ГМУНДЕНСКО ЈЕЗЕРО.
ПУТНИЧКА НОВЕЛА.

Сећате л’ се каква врућина беше преклане око Духова? Ја не знам да л’ је и код вас, тамо на „доњем Дунаву“, било 28° у хладу тако рано али ми овамо, у горњим местима, добили смо појам како ће нам бити у вечном паклу, кад нас стану пржити за јестаственичке јереси, за које нам’ на земљи за сад, само по који број „Матице“ узапте... Већ што се човек зноји, то ни по јада, ама што се оглупи од врућине то је грозно. Бог и душа за оно неколико дана имао сам способности за сенатора ма које јевропске монархије; али на жалост та висока места раздају г.г. монарси на цео живот најдостојнијима својих љубазних и верних, (наравно у интересу слободе, као што и г. Ч.... може доказати), а оно сенаторско стање мојега мозга трајало је само док је она жега трајала.

Еле била је „паклена“ врућина.

Ја сам седео у својој соби и размишљао сам о начину како да се разхладим. Све за бадава... На један мах стаде неко у предсобљу звонити ка да ће да откине звонце. Што нас је год у квартиру било полетимо на врата, кад тамо а оно један земљак, један књаж-српски Србин. Он само што дувну газдарици, под нос да „има част“, отури мене на страну те уђе у моју собу, баци капу капут и прслук на клавир, па се прући колико је дуг на канабе, хладећи се својом раздрљеном кошуљом. Ја се нагох више његове главе, па га стадох гледати.

— Је с чуо? — поче мој земљак пошто се мало одморио — Ја сам болестан. Дошао сам, да ме лечиш! —

— Да чујемо. Шта ти фали? —

— Покварила ми душа свој разнежани стомак, па не може ни залогаја више да прими у се! —

— Хм! од тог хроничког катара страдају све ђачке душе пред испит; то није ништа ново. —

— Ја не знам како је онима што разбијају главу са „Ја“ и „Не-ја“ или што претурају прашњаве и буђаве романе којекаквих средњековних калуђера — али ове хиљаде сирових грчких и латинских имена без икаква смисла и соса гутати читаве месеце од јутра до мрака, бррр!.... Од тога би и преживар какав упропастио све своје желудце, а камоли г-ђица душа! —

— Жао ми те је соколе, али лек који би те излечио скупљи је и од мошуса, па није вајде ни да ти га предпишем! —

— А зар ти не знаш, бездушни материјалисто, да ми смерни Хришћани радо дајемо и кошуљу с леђа за спасеније своје душе — особито на овакој врућини? Овамо с рецептом! —

— Добро кад хоћеш. Мој савет гласи: Баци све књижурине у запећак, отиђи до најближе жељезничке станице, седи у први воз који се буде кренуо па пусти нека те однесе међ какве планине где нема ни једног, црвеног оџака фабричког а камо ли загушљивих, усијаних, и смрдљивих улила великоварошких. Ту изађи из кола тумарај три — четири дана по планинама надиши се свежег планинског мелема насрчи се густога млека по сенерхитнима, нагледај се румених обрашчића и усташаца сељаначких, насањај се на развалинама средњевековни ритерских замкова, накупај се у студеним језерима планин.... —

— Стој избавитељу мој! — гракну он па скочи те ме загрли — за тај рецепт постављамо те за нашег дворског лекара (ти ваљда знаш да сви српски господарчићи имају изгледа да постану „књаз“?) и дарујемо ти Вукашинову звезду I реда с лентом, коју ћемо ми установити чим ступимо на престо, да не би наши љубазни и верни уздисали и даље за туђим орденима, који се као што ти је познато обично дају за сваке друге заслуге, само не за оне које су учињене својој [3] земљи и народу, за које обично награђује парче поштена хлеба и чиста савест...

Ја му метух шаку на безбожна уста.

— Ћут несретниче! Ја ако те чује Бог полиције да о савести говориш? Ти знаш да његове уши допиру до Беча!...

— Ал не, без све шале — поче он наново тргнувши печат с уста — то је божанска мисао. После неколико дана лутања по тим планинама вратио би се човек тако поткрепљен да би могао издржати још који месец у овом злосрећном прежвакању давно преживљених теорема. После тако свежег купања у чистој романтици.... —

— Да, да — прекинем му ја упоређење — само што се у ту илиџу не улази за два гроша или сто пара него би требало неких тричавих 80 — 100 форината! — .

Мој земљо стаде се чешати иза ушију па гунђајући: „Хм... А има већ три недеље како смо примили паре за два месеца,... Хм...“ прође по соби неколико пута, па онда од једаред стаде и викну.

— Έυρίνα ! — додавши полако — ти ваљда неси прадедовски језик свој толико заборавио да не знаш шта значи та велика реч грчка? Нашао сам!

— Шта си нашао? —

— Начин како да се спасемо из овога пакла! —

И док сам се обрнуо, он се не само обукао него и нађе све што мени треба, наби ми шешир на очи, огрну ме капутом и за тили часак одвуче ме на улицу која нас задахну као каква огромна фабричка фуруна.

— Та куд ћеш у сунце Бог те видео? — бранио сам се ја, ал све не помаже док не дођемо до једнога зида који је навек излепљен огласима од сваке руке. Ту мој земљак као да тражаше неки особити оглас.

— Ха, ено га, видиш ону белу артију с црвеним и плавим словима нашарану? Читај —

Ја стадох читати: „Херцогиња де ла Рока умољава [4] учтиво свакога који би нашао њено изгубљено псетанце кинг-Лира да... -

— Е, јеси Дина мумџија! Није тај оглас, већ онај више њега, Хеј! —

— Па што љуцки не покажеш — Ја почех читати други оглас „Ц.кр. западна жељезница приређује приликом светлих празника који наступају први овогодишњи теферич до Гмундена, Ишла и Салцбурга. Тај воз за ћеф (Vergnügungs Zug) кренуће се вечерас у 7 сахата. Карта за половину обичне цене и т. д.

— Ја сам тај оглас поодавно видео — поче мој земљак — али ни у крај памети да помислим на нас. Из тебе је провиђење рецептирало. Дакле иди кући па напиши тестамент, а ја идем на жељезницу да набавим за обојицу карте за твој бесмртни „воз за ћеф“, ха, ха, ха!... — и он пође, ал ја га ухватим за раме.

— Та јеси ти при себи? Где су ти паре, па још за две карте? Знаш ли ти болан колико би нам требало? —

— То би лепо било кад овако славан муж не би нашао у свако доба колико хоће новаца у зајам. —

— А одакле ћеш вратити? —

— Хм, то је наивно. Зар ти не знаш да је сваки српски књижевник милионар?... — и пре него што сам га могао зауставити успентра се он уз један омнибус који баш на ону страну пролазаше где је западна станица. Ја слегнем раменима па се вратим кући, држећи тврдо да се мој сељо шали и да је_на омнибусу отишао у Шенбрун. Кад не прође ни два сахата, а он се врати, па ми још с врата маше картама.

— Ама ти се истина не шалиш? —

— Молимо знате да не заборавите да сам и ја парче Шумадинца, а кад ми један пут рекнемо хоћемо слободу штампе, хоћемо пороту или друго нешто, онда нам то неизхристића нико на свету... Него хајде везуј пртљаг ако ћеш понети коју кошуљу и огртач па да идемо, јер је већ време! —

Ја се прекрсти од чуда па кад није другче спремих се на двоје на троје, рекох забезекнутој газдарици да идем на пут, и сахат после тога били смо у пријатној хладовини дивних мермерних дворана и ходника на станици. У баштицама гостионичким беше већ пуно наших сапутника и сапутница на којим се и по оделу могло познати да путују „за ћеф“ (ја већ морам остати сљедствен кад сам заглибио у_ тај несрећни превод). У место озбиљних замишљених или тужних лица, сама радост и весеље, на све стране шала и задевање. У место саравских кеса, тога путничког знамења, сваки обесио „дурбин од биљура“ или стаклену чутурицу пуну наше православне сремске шљивовице која се овде зове „слигобиц“. Све се то разбашарило, рашћеретало и раскокотало да је милина погледати.

— Ха-а-а! — учини мој земљак наслађујући се погледом — мени је већ сад тако добро као да сам појео педесет ћевапчића па залио оканицом неготинца! Слушај само како су зацвркутали они девојчићи „Џив, џив, џив!“ Па онај чича што се растапа од милине сркућући његово ћупче мерценскога пива дебелога, хе, хе, хе! А куда велиш да седнемо? Хоћемо ли још овде да’ се загњуримо у романтику? Или да оклембесимо уста, да завалимо капу на потиљак, да разбацамо капуте да закачимо палчеве у прслук па да се начинимо „О јес џентлмен!“ Ура, ено још једног ђака! Хајд овамо!-—

За једним столом седио је, или управо лежао је на три столице дугачак ђак бечкога универзитета са својом чворновитом тојагом у левој а са својом дугачком лушом у десној руци. А велите од куд се с поља види да је он ђак? Хвала Богу, по униформи буршовској. На глави му капица као наши женски фесови и још плића сва извезена златом тако да се једва види мало црвене кадиве. На врату нема никакве мараме, него онако раздрљио се као какав наш катранџија. Капут му је кратак од црнога „сомота“ па ишаран-гајтанима ко прибогу наше душанке. Беле панталоне са разним [6] шарама од пива мало су се виделе јер брат штудијо имађаше чизме до преко колена ка да ће сад загазити у какав рит. На послетку и о лицу вредно је споменути неколико ожиљака, међу који један беше на носу још незарасто па покривен „фластером“. То су јуначке ране из бојева са тојагама, столицама или богме и с мачевима ако се распра дотицала његове „части“.

Мој земљо канда се с буршом добро знао јер га поздрави са:

— Grüss di Gott, Peppi! (Поздравио те Бог Јосипе! Е, јесу Швабе, не умеду ни Бога да назову љуцки).

Пепи се окрену, па кад види мог земљака скочи радосно те му пружи руку.

— Сервус Сервијанер, од куда ти овамо?

— Но — помислих ја у себи — тај с неба па у калабуре. Лепо смо награисали.

— А који ти је то лисац? — рећи ће Пепи после поздрава показујући руком на ме.

Благонадеждна читатељнице, „лисац“ значи у буршовском језику ђака који је тек ступио у буршовско друштво и који мора бурше да служи у механи и на бојноме пољу докле се не покаже достојан да га крсте, т. ј. да га полију пивом и да га произведу за бурша. Него збиља ја ти нисам ни казао шта је то „бурш“ У ширем смислу значи момче, дакле нешто што по себи ни најмање није непријатно (је ли?), а у ужем смислу значи члана какве „академичке задруге“. Те су задруге биле од велике важности у почетку овога века по буђење свести и љубави к слободи у немачком народу, особито после наполеоновских ратова,- кад оно г.г. монарси не хтедоше да знаду више за златна брда грађанске слободе која беху обећали својим лаковерним народима само да ови својом крвљу зајазе чељусти аждаје Наполеона. У тим су дружинама (буршеншафтима) одрасли људи као н. пр. Гуцков, Лаубе, с њима у свези стајаху Берне, Хајне и остале делије немачке који су познати под именом „младе Немачке“.

Бурш је био и млади Санд који је убио издајицу Коцебуа (онога истог од кога има и у нашој књижевности неколико глупих комедија). Та су друштва била страх и трепет свију ондашњих Б.... и Х...., али чим немачке државе једна но једна отеше себи устав, изгуби се и важност тих (онда тајних и забрањених) друштва, она осташе на универзитетима само за упознавање и братимљење народног подмладка из свију крајева пространих немачких земаља, за унапређење немачког јединства у језику, кад се политичко јединство тога огромног народа не може, и интересу праве слободе не треба да се оствари (јер је у једној огромној држави много лакше да се једна воља дочепа највише власти него у савезу многих малих слободних државица).

Мало по мало, са правом удруживања и јавнога договора, поникоше стотинама и хиљадама разноликих дружина које као локомотиви кренуше народни живот у напред, а бурши осташе далеко назад са својим униформама и сабљама са својим капицама и лушама, са својим мамузама и тракама од којих и данас граде око себе зид као нека особита каста друштва, за коју је сваки други грађанин „филистар“. Што је пре било разбибрига, то је сад ужасно увећано, постало главна мета буршева, а то је ждерање (јер то се не може назвати само пијанчењем) пива, и „фехтовање“ које је у осталом само школа за међусобно разбијање глава у коме бурш своје највеће лаворике тражи. Чести и крвави дуели за најглупље безпослице већ су многу мајку у црно завили. Тако може и најлепша установа, кад се преживи кад се не развија у духу временском да падне до.... Али молим за опроштење, ја за цело несам хтео толико о тој ствари да говорим. Проклети бурш!

— Зар овај овде? — одговори му мој земљак— Не само да још није лисац него нема наде да ће икада од њега постати што ваљано. То је филистар, и то српски филистар, знаш Пепи, из оних земаља „тамо [8] дубоко у Турској где се народи један с другим чупају“ као што је чини ми се рекла Њ. Екс. ваш некадашњи министар и песник Гете! —

Пепи ме измери од главе до пете па онда рече.

— Доиста изгледаш филистарски... али то немари ништа, ја и мој Сервијанер извешћемо те на прави пут. Седи овамо међу нас. Ево ти пива да видим како лочеш (читатељ зна да ја верно преводим) — па онда се окрете његовом „Сервијанеру“ — Па куда сте наумили вас двојица? —

— Ми до Гмундена, а ти? —

— Па и ја бежим тамо из овог проклетог мравињака. Kreuzschokdonerwefter! (то не верујем да уме и Даничић превести, а камо ли ћу ја) То је срећа! На тај рачун и за срећна пута сад ћемо још један мас (од прилике ока) да пијемо! Хеј вирцауз! —.

Донеше пиво, и ми стадосмо пити. Из разговора сазнадосмо да је Пепи и родом из Гмундена чему се нас двојица особито обрадовасмо, јер сад имађасмо барем другара који ће нам све моћи показати што је вредно да се види у околини гмунденског језера.

— Кажу да је врло лепо то гмунденско језеро! — приметим ја у разговору.

— Шта „лепо“, ја не трпим такве свакидашње речи кад се о моме језеру говори. На грудима наше мајке земље има једна кита цвећа која јој ево већ преко - милион година стоји за прслуком а ни најмање није увехла. На том цвећу још трепте сузе што су неком

заљубљеном Богу низ лице кануле кад га је узабрао у - богатој башти васионе, да је поклони несуђеној драгој. То цвеће тако дивно краси и вечно подмлађује нашу мајку земљу да наш тата — сунце по вас дуги дан за њом гледа, кад она као вредна газдарица тумара по кујни т. ј. кроз азурне небеске просторе. И наш тата вечно сагорева од љубави. Та кита цвећа то су горњо-аустријска брда и планине, а оне боговске сузе то су дивна језера наша. А од тих свију божанских језера [9] најумиљатије се зове гмунденско или траунско језеро! Тако ваља о њему говорити.

Мој се земљак заценио од смеја, а ја стадох мерити бурша. У мало га несам запитао да л је чуо кадгод за Лазу Костића? И ако јесте, како он сме „фушеровати“ у туђ занат?

— Пепи, Пепи — тресо се мој земљо — ти песник. Славно сравњење. Сад тек знам да се ми онако грозно знојимо само за то, што наш тата још непрестано сагорева. А који је онај галантни небески удварач наше љубазне мамице? —

Пепи потеже подобро из његовог „кригла“ па врло озбиљно одговори.

— Г. Марс, фелдмаршаллајтнант звездане небеске војске. Таман Пепи хтеде на даља запиткивања мога земљака о осталим нашим родовима, да разјасни зашто је месец наш најстарији брат, кад у дворани се зачу прво звоно, један кондуктер дође пред баштицу па загрми.

— Ко је за Гмунден — Ишл — Салцбург нека се пење у кола! —

Ми брзо платисмо па појури на поље да уграбимо добра места. Под тима се разумевају места крај прозора одакле се могу прегледати предели кроз које пролеће воз. Крајни вагон од воза беше још празан и ми поскакасмо у њ уздајући се да ће и остати празан па да ћемо се у своје време моћи прућити на тврдим клупама које су обично пред зору мекане као памук, само кад их има толико празних да човек своје иструцкане удове опружити може (јер ваљда вам не треба ни_казати да смо ми рад наших демократских начела путовали на трећој класи?) Али на жалост број теферичлија био је тако огроман, да се за тили часак и крајњи вагон напуни као каква кутија смокава. Нико се није могао ни наслонити него је морао седети усправљен. Али из почетка није ни било непријатно, јер песмо имали кад ни да помишљамо на то у оном хаосу од шале смеја и дима који је куљао на све мушке носеве [10] и уста ка из оџака, тако да је вагон изгледао као каква мала фабричка варош, од чега смо ја и мој земљо највише зазирали; осталу хуку буку и праску фабричку допуњавале су наше „љубведостојне сопутнице“ које су торокале као да сто чекрка уједан пут ради. Досетке, шаљиве причице, задиркивања, озбиљније препирке све је то прскало као кад баћа Стувер у пратеру запали главни фронт каквог свог „ватромета“ на тезоименити дан њеног краљевског и т. д. Особито у нашем одељењу (вагони су обично раздељени сниским преградама на три одељења али се путници могу преко преграда рахат видети и разговарати) беше живо које рад раскалашнога бурша и његовог Сервијанера, толико рад оног чиче којега видесмо још на станици. Он је поред свега тога што је најмање педесет година претурио тако ђаволасто задиркивао једну младицу која је с нама седела, тако смешно исказивао своје очајање кад му је она казала да је већ удата, да је на првој штацији чека њен слатки муж, и како је и она неутешна што се не може користити његовим, галантним понудама и т. д. да би та једна епизода била читава новела — ал не бој се вазљубљена читатељице, ја знам да си ти и онако срдито напућила твоја устанца па велиш „И то ми је новела! Прича недељу дана, а још се нико није ни заљубио а камо ли да се ко убио или отровао или у воду скочио као што се у поштеној новели приличи!“

Међу тим, које год жељезницом путовао, знаће да то џакање и весеље у вагону не траје дуго, особито ако се воз под ноћ крене, или ако је неко „затворено“ друштво у њему, као што је наше, па он и не стаје на свима обичним станицама. Сахат, највише два, па онда се сви изговоре, уморе, анекдоте се исцрпе, шале изазивљу само по који осмех у место кикотања и грохота, досетке постају све тромије и тупље пређе, луше се једна по једра гасе а пушачи заборављују да их на ново напуне, сваки се повлачи у себе самога па се [11] пусти својим успоменама, бригама, жељама и надама на вољу, и на послетку, као год што се какав хор који се иза кулиса удаљава, све слабије и слабије чује, још по који откинут гласак, па онда све умукне, тако и овде све се утиша мало по мало и на послетку ништа се није чуло осем монотоно труцкање нашега воза и бесно фачање наше локомотиве.

На пољу беше сунце зашло, и над непрегледно широким њивама и ливадама, које вредна рука сељачка беше претворила у прави рај и за само око, и које у даљини обгрљаваше венац модрих планина као оквир какву љупку слику, трепташе читаво море румене светлости. Каквом тајанственом и чаробном копреном покрива та тија вечерња светлост сваку и најобичнију стварку у природи, какву божанску хармонију склапа она из најоштријих противности, које на дану чисто вређају осећање о лепоме. Па какву благу срећу удева лепо вече у људске груди!...

Ако их раздире очајање или каква силна туга, један поглед у ту величанствену и мирну природу, хлади запаљене ране, утољава и најбешње бодове, па ако ништа друго, а он измами бар сузе на очи, те бар тако олакша набреклом срцу. Ако бурно дахћу под каквом ненаданом срећом, коју човек чисто не може да издржи, овако вече кадро је и ту буру да утиша, и то радосно раздрагано срце да умири, даде му снаге да се своје среће нагледа, да је се без страсти наужива. Па и на нас, свакидашње тежатнике, који се не можемо потужити ни на сувише среће ни на превелике несреће, код којих је један ка и други, код којих цео живот пролази у насуштни хлеб, и у борби, не с поштеним пријатељима, већ са самим црвима и подлацима, па и на нас, какав силан утицај има овако свечан тренутак у вечном животу природе! Као кад какви нежни прстићи на финим жицама од цитре, стану мамити најслађе гласове, тако потоњи зраци сунца на заходу могу да измаме најмилије успомене из душе, па од њих да начине [12] најлепше слике које пролазе поред укоченог погледа у даљину, помињући најдраже тренутке једног целог живота... Отаџбина, детињска срећа, браћа и сестре, другови, прво будење душе и срца, прво свитање идеја за које ваља живети, прве борбе и занос прве победе... О хвала вам миле, миле слике!....

На један пут стаде врискати пишталица на локомотиви, точкови се све лакше и лакше окретаху, најпосле воз стаде и наш вагон се затресе па стаде, а кондуктори заграјаше.

— Штација Дингеда! Десет минута одмора! —

У вагону опет оживе народ. Нас тројица такође похитамо за остацима у станичку гостионицу да тих десет минута што је могуће целисходније употребимо на благо и поспјешествованије нашег желудца. Пред станицом се гурало тамо и овамо најмање две три стотине путника, а највише их је јуришало у гостионичку трапезарију која је не само постављена била за толику гомилу људи, него већ и усута јела стајаху по столовима само да се драгоцено време уштеди! У нашем напредном веку и кад се за ћев путује, ваља на врат на нос јести.

При свем том што на станици беше толико света, опет је свакоме у очи упадала једна жена која је пред ходником стајала са једном повеликом путничком торбом, чекајући док се гомила разиђе да у ком вагону потражи себи место. На њој беше дугачка црна мантија опасана у струку грубим црним гајтаном на коме с леве стране беху обешене бројанице и крст. Главу а и доста лица сакриваше неко као снег бело платно, намештено као у калуђерица. Она стајаше смерно гледајући преда се, као да никога на свету нема око ње. Мене подухвати језа кад видех тај живи анахронизам онако у месечини. Ја и на инштитуцију калуђера мрзим, али калуђерице су тако скрнављење најсветијих природних закона, да „просто плюнутъ да цҕхатъ“.

- Бурни имају и тај ружан обичај да завирују свакој [13] девојци под нос, поред које прођу, па с тога се несам чудио кад Пепи, пролазећи поред калуђерице чучну да јој испод беле настрешнице види лице; али помислите како се ја и мој земљак окаменисмо кад видесмо да Пепи брзо скине капу те калуђерици пољуби руку, и збуњено се стаде извињавати.

— Опростите... пречастна госпо Варвара... али од куд сам се ја могао надати?.. —

Она диже полако главу, а ја и Сервијанер само што се погледасмо... Хоћете ми веровати да та калуђерица не могаше бити старија од 18—20 година, и да ја нисам видео лепше девојке од Крушевца до Петрограда и од Беча до Москве? Ја се сећам само на још једну тако лепу девојку, у коју смо сви, што нас је год имало срца, у полугимназији теразиској, пре једанајест година били заљубљени. И беше налик на њу та калуђерица као да су две сестре рођене. Оно исто српско црнпурасто лице, оне исте жарке очи које још црње долажаху, под дугим лако узвијеним трепавицама и густим црним веђама она иста фино просечена усташца, онај исти целокупни тип лица, само што у нашег београђанчета беху румени обрашчићи као румена јабука, и што се на њима појављиваху при сваком смеху две меке рупице у којима како кажу моје еснафлије „божић Амор своје стреле запиње“, а на лицу пречасне госпе Варваре беше кречна бледоћа, и не верујем да би се и осмех сам а камо ли с Љељом усудио на то хладно, строго ал достојанствено лице.

Ми бејасмо заборавили да смо гладни, и да калуђерица не уђе у један вагон ми би проиграли наших десет минута јер не само да би нам заделу ноћ остао желудац у стању турских каса, него нам се не би ни очи наситиле оног пустог гледања... Срећом нас дочепа бурш, који је пречасној калуђерици однео торбу до вагона и још једаред је у руку пољубио, па нас увуче у трапезарију, зграби с једнога стола три лунгенбратена, [14] мету пред свакога један и стаде јести да је све иза ушију пуцало.

— Пени, ако Бога знаш, каква је оно?... —

— Му... му... му!. — беше цео одговор буршев који се довио, и уз то нам пружи руку на воз, као утеху да ће нам после причати. Кад не беше другче, наклопимо се и нас двојица, и срећом бесмо и последњи залогај прогурали до „срца“ кад зазвони звоно. Брзо посласмо на кукавно сажвакане залогаје један мали потоп феславскога вина, платисмо (не питајте колико), и пре другог звона бесмо већ на својим местима у вагону. Да ми је ко пре те вечере казао да је могу за мање од десет минута вечерати, ја би му казао да лаже. О свето искуство, без тебе нема ништа.

Ми несмо дали буршу ни да своју душу запали нашим запиткивањима о калуђерици.

— Она је моја земљакиња и комшиница била, и док смо деца били, играли смо се заједно!... — Одговори Пепи и гледа преда се а преко његовог лица прелете израз, који се бар мени учинио као неки дубок бол и сет. Али можда је крива и вагонска лампа која и онако слабу светлост врло неудесно на његово лице бацаше. — А да знате каква је та вила била пре само три године! Ко би у овој погнутој, бледој и изнуреној калуђерици познао поноситу возареву Мирцлу! —

Он опет ућута, па оста непомичан заборавивши потпуно на кесу дуванску коју беше извадио да на ново напуни лушу.

— Па који је јад отера у калуђерице? —

— Ах! — учини Пепи па махну руком преко чела, као да се, трго из кратког сна — немојте ме питати... То је тако тужна прича да вам је ја несмем причати. Ја несам мајстор у причању па ћу начинити какву накараду. Боље причекајте до сутра, па кад се станемо возати по језеру, запитајте ма кога возара, са што је Шифер-Мирцл отишла у калуђере? Они ће вам сваки испричати боље од мене!

То је само било уље у жар наше радозналости. Сад нам је баш морао причати. Он се бранио донекле, па најпосле кад није имао куда рече:

— Добро да вам причам; али ако ја мојим буршовским ручендама згњечим њежни цветак, ви сте криви. На вас грех! — Затим извади сахат, уздахну „тек по ноћи“, погледа по вагону, промрмља „а у овој кутији сардина нема ни помисла на спававање“, па онда напуни и запали лушу, и започе да прича.

„ — Да, да!,.. Лепа је била као каква иконица! А уз то тако поносита, да нико није смео ни да је се дотакне од свију наших момака. Ако би се какав странац усудио да је помилује (јер она је са очиним чамцем превозила путнике преко језера) она би га шинула по руци, а богме кадкад није јој ни весло сувише замашно било. Образи јој беху румени као алмруже, очи плаве као генцијана а косе златне као исто сунце кад са каквог снежног поља одсјајкује. Какви је момци несу просили, па све за бадава! Она није хтела ни да погледа на оно силно благо које су јој нудили!... Она је чекала свога суђеног. И он се брзо јави. Душа ваља ни Лоидлу не беше замерке. Стасит, срчан момак, какве само планина гаји. У целој нашој околини не беше снажнијег рвача, ни куражнијег ловца, јер ви треба да знате да је мало другаче ловити лаконоге гемзе по нашим вратоломним кршевима, него што је газити кроз какав рит за тицама. Па како је лепо возарче Мирцл на брзо припитомило тог дивљег џина, тог бесног ловца! Свако јутро доносио јој је свежег алпског цвећа да јој задене за зелени шешир, и за везени прслук; а како би пала тија ноћца, па би месец ударио преко језера своје сребрне мостове, одмах би се зачуле и слатке песмице уз нежне тонове са цитре, који би се помешали са чаробним шуштањем језерских таласића, одмах се могло видети како се на језеру љуљушкају два чамца један до другога, и како у једноме нема никога, а у другом момче и девојче... На његовом [16] крилу лежи мала цитра и он мами што може срдачније гласиће из ње певајући тихо, а она га обгрлила па га час љуби а час опет помаже певати. Па какве миле песмице! Он тек започне:

„Dirnl du hast mich lieb.

Dirnl, gelt, du hast mich gern,

Jch steig auf n Himmel u auf;

Und hol dir a Stern!“

„(Девојче, ти ме волеш; девојче јел да сам ти драг? Та ја би се на небо попео, да за те коју звезду скинем“). А она му одговара:

„Је höher der Turm,

Је schöner das Gläut,

Je stolzer dein Herzerl,

Je gröser die Freud !“

(„Што је виша кула, то се лепше чују звона с ње; што је твоје срдашце поноситије, то је и радост моја већа.“)

А кад би се сити напевали, онда би Лоидл стао причати своме злату о најскривенијим кланцима и језерцима о којима Мирцл још никад ни чуда није, и на које је Лоидл наилазио рад својег непрекидног лутања и пентрања за гемзама.

Девојци се једном та причања Лоидлова тако допадну да га стаде молити да и њу један пут поведе са собом у лов. Хоће и она да види те чопоре дичне дивљачи, хоће и она један пут да се успентра на највише вршке Трауенштајна одакле он каже да види не само цео Гмунден, и цело језеро и сва брда и сва села око језера на један пут, него и преко тога далеко, далеко... Лоидл се насмеја „Како ћеш се ти пентрати по оном стењу? Та ти не би ни до по пута дошла па би тако сустала да не би могла маћи“ — „Охо, молимо, и ми смо планинкиња и ако смо понајвише одрасли крај језера. Покушај, па ћеш видети да ћеш се ти још пре уморити него ја“ — „Хајде баш да видимо. Али у очи тога дана треба да преноћиш на нашој страни језера, [17] на прилику код твоје тетке у Карбахмиле? Јер нам ваља здраво поранити ако хоћеш да видиш гемзе док су још на окупу...“ Она пристане и уговоре и дан и место састанка. Тетка ће је пустити, она зна, да се Лоидл и Мирцл пазе, а она зна и то да је Лоидл поштено момче. — И освану жељени час, кад је Лоидлу ваљало доћи пред теткину кућу и викнути „Ју — хуј!“ да одјекне од стотине стена. Девојка је већ била готова, обучена и умивена, спремна за пут, и изађе из колибе поштапљући се великим „грисбајлом“ (то је велики штап за пењање у Алпима). Он је осем тога имао своју пушку о рамену. Пошто се срдачно поздравише, узеше се за руке па хајд’ уз брдо.

Ваздух беше пријатан ал’ ипак суров, мирисан од планинског биља, ал’ опет још толико хладан да се јежила кожа од њега. Магла се још витлала по земљи или на стенама које изгледаху као да су добиле џиновска крила. Над најдаљом ивицом Алпа, на небу јављаше се као крв црвена пруга која се све више ширила у зелене, бледо-црвене и бисерасто-сјајне траке. Јеле и смреке које за се одвојене стајаху тек што почеше да бацају прву, дугачку, скоро прозрачну сенку по земљи.

Лоидл и Мирцл ишли су брзо да се пре сунца дочепају некога виса, и девојче играјући се штапом лупаше њиме о стене поред којих пролажаху.

— Немој то радити Мирцл. Ми већ морамо и говорити лакше. Јер како зађемо иза оне чуке тамо, ето нас одмах у кланцу кроз који се долази до гемзовских стена, па само да начује дивљач и најмањи јек човечијега гласа, онда збогом свако ловљење, и онда се можемо слободно вратити откуда смо и пошли.

Девојче узе грисбајл по среди па пође мирно уза својег драгог даље.

— Стој! — заповедаше он на један пут али врло полако, стаде па оштро гледаше за маглом и правцем којим се она витлала. — Ми морамо с друге стране [18] ударити, јер ветар дува све иза нас право гемзама у нос, а кад оне омиришу ловачко месо, онда одлетеше у невидиш. Имају угурсузи носеве да ни сам ђаво не би веровао! —

Они дакле ударе другим правцем. Мирцл није могла да се нагледа све те дивоте и величанства које се око ње налажаше. Стрме расцепљене стене у нежном жару првих зракова, и дубока ждрела међу њима увијена у оно тајанствено плаветнило као каква бајка. Овде — онде по која усамљена тица прилепила се уза какву као зид усправљену стену, па час поклизне а час се сама затоциља да у којој пукотини потражи црвака. Дубоко, дубоко под њеним ногама види се варош како се још рве с маглама, само њих двоје стоје у сред јутарње светлости, и сред милијона росних капљица што се у хиљаду светлих боја прелевају, а пред њима ужарене главе урнебеских глечера.

Још мало пођоше уза страну, -па ето их на коси планинској. Сенке већ беху оштрије, ваздух беше мало топлији, а цео је свет изгледао као ружа задахнута каквим злаћеним дахом. Планинске чуке и највиши шиљци од стена који стајаху у колу изгледаше као највиши листићи у ружиној круни. Девојче погледа на ниже преда се... На дну планинског котла ширило се питомо језеро. Она га још никад није тако цело угледала и ако је на њему одрасла. Половина беше још у магли а другу половину, коју грли зелен лук од најлепших башта искићен белим спретним сеоцима као белим цветићима, беше већ огрејало сунце. Какав поглед беше то зелено, пурпурасто и дијамантасто светлуцање и прелевање на језеру! Па опет, шта су те речи да кажу оно што угледаше лепе очи возарчета у свом заносу од миља! Ту ни један молер нема боја, ту ниједан језик нема речи; то беше као да су виле откале некакав ужасно велики ћилим од самога бисера, па га изнеле на сунце, па га дижу и спуштају, па се играју њиме да се све блиста, сјаји, засењује, цакли, сагорева, да се све топи [19] у оним жарким бојама. Ми људи ми се кочоперимо нашим говором, а кад угледамо оваку какву појаву природну, ми тек опет морамо да признамо да је цео наш говор само муцање, ми увидимо да и ми као мутавци само можемо знацима да наговестимо шта осећамо, али исказати— не умемо.

Девојка је стајала наслоњена на свог драгог, па је само гледала у језеро. И он није речце проговорио. На један пут она диже главу па му погледа у очи... Њему се учини као да му тај поглед отвори сва ребра, па му кроз сред срца прође...

— Хајдемо, хајдемо, душице. Сунце ће нас претећи! — и он је обави око витког стаса својом снажном десницом па је слатком силом откину с места на коме је беше језеро очарало. — Хајдемо, само полако, и пази да не откотрљаш који камичак у амбиз, јер он ће док слети до доле начинити толику ларму да ће се

сва дивљач разбећи. Видиш ону чуку тамо? То је Кајзершпиц. Кад и њу обиђемо, онда ћемо прилећи на земљу... —

— Хоћеш одатле гађати јадне гемзе?.—

— Аја, ми ћемо само да гледамо у дољу што је под чуком, као у какав рибњак. Тамо ври и гамиже дивљач да јој броја нема. Само ти иди смиром и држи се уза страну! —

Тако пођоше опет мало даље.

Ловац постајаше, како који корак даље, све пажљивији и остражнији.

— Тако сад добро пази да ти штап не звекне где о стену... Ни речце више... Полако... полако... Овде морамо пузити четвероношке... Пст... немој главе дизати.. обиђи тај камен... пст!... Сад да се неси ни мрднула. — Девојка хтеде да удесније положи поред себе свој грисбајл, ал’ осети снажну руку Лоидлову која јој не даде ни маћи. Његове густе обрве живо се мицаху и очима јој исказиваше куда треба да гледа. Она погледа у дубину. Каква слика!

У једној огромној арени, окруженој са свију страна громадним стењем и окићеној са мало зелене траве и џбунића, лешкарила је иди пасла дивљач. Она никад није видела тако многе гемзе у друштву, па још како су рахат, па како су се разбашариле. Баш се види да су код своје куће. Подаље од осталих стајаше један старији јарац, на једном великом камену као на каквој трибини или на кули, и по његовом живом мрдању ушију а и по целом његовом држању видело се да прислушкује и на све стране пази.

„То им је вођ — шану Лоидл својој цури на ухо — он чува стражу. Чим он осети штогод па само звизне, одмах стругне цела руља и за тили часак их нестане као да су авети биле“.

У девојчету куцаше срдашце тако силно... Колико јој мило беше што је драги обавешћује, опет умало му она не метну руку на уста, јер сад се она још више бојала него он, да гемзе не начују човечији глас, па да не ишчезне тај лепи вилински сан што јој трептијаше пред очима у јутарњој позлати. Она је лежала грудима на ивици једне стене која се као одсечена одмах спушташе у недогледну провалу, и осећала је како јој срце о стену бије... Сунце је све више и више осветљавало дубоки планински казан продирући у његове небројене пукотине и ждрела која из њега изводе. Како лепе беху нежне гемзе које већ беху обасјане, са оним витким телом и танким ногама, с оним црним, влажним и сјајним носићима, с оним великим, сјајним, паметним очима!

— Душице, погле онамо ону гемзу са двоје младих! — шану опет Лоидл па пружи прст, али не макнувши руком.

Она погледа и види једну гемзу како се са својим младим гемзицама игра. Да је од шећера била наређена та група, не би могла слађа бити! Мати скочи на један камен па гледа своје мале, па онда сиђе к њима, па опет ускочи, па опет их гледа. Мирцл одмах разумеде [21] шта та игра значи. Мати је учила своје младе скакању... И дојиста није се преварило девојче. Јер, ено гемза сиђе с камена љутито, дотера једно мало до стене па га стаде дотле гурати главом докле није имало куд, него хоп — ено га на стени. Она га је гледала малко, па онда стаде к’о бајаги бежати, а гемзица с камена у страху да не остане без мајке на ново скочи, и ено је где се умиљава око матере. Тако је ишло и с другом гемзицом. Кад беху обе на камену, а мати тек изненада их гурне с камена, па морају да скачу, хтело им се не хтело...

— Хоћеш да ти убијем коју гемзу, Мирцл — шану опет ловац својој девојци, и маши се токорсе за пушку. Девојка пребледе од те помисли, усправи се мало, склопи своје руке молећи, и погледа га с таким прекором и сузама у очима, да се Лоидл није могао уздржати а да јој пољупцем не осуши сузу која кану преко њених обрашчића. Мирцл стаде опет гледати доле и није могла да одвоји очију од тог веселог чопора поносите дивљачи. Ала чудна мирноћа и срећа беше у том рају, високо над светом, изнад свију брига и невоља — па опет како близу беше ловачка смртоносна цев!...

— Гурни један камичак у амбиз, Мирцл, али полако и нек није здраво велики! —

Девојче дохвати један камичак, али у исти мах ухвати је Лоидл за руку.

— Остави тај камен... не помичи се... Избери други какав, ал’ овај ни по што више. И то да га неси додирнула руком; догурај га до ивице штапом! —

Она учини све, како је драги казао, и камичак одскакута низа стену котрљајући још неколико камичака са собом на које је путем ударно, чак до у дивни гемзовски станак. Још док је камичак озго летио звизну гемза на стражи. Гемзе наћулише уши, млађи се помешаше међу старије, све гомиле згромадаше се у чопор оштро мотрећи на све стране. Једна гемза одвоји се из чопора, па пажљиво приђе ономе месту где је камичак [22] пао, стаде га њушити и превртати са свију страна, па онда подиже главу у вис и стаде омирисавати ваздух — али ветрић је високо изнад чопора лахорио — па кад виде да нема опасности, врати се на своје си, а укочени чопор оживе и растури се опет у веселе гомилице, које на ново ударише у играње...

— Добро. А сад узми један камен у руку, протрљај га мало длановима... тако... задахни га... Сад га баци како хоћеш!

И други камен паде. Стражар - гемза звизну још јаче него мало час. На ново страх и трепет међу гемзама. Испитивач приђе онако исто пажљиво к месту, ал’ тек што прињуши камен, даде од себе тако чудноват, силан, ал’ непријатан глас, да се гемзе једна преко друге безобзирце распршташе на све стране, и брже него што би човек могао представити шта се то учини не беше више ни једне гемзе у дољи — — —

Али не само језеро и планински кланци_, још неко је знао за тајно миловање дичнога Лоидла са лепом Шифер-Мирцлом! И тај им је био издајица. А знате које то? То беше китнасти прозорчић на собици девојчета, то беху ноћни састанци и ашиковања на том кобном ал меденом прозорчићу, који се у нас зову „фенстерл’н“....

Не потраја дуго, и већ су све комшије знали да су Лоидл и Мирцл двоје „љубезних“ или један „паард“, и сад насташе мутни и облачни дани у животу лепог девојчета који је дотле тако ведар и срећан био. Да је ког другог изабрала, не би је нико ни у кући криво погледао, у нас се све женидбе почињу са тим „фенстерл’н“, али Лоидла — о њему не ће тата ни да чује. Ама за што, за Бога? Ви се сећате како сам га у почетку, хвалио, па откуд да се он родбини девојачкој не допада? Хе, он јест истина био дичан и вредан, али... сви Гмунденци, сви рибари и ловци који живе по селима око језера знали су да је он Wilderer , т. ј. да је он починио сву ону грдну штету по забранима и ловачким [23] потесима. То беше једина, али врло срамна љага на њему. Истина нико не би се могао заклети да га је видео где по забрањеном месту лови или краде дивљач, али тек сваки је то знао. И доиста, он се само својом хитрошћу и срчаношћу умео спасти од честих потера које су сеоски кметови и грофски шумари шиљали, само да га једном укебају. На послетку беше стављена од општине награда од 25 форината ономе ко тог страшног лопова поткаже иди јави власти где га може на делу ухватити.

„Шта? — грмио је Мирцлин отац — тог вилдерера хоћеш, тог лумпова и крадљивца? Сутра му могу ловци протерати тане кроз луду главу, па онда? Онда си имала љубазника или мужа, можеш тражити другога! Тако ми свију светаца ја не ћу да имам зета кога сваки деран има право да убије. _

Сирото девојче шта је знало да ради до плакати и трпети... Али кад је вече дошло и донело драгог на прозор, онда му је цура пала око врата, па га је јецајући од плача молила и преклињала да се мане те своје кобне страсти, па да ка’ и други људи оде у канцеларију шумареву па да лепо узме допуштење кад хоће где да лови, а не да меће сваки пут свој живот на коцку. Он јој је неколико пута обећавао да ће јој молбу испунити, али није имао снаге да одржи реч. Он се љутио на самог себе, али све забадава.

Међу тим нису ни остали момци из околине били без срца и без очију за лепоту красне Шифер - Мирцл и просиоци нагрнуше са свих страна, тако да је већ једном ваљало ломити колач. Оцу се особито допао Валзер Хис, леп, здрав деран, из добре имућне куће. И он стаде наваљивати да му ћерка пође за њ.

Једно вече, кад је Лоидл баш пошао био својој цури, истрчи она као без душе пред њега и стропошта му се на прси.

— Лоидл, ја ћу се убити, ако се ти не махнеш „вилдераја“. Мени не даду живети код куће гонећи ме да [24] пођем за недрага, за Валзера Хиса!... — и овде се девојка скоро загуши плачући.

Момку стаде тешко око срца. Њему се тако ражали да јој се одмах заклео да не ће ни узети пушке у руку, да ће је раздробити о какву стену на хиљаду комада (и да му је при руци била за цело би учинио, али она је била у планини добро скривена заједно с његовом муницијом и великом торбом од коже, па док он до њих дође, ко зна да л’ се не ће предомислити!...), и шта вам он није обећао у томе тренутку, само да утиша своје злато. У потврду својих обећања дао јој је руку, уз то трп чврста „Buss“ пољупца и притиснуо је тако силно на прса, да у мал’ није јаукнула од бола.

И од тог вечера прође 10, 15 дана, прођоше четири недеље, нигде се ни речце не чује о каквој новој штети иди крађи дивљачи. Отац Мирцлин већ се не љути кад се у кући спомене име Лоидлово, и мало по мало поче и он да верује да ће се момче поправити, а уздања Валзера Хиса стадоше падати.

Лојидл је доиста био прегао да одржи девојци задану реч, и само једно није учинио, т. ј. није ни дирнуо своју пушку. „А што да је дирам — помишљао је у себи — кад хлеба не иште? Нека је нек стоји!“

Једном, опет после ашиковања на прозору, дође Лоидл у механу. Кад тамо и Валзер Хис у њој, седи замишљено и тужно за столом. Лоидл, како је био раздраган и пијан од среће, приђе к њему, и ако се несу никад пазили њих двоје, па га пита, шта му је? „А шта ће ми бити, одговара Валзер Хис, мој старац, мој јадан бабо на дому, како који дан све више не види. Чим се присумрачи већ не види ништа па макар му сто свећа упали!“ — „О сиромах Хамер! Па што не гледате, ваљда би се могло наћи лека? Што не потражите доктора?“ — „Хм, доктори! Шта несу радили с њиме па забадава. Оно, мени је један наш човек у Салцбургу који више зна него сви доктори, казао један [25] лек који је многоме и многоме до сад помогао; али где ћемо га ми добити?“ — „А што? Де да видимо, ваљда не ће бити тако тешко набавити“: — „Тај се лек само у планини добија, и то пушком. И то је: слезина из гемзе“

— „Па то није тешко. Отиди само грофовскоме ловцу.... “ Валзер Хис му упаде у реч смејући се и жмиркајући очима. „Знам шта хоћеш да кажеш, али ту гемзу не сме убити обичан ловац, него...ти ме разумеш!... ти!...“

— „Аха!“ осмехну се Лоидл „И то, настави Хис, не сме слезина бити са свим хладна кад се метне на очи болеснику, дале ваљало би где у нашој планини... Али наравно, где је сад тај момак, који би се подухватио да тај севап учини? Ловци су истерали из њих и последњу искру куражи!...“

Лоидл беше међу тим подобро потегао из своје чаше, па које вино, а које дражење Валзера Хиса, еле за час пропаде све што је Мирцл горким сузама откупила.

Њему та мисао јурну у срце ка’ пролетњи сок у дрво. Зар сиромах старац да изгуби очњи вид само за то што нема никога ко би се упустио у један честит метак за њ? Јок, то не сме бити док је Лоидл жив. А најмање треба Хисов отац да ослепи. Лоидл хоће да покаже људима да му је „срце правоме месту.“

У пркос свију забрана и уцене повишене, дигне се Лоидл сутра на ноћ у планину, извуче из једног камењара пушку и торбу своју, где их је обично крио, па стаде се пети све више и све дубље у планину, тражећи згодне бусије. Месец беше већ увелике искочио, и беше красота у планини. Свеће и ватре по селу беху давно погашене и само се језеро могло у дубини видети како се у месечини цакли као исто сребро. На један пут искрсне диван гемз-јарац пред Лоидла. Он одмах обори пушку, нанишани и — оштри метак проломи се кроза стене. Живинче само што једном скочи, али три аршина у висину, па се онда стропошта и није се више ни мрднуло. Лоидл му прискочи, за тили часак очупа прегрш вуне с кичме задену је за шешир, стрпа [26] целог јарца у своју велику торбу па је упрти на леђа, и онда запне што је могао брже назад. Ноћ беше прилично хладна, но с њега је све киптио зној. На по пута седе под једно дрво да се малчице одмори. На један пут: чује се неко шуштање, неко шаптање, па онда кораци у камењару и све јаснији и разговетнији разговор. Оче небески, та то су ловци шумареви! Он је добро чуо где говоре: „Ту негде мора да је. Та нама је и пут и правац потказан. А и пуцањ се с ове стране чуо. Он нам не ће више утећи,- само се држите тако раздељени!“ Шта да се ради? Или скочити у амбис који је баш под тим дрветом зијао, те се размрскати о стење па се тако спасти грдне љаге и срамоте за цео живот, или се бранити јуначки докле траје праха и олова, и не предавати им се жив у руке. У тај мах сену му још једна мисао кроз главу. Он се успентра уз дрво као каква дивља мачка, заједно са својим ловом и пушком, па се шћућури у густом лишћу као каква скамењена тица. Ловци дођоше под дрво, и један рече „Ја остајем овде на стражи. Ово је једно од најважнијих места, као што сте и сами од Валзера Хиса чули; а ви знате да он не ће вући никога за нос, особито где се тиче Лоидла. Та и он је с нама у хајци, ено га где је у јарку ухватио бусију!“ И он доиста оста под дрветом па се разбашари као да се не ће маћи с места до зоре. А и остали ће за цело остати на својим бусијама! Кад... у један мах... стаде у дрвету нешто кврцати и пуцкати, Лоидл стаде све више и више осећати да се гране, у којима је он полуседио а пола лежао, нагибају... Оче небески велика грана на којој је он, беше почела трунути на оном месту где се од стабла одваја, па се сад под овако великим теретом ломи! Сад стаде тако силно пуцати и крхати се да се Лоидлу учини е ће свет да пропадне, и он препоручи Богу душу, јер сад више нема спасења, сад је већ знао да ће за неколико тренутака бити раздробљен и разбацан на хиљаду комадића, јер ево, он већ лети у [27] провалу!... Он само што чвршће пригрли гране, заклони очи па дрекну „Језус Марија!“ У ушима му стаде зујати, мало за тим бућну о једну стену и осети како је од ње одскочио, у исти мах зачу човечији врисак и — обнесвесну. Кад је дошао к себи осећа да је још жив, и да је још непрестано, у грању, шта више, и јарац је ту. Он лежи на њему. Али испод њега... бруји и грми водопад да је страхота слушати. Он се припе што силније за све што је могао дохватити. Најзад опусти једну руку, пошто се другом чврсто држао, па стаде око себе пипати. Нигде дна. Он спусти пушку на кајишу колико је могао дубље... нема дна! Дакле, он се био с грањем заглавно између две стене попреко над ужасном провалом у коју продираше бесни водопад. Он оста тако како се нашао и гледао је да се ни најмање не помери. Помрчина као тесто у провали — а њега свака коштица боли. Ни од куда ни најслабији зрачак светлости. Али он беше још у животу, и његова пушка беше цела целцата крај њега, па шта је хтео више?

Али што је у те тешке, дуге часе прошло Лоидлу кроз главу, што је он мислио ту најстрашнију ноћ његова живота то не би пожелео ни своме најгрђем непријатељу.

На послетку поче свитати, и Лоидл се на дебљем крају највеће гране успужа до једне стене. Прво што је на њој видео беше један човечији леш. Лоидл му сагледа у лице_. Велики боже, то је Валзер Хис, убијен оном истом граном на којој се Лоидл спасао, и ако је неколико стотина стопа на њој пао. Лоидл му опра лице клечећи крај њега, али он се беше већ давно охладио. Са сузама у очима, молио се Лоидл Богу, да спасе и опрости душу Валзера Хиса.

За тим је којекако сишао у село, час четвороношке, час прескачући, час клизањем. Нико живи није га срео.

Ловци, што беху на бусијама чули су да неко дрекну „Језус Марија“ али су мислили да је то њихов друг [28] који је под оним дрветом остао, а овај опет у мал’ није онемио и оглувио од страха. Они су се брзо после искупили и отишли назад.

Лоидл одмах оде у „амт“ (канцеларију) који је још био под управом грофа чије су шуме, и исприча му све, шта се прошлу ноћ у планини десило, и јави где је леш Валзера Хиса. Гроф заповеди да се све узме на протокол, испита целу ствар, на кад се уверио да је доиста све онако било, постави Лоидла за свога ловца. Он беше слободан!

Колико је сласти и среће било на првом „фенстерлисању“ после тога, можете мислити! Сад је бабо лепе Мирцле био потпуно задовољан да му Лоидл буде зет. Та он је сад господин постао! И просидба се на брзо сврши; али од свадбе није могло бити ништа те јесени, јер „девојка није била још спремна“ како ваља за свадбу, и тако се она одложи до пролећа; али брига је веренике за то! Они су се сад могли састајати колико су пута хтели на дан, могли су ћаскати у друштву колико им срце иште, та ту ће проћи цела зима као какав сан!...

Али зима беше те године необично јака. Што ни старци не памтише, то се те зиме догоди т. ј. и само се језеро заледи. О путањама и путовима кроз планине не беше ни помена. По томе и беше огроман доказ љубави од Лоидла што је при свем том сваке недеље по један пут пробијао се кроз снежне брегове те долазио својој драгој. О чешћем долажењу не беше збора. Баш и да је могао Лоидл оставити кућу и родбину саме у ономе мору од снега и леда, не би му Мирцла допустила. __

Али кад једне недеље у обично време не дође драги, па кад још седам других вечности, још седам дана прође, а Лоидла никако нема, девојка да полуди. „Мора бити да се каква несрећа догодила“ хукала је јадница непрестано. Отац ју је тешио како је знао, али и он сам је видео да не ће бити чист посао. Прође [29] богме и трећа недеља, а Лоидлу ни трага ни гласа. Девојка није могла више да издржи ту страшну неизвесност, и подигне се да види шта је. Отац је наравно није могао пустити саму, па пође с њоме. У Гмундену шта несу радили да добију саонице за ***, где је била колиба Лоидлова, па све забадава! Ни један саоничар не сме да се подухвати. „Бог с вама, говораху, та одонуд нема ни једних саоница ево већ десет дана. Тамо мора да је страшно сад!“

„Ја идем пешке“ рече Мирцла кратко, па пође. Та храброст њена окуражи мало најсрчанијег саоничара, па пристаде да вози али под условом да иду само дотле док не наиђе на очевидну опасност за се или за коње, јер он се онда враћа.

Они присташе и седоше у саонице. Ледени ветар сипао им је снежне игле у лице. Саонице се крену, али не пређоше ни две ста корачаја, па већ је ваљало сврнути с друма, јер на њему беху толики брегови снега навејани да су коњи још из далека зазирали. Кочијаш беше угледао са стране нешто чистине, па стаде терати преко џомаба и јарака да су путници све скакали са својих места.

Где брегови ближе један другом стајаху ту је ветар још махнитији био, подизаше читаве брегове снега, витлаше их и разбијаше на све стране.

Најзад, кад уђоше међу стене беше мирније, али каква слика! Јеле и смреке једва су се виделе из снега, толико га је ту било нагомилано, и да не беше у снегу плитак жљеб над оним местом где је у дубини јарак крај пута, не би било могуће наћи пут. Колибе, које су једним зидом наслоњене на стену беху сад ограђене са свију страна високим зидовима само од снега, и јадни становници с тешком муком одмакну бар који корак онај снежни зид који им затвора врата и прозоре.

Жустри коњићи који беху у саонице упрегнути ознојише се већ од зора. Кочијаш је непрестано уздисао „Не може се даље“: али Мирцл му је свагда умела доказати [30] да се може још мало. „Ја ако ми коњи поломе ноге?“ питаше он опет. Отац девојчин обећаваше сваку штету накнадити. Обично се тај грдни снег у више маха наслаже, и сваки слој добије свој покривач од леда. Копита коњска пробијају најповршнију кору леда, и ноге пропадају у горњи слој, али коњи су уједно захуктани у напред, и тако се догађа да оштра ивица у леденој кори поломи ноге коњу. Таком несрећном живинчету нема више помоћи и права је благодат ако му ко танетом из пушке или секиром прекрати самртне муке.

Ено, где коњи опет зазиру и не ће даље. Ваљало је сићи па повести преко каквог брежуљка или рупчаге у снегу, јер преко њих примамљиваше опет парче пута на коме се могло сањкати. Мало за тим ваљало је опет извући саонице из какве стрме стране где су путници више једно на другом него једно поред другога седили, или их је ваљало испразнити од снега. Неколико хвати даље ваљало је једног коња извлачити из снега, јер беше, упао до трбуха, и то ваљало му је извући најпре једну ногу, па је метути на савијено ћебе, исто тако један дењчић под трбух и једну стражњу ногу, па онда трзати за узду, јер само тако је било могуће извући коња. На послетку ваљало је испрегнути па за уздице водити коње, те се онда сами вратити па довући и саонице.

- Сад наиђоше опет на велики брег снега насред пута. Коњи стадоше врчати, махати главом, устукњивати, и кад год би покушали да их натерају на брег, а они хоће да се стрмоглаве на страну. Зној је у млазовима текао с њих, а оба дрхташе ка прутови.

„Силазите или да се враћамо!“ командоваше пресудно кочијаш. -

Мирцл скочи из саоница, и отац за њом, помогоше обрнути саонице, исплатише, па опучише даље пешке, јер су знали да одатле нема више но четврт сахата до [31] једне колибе, у којој живи један добар знанац Лоидлов такође грофски ловац.

Они загазише онако на добру срећу, јер ту није било избора. Пропадали су у снег час до колена час и више, и помагаше једно другом да се опет искобеља. Старцу је пуцало срце у недрима гледајући како му се дете мучи, али Мирцл није ништа осећала, није ни опажала да је до појаса гола вода, а од појаса у читавом панциру од леда; она је хтела даље, даље... онамо где ће се решити живот или смрт, јер њу обузимаше ужасна слутња све више што су се већма примицали мети. Само једна појава трже је из те тупе неосетљивости за све што око ње бива. То беше један чопор дивљачи који угледаше у снегу.

— Ах сироте срне и гемзе! — уздахну девојче и сузе јој грунуше на очи. Сигурно је помислила на онај рај који је са Лоидлом гледала, па га упореди с овим стањем... Јадна дивљач беше до трбуха у снегу, омршавила — саме коже и кости! Колико их поломи своје витке ноге док се довуче до каквог дрвета да се његовом кором захрани... Колико их се стропошта с каквом великом сантом леда и снега која се одвали са какве високе стене па смрви и уништи све, на што у своме падању удари. Колико је колиба, колико је људских породица погинуло и нашло свој гроб под каквом подобном лавином!... При овој потоњој мисли врисну девојка, да јој се отац сав престрави. Њене тамне слутње добише облик, и ако она за живу главу не би хтела да погледа у њ.

— Шта је, дете моје, ако Бога знаш? —

— Ништа, ништа, отац, видела сам ено онамо под стеном, једну распарчану гемзу. Мора да се стропоштала с каквом лавином!

— Кукавно живинче! — рече старац погледав на ону страну — па погле како овај цео чопор мирно стоји као да ми и не пролазимо тако близу поред њих! Од глади су и на страх заборавили!... Кажу, да ловци [32] не само што зими немају срца да их бију из пушака, већ им још по кадшто сами износе те полажу сена или насечене маховине! —

Пођоше опет мало даље. Старац је видео по лицу девојчетову, да у њеним прсима страшна бура бесни, па поче — сиромах — да говори и не мислећи о чем само да је мало разговори...

— Да, моје дете... Варошани нам завиде за наше мало благовања у лето, а не знају како ми то скупо плаћамо... Они не знају у својим топлим собама и за пуним трпезама шта је то провести недеље и месеце у дрвеној колиби, свој затрпаној снегом, и то провести с децом, са старцима, с болесницима... Они не сањају како је то немати коре хлеба, а не моћи нигде ништа зарадити, нити набавити... Они не знају да се може бити богаташ ако се има само једна врећа брашна, само један ћупић масти, само које парче пастрме... Па поред свега тога, ни један часак не бити сигуран за свој живот... Умирати без свештеничког благослова, без светог причешћа..... Јер до колико њих допру наши добри свештеници и доктори, које не остављају ни часка да се код своје куће скрасе... Па бар да добију што за свој труд и метање живота на коцку!.. Често не само да морају лекарије да поклањају, него кад виде какав је јад и чемер у колиби оставе и цео новац што при себи имају... А погле Мирцл како су коре на растовима испуцале од зиме па се разјапиле... А гле колике су леденице! Имена ми има хват у свакој, та изгледају као дрва од леда... Ух Боже благи, кад први пут затопли, па сунце стане растапати ову пропаст снега, што ће ту бити воде, што ће се тај потоп рушити низа стене и кланце у језеро! Нека их милостива богородица само одбије од наших сиротих колеба!... Али Мирцл, Мирцл, слатко дете моје шта је теби? Ти си ми веома сустала-! -—

Девојче ћутећи затресе главом, и њена дуга лепа коса која се беше следила у сијасет ледених кићанчица [33] зазвекета као да су јој витице од костију... Она само што пружи руку напред где се већ димио оџак поменутог ловца, па поче с удвојеном снагом грабити напред. Отац је једва могао да је стигне.

На послетку беху пред жуђеним вратима, отворише, и — девојка као згранута цикну „Лоидл“, па се стропошта на његов смрзнути и снегом уваљан леш,- који је лежао на поду...

Њена се слутња испунила... '

Газда од колибе исприча скамењеном старцу, како се још прошлу ноћ чуло стропоштавање једне лавине, које се проламало као хиљаду громова у једаред, па како је он јутрос зором ишао да види да није каква штета учињена, и како је видео да је једно крило од лавине пригњечило и Лоидлову колибу. Цело пре подне су копали и разгртали снег док су га једва нашли под развалинама....

Ето, господо моја, за што је дивна Шифер-Мирцл постала мајка Варвара, за што је волела обући калуђеричку мантију него невестинско рухо, кад га није могла обући као Лоидлова љуба...“ — —

Тако заврши бурш своју приповетку. Бог зна на колико се места наш воз заустављао, ми то ништа несмо чули, ми несмо ни један задремали, па опет ни један несмо опазили да на пољу већ свиташе. Тако нас све занимаше та прича. Што је мене још већма занимало то беше сама личност причалова. Је ли могуће да је тај забатаљени човек, који само за лумповање и нерадњу живи, који нигде ништа не чита, нити има када да што збиљски мисли, је ли могуће да он осећа то величанство и страховиту лепоту природну, ту дугу човечијих најплеменитијих жеља и уздања, то море сласти и чемера о коме нам је причао?...

Мој земљак ка’ да је то исто размишљао по што се приповетка сврши, јер он стаде мерити бурша од главе до пете.

— Пепи, дај да те добро видим. Ја не знам да л [34] ме моје уши, или ме моје очи још непрестано варају? Каквим се чудом ти преобрази у тако... —

— Папрлапа, Сервијанер, дај ми твоју мараму да ти је исцепам од суза; јер ја сам само за то прескочио описивање последње „срцепарајуће“ сцене, што сам се бојао да нам ти не потопиш цео вагон твојим сузама!... —

— Ето видите, господо, да у тог човека нема срца, кад он може после онаких рефлексија да... —

Пепи се стаде церекати као дуд.

— Ха, ха, ха... И ви сви доиста мислите да сам вам ја неки истинити догађај причао, и да је ова калуђерица моја Мирцл? — па видећи да га ми сви озбиљно и питајући гледамо, он опет прсну у смех — куку, за Вога, мој трбух, ох... ох... ох... е, то је добро било... Сад морам ја да бришем сузе, које ми је смех натерао на очи! — па по што се са свим утишао настави: — Та ја сам хтео само да вам разбијем сан, кад није било могуће спавати, па сам скрпио из три новеле једног мог сељака, г. Авг. Силберштајна,!... што сан могао трагичнију причу, поред које сам уједно могао да вас упознам и са оним странама нашега живота крај гмунденског језера и у нашим кланцима, које ви по свој прилици, не ћете имати кад да видите, јер ви се морате са истим возом вратити. Ето то је цела ствар! —

— А калуђерица, несрећниче, калуђерица? — питаше мој земљо.

— Калуђерица је једна од оних глупих као ноћ сељакуша, којих има још на стотине у пастви св. оца папе! — одговори он слежући раменима.

— Па што си јој онда синоћ пољубио руку? —

— Из тог простог узрока што несмо били на само, [35] иначе би смо се пољубили у уста. Него махни ме са твојим вечним запиткивањем. Погле како се славно рађа сунце!... —

И на пољу доиста беше већ свануло. Ја отворих прозор и кроза њ нас задахну свеж и мирисав јутарњи поветарац. Околина већ не беше онако равна као синоћ, већ се видело да се приближујемо горостасним Алпима што у својим недрима крију тај чаробни свет језера, стења, гемза, прича и песама, али још бесмо прилично далеко од њих, још беху завијени у ону тајанствену модру боју.

Међу тим осећасмо да се воз спрема да стане. Ја протурим главу кроз прозор да видим каква је станица, кад преда мном читава варош у једној дољи; иза ње се види један савијутак некакве велике реке. Брдашца око вароши трепте од јутарње позлате као год и јабуке с крстовима на црквеним кулама, а питоме куће са својим кићеним баштама леже још у „хладу дебеломе“.

— Ама да није ово Линц, Пепи? —

— Наравно, стара кућо — одговори бурш гледајући око себе да не заборави што — покупите своју сиротињу, јер овде ћемо не само доручковати него и у друга кола сести, која ће нас кроз брда провући до мојега Гмундена! —

Кола стадоше, кондуктери заграјаше „Линц“ и „четврт сахата останка“, ми покуљасмо из вагона. Ах како је славно опружити згрчене удове пошто се цела ноћ проседела!...

— Ето, јазичници, — поучаваше нас бурш кад седосмо пред рештаурацијом да доручкујемо и да се умијемо — то вам је наш Линц. Славна варош, особито са нашег владике који свакога месеца пише тако масна пастирска писма, да би човек помислио да је...

— Ћути, Пепи, ако Бога знаш, немој таквим именом да трујеш ово млеко ваздушно! — упаде мој земљак у реч, па дисаше са свом снагом онај доиста већ планински свеж ваздух.

— Којешта, Сервијанер, кад се довече попнемо на „химелрајхвизе“ више Гмундена, онда ћеш видети да је ово само сурутка према ономе млеку и меду. Видите ли хеј тамо ону планину што јој је врх одсечен као ножем? Оно је планински џин, што се зове Трауенштајн. Испод њега је та „небеска ливада“ Ја вам кажем, то није ваздух то је медицина. Ја сам убеђен да ће напредна индустрија двадесетога века начинити од њега особити артикл тако, да ће се наш ваздух с гмунденског језера и његове рајске околине разашиљати по целом свету у запечаћеним боцама као рохичка иди карлсбадска или друга која лековита вода, па кад хоће човек да се угуши од сецирсалског, болничког, касарнског, тамничког, фабричког и театарског ваздуха, а он само отпуши стакло гмунденца па повуче неколико поштених уздаха... Хола! Ено моје калуђерице! Сад ћу ја доћи. Сервијанер, да се неси усудио ову пошећерену кифлу да дираш, убићу те! — и Пепи отрча за калуђерицом која као да је чекала док сви путници буду за доручком да се неопажена, провуче до новога воза, коме се упутила била. Те несрећне жене боје се света и светлости као и други црнорисци. Пепи је брзо стиже, и смерно поздрави, узе јој торбу из руке и живо машући руком и говорећи нешто допрати је до вагона у који је пречасна госпа Варвара ушла, благословивши нашега бурша још једанпут. Пени се одмах врати нама.

— Јес’ чуо, момче, — поче Сервијанер машући главом — ти си нешто сувише услужан према тој калуђерици... — Хм... Хм... шта ли је томе узрок, бого благи?...

Пепи се најпре увери да је дотична кифла у животу, па тек онда одговори.

— Немој бити носорог!... Ја истина несам особито правоверан католик, али поштујем свакога ко с таквом искреношћу верује, и тој вери жртвује своју младост и свој цео живот, као та сирота девојка. Што је мени мило да јој још који пут погледам у лице — то су [37] стари јади... Пре него што сам ја отишао на универзитет, ми смо се радо гледали, и да јој она ужасна машта не дође у главу, ко зна шта би било данас!... А, ба, што је прошло — прошло! — и бурш сасу своју каву у грло као да је пиво.

— Каква то машта? —

— Ама истина, Пепи, ти на наше питање управо јеси одговорио са оном твојом скрпљеном причом. Рашта је она отишла у калуђере? —

— Из истог узрока рад кога је цура орлеанска, Јованка од Арка, сатарила онолико хиљада француских и инглиских глава, рад хистерије. Јавила јој се света богородица на једном златном облаку, па као што је Јованци у тој прилици казала где ће наћи чудотворни мач, којим ће победити непријатеље отаџбинске, тако је мојој комшиници казала да сахрани своје лепо тело у влажним зидинама намастирским, и да се уда за небеског заручника. Глупо девојче отрчи прво попи и исприча му шта јој је богородица благоизволела саопштити. Г. попа који је чини ми се доктор теологије, падне пред њу на колена, као пред светињу, прикљињући срећну избраницу да одмах послуша заповест с неба, и за неколико дана била је најлепша девојка наша — осечена биљка, калуђерица...

— Па то је много интересантнији узрок него онај новелистички, који си ти онако незграпно уплео у описивање гмунденске околине. Јавила јој се богородица! Гледај молим те! Ах што не ће случајно да угане т.... обртње, па да падне шака каквом паметном лекару за женске болести (јер калуђерице не зову доктора без крајње невоље)! Ја бих се опкладио да би он том приликом нашао и анатомски узрок за што јој се јавила св. Богородица! —

Тако развезе мој земљак, а и мене заинтересова сад калуђерица много више.

— Пепи, да л’би смо ми могли коју проговорити с том твојом несуђеном? —

— За што не? Сутра ће она са првим или другим паробродом прећи преко језера у Ебренсе. Ако и ми с тим паробродом пођемо, можеш се разговарати читав сахат. Али, кажем ти фукс, остави срце у гостионици, јер ти се иначе може догодити каква несрећа и ако те пречасна госпа интересује као што видим са свим са научног гледишта!... —

У тај мах зазвони први пут. Док поустајасмо и стадосмо плаћати, звекну сабља иза нас, и чусмо где се неко смеје. Обрнемо се сва тројица и угледамо једног врло малог хусарског официра где стоји пред нама, углавио свој „монокл“ у десно очње дупље, па мери бурша од главе до пете, и смеје се како може бити глупље.

— Хе, хе, хе, фамоз! фамоз! —

Пепи скочи.

— Што се цериш, блесане? Зар не умеш ни на који други начин да покажеш како си звекан?—

— Жан — мазећи се одговори официр окренувши се у пола лакеју који је иза њега стајао, — ево ти моја камџија па покажи том младом човеку да држи језик за зубе кад га ја, удостојим погледа! —

Пепи само што пребледи. Жан похита да испуни заповест свога господара, али га бурш шчепа за прса па га тако силно тресну о земљу, и ако је грдосија лакеј био, да му је сигурно требао један сахат док устане. Официр видећи на што изађе његово беснило хтеде да се извуче, и као да ништа није ни било пође даље, али је Пепи једним скоком стао већ преда њ. Грдна гомила путника беше се за тили часак искупила око нас.

— Удовлетворење, деране, или се не ћеш маћи с овога места! — рече му Пепи загушеним гласом и кроз зубе.

Официр погледа око себе, па онда одговори што је могао с већим достојанством.

— Зна ли он, млади човек, да се гроф Лео Карло [39] Стефан фон Вицвиц може само са себи равнима дуелисати? — и официр надиже своју горњу усницу на десној страни.

Пепи трже из џепа своју карту па је баци официру у лице.

Фон Вицвиц зграби карту, прочита име, па онда салутова и врло збуњено промрмља.

— А... то је друга ствар... Од куд сам се ја могао надати г. бароне... да... У осталом ја вам са свим стојим на расположењу... Ја ћу у Гмундену отсести у касини. Наши се секунданти могу наћи сутра у осам сахата у кавани касине. Господин барон!... — и Вицвиц салутова још један пут, па се изгуби у гомили, испраћен таквим једним погледом бурша, који је толико исто био као и неколико шамара. 1

Заустављена гомила радозналих теферичлија пође вагонима у живом жагору, а ми се бесмо од чуда укочили. Та епизода беше тако напрасна, из ведра неба, да несмо знали шта да о целој ствари мислимо. Пепи постаја мало пред нама, погледа једном, па другом у очи — па сва тројица прснусмо у смех...

— За име Бога Пепи, ти си барон?... Ти... ти... пфф! —

Ни један није могао од смеја да изговори целу реч. Све сама междуметија и кикот. Тек у вагону могли смо се љуцки разговарати. -

— Да, децо, као што ме гледате ја сам барон. Како ми се та несрећа догодила, не знам; али слутим да је овако било: један од мојих предака којима је сад врло добро у дону Аврамову, био је мало угледнији него што је моје благородије. Тај предак (овде Пепи састави наше главе у гомилу и настави полако да остали у вагону не чују) додворио се те велике части да ложи фуруне у собама „велике“ царице Марије Терезије, а од тог званија до баронства — само је један корак! — Али сад доста о томе, ми већ улазимо у наш планински ланац. Гледајте, па уживајте! —

— Нећу да знам ни за што; док нам не кажеш, мислиш се озбиља тући са оним дендијем? — прихвати мој земљо.

— И ти још питаш. Та не само да ћу се озбиља тући, него ћу пса тако уредити, да му целога живота не ће више пасти на памет да залаје на кога а камо ли да уједа! —

— Право да ти кажем, Пепи, ја сам те за паметнија држао. Мршти се колико хоћеш, ал’ ја не могу узети реч натраг. Зар тебе није срамота, да у XIX веку идеш на дуел и то с онаквом пачавром у облику човечијем? —

— А шта би ти радио, Сервијанер, да си на моме месту био? —

— Ја? Ја би га ишамарао као балавца, па бих га пустио да се тужи нани! —

— Е, видиш благо моје, то не иде. Ја не смем да заборавим на боје које носим (и бурш показа немачку траку коју је као знак својега буршеншафта носио преко прслука). Тек пошто би се казао одсечно да не ће самном на двобој, тек онда бих ја имао права да поступим с њиме као што би ти урадио! —

Мој земљо дође у ватру:

— Ама јеси ти при себи, човече? Зар један живот који толико обећава урадити за благостање својих суграђана, који је може бити једина потпора и уздање каквој великој поштеној породици, зар цело сакровиште интелигенције, које је за толико година труда и трошка привређивано, зар... — Овде му Пепи запуши уста.

— Ћути, срце моје. То бих ја све умео другоме казати; али самом себи не. Ја сумњам да би ти на моме жесту другаче радио, и ако би, то је просто с тога, што си у са свим другачијим одношајима одрастао него што сам ја. Наши су погледи на ту ствар тако унакрсно различни, да се никада не би споразумели. С тога махни ту ствар, и молим вас обојицу, да више на ту глупост не мислите. Ја сам толико сигуран у свакоме [41] роду оружја које онај лутак може изабрати, да можете слободно сматрати ствар као свршену, па уживати наш красни Гмунден. -

Поглете, кол’ко смо се већ приближили Трауенштајну! Ено иза оног планинског пресла тамо, одмах ћемо се спустити у Гмунден. Да видите, како је оригинално кад локомотива не вуче, него са укоченим точковима клизи низ стрмен, а за њом цео воз!

И дојиста фрчање машине све се слабије и слабије чуло, а стење и дрвље које баш уз саме прозоре_промицаше, мењало се онако исто брзо, али ја не знам да л’ је истина то што бурш рече.

На један пут гракнуше гласови са свих шест прозора у вагону „Језеро, Језеро!“

И дојиста, пред нама, дубоко у дољи у коју се силажасмо, у сред угасито зелених поља и брежуљака, иза којих се горостасне планине подижу, лежаше парче језера, као парче чистога плавога неба — али само за тренутак, па га нестаде као да је опсена била. Воз беше обишао последњи савијутак на својој цикцак путањи низ брдо, и сад је јурио право на ниже. Ено већ и пиштаљица звижди.

„Гмунден! Гмунден!“ —

На станици беше сијасет Гмунденаца које из радозналости да виде како изгледају ове године бечке теферечлије, а које што многи очекиваху своје пријатеље и рођаке из престолнице у госте. Уз то помислите непрегледну гомилу званичних и драговољних амала, кочијаша, гостионичарских момака, који јурнуше као гладни вуци на вагоне још пре него што се беху љуцки зауставили, замислите уз то сијасет кола и колица, фијакера и „екипажа“ који се беху смотали у некакво клупче какво се може бити само при кочијашким испитима прави, покријте све то густим облаком прашине који то клупче људи, коња и кола диже у небо, тако да читаво помрачење сунца наступи — па ћете од прилике моћи „преставити себи“ [42] како је изгледало у васиони пре него што се Бог решио да загрми „Нека буде свет“, знаћете шта се обично зове хаос.

Нас троје изађосмо из вагона, па по што се мало проьрвасмо с једним амалином који је, са целим нужним поштовањем, хтео да нам отме што смо имали у рукама — пребродисмо кроз прашину у коју смо до више чланака упадали, и дочепасмо се калдрме.

— Сад Пепи, куда велиш да одседну наша благородија? — питаше мој земљо.

— Најбоље и најјевтиније је код удовице „угаситога јелена“. Она по себи већ је стара кутија, али прави добре истегнуте савијаче с јабукама, а држи и добро пиће. Није далеко одавде, ено она жута кућа, то је „угасити јелен“. Док се ви пресвучете и попушите једну, ја ћу само да се јавим код куће, па ето ме одмах да идемо на језеро. Сервус, децо, па се добро владајте. Особито ти Сервијанер да се не си усудио да уштинеш за образ ону лепу келнерку угаситога јелена, јер то је мој „пламен“ (љубоф)! —

— Какве келнерке, што булазниш којешта? Ти ваљда мислиш собарице? —

— О богови, он не зна ни то да ми, синови најлепшег језера горњоаустријског, не узимамо своје криглове из рутавих шапа брадатих чудовишта која се у Бечу зову келнери, него из меких алабастарских ручица женских! —

— Јес’ чуо, Пепи, ви сте паметни људи. Баш и ако не буду ваше виле језеркиње тако лепе као у причама о језерским вилистанима, барем сте од тога сигурни да не ће по вашим сосовима и супама од кухине до стола шетати један од оних ужасних келнерских „покунпорта“, који нама трују живот у Бечу. — У то стигосмо и угаситоме јелену, и ми се опростисмо с буршем па уђосмо у авлију која беше сва у дебелом хладу огромних ораха, начичкана постављеним столовима. Ту затекосмо доста народа крај јутрењег кригла пива или јабуковаче, која се у тим крајевима такође радо пије. [43]

Из отворене кухине разлеваху се божански мириси с разнородних печења и мешаху се с балзамским ваздухом, у коме дише срећни Гмунден, као год што се и цврчање и пржење из кухине слеваше у једну хармонију са жив-живкањем небројених врабаца, који у тај мах особито живо дебатоваху у густоме грању старих ораха, као да држе какву скупштину. Међу тим пошт. удовица угаситога једена не даде нам много времена за то сентиментално размишљање о небеској хармонији кухине и остале природе, јер нас обасу својим комплиментима и добродошлицом, и то скоро оним истим речима којима нас у своје време дочекиваху наше механџије по Србији, наше механџије по Босни и сви остали гостионичари уставне Јевропе. Не знам за што, ал’ кад госпођа Јеленовица изговори своју беседу, ја се и нехотице сетих једног сарајевског попа који је три године сваке недеље говорио једно исто „слово“ , тако да су га сви благовјерни христијани знали на памет, а ми крај певнице обично смо полако говорили реч по реч пред њим као верују или оченаш.

Пошто добисмо собу — на жалост ни с једног се прозора не могаше видети језеро, само се чуло брујање и стропоштавање реке Труне, која се негде близу гостионице одваја из језера, као што рече собарица — и пошто се мало уљудисмо, сиђемо и ми под орахе да чекамо бурша. Једна келнерица дође да нас пита шта заповедамо? Док је мој земљак наручивао и развезао читав разговор о разним особинама сваког појединог пића које она рече да имају, ја сам посматрао њено рухо. Хаљина од цица али без рукава, тако да се до рамена хладе стројне руке, које су се црвениле као да су у првом степену сагорења (Derinatitis combustionis erythematosa). На лабудовом грду широк ђердан од бисера — из какве шкољке специјално, не знам — испод јабуке адамове беше ђердан закопчан повеликом павтом од сребра, са црвеним и зеленим чешким дијамантима. На глави велика црна свилена марама, онако [44] исто намештена као што носе у нас Црногорке. Витак стас утегнут у јелек од црног сомота. Ето тако је у главноме одело свију гмунденака осем „једног високог племства и п. т. публикума“ који се париски носе. Да л’ су лепе Гмунденке? То зависи од појма који сваки има о лепоме. Мени су се учиниле здраве, а то је прво што треба физиолошки целој жени.

— Проклети Сервијанер — зачу се на један мах глас буршев, који беше ка’ из земље никао — ја сам знао да ћу их тако затећи. Кати, Кати невернице црна, зар се тако чува задана реч? — и бурш обухвати девојку око паса, да је пре него што се она отети могла пољуби у уста —

Кати се најзад изви из чврстих клешта које беху саставиле крепке мишице буршеве око њених бедрица, па побеже у кухину бацивши буршу само ову испрекидану реченицу као одговор:

— Ала сте ви... г. бароне... ала сте... schlimm ! —

Ето још једна реч коју не ће превести ни друштво српске словесносги. „Хм, како да није? Schlimm значи зао, зла, зло!“ одговориће ми који гимназиста који има свагда пет код г. .... Е, мој суграђанине, и ја сам тако мислио док сам на твоме месту био, јер и ја сам имао не само пет него по каткад и седам или девет из немачке граматике (само не у дневнику већ на пешкирима и фесовима којима су на том часу обично биле постављене моје панталоне), али овамо у горњим местима има та реч много више-значења него што стоји у граматици г. преводиоца краљице Хортензе или у речнику Исајиловића. Кад какво швапче рекне некоме „Sie Schlimmer!“ то није реч, то је музика која у једном даху каже „Ђаволе, обешењаче, угурсузе, анђеле, душо, срце моје!“ Мој земљак у мал’ не удави бурша од зависти што му је Кати онако слатко казала да је schlimm !

— Е, сад на језеро децо! — кликну Пепи и ми се дигнемо па хајд’ у варош. _

Тек што смо изашли из сокачића у коме је наша гостионица, дођемо на једну дрвену ћуприју испод које се пенушила река што се на неколико хвати на више одвајала из језера.

— Ето децо — поче Пепи своје чичеронство — то је наша бесна Траун или како је на извору у Штирској, зову, Труна. Она протиче кроз халштатско и кроз наше гмунденско језеро, стропоштава се код села Роитама преко тако огромне стене у дољу да у целој Аустрији не ће бити тако славног водопада, и најзад утиче у Дунаво код Линца, еле као што видите дугачка је неких 48 сахата, или да се земљописније изразим, протиче неке 24 миље! —

— А иду ли до водопада или од њега па на ниже какве лађе њоме? —

—- Иду боме наше соларе (Traunfahrer) с једног краја језера почевши па чак до Линца, стропоштавају се заједно с реком низа стене и не буде им ни ђавола од тога. — Е, сад нас ево — у сред наше вароши — је л’ да доста средњевековно изгледају куће? То је све остало од 1440 год. у којој нам беше цела варош изгорела, па се од онда на ново почела да диже. Али то је само овде тако, на пијаци и око шетнице су подигнуте све нове трокатнице и четворокатнице, и оне се прве виде кад се с језера погледа, јер оно је четврта страна наше пијаце. Сад ћемо ми тамо! —

— А је ли, Пепи, какве су ово шине у калдрми, зар и Гмунден већ има „коњску жељезницу“? — запитах га ја, угледав целим путем куда смо пролазили шине.

— Несу то шине за кола, већ састављају велики магацин за со’ који је на обали са жељезничком станицом и по њима гурају наши содарски момци рукама огромне товаре до вагона. Или ви и не знате да ми овуда много радимо са сољу? На оној страни језера преко има још једна варош и ако је много мања од Гмундена, зове се Ебенсее, и у њој су највеће фабрике [46] императорске за добивање соли из многих сланих вода које се налазе по Салцкамергуту, и коју довлаче све чунковима до у фабричке казане у Ебенсеу! Ми ћемо у Ебенсее ићи или после подне или сутра, већ како буде друштво, пароброд иде пет пута на дан тамо и овамо! —

— Па повеличка варош, погле кол’ко се отегла тамо уз брежуљке! — рећи ће мој земљо — па како је дивно намештена! Заиста само да човек седне па да црта! —

— Е, оно тамо је већ село Алтминстер и ако је тако близу да изгледа као да спада још у Гмунден, јер у среди имају растркане онолике виле (богаташка пољска добра). Али опет има сам Гмунден неких 5700 душа које се занимају тим да дају Богу што је божије а цару што је царево, па како је ово последње позамашна сума сваке године, а од земљаних бројаница, чешљева, и т. д. не може много да се заради, то је врло велика срећа што сваког лета донесе жељезница по једно десетак — двадесет хиљада странаца који овде и у Ишлу (два сахата од Ебенсеа на колима) крпе своје здравље — иначе, Богме не знам да л’ би поред оваких пореза и данака, остали дуго тако верни подајници цара небеског и земаљског, као што смо данас у самој ствари! —

— Имате ли колико школа? —

— Нема много; имамо четири основна разреда, али за то имамо пет цркава, један велики намастир и они развијају народ за чудо у духу праве хришћанске науке. Проговорите коју с првим занатлијом на кога наиђете, па ћете видети какав благослов ниче у крајевима где истина нема сувише школа ал’ имају толике цркве! —

— Хм, а радници се у вас још не буде, не састављају друштва за међусобно поучавање, као што н. пр. доле већ почињу на све стране? —

— То не. Овде има само једно друштво за пристојно „укопавање лешева“. То је све. Грађанска касина тек је у зачетку и по свој прилици не ће ништа више бити до кавана. А, збиља, имамо и један милосрдни [47] завод за неговање мале деце, која су дошла на свет без допуштења дотичнога попе, а такве деце има у нас више но „брачно рођене“, као што статистички бројеви сваке године доказују. За што су се наши многобројни калуђери толико заузимали да се тај завод подигне, то ће ми увек остати загонетка... Они би ваљало да помисле да ће се то несрећно женскиње, које је продало своју душу нечастивоме, све више умножавати, кад знаде да има дете куда склонити, где не ће никакву невољу осетити! Па да знате с каквом очинском љубављу се заузимљу пречасни оци за јадну находчад! Ни рођени родитељи не би се за њих боље старали! — и око усана буршевих заигра враголасти осмех.

У тај мах обиђосмо један рогаљ од улице и ја и мој земљо само што учинисмо једно изненадно „А!...“ па се погледасмо.

Ми смо били на великој четвртастој пијаци гмунденској, и пред нама беше језеро са целокупним величанством својим.

Ви се сад бојите да ја не напуним уста колико могу више појетским сравњењима и громопуцателним фразама о дивоти језера. Не бојте се. Ни један молер, који целога живота само „ландшафте“ слика, ни Виктор Иго, који је онакав мајстор у описивању до најмање ситнице не би могао дати верну слику гмунденског језера и његове умиљате а опет онако џиновске — огромне околине. Ја ћу само дунђерским плаивазом да обележим спољашње контуре,, и поједина места у њој, колико треба да се умемо наћи у топографији ове приче. -

Замислите да је из небеског шатора изрезано и на земљу спуштено једно парче тако од својих хиљаду и шест стотина четвороугалних хвати, и то у форми „пишкоте“ или „мушкацоне“, т. ј. елипса која је у среди с’ обе стране угнута. На та два места, где је језеро најуже, налази се с десне стране на једном зеленом брежуљку [48] стари намастир Траункирхен са својим живописним прњавором и лепим двором некаких руских богаташа, — а с леве стране се подиже као какав зид право у небо, мрка стена Трауенштајн, која се од језерског огледала подиже две хиљаде и две ста педесет стопа у висину.

Шта је иза тога теснаца у језеру (који је ипак два пут толико широк као Дунаво) не види се из Гмундена, али ви већ знате да је тамо Ебенсее са својим фабрикама. Иза језера, у дну панораме подижу се громадне стене Шпицлштајн, Ерлакогл, штирски гребени (Grate ) и остали снегом покривени Алпи, којима се с тога не може да догледа граница што човек не зна где престају брегови а где настају облаци, тако се црте прелевају једне у друге, тако све то трепти у жаркој светлости сунчаној. У предњој половини језера, од теснаца његовог где испада у њ Трауенштајн и Траункирхен, па до Гмундена, који је у сред меко савијенога лука, ево како изгледа обала. Лево је, испод Трауенштајна село Карбахмиле, а за тим долази планина која се спушта до под саму варош. Наједном њеном осоју налази се Химелрајхвизе коју нам је бурш још у Линцу онако хвалио. С десна, почевши од Трауенкирхена па до вароши нема ниједног већег брега или стене, него све лаке дољице и „холмитьи “ (као што би наш роман-баша Милован Видаковић рекао), застрти најраскошнијим бојама које лето на расположењу има, и искићен виноградима, парковима, сеоцима и великашким кићеним дворовима. Та обала вас дан је у сунцу, јер први зраци који позлате мрке шиљке и процепе џиновскога Трауенштајна, чим пређу преко њега разлију се изнад зеленог језера и његове љупке десне обале, а кад је на заходу сјајно сунце, оно се спушта баш иза тих брежуљака, и његови потоњи зраци изумиру баш на тим цветним баштама, на тим родним, лако заталасаним пољима. Пред тим талијански-жарким парчетом гмунденске околине стоји у језеру и мали оток Орт а на њему [49] старински „замокъ “ или град гмунденски са својом кулом и уским прозорима. Дрвена ћуприја једна саставља замак на острву са оном половином која је на обали. Сад у томе „граду“ пише надлежна власт своје небројене акте „о царевој бради“ као што нем. узречица каже, која у српскоме гласи „жив ми Тодор да се чини говор“ — Између замка и вароши има још Алтминстер, село са једном врло стародревном црквом. Ето така је околина гмунденскога језера — али, као што рекох, нацртана дунђерском писаљком.

Али наши погледи на брзо се отргоше с горостасних облика суморнога Трауенштајна и са ведрих слика на десној обали језера, да се тим више нагледају њега самога. Никад ми није жао било што несам молер као у томе тренутку. Ти људи располажу са толико боја! Они их знаду тако мешати, да су кадри сваку и најнежнију разлику обележити, за коју би нама јадницима требале читаве стране, па опет ко зна какву би несмислицу набрбљали. Колико је звезда на небу толико је ситних таласића игрушкало на површју језерском, и у свакој капљици свакога таласића на по се, разбијаше се сунчана светлост у црвене, неранџасте, жуте, зелене модре и љубичасте зраке, из којих се састоји. Каква мешавина боја! Очи су чисто засенуте од толике дражи, толиког одблеска. С леве стране још лежи на језеру црна сенка нагромадно-грдних стена и зелене планине, и у њој се види сваки кланац и чука, свако парче снежних лавина које се у падежу заглавило међ испуцано стење, сваки храст и џбун с Химелрајшке ливаде, свака бела кућица из Карбахмиле, све се то види у језеру као у каквом каменорезу. А десно, као да вије доста оно море пламених боја, на десној половини језера беше небројено гондола са китнастим балдахинима, са црвеним јастуцима, са заставама свију народа на свету (за чудо много застава беше са бојама и звездама велике републике), осем тога промицаху кроз те господске гондоле пуно ајнбајмелна, чунова из једног [50] дрвета у којима нема више места но за једног возара, пуно оних пљоштих лађа што преносе со из Ебенса у гмунденске магацине (Plätten ) и које под тешким теретом до саме ивице у језеро тону, пуно „траунфарера“, пуно белих једара која далеко у језеру изгледаху као беле тице које изнад воде лете, пуно витких весала која се у одмереном такту спуштаху у зелено језеро, и подизаху у зрак да затрепте као да су у само злато и сребро захватала.

Бог зна колико смо нас троје стајали на обали, у сред онолике гомиле народа и онаке ларме као што само на пијаци бити може, не видећи и не чујући ништа, не мичући се с места, на коме нас је очарало то језеро... Ми смо, док смо били деца, често слушали приче о вилистанима у којима је необуздана машта китила најлепшим драгоценостима своје богате ризнице тај надземаљски иди подморски и подјезерски свет, и бејасмо убеђени да се ништа сјајније и лепше не може ни замислити, а камо ли видети, а ево сад пред нама један свет, према коме се оне бледе слике губе као магле пред сунчаним зрацима.

— А, децо? — започе Пепи — како вам се допада гмунденско језеро? Јесам ли претеривао мојом хвалом? —

— Ја сам само један пут у своме животу био у оваком расположењу као у овај мах — одговори мој земљак полако, и на његовом дицу беше нека необична ведрина и озбиљност — и то беше лане кад једном случајно у по дне прођох поред бечке опере па видећи где свет јури на некаку академију (ви знате какве славне концерте даје оркестар оперски сваке недеље и празника у по дне?) и ја уђох. На програму беше само четири комада, једна симфонија Бетховена, по нешто од Мозарта и Менделсона и на послетку композиција Хектора Берлиоза — чини ми се да се звала „Мирно море“ или „тишина на мору“ — од кога ја донда не бејах ништа чуо. Кад одсвираше, браћо, мени — мени је исто овако било као данас од овога погледа. Као [51] што ми онда беше жао што не могу да претворим све живце мојега тела у чуло за слушање, тако би сад хтео да се нешто сви милиони клетака из којих се моје тело састоји могу претворити у саме очи, да се нагледам те безграничне лепоте у природи. Наши противници који се, доказујући да је људска душа нешто што се као готова целина у човечије тело при рођењу удухне, и при последњем даху издухне, доста поштапљу тиме, веде: „Узмите сва велика дела славних песника и уметника. Зар су оне дивоте, које далеко над овом прљавом земљом трепте у сферама немогућних идеала, зар су оне само копије, зар су то слике које су могле с поља, искуством доћи у душу?“ А ја велим, кад је природа тако безгранично лепа и савршена, и кад су наша чула кадра такве утиске да доносе нашој души из природе, као што су н. пр. ова два која вам поменух, онда ми не требају никакви мехови који удухњују и исишу људске душе из тела, градећи од једне нераздељне целине, двоје! —

Ја несам никад својега земљака видео у тако озбиљном расположењу, па га стадох мерити од главе до пете. Пепи се једва уздржавао од смеха док је он говорио, а кад је свршио, он само што прсну и паде му на прса, па се тресао као да је полудео. Земљак плану и хтеде да га одгурне од себе, ал’ Пепи се тако смејао од срца, и тако је смешно изгледао кад подиже своје сузне очи молећи за милост, да се мало по мало заценисмо и нас двојица... Смех је прилепчива опасна болест... За час се скупи гомила сељака и раденика из содаре око нас, радознало загледајући нас... Њихова лица која у опште не изгледају особито интелигентна, изгледаху у тај мах од радозналости тако глупа, да се ми још више завалисмо у смех. Посрћући дођосмо до прве гондоле, стропоштасмо се на јастуке, а Пепи само што показа возарима руком пут Орта, па се прући колики је дуг у чамцу. Кад смо се утишали, бејасмо сва тројица подобро изнемогли.

— Опрости Сервијанер — започе Пепи, по што је опет прикупио толико снаге да може говорити — опрости, ако те је мој смех увредио. Ја сам појмио лепу мисао коју си хтео да искажеш и ја те за њу поштујем, али ти си је тако грозно исказао да... тако ми оне три усамљене длаке на ћелавом темену немачкога спаситеља Бизмарка.... (овде у мал’ Пепи на ново не поче да се смеје, али се одмах ухвати за трбух) Ајао, ја ћу да добијем грчеве. Смилуј се Сервијанер, немој да ме тако гледаш... - —

— Та немој се церекати више, доста један пут. Кажи људима куда ваља да нас возе! —

— Благословен да си и ти и сви твоји потомци што ме подсећаш на моју чичеронску дужност, гвоздена дужност ће ме спасти. Хеј Јергл, хоћемо ли испод ћуприје или око замка па у Алт-Минстер? —

Возар коме беше име Јергл обрну се к нама:

— Ја велим сад да ударимо око Орта, па кад се вратимо испод ћуприје, да господа виде замак са свију страна! —

— Лепо, лепо Јергл, гледај да им покажемо све дивоте нашега језера, па ће онда долазити и осем теферичког воза! — За тим рече нама — овај олупани орман, или „замак“ као што га Јергл зове, био је гмунденски град пуних осам стотина година, и прелазио с једне властеоске породице на другу док на послетку није пао у приватно имање нашега императора — кога Бог нека на много лета поживи! — као и многа друга раубритерска гнезда која време није згладило са лица земље! —

— А која их мука натера да према острву подигну још један градић, кад оток није ни двадесет хвати од обале? —

— Е, и то има своју причу. Сваки брежуљак, свака црквица, свако местанце око језера има свој романтички накит у причама које прелазе од колена на колено, растући и разгранавајући се док не постану читави [53] романи. Пре него што ће имање прећи на грофа Валса, у XV веку, становала су у њему два брата, па се заваде — да л’ око какве девојке у коју су се н. п. обојица заљубили, иди око бабова руха и оружја, или око чега другог, то зависи од особне наклоности причала на кога вас судбина нанесе — и поделе се. Тако је поникла она друга половина замка на обали. Међу тим... — овде опази Пепи да га ми ни један не слушамо па гракну — Ама, децо коме ја причам? —

— Причај овим мртвим тврдокрилцима и осталим џиновским бубама што по језеру на леђима пливају. Збиља од куда их толике хиљаде у језеру? —

— Нешто их попада од умора при летењу преко језера, а нешто их нанесе ветар кад се на језеру дигне олуја! — -

— Зар и на овом мирном, питомом језеру може бити буре? Но, то мора изгледати као кад се каква женица с анђелским благим лицем љути! —

— Да не да Вог и пречиста дева Марија — уплете се Јергл у разговор — да нас данас ухвати бура далеко од обале, а ви бисте видели, господине, како је страшно наше језеро у својој срџби! —

— Оно истина, страшно је по каткад — прихвати опет Пепи — али ја бих не само из „хеца“ него и рад тога желео да нас ухвати бура, да вас двојица однесете кући потпуну слику нашега језера! —

— Хвала лепо на тој потпуности — рече земљак

— кад нам се може чамац изврнути, а ја богме несам Леандар да препливам.... — -

Пепи скочи кад зачу име Леандар.

— Сервијанер знаш ли ти причу о Хери и Леандру? — рече за тим прекинувши га у речи. Ми се насмејасмо.

— Е па кад знате, хоћете ли да вам испричам како се око нашег језера сачувала та бајка? Заиста је чудновато да се на златним обалама средоземнога мора и око језера у нашим: Алпима, у два тако различна народа као што су грчки и немачки сачувала скоро [54] једна иста песма о силној љубави двојих младих срдаца... —

— Ја бих ти, са мојим другом, био врло захвалан ако би нам је хтео испричати, али онако као што доиста сам народ прича, а не да нас вучеш за нос као ноћас!

— Не бој се, Сервијанер, сад се не могу китити туђим перјем, јер сигурно наша сва три возара знаду ту причу. Јергл, знаш ли ти шта је било са јединицом ћерком грофа штајерског Стокара, која је била испосница у штауенкирхенском намастиру? —

— А који гмунденац не би знао ту лепу причу, млади господине? — прихвати возар осмехнувши се — Ја сам је слушао од моје старе мајке још кад сам оволишни био — и он показа својом жуљевитом руком колишни.

— Е па добро, Јергл, а ти слушај како ћу ја причати овој господи па ако ударим на страну, или станем другаче причати, него што је било, а ти ме поправи. Јес’ чуо? Добро. А сад обрните право у Трауенкирхен, ја хоћу да баш на самоме месту где се догодило причам. Вама је све једно што ћемо данас пре у намастир него у Алтминстер? И тамо и амо је старинска црква и леп изглед на језеро, па ја мислим да је све једно? —

— Ти знаш, Пепи, да сме те поставили за нашега Настаса, па како ти наредиш онако нека буде! — одговори мој земљак. -

— Настас? Каква је то животиња? —

— Молим за опроштење, Пепи, ја сам хтео рећи да си ти наш кнез Хохенлое! -

Возари разапеше једро, думенџија притисну думен тако силно на десно, да смо се одмах обрнули пут оног зеленог брежуљка који улази у језеро и на коме је Трауенкирхен и који нам се све ближе и ближе примицаше.

— Намастир коме се примичемо — поче Пепи — [55] сазидан је пре хиљаду година, и то ево којом приликом. Дивље и бесне хорде Хуна беху продрле и у наше крајеве, па као да им се допадаше ово парче божијега раја на земљи, шћаху да се настане око нашег језера. Гроф Отокар од Штајера и Леополд херцег аустријски изађоше с уједињеном војском пред њих, дочекаше их код онога потока тамо што се спушта у језеро, и побише Хуне до ногу као што и име онога потока сведочи јер он се зове Сигесбах. После тако славне победе, Отокар сазида један намастир у име захвалности свевишњем Богу што им је помогао да побију све Хуне који беху продрли до нашег језера, и поклони га калуђерицама од бенедикћанскога реда. За то су му опет ове свете жене биле свагда на руци кад му је требала утеха небеска, или друго што. Намесница у намастиру била је свагда или каква висока госпођа из родбине штедрога ктитора, или другога кога херцега смерно детешце које се гнушало грешнога живота по замцима и кулама ритерским... —

Овде Јергл упаде буршу у реч:

— Ама, господине, ја све то што ви причате несам ни од кога у Гмундену чуо! —

— То пише у књигама, Јергл, а сад ћу тек да почнем саму причу: Еле било је тако неких двадесет година пошто је гроф Отокар сазидао Трауенкирхен. У његову двору беше велико весеље...

— Аха, — учини Јергл намештајући се боље на своме месту и захватајући још боље својим веслом — сад се почиње! — -

— Стари гроф славио је осамнаести дан рођења своје миле Лудгарде, своје јединице ћерке. Сви витезови из близа и из далека, сви херцези, грофови и барони из ове окрајине ондашњега царства немачкога беху се искупили на сјајни турнир грофа штајерскога. Са њима беху дошле и њихове верне љубе и красне кћери, на којима није знао човек чему више да се диви, да л’ оној необичној лепоти или смерној чедности [56] са којом свака гледаше преда се, кад би им се приближио какав племенити витез да их ово иди оно упита или да им што лепо каже. Па опет како је та сва лепота ишчезла, чим стари гроф међу њих доведе за руку својег анђелка па им рече:

— Ев’ ово је моја Лудгарда, ово је зеница очију мојих! Узмите је у своја наручја, па јој будите место мајке и сестара, које јој је Бог давно узео, учите је свему што је добро и поштено да се после њоме поносити може и њен седи бабо и онај племенити витез коме буде суђено да је као љубу одведе двору своме! —

Код последњих речи обли жарка румен цело лице нежнога цветка, и лепа Лудгарда приђе руци старијим госпођама, које срдачно загрлише стидљиво девојче дајући јој свака по који мудар савет; за тим приђе девојка млађим племенитим госпођицама. Оне је сестрински изгрлише и ижљубише, и ако им у тај мах баше тешко на срцу, јер је свака на први поглед видела како је Лудгарда очарала све витезове до једног који се беху искупили у пространој дворани грофа Отокара, како се оне пред њом губе као бледе звездице када гране јарко сунце. Једно их је мало тешило а то је да ће мегдани (турнири и остале јуначке игре које спремаше стари гроф својим племенитим гостима толико замахати њихова млада витешка срца, да не ће имати каде много уздисати за њиховом кобном супарницом, за лепом Лудгардом. И доиста несу се превариле. Чим затрешташе дугачке трубе, ударише бубњеви на дворишту, витезови јурнуше свак на своје место, јер је свакоме ваљало изнети штит са породичним грбом и свој шлем са перјаницом која му по сталежу припада, да их разгледа оштро око турнирског херолда, који је знао свакога витеза у главу, и то не само у баварском турнирском округу него и у рајнском, швапском и франачком. Њему је ваљало само да погледа грбове на поређаним ритерским штитовима, па да одмах поброји колико је који витез имао предака и да ли има право [57] да се бори на овако племенитом мегдану. А данас је морао бити особито на опрезу строги херолд, јер међу гостима грофа Отокара беше данас и сам светли Турнирфогт (турнирски краљ) од Баварске.

На једној пространој ливади испред замка беше ограђено место за мегдан. Мало по даље беху подигнуте огромне трибине од дасака, искићене и намештене што може бити господски, јер одатле ће да гледају седи кнезови, херцези, грофови и баруни и остали племенити гости, којима се не ће више да кушају своју мишицу на мегдану, одатле ће да сијају дичне госпе и госпођице у својој целоти и драгоценом накиту, одатле ће краљица свечане игре раздавати награде срећним борцима који одрже победу на мегдану. Свуд око ограде беше се искупио силан народ из околине и из далека, сваки верни подајник грофа Отокара гледао је да не изостане тај дан са свечаности, јер такви се турнири ретко држе, и то све у великим варошима кад цар кроз њих прође или при другој каквој необичној придици.

Кад витезови сиђоше из замка да поређају штитове и гвоздене шлемове утиша се граја у народу, и све живо беше упрло очи на капију, очекујући нестрпљиво да угледа победоноснога грофа свога и његову милу ћерку што јој се лепота већ беше пронела по целоме свету на четири стране.

И несу дуго чекали, а капија се на граду широм отвори, млади племићски пажи којима та велика срећа у део паде да носе заставу и штит славнога грофа, отпочеше велику литију, одмах за њима сам Отокар главом у своме најсвечанијем руху и ослањујући се као на штап на онај исти мач који му је цар припасао после победе над бесним Хунима, а десном руком водећи своје умиљато јагњешце, своју Лудгарду. Она је била без много накита обучена, као да је знала да њој не требају никакви адиђари и никакво богато рухо поред онаквог анђеоског лица, поред онаког вилинског стаса! [58] За њима су ишла још два пажа који су им носили дугачке скуте. А за њима иђаху све по двоје, витез и дама, водећи се за руке и пред сваким племенитим паром ишао је паж носећи штит са грбом или мач својега господара.

Чим народ угледа свога милостивог грофа, загрми са свију страна из хиљаду грла:

— Heil, Heil Otokar, Graf von Steuer, Heil seinem Tōchterlein ! — (Живео, живео Отокар гроф штајерски, живела његова ћерчица!).

Отокар отпоздрави на еве стране машући руком у којој је мач држао; а Лудгарда само још више порумени, само још смерније гледаше преда се.

Отокар доведе своју ћерку до испод великог „неба“ које беше у сред трибина подигнуто изнад његовог престола и столице за Лудгарду, седе је крај себе, па онда разгледаше да види, је ли све у реду; па кад је видео да су верне слуге све до најмање ситнице спремили што треба за витешки турнир, и по што и последњи витез доведе своју даму до њеног места па поклонивши се стаде иза ње — он даде руком знак и трубе огласише да се турнир отвара.

Херолд прође још једанпут поред уређених бораца, загледа још један пут у многозначајне шаре и грбове на сјајним штитовима па онда дође пред престо свога господара те му јави да нема ни једнога витеза међу борцима који ће данас изаћи на турнир који не би имао прописан најмањи број славних и племенитих предака. За тим херолд на све четири стране огромне ограде прочита високе законе турнирске којих се мора строго придржавати сваки витез који изађе на мегдан и строге казне под које потпада сваки ко се усуди да та правила погази. Најзад прегледа тај царски човек и све оружје појединих бораца, па огласи да су сва копља без оштрога гвозденог шиљка, да су мачеви кратки и на врху затубасто зарубљени, да су буздовани као што правила прописују. За тим се херолд повуче са свим назад, [59] а мегдански редари (Grieswärtel) дођоше пред Отокара, поклонише се до земље, па онда расклопише вратнице на огради и заузеше своја места на сред мегдана, са обе стране. Сад затрубише трубе на ново и двадесет витезова у потпуним панцирима и оклопима, са турнирским мачем о бедрима, са сјајним штитом на левој мишици, и са тешким буздованом у десници стадоше у ред пред престолом грофа Отокара, поклонише се најпре њему и његовој ћерци, па онда турнирфогту и осталој високој властели, за тим спустише гвоздене решетке на лица и уђоше на бојиште. Редари их поделише на две поле и поставише их онолико раздалеко колико закон прописује, па се одмах повукоше на страну, повадише мачеве и пажљиво гледаху хоће ли се сви витези држати строго правила. Труба јекну још један пут, и обе странке сударише се с подигнутим буздованима и штитовима, којима је сваки главу чувао.

Да дивно ли беше у тај мах погледати ту витешку борбу у којој стајаше двадесет по избор витезова, све који од кога дичнији како племенитим узрастом тако и јуначком опремом, и срчанијом храброшћу, и коју обасјаваше јарко сунце одбијајући се са оних сјајних оклопа, штитова и шлемова! Да дивно ли беше чути каквим усклицима пропраћаше властела и народ око заграда сваки уметни покрет јуначких мишица, сваки сложни звекет с којим одскакаше двадесет буздована од двадесет штитова! Али баш ти усклици и одобравање с трибина на којима је седела свакоме витезу ил’ сестра или дама срца његовога, учинише да борци долажаху у много већу ватру него што треба за голу игру, па удараше буздованима и осем она три правца која прописује закон (према глави, прсима, и по штиту). Али редари на мах у таким приликама растављаху борце са својим мачевима, и ако би који витез у своме заносу или из какве личне мржње на противника још непрестано нападао, онда се редари стављаху на страну притешњенога витеза и нападаху с њиме заједно докле [60] га не би прзницу савладали, и то ако је могуће без крви, па га онда предаваху турнирскоме суду. Тако је и данас било, и трубе затрешташе уз громовито одобравање гледалаца кад се први део турнира, са буздованима сврши. Сад приђе свакоме витезу његов паж да прими господарев буздован, јер сад је био ред за мачеве. Редари измењаше места да се у нову борбу не меша освета за који неправилни или сувишни ударац буздована, него да сваки витез добије другога противника у игри. Сад зацаклише и зазвекеташе кратки широки мачеви које ударајући један о други а које о шлемове, јер је сваки циљао на челенке и шаре противничкога шлема. Који највише одломи тога драгоценога накита, тај је победилац у овој игри. И у првој и у другој победио је данас млади Конрад, витез ајзенауски. Сад је био ред на трећи део турнира на коњаничку борбу, у којој се само по двоје пуштало у ограду.

Херолд на ново изађе на среду и протелали на све стране да ће се сад борити копљима, и то на коњу, племенити Курт гроф штајерски, мио сестрић грофа Отокара, са племенитим Конрадом витезом од Ајзенау, данашњим победиоцем на мачу и буздовану.

Оба властелина дојахаше пред престо и сагоше своја турнирска копља до земље одавши тако почаст седоме грофу и краљу турнирском, поклонише се један другом, па онда спустише визире на лице и упоредо ујахаше на мегдан. Редари (који сад такође беху на коњима) раставише борце, и дадоше трубачима знак.

Три пута се затркиваху срчани борци са својим аждајама један на другог, али сва три пута склизнуше дуга копља или са штита или са оклопа на прсима, а нити се једно копље сломи нити се један борац помаче из седла од тога силног удара. Међу гледаоцима беше огромно узбуђење, сваки је чисто сагоревао од нестрпљења да види ко ће мегдан одржати, јер Курт је био славан борац, који је на многоме турниру до сада однео награду, и ако, као што се причало, на крвавом [61] мегдану, на бојноме пољу не беше такав јунак. Па како је био вешт у тим јуначким играма могао је лако отети венац младоме Конраду који је данас први пут био на турниру, и ако је у многим биткама до сад показао да у њему лавовско срце куца. Па не само међу гостима седога грофа, међу дамама и витезовима, не само у редовима и гомилама простога народа око турнира, него и под грофовским балдахином, у срдашцу лепе Лудгарде борила се нада и зебња, јер то је срдашце одавно било Конрадово, и ако он ни у сну није снио толику срећу, и ако се њих двоје ретко састајаху, ретко коју реч прозборити могаху. За Курта јој не би ни мало жао било да буде побеђен, јер она га је од све душе мрзила и ако јој је био брат од тетке, мрзила га је са његове суровости и крвожедности, са његовога безбожног и раскалашног живота.

Најзад после дуге и мучне, ал’ узалудне борбе, испаде Курту за руком да протури своје копље између десног бута Конрадовог и седла, и све живо што је желело да млади Конрад остане данас победилац задрхта за свога љубимца; међу тим витез је тако чврсто седио у своме седлу да се Куртово копље преби преко среде, ал га не помери с места ни за длаку... Сад је победа скоро сигурно била Конрадова, јер не прође колико да човек изброји двадесет, а он избаци свога противника из седла, и племенити гроф ваљао се, истина не у својој плавој крви, али у прашини и песку на мегдану.

И на ново се проломи небо од хиљадугласних усклика, и са свију страна се захори:

— Heil Konrad, Ritter von Eisenau ! —

Сад изађе херолд те и он га званично прогласи као победиоца на данашњем турниру, и позва га да прими награду из руку красне Лудгарде.

Конрад сјаха с коња, који је поношљиво копао песак испред себе, потапша га по лабудски савијену врату и добаци тешке кићене узде своме пажу, па се [62] онда упути пред престо седога грофа и његове кћери, захваљујући смерно на десно и на лево за оне одушевљене усклике којима га непрестано поздрављаху.

Она два пажа, који су за време целога турнира седели или управо лешкарили код ногу своје узвишене госпође Лудгарде, усташе, те од својих слугу примише своје везене јастуке. На једноме је била свилена лента награда победиоцу, а други намести један паж на највишем степену, пред ногама своје госпође.

Конрад се поклони целом властеоском честитом збору, забаци тешку решетку с лица на шлем, па га онда скиде с главе, и његова густа црна коса, која се једва видела испод грднога шлема, расу се у небројено дражесним променама по леђима и по раменима, па се под грлом састави, као да је хтела да начини црн сјајан оквир око оног мушког, јуначког а опет онако безгранично умиљатог лица Конрадовог. Не знам да ли су му пуни образи и другдаш онако румени, али у тај мах, ваљаде рад борбе на сунцу и то под онако тешким оружјем, изгледаху као да су образи каквога дечака који је баш сад дошао с играња; па опет не беше ништа детињско на томе лицу, и ако се мрке науснице једва опазити могаху — таква је силна ватра сагоревала у оним великим црним очима, толико мушког самоуздања беше око оштро обележених усница у оном лаком осмеху, којим само права снага располаже. Он устрча уз степене и клече левим коленом на јастук. У његовом сваком покрету беше толико не принуђене лепоте, толико достојанства и гипкости у један мах да се из прсију племенитих госпођа и госпођица откину и нехотице један дубок уздах; а како им је у срцу било кад чуше где неколико старијих витеза рекоше „Да красан ли би то пар био Конрад и Лудгарда!“ — то сам Господ Бог зна... А имена ми, право имађаху старци витезови! Ко је год видео ту чаробну групу, како Конрад клечи, а девојка се нагла над њиме као какав анђео с неба, па како спуштајући му ленту око врата за један [63] тренутак мораде да га загрли — ко их је год видео морао је признати да нигде под небом не би се могао - наћи такав момак и таква девојка, који би тако једно уз друго пристајали као њих двоје.

Конрад је много слушао о лепоти Отокарове кћери пре него што је видео, али кад ју је угледао он се смејао пустоме свету, који му једва беше наговестио што је у ствари видео. А како ли му је било саде, кад га тако из близа задахну њена „мирисава девојачка душа“, кад му у ушима зазвони небеска музика њеног слаткога гласа, који му рече:

— Племенити Конраде, витеже ајзенауски, прими из моје руке малени накит који сам израдила за победиоца на јуначком турниру баба мога. На ленти су моје боје, и ја се поносим што ће их од сад носити такав дичан витез! —

Конраду задрхта срце у недрима. Шта је одговорио на те речи, како се понашао, је ли по пропису повео племениту госпођицу за руку (јер сад се цео збор подиже) — ништа он то није знао, он ни трубе није чуо, он ни Куртов демонски поглед није опазио, он није ништа друго видео осем Лудгарду, није ништа друго слушао до милог гукања њеног нежнога гласа.

Док се то догађало пред престолом грофа Отокара, докле су сви ти безбројни погледи из народа и са трибина били као очарани на Конраду и Лудгарди, дотле се Курт подигао са земље, очисти се, и гунђајући безбожне клетве кроз зубе склонио се у један прикрајак, одакле је могао не опажен да сам посматра. Онај олуј радосних и одушевљених усклика којима властела и народ поздрављаше његовог супарника, разбукташе оно мало мржње што се у Куртову срцу нашло према Конраду у огроман пламен. Његово лице ни онако не беше Бог зна како узорито, јер му на десној половини стајаше ниже и трепавице и јабучица и ухо и ноздрва и брк и уснични угао, све стајаше ниже но на левом образу, јер му је цела глава била померена на лево и [64] на више, једном речју Курт беше наказни кривошија. Па кад се на том и онако ружном лицу стадоше огледати гадне страсти и безбожне жеље које су у његовим прсима беснеле у тај мах — беше га страшно погледати! Кад се крену цела светла скупштина пут замка уз трештање труба и грмљавину бубњева, уз песме и веселе усклике, па кад поред њега прође Конрад водећи за руку лепу Лудгарду, Куртова се песница грчевито стеже и да је се ко близу десио могао би чути:

— Глатка, сјајна змијо... Курт ће теби за свагда избити отровни зуб... буди уверена, да неће више никога за срце ујести! —

Конрад и Лудгарда и Отокар са целом властелом беху таман дошли до ћуприје на ланцима, коју баш беху спустили, кад ал’ истрча кастелан од замка из капије, па право пред Отокара и стаде му нешто причати размахујући живо рукама. Седи гроф беше мало зачуђен, али он опет одмах огласи својим гостима да их у замку очекује царски херолд и то по свој прилици с важним новинама. Богме и беху то важне новости које после по сахата саопшти Отокар својим запрепаштеним гостима, који га очекиваху у великој дворани док се врати из своје ризнице у коју се био затворио са царским послаником.

— Бесне хорде крволочних Хуна прешле су на ново границе светога римског царства, па кољу, пале и пустоше где их год пут нанесе. Цар ме зове на оружје да бранимо земљу од Антихриста. На оружје дакле вазали верни, на оружје и ви остали пријатељи и витезови, на оружје сви који не жали погинути за свога цара и за свету веру Христову! —

За неколико сахата после турнира не беше ни једнога госта на замку грофа Отокара. Сви се разиђоше кућама, да склоне своје женскиње, да изберу најпоузданије оружје, па да онда зађу по својим селима да дижу своје верне подајнике на оружје. Међу тим Отокар одмах посла свога речитог херолда у народ да му јави [65] какви су гласи од цара стигли, и да зове све што оружје понети може, под заставу ђерманског ћесара. У неко доба ноћи био је готов седи војвода са првим заповестима које је ваљало раздати. Пошто је и последњу ситну књигу написао (јер гдекоји вазали његови не могадијаху данас доћи на његов турнир, па им је сад ваљало башка јавити) заповеди Отокар да му зовну сестрића.

Гроф Курт дође, сав у гвожђу, спреман да се одмах крене.

— На коју страну заповедаш да похитам честити ујко? Моји су људи сви спремни као запета стрела! —

— Знам ја то добро, мој Курте, али сада ти највише мени самом требаш. Ја те не могу пустити ни да сабираш војску нити те могу повести са собом у бој! —

Куртово лице помрча:

— Та ваљда није рад моје данашње несреће на турниру, честити ујаче?

— Како можеш тако што детињасто помислити? — упаде брзо у реч Отокар — Ти си на толико турнира одржао победу, да можеш без бриге пустити и једном голобрадом момчету, као што је Конрад, да малко поодрасту крила. Ево са што ти не треба да идеш у бој: ти знаш да је Лудгарда све моје благо овога света, да је она зеница очију мојих. А на коме би је оставио у пустоме двору? Ко зна какви непријатељи и од куда могу напасти на мој замак, и однети мој живот, моју јединицу ћерку! С тога сам одлучио да пошљем Лудгарду бенедикћанским сестрама, у мој намастир Траункирхен. Тамо ће бити сигурна од сваке опасности, тамо ће је носити као мало воде на длану, тамо нека остане докле год војна устраје. Али до намастира је подалеко, а путем има толико замака и толико бесних младих ритера да је не би смео послати ни по коме, осем по теби, мој добри, храбри Курте! Хоћеш ли да с твојим људима отпратиш сестрицу у намастир? —

— Не само то, племенити ујаче, него ћу ако хоћеш [66] утулити у мени сваку жудњу за јуначком борбом, па ћу и ја за време целе војне остати у Гмундену или у замку на острву, само да будем близу Лудгарде, да је браним ако се каква безбожна рука подигне и на саму божију кућу, да јој доносим гласове од баба и да јој испуним сваку жељицу коју узимадне у оном усамљеном и тужном намастирском друштву! —

Старцу грунуше сузе од радости, па загрли свога доброг сестрића, и пошто му је небројено пута захвално притиснуо руку, рече му:

— Сутра са зором дакле. Иди ми се сад одмори, синко. Ти си данас и онако веома уморан! —

Курт оде у своју избу, а Отокар кћери својој, која га у највећем страху очекиваше. Тек што се врата за старцем затворише, а иза тешких завеса на прозору помоли се једно враголасто лице, које се пажљиво осврте на све стране, па онда се завесе расклопише, и из дубоког у дебелом зиду изрезаног прозора изађе један паж, и то онај исти коме је данас после турнира витез Конрад предао коња и оружје.

— Тако ли стоје ствари? — мрмљао је паж за се — и то још сутра са зором? Но почекајте, соколови! — и он на прстима изађе из собе, отворивши тако полако врата, да се ни најмањи шушањ није чуо. — — —

После неколико дана, једно вече беше већ после вечерња, седела је лепа Лудгарда у малој башти траункирхенског намастира и гледала укоченим погледом у мирно површје зеленог језера које допираше до самога високог зида што беше ограда намастирска. Већу половину језера беху већ покриле сенке, чамци и лађе на њему нестајаху једна по једна, и сад су се само љубили с њиме последњи зраци сунца на заходу. Свуд око ње беше цвеће, џбунови, а мало по даље читав зид старих храстова с густим крунама, тако да одавде није девојче ни видело свој суморни садашњи стан, нити и једно од оних бледих несрећних лица која је сад морала по вас дан да гледа. Овде јој не вређаху уши они [67] промукли гласови као из гроба, који не знађаху више ништа до молити се, молити се и опет молити се ономе страшном Богу, кога је Лудгарда сад себи престављала као каквог благог милосрдног који само за љубав и опроштај знаде... Овде је могла на тенане дисати благи мирисави вечерњи ваздух, могла је слушати весело цвркутање и певање тица у грању, могла је гледати лепи свет божији, могла је мислити на све што јој срце хтело, а да не зебе да тиме чини какав грех, као што јој је у суморној, важној, хладној и тамној црквици манастирској, у коју толико много пута на дан мора на молитву, где јој и нехотице из молитвеника на један пут изађе пред душу поносита слика Конрадова и његове црне ал’ онако љубазне очи, па задршће сиротица као прут, да се у тај мах не стропошта какав камен из свода, да је казни за такве безбожне мисли... А шта је она крива сиротица? Она се толико пута зарицала сама у себе да не ће више никад мислити на тог витеза — а и шта јој је он к’о бајаги, да толико с њиме разбија главу, да рад њега не може да спава по целе ноћи? Нит’јој род ни помози Бог — па опет, после неколико тренутака, опет је у мислима била крај престола баба свога, а пред њом клечи стасити Конрад, па је гледа својим паметним очима тако дуго, тако од срца, тако слатко... Неко чудно осећање просу јој се по целом телу, нека срећа и нека чежња како је до сад никад није осетила обузе јој срце, и најзад јој грунуше сузе на очи, а сама није знала за што.

На један мах учини јој се да нешто шушну више ње; она се трже из својих сањарија, убриса сузе и погледа око себе, али у башти не беше живе душе: и она се опет загледа у даљину, загледа се у кланац који беше на другој обали језера, баш према Траункирхену, где сад беше дивно погледати вечерњу румен на прозорима једне куле у кланцу. Чија ли је бела кула?... Ко то зна?... Можда каквога пустињака који је [68] омразо на део свет па се настанио на томе месту да живи само за жарко сунце и планински хлад, за питомо језеро и кршно стење... Али то не може бити. Пустињаци — кажу — живе у пећинама или колибама а не подижу тако лепих кула... То мора да је каквога витеза кула, који... света богородице, они чини ми се једном рекоше да је Ајзенау негде на гмунденском језеру?... Па можда је у тој кули...

Овде Лудгарду савлада то необично осећање, које ју у исти мах испуњаваше и блаженом срећом и горком тугом, па заборави на све, и пружи руке према кули, а из прсију јој се оте лак уздах:

— Конраде, мили, мили Конраде! —

— Лудгардо, сунце моје! — зачу се на један пут, и две снажне мишице савише се око њеног витког стаса, а на уснама осети врео пољубац — први пољубац...

Девојка само што полако врисну, па покри дице рукама. Она беше у наручју Конрадовом.

Дуго је трајало док се ти џиновски таласи, које први састанак и први загрљај узбуркаше у том недогледном мору сласти и чемера, што се зове љубав, толико слегоше, да су Конрад и Лудгарда могли разговарати, да су могли бар покушати да искажу једно другом шта су осећали, и колико једно другом драги беху.

— Видиш, девојко — започе најзад Конрад — ја сам војник, ја сам своје цело детињство проживео у - биткама, стојећи вазда уз мога баба, ја сам далеко путовао само да нађено прилику да покажем своје јунаштво и да се борим за нашу свету веру; јуначки је мегдан био за мене то, што за рибу вода а за тицу ваздух, па опет, од како сам у твоју зеницу погледао, анђеле мој, ја сам све то на страну бацио да само за тебе живим... Твој отац, мој цар ме зове у помоћ, да бранимо земљу од језичника, да умножимо славу нашега оружја, и да стечемо себи местанце у рају а ја све то не чујем, ја за све то не хајем... Није да ме моја стара храброст издала; ко год се усуди да тиме [69] тумачи што несам и ја похитао на бојиште, живога ми Бога, не ће више на овоме свету ниједну другу мисао помислити — али ја не могу сад да убијам кад сваки дах прсију мојих, сваки куцањ срца мога хоће само да љуби; ја не могу да убијам, кад ми је у души така тишина и срећа, да у сваком и најнижем себру моме видим брата мога, да бих сваки зрачак, који задршће под плавим небом пољубити хтео, да би свако јагњешце које путем покрај мене прође зауставио да се играм с’ њиме! Како ћу да убијам људе које је Бог као и мене створио, кад ми је сваки цветак рођак кад се мени чини да су ми и тице и цвеће браћа рођена?.. —

— Кажи ми, мили човече, ко си и шта си ти мени, да ме такво блаженство обузима кад ти само у очи погледам, кад само твој глас чујем? Ко ти је дао ту страшну владу нада мном да истиснеш све друге слике које је до сад моје срце носило, да ме твоја слика на свакоме кораку прати, и да се никаквим напрезањем не могу да откинем од слатких ланаца у које си ме оковао? Конраде, дични витеже, ја те љубим, ја те љубим више но спасење душе своје, јер ја на те мислим и кад се Богу молим! — и девојка се приви уз момка као витки хладолеж уз поносито стабло јабланово.

И тако се разговараху даље обгрљени чврсто једно с другим, као да су се бојали да их какви завидљиви подземни дуси не раставе. Свака им је реч била песма у славу љубави, сваки поглед, сваки притиштај руке, сваки пољубац беше света служба те вечне творачке страсти, која одржава васиону. Пред тим великим празником душе не падаше ни једном на ум да помисле где су, да помисле да их сваки тренутак изненадити могу, и да тиме могу задати самртну рану својој младој љубави. Шта је Лудгарди стало да распитује од куда он на један пут изниче као из земље, и како је ушао у намастирску ограду, и да ли га је ко опазио, шта она за то пита, кад је он само код ње, кад може да се сунча у светлости његових очију, кад може да чује [70] да и он на њу није заборавио, да и он за њом тако исто гине, и да их никаква сила овога света не ће раставити.

Месец је већ у велике бацио своје сребрне мостове преко језера, а Конрад и Лудгарда и не помишљаху на растајање. На један пут зачу се на зиду, више онога заклона где су њих двоје седели, једна кукумавка са својом једноликом тужном песмом.

Конрад скочи, па пољуби још једном своју девојку у чедо, рече јој да му то његов паж даје знак да је неко ушао у башту, и да то по свој придици њу траже. Она истина није ни калуђерица ни испосница, али докле му је отац њен не обећа за љубу, не треба да их заједно затеку.

— Лаку ноћ јагњешце моје! Лаку ноћ! —

— Бог ти у помоћ, животе мој! —

— Још ово, Лудгардице! Кад год под ноћ угледаш из твоје ћелијице упаљену буктињу на алтану куле моје тамо у кланцу, знај да ћу ти свагда ту ноћ доћи у наручја, дична љубо моја! — -

Кукумавка на зиду стаде нестрпљивија са својом песмом. И љубавници могаху доиста већ чути лаке кораке како шкрипе у песку којим беху стазе набијене.

Још један пољубац, још један поглед, и за неколико тренутака беше витез прешао преко високога зида, а брзоруки паж смота дугачке лествице као да су од конаца а не од лађарских ужета, па још имађаше времена да по свима правилима витешке учтивости поздрави даму свога господара, и тек онда га нестаде са зида.

Али и било је крајње време, јер тек што нестаде врагуљастог лица пажевог са зида, а из џбунова се појави дугачка, мршава слика поштоване приорке (намеснице) траункирхенског намастира.

— А, ви сте ту племенита и христољубива госпођице? Ми смо мислиле, кад на пету молитву не дођосте у цркву, да вас је каква мала бољетица зауставила у [71] вашој ћелијици; али ја нађох клет празну кад за тим дођох да упитам за ваше здравље, и тако се упутих овамо, знајући да ваша смирена душа љуби усмамљеност, у којој се може са свим одати молитви и покајању! — и пречасна госпа подиже своје упале очи к звезданоме небу, а њени дугачки мршави прсти пропушташе зрно по зрно од црних коштаних бројаница.

Лудгарда ништа не одговараше, она није управо ни чула шта је пречасна госпођа приорка казала, јер у њеној души још је дрхтао јек оних небеских мелодија, које за њу беху у свакој речи Конрадовој, она је једва видела ту црну слику из живога гробља, њене очи беху још засењене блеском „сунца“ њеног. За то она само климну главом, али не крену очију са језера, на коме као да је тражила да види нешто испод оне тајанствене копрене коју ноћ беше преко језера спустила, и коју само местимице прекидаше месечеви зраци као какве сребрне траке.

— О моја племенита и христољубива госпођице од Штајера — започе на ново намастирска глава — знам ја те свечане тренутке у младој девојачкој души, кад је обузме неки страх од грешнога света, нека света жудња за самоћом, где је сама са својим створитељем... Е у мене су били такви тренутци, кад ми је шеснаест година било, али ја то онда држах да је грешна жудња за путеном љубављу и осталим световним грешним животом, јер онда ме још не беше умудрио милостиви спаситељ и велики божији угодник Св. Бенедикт! — Овде приорка склопи своје руке, наслони их на уста и промрмља неколико кратких молитвица — Па тако је сад и с вама, драго дете. О, нека вас за времена умудре сви свеци да здравим очима чистога духа погледате по овоме нискоме свету који се дави у својим прљавим страстима, и да вам покажу какво благо имате у својим чистим девичким прсима, како бисте га могли сачувати не оскврњена ни једном грешном помишљу, и како не бисте имали ништа да покајете пре [72] него што бисте се са свим посветили служби божијој, ако је вишња промисао решила да... —

Овде се пошт. приорка прекиде сама у речи, и пажљиво гледаше у девојку да види какав ће утисак на њу учинити то што је она одавно спремала да јој помене најпре из далека, док не би дошло време да јој отворено предложи да се покалуђери.

Девојка у тај мах цикну од радости. Она је на оној траци месечине која баш преко Конрадове куле просецаше језеро опазила један чамац како пристаде уз обалу, и видела је како већи од оне двојице возара који сад изађоше из њега маше марамом — па кад је то видела она скочи као срна, загрли запрепаштену приорку тако страсно као да грли свога Конрада, и шанувши јој:

— Сутра, сутра драга медена, шећерна госпо пријорко! — одлети кроз башту намастиру...

Пошт. намесница дуго је седела замишљена на Лудгардину месту.-

Хм... хм! — размишљаше мудра госпа претурајући бројанице — моје наговештавање узбудило ју је силно, то нема сумње; сад само не знам, да ли радосно, или она врисну што се упрепастила од те мисли: да и она постане калуђерица? То ћемо видети. На сваки начин не треба ствар пренаглити, јер би намастир грдно много изгубио кад би проиграо такву потпору, коју нам је очевидно сам Бог послао. У овако бурним и тешким данима права је благодат, кад међу посвећеним и обученим сестрама има једна која је, као Лудгарда, блиски род скоро са целом моћном великом властелом, па може у свако доба прибавити цркви и кћерима божијим у њој сваку заштиту... А кад Бог позове старога грофа Отокара на истину, онда све, његова добра, сви замци и куле, све земље би хиљадама подајника с толиким вазалима, припале намастиру у коме би његова јединица ћерка била рукоположена — и пречасна госпа склопи на ново своје коштуњаве руке, [73] да се још један пут помоли Богу — С свети Бенедикте, угодниче божији, о штедри заштитниче нашега намастира и велики основатељу нашега богољубивог реда, моли Бога за нас, и умудри ме како да носим ово ново бреме које је вишња промисао положила на моја слаба рамена, и како да придобијем светој цркви ову изгубљену овчицу, која у својој тами и незнању можда само на светске сласти и грешан живот мисли, како да у њој придобијем још једну достојну невесту нашега спаситеља Исуса Христа! — Овде поћута неколико тренутака у том смерном положају, за тим начини три патентичка крста палцем и то на челу, на устима и на усахнулим прсима, уздахну „Амин“ па устане и упути се полако у намастир. — —

Конрадов паж беше хитро потресно момче. Он је после тог вечера много, много пута превезао свога господара преко језера и назад а да их ни једно непосвећено око не опази. Али једну ноћ, тек што је Конрад сишао преко баштенског зида и сео у свој чамац, с којим га је паж обично чекао у једном скривеном заливу иза намастира — учини се обојици да зачуше кораке на обали. Постајаше и поћуташе мало — не чује се ништа, само ветрић љуљушка круне лиснатога дрвља у башти. И они се отисну од обаде. Али тек што су једно двадесет пута захватили веслима, опазише на камену једном, баш на ономе месту одакле су пошли, једног ритера, свега у тешком гвожђу с визиром на лицу, и са луком у руци. Ритер најпре подиже своју песницу претећи, па онда положи лук с тетивом — један звизг — и стрела се пободе у чамац баш до Конрада.

— Доста добро гађа пашче једно! — рече Конрад па истрже стрелу из даске и стаде је гледати. — Добра стрела, па још отрована... — и његове се очи упише чисто на ономе камену где још стајаше тајанствени стрелац.

Паж је грабио што је могао живље, с оба весла, али при свем том није могао да се не осврне. Још [74] једна стрела звизну поред пажове руке па продре у воду, попрскавши његов свилени гиздави вамс.

— Господару, рече на један пут паж окренувши се Конраду — оно је Курт гроф од Штајера! —

— Јесте, соколе, и ја сам га сад познао, по оном његовом тромом ходу! — и Конрад гледаше за суморном сликом, сликом својега супарника, докле се не изгуби иза намастирског зида и шуме.

И доиста нису се преварили. То беше главом сестрић Отокарев. Ево како се то десило да Курт у то доба буде на траункирхенској обали.

Он је почешће из Орта долазио Лудгарди у походе, к’о бајаги да јој донесе гласе од оца, који се већ у велике борио с непријатељем, и на све стране побеђивао, а у самој ствари долазио је да је придобије за се. Он истина беше такав развратник коме није могуће заволети девојку са свом снагом својега срца, јер у тих људи срце није један нераздељив адиђар, који се само једном поклонити може, већ гомила ситнога, новца којим они купују толико женских срца колико им је драго — али опет Лудгарда беше тако лепа да би њене дражи распламтиле и још грђе пропалог сладострасника него што беше Курт. Осем тога он беше у последње време прокоцкао своје последње добро, тако да сад није имао ништа више до коња и оружје, а кад би добио Лудгарду за жену, он би опет био један од најбогатијих витезова римскога царства.

Пошто му сва околишења и кушања не помогоше, данас беше дошао Курт у намастир да изигра и последњу коцку. Чим оста на само с Лудгардом, он је одмах упита:

— Моја лепа Лудгардо, кажи право, би ли пошла за ме? —

— Пре би се венчала с мрачним гробом, него што би пошла за те, чумо девојачка! — и она се с гнушањем окрену од њега.

— А за што то, круно девојачка? — рече Курт задављеним [75] гласом, а из очију му севну паклени огањ, па је зграби за руку тако силно да је вриснула од бода, а вез који држаше у руци паде на под, па се расклопи, и показа дивно извезен грб ајзенауски.

Као муња сену Курту једна мисао кроз главу.

— Аха, голубице, рад овога јастреба — и Курт стаде својом каљавом ногом на тај драгоцени, златом и бисером израђени, грб — рад ове кукавице одбија се мој грофовски орао? — и у њему ускључа уз остале гадне страсти још и сва мржња, коју је од турнира гајио према томе „дерану“ који је њега победио.

Девојка скочи као згранута, па са снагом која би довољна била за каквог витеза, одгурну Куртову телесину, и подиже свој вез са земље.

— Јеси чуо, јуначе на језику? Да се неси више никад усудио да ми пред очи изађеш, јер имена ми божијега, може те скупо стати — и овде Лудгарда показа оштар врх једнога ножа који јој беше сакривен у недрима — а за срамоту коју си нанео витешком грбу мужа мога, за њу ћеш на другом месту скупо платити! —

— Мужа твога? — цикну Курт — зар смо тако далеко, блуднице моја? Е, онда запамти ово, мила Лудгардо! Не моја жена, као што сам ти ја у лаковерности и поштењу понудио, већ моја наложница ћеш бити, тако ми раја и пакла и тако ми поноситога орла на грбу штајерском! — па за тим јурну из ћелијице на поље, а остави Лудгарду саму усред тако чемерних осећања каквих јадно девојче целога живота није осетило. —

Курту је сад било прво да се увери да ли Конрад долази тајно у намастир и којим путем. С тога је тај цео дан провео пред намастиром стражарећи целом обалом и оштро мотрећи на ајзенауску страну. Али при свем том није могао ништа опазити, тако је вешто умео Конрадов паж да околиши и да се у сенци држи. На послетку, у неко доба ноћи, видећи да ни у једној [76] клети нема жишка ни кандила упаљена, и да цео намастир у велике спава, крене се и он мртав уморан кући; у тај мах зачује врло близу где један ланац звекну, а одмах за тим веслање. Он се намах врати, али док он дође до камена одакле се могао видети залив, чамац беше већ прилично одмакао у језеро. Курт посла за њим две стреле, и ако би њему самом жао било да је свога противника погодио, јер сад пошто је знао да је Лудгарда пут његовом срцу, сад је хтео кап по кап да срче грозну освету, коју је данас смислио сагоревајући у своме гвозденом оделу под врелим зрацима летњега сунца у по дне — сад је хтео да му као дивља звер рашчупа срце, па да у искрзану рану сипа кан по кап најстрашнијег отрова који само узмогне пронаћи или измислити.

На крилима тих црних мисли дошао је Курт око по ноћи у Орт. Вратар који га је на капији дочекао, рече му да га у његовој соби још од синоћ чека некакав човек, који се каже да је гласник грофа Отокара. Курт устрча уз увијене басамаке на кулу, и ако му ноћас ни мало није било до трчања, али од тога како стоје ствари на бојном пољу, зависили су сви планови које је данас премишљао. Он заиста затече у својој соби херолда ујаковог.

— Које добро херолде? — запита га Курт докле му слуге раскопчаваху и скидаху тешки оклоп и панцире — шта ради мој племенити ујак? Разгони ли још бесне хорде антихриста Хуна? —

— У славу божију, и у цареву здрављу, нема више ни једног безбожника на нашој благословеној земљи. Победитељ од Сигенсбаха показао им је још једанпут да њима не може бити станка на овој дивној земљи коју покривају крила царскога орла, и то, сад им је тако показао да се ни њихових унука унуци не ће усудити да прекораче границе римске империје! —

— То се гроф Отокар већ враћа са својега славног похода? Можда ће сутра прекосутра и он стићи? — [77] Оба ова питања тако силно и тако чудним гласом излетеше на Куртова уста, да херолд никако не могадијаше да у њима види радост или пријатно изненађење.

— Мој узвишени Господар — одговори херолд — отишао је с бојног поља право цару да пред његовим престолом положи трофеје које је задобио, па ће тек онда похитати у наручја својој кћери и своме сестрићу, а за сад вам по мени шаље ове две ситне књиге. — И Херолд извади испод везене кецеље од црне чохе која му покриваше прса и трбух, два парчета пергамента, савијена свако за се у трубу, и везана свако особитом врпцом.

Курт зграби пергаменте, трже подвезице и чисто је гутао неколико врста које беху црвеном и црном бојом нашаране. Његово лице сину од радости.

— А! — рече за тим пруживши се на постељу и још непрестано држећи пергаменат расклопљен као да не може да га се нагледа. — Па то ка’ да није победа тако олако задобивена, као што се мени у први мах до твојим речима учинило? —

— Није племенити витеже, али што су силнији и страшнији непријатељи, што их је теже савладати то је и слава победиочева... —

Овде Курт упаде херолду у реч:

— Штеди твоју мудрост за други пут херолде, па ми причај како је ишло у последњој великој битци, и шта је са том заклетвом о којој ми ујак пише! —

Херолд га само погледа са стране, али није имао куд већ прогута своју срџбу, па одговори:

— Како заповедаш, млади грофе штајерски. Ми смо ону ноћ из убаха нападнути са свију страна, кад се ни чему надали несмо, и то нападе непријатељ са новим одморним четама, које му то вече беху упомоћ стигле, као што после сазнадосмо. Наши су људи били мртви уморни, попадали око логорских огњева и тако тврдо заспали да су се тек онда пробудили кад је непријатељ већ био продръо у срце нашега стана. Крајња забуна [78] и очајање обузе нашу војску, и да гроф Отокар није на својој аждаји пролетао с једнога краја бојишта на други, те тако чете својом личном храброшћу куражио и на ново у бојни ред стављао — Бог зна шта би у први мах било! Али ни то није могло на дуго да одржи људе на окупу, наше војводе и витезови један по један падоше, а нашега седога господара издадоше старе кости тако да се једва у седлу држао, а камо ли да би могао на све стране стизати и потпомагати. Тако стаде и он губити уздање да ће тај дан остати наша победа; али при свем том није хтео још да заповеди да се труби сузбијање и прелазак преко реке, која је још у нашим рукама била, него у сред фијукања отровних стрела око његове главе, скиде шлем, па подиже руке к небу и стаде се на глас Богу молити, тако да нас је стотинама чуло ту молитву; „Велики свемогући Боже, саслушај молитву вернога роба твога Отокара, не дај да поганици погазе и победе данас светле заставе са знамењем крста, на коме је твој син издахнуо; не дај да ова битка испадне у корист ових скотова који не ће да знају за твоје свето име и који ће оскврнити све цркве и намастире у овој земљи, која ти се данас на моја уста моли. Ако ти треба жртава, да се увериш о нашој љубави, не дај да антихристи толику невину децу покољу, па ја се ево заклињем спасењем душе моје, да ћу ти ту љубавну жртву принети из моје сопствене куће, и да ћу, ако нама поклониш победу, најдражу грану на старинском стаблу моје властеоске породице укинути даје положим на олтар твоје свете цркве.“

И од тога часа, честити грофе, као да су се на нашој страни бориле све непрегледне небеске војске херувима и серавима, јер наши непријатељи, и ако их је у тај мах било скоро два пут толико као нас, стадоше бегати као сам нечастиви (далеко му лепа кућа) кад му се покаже знамење крста, и за кратко беше сва грдна војска хунска побијена, и на њеноме месту [79] стајаху сад брегови пустога оружја, исакаћених безбожника и коњских лешина! —

Је ли доиста онако изговорио заклетву мој светли ујак, као што ти рече? — запитаће Курт растројено, и тарући чело дланом.

— Од речи до речи, грофе штајерски, ја бих се могао на св. јеванђеље заклети да је тако било! — одговори херолд.

— Добро је. Сад иди па се одмори. Са зором да си на ногама. Ми морамо у намастир траункирхенски да племенитој госпођици саопштимо вољу и заклетву њеног племенитога баба. Јер нема сумње да је гроф Отокар са оном заклетвом мислио да своју јединицу кћер даде у калуђерице... —

— И ми сви тако протумачисмо ту заклетву нашега Господара, јер у њега нема више деце. За то нам је свемогући творац небески и подарио победу, што је тако велика жртва од срца и праве љубави поднесена на олтар! —

Курт махну руком и тиме отпусти херолда. Чим се јек од његових корака низа стубе изгуби, Курт отвори и онај пергаменат, који је био за Лудгарду.

— Прекрасно... прекрасно... Та да сам му ја сам бирао речи не би боље написао... Аха лепа вештице — шта ћемо сад? Сад нема нигде изласка, сад мораш или жива у гроб или у моја наручја... Ја мислим да би ти код мене топлије било... Ха, ха, ха! — и он устаде с постеље па узбуђено шеташе од једнога краја собњега до другог. Најзад зовну старешину оне чете војника што је с њиме остала у Орту и Гмундену да се на невољи нађе кћери грофа Отокара, па му заповеди да сутра у јутру буде са својим људима на окупу, и да пред замком чека даље наредбе.

Сутра дан, тек што је сунце позлатило снежне вршке Траунштајна, беше гроф Курт са херолдом и са својим војницима пред капијом траункирхенском, па пошто је на све стране, око намастира наместио јаке страже и [80] заповедио да му одмах јаве чим би опазили да се с друге обале, особито од ајзенауске стране отисне какав чамац — уђе на двор намастирски и грмну бледој калуђерици која беше промолила главу кроз решетку, шта не отвара вас дан.

И друге тешке гвоздене вратнице шкрипнуше у својим заьрђалим багламама, и Курт јурну као бесомучан унутра. Пошто је с приорком само неколико речи проговорио, и оставио јој херолда да јој овај потанко исприча рад чега су дошли, упути се журно у Лудгардину ћелију.

Девојка се стукну и погледа као да је на какву змију згазила... Рука јој чисто нехотице полете њеном последњем прибежишту од сурове силе — ножу у недрима.

Курт се зацени сотонским кикотом.

— Немој тако жустро — анђеле мој! Саслушај најпре роба твога. Пре свега ево ти једна ситна књига од оца. Хоћеш да сама читаш, или да ти ја читам, голубице бела? —

Лудгарда му истрже пергаменат из руке па стаде читати. На један пут јој стадоше руке дрхтати а слова се помешаше, она посрну, но срећом беше близу једнога сто’ца, па се за њ прихвати. Лице јој беше бело као креч, а из очију се просипаху муње на нечастиво лице Куртово. Прса јој тако силно одскакаху да једва после неколико тренутака беше у стању да промуца ово неколико речи:

— Ово... није никад мој отац написао... Ово је пород твоје паклене душе!... —

Курт устаде смејући се, отшкрину врата на ћелијици, па јој показа херолда Отокарева који на сред двора разговараше живо са приорком.

— Ти добро познајеш ону поштену душу, ти знаш да ће он пре изгубити главу него што ће какву лаж рећи. Он ће ти још много више испричати него што каже бабова ситна књига! —

Овде издаде девојку сва снага; она покри лице, па бризну у плач, и кроз њено горко јецање чуло се само: „Конраде, Конраде мој!“...

— Зови га колико хоћеш, тог срамног милосника, тог себра међу властелом, али га богме не видеше твоје очи лепе, док је моје главе на раменима. — И запенушено звере зграби Лудгарду за руку па је довуче до прозора, расклопи оба крила тако силно да бојадисана стакла у окнима прснуше у комаде, па јој онда показа своје војнике. —Видиш ли те честе страже. Толико их има свуд око намастирског зида, и твој милосник морао би имати крила, ако би хтео да ти ипак дође. А пре него што би себарски витез ајзенауски могао да наврбује толико јуначких мишица да прокуша отмицу, твој ће отац бити овде, и онда мораш у калуђерице, ако не ћеш, да те на својој самртној постељи прокуне што си учинила да погази заклетву, којом се заклео у најстрашнијем тренутку живота свога, и што си му проиграла вечно блаженство на ономе свету, које је он јадник тако богоугодним животом на земљи давно заслужио!.. —

Лудгарда је осећала како јој се гвоздене канџе тога чудовишта све више и више стежу око грла, и она паде као убијена пред њим на колена, грчевито стегнуте руке клонуше као одсечене низ тело, а бледе усне прошапташе.

— Милост, милост! —

— Аха — рече Курт са задовољством — пузиш ли већ ка крсту? — па за тим је стаде миловати по лицу. — Видиш, јагњешце бело, грехота би било да ове сочне руже, ови пуначки обрашчићи увену у влажним зидинама намастирским, да те лепе плаве очи изгубе свој сјај у ономе вечноме мраку, грехота би било да ову дугачку, мекану, свиону плаву косу постригу и баце на буњиште... Грехота би било да ово витко тело увију у оне гадне црне мантије... А од свију тих грехова може те спасти само једна реч: реци, да си моја, реци [82] да смо се венчали пре него што је до нас дошао глас о заклетви оца твога, па си спасена и отац ће те благосиљати што си га избавила од те грозне дужности да своје сопствено дете жртвује.... Буди моја, лепа, лепа жено! — и у последњим речима плану све што је заостало од праве страсти у разореном испорченом срцу сладострасникову, а његове се руке обавише око Лудгардиног стаса.

Девојка врисну као да ју је сам пакао задахнуо својом јаром, па прикупив сву снагу коју је још имала, истрже се из његових руку.

— Ти лажеш, измете и наказо људска, није само у томе спасење, има још начина којим се могу спасти и тебе и намастира! — и Лудгарда склопи руке на прса као да хоће још боље да прикрије оштрице које ће је свију мука опростити. -

Једним скоком беше Курт пред њом, раздера јој хаљину и кошуљу на прсима, па јој оте ножић из недара.

— А шта ћемо сад, бела цуро? — шану јој за тим подигнувши нож у висину; ал’ одмах му паде на ум да се она може на хиљаду начина и осем ножа убити ако усхте, за то јој баци нож пред ноге, па само рече: — Али ја сам будала. Убиј се, ако хоћеш, ти знаш како је на ономе свету онима који сами себи живот узму! —

Лудгарда се згрози од ових речи. Пред очи јој изађоше оне страшне слике које је она скоро у свакој цркви и намастирској видела, и на којој су насликане све муке на које бацају у паклу велике грешнике. Те слике одузеше јој и последње напрезање да се одржи на ногама, пред очима јој стаде светлуцати, у ушима јој стадоше звонити неки чудни непојамни гласи, соба се стаде око ње окретати, и јадно девојче се стропошта без свести на патос.

Зверске жеље разбукташе се у прсима зликовца кад погледа на оно лепо, полунаго тело које без икакве [83] обране лежаше пред његовим ногама... Он јурну вратима да их изнутра подупре, али — у тај мах уђе пречасна госпођа пријорка са још неколико сестара, јер оне беху чак на двору чуде врисак Лудгардин, па похиташе да виде шта је.

Калуђерице се скаменише од чуда кад угледаше у каквоме стању лежи на поду — ћерка Отокарева!...

— Племениту госпођицу као да није обрадовао глас о богоугодној заклетви оца њеног. Она стаде чупати косе, цепати своје рухо, и најпосле паде у несвест од силне туге... — одговори Курт с осмехом који је требало да искаже презирање, али који му ни мало не испаде за руком.

Калуђерице се згледаше, али ни једна није смела да посумња у оно што каже гроф Курт од Штајера, па га за то махнуше, па прионуше око сироте девојке да је себи поврате, што им брзо испаде за руком. Пошто се Лудгарда опоравила, и пошто и сама пријорка остаде код ње, морала је јадница да слуша читав низ предика, које је пречасна госпа пријорка саставила док је још сама на свој рачун спремала се да је обрлати на прави пут спасења, докле још ни слутити није могла да ће у самоме грофу Отокару стећи савезника... Али све забадава. Лудгарда није ни слушала, она није ни чула с каквим је одушевљењем приорка причала о богоугодним пустињацима Месопотамије, који су цео живот провели у трећем степену пустињачке сиротиње (т. ј. несу хтели да имају никаквог имања, ништа што би својим назвати могли) и који су — да би што више спасли душу своју — заједно с осталом стоком пасли траву, и ишли голи као и први људи пре греха; она није ни чула приче о светим угодницима божијим који су по вас дан камџијама шибали своје грешно тело да му се тако не прижели ништа од овога света, него да се непрестано спрема за онај бољи тамо горе, и т. д. Све за бадава. Лудгарда није хтела ни да чује ништа о калуђерству. Једва пристаде и на то да обуче испосничко [84] рухо, и да почне примати поуку од приорке о позиву и дужностима калуђеричким, као што јој отац у писму изрично заповедаше. Сиротица је једва чекала да се једном сврши она дугачка бесмислена церемонија, у којој је постала испосницом, па да један пут остане сама, да један пут душом дане. Али тек што је доведоше до њене клети, тек што се стропоштала на своју постељу да се сита наплаче, шкрипнуше врата на ново, и једна калуђерица уђе полако пажљиво осврћући се, и пажљиво врата затварајући.

— Па зар још није доста — уздахну Лудгарда — та шта хоћете још од мене за име Бога? —

Али калуђерица не рече ништа, већ метну прст на уста; дође до прозора, па промоливши главу на поље погледа на све стране, па се онда врати запрепаштеној девојци која ју је мерила од главе до пете. Прво беше јој лице познато, а друго могла би се заклети да је није као калуђерицу видела, бар не у траункирхенском намастиру.

Калуђерица се дубоко поклони пред Лудгардом па отпоче, мало збуњено, говорити.

— Опрости ми, светла госпођо, што у овакав час усудих се да прерушен до твоје ћелијице продрем... —

Лудгарда скочи са постеље чим зачу тај познати глас.

— Ти си верни паж мојега Конрада? —

— Јесам, светла госпођо моја, и само у његово име могао сам се усудити да пред твоје лице изађем. Ја сам на време сазнао колике ће страже бити постављене око намастира, па како није могуће да господар и даље прелази ноћу амо, ако не ће да мете на коцку твој и његов живот без икакве користи, то је мене послао да му честита љуба у сред оволиких непријатеља има барем једног верног слугу на кога се поуздати може. Осем тога ако ваљадне што предузимати, ја ћу преносити гласе тамо и овамо а да се непријатељи ничему не досете. Шта се данас овде догодило, [85] и какви су гласи стигли од славнога грофа Отокара,

ја сам све побележио и све послао у Ајзенау по поузданим људима из Гмундена, куда ћу ја сваки дан одлазити под изговором да имам тамо неколико болесника да негујем. Јер — и то ти морам казати — ја сам се пријорки казао да сам калуђерица од реда милосрдних нудиља, којих нема нигде близу намастира, и да бих желела да се коју недељу одморим у овом дому божијем, докле не прикупим нове снаге за моје даље путовање! —

Лудгарди се напунише очи суза.

— Јадно момче! А знаш ли шта те чека, ако те ухвате да је то на теби само машкара? —

— Чека ме смрт. Али шта је мени до тога кад могу само за мога господара и пријатеља, кад могу за његову дичну љубу да погинем? — и паж хтеде да целива скут од хаљине Лудгардине, али она му пружи руку:

— Хвала, по сто пута хвала, добро срце! Али сад је већ доцкан. Иди и ти отпочини. Сутра ћемо се разговорити о ономе што нађемо да је најбоље учинити! —

Паж клече на једно колено па пољуби Лудгарди руку, за тим се још дубоко поклони и оде из ћелијице, тако исто тихо и нечујно као што је дошао. —

Прође неколико дана после ових догађаја. Страже, су око намастира стајале онако исто као што их је Курт први дан разредио, само што их млади гроф не обилажаше тако често. Оне су оштро пазиле на све стране и нико није смео у намастир без особитога допуштења. Само смерна и дубоко погнута калуђерица од реда милосрдних сестара нудиља, која беше у гостима у намастиру, смела је кад је год хтела ући и изаћи, јер она је у Гмундену имала многе болеснике да гледа. Тако је Конрад сваки дан добивао потпуна извешћа о свему што се догађало у зидовима Траункирхена, и могао је употребити тренутак који му се као најудеснији јави, да спасе љубу своју из непријатељских [86] канаџа. Он је у својим порукама наваљивао да се не чека док Отокар дође, али Лудгарда му је одговарала да она не верује да ће је отац, коме је она све на свету била, натерати силом да се покалуђери, и да се она тврдо узда умекшати његово срце ако је доиста у њему никла та страшна одлука, и ако није цела ствар само интрига Куртова. Тек пошто се увере да нема више очинске љубави — поручиваше му девојка — тек пошто виде да нема другог спасења, онда ће да бегају у свет. Конрад није имао куд. И он пристане да се и то последње покуша, па ако не помогне ни то — онда отмица, па макар знао да ће га цела царска војска гонити, па макар се рад ње морао тући са целим светом.

Али дани промицаху а о доласку Отокареву у Траункирхен ни трага ни гласа. Стаде тешко витешком Конраду у пустој кули, у којој сада не беху ни његове слуге, јер му паж беше у намастиру, а остале момке беше растурио на све стране пријатељима и витезовима за које знађаше да не жале заложити свој мач па и саму главу где се ради да се спасе дама једнога витеза, и по каткад му се чинило да ће се разболети од тешке срџбе и жудње.

Тако лешкари Конрад једно после по дне на трави пред својом кулом и гледа непомичним погледом преко језера, тамо где се пуна сунчана зрака одбија на оружју и оклопима његових џелата... „О девојко, за што ми твоја молба удара тако тешке ланце на руке, а ја бих тим бездушним најамницима показао, ко је Конрад од Ајзенауа!“... Али стиснута песница, коју беше подогао претећи, клону опет на зелену траву.....

— Здраво да си витеже ајзенауски! — зачу се некакав храпав глас иза њега.

Конрад се окрену и виде пред собом са свим непозната човека са непријатним али доста јуначким изгледом. Лице му беше ишарано ожиљцима, па и десно око беше изгубио у тим бојевима, који оставише толике [87] трагове на њему, јер и оно беше везано црном марамом. Дугачка и густа брада риђе боје, спушташе се преко оклопа на прсима који беше заједно са шлемом доста незграпно начињен тако да изгледаше као да несу за садашњег господара ковани, и на којима се такође могла видети доста удубљених и искривљених места, где су тешки буздовани ударили. Лева му рука беше на крсташком балчаку дугачкога мача, а у десној је држао бодљикав буздован на коме се црвенила рђа и осушена крв.

— И ти ми здраво, незнани јуначе. Које те добро к мени доведе?

— Казаше ми људи да теби требају момци који умеју владати оружјем, на како се ето сврши крајина с Хунима, ја дођох да се код тебе најмим у службу ако ме усхтеш примити! —

Конрад га пажљиво погледа од главе до пете.

— Како ти је име, и одакле си? — Запита за тим.

— Име ми је Хинц, а родом сам из Шварцвалда! —

— А јеси ли још чему вичан осем тешкоме буздовану и оштроме мачу? —

—Разумем се нешто и око коња, а ваљда би се за невољу умео наћи и у витешком лову. Бар витез од Штајнтала код кога сам служио пре ове крајине, и кога сам свагда у лов пратио беше са мном задовољан! —

Конрад уста код ових речи Хинцових. Како да њему не падне на памет планински лов, него чами код своје куле као какав заточеник.

— Па хајд’ да огледамо, Хинце, пристајемо ли један другоме. Отиђи у коњушнице па опреми за обојицу коње. Дечак ће ти један казати којега коња ја најрадије јашем. — И Конрад пружи руку своме новом слузи. Овај закачи буздован о балчак, скиде црну гвоздену рукавицу која досезаше скоро до лакта, па се рукова с Конрадом и оде у кулу. Да витез не беше данас тако расејан, он би опазио да рука Хинцова ни мало [88] не одговараше суровом и незграпном лицу, него шта више могла би се упоредити са руком ма каког господичића који није навикнут на тешке послове.

После по сахата изведе Хинц опремне коње, и обоје узјахаше, па се упутише узаном стазом између Траунштајна и језера. Конрад је при поласку оставио вратару разне поруке ако би га потражио какав пријатељ из Гмундена док се он не врати из лова, али Хинца као да тај разговор ни мало не занимаше. Он је додавао господару оружје, а после се замахао око свога коња.

На лову имао је Конрад прилике да позна Хинца са многе руке. Он је гађао не може бити боље, скакао је преко најстрменитијих места и одржавао се на коњу и уза онаке стране где је Конрад обично силазио с кова. Кад се већ није могло даље јахати, везаше коње за један храст у добром заклону, па онда опучише пешке у планину. Па како је разговоран био Хинц! Колико је он знао старинских песама о страшном витезу Сигфриду, о његовој женидби и смрти, колико је знао причати о ритеру с гвозденом руком! Па какав је шаљивчина био тај чудновати Шварцвалдац! Било је тренутака где је Конрад заборављао на цео свој јад и чемер, на цело очајање које га мораше обузимати при сваком помислу на најближу будућност — и он се смејао од свега срца. Тако је Хинц за неколико сахата узео на јуриш срце свога новог господара, и кад се под ноћ вратише кули, па му Конрад предаваше узде, потопша га по рамену рече:

— Ако сам и ја теби у вољи, мој вредни Хинце, као што си се ти мени допао, онда се не ћемо тако лако растати, нас двоје — а? —

И тако оста Хинц у служби Конрадовој, и како који дан све милији постајаше своме господару, тако да му је много и кроз прсте гледао, јер не прође неколико дана а млађи донеше Конраду да његов нови момак често кришом излази из куле, те по целу ноћ не дође. [89] Он га зовне преда се па га стаде испитивати. Хинц поцрвени, па стаде збуњено муцати, на послетку признаде да има у Гмундену љубавцу, па к њој одлази. Више га Конрад није ни питао. Њему се особито допадало кад је човек искрен.

Тако прође читав месец, од како је Лудгарда постала испосница, читав месец тешких мука за које нема речи, ал’ које мораше да поднесу љубавно срце Конрадово и његове љубе. На послетку освану и жуђени дан који ће одлучити њихову судбину, куцну тај давно чекани час, који изгледаху сви с таким једнаким нестрпљењем а с онаким разним осећањима и уздањима. Сви гласници које стари војвода беше послао до тога дана јављаху подударно да ће гроф Отокар од Штајера, лицем на Липштатсонтаг стићи у Гмунден, и светина која се из свију страна скупљаше на тај народни празник, беше ове године три пута многобројнија јер је свакога мамило да види најславнијег царевог војводу са његовом сјајном свитом најодабранијих витезова, да види велику параду с којом се општина гмунденска одавно спремаше да га дочека, да види како ће траункирхенскн намастир дочекати свога штедрог ктитора, који у својој безграничној љубави ето долази да своју јединицу посвети вери Христовој и светој служби божијој...

У очи тога дана беше Хинц нешто веома снужден. Пита га господар за што је невесео.

— А како ћу бити весео, кад ето сутра је највећи празник оних што се милују, а ја не ћу ни видети својега злата, камо ли провести цео дан с њоме! —

Беше смешно чути таке љубавне уздахе од ћошкастог, ружног и прилично у годинама војника. Конраду се и нехотице развукоше уснице па рече:

— А за што голубе мој? Ко ти брани да вас дан сутра будеш с твојом драгом? — Хинц разрогачи очи:

— Па ја мишљах да ћу морати непрестано крај тебе остати кад сутра одеш на дочек војводе Отокара?

Конрадово се чело напушти:

— Ја га не ћу дочекати. Он се срди на ме што му несам дошао у помоћ са својим људима противу Хуна, — а ја опет не ћу да му казујем шта ме је зауставило... Ако је то, ти можеш слободно провести дан где ти је драго, само сутра на вече да си у кули, јер можда ћеш ми требати!... —

Хинц у мало није загрлио свога господара од тешке радости, па онда одлете низ кулу као момче од двадесет лета.

Сутра дан оживе Гмунден као каква приморска варош. Са свију страна језера забелеше се једра на чамцима. Небројени чамци и лађице пристајаху пред тргом гмунденским на коме је чисто врило од силних гостију. И све то беше у најлепшем стајаћем руву, и старо и младо. Оно истина многоме момку и многој девојци није стало толико до тог Отокара, али данас је Липштатсонтаг, (Lieb’bestättigumgssontag ) , па ко се не би накитио што може бити боље! А знате какав је то празник? Њега нема ни у једном календару, али живи у нашем народу по овим крајевима и дан данашњи, дакле далеко преко хиљаду година. На тај дан се искупе сви момци и девојке који се милују а ма рад каквих узрока не могу да се венчају, па живе онако као што се живело пре него што су жрци и попови измислили тајну брака, која им толике приходе носи сваке године. Пошто се лепо помоле Богу у цркви, они седну где у порти па једно друго питају, јесу ли ту годину што је прошла били задовољни једно с другим, да се није које нашло чиме увређено, да није он или она ухваћена у невери, да ли се данас још онако пазе као онда кад су започели заједно живети, и јесу ли вољни да и од сад наставе „одношај“. Ако једно другоме имају што замерити, или ако се више у опште не слажу они се лепо рукују и растају за на век са врло мудром изреком „ако не можемо више једно поред другога живети, можемо се добру и пријатељству растати,“ [91] а ако се и сад пазе као у почетку познанства, па се на тај дан понови стара срдачна свеза — онда нема краја весељу. Механџије и свирачи добро знаду тај дан у години, јер их нањ спопадне „крвав“ зној, ал’ им он донесе скоро толико ка’ неколико месеци тежатника и обичних дана.

У сред тако огромнога џумбуса, певаније и играња, у сред те необичне вреве и комешања, пролете око заранака једно десетак коњаника на својим запенушеним коњима низ главну улицу право пред општинску кућу. Као пожарни пламен пронесе се глас у све улице и кроза све гомиле народа на тржишту, у порти и на ливадама око механе где се младеж беше искупила.

— Стигоше аброноше! За тили часак ујахаће и сам Отокар на варошке капије! —

Ја кад се заталаса то море људи, жена и деце! Све живо беше нагло да уграби које месташце на путу којим ће проћи славни војвода. Док се они из општинске куће кренуше, већ је било свуда тако пуно, да се с муком могао прокрчити пут кроз народ. Честити старешина грађански са осталим онима варошким (сенаторима, општинарима) у својим до земље дугачким мантијама од црне чохе, са широким јакама од хермелина, са белим перјем на црним баретима, и са драгоценим знамењем својега чина, које им је на тешком златном ланцу висило око врата и блистало на прсима — дочекаше високога госта на самој капији и поднеше му на јастучићу кључеве гмунденске, у знак варошког поверења, љубави и поштовања. Тако исто још на капији дочека Отокара цела властела из околине, са његовим драгим Куртом на челу. Лице му се од радости сијало скоро живље но његово сјајно рухо и оружје, које данас беше на њему.

Гроф Отокар од Штајера прими милостиво поздрав грађанскога старешине и осталих варошких представника, додарну руком поднесене кључеве, за тим загрли својега сестрића, па пошто се с њиме упитао за јуначко [92] здравље, рукова се са свима племићима и господичићима, и онда даде знак да се цела литија крене. Напред трубе и бубњеви, за њима војници Куртови са дугачким копљима уз раме, и маширајући у густим редовима, за њима попови и калуђери са својим ђацима свећама, кадионицама и латинским песмама, за њима велика и мала властела, и пред сваким племићем на неколико корака ишао је његов заставник са барјаком и паж са сјајним штитом. За њима су ишли смерни оци варошки са својим старешином а око њих заставе и знамења вароши. Онда долажаше сам Отокар ослањајући се на својега Курта, а левицом поштапљући се на свој грдни мач, који је сав блистао у алемима, и само слабо беше привезан дугачким и широким ланцем од самих златних павата око бедара старога јунака.

Одушевљење народно не знађаше шта је доста кад угледа поштено и лепо лице старога војводе. У кланцима, који се из далека чине као да су одмах иза Траункирхена и Ајзенауа, проламаху се јеци од хиљаду и хиљаду гласова који се надвикаваху својим радосним усклицима:

Слава Отокару, грофу штајерском! —

— Слава десној руци царској: —

— Слава избавитељу хришћанске земље од безбожника! —

Уз то грмела су још и сва звона на свима црквама и намастирима којих је онда много више било но данас, уз то трешташе неких стотину које труба које бубњева, уз то њискаше стотина преплашених коња, јер иза Отокара пружаше се недогледна свита возара, војника, и слугу, који још не беху сви ушли ни на варошку капију, кад им је Господар био већ на обали језерској. Ја дивно ли беше сад погледати на питомо језеро! Небројено чамаца застртих скрлетном црвеном чохом, и искићених заставама, а међу њима велики чамац варошки са драгоценим небом од голубије боје [93] са златним шарама и кићанкама — љуљушкаше се на његовим таласима. Па ипак при све том што је део џиновски лук од Орта до Химелрајхвизе био начичкан чамцима опет све то беше мало за онолики народ — јер сваки је хтео да прати војводу преко језера у Траункирхен.

Отокар уђе у свој чамац и с њиме варошки сенат Курт и неколико њих од велике властеле. С десна се поређаше попови са својом свитом у једно десет чамаца, лево уз Отокарев чамац пловила је цела остала властела, у својих 20 година а иза те најближе околине крену се цела остала једва прегледна маса весала и чамаца.

У исти мах отиште се и од Траункирхенске обале неколико чамаца, у сретање овој вароши на таласима. И са њих се подизаше димови из кадионица, и са тих се чамаца зачуше на брзо црквене песме само много нежније много лепше, и са њих се скоро заблисташе часни крсти и црквене заставе, и на њиховом највећем чамцу беше подигнут олтар... То иду св. бенедикћанке, смерне калуђерице намастира Траункирхенскога, да поздраве свога штедрог дароватеља и заштитника. Сад се већ чују и звона из Траункирхена... О, како чудно одјече у планинама и стењу око језера тај необичан живот који сад беше на његовим таласима! Али нико нема каде да сад на то пази. Јер ено се обе стране већ здраво примакоше једна другој, ено се већ може распознати како добре калуђерице клече око олтара и певају своје најсвечаније молитве, ено већ и поштоване пријорке где на све стране благосиља, ено и једне младе испоснице пред пријорком, над самим кљуном великога чамца, где клечи па пружа своје беле руке према светлом госту... Ах, та то је лепа јединица грофа Отокара, то је она лепотица о којој певају већ сви минесенгери и трубадури, то је оно вилинско чедо што би по лепоти и по срцу своме била за краљицу ол’ [94] царицу, а сад је испосница... Па гле, како је бледо јадно девојче!...

Песме умукоше, подигнуте стотине весала застадоше у зраку, чамци се зауставише, и за час настаде нека свечана тишина. Сваки је хтео, ако се узмогне, да чује коју реч од онога што се буде сад говорило на чамцу грофовскоме. Али они који беху поиздаље чуше само један очајни врисак, и видеше како Лудгарда паде пред својега оца и обгрли му колена — више ништа. Међу тим они који су ближе били, они видеше слику, коју не ће заборавити до смртнога часа свога.

Лудгарда није ништа говорила, она је само гледала у драго лице свога баба, тражећи да прочита у његовим цртама милост или страшну пресуду, која за њу беше грознија него осуда на смрт.

Преко њених бледих образа сустизале су се сузе као да су оне хтеле да кажу нешто кад издадоше неверне усне, па се само грчевито напрежу не пуштајући ни гласка више после онога јаука који се оте из несрећних прсију младе испоснице...

Отокар подиже своје дете, па га силно пригрли на оне исте јуначке прси на којима је до скора онако блажено и безбрижно почивало његово мезимче, и у којима се данас беше распламтао страшан бој између онога што ледена памет зове светом дужношћу и нежног очинског срца... Како би радо дао седи војвода све своје благо и госпоство, сву своју славу, све, све, само да му Господ не даде да испије ову горку чашу.

— Стегни срце, моје драго дете... Не заборави да си том жртвом коју ћеш да поднесеш створитељу и спаситељу твоме, откупила живот и поштење хиљадама хиљада људи, да си спасла стотинама божијих храмова од скрнављења безбожних руку.... Радуј се, што је Господ Бог баш тебе изабрао... -

Овде издаде глас јаднога оца, али гроф Отокар брзо прикупи своју снагу и на поздрав поштоване пријорке [95] и намастирских сестара одговори доста мирно и тако гласно да се на далеко чудо.

— Хвала вам, свете служитељке божије, хвала што се у вашим благоугодним молитвама сећате свагда и моје грешне душе... Вишњи је толико милости просуо на моју недостојну главу, и таким очевидним чудом избавио од пропасти целу војску моју да ево за прву дужност сматрам, пошто сам вратио цару мач што ми га је поверио био, да принесем Богу на жртву једну од последњих узданица старости моје! — и он загрли Лудгарду и Курта.

Попови и калуђерице запеваше неку песму „Блажени они који сами себе убијају у славу Господа” или тако нешто, а народ заслепљен толиким самопрегорењем и безграничном љубављу ка Господу — заборави на мах на оно мало милосрђа што се доче кретати у хиљадама његових срца кад угледа несрећну девојку — па гракну на ново на сав глас да је чисто Траунштајн јекнуо.

— Слава христољубивоме Отокару слава светоме срцу његовоме! Слава, Слава! Слава! —

Али као да ни самоме Господу не беше мило толико нечовечне љубави, јер у исти мах натушти се ведро плаво небо, стаде грмети и севати, а из неба које се до мало час љупко смешило тој величанственој појави на језеру, стадоше се проламати громови, и један од њих удари баш иза Траункирхена, у планину Соненштајн, која је данас гола стена, ал’ онда беше у најгушћој шуми... Облаци који се са свију страна тако брзо згромилаше, те покрише небо над језером беху тако црни и спустише се тако ниско да се пола Траунштајна губило у њима а на лепом језеру учини се на један пут ноћ.... Све живо премре од страха.... И најсрчанијега обузе нека језа кад угледа ова небеска знамења, ову срџбу божију.,.. Поповима заседоше њихове латинске песме у грлу па ни да квекну више..._ Звона на један пут умукоше и у Гмундену и у Траункирхену, [96] као на какву заједничку заповест... Властела се збуњено згледаше, а народу не падаше више на памет да радосно кличе. Кад још у тај мах букну иза намастира огроман пламен од неког џиновског огња који је гром запалио, народ помисли да је Бог сам намастир упалио па прсну на стотину страна само да побегне од човека, на кога се небо тако срди... Па не само глупи празноверни народ, него и сви они херцези грофови и барони, који до мало час подизаху Отокара у небо за богоугодно дело које је намислио да учини, сви, сви се разбегоше куд који, па и самога грофа Курта на један пут нестаде као да је у језеро пао, а оно само Отокар није видео како му сестрић ускочи у најближу племићску гондолу, па побеже са осталима пут Гмундена, није видео, јер је сувише имао посла око јадне кћери своје. Али при свем том што све те хиљаде људи, које му до мало час усклицаху као да је какав полубог, побегоше од њега као да му дах просипа најкужнију заразу. При свем том што ни старац не беше чист од празновере, он ипак не задрхта ни за један тренутак, он стајаше непомично у сред великог општинског чамца, исправљенији скоро него што обично може да хода и стоји, његова лепа глава са оним дугим сребрним власима и белом брадом беше поносно ако не дрско подигнута према натуштеноме небу, и оне силне муње које му за по који секудн осветљаваше лице не учинише ама ни да се једна једина црта поремети. Тако се држи јунак, тако стоји човек који је готов да се ухвати и с громовима у коштац за оно што он мисли да му је дужност!... Сирота, сирота Лудгарда!... -

Кад велики чамац пристаде уз обалу, па се Отокар обрну да види ко је јошт остао узањ од оне огромне војске, он угледа само калуђерице, варошке сенаторе и гмунденског старешину... Горак осмех заигра на уснама старчевим... -

Кад уђоше у намастир онда тек видеше да не гори он собом, већ Соненштајн, који скоро иза зидова намастирских почиње. Ужасна ватра беше то, и како који сахат све даље и даље обухваташе ону огромну шуму у којој донда још ни једна секира не беше засекла. Силни ветрови који јурнуше из стења и ждрела као какви бесни дуси па узбуркаше и најдубље слојеве језера, подижући огромне таласе у висину и стропоштавајући их у амбис — стадоше чупати читаве растове из корена, и они се стропоштаваху у језеро повлачећи за собом по стотину каменова, као да није било и онако доста ужасне ломњаве и праске од оних громовних плотуна којима по неколико пута одјекиваху Траунштајн, Шпицлштајн, Ерлакогел и остало громадно стење на сваки тресак којим би шинули црни облаци све вршкове око језера. Олуј све снажније распаљиваше ватру на Соненштајну, и она око по ноћи беше обухватила целу планину свуд у наоколо, и паклена црвен која обасјаваше узрујане облаке на црноме небу чињаше га само страшнијим него што је и онако било. У неко доба ноћи удари силан пљусак, и свака крштена душа око језера обрадова се у нади да ће он ако не угасити а оно бар у толико ограничити онај ужасни ножар да не обухвати села око језера, јер онда оде и Гмунден!... Али пљусак не потраја дуго већ уступи место граду, који груну тако крупан како га ни најстарији гмунденац није запамтио, тако силан да је побио сву ситнију живину која се десила на двору, и поломио скоро све прозоре, тако да је олујина могла фијукати и кроз најсклонитије собе по кућама... Ни град не потраја дуго, па се опет провалише громови да је и онај падао на колена ко се никад молио није...

Па при целој тој страхоти један је човек стајао на алтану куле ајзенауске, гологлав као да хоће да расхлади угрејано чело на тихом ветрићу вечерњем и гледаше на траункирхенску страну као да тамо баш [98] залази умиљато и уморно сунце а не да гори једна цела планина! То је Конрад.

Бесни ветрови шибају га са свију страна, цела се кула из темеља тресе, и што је год било чељади посакривало се у подруме или друге заклоне, само је он стајао на своме алтану и гледао је у страховите црне дубине језера, које се по кадшто разјапиваше пред његовим очима, да се после неколико тренутака за тим одма на ново склопе... Али он није о томе мислио што је гледао, јер би онда морао бар колко толико задрхтати од толиких ужаса који се на један мах око њега просуше... Он је још непрестано видео величаствену литију на језеру како полако и сложно маше са хиљадама својих крила, видео је дивно искићени чун, који је носио човека што ће до који час, једном речцом својом решити његову и Лудгардину судбину, видео је како му калуђерице одоше на сусрет, познао је сломљену душу своју где клечи пред приорком, видео је како му љуба паде ничке пред оца свога па му загрли колена... И ено, ено старац нешто говори, диже руку к небу... Да л’ је живот или смрт? Ал ено где сви они добри људи у глас кличу „Слава Отокару“, мора бити да ће се све на добро окренути; та зар би народ имао срца да онако кличе, да није чуо како се стари војвода предомислио и како неће оскрнавити оца у себи, нити се огрешити о срећу и живот једног детета свога за љубав једне неразумне и грозне заклетве?... И ено се заједно враћају у намастир и сад ће његов верни паж његова десна рука, учинити све што је у човечијом силама да јави све што је и како је... Како се свршила литија и шта је иза ње настало, све то беше Конраду као неки сан, као нека песма која се из далека чује, ал’ човек не може да разбере ни једне речи.

Његово уздање у пажа не беше узалудно. Пред по ноћи стиже под ајзенауску кулу један коњаник од гмунденске стране, којега је Конрад тако жељно чекао, и пре него што је он сјахао, беше витез код њега.

— Говори, Фрице, ако Бога знаш! —

Сирома Фриц једва је дисао толико је морао уз ветар да гони, толико беше сустао од огромних напрезања с којима је од Гмундена довде продроо.

— Војвода је неумитан... Сутра ће је покалуђеричити... ноћас све ћелије пусте... сви у цркви... Паж ће држати луч на Лудгардину прозору, да Господар право подањ стане... Ужета спремљена... Лудгарда чека... Ноћас или никад!... — и јадник се стропошта онесвешћен пред ноге своме господару.

Конрад га подиже као какво дете па га на рукама однесе у кулу, и предаде га својим људима, и упита где је Хинц?

Сви рекоше да је баш сад међу њима био, па га у тај мах некуд нестаде. Конрад јурну на поље, и тек што је из куле изашао угледа према пожару Хинца где дреши једини чун свога господара, који су могли да отму од оних небројених знанаца, који му остале одвезоше још јутрос у Гмунден.

— Верна слуго — мрмљао је Конрад — ти и не чекаш да ја искажем што мислим, ти унапред погађаш сваку моју жељу, — и он јурну к језеру. Међутим док он до воде, Хинц беше се са чамцем жустро отиснуо од обале, па се смејао неким хладним страховитим смехом од кога се учини Конраду, да ће му заледити сву крв у дамарима. Огањ соненштајнски беше целу слику осветлио својом скерлет-бојом, и Конрад је могао јасно видети како Хинц трже маску с лица, па се на један мах претвори у грофа Курта штајерског.

— Себре ајзенауски, ти тражиш слугу твога, али си нашао господара... Оне исте руке које су до синоћ придржавале стремен докле ти ускочиш на коња; данас ће уместо тебе примити слатки терет из осветљене ћелије траункирхенске, па ће га однети овамо где га нико више ни видети не ће а камо ли љубити, осем мене, грофа штајерскога! Запамти ову ноћ деране, па се више не хватај у коштац са витезовима пред којима треба да у праху милиш! — Куртов глас умуче, јер [100] сад му један велики талас подиже чаман у висину, па се заједно с њиме стропошта, али за тили часак пропе се други огромни талас и на његовој грбини појави се неповређен чамац и возар у њему, који је сад озбиљно веслао пут намастира.

Конрад је гледао мало за својим крвником не мичући се као да је од камена.. Па један пут се оте некакав неразумљив и загушен глас из његових прсију... Он баци са себе све што је од гвожђа на њему било, оклоп, панцире, све, све, само узе го мач у зубе, и — скочи у језеро... Потраја дуго докле га таласи изнеше на површину, али од тога тренута пливао је као стрела, право за чамцем...

Док се то догађало с једне стране језера, на другој се подизаху само смерне молитве к небу... Молили су Бога да се смилује на своје робље, да им опрости што му тако дуго затезаше обећану жртву, да се смилује, та ето сутра са зором посветиће Лудгарду, та ето сутра у јутру биће та небеска изабраница већ невеста Христова и носиће на прсту небески брачни прстен, који ће је за навек одвојити од овога грешног света, и који ће јој сам владика Штајерски наденути на прст... С тога кад видеше да девојку не може да одржи на ногама никакво напрезање, калуђерице је на одведоше у њену ћелију и спустише је белу постељу, која је још данас посута била цвећем и која ће сутра бити брачна постеља новој вереници Христовој... За тим се вратише све опет у цркву само оставише сестру од милостивих нудиља, да чува зеницу намастирску... Тек што се затворише врата на ћелији, прерушени паж прискочи вратима те их закључа, зграби из једног прикрајка спремљену буктињу и запали је полако на кандилу, па пошто се добро разгорела углави је у оквиру од прозора, па стаде размрсивати и расправљати своје басамаке од ужади, с којима је толико пута претурио свога господара преко зида намастирског. Шат га послужи и ове страшне ноћи!...

Међу тим беше се Лудгарда прилично опоравила, па седе у својој постељи, наслони главу на обе руке и гледаше укочено у један клин у поду. Њено лице беше у ономе мору страховања, уздања, бола и очајања, које јој је данас прешло преко главе, добило тако мученички тако светињички израз, да би човек и нехотице морао да посумња, је ли то онај исти пупољак од некада, она иста дивна девојка, или је то какав анђео с неба, који је дошао да однесе измучену душу Лудгардину, па се и њему самоме сажалило што тако млада и лепа мора већ да умре, те је сео крај ње, па се замислио... Бар то беше прва мисао која сену кроз главу младога пажа, чим је свршио што је имао да спреми, па се окренуо да види шта му ради госпођа, — и он паде на колена, склопи руке пред том светом појавом с онога света, и у мал’ није почео да је моли: Милост, милост,. немој узети душу моје добре госпође! Гоподар је не би преживео ни један дан, а и ја би од туге за њима умрети морао! Смилуј се на младост њихову, на њихова добра, добра срца! —

Али у то махну Лудгарда руком преко чела, па упита полако:

— Да ли је могао твој гласник већ стићи до Ајзеннауа? —

— Могао је, светла госпођо! — одговори паж, па устаде — и ја мислим да ћемо скоро угледати наш чамац на таласима...

— У чељустима страшнога језера... — промрмља Лудгарда за се, и нека језа је прође по целом телу па се сва стресе...

— Што се тога тиче, - светла госпођо привати паж, који одмах увиде шта Лудгарда мисли — не бери ни мало бригу. Нас је још једном ухватила овако исто силна бура на језеру, и ја сам мислио да нам је последњи час куцнуо, и упустио сам весло из малаксалих руку, али господар је тако мирно и тако поуздано веслао као да ни најтиши поветарац није замутио глатко [102] огледало језерско. Ако ми само једном угледамо његов чун у језеру, онда смо за цело још ноћас спасени! Јер треба... —

Девојка на један пут скочи па притрча прозору, и пружи руку на ону страну где је на језеру лежала пламена, као крв црвена слика, пожара соненштајнског.

Паж у мало не дрекну од радости. Од ајзенауске стране искочи један црн балван у осветљену партију језера, па стаде просецати крваве таласе право пут намастира. Лудгарда и верни паж стајаху не помично, и не говорећи ни речице пратили су свако кретање оне црне пруге, која све више и више растијаше, и тек пошто им се толико приближила да су могли распознати да је доиста чамац и да у њему један ритер весла, а то су по томе познали што се огањ, с блеском одбијао на његовом оклопу и оружју, тек онда се сетише да мало дубље и мирније уздахну.

— Он је! Он је! — шапутало је момче тарући руке радосно, па онда подиже песницу према оној страни где се још на коленима молило за божији благослов на скрнављење најсветијих права људских — показаћемо ми вама, црне тице, на чијој је страни милостиви отац небесни! —

У тај мах осети он да га Лудгарда силно шчепа за руку, па га на ново окрену прозору.

— Видиш ли још чамац? —

— Како га не бих видео? Та просеца џиновске таласе као да целога века свога није ништа друго радио! —

— А... а... видиш ли онај леш, или онога пливача што се иза чамца вуче? — и глас девојчета дрхташе као да је грозница хоће да ухвати.

Паж се оштро загледа у ону пругу коју чун остављаше иза себе, али његово соколово око није могло да угледа ништа, јер обично се та пруга одма губила у оном залетању, сударању и размрскавању огромних таласова.

— Ја не видим ништа, госпођо! —

— Али ја сал видела... — одговори девојка тихо, а на њено ведро и поносито чело спусти се на ново онај тешки мрки облак брига и страха.

— А — рече за тим паж, појмивши чега се Лудгарда боји — да су они што намирисали — и он показа палцем преко рамена — они прво не би нас оставили овде тако на миру а друго не би ни за које благо нашли човека, који би данас скочио у језеро у потеру за витезом ајзенауским, који се хватао у коштац и са 3—4 своја парњака, па их опет побацаше у прашину! — -

И тако се паштило добро момче да разагна сваку сумњу, свако ново страховање, које обузимаше његову госпођу у те дуге — тешке часе! Како јој се пре — ах кад је то било! — чинило да је кратак пут од једне обале језерске до друге, кад је из оног верног заклона у намастирској башти, гледала за чамцем својега драгог, а сада!... О света богородице, зар овим страшним мукама не ће бити краја? Њој се чинило да читаву вечност трају те немилостиве борбе између страха, уздања и очајања, који се играху с њеним јадним срцем... Од сваког новог таласа, који се дочепавао трошнога чуна, зависио је живот или смрт, срећа или живот у гробу... Најзад је издаде снага; то што је јадница данас претрпила беше сувише!... Лудгарда паде на колена и стаде се од срца Богу молити да јој прекине страдања па макар било канџијом срџбе своје, макар громом из црне тмине која на пољу сакриваше и небо и земљу, само да се не мучи више...

У тај мах врисну паж. Он се грчевито држао за прозор да не падне, а лице му је било бело као исти зид.

Лудгарду прође нека страшна слутња, и један једини поглед беше довољан да јој угаси и последњи жижак уздања... На таласима, већ близу обале, пливао је полако један изврнут чамац... Мало даље једно весло [104] и један штит... а још мало даље играху се таласи с једним човечијим лешом који је на леђима лежао...

Шума на Соненштајну беше с језерске стране сва изгорела, и оно страховито осветљење језера гасило се мало по мало, бура се стишавала, громови умукоше, муње се више не појавише, и најпосле оста само црна ноћ и тишина као у гробу. Само још у ћелији Лудгардиној светлуцало је кандиоце, али и његов пламен борио се са смрћу, и он прсну још неколико пута, па се и он угаси...

После неколико сахата грану над језером најлепши летњи даа. Гроф Отокар од Штајера тек што беше пред зору легао мало да склопи уморне очи, а већ се зачу силио куцање алком на његовим вратима. Он отвори и преплашена приорка улети у собу без душе, и јави му да су сестре мало час виделе како Лудгарда јурну из намастира напоље, како је ни вратари несу могли на капији зауставити, јер им се учинило као да је девојка бесомучна па су се распрштали куд који.

За час је био цео намастир на ногама, и стари војвода пође са својим доглавницима и витезовима вазалима да траже дете своје. Учини му се чудно што у његовој свити нема његовог драгог сестрића, али кад му рекоше његови момци, да је гроф Курт још синоћ отишао пријатељима у Ору, он није више ни питао већ похита оном страном куда рекоше да су видели његову Лудгарду.

И несу дуго тражили...

На обали, одмах сниже намастира, обасјаваху први сунчани зраци чудновату слику. Лудгарда, онако у њеном испосничком руху, са распуштеним власима, лежи на грудима Конрада ајзенауског, а с њега се цеди вода у млазовима као да је сад изашао из језера... Пред њима клечи сестра нудиља, која је била одређена ноћас да чува испосницу па раскопчава хаљине које још беху на витезу... Мало по даље од њих лежи у песку гроф [105] Курт од Штајера на леђима, са избуљеним крвавим очима, модрим образима и крвавом пеном на устима... На језеру љуљушкао се један изврнут чамац са грбом ајзенауским...

Приорка и остале калуђерице окренуше се на страну с гнушањем од саблазни, коју угледаше... Витезови се згледаху зачуђено а неки и уплашено.... Само један Отокар оста миран. Он приђе мртвоме сестрићу своме, целива га, па онда се окрену Лудгарди, која се још јаче припи уз свога Конрада; овај сад дочепа мач који је лежао у песку, и положи га на Лудгарду, па својим звучним, крепким гласом грмну:

— Ко се усуди да моју жену дотакне, тај је готов са овим животом! — -

Гроф Отокар дозва пажа Конрадовог, и заповеди му да гласно прича све, све што зна. И честито момче нацрта у кратко целу причу од оног турнира на коме је његов Господар видео лепу Лудгарду, па до овога тренутка — и то исприча тако верно, с толико правог саучешћа у тој безграничној срећи и очајању, које је корак по корак пратио, да ни једно око не оста сухо, да се ни саме калуђерице, које су мислиле да су давно и давно исплакале своје последње сузе, не могоше устегнути, него бризнуше у плач... Само једна приорка није имала када да буде осетљива за туђу несрећу и незаслужено страдање, јер она је знала да од овога тренутка зависи богатство и уплив намастирски, и она је дршћући чекала да види шта ће сад да ради.

Отокар уста с камена, на коме је седео док је паж причао, па онда пође Конраду с овим речима које прођоше приорки као ножеви кроз срце: _

— Баци мач, сине Конраде, ја не ћу једну неправду светити другом. Ја сам у тешком часу обећао Богу једну грану моје породице, и ја сам хтео да испуним заклетву — али свевишњи творац није хтео да ми остави избор. Он ми узе у место кћери, мојега драгог сестрића... Нека буде света воља његова! — —

После тога шта хоћете да вам још причам?

И лијеп су пород изродили

Двије кћери и четири сина,

Тако било, сад се помињало.

Вама браћо здравље и весеље!“ тим обичним завршетком из наших народних песама о подобним приликама, и то у доста рапавом немачком преводу, заври Пепи ову причу, па се онда обрну возару: — шта велиш, Јергл? Је ли све тако било како ја испричах? — Јергл махну главом, духну једно „Хм“ кроз нос, па онда рече:

— Та оно и јес и није. Ви некако све то на књишку обрћете! — па онда стаде на ново веслати.

Пепи се обрну нама смејући се.

— Ја сам знао — вели —да се нећу Вог зна како допасти моме доброме Јерглу; али вас двојица сте могли опазити како сам на неколико места покушавао да запливам у слог народног причања, али све за бадава! Ми смо сувише живели другаче но што народ живи, сувише читали и сувише навикли да оне „фине“ и „заплетене“ осећаје, које смо ми још кадри осећати, исказујемо својим начином — па сад, кад би хтели да онако просто исказујемо што у нашим прсима кипи, као што народ говори о својој срећи и несрећи, о своме животу, просто нам се људи морају смејати. То би тако исто било, као кад би хтели да наш испрекидан саркастички смех онако од срца иде, као кад се какво дете смеје.

— На сваки нанин — одговори Сервијанер — сама је ствар по себи толико занимљива да можемо лако гледати кроз прсте што се тиче облика, који си јој ти дао. Него ја причи не налазим особите сличност са причом о Херу и Леандри.

— А, ја испрва ни сам несам знао, коју ћу вам причу да причам, јер их има од више руку а о истој ствари. Оне друге су у длаку налик на ту грчку историју. Тако н. пр. једна гласи: У намастиру је била нека млада херцегиња а тамо између Ерлакогла и Шпицлштајна некакав ритер, који је сваку ноћ пливао преко језера, докле га једном таласи не избацише мртва на обалу. Друга опет: У намастиру је било неко младо девојче истина не онако „благородно“ као садашње јунакиње, али с онако исто врелим срдашцем у недрима, као оне, а преко језера, тамо код Карбахмиле био је некакав млад и леп воденичарски момак,

који је такође кадар био за љубав своме злату препливати преко језера. И он је сваку ноћ пливао преко језера, док госпођа приорка није сазнала за то грешно ашиковање... Она заповеди да се зајази поток на коме ради намастирски млин, па намести намастирске слуге на стражу, да чекају младога млинара што сваку ноћ скрнави намастир правом љубављу. И чим се јадник приближио обали, мртав уморан од толиког напрезања, развалише стражари јаз, и читав брег зајажене воде удари пливачу у лице и баци га неколико хвати у језеро назад. Он се борио колико је могао с тим ненаданим непријатељем, али та је борба била мучнија него што је мислио... И њега прогуташе мрачне дубине језерске за на век. Шта је било с његовом љубом?... То нико не зна. Влажни и тамни подруми намастирски тако исто верно чувају сваку тајну која им се повери, као и дно хладнога језера.

Бурш ућута, али кад виде да смо се и ми замислили и загледали у даљину, узе реч на ново:

— Али да ми се не би претворили обојица у паче [108] од силне сентименталности, морам још и ово „То исто-мало друкчије“ додати, као нов доказ да је срце свагда ћуприја где каква дубока вода раставља двоје драгих“ — У газде од оне лепе виле тамо, има један велики пас најфундлендски. И тај рундов има своје драго на далеко, т. ј. на другој страни језера али и он као год и Конрад ајзенуски, или онај безимени ритер или јадни млинар, и он свако вече преплива језеро да у наручју своје најфундлендкиње изјада своје тешко срце, да му она својим меким шапама углади брижне боре са паметнога чела. Је л истина Јергл? —

Возар климну главом.

— Колико и колико смо га пута нашли у сред језера где плива право пут оне мале дашчарице! —

— То су двори његове Дулчинеје! — тумачио је Пепи.

Међутим и ми стигосмо под Траункирхен, па пошто смо се нагледали са језера тог старинског „зданија“, које је толико много преживело, и коме толике буре у природи и у људском друштву не могоше ништа наудити — обиђемо га па станемо у заливу иза намастира, где обично и ветрењаче стоје. Одатле се већ види Ебенсее са својим фабрикама. Околина на тој половини гмунденског језера нема онако умиљатих партија као што су оне на десно од Гмундена, али стене и планине громадају се са свију страна, тако да им се на ону страну где је Ишл не може крај догледати.

Ми одпустисмо возаре, па одосмо у намастир г. попи, јер сад само сеоски парох служи у малој цркви, а намастир је пуст.

— Преласни господин отишли су јутрос у Гмунден, и рекли су вратити се пред вече! — одговори нам црквењак један са бакарно-црвеним, чворугастим носом, и великом ћелом на глави.

— А зар нам ти не би могао показати цркву и намастир? — упита Пепи.

— Жао ми је, милостиви господине, али његова пречасност су строго заповедили!... —

Последње речи тога човека са замјечателним носом несмо чули, јер га одмах остависмо. Пепи се најпре поче љутити што смо за бадава дошли, али одмах поче и себе и нас тешити тиме, што и онако нема Бог зна шта у тим зидинама, и нађе чак да је боље што их несмо изближе разгледали, јер би можда покварили романтичну слику, коју смо сваки за се начинили по његовој причи и т. д.

Али шта ћемо сад? Чамац смо послали назад, а ватрењача баш мало час прохуја поред нас у Гмунден, па би ваљало чекати два сахата док оде још један пут у Ебенсее па се врати под намастир.

— А шта ту ваздан лонџања? — грмну земљак, који је могао врло добро да пешачи — ми ћемо апостолски дуж целе обале па у Гмунден!—

— Дај да те бацим за тај предлог, Сервијанер! Наравно да нећемо чекати оног инглиског медведа са његовом ватрењачом, особито кад је овако славан дан. Уз пут има воћа, каквог је тешко и сам Адам у рају у своје време имао. На да видите какви су то славни вртови и паркови, какви двори а какви балкони какве цуре и какви аргуси! — .

И ми се кренемо из Траункирхена све крај обале.

Испрва је ишло и којекако. Пут нас је водио кроз тако лепе баште да несмо ни осећали ужасну жегу, али мало по мало постаде нам врућина тако несносна да смо грабили да се што скорије дочепамо Гмундена и дивне хладовине код „угаситога јелена.“ Кад дођосмо до Алт-минстера, поче Пепи на ново предлагати да свратимо у једну механу крај језера, где има свагда пржених рибица, да одемо у старинску цркву и т. д. Али преко свију његових предлога прешло се мучке на дневни ред, т. ј. да се иде кући, и он ни најмање не протестоваше противу таког поступања већине, јер и он је био мртав-уморан, па је само за то предлагао да спасе своје цицеронско достојанство.

Најзад стигосмо у нашу гостионицу, гладни, жедни, [110] уморни.

Данас већ није се могло мислити ни на какву екскурзију, већ хтедосмо да се одмарамо.

Али тек што седосмо приђе буршу некакво момче.

— Где сте, г. бароне, ја вас одавно чекам? — Пепи скочи:

— Шта је? Је ли још у гостионици? —

— Он је још у два сахата отпутовао с курирским возом. —

Бурш се стукну један корак назад.

— Куда болан? —

— Овде је узео карту само до Линца, то сам добро чуо, јер сам непрестано ишао за њим! —

Ја и земљак мој згледасмо се. Какав је опет ово тајанствени разговор?

Пепи је ходао испред стола, са прекрштеним рукама на прсима и дубоко замишљен. На један пут стаде па се опет окрену своме аброноши.

— У колико сахата полази први воз?

— У шест г. бароне.

Пепи погледа на сахат. -

— Дакле за сахат и по. Добро је. Иди кући! —

Момак оде, а Пепи се окрену нама.

— Ја сам знао да ће ми умаћи угурсуз. Та што ме гледате тако? Зар се још не сећате да говорим о ономе глупом официру? Ја сам био наместио мојега момка да пази на њега, и ето чусте да је загребао — али се он љуто вара, ако мисли да ће тако лако извући се из дуела самном. Ја ћу још вечерас у потеру за њим, на ћу га стићи пре него што се нада! — и Пепи се стаде на ново шетати пред столом.

Шта несмо ја и мој земљак покушали да му то избијемо из главе, све забадава. Он је још то вече одпутовао.

Тај догађај поквари нам цео остали теферич. Сутра дан смо ишли ватрењачом у Ебенсее, прегледасмо огромне фабрике, пентрасмо се по планинама иза те варошице, бесмо на оба лаудашка језерца, и видесмо [111] један дворац у коме лети станује по неколико месеци жена сад, императора аустриског, бесмо у Алт-Минстеру, на химелрајхвизи, науживасмо се дивнога погледа на језеро са те ливаде, — али свуда осећасмо да нема нашега бурша да све то зачини својом шалом и причама.

Ми се богме и у Беч вратисмо а Пепију ни трага ни гласа.

Месец дана после теферича, добијемо писма од њега, и то из Гмундена. Ево шта нам пише:

„У Линцу, на каси, распитах за мога фон Вицвица, и рекоше ми да је узео карту за Салцбург. Наравно да сам и ја ударио истим путем. Ту му изгубим траг за неколико дана, док не наиђох у листи странаца, који су дошли у Ишл и његово дугачко име. Одмах и ја одем у Ишл. Још исти дан пред вече сретнем га у шетници. Ја мислим да није имао капи крви у лицу за првих неколико тренутака кад ме угледа, па одмах за тим поцрвене као паприка. Ја му приђем са свим учтиво, поздравим га са свом грацијом која је „нашем“ сталежу урођена:

— Извините, г. грофе, што вас у вашој вечерњој шетњи заустављам, али ја сам сматрао за кавалирску дужност похитати за вама, да вам јавим како сте врло непоуздане људе изабрали за секунданте, јер у одређено време није нико био у кавани касине гмунденске! —

Г. гроф стараше се да се покаже колико је могуће миран.

— Ах!... г. Барон!... Зар ви несте добици моје писмо? Ја сам вам писмено јавио какви ме неодложни послови принудише да одложим решење нашега спора... —

Ја га не хтедох пустити да даље тороче, него захтевах да се одмах доведе ствар у ред. Ми одемо у гостионицу, где је било и његових и мојих познаника и уговоримо: Сутра у шест сахата изјутра, у шумици једној у којој нема никога тако рано, и то с пиштољима, [112] на шест корачаји. Сад је било пред сведоцима сад није имао куда племенити гроф. Морао се тући хтело му се или не хтело.

Тек што сам изашао из гостионице, сретне ме један богаташ из Беча који преко лета живи у Ишлу, са целом породицом и код кога сам ја неколико пута до сад био. Он се врло обрадова кад ме виде и није ме хтео пустити док му не обећах да ћу „провести вече у његовим салонима“ Ја сам се бранио донекле тиме што несам понео хаљина за такво друштво, али он ме увераваше да ћемо бити „међу собом“, и да ће даме таком играчу као што сам ја радо опростити његово буршовско рухо и т. д.

Еле, око девет сахата, дигнем се ја моме богаташу, и затечен већ повелико друштво, измешано како се само у купатилима налази. Забављало се прилично, бар је за мене била драгоцена забава слушати оне разговоре, који су хтели да буду научни а у којима неси могао да ухватиш ни главе ни репа, гледати она овчија лица код стола на коме се играху карте и то у позамашне суме, слушати пренемагање госпође домаћице, и хронику шкандалозну коју старије госпође у друштву живо обработаваху. Али највише не забављала ћерка домаћинова, млада, - прилично лепа девојка, са тако здравим мислима да би заиста заслуживала мало боље друштво него што је оно у коме мора да живи.

У један пут угледан међу гостима мога слаткога грофа! На њему најновија униформа, ордени, белило на образима, монокл, и т. д. ви већ знате како изгледа та фела људи.

И он ка да се зачудио кад је мене видео, али при свем том несмо дали никоме да опази шта је међу нама, и кад нас домаћица престави једног другоме, ми се врло учтиво поклонисмо, па по што смо неколико празних реченица изговорили, окренусмо један другом леђа.

После закуске, која је доиста врло славна била угрејах се и ја мало шампањским вином, па се несам [113] дао много молити, кад засвираше један дивни валцер мога Јована Штрауса. Играо сам као бесан, тако да ме стадоше салетати све играчице, па у џакању и шали с њима несам ништа видео шта господа раде, а најмање сам имао каде да гледам шта мој драги фон Вицвиц ради.

У сред најбезбрижније забаве и весеља кад ја ни из далека не би наслутити могао да ћу то вече још и другим нечим привући пажњу друштва осем неуморним играњем, дакле као из ведра неба гром — удари катастрофа.

Ја баш бејах у најлепшем ковитлању са домаћиновом ћерком, кад ал’ иза мене зачу се тако силан пуцањ, да је домаћица пала у несвест, да је клавир умукао, свака игра престала и сви гости јурнуше право мени. Још се ја осврћем да видим одакле је пуцањ дошао, а цело друштво стаде се смејати као да се згрануло. Како сви гледаху право у мене, а неки и прстом право на ме показиваху, то се стадох огледати и видим код мојих ногу некаку бару, стадох се пипати по хаљинама, и — богови силни, ко ми је то учинио? Из мојег задњег широког џепа вири грло шампањске боце отпушено, и племенити сок кипи из њега низ моје хаљине на патос... Пуцањ се чуо кад је чеп искочио... Мени за један тренутак стаде памет. Шта значи све то? Оно грозно смејање не ћу никад заборавити. Само се једна душа није смејала, и то је била моја играчица. Али и на њеном лицу се видело питање: шта то значи?

Ја сам само ћутао и гледао редом у она небројена смејом искривљена лица, што ме окружавају; али у мојим је прсима страшно кључало.

У тај мах приђе несрећни Вицвиц па ми гласно пред свима рече, трудећи се да утиша смеј.

— Ја разумем потпуно, г. штудиозус, да се вашем сталежу много кроз прсте гледа, али овака шала, као што је украсти целу боцу шампања ако нам се где у гостима особито допало вино — то је чини ми се прешло [114] сваку меру. Ви ћете, надам се, после ове епизоде увидети, да ја морам са своје стране захвалити на части да се с вама дуелишем, рад оне ствари која се међу нама догодила! —

Он особито удари гласом на реч украсти. Мени се смрче мало пред очима и ја скочим право на официра, и Бог ми је сведок, за неколико тренутака био би лешина, да ме у тај мах не зграбише од остраг две снажне руке.

— Пуштајте господине, — цикнем ја и обрнем се. Мене је држао домаћин.

— Ако не будете задовољни са мојом сатисфакцијом, можете чинити што хоћете. —

За тим се домаћин обрати својим гостима.

— Госпође и господо! Молим да ме пажљиво саслушате! —

Смех престаде. Сви с нестрпљењем очекиваху да виде шта ће да буде.

Домаћин викну „Карло“ , и један од ливрејисаних слугу уђе у собу.

— Ходи ближе и говори тако јасно да сви чују. Шта си се пре по сахата разговарао са г. грофом од Вицвиц у левом крилу ходника, и за што ти је дао г. гроф десет Форината. Да неси ни словца слагао, јер — ти мене добро знаш! —

Карло не изгледаше ни мало уплашено, него само мало збуњен, као човек који је само неку шалу покварио, и он погледа Вицвица смешећи се, као да пита да л’ да каже. -

Вицвиц беше стао страшно блед, и он покуша у тај мах да се „повуче из друштва“ , али му домаћин тако категорички грмну да почека неколико тренутака да се није ни с места макао.

— Говори — заповедаше за тим слузи.

— Г. Гроф ме је — причаше Карло — изазвао на страну, па ми је казао да су се сви гости договорили да учине малу шалу са г. ђаком, који је данас имао [115] срећу да вечера са високим господствима, и дао мије десет форината да г. штудијозу завучем шампањску боцу у џеп, а да не осетио, и то да најпре исечем канапе на џепу. Ја сам то и учинио тако вешто да г. штудијозус није ништа осети, и кад мало час зачух како се цело друштво од срца смеја, ја сам се надао да ћу добити од остале господе по нешто на напојницу! — и слуга врло блесасто гледаше око себе кад виде какав је утисак учинило његово признање.

Крајње презирање огледаше се на свима лицима, и Бог зна колико би њих пљунуло од гњушања, да под није био од најфинијег паркета.

— Шта велите на ово г. грофе? — питаше строги домаћин окренув се Вицвицу.

— Да је то све срамна лаж и интрига каквога мога непријатеља! — одговори овај прикупивши сву снагу.

— Да ли ћете бити истог убеђања, ако вам ја, на поштену реч кажем, да сам нехотице био принуђен да чујем од речи до речи цео разговор ваш с Карлом? —

Г. гроф био је мртав као риба.

— Ја вас морам молити, г. грофе, да ми у будуће уштедите ту непријатну дужност, да вам покажем врата — и резолутни домаћин му доиста показа руком врата, а цело друштво стаде пљескати.

Фон Вицвиц пође, али ја изађох предањ и рекох му од прилике ово:

- Г. грофе Лео Карло Стефане фон Вицвиц! Ви сте се на жељезничкој станици у Линцу тако недостојно понашали према мени да сте заслужили да се с вама као с дериштем каквим поступа, али ја сам, чувајући достојанство друштва коме сам члан, и поштујући у вама кавалира позвао вас на двобој. Ви сте, господине грофе, утекли из Гмундена пре онога времена кад је требало да се наши секунданти нађу. Ја сам вас гонио узастопце докле вас на послетку ненађох овде у Ишлу, и ја вас по други пут позвах да ми кавалирски дате удовлетворење за нанесену увреду, и ви по други пут [116] уговористе са мном рок, а ево неколико сахата за тим хтедосте на много срамнији начин да се извучете из афере. Ви ћете, уздам се, савршено одобрити ако сад с вама поступим као што се пристоји тако људима као што сте ви! — овде му левом руком отргох ордене с прсију, а десном га опалих по десном образу, за тим му предах на ново ордене, поклоних му се дубоко, па онда му окренух леђа.

Шта мислите да је урадио високородни г. гроф? Потегао сабљу на ме? Боже сачувај! Отишао је са свим мирно кући да меће хладне крпе на образ, као што се од таке пачавре у официрским хаљинама и очекивати могло.

И тако, моји драги Сервијанери, мени не беше суђено да моју ритерску авантиру свршим ритерски. Камо срећа да сам га још у Линцу мало прогњавио, па нам не би покварио наш теферич. Али има и то своју добру страну. Вас двојица сте барем имали прилику да се упознате са преставником једнога дела наше велике властеле, која се врло поноси тиме што има предке од хиљаду година!“