ како је он чврстом ногом заузео свој положај у животу; одолео је он већ многој бури, из сваке борбе изишао је све то јачи и снажнији. Али?

Јесте ли видели кадгод када набуја силна река, па грува таласем о стену? Залуд шиба пена стени по врху, она стоји и не миче се, чисто пркоси немоћном беснилу. Бива да сила устукне за часак, таласи се стишају, смире чисто се љупко смеше — али испод површине не мирује се. Тихо, чисто нечујно ради [164] струја свој посао, подрива темељ, на којој стоји стена.

Тако бива много пута и у људскоме животу. Човек гледа смело у чело своме противнику који му иде у коштац — али често и највећи јунак пада и подлеже удару из заседе, из потаје. Јунак се бије мачем — али се гине и од отрова.

Станоје Лазић није се бојао мача, али је данас више него игда на прагу своје нове куће презао од какве невидовне беде.

Љубица је данас његова и пред богом и пред људима — али из њезиних уста још није никада пала она одсудна реч, која је најчвршћа залога за живот, најјачи стуб срећноме животу.

Је ли то само поштовање, је ли само детињска оданост, којом предише срце њезино?

У томе чистом, природном срцу тињала је, али још се није разгорела она божанска страст, која ваља да гори на сваком срећном домаћем огњишту — љубав.

То је знао, то је видео, тога ради је највећма и стрепио у души својој Станоје Лазић, у часу, када му је још данас ваљало стићи кући и отпочети нов живот.

Потмула лупа паробродских точкова и радосни узвик младе жене му пробудио је доктора Станоја Лазића из његових мисли.

У томе часу разлило се по мушким грудима његовим јако поуздање у себе и своју снагу, да му се учинило, да је махом чисто порастао. Стиснуо је своју младу љубу за [165] руку, а није ни осетио како је нежна рука њезина чисто дрхтала од силнога узбуђења.

— Рано ћемо стићи нашој кући — извијала се тиха реч из уста љубичиних, када су обоје ступили ногом на брод.

— Само сретно да стигнемо — одазва јој се доктор Станоје Лазић, стиште своју жену опет топло за руку и погледа јој нежно у велике, смеђе очи.

Станоје Лазић јавио је својој сестри још с пута дан, у који ће приспети дома са својом женом и учинио је неке наредбе по кући. Приметио је изречно, да за њихов долазак не казује никоме осим деверу им — адвокату Стеви Попићу, јер осим њега слабо ће то кога и занимати.

Но доктор Лазић преварио се у рачуну. Има већ пет шест дана како госпођа Санда поштарка из дана у дан обиграва сестру његову запиткујући, да ли нису „младенци“ писали када ће доћи. Сестра се све до данас вешто изговарала као да их чека сваки дан — али таман госпођа Санда опет да запита а оно докторова кућа широм отворена. Паје се, чисти се, ветри се.

Госпођа Санда се окренула на пети кад је то видела — данас долазе зацело, није нужно ни да пита, јер зна у напред, да ће докторова сестра измислити ма шта само да је омахне.

Лађа стиже у В. по подне, кад год и пред вече а већ до подне знале су све другарице госпође Сандине, да данас долази [166] „нова млада“ — па чак и млада удовица Катица. Наравно не ће ни једна изићи на станицу — та шта се то кога тиче. Доктор није нашао за вредно да каже никоме ни да се жени, па за то ће се свака чинити невешта и њему и његовоме доласку.

Но како је тај дан било ипак врло лепо и топло време а В—ке радо се шетају по подне крај Дунава, то још није било избило ни три сата по ручку, већ су се нашле на дунавској обали и госпођа Лекса и госпођа Јула и Јуца па и пошиница — а већ госпођа Санда је била прва. Она истина не би дошла, али имала је нешто важно да приповеди госпођи агентовици па се сишла на Дунав, јер је није нашла код куће.

Лађа је данас ипак нешто одоцнила, јер ето већ је прошао и пети час а ње још никако нема.

Обично бива да кад се лађа мало одоцни час по изиђе по неко на обалу, једни из дугога времена, а други да виде и питају шта је то што се лађа данас тако одоцнила?

Мало по мало па се тако накупило доста света на станици.

Кад је дошао и адвокат Стеван Попић, био је већ велики део в—ог лепога света на окупу. Чим су виделе жене њега да је и он изишао, знале су, да ће се данас зацело довести „новина.“

— Лепо, лепо, господине Стево, ви знате па ћутите да данас долази доктор са новом младом — рећи ће госпођа Санда успијајући [167] чим је спазила младога адвоката на станици.

— Та и ја сам чуо тек око подне — одбиће господин Стева укратко.

— Дакле ипак, зацело је да долазе — прихватиће госпођа Лекса.

— Нисам вас још ни видела од како сте били девер прихвати госпођа Јула фишкалица — и не хвалите се, је ли вам лепа снаха?

— Ако се стрпите видићете је, милостива госпо, јер ено лађе. Пуши јој се већ оџак — рече господин Стева.

— Је-ли црномањаста? — запита ће госпођа пошиница.

— Није, висока је — рече господин Стева гледајући у малену дежмекасту попадију.

— Та не питам ја вас то — одби попадија јетко — него какве су јој очи и коса?

— Бога ми не знам, ја сам то већ и заборавио — рече адвокат иронично и погледа да ли је лађа на видику.

— Фадијан! — помрмља попадија кроз зубе и окрете се срдито на другу страну.

У том изиђе и лађа иза окуке и зазвони звонце на станици.

За десетак минута па је лађа већ приспела била уз обалу. Доктор Станоје Лазић заостао је мало са својом женом, да не буду они први који ће изићи из лађе.

Кад су готово већ сви путници изишли, изиђе и доктор Станоје Лазић и изведе о руци своју младу жену.

Леп пар младих људи, милина их је било погледати. Он леп човек, висок као бор, а она млада, здрава, а вита кано јела. Своју бујну косу једва је сместила под шешир; ходи смерно, чисто не сме ни у кога да погледи.

У светини се за час утишао жагор, па чисто се чује како иде од уста до уста шапат: то је млада докторка!

Адвокат Попић изиђе пред њих и поздрави се с њима усрдно. Доктор Станоје Лазић не мога а да се не јави својим познаницима и с десна и с лева. У мах се захори са обе стране: Сретно, докторе!

Љубица оборила стидљиво очи, образи јој све пламте а доктор се захваљује. Кад му паде око на дружину госпође Санде, а њега чисто подиђе језа. Госпођа Санда и друге јој погледаху змијинским погледима у Љубицу. Са тих погледа мора да је горео образ у нове младе.

На прозору младе удовице Катице срушиле су се тешке ролетне у онај мах, када је доктор Лазић минуо са женом мимо кућу.

2.

Освануо је први дан у новом животу Љубице Лазићеве и доктора Станоја а у њиховој кући, на домаћем огњишту.

Био је то леп, топао јесењи дан, баш као да је у сред лета. Љубица је по старој својој навици устала у зору, да дочека да види како се рађа сунце иза Фрушке Горе. Чинило [169] јој се, да је већ читав један век како га није видела на уранку, — а у свом милом завичају. Изишла је у башту, која се повијала уз мален брежуљак. Над Фрушком Гором лебдео је танак, јутарњи вео. Са планине ћарлијала је лака устока и гонила је танку маглу пред собом. Над планином је зарудело плаво небо као кад млада мома отвори своје рујне усне. За часак два па кроз румен ту посукташе златни сунчеви зраци. Изгледаше као да вита усијана копља пробадају зрак. На мах се помоли сунце на планини — велико, црвено, сјајно; у часку као да трену једном два ли па обасу својим сјајним зракама сву планину. Миријаде росних капљица на шумскоме дрвећу блеснуше у сунчевом зраку, те се планина махом заблиста као да је сва од сувога, жеженога злата. Сунце је одскочило на обзорје и Љубица у мал’ што не кликну иза гласа, да поздрави свога старога будиоца радосним узвиком. Беше јој у тај мах као да је јутарње сунце позлатило све миле и драге успомене на њезино детинство а иза златних призрака као да се помаљаху мили гласи њезинога покојнога оца и њезине миле помајке. По души младе жене разли се за часак нека туга, чисто осећаше, да људска срећа није савршена. Зашто да у сваку радост мора да кане и по која кап пелена?

Љубица се брзо тргне из тих мисли, погледи још једном на планину према крају где лежи њезин мили Ч. и усне јој шануше [170] први поздрав њезиној слаткој помајци — и млада жена похита опет у кућу.

У том је била већ устала заова јој, госпођа Маца и пробудила је чељад по кући. Стари слуга Петар устао је био већ зором, очешао је коње и изјавио је већ крану пред кравара а слушкиња је баш латила котлове на обранице, да похита на Дунав по јутрошњицу — кад је Љубица излазила из баште.

И слуга и женско чељаде застадоше и чисто зинуше од чуда. Синоћ су тек из прикрајка видели своју младу, нову госпођу а од јутроске им ни у крај памети, да је она пре њих већ на ногама.

Љубица излазаше из баште. У лаком домаћем недоруву, са танком марамом о врату а китом роснога цвећа у руци, бијаше млада жена доиста лепа као зора у пролеће. Бујну косу своју свила је једном дебелом плетеницом под као снег белу капу а рујно јој се лице сијаше као да је умивено јутарњом росом а утрвено ружом и босиоком.

Госпођа Маца бијаше баш дохватила малу поливаљку, да залије цвеће у баштици пред кућом. Кад шклоцну брава на баштенских врати а она се трже.

— Добро јутро снахо, а што си ми ти тако уранила?

— Бог дао добро, заовице моја — прихвати Љубица, приђе госпођи Маци и пољуби се с њоме — ја сам тако научила из мога детинства, да устајем увек пре сунца. Доктор [171] спава још у велико, а ја се зажелела нашега сунца иза Фрушке Горе па сам похитала, да га дочекам на уранку.

— Ех онда ћемо се лепо слагати јер и ја раним. Доктор, док је био момак, често чита и пише до поноћи а кашто га буде и по два три пута на ноћ, па зато дуже спава. Хајд Нато, жури се на Дунав, што си стала, знаш да ваља данас спремити по кући.

Котлови шкрипнуше на обраници. Ната зирну још једном у нову младу на изиђе на улицу.

Заова и снаха уђоше у ходник од куће.

— А сад драга, моја снахо, ја сам до јуче била у овој кући газдарица, ти си нова, млада, од данас је твоја влада. Твоја је кућа. Ради, наређуј како ти је воља.

— Хвала ти заовице — рече Љубица — ти знаш најбоље како је доктор научио, шта он воли; молим те лепо, да будеш и одјако на помоћи, да удесимо све онако како ће њему бити по вољи.

Госпођи Маци је ова снахина реч била и мила и није. Она се уздала, да ће јој она рећи: нека и даље остане све по старом; кад је толико година добро било, како је она наређивала, зашто да не би и даље ишло како она за добро нађе. Она ће драге воље радити — а њих двоје млади су па нека само живе. Али ово што рече снаха, баш као да мирише да она није од данас више госпођа у овој кући.

Госпођа Маца је била још млада али је била мудра жена, знала је она добро да зависи [172] од братовље милости, јер оно мало њезинога удила, није доста ни да је људски одене а камо ли да се отуд издржава; за то је и повладила Љубици.

— Хоћу, снахо рано, како не бих; та и ја немам никога више но вас двоје, па ако не ћу вама угађати, да коме ћу!

Кућа доктора Станоја Лазића бијаше као обично наше побоље куће по мањим варошицама. У среди са дворишта бијаше велики ходник затворен стакленим прозорима, из ходника иђаше се право у велику дочекаоницу — салу, а из ње вођаху десно и лево врата у две повеће собе са улице а из њих опет у две помање собице са дворишта. У дворишту бијаше још једно омање здање и у њему две собе за госпођу Мацу, до ње кухиња, јестичара и соба за чељад а затим штала и шупа. Између велике и мање куће стојаше лепа малена баштица у дворишту а десно се пружаше ограда од велике баште. Уз њу бунар а у њојзи нов велики хладник.

То бијаше свет у коме ће да влада од сада Љубица Лазићева.

Има три године дана, како је доктор Станоје Лазић купио ову кућу. Допала му се што није у средини вароши но мало у страни а на брежуљку, са кога је леп поглед на Дунав и на Фрушку Гору.

Млади варошки физикус био је наместио само оне две собе у којима је он становао; остало је било готово празно. Намештај кога му је донела Љубица и што су њих двоје [173] још накуповали на путу своме, бијаше већ развијен и госпођа Маца је наместила била целу кућу.

Кад је Љубица са својом заовом прошла кроз све собе, прелети јој лак осмех преко усана. Све што беше по собама беше лепо и укусно, али то беше намештено као што се обично намештају наше куће.

У сали бијаху поређани најлепши намештаји; ту су ту била канабета, ту орманови, ту стаклени орман за сребро, чаше и порцулан — све као у неком излогу.

— Ето ти ћете, снахо рано, дочекивати визите — ове две собе с десна ће бити за доктора а оне две лево твоје, — ја мислим да је тако најбоље — рече госпођа Маца чисто поносита на своје дело.

Љубица стаде за часак, погледа по собама као да нешто смера, па ће рећи.

— У сали ће бити докторова радионица и моја; ту ћемо поређати његове књиге а болесници ће улазити са ходника управо њему. То је највећа, најлепша и највиднија соба; ту ће се милити радити и њему и мени. Ову десно ћемо удесити за поседак а ту до ње за госте — кад ко дође. Тако ће бити боље. Нек дођу Петар и Ната па ћемо за час бити готови.

Госпођа Маца се чисто скаменила на ове речи. Ко је још тако намештао своју кућу? Шта ће рећи свет, кад дође па види да немају ни честите собе за похођане. Љубица је млада жена, одрасла је на селу, не зна [174] шта и како ваља — од првога дана почеће је сав В. оговарати кад види, да је своју кућу наместила натрашке. Пашће то и на њу, казаће се, како да јој она није казала и показала како треба. Не могу ни они мимо други свет — јер тек са светом се живи.

Госпођа Маца сматрала је за своју дужност, да каже Љубици да то не ће бити тако добро као што је она наумила. У целом В. нема ни једне боље куће која би била тако намештена.

— Ја судим, снахо рано, — поче госпођа Маца благим — да ће бити боље овако као што сам ја наместила. Тако је и по другим нашим кућама, свуда је највећа и најлепша соба намештена за визите а и доктор се већ научио у овим двема собама, не ће волети да га крећемо. А данас сутра доћи ће ти ко — па шта ће рећи наше госпође кад их уведеш у ту малу собу десно. — А напослетку што ти драго, нек буде на твоју. — Шта ће ко рећи, то ми је најмања брига — рече Љубица весело — у мојој кући хоћу да живим по мојој вољи. Ми смо себи најпречи па онда иде остали свет. Најлепша соба ваља ће за нас; пријатељ нам не ће замерити ако га дочекамо и у њојзи а непријатељ нам неће ни долазити; колико ја знам, доктору ће бити овако већма по вољи.

Госпођи Маци прелети на ове речи таван облак преко чела али не рече ни речи но изиђе да викне Петра и Нату.

Љубица је и сама засукала рукаве - [175] не пређе ни један пун час а велика соба изгуби свој досадањи поносити изглед и бијаше махом прерушена у докторову и љубичину радионицу.

С једне стране бијаху поређане докторове књиге и орман са лекарским прибором а уз њих леп простран диван па писаћи сто а с друге стране бијаше столић за љубичине радове, орман са њезиним књигама а на сред собе бијаше округао диван са четири седала, коме госпођа Маца не знађаше где да му нађе места. Над тим диваном висаше велика лампа која се могаше спустити и дизати — како кад затреба за читање. У маленој дочекаоници бијаше само канабе са шест столица, над њим огледало пред њим сто а на дувару две лепе слике сремских манастира, које је доктору исписала вешта кичица једнога српскога сликара. Орман за рубље и за одело бијаше уза постеље у мањој, гостинској соби.

— А зар не ћеш бар овај орман за сребро и за стаклад метнути у визитску собу — питаше госпођа Маца чисто очајно.

— Тај ће доћи у ону другу собу из авлије где ћемо ручавати — рече Љубица.

Госпођа Маца слеже раменима, ћуташе, али тек што није рекла, да јој је жао, што јој снаха не зна ни то, где се меће орман за сребро.

Седми је час избијао на црквеној кули — кад је Љубица била готова са послом.

— А сад Нато, дај мало воде, да оплакнем [176] руке — рече Љубица — па онда гледај да ли је готов ручак?

Ната пође и застаде на ове речи своје младе госпође.

— Ната је варошанка, снахо рано, у нас се то каже „фруштук“ — рече госпођа Маца, чисто подругљиво.

— Е гле — рече Љубица весело утирући руке сади-убрусом — ја и заборавила, да нисам више на селу: но ја ћу по сеоски: ручак, ужина па вечера; знаће то и Ната.

— Ју, жалосници мени, како не би знала кад сам се и ја на селу родила! — рече Ната весело и погледа радосно у своју младу госпођу.

Доктор Станоје Лазић давно се пробудио, чуо је он кад му је млада љуба тихо изишла из ложнице, слутио је одмах куда ће а кад је мало за тим зачуо потмуло бактање и жагор по кући, знао је на мах шта то значи. Устао је па је дуго, дуго ослушкивао. У души му беше мило —- та данас почиње за њега нов живот.

Изишао је из собе кад му је млада љуба баш метнула свежа цвећа на сто, на коме бејаше све већ спремно за „ручак.“

— Добро јутро, вредна домаћице — рече доктор Станоје Лазић и пружи весело руку својој младој љуби.

— Не хвали ме пре него што видиш јесам ли све по вољи удесила — рече Љубица и румен јој се разли по свежим образима.

— Ваљда ти је моја сеја помогла — рече доктор погледав у своју сестру — чујем ја вас већ одавна како редујете по кући. Па дед’ да видим шта сте све нарадиле.

— То је све љубичина заслуга, она је наређивала а ја сам само помагала — рече госпођа Маца чисто опоро.

Доктор Станоје Лазић заиђе сада са женом и сестром по кући редом. Из очију му избијаше нека неописана милина кад је видео, како је све лепо удешено и смештено.

— Ја мислим да ће овако бити најбоље — рече Љубица и погледа питајући у доктора.

— Све си урадила као да сам ти ја казао, — хвала ти — рече доктор и стиште својој младој љуба топло обе руке. — Овако сам ја желио да наместим своју кућу.

Госпођи Маци се прикрадаше лаки подсмех на уснама. Није смела да изусти шта је у тај мах помислила. Уздахнула је тихо и жалила је свога брата, јер се уверила, да је већ „под папучом.“ Бре да је она тако своме покојноме први дан целу кућу чисто тумбе окренула — погодила би одмах врата на која је и ушла у кућу.

— Јел да ће овако бити лепо? — упитаће Љубица чисто срамежљиво.

— Ти си дивна жена! — рече доктор Лазић и стиште врео пољуб на ведро чело љуби својој.

Први дан је сретно освануо, нов живот [178] је лепо отпочео у кући Станоја и Љубице Лазићеве.

3.

Госпођа Санда поштарка поранила је јутрос рано на пијацу, има много што шта да купује за кућу а куварица јој донесе ма што, све купи скупо као да купује у апотеци. Накуповаће она данас сама све што јој треба за целу недељу дана.

Госпођа Санда је већ у велико обишла све пиљаре и пиљарице, ценкала се као најгора ципија, само да се што дуже забави око тога посла. Купује, слаже своме слузи све лепо у велику котарицу а овамо све нешто звера, баш као да некога изгледа.

Око осмога часа помолиће се Ната, лазићева куварица, са цегером о руци; жури се у касапницу.

Госпођа Санда чисто се сва уздрхтала када је опазила Нату на рогљу. Заврши брзо своје куповање па јој пође нагло у сретање; бајаги хоће да прође мимо Нату. Кад је била према њојзи рећи ће:

— Е гле, та Нато, јеси ли ти то?

— Та ја сам госпоја, зар ме не познајете?

— Реци ти мени Нато шта си наумила. Чујем ја, да тебе хоће да узме Мата „брифтрогер.“ Је ли то, бога ти истина?

Та истина је госпоја, ако буде суђено. Нас двоје смо из једнога места па се знамо и пазимо већ одавно.

— Не ће ту бити ништа од сватова — рече госпођа Санда оштро.

— Ју, госпоја а што не би било — викну Ната чисто уплашено.

— Стани мало да ти нешто кажем — рече госпођа Санда тихо и приђе Нати сасвим близо.

Шта је госпођа Санда Нати наказивала, шта је она њојзи одговарала, то ће ако не изиђе на свет остати вечито тајна; тек толико се видело, да се Ната дуго опирала, омишљала, док није напослетку ипак рекла: „Па добро! Али само да нико о томе ништа не зна.“

Госпођа Санда се све смешкала када се опростила са Натом. Весело замахну својим амбрелом и два и три пута по ваздуху па прогунђа задовољно: „Пошту сам себи осигурала! Катица ће ме пољубити док чује. Ево главе, ако ми не поклони одмах оне своје нове златне минђуше.“

Око подне егуцао је тромо писмоноша Мата од куће до куће па је разносио писамцат госпођа-сандину. Пише госпођа Санда својим другарицама па их моли, да јој дођу по подне све на поседак; има вели, да им приповеди нешто „врло важно.“

У људи по нашим мањим варошима је од вајкада та навада, да се после свакога знатнога догађаја скупљају у већем броју било по подне у кавану на каву, било пак у вече у крчме на чашу вина. Таким приликама долазе у кавану и у крчме и годишњаци, [180] који ретко када да им прекораче прага. Неко је дошао да чује шта људи мисле и диване; неко пак да се сам изговори па да види: суде ли тако и други као што он суди о томе, што се тај дан догодило у њиховоме месту.

Но в—ске жене биле су беспосленије од својих људи па су се сваки дан састајале то у једној то у другој кући, ако ни зашто, оно да се мало виде и разговоре. Међу њима се знало кад је на коју од њих ред. — Тај ред се мењао само онда, када се десило где што важно, што би вредно било да сазнају и друге. Онда је та, која је прва дознала ту важну новост, могла и да поремети стари ред па да позове нарочито, да се дође њојзи на састанак. Од овога састанка не би онда изостала ни једна. Сваки домаћи посао на страну, ту онда иду, сачувај боже болести, све као на ватру.

Данас је био ред на попадију — али можда ће тамо доћи и друге пред којима се не може свашта рећи.

За то је госпођа Санда нашла за боље, да позове себи данас цело јучерање друштво а уз њега још и младу удовицу Катицу. Попадији је наручила да сврши свој „јаузн“ на двоје на троје па да и она пожури њојзи.

Још није ни избио четврти час по подне а госпођа Санда је већ била приставила „јаузн“ на ватру, јер жене тек што нису ту. Она излази из кухиње а на вратима из ходника већ су се помолиле: госпођа Јула фишкалица [181], па Лекса, па госпођа Јуца а за њима је пристала млада удовица Катица бледа па чисто зелена, баш као да су је сву ноћ змије пиле.

— Ди сте жене за толико, ако бога знате — кликну госпођа Санда поштарка својим другарицама у поздрав. — А што си ми ти Катице, душо, тако невесела; не бој се све ће бити добро, ја се, душице, бринем за тебе.

Уђоше жене у „визитску собу“ па се у часку разузурише.

— Шта је ново, шта си нас звала? — почеће госпођа Јула фишкалица прва. —- Данас је ред био на попадију, та ће се сирота, начекати, ако јој ниси ништа јавила.

— Не брини се ти ништа — рече госпођа Санда купећи огртаче да их изнесе у другу собу — још ми нисмо људски ни селе а ево и ње.

Седоше редом за стол, свака на своје место а госпођа Јула у прочеље.

— Јуче наиђе неко па вас и не запитах, како вам се свиди докторова нова млада? почеће Јула фишкалица вадећи свој „штрикерај“ из корпице од жица.

— Та чекајте, ево одмах и мене! — плану домаћица — само да наредим шта треба у кухињи.

Госпођа Санда излети на поље и створи се у часку опет у соби. Седе у зачеље па онда запита:

— Шта ти оно рече отоич, Јуло?

— Та питам: како им се допада нова млада? — понови фишкалица своје питање [182] важним нагласком, увијајући конац, седам пута око прста десне руке.

У соби наста за тренутак немо тишина. Свака се то нашла нешто у послу, нека вади плетиво из џепа, нека развија салветић. Не би ни једна да почне прва.

— Паорска дунда и ништа више! — цикнуше па једанпут оштар глас домаћичин.

Другарице сандине опружише мало вратове и почеше се ракољити као кокошке на киши.

— Лепа није као што су говорили — упутиће се госпођа Лекса.

— Одер вос! — промумлаће Јула фишкалица.

У тај мах зачу се бат у предњој соби. Попадија Анка скида мантилу на врати па виче:

— Стојте жене, ево и мене! Џаба ти и тога реда, — једва сам се изговорила.

Госпођа Анка уђе сва запурена у собу и не дочека да се поздрави са свима; паде на столицу, да се под затресао како је лако села.

— Разговор о новој млади, а? Одмах сам знала — рече и извади махраму и хлађаше се по запуреном лицу.

— Ја не поњам, како је доктор могао само слудовати да узме ту паоркињу — зачу се опет госпођа Санда.

— Лепа је, персона је — рече попадија Анка чим се мало издувала.

— Има лепу косу и ништа више — прекиде је госпођа Јуца.

— А ако је курјук „фолиш“ ? — умешаће се госпођа Јула фишкалица.

— Није, немојте рећи, види се то одмах на први поглед — рече попадија Анка жустро. — Што јест јест, то ја не дам рећи, лепа је персона.

— И ја опет рекох, да је то паорска лепота. Висока, могла би с неба дохватити таране; струк јој као бобов сноп; незграпна је, баш као да је целога века вукла џакове. Ајде реци, молим те, Анка, шта има на њојзи фино, господско? — рече госпођа Санда и устаде, да налије свакој шољу белом кавом.

— Млада, здрава, девојка, лепе очи, лепа коса, лепо се држи — па шта ћеш више? — рече попадија чисто јетко.

— Реци боље донела му је двадесет хиљада па за то је лепа — одби госпођа Санда и мрдну мало ибриком те просу црну каву по чаршаву — је л’ тако Катице, рано, је л’ да сам погодила.

Млада удовица је дотле ћутала као заливена. На ове сандине речи тргне се као из дубокога сна, уздахне лако и рече:

— Лепа је то девојка, као што чујем, ја је нисам вид’ла, — рече удовица као да се буди. Кад је изустила те речи затресла се лако, јер као да још и сад гледаше у велике, смеђе очи љубичине. — Лепа је, врло је лепа!

— Густови су различити! рече госпођа Санда. — Хајде нек је и лепа, али да је проста као вагов, то сам чула јутрос из прве руке.

— Е, да! — кликнуше жене све у глас — а ко ти је, бога ти, казао то?

— То је моја тајна! — рече госпођа Санда чисто поносито. — Знате л’ шта јој је био први посао?

— Говори, да чујемо! — рекоше опет све жене у глас.

— Ха, ха! — смејаше се госпођа Санда иза гласа, само да мало намучи своје друге, што су јој се отоичке опирале. — Преврнула је одмах сву кућу тумбе; увредила је од првога маха своју заову тако, да ова хоће да иде из куће.

— А шта је, бога ти, то урадила? — запитаће све у један мах.

— Шта, је, да је, тек толико вам кажем, да Бог да, да та састави годину. Доктору ће се наједанпут отворити очи, видиће шта је нарадио па ће од једанпут бити русвај готов. Знам ја њега, добар је човек ал кад плане, онда сачувао Бог свакога његове нарави.

— А шта би то било одмах први дан међу њима? — запитаће фишкалица Јула околишећи — та тек јуче су се тако рећи узели. Плетке су то, бога ти, Маци није право што се доктор оженио па то је све.

— Ја рекох — рече госпођа Санда оштро — а ви отворите добро очи док јој вратите прву визиту па ћете видети и саме. Видећете, што још нисте виделе; кажу да је испреметала ствари по кући да је за приповест.

— Па лако је то — прихватиће попадија Анка — упутиће њу Маца како треба, [185] нова је, млада је, лако ће се дотерати и научити.

— Хоће да, поздравила те та! — рече госпођа Санда жестоко. - Уранила ти је та пре зоре, процуњала ти је све по кући, само што није била на тавану, те ти је одмах узела узде у своје шаке. Не сме јадна Маца, да чујеш само, ни да писне. Тако ти та заповеда од првога дана по кући, као да јој је то дедовина.

— Па и право је, брањаше попадија — она је газдарица у својој кући.

— Е није него роткве! — плану госпођа Санда — дакле ова жена што је провела век свој са братом, сад је нико и ништа у кући; сад ће ова паоркуша да заковрће како она хоће. Та код онога млакоње доктора може јој бити; само не знам докле ће?

— А што си се ти, бога ти, изузела на ту младу — рече попадија осорљиво — кад јој ниси рекла још ни: помоз Бог!

— Не трпим паорлук, ако хоћеш да знаш. Зар би јој отпала глава, да се синоћ и нама лепо јавила; укипила се као ружа у чуну па никога ни да погледи.

— Ту већ Сандо, немаш право — умешаће се госпођа Лекса — страна је, дошла је први пут у место, нит’ кога зна нит’ познаје.

— А шта не зна — сикташе госпођа Санда — бре зна та боље и од тебе и од мене, само не ће. Паорска гордост. Мисли: кад носим, — хоћу да се и поносим!

— А зар није нигде била на воспитанију [186] ? — умешаће се госпођа Јула фишкалица.

— Била је у Шатринци у инштитуту! — рече госпођа Санда јетко.

— Не треба њојзи боље школе од докторове — рећи ће госпођа Лекса подругљиво.

— Ја сам слушала од Попића — рече млада удовица Катица — да је врло бистра, да зна много, ма да није никад школе ни видела и да је врло добра кућаница.

— Иди ми с тим Попићем! Сита сам ја његове хвале. Њему је свака сукња одмах и лепа и паметна — а овамо не види даље од носа — одбиће госпођа Санда.

И ту се госпођа Санда осу грдњом на адвоката Стеву Попића. Ако ће право да каже: он је још највише крив, што се доктор Станоје Лазић тако лудо оженио. Он је његов најбољи пријатељ, морао је дакле знати, шта је доктор наумио, па га је требао одвратити од тога корака. Кад већ није хтео да се жени из места, што би резон био, оно бар да му је отворио очи па да је узео прилику према себи. Овако је заслепио за новцем, па за љубав новаца узео просту девојку.

— И ја вам опет кажем — завршиће госпођа Санда своју филипику — не ће проћи ни година а мој доктор већ сит свега. Биће ту разлаза пре него што ви сањате. Ја знам што знам, још није време да казујем —- и при тим речима погледа Санда значајно у младу удовицу — ви ћете се све осведочити, да ја имам право. Нит је она за доктора нит [187] је доктор за њу. Не ће ту бити дуго живота међу њима, нит је он њу узео што је воли нит је она, пошла што за њега мари — већ њему је требала богата партија, а њојзи да се уда за господина човека. То је све. Ја знам шта говорим, па ћете видити да је тако. А напослетку:

— А шта сте ви жене тако заџакале! — зачу се крупан глас господина в—ог поштара на вратима. Да вам кажем једну новост. Сад ми је био баш доктор Лазић и каже да се синоћ вратио и довео нову младу.

— Е да, молим те а ми то и не знамо! — подсмехну се госпођа Санда своме човеку. — Доцкан си се обуо!

Господин поштар окрену се на пети те пође гунђајући у своје звање. У кога је било оштро ухо, могао је изузети из његовога гунђања ове рећи: „Та знате ви и шта је ђаво синоћ вечерао!“

Сунце је већ пошло на заранке када су се госпође разишле са данашњега „јаузна.“ Госпођа Санда је нежно загрлила младу удовицу и шапнула јој тихо: „Не бој се, душице, све ће бити добро. Ја радим за тебе!“

Доктор Станоје Лазић је баш прелазио преко велике улице па се на рогљу сукобио са дежмекастом попадијом Анком.

— Добро дошли докторе! Како је, та ви се сав сијате. Гратулирам!

— Хвала лепо. Ето једва и ја с пута..

— Богме и време је већ, мал’ не поумирасмо [188] од нестрпљења, да видимо нову младу. Па како, шта ради новина?

— Хвала Богу здрава је за сада. Знате, како је, док се мало упути у кући.

— Лепо, баш ми је мило. Била сам јуче на агенцији — а ви тако као испод жита. — То није у реду. Али фајн вам је млада.

— Ја сам задовољан — рече доктор и жураше се да се опрости.

— То ми је баш мило. Тако и треба. Дед па да вас скоро видимо, ал’ да, прво ћемо по обичају у цркву — говораше попадија — збогом! поздравите је као непознату!

Доктор Станоје Лавић се опрости и замакну у другу улицу.

Још један рогаљ па на десно и у том бијаше пред својом кућом. Једва је чекао да дође кући. Први дан како је као ожењен човек у својој кући, те спаде с ногу. Душе ваља, дуго је био на путу па се то свако отимаше, ко ће први да га дочепа. Неко само да га види а неко и што га је давно очекивао.

— А где је Љубица? упитаће доктор госпођу Мацу ушав у двориште.

— Сад је ту била, ваљда је ушла у башту — рече заова чисто немарно.

Доктор Станоје Лазић уђе у башту. Љубица се попела у врх баште па гледаше како ће сунце да зађе.

Доктор заиђе другом стазом својој младој љуби за леђа.

— Добар вече! — зачу се соноран глас младога доктора — ти си се мене начекала.

Први дан — па сви навалили да ме развуку на сто страна.

— Изађох мало у башту, да видим како сунце залази, — рече Љубица и пружи доктору руку у сретање. — Једи ме, што се овај облак баш сада навукао.

— У Неапољу је небо с вечера дивније — је ли? — упита ће доктор нежно.

— Оно је дивније али ово наше је милије — рече млада жена љупко — само да није тога облака!

— Погледај само како га пробијају сунчеве зраке па се све небо прелива, час заруди, час опет заплави — рече доктор, показујући руком на запад.

— Сунце је јаче од облака — кликну Љубица — виш како га полако њиха, баш као да га гони, даму не застире последње зраке његове.

— Сад је ено клонуло — рече млада жена чисто тужно.

— Да се сутра то лепше роди — рече доктор и узе своју младу љубу за руку. — Диже се хладан ветрић са планине. Хајдемо у кућу.

4.

Минуло је већ шест недеља у новом, заједничком животу Станоја и Љубице Лазићеве. Били су се обоје спремили да иду у цркву и доктор је рад био, да прикаже своју младу љубу у свима бољим кућама по В.. Није навалице хтео да испусти ни једну кућу, [190] да му се не би замерило е се туђи и поноси, није Љубици ни речице рекао ко је какав; оставио је њезиној бистрој памети, да она суди самостално и да одабере после с киме ће се ближе и боље упознати, с киме ће се дружити. Уздао се да ће она оним финим тактом, који је урођен свакој младој жени, најбоље умети одабрати шта је према њојзи. То ће бити њезин први самосталан корак у свет и тек ако она не погоди како ваља, онда је на њему, да јој се нађе на помоћи својим знањем и искуством.

Женски свет је у свакоме мањем месту врло радознао. Тај свет је у В. тим већма био узаврео, што су сви беспослени језици у месту пуних шест недеља дана претресали доктора Станоја и његову изненадну женидбу.

Као да је госпођа Санда дунула у поштарски рог, тако се у ону недељу, кад ће Љубица поћи први пут у цркву, напунила женска препрата. У в— и госпођа је био иначе обичај да дођу на литургију обично око „херувике“ али данас су се већ пожуриле пре „апостола“ — само да зграбе боље место, јер у великој цркви није ни једна имала свој сто него која где стане. У столове су улазиле обично старије госпође а што је било млађе то је стајало на сред цркве — „отмене“ госпође с десне а „мајсторице“ и „паоркиње“ с леве стране.

Доктор Станоје Лазић радо је појао и волио је ићи у цркву, али га је често посао пречио баш недељом, јер тада би му долазило [191] највише болесника кући његовој, особито из оближњих места.

Данас је баш смислио да умакне раније али једва је утекао тек око „апостола“. Сео је са женом и сестром на своја нова кола и довезао се до цркве.

Чим се доктор Станоје Лазић појавио у цркви, дигао се мали жагор. Од уста до уста ишао је шапат: ето нове младе!

Љубица је ушла са својом заовом, госпођом Мацом, у женску претпрату и стала је у дну десне стране. Сва се женска црква у мах окренула као на команду. Све су се очи зауставиле на Љубици. Она је смерно отворила свој мали зборник укорен у плаву кадифу а окован сребрним копчама. Образи јој се лако запалише, јер је чисто осећала како је пече поглед из стотину очију. Кад је очитала прву молитву, диже лако главу и погледи правце у олтар. У тај мах разли јој се по лицу сав чар младости и лепоте. Висока као бор, румена као јабука а при том смерна као љубичица. Не потраја ни колико за тренутак два ли — а међу женама наста нека зука. Са леве стране изузимаше се јасно узвик: красна млада! На десној сиктаху гласови као кад прсне вода на жеравицу. Госпођа Санда и њезине друге гуркаху се тихо лактом и разговараху се живо очима. По узвијеној горњој усни госпођа-сандиној видело се јасно шта јој ври и кипи у срцу.

Већ је прошао и „велики вход.“ Тутори заишли одостраг те носе тас. Кад дођоше до [192] Љубице спусти она у први тас свој дар увијен у белу, меку хартију. Кад је тас дошао до госпође Санде, не могаше да се уздржи да не баци у њега два десетака у крупно, потегну да сама узме кусур натраг а у истини да прочеврљи мало по оној белој артији, у коју бијаше Љубица увила свој прилог. Госпођа Санда трже вешто бели завој а из њега се осу — десет нових дуката.

— Паорско господство! узвикну госпођа поштарка готово на глас и гурну тутору тас као да се опекла.

— Баш Бог да прости! — рече први тутор поново бацивши умиљати поглед на хрпу све самих нових дуката.

Литургија се мало раније свршила, госпођа Маца се вратила пешке кући а доктор Станоје Лазић приказао је до подне своју младу жену у десетак првих кућа у В.

Свуда су их лепо примили а госпођа Санда и фишкалица Јула су се тако ужурбале, да им чисто нису могле да нађу места.

Кад је доктор Лазић изишао из поштареве куће, не мога да се уздржи, а да не пришапне Љубици: „Није згорег и ђаволу свећу упалити!“ Љубица је ћутала, још није могла да се прибере од грозе којом се згрозила у топлом загрљају госпођа-сандином. Чисто је осећала, да је сада први и последњи пут прекорачила праг у овој кући.

Одмах сутра дан дошли су похођани госпођа Боса, па грк Марко са женом и грк Стеван са својима.

Доктор Лазић није их пустио пуна три дана, частио их је онако својски. Грк-Марко је већ други дан кисело опљуцкивао и уздисао: „Да тешке дужности, брат Стеване!“ Грк-Стеван је само слегао рамени и тешио га: „Не каза ли ја теби лепо још код куће: У град кад хоћеш а из града кад пусте! Но где смо ту смо, из ове коже никуда.“

Госпођа Боса се, гледајући Љубицу како вешто редује по кући, чисто подмладила. Чим јој се отму очи на њу, а она би је одмах пољубила. Склопи руке па је гледи мило и дуго: О дете, дете! — узвикивала је госпођа Боса час по — та ти си баш права газдарица! Докторе, нека ти је сретно! Нек вас бог само поживи, па се тако лепо слажите. Баш ти Бог срећу дели!

Тек што похођани одоше, окупише в—ска господа и госпође да „враћају визите“. Једни оду, а други дођу. Мушкима је замука што мора да се утегну у стајеће рухо па журе да сврше на двоје на троје — али жене заседну па седе док вешто не навију, да им Љубица покаже своју кућу.

Госпођа Санда и госпођа Јула фишкалица су се биле договориле, да дођу са својим мужевима у један мах у походе новој клади. Нису се ни надале, да ће их Љубица, чим захту, провести по целој кући па су се спремиле биле да мотре оштро око себе. Што не виде једна да не умакне другој.

— Не каза ли ја, да је та окренула целу кућу тумбе — пришапнула је госпођа [194] Санда фишкалици Јули тек што су изишле биле из авлинских врата, кад је смотрила да су људи мало заостали.

— Па да виш није ружно — рече фишкалица — мени се тако још боље допада него како је у нас.

— И теби је врана попила мозак — плану госпођа Санда. — Теби само нек је као што није у никога, па ти се одмах допада. Све којешта, бога ти!

— Бога ми та млада жена има више памети него све ми маторе — је си ли видела само, друго, како се лепо понаша, ни бар мало да је била „ферлеген“ — рече госпођа фишкалица доброћудно.

— И ти мислиш да је то памет! Ћурко једна, зар не видиш, да је то пука простота. Зар ниси видила како се она укипила на канабету, а нас две метнула на фотеље бајаги ми њу дворимо; суклата једна! — осу се опет госпођа Санда.

— Е баш си ти наџак баба — уздахну госпођа фишкалица — то је баш леп такт од ње. Није хтела да увреди ни једну кад смо обе једни година а дошле смо у исти мах. То је сасвим по резону.

— А је ли по резону што нас је дочекала са белом кецељом и у шлофроку, - сикташе госпођа Санда даље — ал’ само нека ми дође још једанпут; ако ја не огрнем ћебе чим ми уђе у кућу, нек нисам која сам.

У том стигоше и људи.

— Баш красна млада! — рече господин поштар стирући бркове од шљивовице.

— Баш онако пред кума! — додаће господин Фишкал Гавра.

— А већ вама је свака друсла одмах красно чељаде — рече госпођа Санда јетко.

— Помоз Бог, зла жено! — замумла господин поштар.

— Ти једну мање! — цикну Санда и муну незграпнога поштара руком у ребра, да је кукавац одмах јекнуо.

— Отрове женски! — мумлаше јадни поштар — та што не могу да те пошљем у рекомандираном писму управо у пакао!

Док је тај нежни разговор текао тако на улици, упитао је доктор Станоје Лазић своју младу жену:

— Е сад су се обређали већ све. Кажи ми право која ти се најбоље допада?

— Не мој да се срдиш ал’ не допада ми се ни једна — рече Љубица погледав доктору доброћудно у очи. Не ћу много досадити ни једној, осим кашто ако одем попадији. Још она ми је најмилија.

— Попадија Анка мало много говори, али је иначе добра душа. И ја њу најволијем.

— Само код нас је већ и то прешло — рече Љубица.

— Од сутра почиње тек прави живот а живот је борба и рад — рече доктор Лазић замишљено.

— Не дајмо се, не бојмо се! — рече Љубица и стиште свога мужа нежно за руку.

5.

Има већ неколико година дана како је у В. друштвени и јавни живот учмао. Бујни полет што га је то место узело године 1861-ве био је налик ватри којом букне слама. Жар се био разгорео ал’ је брзо преплануо. У првој ватри почело се живо радити на сто страна. Сваки се истицао са предлозима, сваки се то заузимао, да његово буде прече и боље. Пуно срце — пуна уста. Но све је то било па и прогало. Стотину лепих умишљаја остало је само у зачетку. Нико данас и не помишља више на њих. Данас гледа сваки само себе. Никоме није до ничега. Кад се сети шта је све онда мислио и говорио у прошлости, долази му да је био као у некој грозничавој ватруштини. Сад се сваки отрезнио, опаметио. Сваки је сит свега. Нек сад мало и други исправљају својим раменом свет. Доста се то терало ветар капом. Све се то сад дало у неко мудровање. Време се променило а у њему су се изменули и људи.

Оно није да у В. није било људи који не би увиђали, да ово што сад бива није добро. Сав је живот устајао се као каква зелена баруштина. Многи виде, да овако не може дуго остати, али нико нема петље да први помоли зуба. Један зазире од другога. Неко се боји, да ће остати сам ако почне ма што, други се плаши, да ће му се смејати а највећи део не мари да мисли ни о чему.

Кад је доктор Станоје Лазић дошао у В. већ је ова чума напопала тамошњи живот.

Доктор је пре свега настао да проучи из темеља земљиште на коме ће му ваљати да живи и да ради.

Прибирао је пре свега све појаве којима се исказиваше то неприродно, то болесно стање у В. Тога ради ваљало је да проучи живот појединаца, живот у породици, живот у општини и црквеној и местној.

То је била жалосна студија. Доктор Станоје Лазић са својим осетљивим срцем, пуним жаркога родољубља, са својом јаком душом пуном добре воље, да се са сваким злом ухвати у коштац — одао се тој студији вољно и неуморно. Мотрио је оштрим оком, мерио је хладним разбором.

Што је дубље загледао око себе, све се већма и већма ужасавао од појава тога болеснога стања. У животу појединаца овладала је ниска себичност. Природно је да је кошуља ближе од хаљине, сваки је човек тек себи најпречи, али болестан је појав кад нико ван себе не мари више ни за кога. Из те ниске себичности избризгао је често читав низ страсти и порока. Себичан човек има пред собом само себе, све му је друго само средство да постигне своју цел. Да угове својој ћуди, похлепи жудњи, страсти не бира путове; сваки је добар који га води онамо куд је потегао.

Таких је људи било доста у В. и то већи део међу онима који су били бистрији памећу, јачи имањем, виднији положајем. Та врста људи није хајала за образ и поштење [198] — само се чувала да јој нико не замрси конце. Често би се очешала о злочин али се чувала да се грубо не огреши о закон, да не падне шака суду. Без икаквог стида, на белом дану терали су ти људи свој сраман занат, радили су о глави другоме.

Доктор Станоје је уочио ту појаву и могао је јасно да изузме како је она тровала све слојеве друштва у В. одозго те све ниже и ниже.

Занимало га је не једном да посматра, како се један исти злочин прерушавао у разне облике и како су га људи разно схватали. Адвокат Н. научио је био трговца М. како ће вешто да „фалира“ а да му остане готово све што је потегао које одкуда на веру. Кад су израдили посао на чисто поделили су пљачку — и никога није заболела ни глава. Свет је пљескао успеху — адвокат Н. је важио за препредену главу а трговац М. за изврснога шпекуланта, та томе само нек још једанпут пође тај посао за руком па ће бити „први човек“ у В.

У тај исти мах удружио се протерани варошки писар Јефта са својим пропалим суседом ратаром те су се, и сад а не зна како, дочепали исправа некога другога ратара који је имао сесију земље па су туђу земљу продали некоме Шваби из оближњих места као своју рођену и примили неку стотину капаре. Превара је била очевидна — Јефта и сусед му допадоше робије у онај исти мах када је свет дивио се и клањао се вештини адвоката Н. и мајсторији трговца М.

Ни но јада да су у В. били само појединци окужени. Има више од десетак година како се почео да разрива живот у породицама.

Доктору Станоју Лазићу је било јасно да се и српска породица у В. почела заражавати одозго. У месту је био велики број људи који су се оженили у старијим годинама. По бољим српским кућама ретко је било где деце, и где је било ту је спала књига на два слова. Многа деца су велика брига. И боље, бога вам, што није било деце. Овако се много комотније живи — а свака је кућа хтела лепо да живи. Ту су сјајни намештаји, ту гозбе, ту раскош у оделу и накиту, ту лепи коњи и каруце, пуна кућа млађи, ту после сваке године „илиџе“ и „лустрајзи.“ Нико се ту не пружа према губеру — свака кућа хоће да је боља од друге. Младе жене терају „сваку моду“ — једна се с другом надмеће, мужеви уздишу али ћуте. Где не залеже рад, ту испомаже „вексла“, коцкање па и лутрија. Нема ти ту више онога старога задовољства и сретнога живота, где је било снаге и љубави у кући, са кумовима, пријатељима и суседима. Нема ни три куће које би живеле у љубави. Све је то у завади, све то војује једно против другога. Прво су отпочеле жене мали рат надметањем, оговарањем, опадањем, сплеткама. Жене су позавађале и људе — па сад ретко да когод с киме другује и ортакује. Свако то живи о себи, мире се кашто, да се после првом приликом то љуће позавађују.

Зло се брже шири и хвата дубље корена него добро. Из господских и трговачких кућа излио се раскош у мајсторске и ратарске куће. Мода је силан и несит господар. Чоја и свила попиле су мозак целоме свету. Никоме то није данас стало до тога, да буде оно што јесте, свако жели да је оно што се чини да је. Занат не може да смогне више оно што треба кући — занатлије иду листом у бирташе. Ратарска кућа не може да дигне главе, јер жена, млада, девојка поткрадају кућу немилице, само да зајазе страст своју у руху и накиту. Ко о боли у кући нема често залогаја да се поткрепи, а овамо шушти свила око банка. Ратар види своје зло, очајава, пригрлио ракију и вино а мотика и плуг му рђају. Све то срља суноврат у своју пропаст. Дуг се попео на сваку кућу а притиснуо земљу јаче него најтежа стена.

Кад се доктор Станоје Лазић сећао како је некад српска ратарска кућа била јака својом задружном слогом, својим вредним радом и мудрим тецивом па сврнуо свој поглед на велики број ратара В. како су ослабили куће своје деобама, затрли себе помодним младама, у којих једва ако је једно, двоје и то јадне и кржљаве деце, оронули и посрнули са неразумних и млаких кућних старешина и како су међу њима ретки, у којих ће дедовина прећи на унучад — онда му се стужило. Било му је тако тешко, да је по готову очајавао гледајући како је стабло народа подривено у језгри и у корену своме.

Где не напредују поједини, где опадају и падају читаве породице зар ту може да напредује оно што припада свима, што је заједничка тековина читавих поколења? У в-ој цркви и школи био је прави дар мар. У први мах кад је општина стала на своје ноге да управља сама собом ишло је и боже помози. Не прође ни три године, али семе раздора букну у вис као да му је сам ђаво нађубрио земљиште. Три попа у месту а сва три један с другим у завади, да не виде један другога. Учитељи се одуларили па им је школа девета брига. Људи се позавађали око тога ко ће бити председник, одборник и тутор — бољи и мирнији напустили општину букачима и безочницима. У општини се начиниле и странке, па једна другој ради о глави; тужакају се, процесају — па док се они свађају око тога колико има у поповој бради длака, дотле себични тутори приграбили у своје руке све црквено и општинско имање, па што је бело оно је туторово а што је црквено то је црквено. Ако овако устраје још коју годину дође црква и школа на добош.

Није много боље било ни у варошкој општини. Јабанлија и пришелаца туђе вере и језика населило се већ толико, да су дивљи поготову истерали питоме. Пре педесет година није било у месту само десетак Шваба а сада има које њих, које Мађара, које Чивута трећина. Имање је још до сад у српским рукама али ако овако пође и даље, [202] не ће више дуго тако остати. На великој пијаци није било до јуче ни једне туђе куће, све саме српске — данас су Срби спали само на онај крај око српке цркве. Чивути отварајући болте једну за другом — један падне троица га прихвате. Начелник је у В. Србин али у варошкој општини већ служе три Немца, два Чивутина и један Мађар као чиновници. Добро су се већ поткожили — данас сутра, па ће се толико осилити, да ће они бити господари а Срби слуге. У варошком одбору су већ толико отели маха, да су два три Србина привукли на своју страну па могу кад год хоће да укоче точак свакоме раду.

Ето то су појаве које су изишле пред доктора Станоја Лазића кад се он доселио у В. Будно око његово није смело да зажмури пред њима, у родољубивој души љуто га је пекло и тиштало што је то тако.

Овоме великоме злу ваљало је тражити лека за времена, док се још није разјело по целоме телу в-скога Српства.

Нико ваљда није већма позван за тај посао но што је био доктор Станоје Лазић. Он је био нов човек. Сав В. једнодушно заузео се за њега да буде изабран за варошкога физикуса. Истина да се млади доктор још није љуцки ни загрејао на своме месту а већ су га хтели и једни и други да увуку у свој вртлог.

Но он је заузео самосталан положај, стао је на видно место са кога је могао оштро да [203] мотри на све стране. Лекарски позив његов довео га је у додир са целим светом у В. Он је најдубље загледао у душу појединцу, он се разабрао у свима кућевним и породичним стварима а пратио је будним оком све што се збива у друштву, у општини. У свакој прилици, у свакоме питању дизао је он свој глас али увек и једино као лекар — сваки га је саслушао нико му није могао ни смео да замери.

Но зло је то ухватило тако дубокога корена да се није могло лечити само благом опоменом и лепом речи.

Доктор Станоје Лазић свикао је у своме лекарскоме раду да по појавама само уочи болест, да настане да јој подсече узроке па да изазове после нарав да она сама ради свој посао.

Што је у в—ом Српству сав живот не само учмао, но што се разјео те трује не само поједине него и читаве куће, па нагриза и целину — томе је доктор Станоје Лавић налазио главнога корена у томе, што је језгра народа — ратари и занатлије, трговци — слепа код очију, што нема у њојзи разумнога погледа на живот и рад, па наместо да уложи своју радну снагу у оно што диже и унапређује кућу и живот у њојзи, а она се слепо поводи по живинскоме нагону те се разједа слабошћу, страшћу и пороком. На место правога образовања које челичи карактер у борби живота и кити га врлином; на место кориснога знања које прилагођава рад [204] према времену и правој потреби, заразило је туђе надри-образовање душу и срце, помрачило је умље и мишлење. Тај отров дошао је нама водом и сувим, паром и жицом са запада — напао нас је неуке и невеште, заразио је и затомио је прво боље, разумније и имућније, па се полако од господске куће спустио до најмање колибе.

Доктор Станоје Лазић судио је, да је свему злу у В. криво то, што у тамошњем Српству нема истинскога образовања према особинама нашега народнога духа, него га је заразила туђинска надри-цивилизација. У томе је заметак отрову који је почео нагризати в—им Србима и душу и тело, подривати кућу и имање њихово. Из те жиле бризга и струји болесна крв те разноси отров по целоме телу. Што је заражено и отруло то се мора немилице сасећи, мора се ако треба и опећи, жилу ће требати чврсто подвезати — па кад здрава храна изнова проструји цело тело, оно ће ма и полако доћи себи — оздравиће, развиће се новом снагом.

Доктор Станоје Лазић решио се одавна да се пусти са том моријом у борбу до крајности. Али борби се не да догледати изласка, она може да изнури и истроши најсрчанијега борца особито кад је самохран. Др. Станоје Лазић жудео је пре свега да очеличи своју груд љутим панциром, да отвори себи извор на коме ће се напајати из дана у дан све то новом снагом — тај панцир било би му топло [205] домаће огњиште, тај живи извор тражио је он и желео је да га нађе у сретном кућевном животу.

Но шта је соко а без својих крила. — Шта ли вођа без војске?

Доктор Станоје Лазић је добро проучио људе и жене са којима ће имати у борби тој посла, рачунао је и одабрао је оне на које ће се моћи поуздати. Мало их је — тек ако се узможе ослонити на двојицу тројицу — остали су слаби као трска која се повија по ветру.

Десетак дана је доктор Станоје Лазић прибирао све неке крупне мисли по својој глави. У тим мислима је устајао и легао.

Љубица је приметила на њему да је од неколико дана постао чисто суморан. Седне у велику собу на плетену американску наслоњачу, запали цигару па отурује велике котурове дима у вис. Загледи се у те котурове, прати их како се носе и повијају по соби па онда устане нагло па их раздува.

Љубица би у таким приликама села тихо за свој сто па би шила или би везла. Час но би немирно и брижно погледала у замишљеног доктора. Дошао јој је сувише озбиљан. Нестрпљива је, радо би да дозна шта га то толико мучи — кад тако често устаје, преврће дуго по својим књигама и бележи час по нешто, да не би зар што заборавио. Још данас ће гледати и ћутати — сутра већ не ће више моћи; мораће га запитати шта му је?

Кад би сутра дан пред вече, а оно доктор [206] Станоје Лазић дође раније кући но што му је био обичај.

— Имаш ли, жено, каква посла по кући, хоћу нешто да ти причам шта сам смислио, па да ми ти прва кажеш хоће ли бити добро, је сам ли смислио као што ваља?

Љубица умало што није узвикнула од радости на ту његову реч — чисто је подскочила од свога стола. Спустила је обе руке, у којима је држала свој вез, на крило, погледала је мило својим великим смеђим очима у доктора.

Доктор Станоје је почео да јој описује какав је В. и људи у њему. Говорио је испрва тихо, потешко, чисто је застајао али се наскоро тако загрејао, да му је говор био пун смелога полета, свака мисао све то лепша и једрија а из њих је избијао тако топао, једар, српски осећај — да су Љубицу подилазили чисто мрави од милина. — Није скидала очију са његових уста.

Кад је мало одахнуо, почео је мирније и тишије да излаже Љубици све што је наумио да ради.

— Ја сам до данас стајао сам самохран у свету. Данас си ти уза ме. Ја ћу да захватим у гњездо зољева и стршљенова. Од говора никога глава не боли. Ја ћу да приступим делу — мучноме, тешкоме, можда и очајноме раду у коме могу и да клонем, да паднем. Питам те, љубо моја, хоће ли твоје срце војевати уза ме верно, истрајно кад ја клонем да ме ти подигнеш, кад се уморим да ме ти зановиш новом снагом, кад устукнем да ме ти [207] осоколиш — да истрајемо до последње капи крви?!

Љубица је устала и пружила доктору Станоју Лазићу обе руке у један мах. Доктор се наже па стиште врео пољубац на ведро чело своје младе жене. Овај неми одговор био је њему јаснији од најживљих речи.

6.

Боловање и смрт младога правника Рајка Божића довела је стару матер му, госпођу Сосу Божићеву са ћерима Милком и Зорком, готово до просјачкога штапа. Стари Божић био је пре буне угледан и богат трговац у С. Имао је тада велику грађару, држао је у месту винску аренду а трговао је и са храном. Седео је са својима у оној великој, лепој кући својој преко пута од цркве. Као човек поштен и на гласу био је први црквени тутор. Што се у С. назидала велика нова црква, пре тридесет година, има се понајвише захвалити господару Васи Божићу — да није њега било никад ништа. Место је било богато па је и црква му имала као ретко која много сребрних и златних утвари, богато „одјејаније“ за десетак свештеника. Но наиђе несретна буна године 1848-ме. Васа Божић је као човек паметан видео, да ће и место С. наскоро да заплива у ратни вртлог; за то је и склонио жену, сина Рајка и ћер Милку у Србобран — Зорка се онда још није била ни родила — јер је држао, да ће они бити тамо најсигурнији. Док уреди своје и црквене послове, [208] доћи ће и он за њима па шта им Бог да, само када су сви заједно. Но усуд је друкчије хтео.

Како се закомешало и по С., почеше да надолазе повеће чете. Сваки дан пролази војска кроз место. Једна иде да напада на Србобран, друга се спрема да га брани. Видео је господар Васа Божић, да не ће дуго остати на миру. Пре свега наумио је био да осигура црквено имање, јер би га пекло да пропадне преко ноћ што је стечено од како је постао С. Кад је сместио своје у родбини у Србобрану, лати једнога вечера све што је било у цркви вредно; натовари на једна кола са арњеви и осване сутра дан на Дунаву па ће отуда на Саву, да претури све преко у Србију па да преда на оставу. Како се мучио да се провуче кроз непријатељске чете, то само он зна. Пао му је сињи терет са груди, кад је све црквено имање сместио на поуздано место. Пожури кући да спасе и своје ако се још узможе за времена. У путу га сукоби пусти глас, да је С. сав у пламену. Тај глас је покосио јаднога Васу Божића по срцу. Није него као да му се у тај мах нешто прекинуло у животу. Није ни шала, у његовој кући му је остало све што је имао. Толика храна, толико пиће, толика грађа. Ако је истина да су Маџари запалили С. — онда је остао на чисто го као прст. Све што је стекао за последњих двадесет година тешким радом и великом штедњом све му је то сада пропало. Шта ће јадник после? Но живи [209] Бога хвале. Умирила га је мисао, да су му жена и деца на сигурноме месту — нек остану само сви живи и здрави на од живих се људи није ништа отело. Помишљао је да имаде десетак хиљада форината у мађистратској каси а понешто је раздао и по људима — па баш ако и пропадне све што му је по кући, то ће му остати као добар квасац за нону тековину.

Но јаднога Васу Божића постигла је већа несрећа но што је могао и да помисли. Кад је дошао на Јарак, чуо је да је сав С. изгорео у пепео, да су робови, што су били у диштриктској тамници, избили из ње и поробили мађистратску касу, да је и Србобран пао: еве што је остало у њему живо, да је заробљено те одведено које у Суботицу, које у Сегедин.

Јадни Васа Божић није знао је ли жив или мртав на тај несретни глас. Остао је где се затекао. Кад му је пламен спалио све што је имао, кад су му мили и драги његови потпали под непријатељску сабљу — зажмурио је, латио је дугу пушку — шат и он нађе где себи смрти. Но усуд је и ту друкчије усудио јадноме Васи Божићу.

Наскоро за тим утишала се буна престала је војна. Бегунци су се враћали из бежаније на своја попаљена огњишта. Васа Божић тражио је смрт са оружјем у руци, али смрт је бегала од њега. Кад се смирило вратио се у С.

Да грдне ли промене! Некада је С. било [210] велико место у Бачкој — а сада је све спаљено и лежи у развалинама. По свем месту нађикала коровина у врх спаљених и оборених кућа.

Божић је још са два своја мештана дошао у С. Морали су се као дивљи зверови пробијати кроз коровину са оружјем у руци. Крај цркве су затекли још десетину другова — иначе је све било пусто. Пре свега запалише коров са све четири стране, да виде шта је остало и с кога ће краја да почну. Срце им је пуцало у грудима, када су видели да ни једна кућа није остала читава. Све је изгорело, све се срушило. Са свих страна стрше све саме развалине и рушевине. С голим шакама није се дало ништа урадити.

Састану се и договоре се, да се разиђу по родбини која је остала на миру, да траже помоћи само да прво подигну куће. Док су они то тако смислили, почео се и остали свет већ враћати на згаришта. Те кукњаве, те вриске и лелека — није него да пукне човеку срце у грудима. Свако то набраја, ко му је погинуо и шта му је све пропало, ко му је допао ропства и можда свиснуо у туђини.

Но мало по мало почеше људи разабирати ко је где запао. Од бегунаца, што су се враћали из далеких крајева, начуо је и Божић, да му је жена са децом неким чудом божијим, када је пао Србобран, остала у животу — па се прибила у брата свога а шурака Божићева чак у Араду. На бога је неки дужник божићев смислио био, да му оно дана, [211] пре но што ће С. да изгори, врати свој дуг — па кад га није нашао дома, а он видео да ће бити зло па брже боље закопао и своје и божићеве новце под сек од свога бунара. Сек је изгорео али је пепео претрпао још боље закопано благо. То је Божићу пало сада, као да је с неба. Јави се пре свега жени и деци, да је у животу, па онда се лати да подигне ма и најмање кућице, да има у што ће их довести.

Ала је то била жалост погледати! Пре буне је божићева кућа била једна од највећих у месту. Велика стара кућа на покој, са магазинима, стајама. Славна и чувена је то кућа била. Њојзи се није капија затварала ни дању ни ноћу за пуних десет година дана — добар знанац и пријатељ свраћао је у њу откуд год је наишао, јер гостољубивије куће није било у свем С. Данас је Васа Божић подигао једва три собице и дућанац. Морао је оставити стотинак два форината, да почне какав такав посао кад му је све отишло у млево.

Но бадава се јадни Васа Божић отимао од несреће што га је снашла. Није то ни шала бити до скоро један од првих људи у месту а сада спасти на то, да продаје труд и кремење, иглу и тириплик. Узалуд је госпођа Соса храбрила и уздизала свога човека. Васа Божић је клонуо духом, а није могао никако да се прибере. Није он научио, да ситни и кубури — размахнуо би се он опет свом снагом, али крила су му подломљена. Узалуд [212] су га мештани изабрали и за кнеза, само да му колико толико помогну. Но Васа Божић није научио узимати, него је целога века давао и чинио; други би на његовом месту у оно доба повратио све што је имао па изгубио — а он је остао поштен кнез у погорелој општини. Сиротовао је, дрмио је, очајавао је, док једнога дана, а он свисну на пречац од свога чуда. Нешто мора да се прекинуло у њему, јер није боловао ни дана. Седео је по вечери са друштвом и диванили су о добрим временима пре буне. Друштво се рано разишло. Божићу у мах позли. Леже на диван, а отуд опет на постељу. Док је госпођа Соса отрчала по лекара у други сокак и дошла с њиме — а Васа Божић је дотле већ испустио душу. Остаде јадна госпођа Соса са троје сирочади, јер дотле се нашла и Зорка — а о танкоме имућу, јер осим кућице и оно мало худога дућанца, није имала нигде ништа под богом. Да су јој сва деца мушка, ајде још и које како, ал’ овако беше јадници тешко. Рајко је био добро и даровито дете, за њега ће лако, ал’ ово двоје женских искапаће им очи радећи за туђе људе.

Сирота госпођа Соса смислила је, да Рајка даде у Карловце у школу, дете учи добро па ваљда ће се ко смиловати и помоћи му, да сврши науке. Кад он једном стане на ноге, биће у старости њојзи храна, а сестрама наслон и обрана.

Но одмах прве године увидела је госпођа Соса, да се о таквој малој снази не да живети [213] на две стране — она са ћерима у С., а Рајко на школама. Смисли и прода оно мало куће и худога дућанца те се пресели сину. Док он учи, ћери ће мало по мало дорастети, радећи и оне, па ће понешто заслужити, а држаће ђаке па ће шат тако лакше живети.

Сироту удовицу Бог је двапут проклео — једном што је остала самохрана без свога друга и хранитеља, а другом, што је вргнуо у сиротовање, те јој је тако двојином теже и јадније.

Но госпођа Соса је била жена јака духом и нема тога, што она не би поднела ради своје деце. Цео живот њезин, док је Рајко учио гимназију био је мука и патња. Мислила је јадна жена, да ће јој одланути, кад је Рајко добио стипендију и отишао у Пешту, да учи права.

Но сад је настала још већа мука. Рајко је био материна маза — она га је пазила као два ока у глави, а он је осетио како је мека материна рука, па се није увек повијао, како је она хтела и желела. Отуда је и на великим школама био раскалашнији него његови другови.

Јадна мати падала је са ћерима од јутра до мрака од тешкога посла на нос — само да састави што им треба за живот и да зглаве Рајку, што му је ваљало дометнути уз стипендију.

За све то била је хвала — онај побусани и окићени гроб у с—ом гробљу, у коме је трунуло младо тело даровитог Рајка Божића.

Смрт је страшна кад закуца на вратима и богаташа али она је ужасна кад прекорачи прага сиротињској кући па не коси по реду, него руши крвнички баш стуб, на коме стоји кућа.

Сто живота својих дала би госпођа Соса за један живот свога Рајка — али и Бог бира.

Госпођа Соса је клонула и чисто се сва срушила од овога тешкога удара. Двадесет година дана сновала је она лепе снове, да ће доживети, да види свога сина као ваљана човека, да ће своју старост провести лепо и мирно, да ће се братац састарати сестрама — а сад све је то био пуст и тежак сан!

Кад, наиђу најтежи удари у животу на меко женско срце, оно клоне снагом, али се уздиже и погледа неким неразговетним погледом у небо; крепи се, диже се вером у Бога. Госпођа Соса дигла је под ударом своје тешке несреће очи своје горе, али Бог, кога је она погледала кроз сузе своје није јој био више бож’ опрости греха — Бог љубави и правде, штит и бранич јадних и невољних. Тај Бог узео јој једину узданицу, снагу и потпору њезину — сина јединца. Код толикога света, зашто баш њено срце да рани и то тако дубоко, да тој рани нема више лека? Кад на свету нема правде зашто да је нема у Бога?

Под отим ужасним мислима пиштало је материнско срце госпођа-сосино, а ум се чисто мрачио, те је почела, да ропта и на Бога.

Милка и Зорка чисто су се скамениле од јада што им нема више брата од заклетве. Но оне су обе још младе, силом се не може у гроб, а томе јаду је рад — силан и напрезан рад, најбољи мелем.

У тим црним данима дојавиће им стара тетка — очева сестра — из В., да је саморана тако гронула од старости, да би јој чисто лакше било, кад би се госпођа Соса доселила с децом њојзи, па ће радо делити с њима оно мало злехуде пензије, што је вуче из варошке касе, као удовица за некадањим варошким сиротињским оцем.

Госпођа Соса и ћерима било је тешко да се раставе са гробом Рајковим — и саме нису знале, чему се надају, гледајући сахрањен сваки над.

Кад је остарела тетка све то тужније запомагала, кад је и лекар у С. казао, да ће им свима боље пријати планински ваздух у В., а ако остану још дуже у С., да ће клонути и попадати од тешке туге и жалости — онда се једнога јесењега дана преселила госпођа Соса са кћерима у В.

Је ли то било смишљено или је било случајно, да се у исто доба најмио и Милан грк-стеванов из Ч. у адвоката Гавре, у В. за практиканта и писара?

Милан је након смрти рајкове похитао на гроб свога друга, и нашао се мајци му и сејама, колико је знао и умео, на помоћи. Док је учио последњу годину права, долазио је чешће у С., да походи своје другове.

Тада би сваки дан походио госпођу Сосу и остајао би дуго у њих разговарајући са ћерима јој, чим би оне мано дахнуле од вреднога посла.

Ко је оштрије припазио, могао је видети, како необично сева око у младога правника Милана, чим погледа у Милку Божићеву.

7.

Има већ десетак дана, како се у кући доктора Станоја Лазића пред вече састају по неколико људи на договор. Ту је адвокат Стева Попић, ту млади трговац Рада Ђурић, ту је честити мајстор Марко Катић, ту је највреднији ратар Цветко Момчилов. Доктор Станоје их је позвао на договор и саопштио им је, шта је смислио.

Прва два три вечера разговарали су при чаши вина, с кога би краја ваљало почети, да се Српство у В. не само очува од пропасти, него да се прокрчи пута да пође унапред.

Доктор Станоје је хтео, да иде све договорно, јер је договорна радња од старина најбоља. Пре свега им је описао Србе у В. како их је он познао — па онда је молио њих, као своје пријатеље, да кажу онако својски и искрено, чинили се и њима, да је све то тако, јер више очију више и виде, више глава боље смисле.

— Видимо ми наше зло одавно — уздахнуо је прво мајстор Марко. — Ми мајстори луди стојимо онако на среди међу [217] светом, нас треба и паор и господин. Таки нам је посао. Нисам ја слеп код очију, господине докторе; видим ја јасно на дану, где и у чему рамљу наши бољи људи, а шта тишти и мале газде. Али која ми је вајда, што ја то видим, кад не могу да помогнем. Кажем ли што људима, одмах злим на мене и једни и други, господа ме кору, што ја не гледам свога заната, а паори ме гледају по преко, што се ја мешам у њихове после. И тако сам увек изгорео на две ватре. Него тако може бити, ако прионемо сви, које то тишти, за што да смо ми Срби последњи на свету кад од наше памети, од наше руке није се ништа отело. Све је то тако, као што казујете — а вама је докторе дао Бог, да смете, да умете, да можете рећи свакоме у брк, па да видите тргнуће се многи од кога није ђаво већ узео ушур.

Остало је друштво повлађивало мајстор Марку.

— Ја сам дуго и дуго, годинама сам мислио о тој ствари — узе реч доктор Станоје Лазић, — шта би и како би ваљало почети па да пођемо и ми на боље. Ево ћу вам казати искрено и отворено шта мислим па судите после хоће ли бити тако добро, или ћете ви знати штогод још боље. Ја бих почео рад наш из тиха — али не с краја, него одмах са среде. Желео бих пре свега да се сви побољи људи ухватимо у једно коло, — где би се чешће састајали, виђали, договарали и затим по договору и радили.

Дајте, да створимо овде у месту једну братску и српску заједницу, једно велико српско коло, па да у нему и њиме порадимо за материјалан и духовни напредак нашега народа, — али да порадимо својски, не устма и речима, но делом, трајним и истрајним ма и дугим и мучним радом за напредак свију нас.

— То би било добро, само ја не знам, како ви то разумете — упитаће газда Цветко Момчилов.

Ево да ти кажем брат-Цветко — како би се то радило — рече доктор Станоје живо. То коло, реци да ће нас у њему бити стотинак људи Срба одавде, то ће ти бити матица за сав наш рад. Ту ћемо се договорити шта треба рушити и шта зидати, па ће одатле сваки на свој посао, као рој што излеће из кошнице. Ето ће се на прилику казати да вас и нас треба ишчупати из шака крштених и некрштених Чивута, да нам у нужди не деру девет кожа са леђа. Ми ћемо се ту договорити па ћемо у нашем месту подићи задругу за штедњу и братску помоћ. Теби Цветко треба двеста форината, да купиш марве или да узмеш што земље под аренду, немаш их, не ћеш ти у свој својој нужди ићи Леблу, ни Клајну, но ћеш са два добра јемца отићи у задругу, па ћеш добити као поштен човек и добар платац што ти треба, а под мали интерес од онога новца, што смо га сви приштедили и унели у ту задругу, да се њиме људи помажу.

— Бог из вас проговорио, господине докторе, рече Цветко Момчилов радосно.

— Ето ће се на прилику — продужи доктор Лазић даље — рећи, да ваља и сиромашну децу увести у школу, која сада седе код куће, што немају за што да купе ни одела, ни књига. Из нашега кола одвојиће се један рој, који ће основати задругу што ће помагати тој невољи. Или ће се на прилику наћи договорно, да ми сви ђутуре живимо онако, како се треба, и ми господа, и трговци и мајстори и ви паори људи — ето ћемо онда у том колу повести о томе реч па ћемо наћи, како је боље и мудрије — из кола ће се разићи читав рој, који ће говорити и учити свет на боље, па ће се тако полако затирати међу нама по неки луд обичај, многа слабост, те ћемо и ми ударати бољим путем. Чему год ваља помоћи, што год ваља урадити, све ће то понићи, све ће се то ишчаурити из тога нашега великога кола. Као што срце у човеку храни крвљу све тело — тако ће и то коло бити утук свему злу нашем и извор новом и бољем животу.

— Евала, господине докторе — рече мајстор Марко — дај боже, да буде све тако, не би ли и нама једном свануло.

— Колико ја познајем наше људе биће велике граје — прихвати адвокат Стева Попић — јер то коло ће многоме и многој помрсити рачуне. Али крајње је време, да се почне радити; ја сам адвокат, па видим, куд то води, ако остане и даље тако.

— Само све што се ради, ваља радити [220] смишљено и с рачуном — додаће млади трговац Рада — па онда не треба клонути духом, ако наиђемо на тешкоће. Ви сте докторе најзгоднији за тај посао. Куд ви нагнете продрећете, јер вам не може нико ничим ни близо.

— Ја без ваше помоћи не могу ни маћи — рече доктор Станоје замишљено — ал кад почнемо, ја вам кажем да ћу ја последњи сустати.

Сви се сагласише да се оснује прво и прво друштво „Српско коло“ а одатле ће после покретати све што год се нађе да ваља радити.

Већ су готова и правила за друштво — само да се састане збор.

За осам дана састао се велики збор в—их Срба и основао је друштво: „Српско коло“ — а из друштва тога поникла је после месец дана „Задруга за штедњу и узајамно помагање.“

Узалуд се налазило пророка који су прорицали да доктор Станоје Лазић оснива то друштво само да му он буде на челу. Станоје Лазић ушао је у праву друштва као обичан члан и први је уложио улог од пет хиљада форината — за њим су потегли сви новчани и имућни људи. Млади управитељ трговац Рада Ђурић стекао је новоме заводу на све стране најлепше поверење.

Оснивању задруге највећма се опирао фишкал Гавра М. Где год је само могао одговарао је људе да се не уписују у чланове мајсторе је плашио да ће трговци повадити и поарчити сав новац, паоре је плашио да [221] ће их господа задужити до грла, а трговцима је говорио, да је то против њихове користи кад паор човек може лако да нађе јефтиних новаца узајам.

А зашто је то тако радио Гавра фишкал? Зар њему није ишло у рачун да Српство у В. буде снажно и напредно?

Господин фишкал Гавра М. знао је само за једну корист и то прво за своју а друго за корист својих клијената — или боље рећи својих клијенаткиња.

Има десетак година дана како је фишкал Гавра обесио готово све парнице о клин те се бави једино тиме што издаје људима новце под камату. Његове су најглавније муштерије госпођа Санда поштарка, попадија Анка, госпођа Јуца и млада удовица Катица. Те четири госпође су први кајшари у В. Све што су донеле својим мужевима, све што им се које одкуда превалило, учиниле су у новац па им то фишкал Гавра издаје све у мањим свотама на велику камату а на кратак рок. Тридесет и шест по сто то је обичан интерес — а има ко им плаћа и четрдесет и педесет на сто.

Тај посао ишао је тајом, нико није знао за њега осим Гавре фишкала, попе и поштара. Но мужеви су ћутили, јер је тај посао доносио лепу крајцару у кућу. Да није тога ко би смагао толики трошак око женскога луксуза.

Не прође ни месец дана, а адвокат Стева заиђе по људима за које је знао да [222] су задужени — па поче једнога по једнога да уређује помоћу „Задруге“ .

Фишкал Гавра се чисто окаменио кад су му најдешператнији дужници донели и главно и интерес и рекли, да хвале Бога што сада имају новаца буд зашто, по шест седам на сто.

Жене су рикале као рањене лавице кад им је фишкал Гавра изјавио, да не може у свем В. да им изда новац по старом под велику камату — јер га просто нико не ће више од њега. Наишло је лудо време — он намеће новац силом и ономе који га не тражи — али свет има сада своју задругу па иде тамо као слеп.

Најстарији каматници не памте овакога чуда — ово не слути на добро што се свет од једанпут опаметио.

Јавни живот у В. закомешао се као кад когод узмути устајану зелену баруштину. Доктор Станоје Лазић био је душа у друштву „Српскога кола“. Дању ноћу мислио је непрестано о томе како би ваљало препородити друштвени живот у месту; док није радњу захукао и утврдио у једноме правцу дотле се није лаћао другога.

Још пре божића бројило је коло двеста чланова и радило је сложно, договорно и погодно. Све што се покретало покретао је доктор Станоје Лазић ал’ је он то знао и умео тако вешто да удеси, да се нигде није више истицао но што је нужно. С поља је изгледало све тако као да је свака ствар [223] свака новина поникла у души свију у један исти мах — па је тако свака ствар и била израз опште воље. Доктор је сматрао друштво за њиву у коју је сејао здраво семе тако вешто, да је ово ницало наједанпут. Том вештом тактиком подрезао је корен личној сујети и зависти, те није дао маха неслози.

„Српско коло“ напредовало је тако јако, да је у сред места најмило најлепшу кућу и у њојзи удесило себи дворану за читање листова и књига и лепе и угодне просторије за забаву и весеље.

Сваке суботе у вече држала су се у просторијама друштва јавна предавања. Предавања отпочео је доктор Станоје Лазић са лепим поучним говором о паметном начину живота појединаца и у кући. То нису била научна разлагања но живе и поучне слике из свакидањега живота. За њим су пошли други те су предавали — и увек је било толико слушалаца, да већ више није могло стати у друштвене дворане. То је било ново и сваки се отимао да чује што лепо и паметно.

Људи су се почели одвикавати од тумарања по механама и каванама и почели су примењивати поуке што су их примили на тим предавањима на свој живот. Свуда се о томе говорило. Неки је одобравао што се тако немилице нападало на махне што нас затиру, другима је то било зазорно — али свако је гледао да извуче из тога говора и разговора користи за се. Узбунили су се и [224] стари и млади а то је било за први почетак доста.

Млађему свету у В. ваљало је дати лепши и идеалнији правац у животу. У „Српскоме колу“ појавила се мисао, да се оснује певачка дружина у којој ће мушки и женски неговати заједнички лепу вештину певања и појања. Мисао та прешла је у дело.

Сви старији господари и госпође у В. гракнули су као из једна грла на ту новину. Ко је то још видио, да млади људи, момци и девојке па уз њих и младе жене уче заједно да певају. Сви рђави језици прорицали су у сав глас, да ће ту бити у тој дружини наскоро бруке и срамоте. Но доктор Станоје Лазић је ућуткао све те разговоре, што је и своју жену и ћери и младе жене из првих кућа уписао у певачку дружину и што је увек сам био присутан на свакоме веџбању.

О богојавлењу певала је певачка дружина први пут у цркви на литургији. Сав се свет згрнуо у цркву и кад складно запојаше мушки и женски гласови, и најзакованијим старцима растела је коса на глави од милине. Сваки је хвалио, да је била сретна мисао, која је засновала ту дружину.

Кад је после недељу дана „Српско коло“ давало прву своју забаву на, којој је та певачка дружина певала најлепше српске и словенске песме, признао је сав свет у В., да се никад није тако лепо забављао као тога вечера у просторијама тога младога друштва.

Мало по мало па је „Српско коло“, као [225] матица усредсредила сав јаван живот у В. у себи. Њезина два млада роја, задруга за штедњу и припомоћ и певачка дружина, успевала су дивно. У породичком животу почео се будити бољи дух, сваки се то пренуо и отимао, да пође у напред. Овај нови дух, који се полако будио и снажио није могао, а да не захвати две највеће задруге у месту српску црквену и месну политичку општину.

Још пролеће није ни грануло, а већ су се чиниле припреме, да се занови и једна и друга општина. Отпре је свет мало марио, какви ће људи доћи на управу — сад се почело по месту живо разговарати о томе. Неслога је кочила рад у једној и другој општини. Људи почеше, да разбирају са чега је то? То разбирање није ишло многима у рачун. Људи, који су до јуче били на власти почеше, да увиђају, да ће им се та власт да измакне из шака.

Кад се камен на брду макне, низ брдо са ваља. Прво се шушкало, после се почело јавно говорити, да је српска црква и школа прави батал, да се у месној општини не ради увек као што ваља. Стари општинари почели да се згледају и питаху откуда је то?

Није била дуго тајна, да се у „Српскоме колу“ претресају крупне ствари. Људи се почеше омишљати, ко то чеврљи око општински послова. Доктор Станоје Лазић је знао потанко, шта све тишти дојакошње општинаре, њега је можда највећма болило, што и једна и друга општина пада и пропада — али је [226] млади доктор био човек мудар, знао је он врло добро, да имаде посла са гнездом стршљенова, да храст не пада одмах од првога ударца, па се чувао, да се не каже е се он дигао, да својим раменом исправи свет. Није му се свидило, што се свет бакће само око тога, да претреса како ово или оно у општинском раду не ваља, а што не бере бриге, како би се то боље урадило.

Доктор Станоје Лазић знао је вешто удесити преко својих људи, да се свет окане разговора о томе, како ово или оно не ваља — то знају већ и врапци по крововима, но да се поведе једном разговор о томе, како би се најлакше удесило, да све то пође на боље и ко би све то умео удесити, како ваља.

После неколико дана већ се живо разговарало о томе, не само на јавноме месту, него и по свима кућама, како би се српска црквена општина најбрже и најлакше одужила, како би подигла своје забатаљене школе, поправила своје немарне учитеље, отворила себи нове изворе и прилоге, како би варош могла доћи најјефтиније до добре пијаће воде, до лепога осветлења, до добро уређене болнице, до куће за остављену и занемарену децу, до склоништа за изнемогле остареле сиромахе, до исушених ритова и бара, како би се најбоље уредила ноћна стража и други општински послови.

Свет је свет, кад се једном ускомеша и захука, нема тога ко ће га зауставити.

Доникле су и људи од старога реда и [227] кова пристајали уз ову нову струју. Повлађивали су онима, који су ишли за бољим, јер су се надали, да ће опет они бити изабрани и позвани, да изведу што се смишља и говори. Седну ли опет на своја стара места, онда ће они већ знати, како је најбоље. Не да се то ништа преломити преко колена ни урадити на пречац, свега ће тога бити само у своје време. Ко буде жив дочекаће све то.

Према овим људима истицали су поборници новога правца: да вук длаку мења, али ћуд никада. Што је дикла навикла, то ће радити и после. Појављивали су се све то чешћи гласови, који су тражили за нов посао нове људе. Јавно мњење се усколебало. „Српско коло“ није могло дуже оклевати и приступило је у договору: ко да се све бира у једну и у другу општину?

Ствар је дошла до прелома — кад су се поменула имена нових општинара — стари су дигли читаву грају по месту.

Сва се њихова срџба окомила против доктора Станоја Лазића.

8.

Млада докторка Љубица Лазићева је уза доктора Станоја Лазића из дана у дан све дубље загледала у сваку фазу живота у В.

Доктор Станоје Лазић био је цео дан у великом послу, то око својих болесника, то опет око јавних послова. Често пута не може с миром ни да руча, јер га људи чекају и [228] траже. Но како с вечера сврши посао, сврне мало у „Српско коло“, да проговори коју са својима људма, па онда жури кући, на вечеру.

По вечери би се сестра му госпођа Маца, одмах дигла од стола, па сишла доле у свој стан а доктор би онда запалио цигару, па би у својој радионици развезао диван са Љубицом.

У разговору томе причао би доктор Станоје својој љуби све што је тога дана мислио и радио, па би је изазвао, да му она каже, шта мисли о свему томе.

Љубица му је искрено и отворено казивала све што мисли и доктор би се не једанпут дивио, како му жена има за поједине ситније ствари много оштрије око него он сам. Много пута би јој он просто изложио само по коју замисао своју и замолио је, да му каже; како би она ту замисао извела у животу а да буде најбоље? Љубица би у таким приликама сјајно засведочила, како је женска страна далеко обазривија, како уме многе танке нити лако да заснује на једну основу, да их испреплете вешто, те да се свака повије и упије као што ваља па цело буде тако јако засновано, као да друкчије не може ни бити.

Том приликом би доктор причао својој жени како се развија све што је до сада са људима подигао и она би му не једном указала прстом на поједине појаве које прећаху да ће растурити темељ целој згради.

Иза сваког такога разговора доктор Станоје [229] Лазић би свакога јутра орнија и вољнији полазио у свет, на рад, у борбу, а Љубица би се уздизала мислима и плановима докторовим све то више на ону висину, на којој је он стојао.

Често пута доктор нема дома, а Љубица кад одахне мало од посла по кући села би на онај округли диван, што стојаше на сред њихове радионице. Кроз велике прозоре виђаху се окомци Фрушке Горе, а по њима шуме де се заодева листом. Љубица би се тада сетила свога девовања. Каква ли је разлика међу њеним садањим животом и оним, кад је још девовала у своје старе помајке.

Љубици је још и сада живо у памети, како је много пута тајно у себи премишљала, како ће јој бити некад када се уда? Њезин девојачки живот био је тих и миран све док није видела Рајка Божића. Онога маха, кад га је видела, отворио јој се пред њоме рај на земљи. Шта је ишта пута будна сањала како је живот мио и леп. Вечита песма, вечита радост; свака је стаза којом год пође засута мирисним цвећем, око ње певају тице, зује пчелице, пролећу шарени лептирићи. Но то је био само зар сан на јави, али је тај сан њу толико занео, да се дуго, дуго није могла пробудити из њега.

Љубица се ипак пробудила из тога сна — и сада пред њом није био више заношљив лик Рајка Божића, није била ни његова песма [230] што опија, ни свирка што уздиже душу у невидљиве светове. — Место свега тога био је мушки лик доктора Станоја Лазића; био је човек који је опасао помајку њезину од смрти, који је својом речи био благи мелем тузи и болу њезином; човек који је у њојзи тражио срећу свога живота; човек који је њу на својим мушким рукама чисто уздигнуо над оним њезиним маленим сеоцетом и показао јој свет и у њему људе, њихова дивна дела и грозна недела, високе тежње и ниске страсти, мушку борбу а женску сплетку и пакост.

Док је Љубица девовала, није ни слутила да је и свет и живот у свету таки као што га је гледала сада узе Станоја Лазића.

Много пута кад је тако сама, па почне да промишља шта све бива око ње, а оно јој се памет занесе, а срце јој често чисто претрне у грудима. Нигде, куд год погледа оком, не може да нађе ни једну светлу тачку, где би се зауставила и умирила. Мало по мало па као да јој се увуче у душу неки неописани немир и страх. У томе страху осврће се за давно минулим данима свога детинства, свога слаткога девовања. Камо њезине лепе среће, да се опет хоће да врате они мили дани, чини јој се, као да би се чисто поново родила.

Полако уздигне очи горе и поглед јој падне на велики исписани лик доктора Станоја Лазића. Сликар што је пре неку годину исписао тај лик, као да је на та два снажна [231] рамена написао ове две тешке речи: дужност и борба!

Са велика, блага, мисаона чела на тој слици, осипаше се нека тиха светлост, те преливаше цело лепо лице у младога доктора неким чудним чаром. Што је млада жена дуже гледала у то светло лице, све јој је оно више долазило као кула светиљка на узбурканом мору.

Као што бродар, кога носе узбуркани морски вали све ближе понору, гледа у кули светиљци свога спаса — тако је и Љубица осећала, да је сваки поглед у лик доктора Станоја Лазића загрева топлом надом, да јој уздиже душу у неке надземаљске висине, куда не допире људска пакост ни злоћа, куда не допире светска врева ни жагор, но где влада небесни мир и блага тишина.

Не једном падне на ум младој докторци онај шумни поток што набуја, па дере бујицом уза ловачки дворац у коме је она провела своје детинство. Велики и снажни храст пустио је тамо своје снажне жиле дубоко у земљу, узалуд се бију о њега узбуркани таласи планинских вода — он стоји чврст и непомичан, само што му бела, ситна пена попрскује снажне и чворновите гране. Уз тај снажни храст повија се зелени и лаки бршљан, из тамне гудуре сили се он у вис на светло сунце, на божији зрак, повија се, увија се уза дебло.

Љубици Лазићевој долази често, да је тај храст и тај бршљан сушта слика и прилика [232] њезинога живота. Неизмерним поштовањем погледа она у човека, који јој је у животу и свету тако снажна обрана. Нека неодољива сила привлачи је, да се сваким даном све то тешње приљуби уз њега. Сав тај бурни комешај у животу овоме, чини јој се, кад погледи на чврсту вољу и мушку одважност доктора Лазића, још слабије него лака пена у планинскога потока.

Љубица је пре неки дан била у попадије Анке. Отишла јој по подне на поседак. Попадија је била жена жива и говорљива и час по па би јој испала по нека реч из које је Љубица судила, како многи криво схватају па и осуђују доктора Станоја Лазића.

По попадијиним речима рекла би, да и попу а и многима другима у месту није било никако право, што „Српско коло“ хоће да утиче на општинске изборе. У њему су већином млади, незрели људи, који још не знају људски ни на чем жито расте, а камо ли, да они дају правца у општинскоме раду. Људи говоре, да доктор Станоје Лазић није радио мудро, што се као пришелац и јабанлија тако сувише дубоко упустио у њихове местне размирице. За њега би било најбоље нека пусти људе да они расправе сами шта имају међу собом, а он да гледи као и до сада само из прикрајка; шта се на послетку и тиче, он има своје сигурно, то је за њега неблагодаран посао, за то му не ће нико рећи ни хвала а какви људи у В. они ће до никле гложити међу собом па [233] ће се после опет смирити и измирити а доктор ће остати сам самцит на цедилу.

Попадија Анка казивала је све ово Љубици тако доброћудно, тако искрено, да Љубица није могла а да јој и сама не одобри.

Већ се спуштало вече када је Љубица пошла од попадије кући. Уз пут је непрестано премишљала о томе, како ће да каже Станоју шта се све плете иза његових леђа.

Први пут у животу своме поколебала се Љубица вером, да ће јој Станоје успети у оном што је наумио да изведе.

9.

Коцка је пала. Претутњили су општински избори. Изабрани су махом све сами нови људи који нису до сада били никад општинари ни у једној ни у другој општини. „Српско коло“ се размахнуло свом снагом те је оборило све старе општинаре. Избори су заталасали цело место и разбудили су све духове. Вара се ко мисли, да ће старовоље тако од шале пустити сву власт из шака. Има њих на стотину којима су интереси љуто повређени. Изодавна су многи ћутке осећали, да нов живот који је настао у В. прети да им поткопа досадањи рад. Било је њих ваздан којима је ишло у рачун, да у црквеној општини остану они исти тутори и они одборници који су били досада да политичком општином дрмају стари матадори.

Људи су осетљиви кад им ко дирне у сујету њихову али чисто подивљају, кад им [234] ко смрси рачуне па их макне по џепу. Сви који су имали давати што једном или другој, општини, сви који су имали да примају што од њих, видели су, да то не ће ићи од сада тако како су они хтели и како је по њих било добро. Све је то сада узаврело и тражило је, да ма којим начином препречи оно што прети да не буде више по старом како је било.

Избори су прошли, али је ту имала још да рече своју и конзисторија и жупанија. Оне су могле да их одобре али да их и униште. Све старовоље су упрле очи у Гавру фишкала — он је стари мајстор а добро је био уписан и код владике и код великог жупана. Није то њему првина, он може да изради и оно што нико ни не мисли да се може израдити. Зна он добро све криве путове као да није правим никад ни ходио. Само ако се фишкал Гавра одапре онако као што он уме, излетиће нови општинари из општине као да нису никад ни били у њојзи. Њега треба дакле задобити за тај посао па ма пукла и једна хиљадарка. Не пита се у таком послу колико стоји него шта вреди.

Фишкал Гавра био је у томе послу доиста стари мајстор. Одавно се он омишља ко то прави и њему и другима смицалице. Његовоме оштром оку није се отело, да је доктор Станоје Лазић „Српскоме колу“ за леђи, да га он води и управља ма да се нигде не истиче. Но сад је клин већ избио из вреће. Доктор Станоје Лазић се дуго опирао па се на послетку ипак морао примити, да буде [235] председник црквеној општини. Људи ма колико да приањају око неке ствари, ипак се радије хватају за једнога човека, за једно име. Да не падне ствар, морао је доктор изићи из своје дојакошње резерве и ступити црквеној општини на чело а и у местној општини узети ствар у своје руке.

Фишкал Гавра је био сад на чисто с киме има посла. Он је био готов као запета пушка; само још чека да му његови људи дођу сами. Зна он врло добро, осећа он то тешко, да она докторова задруга иде о глави а и њему и његовим клијенкињама. Али друкчије иде ствар кад он сам удари на доктора а друкчије кад има за собом читаво коло незадовољника. Овако је то много боље и сигурније. Прво је јаки наслон на људе а друго лепа је и заслуга. Да се он ухвати сам за свој рачун у коштац са новим људима, ту не би било ћара. Ако и надвлада, други ће се више користити него он; овако ако ради по поруци, прво ће му људи поштено платити сваки његов корак; а од тога се живи, а друго, пре ће успети а и оно што постигне дуже ће трајати.

Фишкал Гавра је добро познавао људе у В. При изборима борио се и он као лав а кад су пали на биралишту повукао се, није се првих дана дао ни видети. Засео је као паук у своју мрежу на је вребао, да му мухе саме улете у њу. Боље је увек да људи траже њега него да он тражи њих. —

Фишкал Гавра је добро рачунао. Два [236] три дана после избора па су га већ поједини људи ословљавали, да он стане на ноге па да поквари све то што је урађено. Он је једини човек у месту који зна како то иде. Фишкал Гавра је замишљено ћутао; није то, вели баш тако ни лака ствар. Треба то много ићи за тим а то све кошта и труда и новаца. Трећи дан су све то живље наваљивали на њега, али Гавра се још устезао. Четврти дан већ је морао да сазове своје људе на договор, крајње је време да се већ што ради ако се у опште мисли да се што уради.

За оваке послове не подноси велика галама. Најбоље је ако се састане њих десетак одабраних људи, после ће већ заићи сваки од куће до куће. Сваки зна своје људе, па ће лако добити од њих потписа на тужбу.

У очи суботе, после вечере, био је уречен састанак код Гавре фишкала. Дошло је њих десетак на договор. Ту ти је био грк-Микан који је био десетак година први тутор црквени, мало по мало па предао своју радњу сасвим својим синовима а он је гледао само црквене послове. Под њим се црквена општина задужила до грла. Ту ти је био и Леви Хершел варошки арендаш за цео „ферцерунг“; ту два мајстора који су дужни цркви а „лиферују“ варошкој кући; ту газда Мића, што је закупио варошку припрегу; ту Марко касапин, што има цигљане на варошкој земљи а држи и калдрму, ту још два три газде човека, који сваки час имају по [237] варошкој кући посла, а држе и црквену земљу под аренду — а напослетку и поштар Мата као вешт човек у тим пословима.

Договор је трајао до поноћи. Гавра фишкал спремио је обадве тужбе још од јутроске.

У оној што ће ићи на владику, изложио је потанко: како нови општинари „немају црквене свести“, како ни један од њих не иде никад у цркву, како се никад не причешћују; позвао се на попове, који ће све то по својој чистој савести посведочити. Узео је више од половине општинара појединце на миндрос, па је свакоме наплео кијамет махна и описао их је владици тако, да ни пас с маслом не би појео те бљувотине. Али што дебље то боље.

У тужби на жупанију извео је Гавра фишкал, како власт не сме подупирати „омладинске тежње“ које иду на преврат, да заваде мирне грађане међу собом; нови одборници иду ли на то, да људи који су опасни држави приграбе у своје руке не само сву власт него и новац. Ако се не поквари овај избор, онда сви мирни и поштени људи у В. морају се селити из општине — а свему је томе крив један човек, варошки физикус, који је дуго година био у Србији, па и сад прима отуд и новаца а и пита увек оне преко шта и како да ради.

Сви што су били на договору, чудили су се, како су обе тужбе биле добро написане Бадава, фишкал Гавра уме, само кад хоће.

Кад је Леви Хершел чуо, шта све Гавра [238] пише о доктору Станоју Лазићу замисли се малко, па ће рећи, да би можда боље било, да се доктору подиђе друкчије. Има вели, у Пакши један доктор, који му је већ три пута писао, да би рад био да се досели у В. Како би било да поруче том човеку да дође — па ће варошки физикуз одмах осетити, да то није шала.

Марко касапин у мал’ што му није опсовао шактера, кад је видио куда Чивутин циља.

Остали се само угледаше на ове арендашеве речи, а фишкал Гавра рече, како томе сад још није време. Прво треба да падне доктор Лазић, па ће лако онда наћи другога.

Леви Хершел је ућутао, ади је у онај мах већ конципирао у глави писмо, којим ће јавити ономе у Пакши да дође. Сад су већ и Срби у В. устали против свога доктора.

Фишкалу Гаври није било право, што му је Чивутин покварио утисак кога су учиниле његове тужбе на све присутне — али му је одмах опростио чим је видио, да се Леви Хершел први машио за буђелар. Поведе се реч, да саставе што устреба за трошак. Ко зна колико ће се пута морати ићи владици, па и самој влади — за то треба трошка. У такима стварима не треба гледати на стотину две више или мање.

Кад је Леви извадио из џепа свој угојени буђелар што се напео да пукне, па метнуо на стол две педесетице, одмах је у мислима једну ставио у рачун ономе доктору у Пакши.

Кад присутни набројаше Гаври осам стотина форината —- рећи ће он, да ће бити доста за први мах. Сви га увераваше, да ће бити још толико, само нек се заузме као што треба.

Сутра дан су се у потаји купили потписи на тужбе. Скупљани су говорили, да је ствар журна, па немају каде да читају свакоме тужбу; иште се, да, и у једној и другој општини „остане све по старом.“ Људи су знали како је било по старом па су радо потписивали. Ко није знао да потпише, тај је мећао крст. За први дан скупило се више од двеста потписа — а до сутра било их још толико, јер су недељом обично сви људи код куће.

У недељу по подне журила се Јула фишкалица госпођи Санди поштарци „на рапорт.“

Причала јој је све потанко шта су и како су се разговарали прексиноћ људа у њенога Гавре. Санда је већ знала у главноме од свога туњавога Мате шта је свршено — али је ипак пажљиво слушала сваку реч, што је пала тамо против доктора Станоја Лазића.

Кад је Јула завршила своје казивање, Санда је ћутала али је нешто крупно превртала по глави.

— А, шта велиш ти Сандо душо; нашто ће изаћи све то? питала је Јула фишкалица љубопитљиво, јер је познавала оштру памет у своје другарице.

— Не велим ни бело ни црно — рече Санда замишљена — нек људи раде своје, а ја ћу моје. Знам ја доктору другога лека, [240] само још чекам мало док похватам све трагове. Само ти за сад толико кажем: запаприћу ја њему чорбу, да ће га љуто бридити, кад је стане кусати. Добиће он већ свога посла, па ће се оканути туђих послова. Бре ујешће га гуја од куд јој се и не нада — само тако, ако ја не будем жива!

Јула фишкалица би дала бог зна шта, да јој Санда каже шта је смислила; али Санда је ћутила као заливена. То је била само њена тајна. Кад пукне тиква, чуће се.

10.

У породици госпође Сосе настанула је велика жалост. Стара тетка им, удовица варошког сиротинског оца, занемогла је из ненада и узалуд је била сва вештина доктора Станоја Лазића — баба је након кратке болести умрла.

Госпођа Соса је са својим двема ћерима нашла се на љутој невољи. Престала је од једанпут теткина пензија, што су је са покојницом за живота јој делили, а девојке још нису биле стекле толико муштерија у месту, да би се могле хранити оним што зараде.

Уз сву невољу, почела је млађа кћи Зорка да поболева. — Мора да је девојче негде назебло, па је добило кашаљ и грозницу.

У данима жалости и несреће, сродна се срца још више зближе. Милан грк-Стеванов, долазио им је готово сваки дан у кућу —- и једнога дана, кад је увардао прилику да [241] никога није било у кући — рекао је Милици шта му је на срцу. Сирота девојка није могла да дође чисто к себи од велике среће. Глава јој је срамежљиво клонула на груди младоме правнику и она је тихо, чисто побожно слушала оне заношљиве речи којима јој је он описивао њихову сретну будућност. Још само по године дана, па ће је он загрлити као своју жену — и онда ће бити крај њезином тешком и патничком животу.

— А шта ће рећи твоји? — питаше Милка тихо — кад им кажеш, да ћеш да узмеш мене сироту девојку.

Милану прелети лак облак преко чела, у лицу дође у мах блед, али прибра се брзо и рече:

— Не бој се душо, мој отац је добар човек; не ће он убити нашу срећу, а моја Савка ће спремити матер — па онда нас није ни бриге.

У онај мах, кад се вратила стара госпођа Соса са младом ћерком из шетње, дође и доктор Станоје Лазић.

Милан је поцрвенио до ушију, кад је видео доктора.

— Лепо, лепо млади господине — откада ја чујем да сте ви овде у месту па ником ни абера. Ал’ чекајте се, до који дан, доћи ће Савка мојој жени, па ћу јој рећи како се лепо владате.

— Извините господине докторе, док сам се сместио, док сам ушао у посао, па неке комисије по селима — муцаше Милан — ал’ [242] ја ћу одмах сутра бити слободан да учиним своје подворење.

Драго ће ми бити, ал’ видим ја, да је то за то, што вам сестра долази ових дана к мени у госте, иначе да није тог, ми вас не би видели ни до божића. Ајде, ајде, млади сте и поправиће те се. Па како моја болесница? Мазили се још? — окрете се физикус младој девојци.

Милан улучи прилику, да се опрости изговарајући се, да има још до ноћи посла у суду.

Доктор Станоје испитао је потанко младу болесницу, па се после повукао са госпођом Сосом у другу собу да се посаветују, како да мати поступа око ћери.

Благим и топлим речима изложио је доктор мајци да је забринут са многих немилих појава у болести ћери јој. Назеб је морао бити јаки, кад је кашаљ тако опак, а и грозница никако да удари натраг. Ваља јој, да се чува од свакога тешкога рада, да се храни снажном храном, да је готово по ваздан на чистоме ваздуху. Још није болест отела маха, уз пажњу и добру негу може јој се зауставити ток. Млада је снага — па нарав може учинити још своје.

Госпођу Сосу прожимале су ове докторове речи до срца. Срце јој је охладнело, у мах се сетила свога јаднога Рајка, куку њојзи и до Бога, ако јој и ово дете пође његовим трагом.

Јадна жена чисто је занемила на догледу [243] нове грдне несреће. На место да јој буду благи мелем, докторове речи ошинуле су је по срцу као љута гуја. Али јадница стегла је своје срце па се ухватила за последњу реч његову као утопљеник за сламку. Још није све изгубљено — само ваља добре неге и здраве хране. Али на овај зрачак наде, навуче се брзо црн облак очаја. Откуда ће дати својој мезимици понуда, откуда ли добру и здраву храну — кад је она изнемогла и једва се вуче по кући; зар ће јадница Милка моћи својом једном иглом захранити њих три душе?

Доктор Станоје Лазић упр’о је своје велике очи у јадну мајку, па јој је читао јасно на знуреном лицу, какви јој јади раздиру материнско срце.

— Хоћу, драги докторе, како не би. Кукавно дете! Та даћу за њу свој живот. Само јој помозите Бога ради. Нас две ћемо се усилити, само да јој буде лека. Боље да нисам жива, него да још и то дочекам.

Госпођи Соси ударише сузе на очи, а у соби се зачу тихо јецање.

— Приберите се, драга госпо! Небојте се, има још племенитих људи, који су готови да вам помогну у вашој тешкој невољи.

Доктор Станоје већ хтеде да се маши своје кесе, но чисто се трже, бојећи се, да још већма не позледи материнске осећаје.

— Хвала вам, господине докторе. Уздам се у Бога па у вас, јер осим Милана, друга [244] нашега покојнога Рајка, ми немамо овде нигде никога свога.

При овим речима надви се тужан облак младоме доктору над чело. Рече још неколико топлих речи, па онда се диже да пође, извињавајући се да га чекају данас још многи болесници.

Када је доктор Станоје Лазић изишао из куће, био је јако потрешен. Изиђе му пред очи, како је ова јадна жена ради Рајка убила и себе и своје обе ћери. У тај мах поздрави га Мата писмоноша.

— Молићу лепо господин докторе, отоич ми рече господин поштар, ако вас видим где у вароши, да вам кажем, да сврнете мало њему, има нешто да вам каже.

— Добро поздрави га, доћи ћу још данас. Ал збиља брат-Мато, кад смо се тако нашли. Однесите ево ово неколико речи господару Ради Ђурићу наћи ћете га у Задрузи.

Доктор Лазић извади своју карту посетницу и баци на њу неколико речи оловком, предаде је Мати писмоноши и тутну му у шаку неколико десетака, да попије чашу вина.

— Љубим руку, господине докторе! Одмах ћу однети, — рече Мата узевши понизно капу под пазухо и поможе доктору да се попне на кола.

Докторова кола одзврјаше улицом а Мата писмоноша таман да савије за рогаљ, а пред њега испаде — госпођа Санда поштарка.

— А шта се ти овуда гегаш — осу се госпођа поштарка на јаднога Мату — ваљда ће господин сам пакетирати пошту.

— Извините милостива, одмах ћу — промуца Мата поплашено — само да однесем ово докторово писамце господар-Ради у Задругу.

Још он није био ни изговорио, а госпођа Санда већ се била машила руком за карту.

— Дед да видим, безјаче, шта је то? — рече госпођа Санда хладно, али у срцу још плануше у тај мах сто бесова.

Јадни Мата хтеде да тргне руку, али је већ госпођа Санда била му узела посетницу. Баци један поглед на карту и читаше у себи:

„Драги брат-Радо! Пошљи за мој рачун удовици Соси Божићки педесет форината — и шиљи јој од сада редовно сваке суботе још по петнаест. Не говори за ово никоме, а ако она запита, реци јој, да јој то даје Задруга, да лечи своју болесну кћер.

Твој Др. Станоје Лазић.“

— А тај ли је посао! — промрмља госпођа Санда сва дркћући од узбуђења. — Божићка, Божићка? — Ко је то? — А сад знам, то је она са оне две лепе кћери што Гаврин патвариста баје око њих. Докторе? Е гле — та ово је таман као наручено. Не каза ли ја, да ћеш ти мени пасти шака!

— А зар ти је доктор дао ову карту овако отворену? упитаће госпођа Санда.

— Јесте, милостива госпођо. Та он зна. Да ја не могу прочитати његову руку и да [246] је нећу ником показати — до ето сад вама — рече Мата доброћудно.

— Је с’ чуо Мато, куд је отишао доктор? упитаће госпођа Санда чисто благо.

— Мислим да је отишао у варош, био је на коли, ваљда данас има још много посла.

— Чујеш Мато! Слушај што ћу да ти кажем. Параси се Нате, ако не урадиш сад одмах ово што ћу ти рећи. Иди одмах докторовој кући, па реци младој докторки, да си пречуо куд је доктор казао да однесеш ову карту, а не умеш да прочиташ његову руку. Моли је да те она упути — па дођи после да ми кажеш шта ти је рекла. Али ако ланеш где шта о томе — не ћеш се ни минута више скрасити у мојој кући, протераћу те и из вароши. Знаш! —

Љубим руку, милостива госпођо, би ће те служени. — Ал’ пази добро шта ће докторка рећи — па одмах да си дошао до госпође Катице да ми кажеш.

У Мату писмоношу је ушао неописани страх. Као да му неко говори у њему, да је ово врло крупна ствар.

Чим се одмакнуо од своје госпође, стаде да види шта то доктор пише? Његово око свикло је на крупна слова у натписа на писмима — а ово је било за њега ситно као проја и све саме неке куке и вериге.

Кад се узалуд промучио, закаса као оно пас, кога је госа полио врелом водом. Иде Мата, а све се нешто отреса.

Не потраја ни колико пет минута, а Мата је свршио своју мисију.

Нашао је Љубицу у ходнику, показао јој је докторову карту и кад му је и она казала што је и онако већ и сам знао — потрчао је за госпођом Сандом, да је стигне још пре него што би отишла госпођи Катици.

Стигао је баш пред кућом младе удовице.

— Госпо, готов сам! —плану Мата сав задухан.

Госпођа Санда стаде, пусти Мату да се мало издуха, па ће онда рећи нагло.

— Је си ли га показао? Је ли га прочитала? Шта је рекла? како је изгледала?

— Показао сам јој писмо — рече Мата кад је мало дошао себи — прво ми рече, да доктор није код куће, кад ја рекох где ми је дао ову карту и да не знам шта је казао — узе карту, прочита је брзо једанпут, па опет још једанпут; побледи као крпа. Трајало је ваздан док ми је могла рећи коме да носим карту.

— Добро, врло добро Мато — рече госпођа Санда чисто радосно — ево ти на па попиј чашу вина, носи писмо господару Ради, али да ниси никоме прословио о томе ни речи, ја ћу чути ако узбрбљаш — па онда сели одмах из куће!

— Не ћу милостива; Бог ме убио, ако кажем и Нати једне речи — ви знате, да сам ја ваш човек — рече Мата и стиште у руку масну напојницу.

Госпођа Перса уђе журно у кућу, а Мата пође даље да се дочепа улице у којој [248] је Задруга. Иде, а чисто му је жао што ће се опростити карте, која ће му тако добро наквасити грло. А. баш је већ ожеднео од данашњег силнога хода.

Госпођа Санда улази, па већ с врата довикује:

— Катице душо, кажем ти — доктор је долијао?

— Ћути, говори лакше, ту је Анка! рече млада удовица и запуши јој уста топлим пољупцем.

У тај мах била је госпођа попадија Анка баш узела пуна уста компота — па није ни чула да је ко ушао у предњу собу.

— А гле Санде! — кликну госпођа Анка, када се мало одгушила — а кад ти дође?

— Баш сада. Лепо, лепо, ви се частите, а мене и не зовете — рече госпођа Санда чисто увређено.

— Та иди, Бога ти — утишаваше је млада удовица — Анка је дошла са свим изненада, па баш сад разговарамо, да пошљемо и по тебе. Ми о теби а ти на врата. Познала сам те по ходу — те сам истрчала, да видим да није закључано!

Док су се госпође тако лепо састале у младе удовице, дотле је доктор Станоје Лазић стао са своји коли пред поштаревом кућом.

— Откуд књига, од кога ли града? — викну доктор Лазић весело, још на врати поштанске канцеларије.

Трунтави поштар Мита диже се важним лицем са своје столице, рукова се са доктором, закључа своју канцеларију па онда рече:

— Изволите, докторе, овамо у собу, имам с вама важна разговора.

Доктор Станоје Лазић погледа чисто усплахирено у дежмекасто лице поштарево — али оно беше немо као да је запечаћено са пет великих печата.

Поштар понуди доктора Станоја да седне на канабе, седе и сам близо до њега и казиваше му тихо у поверењу, шта је све снотано и удешено код Гавре фишкала и како гласе обе тужбе.

Доктору Станоју Лазићу суну крв у главу, кад је чуо за овај нитковлук — али се уздржа да саслуша поштара до краја.

— Знате, докторе, морам вам и то рећи, да сам ја ушао у ту ствар као Пилат у вјерују. Ја имам моју пошту, па ме се не тиче ни једна ни друга општина. Да нисам срцем и душом ваш човек, ћутао би као заливен. Ја не могу да трпим обешењаклук — па сам вам морао рећи, да се узмете на ум. То су лопови, да им нема пара, ти иду вама о глави. Узмите се добро на ум — али молим за дискрецију, јер знате какав је мој положај, ја морам са сваким лепо, ал’ већ ово је преко јего, шта се ради.

Хвала вам, драги господине — рече доктор Станоје Лазић, пошто се мало прибрао од чуда. — Не бојим се ја за оно што радим, никога, до Бога. Мој је образ светао а руке чисте, поштено мислим — па шта коме буде. Огледаћемо се, ако су момци нек ударе [250] очи у очи, а не тако као... умал’ што не реко — плану доктор.

— Ја рекох, а Бог вам а душа вам —- рече поштар устајући.

— Још једном хвала вам господине Мито, задржите ме и даље као пријатеља, ја сам вам врло захвалан на свему што ми рекосте. Да чудних ли ниткова!

— Тако је данашњи свет, докторе, свуда влада интерес.

— Збогом, господине Мито — рече доктор и изиђе замишљен из поштареве канцеларије.

— Збогом, пошли! Али ипаки молим за дискрецију, већ знате моје жене ради — та отерала би ме у Турке, да чује да сам вам ја одао целу ствар. Она је Гаври нешто обвезана а и своји смо.

— Не берите бриге, господине Мито, доктор Станоје Лазић уме да ћути као гроб. Збогом!

— Доктор седе у кола и пљесну се руком по глави.

— Нема ти већег ниткова него кад се Србин ода на тај погани занат! Али иде време — доћи ће ђаво по своје. Бре наићи ће и на пса мраз — љуто ли ћете искијати све то!.

Доктор Станоје Лазић био се узмутио до дна душе своје. Што дуже мисли о свему што му је мало час поштар наказивао, све му крв бешње јури по жилама.

Заповеди кочијашу да тера мало иза вароши [251] крај Дунава, не би ли се што смирио на свежем ваздуху. Овако узрујан није био свога века, мора се прво стишати па ће онда кући.

Кад је доктор Станоје Лазић сишао пред својом кућом с кола — зачудио се, како да му нема данас жене у сретање. Чисто је претрнуо и појури нагло уза оно неколико степена. У тај мах се сети, да је можда ко дошао јој у походе.

У целој кући беше све тихо и мирно. Љубица је седела за својим столом па је нешто везла.

Доктор Станоје упаде наглим кораком у своју радионицу и застаде жену своју где седи за столом.

Љубица се чисто трже, диже се брзо са свога места и пође Станоју у сретање. Беше блеђа од платна, што јој се спушташе из руке.

— Шта је теби да ниси оболела? упитаће Станоје Лазић нагло.

Љубица га погледи неким чудним погледом, па ће рећи тихо:

— Нисам, ал ми је глава нешто тешка. А што си се ти тако усплахирио, изгледаш као да си поплашен.

— Не питај ме — рече доктор живо, јер се у тај мах сетио да га је поштар молио за потпуну дискрецију — ужасно сам нечим узрујан. Данас ти не могу рећи, чућеш доцније.

На ове речи претрну Љубица, беше јој, као да је у тај мах смотрила сен покојнога [252] Рајка Божића где је стала између ње и доктора Станоја Лазића.

То беше први пут у животу Станоја и Љубице Лазићеве да су им мисли блудиле Бог те пита куда далеко.

Доктор Станоје Лазић претурао је цело вече нешто по својим артијама — Љубица је седела и везла.

Добро што се доктор тако задубио у свој посао, јер би иначе морао смотрити ону сузу што се скотрљала на бео вез Љубичин.

Шта је значила та суза?

11.

У идућу недељу походио је Милан грк-стеванов доктора Станоја Лазића и жену му. Тако се некако догодило, да је доктор Станоје баш тога дана морао отићи у једно оближње село неком тешком болеснику те је Љубица била сама дома.

Љубица није ни знала да је кумов Милан настанио се у В. и да практикује у Гавре фишкала. Врло се обрадовала кад га је видела. Умах јој изиђоше пред очи сретни дани њезинога девовања. Милан је сада био већ зрео човек — само што није био ни налик онако весео и жив као што је био кад је ђаковао.

И Милан се изненадио кад је после толиког времена видео Љубицу — није то више оно плашљиво и стидљиво девојче што је занело покојнога Рајка, то је данас зрела жена.

Љубица је задржала Милана на ручак [253] јер се надала, да ће се доктор вратити на подне кући. Но доктор се задржао у селу и кад је по подне и заова јој госпођа Маца отишла мало да се прође остао је Милан да дочека док се доктор не врати а и да му кума не остане сама.

Разговор се врзао испрва око Ч. и ових сретних дана у њему. Љубица се жалила на Савку како јој непрестано обриче, да ће доћи да дуже поседи код ње у вароши па је ето још никако нема, хтела је да је доведе још онда када је са доктором била да обиђу матер - али је нису пустили. Обрекли су, да ће је послати на пролеће а ето је и пролеће дошло а ње нема.

Милан причаше својој куми како већ годину дана како није био дома. Раздесио се нешто са оцем, са грк-Стеваном. Отац је хтео, да он тражи себи где службу код суда или код жупаније а он је хтео да практикује код којега адвоката у В. — па да данас сутра и сам буде адвокат. Већ је више од месец дана како је у месту — па никако није могао да их походи.

— Па то се ви, куме, нисте ни видели са доктором — рече Љубица после дужега ћутања — знам да ће се врло обрадовати док се састанете. Често смо вас спомињали.

— Био сам ја са доктором пре неколико дана — рече Милан и обори очи.

— А где? Како то, да ми ништа није казао да се састао с вама? — рече Љубица и порумени лако, јер се сетила како је доктор [254] последњих дана постао нешто суморан и ћутљив.

— Нашли смо се код матере покојнога Рајка код удовице Божићке — рече Милан тихо и порумени сав у образу.

У тај мах прелети лако бледило преко лица младе жене. Ево већ неколико дана како је и дању и ноћу мучи то име што га је читала на докторовој посетници — а не сме да пита ни доктора ни никога другога ко је та Божићка. Сад јој је било јасно оно што је слутила.

— А зар је и она овде? — прибра се Љубица.

— Доселили се амо већ поодавно, имали су ту неку стару тетку која је пре неки дан умрла.

— А кога још има сирота Божићка? — упитаће Љубица тек да се подужи разговор.

— Има две велике кћери, Милку и Зорку — млађа је опасно болесна; мати се уплашила па је звала кума да види шта је — рече Милан.

— Идете ли им често?

— Идем сваки дан — рече Милан — и ономадне сам био тамо кад је кум дошао да походи болесницу.

Милан је причао Љубици како се после смрти свога покојнога друга упознао са матером му и сестрама. Говорио је топло, живим речима описао је грдну несрећу, које је допала та јадна жена са кћерима својима одмах како им је умрьо Рајко. Он их је од то [255] доба чешће походио још док су били у С. а сада осећа братску дужност да им се нађе на помоћи, јер немају никога свога у целом В. Стара Божићка је честита, сирота и несретна жена а кћери су јој дивне девојке.

При овим речима као да је неки сињи терет пао са груди младе докторке. Премишљајући непрестано о Божићевима она је долазила на чудне мисли. Није смела никако да одгонене ту загонетку одкуда да доктор потпомаже ту удовицу а да то таји и од ње? Сад јој је из Милановог разговора почело свитати пред очима. По грудима јој се разливаше на место пређашњег терета нека необична милина — са племенитога дела докторовога. Дивно ли је срце то, које уме тако нежно — чисто нечујно, у тишини да даде мелема тешким ранама.

Милан погледа у овоју куму која се бијаше нешто за часак замислила, па кад је спазио, како јој се разлива нека блага ведрина на лепоме лицу, дође му да јој мора казати своју тајну — јер она му једина може бити на помоћи ако дође до невоље. А до невоље је већ дошло. Милан је стрепио од одговора свога оца, коме је одмах сутра дан по разговору са Милком писао. — Данас му је отац одговорио: да не ће ништа ни да чује, да он узме Милку; пре ће га се и одрећи но што ће му дати свога благослова на тај корак.

У заносу своме није Милан ни приметио [256] како му се кума замислила као да прибира нешто по старим успоменама.

— Вама, госпођо кумо, могу да отворим срце своје као да сте ми рођена сестра. Ја сам заволио Милку Божићеву свим срцем својим. Ја нисам до сада никад осетио у срцу своме према ни једној девојци оно што осећам према њојзи. Ја сам јој то пре неки дан поверио. Рекао сам да ћу је за по године дана узети за љубовцу. — Бићу матери јој други син а сестри брат. Одмах сам писао то и кући — а данас ми одговара отац: да ми не да благослова. Нас двоје се волимо — и нема те силе која ће нас раздвојити. — Ја сам вам данас најсретнији и најнесретнији човек на свету. Уздам се још само у вас госпођо кумо и у Савку: вас две ћете знати са матером сломити окорнога оца мога, за што да убија срећу свога сина.

— Не бојте се, куме — рече Љубица благо — говорићу ја о томе и са доктором. Грк-Стеван ће послушати што му он буде рекао, јер се њих двојица јако пазе.

— Молим вас као Бога — јер ако се отац опире, начинићу чудо од себе. Ја без Милке не могу живети.

Већ се сумрачило, кад је Милан изишао из докторове куће. Није могао да дочека доктора да се врати с пута, а журио се да походи још вечерас и госпођу Сосу.

Журио се, па није ни приметио да је у тај мах поштар Мита са госпођом Сандом пролазио улицом мимо куће.

— Куда, куда тако млади господине, па [257] ни добар вече — ослови га Мита поштар. Шта ради доктор, је ли дома?

— Молим опростите, журим се, нисам ни познао. Добро вече, љубим руку милостива госпо. Доктор се није још вратио из Г. Отишао је још јутроске неком тешком болеснику.

— Зар је госпођа докторка сама? упитаће госпођа Санда.

— Сама је — рече Милан оштро као да га је то питање мало увредило — госпођа Маца је отишла негде на поседак.

— Тако? — зачу се опет јетки глас госпође поштарке.

— Лаку ноћ!

— Добру ноћ, господине, зар се не ћемо вечерас видети у касини? — рече поштар Мита.

— Вечерас не могу, имам посла — одговори Милан праштајући се и оде журно својим путем.

— Знам и куда ће — палацнуће госпођа Санда.

— А имали чега што ти не би знала! — промумља поштар.

У тај мах зазврјаше кола улицом.

— То је зацело доктор — рећи ће господар Мита поштар — јесте, он је.

— Штета што није затекао госпођиног курмахера — рече госпођа Санда и из очију јој севну змијски поглед.

— Да погана језика! — мумлаше поштар — нема му под небом пара.

У том протуњише докторова кола мимо [258] њих срећом поштаревом, је да га је чула госпођа Санда, наместила би му људски лево ребро.

Љубица истрча пред Станоја Лазића.

12.

У оближњем великом српском селу Н. ударио је грдан помор у свет. Што је старије то је падало од неке тешке срдобоље, а што је млађе, то су окупиле велике богиње, децу је давио неки гуштер у врату. Наопако, ако ово зло устраје још дуго тако, затреће се пола села.

У великој муци и невољи својој диже се поп-Марко са поглаварима, те падоше на аман доктору Станоју Лазићу. Куме га Богом и светим Јованом и приклињу, да им се нађе на невољи, да дође, да буде једно десетак дана у њих, да им се не ископају куће из темеља.

Млада докторка стоји па слуша, како пиште ови јадни људи; слуша, а срце се од страха камени у њојзи.

Доктор Станоје Лазић се за часак замислио, па је онда својим великим очима мирно погледао у своју жену. Са тога погледа прострујао је Љубицу топао жар. Образи јој се запалише, као да се застидела, што је и помислила, да ће Станоје Лазић одбити ове јадне људе.

— Иди, како не би ишао! — рече она тихо, а очи јој чисто мољаху доктора.

— А коме ћу тебе наручити? — рече Станоје готово нечујно.

— Ови су јадници пречи од мене — рече Љубица и стиште доктора за руку — лако је за мене, иди па им само помози.

Доктор Станоје Лазић стиште своју жену за руку, окрете се људима и рече им да ће по подне доћи и остати у њих колико узможе.

Тек што су људи изишли из докторове куће, седе и Станоје Лазић на своја кола, оде варошкој кући, да нареди што треба, и да обиђе своје болеснике, да им се јави да одлази на који дан на пут, ако им што брзо устреба, нека се обрате варошком кирургу.

Кад се доктор Станоје Лазић после ручка опраштао са Љубицом, било му је тешко око срца. Љубица се од јутрос већ сто пута покајала, што је наговарала доктора да иде — али сада је стегла своје срце, савладала је себе и само што је лако задрхтала, кад јој је Станоје притиснуо топао пољубац на чело.

— Чувај се! — рекла је тихо — јави ми сваки дан како си?

— Не бој се. Сви смо у божијој руци; поручићу ти сваки дан — а пиши и ти.

Коњи појурише, а Љубица је још дуго остала на месту, где се опростила са Станојем Лазићем.

У који мах Љубица да уђе у кућу, ето ти јој девера Стеве Попића.

— А што си ми се ти снахо тако љуто забринула — рече Попић весело — наравно први растанак.

— Није то — рече Љубица одважно — него мислим баш, како би тебе оженила, да се не подсмеваш другим људима.

— Доцкан си уранила. Оженио сам се ја већ и сам — рече Попић смејући се.

— Е да? Па шта ћутиш враже!

— Тек сам јутрос чуо, на чему сам — рече Попић озбиљно.

— Та шалиш ди се девере? — Хајде, изволи најпре у кућу, да не стојимо овде на сунцу.

— Не шалим се снашице, нег озбиља ти рекох. Ја сам пре три дана онако испод жита да нико и не зна запросио — ал’ погоди кога?

— Да није Савку?

— Јест баш госпођицу Савку, с мислима и с персоном — рече Попић и пружи својој снахи галантно руку, да је уведе у кућу.

— Иди девере, баш си враг — што ја целе зиме мислим о томе, како ћу да ти то споменем, а ти већ израдио то и без мене.

— Готов посао, ако не верујеш, а ти ево, па читај. Сутра ти долази Савка са матером у госте — од недеље ће бити прстен док се и доктор врати, а на јесен: „грожђе бери, па се жени!“ — певуцнуће адвокат Стева Попић.

Љубица узеде писмо, које пише грк-Стеван своме новоме зету. Јавља му; да је све готово, да су сви контени.

— То је дивота! — рећи ће Љубица. Но сад ћу да те молим ја за некога — ако [261] се нас двоје сложимо, сломићемо и грк-Стевана и жену му. Што да убијају кукавнога Милана.

У неколико речи испричала је Љубица Попићу, што јој је ономад Милан поверио и обоје се договорише, да ће навадити на грк-Стеванове.

— Богме ће се доктор зачудити, шта ћемо све израдити, док се он не врати — рече адвокат Попић.

— Само да се врати здрав и на миру — рече Љубица и таван облак јој се надви над челом — не могу ти рећи, како ми је чудно, тако сам брижна, да му што не буде.

— Не брини се ништа. Није то доктору првина, ако се он не зна чувати, да ко ће знати! Зна он шта ради. Задржи Савку, док се доктор не врати.

— То си добро рекао — рече млада докторка — бар ћеш ми онда долазити сваки дан, а не овако као сад сваког божића.

— Хм, баш као да ја немам другога посла, него да будем женска разбибрига — а сад збогом! Сутра ћемо се видети.

Љубица је испратила свога девера, а у души јој бијаше лакше. Испунила јој се давнашња жеља — и она и Савка биће у једноме месту удате.

Једва је чекала да се смркне, да се врати кочијаш Петар с коли, да чује од њега, како је стигао Станоје у Н. и шта јој је поручио.

Већ се и заова јој повукла у своје одаје, кад је Петар стао с коли пред кућу.

Љубица изиђе, да чује од слуге, како су путовали.

— Како је Петре, тамо?

— Добро је, госпођо — људи по мало умиру, као и на другом месту, само што иде мало брже но у другога света — рече Петар мирно, чисто флегматично.

— Јели господин поручио што?

— Ево је написао на овој цедуљи, да му ово спремите, сутра ће доћи сеоски плајаш по то.

Љубица трже нагло цедуљицу из слугине руке. Доктор је искао још неке лекове, што их је био спремио а у хитњи заборавио у фијоци свога писаћег стола. Са две три топле речи молио је Љубицу да се не брине — за који дан, па ће доћи кући, јер морија као да је од јуче мало устукнула.

Љубици паде као тежак камен са груди. —

13.

Господин Мита поштар отишао је данас на салаш, да склапа поштарске рачуне. Нешто се љуто узмучио, баш као да му се рачуни не допадају. Рачунао је шта је за прошлу четврт године издао жени у кућу и за њене потребе, и као да ће имати да домеће повећу своту. Госпођа Санда је много шта отпре подмирила из својих прихода, а сад како нема коме да изда новац на велику камату, мора јадан Мита да грца.

Зна то и госпођа Санда врло добро, али [263] нека га, нека се дави; њојзи њезино мора бити, а пушила се њему глава, а не пушила.

Госпођа Санда је сама на дому. Седи у наслоњачи у великој чистој соби, па премишља неке крупне мисли. Бадава се она довија — осећа она то врло јако, да јој све иде као што она не ће, од како је доктор Станоје Лазић отпочео да обавешћује људе по В. Није то шала, ето се за по године омакла само њојзи нека хиљадица, што би прибавила, да јој је Гавра фишкал могао издавати њезине новце и даље онако, као што је пре издавао. Ако тако пође и даље, њезин Мита не ће моћи измоћи онолико, колико јој треба па све да члови на глави. Она је већ дубоко захватила у његов џеп — он јој није могао одрећи, па је заграбио од онога, што има да полаже царевини. Ако то тако устраје још дуго — дотераће обоје до ижице; њено ће прво планути, јер поштарска земља што донесе, то поједе отплата и интерес за оно, што су се задужили, кад су зидали ову нову кућу.

Ма како да рачуна, другога пута нема, него да јој ову штету накрми Катица. Млада удовица лудује за доктором. Ако Санди пође за руком да баци ватру у докторову кућу, постигнуће двоје. Прво ће се доктор тргнути и напустити сав свој јавни рад — друго ће настати рђав живот између њега и Љубице, па ко зна, не ће ли се за годину две дана разићи свако себи — а Катица онда нека гледа, како ће упецати доктора на своју удицу.

Ал како ће да завади доктора са женом му?

Госпођа Санда прође два три пута крупним кораком преко собе, размишљајући а све о томе.

— Да, нема ту другога пута. Што ми је одмах у први мах пало на ум, то ће бити најбоље. Јасно је као дан, да је доктор узео ону своју паоркушу само из интереса, што се нада, да ће стегнути лепу крајцару док јој тетка зажмури. Она се удала, да се назове „милостива госпођа.“ Треба „милостивој“ дати да омирише траг краснога господина доктора. Није он таки светац, као што се чини. Виш ти њега, није него масла ради је он писао Ради, да изда оној голотињи педесетицу и да јој шиље сваке недеље још по петнаест форинти. Зна та баба, да је Милан патвариста го као пушка — па ко вели, ако ће јој кћи образ под ноге, оно нек је бар за хасну. За Милана не гине она млађа. Тако је и није друкчије. А да зашто би доктор писао Ради директору, да не казује ником ништа за те новце? Мајстор је он; рад је да му то не дође како жени до ушију. Да се он спанђао са том шваљом, то је као свето. Ал чекај се мајчин сине — за по сата знаће ти жена целу историју. Наместићу ја теби под главу, да ћеш се љуто преварити.

Госпођа Санда седе, па нашара целу историју: како доктор живи са Милком Божићевом, како јој је преко Раде дао педесет фор. на одело, како јој даје недељно толико [265] и толико — а све бајаги, да тиме помаже млађој болесној сестри. Један стари пријатељ, још покојног шумара Животића, кога је жао, што је Љубица пошла за таку ђидију од човека јавља јој то — да мало припази на докторове трагове, те да му ократи рукаве.

Кад је госпођа Санда била готова, зовне Мату писмоношу.

— Мато, ево ти ово писмо. Пази га, као очи у глави. Метни на њега жиг и замрљај га мало, да изгледа да је дошло од некуд са стране — гледај, па га још данас предај младој докторки али се пази, да те ни за живу главу не види доктор.

— Доктор је, милостива госпођо, отишао синоћ у Н. кажу да људи умиру као муве — чујем да ће тамо остати до суботе.

— То је још боље — а ти жури па носи одмах.

Још није туњави Мата добро ни изишао из собе, а госпођа Санда стаде весело да таре руке.

— Баш добро, као наручено. Сад ћу и доктору оправити бурунтију, нек зна и он каква му је жена. Има Ката берберка право, да се госпођа докторка још у Ч. швалерала са грк-Стевановим Миланом. Доктор и не сања, за што му Милан сад обија прагове. Ево па нек зна и он — нек чисти по својој кући.

И госпођа Санда забоде још једном перо у мастило и поче да шара по артији све неке куке и вериге — бајаги то пише нека неука [266] рука чак из Ч. Исписала му је лепо и слатко, бајаги у име једне жене, коју је он лечио, па она не може из захвалности да му не каже како га Љубица вуче за нос. Буд је копала трице са Миланом у Ч. док је још био ђак; туд га и сада радо гледа и прима у кућу — кад доктор није код куће.

Запечати писмо крајцаром, уђе сама у канцеларију, жигоса га и баци у фиоку, где се мећу писма, која иду у општину Н.

Док је госпођа Санда израђивала свој посао — отворише се на докторовој кући врата. У кућу уђе једна стара сиромашна али чисто одевена госпођа.

Љубица Лазићева изађе пред ту стару жену коју није познавала.

— Ја сам, рано Соса Божићка, мати несретнога Рајка Божића кога сте ви познавали. Дођох, да бар вас загрлим и да вам кажем: да вам Бог даде и среће и здравља и вама и господину доктору за оно што чините моме јадноме детету. Доктор не да ни рећи, да је то његова рука која нам помаже — ако није његова оно је ваша. Бог вам платио за то!

Љубица сва претрну на ове речи. По срцу јој се разли нека неописана милина. Разабра се брзо и загрли стару госпођу.

— Ако је, то је доктор учинио; и ја ћу му, мајко, рећи за то од свег срца хвала.

14.

Сутра дан је дошла Савка са матером — али мати ни да чује, да је остави који [267] дан у Љубице. Ваља јој спремати на дому — јер док се окрене, а јесен ће бити на прагу, а ако не буде све спремно, мораће се венчање одгодити до пролећа. Савци је жао, остала би она и Љубици и своме ђувегији за љубав — али мати се не да ни осолити. Једва што су остали до сутра, а и то не би да Милан није отишао у оближње село адвокатским послом.

Кад су сутра дан отишли гости, Љубици је била сва кућа чисто пуста. Ево ће већ скоро да се смркне — а небо се нешто наоблачило, баш као да ће бити кише.

Љубица је ишла до заове, да јој каже, нек вечера сама — њојзи нешто није добро, па ће лећи раније. Кад се вратила одоздо — даде јој Ната неко писамце. Љубица зграби писмо, па кад види да није од доктора, баци га чисто љутито у корпицу, што стојаше на њезином столу.

Љубица седе на диван што бијаше у сред собе. Неки јој тежак терет паде на душу. Ево ће скоро да буде година дана, како је она стојала са доктором Станојом Лазићем у врх Фрушке, у сред сурога стења Орловог бојишта. Доктор је онда заискао руку њезину — отворио је срце своје пред њоме. Она му никад ни једном речицом није рекла, шта је онда, врило у срцу њезином. Немо му је пружила руку своју — а од то доба на њезина уста није никад изишла реч љубав што је почивала, дубоко на дну срца њезиног.

Ево ће скоро годину дана, како је Љубица и дању и ноћу ослушкивала на сваки откуцај племенитог срца Станојевог — како се загревала на жару, који је одушевљавао доктора у свакоме раду његовоме. На орлови крили његових мисли дизала се она с њиме заједно у недогледне висове у које је узлетао његов дух — а уста њезина нису му никада још рекла: да је сваки откуцај срца њезиног у сваком часу само његов!

И при тој помисли устаде Љубица са дивана па ходаше немирно горе доле по одаји.

Из далека тутњила је потмула грмљавина.

Љубица стаде на сред собе. Поглед јој се отме кроз тавну ноћ. Чињаше јој се, да назире како светлуцају жижци у маленим кућицама чак у селу Н. Гле тамо ено већ издише немоћни старац — али главу му подиже мека рука доктора Станоја Лазића, она иста рука, што је толико среће усадила у њезин живот.

Мало подаље ено где крши руке мајка над нејаким јединчетом — али доктор Станоје Лазић га диже, па гле, како га притискује на своје топло срце — оно исто срце, што предише најчистијом, најсветијом страшћу према њојзи.

Но гле, ено где се кроз густу ноћну таму прикрада — смрт, како бледа авет. Љубица је чисто гледа како тихо нечујно корача и сад ено је — на место невољног старца, на место јаднога детета, она хладном [269] леденом руком грли — њезинога војна, Станоја Лазића!

Љубица, врисну и скочи. У тај мах севну муња и тресну на пољу гром.

Јадна Љубица бијаше клонула на колена па кршаше руке. У тај мах, баш као да стадоше кола пред кућом.

Док си тренуо оком, а на врати се указа леп, поносит мушки лик доктора Станоја Лазића.

Љубица врисну и полети Станоју у наруча. Доктор је стиште топло на своје груди.

— Опрости, душо, што сам те тако уплашио! — тепаше доктор држећи своју жену у наручу.

— Хвала Богу, само кад си дошао! кликну Љубица и стиште Станоју први, дуг и врео пољубац на уста.

— Свиснула бих да ниси дошао!

Доктор Станоје Лазић глађаше своју љубу по бујној коси, обасу је жарким пољупцима.

После по сата, кад Љубица дође мало к себи — извади Станоје из своје бележнице неко згужвано писмо и пружи га ћутећи својој жени.

Љубица погледа натпис на писму, притрча своме столу и рече:

— Ово је та иста рука.

Доктору Станоју Лазићу свану пред очима, узеде оба писма згужвеља их руком и наднесе их над пламен од свеће.

— Нека гору заједно, јер знам да их је писала једна иста и то погана рука — рече доктор Станоје мирно.

Артија плану и повијаше се на пламену као змија, кад се пржи на жару.

Зли умишљаји госпође Санде поштарке претворише се у прах и пепео. Љубица и Станоје згазили су их ногом.

После десетак дана спроведена је истрага, ради избора једне и друге општине.

Нови општинари и вођа им доктор Станоје Лазић изишли су из једне и друге чисти као сунце.

Све се показало, да је пуста потвора и лаж. Људи, што су потписали једну и другу тужбу, кад су чули шта је у њима, тргоше своје потписе натраг. Сваки се стидео, што је и нехотице послао оруђе у рукама оно неколико подлаца.

Господар Рада и неколико млађих људи хтедоше да терају мак на конац и да туже опадаче суду. Доктор Станоје Лазић их утишаваше. Доста им је, што су они сами себи ископали јаму у коју су се сурвали.

Идуће јесени видео је В. двоје сватова. Милан грк-Стеванов, венчао се са Милком, а Стева Попић са Савком — и то у један исти дан. Сватови су били у кући доктора Станоја Лазића.

Госпођа Санда је од муке причала по свем В—у, да је млада удовица Катица испрошена [271] за једнога хусарског мајора. Истина да није Србин, али је богата партија.

Но то је био само пуст разговор, ни фишкалица Јула није веровала у тај глас, а камо ли ко други.

На пролеће се и госпођа Боса доселила у В. — дошла баба да љуља унука — малога Животу Лазића.