ПРИПОВЕТКЕ

ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА

КЊИГА ПРВА:

КОЧИНА КРАЈИНА.

У БЕОГРАДУ

У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ.

КОЧИНА КРАЈИНА

ИСТОРИЈСКИ РОМАН

од

В. ЂОРЂЕВИЋА.

У БЕОГРАДУ

У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ.

СРПКИЊАМА.

КОЧИНА КРАЈИНА.

Молим многопоштоване читаоце, да ми допусте рећи напред неколико речи, колико за роман толико и за ме самог.

Да се какав народ изобрази, да се у њему распростране науке и знања која су тако потребна за друштвени живот у опште, а и за сваког човека напосе, — потребно је да се у њему читање јако распростре. А чим ће се пре у маси народа каког распрострети и омилети читање, ако не књигама које спадају у забавну књижевност, које примамљујући га на читање својим примамљивим садржем у једно распростиру толико корисних знања; које подижу понос народни, која га сећају славне прошлости, те му тако у најзанимљивијем облику предају историју народну; [] које престављају толике племените узоре и т. д.? —

По моме смерном мишљењу, и нама би за сад ваљало у књижевности нарочито неговати белитристику; јер док не стечемо публику за читање, док се год књижевници не буду смели искључиво књижевности посветити, дотле нећемо ни имати праве књижевности, дотле ће све бити вечна почињања; а публику која чита не може нам ништа лакше створити него поменута забавна књижевност.

Кад на то погледа, мислим да ми нико неће замерити, што сам се још и сад ђаком усудио да покушам снагу на пољу за које сам одлучно, да на њему привредим отаџбини ако што узмогу.

Такав је један покушај и овај роман који издадох; али ће се по свој прилици наћи когод који ће рећи да ми не замера што покушах, но ми замера што штампам. Томе ја одговарам да своје почетке штампам из три узрока:

1.) Што ме нека господа, чији глас данас у нашој књижевности много важи, уверише да ти моји почетци зацело неће бити од штете у народној књижевности, ако не буду од какве користи.

[]

2.) Што ће можда когод, ко и бољег знања, и свега има више него ја, или побуђен или ражљућен мојим лошим писањем, написати тако дело, које ће од праве користи по књижевност бити. И поглавито

3.) Што сам рад још за рана да од јавног мишљења дознам каквом сам стазом пошао, хоћу ли моћи на њој што користовати отаџбини, и ако има наде за то рад сам да дознам погрешке своје.

Оволико о мојој радњи. Мислио сам да ми је дужност била да то речем. А што се самог предмета тиче који сам изабрао за овај мој први роман, морам такође коју рећи.

Има две године дана, како сам често с чудним осећањем помишљао на жалосну судбу Коче Петровића тог честитог јунака, у чијој је великој души синула божанствена мисао да ослободи из ропства народ свој, који у мало не беше сасвим пао под тешким тиранством турским, и који ако и није могао да изврши што је наумио, опет је нешто учинио да ми данас уживамо ово слободе што имамо. Јер да не беше Коче и његове крајине, не би лако [] могло бити Кара-ђорђа, а без Кара-ђорђа не би било Милоша.

С тога сам прилежно тражио да где год што опширније о томе времену читам; али на жалост наше историје прелазиле су га са две три речи. Те тако, кад сам писао „Кочину крајину“ врло сам мало историјски података имао, и то сам нашао од чести у делима г. В. С. Караџића, а од чести у запискама официра аустријског г. Шумарског. (Голубица Г. Возаровића. У Београду 1842). - - -

Колико зависи народно изображење и у опште напредак и благостање народно од изображења женскиња свакоме је познато. С тога сам се и ја усудио да прво своје дело посветим нашим родољубивим и лепим српкињама, молећи их да срдачно пригрле све што се тиче напретка и изображења народног, јер без тога не ће се никад остварити божанствене наде што их имамо за будућност... Та цвеће тек онда напредује кад га нежна женска рука негује и залева.

В. ЂОРЂЕВИЋ.

[1]

I

Кроз стотине година од како је пропала српска царевина, кроз стотине година тешка српска робовања, било је много јада и чемера; србињска мајка пролила је море од суза, од њених уздаха за красним српским соколовима, што као жртве турскога ћеифа изгибоше, помрча плаво небо, помрча сјајно сунце; али опет — све те страхоте не беху ништа спрам оних које снађоше Србина у ово време, о ком хоћу да причам.

Али како ћу да причам?... Каким речима да искажем оно, што се једва помислити даје?...

Или, зар има речи, којима се зулум турски испричати може? Погледајте само боље у она бледа лица, оне гомиле момака и девојака, што савезана у један сноп, а по нагом телу намазана катраном па запаљена заједно горе, па ћете видети каке су страшне муке, којима хоћаху Турци да сатру Србина.

Ни једна једина реч не отимаше се с њихових бледих усана, ни један јаук није смео измаћи се из отрованих груди да каже каке су то муке, жив сагоревати...

То беху српчићи, који знадијаху бити и на муци јунаци, који знадијаху јуначки презрети сва мучења... Само се по које јадно нежно девојче — слаба женска страна — не могаше уздржати да не уздахне:

— Мајко!... Мајко!...

[2]

Али то беше тих уздах, Српкиња не даде, да га крвник чује...

А кад се сврши страховита жртва, кад се они дични борови, поносите јеле претворише у прах, онда Турци одрешише јадне мајке, које су све до конца гледале како им деца очајно к небу погледају, како их дим задављује, како се бесомучно трзају, како обамиру, и које су виделе и последње самртно трзање, а несу могле помоћи, пустише их да љубе прах своје деце, да га распознају...

....Или, којим речима да се искаже како страшни Турци отимаху с материнских груди одојчад, да их својим јатаганима прекрсте на очи јадним мајкама?...

А бег, рад чијег се ћеифа све ове страхоте вршише, рахат седећи и пушећи уживаше, топљаше се од милина слушајући јаук и писку јадних жртава.

Али да оставимо овај покор, ено тамо у оном шушњару нешто се бели... Шат буде кака кућица у коју несу допрли Турци, и у коју су се, можда, многи сељани склонили...

Но вараш се, погледај како се у својој крви ваља несрећни домаћин, који погибе бранећи кућу и своје, почуј ону вриску изнутра па ћеш се уверити да су Турци и ово сакривено место пронашли.

Пред једном гомилом Турака клечаше млада девојка, па их склопљеним рукама мољаше за милост... Ох, како дивно беше ово лепо чедо у тренутку највећег очајања... _

Али ја не смем да вам испричам судбу ове [3] лепојке, јер њена је судба тако грозна, да је кадра била и једног Турчина — зар милостивија срца — такнути...

Он покри лице рукама, да не гледа страхоту; али их брже одними, јер му се учини да је у том тренутку угледао у једном буџаку сакривено дете, и заиста сад угледа једно дете које се беше сакрило, а од страха занемело. Он му брзо притрча, узе га у наручје, па како су сви били занети око девојчета, нико није ни опазио како овај с дететом умаче на врата.

Домаћин издисаше... Баш кад последњи пут отвори своје очи, угледа како Турчин однесе његова сина, и писнувши:

— Мргуде!... Чедо моје!... Зар и тебе однеше?... — издахну.

Дете, кад чу глас оца свога, стаде плакати на глас, стаде пружати своје ручице, тамо где му мртав отац остаде, одакле се чујаше плач сеје његове, и одакле га Турчин све даље и даље одношаше.

Мрак беше одавно пао, а Мргуд се једва мало утиша, ућута... Тамнина беше тако велика да је човек једва на три корака пред собом видети могао, па опет Турчин ни мало не застајкиваше да види којим ће путем, већ све даље брзо корачаше.

На један пут стаде. Пред њим се кроз тамнину бељаше нека пруга, која изгледаше као кака савијена бела змија.. Ово као да на Турчина јак утисак учини, јер он од срца уздахну па прошанувши: [4] се с тобом последњи пут растао, а како те сад после десет година походим!... Ох, судбо моја црна!...

Пође даље.

И заиста то беше тиха Морава, која слатко жуборећи протицаше кроз шушњаре и џбунове, којима беху окићене обале с обе стране.

Турчин како дође до оне колибе крај реке, у којој станује превозилац, ударивши силно у врата повиче:

— Хеј Влаше!... Устај!...

Сиромах рајетин за неколико тренутака већ беше на ногама, јер он је знао шта му може нанети и најмање оклевање, а по гласу је познао кака је ово посета у по ноћи.

Турчин како виде да се отворају врата, и да скелеџија дршћући изађе, не хте ни да га погледа, већ одмах пође оном широком угаженом стазом што води великој скели, с којом се таласићи тихе Мораве тако лепо играху, и ушавши у њу седе, метнувши малог Мргуда на крило, а огрну га још боље својим бињишем.

Возар није чекао да му се заповеди. Тек што гвоздени ланац, којим беше скела везана, звекну скотрљавши се по шљунку, а возар ускочи у скелу и за час поче се кроз тиху ноћ проносити лепрш витих крила у скеле, танких весала...

Кроз један продрт облак прогледа лепо лице месечево, и на један пут спрам његове светлости синуше пред Турчиновим очима красна поља благословене српске земље...

Да се нешто у тај мах возар окренуо и агу погледао, видео би да му очи беху пуне суза, [5] а да није са свим занесен био око веслања — лако би чуо тихо јецање, које Турчин не могаше да заустави.

Мали Мргуд, који се беше мало повратио од свога страха, и који виде како ага плаче, стаде га миловати по његовој густој црној бради, па га запита:

— Чико, за што плачеш?...

Анђеоски детињ глас прође му као нож кроз срце, и његове очи подигоше се очајно к небу...

Срдачно притиснувши дете на своје груди, разгрну му плаву свилену косу с чеоца, па га жарко пољуби...

Лак потрес од скеле трже агу из његових мисли. Он брзо узе малога Мргуда па искочи на обалу, а возар задовољан што у награду за вожњу није ни једну потковицу од црвене агине чизме у чело добио, као што је то врло обично, весело се врати својој колиби.

Док се ага све даље и даље примицаше пољу, мали Мргуд уморен полако заспи.

— Јадно дете — прошапута његов избавилац — колико се уморило. Нек мало проспава!...

И то изрекавши пресави своју кабаницу па је простре на траву, те положи дете полако; за тим га с особитом милином гледаше.

— Ох како је блажено!... Како слатко спава!...

Он беше на брежуљку, с којег се далека поља прегледати могаху. Ово га особитом милином испуњаваше. Кад му поглед паде к истоку, тамо се подизаше Јастребац планина па му се учини да и сад гледа оне величанствене врхове, с којих је толико пута гледао дивно рађање сунца, [6] оне страхотне провалије, преко којих је некад као јелен прескакао...

А кад му се поглед мало на страну окренуо, тамо се бељаше мало село... О, добро га је познавао!... То беше лепи Пањевац, то беше рај, у коме је он одрастао, у ком је проснивао божанствени сан живота људског, у ком је дивну младост своју провео...

Он паде к земљи, прекрсти руке на прси па очајно јаукну:

Боже!... Силни Боже мој!... Глава му клону на прси, и у том положају постаја неколико тренутака.

— Потурица, потурица! .. Да л’ когод зна како је то страшна реч?...

Али нико не одговараше на његово питање...

— Али Боже, ти знаш моје срце! Ти знаш да сам ја то учинио само да спасем живот, али не за мене, већ не би ли њиме што помогао свом јадном, кукавном народу... Ти видиш да сам ја свагда чинио колико сам могао, али су моје силе још слабе, врло слабе... Данас — ох како је оно страшан покољ био!... — данас сам врло мало добра учинио, само сам овог анђеока избавио, али ти све видиш, ти све знаш!... Опрости, опрости!...

Ту се јадник смерно прекрсти часним крстом, па се тихо од срца Богу помоли. Од кад је он сиромах жудео за оваким једним часом!.. Али и јесте био божанствен тај час... Он испуни његову душу тишином, ојађене груди милином, а срце надом...

Већ давно беше почело свитати. Мрак мало [7] по мало уклањаше се с пута сјајној светлости од прозорја, која све ствари показује у неку прозрачну тајанствену копрену замотане, а исток је све више руменео... Већ се из села чуло како млада момчад изјављује питома стада своја, већ се чујаху милозвучне меденице на врату виторогих овнова, који поносито предвођаху своја стада...

Потурица пробуди мало дете, па кроз једну густу шуму одведе га врло близу села.

— Видиш Мргуде ову стазу? Хајде полако њоме, ја ћу те сад стићи...

Дете га погледа својим плавим очима, из којих тек што не груну сузе:

— Чико!... Молим те чико немој да ме остављаш!...

Њему хтеде препући срце од жалости гледајући бедно дете, које после ових речи паде на земљу.

— Бабо, слатки бабо!... Сејо мила, где сте ви?...

— Ћути Мргуде; зар ти не знаш да ти је бабо овде у селу. Па за то сам те ја и довео овамо.

— Зар је ту мој бабо?... О, ала си добар чико?... Па пољубивши га у руку одскакута стазом а у очима му се блисташе безгранична радост...

Потурице на мах нестаде. Њему беше страшно жао за малим Мргудом, жао му беше што га барем није одвео у село, па га дао коме на душу; али он то не смејаше учинити, јер нико, а особито раја није смела видети његова милосрђа... Но тешило га је то, што га је врло близу [8] села довео, па ће га одмах наћи какво пастирче, а знао је добро како су сви његови сељаци добри...

Лепо пролетње сунце сијну над красним пољима умиљатога Левча, који са својим китнастим селима изгледаше као зелена марама са белим шарама.

Онда беше Пањевац најлепше село у целоме Левчу. Његове спретне куће беху мале, али тако беле и чисте као у какој вароши, баште им беху тако уређене, а улице тако чисте, да би се човек морао чудити. Особито на крају села с ону страну Мораве што беше покојнога кнеза кућа, е баш милина ти је погледати је!... Све ти је тако намештено и уређено, е одмах мораш помислити да ваљана газдарица овом кућом управља.

И неси се преварио, јер погле, она је одавио пре сунца устала, па наређује млађе и_свакога учи како треба свој посао да врши. Сад је видиш око живине, сад музе краве, а сад опет ено је око тора.

Кнежева удовица беше жена средњега раста, у лицу још тако лепа, пуна и младолика да не би нико рекао да јој има тридесет година, из црних очију сипаше ватра пуна љупкости и милости, а за дугу косу, која се у плетеницама блисташе низ бео врат, не би умео казати да л’ је она црња, јали кадифели галош који јој конђу везиваше...

Тек, што се она постара за овце па пође вратима, [9] истрча јој на сусрет живахни дечко у шареној кошуљи и са свиралицом за појасом, кога си на први мах могао познати да је син њен.

Он одмах притрчи мајци, па је пољуби у руку.

— Нано, да није Павао већ изјавио стадо?... питаше је он.

— А што си ми се Кочо сине нешто успавао данас? Од кад те он чека.

— Ја не знам нано... Али, да знаш шта сам снио... Јест... Али ја не умем то да начиним... и лепо детиње лице изгледаше за један тренутак смућено, али брзо опет сијну — молим те слатка нано да ми ти сашијеш!... — па је лепо мољаше упрвши своје очи у мајку.

— Али шта ти говориш? Ти ми још неси казао шта си снио, шта ли ме молиш?...

— Аха, зар несам?... А знаш шта сам снио? Дошла моја мала мркша па ме моли, а уз то непрестано ме је миловала и љубила само да јој начиним огрлицу од црвене чохе па да је окитим плавим и жутим ђинђувама, а по среди да метем све беле шљоке, и врх свега једну малу меденицу... Видиш нано шта ме је молила моја лепа Мркша, па ја то не умем да начиним, за то те молим слатка нано, начини јој ти то.

Он је тако лепо молио, да му се мајка од срца насмејала, али му је и обећала начинити што мољаше.

Сад Коча хтеде да одскакуће к овцама, које Павао баш онда изјављиваше, да потражи своју Мркшу, али лепо јагњешце већ се умиљаваше око свога малога газде, и он се саже, те га миловаше по његовом меком као гар црном руну.

[10]

Пошто је још један пут опоменуо матер да не заборави на Мркшину огрлицу, одскакута Коча са својом љубљеницом поред осталога стада.

Мајка Кочина уђе у кућу, па пошто је растребила и почистила по кући, оде да умеси проју. Случајно подиже главу, и опази где јој Коча трчи, сав запурен и задуван од трчања.

Шта му је сад пало на памет?

—- Нано, нано!.. — викаше Коча још с врата.

— Шта је сине? Да се Мркша још нешто није присетила за огрлицу?...

— Није, није... Тамо на пландишту... и уморен Коча једва исприча мајци како су нашли једно дете, које плачући тражи свога оца, и које је залутало.

Кнегиња одмах пође за дететом и за час Мргуд буде доведен у њену кућу, где су се свакојако трудили да га утишају.

Кочина мати одмах је из речи детињих дозвала шта је и како је, па се у себи радовала и по хиљаду пута благодарила Богу што јој тим дететом, које је она већ звала својим, дао прилику да учини задужбину за покој душе свог господара а за здравље и спасење свог јединца, кога је више волела него себе саму.

Пошто је уморени Мргуд мало заспао, зовне мајка Кочу, узме га на крило па му поче говорити:

— Сине, ја велим кад се пробуди Мргуд, да му дамо нешто од твојих хаљина и да га лепо нахранимо, па после нек иде куд хоће!...

Коча искочи из материног крила, па је зачуђено гледаше.

[11]

— То... не ће бити нано!... али се дете брзо покаја што тако оштро проговори мајци, јер њега је покојни бабо научио да свагда слуша своју мајку, па зато јој стаде обасипати десницу пољупцима — немој нано живота ти; та зар те није жао сиромашка Мргуда. О, да си видела како кроза сан виче: бабо, сејо, зар ме више не волите? Он нема ни оца, ни мајке, нигде никог свога, па зар да га и ми пустимо?...

— Ама нас је много у кући, а несмо ни ми богати!...

Очи Кочине засијаше се.

— Е добро, ја ћу да гладујем само нек се он храни...

— Али ја не ћу...

Коча на ново ђипи, погледа у матер, па бризну плакати.

Мајка се не могаше уздржати да га не загрли.

— Прави отац!... шапуташе она љубећи га.

II.

И сужњу у најмрачнијој и најдубљој тамници сине по који зрачак сјајнога сунца, па и у црном српском робовању био је по који ведрији дан, долазио је по који часак, у коме је Србин мало дахнуо душом; али то беше по њега још црње, јер после таких тренутака много му теже падаше тешко робовање много му горчи беше чемерни живот.

На три године после оног догађаја, који напред испричах, промени се везир београдски, и с тиме као да се много промени...

[12]

Мало по мало нестајаше оних шарених гуја, које исисаваху и последњу кап јуначке српске крви, оних бесних бегова и спахија, који сваким својим отровним дахом умртвљаваше по неког дичног Србина, којима не могаше проћи ни један дан, а да зверски не смрве и не погазе какав красни цветак...

Нико, ни Срби ни Турци не знађаху где се девају те аждаје људске; хајдука слабо беше, а и рибари на Дунаву причаху, како још не видеше да таласи бујне реке пронесу какав искићени турбан, или каки бињиш са златним ројтама....

Испрва Турци гунђаху вртећи главом, али се не жестише много, јер ти насилници не догрдеше само раји, већ и њима; но кад поче везир једнако да гледа и пророковог слугу и рајетина, кад у меџлис узе половину од влашких кнезова, кад поче влашка реч да вреди баш колико и турска, онда се они разгоропаде, и хиљадама јатагана сукнуше из силава као какав пламен.

Задрхта срце у сваког Србина, јер се побојаше да ће тај огањ сагорети везира, који им се тако добар показиваше, који их чуваше као рођену децу своју, но се преварише, везир умеде на мах да угаситу ватру, па опет дељаше подједнако правицу, опет брањаше права а смрвљаваше кривца, не гледајући да л’ је Србин или Турчин...

— Валах и билах! Покор од Турчина!...

— Ма чоче ко би помислио, сјећаш ли се како је заједно с нама млавио влахе ђе их гођ стигосмо?...

[13]

— Знам кардаш, тек... Да то није пријевара била?...

— Ако и јест оно била пријевара, ово ље није, а тако је притегао да не смијеш помолити зуба...

— За вјеру пророкову, шта се од нас почини!...

Таки се разговори вођаху по чађавим турским кавама, у којима се кроз густ дим од наргилета могаху видети многи Турци како замишљено гладе своје седе браде.

— Погле, погле брате молим те... Како весела бујна младеж игра, како нам на деци звекећу ђердани, за које се сад не бојимо бесних Турака!...

— Браћо, мене је чисто страх да помислим да је ово све истина што очима видим, све ми се чина неверица...

— Али да л’ се ико од вас надао да ће у своје старе дане оволику срећу доживети? Та ово није робовање, већ ми се чисто учини по који пут да се повратило наше царовање!...

Овако се опет зборило по живахним и веселим саборима код цркава, које сад не смеђаху да оскврне бесне туркешање, тако зборише седи српски кнезови гледајући срећу своје деце...

Ади сви ови што се чудише понашању везирову да су једне тамне ноћи видели како неки Турчин избави из турских аждајских уста једно српско дете, да су слушали каке чудне речи донашаше Морави тихи ветрић с брежуљка, да су знали зашто везир у београдском граду сваке недеље прегледа барут и оружје, које [14] беше смештено у негдашњој цркви Ружици, да су то све знали не би се ни мало чудили...

Време је брзо пролазило, и наша два мала пријатеља беху већ одрасли момци. Они заиста беху пријатељи, живели су да не може боље бити, као два брата, а Коча са својом мајком труђаше се да се у кући ништа не учини што би Мргуда подсетило да он није прави брат Кочин или да је њега кнегиња из милости посинила. Једнака нега, једнако одело, све једнако беше међу њима, и они живљаху срећно.

Али што су одраслији постајали, то је и разлика између њих двојице постајала све већа и већа.

Једно вече кад Коча дође кући, потражи свога брата.

— Мргуде, — повиче му радосно још с врата — радуј се!... -

— Шта је? — запита Мргуд хладно.

— Да чујеш шта сам намислио. Прексутра је у Враћевшници сабор, па сам чуо да ће да иде и Мирко Степанов из Сења, ти већ знаш за што, да се покаже са својим шарцем, о коме се већ свуда говори да нема нигде лепшега ни ватренијега коња. Хајде да и ми идемо нека не мисли баш да ми немамо коња!

— Прођи се Бога ти!... одговори Мргуд равнодушно. _

— Ама како брате можеш тако да говориш?... Та помисли молим те! — и лепо Кочино лице [15] засја се од жара — Кад узјашеш пламена коњица па полетиш преко поља као муња преко неба, а ти на њему као да се на чунићу возаш, па само га утишкујеш милујући га по врату, који тако поносито држи као лабуд, грива му се вије у зраку као кака застава, а из ноздрва фрче ватру, да ти се чини халу си узјахао! — и раздрагано момче ређаше што китњастије могаше само да приволи брата, да и они иду на сабор, али кад виде да је он као хладна стена, онда помисли да ће га нешто друго побудити, па му поче казивати да ће се тамо надскакивати, пуцати у нишан, и да ће бити сваке јуначке игре и збора, али то све баш ни мало не дирну Мргуда, који прекиде Кочу у говору па му рече:

— Махни се тог хваљења, то све није ништа, само се човек умори забадава. Зар није боље седети код куће мирно, него се пребијати по којекаком стењу и по којекаким невољама?...

— Брате?!... чуђаше се Коча.

— Али кад си баш навалио, ето хоћу и ја да идем, ал’ то само за то што знам да те нана не ће пустити да сам идеш!...

— О мој добри Мргуде — повиче Коча, па загрливши га љубљаше га, и ако — као што се видело — овоме не беше баш најмилија та братска љубав.

Већ се и смркло, и Мргуд је одавно ркао, а Кочи се још не дремаше. Он је чистио и опремао своје сјајно оружје, загледао и чистио бабове токе, које ће сутра прси да му красе, а међу тим непрестано трчкараше у коњушницу да види да л’ му је намирен вранац, кога миловаше [16] и казиваше му кака га радост чека, мислећи да га живинче разуме. Тако исто постара се за братова коња, па онда леже да отпочине, али сан далеко бегаше од њега, и пошто се дуго мучио да заспи једва после по ноћи мало сведе очи.

Али и ако је он тако доцне заспао, опет док се Мргуд пробудио, он је већ био одавно обучен. Ех, како му лепо доликоваху оне плаве чакшире са златним ковчама, како му зелена долама беше упијена око витког и поноситог стаса, како се сјајаху злаћане токе на јуначким као брежуљак испупченим грудима! Лице му беше румено и пуначко као у детета, а брчићи му се надметаху с обрвама, па не знаш шта је веће, шта ли црње... Црна кокорава коса спушташе му се до рамена, а на глави имађаше калпак од беле свиле.

А шта да му речем за оружје? Та сама димишћија вреди небројено благо, а камо ли пушке све у сребру... Али није ни чудо, то беше кнежевско оружје!

Док се Мргуд облачио, Коча опремаше коња, јер он се не даваше да га момци оседлају и зауздају, то је само Коча могао...

Таман поче свитати а два брата одјездише из Пањевца. Ћутећи јахали су они један поред другог, јер Мргуд није радо никад говорио, а Коча није хтео да га узнемирује у његовим мислима, већ џарне свога вранца, па лети, прескаче преко којекаких врлети, па се онда опет врати свом брату, који са свим хладно и мирно јахаше.

[17]

— Мргуде! — повиче на један пут Коча жарко — погледај под Црни Врх!...

Мргуд подиже полако главу па баци поглед под планину, где угледа неколико коњаника. Оружје им одсјајкиваше спрам сунца.

— Видим, и они ће можда на сабор, одговори он равнодушно.

— Ха, та зар не видиш? Ено, оно је Мирко на шарцу, па гле још шта је с њиме друштва. Ех славе ми још ћемо и халке поиграти! — Кликне Коча па одлети за оном гомилицом.

Мргуд се само подругљиво насмеши на његове последње речи, па га пусти нек се истрчи, а он обичним ходом јахаше даље.

Мећу тим Коча за час стиже ону гомилицу коњаника, а то беше све сама млада ватрена момчадија, улети међу њих па их љубазно поздрави, а они сви поскакаше с коња да се с њиме ижљубе и за јуначко здравље упитају, јер то све беху његови другови и пријатељи.

Мирко последњи сјаха, а Бог зна да л’ би и сјахао да га не беше срам да буде изван целога друштва, а и није се баш најрадије пољубио с Кочом, јер му се на први поглед учини да је Кочин вранац жешћи од његова шарца, да је Кочино оружје лепше од његова...

То је Мирку мрже и мучније било него да је онај дан Бог зна шта изгубио...

Ту они мало поседаше на траву у крај друма, разговараше се, причаху један другом шта им се десило од кад се растадоше, с највећом сладошћу сећаху се оних шала што их заједнички збијаше, а у том стиже и Мргуд, који се [18] такође са свима поздрави, али много хладније од Коче, јер овај како никад скоро није из куће излазио, тако се слабо с ким и познавао.

Пошто се мало одморе, уседоше сви на коње, па весело шалећи се и један другог задиркујући примише се уз Црни Врх. Само Мирко по кадкад испод ока погледаше вранца Кочина, чисто не могаше одвојити очију од оног поноситог држања његова. У њему се страшно мутило, као кад небо помрча пред каку олују...

Црни Врх пун је врлетних стена и страховитих провала, а друм, који преко њега води, мора често због каке јазбине или пролома далеко да обилази.

— Е баш ми браћо досади ово обилажење, та ваљда још несмо бабе? Овамо!... викну Коча на дружину, па са својим вранцем као тица прну преко провале на другу страну. Дружина се мало заустезаше, јер видеше да им ту лако може гроб бити, али опет ни један не хтеде да буде постидан већ се залети па макар се и не вратио. И Мирко прескочи шкргутнувши зубима, али и то где је јазбина много ужа била.

Мргуд није марио што ће остати постидан ако остане иза целога друштва, он имађаше кад у оном тренутку да размисли како је то опасно, како лако може сломити ногу и руку, или и саму главу изгубити, па за то са свим спокојно оде даље друмом да обиђе, не слушајући кикот, који се за њим кроз планину разлегаше.

Коча већ беше Мирку кост у грлу, па је сад овај само мислио како да се њему искали. Насрнути није смео, јер није узрока имао, али кад [19] их Мргуд после по сахата обишавши стиже, поче се овоме ругати, надајући се да ће тако наљутити брата његовог.

— Мргуде јуначе, немој молим те сатирати ту халу, е баш си бињеџија да ти на далеко равна нема, како прелети као соко!... и уз то стаде се подсмевач из гласа смејати.

Мргуд се чињаше да га не чује, и да не разуме подсмевку; али Коча плану као да си шаку пушчана праха на његово срце просуо.

— Рђо од рђаковића! — грмну — намах да си умукао, па немој да заборавиш да је то мој брат! ...

— Ба! — одговори Мирко смејући се — нуто жестока момка. Мој хвалишо, не хаје Мирко ни за мало боље! —

Коча се с великом муком и довде уздржао, али сад јурну с јатаганом, баш као кад се орао залети на јастреба. Мирко трже пушку иза појаса да је свом противнику саспе у груди, али га она слага, а он је баџи у провалу.

Мргуд жалосно гледаше како се скупоцена пушка раздроби о шиљасте стене у јазбини, па уздахну:

— Красна блага што би се за ту пушку узело! —

Међу тим је Коча хитро дочепао Мирка за руку, којом трже другу пушку, извину му је и хтеде да га на земљу обори, али сад прискочи дружина па их развади да не би крв пала.

Они иђаху даље, али без оне отоичашње шале и веселости; а Мирко сваким се кораком у себи заклињаше да ће се Кочи кад тад осветити.

[20]

У то стигоше опет до једног великог потока, који од синоћне кише беше нарастао као читава река, и сад Мирку дође у главу да и он Кочу чим год посрами, па викнувши:

— Ко је јунак за мном! — сјаха с коња те се залети да је из трке прескочи; али као да не беше вичан томе послу, он се сурва у воду.

У том тренутку, кад цела дружина остаде као скамењена, Коча заборави на увреду, којом га Мирко увреди, па брзо сјаха с коња, на мах збаци оружје и скочи за Мирком.

Цела дружина не могаше репи проговорити, чисто не дисаше док не угледа Кочу на површју, па још кад видеше како на својим рукама изнесе Мирка, радосно кликну па га опколише.

Рад оволике племенитости Кочине његови га пријатељи још већма заволеше. Чисто хтедоше да га удаве грлећи и љубећи га, али се он брзо отрже од свега тога, па се труђаше да поврати Мирка, јер он није знао ништа за се.

Мргуд стајаше мало по даље па гледећи у земљу гризаше своје усне тако јако, да у мало не шикну из њих крв. Овај догађај поремети његова осећања спрам Коче. Оволика честитост пробуди у њему завист....

Кочини другови, који га до сад љубљаху, сад га чисто обожаваху. Међу собом шаптали су: — Ово ће бити велики човек!...

Кад је Мирко видео ко га је избавио, волео би да је три пут умрьо него што је то доживео; место да захвали он се у себи хиљаду пута заверавао да ће се Кочи осветити за оволико понижење.

[21]

Коча хтеде да остане да чува Мирка док се са свим не оснажи, али му овај притворно захвали рекавши да ће у једном селу, које је врло близу било, да седи док се са свим не поврати, па ће онда кући да иде.

И тако оде дружина.

На сабору беше весеље како света Враћевшница одавно није видела. Ту се беше искупила храбра Гружа, ту беху поносити Рудничани, а и из питомога Левча беше доста гостију. Чисто не знаш шта пре да погледиш, чему пре да се чудиш, да л’ оној смерној лепоти красних Српкињица, да л’ оним младим витезовима што се играху као млади лавови, јер из сваке њине игре просијаваше чудно јунаштво. ...

Али сваки гост, који доцније долажаше, особито погледаше једнога човека. То беше Коча. Старци распитиваху зањ што им се веома допало оно високо поштовање, које указиваше спрам сваког старијег, млади момци распитиваху зањ што им је памет занело оно његово оружје, и његова вештина којом гађаше, којом се бацаше и надскакиваше.

А и лепе девојчице погледаху га из прикрајка, скупљаху се у гомилице после сваке игре само да се наразговарају о Кочиним ватреним очима, о његовом поноситом челу, и о његовом господском руву.

Ово је све гледао Мргуд из прикрајка, само је гледао па се кидао, а у прсима му се изроди пакао....

[22]

III.

Беше пред вече. Цело небо застрто црним облацима, само на западу бејаше румено, и могло се видети како сунце полако залази обмотавајући овај свет у сену од најцрњих облака неком дивном светлошћу, која трепћаше као ватра.

Једно момче веселог лица а ватрених очију приступи Кочи, баш кад он из лова дође.

— Здраво Кочо! повиче му срдачно.

— Здраво Богу хвала, а ти како си? прихвати му овај пријатељски.

— Истина ти си сад био у лову — одговори овај — па би требало да починеш, али... не, Коча није никад уморан. Да ти кажем нешто! —

— Па говори ваздан!

— До вече је прело! Па знаш...

Коча се слатко насмеје.

— Ено га, ја сам се сетио да ће тако нешто бити. Ко о чему баба о уштипцима, те и он о лакрдијама. Шта ли ти је сад дошло на памет?

— Нешто врло лепо, само хоћеш ли да идемо заједно?

— Бога ми!... и Коча сумњиво погледаше к небу, по коме се мућаху црну облаци као у човеку свакојаке страсти.

— Шта гледаш у облаке, зар не видиш да хоће да се скрхају један преко другог трчећи некуд као да их у паклу на вечеру чекају!

— Шта му драго, хоћу. Имаш ли што да ми наручиш?

— Донеси мало барута.

[23]

— Барута? Ене сад, та ваљда не ћеш убијати на прелу девојке.

— Донеси ти само. С Богом!

—- У здрављу!

Тако се растадоше ова два пријатеља.

Ала је лепо на селу прело!... Ала су красне оне песме што се по дуговима разлежу!... Па оне просте, чисте шале девојачке!... Још кад би се ко прикрио да чује девојачке исповести, или кад би могао слушати оне разговоре што се воде међу оним бабама што су око своје ватре поседале, па се рашћеретале, ох ала би страшних приповедака чуо!...

Ето, већ се скупљају живахне и веселе девојчице, скупљају се у шумици на старом прелишту.

Ала нешто да она шумица око прелишта зна говорити, шта би нам лепих ствари испричати умела!...

Веселе секе од срца певајући почеше ложити ватру.

— Сека Јело — на један пут повиче једна црнка — шта то радиш?

— Па зар не видиш. Треба да наложимо ватру, сад ће се све друге искупити!

— Хеј, јагњенце моје, како ништа не знаш да су пањевачки момци највештији лисци, па само раде како да нас ухвате па да нам се смеју. Ево да видите они су за цело и вечерас какав угурсузлук учинили! -

Све девојке љубопитно очекиваху да виде шта ће отуда изаћи, а она мудра познаватељка пањевачких момака узе жарило, разгрну дрва [24] што беху наслагана за ватру, па стаде чепркати по пепелу.

— Ха, узвикну она радосно пљеснувши се рукама као да је Бог зна шта нашла, па се онда зацени од смеха.

— Шта је, шта је?

— Ха, ха, ха, хтели момци да нас уплаше, ха, ха, ха, гледајте шта су сакрили под пепео!

Све се нагоше да виде, па кад угледаше сакривен барут, а оне све прснуше у смех.

Дуго се разлегао кикот, док у неко доба сетиће се једна другарица:

— Знате ли шта? Ти угурсузи што су хтели бајаги да нас уплаше, по свој прилици ту су негде сакривени, хајде да их потражимо.

Јест, ал’ док се они сетише, браћа охладише...

Кочин друг, видевши како му цуре доскочише, оде безобзирце кући, али Коча прошврља мало по лугу, па кад се почеше на ново разлегати лепе девојачке песме, он се опет привуче, али не да прислушкује девојке, јер то му се чињаше врло ниско, него дође близу баба, па сакривши се иза једног грма слушаше њихове разговоре.

— Хајде, ћути молим те. Цвета вештица? О растите уши да више чујете!... чудила се нека бака.

— Јест, јест! — потврђиваше приповедачица — па не само вештица, него још и коњобарка.

— Шта?! повикаше запрепаштене баке.

— Ја вам рекох, само кад погледа онако по свом занату, намах и коњ и коњаник згрувају се на земљу; па их не диже никака видарица...

[25]

— Господе помилуј! — смерно се кршћаху баке — далеко јој лепа кућа!...

— Ама зар ви слушате ту стару лажу? — поче опет она прва баба што никако не одобраваше приповедачици: — та она и кад се крсти Бога лаже, шта ви...

Овде јој увређена прекиде реч кидисавши на њу:

— О кукавицо једна, и ти ми имаш нешто да кажеш? Знаш ли да ћу сад казати оно што си зимус...

Сад устаде једна баба да их помири.

— Ех, ех, доста је било свађе. Зар вас није срамота, паметне старе жене па се џангрижу, а шта ће радити деца, кад то виде од вас. Ево ја ћу вас намирити. Кад одем прексутра у Јастребац да наберем лековитих трава, ја ћу гледати да ухватим каку гују, па онда даћу је теби Миленијо, усади јој у главу чесно бела лука, нека стоји тако четрдесет дана, па онда извади оно чесно те га задени у конђу, или га сакри у недра. Тако отиди у недељу у цркву, па се завуци у какав кут, и видећеш, ако буде Цвета вештица, она ће се прогурати кроза сву светину, наћи ће те ма како да се сакријеш, и навалиће да ти отме оно чесно лука!

— Добро, тако, то је врло добро, тако ћемо видети која има право! — повикаше све, и тиме се оконча свађа.

Ћутало се мало док не поче једна бака, која је дотле само ћутећи прела и ни у што се мешала није.

— Знате шта је секе моје? Ја ћу нешто лепо [26] да вам причам, али немојте ме после терати да вам кажем од кога сам чула, ја вам живота ми не смем казати, јер сам се заклела...

Коча се стресаше док ова баба говораше. Тај глас тако пун неке тајне улеваше уњ неку слутњу, неку чудновату слутњу!...

— Па добро, ми не тражимо да нам кажеш од кога си чула, само нам причај! — одговорише њене друге, па пометавши предива на крила пажљиво чекаху да се почне приповетка.

Коча није могао сам себе да разуме. Шта је њему до те приче? За што му срце тако узбуњено куца?...

— Знате ли ви да стари Драгомир има ћерку?... рече тајанствено бака.

Коча се трже. Драгомирова кућа беше баш уз његову; тај старац беше чудан, он живљаше сам у својој кући, у коју нико није долазио, али га је Коча јако поштовао што беше чуо да много о његовом јунаштву причају, не гледајући што је Драгомир страшно мрзио на његову породицу због неке старе свађе с Кочиним оцем.

— Зар онај пустињак? — зачуђено питаху бабе — он има ћерку? Та он се никад није ни женио!...

— То и јест она велика тајна, коју нико не зна, и коју ћу да вам... али — ту се бака нечега сети, па као што оне свагда имају тај обичај — али даље од нас да се не чује!...

— Немај бриге де! Зар нас не познајеш? Само причај... Каква је то тајна? —

Пошто се старица пажљиво неколико пута [27] окрену и својим другама препоручи да о тој тајни ћуте, изусти тајанствено:

— Драгомир је ћерку добио с вилом из Јастрепца!... Све баке стајаху као скамењене. По који пут погледале би се као да се питају: Верујеш ли ти ово Бога ти?

— За то Драгомир живи сам, па никога не пушта у своју кућу!... рећи ће једна.

— За то он скоро цео век свој проведе у лову по Јастрепцу!... врћаше главом друга.

— Ја сам одавно рекла: видите ли тог Драгомира, он није са свим чист!... увераваше трећа.

Кочу прођоше мрави кад бака изговори. Он није могао да разуме шта тако чудан утисак има нањ све што се вечерас причаше о Драгомиру.

— Па да знате — продужи бака пошто је доста времена дала да се чуде њеној причи — како је лепо то вилино дете! Онаке очи, као што их има Драгомирова Лепосава, нигде, нигде не ћете наћи. Црне су као мурећеп, којим хоџа пише записе. На лицу јој се блиста сунце, зато нико и не сме да јој у лице погледа, а по леђима отпочива јој ноћ, тако је густа и црна она коса, што се као црна крила до земље спустила. Па како мирише та коса! Од три корака не смеш јој се више приближити, јер чини ти се да каде хиљаду кадиоца све најсветије смирне, па ти се чини хоћеш да изданеш од божанска мириса!

— А од куд ти то све знаш? — запита једна бака завидећи јој што задоби сву пажњу чудноватошћу [28] своје приче. — Нико не зна ни да има Драгомир ћерке, а ти знаш чак и како је лепа!

— Знам, јер сам је видела!— одговори она мирно.

— Видела си је? — повикаше све зачуђено. — Ти си видела Драгомирову Лепосаву?

— Бога ми — и сад се она окрену око себе — није била даље од мене колико до оних тамо девојака!

— Па Бога ти де нам причај како си је видела!...

— Хоћу... али... само... немојте Бога вам да се даље чује, — мољаше старица и ако је по себи знала да ће поред свију обећања до зоре цело село знати ту тајну.

— Та... молим те, зар нас не познајеш? Пошто су још неколико тренутака уверавале једна другу да не ће нико више дознати за ту тајну, причаше она:

— Ви знате да се Станков син Марјан рђаво живи са женом. Чисто не може човек да помисли за оног мирног Марјана... Еле ја знам шта је. Њему је нека вештица учинила! ... Ову последњу реч тако је бака са страхом изговорила, као да то беше име најстрашнијег сатане.

— Учинила му! — прошапташе баке крстећи се, ама да л’ је то истина жено?! —

— За цело. Хе, познам ја то одмах. Одем вам ја до Марјанове жене, жао ме је сиротице где онако млада и лепа вене, па јој речем тако је и тако моја ћерко, а она: аман за Бога мајко помози ми ако што знаш од тога. Обећам јој, па једну ноћ, та није била ноћ, већ онако пред [29] зору, тек је било дуго до сунца, пораним па хајде из села. Ја не знам да л’ сте ви виделе иза Драгомировог ружичњака па поред пута што води к Морави неколико виловњача? —

— А шта је то? — запита једна.

— Шта? Не зна ни како се зове вилинско цвеће! — Ха, ха, ха, — смејаху се остале.

— Јест, јест, ја сам видела неколико виловњача, па шта ће даље бити? — прихвати једна што беше љубопитљивија.

— Ударим све поред тога цвећа, па хајде, хајде, кад, а на један пут нестане виловњача. Погледам око себе, аја нема. Кад мало боље загледам, а оно поред последњег цвета нека рупа. Разгрнем шибље, кад тамо...

Баке чисто не дисаху.

— Кад тамо а оно красна пећина, у коју се улази по неким мермерли стубама. Ха, помислим, ту ћу наћи што тражим, — ви сте већ погодиле за што сам ја поранила! —

— Да тражиш навале и помаме!... одговори једна тако убеђеним гласом, као да није могуће да је што друго било.

— Да бог-ме, да отчиним јадног Марјана. Сиђем у пећину, не знам шта пре да погледам. Оно по зидовима само злато и сребро, а по земљи прострта све најскупља свила. Ја се чисто уплаших: Куку мене где зађох? Још се ни начудила несам а сијну нека ватра као да сва пећина букну. Брже се скотрљам у један кут чекајући да видим шта ће од мене бити. Стаде нешто да шушти, а светлост све већа. Ја већ видех да од мене нема ништа, па барем да видим [30] шта је. Ал’ опет несам смела голим очима да гледам, него кроз ону црвену ивицу од склопљених прстију на рукама, којима бејах покрила лице...

— Шта си видела, шта си видела?! — забрзаше многе.

— На дивану од кадиве сеђаше бела вила, а на крилу јој лежаше дивна Лепосава, коју она миловаше и разговараше се с њоме! —

— Разговараше?! И ти си чула како вила збори? О, кажи нам очију ти је л’ и у ње глас као у других жена?...

— Није, већ знате како на велики петак, кад износе Христа у олтару, певају? Ето онако и још лепше звони вилински глас. —

— О хвалимо те Боже!... кршћаху се бабе.

— Па Бога ти, шта је говорила Лепосави?

— Тешила ју је да не тужи што је тако вас дан затворена, и каза јој да не ће дуго то бити. Рече јој да ће јој отац скоро допустити да излази у село, да иде својим рођакама, и да оне к њој долазе. До сад јој је то забрањивао зато што се бојао Турака зулумћара, који би му је због њене лепоте одмах отели, а с њоме би му и живот узели. И уз то вила непрестано љубљаше своје дете, и после сваког тог вилинског пољупца постајаху они лепи обрашчићи све сјајнији, све руменији, а она уста чисто згараху у руменилу!... .

Бака остаде причајући те своје чудне приче које њене другарице тако пажљиво слушаху, девојчице још весело певаху, али Коча не хтеде ништа више да чује, он је вечерас доста [31] чуо, његово жарко уображење беше тим чудним сликама толико успаљено да му више нигде не беше станка. Слика тог вилинског одојчета непрестано му трепћаше у души, и још већма га дражаше што је он таку слику често себи стварао, дивио јој се, забављао се њом. Учини му се да је њу видео, или ако то не, а оно ју је за цело снио. Његове груди таласаху се бурније него да је по дана у најбешњем трку јурио свога вранца. Чисто је сав дрхтао.

Пошто је дуго шврљао по пољу, дође кући. Овде већ бејаху сви поспали, па за то и он не будећи никог леже да спава. Узалуд је склапао очи, сан је далеко од њега бегао. Он хтеде да заборави што беше то вече чуо, али је баш тим жешће понављао све те приче и бајке. На послетку видећи да нема нашта од спавања устаде с постеље, која му се чињаше да је од самих игала, па оде у врт да се шеће, али му се и ту не допадне, већ брже опреми вранца, узјаха, па одјезди.

Да су га сутра запитали куд је јахао не би им умео казати. Он се у зору врати као мртав од умора, а није ништа видео што је мислио да ће видети. Истина он не беше тако детињаст да верује оне бабске приче што се на прелу причаше, али опет он се није могао уздржати да не потражи оно вилинско цвеће око друма што води к Морави, да не потражи ону тајанствену пећину где вила милује чедо своје. Он је дуго лутао, па не нашавши никака цвећа око друма, и не нашавши никака трага од пећине вратио се. Мајка га питаше зачуђено где је тако рано [32] с коњем био, али он ништа не одговори, само ћутећи пољуби јој руку па оде те леже да отпочине. Мргуд није био љубопитљив. Њега се слабо тицало шта Коча ради и куд иде, особито од оног дана кад је видео колико је Коча са својим својствима над њим узвишен. Слуге по кући шапутаху тајну да кнежевић некуд ноћу иде. Али за све то Коча није марио; он опет друге ноћи изјаха пред зору мислећи да ће сад за цело наћи што је јуче можда због оне велике ватре превидео. Али се врати ка и јуче ништа не нашавши, и сад се за цело беше решио да више не буде тако детињаст; али преко ноћ усни му се у једном дивном сну оно красно лице вилине ћери. Толико га јадника занеше оне црне очи, што му се црње од гака учинише, њега толико опи она милота што се прелевала у оним образима који беху лепши од најруменијих јабука, он се толико занесе за мирисавом косом девојчице, која му се учини црња од свионе гриве његовога плахог вранца, да се није могао уздржати а да не полети к том дивном створу да једним пољупцем у себе стопи сву ту божанствену лепоту; али у том полету трже се, па се и пробуди. Дође_му да свисне од муке што се из тако лепог сна пробудио, и пошто је залуду дуго чекао да опет заспи само не би л’ се продужио небески санак, скочи на ноге па опет похита своме вранцу, загрли га као да га тиме мољаше да му опрости што га тако дуго мучи, после га опреми па узјаха, и одлети да опет јури преко оних поља, преко којих је узалуд толико јурио. Срчани Кочин вранац као да [33] познаваше да му је господар весео па подиграваше што лепше могаше, али Коча би га само тужно по који пут помиловао по поноситоме врату, па опет брижљиво погледаше за оним што извесно знађаше да не ће наћи. Већ се беше по небу разлила она млечна светлост што свагда пре зоре засија, као да хоће да опере небо од оних оних тмина ноћних, од оних црних страсти, па да га спреми за најсветију страст, за најсветији румен пољубац румене зоре. Сад Коча виде да је време кући ићи, јер он се, од како је свако јутро изјахао, свагда тако враћао да га је први ко се у кући пробуди увек затицао у постељи; па за то окрене вранца својој кући и јахаше полако. Кад би наспрам ружичњака Драгомирова Коча на један мах заустави коња. Учини му се да се нешто бело миче кроз густе редове ружичних џбунића. Доиста то беше неко женско чељаде у сасвим беломе руху, само што тако брзо промаче да га је Коча тек сако опазио. Учини му се као да му неко ножић у срце забоде, и сад га нико не би могао уверити да оно не беше истина што на прелу исторокаше брбљаве баке, да то што промаче не беше чедо лепо из горице виле.

Како је Коча тај дан провео чекајући ноћ, а каке је муке ноћу претрпео чекајући зоре, то вам не могу казати, нити би и сам Коча знао испричати. На послетку дође опет оно време, у које он изјахиваше, и он се за час нађе близу ружичњака. Сад није јурио по пољу што је пукло да му краја догледати не можеш, што се отегло као вечност, већ је на мах ишао оном [34] месту, с кога је јуче угледао да промаче лепо вилинско чедо. Тако је бар он мислио.

Кочу не превари његова слутња.

Насред Драгомирова ружичњака стајаше младо црнооко девојче држећи у руци један пупољак од руже, што се тек развио беше, и на коме трепћаху бисерне капљице од ране зоре, а поглед јој тако смерно, тако љупко а уједно и с неком жудњом управљен беше на онај крај неба, одакле се разлеваше зора.

Коча је само погледа, па му се на мах учини да му срце оним силним клопарањем, да му рука у којој дизгине држаше оном дрхтњавом, да му коњиц рзањем, да му тице што цвркутаху у ружичњаку старога јунака својим цвркутом, да му небо трептањем свога кристал-плаветнила, да му све то бурно казиваше:

— То је она!... она!... она!...

Заиста лепо беше то дете, много лепше него што бака приповедаше, много лепше него што га жарко Кочино уображење у најватренијем сну створи; или можда много приношаше онај узвишени полет, што јој с толико чара иа лицу нацртан трепћаше. -

Али на један пут трже се лепа сневалица, осмехну се сама себи, зар што се толико занела, па одскакута од џбуна до џбуна да покупи све најлепше цвеће те да њиме искити своју дугу црну косу; а Кочино срце мину страшна стрела кад угледа онај божански осмех на оним лепим усташцима.

Случајно угледа и она Кочу, који на једном [35] брдашцу са својим дичним вранцем стајаше непомично, гледећи дивно вилино дете.

Одиста човек не би могао на њему никака живота опазити, тако ју је непомично гледао. Један њен поглед беше кадар да угуши у њему све оне бесне страсти и ону бујност. Он је тихо сматраше, тихо се наслађаваше гледајући лепоту њену. Беше му тако мило око срца, као да гледа како дивно румено вече, а то је њега често усрећавало.

И она гледаше млада витеза с особитом милином и детињском безазленошћу, која јој се јасно на лицу читати могла. Да л’ томе беше узрок његова мушка лепота, и оно јуначко држање, или то што он беше први људски лик, који је она осим оца свога угледала?

Све више се ширио осмејак с оних ружичастих усница по целом лицу, који му кажеваше како јој је мило што га је видела.

У том тренутку поче се сунце рађати, и она се трже па побледи као да је Бог зна како страшно погрешила, па одмах одскакута кроз ружичњак кући.

Само се један пут осврнула те слатко смешећи се погледала Кочу, па је онда нестаде; а њему се учини да је чуо неко тихо божанско и „С Богом!...“

IV.

Не само Кочини укућани, него и цело село не могаше се начудити великој промени, која се учини с Кочом. Она жива ватра, онај младић, коме се на далеко не могаше наћи друг, који [36] је први био сваком јуначком послу, онај весељак, у којега досеткама и шалама не беше краја, поста замишљена ћуталица, који није никуд из куће излазио, само што је по који пут сам изјахао, ал’ и за то нико не знађаше куд је ишао и кад се враћао.

Нико се није могао томе довити.

Јадна мајка много је ноћи провела не могући заспати премишљајући каква то туга мори њеног Кочу, каква је то бољка што му попи оно красио руменило с његових млађаних образа, али се није могла присетити.

И Мргуд се чудио, што му се брат промени, али са свим с друге стране. Он је с радошћу гледао како слаби онај коме он завиђаше, страшно завиђаше, и чије свако и најмање дело беше узрок да га још већма мрзи. Али је Мргуд вешто умео сакрити своју мрзост. Нико никад на то ни помислио не би.

Беше света недеља, леп дан у пролеће. Подне превалило а липе испред куће бациле далеко по мекој трави своје густе сенке. На трави сеђаше брижна кнегиња па тужно погледаше свог јединца, који мало даље од ње лежећи на трави, беше се загледао у кебо, па чисто не могаше да одвоји очију.

У то дође Мргуд. Лице му беше тамно, глава оборена к земљи: тако дође и стаде чело главе брата свога па га с изразом дубоке боље гледаше. Баци очи и на матер а њој грунуше сузе.

— Кочо, брате мој! — једва на послетку промуца Мргуд клекнувши крај њега.

[37]

Коча се трже:

— Ти си Мргуде? седи!.., па онда се мало придиже, и наслонивши се на леву руку, гледаше брата свог с љупким осмехом. За тим узе његову, руку у своју па је миловаше.

Мргуд се учили да јеца.

— За што брате, за што тако радиш? Што не кажеш шта те боли, па да ти помогнем ако знаднем, или да барем и ја с тобом делим бољку твоју, само нек ти је лакша!...

Кнегиња све ово гледаше и слушаше, па колико јој је јада задавало Кочино стање, толико ју је тешила помисао да јој после ње не ће Коча сам остати на овом свету, већ да ће имати верна пријатеља, да ће имати брата, који га љуби свом душом. Од срца благосиљајући Мргуда прикри се она тако да је могла чути све ако би се Коча брату исповедио, а да њу и не спази.

Кочу јако дирнуше ове Мргудове речи. Његово и онако разнежено срце јако к себи прими то да има на свету неко који га тако жарко љуби.

— Мили Мргуде, ни ја не знам шта је, а да ишта има ја бих теби казао. Мене ништа не боли, ја сам онако исто здрав ко што сам и пре био, па не могу да се начудим шта је вама те мислите да сам болан?

Али Мргуд пе одустајаше од онога, што је намислио, па највештијим начином, што само најгори притворници знају, дотле је Кочу дотерао, да је хтео свиснути од бурних осећања. Она слатка братска љубав занесе га, па није сиромах [38] ни могао помислити да је то само у речима, већ загрли Мргуда па га братски притиште на груди... али... он се и у том часу највећег узбуђења, кад се човечијем срцу чини да ће мало одахнути ако ма коме повери оно што у себи крије, и у том узбуђењу Коча није ни речце казао, није казао; јер Србин љуби, жестоко љуби, али ћути..

Коча се истрже из братског загрљаја, који мајци његовој толико блаженства у ојађено срце улеваше, па похити свом вранцу, за часак опреми га, па га узјаха.

— Шта је то Мргуде, од кад се и ти приволи да јашеш? — насмехну се Коча кад виде како му и брат брзо опрема коња да с њим изјаше.

— Ја знам да ти волиш кад и ја уз тебе јашем па хоћу да ти учиним по вољи, јер нема тога труда, који ја не бих поднео за те! — тако одговори Мргуд па и он ускочи на коња.

Мати изађе пред њих да запита куд су наумили, а они се сагоше преко својих коња те је целиваше у руку казавши јој да хоће мало у шетњу.

Они су дуго јахали, разговарали се и шалили се, па и ако је Мргуд све те разговоре и шале наводио онако како је мислио дознати што је хтео; али се заман трудно. Кад су се пред вече кући вратили Мргуд ни словца није више знао него кад су пошли од куће.

Од јахања, те најмилије његове забаве, беше се Кочи повратила његова румен у лицу, његове црне очи букћаху опет оним необичним [39] пламом, који толико узноса даваше његову мушким лицу, и он беше опет онако леп, онако дичан као и пре.

Мајци задрхта срце од радости кад виде Кочу опет весела, па за то хиљаду пута у себи благосиљаше Мргуда. А он ипак није клонуо од своје намере. Кад би дознао шта је то, што Коча крије, њему би много лакше било да ради оно што је намислио, за то како дође а он смишљаше начине како да га искуша. Он је најпосле из свега опхођења Кочина видео да је овај неку цуру замиловао, и сад је само гледао да докучи која је то. У то му мајка каза нешто, што овај једва дочека па хајде Кочи.

— Знаш шта је Кочо? Да идемо до вече на село. —

Коча га зачуђено погледа.

— На село? А од кад ти поче ићи иа села?.... запита га смешећи се.

— Та знаш не бих ни вечерас ишао, али вечерас ће, кажу, бити код кума Милована неко особито село. Кажу да ће овај наш особењачки сусед Драгомир да доведе своју ћерку, која никад није до сад излазила међу свет, и за коју светина толико булазни, да кад би човек и пола веровао било би много!...

Како је било младоме кнежевићу кад му брат ове речи изговори, не може се исказати. Њему се на један пут окрену кућа наопако, а у души беше тако потресен, да чисто хтеде полудети за оно неколико тренутака. Дакле да је опет види? да се с њоме разговара?!...

Али код свега тога унутрашњег потреса, да [40] је ко други на место Мргуда покрај њега био не би ништа опазио. Само Мргуд кадар беше разумети онај плам, којим сенуше соколове очи, само његово лукаво око беше кадро да разуме за што од један пут онако задрхташе усне у младића.

— Дакле то је? — премишљаше лукави Мргуд — добро кад сам дознао, сад знам шта ваља чинити!... Па онда навали опет на Кочу да оду на село; и овај пошто се још мало противљаше, на послетку пристаде.

Смрче се. Ноћ је била тиха и лепа, а цела природа пупа лепоте. Онај мирис, који ветрић доношаше с пространих и цвећем изобила окићених левачких ливада, оживљаваше све неком особитом милином.

По овакој ноћи пођу браћа на село са својом старом мајком, па како је Милованова кућа била скоро на другом крају села, то се Коча могао доста науживати ове лепе ноћи. Нада, то једино осећање, које чини те човек у овим небројеним бедама живота не свисне од очајања, које и најнесрећнијег човека може по кадкад толико занети да мисли е је са свим срећан, то свето осећање владало је у прсима младога Коче, и он тако расположен гледаше небо, гледаше небројене звезде, премишљаше чудне, лепе мисли. Он се није могао да начуди тој највећој сили која створи те небројене светове, па сваки упути куда је она хтела, није мотао да схвати зашто је то све тако. Часом би зажелео да се вијне у та бескрајња небеса да види шта казује то вечно сијање и трептање, да види [41] то највише величанство па да се у тој светињи изгуби, да га нестане! И још многе, многе таке чудне мисли заносише његову велику душу, која беше за велика дела створена, којој овај живот беше мален, ово делање ниско, и која кад не имађаше прилике да се покаже у каким великим делима, где би засијала са свом својом сјајношћу, а она се узвијаше у небо, излеваше се у великим огромним мислима.

И Мргуд је мислио, много је мислио, само што његове мисли беху црне, као што му и ниска душа беше, па за то је он полако ишао упрвши свој поглед у црну земљу. Али камо срећа да је погледао у небо, да је видео пун сјајни месец, да је видео оне мрке пеге по њему, па би се онда сетио што је слушао од старих мудрих људи за што је Бог на месецу насликао Кајиново убијство.

Ох, камо срећа даје к небу погледао!... - -

А стара мајка премишљаше како ће развеселити свог Кочу, како ће га излечити од оног црног сета, па после мишљаше како ће то срећан живот, какви ће то блажени последњи њени дани бити кад удоми оба своја сина...

Хеј надо, варљива надо!...

У то стигоше своме пријатељу, који их прими што може бити боље; и уведе их у своју собу која већ беше скоро пуна гостију. Соба беше истина мала, али скромно, лепо опремљена.

Пошто се кнегиња и синови њени поздравише с укућанима и гостима, уђе у собу лепушкато поличарче, па их послужи медљаном ракијом. Кочина мајка погледа у девојче па у свог [42] сина, и пријатно се насмеши, а девојка обори стидљиво очи к земљи. Гости се почеше смејати а она побеже на поље. Само Коча то ништа није опазио. Он је јако занет био; али ипак да се не би опазило он приђе неким младићима, с којима се познавао и који једва дочекаше да с њим говоре.

На један пут се пронесе кроз госте: — Ето старца Драгомира!...

Лако се може помислити с каким су нестрпљењем и радозналошћу сви чекали да виде тог чудног старца, о коме се толике бајке разношаху као о каком виленику.

И заиста улеваше у сваког поштовање оно озбиљно лице старога витеза. Његове црне очи сипаху јоште жестоку ватру, а све на њему беше тако значајно, тако тајанствено... У његовом ходу и држању беше толико поноса да сви гости, кад он у собу уђе, можда и нехотице устадоше да му се с поштовањем поклоне.

А млада Лепосава?...

Њено појављење превазиђе свако надање, све гатке, које се беху разнеле. Она безазленост не беше као у других девојчица, беше нешто више но што сељани умедоше и помислити, или можда им се то чинило само. -

Уз Драгомира с његовим јединчетом иђаше и стара нека тета, коју је старац као најближу сродницу за то к себи узео, да му ћерку упозна, уведе у свет, о коме она ништа скоро не знађаше.

Ја не ћу да досађујем онима, који ово ушчитају, само тим па тим, како се сваки који је угледао [43] Лепосаву чудио и крстио, како је био занесен и опијен том божанском лепотом, па за то не ћу ни да причам како је сваког тренутка, у коме гости беху у једној соби с тим анђеоком, све више расло њино чуђење, јер ако кажем да им се учинио ваздух у соби много мириснији и слађи од како она у собу дође, да им се учинило да би њене очи у највећој тамници лепше светлиле од хиљаду свећа, ако то речем, не ће ми веровати, за то ћу да причам шта се даље учини, шта би с Кочом.

Коча је једва к себи дошао кад ју је угледао, јер он познаде оно лице, а и како га не би познао, та оно беше једино на овоме свету, он је познао онај слатки осмејак што јој се вечно на лицу блистао. Тек што се мало од чуда повратио, а то је већ било прошло пола весеља, повика ђаволаста момчадија:

— Ех како ми је то село, кад се ни јастучић није играо!... -

— Јастучић, јастучић!... прихватише и старији, који хтедоше да се мало смеше и да се сете својих ђаволија у младости.

Девојке сакриваху једна другој главу у недра, као да су мрзиле на ту игру, али ипак игра се поче. Коча, који је другдаш доста радо играо, сад се не би ухватио да није био занесен и да је могао мислити шта ради. Он виде да се сви његови другари ухватише па му се учини да то тако мора бити, па за то и устаде; а свирац као да је знао како та игра у срце дира младе момке и девојке, извијаше што боље знађаше.

[44]

И Лепосава беше у колу, јер и ако је она вечерас први пут изашла у друштво, опет је њу брзо тетка научила свему што јој ту у друштву требаше, а ништа није лакше него женско чељаде томе научити.

Њој се то чудно учинило, што свак живи у њу гледи, па се окрену првоме момку што се до ње ухватио беше, те га запита:

— Бога ти брате, за што ме сви гледате?..

Међу тим дође јастучић њој у руке.

Свако с највећом радозналошћу очекиваше да види, пред кога ће клекнути Лепосава, то јагњенце које не зна ни какве враголије, сваки је мислио да ће је њено чисто анђеоско срце научити.

И несу се преварили.

Лепосава узе јастучић па ни мало не премишљајући, само погледа по колу, па са свим весело притрча Кочи, спусти предањ јастучић и клече с једне стране на њега, а Коча ни сам не знаде како се спусти на другу полу јастучића, а још мање шта се учини с њим кад пољуби она румена усташца, из којих га задахну неки божански дах, нека милота, за коју речи нема...

Ох јастучићу!.... Како је страшна твоја сила!...

Гости се зачуђено погледаше кад су видели како место веселог кикота, који обично крунисаваше сваки пољубац на јастучићу, место тога кикота и задиркивања сада беше глуха свечана тишина. Као да свакоме заповедаше нека вишња сила да поштују најсветије осећање људско.

А Драгомир? Кад он виде шта му учини шћерца, [45] сену му пламенита љутња у оку, и прошану полако шкргутнувши зубима:

— Та зар ни један момак није лепши од њега?... Зар је морало бити да први пут пољуби сина мог највећег крвника!...

Један ђаволан, коме се ни мало не допаде ово ћутање и замишљеност, и коме више беше до весеља него до анђеоске лепоте, поче тихо али тако смешно певати „Свети Боже!...“ да сви прснуше у смех заборавивши оно, што их тако тронуло беше.

Драгомир је хтео свиснути од муке кад угледа да му шћерца то вече и у другим играма и шалама показиваше колико ју је занела лепота Кочина. Он је страшно мрзио на покојнога кнеза, па та страшна мржња пређе и на сина, зато му се учини да је грдно погрешио што је младо своје јединче на село довео.

Али опет он је био тако стари лисац, да је ту љутњу сакрио од свију гостију, само није могао од Мргуда, који је нарочито на то оштро мотрио, јер је одмах у почетку села опазио шта бива у Кочину срцу. Мало доцније пошто одиграше мачванку, певао је слепи гуслар красну песму од цара Лазара, певаше је тако слатко и од срца, а гусле тако тужно јечаху, да му се свака реч свакоме морала учинити горком сузом...

Драгомир уграби ову прилику да оде, па се учини да му тужна песма зададе толико јада, да није могао више да слуша, већ се диже па на кратко опростивши се оде, и одведе своју красну шћерку.

[46]

V.

Кочи нигде више не беше станка после оног пољупца на дивном јастучићу. Нигде, нигде чињаше му се немаде зањ станка, нигде мира.

Једно јутро не затекоше га у соби, и ако синоћ легао беше, и на мах су се сетили да га је лов тако рано измамио. Да л’ је заиста кнежевић у лов изјахао, то ни он сам не знађаше, јер он сад ни за што није знао осим за неко младо божанско девојче, у кога беху тако црне очи, тако румена усташца, и тако лепо дице!... - Он је само бесно јурио свога вранца као да хоће измаклу срећу да стигне. Он је био толико занесен, да ни опазио није како васцели божији дан пројаха, како је дошао до под Јастребацпланину; он беше толико заборавио на овај свет, да не осећаше ни глади ни умора. Њега је засићавала помисао да је Лепосава, да је тај анђео, та најлепша девојка на свету његова. А зној од умора, који му капаше с поносита чела, утирало је сећање на божанске тренутке, које му скоро донесе једно вече, које га расхлађиваше као какав најслађи ветрић у пролеће.

А да је и најмање знао шта око њега бива, он би видео скромну црквицу варваринску, видео би колико је далеко отишао, па би се вратио кући. За то он иђаше све даље ни на што не осврћући се, не гледајући што неуморни вранац сад се једва мицаше... Ади није ни чудо. Ни броја не беше од неко доба данима, што их Коча тако проведе.

[47]

Кочу јако у срце дираше лепо тихо пролетње вече. Оно једино беше кадро да га тргне из ове велике занесености, која га обузела беше.

Кад стиже кули Тодора од Сталаћа, о којој ће ти сваки гуслар из Поморавља чуда испевати, онда опази Коча да се и на високу планину пред њим и на пространа поља иза њега спушта најлепше вече како само у пролеће и у јесен бити може.

Кнежевић одмах сјаха, пусти вранца на траву, па стрча да се напије бистре хладне воде из слатког сестринског загрљаја српске и бугар-Мораве, које тако дивно ромораху испод старе срушене куле, као да причаху коју од оних чудних прича што се о њој разносе...

После се попе преко силног нагомиланог камења на највишу стену што још остаде од дворова чувенога војводе, седе на мекану зелену траву, која беше по њој израсла, па тако уживаше, одатле се услађаваше красним вечером.

Пространа, недогледна китнаста поља како сте лепа! Како сте кадра и најнесрећнију душу поутешити својим цвећем, својим жутим класјем, својим накитом од сребрних поточића, својим небројним питомим стадима што по вама пасу! Како ли сте дивна кад вас обавије тај сјајни танахни вео од румених сунчевих потоњих зрака!...

Полако се спушташе тиха црна ноћ, полако неосетно обгрљаваше поља као како тихо тужно сећање кад стане да обузима срце човечије... Што тиша беше природа, то лакше могаху допрети до Кочиних ушију оне лепе песме што се разлегаху по околини. Ох, красна српска земљо,[48] та ти си врело од најслађих песама, ти си шумица, у којој су сами најмилотнији славуји!... Из далека се чујаше како по друму шкрипе натоварена кола, а тамо опет чујеш лајање сеоских паса... Мало час кад попрестану песме чујаше се какав леп женски глас где довикује брацу свога из поља, а одзивљу јој се бели јагањци својим срећним блејањем и својим звонцима. А кад се и то све утиша чујаше се из даљине потмуло клопарање каке воденице, или се наш Коча загледа у каку румену ватрицу што се тамо далеко светлуцала као каква звезда... Кроз мрак промицаху тихе реке, красне Мораве, оне непрестано шуштаху, вазда причаху и никако не могу да испричају ту дугу красну причу... И Коча ју је слушао, па му се тако лепа чињаше да би је до века слушао, само кад би крај њега била мала вила, красна Лепосава... Сад, кад му млађано срце беше препуњено милином, кад беше опијено лепотом природном, па кад се овако опоменуло Лепосаве... онда је тек осећало како су слатка уста њена, онда му се она у памети учини хиљаду пута лепша. Ако би случајно погледао над собом, морао би се мало тргнути... Иза њега се уздизаше планина чак до неба... Стара ћуталица тако страшно у ноћи изгледаше са својом густом тамном шумом да би сваки слутити могао како она у себи страховиту тајну крије...

Намах му падоше на ум оне силне бајке што их као дете слушаше од мајке своје о страшноме Јастрепцу. Али он не хтеде да мисли о тим причама, у које ни мало не вероваше, не хтеде [49] њима да квари оно сретно стање, у ком беше због уживања тако дивна вечера, па зато сиђе с развалине, намири свога вранца, који га оним чисто брижним рзањем тражаше, па пошто га веза за једно дрво, простре своју кабаницу на густо мирисаво биље и леже да отпочине.

Али он прилично дуго не могаше заспати. Пред њим се уздизаху развалине од кула и дворова Тодора од Сталаћа што тако чудно изгледаху обасјане бледом месечином, и њему се не могаше да не мисли о том несретном војводи... Он се сети оне песме што пева како је жалосно погинуо војвода Тодор, па се даде на жао младоме кнежевићу, жао му беше злосретна јунака.

Али мало по мало мењаше он те сетне мисли, па премишљаше о себи, о своме злату... Да л’ знате како је то слатко кад се човек успављује најмилијим надама, најмилијим осећајима, сећајући се најмилијих својих?...

Тако је заспао Коча.

Тишина је све већа постајала. Осим шуштања горе, и осим ромора Моравиног ништа се више чути не могаше... Беше као што бива у по ноћи.

Коча је снивао, страшно, чудно снивао...

Учини му се као да још гледа у развалине, па као да на један пут кроз гомиле од сурваног са зидова камења угледа где се нешто црни.

Погледа боље кад оно угледа нека црна гвоздена врата. Таман он мисли и чуди се од чега би то врата бити могла кад се врата страховитим шкрипањем отворише и из њих изађе неки [50] црн створ налик на човека, па пође к њену. Кад изађе из сенке од зидова, и кад паде нањ бледа сенка месечине, угледа Коча црна стара калуђера где му се кашљуцајући и поштапљући се приближаваше. У њега беше бледо испосничко лице и оштар поглед... У сувоњавој леваци бројаше бројанице, а бела коса посребрњена месечином дивно му се спушташе по црној мантији до појаса.

Кад дође до Коче он стаде, па промуклим гласом рече му:

— Не бој се сине! Устани па ме чуј!... Коча се покораваше. Он устаде и смерно чекаше даље заповести.

— Немој се ни мало чудити — говораше стари слуга божији — што ме овде видиш, још мање ономе одакле изађох. Ја у једној црквици под земљом станујем вршећи заповести силних заповедница над Јастребом... Овде ућута, па прокашљавши се мало настави: — Чуј ме синко! Ти си најсрећнији од свију смртних, ти си постао љубимац мојих моћних господара, који су ми и заповедили да ово сад к теби дођем па да ти то кажем, и да те к њима упутим. Синко, послушај моје речи. Мало даље од овог смиљаника, на ком се разговарамо, има у трави заметена стазица која води у планину, и која ће те врло брзо одвести тамо где треба, и где ће се сав благосов божији на тебе излити, као што ти га и ја недостојни слуга његов дајем... и пошто је благословио младића, нестаде црног калуђера.

Коча се трже иза сна па се кршћаше и чуђаше како је то чудан сан био. Још таког не [51] бејаше уснио. Погледа око себе свуда мирно. Вранац бејаше онде где га је везао, и нигде не може никака трага опазити. Погледа у небо, и учини му се по звездама да је по ноћи давно прошло. Више му се не спаваше, а овамо га је непрестано копкало оно што је чуо од калуђера у сну, па пошто се мало размислио скочи с кабанице, огрну се њоме, јер му беше прилично хладно, па пође као од шале да тражи ону стазу, за коју му калуђер рече да води у Јастребац, и — на највеће своје чудо нађе је...

Он стаде неколико тренутака да промисли хоће ли не ће ли поћи стазом. Кад је видео да му се ништа рђаво догодити не може, и после ако угледа каку опасност он се лако може вратити, а на послетку и онако не ће далеко већ мало да прогледа па да се врати, јер са зором треба поћи кући; јер је знао како се његова мајка сад зањ брине. Промисливши дакле добро све то он се пригрну још боље кабаницом па пође стазом...

Путем виђао је Коча много лепих положаја, којих је тако пуна српска земља, које она показује жељном оку и у питомим драгама и у каменитим бреговима. Али све то, и те страховите стене што ти се чине е су стубови на којима небо стоји, и те дољице окићене цвећем и травом што у оним суморним стрменима изгледају као осмејак блаженог девојчета у сред туробних лица озбиљних старица, и ти непрегледни амбизи, којима нигде страховита краја нема, све то беше Кочи врло обично. Он је скоро и одрастао лутајући по таким околинама, па за [52] то га то толико и не заношаше, и за то ни мало не застајкиваше код њих, већ се све већма пењаше у гору. За мало, и он се попе на један вис. Случајно омаче му се поглед низ планину, и како га дарну у срце оно што угледа испод ње!

Сјајном месечином осветљен, а тихом ноћи уљуљкан, спаваше у дољи питоми Крушевац, красно место, у коме је свети кнез живео и владао... Као што пламен за час обузме све докле се прострети може, тако на један мах обузе нежно Кочино срце црна туга...

Како беше погледати ту варошицу, која је ретко и у сну срећна, у којој сад зверје господари, и своју зверску ћуд врши!... А ту на том истом месту, за времена српске среће, кад Србин слободан беше, ту је цветала свака срећа и задовољство; ту цароваше цар српски, ту шетаху по царском двору, коме сад ни трага Турци не оставише, славни јунаци српски, честите војводе и остала господа српска... На место свега тога сад се ту шири бесни муселим са још бешњим јањичарима... Ту на том истом месту живљаху слободна браћа српска, срећна и задовољна, а сад на том истом месту пишти кукавно српско робље у тешким томруцима... На послетку, по оним пољима вијале су се онда свете заставе, злаћани крсташи страховите српске војске, од које је зазирао сваки крвник слободе и хришћанске лепе вере, а сад, ох, сад је свуда пусто... пусто...

Таке мисли преламаху се у Кочи кад му поглед паде на Крушевац... Њему беше тешко око срца, учини му се хоће издахнути...

[53]

Тако му је тешко било.

За то скиде калпак, клече на стену да у смерној молитви одлане срцу своме, али осим побожне молитве, он се у души страховито Богу заклињаше, да ће само за то живети да ради да се избаве браћа његова, да се избави србадија од црна робовања, заклињаше се да ће за то погинути...

Тек што заврши ову најсветију заклетву, а иза њега зачу се дивно божанско појање...

Песма беше дивна, али оно што више заношаше Кочу од песме, то беху гласови, који је певаше, ти гласи беху исти Лепосавини. Коча се осврте, али ништа није спазити могао, само је песму све лепше и лепше чуо, и то однекле с више... Можда певаху анђели на небу славећи Бога?... На послетку сети се младић да то мора бити на оној вишој стени, која се више ове, на којој је стајао, подизаше, па за то се брзо попе на њу да би видео шта је. Али кад се по стрмој стази попео горе, укочи се као да се скаменио.

Тамо беше простран леп равањ, окићен најлепшим зеленилом, и на њему таласаше се коло од девојака, таласаше се тако дивно као и песма коју играчице певаху. На први поглед познаде Коча да то не беху обичне девојке, које му не даваше мислити необично доба и место, не могаше мислити рад оне чудне игре, коју играху и каку он до сада ни чуо ни видео није, не могаше мислити рад оног необичног одела од неког белог платна сјајног као ватра а бељег и од снега. Он не зна да је игда видео у [54] цуре или жене онаку косу, која се лелујаше до земље, онаке венце од цвећа, које чисто згорева у руменој боји својој, који им се преко прсију прелевају као дуге преко неба... На послетку не могаше мислити да то обичне цуре или каке сељанке беху рад... рад оне зрачне лепоте, која им се сија на лицима, и која беше тако необична и чудновата, да кад им се коло тако обрташе, да је Коча разговетно више таких лепота видети могао, онда је он узалуд гледао, јер ништа од силног сјаја разазнати не могаше, само што му се учини да свако то божанско створење има суште лице његове дивне Лепосаве...

Оволика лепота тих необичних играчица, коју он не могаше у себе да схвати, коју не могаше да разуме, и нехотице подсети га на оно, о чему он синоћ силом не хоћаше мислити, о чему је много слушао од своје мајке, која му често причаше о чудесима у Јастрепцу, сети се и задрхта... Он беше нагазио на вилистан, на вилинско коло!....

Тек што је ова муња сенула преко мутног неба његове душе, а виле опазише да је грешни смртник гледао њихову божанску игру... У тренутку би заповеђено једној да накаже грешника за дрскост његову, а оне све зачас развише своја сјајна зрачна крила, која им под дугом косом сакривена беху, па неке прнуше сјајном небу, на коме се баш онда дан од ноћи дељаше, а друге одлетеше, к својим горским потоцима, где ником не беше приступно и где оне становаху.

[55]

Све се ово у часу згоди и Коча само спази како једна вила што остаде извади из недара неко сунце — шта ли — он само опази где нешто сену, и — он више ништа не виде.

- Млади кнежевић беше мртав....

Страховита вилинска стрела згоди му честито срце његово... Тако страховите беху лепе виле, јер оне не хоћаху да и један смртник може казати како је видео вилинско коло, како је видео њихова лица... Сиромах младић није се ни тренутка мучио, као треском згођен пао је одмах на истоме месту. Глава му се завали с онако још отвореним очима, које као да се и у смрти не могаху начудити чуду од лепоте, што им својом сјајношћу смрт зададе... Јуначке руке његове, којима мнидијаше јадник убијати крвнике своје и слободе браће своје, без икакве снаге лежаху сад разбацане по росној трави... А из срца, које тако жарко одушевљаваху најсветији људски осећаји, из тог чистог српског срца тецијаше бистра и румена крв његова као црвен поточић преко мртва и непомична његова тела, као преко хладне стене.

Он беше мртав... мртав... Јадни младићу, шта ти донесе твоја налетна нерасудност!...

Сад вила распусти своја сјајна крила да се узвије у ваздушни свет сејама својим, које се још као звездице бељаху у зраку, али у тренутку кад полете, погледа још једном бледо мртвачево лице, које у оној бледоћи, и онако лепо много лепше изгледаше, и учини јој се да је на њему нешто опазила што јој се учини страшно сродно.

[56]

То беше Кочино осећање спрам лепе Драгомирове јединице, које му на лицу јасно изречено беше, и које не би кадра ни смрт да истре...

Вила полако опет се спусти над мртво момче, убриса му младо лице мирисавом косом својом, па га дуго гледаше...

Да је Коча још жив био, он би чуо ове речи што их тихо шапуташе вила:

— То су оне велике црне очи, оне јуначке веђе и мали гарави брчићи, то су они исти пламени образи, она слатка уста, то је оно лице, о коме ми моја мала Лепосава толико прича.... Јадно момче....

Тако збораше вила, па је на један мах нестаде, као што нестаје оних звезда што прелете преко неба па се угасе. Али не потраја дуго, а вила се опет врати носећи у руци лековито вилинско биље. Одмах клече крај лепе жртве, покри му оним биљем рану на прсима, из које још истицаше крв, и коју беше начинила отровна вилинска стрела, и она се наже нањ па му лако љубљаше побледеле усне...

Што више обасипаху ови вилински пољупци хладна мртвачка уста, што се више простираше по укоченом мртвом Кочином телу божански дах од тих пољубаца, све се више повраћаше живот у њега. И док рана на срдашцу под чудотворним биљем зарасте, дотле синуше оне црне очи опет оном младићском ватром, дотле се поврати у пуне Кочине образе њино руменило, а његове уснице под вилинским пољупцима задрхташе...

[57]

— Он је извидан! — радосно се пљесну рукама бела вила.

Коча устаде као после кака тешка спавања, протре очи, па кад пред собом угледа вилу, а он као да се сети шта је с њим било, за то паде пред њу на колена и склопивши руке хтеде да јој благодари, али му она не даде да говори:

— Младићу — рече — ти си спасен од очевидне смрти, а то за то што ми те беше жао млада и зелена, па си зашао. Али пази од сад, јер у свету можда не ће у свакога бити сажаљења. А сад за ово захвали Богу великоме!

Коча само подиже очи к небу, али ни једну реч није умео да изговори.

— Чуј ме даље Кочо!... продужи вила, а Кочу прође језа кад чу да му вила име зна — ја сам те веома омиловала. Би л’ ти мене примио за своју помајку, као што бах ја желела да ми такав срчан јунак буде посинак?...

Кочи се чисто учини да ће од радости да занеми. Он брзо прихвати њену белу нежну руку коју му она пружила беше, пољуби је жарко, а она њега у чело па рече: -

— Да си ми срећан, дуговечан и благосовен сине мој!...

Коча је опет пољуби у руку, и тим се сврши света српска тајна.

Помајка Кочина саветоваше га како треба као поштен човек да живи, казиваше му да не жали јурнути и у највећу страхоту за добро браће своје, јер у највећој невољи она га не ће оставити.

[58]

- После тога раздрагана вила још га је нешто запитала.

— Сине Кочо, кажи ми најватренију жељу своју да ти је испуним, да ти покажем колико те милујем!... -

У овом одсудном тренутку други би се мислио да л’ би славе, да л’ би небројена блага искао, или друго како благо, које му је срцу тако исто мило; али Коча није ни мало размишљао. Истина он се сетио дивне среће, коју би уживао кад би красна Лепосава била његова љуба, а овако не имађаше за то никаке наде, јер га је стари Драгомир страшно мрзио: али он није то захтевао.

— Мајко — смерно склопљеним рукама мољаше млади јунак — слатка мајко, ја само то од тебе просим, да ме укрепиш те да не клонем у страшном послу, који сам намислио радити, укрепи ме да не клонем кад станем ослобођавати србадију из ропства!... .

Младићева глава клону на прси а на вилином лицу засја небеска радост. Она се не могаше задржати да га силно не загрли и на своје груди притисне.

— Сине — у највећем заносу од радости шапуташе вила — ти си достојан унук Марков. — Па онда клече вила те склопивши руке као да ће се Богу молити, шапуташе: — Побратиме Марко радуј се! Завет што си ми га на самрти дао ево хоће да се испуни. Радуј се, Србадија ће опет да буде слободна!... — Па онда опет загрли Кочу. — Јуначки ради, слушај свагда честито срце своје, па се не бој, света ће се намера [59] твоја испунити. А за толику твоју племенитост, коју сад показа, ево ти се заричем: Диван један јунак, који је у свему вредан тебе, биће ти побратим; а најлепше девојче на свету биће ти вереница!... Сад и теби треба да се одмориш после оволиких чуда и мука. Спавај, и немој се чудити ако се пробудиш на истом месту где си оставио пламена вранца!... —

Зора још не беше зарудела, али је на небу већ трептила она његова јасно љубичаста хаљина, у којој дочекује зору, кад се Коча пробудио на својој кабаници, која сва беше мокра од росе као и његове хаљине.

Он се побожно прекрсти, устане и погледа око себе. Вранац га поздрави веселим рзањем, а по шуми се орила славујева песма.

Каква беху та чуда? Да то све не беше сан?...

Коча није смео више да о томе мисли, ту му се чињаше вртоглавица, у којој се бојаше да ће памећу преврнути, па зато се ману свега, и слушаше како лепо звони кроз рану тишину мало звоно сеоске црквице на јутрењу...

VI.

Још оне ноћи кад се Мргуд вратио са села није имао мира да спава. Једва је чекао да сване па да одмах почне вршити што се у пакленом срцу његову тако дуго кувало. У јутру тек што је устао, дође му мајка врло брижна.

— Синко Мргуде, Коча опет тера своје!... Мргуд је то једва дочекао, па за то као уплашено прихвати.

[60]

— Шта рече мајко?...

— Кочи није добро сине. Јутрос је опет некуд одјахао...

Мргуд се начини веома замишљен, па после се на један пут трже.

— Не мајко, то ни по што више несме бити. Ако још мало тако устраје, доћи ће сам себи главе — А сад морам похитати да га што пре нађем и вратим... јер — и овде се потруди да се начини као човек, који Бог зна каку тајну познаје — да ти знаш куда он иде!...

Таман хтеде кнегиња да га пита кака је то тајна, а он брже боље стаде се спремати и говорити.

— Махни се тога нано, овде је сваки тренут страшно скуп. Он је можда већ... ох Кочо једини брате мој!

Тужно уздисаше притворник, па брзо узјаха свог коња и откаса путем, који вођаше скели, а остави јадну кнегињу у страшним бригама.

Мргуд је брзо стигао Морави, још брже се превезао у Ћуприју, па се упутио светој Раваници. За то време мућаху се по његовој глави многе мучне мисли.

— Мирко мрзи Кочу — премишљаше он — ја сам видео својим очима оно, рад чега ће он нањ страшно мрзити док је год жив, а... а и ја нешто тако имам... Зашто је бајаги он бољи од мене? Зар што је луђи па не жали живот ни колико две паре? Такав јунак могао би ја бити само да ми Бог није дао памети... Или зар што је личнији на оку? Ех чудна ми посла! Да и мене не мрзи онако детињасто китити се, [61] баш бисмо се могли мерити. Та ни у чем, ни у чем није бољи од мене, и ако сваки каже да јесте. Та он је само угурсуз, кукавица... Па како је бенаст... Та ја морам да га мрзим...

Тако премишљајући беше Мргуд већ стигао до Сења, па кад то угледа он поче лакше ићи, и добро гледаше да не ће гдегод опазити свога пријана Мирка. Кад беше на сред села, а он га угледа где пред кућом оправља кола, па се у то беше тако задубио да не би ни опазио Мргуда. Али овај сад разигра коња па кад стаде звекетати сребрни такум на коњу, Мирко подиже главу да види какав је то бињеџија. Кад га угледа претвараше се да му је неверица:

— Бог и душа мој прико! — Здраво Мргуде љубазно га поздрави Мирко, па пође ближе к њему.

— Здраво, како ти Степановићу! — одпоздрави му онај исто тако, па се саже с коња те се братски пољуби с њиме, као да се нимало не сећа како га је у Црном Врху осрамотио. Ту се после разведе пријатељски разговор, из кога Сењанин дознаде да Мргуд бајаги намерава у Раваницу, па га свакако одвраћаше од тога бар за сад, него да остане који дан код њега да се мало прочасте, па могу после заједно у Раваницу, а до ње нема више него сахат. Мргуд се из прва нећкао, али кад пристаде видело се да је то једва дочекао. И тако остане он код Мирка, где су се ваљано веселили. Између осталих пријатељских разговора започе од један пут Мирко:

[62]

— Збиља и не питах те пријатељу. Шта ти ради брат?...—

Мргуду се учини е му грану сунце кад овај сам поче о ономе, што је он најволео. На ово питање он се намргоди, и учини се да га је то страшно увредило:

— Не знам. Ја за таке људе не разбирам. —

Чудо што се мисли ова два младића тако подудараху, да је реч једнога била читава срећа другоме.

— Управо да ти кажем — поче опет Мирко — мени се онај твој брат не допада!... —

— Шта не допада, прихвати живо брат Кочин — шта не допада? Треба да га мрзиш, да га презиреш као сваког угурсуза и будалу. Молим те помисли, сети се, како си хтео главу да изгубиш у Црноме Врху рад његове лудости и пакости!... —

Степановић поћута малко, па онда пружи Мргуду руку, коју овај једва дочека, те се срдачно руковаше. -

— Мргуде, ми треба да будемо побратими. Ми смо рођени да један другоме будемо верни пријатељи. Што један помисли; то и други већ зна, што један осећа, то други већ исказује једно исто љубе обојица а што један мрзи то и други мрзи од свег срца! —

И заиста тако беше, они се побратише. После опет продуже своје разговоре, који им тако мили беху.

— А баш је штета — рећи ће Мирко — што ће код онако лудога Коче пропасти све имање и богаство што остаде од покојнога кнеза!...

[63]

— Бога ми право велиш, и би одавна он све то прошћердао, да ја несам скљанао и чувао!... одговори му побратим.

— Опет, опет, куда ћеш ти сам на све стране. Већ знаш шта побро, треба га уклонити да не убија срећу многима. Он ће на послетку дотерати да честита кнегиња проси па да се хлебом храни!...

— Ох, ти си благодат божја! Ми бисмо велики севап учинили, кад бисмо га смакли с овога света да не срамоти славну кнежевску родбину, и да је не упропашћује!...

Сад мало ућуташе, док тек Сењанин:

— Јест, ал’ како ћемо?...

— Убити га не смемо, јер овај везир прави је угурсуз баш као да му је брат. Би нас обојицу утукао. Већ ми треба штогод да измислимо, како ћемо га се отарасити а да нико и не сања да смо ми ту помешани.

— Већ лако ћемо, само кад се знамо. Од сад треба обојица да пазимо на што он ради, па један другоме да јављамо!...

Пошто су се сити наразговарали, и пошто је Мирко свога побратима добро угостио, опрости се овај да се кући врати оставивши се пута у Раваницу. Баш кад једном ногом стаде на бињакташ сети се да нешто не каза свом побру,

— Збиља, ово сам заборавио да ти кажем, а не ће бити сгорег да знаш, Прочачкао сам да је Коча веома заволео неко девојче Лепосаву!

Мирко се чисто изгуби од радости.

— Истину ли велиш?

[64]

— А што, зар је то тако важно? — запита Мргуд бајаги не увиђајући у томе каке важности.

— Та кажи ми само чије је то девојче? —

— Неког наџак-чиче Драгомира из нашег села.

— Је ли доиста лепа? —

— Као уписана... —

— Е — са свим задовољно усукиваше Мирко оно неколико чекињастих длака што му беху на место јуначких бркова — е сад буди_без бриге. Само мотри шта ћу ја из тога да исплетем. Само гледај!...

Побре се још једном ижљубише па се растадоше.

VII.

Ледно јутро освану београдски везир мртав пред вратима градске барутане Ружице.

Ово је пукло као гром по срцима несретне Србадије, која тек што беше мало главу подигла, мало живахнула у слободнијем зраку, под управом овог првог човечног Турчина...

Ал’ ко зна да л’ је и то Турчин био!... Јер ево шта се збораше по димним каванама турским, кад се зачуло да је везир убијен.

— Алах ил’ Алах! Нека је благосовен Бог, и нека се вечно слави име јединог пророка његовог! — благосиљаху седе хоџе и дервиши срчући арапску каву. — Правда се опет навршила!...

— И зликовац је ухваћен! — додаваше други поред другог ког стиха из корана.

Мало по мало прелажаху они из бунцања на саму ствар. И многи, који још не знађаху на чему је ствар, мољаху да им се приповеди, док ће један имам започети причу, али да би већу важност [65] својој приповетци дао окрену турски као што је он мислио:

— Валах и билах кардаш ево како се десило. Саали Бег-Мујагић, што но је родом из Зворника, не може више бива оћима да гледа покор што се ућини од дина и имана. „Е бива — реће ми једноћ — овај везир бацио је и сарук и рз (образ) под ноге. Нити слуша цара ни муфтије.“ — Овде имам прекиде причање па повуче два жестока дима из свог као песница ћилибара, и два гутљаја каве, па онда на тенани продужи своју причу:

— Ефендум бенум брате ми си мој! реће ми Саали Бег-Мујагић бива ово се ћудо и паћариз не море дуље трпљети.“ Е бива рећи ћу му ја на то, а шта ћеш му? ЕФендум бенум сила Бога не моли бива, па шта ћеш му де? „Валах и билах ја ћу му доћи хака“. реће он бива.

Турци изјављиваху своје чуђење мумлајући неке неразговетне речи, из којих се само чути могло по које „Алах!“, и вртећи главом, или гладећи своје браде.

— Ама зар то рекао Саали Бен-Мујагић?.. не вероваше једна јуначина, која тако што не би веровао за другога осим за себе.

— Јест бива то рекао исти Саали Бен-Мујагић из Зворника ље! Ене га бива жива... хм! — срдито увераваше стари имам, који беше ражљућен, што се његовој причи не верује.

[66]

— Батали Ибро де! — утишкиваху Турци прзницу, који је баш имао вољу да се вечерас с ким год свади; па се онда обрнуше старцу — Шта би даље ефендум?

— Е бива, шта ћу вам више дуљит лакрдију — настави он достојанствено — брате ми си мој драги, што рекао Саали-ага то је ућинио бива. Он се пришуња покрај везира бива те уђе за њим у они безистен што ли је, ђе но је бива, брате ми си мој, сад ђебана, а он га ни опазио није бива. Кад тамо кардаш бенум, а оно везир ђаурски клања бива, јере је та ђебана ефендум бенум некада ђаурска Ружица била...

Обично имам тако по мало застајкиваше у својој причи да би дао времена онима што га слушаху, не би ли се они дивили његовој речитости, и заиста после сваког тог почивања није изостало по које „Алах ил’ Алах!...“

— Кад бива он то угледа, он бактише и кидише те примлати ђаурског пса!...

Чича смешећи се засукиваше свој брк гледајући какве силе имаше његова прича.

И заиста зачуђено шапћући мудре коралске изреке разилажаху се обично Турци из својих кава после сваке овако чудне за њих приче.—

Исто онако као што се при наступању овог убијеног везира скупљаше раја да се заједно обрадују и развеселе, тако се и сад ноћу при јасној месечини могаху угледати многе гомилице, само што им се на лицима могао познати највећи страх и сумња место пређашње радости. Неки се договараху где ће да испосакривају своје сјајно оружје, за које су знали да ће им га до [67] који дан поотимати, како би га у невољи сви скупа зграбити могли да се бране. Други опет стараху се да остале драгоцености које је за ово неколико година свак слободно носио склоне, а трећи се разговараху о јадима и страхотама које тек што се несу просуле по кукавној српској земљи... Неки опет:

— Бог да му душу прости јаднику, он је био анђео по Србе и по сваког поштеног човека!... захвално се сећаху свог доброг везира, кога тако кукавички смакоше.

— Ала народе чудна удеса!... Он Србин, па се потурчио само да својима добро чини, постаде везир, па и опет, опет му дођоше главе!...

— Боже благи што ти је суђен часак!...

— А Бога ми браћо, да сам се тамо десио, имена ми божјега не бих жалио подметнути своје прси да онај крвников нож не дође до оног најпоштенијег срца!...

— Е мој брале, па да је вас двадесет стало предањ, и да је стрела оли зрно из пушке пролетело кроз све вас; никоме не би ништа било до ономе коме је дошао суђен часак!...

— Божанство је то брате, није шала!...

— Јест богме божанство, ја!...

И сељаци кад изговараху на своја уста ову свету реч, свагда се скромно кршћаху.

Друге опет гомилице овако зборише:

— Тешко нама браћо, Сали Бен-Мујагић, убица нашег доброг везира стао је на место њега!...

— Ох покора, што ће се од нас да чини!...

— Ама је л’ то истина човече?...

[68]

— Кажу људи брате. Турци не могу да га се нахвале што им је скинуо с врата халку, које их је притезала па несу могли живети како су они хтели, и за то га начинише везиром, а цар, веле, мора му послати берат на везирство па још и три туга, што је тако јунаштво учинио!...

— Ама не ће бити тако — сумњаше други — мени казиваху људи да се он не смеде примити везирства, већ да је постао ћаја-паша уз новог везира!...

— Е веруј!...

— Тек свакако по нас наопако, јер и тај везир чији је он ћаја, ље није бољи од њега, а ако и јесте мора све онако радити као што му ћаја хоће, јер за час може проћи као наш добри везир, Бог му дао у рају насеље!...

А шта мислите како изгледаху лепа и питома села српска, што у потоње време тако живахнула беху?

Пуста, страховито пуста.

Нигде живе душе неси могао видети осим по ког рајетина, који с обореном главом — као да се стиди имена свога — промицаше кроз пусто село у поље да на њему као мрав ради, па да с чемерним знојем једва толико за се заради колико да исхрани сиротињу своју.

Нигде, нигде више неси могао видети срећна осмејка да благује на лепушкастим обрашчићима веселих девојчица и невестица, јер неси могао ни њих видети. Оне сакрише своје лепоте у мрачне кућице, у најмрачније кутове, где нигда не ће видети сјајнога сунца, нигда оног божанства што се зора зове, што га лепо вече кажу...

[69]

Сакрише се да увену оне ружице на обрашчићима, да усахну они пупољци на слатким нељубљеним усташцима, да оседи она врана коса немилована, јер да се те лепоте само помоле па ето у кућу кише од самих громова...

Ох, па зар више никад да не јече по зеленим луговима нежне песме из славујских девојачких уста?...

Бог зна да л’ ће икад више...

Та зар нигда више да не заигра дивно коло, да се не проведу сјајни сабори код светих српских богомоља?...

Никад више...

Па... Аох... Зар никад више да не заблиста у србињској руци сјајно оружје никад на његовим поноситим грудима злаћене токе?...

Дај Боже, али мрко, тешко...

Такав покор почини онај црн глас што као отровна олуја хукну па окужи сву красну српску земљу...

Како мало живахнуше Турци, добивши опет слободу да могу радити што им ћеф заиште, не гледајући што ће то тренуће свирепог њиховог задовољства унесрећити и ојадити хиљаду људских ерца, — од то доба са свим друкчије оживе и београдски Багдат, београдски Дорћол.

Чисто лепше певаху хоџе са својих мунара, с већом милином долажаху правоверни на своју ужасну ал’ по њих свету молитву „Алах-ху!“ Па и сама весеља севдалијских османлија беху сад лепша.

[70]

Хајде само да уђемо у ову каваницу, коју с поља ките красни асмалуци, који својим зеленим лишћем, својим зрелим китнастим плодом рекао би осмејкују се као како девојче што својим осмејцима и својим ђаволастим погледима свако срце придобити може; који ките најлепше клупе од мирисног ораховог дрвета, на којима кад правоверни узме абдес чини му се у седмом је небу, и који те рекао би својом лепотом маме...

Само да уђемо у ту каваницу па ћемо се о томе уверити.

Око оџаклије, на којој букћаше ватра као како страсно срце, на којој се пецијаше горка кава, најмилије пиће турско, простираху се свуда у наоколо дуги прљави миндерлуци од црвене чохе, коју Турчин најволи, да га потсећа на крв, коју он најрадије пије...

Тамна и густа магла од дима из чибука и наргила спустила се од таваница, на којима се шаренише корански стихови, па до црвених турских јеменија, које су правоверни изували седајући и прекрштајући ноге, а које је чађаво циганче, каванско слушче, уређивало те стајаху око мангала у реду као војници. Да си заредио па разгледао оне чудне слике што кроз маглу провириваху, као што кроз вечерњи зрак провирују питоми виногради и шумицама окићени брежуљци, да си разгледао видео би много слика што их врло ретко у животу виђаш...

Ту седи озбиљни Арабистанац, што је на својим камилама дотерао најмириснију бошчу за честиту господу и бегове београдске. Испод његовог [71] белог бурнуса види му се чађаво лице, које је изгорело у непрегледним пустарама од жестоког арапског сунца, а ако се мало насмеши или започне причати каку причу, што је синови пустиње љубе као какав хлађани извор, а ти му угледаш беле зубе што су бељи од најчистије слонове кости.

Спрам њега нија се полако какав стари војник, кога је живот и судба далеко одвукла од његовог завичаја, па много афијуна једе не би ли мало позаборавио тугу своју, што му срце тако јако притискује. На његовом лицу видиш нацртан срећан сан. Остави га, нека сиромах сања своја мила поља, своју кућу и родбину, своја бела стада...

А до њега угледаш гомилицу јунака, који жестоко зборе о неком јунаштву. Поред оног зверског беснила, што се у тим зборима сија сваком Турчину на лицу, зачуђено угледаћеш на неком челу испод турбана са свим другачији јуначки понос, угледаћеш у гдекојим ватреним очима са свим другачији плам. И како ти је онда срцу кад те нешто штрецне:

— Ох то је несрећно Српче, које потурчише док још одојче беше, да после својим јунаштвом своје убија!...

А овде?... Овде је тек оно, рад чега си у кавану ушао да видиш. Овде је оно бескрајње весеље, коме се Турадија предаде од како погибе београдски везир.

Ту се беху искупили највећи обожаваоци страсних уживања, којима се они и предаваху без икаких граница. Они заборављаху на коран, [72] већ пише и пише руменог винца, певаше колико их грло доношаше, а кад би стали да се мало одморе, онда слушаху ситно ћемане, уз које певаше млада дајирџика у дајире, које позвецкиваше као дробне гривне на руци или богати ђердани на грлу девојачком.

Међу весељацима беше и убица везиров, бесни Мујагић. Њему брзо омрзе ситна песма од ћеманета, досади му се слушати једногласно дајире, пљесну рукама и викну:

— Чочек-кьзлар!...

И две младе доста лепе девојке, два лепушката циганчета, које се дотле у једном куту сладише димовима из наргила, изађоше на среду да играју. На њима беше красно одело. Црвени фесови, испод којих се распуштаху небројне витице, беху са свију страна окићени цвећем, које се спушташе чак до ђердана од шарених ђинђува на врату ђаволастих играчица. Јелечићи беху тако згодно скројени да изгледаху као срасли с витким стасом девојачким и показиваху га у најлепшој, природној његовој лепоти. Кроз прорезане јелеке на прсима виделе су се навезене бурунџук-кошуље, а о појасу лепршали су се појасеви с кићанкама, који се у игрању увијаху око пуних и облих девојачких руку као припитомљене лепе змије око мермерних стубова. У једне беху беле шарваре, у друге црвене, а обе имађаху на ножицама жуте местве од најлепшег сахтијана па им се тако ноге жућаху као у соколова.

[73]

На један миг Салијин почеше чочеци играти. Најпре стадоше једна спрам друге па се нежно погледаху, бацаху једна другој руком пољупце, полетеле би једна другој у загрљај, али у тренутну тргле би се па се свака за се са собом играла, подскакивала и окретала често погледајући што знађаху боље и вештије у небо. На послетку не могаху се задржати, оне се жарко загрлише, њихове руке тако се извише и испреплетоше у игри, да би се сваки скаменити морао од чуда који ијоле не беше навикнут да гледа те вештине чочека. Игра беше брза и бурна, тако да ти се чинило да чочечке ноге и не додириваху по поду прострти ћилим; а шарваре се лепршаху и гоњаху се као два ветра. Њихова тела беху тако гипка и од детињства у тој вештини научена, да се један чочек могао око другог увити као ладолеж уз каку стабљику, па кад се тако увије на послетку поднесе своја уста под уста своје другарице с таким погледом, који јој јасно исказиваше најжарчу жељу за пољупцима; али тек што она склопи уста, а ладолеж се у тренутку одви па јој се пљескањем руку свећаше... Али најдивније у тој игри бејаше песма, коју чочеци кроза сву игру певаху, и која обично певаше какав тајни састанак у харемској башчи, под мирисном дгуњом ил’ неранџом, како слатко миловање, како ашиковање...

Један Турчин, који вечерас нешто сувише беше натукао чалму на очи, па све с погнутом главом преда се гледаше, непрестано је гледао како се Салији допада ова чочечка игра, па [74] кад виде како овај дође до лудила од страснога заноса, онда викну играчицама:

— Ђузел Фато! Девере ти окрените ону песму о красној Лепосави, што је ономадне певасте код Халкића! —

И чочеци као да знађаху колико се њему та нова песма допада, отпеваше је што лепше умеше. Ту се казиваше каке су очи у Лепосаве, којима кад погледа сунце помрча, брегови се крећу а потоци пресуше; ту се певаху њена мала крмезли-уста, којима кад прозбори чини ти се шећер сагрева и најслађи мед се прелева, и за чији се пољубац закрве два брата рођена; певаше се назли-грло Лепосавино, рад чије дивоте стотинама младића бесомучки у пропаст скачу...

Онај Турчин што захтеваше ту песму дође изван себе од усхићења.

— Аферим! Ја сам мислио она се лепота не може испевати, оно треба само видети па осећати, али међер ви је и испевасте. Чок аферим! — и при овим речима даде чочецима, који видеше да им се бакшиш спрема, па се у игри тако извише да им ага спусти на уста четири златне махмудије — истина ви сте опевали само мрвицу од Лепосавине дивоте, али и то је сувише! —

Колико је и бесни Мујагић био том новом песмом раздражен и опијен, опет се зачуди кад виде колико његов комшија напојнице даде па га за то запита.

— Зар си је ти кардаш видео?...

Турчин само подиже очи у вис па тешко хукну.

[75]

— А дина ти је ли лијепа? —

— Валах и билах, нека нијесам Турчин већ каурско псето, ако има у цијелом пророковом рају таке хурије!...

Мујагић плану, па тако беше приличио наквашен загрми:

— А тако ми свечеве браде и тако ми оштре ђорде, сутра ће бити красна Лепосава у моме харему!...

То изрекав јурну па као бура излете из каване...

Мало по мало разилажаху се Турци, и ко је у тај мах прошао улицом морао је чути силно клопарање халки на авлијама од харемова.

Кад изађе онај Турчин, што тако издашан беше у напојницама, изађоше за њим и чочеци.

— Фато! — говораше полако Турчин веома радостан — ти си реч одржала, а ја не знам како да ти захвалим! Ето ово за сад! — и пружи јој пуну шаку новаца....

VIII.

Кад се Коча вратио са свог пута, на ком је толика чуда проживео, или управо просањао, нађе код куће толико промена, да се чисто скаменио.

Кад је пролазио кроз питоми Пањевац, који до сад свагда бејаше весео, у коме скоро никад не престајаху песме и врева од радина што на све стране тумараху као у какој великој вароши, он није могао да разуме шта значи та свечана тишина као да је ушао у празну цркву, шта значи та пустош, кроз коју тако чудно одјекује [76] кас његова ватрена коњица, не знађаше где се дедоше они умиљати погледи, они ђаволасти осмејци, који га свагда тако слатко предусретаху?...

Вртећи главом од чуда прође кроз село, у коме рекао би не беше живе душе, па се упути кући својој страшно у срцу зебући да и тамо не буде тако пусто, да се и кроз његове одаје не разлеже заман глас његов, који ће мајку и брата дозивати...

На срећу превари га страшна слутња. Он нађе и мајку и брата, и ако не онако као што их је оставио.

Стара мајка седела је на прозору, где је ваљда тако дуго узалуд чекала мила сина да јој се с пута врати, па кад га још никако не беше, онда би јој клонула седа глава на тужне прси, и горке сузе лише се низ њено свето лице. Мало подаље сеђаше и брат његов Мргуд. И он беше главу оборио земљи, зар од тешких мисли што се по њој мућаху.

— Мајко!... брате мој!... узвикну на послетку Коча пошто их је подуже гледао како седе, не могући се од чуда уздржати. — Шта је вама?!...

— Кочо чедо, ти ли си? Ох камо те до сада? Мене умори страх да те нигда више видети не ћу! — притискиваше обрадована мајка сина свог на груди као да прођоше толике године од како га видела није, а на лицу јој кроз неку црну облачину од бриге просијаваше материнска радост.

[77]

— Где си брате ако Бога знаш! — обрадова се и Мргуд и ако рад својих узрока, по којима му доста мило беше што се Коча вратио, и он га плаховито љубљаше.

Коча отпоздрављаше материнску милост најжарчом синовљом захвалношћу, а притворне Мргудове пољупце најсрдачнијим и најчистијим братским милостима, па им уз то причаше у кратко где се тако забавио, разуме се да им није смео причати страховите оне тајне...

— Али за име Бога! — не могаше се на послетку уздржати младић да смешећи се не запита: — Кажите ми зар је за три дана куга тако поморила Пањевац, да ни мачета жива не остаде?

— Не смеј се сине — тужно и с горком свечаношћу прозбори стара кнегиња — јер можда ћеш плакати док чујеш; али ти се не сећаш, ти си онда врло мален био, ти не знаш како је страшно црно робовање!...

Коча се трже... На његовом руменом младом лицу угаси се осмејак, као што се на руменом небу угаси последњи сунчев зрак. И како се навукоше облаци на његово чело не развукоше му се до саме смрти...

— Шта је то? Ја не знам шта то велиш...

Свечано и полако исприча му мајка шта се учини од како беше отишао из села, исказа му да убише везира, и с великом слутњом каза му страхоте, које им се у походе спремаху.

— Дакле је куцнуо час! — премишљаше млади јунак у себи — помајко видећеш да ћу моју [78] заклетву славно извршити, да те не ћу осрамотити!...

Уз своју тужну приповетку мољаше мајка сина да скине са себе то богато кнежевско рухо и оружје па да га склони гдегод, мољаше га да за неко време не излази Турцима на очи са својим вранцем, јер лако може рад њега изгубити главу.

Ади од покорна детета, што до сад само извршаваше мајчине заповести, постаде сад на један пут човек, који само собом господари.

— Мајко, ти се не брини више ништа за ме, ја знам шта ми сад ваља чинити. Ти само седи код куће с братом Мргудом, а ја ћу се за све бринути!...

Као што се читави облаци скакаваца навуку на каква плодна поља те их сва потру, тако се за тили час, како нестаде доброга везира, просуше небројна јата аждаја по српској земљи да се напију српске крви, за којом тако зажеднели беху.

За час беше пун питоми Левач тих крвопија, који гмизаху по сваком српском седу, па и у Пањевац беше их доста дошло.

На једном доксату сеђаху неколико Турака зборећи о томе како ће боље глобити јадну рају, како ће јој се боље осветити што је толико година тлачити не смедоше. Таман они смишљаху муке, којима ће искалити своја паклена срца, кад угледаше где кроз село јахаше на бесном коњу још бешње Српче.

[79]

Један се Турчин трже кад га угледа.

— Дина ми кардаш — рече првоме до себе — ако ме очи нијесу издале оно је влашко штене, које се похасило па не хаје што смо ми у село дошли!...

Овај погледа на ону страну, па кад виде на Србину онако оружје, онако богато одело, кад виде у њега вранца, од кога лепшега коња ни помислити не могаше, трже пушку иза паса да коњаника од маха смлати викнувши:

— Валах влаше нећеш ти јахати такога коња код нас живијех!...

Али сви остали скочише:

— Не аман! Остави га докле Мујагић дође, па да видиш нашег сејира кад се он с њим стане играти као мачка с мишем! —

Сви се смејаху, а онај што потезаше пиштољ запита:

— Ама зар ће доћи у Пањевац и Бен-Мујагић?...

— А да зар ти болан не био не знаш за ону цуру?...

Међу тим Коча чинећи се да их и не види, јахаше без бриге даље по селу, играјући вранца што најлепше знађаше. Његове велике црне очи просипаху тако муњевите погледе на Турке, које сусреташе или поред којих пролажаше, и који мнидијаху да ће затећи само од страха полумртву рају, да они веома зазираху од његове деснице, која окићени балчак од ханџара тако жарко пригрлила беше...

Смрче се. Ноћ беше мрачна. Ни једна звезда не светљаше на црном небу, све беху сакриле [80] своја сјајна лица да не виде чуда од Турака, за која знађаху да ће сваког тренутка навалити на јадног Србина.

Тек што стиже Сали-ћаја-паша, још се разлегаше радосно урлање његова друштва по пустом селу, а кућа старца Драгомира букну у пламен...

Чопор гладних вукова јурну у збуњено лепо стадо. Свак за се отимаше што му је требало, а најстрашнији вук Салија уграби најлепше јагњешце, уграби Лепосаву...

Спрам светлости од куће, која сва букћаше у пламену, први пут угледа ћаја-паша лице Лепосавино, коју изнесе на крвавим рукама својим, и... то беше доста...

А шта је радио седи, јадни отац лепог девојчета, шта је радио стари Драгомир, који не имађаше више ни мрве од оне старе младићске снаге, о којој се читаве приче казиваху, који не имађаше сина од заклетве, да га сад брани у невољи, који имађаше само ту шћерцу, и њу му сад душманин оте, и ако ју је он од њега толико година сакривао и неговао?...

Он очајно кршећи руке, и као свако слабо створење кукајући иђаше за отимачем његовог јединчета, као што овца тужно блејећи иде за оним, који јој узе мало одојче... Кукаше јадни старац, ал’ опет не губљаше наде на Бога, и он га је спасао.

Никад не пропада, ко се у Бога нада.

И ако је Кочи, који се свакој страхоти надаше од Турака само не овој, ово био страшан гром, опет се он за час нађе онде, где [81] сагореваше кућа, и у један исти мах његов јатаган оте не само ћаја-паши плен, него ишчупа и црну душу његову...

Ово Турке испуни таким страхом, да је сам Коча кадар био и угасити грдну ватру, и истргнути из турских чељусти љубу своју са старим родитељем њеним...

Младић занесен ватреношћу својом борио се необичном за човека снагом с толиким крвницима као да хоћаше да у том часу погине, а у претераној ватри својој заборављаше да се он заклео подићи Србадију да се ослободи, а не лудо погинути, које би за цело те ноћи било да га не спасе вишња нека сила.

Усред страшне борбе, у сред најљуће праске од пушака, звиждања зрна и цактања ханџара, сијну у Кочиној души сјајна мисао, и на један мах нестаде у тами храброг младића што својом храброшћу задаваше муке оноликим Турцима, нестаде га као да у земљу пропаде, и узалуд га тражише...

Кад зачу сиротиња раја да је у Пањевцу погинуо од српске руке ћаја-паша, задрхтала је...

Она је знала како се Турци свете...

Али се варала! —

Она не знађаше како Турци свете своје љубимце које обожавају, као што обожаваху силна везирева ћаја-пашу, беснога Салију Бен-Мујагића...

То не знађаху рајетини, али и то научише одмах сутра дан.

[82]

Намах сејмени огласише да је беговска воља да се сви кнезови, и сви главни људи из Левча скупе у Пањевац. И док се жртве, које су предвиђале да више ни један не ће своје видети, за навек прашташе од своје деце, па се скупљаху с обореном главом у Пањевац, дотле бегови и други бесни Турци на још бешњим хатовима зађоше по свима црквама и манастирима...

Бесни ови насилници преко лешева од светих отаца, који чуваху најсветије српско благо, који чуваху српске цркве и задушбине, па чувајући их бише прегажени од турских коња, улетаху у свете богомоље, ханџарима грдише лица свецима, а она која не могоше дохватити решетаху зрневљем из кубура, па пошто би поскидали све где год и најмањи комадић сребра или злата беше, потрпаше у зобнице свете путире...

На послетку све ове аждаје опет се скупише у Пањевцу, где хтедоше да алаху учине сјајан курбан за обожаваног Салију Бен-Мујагића.

Беше у вече. Света кандила и путири, које искупише из свију цркава и манастира, растапаху се у једном великом суду на ватри, од које, рекао би из далека, букћаше цело село.

Јадне жртве као јагањци стајаху око ватре мирно, јер они знађаху да ништа не скривише, па зато доста спокојно очекиваху муке што им се спремаху.

Велика беше њихова нада у Бога, па она и [83] беше кадра да их ублажи, да их сачува од очајаног страха.

Бегови и спахије сеђаху у наоколо пушећи и збијајући шалу, а млађи трчкараху час тамо час амо спремајући што курбану треба.

Јадни сељаци, који на силу одвучени беху из својих кућа да виде турске задужбине, очајно крьаху руке и згледаху се зачуђено...

Они не могоше да разумеју шта ће та ватра, шта ли растопљено сребро и злато?....

На један пут закреча глас неки, који се по тихој ноћи разлегаше као глас злосретне сове што се разлеже кроз нему планину...

— Слушај рајо! Ви нам оправисте пре времена Салију Бен-Мујагића у крило пророково. Његово ће се име славити докле је света, а ми ћемо ево самим чистим златом и сребром да вам платимо за ту љубав!

Паклени се смех захори од Турака, а сељаци грозно се стресоше од ужаса, који угледаше, падоше к земљи да очајно подигну склопљене руке к небу, које беше тихо и лепо, и на коме се сићане звезде весело сијаху...

- - - - - - -

Зацењујући се од смеха зверски Турци улеваху у разваљена уста својих жртава растопљене светиње...

— Боже!... задрхта на многим бледим уснама очајан уздах.

Али још не беше свршен страховити курбан, и ако људска памет не би могла ништа страшније помислити.

Један досетљивац на један пут викну док се [84] стари кнезови у немом болу по праху љуто ваљаху:

— Турци браћо, зло смо учинили! Шта ће наша раја без својих светиња по црквама... Проклињаће нас кад не имадне у чему учинити жртву дуванџији пророковом Иси Беганберу.

— Валах и билах истину си рекао! Брже, брже!... —

И двадесет јатагана сенуше, да у утробама злосрећних жртава, што се још мучаху, потраже свете рајине утвари...

Кроз страшни смех зачу се чемерни уздах: — Боже, видиш ли?... —

Али то беше и опет само уздах, а не бејаше ни једне руке осветнице...

Тако бејаше Србин кад је робовао, па и још много, много црње...

Јесте ли гледали кадгод страшну материнску тугу? Јесте ли видели кадгод, или да несте и сами осетили како је кад седи родитељ изгуби јединче, узданицу своју?...

Ох, за што морам све сам јад, све саму невољу да вам причам? ..

После оне ноћи кад се у Пањевцу онолики покор почини, дуго је стара Кочина мајка чекала свог сина, али њега не беше...

Он не бејаше мртав, његова тела не беше међу жртвама, мајка их је добро разгледала, али залуду, он не беше погинуо, већ га је нестало, и он ће доћи мајци својој, он мора доћи... Та он зна да ће без њега сиротица свиснути... О, доћи ће, он ће доћи...

[85]

Дуго је јадна старица скоро целе ноћи преседела на хладном бињекташу пред кућом чекајући дете своје. Ако би из далека кроз ону ноћну тишину чула бахат коњски, она је задрхтала па шанула:

— Ето чује се кас. Тако беше ход у Кочина вранца. Сад ће, сад ће он доћи мајци својој да је загрли, да је утеши јадну. Ох ја ћу заборавити што препатих, па ћу пробудити све, све у кући!... Како ће се радовати красна моја снашица!... Како ће га благосиљати седи пријатељ, добри Драгомир!... Како ће га грлити братац Мргуд што се тако изгуби од туче за њим... А радосна момчад?... Ала ће се око њега весело скупити, како ће се грабити ко пре да прихвати млада господара, ко пре да намири његова чила коњица!... А ја?... Ја ћу му радосно зготовити господску вечеру да ми се поткрепи чедо моје, та оно ми се од мучна дуга пута уморило... Вечераће чедо моје, па ће се с нама дуго слатко разговарати, причаће нам где је путовао, па после кад се задрема Кочи моме, кад му се усхте да спава лећи ће на меке душеке и заспаће као јагњешце... А ја... ја ћу сести чело његове главе, гладићу му лепу црну косу, и по који пут ћу пољубити слатка уста његова, али полако да се не пробуди сунце моје сјајно...

Али бахат, који је тако лепе сне умео створити у души старице, коју је туга тако јако потресла била, постајаше све слабији, и јадна мајка узалуд заустављаше дах свој, да боље чује, јер коњаник што га она тако жељно чекаше удаљавао се к Ћуприји, па можда је био какав [86] крвник, који је хитио да још коју мајку ојади као што је она ојађена била...

И румена зорица што је некад затицала радену кнегињу у највећем послу, у највећем задовољству, затицаше је сад обливену сузама на камену, који беше хладан као што њено срце сада бејаше, затицаше је више мртву но живу, јер је уби непрекидни плач и неспавање, а ово већма убија човека него икаква болест.

А опет кад би пролазила кроз одаје, које јој сад тако мрачне, тако пусте изгледаху, па кад би видела сјајно оружје и господско одело његово, како је тешко било нежном срцу дивне Лепосаве да слуша она црна нарицања:

Калпак ти је прах покрио чедо моје,
Бела ти је перјаница превијена
Као тужна врба сине преко гроба,
А јуначко оружје ти мој јуначе
Поьрђало што с’ не сјаји на тебика..
Златне токе зар не жалиш токе моје!
И бабову бритку сабљу сабљо моја!
Сјајно лице потамне им за тобоме:
Дођи сине, дођи чедо да њих тешиш
Ако за ме виш’ не хајеш куку мене!...
[87]

Колико би пута обнезнањена од туге падала на земљу, хладна као камен тако да би рекао никад више устати не ће, али дивна несуђена снашица знађаше тако лепо молити, тако слатко тешити — и ако је и њој утехе требало — тако жарке пољупце низати на њена ледена уста која беху модра као у мртваца, да се она опет подизаше, подизаше се да страшније кука и нариче...

Мргуду је чисто душа расла видећи шта се почини, видећи да је добио све оно, што је желео, и то без и најмањег труда. Он сад беше господар од толиког добра, он је жарио и палио како је хтео не дајући ником ни за што рачуна. Пред њим не бејаше више Коче да га срамоти својом честитошћу и јунаштвом, да му не да живети. И као што је обично код таких људи, он заборави обећање, које даде побри Сењанину, заборави да је он учинио те чочеци певаше ону песму у кави, која је пијаноме Бен-Мујагићу измамила хвалу: Е ће сутра бити красна Лепосава у његову харему. Мргуд заборави да је то све учинио Мирко, па да је ради тога и нестало Коче, тог крвника његовог, и ако га је овај од срца као правог брата љубио...

Имајући сад све благо у рукама, Мргуд се знао тако Турцима умилити, да су га пазили, а кад поче, да би им се још већма допао, издавати Турцима све па и најмањи шапат рајин, онда он постаде дост турски, а то је толико као љубимац. Он је сад могао учинити оно, што ни један рајетин ни помислити није смео... А и Драгомира с ћерком одавно би он Турцима издао, [88] знајући да би га за то бегом учинили, али није хтео, јер му се црне очи у лепе цуре, и она мала као крв румена устанца, и оно бело грло, и она црна дуга коса, па и онај чудни витки стас, све се то њему тако допадало да никако не могаше да каже е је та лепота у његовој кући прикривена.

Али он је све ово тако крио, да нико од његових укућана па и од сељана ништа опазити није могао. Кад је био код куће, а особито пред мајком, лице му беше тако тужно и очајно, често је умео тако мајсторски уздахнути:

— Кочо!... брате мој!... Ох до Бога мене!..— да се тужна мајка и на њега сажалила, па често помислила.

— Јадно дете, како за братом тужи и како вене!... — — —

И стари Драгомир тужаше што му судба не даде ни да захвали свом избавитељу, што не могаше ни један пут да срдачно стисне десницу, која тако храбра беше, која не даде да старом, ослабљеном витезу турски пси тело поједу, која избави најдивнију ружицу, што је промучила у башчи овога света, да јој још у пупољку не сасуши нежне листиће отрован ветрић, црна душа турска...

Свако добро, што га уживаше у кући старе кнегиње, помињаше га на избавитеља, и поток суза грунуо би из његових очију.

— Где си сине, само једном да те видим, једном да те загрлим... Ох ја сам стар... Ја ћу умрети а не ћу видети избавитеља свога!...

[89]

А остали укућани?... Шта је радила она весела момчадија, од чијих песама свагда се ораше весело село, шта они сад радише?...

Све беше немо и мртво. Истина сваки је свој посао радио као и пре, само што га не рађаше с оним веселим лицем, већ немо и с погнутом главом... Шта је се пута заплакао стари Павао што као момче изгоњаше с малим Кочом стадо, кад би се сетио доброга младог господара свог!...

А Лепосава?... Да л’ је она жалила за оним младим црномањастим витезом што онако жарко знађаше да гледа, са чијих јој усана у једном тренутку сину дан, сунце, живот и све? Да л’ је она жалила за јуначком десницом што је избави, што јој сачува част?...

То нико не би умео казати. Ни по речима, ни по лицу не би се могло ништа рећи. Она је само неговала и чувала стару мајку Кочину, само се бринула да њу поутеши и да је у свима пословима одмени, а више ништа...

Али кад би се на земљу спустила тамна црна ноћ, без тихе месечине без и једне звездице па небу, онда би се око поноћи, кад све поспи, поткрала красна шћерца Драгомирова до у свој ружичњак, коме више не беше нежне девојачке Руке да га негује, грљаше и плаховито љубљаше сваку ружицу, сваки каранфио, сваки рузмарин, па сваком причаше нешто, па свакога питаше је л’ му тешко без сестринског разговора, је л’ им тешко што никога нема да их залије хлађаном водицом?...

Сунце се не могаше да начуди кад је више пута видело красни ружичњак где плаче. За [90] што се на сваком увелом цветићу сјају толике сузе? За што плаче красно цвеће?...

IX.

Неслога, то старо зло, које је упропашћавало и упропашћује свако добро у Србина, упропастило је још један храбри народ, који по својој племенитости и јунаштву, по својој светлој прошлости и по својим јунацима као да је рођени брат Србину.

То су Арбанаси.

И њихова поносита земља би погажена и потлачена, јуначки народ постаде робље као и српски па и још горе, њихово оружје зарђа под земљом као и српско, а славна прошлост њихова живљаше још жицама од шаркије као српска у струнама од гусала... Још у дивним гласовима од тамбуре живљаше јунак над јунацима Кастриотић Ђуро...

Притиснуто јаче, све на више скаче, вели наша пословица, и доиста тако је. Што више бешњаху Турци, што љуће муке смишљаху, којим су мислили са свим искоренити тај јуначки понос у Арбанаса, то су они све више сећали се своје прошле среће и славе, својих јуначких владара, пред којим дрхташе Стамбол...

И ако су угнетачи слободе најљућим мукама мучили и убијали старе певце што својим песмама тако чудну ватру потпаљиваху у срцима њихова робља, опет њихова рука не престаде на тамбури извијати те чудне гласе.

Има у Арбанаској село једно, којему се име [91] после на далеко чуло, и из којег никоше многи борци за слободу. То се село зове Крџа. —

Његове растркане куће беху ограђене на једној стени, испод које беше велика пећина, за коју је цела Арбанаска знала, само ни један Турчин није могао за њу дознати.

То је био храм, у ком оживљаваху погажени и ропством срамоћени јунаци, у ком добијаху снаге да и даље стрпљиво сносе јаде своје, док се не подигне каква снажна десница, у којој ће синути застава од слободе; у ком се млади цветићи крепљаху росом, божанственом песмом. У том храму не могоше их наћи Турци, не могоше им отети небеско уживање, које осећаху срца њихова слушајући дела свога Кастриотића...

Баш вечерас беше такав састанак.

Док Турци мишљаху да су угасили и најмању искрицу, из које би могао планути огањ за слободу, дотле се скупљаше огњена омладина из све Арбанаске у пећину под Крџом, да се научи из светих уста певача како се ваља борити за слободу...

Смерно слушаху млади Арбанаси како красно певаше старац, који тако дивно изгледаше обасјан бледом светлошћу од месеца, која је кроз једну пукотину улазила, а у бурним њиховим срцима кипљаше крв...

На послетку један крупан младић што стајаше до певача букну од осећања, па муњевитим погледом погледа браћу своју, као да је хтео видети како им је душама кад чуше песму, и страховитим гласом прекиде певача:

— Доста старче! Што је требало испевао [92] си, а сад немој више нарицати што се не нађе јунака који би осветио срамоту што је нанеше арбанаскоме роду. Јунаци! — повика за тим окренувши се друштву своме — хоћемо ли још трпети љуте ове прекоре старога певача? Хоћемо ли дуже трпети да будемо робље? Хоћемо ли још да заборављамо да смо Арбанаси? —

— Живео Фејзија, живела слобода! — жарко кликнуше небројени гласи, и многа срца бурно закуцаше на срцу младога Фејзије заклињући му се старом арбанаском вером, да ће му верна бити док год по њима буде мицала крв старих витезова.

— Живела слобода! — отпоздрави младић занесен — и сутрашња зора треба да нас затече заједно под оружјем.

И пошто се опет заверише растали су се завереници да се спреме.

Кад је Фејзија дошао пред своју кућу, угледа старога баба свог где бос по камену водаше бесна хата некакога бега, који је ушао у кућу да чека вечеру, коју му мораху укућани зготовити. Ово му би као да му је неко у образ пљунуо. Брже узе од оца хата, којему о шимшир-седлу висише сребрне кубуре, које Фејзија брзо шчепа па јурнувши у кућу изненађеног агу на место смлати. Док је поплашене и од чуда полускамењене укућане склонио и сакрио, поче свитати и за тили часак беше на окупу храбра чета.

— Браћо — проговори Фејзија својој дружини — наша је вера слобода! Ко год хоће да гине за ту веру, зовите га у нашу чету. Напред!...

[93]

И младић одлети на помамноме турском хату, а храбра дружина за њим.

То беху прве крџалије, први борци за слободу, који се тако називаху по селу у ком се скупише и из кога беше њихов храбри поглавица, којег дела толико задаше страха Турцима да га одмах прозваше:

Кара-Фејзија...

Страховита борба поче се по земљи храбрих Арбанаса, који се гомилама придружаваху Фејзијиној чети што се бораше за слободу, и млади Кара-Фејзија чуда је чинио с њима. Село по село, касаба за касабом падаше у његову власт, и те непрестане победе толико занеше младића, срећа му се толико љупко осмевала да мнидијаше е нема на свету силе с којом се борио не би... Као да и нема смрти, као да је то немогућно да и њега згоди које турско зрно, или стигне турски јатаган, тако је он слепо улетао у ватру, у пушчани дим с тврдим поуздањем, да ће га разагнати сјајност његове победе... И за дивно чудо! Чисто би човек у чаролије поверовао. Арбанаски Турци не беху мекушци а и сам глас не беше их кадар распудити и заплашити, они су се страшно борили као зверје око свога плена, па и опет на неколико дана пошто је сенуо Фејзијин јатаган нигде не би станка за Турчина.

Јер, страшна је сила у оружја, које се за слободу подигне!

Безобзирце су побегле кукавице што их промаши арбанаска десница, и не зауставише се до својега Једренета и Филиба. Ту тек дахнуше [94] душом, и једва опоравивши се од страха причаху шта се учини од Османлија. Седи тумачи корана брижно зањихаше својим мудрим главама, кад су чули шта се од њихова стада почини, и око срца им се као гуја стеже црна слутња е ће њино да пропадне царство!...

Само се бесни везири с пашама смејаху од срца, па су безбрижно сркали своју каву. Они несу могли ни да помисле да се то робље, да се та прашина, као што они говораху, ослободити може, а камо ли да верују да је дошло време кад ће их то робље замахнувши ножем питати што починише толике грдне зулуме!...

Они се непрестано само смејаху хитрим гласоношама, што су им јављали црне гласе како арбанаски војвода заузима села и вароши. Још несу хајали ни кад допаде глас да се крџалије упутише право у Филибе...

Један дан на један пут опазише са страхом стражари од Филиба да силна коњица као облак лети право граду.

Сад се тек трже везир из охолог заноса свог. Сад је тек видео колико је погрешио што онолико о себи држаше, па на врат на нос скупљаше војску своју, која је у највећој раскалашности трајала дане своје по механама; скупљаше је да се одупре непријатељу, који се већ толико приближио беше, да се кроз облак од прашине могло видети оружје где наспрам сунца одсјајкује, — да му не би после на дивану пљунули у браду што га дете превари и оте му цео санџак од Уруменлије...

[95]

Везир је беснео, и кршећи руке на сав глас викао као да је својим гласом могао надвикати бубње и таламбасе, којим сазиваше војску, као да је могао надвикати ону страховиту писку, измешану с вревом коју рађаше забуна грађана...

Један по један скупљају се војници што растурени пијанчише, али јадно и уплашено...

Везир је по аршин од земље одскакао.

Та ето, већ се разговетно могу распознати дуге крџалинке што као сребрна шума кроз облак сјају... Већ се познају плаве шарваре хајдучке, већ се виде златом искићени копорани у хајдука...

А војска?... Где је та храбра османлијска војска, у коју се филипски везир толико уздаше, где је?...

Још ни капије од града утврђене несу, а већ се чује рзање оних малих крџалијнских коња, што лете као пламен који поља запали...

Заповедник од Филибета кад то виде, погледа још једном по бедемима, па кад виде да су скоро празни, он се маши за силав, али место кака оружја, којим би се избавио срамоте, трже му десница извезени јаглук, поји мирисаше као недарца буле љубимице, с којих га скиде баш кад му црн глас допаде, који га из харема одвуче на бедеме. Везир покри јаглуком лице па нички паде на земљу чекајући да звизне киша од крџалијнских зрна, чекајући да га прегазе бесни коњи њихови...

Али, шта је то?... За што се заустави помамна хајдучка чета тако напречац, као да их кака незнана сила све окамени?...

[96]

Везир подиже мало главу, па видевши да крџалије сјахаше с коња па се полако спустише у ону дољу што је испред град, па да из ње и не изађоше, охрабри се мало. Он брзо устаде па пусти по војсци речи:

— Јунаци моји, радујте се. Пророк нас није заборавио. Он је послао највећег дива Дели-Алију да нам буде у помоћи, и он је учинио те се они хрсузи скаменише на једном месту. Дели-Алија створио је у тренутку велику реку између нас и хајдучких иљада. Али Арбанаси не ће престати од онога што су наумили, они ће градити сплаве да пређу или ће пексијани и препливати! За то треба да се користимо помоћу најсилнијег дива на свету, силнога Дели-Алије.—

Ове речи учинише оно што је везир желео. До по ноћи беше сва војска везиру на окупу, и град и варош тако утврђени, да их не беше лако узети...

Месечина беше као дан, и њена светлост даваше и онако чудном положају још већу чудноватост и тајанство.

Како блештаху црвени арбанаски шатори што их голи синови знађаху тако брзо и лепо начинити завивши своје широке црвене кабанице око састављених крџалинака, спрам светлости од силне ватре што се беше по дољи разасула као звезде по небу!...

На сред стана бејаше највећа ватра, око које су се искупили најпоглавитији четници. Међу њима је и млади бимбаша, који замишљено седи па се час у ватру загледа, а час опет баци испитујући [97] поглед на брежуљак, гледајући да му верна стража знак даде; али стражари стајаху као кипови с окренутим лицем Филибету, у коме ништа опазити не могаху код све пажње своје...

— Војводо, што си тако невесео? — запита Фејзију друг један што до њега сеђаше.

— Мој Шахине брижан сам што размишљам кака ће бити сутрашња битка, — одговори озбиљно младић.

— Кака ће бити? Као и досадашње. Фејзија није никад до сад питао кака ће бити битка, он ју је само задобити знао!... прекореваше један.

— Знам шта хоћеш да кажеш, али тако ми Бога вараш се, Фејзија и сад не зазире од љута боја, већ га од срца тражи. Али војска наша...

— Па шта је с нашом војском? Ти си паметно урадио што си је овде зауставио да се од далека пута, од силних борба одмори, па ћеш видети како ће сутра јуришати! ...

— На град, —- удараше Кара-Фејзија гласом на ову реч, — да, не на ништава и слаба села, и на паланке; која ће јуришати на другу војску, али не какога бега већ на цареву војску, везира руменлијскога!... Овде мало поћута, па онда плану: — Та ваљда ми овамо не дођосмо да се тешкамо. Весело јунаци, нека се искупе браћа да слушамо каку песму старога Мустаја. Где си старче, јеси ли жив? — питаше војвода старога тамбураша, кад га доведоше читаве гомиле јунака. — јеси л’ ми се мало одморио? Опрости [98] чико, да сам знао е ћу тако дуго путовати, не бих те за цело повео да се тако под старост мучиш!...

— Ја уморан? Господару шта ти то рече? Зар сам се ја уморио, и то само од јахања, које је било храна мојој души док млад бејах? Та ја сад тек и почињем бројати да срећно живим од како сам међу вама! —

— Живео Мустају, ти си честит човек. Де нам сад отпевај штогод што ће бити кадро да нас мало пробуди. —

Све ућута и пажљиво чекаше да се почне песма, а Мустај удесивши жице на шаркији, запева гласом, који беше лепши и звучнији од сваког младићског гласа, који звоњаше као чисто сребро:

„Што си брижна лепа Зулмо, красна сестро Хуршидова? За што су се дуге вране трепавице тако сниско спустиле, да ти не могу да сагледам сјајне зенице, блиставо сунце у плавом небу, чистоме оку твоме?... Гле, па још и плачеш!... О, кажи ми слатка лепојко моја шта изгони сјајни бисер из дубљине плавога мора?... Да се неси сетила миле нане своје што погибе у љутоме боју уз храброга војна свога?... Ала не, да је то ти би заједно са сејом плакала, ти би с њоме делила слатку тугу, тужно сећање, а ено видим Хајка весело опрема братову доламу довршујући сјајан вез на њој... Или да ти се није разболео братац од заклетве, да није сестрински понос притегла љута главобоља? Али ти онда не би плакала, већ би крај постеље његове седећи неговала бона браца свога, носила му понуде свакоје...

[99]

Ох, сад ми се засија у души, у којој тако мрачно беше... Сад видим за што ти се под нежним грлом ниже сјајан ђердан од суза, видим... али зар је у тебе тако срце дична Зулмо? Ти неси ни налик на славну мајку своју, којој толике песме одоше за подушје, ти неси као млађа сестра твоја, као црноока Хајка... Она не жали што јој мио братац у бој полази, јер зна да је ту тек право место где арбанаска душа треба да на небо узлеће, да је то постеља, на којој ваља да се угаси свако право срце арбанаско. Погле, како Хајка опрема брата свог, погле како му са слатким смешењем доноси бритку сабљу и остало јуначко оружје, па после сваког дара како га слатко љуби, како га милује сестринска рука по јуначкој бради, кроз коју се блиста златно пуце под грьоцем...

А ти плачеш!... Стиди се лепа Зулмо, стиди се красна ћери јуначкога колена...

Већ је извела млађа сеја претила ђогина, што се вас блиста у сребрној опреми. Млада Хајка својом белом ручицом милује бесна хата што пред њом као јагњешце стајаше, што чисто знађаше да осети драготу од тог миловања, расправља му ибришим-гриву па му полако загуче, па га умиљато моли да јој чува милог брацу њеног... А ђогин силно рже, и копајући под собом земљу, пригиба поноситу главу као да хоће да увери младо девојче како ће јој бити захвалан на толиком миловању, да ће јој што боље могне чувати срце њено...

А сад, ето већ се чује како слази млади витез [100] низ танахну кулу, ето како по мермеру тандара окована сабља његова.

— С Богом сејо, с Богом румена зоро моја! — опрашташе се млади Хуршид љубећи млађу сестру своју, а она му враћаше пољупце благосиљајући га:

— У добри час пошао на крвника узданице моја!... Срећно се борио с душманима красне наше постојбине, а још срећније се вратио сејама својим, које ће без тебе бити сиње камење, јер им нема слатка даха, што их оживљаваше; срећно се вратио својим белим дворовима, који ће без тебе бити пусти и тамни као ноћ кад јој нема сјајнога месеца!...

— С Богом и ти сунашце моје — грљаше братац Зулму —- с Богом и праштај ако се више не видимо.

Али Зулма није чула братско опраштање, она је само страшно кукала, она је у својим рукама грчевито стегла свилене ђогинове узде, мислећи да их нико не ће отргнути моћи, па да ће тако задржати брата свога да не иде у бој љути.

Младићу се даде мало на жао кад виде колико га жали сеја, па јој даде мало на вољу да се исплаче. —

Али та туга беше чудо невиђено, њена нарицања беху тако жалостива да су и небу по коју сузу измамила. Њене речи бејаху тако отровне, да је од њих лишће по дрвећу жутело и на земљу падало. На послетку ни коњиц не могаше више да издржи; он се истрже из Зулминих руку те одлете...

[101]

Хуршид се још једном осврну, и виде Хајку где је за њим пружила своје лепе руке, а очи јој подигнуте к небу, а Зулму где се по леденом камену као црв вије...“

Певач застаде малко да се одмори. Тамбура је још јечала, а глава певцу клону на прси, зар од каке тешке успомене. Ветрић је полако подујивао кроз дољу, а небројне ватрице извијаху се под њим као стидљиво девојче што се извија из жарког загрљаја. Свуда беше тихо и мирно а особито око певача, јер сви што су само једну песмицу чули из његових уста, кад би га год после слушали једва чекаху да опет продужи. Његов глас беше слађан као мирис од пролећне руже...

„Бели дан опрашта се са светом, па га љуби оним ватреним пољупцем што се лепо вече зове. Пред Хуршидовим дворима седе обе његове сеје зборећи тихо о брату своме. Живахна Хајка труди се да развесели сеју своју, прича јој како је уснила слаткога брацу, како га је видела где кроз најжешћу ватру разгони крвничке чете, како их је сатръо до потоњега, и како се здрав и весео кући враћа. А старија сеја невесело маше главом не верујући, па јој прича своје црне слутње које су тако видовите биле да виђаху кроз највиша брда, преко непрегледних поља један гроб окићен зеленом травом и шареним цвећем, да знађаху е је то гроб храброга Хуршида... -

— Како те варају твоје црне слутње, мила сејо! Јер почуј, је л’ да онако рзање беше у [102] брацина ђогина?... И она пружа своју белу руку на шуму пред дворима.

Зулма жалосно подиже главу да мало прислушкује, и доиста то је коњски бахат... Али опет ко зна какав је то коњик!... Из шуме истрча доиста бесни Хуршидов ђого, али са изврнутим седлом шимшировим... На њему нема поноситог јунака, он се враћа сам, без свога господара, враћа се из љутог боја, јер се с њега јоште цеди крв... Место храброг јахача лепрша се у зраку у крви умрљани комад од доламе његове златом извезене... Пламени коњиц дотрча пред дворове, па бесно и очајно копа црну земљу копитима а из очију лију му се сузе... Да л’ жали свога господара или је живинчету жао што нема никога да му освети мила господара?...

Кад га је угледала лепа Зулма само писну, па онда као камен паде на земљу. А шта је радила дична Хајка, млађа сеја поноситог јунака?...

Неколико тренутака непомично је гледала како коњиц бесно земљу под собом копа као да хоће да ископа гроб своме господару да му свето тело не разнесу бесрамне грабљивице, па онда тужно склопи беле руке своје.

— Ох ђогине, зар се тако врати?... —

А паметно живинче пискаше неке неразборите гласе, којима исказиваше како му је тешко, па онда бесно скакаше, пропињаше се на стражње ноге а предњима изубијаше своје тело као да се наказати хтело што је преживело добра господара свога.

Али челична Арбанаскиња није кукала за братом својим, јер он не издахну на постељи већ [103] на мегдану с бритком сабљом у руци, а онда није ваљало жалити... Онда је се ваљало осветити.

За то се девојка није ни мало мислила, она брзо улете у дворове, обуче братово рухо и оружје што заостало беше, па се баци на рамена помамну коњицу, који је брже од муње однесе на крваво разбојиште...

Зулма није видела кад одјезди сестра њена, она је кукала...

Она је нашла гроб брата свога, и толико је на њему запевала да су се често у по ноћи, кад је тишина највећа па се и кукања Зулмина јасније чути могла, кад је месечина најсјајнија била, отворали црни гробови, и мртваци устајаху да се моле Богу не би ли их једном избавио те страшне запевке, која им ни у гробу мира не да. Али Бог мнидијаше да ће се једном опаметити и престати, па још је трпљаше. И њена нарицања хује кроз шупље и голе костуре што сваки па свом гробу сеђаше као страшни ветар. Чисто би рекао да и хладни костури плачу, тако је кукала и нарицала Зулма...

На послетку додија Богу, па једио јутро кад Зулма заценивши се од плача непомично лежаше на плочи брата свога, претвори Бог њено тело у кобну тицу, претвори је у кукавицу... И од онда она непрестано кука, непрестано прориче несрећу и јад где се год појави.

Тако је наказио сам Бог ону што је толико жалила за братом, који погибе за слободу и за свету отаџбину...

[104]

А дична Хајка стиже на разбојиште у најљућем боју, и како стиже бесно улете међу крвничке чете, па их гоњаше по питомом пољу. Страшан покор почини лепа Хајкина ручица, јер колико вешто витлаше оружјем, толико је тако лепа била да је и својом лепотом многима живот одузела. Победише Арбанаси као и свагда кад се год борише за каку светињу, али красна јунакиња, божанствена победитељка паде поред брата свога, пошто га је осветила дивно...

Њихова света тела претворише се на мах у извор од здравља... Хиљадама хиљада невољника што том водом повратише себи живот, благосиљају њихова имена. Мала арбанаска деца међу свечевим именима спомињу и свету браћу, јер су она у млеку материњском посисала благослов, којим ваља човек да се сећа оних што тако јуначки падоше за слободу...

Тако је наградио Бог оне, што радо и весело дадоше овај живот свој за највећу светињу човечанску, за слободу...

Узалуд падате тако многе сиње кукавице на извор од здравља... Ви ћете кукати док је света и века...“

Песма старога Мустаја распали и овако буктећа срца арбанаских јунака још жешће, као што ветар распали сухо сено.

С тешком их је муком Фејзија уздржао да још исте ноћи не јурише на Филибе, а уздржавао их је за то што је његово срце осим храбрости китила и племенита великодушност. Он [105] се борио за слободу а не за плен. За то је са зором оправио у град вернога Шахина свог.

— Заповедниче филипски — говораше поносита арбанаска поглавица везиру — поздравље ти од честитога војводе Фејзије да му предаш кључеве од краснога Филибета. Немој да гинеш лудо, ти не ћеш никад победити свето оружје, које је подигнуто за слободу!...

Везир га с презирањем слушаше.

— Кажи ти твоме честитом војводи да везир од Уруменлије није никад дрхтао од хајдука и лопова, нити ће им икад предавати царских градова!... —

Шахин уздрхта од љутине:

— Не називај лоповима најсветије борце, јер тако ми оружја!... али се брзо сети да је само посланик: — Не товари на душу своју тако силне грехе, јер не био потомак Скендеров — ако се не предаш — страшно ћеш платити за своју тврдоглавост!... —

Али везир се само слатко смејао, и Шахин се врати ништа не добивши, а жестоки Арбанаси то једва дочекаше, и за то су се они од срца Богу молили докле је год он у граду био, а млади вођ арбанаски махну сабљом, даде жуђени знак.

Затресе се црна земља од страшне тутњаве, од које рекао би и небо се проламаше, и од које се намах везир покајао што је учинио, али већ бејаше доцне...

С бедема филибетских осу се страшна ватра на коњанике Фејзијине, али њихови коњи беху и од ватре бржи, па их она не стиже.

[106]

Жестока борба поче се с обе стране; Арбанаси се тукоше као лавови али и спрам њих бејаху рисови, јер то беху злосретни потурчењаци, храбри синови јуначке српске, и грчке земље, па за то не беше лако отети Филибе.

На послетку паде гвоздена капија под силним ударцима крџалинским и кличући улетеше ови орлови у град.

Ја рекох да су Арбанаси у многоме јако налик на Србе. И они дуго трпе, најпре моле, али кад их твоја увреда за срце уједе, страшно ће ти се осветити...

Ни једна мушка глава не би поштеђена, осим деце... Јер и ако бесна освета бејаше праведна, и ако ово беше само мило за драго, опет Арбанаси имађаху срце, опет они не бејаху Турци.

И док се после тога разиђоше Крџалије по богатим турским харемима, које бегови рајином сузом тако обилно окитише златом и сребром, да међу назли-кадуницама бирају себи красне ђувендије, дотле Кара-Фејзија потражи везира, и нађе га.

— Хрсузе један, сад ћеш примити плату што се толика крв проли, што толике ни криве ни дужне жртве падоше! ..

— Тебе ја и тражим пустахијо — загрми везир па потрже обе мале пушке, али оне не згодише; а Фејзија јурну, зграби га силно, и оборивши га под ноге замахну бритком сабљом својом, али као што сену у зраку сабља, тако писну нежни женски глас:

— Не јуначе, ако Бога знаш! — укочи се десница [107] вође крџалинског, немаде снаге да спусти оштру ђорду...

Фејзија се окрену и угледа где пред њим клечи млада лепа булица. Колико је лепа била толико је лепшом чињаше онај страх, она расплетена коса, она на брзу руку навучена вереџа од беле свиле, у коју беше сакривен дични стас у цуре. -

Да није ни речице проговорила, млад јунак би јој испунио молбу, коју је свак могао најлакше прочитати у оним нежно склопљеним рукама, у оним лепим очима, а камо ли кад прозборише она мала уста.

— Тако ти најмилијег што на свету имаш јуначе, немој ми убити баба... Тако ти сеје ако је имаш, тако се здрав вратио мајци својој, која те жељно чека, тако ти јуначког поноса, немој ме остављати саморану, немој ме градити робињом! Ох мене кукавице! ... —

— Не плачи лепа девојко, живота ми нико ти ништа на жао учинити не сме — прозбори тихо Крџалија, па онда баци сабљу у корице, а пружи руку везиру: — Устај, ти неси вредан да оваку кћер имаш! ...

X.

У срцу младога вођа арбанаског, које до сад не знађаше ни за како друго осећање осим љубави к отаџбини, осим жеље за борбом, пробуди се још једно чудно, врло слатко, а у једно врло мучно осећање...

Сурови његови војници веома се зачудише [108] кад су видели како он постаде на један мах веома милостив, како радо опрашташе...

И много још којешта измени се у Фејзији од како познаде везирову шћерцу, красну Перизу. Дуго се мучио не знајући шта ће да ради... Чињаше му се да би му живот био рај на земљи кад би га живовао уз оно лепо харемско чедо, а да ће свиснути од љубави и жудње ако му не буде љуба, да ће полудети, да ће... На послетку ни он не знађаше каке ће се страхоте с њим учинити ако га од ње одвоје, ако не могне да се греје оном ватром из љубичасто плавих очију Перизиних...

А опет да је измоли у роба свога?.. То му није допуштао понос његов.

Баш кад се једном тако у себи борио дође му везир.

— Шта мислиш ти са мном охоли харамбашо? — питаше он говором, који ни најмање не пристајаше робу, зар знајући каком силом њиме влада: —- Победио си ме, али зар мислиш да ћу ти ја с мојом ћерком чибук палити, или коња водати?...

— Не говори тако честити везиру... Добро кад дође, да коју прозборимо. Ја с тобом мислим као што најпоштенији човек мислити може, — говораше кротко крџалија, па онда приђе и узе га за руку: — Дај ми шћерцу твоју, па ми буди други отац!... —

Турчин истрже руку своју:

— То никад не ће бити. Моја Периза никада не ће бити хајдучка љуба. Али за што се титраш са мном? Ако велиш да сам ти роб, онда [109] што питаш шта ћеш чинити са својим робљем; ако ли не, пуштај ме да у Једрене идем, и избаци из главе да ће кћи везира од Уруменлије икада бити жена једном харамији!...

Да није Фејзија видео лепу Перизу, да га кроз срце не минуше она два оштра ока њезина, друкчије би одговорио на ове речи оцу њезину, али овако само устегну срце, па рече хладно:

— Везиру, ти си слободан, чини што хоћеш!...

Перизин се отац трже. Он се није надао том одговору, али брзо рече:

— Види се да има у твом срцу поред толике рђе и једна искра правога јунаштва. Да тога није, никада те се ни сетио не бих, ал’ овако надај ми се скоро. Ми ћемо се још у једном боју срести ако Бог да, а сад с Богом! —

Везир оде нагло; а Фејзија постаја неколико тренутака не знајући ни сам шта ће да мисли.

— Та шта ме је задржало — забруја на један пут шчепавши се за црну густу браду своју — шта ме је задржало те не смрвих тог ниткова... оца Перизина — прошапута за тим, и руке му клонуше низ тело — никад, никад!...

Мало доцније прође поред везирова двора, не би ли само још један пут видео то девојче, које је у свему свету једино силније од њега, коме се он поклонити мора! Али узалуд, он је не виде, и премишљајући како више никада у животу не ће видети дивне оне лепоте враћаше се с обореном главом, док тек иза једног угла изађе и стаде пред њега робињица из везирова харема.

[110]

Младић се трже па је оштро погледа, али она се ни најмање од тога не уплаши, већ разгледавши хитро на све стране да је ко не види, истрже из плаве своје вереџе неколико цветића што беху везани красном витицом неке врло лепе смеђе косе, па прошаптавши:

— Лепи јуначе, ово ти је послала моја госпођа, дивна Периза! — побеже.

Фејзија похита двору своме не верујући да је доиста оно што очима види. Сад је могао и опет разгледати добивено цвеће, па опет то свакако беше бела и црвена ружа поред једне љубичице у мирисавом лишћу јасминову...

— Дакле се не варам — шапуташе младић, јер је разумевао тај појетички разговор, којим и цвеће збори — дакле ме свакако чека бело девојче с ватреном и страсном жудњом у мирисној башчи од јасмина, што је иза харема!...

Фејзија једва дочека да се смркне, па се одмах опреми, те пође везирову двору. Он је горео у чудном неком жару као што никад није, чешће стезаше песницу тако јако да би се у њој и гвожђе смрвило. На сред пута стаде, да се мало промисли. Као кака лукава змија, која се неопазно увуче да поквари туђу срећу, тако се у мислима младога крџалије нађе једна, која се злобно смејала њиховој срећи, коју себи створише од тога састанка.

— Будало — говораше она младићу — куда ћеш, куд си навалио? Хоћеш на ашиковање, а не знаш да ће ти оно главе доћи... Чувај се јуначе тих слатких пољубаца, с румених Перизиних уста, јер ће те они отровати. Чувај се тих [111] занесених загрљаја да те не удави од милоте ћерка онога, кога си ти осрамотио и коме си везирство преотео... —

Али Фејзија није хтео да слуша ту сову код толиких славуја што га опијаху слашћу, није ни могао да је слуша, јер у очима лепе Перизе бејаше толико чистоте, у целом лику толико добра срца и простодушности, да би крџалија сам себи размрскао главу ако би она збиља што рђаво о њој помислила.

Тек што момче дође до малих сакривених врата од харемске башче, роди се месец пун и румен као кака небеска јабука, и обасја Филибе, у коме се орила вика, врева и песма силне арбанаске војске.

И ако се Фејзији хитило да час пре види жуђену своју Перизу, да час пре чује умиљати глас њен, да се увери да ли му је доиста оно цвеће послала, опет није се могао уздржати да не застане неколико тренутака како би се нагледао оне чудне лепоте, којом сијну цела околина, цела варош, што се успављиваше у мирисавом крилу благе и лепе летње ноћи, да не погледа како се кроз густо јелашје - превијају злаћани зраци месечеви, тако је то лепо било! —

Кад је спустио руку на кваку, чисто се оледи; у том часу осетио је страх што га нигда до сад осетио није, срце му је тако бурно лупало како ни пред једном битком није... Али на послетку он уђе у башчу...

Дуго је ишао уским стазама кроз силне леје од најлепшег цвећа, али нигде, нигде није могао да угледа најлепшег цвета што га његов [112] поглед тако жељно тражаше... По кад кад учинило му се да види неке шарваре, које се бељаху у шушњару, и он би за час био тамо, али се свагда преварио. То бејаше месечина.

.— Ох како ми гори глава!... уздахну тихо, па измучен од силне жудње спусти се у црну сенку, коју везирови двори до пола башче бацаху. Каке га мисли несу растрзале!

Час мнидијаше да се харемско слушче с њим смејати хтело па му набрало и донело цвећа на име своје госпође, али опет није могао веровати да је робињица тако смела.

И ако то не, а он ваљда не разумеле шта му рече мирисаво цвеће, не разумеде шта казиваху оне јасне боје...

— Хеј лудаче! — насмеја се горко на послетку сетивши се шта је и како је — та зар не видиш да су они отишли, и да ти је захвална кћи послала цвећа да ти њиме благодари кад не смеде да се састане с тобом? А ја седим овде чекајући неког из пустих дворова! —

Поћутавши мало страсно прошапута:

— Дивна Перизо, ја те нигда више видети не ћу, моји слатки сни нигда се збити не ће!... Али барем да још једном видим оно место на коме си ме први пут обасјала зраком правога живота... Још једном само да видим оно место, где си ти становала!...

И после тога брзо устаде, те се упути у харем, у ком се никака живота опазити није могло. Ни једна свећица није светлуцала кроз каку решетку на прозору, ни какав шушањ не прекидаше страшну тишину...

[113]

Скочивши врло лако преко шанца, који беше између харема и башче, јер није хтео да стазом обилази, стаде се пењати уз мермерне стубе.

Баш стаде ногом на највишу стубу, и подиже руку да отвори врата, а кроз мртви ходник зачу се на један пут клепкање меких папучица.

Врата се отворише и лепа везирова шћерца, плавоока Периза стајаше пред њим.

— Ти ме чекаш јуначе? Хвала ти! — говораше она слатко и смешећи се силажаше низа стубе, а Фејзија, које од чуда које од сјајне лепоте девојчета што му се сад много лепше учини, не знађаше ни речце да проговори.

— Опрости силни главару арбанаски — започе цура поруменевши, зар што јој се учини зазорно да у ово необично доба збори насамо с младићем, који јој ни по чему род није — опрости што те у твојим пословима узнемирих зовнувши те у ову башчу. Ја сутра полазим с оцем у Једрене, и.. можда се никад више не ћемо видети. — Младом Крџалији задрхта жестоко срце што при овим речима угледа у красним девојачким очима сузе... С тога не могох да ти не захвалим на вељим добрима што ми их ти учини. Јуначе, ја сам спрам тебе оно мајушно зрнце праха, па за то ми немој замерити што не умем да ти захвалим као што би требало!...

Овде ућута Периза, али се јасно видело да није све исказала што јој на срцу беше, да је имала још нешто рећи пре него што изусти потоње: С Богом! Она се саже па узабра свежу [114] љубичицу да јој се с њом играју нежни прстићи док Фејзија не дижући ока с лепог њеног лица говораше:

— Немој ћутати најлепша девојко, не склапај својих лепих уста, најдивнији пупољче од руже, красни цвете! Говори, о говори, камо срећа да целог живота тај говор могу слушати. Ал’ ја те не молим да продужиш за то што си право казала већ што само хоћу да слушам то слатко гукање твоје! —

Периза као да не разумеле ове речи, настави полако:

— Пре него што одем одавде, морадох ти рећи да твоје добро срце никад не могу заборавити, морадох ти рећи да ћу надокнадити што ти сад не умем захвалити тиме, што ћу се свака дан од срца молити милостивом алаху да те сачува од свака зла, да ти испуни све жеље честитог срца твога, како ће ми најмилије бити да се после оца у души само тобом бавим племенити јуначе!... —

Бурни Фејзија не би кадар да се и даље уздржи, толика га срећа занесе. Страсно зграбивши беле ручице кадуничине, гледао ју је с пуно најслађег осећања два три тренутка у очи, па онда промуца:

— Та искажи, искажи све јагњенце моје бело! Што се устежеш да изустиш оно, што тако јасно једно другом у очима читамо? Та нека и у пољупцу одјекне та најсветија реч, коју наша срца тако силним куцањем изговарају. —

Периза поцрвеневши у лицу као небо у зору, гледаше стидљиво преда се у измрвљену љубичицу, [115] а страсни младић обави своје јуначке руке око њеног витког танког стаса, па је тако жарко притисну на груди, па је тако плаховито љубљаше у обрашчиће, у уста што тако умиљато зборити знађаху, у бело чело што беље беше од дана, под нежно грло, да се чинило изгореће обоје у прах, нестаће их у том страховитом пламену. Ти пољупци беху толико силни и слатки да се нежна булица занесе, онесвесну у наручју младога Крџалије, коме ово беху најсретнији тренутци у животу......

Па колико нежности и дивоте беше у оном тихом обавешћавању којим се Фејзијино злато повраћаше себи. Оно миловање, они пољупци, у којима се чисто не знађаху усне да раставе, тако се једне у друге упијаху!... Па како... Али што причам оно што се испричати не да?

Лепа Периза прва се трже.

— Доста... Ох... доста небо моје!... отимаше се она из наручја Фејзијиних — дознаће бабо, па ће ме исећи на комаде, а зар хоћеш да се више никад не видимо?...

Младић још не знађаше да проговори. Он још говораше пољупцима, од којих се у залуд отимала лепа везирова шћерца.

— Још... још... само један загрљај сунашце моје!... промуца на послетку и он кад му се хурија истрже из руку.

— Фејзијо!... кораше га драга — зар хоћеш да будем несрећна?...

Овим речима он се није умео противити. Чудном снагом заповедаше над њим слаба девојка.

— Добро ја те морам слушати. Али време је [116] кратко. Спреми се, ја те морам отети у оца твога...

Девојче га погледа, које страшније прође кроз његово срце него да је пројурило сто пушчаних зрна.

— Ти се љутиш душо моја, али... али научи ме како ћу без тебе да живим... Не, не, тако ти среће, тако ти лепоте твоје, ходи двору моме. Моја ће те мајка као кћер миловати, моја ће сеја гинути за тобом, а ја ћу те волети више него себе. Ох лепа Паризо, остави оца свога!...

Она дрхташе као прут, али и кроз плач проговораше:

— Не ћу!... Не могу!...

— Онда си ме варала девојко, твоји су пољупци отров били, којим си ми само живот отровала, твоји страсни загрљаји беху притворни само... Ох мене несрећника...

И он паде на земљу, па хладећи врело чело своје на хладном шљунку, којим беше посута стазица, јецаше као мало дете...

Лепа Периза склопи очајно своје беле руке, па погледа у небо, које се блисташе окићено небројним звездама. Растрзаху је тако љуте муке као што мало час беше велика срећа, коју уживаше на јуначким грудима Фејзијиним... Љубљаше од срца млада јунака, али љубљаше и оца свога... На послетку клече поред драгог па га умиљато мољаше:

— Фејзијо, поносе мој, ако ћеш ми икад какву молбу испунити, послушај ми ову. Устани па ме послушај!...

Он устаде.

[117]

— Буди човек, покажи да си јунак и кад се са срцем бориш. Доврши свој свети посао што си га започео, па онда ме ишти у оца мога, а ја ћу га умилостивити. Добро је срце у њега. Па ћемо онда срећно живети, али оца оставити преко његове воље — то никад не могу!... Је л’ да ћеш ти испунити молбу моју?... Ове последње речи тако је љупко изговорити знала, да је младић и у несрећи ипак среће осетио.

— Хоћу дивна узвишена душо, с тога те сад много више милујем, па за то чуј најсветију заклетву моју: Жива ме земља не дочекала, а камо ли мајка и родбина моја, ако те не измолим у оца твога, како усрећим народ свој!...

Затрепташе небројне звезде на плавоме небу као да хтедоше казати како и оне чуше страховиту заклетву.

— Ох како си добар! стисну му срдачно руку лепа кадуница — твога срца у свету нема, па зато знај да ћу само твоја љуба бити, а ако ме ти заборавиш, сињега стења..

А сад?...

Ко ће да искаже како страшно цепаху два срца, што се тако истино љубљаху, ове жалосне речи од растанка.

— С Богом небо моје!...—

— Са срећом рају мој!...

XI.

Да је београдски везир имао толико очију колико на небу звезда има, опет не би могао угледати како се из Немачке у Србију превезе [118] један човек, тако вешти беху возари што га превезоше преко хладне Саве.

Кад је путник стао на српску земљу, хтеде се заплакати од милине...

А и морао је, јер помисли како ти је срцу кад се после дуга времена вратиш у своју милу домовину, кад хитећи кући својој, свакога, кога на путу сретнеш, за своју родбину запиташ, и кад дознаш да су сви живи и здрави и да те жељно чекају?... Па још каке те красне жеље, каке божанствене наде облећу, ако те код куће поред слатке мајке и браће, поред рода и пријатеља чека још како лепо девојче румених обрашчића, а чистог анђеоског срца, које те жудећи чека да ти једним погледом, једним лаким притиском руке, једном само речцом награди све муке што си их препатио на тешкоме путу!...

Таким мислима бејаше обузет путник, кога споменух и који дању кријући се а ноћу хитно путујући беше се упутио к дичном соколовом гнезду; китњастоме Крагујевцу.

Али како чудно бејаше одевен тај путник!... На њему нема скромна гуњца, или зелене доламе с извезеним џемаданом, већ некако одело... нит’ је Немац ни Француз, већ нека друга вера... На њему до испод трбуха неки џемадан од плаве чохе, баш од чега му је и капа, па још острагу му висе два репа од њега... само што на њему нема никака веза, већ неке сјајне жуте зврчке наређане једна испод друге од грла па до појаса, а око врата и на раменима жути се нешто као лишће по дрвећу под јесен. Испод [119] џемадана имао је неке гаће, па и оне анатема га од плаве чохе, а ноге — црне му се пуснику баш као у анатемњака, далеко му лепа кућа! Па и сабља му није као у других људи. Нит је као димишћија, нит као друге јуначке сабље да имаш шта ухватити кад замахнеш, већ танка и права као прут, па хајде и то ама и с поља глатка као стакло, а корице се сјају баш као и сечиво...

Али ово шта ја сад испричах, то није било лако видети; он је непрестано ходао замотан у неку црну кабаницу, а ево како се то могло видети: он је тако радио кроз сваку нахију, кроз коју је прошао, као кад дође у ужичку, јер он ни путовао није као што се путује, него из Београда преко Мачве, Подриња, Ваљева, Ужица па на Крагујевац!... Еле кад једну ноћ стиже у једно село близу Ужица, одмах оде кметовој кући; спава сиромах кмет не надајући се у то доба гостима, али он ни пет ни девет, већ пробуди човека, па му стане нешто говорити, и — гле чуда! Сваки место да се љути што му је овај необични гост покварио сан, сваки се с највећом радошћу љубљаше с њим, не могући га се нагледати. Сваки га је љупко гледао као озебао кад му гране сунце... Сваки се намах облачио на врат на нос, да рад тога путника онако у глухо доба некуда у село тумарне... А свака домаћица даваше му част и пошту што је знала боље, јер оне речи, што би јој муж пришануо кад пође, беху тако главне, тако страшне...

Његове су се заповести тако брзо вршиле у сваком селу где је застао, да док би само [120] неколико пута прошао по соби, а она би се већ испунила главнијим сељанима, који плашљиво улажаху унутра, па скинувши с поштовањем поцепане и прљаве весове своје, радознало гледаху необичнога госта...

Пошто се сви искупе, на његову заповест затворе се сва врата, и онда он збаци са себе црну кабаницу, и на његовим прсима засја се неколико звездица и крстова, који још веће поштовање улеваху у сељане, који се и онако беху забленули у странца због његове чудне и по њих необичне одеће. Па још кад би стао просипати своје медне речи, е онда не дирај. Та он тако лепо знађаше говорити, он и најмање ситнице знађаше тако слатко помињати, да би га гладан слушао.

Можеш мислити колико занесе простосрдачне сељане овај чудни путник кад им поче говорити о ономе што као причешће снажи поносите груди у Србина, што најснажније подиже душу, кад им поче говорити о слободи!... Е нема, него плану све као прах пушчани, сваки се поносито груваше у груди као да их кушаше могу ли поднети и страшнију буру, тако силна реч беше у тога човека.

— За тобом, за тобом и у ватру и у воду јуначки сине, сви ћемо изгинути за те свети наш избавиоче, спасење наше! — букћаху раздрагани сељаци, закљињући се па тиме потврђујући оно што говораху.

Па после сваке заклетве овај чудни човек, који се сваком Србину за час тако умилити знађаше, љубљаше се са свима, па опростивши се [121] одлажаше даље, и свуда су га тако дочекивали, свуда му се задавала света српска реч, да ће хиљадама српских десница вршити његове заповести како зажели.

Његова се нада испунила. Његово племенито срце са својим најчистијим осећајима свуда нађе одзива, и са сваким кораком осећао је да је све срећнији. А кад дође и у Крагујевац, па кад и ту нађе све живо готово да му потпомаже свете намере, онда беше у рају, у најсрећнијим тренутцима свога живота...

Он пође даље, чисто је прелетео стрмени Црни Врх, лепу Јагодину, док дође на једну стену, која из далека изгледа као суштни лав, који се спрема да на крвника скочи, и испод које има раскршће, за којим је путник тако жарко жудео.

Он се испе на стену па с милином, коју човек исказати не уме, са безмерном слашћу и нешто мало тужних опомена, погледа пред собом. Месечина је била тако јасна и лепа, да се и најдаљи брегови и планине, што се тамо далеко бељаху од снега, чисто видети могоше.

Он је мало стајао, мало уживао, па онда скоро срећан сиђе низа стену, па погледавши да га није ко опазио, пође путем што води красном сеоцу, красноме Пањевцу...

Како се изменило красно село! Свуда, куда год погледиш, видећеш саму сиротињу и невољу, свуда саму пустош!... Оне беле кућице што се пре чисто осмејкиваху на те, кад поред њих прођеш својим цвећем на прозорима и својим становницима, који весело тумараху по њима, [122] сад чисто самим оним чађавим лицем причају ти небројене јаде претрпљене, причају ти неисказана безакоња турска... Већ беше прилично доцкан, и само се по који пас чуо где се кроз мртву тишину јавља, а више ништа неси могао чути. Незнани путник прође кроз село, и много је пута застао да убрише горку сузу што је спомен изгоњаше кад би угледао коју тужну развалину, где је пре срећа цветала, како страшно лежи обасјана месечином, или кад би угледао како се црни неко гариште, по коме се сад место људи утркују слепи мишеви.

Али како му чудно би кад дође пред једну кућу на крај села, па кад виде да је онака иста као и пре три године што беше, и да турска рука на том месту ништа оскврнила није... Да л’ је ту било снажније деснице, каке у целом селу није, да се одупре насилним Турцима, или да се ханџари турски несу ломили о другу каку стену?... Или да то несу двори какога аге, па су тако лепи и оправљени?... Ова мисао нагна непознатоме силније крв у лице, а рука му и нехотице обухвати балчак од сабље.

Огрнувши се још боље у кабаницу, пажливо и полако отвори вратнице, ал’ тако полако да ни мало шкрипнуле несу, па онда на прстима пође преко простране авлије, чувајући се да га нико не опази; али опет га опази верни чувар, стари гаров, који режући и с надигнутим ушима скочи са свог легла, а ланац, којим везан бејаше, чудно зазвеча...

Али како јасна месечина беше пала управо на лице чуднога младића, то се само од једног [123] његовог погледа смири раздражено псето, па пузећи умиљаваше му се, и радосно цичећи махаше репом. Незнани јунак помилова га руком, па онда онако исто пажљиво пође даље. У целој кући све бејаше мирно и мрачно, само у собици поред коњушнице светлуцаше жижак. Он пође управо тамо, али не хтеде одмах отворити врата већ приђе прозору да види ко је то још будан. Крај димњака куњао је старац неки са седом на руке подупртом главом... Али он бејаше прозору леђа окренуо, па му се лице није могло видети: за то необични овај гост спусти своју чудну сабљу, и кад она о шљунак звекну, старац ђипи па погледа на прозор... Кад му младић сагледа лица, обасја га веља радост, и он одмах уђе у собу к старцу, који га с разрогаченим очима гледаше.

— Добар вечер чича Павле!

Сиромах Павао задрхта, па крстећи се узмицаше пред странцем, кад угледа како одело на њему сијну пошто скиде кабаницу, и он престрашено шапуташе:

— Помози ми света Богородице да се спасем од нечастивога!...

Младић се насмеја:

— Шта је теби мој добри чика Пајо? За што ми не примаш Бога? Па не ћеш са мном ни да се здравиш, а од кад се видели несмо!... тако збораше незнани јунак, па приђе старцу да се с њим пољуби, али се овај од њега као од каке страшне авети трже, па чак на други крај собе побеже хучући:

[124]

— Аух, па још са два репа! То им је ваљда старешина... Куку мене свети Никола шта ли ти ја кукавац сагреших!.. —

Странац се нађе у чуду, што га његов стари добри чика Павао тако довека држећи га за вешца или за сатану, па поче говорити и сам крстећи се:

— Часни крсте! шта сам дочекао, да ме ни мој добри Павао не ће да позна! Већ кад се вратих из далека света, он ме држи за нечастива, само што сам друго одело на се вргао!...—

Кад Павао зачу ове речи, па кад виде да се незнани делија, ког је он за сатану држао, и прекрсти, ослободи се па му приђе ближе:

— Бог ти добро дао незнани јуначе! — прихвати му Бога старац тек сад, па пошто га виде где седе узањ — А вере ми ја те и не питах ко си и одакле си? Које добро носиш овако доцне?... —

Странац га гледаше зачуђено:

— Човече, зар озбиље тако збориш? Та ја мнидијах да се ти шалиш! Зар ме доиста не познајеш?... —

Старац скочи, па зажмуривши као да би се нечега боље сетио мољаше госта:

— Тај глас... Говори о говори још мало молим те... Шат ме уши не буду издале као што су очи!...

— Павле!.., зар си тако лако заборавио онога, с којим си некад... у оно срећно доба чувао стадо у пољу... који..—

— Ох! Доста... доста... — једва муцаше сиромах чича — познадох те!... Боже!... Оволика [125] радост из убаха!... Слатко чедо моје!... — И он не знађаше шта ће од радости. Погледао је у небо... Није могао више речце да проговори, јер му она у грлу застајаше, савијаше руке на прси, на послетку рашири их, и кад му младић полети у наручје, дуго га грљаше и љубљаше, док једва опет проговори:

— Добри мој господару! Опет доживех радост којој се већ не надах за живота... Боже хвала ти!...

Нико тако силно осетити не може ни вељу радост ни црну тугу, као женско срце. Како је страшно то срце кад га потера несрећа, кад навале нањ рана иза ране!... Тог пиштања и нарицања, тог беснила у тузи нигде нема! Али опет у колико силније осећа у толико се то осећање лакше истре, у толико јаче време њим господари...

Колико је тужила јадна Кочина мајка за својим јединцем, колико је пута хтела себи смрт да зада, али кад је несуђена снашица сачува у тим тренутцима, после мало по мало губила се сила очајања и сама.

Истина пролажаху дани, пролажаху месеци, пролажаше црна вечност, црне године а од Коче ни трага ни гласа, али опет сваким се тренутком крепила побожна мисао да је то морало тако бити, и да се вољи божијој сваки смртник смерно поклонити мора...

Мало по мало повраћало се у Кочиној кући све на стари ред, само што му му је подушје [126] било слатко сећање, тиха туга место првашњег очајног беснила...

Смркло се. После вечере скупили су се сви у одају код старог Драгомира да проведу мало у разговору, да тако прекрате дугу ноћ, јер је зима већ у велико настала била. Поред Драгомира седи Кочина мајка у црноме руху. Лице јој је нагрђено многим борама, горким траговима што их оставише небројени потоци суза... А на челу, на коме се пре тако лепо сијаше понос јуначке Српкиње, лако си познати могао како је нацртана силна туга, црне бриге.

Њој уз колено седи младица једна, па преде... На први поглед познао би да је то красно Драгомирово чедо, дивна Лепосава...

Али како се и она променила!...

То није више росни пупољак од свеже ружице, већ је то разлистана ружа, којој је побледело румено лишће од силне жеге, и која ће брзо са свим увенути ако је не оживи тиха росица...

То није више нежни анђелак, који ти се с оном детињском безазленошћу, с оним умиљатим црним очима, лепим обрашчићима чини, као да је баш сад слетео на мирисавим крилима од дуге црне косе, с високих небеса да бедне теши, већ то је сад одрасла девојка, која је у образима бледа као љиљан, којој у очима нема оне некадашње ватре, оних погледа што могоше ранити као зрно из пушке, али која је поред свега тога јоште лепа, среће ми, јоште врло лепа...

[127]

На спрам лепе преље, тужне Лепосаве, сеђаше Мргуд. Његово лице беше тако гадно постало, лакомост његова за благом беше му тако силно исказана на лицу, да га је било страхота погледати. Зар многе клетве невиних жртава, које прождре насиље турско по његовом наговору, учинише те му се срце исказиваше тако јасно на лицу, да га нико погледати није могао. Он сеђаше као што рекох на спрам Лепосаве бројећи новце неке, над којима чисто дрхташе са свом душом, и час по час бацајући погледе на девојку гадно смешећи се, али она га одавно ни погледати није хтела, а камо ли да је с њиме кадгод коју прозборила, толико јој мрзак беше...

Тако седећи разговараху се полако њих троје осим Мргуда, јер он толико беше занесен својим намерама, толико мишљаше како ће боље обедити кака сиромаха или како ће боље другу коју издају учинити, којом ће заслужити доста новаца, да није имао кад слушати што они говоре.

У сред њихова разговора отворише се врата собња, и стари Павао уђе... У његовим очима сијаше се нека необична радост, коју он никако не могаше да сакрије како је хтео.

— Које добро Павле? — запита домаћица зачуђено.

— Све је добро, госпођо кнегињо, тек ево мало дођох да и ја с вама поседим, да коју заједно продиванимо! — одговори стари слуга па седе на поњаву, која беше по поду прострта.

[128]

Лепосава погледа у помајку, а ова зачуђено слеже раменима. То добри Павао никад није чинио, али не за то, што му није допуштено било, већ што се сам стидео да без посла и незван дође к њима у собу.

А Мргуд хтеде га прогутати погледом, тако га је гледао, али није смео ни писнути, јер је знао кака му је мајка у таким стварима. Она је свагда и просјака примала као и најбогатијег госта, а вамо ли не ће слугу свога, који је у њеној кући одрастао, и већ постао што и рођак. Ово уздржавање Мргудово доста се чудно чини, особито кад се помисли какав је он самовоља постао био, али ваља знати да му је од оних врлина, које никада имађаше, и које је сад заменио најцрним угурсузлуцима, заостала још једна искрица, а то је да је још мало поштовао мајку своју...

Еле они, пошто уђе Павао, наставише свој разговор. Зборише о многим стварима, а особито о великим насиљима турским, о јадима српским... Али стари Павао свагда тако обрташе разговор, да се морало о Кочи зборити. И када стара кнегиња с горким уздахом помињаше свога покојнога Кочу, жалосно нијајући се, онда говораше он.

— Немој госпођо да тако збориш. Ко зна је ли умрьо мој добри господар, мој мили кнежевић Кочо! Немојте га покојним звати!...

Мајка се горко насмеши, и Лепосава од срца уздахну па подиже своје лепе очи к небу; али кад малочас кнегиња опет нешто рече покојни [129] Кочо, Павао ђипи са земље па љутито викну:

— Али не зовите га покојним кад вам кажем!... Он је жив, он мора жив бити, јер га ја за живота још који пут видети морам!... па онда опет седе.

— Али — не могаше се уздржати да не запита јадна мајка — за што ти тако говориш?...

Павао са свим мирно одговори:

— Јер ми се јавио у спу свети Никола! — видећи да се они на те речи као у чуду неком погледају настави: — немојте мислити да сам пијан па да не знам шта говорим, а да лажем не ћете ваљда помислити, јер знате јесам ли кадгод у животу слагао. Кад ми се год нешто чудно десило, свагда ми се јавио напред мој светитељ па би ми казао, а такав сан никад ме није преварио. И ноћас ми се јави светац па ми рече: Сине, немој тако много плакати за милим својим господарем. Он није мртав, ти ћеш га видети!... После тих речи нестаде оца Николе, и ја се пробудим -

Лепосава паде на колена, па склопивши руке шапуташе жарко неку молитву, а мајка Кочина жалосно врћаше главом па јецајући говораше:

— Боже!... Али не, то ја не смем ни да помислим, то никад не може бити да ја опет видим Кочу мога!...

— Нити ћу и ја сиромах икад видети храброга Кочу, да му захвалим што избави част јединчету моме, души мојој! — додаде стари Драгомир.

[130]

— Никад — прошапута сирота девојка, али више ништа није смела изустити.

Па и Мргуд који је дрхтао кад је чуо шта причаше Павао, јер он је страшно стрепио од помисла да му брат васкрснути може, али он толико бејаше уверен да је то немогућно, да га је брзо тај страх прелазио, похити да уздахне: — Ох, то никад не може бити да ја још једном загрлим милога брата свога!...

— Може бити слатка мајко, може бити драги бабо, мили брате и сестрице, све то може бити! — зачу се на један пут Кочин глас, и кроз врата што их Павао смешећи се отвори, улети млад један јунак у необичном оделу.

Не треба ни спомињати да је то био онај исти необични синоћни гост Павлов. Истина негдшње ватрено момче беше се претворило у озбиљна јунака, кроз чије се брке блистају сјајна пуца и украси на прсима, али га опет на мах познаде рођена мајка по једној крвци. Познаде га стари Драгомир, јер у њега беху још оне црне очи, које му у оном страшном пожару сенуше као спасење. Познаде га и красна Лепосава по срцу своме, а и Мргуд по прегрдној мрзости својој...

Павао није постигао што је желео, јер и ако се трудио да их на то спреми, опет их је ненадани тренутак толико потресао, да мајка читав сахат није се с места маћи могла нити једне речце проговорити од велике радости, а Лепосава сакриваше лице у крило старе кнегиње немајући снаге да погледа драго своје. Само седи Драгомир могаше да прозбори љубећи га: — Где си сине ако Бога знаш? Где си тако [131] дуго путовао, мајка ти од жалости умрети хтеде!... Ох сине мој, добро моје како сам те жељно чекао и на послетку опет доживех да те видим. Слава буди Богу!—

Пошто се Кочина родбина од чуда поврати, молише га да им прича где је био, и шта се учини с њим за тако дуго време. И он им причаше:

„Ви се сећате оне страшне ноћи, кад бесни Турци запалише кућу чики Драгомиру. Мени је то било добро дошло, јер ја жудех за приликом да се с нашим крвницима побијем. Пошто ми изађе за руком да вас спасем из ватре и да вас склоним, повратих се опет да се на ново бијем, јер бејах тврдо наумио да те ноћи погинем... Ала у сред најжешће праске и цактања сетих се шта обећах некоме, и тргох се...

„Не питајте ме шта сам и коме сам то обећао што ме је тргло, то вам казати не могу. Само знајте да ми у сред најжешћег окршаја дођоше на намет ове речи: Кочо, Кочо, зар тако брзо заборави заклетву што је даде, заклетву да ћеш Србадију дићи да се ослободи црна робовања? Ти хоћеш да у првој ватри погинеш? Шта ће без тебе сиротиња раја? Спасај се! — После тих мисли полетех кроз редове збуњених Турака. Они ме тражаху чудећи се куда се дедох од једног маха, али мене као да храњаше нека чудна виша сила, и да вам дуго не причам ја одем у Немачку. Тамо нађох доста пријатеља, који ми дадоше новаца и одела, који ме упутише где треба да се упишем у ћесарску војску, [132] јер сам ја за то и отишао био тамо; и не прође две године а ја постадох старешина. — Ишао сам у многе бојеве, и научих како војевати ваља, а сврх тога после сваке битке красио ми је прса цар немачки новим даровима што сам се храбро борио!... Кад би пре месец дана, а мене једном зовнуше к војводи Лаудону, те с њим пођох иа пут, а ни сам несам знао куда ћемо. Док ти ми дођемо у Беч; и још на моје велико чудо рече ми војвода да ћемо пред цара излазити. Мислим ја у себи шта је ово Боже благи? Тек опет уплашио се несам, јер сам знао да несам ништа скривио. У вече опремим се и ја у стајаће војничко рухо, па онда пођем с војводом својим у царски двор.“

Све љубопитно слушаше Кочину причу, па кад он доприча довде како пође пред цара, чисто не дисаху.

„Ја мој Боже, кад вам уђох у царев двор, учини ми се сушти рај... Све се блиста, злато и кадива, по којој сам корачао, па на све стране неке справе свака с хиљаду свећа... А кад погледах тамо где цар сеђаше, учини ми се да су ухватили сунце па га донели у ту собу, те само расипље небројене варнице, а оно ти то беше столица на којој цар седи. Војвода се насмеја кад виде како сам се ја укочио од чуда, пришав цару говораше му нешто пружајући руку на ме. У то дођох и ја мало слободнији, те по војнички поздравим цара. Он ти устаде па ми приђе и запита ме како ми је име, из кога сам села, и много друго којешта, али је [133] тако смешно српски говорио да бих се искривио од смеха, само да ме није страх било.

„Ја му казах све што је питао, а кад он опет стаде питати како живи народ по српским крајинама, ја му испричам што сам боље знао каке сам оставио јаде што их Турци чине од злосретне раје.

— А да л’ би ти волео да се ослободе твоји земљаци тако страшног зулума? —

— Ох господару! Ја само за то живим, ја сам за то и дошао у твоју војску, како да ми после лакше буде кад станем дизати оно робље на оружје, ако ми Бог срећу да доживим!...

Цар се насмеја, па ме потапше по раменима, и рече ми:

— Ти си ваљан! Од данас си капетан!... па после ми даде доста новаца и неке заповести, које несу за казивање. И тако вам здраво и мирно пређем преко Саве, па све ноћу путујући да ме не опазе Турци, ето хвала Богу дођох здраво и мирио кући својој, и затекох све добро!...“

Кад Коча заврши причање, мајка га опет грљаше и љубљаше, а Драгомиру тецијаху сузе од радости. Млада Лепосава гледаше ћутећи преда се, јер не беше кадра да издржи жарке погледе свог избавиоца...

Како је жестоко Кочино срце куцало, како му се у прсима беше разбуктао притуљени пламен што га запалише лепе очи Лепосавине... Али он је ћутао, чинио се невешт, па није хтео да нагли онде где је понајлакше радити требало.

[134]

А Мргуд?... Он се виђаше радостан. И доиста радостан је био, али не с тога, што је опет брата видео, већ за то, што је из његових потоњих речи дознао за тајну, која ће веома мила бити београдском везиру...

XII.

Освануо је последњи Марат 1788, тај знаменити дан, кад је први пут после Косова синуо Србину зрачак наде, кад је велика душа, коју још веће и огромније мисли обасјаваху, кад је, велим, млади пањевачки кнежевић казао јадном робљу, да се ти страшни ланци могу скршити, да се слобода опет може задобити...

Као муњом у један мах потресено трже се силно робље из мртвила, које га поче обузимати, трже се, јер га затресе божанствена реч: слобода...

Ала је чудна, ала је силна моћ у те једне речи!

Она беше кадра за неколико тренутака као ватром збрисати ону кукавичку страшивост, и на место ње у свачије груди улити страховиту силу.

Затутњи земља, проломи се плави зрак, као да неко силном руком смрви васељену. Тако је страшно било у оном тренутку кад кликну српски народ први пут после пропасти Косовске, кад кликну свете речи:

„Слобода, или — смрт!“

Брзо се засја прадедовско оружје, што тако дуго сакривено од турских очију рђаше под земљом.

[135]

Ал’ најдивније беше видети капетана Кочу, који на свом вранцу као какав сури орао прелеташе све српске крајине, обилажаше све силне чете као какав благи дух, вођаше бригу да свакоме добро буде.

А јуначке чете дочекиваху га као што се дочекује једина узданица своја. Љубљаху га више него себе, слушаху га као оца свог; и по његовим заповестима кретаху се помамне мете као какви страшни облаци што на небу од један пут искрсну, и Турци задрхташе кад из дубоких доља зачуше потмулу грмљавину:

„Слобода, или — смрт!“

Али пре него што они од чуда к себи доћи могоше, изненадни гром смрви све кадије и бегове што по паланкама и селима расејани сисаху крвцу јадноме народу, и једва нешто утече у проклета гнезда, у црне градове своје.

Над бурним Дунавом и смерном Савом, разлеваше се хоџина песма од јације, а на највишем београдском бедему на шамском сиџадету сеђаше везир, жубрећи своје нарђиле, и замишљено гледећи пред собом. И да не видиш оне силне џелате што иза њега на једио десет корака стоје, па само његов миг чекају; и да не видиш на његовом белом турбану онако окићену звезду и полумесец, и да не видиш онако богато извезени самур-ћурак, опет би по његовом страшном лицу познао гадна насилника, познао би љуту зверку, која се само људском крвцом храни...

[136]

Слуге забринуто махаше главом и тихо шаптаху међу собом, погађајући за што им је господар тако брижан и невесео, и док једни говораху да се нешто у харему догодило, а други увераваху да му је некакав ферман стигао, приступи везиру један Јањичар:

— Славо султанова, поносе Пророков! — клањаше се војник пред везиром. — Један рајетин хоће намах с тобом да дивани! —

— Који је то роб што се усудио... загрми срдито везир.

— Најхуђи од свију твојих робова, прах с јеменија твојих! — одговори онај што га пријавише, који завијен у неку кабаницу стајаше иза јањичара.

Оволика смелост још већма ражљути везира, па само оштро погледа на јадника, и онда се окрену гомилици својих слугу те им намигну.

У тај мах спала би са рамена глава рајетину што се усудио да проговори везиру, али он брзо збаци са себе кабаницу, и везир радосно кликну:

— Ох, а зар си ти досте; добро ми дошао. А што се намах не каза болан, већ хтеде да погинеш лудо? —

Рајетин приђе ближе да целива сеџаде, на коме везир сеђаше, да челом дотакне свети скут у хаљине свога господара. Кад изађе из присенка, а слуге пашине тек се стадоше згледати. Њихово око не беше навикнуто да види рајетина тако богато обучена. Али они не знађаху [137] да је то Мргуд, не знађаху којим је заслугама задобио толику пошту да га везир седа себи уз колено.

Крваве очи у везира засијаше се неком необичном ватром кад угледа Мргуда, јер он знађаше да ова удворица никад к њему не долази без радосних гласова, па ће тако без сумње и сад да му јави е ће скоро напити се ђаурске крвце.

— Како је момче?— пљескаше Мргуда по рамену радосни вук — шта ради раја по нахијама? Је ли кога засврбљела шија? — па се онда стаде од срца смејати.

Мргуд му се поклони до земље па онда одговори:

— Честита десницо падишина, све је добро по нахијама. Мирна и послушна је раја како није никад била, али бојим се да ће се за неколико сахата страшна промена учинити...

— Не разумијем те шта хоћеш да кажеш. Говори сербез, шта је?

— Не смем ти на овом месту говорити сербез, честити везиру, јер то није шала — одговори плашива удворица погледајући на слуге и јањичаре, који могаху добро чути све што се говори — већ хајдемо у конак, тамо ћу ти казати што имам! —

Везер га зачуђено мераше од главе до пете, не могући разумети од куда толика страшивост и плашња, а не могући замислити шта је то тако важно; па опет устаде са сиџадета и оде с Мргудом у своје богато окићене одаје.

[138]

— Сад говори само брзо, е изгорјех од оних твоијех ријечи што их на бедему рече! —

Издајица као да стрепљаше и ту, јер добро разгледа јесу ли врата затворена, и да их ко не прислушкује, па онда приђе везиру и пришану му:

— Онај хрсуз, који смакну Салију Бен-Мујагића, и кога смо тако својски тражили, па најпосле мислили да је погинуо, тај пексијан...

— Оживјео! — грмну страшно везир па скочи са шилтета.

— И дошао кући у Пањевац! — обори главу на прси гадна турска удворица.

Везир се усплахири:

— Мргуде... то је зло... побуниће ми рају... Зубато је то пашче... Испуниће ми се нахије хајдука... то је зло Мргуде...

— Можда ти још пе можеш ни да помислиш добро колико је то зло. Јер почуј даље...

Везир га погледа разрогаченим очима.

— Зар још нешто има? —

— Видећеш. За ове три године докле ми мнидијасмо да је тој гуји размрскана глава, он се учио у војсци каурског ћесара, и што је најстрашније — чуј везиру, он је од ћесара добио и блага и џебане, а још му је обећао ако му устреба и војске у помоћ послати, само да дигне рају на оружје!...

Свака Мргудова реч бејаше нож за везира. Он чисто занеме од чуда.

У исти мах брзо се отворише врата на соби, и као без душе полети пред везира један татарин. Он беше вас у блату, а као мртав од [139] умора. Особито се ово по говору познати могло, јер он не могаше ни две речи заједно да изговори.

— Аман!... Помагај!... Честити пашо! —

Везир му притрча:

— Шта је, казуј брже, ти си чини ми се од Јагодине? Ко те је послао? —

— Муселим ме оправио да те молим за вјеру Мухамедову. Ја ли не знаш шта се чини по вилајету, ја л’ не хајеш више за цареву сиротињу? Поби бјесна раја ђегођ који Турчин бјеше! —

Везир тек шкргутну зубима, е ти се чини поломи их.

— Да то нијесу Кочини хајдуци? — запита за тим брзо.

— Коча, Господару, укочила му се да Бог да она рука, кад тако вјешто њоме јатаган окреће! —

Сад приђе везиру Мргуд, који с највећим страхом слушаше татаринове речи. У њему пакао узаврео беше.

— Ти си бржи од муње, али ти је све узалуд; не ћеш стићи куд су наумио док је само Мргуд у животу! —

Па се онда окрену везиру.

— Честити пашо — рече — и ако ја ни часа почасно несам кад сам дознао тајну, коју ти мало час показах, опет чини ми се да сам задоцнио. Већ гледај да се бар сад не оклева! —

Још он у речи бејаше, док дотрча и други татарин, мало за тим и трећи и четврти. Сви ови гласници беху с различитих страна српских, [140] и сваки од њих донесе црне гласове о победама Коче и његових хајдука.

Везир као бесан ходаше по соби ништа не говорећи, само што по који пут прогунђа:

— У том је влашету сам шејтан! —

Он није ни сам знао шта му ваља почети. По гласовима што му их татари донеше, Кочина чета не беше само десетак двадесет хајдука, већ је то војска, кад је он кадар био из свију паланака и села истерати и побити Турке. Дакле ваља послати силу да га ухвати. А опет не сме оставити празан град, јер сваки час могу каури прећи Саву па отети најлепши алем из падишиног турбана.

Али на брзо он се присети шта ће да ради. Пошто рече татарима да оду да се одморе, и кад остаде сам с Мргудом, стаде му говорити, али не с оним везирским достојанством већ чисто молећи га:

— Пријатељу, ти си један кадар избавити ме од ове невоље. Обреци ми да ћеш учинити што те замолим па ишти од мене што гођ хоћеш, све ћу ти учинити.

— Заповедај само, ја знам слушати и вршити вољу свог господара! —

— Теби је Коча брат, ти си кадар учинити што нико не може, јер он на тебе ни у сну не сумња. Уби хрзуса, честита ћу те учинити! —

Мргуд задрхта. И ако му те речи као живот миле беху, опет није могао да се не стресе кад их је везир изговорно. Смрт Кочина била би њему рај, али најхуђа кукавица не имађаше те снаге да собом сврши злочинство.

[141]

— Не... могу... господару! Све друго, само то не могу! — И видећи где везир на ове речи на ново ускипе, похита да каже: — Али ти си се узалуд уплашио од њега. Дај ми хиљаду јањичара, па ако за недељу дана не бацим његову главу пред твоје ноге, нека моја иструне у Небојши! —

Беше пред вече. Коча једва уграбивши неколико тренутака од својих големих послова, дође кући да види шта му раде код куће, да види јесу ли здраво и на миру. Укућани га дочекаше као озебао сунце, као да га Бог зна од кад несу видели. Сви га грљаху и љубљаху, а највише мајка и седи Драгомир. Само Лепосава не имађаше снаге да му коју реч каже, ал’ не за то што није имала шта, већ што јој срце беше препуњено неким чудним осећањем, које се исказати не може а које каткад може да загуши човека. Она га је само гледала оним њеним лепим очима, гледала га страсно, жарко, ал’ кад јој се поглед сукоби с његовим, не може издржати већ клону к земљи.

Коча јој приђе, пошто остадоше на само, узе јој руке у своје, па је неисказано слатко гледаше врло дуго, не могући одвојити очију с ње, тако је света, тако узвишено лепа била у оној смерноћи својој.

— Јеси л’ ми здрава сејо? Јеси ли весела? — питаше је он а руке му дршћаху као и речи, од којих се чисто и он плашио — Па за што не дигнеш те дуге густе трепавице, зашто не [142] погледаш у ме? Зар ти више несам мио као што негда бејах? — Колико сласти, колико стрела беше за нежно срце Лепосавино у овим Кочиним речима!

Она још већма порумене и једва имаде толико силе да промуца:

— Браца!... — и у тој једној речи беше исказано толико оног слатког љубавног прекора, да би од ње камен задрхтао: — немој тако да збориш!... — И сакри своје лепо лице у његовим злаћаним токама на прсима.

Кочи беше као да је на небу.

— А за што, поносе мој? — питаше је он расправљајући јој небројене витице њене вране косе — Зар се ти срдиш кад ти ја зборим? Ако је то, кажи ми, а среће ми нигда ти нећу на очи изаћи... —

Лепосава подиже своје сјајне очи нањ, и он угледа како су пуне суза.

— Кажи ми — настави он ватрено, — ако сам ти мрзак, сакрићу се где не допире ни зрака јаркога сунашца, а камо ли поглед слабога човека, само да не узнемирујем тебе лепа селе моја!... —

Још није он ни пола ових речи изговорио, а нежно девојачко срце изли своја бурна осећања у још бурнијем јецању.

У оном тренутку заборави млади јунак на све муке и невоље што их беше претурио преко главе, па осећаше да је најсрећнији. Он обави своје руке око њена стаса, па јој обасу чиста уста најсветијим пољупцима. Како много исказује то немо знамење, тај лаки притисак, колико [143] ли онај занос, или оно бурно дрхтање груди!...

Пошто се мало сабраше, поче Коча казивати своме злату колико је срећан што га она није заборавила за тако дуго време, стаде јој казивати колико се он ње сећао у далекој туђини, причаше јој колико се пута слатко успављивао сећањем на добро срце и на лепу душу њену.

Лепосава се слатко насмеја.

— Бога та Кочо, где научи тако високо зборити? Ја ни шта не знам шта си та то сад говорио! —

— Казао бах ти где сам научао, казао бих ти да човек још страшно много више може научити уза те, али немам кад, јер ти и не сањаш како ми је сад време скупо постало; за то имам нешто да те питам. Ти знаш да ја живим само за те и за отаџбину. Кажи ми по души које ти је милије. Да ли да се махнем те крајине и крвљења с Турцима, па да оставим нека ми робују браћа, а нас двоје да се узмемо па да живимо, или да се најпре борим за слободу, па кад сваки буде срећан, онда и ми да почнемо срећно живети овај кратки живот?...

Коча ућута; нестаде му даха у прсима. Овај одговор решавао је срећу или несрећу његовог целог осталог живота. Али га срце није преварило.

Дична Српкиња на ове његове речи истрже се из његова загрљаја па га гледаше дуго; али како чудан беше тај поглед. Па како се на мах промени! Место оне љупкости што јој се мало час лепршала на руменим уснама и место оне [144] нежности што је грађаше благим јагњешцетом; просу јој се по лицу највећа збиља, а из лепих очију севну така пламена срдња, да се на мах Коча покајао, што ју је тако запитао.

— Ја ћу ти само онда љуба бити кад Србадију ослободиш. — У овом тренутку изгледаше као нека света прилика. — А ако погинеш у том светом делу, живога ми Бога ја ћу те осветити!--- —

И њена мека бела рука грчевито стегну своју песницу као да је у њој љути јатаган.

Коча хтеде издахнути од среће, па у том заносу није могао да се уздржи, да је на ново страсно не пригрли. Он је плаховито љубљаше...

У тај мах зачуше се кораци, и мало за тим полети Коча брату своме у наручје.

— Где си брате, ако Бога знаш — питаше Мргуд претварајући се као да не може да га се нагледа — чини ми се од ових пет шест дана има пет шест година како се несмо видели! — па онда га опет грљаше.

— Ти знаш где сам ја био, а ако мало боље прогледаш, видећеш да пре несам могао доћи!...

На ово се Мргуд сневесели. Чисто мислиш сад ће му грунути сузе на очи.

— Знам Кочо мој, па зато ми и јест тако тешко да ми се чини хоћу свиснути... Проклети гласник! Баш је сад требало да стигне да ни сахат с тобом не проведем... Али не, не ћемо се више растајати, и ја ћу с тобом!...

— Шта је, шта то има? Брже, казуј молим те! — забрза нестрпљиво Коча.

[145]

— Ништа, један глас... Ех чудна чуда!,.. Сто јањичара!... — подсмешљиво настави ухода везирова употребљавајући сву вештину свога заната. И доиста усплахири се сиромах младић.

— Ама шта је ако Бога знаш? —

И Мргуд му смејући се исказа шта му је донео ухода, а то је: везир чуо како је Коча дигао рају на оружје, али он мисли да и Коча није ништа већ харамбаша каке чете од 12 друга, с којима из планине излеће те узнемирује Турке, за то је оправио сто делија да га ухвате где га нађу. -

Коча одмах ђипи. — То треба одмах уклонити — рече он опремајући се — јер ако пустим да се ови растркани и разбијени Турци саставе с војском, онда сам прошао!...

Укућани младога капетана препадоше се кад им каза да ће одмах да полази, и кад чуше како једном момку заповеди да му опреми вранца, а друге оправи разним четовођама са заповешћу. Али он беше постао тако речит, да их је на мах све утешио и задовољио.

— А шта је то Мргуде шта се ти спремаш? — питаше Кочо гледајући где му брат притеже опанке, и подмазује сјајно оружје.

— У највећу славу — говораше као пијан од радости Мргуд — хоћу и ја уза те да се борим за свету слободу! —

— Немој брате молим те. Ја не смем оставити кућу саму. Ми смо истина растурили и побили Турке, али шта знаш да не ће кака ордија поћи од Ниша овамо. Па онда ко ће да брани [146] нашу стару мајку? Зар да је погазе бесни Турци?...

Мргуд се бајаги у себи борио. Није знао шта ће и како ће, на послетку промуца:

— Ох, а зар ја да не видим јуначкога боја за слободу? А зар...

— Биће, биће брате и тога, само ме сад послушај. Остани те чувај кућу, а Кочо не ће заборавити Мргуда свога! —

Сад га стаде и мајка молити, и стари Драгомир, и на послетку једва се приволи да остане.

Сад се Коча опрости са свима, поседе виловита вранца свога па одлети са својих неколико момака пут Мораве.

Док стара мајка гледаше за оном гомилицом, која све даље и даље одмицаше испред њена погледа, и док лепа Драгомирова шћерца устегнувши слабачко срце женско шапуташе тихо молитве за срећу свога вереника, Мргуд стајаше на страни, па гледајући и он онамо куда оде дични јунак, гунђаше полако с пакленим смехом на уснама: -

— Похитај, похитај мало сури орле, дивна те замка чека!... Тамо је мој драги Мирко... Скоро ће ти се котрљати та охола глава под везировим ногама, па ми не ћеш више горчити живота!...

Потоњи сунчани зраци блистаху се по врховима Јастрепца, на коме се још мало снега бељаше, као што одсјајкује оружје Кочиних чета што се 31. Марта 1788 искупише код чардака Карауле.

Не беше у тим четама много људи, ал’ беше [147] доста јунака. Не беше сјајне опреме, али је Коча имао четири стотине лавова, с којима би слободно на хиљаде јуришио. У свачијем срцу пламћаху речи: Лепше је јуначки у слободи умрети но у робовању живети! Букћаше жарка жудња за бојем крвавим, у коме ће пролити своју крвцу да из ње никне његовој деци дивна слобода.

— Капетане — говораше нека јуначина оштра погледа а дугих страшних бркова кад стиже Коча у средину својих витезова — за што да ми овде чекамо Турке, хајдемо им у сретање. Ама не знаш како сам их се ужелео. Баш бих рад био, да се час пре за здравље питамо!...

Коча се насмеја.

— Богме рођаче, заман си се толико ражљутио. А и немаш коме ићи у сретање; знам да ћеш пониско брке обесити само док ти кажем колика је сила у Турака.

— А колика је капетане? — запита на један пут више гласова.

— Нема их више од стотине!.,.

— Аох тужан! — уздахну она јуначина — па то нема ни колико ја сам да се разиграм.

Али Коча није имао времена за шалу. Тек што се мало од тога одморио, одмах опет поседе вранца, па собом разгледа сву околину; брзо намести страже, уреди све што је требало, па онда се упути једној гомили у којој гуслар дивном песмом о јунаштву и бојевима само већма распаљиваше срца, која и онако беху у пламену.

На један пут стаде Коча. Из далека се чула као нека грмљавина. Погледа у небо, ал ’оно беше [148] лепо и тихо, никака облачка неси опазити могао.

— Дакле то на земљи негде грми! — помисли он прилегнувши к земљи наслони ухо да боље чује. И доиста то беше топот од више стотина коња.

Капетан брзо скочи:

— Бог и душа хоће нас ухватити у клопку. Ухода слагао... Ово је сам коњаник, а за цело има их преко пет стотина!... па онда одмах похита те сазва све своје људе, да им каже како се приближује непријатељ.

На свачијем лицу засја се нека бесна радост.

— Али је непријатељ много већи но што смо ми мислили!... И сад Кочо добро упре свој орловски поглед у лица својим друговима: — Дајте да се ми повучемо испред њих док сазовемо наше људе, па нека Турака, нек иду к Јагодини; ми ћемо их после свакако разбити!...

Срчани борци за слободу увређени овим речима стадоше гунђати међу собом, док сви у глас кликнуше:

— Нека су сви Турци што их год има по свету у тој ордији, нека су с њима и сви џинови, не ћемо испред њих бегати! —

— Па ми кад смо с тобом пошли капетане, ми више никада не помишљамо да се кући вратимо! —

— Не бој се капетане, ми знамо е ти хоћеш да нас кушаш, али видећеш с какима си почео бити жесток бој за слободу!...

Још кад угледаше јунаци како им вођа обасипаше срећом ове речи, кад видеше како захвално [149] диже очи своје к небу, захваљујући му за толику срећу, онда сви опет повикаше да су се дуго орила широка моравска поља:

— У бој капетане, у бој узданицо наша! —

Младоме вођу заигра срце од радости кад виде како му је војска храбра, и баш хтеде да јој неколико речи каже, али већ угледа друмом један страшно црн облак, који све већи и већи постајаше, и из кога час по час севаше муња, баш као с каког јатагана или са сребрног такума на пушкама.

— Брже, у заседу јунаци!...

И у тренутку као неком враџбином изврши се његова заповест. По пољу за час беху погашене многе ватре, око којих је мало час седела храбра чета. И док се Кочо осврнуо сви беху у заседе попадали, и сваки гледаше уњ чекајући заповести.

— Кад чујете моју пушку, онда удрите из пушака, али не дангубите много, већ за јатаган. Издавши још неке заповести, изабра и вођ себи место, и онда све се утиша. Ништа се не чујаше осим топота турских коња, и звецкања сребрног такума на њима, које се све јасније чујаше.

Како беше срцу Кочину кад се Турци толико приближише да их је наспрам јасне месечине разговетно могао видети! Пред собом је гледао како се низ брежуљак спушта непрегледна множина добро опремљене коњице. На сваком је богато рухо и оружје, а сваки је бесан као што само Турчин бити може. Али то је баш и хтео Коча, јер му војска и онако беше и гола [150] и боса, и у кога има пушка, нема јатаган, или ако има мале а он дуге нема. А што онако бесно јуре још бешње коње, то је њему опет милије, јер барем се не ће тући с бабама.

Тек што се толико приближише да се могаху разговетно чути песме њине, цакну ороз на капетановој брешци, и у тај мах цакнуше још четири стотине.

— Слобода! — јекну из Кочине пушке, пошто већина турске силе уђе у заседу, а одјекну јој цела дружина тако сложно да је земља задрхтала, а камо ли Турци, који ни у сну не сањаху да их ту раја чека, јер они мнидијаху да се хајдуци из својих гора не смеју маћи.

Ја мој Боже страхоте што настаде! Стоји цика коња и пушака, стоји вриска јунака да човеку уши оглухну. Па како се чудно мешаху јауци рањеника, који од првих пушака падоше те их уплашени коњи газише и разносише по крвавом разбојишту са звеком љута оружја, које тако чудно одсјајкиваше спрам месеца!... Док поплашени Турци толико к себи дођоше да и они потргну оружје те да помисле на обрану, дотле хајдуци опалише три пута из пушака, па с јатаганима јурнуше у средину ордије, раздвојише је као муњом, па онда стадоше сећи што им је год до руке дошло. Да страшне забуне што се учини међу Турцима од овог силног ненадног ударца! Један другог не познајући сами су се секли и убијали. Капетан српски беше свуда где је највећа невоља била, где су најжешће праскале пушке, и најстрашније се кршили јатагани. Пред њим бежаху Турци безобзирце, јер [151] у њега беше страшна десница... Али није чудо, Коча је за таке часе и чувао живот свој. Његов бистри ум у тренутку је видео колико је важна зањ ова битка, знао је да ће све пропасти ако ову битку изгуби, а напротив да ће се његов устанак са свим друкче обрнути кад се чује да је он са четири стотине својих момака разбио војску везирову... Све је он то у тренутку прегледао, па за то је хтео или да победи или да погине. Он се борио као лав, али и његови момци беху достојни њега. -

Пре него што је зора засвитила, умукну грмљава од пушака што но се часком утиша па онда опет забруји да ти се чини пролама се и небо и земља, — утиша се све...

Пре него што је зарудело небо на истоку од страшне хиљаде најљућега коњаника и две стотине најбољега пешца из везирове војске, једва их је толико утекло колико да јаве како их је Кочо дочекао са својих четири стотине рајетина.

А кад се сунце родило, креташе се од чардака карауле једна чета јунака, креташе се у највеселијем певању к дичној кући свога вођа, к Пањевцу. Али како се од синоћ променила храбра чета! Ту све само злато и кадива, све помамни хати и сексане; на свачијим прсима сјају злаћане токе, а за свиленим појасима блистају се неком четири а неком и по шест малих пушака све у чистој срми. Иза целе чете пружио се дуги ред кола, на којима беше љута везирова [152] џебана, и остало благо што беху Турци понели у Јагодину.

XIII.

После оног растанка с Перизом, бејаше Фејзија као луд. Ништа му више не беше мило, ни чему се више није радовао, па и најпрече своје послове занемари. Војска му се поквари и разузда, па заборавивши за какав се свети посао скупила одаде се раскалашном и распусном животу, а остави своје сјајно оружје да рђа. Турци што их снажна крџалинска десница разби и растера, једва дочекаше ове гласе па се брже боље скупише у чете, брзо почеше на један мах нападати на више села и варошица, које без икаке велике муке отимаху од пијаних и распуштених стража Фејзијиних.

Страх овлада целим народом да опет не настане црно робовање, само Фејзија ништа не знађаше, ништа не чујаше, нити је хтео икаке гласе да чује. Он је само седео у Филибету, јер се није могао растати од места у ком је први пут осетио божанствену милину што је кажу миловање, у ком је она дивна јасминова башта, у којој је свака травчица њему тако мила била, у којој му је сваки цветак, сваки шљунак по стазицама тако драг био, јер га то све сећаше на лепу везирову шћерцу..

Он је само седео жубрећи своје нарђиле и сањајући оне чудне фантастичне сне што их тако милују сви источњаци, не знајући да му се народ опет у турске ланце окива...

Покадкад би побеснео од силног осећања што хтеде да га угуши, па би скочио да с чивије [153] дохвати шаркију, те да излије своју бољу у песми. И онда, у тим тренутцима да су напали Турци и на само Филибе, он не би осетио, толико занесен и опијен беше.

Једно јутро нагло уђе у Фејзијину собу један крџалија. Иа њему беше богато рухо, сјајно као сунце, ал’ јуначко лице беше му тамно као небо у најмрачније ноћи; из очију му се видело да је веома срдит.

Пошто је подуже стајао и ћутећи гледао свога храброг вођа где се игра с димовима од нарђилета, као да се не може да начуди да ли је то доиста онај јунак, који толика чуда почини, приђе му па рече:

— Господару, опрости што те узнемирих, невоља ме гони!...

Фејзија диже полако главу, погледа га па онда тихо рече показујући му руком сиџаде до себе:

— Витез Шахин свагда ми је добро дошао.

Које добро? —

— Зло је Фејзијо да не може горе бити. Ми седимо овде те жубримо, а Турци нам поплавише земљу. Народ пишти од невоље а ми без бриге срчемо каву у Филибету. —

Фејзија ћутећи махаше главом.

— За што ћутиш, кажи ми. Та кажи ми братства ти, шта се учини од тебе за овако кратко време? —

— Ти све знаш! — беше тих одговор.

— Знам — повика Шахин горко — ох камо срећа да не знам ту бруку. Проклета девојка. [154] Она учини те моја отаџбина изгуби узданицу своју, изгуби све што је имала.

— Шахине — кораше га младић — ти је неси видео, ти не знаш шта је лепа Периза!...

— Та нека је лепша од најдивније хурије, нека је сјајнија од сунца, нека је умиљатија од зоре, опет не би требало да слаба жена начини од највећег јунака најхуђу кукавицу.

Крџалија гледаше неколико тренутака укочено свога друга.

— Да ми је ко други ту реч казао, на мах бих му пројурио тане кроз главу, али теби праштам, јер ни сам не знаш шта збориш.

— Па кад ти се толико допала, кад ти је њена лепота толико памет занела, што је не узе, што је не оте од оца кад ти у рукама беху? —

— Није она хтела, а што моја Перизе не ће, то ја не смем помислити! — одговори Фејзија.

— Дакле ти си роб слабе жене? шкргутну зубима срчани Крџалија немогући да разуме ту страшну промену, која се учини од његова господара.

Фејзија се само лако осмехну.

— Не знаш шта може учинити срце човечије!...

— Имаш право — загрме на то Шахин, кад сам могао веровати твојој заклетви што нам је даде, у светој пећини од Крџе. Ох, јадна домовино!... И јуначка глава притиснута вељим јадом клону на прси, али се брзо трже: — Али ја несам кукавица, већ јунак, који кад заплаче а он плаче крвавим сузама, -врелом крвљу од срдашца. — И сад скочи са сиџадета па с презрењем гледајући на Фејзију повиче: С Богом најхуђа [155] слаботињо, да Бог да те више никад очи моје не пожелеле, а сам ће ти Бог платити што си тако кукавички заклетву погазио! — И пође к вратима.

Али сад на један пут скочи Фејзија. Потрча за њим те га заустави:

— Шахине, поносе мој! Хоћеш ли, можеш ли ми опростити?...

Шахин не знађаше шта да мисли. Видео је да га страшно потресоше његове речи, али га још беше страх да верује, да је опет добно свог драгог вођа, да је повратио из мртвих јунака над јунацима.

— Шта велиш?... муцаше он не знајући шта ће од забуне да говори.

— Погрешио сам пријатељу, али опрости, тако ми Бога дивно ћу покајати велики грех свој. —

Шахин рашири руке, па дршћућа пође к њему:

— Да л’ доиста добро чујем?... Ти си опет мој, круно моја сјајна? Ти си опет страшило душманима нашим... Ох!...

Фејзија не рече ни речи већ жарко пригрли човека што га избави од пропасти. Па пошто се у том светом загрљају очистио од кукавичког дремежа и мртвила, трже своју оштру ђорду па цикну као гуја:

— Заборавићу је, тако ми Бога! —

Али као да се уплаши сам од својих речи, сети се оне дивне месечине, сети се оног љубљења и заклињања, па још једном прошапће: заборавити...

Шахин чисто не дисаше, али на скоро му се поврати душа кад зачу како је крџалија и додаде:

[156]

— Заборавићу је бар док не свршим свети посао свој!...

Као што је сунашце сто пута лепше и сјајније после плахе кише, тако и Фејзија сину кад на ново скочи на помамна хата свога па полете са својим одабраним витезовима-

Као громом згођени пренуше Турци и по други пут од самог гласа да се опет појавио Кара-Фејзија...

За неколико дана беше цела арбанаска земља чиста од зулумћара. —

У непрестаним бојевима и пословима мало по мало заборављаше млади Арбанасин лепу Перизу, или ако и не заборављаше са свим, а оно кад је се сети, не спопадаше га беснило, већ је се сећаше слатко, с тихом жудњом. А има ли лепшег и слађег уживања од тихе жудње?

Али и то је ретко било, јер имађаше толико посла, да се врло мало одмарао па тако врло ретко мислио на злато своје.

Пошто је све уредио и поправио што беше својом кривицом учинио, онда Фејзија намисли да крунише своје дело, да заузме Једрене...

Његова војска, која сад беше много пута већа но што је била у почетку, била је храбра као и вођ, а само једва чекаше љута боја што је жеднела за врелом крвничком крвцом.

- Све је то знао Кара-Фејзија, а знао је да турска посада у Једренету није Бог зна како велика, па за то ни најмање дангубити није хтео, већ заповеди својој војсци да се спрема... Али није требало никаког спремања, јер они су свагда [157] спремни били, па само нестрпљиво чекаху да их витешки вођ поведе на душмана.

На послетку ударише свирке и бубњеви, крену се храбра арбанаска војска као јато соколова што полети за сурим орлом.

Фејзија се нигде није одмарао у таким приликама. Он је са својом војском као бесан и дан и ноћ јурио, и трећа зора угледа га под стенама поноситог Једренета.

Кака осећања не обузеше срце младом јунаку кад с једног брежуљка први пут угледа варош на коју је пошао. Кроз ружичаст вео, којим зора обмотава свет, угледа велику лепу варош како се полако буди. —- Она беше опасана јаким зидовима, који из далека изгледаху као неки бео појас од свиле, а небројене злаћене јабуке на силним мунарама изгледаху као разасуто драго камење. Па како величанствено изгледаху оне куле, на којима су се лепршале заставе!

Гледајући тако Фејзија како је лепо Једрене, на један пут се трже од неке чудне мисли. Та богата варош — мнидијаше он у себи — до неколико сахата биће моја, до неколико тренутака лепршаће се на поноситим оним кулама моја застава. А кад већ једном будем у Једренету, онда — дршћи Стамболе! Узалуд се толико копечиш, ова ће ти рука побити рогове. Арбанаска ће те нога згазити да видиш како је тешко робовање!...

- Ово беху таке лепе мисли, њихова сјајност толико занесе сујетног јунака да се ни сећао није како у тој вароши живи његова драга, да [158] није чекао ни да му се одмори војска, већ заповеда да се јуриши.

Нема на далеко храбрости, којом Арбанаси јуришише на Једрене; ал’ их посада храбро одбијаше. Па још кад стадоше рикати страшна топовска зрна с бедема и кула, помислио би да се свет ломи и руши.

Бој је жесток био, а и трајао је много дуже но што се бојак бије, али срећа никад није верна.

Фејзија беше одбијен...

А шта је радила лепа Периза после оног растанка с дичним Фејзијом? Еда ли њој беше лакше сносити вељу тугу?

Она је са својим оцем отишла у Једрене, где је дочекаше толике рођаке и пријатељице, толика весеља и теферичи; али Периза није више ни за што марила. Пред оцем морала се претварати да је весела, морала је да му пева и да га разговара, да му не би својом тугом увећала јаде рад срамоте која нањ паде; али како би јој отац отишао из двора, намах би отишла у башту под један мио хладак, па би пустила сузама на вољу, пустила срце да себи бурним јецањем одлане. Ох, како је тешко било том нежном девојачком срцу! Више пута, кад је мало хладније размислила да ће је та прекомерна туга убити, хтеде да заборави Фејзију, или бар да не лудује толико за њим. Али кад се само сетила оног тренутка кад јој је онако племенито поклонио живот оца њеног, па још кад би помислила на ону ноћ у јасминовој башти, онда би [159] јој се опет лепи обрашчићи зажарили као ватра, онда би јој утишане груди опет бурно отскакивале а срце куцаше тако страшио, као што какав очајник снажно дрма тамничне прозоре жудећи за само једним дахом у дивној слободи...

Тако је проводила дане лепа ћерка филипског везира.

Иа један пут допадоше у Једрене црни гласи. Крџалије, страшне крџалије, пред којима је Кара-Фејзија, хите к Једренету. На мах се преокрену све по вароши, на све стране врева и звека оружја, на све стране журба, а кад с бедема угледаше крџалије где су полегли по својим малим коњима па подигли читав облак од праха, онда настаде мртва тишина. Све што могаше носити оружје, оде на бедеме, а женскиње остаде с нејаком децом да се Богу моли.

И Периза је у свом серају пала на колена, склопила беле руке, а нежна лепа глава клону јој на груди, па се тако Богу молила. Али шта га је молила? Да ли да сатре крвнике? Ох међу њима је њен живот, њена душа, међу тим крвницима њен је Фејзија...

Да ли да сатре војску једренску, па да се час пре загрли са златом својим?

Ох тој војсци је вођ њен отац, њен стари, несрећни, осрамоћени отац...

А кад се поче врели бојак, кад загрокташе пушке, и јекнуше с града лубарде, кад се стаде разлегати узвикивање обојих бораца, помешано са јауком и писком рањеника, онда се лепа Периза не могаше уздржати, већ полете из двора хотећи тамо где беше најжешћи бој; али [160] она није знала да је отац утростручио стражу око двора, у коме му беше јединче. Она хтеде да се пробије и кроз те силне страже, јер он хтеде да свисне не знајући да ли су јој у животу још два мила блага; али слабачка је женска рука, и она се морала вратити у двор...

Сврши се жестоки бој. Сталожи се она страшна журба, и само се чуо топот од много коња, који све слабији постајаше док се на послетку са свим изгуби.

Периза сеђаше у својој соби непомично. Па како бејаше покрила лице рукама, није их хтела однимити, јер није смела. Она дрхташе сва као прут. Стрепила је од сваког шушња, јер не знађаше шта ће јој донети, каку ли јој рану задати срцу, које и онако сувише измучено беше.

На један пут трже је из тог необичног стања страшна дова — нема сумње, Мусломани победише...

Али отац?... Фејзија?...

— Ћери! — повика јој мио глас — Перизо моја, је си ли још жива? — Она му дршћући и јецајући полети у наручје:

— Ох... Бабо!... Добро дошао!... — хтеде још нешто да га пита, али је речи издадоше.

— Ти дршћеш злато моје? А за што?...

Периза се сабра да га запита нешто, али не смеђаше од страха и од стида, па опет бризну у плач...

— Ти опет плачеш? Па зар тако баба дочекујеш? За што не ћеш да ми кажеш бољу своју? — и он је миловаше по лепушкастом лицу њезину.

[161]

Она се тим охрабри, па пригрливши га нежно муцаше:

— Опрости бабо... Али... ох... Је ли Фејзија погинуо?...

Везир се трже.

— Још га није заборавила!... прогунђа у себи, па онда љутито грмну. — Измаче ми отровница гуја, али не ће дуго ако Бог да! -

Перизи спаде са срца тежак камен.

Али доцније кад оде везир говораше лепа јединица везирова:

— Камо срећа да је погинуо у оном љутом боју. Барем би ми лакше било сносити што знам да је погинуо, него што ми је сад, кад знам да ме је заборавио...

Пролажаху данци и седмице, али од Фејзије никака гласа.

Да л’ је доиста заборавио своју вереницу, да л’ је доиста погазио ону свету заклетву што је даде пред светим сведоцима, пред небројним сјајним звездама? Ил’ га је можда друга нека невоља притегла па јој се не јавља? Можда је болан?

Периза хтеде да свисне, да полуди. Кад већ не беше другога лека, онда помисли да још коме каже јаде своје надајући се да ће тако моћи мало лакше дахнути душом. И није се преварила.

Она имађаше младу робињу, коју је волела као сестру, јер заједно одрастоше. А Надина је љубљаше више свега на свету, па и више саме себе. И Периза јој исказа шта јој беше у срцу, па онда се мало утиша. Она се није кајала што је одала тајну своју ропкињи, јер ово верно и [162] доиста ропски и душом и телом одано створење труђаше се да је разговори и развесели.

И доиста изађе јој то за руком. Она је знала Перизи нешто тако лепо казати, да се најпре лако осмехнула, али иза тог дивног осмејка остаде на лицу зрачак наде...

Ноћ бејаше одавно настала. У целом Једренету погашене свеће, само несу у соби везирове ћерке. Она још не спава, још бурно по својој соби хода. Као да некога чека: јер погле како нестрпљиво извирује, како застајкује, како слуша... На један мах подиже се тешки застор на вратима од собе, и један делија у господском руху уђе брзо.

И ако се Периза, као што се чињаше, надала том госту, опет кад га угледа трже се неколико корака, као да је хтела да се нагледа како дивно стоји долама оном витком стасу младога јунака, како ли му доликује дуга врана коса белому турбану, на ком се драго камење прелеваше.

Пошто га се тако нагледала, осмехну се слатко, па онда притрчавши му загрли га жарко.

— Сестро! — говораше јој љубећи је — како си ми се дивно опремила — ни ја сама не бих те могла познати! —

— Само брже на посао бисеру мој! — хиташе Надина — јер до зоре нема много, а кад сване, ја треба да сам далеко од Једренета.

— Је л’ ти коњ опремљен? —

— Све је готово, само дај ми оружје, јер која вајда од самог силава баш и ако је сав у сухом злату! —

[163]

— Хајде у ризницу! — и обе друге узеше се за руке па одоше све на прстима кроз девет соба док дођоше у ризницу. Ја мој Боже да дивна оружја што у њој бејаше! Не знаш на коју ћеш страну пре погледати, чему ли ћеш се пре дивити!

Периза изабра један џевердан — вреди спахилука, а за димишћију и за јатаган није вајде ни трошити речи. Пошто се Надина са свим опреми, онда се окрену својој госпођи:

— Перизо!... С Богом!... и рашири руке.

— Не Надино, ја хоћу да те испратим! — И оне сиђоше низа стубе на мермер-авлију, на којој Надину чекаше опремљен коњиц. С плавога неба сијаше пун месец, а из горе подујиваше хладан ветрић. Ноћ беше лепа, лепша од дана.

Сад се опет загрлише Надина и Периза: дуго се љубљаху, па онда се раставише.

— Надино, слатка сејо, немој заборавити да је мој живот у твојим рукама!...

— Ох — заплака се девојка — а чим сам те јадница увредила те ми то помињеш?...

— Ти много више чиниш но што сам ја заслужила!... Али опрости што ти поменух...

— С Богом!...

Још један загрљај, још један пољубац, па се растадоше верне друге.

Надина одлети на одморном коницу, а Периза оста гледећи за њом с очима пуним суза, и слушајући бахат њеног коња, докле се са свим не изгуби.

[164]

XIV.

Настаде озбиља крајина по свој српској земљи. Свак се остави свога посла, а припаса светло оружје и похита у Кочине чете, које постадоше тако страшне за Турке, да су ови бежали као без главе само ако их је ко споменуо...

На скоро се очистише од турака сва села и паланке. Однекле их истера Коча силом, а однекле сами побегоше у градове запаливши своје куће. Еле Турака још беше у граду београдском, смедеревском, шабачком и сокоском. Али им је Коча тако друмове пресекао, да никакав гласник из једног града у други отићи не могаше. По путовима намешћаше таке страже, да им никака помоћ ни од куда доћи не може. Па кад је све учинио, онда јави својим главарима да се у његову кућу искупе да већају.

На мах се искупише јуначки синови.

Кочо их седа око себе по јунаштву. Уз колено посади Радича Петровића, а до њега Јована Новаковића, мудрога кнеза из Шумадије, и његова побра Живка Миленковића. А до њих сву браћу редом; сваки ти је брате јунак какав тек Србин бити може, сваки ти је неку славну битку одржао, сваки је најмање двадесет крвничких глава одсекао...

Пошто се Кочо са свима здравио, и мало продиванише како славни беху потоњи бојеви, започе им казивати:

— Браћо и кнезови, хвала Богу ми довршисмо срећно полу светога посла што га започесмо; али ви добро знате да ми не бисмо могли све то сами учинити да ја несам [165] био у Немачкој и да ми ћесар није веру задао на мах притећи нам у невољи са својом силном војском а још силнијом џебаном и топовима, јер друкчије не би смео народ уз нас пристати. Сад смо све Турке стерали у градове, али градова отети не можемо, јер џебане што смо с великом муком набавили то већ дотраја, а што је главно нит’ имамо топа, ни лубарде, а с голим шакама не можемо отимати градова! —

— Тако је брате! — рећи ће па то кнез Јован, — без топова не треба ни мислити на градове.

— За то сам вас сазвао — настави млади главар — да вам кажем што ја мислим; а то је да на мах оправимо три поуздана човека ћесару да му јаве шта ми овамо починисмо, и да шиље помоћи сад ако је мисли када слати! —

— Као што рече Кочо! — повикаше многи. — Што ти учиниш ми порећи не ћемо, јер ваља да се слушамо и пазимо ако мислимо доживети среће! —

— А шта ти велиш кнеже Радичу? — запита Коча видећи ди он ништа не вели већ само оборио главу па ћути.

— На једну руку тако је — одговори Радич — ама на другу шта знам шта нам мисли и тај ћесар? Ко може рећи да он не ће за то да нам помогне да се ослободимо Турака, како би нас после он сам боље притиснуо??... А Бога ми, браћо, право да вам кажем: ако већ морам робовати, сто пута ми је драже робовати Турчину него Хришћанину. Кад ме туђин тлачи није ми толико тешко као кад ме мучи свој...

[166]

Главари ником поникоше. Ништа није лакше но да ћесар онако премишља као што сумња Радич; али скочи Коча:

— Вараш се брате, није такав ћесар, ја га добро познајем. С те стране ничега се не бојте. Већ ми да га зовемо у помоћ, а ако после видимо да он на другу циља показаћемо му пута! —

— Хоћеш, кад он по вилајету разаспе једно шесдесет хиљада војника! — насмехну се Петровић.

— Онда... онда ћемо сви јуначни да изгинемо кад није друкчије, ал’ више робовати не ћемо! — кликну одважно Коча. -

— Сви јуначки да изгинемо! — присташе громко сви.

Тек они у речи беху, а врата се отворише.

— Гле Влајка! Добро ми дошао пријане!... повика Коча, па му приђе те се пољуби с њим.

— Боље нашао господару! — па се онда окрену дружини, која га весело поздрављаше скупивши се око њега: — Здраво и мирно браћо! —

— Добро хвала Богу! Како ти брате Влајко? —

— А да шта је то, јадниче?! — повика зачуђено кнез Живко угледавши е је Влајку привезана рука — ти си допао рана? —

Сви се зачуђено згледаху, а он погледа на руку па се само насмеши.

— Ништа — вели, окрзну ме једна Туркешања, ма часнога ми крста добро им платих.

— Шта Влајко, ти из боја долазиш? — питаше га зачуђено Коча.

— Те још из каког боја... поносно одговори рањеник, погледајући их са смешењем.

[167]

— Шта велиш? — повикаше сви — а где то беше? —

— Ехе, у нас то не иде тако. Хоћете да вам причам а ја једва говорим. Није шала од Смедерева довде нигде стао несам, само да час пре донесем радостан глас, а ви ни чаше ракије!...

— А што сте се укочили децо? — караше Коча слуге — што не служите?...

Пошто се рањеник мало поткрепи, стаде причати:

— Пре пеки дан чујем испод руке да се видински паша с грдном силом упутио у помоћ Смедереву и Београду, па помислим у себи: Вала не ћеш док је Влајку главе на рамену, и док носи о бедрима сабљу самоковку, а о рамену поуздану руку. Па вам лепо преварим своје с којима сам опколио Смедерево да се не би како присетили, те узмем само 50 ал’ ваљаних момака, па хајде паши у сретање. На моју срећу натушти се небо мислиш сад ће прснути, и да несам одрастао у оној околини, Бог и душа не бих знао коракнути већ бих стао па тако чекао зоре. Док ето ти паше. Стоји топот и вриска коња, стоји звекет оружја, да ти заглухну уши. А ја истом ожежем из џевердана, па исунем јатаган те удри. Колико смо се тукли, три пута смо више викали и дерали се, не би л’ Турци помислили да нас има десет пута онолико, колико доиста бејаше. И не преварисмо се. Паша и његове делије сметоше се као ћурке, док тек почеше по оном мраку и међу собом да се кољу. Еде да вам не дуљим лакрдију, док је свануло свршисмо посла. Паши не беше ни трага [168] ни гласа; а делије његове остадоше копрцајући се по пољу. Ама богме и моја рука заглави!...

— Ништа то Влајко, проћи ће те рука, а кад умреш и посветиће ти се за толико јунаштво што њоме почини! —

— Тако и ја велим. Само да ме хоће која срећа нанети на каквог ваљаног Неготинца, брзо би се моја рука залечила! —

Пошто су још мало диванили о том Влајковом јунаштву, отпочеше опет да већају кога ће шиљати ћесару.

Али несу дуго већали, јер се с поља зачу велика праска и врева. На један мах улети момче у собу:

— Господару, дођоше неки гости! —

— А одакле су? —

— Богме не знам тек на њима је одело баш онако као торле што га донесе из ћесарије! —

Сви похите на двор, кад тамо Коча на један пут стаде. Није могао да верује својим очима. Али један између гостију, на коме беше најсјајније одело рашири руке па пође њему. Братски се загрлише па дуго не могаху да проговоре од радости.

— Добро ми дошао господине џенерале! — промуца на послетку Кочо.

— Боље те нашао мој драги Кочо! Ех, па чекај да те се нагледам. — И џенерал гледаше младога поглавицу српског с особитом милином: — Како си страшан постао у тим хаљинама: Бог и душа не бих никад рекао да је то мој официр; цар је чуо све шта си ти починио за ову годину дана, па за то ме је и послао да те место [169] њега очински загрлим и да ти донесем његово срдачно поздравље.— И он га опет загрли.

— Ја још ништа учинио несам господине џенерале, а хвала ћесару на милости! Али ми стојимо на двору, хајдемо у кућу! —

И Кочо поведе милога госта у кућу, а његови четници иђаху полако за њима здравећи се са сјајном пратњом џенераловом.

Кад уђоше у кућу, џенерал запита Кочу:

— А где ти је мајка? Је ли још жива? —

— Јесте господине, она се и не нада толикој срећи, којом ме данас обасу твоја милост — па онда дозва једног момка, који стајаше код врата: — трчи момче Драгомировој кући, те ми зови мајку! —

Кочин гост кад зачу име Драгомирово замисли се:

— Драгомир... Чекај молим те... Тако беше чини ми се име твоме тасту... Ха?...

Коча поцрвени као ружа.

— Добро, добро, — насмеши се џенерал — видећу јеси ли ми лагао! — Па онда поћутавши мало окрену се Кочи: — Ама шта ми радимо Кочо? Ти ми и не каза како се зову ови јунаци? —

— Ово су господине џенерале они витезови, који су ми десна рука били и без којих ја не бих никад ништа учинити могао! — Па их за тим стаде казивати редом, ређајући свачија јунаштва.

— А ово је браћо — окрену се својима — џенерал Стеван Михаљевић, који ми је био и отац и мајка докле бејах у ћесарској војсци! —

[170]

Михаљевић стисну сваком срдачно руку, па им рече:

— Ни вас не ће мимоићи царска милост! — па онда им каза по имену своје пратиоце. То беху све млади сатници и капетани из Михаљевићевог фрајкора. Кочо се са сваким пољуби и пријатељски упита.

— Гле још једног делије!... рече Стеван кад угледа Мргуда, који као неки крадљивац страшиво уђе унутра.

— То је мој брат — прихвати Кочо.

— Кога ти волиш више по себе! О сећам се колико си ми о њему говорио. Чекај, чини ми се још му имена несам заборавио. Јест ја, то је Мргуд. Здраво пријатељу! — И Михаљевић га загрли срдачно.

У Мргуду помрче свест... Он није могао да разуме толику славу и сјајност... Па онда та превелика љубав Кочина, за коју му он враћа најгаднијом издајом. Али ништа, то не беше кадро да њега поколеба или да га смете у његовим пакленим намерама. Он дакле притрча својој вештини, па је тако лепо знао беседити да га је на брзо Михаљевић заволео као и Кочу.

У то дође и мати Кочина са старим Драгомиром, и џенерал се са свима најљубазније здрављаше и питаше. Али мати Кочина није имала кад беседити, већ јој ваљаше зготовити господску вечеру за толике ненадне госте. И она с Лепосавом навали око тога посла, оставивши Кочу и Мргуда да са старцем разговарају госте. — —

Кад би после вечере, и Михаљевић отпусти [171] своје пратиоце, и Коча своје главаре да спавају, па кад тако остадоше сами, започеше зборити о намерама царским и о томе како би се најлакше Турци и из градова истерати могли.

— Ја сам баш због тога хтео да пошљем своје људе к ћесару, али кад ти дође, то је много боље! —

— Чуј ме сад сине да видиш како стоје ствари. У Земуну је силна главна наша војска с поглавитим војводама и с три стотине топова. А у Кленку наспрам Шапца има једно десет хиљада с нешто топова. Али што је најглавније, до сад је у Кленку већ и сам цар с кнезом Поњатовским, војводом Митровским, Милорадовићем, с џенералом од топова Ровруом, и с још многим војводама и џенералима! —

— Али што ће толика сила у Кленку, што ли ће и сам цар? — питаше зачуђено Коча.

— Цар хоће најпре да отме Шабац, па онда да пређе на Врачар са свом војском и са свим топовима да освојимо Београд! — Но чуј даље — ми не смемо оклевати. Колико имаш ти свега под оружјем војске? —

— Девет хиљада господине џенерале! —

— Охо — насмеши се Михаљевић — то је богме позамашна гомила. Дакле узми две хиљаде, па да идемо под Шабац. Цар хоће да те што скорије види. А осталу војску оправи с најпоузданијим вођима под Београд, али им запрети да ништа не почињу док ми не свршимо са Шапцем и не дођемо с топовима!...

Још исте ноћи оправи Кочо гласнике свима главарима, који држаху на окупу војску и који [172] не беху на веће дошли, да похите сваки са својим четама на скуп.

Не прође два дана а цело поље варваринско притисну силна војска.

Још у зору 18. Априла, опазише Турци Шапчани са својих бедема да се у Кленку силна каурска војска искупила, па их прође нека језа. Заповедник шабачког града Мемед-ага Јањић брзо сазва свој диван да се посаветују што ће и како ће, јер већ сумње нема, каури хоће Шабац. Али док они на тенани срчући каву и жубрећи већаху, дотле и не спазише како од Митровице под Кленак сиђоше небројене лађе, и како за тили час у два маха пребацише на српску страну две грдне војске.

Кад изађоше бегови и ефендије са дивана, угледаше по шабачком пољу силно чадорје које се бељаше е би рекао да је снег пао. Они дуго не могаху да верују својим очима, већ мнидијаху да то неки мађионик шалу са Шапцем збија; али кад видеше да ту нема шале, онда сами запалише једно подграђе које најслабије беше, па се онда утврдише и почеше брзо опкопавати. —

Цео је дан прошао у спремању и с једне и с друге стране, али Немци још не хоћаху ударити. Кад би пред вече, и над Шапцем се поче спуштати тиха ноћ, стиже под Шабац још једна војска, стиже љута српска војска коју предвођаше Коча.

Радосно узвикивање аустријске војске обзнани цару Јосипу, који већ бејаше са својим војводама у Кленку, да је стигла српска војска, и [173] он брзо посла једног свог доглавника да му Кочу доведе.

Како се Михаљевић с Кочом појавио на вратима царева шатора, цар устаде са столице и похита им на сусрет.

— Добро дошао, добро дошао, драги мој капетане — говораше цар више чешки но српски, стискујући му пријатељски руку — како ти је храбра војска? Је ли уморена?

— Није царе господине! — збораше српски јунак смерно поклонивши се — она је весела и одморна само кад јој обећам да ћу је скоро повести у бој!...

Војводе и официри, који се у тај мах код цара десише с особитом милином гледаху младог вођа српског како слободно говори, како ли се с царем понаша. Особито га с радошћу сматраху Срби којих беше доста око цара. Чисто не могаху одвојити очију од њега. Толико им се допало оно јуначко држање, толико му доликоваше она красна српска долама и остало кићено рухо и оружје које се све прелеваше у злату и сребру.

Цар се насмеши на Кочин одговор.

— То ћемо дакле сутра моћи јуришити иа Шабац?... запита за тим.

— Ако је до моје војске, још вечерас царе господине! —

Јосип га потапша по рамену па му онда исприча како је намислио на варош напасти па и на град, и пошто се с њиме врло дуго пријатељски разговараше, отпусти га да се одмори.

Коча прегледа још једном своје чете, издаде [174] неке заповести, па онда леже да мало отпочине, и — као да га у зору не чекаше љути бојак сниваше слатко тихо о кући својој, о милој вереници својој...

Још не беше добро ни свануло, а царска и српска војска поче се спремати. И на један пут загрмеше топови на Шабац, и то и са српске и с Немачке стране. Са српске стране управљаше топовима славни топџија Ровруо, а од Кленка управљаше сам цар не гледајући што око њега падају топџије, јер и Турци просипаху на све стране страшну ватру како из пушака тако и из топова. На један пут букну варош у пламен, и цар махну својом белом марамом.

На тај знак јекнуше трубе из свију чета, те огласише јуриш.

Џенерао Михаљевић започе јуриш са својим фрајкором. Он се страшно борио, његови војници беху доиста храбри, али то ништа не поможе, Мемед-ага се очајано брањаше, и умео је код својих Турака толико распалити оно њихово беснило, да су као слепи ударали, и Михаљевићев фрајкор стаде уступати.

У резерви је стајао кнез Поњатовски са својим одељењем, па кад виде да Михаљевић уступа, брзо ободе коња и полети у ватру враћајући и храбрећи застрашене фрајкорце. Али Турци побеснеше још већма видећи да ђаури беже, па стану још силније нападати, и тако Поњатовског на један пут опколи повелика турска чета, и храбри јунак обрван од силних рана паде с коња.

Кад Коча то угледа, навуче му се крв на очи, [175] па заборави да треба да чека на знак кад ће он напасти, већ само исуну јатаган, а полеже по вранцу, па грмнувши:

— Јуриш браћо за веру хришћанску! — полети у бој, а све његове чете за њим.

Коча се беше упутио на ону страну, где виде да мало час паде Пањатовски, и стигнувши на место као муња, растера Турке око њега, пошто сам обори тројицу, па се брзо саже к телу кнежеву да види је ли још у животу. И доиста, он се мучио да устане, па кад подиже главу и угледа над собом Кочу, лак осмех пређу му преко дица и испрекиданим гласом питаше:

— Ох... брате Србине... Како је у боју?... Држи ли се добро наша војска?...

Све је добро кнеже! — говораше Коча усплахирено на све стране осврћући се и не знајући шта да ради. Изнео би рањеника, а не сме да остави чете своје. У тој муци на срећу угледа капетана Соколовића, који са својим варадинским стрелцима у највећем трку хићаше у помоћ.

— Соколовићу! — викаше Коно машући му руком — Соколовићу брате — рече за тим кад се овај опазивши знак приближио — овде лежи кнез Поњатовски у ранама. Гледај да га изнесеш из боја, јер чини ми се несу му ране самртне!...

Ово изговоривши ободе вранца и одлете својима, и док Соколовићеви војници на укрштеним пушкама изнеше из боја храбра Пољака, Коча је већ био у средини својих витезова, и већ је кроз Турке пролетао страх где су год [176] угледали кићену перјаницу која се лепршала на Кочином калпаку.

Соколовић пошто је спасао кнеза, похита за Кочом, али овај бејаше већ заузео целу варош, и продираше напред бесно секући и газећи Турке који побегоше те се затворише у град од његове ватре. Пошто дође скоро до под саме зидове заустави се храбри вођ српски да мало дахне. У том угледа џенерала Митровског, који се десног крила приближаваше, па му повика:

— Шта је то војводо? Зар си напустио Камичак поток? Бог и душа хоћемо доћи између две ватре, ако се нешто од Зворника упути кака помоћ Јањићу.! —

— Не ћемо јуначе! Мене је одменио пуковник Старај, а ја долазим да заузмем варош! —

— Добро — одговори Коча — заузми варош а ја ћу са Соколовићем на град па што Бог да! —

И на његов знак све чете грмнуше страшно: напред! Те тако се жестоки бој продужи на ново још живље.

У то се спусти ноћ. Коча није хтео да стане, он наваљиваше силно, ал’ се Турци жестоко брањаху.

Целу ноћ не престајаше ни топ ни пушка. Кад би у зору, Коча викну својој браћи:

— Јунаци, хоћемо ли да срамно одступимо од овог града?...

— Јуриш! — беше му громки одговор.

И Србадија јурну и по трећи пут на град, и у један мах умукоше турске пушке и топови, [177] а на бедемима се појави бела застава која се три пута поклони.

Турци моле за милост.

Кочи сијну лице од радости. Брзо оправи гласника цару да пита хоће ли примити предају, и цар му јави да је прима. Сад Кочи дођоше из града три бега да уговоре предају. У замену пак оправи Коча у град три своја војника, па онда одведе бегове к цару. Јосип најпре загрли Кочу, назва га сином својим, па пошто га је похвално за дивно јунаштво, које заједно са својим четама показа, поче уговарати с посланицима. Али у тај мах стиже један перјаник цару и јави како је поноситога Мемед-агу Јањића увредило што му у замену за његове бегове послаше три проста војника.

Цар се насмеја па му посла грофове Естерхазију и Бродановића са Соколовићем, а наставе разговор с беговима. Цар им је све давао осим оружја. Те тако по подне прође Мемед-ага с погнутом главом испред цара и његових војвода, а за њим иђаше 30 бегова, три хоџе с кадијом, и на послетку под четворицом заставника девет стотина Турака.

Пошто они сви прођоше испред цара, онда почеше излазити жене и деца. Беше их преко две хиљаде. Цару се сажали па се окрену Соколовићу који мало по даље стајаше:

— Капетану, гледај да што скорије ову сиротињу пропратиш у Босну! —

Кад је у Пањевац стигао глас какву је славу задобио Коча отевши Шабац, цело се село [178] орило од песама, као што су се орила сва кићена поља и дубраве српске, само је Мргуд на тај глас хтео свиснути од муке. .

— Шта је теби чедо моје? — питаше га мајка, милујући га по успламтелом челу — Што си тако тужан? Зар се ти не радујеш слави и срећи брата свога, зар ти није мило, што ћемо још за мало са свим бити слободни?...

— Све је мени мајко тако мило као што само братинском срду бити може, ади... ох, љути су ме болови спопанули. Од главобоље ћу ти свиснути мајко!-—

Мајка брже скува неке траве те му спреми да пије, и он се доиста тако знао претворити да је свак морао помислити да је болан.

— Не могу дуже сносити! — повика Мргуд на један пут, па заповеди да му се коњ оседла: — Хоћу мајко да се прођем по пољу, не би ли ми мало бол одлануо!

И за мало њега не беше у Пањевцу. Он је нагло хитао питомоме Сењу испод Раванице, јер само ту беше свагда лека његовој главобољи.

Побро га је дивно допекао. Ади Мргуд није сад марио за части.

— Побро, да л’ си чуо црне гласове од Шапца?...

Мирко обори главу па прошану:

— Чуо сам.

— Па шта да радимо? До везира допрети не можемо да се договоримо...

— Не можемо — прихвати Мргудов побро — јер је тај клетник тако понамештао страже, [179] да ни гавран не може улетети у град да га они не спазе!

И сад ућуташе обојица за неколико тренутака.

— Е па кад је тако — говораше Мргуд лукаво смешећи се, и испод ока погледајући свога побра — онда да се манемо освете?...

Мирко скочи као бесан:

— Ако си ти кукавица, ја несам. Ја му се морам осветити, па да ми ваља за то сто пута умрети. Та ја никада, никада не могу заборавити срамоту што ми је та гуја отровница нанесе на Црном Врху! — И његова се песница грчевито стезаше.

Мргуд га жарко загрли:

— Ох побро, опрости, ја сам те само кушао да видим јеси ли охладнео, али хвала Богу ти си још мој прави пријатељ. Та зар би ти могао и помислити да ћу ја моћи одустати од освете? Ја никада не ћу заборавити, никада брате не могу му заборавити — али шта? Та он га је љубио и пазио као рођена брата, свако му добро чинио, и никад га увредио није — да се хоће силом да начини да је бољи од мене! - доделе,.

— Али шта ћемо сад да радимо?

— Ево шта ја мислим! — рећи ће Мргуд — већ с везиром треба да прекинемо јер је све бадава. До који дан мораће се и он предати, особито што оном хрсузу помаже и ћесар. Дакле треба другим путем да га сатремо. Кад се сврши крајина, по свој придици у земљи ће нам завладати Немци. За то ваља да га њима облажемо...

[180]

Мирко се замисли.

— Али како? — запита на то брзо.

— Ја знам како. Ономадне је у мојој кући код оног клетника било веће, и ја сам сакривен све чуо што се зборило. У томе ћу свагда наћи оно што ми треба да му код Немаца смрсимо конце, и да га се опростимо!

— А ако ни то не изађе за руком, онда — тако ми освете — зубима ћу му гркљан ишчупати!...

XV.

Док је Коча онако јуначки нападао на Шабац и помоћу ћесареве војске заузео га, дотле су већ била почела чаркања око Београда, и сваки дан је било пуцања час на Сави, час на Дунаву. А по кадкад Турци излажаху и из својих шајака па нападаху на силне раденике, који од Бежаније до Земуна копаху опкопе. Данас једни, сутра други побеђиваху, али до озбиљна боја још не дође. У то стиже и зима, а на Београд не ударише ни Срби ни ћесарска војска.

Коча хоћаше да свисне од срдње. Он је добро знао Осман-шашу, знао је да ако сад нањ не ударе, доцније ће посао десет пута бити тежи. И доиста није се преварно. Кад везир београдски виде да и мраз стеже, да се и Дунав и Сава заледише, а ђаури стоје на старим местима, нити мисле нападати, онда се опет распали његово старо беснило, онда опет чешће куцаше руком по окићеном балчаку димишћије своје шкргућући зубима и претећи ђаурима. Па и војска његова, која бејаше клонула кад је видела [181] како је са свију страна опкољена, сад на ново оживе, јер виде да се ђаури не смеју поуздати, да пе смеју ударити.

Али то није марио ћесар Јосип, није хтео да слуша молбе и наваљивања Кочина, већ разреди војску своју на зимништа, на и Кочо распусти своју војску заповедивши јој да на први његов миг буде на окупу, па онда с неколико својих главара и с једном четом оде кући својој у Пањевац да проведе зиму.

И у Арбанаској настаде због зиме тишина. Фејзија се врати у Крџу кући својој, па провођаше време уз песму и тамбуру. Он је живео у сред већег дела своје војске, коју није хтео распуштати. Дељаше народу правицу, а кад је био усамљен, онда се губљаше у слатким песмама што их тако лепо извијаху младе ђувендије, да је ватрени Кара-Фејзија мало по мало са свим заборавио оно што је мислио да никад заборавити не ће моћи, заборавио је своју Перизу...

Док се то све догађало, Абди-паша, некадашњи везир од Филибета, постаде султановом милошћу серашћер; али татарин, који му донесе ферман за везирство од три туга, донесе му и књигу од султана, која нешто чудно кажеваше; јер Перизин отац сву драгу зиму проведе журно купећи силну војску, и толико се око тога занео беше, толико се бринуо да је сама његова шћерца опазила и ако је од туге и тихе слађане жудње за својим златом и за себе заборавила била, и да га је више пута милујући му намрштено чело својим нежним малим ручицама [182] запитала ода шта је тако сетан. Али седи серашћер на то не одговараше.

За то време провођаше се Коча код своје куће са својом родбином и пријатељима готово срећно; та само му једно недостајаше, а то је што му дивна Лепосава није већ вереница љуба; али он није хтео на то ни да помишља, јер се сећао своје свете заклетве, знао је да он не сме бити срећан док Србадија не буде слободна и срећна, а задовољавао се тим што ју је сваки дан видети могао. Ох!... можда много више среће, много више божанственог уживања има у оном немом гледању што тако страшном ал’ у једно и тако љупком свезом свезује два срдашца, у оном немом лаганом притиску руке...

Једино што је чемерило живот младоме народном вођу, беше властољубље, које показиваху ћесарове војводе па и сам ћесар, који је тобож прешао у Србију да помогне не би л’ се ослободила од робовања, а овамо сам радио да је себи присвоји.

Једно јутро та брига беше Кочу толико обузела да није могао даље сносити, већ зовну Мргуда да се с њим разговори.

— Шта је то слатки брате? — питаше љубазно и притварајући се издајник — што ти се чело тако страшно натуштило? Тебе нека брига мори?...

- Погодио си Мргуде... Ја хоћу да свиснем... одговори Коча испрекиданим речима и замишљено гледећи преда се.

— А шта ти је? Кажи брату своме. Шат ћу те моћи мало разгалити! —

[183]

Коча ћуташе подуже као да није чуо братове речи, па на један пут диже главу:

— Пошљи брате гласнике свима главарима, хоћу нешто да већамо! — рече за тим брзо.

Паклени осмех пређе Мргуду преко лица, па прозборивши неколико речи, сиђе брзо на двор те заповеди неколицини момака да поседну коње, и да однесу главарима заповест Кочину, па за тим пође у одају своју, брзо написа неколико речи те запечативши зовну једнога момка.

— Ова књига ваља да буде сутра на вече у Земуну! — говораше му предајући писмо.

— Господару?... питаше зачуђено момак гледећи Мргуда разрогаченим очима.

— Узјаши најбржег коња, па да неси стао док не стигнеш куд рекох и не предаш књигу — овде му пришану једно име, па онда погледавши га оштро у очи настави: — Ако чујем да си и речцу коме казао куда сам те послао, тако ми Бога не ће те земља дочекати жива, а ако учиниш као што ваља, - добићеш блага колико хоћеш! —

Сиромах момак не могаше ни помислити шта у писму пише, па за то зададе поштену реч да ће све онако учинити како му заповеди Мргуд, и за неколико тренутака он оседла најбржег и најодморнијег коњица, те одлете преко равнога Левча.

Можда нико никад није у таком нестрпљењу чекао да прођу четири дана као што је Мргуд чекао, пошто оправи књигу. Чинило му се као да на самим иглама стоји, чинило му се умреће, а не ће дочекати да прођу та четири дана. Од [184] сваког је шушња стрепио, а како би зачуо бахат од коњског хода, он би истрчао да види ко долази, а особито га мучаше једна мисао. Мало — мало па би застао и замислио се:

— Та само да главари не дођу пре њега, а већ ако и не мисле баш о том већати, ја ћу их лако дирнути у ону жицу која ваља... Али ваљда не ће. И ако дођу, сви стићи не могу. Није шала колико има Ранко да иде, па Митар!... Ха, не ће сад измаћи из моје клопке!... — Тако мрмљаше у себи Мргуд нестрпљиво шећући се, и чувајући се оштрог погледа материног, јер она би на мах опазила да у њему нешто има.

Кад се смрче и четврта ноћ, онда Мргуд беше као луд. Сваки час налазио се око капије, а кад сви полегаше он оде у своју одају, али се из ње извуче и гледајући да га ко не спази изађе полако из куће па чак и из села те седе иа један камен у крај друма, али је врло мало седео; тако је нестрпљив био... Но није се дуго још мучио. Кад би пред по ноћи, како бејаше ведра месечина, угледа он још поиздалека два коњаника, која у најбржем трку јездише друмом. Мргуд мало боље погледа, па кад се још боље увери да су то доиста они које он чека, стаде чисто играти од радости. Ади на брзо присети се нешто па стаде у себи гунђати:

— Али овај момак може ме издати... Особито кад види како ја непознатога кришом у кућу уводим... Али наћи ћу ја њему лека!... .

У то стигоше коњаници, од којих један беше доиста онај момак, који је књигу однео, а други беше неки официр из ћесареве војске, али [185] се беше тако замотао у кабаницу да су му се само очи видети могле.

После првих поздрава, Мргуд се окрену момку:

— Ти сад одмах окрени назад па похитај у Сењ и Мирку Степановом, ти та познајеш?...

— Познајем, господару!

— Е, к њему управо да одеш и поздрави га од моје стране да је све добро. Још ћеш повести са собом и коња овога господина, и да ме чекаш у Сењу док ја не дођем.

Слуга је навикао вршити заповести господареве, па и ако је био као мртав од умора, опет уседе на коња и водећи у поводу другог одјезди истим путем којим је и дошао.

Непознати који сјахавши с коња мало на страни стајаше, зачуђено погледа Мргуда кад му коња момак одведе.

— Немојте се чудити господине! — прихвати Мргуд који је разумео тај поглед: — Вашег коња не сме нико овде видети, као што нико не треба ни да помисли да сте ви овде. Али хајдемо. Само пазите! —

Непознати пође за Мргудом вртећи по мало главом. После неколико тренутака уђоше они у кућу, у којој давно већ све поспало беше, и све на прстима уђоше у Мргудову собу, а ни једна жива душа није их спазила...

—- Имате поздрав — рећи ће непознати пошто Мргуд пажљиво забрави врата и седе до њега — од господина маршала Лаудона. Ваши точност и ваше заузимање за царске послове толико му се допало, да — верујте ми вас не ће заборавити царска милост! —

[186]

Мргуду се засијаше очи од радости. Што је био почео дрхтати да му не ће злочинство тако лепо испасти, сад је опет био радостан. Све му се намере извршиваху што само бити може.

— Али верујте, — настави непознати — ја се томе чуду не могу да начудим. Кад ми је маршао дао заповест да се намах кренем, исказао ми је са две три речи у чему је ствар, ја сам се чисто скаменио. Ја сам био у боју на Шапцу, па сам видео да се млади поглавар српских чета борио као лав! Та он је управо град и задобио...

— Доиста... — грискаше Мргуд уснице — он је храбар, — ал’ је кукавица!... Но манимо се така разговора. Ви ћете се сами уверити, само кад сте срећом још ноћас стигли, а сад отпочините, јер сте од силног умора већ малаксали!...

Сутра дан настаде жива врева у кући Кочиној. Ту беше гостију изобила, а сваки час нови приспеваху. Пре него што се смркло сви главари и четници Кочини које је позвао скупише се. Домаћин их почасти мало, док се поодморише да виде на чему су. Коча их уведе у намештену собу, где је обично већао, а с њима уђе и Мргуд, који је на свима већањима био, и ако није био у војсци, јер Коча није ништа крио од брата свога.

— Радичу брате! — поче вођ горко — ти си право имао што си посумњао на ћесара и његову јадну војску!... — И заниха тужно главом.

— Ох мој Кочо! Не надај се ти никад у туђина. Тешка и прескупа је туђинска помоћ!...

Кад Мргуд виде о чему се поведе разговор, закуца му живље срце, а очи му се нехотице [187] отеше на врата од једног ормана који по турски у зиду сазидан беше, а уз то подругљив осмех лепршаше се на његовим уснама.

— То је истина брате, — прихвати Кочо тужно: — ево су нам већ у једну по једну варош, које ми са силном крвљу и жртвом задобисмо, наместили своју војску, своје судије... За то сам вас браћо сазвао да се договоримо шта ћемо радити, јер богме ја ћу пре изгубити главу но што ћу пустити да мој кукавни народ из једног ропства падне у друго!...

— И ми сви тако велимо! повикаше четовође и кнезови.

— Ја бих рекао — поче Мргуд на то — да се кује гвожђе док је вруће, за то још сад на мах да ударимо па да истерамо из земље те ћесаровце! — и срчани јунак шкргутну зубима.

— Немој тако јуначе! — прихвати Радич — ти си нагао, па не помишљаш да у Београду има Турака, који ће намах излетети из свог проклетог гнезда па нас сатрти, те после тешко остављеној сиротињи!...

— Богме тако је! — потврди неколицина.

— Е па шта ћемо да радимо? - запита кнез Миленковић.

— Ево како ја мислим — одговори Коча: — за сад да ћутимо, и да не дамо ником да опази е смо ми незадовољни с ћесаровцима, па да чекамо пролеће, онда ће се, као што сам поуздано дознао, ударити на Београд, а кад више не буде ни једног Турчина у Србији ми ћемо свршити што имамо с ћесаром. Захвалићемо му [188] на помоћи, и рећи ћемо му да се ми и сами управљати знамо!...

— А часнога ми крста, ако не хтедну лепо, хоћемо их научити памети — настави старац Новаковић - па баш да им је сила десет пута већа!

- Оно, ми смо се заклели. Или ћемо сви бити слободни, или ћемо сви да изгинемо! — заврши Кочо, и тако се веће сврши.

Онако исто пажљиво као што је Мргуд увео непознатога и наместио тако згодно да је све чуо што се говорило, тако га је исто пажљиво извео и из куће и из села, а нико га спазио није.

— Ето господине — шапташе Мргуд — ето видели сте шта зборе и мисле српски главари, па сад кажите честитоме маршалу да је све истина што сам говорио, па нека гледа шта ће и како ће!...

Непознати стајаше неколико тренутака непомично, и гледећи преда се у земљу.

— Још не могу да се разберем! — говораше у себи: — Што Коча и његови мисле и смерају, то показује да су прави српски јунаци — ох, та и ја бих да смем тако исто мислио — али ово гадно створење, ова кукавица што издаје рођену браћу!... Та што не смем да му ишчупам црну душу! Проклета завист! - За тим настави јасно: - Војводо, ја вам још напред честитам милост његова величанства, а ако и даље будете тако радили ја вам кажем да ћете одмах бити постављен на место Кочино! —

Мргуд раставши се с непознатим подуже [189] стајаше на истом месту, па онда с пакленом радошћу на лицу окрену се кући својој па грмну:

— Дотраја и твоје проклета гујо, сад ћу ја бити први а не ти!

Тек што сијну пролеће, тек што зеленило покри красне горе и питоме драге српске, а војске се стадоше на све стране кретати и примицати Београду: али као да се још нешто чекаше, јер о главном нападу не беше ни помена. Само што пушкарања и омање задевице показиваху да још траје крајина...

Џенерао Михаљевић пређе са својим фрајкорима (драговољцима) преко Колубаре, где му је зимниште било, и стане у Остружницу. Једно његово одељење морало је да иде спрам Железника до Велике Моштанице, и тако по мало стане се приближавати Београду.

У то исто доба спрам Београда радило је две хиљаде Сремаца, и Осман-паша непрестано је грувао из топова те рушио опколе, али су му и граничарске шајке, које су непрестано крстариле по Дунаву и Сави, много јада задавале, рушећи батерије и палећи варош из својих топова и кумбара.

У том спремању прође цело лето, и тек у у почетку Септембра 1789 пређе маршао Лаудон са својим кором и са 28 хиљада пешака и 4 хиљаде коњаника. Док се мост на Сави код Бежаније градио, и док је војска прешла на српску страну, Турци умукоше. Ни једне пушке нису избацили. Али кад се војска стаде на Врачару [190] разређивати, кад се са Дединог брда зацрнише топови и заставе, кад се разасу бело чадорје по пространом пољу, онда излети из Београда неколико стотина коњаника, али их ћесаревци смејући се отераше натраг. Сад се још боље разреди силна војска, а тек што се она сместила, од бањичког брда подигоше се грдни облаци праха, а из праха просјајиваше сјајно оружје. То беху Кочини соколови, који певајући силажаху у дољу, па онда и они пободоше своје заставе те се настанише до ћесарске војске. Коза са својим четовођама оде Лаудону, и он их врло љубазно прими, али кад они одоше из његовог шатора, Лаудон просу своју срџбу, коју је пред Кочом тешком муком крио, пред својим официрима.

— То је дакле та кукавица, тај мравак, који мисли с нама да се, бори. — Па онда се окрену једном официру; —Господине мајору, постарајте се да пошто отмемо Београд не буде ниједан од тих кукавица у животу. Особито Кочу морате смакнути прва! —

Господине маршале, — говораше мајор коме дадоше таку заповест — ја ћу извршити заповест, али помислите какво ћете зло с тим учинити, јер ако народ српски дозна како се поступило с његовим вођем...

Лаудон га погледа страшно.

— Опростите г. маршале — настави мајор разумевши шта је он хтео с тим погледом — ја ово не говорим као Србин већ као царски официр. Ви треба да знате да његово величанство не ће никад моћи утврдити своју владу над овим [191] племенити народом, ако се с њиме тако поступати почне, јер после бунама и... —

Маршал му прекиде говор, и хладно заповедајући рече:

— Господине мајоре, опомињем вас на послушност. Ви сте придани моме кору да вршите моје заповести а не да ме учите! -

Мајор поздрави свога старешину по војничком начину па онда одступи неколико корака. У тај мах уђе под шатор џенерао Колоредо:

— Аха! господине грофе! — отпоздрављаше Лаудон. Шта има ново? Ви идете из главнога стана? —

— Управо од његова величанства! —

— Ко је одређен да од сремске стране бије Осман-пашу? —

— Џенерао Делин са својих дванаест батаљона, и с артилеријом! —

— Да збиља, кад поменусте артилерију, шта ради Ровруа? Ја сам га оставио врло у рђавом стању! — _

— Он је умрьо г. маршале! —

Лаудону не дође изненада овај глас, али жалосно климну главом па проговоривши:

— Штета, то је био ваљан артилерист! — ућута. Сад уђе брзо у шатор један ађутанат.

— Господине маршале! Преко Дунава код Панчева прешао је џенерао Клерфај са својом војском, и скоро ће стићи! —

— То је врло добро. Трчите господине нека му се брзо спреми стан, од Кочине војске па линијом Јевђекијевом до Дунава! —

Ађутанат оде, а Лаудон се окрену Колореду.

[192]

— Шта има ново у свету? —

— Нема Бог зна шта ново. За Крџалије сте ваљда већ чули! —

— Ни словца! Какве су то Крџалије? —

— То су побуњени Арбанаси, који су под предводништвом некога Кара-Фејзије истерали све Турке готово из целе земље, али сад као што чух кренуо се на њих Абди-паша са силном војском, те ће их по свој прилици са свим сатрти! —

— Да, да — смејаше се слатко маршао — то је тај Абди-паша што је наименован за новог серашћера у Србији. — Али чујете! — присети се нешто брзо: — то може по нас врло опасно бити. Ако чује у каком је шкрипцу Осман-паша хоће му похитати у помоћ! —

—- Хм! — мишљаше гроф — ви сте се добро сетили. Богме не би згорега било да обезбедимо леђа!—

Лаудон премишљаше нешто.

— Тако је...то ће најбоље бити! — Па онда се брзо обрну оном мајору коме беше заповедио да убије Кочу: — Господине, немојте испуњавати заповест коју вам мало пре дадох! А ви господине — окрену се другом једном официру — јавите џенералима да их чекам! —

Сутра дан после овог разговора — то бејаше 15. Септембар 1789 — започе Лаудон своје нападање на Београд, и то страшном ватром из топова, која се осу на град и на варош са свију страна. Три стотине топова грмљаху на један пут које с врачара, које с Дунава од острва, а које са земунских батерија. Али се и Осман-паша [193] жестоко брањаше. И његови топови правише покор. Од грмљаве топова и праске пушака орило се небо, а чисто би човек помислио да земља дршће од страха.

На шест сахата од Београда на четири стране чула се страшна борба.

Лаудон је за време целог пуцања прелетао на све стране, свуда је наређивао и нове заповести издавао. Двадесет хиљада радника који су копали опкопе за топове, беху у линији од Саве па до Дунава, и непрестано су се примицали вароши. Сад излети једна јака чета Турака из Софије џамије, те удари иа раднике, али Коча са својим четама долети као муња, сатера Турке опет у варош, а радници наставише свој посао; топови већ никако ни престајали несу.

30. Септембра Лаудон још не беше ништа задобио од толиког силног пуцања, зато сазва своје џенерале да се посаветују шта да раде, и после дугог већања намислише да покушају јуришем, и сад Лаудон стаде разређивати и заповедати како да се јуриша.

Најпре одреди који ће се делови војске борити у јуришу. Осим две стотине стрељаца одреди све драговољачке чете и осам батаљона пешака, дакле свега петнаест хиљада, а онда раздели целу јуришну војску на четири колоне.

— Господине пуковниче — говораше маршао једном пуковнику по имену Аржантону — ви ћете водити прву колону. Г. пуковник Вернек нека води другу колону. Трећа је г. грофа Коловрата, а пред четвртом ћете бити ви господине Штурме! [194] Сад знате моје заповести. У седам сахата у јутру треба да се почне јуриш! —

Официри одоше, а Лаудон пошто разасла још неколико ађутаната са разним заповестима, посла по Кочу, а он оста пред шатором шећући се намрштено. Вече беше тихо, божанствено. Изнад Београда уздизаху се страшни црни димови као кака чудовишта огромни, а по кад кад доношаше му ветар јаук и писку жена и деце; али маршао није то чуо, он се јако беше занео у своје планове.

Међу тим стиже Кома, који нестрпљиво очекиваше да чује што га је Лаудон звао.

— Војводо, ти си ме звао, ја ево дођох! — прозбори он кад виде да га Даудом не види.

Лаудон се трже.

— Ха ти си!... Звао сам те јуначе, да ти кажем наше веље јаде...

Коча га зачуђено гледаше.

— Ти се чудиш, али веруј ми да ћемо тешко узети Београд; а можда ни један од нас не ће изнети главе!

— Шта то рече војводо? — питаше Кочо не могући да растумачи ту загонетку.

— Претрпи се пријатељу, сад ћеш све знати. У град се увукло десет хиљада видинлија, поред свију стража што су на све стране разасуте. Почекај, још није све. А на Косову скупља серашћер Абди-паша страшну војску, коју ће, а можда је већ и повео на Србију. Тако смо дошли између две ватре, па сад реци и сам како нам је! — Пошто Лаудон ово изговори, [195] упре добро свој поглед у главара српског да види шта ће чинити.

— Јест рђаво честити војводо, али не треба се плашити. И ако је дошло помоћи Београду, опет се не може одржати, на послетку ако га не добијемо јуришем, примораћемо га глађу да се преда; а што велиш за Абди-пашу, пошљи само једно одељење од десет хиљада, па ти тај не ће видети Србије, а камо ли Осман-пашу!..

— Ох јуначе, ти ми у срцу читаш. Само се тако може. Дакле не треба оклевати. Ти се одмах опреми, па ни часа не часи већ са свима својим четама још ноћас да се кренеш. Ти ваља Абдију да затечеш још на Косову, па на том месту где је пропала српска царевина ти треба да је славно подигнеш!... —

Ова мисао толико занесе младога српског вођа, да је мало и заборавно ћесарове намере, а што није заборавно то је помишљао да треба најпре ову опасност да уклони, па ће онда лако с Немцима, а особито та мисао царевина српска, Косово... које је речи Лаудон тако лукаво знао изговорити, то му је страшно заносило душу. Оп се поклони маршалу, па оде ка својима. Каза им заповест, и стадоше се опремати што су брже могли.

— Кочо брате! — рећи ће Радич — ово ништа не ваље. Док се ми вратимо, Немци ће заузети сву власт!...

— Ја знам, али ако не одемо, доћи ће Абди-паша, поплавиће нам целу земљу, па онда?...

— Богме... тако је. Од два зла ваља мање изабрати! —

[196]

Рана зора угледала је Кочу и његове јуначке чете далеко иза Авале. —

Тек што је свануло, и уговорени се знак дао, јекнуше опет топови са свију страна, и јуришне колоне силно ударише на Београд. Три сахата трајала је страшна борба, од ћесарске војске погибе четири стотине војника са 17 официра, али задобише најпре српску варош па онда и савску, и задобише поред многих застава и једанајест топова... Али се са натуштеног неба проли тако страшна киша, да није никако било могуће продужити борбу, него се тек сутра дан настави. Лаудон посла гласоношу у град и позове пашу да се преда, али бесни Осман одговараше зрневљем из топова и кумбарама. Сад се тако ражљути маршао да са заклео да не ће престати докле год не добије град, и топови опет загрмеше, чини ти се много страшније но икад.

У сред најжешће ватре дотрчи Лаудону један ађутанат.

— Шта је? —

— Странци и неколико српских породица које живе у Београду моле да се могу иселити! —

— Будале — говораше маршао срдито — сад су се тек сетили. Идите, и настојте да се без икака вреда пропрате у Земун! —

Мало доцније стиже гласник из града и донесе књигу од паше. Брзо се дозва тумач, и кад Лаудон дозна да Осман моли за примирје од пет дана горопадно викну:

[197]

— Не дам му ни пет сахата, а камо ли пет дана. Нек му се топовима одговори! —

Посланик оде, а топовска се ватра удвоји. Већ на граду многи топови умукоше заглављени. У то стиже други гласник Лаудону из града. Он ношаше бео јаглук на ханџару.

— Кад је судбина наредила да пропадне Београд, Осман паша ће га предати. — тако говораше посланик, па онда исказа како ће се предати, и Лаудон све прими, само једно не, те место да их пусти сухим у Ниш, оправи их по Дунаву у Видин.

У граду беше 5000 пешака и 2000 коњаника посаде, а 5000 жена и деце.

Лаудон одмах стаде с војском у град, наредивши да се брзо оправљају порушене касарне. Он је у граду нашао 395 топова, 50 убојних шајки, 576.000 ока пушчана праха, 100.000 ока олова, многу храну, различито оружје, и друге ратне потребе.

Док се још веселила царска војска у Београду, док се још разлегаху песме и свирке, где мало час беше плач и кукање, Лаудон брзо зовну џенерала Михаљевиће, и заповеди му да са својом војском иде Крушевцу.

— Шта треба да извршим тамо г. маршале?... питаше џенерал, знајући да у Крушевцу већ ни једног Турчина нема.

— Као што вам је познато — разјашњаваше Лаудон — Коча је оправљен на Косово против Абди-паше, који са свим друге намере има а не нападати на Србију као што је то Кочи казано. Ви треба да препречите повратак Кочин [198] и његових чета. Ако ико, од њих ступи на српску земљу докле је ослобођена, ви ћете ми за то одговарати. С вама ће ићи и пуковник Старај! С Богом! —

После ових речи остави Лаудон Михаљевића, који није могао да се поврати од чуда; али шта је знао, он је морао слушати.

XIV.

Коча се само неколико тренутака забавио код своје куће у Пањевцу. Само је рекао „с Богом!“ својој милој породици, само је пољубио руку матери и старом Драгомиру.

Он то никад није чинио; никад пред полазак у бој није се опраштао с родбином, јер његова нада у Бога и у светињу, за коју се бори, бејаше тако велика, да никад није посумњао о победи, па ваљда је за то свагда и побеђивао. Али сад — сад није могао да одоли срцу своме.

Па и мајка му се трже од тог опроштаја, загрли га жарко, а сузе јој грунуше као киша.

— Сине, ох.. речи је издадоше, једва је могла да изусти: срећан ти пут!...

— За што плачеш слатка мајко? — питаше зачуђено Коча.

— Ништа, ништа сине — а у себи мишљаше: — ова црна слутња хоће ме уморити!..

Стари Драгомир га благосиљаше од свег срца:

— Бог ти у помоћ чедо моје! Бори се као и до сад што си, рука ће се твоја посветити! Ја сам престарио сине мој, моји су часи избројени, и тешко да ћу те још једном видети... Ја ти не знам захвалити за оно што си ми учинио, али Бог ће на место мене... Сине... Аманет ти [199] моја... Лепосава!... сиромах старац није могао даље.

Ове речи јако потресоше младога вођа. Беше му тако тешко, да је једва дисати могао. Сад приђе к Лепосави; она му пружи своје обе лепе руке, а уз то погледаше га тако нежно, тако тужно!...

Ох, како су страшни ти умиљати погледи, што су тако пуни жудње и бола!...

— Лепосаво!...

— Верениче! ..

Остало је надокнадио притисак руку, а још већма погледи.... Јадан младић није знао да има погледа који могу уморити!...

Док се све ово догађало стајаше Мргуд на страни, па с ђаволским задовољством гледаше шта се ради. Смешење му се непрестано лепршало око усана, а у себи је гунђао.

— Праштајте се, љубите се, то вам је последњи пут, јер знај кукавицо не ћеш више видети ове куће, не ћеш ако Бог да ни земље ове још једном угледати!... Али у тај мах пође Коча к њему, и он се на мах зацени од плача.

— С Богом Мргуде с Богом добро моје!... прашташе се Коча плаховито љубећи га, али се на један пут трже. — Ох до Бога, шта је мени?... Кака ме је туга данас напала?... С Богом остајте, у здрављу да се видимо! — покуша сиромах да дода мало весело, па одлети на поље; брзо скочи на свога виловитог вранца, па пошто се саже још једном Мргуду те му каза:

— Брате, пази мајку, пази љубу моју!... — ободе коња, откаса, али опет није се могао уздржати [200] да се још једном не окрене кући својој. Али после му беше страшно жао што је то учинио, јер га тако љуто у срце дарну онај поглед Лепосавин, оне очајно пружене руке материне, да се није могао разабрати док не стиже војску своју, која беше већ дошла до скеле на Јасики.

Кад млади вођ угледа питоми Крушевац, а над њим планину Јастребац, из ненада га такну у срце једна успомена... Кад пређоше преко Мораве, савлада га осећање, па пустивши дизгине своме вранцу покри лице рукама па се занесе, чисто се опи успоменама које му изађоше пред очи...

Сети се оних дивних часова кад је први пут угледао Лепосаву, онако нежну, божанствено лепу... Пред душу му изађоше они тренутци у којима хтеде да му препукне млађано срце од бурних осећања, од силног жуђења... Сети се како је на бесном вранцу прелетао преко непрегледних поља, како се пењао по стрменим стенама тражећи оно што се може наћи само у тихом загрљају и у жарком пољупцу... Пред очи му изађе она света, тајанствена ноћ, коју проведе у Јастрепцу, и он задрхта, кад се опомену оних чуда која је те ноћи преживео. Онај чудни сан, па онда вилинско коло, вила осветница... Ох, па она милостива вила видарица што га избави од очевидне смрти па она света заклетва коју јој зададе... Ту му успламти жарка крв, па џарнувши коња пролети поред Крушевца као облак...

Његове храбре чете као да не беху људи тако [201] их не могаше да умори никаква невоља никакав бој, а још маље непрекидно путовање. Кад угледаше како им је господар чио и весео, кликћући ишли су за њим.

Далеко путоваше. Пређоше многе стазе и богазе, прејездише преко многих планина и поља и на послетку стигоше пред — Косово.

Као да је нека мађионичка сила умешана била, тако при првом погледу на кобно поље заустави се цела војска...

И Коча стаде. Чудни осећаји просуше му се по срцу. Пред њим беше зелено поље пространо, недогледно као небо. А на том пољу, ох на том истом месту пре четири стотине година, у језеру од српске и турске крви потонула је царевина српска, изгубило се име српско...

Млади вођ сјаха с коња, па погледа редом своје храбре војнике. На свачијем лицу беше нацртан свети бол, свето осећање. Он их остави, не хтеде да их трза из те тишине; али кад мало дођоше к себи онда повика:

— Браћо, клекните са мном, и скините фесове да пољубимо ову земљу, ово је света земља! На њој је проливена најчистија крв српска у њој је гроб највећег јунака, гроб Милоша Обилића!.. а кад ово изговори, младић клону на земљу, плаховито је љубљаше, па онда наслони своје ватрено чело на њу и тако у немом болу остаде не мичући се.

Сва га је војска послушала, сви падоше земљи и страшна звека од оружја помеша се са тихом молитвом њином; али Кочу беше то толико [202] занело да се није могао маћи с места док му не приђе Радим.

— Кочо брате, — говораше он полако — јесмо ли ми дошли на Косово да плачемо?...

Коча се трже.

— Ох Радичу, опрости...

— Ја те питам јесмо ли ми дошли да плачемо за Видовим даном, или да га јуначки покајемо?... питаше даље Кочин друг ватрено.

— Дошли смо да га осветимо! — одговараше вођ достојанствено. — И тако ми хришћанске вере на овом истом месту, где је пропала слобода српска, ми ћемо је васкрснути, или ако то не сви ћемо до једног изгинути да покажемо светој души Милошевој да смо достојни потомци његови!...

Војска је чула ове ватрене речи што их изговори њен млади вођ, па одушевљено одговори:

— Сви господару, сви ћемо да изгинемо за слободу! —

Дуго се кроз тих вечерњи ваздух по пространом пољу разлегао тресак од тих речи, и Коча бејаше срећан. У том тренутку да је имао хиљаду живота, ни за једним не би зажалио само кад је видео да му је у сваког војника право српско срце.

— Нека се разапну шатори и наложе ватре! — заповедаше вођ — А ти Радичу разреди страже на све стране да пазе, јер може непријатељ на један пут искрснути.

Радич се поклони па оде да изврши заповести, а Коча гледаше мало по својој војсци, кроз коју се просу весели жагор и кикот. Ту се сад [203] створи неки особити живот, пун чудне лепоте. Један упртио шатор из кола па трчи својој дружини, која већ спрема и у земљу побија коље; други опет наслагао читава кола дрва па легао потрбушке те дува мислиш одуваће сва дрва; неки сели па певајући чисте оружје од прашине; али највећа је гунгула, смех, и жагор око коморџијских кола, где четници деле својим људима казане и храну што ће спремити за вечеру... Ех диван ти је то живот војнички! Ако имаш што данас за јело а ти си весео као тица на грани, а ако немаш ништа ни да окусиш, ти опет певаш и шалиш се с браћом, велиш ако немам данас, сутра ће бити и за данас и за сутра. Па онда оно дивно путовање! Поред оних силних досетака, песама и шале отишао би на крај света, па чак и на други свет, а ни осетио не би! — А кад дође врео бојак, ех, онда не дирај, ту је царовање за војника. Звижде пуста танад око тебе, мислиш да је киша, а ти само певаш и подврискујеш, па хајде управо онамо где је најстрашнија битка, најљућа цика... А ако те ошине који ханџар или ти кроз срце пролети врело зрно, ти слатко заспиш, и само једну тугу однесеш на онај свет што се неси доста насекао крвничких глава!...

Коча је с особитом милином гледао неколико тренутака своју војску, па онда играјући се с ханџаром одвоји се од ње те оде шетати се по пространој пољани уживајући красно вече... Та ви се сећате колико је њему мило вече, с коликом ли га силом заноси. И доиста колико већма човек ужива лепоту тихог летњег вечера, [204] то све нове и нове сладости и милине у њему налази. Кочи се чињаше да сунце није никад лепше на заходу видео, чињаше му се да они злаћани облачци, што трепћаху у оном дивном руменилу на небу, несу никад тако лепи били... Па како се чудно прелеваху потоци сунчаних зрака у непрегледном зеленилу од Косовске траве, као у тихом огледалу зеленога мора. Коча се пусти на вољу мислима, и оне се играху с њим као ветрови сламком. Час га подизаху у сунчане светове, а час га бацаху далеко испод земље, испод пакла...

Он помишљаше како је страшан посао започео, он слаби човек... Али је јака и силна воља све кадра учинити. Толике је победе одржао; из већег дела красне своје отаџбине истиснуо је крвопије српске, и још мало —- још мало па ће сва Србадија бити слободна, биће срећна. Још мало па ће извршити страшну заклетву коју зададе браћи својој, па онда — ох како ће срећно да живи са својом Лепосавом, са својом мајком и братом и осталом родбином.

— Ох — бурно се надимаху Кочине груди од тих мисли — како ће срећна са мном заједно бити сва браћа моја, како ће лепо и задовољно живети народ мој служећи свету своју летурђију. Више не ће бити писке ни запевке слабога женскиња и нејаке деце што их до скора газише бесни турски хатови, већ лепа песма ће се орити по красној српској земљи!...

Али из овог слатког уживања, које младоме вођу прибави тај лепи сан са својим сјајним [205] сликама, пробуди Кочу једна црна мисао, која се као гуја увуче у срећно срце његово.

— А ћесар? А његове намере? —

И овде му клону јуначка глава на прси.

— Ох клета себичности! — уздахну горко младић: — та зар нигде на свету нема срца које теби тамјан не пали, које је са свим чисто?... Ћесар, силан и богат, чија се царевина на далеко распростире, није задовољан са толиком госпоштином, већ хоће и мој тужни народ да притисне... Ади не ћеш тако ми оружја, преварио си се ако мислиш да ја Србадију за то од Турака ослобођавам да буде твоје робље!...

Па поћутавши мало, додаде мирно:

— Јунак не треба никад да очајава. Све ће ако Бог да добро бити! Та да сам ја тако дрхтао од сваке сенке, не бих никад ништа ни учинио, већ бих и сам као роб умрьо!

После ових речи врати се Коча војсци својој, којој се песме из далека чути могаху, па пошто повечера и проразговори се са својим четницима, леже да мало отпочине:

Док је свануло, Коча је давно био обишао своје страже па пошавши опет у стан зачу неку потмулу грмљавину, те стаде да боље чује. То беше тутњава, која се врло неразговетно чула. Али Коча није Бог зна шта помишљао, он се одмах сетио да се то негде бој бије, а мало доцније помисли да то може бити војска серашћерова, која се приближује. Он одмах дозва Радича и остале кнезове.

— Да л’ ви што чујете браћо? — питаше их.

— Богме господару — рече кнез Новаковић [206] — као да грми, али ето на небу нема ни облачка, већ је плаво и лепо какво само може бити.

— А ја бих рекао да је то сила Абдијина — четници се погледаше —- де оправите брзо једног човека да трчи на коњу тамо према тулби Муратовој, оданде ће све поље боље моћи видети, па нека нам дође да јави!

Заповест се намах изврши. И док кнезови даше момцима заповест да се спреме, а коморџије почеше спремати своје казане и торбе, Коча нестрпљиво ходаше премишљајући да л’ је то доиста непријатељ, и ако буде колика је важност од те прве битке што ће је с њим бити. Јер ако та битка пропадне, Турци ће ући у Србију, и онда пропада све што се до сад учинило, а ако се задобије, онда ће у Турке толики страх ући да ће се без по муке извојевати света слобода.

За то Коча узјаха свога вранца те прође кроз све редове својих чета, храбрећи их, и помињући им заклетву коју му дадоше. Али све те речи и опомене беху излишне, јер сваки Кочин војник само чекаше да се бије с крвницима, а како ће се бити то га није требало учити.

Међу тим Коча је нестрпљиво сваки час погледао онамо куда одјезди гласник, али му не беше ни трага ни гласа. Бар да се могао видети! Тек у неко доба подиже се облак праха од тулбе, и — ето посланика који једва дише од умора.

Сви кнезови и главари љубопитно се скупише око Коче да чују шта ће гласник казати.

[207]

— А где си ти до сад јуначе? — питаше господар војника кад овај пред њим коња заустави.

— Несам... могао... пре господару!... муцаше уморени коњаник, па пошто се неколико тренутака одмарао, стаде причати: — Од тулбе несам хтео да се вратим, јер бисте опет толико знали колико и сад знате, што оданде се ништа више не види до два облака од праха, који се страшно комешају и кроз које светлуцају муње!

Коча погледаше у своје четнике, а војник настави: -

— За то сам брзо отрчао колико сам могао ближе оним облацима да видим шта је, и видео сам две војске како се страховито боре! —

Још веће чудо обузе слушаче.

— А каке су војске? — питаше Коча нестрпљиво.

Једна је турска, а друга не знам кака је. Боре се пусти као да несу људи већ вуци, али бадава много је више Турака!...

Гласник ућута, а Коча премишљаше мало па онда се нагло окрене својима:

— Браћо, Турци и овде тлаче слабијега. Био он ко му драго, ми треба да му притечемо у помоћ. Кнеже Влајко, ти са својима остани да чуваш друм, ако ти буде до невоље пошљи за мном гласника. Остали за мном!—

И после ових речи одлети на своме ватреном коњицу, али његова војска није никад иза њега изостајала, и она с њим напоредо прелеташе преко равнога Косова.

На послетку толико се приближе војскама што се борише и које завијене у облаке од праха [208] са севањем и праском небројних пушака изгледаху страшно, да су могли распознати људе. Кочи заигра срце од радости кад угледа како се они јунаци што тако притешњени од Турака беху јуначки боре.

— Ох, то су вредна браћа српска! — мишљаше он похитавши још брже — хвала ти Боже што ми даде прилику да тако ваљаним јунацима у помоћи будем! —

Али и беше доиста крајње време за помоћ. Турци беху тако притеснили и онако од силних губитака малаксале чете својих противника, да је још врло мало требало па да ове са свим пропадну.

Бо Бог никад не заборавља оне, који се за слободу бију. У тај мах угледаше Турци Кочине чете, па од чуда скаменише се, а њихови противници видевши да им сам Бог шиље помоћ одакле се никад надати несу могли, на ново оживеше па с новом снагом нападоше на Турке, које вешти Кочини четници у тренутку тако опколили беху, да несу маћи могли.

Сад се просу страшна ватра из српских пушака, па још једна, а онда севнуше јатагани...

Коча, који је управљао средином своје војске, само продираше напред, и после једног сахата распршташе се Турци куд који. Тек си могао видети како неколико Срба гоне по читаве чете Турака, који безобзирце бегаше, а после још једног сахата на Косову неси могао спазити Турчина, осим нешто робља, и мртвих лешева, који као брежуљци по пољу разбацани стајаху.

[209]

Млади вођ српски разгонећи с крвавим јатаганом нешто заосталих Турака, а у лицу сав испрскан од турске крви, на један пут сусрете се с једним јунаком од оних што се борише с Турцима, па стадоше на сред разбојишта, јер им се погледи чудно сусретоше.

Диван то беше момак, на кога наиђе Коча. Лице му беше јуначко лепо, очи ватрене као у наког Арапина, а дуга густа црна коса спушташе му се испод руменог веса пиз го врат. Поносит стас и цело тело беше у онаком оделу као и сви јунаци, којима Срби припомогоше да надбију Турке, само што јелеци и чепкени са доколеницама од црвене чохе беху богатије златом извезени, а широк у хиљаду бора набран фистан бејаше од свиле. И њему у крвавој до лакта руци бејаше димишћија, са које капаше још врела турска крв...

Оба јунака ћутећи гледаху се, оба намах познадоше да су обојица вођи.

— Јуначе! — прозбори на послетку непознати Кочи свечаним гласом — кроз те твоје ватрене црне очи провидим ти велику сјајну душу, а у овом боју мало час показао си да ти је срце као у лава. Таког сам човека одавно тражио, јер ко нема побратима тога и Бог заборавља! Тако каже наша пословица. Хоћеш да ми будеш побратим? —

— Ја не ћу да те питам за име ни за род. У боју сам видео како ти је име, за то здраво да си ми Богом побратиме, ходи да се овако с крвавим оружјем у рукама загрлимо! —

И они се жарко загрлише и пољубише, а обе [210] војске које чисто дршћући чекаху да виде шта ће изаћи из овог чудног састанка, радосно кликнуше, па се и војници с обе стране стадоше братски грлити и љубити, као да су стари познаници, који се само одавно видели несу.

— А сад побратиме кажи ми се по имену, и кажи ми одакле си? — питаше Кочу побратим.

— Ја сам брате Кочо Петровић, вођ Срба, што су устали да са себе збаце турске ланце! —

— Ох ти ли си брате? — повика побро Кочин — та ја сам и не познајући те но само слушајући за твоја јунаштва жудео и молио Бога да те видим. Па како се славно познасмо! Да си ми жив и срећан! —

И побратими се још једном загрлише.

— А сад ваља да се и ја теби кажем. Ја сам Арбанас Крџалија Фејзија, и подигао сам свој народ, да и ми један пут скинемо турске ланце! —

— Дуго се да Бог да поносио тобом јуначки твој народ! — кликну обрадован Коча што је таког побратима стекао, и трећи пољубац увенча свету свезу, која за навек свеза ова два ваљана млада срца.

Пошто су се побратими подуже разговарали и изближе упознали, пође Коча растајати се од свога Фејзије.

— С Богом брате, и не заборави ме! — говораше Коча. -

— Шта ти велиш? — питаше изненађено Арбанас: — Хоћеш да ме оставиш а ни залогаја хлеба, ни мрве соли несмо под мојим кровом појели? Хоћеш да одеш, а и да те не види народ коме си толико добра данас учинио да ти не ће [211] умети никад довољно захвалити? Ох брате... и младићу се веома ражали.

— Опрости побро, али морам. На друму, који води у моју отаџбину, оставио сам врло мало војске, па ако навали непријатељ, рад кога сам и дошао чак овамо, продреће...

— Непријатељ? Ти још имаш непријатеља? Добро, хајдемо, заједно ћемо их сатрти! -— Па онда окренувши се својима викну: — Шахине, нека је спремна војева! —

Коча га зачуђен гледаше.

— Шта ти то чиниш Фејзијо? — питаше га.

— Ништа; само те молим кажи ми коме се крвнику надаш и с које стране? —

— Ја сам мислио кад од куће с војском пођох да ме у Косову већ чека силни серашћер Абди-паша од Једренета, али ево ја њега морам да чекам! — одговори Коча.

Кара-Фејзији сијну веља радост на лицу.

— Ох јуначе — повика на то - ти сатиреш и упропашћујеш своје непријатеље и не знајући да то чиниш! Ти си мало час Абди-пашу тако потукао, да се не ће скоро сетити да завојшти на поноситу твоју отаџбину! —

Коча није смео да верује што чује... То беше са свим изненадна радост, али га побро одмах увери да је то доиста тако, и он сад посла гласника да зовне кнеза Влајка са његовим људима, јер није могао одбити прву молбу свога драгог Фејзије, већ је намерио да с њиме оде до његовог главног стана, до његове куће. —

[212]

XVIII.

Цела Арбанаска није запамтила тога весеља како наста у стану Фејзијином кад му у походе дође побратим Коча. Нека чудна неразумљива сила у тренутку свеза ова два млада јунака, у оном свечаном тренутку кад се на крвавом разбојишту сусретоше; њине узвишене душе тако се сродише, да не би жалили хиљаду живота кад би имали, један за другог жртвовати. Они се заволеше као браћа рођена, и више но што се помислити може, тако их свеза једна мисао, једна жеља, и једнаке године... Да је како могло бити никада се растајали не би, толико омиле један другом; али Коча није могао много изостати. Њега мораше нестрпљење и радозналост да дозна шта се у његовој отаџбини ради, па ипак знао је његов побро да га небројеним частима и весељима тако забави, да није ни осетио како прође читав месец дана од како је у Фејзијином стану... Толико заволе свога Фејзију, е је његова љубав кадра била учинити да је Коча заборавио и кућу и мајку и вереницу. Дани му пролажаху као тренутци које гледајући лепо коло арбанаско, које играјући сваке јуначке игре, а које опет ловећи зверад по гори са својим побром...

А по кад кад би слушали какву стару јуначку песму што их седи Мустај онако дивно изводити знађаше, па онда губећи се у густим облацима од нарђилета причаху један другом шта су преживели, причаху љуте бојеве што их бише с крвником слободе своје...

[213]

Али што Коча никако не могаше да разуме, то беше једна крџалинска чета, која чудно, врло чудно изгледаше... То беху све млади момци, ни у једнога још не беше наусница, а сваки ти беше лепа лица као у девојке, поносита и витка стаса као јела, само што за пасом не имађаху оружја.

— Ма каки су ти ово војници побро? питаше једном Коча не могући се чуду начудити.

— То су ђувендије! одговори Фејзија смешећи се.

— Ђувендије? питаше Коча — Бог и душа ја и опет не знам шта је то!

— То су све цуре, - све нежна одојчад богатих турских харема, што нам после разних бојева падоше шака! —причао је млади Арбанасин.

Побратим га зачуђено гледаше

— Па што ће ти та чета? Зар и оне у бој иду? -

— Не, слабо женскиње не пуштам ја у бој, већ их чувам да ми у стану веселе војску, а кад буде бој, онда оне на страни чувају коње и коморе! Ех, па зар ти то неси пре знао? Зар неси још чуо њихове песме? — па онда Фејзија дозва једног Крџалију: — Иди те кажи да ја заповедам нека ми под шатор дође Надина и нека донесе своју тамбуру. — А кад војник оде, окрену се опет Кочи: — Хајде побро, хајде да чујеш што никад чуо неси!...

Међу тим онај крџалија, коме Фејсија заповеди да Надину зовне, пође брзим корацима на ону страну стана, који се разастрьо као кака огромна варош, у коме се бељаше чадорје где [214] становаху красне ђувендије. Он брзо нађе Надину те јој каза вољу свога господара; а цура, за коју мним не ће требати да се каже да је то она иста Перизина другарица, која ноћу пође из Једренета у мушким хаљинама, како би само лакше дошла до Кара-Фејзијиног стана, како дозна да је господар чека, брзо потражи и удеси танкогласне жице на својој тамбурици, па похита да испуни вољу његову. Путем је нешто важно премишљала, и толико се за тим занела беше да је и нехотице полако изговарала оно што мисли.

— Да ли да сад почнем? — мрмљаше она полако: — Али бојим се да још није време. А особито што је сад код њега тај српски војвода. Боље је да још мало причекам. Указаће се мени и боља прилика!...

Тако разговарајући са собом стиже она у чадор младог арбанаског поглавице где бејаху сви четници и српски и арбанаски сакупљени, па заједно с Фејзијом и с Кочом очекиваху је да јој чују певање, о коме се толике хвале проношаху.

И доиста несу је заман толико хвалили. Кад Надина поче певати, Коча се чисто занесе од милине. Па с каким осећањем певаше, како се чисто губљаше у оној фантастичној источњачкој појезији, како из срца певаше то жестоко прижељкивање младе булице, да јој на послетку клонуше руке, и звучна тамбурица откотрља јој се с крила по меканом сиџадету... Немаде сиротица снаге да све отпева!...

Коча не знађаше каквим речима да захвали [215] певачици на дивној песми, која му толиком милином обасу срце што тако силно осећаше, а побру своме, који га као с неком победом гледаше, стиште срдачно руку, па му рече:

— Право си рекао брате, овако певање још чуо несам, а и не ћу више чути!... —

Тако је живео Коча код свога Фејзије, који му је сваки дан нове радости и забаве прибављао тако да овај није ни опазио како већ два месеца прођоше од како је у Арбанаској, да није имао кад ни сетити се колики га послови код куће чекају.

Једно подне на један пут као без душе улети у Кочин шатор један његов четник, па му јави да је стигао посланик из Србије.

Коза скочи. На мах се сетио да је нешто необично. А кад још угледа да тај посланик није нико други до његов стари верни Павао, онда задрхта... То беше рђав знак, кад не беше никог другог да пошљу за гласника већ њега седога, слабог старца.

— О, мили мој Павле, од куд ти тако? — повика млади вођ па му похита на сусрет и загрли га срдачно: — Које добро носиш?... Та зар никог млађег од тебе не беше?...

Али Павао не одговори ни на једно питање свога младог господара. Он га само гледаше чудним погледом, који Коча не могаше да разуме, а сузе му као киша тецијаху.

— Та седи, ти си ми се тако уморио од далекога и мучног пута да не можеш ни да говориш [216] — седаше Коча свог старог слугу, али му сад угледа сузе па се трже: — Али ти плачеш? Ох немој ме мучити, већ казуј брже шта је и како је? Јесу ли код куће сви здраво и мирно? —

Али стари Павао још ништа не одговараше и ако се мучио да проговори, Коча му пружи буклију с вином да се мало поткрепи, а кад дође до речи, онда опет загрли свога господара па му говораше:

— Господару, шта учини да од Бога нађеш? Што се забави толико кад ти није за невољу било? Ти седиш па се веселиш, а ми —

— Шта је Павле ако Бога знаш? Да несу Турци отисли ћесаровце, па опет настао страшни зулум?... питаше нестрпљиво вођ.

— Ох камо срећа, ти би Турке опет растерао, али... уздахну старац горко.

— Дакле се нешто још страшније догодило?

— викне младић престрављен: — та говори живота ти! —

— Слушај! — рече стари слуга тихо прикупивши све силе своје: — Немци те прогласише за издајника, и свргли су те с војводства. Прогласили су да си ти са целом војском прешао к Турцима, па се сад заједно спремате да на Србију ударите, и за то је на границу оправљена силна њихова војска да ти не да вратити се на огњиште. И ја сам с тешком муком промакао кроз ону небројену војску и кроз њихове силне шпијуне!

Коча се само насмеши.

— Ти се смешиш? — питаше Павао зачуђено: — То ти је мало страхоте? —

[217]

Смејем се мој Павле, смејем се лудости немачкој. Како су они смислили да ме скину с врата! Али ако Бог да показаћу ја њима скоро ко је Коча, показаћу им да су се љуто преварили! Па после ових речи сетивши се нечег додаде: - Но збиља ти мало час тако нешто рече као да имаш још неку страшну причу!...

- Од које ћеш за цело задрхтати! — прихвати прихвати старац — на коју се не ћеш тако осмехнути. Јер чуј господару, твој те је брат Мргуд тужио немачком суду за некакав грдан дуг, и с тога се сва твоја добра предадоше њему. Па и то није ништа, али он је — ох што није ту да једним ударом смрвим безбожно псето — моју добру кнегињу истерао из пуне куће, из њеног добра на улицу да се просјачењем храни. Али се онај угурсуз преварно кад је мислио да ће Кочина мајка просити. Њу је намах к себи узела твоја Лепосава господару, узела је у кућу што је ти после победе дарова старом Драгомиру у накнаду за ону коју му Турци сагореше... Али сирота кнегиња паде у тешку болест од срама и од туге, што је таку хвалу дочекала од свога Мргуда, кога је од маленог детешцета одхранила до човека, кога је као своје очи, као тебе пазила. Ох за што не удависмо штене још оно јутро кад га нађосмо у трави!...

Док је Павао говорио, у Коче се два три пута лице промени. Час блеђаше као крпа, а час би му крв јурнула у образе, очи би му се преврнуле да га страшно беше погледати; а кад Павао све исказа онда он склопи очајно руке па погледа к небу:

[218]

— Ох Боже!... То мој Мргуд учинио?... Старче, јеси ли ти при себи? болан шта си казао? Мој брат то учинио?... шапуташе он кршећи руке и зверајући на све стране као да је полудео.

— Та зар се не сећаш сине Кочо да сам и њега миловао као и тебе, па зашто бих ја нањ потварао тако гадна дела?... говораше старац жалостиво тресући својом седом главом.

— Боже силни Боже! —јаукну сиромах младић па клону на међедину што по земљи прострта беше. Али одмах опет скочи на ноге те као стидећи се од толике слабости гледаше да му се на лицу не покаже ни један знак очајања.

— Није сад време за кукање! —

Па онда брзо сазва своје четнике и главаре те им заповеди да се одмах на пут спреме, а сам оде да се с побром својим опрости.

— Шта ти то говориш брате? — питаше Фејзија кад саслуша Кочу. Ти хоћеш да одлазиш? Не, не, ти се само шалиш, ти добро знаш да си ми толико омилео, е нећу моћи без тебе живети!...

Али кад му Коча исприча колика му је невоља, каки га јади кући зову, онда млади Арбанасин тужно уздахну, па га више није задржавао.

Не иштите да вам причам њихов тужни растанак. Они се толико заволели беху, што је један осећао тако је подједнако делио и други, да то чисто постаде једна душа у два тела.

Они се дуго братски грлише и љубише, на [219] послетку и по трећи пут расташе се; али Фејзија опет заустави својега побра.

— Ти не ћеш сам ићи. Причекај ме само ову ноћ док се и моја војска опреми, па ћемо заједно поћи. Ја хоћу, ја ти морам помоћи у овој невољи! —

Коча га дуго с особитим осећањем гледаше.

- Кажи ми душе ти, каква је то сила што тако силно свеза срца наша? — па после додаде: — Хвала ти побро. Ја бих примио твоју понуду, али ја знам да твоја земља и твој народ не сме ни тренутка без тебе остати док не буду са свим слободни, а хвала Богу ја још имам толико снаге да сам сатрем своје крвнике. Но ако ми буде до веће невоље, ја ћу ти јавити, ја ћу те замолити за помоћ! Онда ми притеци с твојим соколовима, а сад с Богом, и помени ме по љубави! —

— С Богом побро, срећа те пратила. Па немој заборавити свога Фејзију!...

Сад ударише јасне свирке и бубњеви, и крену се српска војска из Арбанаске, где тако дивно дочекана беше, и где свакоме за кратко време тако мила постаде.

XIX.

Док се Коча у Арбанаској бавио, дотле је његова земља доста срећна била. Народ истина не беше са свим спокојан и миран, јер му сва војска беше на страни, али опет надао се да ће је скоро угледати како се с победом враћа. Та га мисао јако крепљаше, а поред тога у целој земљи не беше ни једног Турчина, нигде неси [220] више могао угледати ни једног вука који сисаху српску крвцу. На послетку народ се беше ужелео мирна данка, додија му крвава крајина, па за то бејаше задовољан миром, који настаде у земљи пошто Турци и из Београда бише истерани.

Али не трајаше дуго ова срећа. Од војске ћесарске, која војеваше у Босни и Бугарској, долажаху рђави гласови, а сврх тога на један пут пуче по народу глас, који прострели свако српско срце као громом.

— Коча збачен!... Њега прогласише за издајицу, а Мргуда наместише Немци на место њега!...

Те се речи проношаху по народу који их с највећим страхом изговараше; на скоро настаде све већи и већи жагор међу Србадијом која се гунђајући поче скупљати и договарати: али све беше узалуд. Немачка војска беше свуда тако притисла да нико главе није смео дићи. А кад још народ виде да ћесарев намесник оправи силну војску ка Крушевцу и к Алексинцу да његову децу, која су се у далекој туђини борила с душманином, не пропусти да се кућама врате, онда му препуче јуначко срце... И сад тек осетише како је тешко своме без својега!...

Али никојем срцу у целој српској земљи не беше тако тешко као ојађеном срцу Кочине остареле мајке, које тако безбожно смрви рука Мргудова... Ох тешка је то мука, велика је то боља кад стара душа дочека да јој онај, кога је она од срца волела, кога је с тешком муком однијала и одхранила, тако врати милост њену, [221] кад је дотера до просјачког штапа поред таке куће и толиког добра њезиног.

Истина, и да није старица имала своју Лепосаву, опет она не би остала самохрана, свака би је кућа у Пањевцу, па и по целом Левчу примила од свег срца к себи, јер не беше ни једног човека или жене на далеко око Пањевца, коме она и њен Коча није учинио какво добро. Али њу је то болело што је тако враћање дочекала од свога Мргуда, кога је она тако љубила, то ју је страшно болело...

Па још кад помишљаше на свог јединца, кад би се сетила шта је њему Мргуд учинио, какву је срамоту нањ бацио, онда јој се трзаше и оно мало живота, кидаше се као слаби конци под ударима оштрог јатагана...

Тешка је болест обрва, она паде у постељу, испред које се Лепосава никад не помицаше. Сирота девојка није се ни сећала себе и свога здравља, само да угоди боној мајци свога заручника, само да њу негује, да јој сваку и најмању жељу испуни. Али сва та нега беше узалуд, јер њој већ беху избројани данци. Туга ју је тако силно потресла, да јој је живот поткопала.

Лепосава дршћући опажаше како јој свекрва све већма слаби, како се све већма губи.

— Ох Боже! — плакаше девојка клечећи у по ноћи поред постеље болничке, и склапајући очајно своје лепе руке: — Њена смрт није далеко, а Коче још нема...

[222]

Мргуд је славио своју победу. Он беше опијен радошћу и срећом што је постигао оно што је желео. Свргнуо је с достојанства онога, кога је мрзио као што се само може мрзити, а не помишљаше да је то његов брат, не сећаше се да је то онај човек, који га је као себе љубио. А Мирко опет цароваше уза свога друга у злочинству. И он постиже своју освету; сад се он подигао над оним, који га је онако понизио и осрамотио у Црном Врху, а не помишљаше куд ће му црна душа зарад толиких сплетака и невере.

Беше леп ведар дан. Мргуд шеташе по двору своме, слуге му се на све стране поклањаху, али он гледаше за димовима из чибука, а не хоћаше ни да их погледи.

На један пут се прену, па стаде. Уза стубе се чуо нагао ход. Он радознало похита на ону страну, и на првој стуби сусрете се са својим побром.

— Шта је то Мирко? питаше га зачуђено кад угледа како се овај разбарушио, како је побледео, како плашљиво на све стране звера. Што си се тако задувао као да си три дана трчао? —

— Зло!... Зло је Мргуде!... мучаше се Мирко да прозбори.

- Та какво зло? Шта сниваш? Зар нама сад може зло бити? —

— Ох вараш се, али ћеш се на мах уверити. Само треба једну реч да чујеш, па ћеш све дознати. -

[223]

— Та искажи је већ, па ћеш видети да мене ништа тако лако не уплаши! — говораше Мргуд охоло.

А Мирко му шане:

— Коча се враћа!...

Зликовац задрхта и пребледе:

— Коча?... Ти си луд! То не може бити!... Трудио се да сам себе увери: — Онолика силна немачка војска што га на граници чека? Та да крила има, па не би могао прелетети!... дода силно, стегнувши песницу.

— Али... тешко нама!.. Та гледај да се спасемо за раније... јер... јер је већ у Левчу!...

Ове речи чудном силом грађаху утиске на црну душу Мргудову. За неки тренутак остаде на месту не знајући од чуда шта да ради, гледаше у свога друга не мичући се, па онда на један пут као да побесне, јурну у своје одаје, покупи све што најдрагоценије беше, и — нестаде га. А Мирко, који је свуда и свакада знао погодити сваку мисао Мргудову, није ни сад чекао да му каже шта вала чинити већ намах похита за њим.

И доиста није Мирко преварио Мргуда. Коча је као на муњи прешао онај дуги пут, а кад је пришао к слободној земљи својој, онда му јуначко срце закуца много живље е се надаше да ће бити крвава боја, па шану својим витезовима:

— Браћо, у коме куца још српско срце, који не жали за слободу умрети, и који не ће да пљуне на часни крст, за мном! —

[224]

Али не беше невоље да ово говори млади вођ, његова војска беше жива жеравица, па је није требало дирати. Али они прођоше и Крушевац, а нигде никог не опазише, који би стао да им пут препречи. Свуда им изалажаше у сретање народ, који их са топлим загрљајем дочекиваше, и који их чекаше као озебао сунце. -

— Шта је ово Павле? — запита на послетку Коча: — ја нигде не видим ни једног ћесаровог војника! —

Старац слеже раменима:

— И ја се не умем томе чуду начудити, ово није чист посао! —

— Ја бих рекао — рече Коча па се замисли, а за тим одмах заповеди да се војска разреди. Радича с његовим четама посла напред, једне посла лево, друге десно од средине, у којој иђаше он с већим делом војске и с коморама. Али све узалуд, нигде никога не видеше, а друго више и не беше прилике за заседу, јер ево већ наступише на равни и кићени Левач, који је раван као каква башта. Коча се чисто прену кад угледа своју домовину, кад угледа оне дивне драге, у којима је он с јањцима одрастао, како се прелевају у зеленилу, па се чисто смеше нањ. Али на брзо прође га то мило и слатко осећање. Опомену се свог безбожног брата, задрхта кад помисли шта му ради јадна стара мајка; чисто му хтеде препући срце од туге. Па тек ободе вранца а полеже по њему, да помислиш е лети. Али на један пут заустегну раздражена коњица. И ако је онако занет био [225] тугом, опет је угледао да се од Радичевих чета, што подалеко измакле беху, подиже прамен магле, а из магле на скоро распозна његово оштро око да му то у трку хити сам Радич.

Коча у први мах помисли да је нагазио на ћесаровце, ал’ опет то не могаше да верује, јер пред њим беше пукло равно поле, па нигде ништа не могаше да опази, и ако је далеко видети могао. Он успламте. Чисто га нестајаше, тако је слушао шта ће војвода да му прозбори.

Али и беху чудне Радичеве речи.

— Зло је господару. Мал’ ти се несмо задоцнили! — говораше он муцајући: — Учинило се оно што се никад надали несмо, ал’ би ваљало да се надасмо! Немци издадоше; помирили се с Турцима као бабе, па загребли одакле су и дошли, а напустили земљу. За то нас не дочекаше на граници! —

— Јесу л’ већ ушли Турци у земљу? —- запита господар нагло.

— Још несу, али су се са страшном силом упутили, и треба брже у Крајину! —

— Ово је врло добро. Бар ћемо једном знати хоћемо ли живети или ћемо опасати пречаге, па нека нам пљују на образ. С Немцима ћемо се рачунати само да овај црни облак разбијем. Ти води чете Радичу место мене, а ја идем да учиним оно што ми Бог заповеда, да још једном целивам матери руку — ох ако је још жива — па онда ето ме за тобом. Ја ћу те још ноћас стићи, јер сад нема оклевања! —

Коча оде к Пањевцу, а Радич прибра растурене [226] чете, провећа мало е главарима док се јунаци поткрепише па онда брзо окрену у Крајину.

Ноћ је мрачна, бурна... После жеге, која је неколико дана трајала у лепоме Левчу, ове ноћи просу се силна киша из натуштенога неба, које чисто побеснело беше, чисто јуришаше са својим најстрашнијим муњама и громовима на земљу као да хоће да је сруши, да је смрви..._

Приближује се и глухо доба. Све живо у Пањевцу посакривало се у куће од страшне буре, и већ се ни један прозор не светли. Само на крај села кроз прозор једне мале куће просјајкује нешто, час засветлуца, а час би рекао угаси се, баш као кака измучена душа, која се раставља са светом... А кад сијне сјајна муња, погле шта се у тамној собици види...

На постељи лежи постара жена, с рукама смерно прекрштеним на измучене прси, с бледим лицем, у коме је она бледоћа толико светиње нацртала, на коме ти дуге испрекрштане боре причају неку страшну тужну причу, али на коме се опет ласно видети може тихо спокојство с погледом који је упрт у ниски таман таван од собе; а поред постеље погле шта ти светла муња још показује... Поред боне старице стоји млада девојка, танког узраста а лепог вилинског лица, с дугом враном косом. Бог и душа, да није онако тужно склопила своје лепе руке, и да јој се низ кадивели лице не лију тако многе сузе, морао бих помислити да је то анђео што је дошао да однесе душу небеском престољу...

[227]

Небо оставља другим временима да се освете црној земљи за још црње грехе њене. Страховита грмљава све тиша постајаше, на послетку ноћ постаде тако мирна и тиха да би могао и шапат чути.

— Мајко, слатка мајко!... јецаше тихо лепо девојче, пазећи да својим гласом пе повреди светиљу овога часа: — ох... та што гледаш тамо горе?... Што не гледаш у мене мила нано?... Зар се срдиш на мене?.. па стаде још већма јецати.

Бона старица спусти полако своје упале очи на девојче, и кад га је неколико тренутака гледала могао си опазити неколико сјајних суза где се скотрљаше преко бора. То можда беху потоње сузе што заосташе јадној старици... Ох она је много, много плакала.

За тим се болница силно трже, па окрену малаксалу главу на другу страну. Није могла од туге да је гледа.

— Ох зар опет окрећеш од мене главу?... Ти се опет на ме срдиш?... Тешко мени! А чим сам те увредила мајко?... па сад свладано тугом девојче паде на колена а главу што букћаше од силног плача и неспавања наслони на узглавље.

Старица се не могаше уздржати да се опет не окрене па да не прошапће:

— Лепосаво моја, ходи да те мајка последњи пут пољуби,.

Девојче жељно паде на побледела уста своје мајке, љубљаше их жарко, и да јој могаше бити не би се никад одвојила од тога пољупца. Мајка јој још нешто шапуташе, али је глас већ [228] издаде, у прсима јој се зачу ропац. Сирота Лепосава само је чула:

— Не... заборави... Кочу...

У тај мах прсну жижак што тињаше у кандилу, прсну силио па се — угаси...

Лепосава задрхта па цикну:

— Мајко... ох... слатка мајко... Зар већ одлазиш?... Та поведи и мене... Јаох!... Што ћу ја саморана сама?... Коме ме остављаш мајко?... потоње ове речи с таким је очајањем изговорила, да ништа чула није, па тако и не опази како се врата полако отворише, и како неко уђе.

Међу тим кроз поцепане облаке сијну сјајан месец.

Болница на један пут мало задрхта, па подиже очи к небу... Окрете се Лепосави, и хтеде да јој проговори, али не могаше... И говор је већ издаде. За то она сад пружи руку вратима, и девојче се брзо обрну да види шта је, али ју је тај поглед тако потресао, да је вриснути морала-

На прагу стајаше млад висок јунак с бледим очајничким лицем а у богатом окићеном руху, само што га је олуја искварила и пореметила. Руке су му немоћно клонуле низ тело, а замршена дуга коса сакрива му скоро цело лице, тако му је глава на прси пала, само што кроз праменове његове црне косе просијавају његове укочене очи, као у какој тамној ноћи што светлуца из далека нека ватрица.

Лепосава је неколико тренутака гледала не помоћно незнатог витеза, па онда устаде мирно, узе га за руку, те га доведе постељи на којој [229] издисаше јадна кнегиња, а он иђаше за њом смерно као мало дете.

Они клекоше поред постеље, па ћутећи љубљаху руке што су их негда тако дивно миловале. Осећање беше тако силно да нико ни речце проговорити не могаше...

Мајка их с особитом милином гледаше, дуго их гледаше па онда тихо склопи уморене очи и заспа тако слатко и мирно, као кад уморено дете легне у цвеће па заспи...

- Зар већ оде мајко?... писну Лепосава па паде на мртваца и стаде га плаховито љубити, а кад мало дахну од силног плакања, онда се наже на постељу па тужно тресући главом још тужније нарицаше:

Ох та за што не гледате
очи моје?
Коча нам је с пута дош’о
мајко слатка,
Што се срдиш, што не љубиш
чедо своје,
Не питаш га ни за здравље,
здравље моје!

Али Коча од свега тога нарицања ништа није чуо. Он само целива мајку своју, гледаше је неколико тренутака, е би рекао пуче му срце у грудима, па онда брзо убриса с лица сузу, која му пође низ образе, те нагло поче ходити по соби. Чело му се страшно натушти као кад је у боју, па само крхаше руке...

Он је премишљао своју тужну судбу, у њему се кидаше живо срце у недрима кад помишљаше шта му је починио онај, кога је с улице [230] у своју кућу узео, неговао га, пазио га као свога брата...

— Али наћи ћу ја њега, часнога ии крста!

Страшно ће ми платити! Нек је сакривен испод пакла, опет ћу га наћи, да му платим што је заслужио!...

Па онда приђе својој вереници те поче да је теши и да је ућуткује, говораше јој да не жали што им се мајка усрећила.

За тим клече поред мртва тела своје миле мајке, па је дуго, дуго гледаше... Као да му се читава планина навалила на срце, тако му је тешко било, али опет за то, он није сузе пустио... Пошто је тако не мичући се постојао, наже се те пољуби неколико пута оне хладне као смиљ жуте образе, ону суху руку која некада тако добра, тако милостива беше, па онда нагло устаде.

— Прости мајко, што Коча несме ни толико да ти захвали на твојој слаткој нези и милости, да те до гроба однесе!... Прости!...

За тим силно загрли своју вереницу, преклињаше је да још не очајава што он одлазити мора.

— Сахрани лепо мајку нашу, а немој плакати за мном, до неколико дана или ћу за навек код тебе остати, или ---

- До неколико дана — бризну Лепосава у плач — али где ћу ја бити за неколико дана? Хоћеш ли да те чекам у овој пустој кући, у којој никога жива нема... Кочо, и ти ме остављаш као што ме оставише и отац и мајка, као што ме оставише сви, сви....

[231]

Кочи се тако напрегнуте прса, да је помислио хоће прснути. Тако се препунише тугом.

— Ох Лепосаво — промуца Коча грцајући у тузи — зар и ти? Та помисли да си Српкиња, помили на заклетву, којом се једно другом заверисмо!... Зар хоћеш да останем код тебе; а нек уђу Турци у наш завичај, нека секу и пале, нека....

— Не, не, то не ћу! — прену се девојка, а у лицу јој сијну као сунце неко особито, свето осећање: — Иди, само да не закасниш, ма... ма се нигда не видели... па опет клонувши слаба женска страна, паде поред постеље мртвачке.

Вођ још једном целива своју мајку, још једном пригрли своју Лепосаву, па се силно одвоји и оде...

Све се утиша...

Лепосава је чула како јој вереник одјезди у брзом трку на своме вранцу, она је слушала његов бахат дуго, а он све слабији, слабији биваше док са свим не ишчезе....

И сад је Лепосава опет сама била, али много страшније но икад... .

Једном је руком држала танку воштаницу више мртвачке главе, а своју уморену тужну главу наслонила је на ледене груди мајке своје... Сиротица, надала се да ће и сад наћи среће и утехе на тим добрим грудима, као некада...

Ништа се не чујаше... Све поштоваше мртваца, нити је икакав глас узнемирио његову тишину, осим сове, што по кадшто слеташе на прозор да дрекне својим промуклим гласом, гледајући [232] укочено својим грдним очима лепу очајницу, како је на мртво тело пала...

XX.

Већ је захладило, она жестока жега од мало час губљаше се полако, и тихи ветрић што у летње вечери онако чудном снагом крепи људске груди, опет љуљкаше невесело лишће, буђаше га из обамрлости повраћаше му оно дивно зеленило његово...

И по крџалијнском стану оживе момчадија што је ваздан лешкарија под чадорјем чистећи рухо и оружје, па отпоче играти своје јуначке игре које су тако лепе да их се никад нагледати не можеш. Ех кад кликну бурне крџалије на своје ђувендије да им коње доведу, па кад појашу, па кад се уреде да трче халку, ала је то дивно погледати!... Уредили се пусти на својим алама као какви џинови, а сваки се титра витим копљем којим ће гађати, па само чекају старешину да их пусти да полете... Напослетку јавља се главар на искићеноме хату, а поред њега његови перјаници са голим сабљама у рукама. На један миг старешине полете халкари да у најбешњем трку гађају гвоздену халку што је на нишану обешена...

Док се ту тако игра, гађа и надскакује на другој се страни стана другче ужива дивно летње вече... Кад пођеш тим редом чадорја помислићеш да си зашао у шуму где се резлеже цвркут небројених тица помешан са најслађим извијањем, најтужнијим прижељкивањем, погдекојег славуја... Ту можеш чути оне занесене [233] источне песме што су кадре опити човека жешће но икакав хаџис; а можеш опет видети по које лепо харемско чедо, како је сетно село пред свој чадор па са сузним очима гледа како сунце полако тоне... Ал гле, пред овим најлепшим чадором никог нема. Зар Надина не љуби лепо вече?

Али њој канда није стало до красног заласка сунчанога, она се је затворила у свој чадор, легла на меко сиџаде, па пустивши шаркију у крило загледала се за густим димовима што се из нарђила извијају у врх чадора. На чело јој се нагомилале силне бриге, а у грудима јој је неко тешко осећање, које јој чисто једва дисати даје... Она се сетила своје Перизе своје миле госпође, што јој је мила ко’ рођена сеја, и рад које се она није затезала доћи у средину војника, само не би ли јој помогла, да се утеши једном, и ево прође толико времена, а она ништа није учинила што је обећала.

На један мах скочи са сиџадета плахо, мишљаше мало, па онда одважно рече „Још вечерас морам покушати!...“

Тек што она то изусти, а склопљена врата од чадора, отворише се полако, и један крџалија промоли своју црну главу унутра.

— Надино, зове те господар. Понеси шаркију!

— На мах! одговори ђувендија па пошто војник оде, она подиже очи к небу — сам Аллах нека ми помогне!... — Сад се огрну у своје џубе, па изишавши из чадора упути се кроз стан хитно ка господаревом чадору. Већ [234] бејаше ноћ. Свуда се све већма и већма стишавало, а небројне звезде на чистом плавом небу све се више блистаху, све лепше долажаху. Кад Надина дође до Фејзијина чадора заста зачуђено. Изнутра се не чујаше никаква збора а камо ли кикот и џакање господаревих пријатеља што се обично увече скупљаху код Фејзије да чују Надинине песме.

— Зар је Фејзија вечерас сам? — питаше се девојка полако; па онда одахнувши неколико пута, као да хоће да прикупи снаге за тешки посао, што је намерила, уђе у чадор.

Код Фејзије беху сви главари и војводе крџалијнске, али сви беху ником поникнули, па сваки ћутећи жубраше, по кад кад погледајући свога вођа, који у зачељу седећи беше оборио главу на прси. Тако су мучне мисли, тако тешке бриге биле вечерас у тој јуначкој глави, да се ни она држати није могла...

Кад се отворише врата од чадора, и кад по ћилиму зашкрипнуше местве Надинине, подиже Фејзија очи, па јој заповеди тихим, загушеним гласом:

- Певај Надино што најбоље знаш, певај да ме разгалиш, јер ми мучна осећања притискоше груди вечерас!... — Па онда опет склопи очи, а изгуби се у облацима од дима из нарђила.

Надина ладе пред господарем на колена, дотаче ћилим челом својим, па пошто се и осталим главарима поклонила клекну на једно јастуче што за њу намештено беше у дну чадора.

Она отпоче песму...

[235]

Али ја нећу да певам ту песму, кад је не умем онако испевати као што ју је Надина отпевала, ја ћу само да вам испричам шта је она онако силним, осећањем, с онаком ватром отпевала.

Она певаше о невери... Певаше о неком младом арбанаском витезу, што је у давнашње доба живео и који је тако дичан, тако леп, тако храбар био, да му равна не беше у свем свету на четири стране... Једном паде млади јунак у грдну невољу... Већ му не могаше ни јунаштво његово, с чега му сви јунаци завиђаху, већ му не могаше помоћи ни бистра памет његова, којом се свачему дивити могао, сад га ни она не избави... Пропаде му сва нада да ће се избавити, и он се пусти судбини на вољу, нека чини шњиме шта хоће... Али баш онда, у оном тренутку кад се витез опрашташе са светом, допаде из убаха помоћ... Вила из горице... Она га је изавила... Млађани јунак кад опет угледа својим очима бела света, кад се опет дочепа свог помамна коњица и свога сјајног оружја, чисто се опи од радости...

— Чим хоћеш да ти захвалим дивна моја спаситељко?... Казуј, ако ће бити и што човек није кадар учинити, ја ћу ти учинити! ... —

Бела вила дуго га ћутећи гледаше, на послетку му нежно паде на груди, па му узбуђено рече;

— Узми ме, за љубу!... —

Јунак се тргне. Али на мах пригрли своју избавитељку, па јој се ватрено кунијаше, да ће [236] намах доћи по њу у планину, само док се врати са мејдана на који пошао беше...

Вила поверова младоме витезу, и он одлете на своме коњицу... Али... Слаба је вера у јунака... Вила је дуго, дуго чекала заручника свога, дуго је бројила данке, на послетку им број заборави, а њега још не би... На послетку кад виде вила да прође и трећа година, она се претвараше простом сељанком па силажаше кроз гору на извор који је баш поред друма био... Ту га је чекала сиротица, и још се надала, али њега нема... нема... Чекајући тако драгог пролевала је горке сузе, а те небројене вилинске сузе слеваху се у хладни извор крај кога је седела...

Једно јутро, док још сунце кроз гране просијаваше, седела је вила крај извора горко плачући... На један пут зачу где кроз гору јече таламбаси и свирке, а кад оне престајаху онда се разлеже гора од дивних сватовских песама...

Она се диже од извора, па замаче за густо шибље које иза њега беше. У то ударише друмом и силни сватови који вођаху лепу невестицу.

То су сватови онога витеза што бејаше вили задао веру, па је заборавио, те се другом лепотицом жени...

Вила задрхта...

Кад сватови до извора дојездише, зауставише се да се мало прихвате... Па кад хтедоше поћи повика кум.

— Децо, мени су моји стари причали, да је овај извор чудотворан... Ко с њега само једном пије тај се нигда разболети неће... Зато нек се [237] сваки напије!...— И он се први саже па се напи хлађане водице, а за њим младожења с младом, па за њима сви свати...

Али шта то би на један пут?...

Не прође неколико тренутака од како се сви напише воде с извора, ал’ сви попадаше земљи...

Сви... сви... беху мртви...

Отроваше их горке вилинске сузе што у извору беху...

Хеј неверо!... ---

И сад Надина стаде с бурним осећањем клети неверу, рад које толике праве душе изгибоше, али Фејзија прекиде песму. Он је испрва мирно слушао, за тим кад ђувендија онако дивно поче певати о миловању, он се опи занесе се, па чисто паде... Али што је прича даље ишла то он све већма к себи долажаше, поче дрхтати, на очи му се намаче крв, поче крхати руке, груди му се силно напрезаху, поче гризти уснице тако јако да их на послетку раскрвави, а кад Надина поче клети неверу, није се могао уздржати, већ скочи нагло дочепа из кубура што више њега вишаху пушку малу, па притрча ђувендији, грмнувши страшним гласом.

— Жено, је л’ те пакао тој песми научио?

Главари скочише, па се почеше згледати...

— Оставите ме браћо!... — рече им изнемоглим гласом, и кад га они вртећи главом послушаше, он баци пушку, па паде на шиљте, те само покри лице рукама, ал’ ни речи није говорио.

Надина се не уплаши од његова беснила. Она мирно сеђаше на своме месту, само што је тамбуру спустила. А да ју је одиста убио она не [238] би пожалила, само кад је достигла што је желела...

Надинина песма, коју је она гласом што често звоњаше као прекор отпевала, учини читава чудо у души Фејзијиној... Он се живо опомену своје Перизе, оног лепог умиљатог анђеока, коме је он живот очемерио... Срце се кидаше у њему кад се сети оне ноћи и башти, кад се у Филибету растадоше, кад се сети оног љубљења, оне страшне заклетве којом јој веру зададе... Па коју је он срамно погазио... Чисто стаде човек луд... Сад се опет подиже, скиде са синџира велико кандило које на сред чадора о врху обешено бејаше, па га принесе пред лице ђувендије, која мирно гледаше шта он чини...

— Ох ти си... ти си... — муцаше вођ — сада те тек познадох.. Ти си ми донела ону киту цвећа, којом ме је Периза на састанак звала... —

— Јест, ја сам --проговори ђувендија достојанствено, уставши с јастучета — и ево сам дошла да те прокунем у име Бога који сваком суди, што си убио најлепшег анђеока на свету, неверо!.. —

— Шта рече?! — трже се крџалија — умрла... Зар је умрла моја Периза?... — па очајно преврну очима.

— Још није умрла, али муке што јој задаје твоје неверство, страшније су од смрти... —

— Не, не даље... — мољаше господар робињу — ја ћу све поправити!... —

Крџалија, што је те ноћи стражарио пред господаревим чадором причаше сутра дан својим [239] друговима да је око по ноћи звао Шахина у чадор Фејзији, и да је пред зору господар некуд нагло одјахао...

XXI.

Кад се Абди-паша, несуђени серашћер од Србије, са жалосним растрканим остатцима своје грдне војске вратио у Једрене, хтео је на пречац свиснути од једа и срама... Сад му пропадоше све наде... Војске нема, Арбанаси се отеше, до Србије се доћи не може... А на Диван не сме ни помислити, кад се само сети с каквом је хвалом из њега пошао... И Абдија би се убио да немађаше јединицу ћерку, за коју би и од паклених, страшније муке поднео, само да се не заплаче његова мила Периза, тако су га у срце дирале њене сузе.

И тако се чувао стари везир да нико не опази како је њему у срцу, а особито се претварао пред својом Перизом, смејао се, причао јој је какве занимљиве приче, али је жестоко женско око опазило нешто, од чега девојчету нека страшна хладноћа кроз срце пролажаше. Она је видела како јој отац у сред какве шале, у којој му се лице весело смешило, страшно брзо чупа самур којим му је џубе постављено, или какву драгоцену амајлију за час смрви. Он све то није опажао да чини, те се тако издао; тако је видела лепа његова јединица, да јој баба страшна мора у срцу мори, опазила је па је стрепила за његово здравље... И доиста није се узалуд бојала.

[240]

Не прође месец дана, а Абди-пашу нађоше једно јутро мртва...

Лепа везирова јединица остаде сама, без игде икога свога... У целом великом сарају покојног везира становаше сад лепа Периза сама са својом старом дадиљом и неколико ушкопљеника... Али она је и волела да сама живи, ту је до миле воље кукати смела, а да ником на досади не буде... Сад опет навалише силни бегови и спахије да је просе, али она их је све одбила; она није хтела ни да мисли на то, она је само мислила на неверног Фејзију, љубила га је још све већом ватром што је он већма заборављаше...

— Издајниче! — јецала је она често лежећи очајно на миндерлуку — и ако си ти погазио свету заклетву, којом се једно другом заклесмо кад... — и сад се сиротица гушила сећајући се оне ноћи пре нег што ће поћи из Филибета — ох... али ја нећу да је погазим. Ја ћу се удати за мрачни гроб, кад си ме ти заборавио!...

Међутим млад неки бесан ага по имену Абдурам никако се не хтеде оканити својега прошења, а кад Периза и опет свагда одбијаше, онда стаде па промишљаше.

— Валах и билах, овде има нешто!... Јер рашта би она вољела самовати, но благовати по моме харему?... Хм!... Ухвати ћу ја све трагове!...

Па онда зовну у свој конак једног Перизина ушкопљеника, те је врло дуго шњиме говорио, па га она одпусти и он оее из Абдурамановог конака са зажареним очима...

[241]

У Перизину сарају беше ко к другдаш мртвачка тишина... Слуге су давно поспале, а очајна госпођа сеђаше у својој малој соби, ћутећи као стена, и непомично гледајући у шаре драгоценог ћилима што беше разастрт по поду. С њоме се опет играју страховите мисли које је час убијаху, кидајући у њој и оно живота што јој остаде и гасећи последњу искру наде, а час уљуљкиваху најлепшим сликама...

— Не, није могуће да ме је сасвим заборавио... Оне очи његове у којима је сама чиста истина... Ох оне очи!... Па оно ведро јуначко чело... Па она... Није, није тако ми Бога, неможе бити да ме је изневерио!... — и варајући се тако сама, устајаше весело са миндерлука, ходаше по соби, а груди јој мало лакше дисаху па онда би се занела у лепе сне, како ће јој једном доћи вереник, па како ће срећно шњиме живовати.... Сиротица она је само у снима срећна била!... Па и они да бар могу по дуже да варају човека! Најмањи шушањ растера их као зрака сунчана што разбије и разагна маглу..

По каква страшна мисао штрецнула би је кроз срце као стрела, па би као скамењена стала.

— Па што не дође? Што ми се ма како не јави; та његова је отаџбина слободна? Да није погинуо?... Ху!... — и ту се стресаше јадно девојче — не, не, жив је он, та да је погинуо, Надина би ми...— Али кад прошапта то име, она пребледе као крпа, јер се сети да ју је она заборавила [242] коју је миловала као своју сестру, којој је толика добра чинила. — Аох, па и она ме је изневерила!... Сви!... сви!... сви!... — И више се не могаше сиротица уздржати на ногама, већ паде на колена, а глава јој клону на миндерлук.

У тај мах подиже се перде на вратима од собе, и на прагу стајаше дадиља Перизина, која кад угледа како јој госпођа бледа као смиљ на поду лежи, склопи тужно руке, па погледа к небу, као да хоће да га пита, докле ће се сирото девојче патити на правди Бога, па онда јој приђе полако.

— Чедо моје! — прозбори јој тихо, пољубивши је у чело што чисто згараше од ватруштине, и дижући јој дуге свионе витице што јој беху по образима пале — слатка моја Перизо, ох, немој тако јако тужити!...—

Девојче подиже тешко своје мутне исплакане очи.

— Фате — питаше је тихо — зашто не спаваш, ти бар можеш спавати!... — и њена лепа глава опет клону...

Старици грунуше сузе као киша.

— Опрости, опрости ми што те узнемирих, али морала сам. У мојој је соби нека ханума која те моли да је преда се пустиш. Вели да има с тобом важних послова још ноћас да сврши!... —

—- Ханума? — питаше зачуђено Периза па устаде — у по ноћи! А која је? — додаде поћутивши мало.

— Неће да се каже по имену!... —

Периза ћуташе мало, па онда рече:

[243]

— Ако је опет каква проводаџијка, нека ме се окани кумим је Богом. А ако је у невољи, па је дошла да јој ја помогнем, пусти је намах!...

Дадиља оде, али док је Периза замишљено неколико пута преко собе прешла, она се врати и доведе са собом неку булу, која се тако у јашмак замотала да јој се ни очи не виде.

— Шта желиш ти од мене ханумо? По чему сам ти тако затребала да си ме у по ноћи потражити морала? —

Непозната се до земље поклони, па проговори промуклим гласом.

— Опрости честита шћери везирска, што се усудих да ти санак покварим, ма ја ти имам на само нешто казати!... —

Периза задрхта од овога гласа. Учини јој се да је тај глас дуго, дуго слушала док је још као јагњешце срећна била, али се не могаше сетити у кога беше такав глас, зар од тешке туге која јој је све забунила. Она климну главом на своју дадиљу да се уклони, и ова оде али је најпре једним знаком казала својој госпођи да пази на се.

Још није она ни низа стубе сишла, а незнана ханума журно скине са себе јашмак, па паде на колена пред Перизом, молећи је кроз плач:

— Ох, слатка, мила моја ханумо, можеш ли ми опростити!... —

— Надина! — писну Периза па се трже неколико корака од чуда, али на мах полете к њој, па је силно загрли — где си сејо, ако Бога [244] знаш, ја мнидијах већ да си ме заборавила!... —

— Ја да заборавим тебе што си ми слободу, живот, дала?... Пре би се сунце у воду претворило, али тако ми Аллах помогао, нијесам могла прије ријеч одржати! — куњаше се Надина не могући се нагледати своје другарице и госпође...

— Ох моја добра Надино, Бог нек ти наплати што ме нијеси заборавила — грљаше је Периза па онда плачући настави — а њему нека Бог суди што је заклетву погазио!... —

Надина устаде зачуђено.

— Шта то велиш? Ти кунеш Фејзију, што те сад жарче но икад љуби, што је оставио сву своју војску па похитао теби?... —

— Како?!... — муцаше девојче не знајући од чуда шта да чини — дошао је?!...

— Самном заједно! — одговори Надина достојанствено — или зар мислиш да би ти се ја жива вратила, а да реч не одржим? —

Сад се лепа Периза узвера, очи јој се засветлише, хотела би да проговори али не могаше, само једва изусти.

— Надино... то је... зло... —

Ђувендија се трже па је мераше зачуђено.

— Зло што је Фејзија у Једрене дошао? —

— Јест... ох... опазиће... ухватиће га!... — Надина се насмеја.

— Небој се сунце моје!... Ја сам га онуда провела, где га никаква жива душа опазити није могла! — па после ових речи изађе брзо из собе, а после неколико тренутака - - дивна Периза паде у наручје свога Фејзије...

[245]

Ако има среће и на овом свету, то су двоје одиста у том загрљају срећни били. Они се само љубљаху, ни речце несу проговорили, а и није било нужно, њихови су погледи млого више исказивали но што би све речи кадре биле. У тренутку заборави лепа Периза своје очајање, своју тугу која јој тако јако срце притисла била да је издахнути хтела; међу пољупцима своје драге заборави Фејзија грижу савести која му је целим путем као орловским канџама срце раздирала, он сад заборави све, учини му се да је сад она иста ноћ, оно исто место на коме се растао са својом Перизом. —

Па и Надина тако је била опојена срећом коју је она израдила, да је и она заборавила и на себе и на све што беше око ње, те тако нико не опази да се перде на вратима мало ошкрину и да је у собу провирила једна бела чалма извезена златом а окићена драгим камењем, испод које се кезило гадно неко лице обрасло у густу црну браду...

XXII.

И ако је Радич с војском хитао што је могао брже, опет га је Кочо стигао пре нег што је доспео у Крајину. Његов је вранац летео као да је наједанпут окрилатио, и Коча га је небројно пута у чело пољубио, што га је на време донео... .

Сад вођ пролеташе кроз све чете, свуда храбраше све већма распаљујући пламен који и онако страховито букћаше у прсима његових јунака; те тако стигоше пред Пореч.

[246]

Ту стиже ухода, коју је Радич напред послао био да распита за непријатеља. Он је тако бесно јурио да му коњиц мртав паде на неколико корака пред српском војском. Али ухода хитро као јелен одскочи од њега па притрча вођу.

— Господару, непријатељ је близу. Он иде рахат као да ће у сватове, ал га има — куга их сатрла — коликог није нигда видела српска земља!...

— Та да се свака капљица у мору претвори у хиљаде Турака, опет неће уђи у српску земљу, док је мени на рамену главе, и док је око мене браће моје!... Напред!... — па опет ободе вранца, а његова храбра војска канда није од Левча дан, ноћ, јурила, полете опет.

Тек да зађе сунце, а Коча стаде. Он је доспео где је желео пре непријатеља. То беше кланац више Пореча... Уздигла се отсечена стена, уздигла се пуста, да јој једва оком врха сагледати можеш, а испод стене дала се дуга узацка стаза да по њој једва два коњика јахати могу јер с друге стране поред целог пута пукао је страшан амбис од кога човека језа хвата, ако само уњ погледа...

Ту је зауставио српски вођ своју војску. Ту пред тим кланцем стао је да чека непријатеља.

Не потраја дуго, а Коча осети да се Турци приближују, па како иза стене беше ускочио месец, те се спрам њега виђаше као у по дана, то Коча заповеди да се све чете уклоне испред богаза, па се прикрију иза стене, ал опет да су близу па да одмах истрче пред стазу како јекне џевердан његов...

[247]

Све се то намах учинило, тако, да Турци с оне стране кланца ни сањати не би могли да овамо и једног живог човека има.

Сад Коча сјаха свога вранца, па приђе крају стене, те прилегнувши земљи слушаше пажљиво, разбирајући сваки шушањ. Он држаше преко крила свој џевердан, а палац му на орозу беше...

Ветар што лети онако дивно у вече пири, доношаше сад српској војсци преко амбиса неке чудне, не разборите гласове, из којих Коча наскоро распозна вриску коња, подвикивање турско, и цактање оружја које из далека шушташе као шума у гори...

— Пст! — викну мало после Коча, и све се утиша. Он је осетио да Турци уђоше у кланац. А кад већ приђоше толико близу да је и речи разумевати почео, скочи као лав с места, па ужди џевердан...

Јекну пусти преко амбиса као гром. Намах за тим прихватише прве чете сложно из пушака, па осим страшног одјека из провале, одјекну им још страшније стропоштавање турских чета, што се у пропаст сурваваху. Сад нагрну бесна Турадија што мишљаше да је с ове стране тек малена чета коју ће за час растерати, па стаде сипати ватру као облаци кишу, али заман, Кочине се чете намах попуњаваху, а Турци гомилама падаху у провалу... Не прође по сахата а стаза се тако закрчи од лешева, да се Турци скрхаваху немајући времена ни опалити из пушака.

На послетку увидеше Турци да је узаман тај [248] силни јуриш па престадоше. Коча понамешта страже на ушће од кланца заповедивши им да му јаве ако и најмањи знак од Турака опазе. Али стражари целу ноћ ништа нит видеше, нит чуше... С оне стране стене не могаше се ништа опазити, а на стази се ни један Турчин појавио није... -

Све што чујаху то беше мукло хучање што се из амбиса поче подизати помешано са каквим уздахом који се једва чуо... Учини им се као да је на једанпут кроз провалу ударио какав грдан поток па ваља дрвље и камење...

Пошто се Коча уверио да Турци ноћас не мисле ударати, заповеди да се закопају мртваци. Овај га је бој стао петнаест храбрих детића, али он није тужио за њима, и ако му је сваки војник као рођени брат мио био, није их жалио јер се славно заменише... Њихову смрт платише стотине Турака... Ох, та он само још то жели да тако погине!...

Он ћутећи клече поред својих мртвих другова, па пошто их је подуже гледао уживајући силно у оном срећном смешењу што се и у мртвим њиховим лицима јасно чатити могло, целива свакога у место свију чета, па онда их закопаше, а сви им од срца рекоше:

— Бог да вам душу прости! —

Кад и то сврши, онда вођ сазва своје главаре, заповеди им да добро пазе на своје чете, и да на све стране наместе страже: па обишавши још једном оне што чуваху богаз, врати се своме вранцу па скине из утерћије своју кабаницу, те леже поред свога коњица да отпочине, [249] јер га већ издаде изломљено тело од силних напрезања, и од силних чуда што га снађоше за ово неколико последњих дана... - - -

Сутрадан била је Кочина војска опет весела и одморна да се ако затреба три дана без престанка бије. Истина коморе им још не беху стигле, али сељаци из целе околине на мах са свим срцем, донеше им изобила хране и громовитог крајинца. А пред вече им стигоше и коморе... Сад је било милина погледати, како се од песама ори цео предео, како се забелише силни чадори као да снег паде, како ли се разгрокташе небројене ватре поред којих се окретаху масне печенице.

Коча је стајао пред својим чадором, па скрстивши руке па прси, радосно се смешио видећи како му се по целом стану ори песма, како му је сваки војник весео, па како се био загледао и не опази да му приђе један човек замотан у струку, а с обореном главом.

— Господару. — прозбори незнани јунак, панувши на колена пред Кочом.

— Мирко! — зачуђено проговори вођ кад га угледа — шта је то Сењанине, што си тако блед, што клечиш предамном? Устани брате! — па га братски загрли и подиже.

— Ох, што ме не пустиш да умрем под твојим ногама? Ја несам достојан да погледам у твоје свето лице!... —

Коча га зачуђено мераше.

— Ја не разумем што велиш! —

— Саслушај ме господару, па ме онда исеци на комаде, ал’ ја ти се морал исповедити. Ти си [250] може бити и заборавио кад се оно једном пре четири године нађосмо у Црном Врху, кад бесмо пошли Враћевшници на сабор?... —

Коча га замисли, па онда рече.

— Јест, сећам се... Али што подиреш стару свађу, ми смо се још онда помирили! —

Мирко се удари стиснутим песницама у чело, па хукну.

— Ох велика душо како лако заборављаш увреде, а ја... мени сам ђаво не даде да заборавим што си ме ти и нехотице онда осрамотио... А Мргуд... ох проклета му душа... он ме је не престано подсећао на онај злосретни час, непрестано ме је на те распаљивао, и — па сад стискујући рукама срце једва изговараше — пола од несреће што ти Мргуд нанесе, ја сам учинио... —

Коча се закамени. Кад зачу Мргудово име он сав поплаветни у лицу, а зубима шкргутну.

— Несрећниче!... —

— Убиј ме господару, ја сам заслужио, али ме је Бог већ страшно наказио... Кад сам дошао кући ни ватре не затекох на огњишту, нити игде иког од својих у животу... Мени је у срцу горело страшно, страшно, и само ти то угасити можеш, ако ми опростиш, ако ме примиш међ своје војнике, да и ја пролевам с вама крв за отаџбину не би ли се тако опростио греха!... — па после ових речи паде Мирко опет земљи.

Вођ га је дуго, врло дуго ћутећи гледао... У њему се мућаху чудна осећања... На послетку [251] победи племенито срце његово, и он на ново подиже Мирка, пољуби се с њиме па му рече:

— Погрешио си, али си опет поштен човек. Нек ти Бог опрости као што ти ја праштам! —

Па га онда одведе у свој чадор да се одмори.

— А где је сад Мргуд? — Запита га Коча између осталог збора.

— Не знам господару живога ми Бога, не знао зањ га одмор и санак... Док сам му требао био је све уза ме, а кад је чуо да се ти враћаш из Арнаутске нестаде га, као да у земљу пропаде... Чуо сам да је Турцима побегао, и да се потурчио!... —

На ове речи Коча само хукну, па полако рече.

— Наћи ћу га ја! —

Међутим се Турци ни чим не јављаху, и то јако задаваше бригу вођу српском, а сврх свега, на један пут почеше му војници умирати и без боја и без ичега.

Један дан умреше двадесет, кад би други пресвисну педесет, а трећи стотина...

Коча је био у очајању. Он није могао да разуме од куд и каква је то болест што му војску мори? Али се наскоро сетио... То беше чума... Из амбиса где се сурваше толике чете Турске излажаше непрестано смрдљив ветар који као отровом дављаше јунаке...

Вођ није знао шта да чини... Помреће му сва војска, а да уступи од кланца не сме, јер ће продрети Турци, па онда пропаде сва српска земља.

[252]

- Боже, што ћу?! — очајно ходајући говораше Коча, крунећи руке — Боже, уби мене ако твоја света воља хоће да ме покара за грехе моје, али не затири Србадију!... па онда очајно паде на земљу да на хладној, земљи разхлади чело, које се распадаше од бола. — Где си сада вило Јастрепкињо, да помогнеш посинку своме? —

— Зар си тако брзо заборавио да имаш побратима? — зачу Коча некакав чудан глас у души.

— Ха! — скочи са земље па узверало гледаше око себе, ал никог у чадору не бегне! — Фејзијо, мој драги Фејзијо, ти ми само помоћи можеш!... - -

Још исте ноћи отпутовао је војвода Радич у најбржем трку пут Арбанаске....

XXIII.

Коча је несрпљиво чекао свога побра, и чисто погађаше у које доба стићи, ала — он се преварио нит би Фејзије ни од њега гласа, а и Радич као да у земљу потону...

У срцу вођа српског беше сам пакао... Па ипак се непрестано шетао по стану замећући разговоре и са свим шалећи се, као да је весео што може бити боље...

А војска? Она је свагда весела била. Од њих већ више нако и не помишљаше да се кућама врати, али их само то жалостило што ће их куга као слабе жене поморити, а неће погинути као што јунак гине, па зато су често наваљивали на Кочу.

— Шта чекаш господару? Изведи нас из овог кланца, води нас у поље пред Турке да [253] се јуначки огледамо, па што коме Бог и срећа даде! —

А вођ их умириваше казујући им да се не брину, и да он најбоље зна шта ваља чинити, па послушна војска није више ништа захтевала...

Једно вече посла Коча једног момка да зовне Мирка Степанова Сењанина, али војник се брзо врати да каже како је Мирко некуд одјахао. Вођ сазва остале главаре те се с њима до неко доба ноћи разговараше, и заповеди им да своје чете држе на окупу и на опрезу, па их онда отпусти. Кад би око по ноћи ето му и Мирка.

Он беше сав усплаирен. На лицу му беше исказано неко необично осећање које је он гледао што боље да сакрије, што није могао учинити. Али на његову срећу, Коча је био толико занет својим бригама па ништа опазио није.

— Ти си ме звао господару? — проговори Сењанин тихо.

— Јесам Мирко — па пошто га седе уза се — кол’ко има у твојој чети момака? —

— Педесет! — одговори овај радознало гледајући у вођа.

— Ох — уздахну Коча горко, и тек што му сузе не груну низ лице — од две стотине Радичевих соколова остало само педест!... — па обори главу, но после два три тренутка, подиже се нагло па заповедаше. Још ноћас ћеш сјединити са својом четом око двадесет и некол’ко војника што претекоше од чете покојнога Влајка — дичан витез беше већ погинуо — То што скорије да свршиш, и пази да су ти сви људи [254] спремни. Ја баш као да осећам да ће скоро боја бити! —-

Паклено смешење показа се око уста Миркових, али се Коча беше јако загледао у земљу па није ништа опазио.

Мирко се дубоко поклони па оде.

Вођ је још дуго, пошто Сењанин оде, ходао по своме чадору, застајкивао, премишљао наједан пут проговори одважно:

— Још имам три стотине ватрених бораца, још је снага у овој руци — па грчевито стискиваше песницу. Тако ми спасења, док имам само једног војника, неће Турци продрети кроз кланац!...

Сутра дан огласи зору, осим шеве, још и тресак из пушке који јекну у српском стану као гром.

То стража испред богаза даде знак да су опет навалили Турци, и сва српска војска радосно јој одговори још радоснијим кликом. За тили часак беху све чете на својим местима, а Коча пред свима на своме вранцу.

Пошто је у тренутку све прегледао вику да га сви чути могоше...

— Кнеже Јоване Миленковићу, ако ја пре паднем ти ћеш ми војсци бити на место мене. Слушаћете га браћо... —

Али од пушака што сад на један мах силно загрокташе, не чуше му се потоње речи.

И сад се опет поче крвав бој; али чини ми се у целој Кочиној крајини, не беше још страшнијега од овог. Диже се пуста магла од пушчана праха, па зави и стену и понор и небо и [255] земљу, и Србе и Турке... Само си тек видети могао како се кроз облак сустижу небројени страшни громови...

Кад би у највећој забуни, издиже се Мирко на своме коњу, па колико га грло доношаше викну:

— Браћо, опколише нам господара, брже за мном!... — па полете, а сви за њим, па по сред оних чета што још мирно стојаху.

Кад тако Мирко заплете и забуни све, он ободе коња, и нико га не спази како изађе из боја...

Ватра не престајаше, а крв на све стране по разбојништу оцрвени меку траву...

На један пут се Коча усред боја згрози као да га је гуја ошинула.

— Ох... издајо!... — хукну, и пиштољ му у руци прште, тако га силно стискао беше —- опкољен сам!... —

И доиста као неким чудом око целе српске војске изникоше густи редови Турака, који одмах почеше сипати ватру, да се земља тресла...

Али Срби не занемеше од чуда. У тренутку су разумели да је то издаја провела Турке кроз лагум у стени за који Турци никако другче не могоше сазнати.

— Аох Мирко, Бог ти судио!... — уздахну јадан Коча па онда викну да је надвикивао и саму јеку од страшних плотуна — Браћо, ко је Србин сад ваља да погине.... — Па полете што је могао у сред најжешће гомиле турске...

Али већ малаксаше бој...

[256]

Кад виде Комо да више нема наде, он само погледа у небо.

- Боже, праштај ми, ја сам учинио што сам могао, али — зар — не би твоја воља! — па онда скочи у сред боја са свог вранца, пољуби га ћутећи у чело, па га уби из пушке... Верно живинче мирно издахну јер му је мила господарова рука смрт задала!...

— Збогом вранче, због’ добро моје. — Шапуташе јадна жртва страшне људске злобе, тражећи по вишеклијама праха, али већ немађаше ни зрнца, па за то исуну сабљу из корица, погледа око себе хитро, ал у таласању турских ћулава и каука, само се по који румен вес, само по која бела перјаница видела...

— Дакле сви падоше?... Јуначки су пали, нека!... — па потеже сабљу у срце.

— Праштај роде! — — Али у тренутку кад хтеде да се прободе, клону му десница са сабљом низ доламу...

Крвнички ханџар одсече му руку, не даде му да се убије.

Коча се само заљуља па паде међ’ лешине — Више не знађаше ништа шта око њега бива....

— На оружје браћо, Фејзија је заробљен!... —

— Господар у тамници Једренетској, ха, на оружје!... —

— Брже, брже на коње!.. —

Таки се узвици подигоше једно јутро у Крџалијнском стану као олуја... Ту се скидају чадори, доноси и раздаје прах и олово, ту се на [257] врат на нос опремају коњи и коморе ту се све ужурбало, да се од праске и вике ништа не чује...

И у том тренутку кад се Крџалије спремаху да пођу на Једрене, наједанпут угледаше у својој средини неког Србина, па и ако им није било до чекања, несу могли да се не скупе око њега да чују какве је гласе донео.

А кад је војвода Радич испричао шта је и како је, Шахин цикну као гуја у процепу.

— Та је ли сав пакао устао на нас? — Али сад се још већма оклевати није смело, па за то заповеди да се војска крене. Целим путем договараше се Шахин са Радичем шта да раде. С тако малом силом не смеду ударати на Једрене па намисле само ударити на кулу у којој је Фејзија, и коју им уходе потанко описаше, па за то обилажаху друмове и паланке, и што више могаху грабише ноћу, да их нико не спази... Али ако би оштро Шахиново око угледало да га је неко опазио, тај је намах занемио за навек, да не може никоме казати шта је видео: али и да није то чинио, опет би он пре отео Једрене но што би глас дошао до Везира Једренетског. Тако хићаху помамне Крџалије да избаве свога Вођа.

У најзгодније доба, кад је цео свет као мртав, у по ноћи, стигоше Крџалије под Једрене. Лако нађоше кулу коју су тражили, па пошто тако рећи, једним ударцем помлатише страже, силно развале кулу, и док се Једрене узбуни, док трубе и рогови подигоше везирску војску на оружје, да похита кули, дотле не стаде Крџалија, [258] као да их никад Једренетске стене не видеше... —

Везир је од љутине чупао своју сребрнкасту браду што му умаче пешкеш за који би од султана три репа добно... Одмах разасла на све стране силне и многе потере, али бадава, нигде не беше ни трага Крџалијама...

Међутим је Фејзија радосно грлио свога Шахина.

— Пријатељу, ти си јунак над јунацима. Ја сам се тако тврдо у тебе уздао, да сам сасвим мирно спавао кад ви стадосте разваљивати моју тамницу, и ништа ме није мучило осим што сам се бринуо за моју Периз.. — али у тај мах угледа Радича који му приђе, па се зачуђено трже —- здраво Радичу, добро дошао! — па пошто се пољубише и за здравље упиташе — а шта ми ради побро? Јели здрав и весео? —

— Здрав је војводо, ма није весео, нити ће више икад весео бити, ако те што скорије код себе не види! — одговори Кочин посланик тужно.

— Шта рече? Зар не затекосте дома све здраво и добро?...

И сад му Радич исприча све јаде у којима је оставио своју отаџбину и свог господара, али Фејзија му не даде ни да доврши већ одмах ђипи.

— Шахине, одмах да си спремио све што треба војсци за пут. Ми полазимо у Србију. Али брзо соколе. Ни какав поштен јунак, а камо ди крџалија не сме спавати кад је јунак [259] над јунацима, дивни вођ српски, кад је он у невољи!—

— Но тек што војводе одоше да спремају војску, а Фејзија остаде сам, ето му једне ђувендије... Он се беше тако занео јадима свога побра, да је није опазио, већ тек кад она прозбори, он се прену, па познавши ђувендију чисто викну -

— Надина!... Одкуда ти ту? —

И доиста то беше Надина, бледа као мртвац, а уздувана од тежког и наглог јахања, да је једва говорила.

— А где си ти била? Где је моја Периза?... — прихвати Крџалија жарко сетивши се своје љубе.

— Кад нас раставише, тебе одведоше у тамницу, а Перизу одведе проклети Абдураман; јер кад га везир питаше чим хоће да га награди што је тебе ухватио, он заиска да с Перизом може чинити што хоће!... —

Фејзија сав успламти на ове речи, крв му полете у главу тако силно да је у лицу стао као мор-долама на њему, па загушеним гласом рече, спустивши десницу на ханџар.

— Идем опет у Једрене, ма никад не изнео главе... — У том тренутку заборави јадник у каквој је неволи његов побратим. .

— Али залуду — прихвати Надина — јер се лукава зверка на мах сетила, да ни тренута мирна неће имати, докле год траје једног крџалије на свету. С тога је намах сутра дан побегао из Једренета са Перизом, нит ко зна куда, ни како... —

[260]

— Та да је у небо побегао, и тамо би за њиме полетео да му псећу главу са рамена скинем! - - - па пошто је мало поћутао, рече:

Хајде Надино! па пође; али у тај мах уђе Шахин са главарима.

— Твоје су заповести извршене Господару. Војска је спремна да полази! —

— Ха! — уступи Фејзија неколико корака, сетивши се у какој му је неволи побро, па онда укочено гледаше своје главаре а у њему је беснела страшна борба. Требало је да избави љубу и побра, јер су обоје у невољи, али кога пре? Он није знао шта да ради... Напослетку прегне да на обе стране у исти мах помаже... Он да избавља Перизу, а Шахин с војском да похита у Србију; али неће главари. Ни пошто га више не пуштају од себе, већ или нек и он с њима иде у Србију, или и они хоће да пођу с њим у потеру за Абдураманом. Ово се и учини... И јадни Радич морао је да скрива своје горке уздахе...

Нећу да причам како је Фејзија нашао траг Абдураманов. Љубав је кадра и оно учинити, што се једва и помислити може. Не прође ни три дана, а погана глава бегова котрљала се под ногама крџалијнским, а Фејзија је опет жарко пригрлио своје мило злато...

Али три дана!... Ох како је то скупо време било за побратима Кара-Фејзијина...

Сад вођ крџалијнски није заборављао своје свете дужности, па не хте ни да оде до свог стана већ своју Перизу оправи с јаком пратњом и с Надином право у Крџу; а он загрли Радича.

[261]

— Хајде брате, води ме у твоје отачанство, али што краћим путем знадеш, ма то били сами кршеви и амбиси, само да што скорије загрлим свога побра! —

И Крџалије се опет кренуше. Они прелетаху преко поља и равница, као како чудна прилика што се преко неба вијне па је нестане, пузаху се уз стене и кршеве кад их је пут на њих наносио, као дивље мачке, а прескакаху на оним својим малим ватреним коњицима, као јелени. То је било дивно чудо! Та то као да не беху људи већ нека џиновска створења од гвожђа сливена!...

Као муња су прелетели од Крушевца до Крајине, али за што на један пут стадоше?... Шта их је то тако силно зауставило? Да није кака ордија Турска? О, не, они су мало час у путу тако смрвили неколико чета да им ни гласник не претече, згазили су их као што човек црва згази, па и не осети да је некоме живот одузео... А да шта је друго?.. Ваљда им није до тога како се Текија на спрам дивне летње месечине бели?... -

Не, друго их је нешто зауставило... Пролазећи друмом поред Текије, на један пут зачуше... тешке уздахе помешане са вриском к запевањем женским... Полако, и стравично осврћући се на све стране, примицаху се да виде шта је, и наједанпут као муњом у један мах згођени, тргоше дизгине па се чисто скаменише...

Радич што је пред свом војском калаузио, јаокну као да му срце препуче, па паде с коња. Фејзију текну нешто хладно у срце, па [262] притера коњица к Радичу, али и њему у мах нестаде капи крви у лицу... Побледе као месец, што се тужно осмехиваше гледајући како падају слаба људска срца...

Поред друма беху поређани шесет колаца, а на њима беше набијено шесет српских јунака, потоњи што заосташе од храбре Кочине војске... Па у сред њих... Ох како чудно дрхтаху бледи зраци од месеца на бледом, ал и на самрти тако сјајно јуначком лицу господара српског... У Кочи се купила јуначка, велика душа да се вијне божијем престољу, ал’ то се само могло познати по исакаћеном телу, на коме беху небројене ране, и које се страховито грчило и превијало... А на лицу не беше знака од мука, оно беше мирно, величанствено, узвишено... Очи, оне велике сјајне црне очи што таку силну сладост улеваху у млађано срце Лепосави, а што једним погледом могаху убити непријатеља, сад укочено гледаху сјајне звезде, што дрхтаху на плавоме небу... Чело му беше мирно као мирно море... А око побледелих усана трептио је блажен осмејак, као какав мирисав ружичаст венац од најлепшег пролетњег цвећа...

А да ли је још у свести био? .. То не знам, али леваком својом тихо грљаше час побра свога, час милог Радича, који чисто изван себе од очајања падоше пред њега на колена... Нико не знађаше да проговори. Страшна је то тишина била, коју прекидаше само јецање и по који јуначки горак уздах.

Фејзија наизменце с Радиче плахо љубљаху [263] уста Кочина и они осећаху да та слатка, племенита уста враћају те пољупце, само што то повраћање све слабије и слабије постајаше, док се сасвим не изгуби...

Јунак над јунацима, Коча Петровић, тај велики вођ, који први после стотина година од страховите косовске пропасти — каза Србији, да још слободна бити може, и без кога би се свети глас од гусала изгубио у запевци с турскога зулума, без кога би Србина сасвим нестало; тај велики јунак издахну...

Кад Фејзија осети и последни хладни пољубац он се згрози па онда шапуташе љубећи мртво тело свога милог побра.

— Причекај, ох та само још мало причекај... Али ох... Тебе нема више... —

И Крџалије се побојаше да им вођ памећу не помете кад видеше како се очајно занесе од туге... Ал камо та лепа срећа зањ да полуди, онда не би ништа осећао, а овако при свести, боља му разтрзаше срце као кака грабливица својим страшним канџама...

— Јест — пишташе он — ја сам те убио, ја... Ох слаботиња сам!... Мени би милија жена од побра мога! Од Коче... Јуначе, праштај... — Код ових речи кидаше се живот у њему — Ја сам те могао избавити, а несам хтео... Фејзијо!... Проклети, Фејзијо!... ха!... — и димишћија као муња сијну, па му пролети кроза срце...

Док се Радич од чуда тргне, док крџалије притрчаше, њихов вођ беше већ овршио... Последњу снагу скупивши придиже се са земље, [264] загрли свога побра и док се његова крв из срца мешала с крвљу из пресеченог рамена Ко-чина, прошапута полако:

— Коча, праштај брате, ја сам себи платих! — Па и он издахну...

Настаде по поћи...

Поносити синови арбанаски, страховите крџалије, падоше на кољена да се у том светом часу помоле Богу за душе свог злосретног господара и његова верна побратима...

У сред таког чудног часа који много страшније изгледаше умотан у танку бледу месечину појави се на кобном месту и једна млада лепа девојка... Па како страшно, како ли у исти мах дивно изгледаше поноћна прилика!... Испод распуштене и до појаса дуге замршене косе просјајиваше бело као млеко лице као што се ноћу кроз густу тамну шуму види каква лепа кућица што се на путника чисто смеши... А под густим црним обрвама блистаху се два црна ока, сјајна као сунце, жешћа од ватре... Па како дивно рухо на њој беше... Сва се бељаше као вила... И по ономе танахном витком узрасту, па и по свему би помислио да је то загоркиња вила, само да јој за појасом не беше љуто оружје... А утегнути опанци на малим њеним ногама беху прсли од дугога пута, па кроз њих тецијаше из тих лепих ножица румена крв...

То беше млада Лепосава, дивна, несуђена љуба Кочина...

Она брзо пролажаше путем не осврћући никуда лепе главе, и не гледајући војску крџалијнску [265] што зачуђено гледаше за њом; али кад угледа свога војна, онда стаде...

Српкиња није плакала, није запевала... И ако ју је слабо женско срце нагонило, опет се она снажно устезаше знајући да би јој се Коча с неба срдио гледајући како му Лепосава кука што је он за своју отаџбину погинуо.. За то га само целива неколико пута, па се онда одмаче те га гледаше, дуго, дуго гледаше...

XXIV.

Прође година дана како се свршила злосрећна Кочина крајина, и сад опет цела Србија беше турско робље; али султан Селим III. врло је добро знао да ће му то робље, окусивши ма и неколико тренутака дивне слободе, задавати страшне муке, и ако је буна угушена, ако се с њоме паметно не узвлада. За то Султан најстрашније запрети свима беговима и спахијама кад се у Србију повратише да не киње Срба, и да им ни пошто никаква насиља не учине.

И доиста првих година пошто паде и Коча са својих шесет јунака који му претекоше од војске пред којом је дрхтала турска сила, пошто мутни облаци покрише небо српско, тек што зора на њему зарудела беше; — српски народ беше прилично срећан... Никакво насиље не могаше се чути ни на којој страни српске земље. Сељак рађаше родну земљу српску мирно и спокојно, а и трговчићи по паланкама рађаху слободно свој посао; и да се само сви тако живо не сећаху оне страшне слике [266] испод Текије, могли би рећи да су слободни, срећни...

А где су Крџалије? Куд њих занесе судба?... Зар они не хтедоше да освете господара свога, већ скрштених руку гледаше где се Турци опет шире по Србији? Не — несу га осветили, јер да су могли заклати једним јатаганом све Турке што их на свету беше, опет би то мало било да освете свога Фејзију и његова побра. Та страховита смрт тако их чудно удари у јуначка срца, да се на један пут изгубише, па се ћутећи растадоше.

Ту се растаде брат од брата, пријатељ од пријатеља с ким је друговао од детинства, и с којим је толико пута смрти на сусрет трчао, растаде се без једнога погледа, или без речи без братског пољупца...

Крџалије се разасуше по широком свету на све стране.

Неки од тих јунака, што се вером „слобода“ скупише под заставе храброга Кара-Фејзије, сад од туге и очајања толико занесени беху, да су стајали код својих најгрђих душмана да се за плаћу боре против слободе...

Други се вратише својим кућама, па рађаху своју земљу, ропски сносећи да их Турчин гази и не даваху да нико спомене да они беху крџалије, борци за слободу...

Тако пропаде мисао да се ослободе Срби и Арбанаси, тако падоше њини вођи, и распршта се племенита и храбра војска њихова.

А сад хајдемо опет у Београд, он је сад опет пуп [267] Турака... У оним великим кућама које начинише Ћесареве војводе, становаху сад богати харемови силних бегова и спахија. Сад се опет разлеже мујезиново урлекање по красној српској вароши, а дорћол опет је постао Багдад, јер по њему опет гамиже чалма и каук, по њему и опет на све стране видети можеш чађаве камиларе од арабије што су на својим камилама донели праву башчу за синове царске; и опет чути можеш красна извијања источна уз шаркију...

Али махни све то; па хајде самном да те у један харем одведем. Најпре ћеш прескочити зид који је око куће јер ћемо узалуд куцати халком на велику капију; господар је већ у харему а капија се више ником не отвара — па онда ћемо полако, чувајући се да не шушнемо, проћи испод асмалука, који су као свод над путањом начињени, и који су препуњени мирисавом тамњанаком или крупним смедеревцем... А сад уза стубе на ћошку, на којој су прозори обрасли бршљаном и витим ладолежем, па одатле можемо кроз решетку једног прозора на страни видети шта се у харему ради. Још из баште се чуло дајире, које уз ћемане и таламбас са горњег боја позвецкиваше, и уз које се чуло потмуло цупкање као да у харему коло играше... И доиста бег се веселио...

Губећи се у густим димовима из нарђилета сеђаше бег међ неким својим ханумама, које су лепе... као што су само шћери ђурђијанске земље, које су умиљате као славуј што их је од детињства успављивао и будио својом песмом [268] од жарког прижељкивања, које су нежне, као она нежна румен што се разлије на плавом небу, пре него што сушце сијне...

Једна од њих, са златали косом а плавим очима загрлила га је страсно, а друга у које црне очи чисто сагореваху саме од своје светлости, а силне витице од косе разасуле се по белим пуначким недрима, као црна ноћ кад падне по брешчићима од снега, беше му занесена од осећања пала својом лепом главом на прси, па гледајући га не помично лежаше као мртва, и само се по оном бурном надимању груди могло познати да још живи...

Бег би их само по који пут погледао, па онда одмах дочепаваше ћихлибар да на ново потоне у облак од дима... Па онда тако исто по који пут погледаше и у коло које се пред њим непрестано таласало уза свирање и севдалијско певање других була што с друге стране собе сеђаху...

У колу играше седам ханумица, које чисто надсјајиваху једна другу лепотом. Тако ми срца морао бих помислити да сам у вилистан забасао, да само међу њима нема оног страховито гадног беговог лица са оним упалим закрвављеним очима...

Ја како играху харамске робињице јад их задесио!... Ја како им у тој ђаволској игри доликоваху оне упијене кошуље од танког бурунџука са широким рукавима, и оне црвене шарваре од свиле!...

Али све то као да ни мало, не дираше бега; као да сасвим друге мисли облетаху његову [269] душу у ове тренутке у којима би други полудео, изгорео...

Јер погле... Не скупљаху се залуду све више и више црни облаци на његовом челу... Он на један пут силно скочи за свионог шиљтета, размахну око себе рукама као да се од неког брани, корачи напред два три корака па кад стаде узверено своје буле гледати, које закамењене од чуда беху, поче их загушеним гласом терати од себе.

— Идите!... Ко вам је казао да сам га ја убио? Слагао вас је... Ја... ја несам ништа учинио... Све му је Мирко крив... — А кад виде како га буле гледају, поче дрхтати као прут — идите, да вас никад више очи моје не виде!... Ох!... — па онда паде.

Буле се још један пут погледаше, па онда прснуше у смех.

— Полудео је!

Отрчаше из одаје...

Мргуд је чуо како се њихов кикот разлеже по његовим грдним дворима, па му се учини да то одоше причати свој Србадији да је он Кочу убио, па брзо скочи са ћилима те полете за њима вичући:

— Не, не казујте, ако Бога знате! - —

Али тек што он пође у ходник јаукну па побеже опет у своју собу, јер му се учини да у своме мрачном ходнику виде шесет јуначких српчића натакнуте на кочеве где се у најжешћим мукама растављају с душом.

Кад је видео да је сад сам угаси велико кандило што целу пространу собу осветљаваше, [270] јер је он мрзио на сваки сјајни жижак од како је душу тако страшно оцрнио, — па леже да да спава, не би ли се у сну курталисао проклетих слика које га непрестано гоњаху; али тек што се спусти на меке душеке он опет јаокну па страшльиво скочи са постеље, запали свећу; но у постељи а и у целој соби не беше никога, па за то је опет угаси те леже...

На један пут неко силом диже с њега јорган у који се затрпао беше, хотећи да се од себе сакрије — поче му раскопчавати јелеке на прсима, и он осети да му некаква као мермер хладна мртвачка рука срце тражи. Што се он више отимао то се нокти мртвачке руке све дубље забадаху у његове груди да му срце ишчупају, и кад већ мишљаше да је сасвим пропао, да му живот престаје па од очајања не могаше ни речи да проговори, онда на један пут нестаде мртве хладне руке, али му се у исти мах као муњом опаса око врата присојкиња гуја, па га под грлом наједаше левајући у ране најјеткији отров свој...

И он осећаше разговетно како се живот у њему кида, осећаше па је помишљао како ће ти до некол’ко сахата спустити у гроб... Он чујаше како земља пада на његов сандук, како га све више притискује... Капак већ пуца... Милијуни црва и других гадова почињу разносити његово тело... -

По две педи одскакаше грешник са постеље, тако је страшно дрхтао, таке га паклене муке стигоше рад његова црна дела...

Бадава — више не беше ни једног циглог [271] тренутка мирнога, за гадну душу Мргудову...

Он би сад радо дао што има, дао би све своје благо само да један сахат мирно проспавати може, али све заман...

Већ не беше помоћи... Како престајаше једна мука рађаше му се друга још страшнија, а осоаито га после растрзаше нова нека слика, која му непрестано пред душом трепћаше...

Он гледа како због њега од глади умире она старица која га је од маленог детинства примила у своје наручје, која га је из својих уста хранила, која га је чувала ка зеницу у глави, и којој је он на свему томе тако захвалио....

— Ох проклета злобо, шта почини! — ломљаше Мргуд зубе шкргућући у очајању, али све беше узалуд... — —

Кад је сутрадан ушао један роб у собу бегову, чисто се закаменио... Бег лежаше на сред пода са извраћеним и као песница надувеним очима, а крваве га пене попале по прсима и по лицу... Брзо сазваше хитре хећиме, али Мргудове бољке не излечи никакав лекар..

Он се поред све његове бриге опет онако мучио, трзао, кидао, па још сваки дан муке страшније постајаху.

Тако прође година дана... Година полаганог сисања чемера, година прође и он још не беше добио сву награду своју.

Али бег беше на самрти, али никако умрети не могаше...

Ала за ту годину дана поред нечувене гриже савети, пропаде му цело благо које рад лечења [272] а највише што се хануме чашћаху и весељаху довлачећи у харем кога су хтеле, и док је он у својој соби јечао од бола и очајања на другой страни куће орило се по сву ноћ весеље, а он немађаше снаге да то запрети, јер он сад постаде и плашивији од детета.

Што више нестајаше блага то га хануме једна по једна остављаше, док на послетку остаде Али-Бег сам у своме двору са неколико старих робова кои га послуживаху; али његова награда још не бејаше потпуна: требало је да се крунише...

Страшна је то круна била!....

Она жишка што му у срце паде кад је извршно крвно дело, све већа и већа постајаше, све га је страшније у срцу пекла, али и поред те ватре, и поред море која га сваку ноћ дотле гњављаше док га не попадну крваве пене, поред свега тога обузе га и гризлица....

Да л’ знате ту бољку, која човеку полако скида тело, чупајући парче по парче меса с њега, која га расточи?...

Мргуд је рикао од бола да се прозори па двору тресли — али и Кочина је мајка пиштала, и дивна је Лепосава запевала, а он није хтео да се смилује на њих...

На послетку га оставише и најверније слуге јер од смрада не могаху да му јела доносе, и они се разбегоше.

И сад Мргуд беше сам у својим грдним пустим дворима... Нигде живе душе око њега да му бар једну реч утехе каже, нигде икога да му бар чашу воде пружи, да загаси бар за тренутак [273] паклену ватру у прсима и сад к оним небројеним мукама и боловима које му беху награда за његово дело, придружи се још и глад... и жеђ....

Али опет за то, нечувени грешник који је помајку своју убио, који је брата свога, што га љубљаше као себе сама, набио на колац, тај Мргуд који је рад злобе продао Турцима целу отаџбину своју, тај злочинац поред свију тих мука не могаше да умре, већ је у њима живео.

И тек пошто је гризлица и посљедњи Комадић Мргудовог срца изгризла, онда се тек у њему угасила она страшна жишка....

XXV.

У питомом Пањевцу, у китњастом уресу равнога Темнића, у домовини злосрећног вођа српског, па баш у његовој кући ори се весеље... Свирка и ђавољасте сватовске песме разлежу се да се до Мораве чује, а коло пред кућом никако и не престаје само што се по који тренутак утиша, да после бешње као вихар јурне...

А чија је то свадба, кад се на њу искупио читав Левач? Ко се то жени, па још у кући покојнога Коче? Та он немађаше никаквог рођака...

[274]

То се женио Мирко Степанов из Сења, јер њему Турци поклонише Кочине дворе; али несу рад њега тако одабрани сватови у Пањевцу већ рад његове невесте, јер тај дан он се у варваринској цркви венчао са дивном Лепосавом, несуђеном Кочином вереницом. А сваки се пријатељ Кочин радовао што ће му се љуба удомити... А Мргудова дела?... Ни један човек није без греха па и он поправиће своја зла дела добрима, поред анђеока као што беше красна Лепосава...

Не чудите се, такво је срце човечије, само почујте да вам причам.

Кад се Мирко растао са својим другом у Текији, он је право дошао у Пањевац, па се ту настанио у кући онога који паде као жртва његове освете, и грамзења за благом...

Истина, он је стрепио од свакога Србина а особито од Левчана, јер се они сви заклели беху да ће му се осветити за свога Кочу који свакоме беше мио као брат рођени, а сваки већ знађаше ко је онако гадно код Пореча издао Кочу и његове дивне јунаке, али је он уједно знао да од Турака нико нањ руку дићи не сме, а поред тога он се тако претварао тако се пред сваким чињаше да се од срца каје, тако је многа добра чинио, да му све више и више опраштаху...

Али и ако је све преварити знао опет није могао да завара црну савест своју која га је у сред дана тако мучила да ништа видети, ништа чути није могао, да падаше на земљу као да га је гром ударио, па тако лежаше на земљи превијајући [275] се по праху, а незнајући ни речи да проговори. А да како ли беше ноћу?.. Али њега не мучаху дуго ове муке; он наскоро угледа Лепосаву, па како је угледа онаку лепу а у оној од туге бледој боји на лицу, он намах све заборави... У њему је буктила само једна жеља за коју би умрьо, и ако ни за коју другу светињу не би живота дао... Та жеља беше да Лепосаву за љубу узме. Тај пламен беше силан и велики да се глас савести ни чуо није, и Мирко сагореваше у бесној жудњи својој... Али ту не беше никакве нада... Та зар зањ’ да пође оно девојче које Кочу љубљаше из све душе и срца?... Он је добро знао да га Лепосава силно мрзи као што је Кочу љубила, али он се опет надао, он се опет по хиљаду пута заклињао да је мора за жену узети.

И он је тако лукаво своје благо расипати знао, да је Лепосава напослетку нешто сажаљења спрам црног грешника осетила, па му је по кад-кад и неку благу реч рекла.

Кад је Мирко опазио да његово лукавство изазва сажаљење на оном божанствено лепом лицу, онда је био на коњу, јер је сад безбрижан био да ће победити, па сад силно навали са својим жарким молбама и преклињањем.

Лепосава се страшно противила, није допустила ни да помене женидбу, уздисаше за Кочом, плакаше... али кад виде да прође година дана, а Мирко се још искрено каје, још не одустаје од своје молбе, онда помисли да је он одиста љуби, па пође зањ, - и ето данас је у Пањевцу сјајна свадба...

[276]

Сунце је већ давно село, угаси се већ сутоњ што онако лепо падне по равноме Темнићу и по потоцима што се у њему играју, и по далеким планинама око њега које стоје озбиљно а опет тако га љупко чувају, и по бистрој тихој Морави на којој можеш видети какав чунић како се полако лелуја промичући испод џбунова што се с обале на воду нагли, па се у бистрој води огледају...

Већ и ноћ у велико настаде. По плавом небу заблисташе се небројене радознале очи малих анђелака који као да хоћаху собом да виде је ли то истина да је Кочина вереница, да је дивна Лепосава пошла за убицу Кочиног?...

Тек после по ноћи почеше се разилазити весели свати из Миркове куће, а кум сведе младенце...

У вајату је горело кандило, па бацаше на све стране, чудну, страшну светлост...

Мирко који беше опијен срећом, који згореваше у њеном загрљају, поме са себе скидати господско венчано рухо; а Лепосава седе на један ковчег па се дубоко замисли, и како јој је глава на прси пала, тако јој вео покри лепо лице.

Што ли се тако замислила? Да се није сад тек сетила како је згрешила?

Мирку обузе срце неки чудан страх, па не смеде да јој прогорори; а она само ћутећи слушаше, а кад је чула да се и последњи шушањ у кући изгубио, онда нагло устаде са свога места, гледаше у Мирка неколико тренутака [277] страшним погледом, па онда силно здера с главе венац с велом те га врже под ноге.

— Издајице! - - Чуј ме! — проговори на послетку одважним гласом, а Мирко пребледе...

— Ти си кукавице, рад освете своје на Кочу, продао цео народ свој у робство... — настави српкиња страшно — Да имаш хиљаду живота, па да ти сваки на посе искидати могу то би опет мало освете било!... —

Мирко дрхташе као кад убицу пред суд изведу...

— Ти си, убицо, издао и убио јунака, каког неће више свет видети, одузео си му живот да не могне ослободити јадно робље које га као сунце изгледаше... Ни за то ти се осветити не могу! Јер да ти сваку кап твоје издајничке крви отрујем отровом којим си ми ти срце напунио, то би мало било, за то ћеш тамо награђен бити! — па подиже руке к небу, и у том положају учини се Мирку да је то неко небеско виђење, па паде на колена, и промуца једва дишући.

— Опрости!... —

— Али што си мислио да ће српкиња тако лако заборавити вереника свога, што си мислио да ћеш ме преварити оним лукавим твојим кајањем, као да ја не знађах твоју црну душу, за то ти се морам осветити... —

Мирко дрхташе као прут, плакаше као и свака кукавица, приклињаше, али га дивна осветница није чула, већ настави занесено:

— Ево да и ти осетиш како је горка смрт у тренутку кад си мислио срећу загрлити!... —

[278]

Па му саби нож до дна издајничког срца његовог...

Тако се осветила српкиња...

Прошло је много од тога доба. Над српском је земљом слобода раширила своја златна крила, а они страшни бурни дани живе још у причи.

Колко се пута дивно зимско село зачини каквом причом из тих дана! Како се свако пажљиво примакне каквом седом старцу који прича љуте бојеве из своје младости! Па да видите какав плам обузме лице слабога старца кад се сети оних тренутака, каком ли му ватром сену очи!...

Ту скоро био сам код једног мог пријатеља на селу.

Беше ту сваке игре и забаве, разне свирке и певања, али нешто нам не беше на окупу женскиње. Тек у неко доба опазисмо да су оне отишле у другу собу, па селе око старе баба-Анђе да слушају неку врло занимљиву причу. Мене послаше да их зовем у дворану, јер тај мах засвира један из дружине на гласовиру красну мачванку: али кад ја тамо Анђа прича нешто чак из Кочине крајине.

То и мене заустави. Помислих у себи: Сад ћу чути важних података за мој роман. Али ја бејах доцне стиго, јер баш кад уђох у њихову собу неко мало лепушкасто девојче с ватреним граорастим очима пуним суза питаше баба Анђу:

[279]

— А шта би, Бога ти тето са вереницом Кочином и Фејзијином? —

— Моје дете — уздахну старица, па као да Бог зна, каку тајну прича поче лакшим гласом — то је страшна приповест. И ја сам је од другога чула, али је сушта истина! —

— Па де причај тето! — навалише с молбама од свију страна.

Старица отпоче причати:

— Не прође много како се сврши крајина, а Кочине заручнице па један мах нестаде из Пањевца, и нигде је не могоше наћи. То беше некако пред Ђурђевдан. Кад би у очи самога Ђурђева дна, а на врху Јастрепца указа се нека не обична ватра. Свак се чуду чудио, ма нико не могаше да погоди шта је. Док ће се наћи неки виленик па се диже у планину. Те овамо, те онамо, недаду му људи да иде, ал он не да ни прословити. Хоћу, вели, да видим шта је. Еле дигне се он у Јастребац. Кад тамо око по ноћи, а беше красна Ђурђевска ноћ, зачуше се неке песме, и почну се виле — Буди Бог с нама! — скупљати на вилинско коло. Док ће доћи и она што им је најстарија и води за руку два лепа девојчета бледа и увехла ко преплануто цвеће. Виленик је из далека гледао шта се ради па није могао чути шта зборише виле, али је од она два девојчета познао једно. То беше главом јадна Кочина Лепосава. Еле на једанпут узеше виле у среду оне девојке стадоше им певати, стадоше их љубити, па их онда одведоше до вилинског потока те се окупаше, па кад из воде изађоше беху сасвим [280] другчије. На њима не беше више оног сељачког руха већ им беху нарасла крила и све онако ко у других вила.

Девојке клекоше поред свете ватре што онако чудно обасјаваше целу шуму, па се с прекрштеним рукама мољаху Богу, а најстарија им вила прозбори, раширивши руке:

— Ходите кћери моје! Не тужите за својим отаџбинама... Оне ће онда слободне бити кад њихови синови забаце злобу и неслогу!... —

- И сад се рашири вилинско коло, јер у њему беху још две виле. У једне беху црне очи ко туга, а у друге плаве ко небо“... —

Appendix A

Note: Мој господине.
Note: Смрсити коме конце.
Note: Играчице.
Note: Соколе.
Note: Пријатељ.
Note: Ово је историјска истина.

Holder of rights
ELTeC conversion

Citation Suggestion for this Object
TextGrid Repository (2023). Serbian ELTeC Novel Corpus (ELTeC-srp). Кочина крајина : историјски роман : ELTeC издање. Кочина крајина : историјски роман : ELTeC издање. blu?. ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001C-CA4C-A