ГЛАВА ШЕЋЕРА

Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крнића измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове — хита кући, далеко му је... Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: »Стани, брале! Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну:

— А шта ти је то, брале?

— Које?

— Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи.

— Па ето видиш шта је... сврдо — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита.

— А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин.

— Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта — рече Радан мерећи господина од пете до перчина.

— Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? — рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу.

— Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.

— А је ли то старо, брале? — упита господин.

Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече:

— Одкако је бога и вола, од онда је и сврдо.

— Зар тако старо? — зачуди се господин.

— Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.

— Стани, брале, молим те! — устави га господин.

— Шта ћеш?

— Би ли ти то мени продао?

— Не могу — треба ми, како ћу продати!

— Али молим те, брале, продај ми!

— Не могу ја — треба мени сврдо.

— Добро ћу ти платити.

— Аја, не могу никако — рече Радан и пође.

— Ама молим те, брале, стани!

Радан опет стаде, па као затежући се рече:

— Та оно, ја ти могу баш и продати; само бојим се да не буде за те скупо?

— А шта цените, брале? — упита господин, радостан што Радан пристаје да прода.

— Две рубље.

Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита:

— А шта ти је брале ово?

— Ето торба? — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком.

— Знам, знам... Него шта си то накуповао?

— Опанака, соли и још штошта.

— Па ви то мећете у парчадима со у јело? — упита господин разгледајући крушац соли. — Је л̓ те?

— Туцнемо је мало па онда.

— А опанке кад идете у цркву?

— Ја, кад идемо у цркву.

— Други пут идете боси?

— Јес̓, други пут идемо боси. — Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта.

— А не бојите се змија кад идете боси?

— Јок, не бојимо се!

Господин утом разви један замотач у торби, па рече, као чудећи се:

— Гле, гле! Та то је глава шећера!

— Јес̓, глава шећера!

— То за каву ваљда?

— Ја, за каву.

— И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије... је л̓ те?

— Јес̓, то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде.

— А имате капетана?

— Имамо — ја! — одговори Радан већ излазећи из стрпљења.

— А има ли деце?

— Има двоје-троје...

— Па то сте њему купили главу шећера?

— Јес̓ — њему.

— Е, е, ви̓те, то је лепо — кад сељани воле тако своје старешине.

— Лепо је.

— А купили сте за ваше паре?

— Није. Он је дао.

— Да, да, за његове паре купили сте. Лепо, лепо... Ви̓те он ће то да гради деци локумиће.

— Хоће, хоће да гради, ја! — рече Радан, па га онда упита: — А богати, не замери што ћу те запитати, шта си ти?

— Ја? Је л̓ те?

— Јес̓, ти, шта си?

— Ја сам, знате, професор.

— Тако! Ти си провесор што учиш оне старије ђаке?

— Да, да — одговори професор.

— Е да си поштен, брате! — рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати, где би му рекао: боже, па и оно јадно учи некога!...

И ошинув волове, пође и рече:

— У здрављу, господину провесоре!

— Сервус! — рече професор.

— Да си користан дабогда! — удари Радан већ да се спрда.

— Слуга сам! — рече опет професор клањајући се и држећи оно сврдо.

— Хајд̓ тако право — на камен стао! — рече Радан и зацену се од смеха. Ошину волове и похита да барем стигне до механе у дубрави, а већ даље лако му је. Кад се мало поодмори... стићи ће понајлак.

Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа »попа«, а неко »у каиш«. Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан.

— Добар вече вам, браћо! — назва свима скупа.

— Бог ти помог̓о, Радане! А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана.

— Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик!

— Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. — Ето, чим те погледах, изгубих цванцик.

— Е, хоћеш ти каиш!... Шта ћу ти ја! — рече Радан.

— Како си, Радане?... Поп! Поп! поп!... Одакле ти?... Поп! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп? — упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри н виче, и пита узгред Радана.

— Ја вала, сад из вароши — одговори Радан.

— Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти.

— Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама.

— Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане!

— Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи.

— Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео...

— А шта си то ћарио у чаршији? — упита онај што је на каишу изгубио.

— Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати.

— Је ли то Узловићу? — упита онај што је бацао попа.

— А њему скоту — ја!

— Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!

— Вере ти, Радане — упита један од њих — право ми каже, колико си узајмио од њега?

— И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јала окопати... Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је — све се спрда »Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!...« Ниси никуд пристао...

— Богме никуд! — рекоше неки..

— Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи, дасе начини макар мало крова над главом. Кад ал̓ хоћеш... Не мо̓ш ишчупати паре да клечиш! Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. »Дај забога и побогу!...« Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде ишчупам педесет дуката те начиним ону кућицу... А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу!

— И даде ти педесет дуката? — упита онај што је погађао у каиш.

— Даде, не дао му бог весела дана!

— А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа.

— О, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет дуката, па још интерез на све... Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, кад продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрепе, него вели: »Паре на плац, јали ћу те суду!...« О, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мо̓ш из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога — боже опрости! — Напослетку вели: »Хајде да променимо облигацију.« Нарачуни тамо — не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних сто дуката. »Сад«, вели, »да променимо, али да начинимо на сто педесет дуката.« Окрени, обрни — немаш куд! Дам му облигацију...

— Их, Радане, забога! Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено.

— А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гледај па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!...

— А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! — рече један. — Дабогда да и ти читав останеш.

— Мучно, богами!... Ко се данас задужи — нема му бела дана више! — додаде други.

— Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? — упита онај што је погађао у каиш.

— Бог зна ко је!... — поче онај што је изгубио на попу. — Ја сам слушао од старих људи, кад интережџији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин — као црн огорео пањ.

— Ко узимље интерез и ко криво мери — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — и он се тако уабоноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали луди...

— Јес̓, јес̓, и ко мери криво и њега стигне проклетиња — прихватиће онај што је увијао каиш — Знаш кад оно, има већ ваљда десет годена, беше некако око Илијинадне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику. Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута — било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом... То је, кажу био некаква што је криво мерио, па га је бог тако наказио...

— Ала је то била хала и ветар, мој брате! — зачуди се онај што је растурао попа.

— Ја шта мислиш — рећи ће Радан. — Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен... Срећом обиђе на планину, те не учини много квара.

— Одбише ветрењаци! — додаде један. — Баш онда на Врх Превоја потукоше се... Ломи се, ломи, ломи... рекао бих, све ће у содом! Док се отиште она сила планином. Ишли су сутрадан људи те гледали... Све грмље поизваљивано...

— Ојађено се бију те хале пред тучом... да бог сачува!

— Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се... Ја сам баш гледао кад се купао летос у реци — сав модар као чивит. Испребијали га, вели, ветрењаци; али им баш и није дао да учине штете...

— И сваке се године бију на Превоју... не може се обићи друкчије — рећи ће Радан.

— Вала и јес̓ ружно место. Усред подне сумња те онуде проћи, а камоли ноћу — потврди онај што је окретао попа.

— Свуда је вала незгодно — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

— Јес̓ ја, баш је страшно код Петрова вира — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!... — А зар је заронио? — упита један

— Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода мирна; месечина — није баш највидније, али се тек види. Дође, баци једном пређу, ухвати нешто рибе; баци и опет — ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир...

— Зар глуво доба, па зарони у воду? — упиташе сви чудећи се толикој смелости.

— Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо. Кад доле, а пређа се натакла на неку грдну пањину; једва је распетља, повуче и пође навише... али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли наниже, као олово... Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да одвуче на дно!... Он ти онда држ рукама за жиле, те једва изгамбуља на обалу. Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!...

— Аох! — повикаше сви, а очима узверише од страха.

— Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, Вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе па хајд насипом Иде тако полако, иде... Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. »Дај ми те букагије да ти скинем!«

— Баш лепо заиска? — упиташе неки од њих.

— Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте... и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад — ал̓ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« — Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа.

— Носи ли он букагије? — упита онај што је растурао карте.

— Не пушта он њих шале... Донесе их тако кући. Наложи, вели, ватру, као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије усред ватре!... Ништа ти бог не даде, него стаде писка, цика, пуцњава, као да кокице кокаш... А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрће, док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет — а оно црне као угљен!...

— Ви̓ш огорела она нечастива сила! — рећи ће Радан.

— Па куд их део, богати? — упиташе остали.

— Бацио их на таван и ту су му стајале, богзна докле... Ишли су људи, као на чудо те гледали... После, вели, нестаде их. Или их неко украде, или их онако нестаде — ни сам није знао...

— А јеси ли их ти видео? — упита Радан.

— Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали...

Еле, тако се, уз пиће осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се богме и узјазбио од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. »Откуд сад дете овде?« помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић... црни се; у мраку не може ни да га види добро. »А што плачеш, мали?« упита га Радан. »Изгубио сам козе, па не смем кући.« — »А чији си ти?« Оно плаче, не хтеде казати. — »Оди на кола«, рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. »Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрене напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто ва леђа, па све теже, теже... хоће да га завали натраг. Матни се руком на раме, кад али — шапа! На друго, и ту — шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже... Већ опажа како му нокти од оних шапа пробили гуњац, па већ дохитају у кожу. Мрдне мало да се стресе, аја — још горе притеже! — Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може — те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако с кола, да бар воловима олакша. Кад, али — хоће оно да га обори. Омане да стресе — не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готово да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденични точак. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат борио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскочи му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: »Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно ту је глава шећера!...« И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући.

Богами, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине и књиге!... Ама нека ко год замочи перо, одмах ти ту потегне капетана: те не знам — у црвеним јеменијама с репићима; те — тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те — узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух, и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и саклони... Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њима кака посла. Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића.

Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор. Капетана ћете лако познати. На њему је најновија униформа од све униформисане владимирачке господе. За њим на три корака увек иде један дугачак пандур с пиштољима и јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, поласака, чакмака и осталих пандурских дрангулија. Тог пандура веома воле капетан; довео га чак из другог среза кад се преместио. — Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде — баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање! Ево, смео бих се с вама опкладити у што год хоћете да нисте досад нашли таквог капетана да му се и у говору, и у смеху, и у погледу, и у сваком ма и најмањем покрету огледа строга званичност као што је у Максима Сармашевића, нашег лепог капетана. — Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице, па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику. Он онда пијне мало, па чисти нокте, па опет пијне, па опет чисти нокте — док попије воду и очисти нокте лепо. Затим му се донесе кава. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне каве, па опет пуши и шета се, па опет каве. Затим примети пандуру ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ — почне свој рад... Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом. Канцеларија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је »пио од груди«... Еле, просто си једва чекао да час изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су послеподне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером... милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!...

Па и капетаница и деда Максимова — све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски — истина су мало несташна. Један му је син већ поодавна у Београду; учи гимназију.

Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу.

— Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца.

— Јесам, господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.

— И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. — Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: — Хај̓д, пењи се! — Ђуко се посади у кола према капетану.

— Е сад ћемо, Ђуко, право у Вучевицу — рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом. — Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод... Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш.

— Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука.

Капетан климну главом да јесте.

— Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавем!

— Само штета што је онај лола окрњи...

— Баш штета, господине. Онако велика глава... Нисам је веће видео... Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче... Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу! — Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко?

— О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва!

— Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику, као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија!

— Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља... Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани...

И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком. Ту се развише големи планови; измерише се све прилике и средства; израчуна се капитал; позидаше се куће, једанпут рећи: поче се од малене тачке, од главе шћера што беше у торби Ђукиној, па се разви до најширих граница. У том разговору и планирању стигоше већ и у Вучевицу.

Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића.

Одавно није било таке журбе око дочека, као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част... Ту се кољу пилићи, прасци, јањци; ту се граде гибанице, уштипци и цицваре; ту се тражи млад кајмак, сир и млеко; ту се износи ракија препеченица од неколико година. Капетан сео у хладу на прострте шаренице; око њега се искупили постарији и одабранији људи, па се разговарају.

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих.

— Та свакојако, господине! Нема оних старих година.

— Нема, ја — нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан.

— Јес̓, богме, господине! — потврђују остали.

— Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога... Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву...

— Јес̓, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега.

— Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи.

— Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани.

— Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора — носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јагње... А сад нико ни да се пошали. Нема, нема — браћо ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета...

— Право велиш, господине, богами! — рећи ће један од сељака. Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје.

— А баталио се, брате, дакако! — наставља капетан. — Ено, пре неких година, знам — прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију — неће да дође; по десет пута шаљем пандура, док га једва дотерам... Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нешто отме Босна јали Херцеговина — ко би управљао оним народом, него опет ми чиновници и старешине. А како ћеш му, врага, управљати кад те се не боји!... И ти, опет правници и лицејисте, што уче тамо по Београду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако »републику«, те »комуну«, те »социјалну демократију«, те не знам шта још. А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ево, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба — виргаз!

И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваквих разговора. Упути скромне Вучевчане да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их да се добро чувају »републиканаца« и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом остарешини, а он ће већ даље чинити што треба. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује. Сад је тек први пут изишао у Вучевицу, откако га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; није му било по згоди да сврати и у њу.

3атим је настала добра част. Јело се и пило скоро до заранка. Вино вучевичко добро, па се мало капетан и разгрејао и тек сад раздрешио неисцрпљиву торбу званичнога разговора; торбу, из које су кадре извирити све могуће поуке у свима гранама живота сељачкога... Частило се дуго и за много.

Дође време да се полази. Капетан то наговести мало кмету, а, међутим, завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђука је врло добро разумео тај намиг господина свога. Као чинећи се свему невешт, иступи мало на страну, па зађе за вајат. За њим присташе и два општинара.

— Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми — рећи ће један од њих.

— Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! — узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену.

— Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било по вољи? — рећи ће на то онај други.

— Како није! — поче даље Ђуко, хвалити. — 3нам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана. Ено, познајем га по разговору, како је весео и добре воље. Никад га нисам видео тако добровољна!... По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан. А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје... Сад као први пут код вас... Је ли, досад није долазио, а? — упита их Ђуко вребајући згоду да оствари свој план.

— Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће — одговори један.

— Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти кô велиш, Ђуко?

— Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок. То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.

— Та оно ми кô хтедосмо — поче један од њих снебивајући се — да га не испратимо празне руке...

— А знате ли ви — поче пандур веома поверљиво и чисто шапћући да их уверава — да то изгледа као неки мит?... Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније — знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит... Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит. Ето, вере ми, тако се ражљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта. Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете. Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља.

— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта.

— Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу. — Оно, истина, тако је, али шта ћемо — кад то некако неће бити у реду? — И пошто се мало промисли додаде: — Тек, опет, ви можете да не изгледа ки као мит, нити да, опет, оде онако празне руке.

— Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? — упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.

— Спремите ви њему нешто, нек понесе деци... — учи их Ђуко чисто шапћући... — То ће бити најбоље!

— Јес, богами, право велиш! Него као шта би?

— Хм, хм, шта би? — промишља, божем Ђуко... — Хе, шта би — то је мука сад! Да је нешто за децу онако лепо...

— Да спремимо једно прасенце мало?

— А јок! То неће бити у реду... А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача.

— А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће...

— Та оно воле, него, опет, опет — и то некако није лепо... Али ви̓ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисте им купити по лимун, или по малко шећера лепа...

— Их, болан, да сам знао — вајкаше се један — могао сам купити ономаде кад оно силазих у варош!

— А! Знате шта? — узвикну Ђуко као досетивши се. — Кад рече у варош — и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера — могу вам дати, кад баш хоћете... Макар ја опет ишао кастиле за то у варош.

— А да ли ће ваљати?

— Како не би ваљало? Ја што купим — пред начелника да изнесем, не бих се застидио. Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду...

— Е баш, Ђуко, хвала ти!... Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.

— И кмета зовните — рече Ђуко — да му што не буде криво, где га не питате.

— Јес̓, јес̓ и кмета да зовнемо — и сложише се њих два и одоше да их зовну, а Ђуко оста осмејкујући се задовољан што му тако славно иде посао за руком. Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне — као вели: »Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!«

Утом сва четири општинара и кмет, те за вајат Ђуки.

— Е па дајде, Ђуко — рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао. Ђуко приђе колима и извуче торбу, па као заклањајући је за се да не угледа капетан, донесе је међу њих. Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан задовољно осмехну кад виде где Ђука узе торбу из кола. Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно да они нису ништа друго у тај мах зажелели, него »само да не буде одвећ скупо«.

— Како бих ја вама прескупио! — одговараше Ђуко на ту жељу њихову. — Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами — равна три талира дао сам за њу. — Е баш скупо си платио, брат-Ђуко! — при

мети кмет. — Скупо, није вајде!

— Јес̓, истина, поскупо, ама је и ваљано! Погледајте ви, колика је то глава шећера!

— Дајде, Ђуко, да видим! — заиска кмет; узе и преврте тамо-амо, па рече: — Није вајде, добра глава само штета што је окрњена...

— Ништа то не мари. А богами, дао сам равна три Талира. Није право да штетујем...

— Напослетку и вреди... — рече један од општинара. — Само да није окрњена.

— Баш, Ђуко, доста ти је дукат — рећи ће кмет. — Немој ни ти сад затезати... А заиста да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира...

— Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко! — викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну.

— Ето ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре. — Е нека је за дукат... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта... дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви. Сад је баш и у реду, као на поласку да му дате...

Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку:

— На, брат-Ђуко, и алали!

— Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине?

— Спреми и окрени кола! — рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочијашем око кола.

Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху спремна. Кочијаш држи у руди вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола.

Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође. Док му приђе кмет и за њим два општинара с главом шећера.

— Господине — почеће кмет — није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... — па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита:

— А шта вам је то?

— Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... — вели кмет.

— Та није то требало... Баш није требало — вајка се токорсе капетан. — Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ...

— Понеси, понеси деци, господине! — гракнуше остали. — Деца су, нека им засладе каву...

— Па оно могу деци понети, али баш нисте требали то чинити; право да вам кажем, није ми по вољи. И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... — изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк.

— А немој што замерити, господине — вели кмет. — Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит — боже сачувај!...

— Нити бих вам узео ја мит — прекиде га капетан. — Да ми дате пун овај вајат дуката — не бих вам ни погледао, само ако је мит... Овако за љубав и добро познанство могу понети деци то мало шећера... — Ту се окрете Ђуку и рече: — Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!... — Ђуко одмах узе и већ остави је, где је и стајала.

Опрости се капетан са свима, седе у кола и оде, а Вучевчани осташе врло задовољни што умедоше тако лело дочекати свога старешину...

Одатле се крену капетан обилазити остала села. У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју је он »за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао«, и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе деци. У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради. У Крнићу је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Пеповића, који ,му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа деду, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја — него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ к знању«, и добио, наравно, опет главу шећера да је, руке ради, »понесе деци«. Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус, итд. по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема каких бургијаша итд., шта већ иде у званичну дужност тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога. Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и дочекан. И, напослетку, свуда је добио ону исту главу шећера из торбе Ђукине, да је понесе својој деци »тек руке ради«... Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности« својој.

Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа — рећи ће задовољно своме верном Ђуку:

— Па, Ђуко, јесу л̓ батли Вучевчани, а?

— Добро је, господине, добро! — одговара

Ђуко смешећи се. — Само је могло још и боље бити. Штета је што је она рђа открњи, а свуд бих је могао дати по три талира.

— А пошто прође овако?

— Једва по дукат.

— А колико си их већ завезао?

— Онолико колико смо села обишли.

— Баш смо на штети што је окрњена — рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: — Знаш, Ђуко, колико смо на штети?

— Колико, господине?

— Педесет и четири села — равних десет дуката и два талира!

— Их, забога, господине! Много... — задиви се Ђука толикој штети. — Ах, то је све крив Радан.

— Нека га вала, Ђуко!... Платиће он то мени лепо... — попрети капетан.

Утом већ и кола стигоше пред среску кућу, где се устави капетан са својим вредним Ђуком и богатом жетвом.

Све је опет пошло својим путем као и пре; дужност се вршила као и досад — само што је сад почела да стоји у соби Ђукиној пред канцеларијом и она торба са главом шећера, и што капетан сад, кад хода изјутра по канцеларији припијајући каву, шапуће неке бројеве и често се удуби у рачунање... Једном се био тако занео да је на неком акту уместо нумере, коју је требало записати, записао »№ 54 дук. са 12%...«

Боже мој, каква ли је то граја у Крнићу?! Бубњају бубњеви, лупају даирета, зурлају зурле, циче ћеманета... Баш одавно није било толико хуке и чуда ни у Владимирцима, где је капетанија, камоли у Крнићу. Не треба се чудити, велико је весеље!

Славу слави Давид Узловић, ћата општински Дошли су гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти. Нећу помињати ни самог домаћина што се, чим је изучио оно мало основне школе, одметнуо од ода и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој својој дужности »штедећи и мучећи се« стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље. Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води са собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечерње у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по цркви ускакујући на све могуће столове; људи су далеко бежали, мислећи да се јавила нека чудна сила послана у казну за грехе њихове, а кад сутрадан са страхом приступише и отворише врата — за велико чудо клиси из цркве поп-Перин кер. По цркви беше све испретурано и узорвано; три дана и три ноћи читали су три попа бденије док се црква опет очистила. Дакле, да не спомињем те личности што су вазда друштво Узловићево, него да поменем само даљне госте који се потрудише да му на весеље дођу. Красни су то гости — у далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје, учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљоки из Миокуса, што рже за женскињем кад се мало ћевне и што пева заједно са Циганима некакве скаредне песме. Ту је чак и сам капетан Максим Сармашевић. Остало су општинске ћате и већ тако — опет гости одабрани, који доликују ћати и имају хвале и љубави у њега.

Капетану је већ прилично похабана униформа; истина, још је одвојила од осталих што се туда по дужности својој врзмају, али тек је похабана... А и време је већ да се похаба, јер ово је сад трећи Ђурђевдан одонда кад му први пут учи нише Вучевчани оно знаменито »севте«. И доиста, десише се веома батли људи, ти Вучевчани!... Шта је пута наш капетан обилазио срез по званичној дужности!... Шта ли је пута верни Ђуко његов чинио пазар с оном главом шећера и никад да је прода за три талира, него све као за пакост — дукат!...

Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, Ту се свира н игра, ту се напија редом у свачије здравље Напија се у здравље господе и онога ко измисли господу; напија се у здравље »добрих људи« који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с Трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире, те може данас уљудно дочекати одабране госте своје. Све су здравице китњастије од китњастијих; учитељи, попе и ћате надмећу се — ко ће лепше и згодније окитити и наздравити. Чим се која наздрави — одмах Ђуко пали из пиштоља; учитељи и попови тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: »многаја љета«, а вирауни почучну као орлушине око стрвине па тек дрекну из петних жила: »зоооорт! зорт! зорт! зооорт!« и загребу онај већ сваком познати вираунски туш.

Здравице, певање и свирање прекидало се само кад се гости наклопе на разна масна пецива да омезете. Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Сви су били знанци, па је и разговор њихов био поверљив...

— Служите се, господине! — нуди некаком суровом радошћу опијен Давид Узловић свог најмилијег госта — нашег лепог капетана. — Служите се, изволите — колико је бог дао и добра година донела.

— Хм, хм, Дашо! — поче чисто да се шали онако доста накићен капетан. — Теби је, чини ми се, свака година Добра, а?

— Не брини се ти за њ, господине — упада у реч поп Перо. — Жње он добро и без српа... Ха, ха, ха! Је ли, Дашо?

На ову досетку попову осу се међу гостима грохотом: Ха, ха, ха! па се чак и Цигани насмејаше.

— А ти ми јамачно жњеш српом, попе! — врати му доскочицу Давид и хтеде нешто још жешће да дотури, а капетан га прекиде:

— А хоће ли ове године, Дашо, бити добра жетва, а?

— Хвала богу и власти, господине! — одговори Узловић, улагујући се и метнувши понизно руку на прси. — Добро ће бити, ако бог да! Само имам мало муке с Раданом.

— Шта? Хоћемо ли му скоро да дрекнемо с јаретом? Ха, ха, ха! — пита и смеје се капетан преко масног залогаја пилетине. Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: »Мехе-хеее!« И сви се гости грехотом насмејаше.

— Кеца, попе у — шевар! — викну учитељ Симо и опет се осу: »Ха, ха, ха!« а Цигани се већ изврћу од смеха и згађају један другог даиретима у главу.

— Е, хоћемо ли, Дашо, да му дрекнемо, а? — упита капетан Узловића пошто је већ прилично омезетио.

— Та оно, господине — поче мало тише Узловић, а унесе се ближе пред капетана — не би још требало — биће и томе земана. Ама, некако траљаво иде с интересом. Не плаћа на време. Прође иза рока по читава три месеца. Вели: »Не може се«, а овамо неће да ради, па се још и пропио...

Утом поп Перо с учитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставише своје.

— Дела ти, Дашо, да ми њему баш дрекнемо, најбоље ће бити. И тако мени је веома запело око за онај његов виноград у Прљинама...

— Та и мени је запело око, господине, за ону ливаду у луци... Нема је у целој капетанији онаке!

— Вала, Дашо, нема ни онаког винограда у три капетаније... Хоћеш ми га уступити, вере ти?

— Драге воље, господине, само да ми се докопати...

— Хм, и ти још — само да ти се докопати!? Стегни ти њега: »Паре, море, требају ми!« Он неће имати, а ми ћемо њему јарца пред кућу, па ето си се докопао!... Него, колико иштеш за онај виноград да се сад погодимо?

— Не могу ја, господине, сад сећи ражањ а зец још у шуми.

— Ама, окани се ти спрдње, Дашо! Ражањ је — ражањ, зец је — зец; а нама сад, код овако лепа печења и вина, није стало ни до зеца ни до ражња, него до добоша и до тога како ћемо добити — ти ону ливаду, а ја онај виноград!... Деде, море, реци — пошто?

— Лако ћемо, господине. Само да му ишчупамо из шака...

— Е није него још!... То је већ ишчупано. — Та ишчупао си му још онда чим си му позајмио оних педесет дуката!... Знам ја то!... Него, дела ти мени реци — пошто?

— Осамдесет, господине!

— Шта — осамдесет? — упита капетан, а мало се устури и набра обрве.

— Осамдесет дуката... — рече Узловић ласкаво се смешећи. Мислим, није скупо?

— Каких осамдесет? — затеже капетан да се ценка. — Ја не бих...

— Не, не господине! — брже-боље упаде му у реч Узловић. — Шалим се... Лако ћемо се. погодити. Нека стоји, бога ви, други пут!

— Е добро, добро... — Знам ја тебе, Дашо — узе га тапшати капетан по рамену. — Нећеш ти бити тако тврд на погодби. А збиља, како ти они остали дужници? Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад, и они други?... Мо'ш ли с њима изићи накрај?...

— Та кубурим помало, господине — одговара скромно давид.

— Само ако где запне — мени ти њих, па ће мо ми њима добош пред кућу!... Добош ја! Што бре, узимаш паре кад не мош вратити!... У мене, Дашо, нема шале! — Ту се капетан маши руком за чашу у којој беше допола вина.

— А, молим, молим — убрза Узловић и докопа флашу да послужи. — Нећете ви на мојој слави по пола чаше!

— Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега! Ушушкао се ваздан тамо око тих сјајних пулија, па нас и заборавио!... — узеше га корети што шушка с капетаном.

— Бог душмана заборавио, браћо! — Извињује се Давид дослужујући им.

Капетан диже чашу и куцну њом чашу пред поп-Пером.

— Деде, попе, бекријо стара!... Знам ја тебе — ти пуну оканицу на глави... А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну.

Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше:

— Хајд ову у здравље капетаново! Хајд у здравље капетаново... Наздравиде, поп-Перо! — понудише поп-Перу да очита здравицу.

— Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље.

— Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред.

Сви гракнуше:

— Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!...

Диже се поп Перо и наздрави заиста лепу здравицу у здравље капетаново. Накити, бого мој, што може лепше бити! Како је Владимирцима и свуда по срезу томе настала срећа откако је тако добар капетан дошао. Како од онда жито добро рађа, овце се близне, ројеви не беже. Како је нестало гусеница, врана и чавака што затиру воће и усеве. Како сад нема ни пламењаче, ни поплаве, ни града, ни суше. Како је на све стране »благодет и изобилије у вину, житу и овошчију...« И то све одонда откако је дошао тако »честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог дâ да се дугољетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду свачије заслуге оценити и уважити — на многаја љета!« И сад грмну опет једно опште »многаја љета«; Ђуко пали из пиштоља, а вирауни ударише тако горопадно »зорт« и туш да се чак у другом селу тргоше квочке са сметлишта, у коме се беху безбрижно разлепршале и закокоташе поплашено, а пилићи се само прибише уза њих па изврљивши своје још голуждраве главице само тек учинише: »ћрррр!...« И сама живеж већ види да се некака чудевенија збивају.

Еле, тако се то частило и пило на слави Давидовој чак до заранка. Неки гости почињу већ увиђати да је доста и зову друге да се иде. Давид нуди да се попије бар још по једна за срећна пута — онако с ногу. Поп Перо опет наздрави тако жестоко здравицу да вирауни већ промукоше вичући: »зооорт!« а међу гостима захори се граја, каква ваљда није била ни на циганској слави, а камоли на другој којој крштеној. Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда, никад у свом веку нити је пукнуо нити ће пукнути, али — баш сада не чуше се његови пиштољи. Капетан из коже искочи од љутине што Ђуко не даде израза сад такоме весељу; набрао обрве, па јурну на прозор, а чисто цичи: »Та камо тај? Пали, море!« Но баш у тај мах растаде се Ђуко с једним сењаком; сељак оде уза шљивар, затурио на леђа торбу, а из не вири врх главе шећера... Капетана одмах мину љутина, а још се држи намргођен. »Шта чиниш ти тамо, море?!« привикну на Ђуку и као попрети главом. »Сад, сад, господине — ето ме!« одговори Ђуко махнувши главом на оног сељака, па онда трже оба пиштоља и викнувши што игда може: »зооорт!« опали их.

— Живио Ђуко! — гракнуше гости.

— Хајд ову у здравље Ђукино! — рече капетан пришав столу и узевши понајвећу чашу. Сви се латише чаше и напише у здравље Ђукино. Опет се јављају гласови да се иде. Опет нуди Давид »по једну с ногу за срећна пута«. И тако спремајући се да иду напише у здравље учитељ-Симе, па у здравље и једног и другог Иве, па у здравље поп-Пере, па поп-Јеротије; па опет с почетка, па у здравље капетаново, па терај редом, док стиже и вечера. После вечере колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана — докле већ гости нису били дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога.

По неком истинкту пођоше да се већ једанпут разилазе. Сваки је понешто мрмољио — некаким нечувеним језиком.

— Ама јес ти... — уноси се Узловић пред поп-Перу посрћући. — Ја, јес ти чуо, капетане!... Знаш — ливада...

— Вино... — мрмољи опет капетан држећи се за свог Ђуку да не падне — вино... Ти, Дашо... Јес — виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја — добош!

Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало. Кад ето ти оног сељака с торбом преко рамена — наиђе на ћуприју ону стару, што је сад ваљда на крнићкој реци. Таман би насред ћуприје, а одовуд, мало поводећи се, преда њ Радан.

— Јес ти то, Радане?

— Кум-Мато!... Гле, ти си! — рече Радан као тргнув се мало. — Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... Шта му знам.

— Зар опет, куме? — упита га Мато прекорно.

— Тссс, куме, шта ћеш? — поче Радан, ако и пијан, да се правда. — Брига, брига, куме! — и ту махну руком као да је све пропало.

— Хеј, хеј, мој весели куме! — рече Мато чисто жалостиво. — Хајде кући, куме, хајде! Сутра вала поранити...

— Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме.

— А деца, куме?

— Те, деца — моја деца?... Није свет решето! — Ту Радан погледа снуждено преда се, па смотривши крај Мате торбу с главом шећера, где је спустио, секну га нешто те прекиде што је почео и нагло упита: — Шта ти је то, куме?

— Ништа, неки шећер.

— Каки шећер? Дај да видим!... — и брзо извади из торбе главу шећера, загледа је, па климну главом: — Их, куме, зар и ти?!... Што ће ти то?... Јес баш она — ево окрњена!... Куме, шта ће ти ово?

— Та хоћу сутра капетану да ми потврди неку тапију, па узех...

— Од Ђуке, је ли?

— Ја, он има однекуд.

— Молим те, куме, баци то! Тапија!... Каква тапија?... Нек пропадне! Баци молим те, ако си ми кум!

— Платио сам. Како да бацим?

— Хе, мој куме — рече Радан сасвим јетко. — Ја сам је досад девет пута платио!

— Зар ову главу?

— Ту, баш ту исту главу — познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!... заврши Радан, па климну главом не весело, погледа нешто доле у воду, па тек повуче Мату за рукав шапћући: — Куме, куме! Нуто, нуто!

— Шта, куме? — упита Мато узјазбен.

— Нуто оно доле — ви'ш?... Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!...

— Ама шта је?

— Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: — Ха, хааа! Куме! Ви'ш, оооде!...

Мати пође коса навише.

— Хајдемо, куме, кући! Хајде — и ја ћу до твојих вратница!... — позва га Мато те пође.

Кад беше код вратница да се растану, Радан хукне и рече:

— Девет пута, мој куме, није шала!...

— Хеј, мој весели Радане! — прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој...

Ако си који пут нешто туробан и зле воље, а ти само сврати — особито ако то буде зими и кад је кака жестока мећава — у кафану »Код петла«. То ти је најпречи и најсигурнији лек. У позориште слободно немој ићи, јер можеш после сву ноћ пљуцкати и постати зловољнији. Боље иди ти у кафану »Код петла«. Ту је тек позориште и комедија! Ко год се помоли на врата — изгледа као да се спремио да одигра улогу из какве комедије и то — сваки друкчију улогу... У кафану »Код петла« слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него — чак и једно од она »три села више«. Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће... Све је то у другога друкчије!

Вала само сести па гледати сехира.

Дође један, нуди те што може љубазније режњем роткве; други те нуди сланим бадемом; трећи ти се жали на музиканте што свирају чардаш, а он им наручио: »Сећаш ли се оног сата«, и то се тако жали да се већ и теби самом чисто сажали што не свирају »Сећаш ли се оног сата«; пети пришао па ти подноси под нос чварак или ћевапчић сав уваљан у со и моли те да само »кошташ« за његову љубав. Онамо се, опет, један Маџар помамио по музици, па дигао ногу и туче штиклом у сто. Тамо, опет, за једним округлим столом пометали један другом руке на раме, па поцупкују онако седећи на столицама, као да играју коло. Онамо за другим столом плачу и кмече деца, церека се некако женскиње и халачу солдати...

Еле на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија — само бруји!... Тако је то готово свако у бога вече зими.

Једно вече тако беше жестока мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у очи куд се год окренеш. У кафани »Код петла« пуно. За једним маленим столом у крају седи један дугајлија у гуњцу и сукненим чакширама, накривио фес, затурио се, па млатарајући рукама прича нешто једном младићу што седи за истим столом с њим. Келнер донесе још две чаше пива пред њих. Дугајлија узе чашу, куцну се с оним младићем, па искренувши допола убриса дланом усне и рече:

— Ето, због тога је, мој Пајо, било и потегни и повуци!...

— Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? — упита Пајо.

— Ко? Он, ето ко! — одговори дугајлија. — Оно, додуше, могу се и ја доста којечему довити, па још и боље од њега — иако је он капетан, а ја човек прост, његов пандур: него куд бих се ја још око таких потркушица заносио!... Њему је лако — седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме. »Откуд сад то«, мислим сам, »кад наш капетан не узима ни од ког мита?« А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све: како је мислио и шта ће с њом. Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!...

— Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо.

— Дао је нешто, али закиде ми равних двадесет дуката!... Знаш, кад је бачена она прва глава у воду — онај сељак кад је бацио — одем ја у Београд, те набавим другу исту онаку. После је више нисмо носили по селима, него сам је чувао ја у мојој соби — пред канцеларијом.

— Сад вам јамачно није тако ишла трговина? — примети Пајо.

— Е, те још како!... Сад је баш ишла како ваља!... Само да ти кажем. Дође неки Милета из Миокуса да потврди процену. Нужда човеку, хоће да извади паре из фонда — стегли га неки дужници. Снуждио се, невесео: пустим га у канцеларију капетану, па се наслоним да слушам. »Одакле си ти?« пита га капетан онако мало оштро. »Из Миокуса, господине.« — »Шта ћеш?« — »Та потврдио бих неку процену.« — »Дођи сутра!« осече се капетан на њ. Изиђе сиромах, жали ми се, ја слежем раменима. Ето ти га сутрадан рано — моли опет. Опет капетан одлаже: »Сутра!...« Еле тако га одбија неколико пута. Човеку притужила нужда. Изиђе једном из канцеларије, па само што не плаче. Питам га шта је — а већ амо знам, капетан ми наручио. »Мука и зло«, вели, »ја не знам кад ће доћи и на ме ред једном!« — »Море, донеси ти штогод деци капетановој на пешкеш«, велим му ја, »па да виш онда!« — »Ама, ако хоће само, донећу — ко не би, само нека буде вајде!« — Ја му онда понудим главу шећера и кажем да би то најприличније било дати. Купи он главу и однесе бајаги капетаници. Одмах капетан с њим друкчије; потврди му и процену и научи га још како ће час пре доћи до пара. Чим оде човек, ја главу те у моју собу... Дође други да моли за нешто — тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене.

— Ама зар то нису људи потпазили шта радите?

— Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?... Зар ти још не знаш ко су наши капетани. Просто, ако му није воља, неће да те чује док му што не тутнеш. Некад се давало наочиглед, а сад то иде згодно испод руке... Људи им знаду ћуд, па шта ће — плаћају. Виде да им без тога обићи не може. Да се, опет, жале — куд ће шут с рогатима изићи накрај!...

— Богме, ви сте ту много зарадили!

— Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!...

— Ама, опет ти не каза мени како се завадисте.

— Стани да ти кажем... Знаш, кад смо почели трговати с новом главом, он је почео записивати колико се пута прода. Видим ја, па ми би за зло што записује; ваљда га ја нећу преварити. Кад је тако, станем и ја бележити на глави шећера; кад се год прода, повучем по једну белегу плајвазом. Кад би да се прорачунамо — а то смо радили сваког месеца — по његовом рачуну излази да је продато више једанпут, а по мом не излази. И баш могу се сад где хоћеш заклети, није ми о главу да лажем, да сам право бележио. Око тога ти се, богме, ми здрпимо ваљано. Он мени: »Лопове!« Ја опет њему: »Варалицо! Лупежу над лупежима!« Умало што не би и за вратове. Ја духнем те изиђем од њега... И кад се прорачунасмо, закиде ми читавих двадесет дуката!...

Утом уђе у кафану један робијаш од оних којима је скинуто гвожђе, па слушају при полицији гдегод; пред вратима, види се кроз стакло на среди, стоји жандарм. Робијаш узе неку дугачку флашу пива, па пође. Смотри га наш дугајлија, па се загледа у њ као да га познаје; загледа се још боље, па га зовну:

— Јес' ти, Радане?!

Робијаш стаде, погледа га, па узвикну: — Аха, Ђуко! Нуто, богати — откуд ти овде?

— Донесе и мене ветар, Радане. Ви'ш, ја с мојим капетаном квит!

— Јеси давно из Владимираца?

— Прекјуче сам пошао.

— Вере ти, шта ли је од моје веселе деце? Где ли су сад?...

— Хајде ти, море! Шта чекаш ваздан? — обрецну се на њ жандарм, отворивши врата, и Радан оде не дочекавши ни одговор.

— Ви'ш, сиромах!... — рећи ће Ђуко гледајући за њим — То је, Пајо, онај сељак што је набавио капетану ону главу шећера.

— А што је на робији? — упита Пајо зачуђено.

— Што је?... Што га, сиромаха, снађе беда! Био је то честит човек, али се некако заплете у дуг. 3адужи се једном каишару — неком Узловићу, па му лепо дохака, и ето до шта је доспео... Кобељао се, јадан, кобељао и отимао, па све узалуд. Најпре му је дао нешто мало, па се наплело које интереса, које ово главно, које на промену облигације... никад отарасити. Кад човек виде у како је зло угазио, он поклизну и у раду. А ком ће се, опет, милити рад кад му други све односе? Поче и да се опија. Узеше говорити да је и памећу шенуо.

— Е, јадник! Како не нађе неког поштеног човека да га ишчупа из те беде?

— Налазио је и то, ама му све подлију воду. Капетан се беше нешто на њ испизмио, а запело му око за његов виноград. Узловић, опет, зинуо на ливаду, па све шушкају заједно и спремају му замке. Баш кад му хтеде бити продаја, нађе, сиромах, неког поштеног човека овде да му да новаца. Хтеде се лепо искобељати. Али, не лези враже, то некако прокопкају капетан и Узловић па потеци том човеку. Као за несрећу Раданову, десио се тај човек — капетану брат од ујака. Навали капетал: »Немој бити«, тамо он, »луд! Зар овом пропалици и бекрији да даш? Та он је презадужен и косом на глави... Све ће ти пропасти!« И лепо одвратише човека те му не даде... А како се, сиромах, беше обрадовао! Чисто наново оживео, па ми се хвали како ће скинути зло с врата...

— Па дела казуј, што допаде робије.

— Стани, полако! Казаћу ти... Кад му већ подлише воду код тог трговца, онда Узловић тек притеже и навали да се учини продаја... Што је, опет, та продаја брзо извршена, ниси видео! Ја сам се зачудио кад се то пре огласи, кад ли пре изиђе у новинама. Тек једно јутро зове ме капетан, а осмехује се: »Хајде, Ђуко, спреми се да идемо на једну продају!« Спремим се ја и пођемо. Кад бесмо већ у Крнић — путем поред винограда, он ће тек пружити прстом на Раданов виноград: »Како ти се допада, Ђуко, онај виноград?« — »Добар«, велим ја, »бољег ретко где има.« »Што ли то сад пита?« мислим сам. Кад, а ми право окретосмо се кући Радановој. Толи је! Сад знам. Ту и Узловић, ту сељаци, неки трговчићи сеоски укрутили се, па ходају испред куће. Сиромах Радан сав позеленио од муке. Жена му и деца као потучени... Поче се продавати — махом све купује Узловић, сељаци и лицитирају и не лицитирају; жао и њима човека. Дође ред на кућу. Стаде писка деде, жена му удари у запевку. Он, сиромах као згранован, улете у кућу. Сви се загледасмо шта му би сад! Док, ништа ти бог не даде — груну пушка кроз једну баџу, а мој се Узловић преврте, баш ни ногом не маче!...

— Уби га! — зачуди се Пајо.

— Уби, дабоме. Догорчало човеку. Није то шала остати са ситном децом — под ведрим небом, као просјак!... Начини се ту галама, дотрчаше још људи из села. Он, сиромах, сам изиђе и предаде се, те га одмах отпратише у хапс...

— А шта би од продаје?

— Продаја се извршила. Све му оде за дуг и трошкове, још се није могло ни исплатити... Њега на испит, па после суду, суд га осуди на робију, и ето, сиромах, још није издржао. Капетан тера опет своје. Виноград је добио. Сад, ваљда, има опет неког те му помаже да тргује с главом шећера... Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од тешка јада... Ето, мој Пајо, како може човек да страда!...

— Молим, фајерунт! — викну један келнер успремајући столице по кафани. Ђуко и Пајо одоше. Остали гости одавно се већ разишли. Газда дрема у једном крају за столом. Само шкиљи још једна лампа. Напољу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прозоре. Негде далеко чује се песма пијаних људи.