[I]

РОБИЊИЦА ЗЛАТА

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПРОШЛОСТИ

НАПИСАО

Прота Ж. Јовичић

БЕОГРАД.

ШТАМПА КРАЉ.-СРПСКЕ ДРЖАВНЕ ШТАМПАРИЈЕ

1893

Накладом књижаре Велимира Валожића

[II][III]

РОБИЊИЦА ЗЛАТА

[IV]
ОТЕТО ПРОКЛЕТО

Народна изрека

[V]

Догађај у овој причи испричан није измишљен, него истинит. Догодио се у оно доба кад прича каже.

Колико сам могао и умео, трудио сам се да што верније нацртам живот српскога народа под турском влашћу у очи нашег првог устанка на Турке. Грађу за ову своју приповетку прибирао сам одавно из причања старих људи који су запамтили оно доба и ондашњи живот. Исто тако и живот и обичаје београдских Турака описао сам по причању особа које још памте београдске Турке и које су имале приступа у њиховим кућама и харемима.

Намера ми је била, да, поред вернога описа ондашњега стања у Србији, изнесем у овој својој причи одавно стару али вазда нову истину: да никако зло [VI] не може проћи без кастиге. Ово се тиче оних којима је туђа крв јевтина.

Колико сам овим спојим скромним радом привредио српској књижевности, то ће оценити правичан суд мојих читалаца.

Прота Ж. Јовичић

ПРОФЕСОР БОГОСЛОВИЈЕ.

I

[7]

Близу позније крвавог Делиграда, на лепој висоравни испод планине Буковика, налази се село Мозгово. Одмах испод села пружа се у недоглед сеоски атар, по ком пасе на хиљаде оваца и остала стока. Марва је подељена на буљуке, по сеоским махалама, и код сваког буљука играло се по неколико чобана и чобаница — ја лопте, ја клиса, ја гуџе, ја робова. Један буљук био је понајвећи, и беше се спустио близу пута, што иде од Ниша к Београду. Код тог буљука играло се 6—8 чобана, међу којима беху две девојчице — Злата и Смиљана. Смиљана је могла имати 10—15 година. Злата је била старија, и могло јој је бити око петнаест до шеснаест година; али је тако била одрасна, да би човек помислио, да има и пуних осамнаест.

[8]

Злата је била витка стаса а повисоког раста. Њено бело као снег лице, с природним руменилом на јагодицама; њене црне очи — као трњине, гајтан-веђе, и остала лепота лица, тако је сразмерна била, да су Злату рачунали као прву лепотицу — не само у Мозгову, него и у свима оближњим селима. Злата беше просто обучена: на глави фес — абењак, а горња хаљина беше јој старински зубун с три куке, и запрегачом запрегнута. Била је обувена у опанке. Ово просто одело тако је било удешено, да је Злата изгледала права лепотица.

Поред лепоте Злата беше обдарена и осталим врлинама, које су њену лепоту зачињавале и још већу пажњу на њу скретале. Она је била паметна, скромна, чедна; једном речи, беше то узор девојчица. Израз њеног лица и све њено понашање оличавало је у њој нешто анђеоско, — оно што се зове допадљивост. Ко је ма и једном видео Злату, она га је морала запленити и срце му однети.... И ако је Злата била тек у шеснаестој години, и [9] ако њени родитељи нису ни помишљали на удају њену, и пак, многи су се момци о њу отимали, и желели да добију њену руку.

Родитељи Златини, Милојко и Марија, беху припознати људи. Од деце имали су само Злату и Мирка, који је могао имати тринаест до четрнаест година. Око ово двоје дечице беху родитељи скрстили своје руке; то им беше и нада и утеха и потпора у њиховој старости. Радост родитељску и љубав к својој дечици још је више увеличавала она слога, коју су родитељи гледали међу својом децом. Брат и сестра никада се нису раздвајали. Ако је требало ићи у цркву на причест, они су заједно ишли: ако је требало ићи на игру, једно без другога нису хтели отићи. Овце су заједно чували, и, тако рећи, код оваца готово одрасли.

Беше мај месец 179.... године. Шуме се беху заоделе зеленилом, све у природи оживело новим животом. На једној страни Зеленових Њива пасле су овце и тек се чуло како по пека овца блекне за одлученим јагњетом. У дебелу хладу, под [10] неким ћопаком, седели су чобанчићи. Беху поскидали своје торбице и јанџике, спремаху се да ручају. Таман су почели ручати, поведе се међу њима разговор: које ће се игре играти после ручка. Неки од чобана хоћаху лопте, неки клиса, — тек ће Злата рећи: „Да се играмо робова.“ Ова гомилица чобана слушала је Злату свакад без поговора, па се и сад не хтеде њеној жељи противити, јер је она међу њима била најстарија и најразборитија. По што су се овако договорили, приступише скромноме ручку. Не беху се ни по једним залогајем заложили, а једак од чобана погледа на северно источну страну, од куда ја ишао пут од Соко-Бање преко села Мозгова, па пресецао: Зеленове Ливаде, Венац и Пландиште.

Пут од Соко-Бање преко села Бовна, Бањске Клисуре за Алексинац, врло је живописан. Ко је ма и једном у своме животу прошао тим друмом, пожелеће, да још који пут њиме прође. Од прилике, из средине Бањске Клисуре, око [11] Чуминог Гроба одваја се један пут, те иде уз Бршку Реку, па преко Мозгова, и састаје се са цариградским путем, ту негде око Делиграда, близу Нерићевог Хана. На тај пут беше упрло свој поглед оно чобанче, па ће рећи своме друштву, показујући руком: „Погледајте тамо! Чини ми се отуда иду неки коњаници...“ Сви чобанчићи погледаше на ону страну, и одиста спазише неке путнике. Путници беху подалеко, те се на први мах није могло распознати, да ли су Срби или Турци. Али кад се путници већ примакоше ближе, могло се по белим чалмама јасно познати, да то беху Турци. Сви чобанчићи повикаше у глас: „Турци, Турци!... Хај’те да бегамо!...“ Али је већ доцкан било; јер ову невину гомилицу српске нејачи раздвајаше од бесних Турака само 350—400 корака. Чобанчићи скочише на ноге и стадоше као укопани....

Турци су путовали: од Соко-Бање у Београд. Могло их је бити 8—10 коњаника. У поводу беше и једна сексана. На кршном вранцу мисирскога соја јахаше [12] млад и леп Турчин коме је могло бити +између 22—24 године. По оделу, све златом извезеном, одмах се могло познати, да јо ово био какав турски племић, — син богатих родитеља. Аша на седлу беше златом извезена; узда и билам сребром окована и трепетљикама поднизана. Једном речи: не зна се ко беше више накићен - коњаник или коњ. Овај млади Турчин беше поодмакао за десетак корака испред гомиле Турака, и подбочивши се десном руком, погледао је поносито то на једну то на другу страну, сладећи се дивним изгледом величанственога Ртња, Озрена, Шабазовице, Рожња, ђуниских висова и равнином бинч-моравском.

Кад се Турци приближише чобанима, зауставише коње. Онај млади Турчин што напред јахаше, осврну се и нешто турски проговори сеизу, који вођаше сексану. Сеиз беше крупног раста и развијен човек; био је обријан, и могло се познати да није био Турчин. Он чисто српским језиком поче запиткивати чобане: одакле су, и чији су? Чобани су [13] одговарали како су знали и умели. Међу тим се млади Турчин беше загледао у Злату; на лицу му се опажала нека зверска радост и сав је био усплахирен. Јадна Злата, и не сањајући шта је очекује, гледала је унезверено час на једну, час на другу страну, а понајвише у земљу, само да се њен поглед не сукоби с погледом Турчиновим. Млади Турчин рече опет нешта сеизу. Сеиз се окрете Злати, па је поче запиткивати: чија је, има ли родитеље, браћу и сестре? Злата је испресецаним и уздрктаним гласом смерно одговарала: да има оца и матер и само једног брата. Турчин опет нешто рече сеизу, и он сиђе с коња, па поче Злати овако говорити: „Море девојче, ага се загледао у тебе и хоће да му будеш кадуна. Оп ће те срећном учинити. Носићеш свилу и кадифу, нити ће те сунце пећи; ни киша бити. Хајд’ с нама!“

Злата и њен брат вриснуше у плач. Остали су чобани стојали пренеражени, мислећи на коју страну да нагну бегати.

[14]

Сеиз на ново рече Злати: „Бадава плачеш! Ти мораш ићи — хтела не хтела, — тако хоће ага. Будало једна! зар не желиш да будеш срећна и да живиш као кадуна, већ да по трњу јуриш за тим козама и овцама? Бирај кога хоћеш коња: воља ти сексану или овог ког сам ја јахао.“

— Не ћу ни једнога! Ја сам Српкиња — хришћанка. Не волим Турчина“, одважно рече Злата.

Сеиз нешто проговори Турчину. Турчин плану као жива ватра, и ток што изусти реч „тут“ (др’ж је), сеиз шчепа Злату за обадве руке. Још једном понуди је, да на леп начин узјаше на коња....

Злата се поче отимати из руку овога џелата. Пиштала је, молила, преклињала да је пусте; али снажно руке држале су је чврсто.

Кукавни Златин брат беше прекрстио руке на прса пред Турчином, који охоло на коњу сеђаше:. па га кроз плач мољаше, да му не дира једину сестру. Остали су чобани јецали и дрхтали од страха.

[15]

И последње кобне речи: „ат ати истиме“ (метни је на коња) излетеше из уста Турчинових. Снажне руке шчепаше јадну Злату, и док би човек оком тренуо, она је била на коњу. Турци коње ободоше и замакоше у једну шумицу. Престрављени чобани и последњи пут чуше топот коњски и писку лепе Злате: „Брате, мајко, бабо!...“ Самовоља и обест турска уграби овај невини створ, овај лепи цветак, и одведе га, а куда? Бог свети зна!...

„Србин роди, а Турчин одводи.
Србин храни, а Турчин се слади.“

Поред Злате јахао је на сексани сеиз; у једној руци држао је дизгине, а другом Злату за руку.

Оставимо јадну Злату нека путује, са жељом: да јој Бог у помоћи буде, а ми за часак да завиримо у кућу тужних родитеља, који изгубише своју јединицу.

II

Тога кобног дана Златини родитељи нису били дома; чак у вече у мркли мрак дошли су кући. Кад су били близу куће, [16] на један мах застадоше и напрегнуто почеше слушати. Тек ће муж запитати жену: „Каква са ово запевка чује?“ Брже боље потрче кући; кад тамо, имају шта чути: Мирко је нарицао за својом милом сејом, исто онако као што би и сеја за братом _ јединцем нарицала. Неколико комшија беше се искупило и вајкали су се, сажалевајући што је несрећа постигла Милојка и његов дом....

Кад Мико угледа родитеље, писну као рањен соко, полети им у наручје са речима: „Злату нам Турци данас заробише и некуд одведоше!...“

Родитељи Златини, као громом поражени, ништа нису знали шта се око њих догађа. И тек онда кад је Мирко у кратко препричао шта се десило на Зеленовим Њивама код Пландишта, настаде очајничка запевка и запомагање. Помеша се запевка оца и матере са запевком сина; мајка је нарицала за својом јединицом тако, е би срце од туге препукло. Отац је јурио то на једну, то на другу страну, и само је викао „Помозите, браћо! Спасите [17] [...] моју јединицу, моју лепу Злату, моје мило дете!“ Комшије се вајкаху и утираху сузе. Живе душе не оста, која се није плачем гушила.

У сред те запевке и нарицања, рећи ће стари чича Раде Милојку: „Није вајде, брате Милојко, нарицати. Што би — би. Ниси ти први, нити ћеш бити последњи који оплакујеш живо дете своје. Бесни Турци ево већ од тужнога Косова тако раде; јадан народ српски одводе у ропство: и турче. Ти си још био у колевци, па ниси ни запамтио, кад су ти рођену и једину сестру Турци заробили, па некуд одвели, — ја у Ниш, ја у Београд. Ја то памтим као да је јуче било. Од то доба ништа се не зна, где је и како је, и да ли је још у животу... Такав ти је к смет.... Греси и неслога наших старих свалили се на нашу главу, и ми морамо трпети.... Божја воља!... Зар ниси чуо како су Турци одвели јединицу ћерку из Ђуниса, па отели рођену жену од човека? И ко би могао избројати све несреће које јадни народ српски трпи [18] од бесних Турака!... Моли се Богу! Он је добар, па ће можда избавити јадну Злату.“

Ма да ово беше слаба утеха, али се и пак Милојко мало стиша, и поче размишљати, како би бар сазнао куда му је одведена Злата.

Међу тим, мајка је све једнако кукала и нарицала: „Јединице моја! прва радости моја, да ти црна и небела мајка зна где ти је гроб, лакше би те прегорела! Леле мене, моје лепо дете! Тешко мени, ја изгубих тебе! Куку ојађеној!

— Жено, рећи ће Милојко, није вајде кукати, смири се.... Мени се све нешто слути, да ће се наша Злата избавити. Она је паметна и окретна.“ Кад ово рече, он саже главу и опет се замисли. За тим се трже и рече: „Сутра је нов дан, нова навака....“

До неко доба ноћи остале су комшије у Милојковој кући. Разговор се водио о свачему: о Турцима нишким, соко-бањским, крушевачким, београдским, а највише о Злати и њеном ропству.

[19]

Око пеко доба ноћи, рећи ће чича Раде: „Разговору краја нема. Време је да се и наших кућа сетимо.“ После ових речи, све комшије поустајаше, пожелеше Милојку и његовој домаћици „лаку ноћ“ и одоше својим кућама.

Јадну и чемерну ноћ провео је Милојко са својом домаћицом. Они нису сву ноћ склопили очи. Час су плакали, час једно друго тешили да ће опет видети Злату, час размишљали, како ће дознати, куда је и на коју страну одведена.

Сутрадан кад је мајка отишла у вајат и видела рухо Златино, тек је тада наступила права жалост. Мати је грлила њене хаљине и тужно нарицала. Искупише се жено и девојке из комшилука, и само се чуо: плач, јецање и вајкање.... Друге су своју другу тешиле, али је нису могле утешити. Мајчино срце беше расцепљено, за њега беше једини лек — да види своју Злату.

Дође време, да Мирко изјави овце на попас. Кад је дошао до тора, он се обазре на кућу, и као да некога изгледаше [20] и очекиваше. Сети се да му нема сеје и да од сад, он сам мора чувати овце, — бризну у плач и закука из гласа. Мати и отац притрче и почну га тешити: „Не плачи, сине! Наћи ћемо ми сеју. Она није далеко; она ће доћи....“ Плач их загуши, и ништа више не могоше рећи.

III.

На оном кобном месту под оним истим ћопаком, одакле Турци заробише и одведоше Злату, беху се искупили они исти чобани, који су и јучерањег дана ту били и својим очима видели то зверство. На њиховим лицима опажала се тута и жалост. Мирко је плакао, чобани га нису ништа запиткивали. Жао им је било.... Не беше Злате међу њима....

Тај исти дан Милојко се спреми и пође путем, што иде преко Ражња у Београд. Где јо год кога у путу срео, он би га запитао: Е да ли није видео или срео какве Турке на коњма, и да ли није спазио да какву девојку собом воде? Близу Ражња дозна од једног чобанина, да су [21] неки Турци путем прошли, и да је то било од прилике после великог ручка, али му није умео казати, да ли су какву девојку собом водили. У Шупељаку (данашњем Јовановцу) такође дозна од једне старе жене да је 8—10 Турака око заранака прошло, али му ни она не умеде казати да ли су какву девојку собом водили. Милојко дође чак до Ћуприје; па је и овде распитивао, али ништа пије могао докучити. Дође до на моравску ћуприју, погледа преко ње, заплака се, дубоко уздахну, па ће рећи: „Све је пропало! Моју Злату никад више видети не ћу!...“

Какве су се тужне и жалосне мисли ројиле у памети уцвељенога оца, кад се враћао својој кући у Мозгово, лако је погодити. Готово пет дана он је пробавио на овом путу. Нит се где одмарао ни залогајем хлеба заложио. Њега је занимала мисао: шта ће да кажо својој ојађеној и уцвељеној жени са свога пута....

Тек пети дан у мркли мрак стиже Милојко својој кући у Мозгово. Уморен дугим путовањем и глађу, оп је својој [22] домаћици само назвао Бога, па сетан а замишљен сео на столицу у прочељу. Његов долазак беше права радост за Мару жену му. Жељно и узбуђено она поче питати свога мужа: е да ли је што могао разабрати за Злату; је ли могао стићи Турке?... Милојко је ћутао и ништа није умео да одговори. Тек после неколико минута уздахне, па ће рећи својој жени: „Узалуд је мој пут; ишао сам чак до Ћуприје: уз пут сам разабрао, да су Турци пропутовали, али о нашој јадној Злати нико ми ништа не умеде рећи...“ Уздахну и ућута. Муж и жена згледаше се и обоје горко зајецаше.

IV.

Док се Милојко бавио на путу, и Мара није седела скрштених руку код куће. Она је обиграла не само Мозгово, већ и сва околна села, е да би што год дознала за Злату. Где год је чула за какву врачару, она је ишла и носила белегу од Златина руха - или запекљач, или мемицу или друго што. У исто време носила је — ја [23] тиквицу, ја крчажић тазе воде с оног извора с ког се за кућу вода захватала и доносила.

Врачаре су јој различито говориле. Једна је рекла, да је Злата на добром месту, да је жива и здрава, али је у великој тузи — за родитељима и кућом. Друга опет казала је: да ће се Злата избавити, али ће проћи доста времена и она рече — да је Злата жива и здрава.

Најзад Мара смисли да оде некој најчувенијој врачари, те да чује шта ће јој она казати. Захвати с извора тазе воде, узе Златину кошуљу и упути се у село где је живела ова стара врачара.

У крај тога села, на једном огумку, беше једна уџерица — кровињара, друго зграде не беше. Око куће није било ни ограде, нити каква воћњака. Пред кућом беше само један сув дуд, на коме су висили некакви дроњци. На једној мотки која стајаше на две сохе, беше прострт губер — поздерњак. Испод куће стајала су нека батал-кола. Ту близу беше трлица, а под трлицом лежао је на поздеру [24] стари пас, који кад опази Мару, он само подиже главу, добро је погледа, па опет зажмури а не лану. Испод стрехе висио је мали венчић црвених паприка, а до њега један смотак некакве пређе — стреке. До трг смотка беху обешене старе чарапе. На буништу беше један петао, и око њега две три кокошке. На самом прагу кућњем беше се пружио стари бели мачак. На сред куће тињао је један угарчић. Над ватром, о верижњачи, висиле су вериге, а о веригама гвозден бакрачић. У прочељу беше једна тронога столичица. У горњем крају куће стајаше клупа и на њој торба брашна. Ту до торбе лончић и у њему дрвена кашика. У другом крају куће виђаше се некакав долапић. Иза преклада лежало је једно шугаво прасе. Све је ово било јасан доказ, да у овој кући није било мушке главе.... Ту, у ту кућу ушла је јадна Мара да што год чује и разбере за своју робињицу Злату.

Ушавши у кућу, затекла је самохрану старицу, којој је могло бити близу сто година. Она је нешто тутољила по кући, [25] па није спазила Мару... Тек кад јој је Мара назвала Бога, она се осврте, натквеси руку над очи, добро је погледа и одговори јој: „Бог ти добро дао, ћерко!“

Чудноват упечатак учинила је ова старица на Мару. Од дубоке старости она се беше тако погурила, да је изгледала као гудало. Лице јој беше све смажурено, очи упале у главу, и беху тако мале, да су више личиле на два зрна сочива него на очи. Руке суве и коштуњаве као две тршчице, глава јој непрестано дрхтала, - једном речи, од дубоке старости, беше се сва скаведала.

Изнемоглим и једва чујним гласом, запита Мару: „Које је добро, ћери моја!“

— Није добро, моја мајко! Велика ме јо несрећа задесила. Турци ми заробили и некуд одвели јединицу ћерку, па сам дошла да те кумим и преклињем, е да ли ми можеш нешто год казати о мојој јадној Злати, и ту бризну у плач.“

— Шта! Турци ти заробили ћерку!?

[26]

— Јест, заробили, мајко! Ево већ четврти дан, и ништа не знамо куда су је одвели.

— Еј, проклети и треклети Турци! Опет заробили! Е, моја ћерко, колико ја таких јада памтим; колико су Турци Српкиња одвели и потурчили.... И још ме Бог трпи!...“

При речи „потурчили“, Мара се трже, као да је гуја уједе. Опет се прибра, и понови ради чега је дошла.

Старица се поче занећкавати: „Ја сам, ћерко, стара; више сам на оном него на овом свету. Једном ми је попа казао, да је велика грехота врачати, па ти слабо чујем и видим, а и оно мало, што сам у млађим годинама знала нешто од апова, све сам поборавила. Моли се Богу, и он нека ти је у помоћ....“

Мара поче старицу материмити, кумити и молити, да јој што год о Злати каже.

После дуге молбе, старица ће упитати: „А јеси ли донела белегу и тазе воде с кладенца?“ Мара рече, да је донела.

[27]

Старица се диже, коштуњавом руком која сва од старости дркташе, отвори један мали долапић и отуда изнесе јадну зелену каленицу. Узе од Маре крчажић и нали воду. За тим откиде запекљач са Златине кошуље, проваља га међу сувим коштуњавим прстима и начини упоћак. Зевајући и нешто шапћући, прекрсти три пут над каленицом и спусти упоћак. Упоћак је пловио поврх воде, и час о један, час о други крај каленице додиркивао. Старица, натквесивши руку над очи, пажљиво је пратила кретање упоћка и сенке му, шапутала и главом махала, коштуњавим прстом неколико је пута враћала белегу на другу страну, али је белега пловила са свим на противну страну. Старица се нешто замисли и неколико тренутака поћута. За тим подиже мало главу и погледа у Мару. Мара је једва чекала, шта ће јој врачара казати. У овом тренутку она је осећала у души својој оно исто, што осећа осуђеник кад му се пресуда чита: милост или смрт.

Врачара затресе главом, па поче овако:

[28]

Моћ и знање у Божјим је рукама. Ми грешимо, лаћајући се овог посла, који је Богу противан, а овако ми је и наш добри покојни попа једном казао. Нека ми Бог моје сагрешење опрости.... Ја сам много пута у свом животу грешила и врачала, по нешто и погодила, више не погодила; али, никад ми се није десило овако чудо. Ја сам стара и ваља ми мрети, за то хоћу да ти кажем ово што сам могла видети по белези твоје ћерке. Белега казује, да је Злата у некрштеној кући; та је кућа имућна; она ће се из те куће избавити; своју веру не ће променити; али мучно.... ја... мучно да ћете је....“

Овај неодређени одговор врачарин веома је збунио Мару. Она се радовала што Злата не ће вером преврнути; али јој је тешко било, што јој врачара ништа не каза: да ли ће своју кћер икад видети.

Мара се са старицом опрости, пољуби је у руку, баци што је била кадра на белегу, и врати се својој кући.

[29]

Оно вече, кад се Милојко с пута вратио, Мара му је испричала све редом код којих је врачара била, шта јој је која рекла, и најзад му каже шта јој јо рекла и ова најчувенија врачара у свој околини.

Милојку не беше право што му је жена обишла све врачаре, јер је и он држао, да је то грехота. Али родитељска љубав према своме детету надмашала је све верске осећаје, те због тога Милојко није хтео ништа замерити својој жени, само је уздахнуо, подигао очи к небу, и изговорио ове речи: „Боже! ти буди у помоћи нашој јадној Злати!...“

Текли су дани за данима; отац и мати туговали су за јединицом својом, брат за једином сејом својом. Они су живели у нади, да је Злата у животу.

Родитељска туга за изгубљеним чедом не да се пером описати; она се само може осећати. Никакве жртве нису скупе за родитеље, само ако се појави и најмањи зрачак наде, да своје дете могу спасти и из неверничких канџа ишчупати. [30] Тако су чинили и родитељи Златини.... И они су тако морали чинити....

V.

Прође већ два месеца од оног кобног дана, кад Турци Злату заробише. Родитељи њени беху занемарили готово све домаће послове. А време пролетње, радно доба, кад сељак мора радити и скунаторити себи зимовник. Они већ нису умели мислити о томе. Мисао њихова врзла се само око Злате: где је она, је ли у животу и да ли ће је кад год видети. А највише их тишташе што о Злати ништа нису могли ни чути ни дознати.

Једно вече, баш кад су за вечером седели, блекну јагње у кочаку; сви троје, и Милојко и жена му Марија и Мирко, тргоше се и не дишући ослушнуше: јер им се причини као да је Златин глас. Јагње још једном блекну, и они видеше да су се проварили....

Један дан науми Милојко да оде до Соко-Бање и тамо пропита и разбере: одакле су били они Турци, који су кроз [31] Мозгово прошли и његову кћер заробили. У вече се спреми и сутрадан пре зоре пође у Соко-Бању. Дошавши тамо, почне распитивати — једног, другог, и дозна од некаког Турчина, да је заиста пре два месеца био један богат млад Турчин у Соко-Бањи код своје својте, Ашим-Беговића, у гостима; да је тај Турчин из Београда и да је син богатог спахије - Турчина Рашид-Беговића. Најзад Турчин рече Милојку: „Валах, влаше, ово ти казујем као из ћитапа, јер сам измећар у тој кући у којој је био Турчин из Београда у гостима.“

Сад је Милојко знао на чисто, где је његова Злата. Мало се прихвати и тај дан врати се својој кући.

Идући сам путем, он је свакојако мислио и размишљао, шта да ради и како да избави своју кћер. Падало му је на памет да некога потплати и да га пошље чак у Београд те да покуша, не ће ли моћи како наћи и избавити Злату. Али му све ово некако не иђаше у главу. Мислио [32] је, мислио, и на једно смислио: да иде сам у Београд, па шта Бог да!...

У прве петле стигао је Милојко својој кући. Чукне на врата. Жена+ запита изнутра „Јеси ли ти, Милојко“ па чувши његов глас одмах ђипи и отвори врата.

— „Ја сам се надала да ћеш ти доћи, нисам готово ни тренула, све сам била на опрезу.“ И одмах запита Милојка: да ли није докучио што у Соко-Бањи?

Милојко јој исприча све што је чуо; од оног Турчина, па ће најпосле рећи: „Вала, знаш шта је, жено, ја сам се одважио да запалим чак у Београд; те за Бога и среће, мени се све нешто тупи, да ћу чути за Злату.“

Мара је била добра, послушна и прилагодна домаћица; своме мужу никад није кварила вољу, а нарочито у овој прилици. Па ће му рећи: „Иди, Милојко! Срећан ти пут и нека ти је Бог у помоћи. За кућу не брини.“

После два дана, сретали су путници једног самог човека са штапом у руци и [33] торбом на леђима. Тај човек није пешачио као што обично људи пешаче; он је готово, трчао, као да јури некога. Тај човек беше Милојко из Мозгова. За што је он тако хитао, ласно јо погодити. Помисао: да ће наћи, да ће видети Злату, сметала му је и да мисли о дугом путу и умору. Путовао је и дању м ноћу, само да час пре стигне у Београд Дотле Милојко никад није био у Београду. У путу је сретао многе путнике — и пешаке и коњанике. На једном месту, у дебелу хладу, код једног извора, затекне Милојко неколико рабаџија, који се ту одмараху. Милојко се здрави с њима, упита их одакле су и откуд путују, па и сам седе да се мало одмори и воде напије. Они су путовали из Београда и вукли еспап у неку паланку у унутрашњости. Један од рабаџија запитаће Милојка: одакле је и куд путује. Милојко се каже, да је родом из Мозгова и да путује у Београд. Тада ће га други рабаџија запитати: „А којим добром путујеш у Београд?“

[34]

Милојко одговори: „Е, мој брате, камо среће да је добро; али је мој пут далеко од добра!... Дубоко уздахну, па настави: Турци проклети заробили ми јединицу ћерку, докучио сам да је у Београду; па идем зловајно, ако могнем! да је избавим.... Али слаба навака...“

Док је Милојко ово причао, рабаџијо су се згледале, и све нешто на једног од својих другара погледе бацале Тај рабаџија беше покуњио главу, изгледаше снужден и замишљен, никому није могао право у очи погледати. Његово сурови и натмурено лице јако је показивало немир душевни и да тај човек није у миру и љубави са својом савешћу. А какав је терет тиштао његову душу, он је једини могао знати.

По што се Милојко мало поодмори, прихвати и воде напи, диже се, упрти торбу, узе свој штап, опрости се с рабаџијама рекавши: „у здрављу“, а они њему: „срећан пут“, и оде даље путовати.

Тај дан у први сутон стигне у Гроцку. Ту намисли да се одмори и само један сан [35] преспава. У глуво доба ноћи, кад још ни први петла не беху запевали, крене се из Гроцке. Кад је био у оној шуми између Гроцке и Болеча, Милојку се нешто чудновато десило. Он се беше нешто замислио, кад али на један мах, он чу неки глас да га зове: „Бабо, бабо!“ Беше му тај глас познат и чисто помисли да га Злата зове. Застаде, ослушну, не ће ли се глас поновити.... Ништа се не чује!... Милојко се прекрсти и рече: „Буди Бог с нама и анђели Божји!...“ настави пут, али убрзаним кораком.

VI.

После дугог и тешког путовања, тек пети дан+ стигне Милојко из Мозгова на оно брдашце више Београда, на коме је данас Ашик-Михаилова механа. А стигао је у ограшје, кад први зраци сунчани беху почели одсјахивати на високим и витким мунаретима и џамијама турским. Видео је и две огромне реке, каквих никад у животу није видео. Погледао је и онамо преко тих големих река, па је видео, [36] како је тамо пукла равнина, како се и по тој равнини белуцкају села и и висе се неке куле, налик на турска мунарета. Замисли се, и сам у себи рече: „Боже мој, па и тамо народ живи? Које ли је вере, да ли и тамо нису Турци?...“

Баш у тај мах кад је Милојко овако замишљено гледао преко Саве и Дунава сремску и банатску равнину, Фрушку Гору која га подсећаше на Рожањ и Буковик што се уздижу над његовим Мозговом, — баш у тај мах искрсе из једног чечвара на уској путањи један коњаник. На самар беше натоварио две путуње, а у антрешељ сам усео. Назове Бога Милојку, ободе коња и настави пут.

Милојко замоли непознатог коњаника, да малко застане: И он заустави коња.

— Молићу те, брате, кажи ми, како се зове то село, што се доле пред нама види? рече Милојко пружајући руку на Београд.

Коњаник охоло одговори:

— Како те село снашло! Зар не видиш да је оно Београд?“ [37]

Кад Милојко чу да ја то Београд, он се сав стресе и пребледе као крпа....

— Не знам, брате! Никад нисам амо долазио, ово је први пут у мом животу. Ја сам човек јабанац, из бела свота.... Камо лепе среће, да проклети Београд сад нисам морао видети! Али шта ћу, невоља ме гони...

— А каква те невоља гони? запитаће коњаник

— Е мој брат, имао сам јединицу ћерку, не буди ти речено, па ми је проклети Турци заробише. Начуо сам да је овде у Београду, и пошао сам да је потражим не ћу ли је наћи.. Него те, брате, молим, ти си јамачно познат у Београду, одведи ме бар у какав хан, где бих могао преноћивати, док моју јадну Злату нађем.

— Па добро, ево и ја путујем у Београд, па можемо у друштву; ја ћу те одвести код оног ханџије, где и ја падам.“

Уз пут је Милојко питао непознатог коњаника: како се зову те велике воде што се пред њима виде? Каква је оно [38] равнина преко тих вода? Шта се оно бели у тим равнинама? Живи ли и тамо народ и какве је вере? Какве су оно куле што се виде итд. Непознати коњаник казао је Милојку све што је знао и умео, — рекавши му: да и тамо српски народ живи, и да се крсти исто тако као и ми.

После непуног сахата хода, стигоше ова два путника у Београд.

Ту негде око данашње саборне београдске цркве била је у оно време некаква „Шарена механа.“ У ту механу доведе онај коњаник Милојка и каже му: „Ето, ту можеш остати, механџија је Србин, и добар човек, а не ће ти скупо наплаћивати.“

Уморан од дугог пута, Милојко седе на једну клупу; мало не потраја, он задрема, метну торбу под главу, леже на клупу и заспа као заклан. Беше превалило по дне, а Милојко још спава. Механџија и остали који су се ту десили, често би опазили, како се Милојко у сну трза, а два пут — три чули су, како јасним [39] гласом викну: „Ено мог детета! Ево моје Злате! Дајте ми моје де-е-ете.... оно је моје, није ваше.... ја сам његов отац!....“ И у тај мах из дубине груди чу се тешки уздах, а за тим јецање....

Механџија и остали који су ово гледали и слушали, свашта су могли помислити о овом човеку, само нису могли знати, каква је тешка туга на срну његову...

Тек око заранака пробуди се Милојко, протрља песницом очи, обрте се лево и десно, па повика: „А где је моја Злата? Она сад беше ту код мене.... куд оде?“

Механџија га упита: „Какву Злату ти тражиш? Овде нема никакве Злате!...

— Јест нема је.... и ја сад видим да је нема.... Опрости, брате, сањао сам....“

И ту зајеца и загуши се плачем.

Механџија беше родом од некуд из Старе Србије. Беше му име Дамњан. То је био човек племенита срца, благе нарави, — једном речи: оно што се каже — рајска душа. Био је приклоних година, а дошао је у Србију као шипарац, кад му је могло бити између 10 и 12 година. [40] У Београду, служећи, одрастао је, познавао је све београдске улице; знао је у главу сваког Србина и Турчина, па и њихове куће. Плач овог непознатог му човека тако га потресе, да оп науми, да по што по то докучи, каква је то голема невоља која овакав плач изазива.

По што се Милојко добро расани, механџија га запита: је ли гладан и би ли што јео? Он одговори: „Нисам гладан, жедан сам; пио бих мало воде....“ Механџија му додаде крчаг и он се напи воде. За тим мало поћута, дубоко уздахну, па ће запитати: „које ли је доба дана?“ Механџија му одговори, да су већ прошли заранци.

Милојко се трже и рече: „Много сам издангубио, сад је доцкан.... Сутра ћу поранити....“ За тим домаши своју торбу, завуче руку унутра, извади комадић паучљиве проје, једну главицу црног лука, одреши крпицу у којој је со завезана била, и поче авољити.

У тај мах беше механџија изишао у авлију, и кад се врати и виде шта Милојко [41] једе, њему би тешко, и понуди Милојка да му он донесе јела. На то ће Милојко рећи: „Нека, брате, вала ти, огодан сам трошком.... из далека путујем....“

— Ништа не мари, рећи ће механџија. Бог ће дати....“ и одмах му донесе чанче јахније и сомунчић.

Милојко завеза крпицу са сољу, метну у торбу онај комадић паучљиве проје и ону главицу црног лука, — рече механџији: „Вала ти, брате, пека ти Бог за твоје добро плати“, па се прекрсти и поче јести. Кад је јео, он отресе дланове, прекрсти се, и опет рече механџији: „Вала ти, брате!...“

Механџија понуди Милојку и чашу вина: али он не хтеде примити, рекавши: „Вала, доста је и оволико....“

Беше већ први сутон, а Милојко се сне нешто вајкаше, и тек ће рећи: „Много сам издангубио....“

У тај мах у механи никога не беше до само механџија и Милојко. У то време нису људи знали за кафане и механе, ту су само путници падали....

[42]

Механџија се посади до Милојка, па ће му овако рећи:: „Ја видим да си ти карли, тужан и невесео; мора бити имаш неку голему невољу, кад си потегао толики пут, па те молим, да ми право кажеш, каква је та невоља?“

Милојко се мало промешкољи, поћута, искашља се, па ће рећи:

„Е, мој брате, невоља, те још каква невоља?.. Не ћу ти вала крити ништа, видим да си добар и поштен човек, све ћу ти казати; али каква ми је вајда, кад ми не можеш помоћи....“ за тим све редом исприча механџији: како му је један богат Турчин заробио јединицу ћерку, како је довео у Београд, како хоће да је потурчи.... „па сам, вели, ето потегао толики пут и дошао амо, е да бих је нашао и како избавио.“

Механџија је пажљиво слушао Милојка, па ће га најзад запитати: „А да ли ниси докучио како је име том Турчину?“

- Јесам, брате, проклета му душа! Казао ми је један Турчин у Соко-Бањи, [43] да је тај проклетник некакав Рашид Беговић.

Рашид-Беговића породица била је најстарија и најприпознатија у Београду. Рашид-Беговићи били су оџаковићи. По казивању старих, има преко две ста и педесет година како се та породица доселила из Босне у Београд. Рашид-Беговићи су били потурчењаци, пореклом из Босне. А на жалост, познато је, да су потурчењаци били већи катили и крвопије српском православном народу, него и прави Турци Османлије. Рашид-Беговићи били су толико богати, да већ нису знали, ни шта су имали. Уз то су били највеће крвопије и катили српскому народу. Сви већи и богатији спахилуци у питомој Шумадији били су у рукама Рашид-Беговића. Страх и ужас опи су задавали кукавној раји, кад су излазили по спахилуцима на тефериче, или да купе арач и десетак. Водили су свакад уза се по 30—40 сејмена и крџалија, који нису штедели ни пола, ни узраста, ни рза, ни образа јадној раји.

[44]

У ту је кућу доведена Злата, да буде верна љуба некрсту и крвопији свога народа.... Ту, у тој кући, чували су Турци њу као тицу у кавезу....

Кад је механџија чуо име „Рашид-Беговића“, он се убезекну, мало се замисли, поглади мустаћ, па ће рећи: „Богме, на тврдом је месту твоја кћи....“ За тим се опет нешто замисли, од једном ђипи, па ће Милојку рећи: „Седи ти ту, сад ћу ја доћи....“

Близу у комшилуку, од прилике, где је данас лутеранска црква, живљаше нека стара була, којој беше име Адиле. По рођењу она је била Српкиња, али су је Турци у младим годинама потурчили. И ако је била турске вере, и пак је Србе веома волела, а са Српкињама се најрадије дружила. Била је сиромашног отања, бавила се ткањем бурунџука, а знала је нешто и од хећимства. Имала је приступа у свима знатнијим кућама турским. Механџија изиде те рече својој жени, да сутра рано отиде до те буле и како год прокопка: је ли она била скоро у конаку [45] Рашид-Беговом, и да ли није чула што за какву робињу?

Механџија се за тим врати у механу. Затекне Милојка на оном истом месту где га је и оставио. Подлактивши се, Милојко је нешто мислио, а ласно је погодити о чему.

Чим механџија дође, он се као иза сна трже, упре поглед у механџију, и очекиваше, да ли ћа му овај што год казати. Механџија му ни речи не рече, само га опомену да ником ништа не говори.

VII.

На оној истој клупи, на којој се Милојко одмарао кад је с пута дошао, преноћио је ту ноћ. Нешто од бриге за кућом, нешто од узбуђења, а нарочито од оних речи, што му их изговори механџија, сву ноћ није тренуо. И ако је то била кратка легња ноћ, и пак му се учинила дужа него гладна година. Једва је чекао да сване. Чим је зора зарудела, он се диже, узе крчаг с водом, опра руке, окрете се истоку, прекрсти се три пут, па уми и лице.

[46]

Механџијски момак беше се раније дигао и лебну фуруну потпалио. Мало не постаја, дође и газда.

Милојко се нешто узврпољио, и као хтео би некуд да иде.

Механџија га запита: куда ће тако рано?

Милојко му одговори: „Па онога, рад бих био да идем, да је потражим....

— Ни по што, јер ти не знаш ни сокаке по Београду, па можеш залутати.“

Милојко се смири.

Кад је добро одјутрило, онда је механџија пустио Милојка да се мало прође по оближњим сокацима, али му припрети, да ником ништа не говори, нити да казује за што је потегао у Београд.

Милојко изађе из механе, осврне се неколико пута и добро утуви где је „Шарена механа.“ За тим се крене по искривуданим београдско-турским улицама.

По сокацима сретао је много људи, и чинило му се да су све то Турци. А може бити, да је било и Срба. Али како да их позна, јер су сви носили једнако [47] одело. На једном месту сретне једног човека, и као рекао би да је Србин... Заусти и тек што га не запита: „Е да ли, брате, ниси видео моју Злату?“ Али се одмах сети шта му је рекао механџија, па не смеде прословити. У једном тесном сокаку срео је читав челеп була. Застаде и мишљаше: да ли и моја Злата није у овој гомили? У мало што и буле не запита, да ли нису виделе Злату; али се трже, сети се шта му је механџија заповедио, махну руком и пође даље....

Читаво пре по дне лутао је он тако по сокацима; бацао погледе — то на једну, то на другу страну. Видео је сијасет турских и српских чатрља; видео је на пенџерима јаке пармаке и решетке. Свуда је очекивао и ослушкивао, не ће ли иза тих кобних пармака и решетака чути глас Златин: „Бабо, ево ме овде. Избави ме!“ Најзад дође пред некакав велики конак на коме боше много великих пенџера с решеткама. Ту је стао и стајао више од пола сахата, ослушкивао је, е да ли се не ће из те куће јавити [48] Злата: „Бабо, ево ме, овде, избави ме!“ Све јо било узалуд.... Милојко уздахну, врати се, па се још неколико пута обазре.... прекрати дисање и ослушну.. и риче: „Нема је.... не могу да је нађем... Ох, мени ојађенику!.. Ох, мени сињем кукавцу!...“ Упути се „Шареној механи“ и после дугог лутања једва је нађе.

Беше већ превалило по дне кад је дошао у механу.

Механџија га запита: „Јеси ли видео Београд?“

Милојко му одговори: „Јесам, брате: ал’ да га моје очи никад више не виде, кад моју Злату не могох наћи. Београд мени није бели, већ црни град....“ И суморно се спусти на клупу, дубоко уздахну, и неколико суза скотрљаше се низ суве и преплануле од сунца образе.

За тим узе своју торбу и поче из ње вадити онај комадић паучљиве проје, главицу црна лука и завежљај са сољу.

[49]

Механџија му рече, да то не дира, јер ће му требати за пут, и одмах му донесе у чанку јела и сомунић, те се Милојко прихвати.

VIII.

Тај исти дан, рано из јутра, отиде жена механџијина код оне буле — Адиле, па је замоли да оде у конак Рашид-Беговића, да се потруди и дозна, да ли заиста има каква заробљена Српкиња у конаку Рашид-Беговића. Була ни часа не почаси, спреми се, забули, обуче фереџу и упути се право у конак Рашид-Беговића На два дана раније, њу су тамо звали, па није могла отићи због својих послова, а сад јој се беше дала згодна прилика, да од једном два посла сврши.

У конаку Рашид-Беговића живела је једна стара була, која се сматрала за харем-ћају, а беше јој име Дурџана. Држало се, да је и та була била потурчена Српкиња; да је још у младим годинама заробљена и у Ниш одведена; да ју је доцније неки богат Турчин из Ниша, који [50] је био рођак Рашид-Беговићима, поклонио. Она је остала уседелица, и никада се није удавала, а турску је веру под морање примила.... Тако се мислило о Дурџани; али опа то никад није хтела признати. Сви послови који се тичу харема свршавани су преко ње. Ко год од женског пола хоће да уђе у харем, морао се најпре јавити овој старој були.

Адиле је била у дослуку с Дурџаном. И тврдо се уздала, да ће од ње дознати, да ли се заиста у конаку Рашид-Беговића налази каква заробљена Српкиња. Кад дође до коначког капиџика, Адиле куцне алком на капију. Много не потраја, капија се отвори, Адиле уђе унутра, слушкиња капију опет затвори и Адилу одведе старој були у харем. Оне се по турском адету здравише; за тим јој Дурџана каза, за шта ју је звала, наручи јој, да тај посао што пре изврши.

После кратког ћутања, запитаће Адиле Дурџану: „Ефендум-кадуна, чује се, да ће млади ага да се жени. Је ли то истина?“

[51]

Стара була одговори: „Да, млади ага беше уловио добру препелицу, затворио јо у кавез, али се кавез отвори, и препелица одлете, и сад ага за њом јадикује.... и тугује....

— Ја те ич не разумем! Кажи по души шта се то десило?“

Дурџана јој преприча све: како је млади ага био у гостима у Соко-Бањи; како је заробио неку младу и лепу Српкињу; како је хтео да је потурчи и да се ожени њом, па јој и име Ђулзаида наденуо; али је та Српкиња пре неколико дана умакла, па је сад траже свуд и на све стране, а не могу никако да је нађу.... Дурџана се претварала као да о том бегству Златином ништа није знала.

За Адилу је ово било доста. Она је постигла што је хтела, и имала је шта да каже жени механџијиној.

По што су посркале горку кафу, Адиле се опрости с Дурџаном и оде својој кући.

Код куће већ је чекаше жена механџијина, да чује, какве јој гласове доноси.

[52]

Чим була у кућу уђе и виде механџијину жену, она као с неким усхићењем повика: „Хаирли гласови! Српкиња побегла!“ За тим све редом исприча шта је од старе буле дознала.

Жена механџијина одмах оде кући и каже своме мужу.

Механџија, пун задовољства, одмах оде у механу, али се чини из најпре невешт.

Милојко је седео на клупи као очајник, и премишљао: да ли да иде кући, или да још потражи Злату. Још га је тешила нада, да ће му што механџија помоћи; па за то би често у њега погледао и ишчекивао, е да ли му не ће што казати. Механџија ћуташе....

Милојко се мало промешкољи, почеша затиљак, искашља се, па ће рећи механџији:

— Газда, ја ћу да идем, није ми се вајде овде окретати. Моје Злате нема, те нема.... Него, брате, да ти платим што сам крив, па да идем....“ и поче дрешити крај од каница.

[53]

— Лако ћемо за трошак, рећи ће механџији, и одмах настави: Ја ћу ти нешто казати, али добро да чуваш реч и да ником не казујеш ово што ћу ти рећи, јер може стати и моје и твоје главе. И настави: Твоја је ћерка заиста била овде у Београду, и у мало што је нису потурчили, али ју је пре неколико дана избавио један Србин — измећар који је служио у конаку Рашид-Беговића. Она је побегла, а куда? Једини Вог зна.“

Док је ово механџија говорио, Милојко је стојао и само бленуо у њега а ништа није умео рећи. Од радости и узбуђења поведе се и у мало што не паде на земљу... Механџија га придржа....

За тим се као иза сна трже и повика: „Је ли то истина што ми рече?

— Јест, истина.... Само лакше не вичи!...“

Милојко се стиша, подиже очи к небу, и узбуђено ће рећи: „Хвалим те, Господе Боже, на твојему дару!... Моја је Злата избављена! Она се није потурчила! Она је сад можда код куће!...“ За тим погледа [54] у механџију па ће и њему рећи, „Вала ти, добри брате! Ти си данас мене и моју Мару на ново оживео.... И збиља, моја Злата није више у Београду! Она је спасена? О, Боже мој, где ли је сад јадница?“

Те исте вечери хтео је Милојко да се крене на пут, али га механџија задржа да преноћи, рекавши му: „Сутра — нов дан, нова навака....“ Милојко послуша овог доброг механџију, и остаде да преноћи.

Тада ће рећи механџији: „Ја ћу сутра да раним, па те молим да видимо шта сам ти крив“, и одреши крај каница. У завежљају беше само један бешлук. Милојко, кад је од куће у Београд пошао, имао је свега два бешлука, и обадва је понео. Један је у путу потрошио, а један му за повратак остао. Овај добри Србин — механџија, не само да му није хтео ништа наплатити што је потрошио, већ му спреми у торбу читава два сомуна и још неких јестива, опрости се с Милојком, пожели му срећан пут, и још [55] му једном припрети да ником ништа не говори.... Свом слузи заповеди, да Милојка сутрадан испрати до Стамбол-капије.

Милојко је ту ноћ провео као на трњу. Да је могао, он би одлетео својој кући да види своју Злату....

IX.

У то време Београд се није пружао даље од шанца, и сав је био ограђен палисадом, или — како се још звало — шарамповом. Овај шарампов пружао се: од Видин-капије, па на Стамбол-капију, за тим на Варош-капију и везивао се за Сава-капију. Изван шанца није било ни једне куће. На оним местима ван шанца, где се данас уздижи двокатнице и трокатнице, беху зиратне земље, које су махом биле својина и чифлуци београдских ага и спахија.

Још није ни зора зарудела, а Милојко се беше спремио за пут. И слуга механџијски беше се дигао и лебну фуруну потпалио.

Милојко упрти торбу, узме свој штап, прекрсти се и пође са слугом.

[56]

По београдским улицама владала је мртва тишина; нигде не беше живе душе.... Само се чује глас стражара с београдског града: „Азурала-а-а“ Слуга доведе Милојка до Стамбол-капије; проведе га кроз оне страшне сводове где су ченгели висили, а на њима често осечене главе српске натакнуте биле, покаже му пут, опрости се с њим, и врати се.

Кад Милојко изађе из Београда, и виде се у њивама и ливадама, он се још једном прекрсти, пође цариградским друмом, убрзаним кораком.

Румен источна, преходница зоре, беше се указала на ведроме небу. И таман је Милојко стигао на ону узвишицу, где је данас „Ашик-Михаилова механа“, сунце грану, и његови сјајни зраци играху се по танким мунаретима турским. С оног истог места, с ког је посматрао Београд кад је пре два дана у њ дошао, и сад га Милојко посматраше. И ако му је било скупо време, и ако ја хитао да час пре кући дође и види своју Злату, и пак застаде на овој узвишици — готово пола [57] сахата. Добро је разгледао сремске и банатске равнине; видео је села по Срему и Банату; видео је дивне цркве и високе звонаре, — каквих онда у Србији не беше; видео је Фрушку Гору, како се у недоглед као змија вијуга, и у тихи Дунав силази.... На левој страни паде му у очи Медведник и Цер, који га потсетите на Ртањ и Озрен, још једном погледа на Саву и Дунав, и запита се: „Валимо те, Боже, да ли још где год у белом свету има овако велике воде?“

Шта је тада још опажао у души својој и какве су га мисли обузимале, тешко је погодити, — тек се ово зна, да кад је последњи поглед бацио на Београд, он је овако рекао:

„Београде, не белио се.
Рашид-Беже, не веселио се!...“

За тим настави даље путовати.

Кад прође Болеч и наступи у ону шуму између Болеча и Гроцке, деси му се — скоро на оном истом месту онај чудновати случај, који му се десио и кад је У Београд пролазио. У ту шуму стигао [58] је око малог ручка, па идући, беше се нешто замислио; док тек на један пут причу му се глас из шуме: „Бабо! бабо!...“ Милојко застаде и ослушну.... Учини му се да му је глас познат.... Читав минут стајао је непомичан; ослушкивао је, е да ли се глас не ће поновити, и не чувши ништа, прекрети се; и настави пут, — размишљајући: шта ово може бити....

Милојко је путовао као на крилима: путовао је и дању и ноћу, није знао за умор.... Ноћу само један сан преспава, и мало се одмори, и одмах настави пут. Он је за читав дан пре стигао из Београда у Мозгово, него из Мозгова у Београд. Шта му је давало снаге за овако брзо путовање, лако је погодити....

Уз пут, где год је кога срео или стигао он би га запитао: е да ли није срео или видео таку и таку девојку? И нико му ништа није умео казати. Кад је дошао на оно место, где је срео оне рабаџије, што су из Београда путовали и код извора себе и стоку одмарали, он се на том истом месту одмори, и поједе малко хлеба.[59] Одмарајући се, дође му на памет онај рабаџија, који је онако сетан и намргођен изгледао, па сам себе запита: „Боже мој! Што ли је он онако изгледао? Да ли и њега није ова недаћа задесила? Да ли и он не тугује за својим детом, као ово ја?“

X.

Четврти дан, баш око заранака, Милојко стигне у Мозгово. Приближавајући се својој кући, које од умора које од узбуђења што ће видети своје мило дете, своју робињицу Злату, он једва дисаше. Имао је да сиђе низ једну низбрдицу па да дође својој кући.

Кад је дошао на један висак с ког је могао добро видети своју кућу, он се ту прилично задржа. Као хтео би да похита кући, али га све нешто жижи, — од нечега стрзи, и чисто опажа да му је срце празно.

У то време седела је његова жена Мара у хладу под једним орахом и нешто шила. Ту, близу ње лежаше верни пас, и таман Милојко на капију, пас лану.... Мара подиже [60] очи, угледа Милојка, скочи као опарена и потрча му на сусрет,...

Тешко је пером описати овај сусрет Милојка и жене му Маре... У том сусрету беше се помешала и радост и жалост, и веровање и неверовање. У том сусрету чињаше се — као да муж жену а жена мужа жели да изненади и обрадује.... Још муж жени ни Бога не назва, она повика: „Је си ли довео Злату?... Камо Злата?“ — Муж пита жену: „Је ли дошла Злата? Камо је да ме сретне.... да је видим?...

Још једном Мара запита Милојка: „Ама зар истина ниси нашао Злату?“ Још једном Милојко запита Мару: „Ама је ли истина да Злата није дошла?...“

Милојко рече: „нисам нашао Злату“, а Мара: „није дошли Злата...“

И једно и друго бризнуше у плач. И једно и друго уверише се из овог плача, да заиста нема Злате.

Мирко се тада није десио код куће, био је, код оваца.... И боље....

По што се Милојко прилично поодморио и мало прихватио, тада ће га Мара [61] запитати: „За име Бога, човече, где се толико забави? Зар је тај проклети Београд тако далеко? Данас је управо једанаести дан како си од куће.

— Без трага далеко, одговори Милојко; учини ми се да одох преко бела света.... И да је бар какве вајде, па да човек не жали труда и муке....“

Мара је нестрпљиво очекивала, да јој муж исприча, е да ли је што дознао о Злати, али није хтела на њега одмах наваљивати...

Милојко је то опазио; мало се промешкољи и искашља па поче овако:

— Јест, жено, бих ти ја у Београду, сваких се Божјих чудеса нагледах, али само Злату нашу не видех...“ Дубоко уздахну и мало поћута.... За тим све по реду исприча својој жени - како је путовао до Београда; шта му се у путу десило; како је у Београду наишао на једног доброг механџију: како је лутао по београдским улицама; видео млоге куће и на прозорима јаке пармаке и решетке; како је застајкивао и ослушкивао, е да ли му се [62] Злата не ће јавити, и, најпосле, како је жена оног доброг механџије преко оне буле дознала, да се Злата доиста налазила у конаку Рашид-Беговића; али је један Србин измећар избавио и она је некуд побегла и није потурчена. „Где год сам кога уз пут срео или стигао, рече, питао сам за нашу Злату, и нико ми ништа не умеде казати. Уздао сам се да ћу је затећи код куће, али ето ви’ш наше недаће....“

Мара уздахну па ће рећи: „Није мени узалуд она врачара онако неразговетно казала: „Злата ће се избавити, не ће вером преврнути; али мучно... ја, мучно да ћете је....“ За тим исприча мужу какав је страшан сан снила, и то одмах друге ноћи по његовом одласку у Београд. „Сним ја“, причаше Мара, „као да је некакав велики годет; и ми смо као на том годету, а с нама и Злата. Она сва у бело рухо обучена, а као на глави јој венчић, али се све нешто од нас двоје туђи. Ја је погледнем и видим рану под њеним грлом. Из те ране — као — шибају млазови крви, и попрскаше бело рухо [63] на њој. Ја хтедох да притрчим, али она одскочи од мене; на један пут се као створише крила на њој и она полако поче да лети горе. Последње речи које изусти беху: Проклество на теби и на твоје колено“! Коме је то рекла, не знам; тек сам видела да очи беше подигла к небу. Ја се тргох иза сна, и сва сам дрхтала. До сванућа нисам очи склопила.

И Милојко овај сан не бегенисаше, али је и пак своју жену блажио: „Сан је лажа, а Бог је истина.... Добар је Бог, он ће нашу Злату избавити, и ми ћемо је видети.... Само нека да Бог да буде жива.... Робом икад, гробом никад!“

У тај мах и Мирко дође кући и догна овце.,.. Па чувши да му је отац дошао, немаде кад затворити овце у тор, већ потрча што је игда могао, вичући: „Бабо, бабо! Је си ли довео сеју? Је си ли нашао Злату!.... Камо је, где је, да је видим?!..“

Милојко се збуни и испресецаним гласом поче одговарати: „Јест.... није.... Злата је ту... она ће доћи.... Не бој се, сине.... [64] она се није потурчила....“ Мирко бризну у плач и испресецаним гласом кроз плач рече: „Болан ба-аа-бо, зар... зар ниси до-довео сеју?!“ И зацену се од плача....

И Мара и Милојко гушили су се у сузама.

На глас да је Милојко дошао, — беше се искупило и неколико оближњих комшија и комшиница. Међу њима беше и онај већ нама познати стари чича Раде. Сви оплакаше овај тужни призор. Само је чича Раде замишљен ћутао, и наслонивши на усне штап, који је у рукама држао, изгледаше као прави стојик....

Кад се плач и јецаше мало уталожи, онда ће чича Раде рећи:

— Милојко, и ти, Маро, и остала браћо! Ми већ од Косова плачемо и оплакујемо наше синове и наше кћери, па нам није никаква вајда. Још ћемо толико кукати и нарицати за нашом децом, ако будемо кукавице и бабе, па нам опет не ће бити никаква вајда... Ја сам човек прилично стар; обиграо сам многе крајеве где српски народ живи. Нигде нисам опазио, да Срби Турке, нити Турци Србе милују. Свуда је овако [65] исто као и у нас. Ретко је место где по нека мајка не запева за својим сином, ја ли сестра за братом.... Ја, тако је то! С Турцима се на лепо не може... Ви сви знате да се ја бавим калаузлуком а по малко и трговином. Пре два три месеца мак’о сам се и до Шумадије. Много сам што шта дознао. По Шумадији се нешто ужурбало, — нешто се ради, како ми један познаник шану..... А шта се ради и спрема, то није за казивање... то су крупни послови... Може дати Бог те ће нам зора слободе отуда зарудети.... Ја сам стар па ћу тешко то доживети и својим очима видети.... У осталом живот је у Божјим рукама.... Само ћу вас, а и остале комшије једно заклети: Ако ме Бог раније узме, те не доживим тај тренутак, да будете сложни; да будете одважни, — два пут се не умире... А боље је и умрети, па својим очима не гледати шта раде проклети Турци с нама и нашом децом.... Стари чича Раде ово вам рече, а ви добро утувите, па не ћете кукати и лелекати за вашим ћерима и синовима.“

[66]

Кад чича Раде ово изогвори, сви, и људи и жене, као из једног грла рекоше: „Дај, Боже, и у добри час!...“

Нико пажљивије није слушао ову предику чича Радову од Милојка. Докле је год чича Раде говорио, он је држао стегнуте песнице; а кад је чича Раде говор довршио, он у највећој јарости, дигнувши песнице горе, ово рече:

— „Вала, чича Раде, кунем ти се мојим Мирком и мојом Злат... Ох! нема ми Злате!... кунем ти се мојим Мирком: ако дочекам то што ми мало пре рече, убићу макар једног Турчина и осветити се за моју Злату, па макар после на каблиће био исечен!...“

Беше неко доба ноћи.... Чича Раде потсети комшије да је време кући. „Милојко је с пута па треба да се одмори....“

„Лаку ноћ!“ „Лаку ноћ!“ И сви одоше....

Међу тим је Мирко већ био заспао. Једну ручицу беше метнуо под образ, а другу на кук. Спавао је као јагње. Румен му се беше просула по образу, чисто би рекао, [67] да му је румена ружица на образ прилепљена.

Отац и мати приступише му, и као из једног грла рекоше: „Боже, поживи нам ово јединче! А Злата.... Злате нема више.... Још нам је једина нада остала, да ће доћи. Али....“

IX.

Оставимо родитеље Златине нека живе у нади; јер је то једини мелем рањеном срцу родитељском. Ми да се упутимо за Златом, те да видимо каква судба постиже ово чедо српско, овај лепи пролетњи цветак....

Ево нас опет под оним кобним ћопаком, у оном дебелом хладу, где се оно весело играху мозговски чобани: клиса, лопте, гуџе и робова. — у оном хладу, испод ког Рашид-Беговић зароби и одведе Злату, да му верна љуба буде....

Пут цариградски у то време ишао је овако: Ниш, Делиград, Ражањ, Шупељак (Јовановац), Параћин, Ћуприја, Јагодина, Багрдан, Брзан. А одатле је скретао у лево, и није ишао равнином моравском, већ: [68] преко Баточине, Раче-Крагујевачке, Хасан-Пашине Паланке (која се у старинско доба звала — „Бела Црква“, Колара, Гроцке, па у Београд. У свима тим местима, осим неких, беху насељени Турци. Овим је путем Злата доведена у Београд.

И ако се Рашид-Беговић никога није бојао, он је и пак, да не би баш тако јако падало у очи, чим су мало подаље одмакли, заповедио сеизу да Злату колико толико преруши. Сени извуче из бисага некакав стари фермен и некакву зелену поцепану доламу. То наталари на Злату, па јој зави мало чалме око главе. И тако накарађена јадна Злата, морала је чак до Београда путовати, — и то, јахајући и ако никад није у своме животу коња узјахала. А да би још више затурили траг, они јој надену име: Омер.

Злата је дуго уз пут плакала и нешто полако нарицала; па кад је од плача већ прекрмаукала, престала је плакати, и само се чуло иктање и дубоки уздаси. Њу су по где где што запиткивали, али она ништа није одговарала, само је уздисала.

[69]

Уз пут су је чували као очи у глави; нудили су је свакојаким јестивима која су у бисагама из Соко-Бање понели; али она ништа није хтела окусити.

Били су јој оштро запретили, да ником ништа уз пут не говори, а још мање да покуша побећи.

Турци су великодушни према „ајвану“. Турчин воли сам гладовати, само нек му је коњ сит; Турчин ће ретко кад коња претерати; у вече никад неће лећи док свога коња не обиђе; — а нарочито кад је на путу. Али, овом приликом, као да су Рашид-Беговић и његови пратиоци ово правило прекршили. Јер од Мозгова до Београда они су дошли за непуна три дана а четири најмање требало је путовати.

Трећи дан око јаније стиже Рашид-Беговић у Београд, и одседе пред својим конаком. Врата коначка беху закључана; јер Турци су по своме обичају рано кућама одлазили, и после првог сутона ретко су се по вароши могли видети.

Сеиз куцну алком на капију. Мало не потраја, чу се глас изнутра: „Ћим-дер?!“ [70] (ко је?) Сеиз одговори: „Наши смо. Млади ага дошао с пута. Ач-капи! (Отварај!)“ Врата се отворише, још два сеиза истрчаше и коње прихватише.

Са Злате скидоше онај фермен и ону и поцепану доламу, и она остаде у свом сељачком руху.

Сад први пут Рашид-Беговић узе Злату за руку, и поведе је унутра, право у ону одају где му је отац боравио.

Кад је Рашид-Беговић Изедин ухватио Злату за руку, она је задрктала као прут, и чисто се затезала да пође за њим. Изедин је слобођаше, па јој и неколико благих речи изговори: „Џанум, на бој се! Ти ћеш бити моја када. Ја ћу тебе срећном учинити....“

Шта ја кукавна Злата тада осећала у својој души, то би само она била кадра исказати, а пером је тешко описати....

Пред младим агом ишао је слуга и у руци носио фењер. Дошав до оџаклије слуга отвори врата. У оџаклији на сеџадету на коме беше и шилте, седео је, прекрстивши ноге, стари Рашид-Беговић. Пред [71] њим беше мала округла синија, а на њој филџан са зарфом, и ибрик с кафом. У рукама му беше чибук, готво хват дугачак. Облаци дима носили су се по оџаклији тако, да се стари ага једва могао видети као у магли....

Стари ага тек беше вечерао, па седи, пије каву и пуши.... а од прилике, рачунао је, да ће му и син доћи...

Млади Рашид-Беговић уђе у оџаклију; Злату остави код врата; приступи своме оцу: дубоко се поклони три пут, и по турском обичају учини + „темене“. И стари Рашид-Беговић учини „темене“ своме сину, и поздрави га добродошлицом: „Ошђелдум, синак!...“ а он оцу: „Ошбулдун, бабан!...“

За тим стари Рашид-Беговић запита сина: како су му рођаци у Соко-Бањи, како се провео на путу и у гостима?

По што се млади Рашид-Беговић похвалио да му је добро било у гостима, а у путу још боље, он додаде, да је уз гред, уловио једну препелицу, којој, бели, нема равне. За тим приступи Злати, узе је за [72] руку, и приведе своме оцу, рекавши: „Ево, бабо, то је та препелица! Моја је жеља, да ми она буде кадуна. Је л’, бабо, да ми не ћеш кварити ћеф?“

Кад Злата чу речи „бабо“, паде јој на памет, да и она има бабу.... И помисли: „Где ли је сад мој баба, и шта ли он јадан ради?...“

Стари Рашид-Бег добро промотри Злату, која и ако беше од дугог пута и гладовања изнурена, а од страха прецеђена, и пак изгледаше лепа као анђео. Стари Рашид-Беговић загледну је још једном добро, па ће раздраган рећи:

„Аферим бе, синак, нека ти је хаирли! Срећно ти и нека те Алах благослови!“

За тим заповеди Злати да ближе приступи. Она приступи, он јој пружи руку, и они га пољуби у руку.

Неколико благих речи излете из уста старог брадатог Турчина: „Не бој се, синак. Ти ћеш срећна бити; ја ћу те пазити као своју кћер.“

Она је, сагнувши главу, ћутала и ништа није говорила као да је била нема....

[...]
[73]

Стари Рашид-Беговић мало поћута, па тек лупи у дланове. Јави се слуга.... Старац заповеди, да се Злата одведе и преда на чување нама већ познатој були Дурџани. Јави се једна остара слушкиња, којој је старац нешто много турски говорио, — али тако тихо да се ништа није могло чути. Слушкиња се до земље поклони, пође пред Златом, а она за њом. Прођоше две три собе, и тек кад у четврту уђоше, указа се нека слаба светлост. На јодној шамли беше шавдан, и тињала је у њему лојана свећа-фискија. Поред шавдана беху мумаказе. У једном ћошку седела је, подвивши пода се ноге, стара була Дурџана. Држала је у рукама чибук; читави облаци дима вили су се по соби. Овако сама личила је више на какву утвору него па живи створ....

Кад слушкиња уђе у собу, дубоко се поклони Дурџани, и нешто јој много изговори турским језиком. Кад је говор свршила, Дурџана само рече: „Пеки!“ Затим заповеди слушкињи да усекне свећу. — Мало јача светлост сину у соби. Дурџана [74] упре свој поглед у Злату, која сагнувши главу, изгледаше као осуђеник пред својим судијом. „Оди, џанум, оди! Не бој се!“ Злата и нехотице приступи, и стару булу пољуби у руку. Дурџана се добро загледа у Злату, па ће рећи: „Добро парче, лепа препелица!“ За тим мало поћута, дубоко уздахну, и три пут понови: „Алах, алах, алах....!“ Опет мало поћута и пљесну у дланове. Дође слушкиња, и Дурџана јој нешто турски рече, слушкиња донесе душек, и у другом ћошку собе намести постељу за Злату.

Стара була понуди Злату да што год повечера; али она одговори „Нека.... нисам гладна...“

Беше већ неко доба ноћи. Дурџана није хтела то вече ништа разговарати са Златом, него јој само заповеди, да се свуче и легне да спава.

И ако је Злата била уплашена, и ако је сматрала да је жива у гроб сарањена, и пак уморна тешким и дугим путовањем, чим је спустила главу на јастук, заспала је као заклана, па се јамачно и до зоре не би [75] разбудила, да је није пробудио један страшан сан, који је уснила баш те ноћи.

Сањала је она: као да иде поред некакво големе реке. На један пут се испод њених ногу обала обурва и она падне у воду. На њено запомагање, као од некуд искрсне некакав непознат јој човек, извади је из воде, спасе јој живот, и одмах га нестане. У том тек од некуд, као јурне на њу грдно велики бесан пас и право и полети за гушу... Она чисто осети његове остре зубе под својим грлом, врисне и тргне се иза сна, и дрктала је као прут. Кад се мало стишала од страха, сама себе запита: где сам ја ово?... И добро размисливши, једва се сети где је.... До зоре није више заспала.

Стара Дурџана спавала је у свом ћошку као окупана....

Зора руди и Злата би се дигла, али се боји да не пробуди стару булу. Полагано на прстима дође до једног прозора, који је гледао у башту. Кроз некаке пармаке и честе решетке видела је Злата прекрасну, велику башту, и у њој много [76] цвећа и дрвећа. За тим се врати и седне на своју постељу.... Мало не потраја пробуди се и стара була...

Конак Рашид-Беговића био је мало ниже од оне џамије испод позоришта, ту негде близу Чукур-чесме. То је била грдна велика кућурина, саграђена по турски, начичкана многим прозорима и оџацима, а ограђена високим бондрук-зидом. Гледајући с поља, човек би помислио, да иза тога високог зида нема ништа.... Али ми молимо читаоца, да за један часак уђе с нама заједно у ове тајанствене куће, те да видимо, шта се тамо иза тих зидина скрива.

Богатији Турци обично су имали две авлије и две куће: Кућу с лица која се звала „дишерлук“. У тој су кући Турци примали госте — мушкиње; ту су живеле слуге; били су арови за коње, и кошара за краве. Позади био је харем, где су живеле само жене. Слуге без нарочитог позива нису смеле ни за живу главу завирити у ту авлију, — сем онога, који је [77] у башти радио — па и њему се знало докле сме долазити.

Рашид-Беговића башта била је велика, читав дан орања — а и више.

Редак је народ који је тако тираћија и толико обраћа пажњу на своју башту и воћњак, као што то Турци чине.

У башти Рашид-Беговића било је: шандудова, дуња, мушмула, кајсија, прасака, смокава, па чак и брекиња. Од крушака: јечмењача, илињача, жутица, караманака, арапака, јарибасана, сирака, медњака, водењача и др. Од јабука било је: петровача, илињача, ђулабија, бедрика, белојабука, колишњаја и др. Од цвећа: ружа, картона, шебоја, зумбула, лала, к’начика, мирисаљке, — а без зимзелена није била ни најсиромашнија турска кућа, а камо ли Рашид-Беговића. На разне врсте грожђа и османлуке, обраћана је нарочита пажња. Ту је било: дренка, динке, беле ранке, смедеревке, каменичарке, прокупца, зачинка, гака и много др.

Пред конаком Рашид-Беговића био је и дивни шедрван (водоскок). Једном рочи [78] ово није била башта већ прави рај земаљски. Ту башту надгледао је и радио нарочити баштован који је био вичан овом послу. Био је то човек смеран и поштен и уживао је велико поверење у конаку Рашид-Беговића.

Какве је вере и народности био овај баштован, није се знало. Говор му је био чисто српски; и кад би говорио, заносио јо на херцеговачко-црногорски.

Једно јутро тај је баштован нешто по башти чепркао и тиришио, и то близу прозора оне собе у којој је Злата с Дурџаном живела. И Злата беше поранила; провири кроз решетку на прозору, и виде баштована. Сунце се тек рађаше. Баштован два пут кине, и обазревши се на све стране, окрене се истоку и прекрсти се... Злата у себи помисли: „Боже мој2 и овде има људи, који се часним крстом крсте!...“ И одмаче од прозора....

Да завиримо у кућу Рашид-Беговића.

Турске куће тог времена обично су биле бондручаре. Подељене су било на два одељења. У једном одељењу живело [79] је мушкиње, а у другом женскињо — харем. При уласку у кућу водили су двоји басамаци — лево и десно. Кад се изађе на горњи бој, улази се у велики трем. Свуда су наоколо врата, која воде у собе. У поље, — у авлију избачена је диванана - трабазан, где се обично Турци одмарају и егленишу. У трему се обично држало посуђе: саханови. демирлије, синије и др. Собе су биле застрте ћилимима; свуда у наоколо око дувара намештен је миндерлук, а на њему поређани црвени или зелени јастуци, које је красило „Соломоново слово“. У сваком углу миндерлука било је прострта шилте на ком су се Турци најрадије одмарали. О дуваровима висили су различни — везени и невезени пешкири, а и по који јаглук и чевре. Уз дуварове понамештани су били долапи за успрему разних ствари и спаваћих хаљина. Било је по једак или два ћилера, у коме су држате драгоцености и хазна с новцима: урубијама, рушпама, махмудијама, меџидијама и др. Тавани су обично били таванисани шашовцима. Средину тавана [80] у собама, нарочито у сали, красиле су неке четвртасте резотине, које је вешта рука догрмаџије изрезивала. Уз спаваће собе морао је бити амамџик, у њему земљана фуруна, а у ћошку поред ње узидан велики земљани лонац, у коме је свагда било топле воде.

XII.

Ту, у тај величанствени за оно време конак, доведена је и смештена Злата. Све што је окружаваше, било је скупоцено и раскошно. Она то никад у животу није видела. Али се њој и пак ова кућа и све што јо окружаваше, чињаше као гробница; њу ништа није занимало, до једина мисао: отац, мати, брат њен Мирко, Мозгово, Зеленове Ливаде, Венац, Пландиште и мозговски чобанчићи, с којима се најрадије играла: клиса, лопте, гуџе и робова.

Кад је Злата оно јутро устала, обуче своје сеоско одело и обује опанке. Хтела се мало и очешљати; јер за три дана путовања није се чешљала, па јој се сва коса беше ућечила и умрсила. А имала [81] је дивну косу кестењаве боје, која се спуштала чак ниже појаса. Немајући чешља, она је ћутала, а од Дурџане није смела искати, — било је стид...

Још оно вече, кад су је увели у собу старе буле, и предали је њој на чување, Злати се Дурџана није допала. Она је гледала у овој були свог џелата, али је своју мржњу морала крити.

Кад се стара була дигла, питала је Злату: Је ли се одморила, како је спавала, и је ли што сањала? За тим се окрете и добро је погледа, па понови синоћње речи: „Добро парче, лепа препелица!“

Због ових речи, ма да су врло ласкаво изговорене, Злата је још више омрзнула Дурџану.

Мало не потраја, док од некуд из побочних соба наврви читава гомила була. Оне су с Дурџаном нешто турски говориле, а све једнако погледале Злату. Она се јадница беше унезверила, и зверала је час на једну, час на другу страну, — као тица кад се први пут у кавез затвори.....

[82]

Једна стара була издвоји се и приступи јој ближе, па ће је благо запитати: „Одакле си, синак?“

Злата полугласно одговори: „Из Мозгова...“

Стара Дурџана, кад чу реч „Мозгово,“ мало се трже и убезекну....

Остара була настави питати Злату:

— Како ти се допада овде код нас?

— Па.... добр... онога.... лепо....

- Ти ћеш остати код нас, је л’?

- Па хоћ.... ја.... не знам....

— Ти ћеш бити моја невестица, ја ћу то волети као своју кћер!

Злата јо ћутала....

Лепота и она природна скромност Златина тако се допаде остарој були, те јој приђе још ближе, загрли је и у чело пољуби. Злата би у онај мах волела, да је гуја печила, него што је ова Туркиња пољубила. Али шта је знала радити? Тако је морало бити!...

Тај исти дан позват је терзија, коме буде заповеђено, да узме меру и покроји све ново одело за Злату, и то што пре.

[83]

После неколико дана одело је било готово и донесено.

У очи петка, на на најсвечанији начин, Злата је била прерушена.

Старој слушкињи заповеђено је, да је уведе у амамџик, да је окупа и обуче јој кошуљу од бурунџука. За тим јој оплету шивета, обуку шалваре и бојелек чистим златом извезен; опашу јој свилени бајадер; на главу јој метну ален фес са златном кићанчицом, а обују јој местве и папуче златом извезене.

Овако обучена Злата изгледала је у очима Туркиња прави анђео. Буле, гле- дајући у њу, од усхићења пљеснуле су у дланове, али су је одмах мало пљунуле, да је не урекну....

Остара була приступи Злати, загрли је и пољуби, рекавши јој: „Нека те Алах благослови!...“

Ово беше мати Изединова, Џемиле....

Буле су мислиле, да се и Злата усхићава и радује што је овако лепо обучена. Али кад би ко могао у тај тренут загледати у срце и душу њену, видео би нешто [84] са свим противно. Она је сама себи смешна изгледала, а у себи је рекла: „Ја сам сад права додола!..“ да је јадници било до смеха, би се за цело грохотом насмејала!...

Џемиле нешто дуго разговара турски са старом Дурџаном, још једном загрли и пољуби Злату, па и она и остале буле разидоше се по својим одајама.

Злата, где је стајала кад су је оно облачили, ту је и остала, није се ни с места помакла. Она је јадница гледала уза се и низа се, и сама се чудила, шта је ово снађе! Обазирала се — то на једну, то на другу страну, не ће ли где год угледати своје сељачко рухо, али га нигде не беше.... На себи беше задржала само једне канице. Кад ју је она слушкиња окупала и обукла јој бурунџук кошуљу, Злата је замоли да јој допусти, да се каницама опаше, „јер сам, рече јој, нешто на срцу нелагодна....“

Кад се було у своје одаје разидоше, остадоше саме —- Дурџана и Злата. Дурџана ће је погледати уз дуж и попреко, [85] па ће јој рећи: „Ама си, бе џанум, лепа да ти није злих очију!...“

— Може бити, рећи ће Злата тихим гласом....

— Ама ти рече пре неколико дана, да си од Мозгова?

— Јесам...

— Од које си куће?

— Не знам....

— Како ти је име оцу и мајци?

— Оцу Милојко, а мајци Мара.... Имам и брата Мирка...“ уздахну и две три крупне сузе скотрљаше јој се низ бледе образе.

„Не плачи, синак! Не бој се!... Велики је Алах....“ Уздахну и Дурџана и дуго поћута....

XIII.

Првих дана Злата није волела Дурџану, она је чак мрзила на њу. Али опазивши, да и у Туркињиним грудима може куцати племенито срце, које је жали, које је болећиво спрам њене туге, она поче заволевати Дурџану, и Дурџана њу, и оне су једна другој тако прилагодиле, да већ[86] нису изгледале — као Туркиња и Српкиња, већ две праве Српкиње: мати и кћи... Једина беше Дурџана с којом се Злата најрадије забављала; остале буле биле су јој мрске и досадне.

До некле је Злата звала Дурџану „ханума“, а после је замоли да јој допусти, да је зове „тетка“ што јој Дурџана и допусти.

Сав харем волео је Злату као очи у глави. Џемиле, мати Изединова, долазила је свако јутро рано да је види, и да јој „сабах-хаирала“ (добро јутро) назове. Злата се чинила да је добре воље, а како јој је у души било, то је она најбоље осећала.....

Њој је свако задовољство чињено: она ни чега није била жељна. Најскупоценија јела турска: баклава, малебија, кадаиф, гурабије, татлије, готовљена су и доношена јој. Она је та јела само авољила, тек да није гладна; та јела била су јој бљутава.... Колико је пута веселница помислила: „О, да ми је сад комадић окореле проје, парче сира, сланине, ја сува [87] меса, те бих се сита најела!...“ Више пута заустила би да замоли Дурџану, да јој набави мало пројице и сира, али се стидела и није смела да јој каже.

Дурџана се стараше да Злату што више задовољи и развесели: причала јој је разне приче из свог детинства. Један пут јој напомену да је и она кроз Мозгово пролазила, да се и она сећа Зеленових Њива, Венца и Пландишта, па би тек опет запитала Злату: Да ли памти од које је куће?

Злата, ка’ би хтела, ка’ и не би; али најзад отпоче причати Дурџани. У тај мах појави се Џемиле. Дурџана даде знак Злати, да ћути, — и она ућута....

После кратког разговора на турском језику, Џемиле оде.... Дурџана беше сметнула с ума Златину причу, и не рече да је Злата настави. А то Злати беше добро дошло....

Дурџани је било заповеђено: да с њом благо поступа; да је слободи и прилагођава; да је по мало учи турском језику; да јој изнајлак омиљава турску веру, те тако да је спреми за кадуну. Дурџана је, и без [88] ове заповести, благо поступала са Златом, али је турском језику није хтела учити, а још мање јој турску веру омиљавати. Њој се по глави непрестано врзло Мозгово, а радозналост је распињала, да дозна: од ког је рода и порекла Злата....

XIV.

Једног дана беше отишао сав харем у амам. За Туркиње је највећа свечаност и весеље кад иду у амам. У амаму проведу читав дан. Тамо се једе, пије кафа, шербет, лимунада, тамо се пева и весели, а ћочеци играју.

У конаку беху остале — само Дурџана и Злата. Ово беше згодна прилика, да јој Злата исприча започету причу. И она отпоче.

Дурџана јој упаде у реч: „Али све редом да причаш....“

— Хоћу, рече Злата.... Оцу ми је име Милојко, а матери Мара. Имам јединца — брата, име му је Мирко.... Памтим, да је једном мој отац причао, да је његовом оцу, а мом деди, било име — Станимир.

[89]

При речи „Станимир“, Дурџана се трже....

Злата настави: „Мог оца матери, а мојој баби, било је име Милана.“

При речи „Милана“ још се више трже Дурџана, и дубоко уздахну, али се стараше да прикрије своју узбуђеност.

Злата настави: „Мој отац причао је: да је имао само једну сестру, и ако се добро сећам, било јој је име Смиља.“

При речи „Смиља“, Дурџана се превари, и у мал што не изговори „тако је“; али на пола речи застаде.

Злата настави: „Смиља је била старија од мог оца. Он њу није ни запамтио. Ту сестру мога оца Смиљу, а моју тетку, заробише и некуд одведоше Турци и за њу се не зна ништа.... Јест заробише је Турци као ово и мене....“ и ту Злата бризну у плач....

Дуго, дуго гледала је Дурџана у Злату, није хтела тешити је.... И низ њене старе и збрчкане образе скотрља се неколико крупних суза.

[90]

Злата је то опазила, па је мислила: стара Дурџана плаче из саучешћа према њојзи.

Од то доба Дурџана још више заволи Злату. Све што је могла чинила је да је задовољи, да је развесели; али је она увек била сетна, невесела и замишљена. У оваким тренуцима она би долазила на прозор и кроз решетку гледала у башту, а мотрила би, е да ли не ће видети оног човека што по башти ради и што се прекрсти.

Једног дана беше отишло сав харем некуда на теферич. У конаку беше остала само Дурџана и Злата. Било је после по дне. Дурџана је била нешто слаба, и готово сву прошлу ноћ није тренула. Беше легла и тврдо заспала. Злата приђе прозору, и угледа баш испод прозора баштована, који окопава картон (бели цвет, значи: „груда снега“.) Помисли у себи: „Да ли да му се јавим?“ Окрете се на Дурџану, ослушну добро, да ли спава... Дурџана је хркала.... Још једном па наслони уста баш на сам [91] и полугласно викну: „Ако си Србин и хришћанин, спаси ме, избави ме!.. “ Баштован диже главу и погледа у прозор. И ако је знао да у конаку нема никога, обазре се и лево и десно, па ће полако запитати: „А ко си ти?“ Одговор беше: „Ја сам Злата, Српкиња из Мозгова. Турци ме заробили....“

У тај мах пробуди се Дурџана. Злата одскочи од прозора. Дурџана јо запита: шта је то говорила? Она рече: „Пролете леп бео голуб, па сам га вабнула.....“

Баштован коме беше име Станко, заиста је био православни Србин, родом од Плевља. Беше човек порастан, осредњих година. Од дужег времена служио је у Рашид-Беговића; био веран и послушан, газде су га веома пазиле. Он је био начуо за неку робињу у Рашид-Беговића конаку, али ништа више није знао. Речи иза решетке: „Ако си Србин и хришћанин, спаси ме, избави ме!... Ја сам Српкиња“, дубоко се урезаше у његову душу, и од то доба он се највише бавио испод оног прозора, с кога је те речи чуо... [92] Знао је све улазе и излазе у Рашид-Беговом конаку а и по комшилуку....

Злата је опажала ону материнску милост старе буле према њој, али није умела протумачити, — то је знала и опажала само Дурџана, али је од Злате крила, и никад јој ништа није хтела казати. Међу тим би је често запитала: „Зар ти се не допада овде код нас? Зар не би рада била да останеш ту?“

— Ја само тебе волим, одговори Злата, и с тобом бих свој век провела; али.... ове остале.... не волим.... ја их мрзим, и не бих желела да их видим....“ И одмах ће запитати стару булу:

„Збиља, тетка, што они држе мене овде? Шта ћу им ја? Што ме не пусте да идем?“

Дурџана је ћутала и није знала шта да јој одговори.... Беше се нешто дубоко замислила, и у мислима сама себе питаше: „Како да јој помогнем да се избави?,.. Ја јој морам помоћи.... макар ме живота стало.... Али како ћу?...“ И тек се на један пут трже, и доста гласно роче; „А, знам [93] како ћу!...“ Паде јој на памет баштован Станко.... она је Станка познавала, и знала да је Србин...

Злата погледа у Дурџану зачуђено.... Дурџана окрете други разговор, — и забашури је.

Злата и не сањаше шта је очекује до десетак дана. Она је опазила само то: да се сав харем ужурбао; нешто се спрема и готови, а за што се то чини, она ништа није знала, а још мање помишљала, да се то све ње тиче.

У Рашид-Беговића конаку, сем старога аге, жене му Џемиле и старе Дурџане, нико није знао за ову спрему. Они су тајно одредили дан: кад ће Злату потурчити, урочили час, кад ће бити мали, а кад велики нишан (обележје — прошевина).... па чак одредили и дан кад ће свадбу пировати. Били су наменили и име Злати. Само је требало да прође десетак дана, и она не би више била Српкиња Злата, већ Туркиња Ђулзаиди.

[94]

XV.

Не ће бити на одмет да уз гред мало из ближе познамо наше читаоце с неким верским обредима и свадбеним обичајима турским.

Сунећење се врши само над мушком децом. Богатији родитељи, кад сунете своје дете, узимају том приликом осморо до десеторо сиротињско деце, и о свом их трошку сунете. То се сматра у Турака као велики севап. Женском детету надевали су име сами родитељи.

При турчењу хришћанина морало се извршити сунећење и наденути име потурченом.

Кад је турчена хришћанка, која се имала удати за Турчина, није се вршио никакав обред. Отац и мати младожењини надевали су јој име и тиме је све свршено.

Женидбу су обично уговарали родитељи место деце. Младожења и невеста нису се никада виђали; ни она њега ни он њу.

Кад родитељи женидбу уговоре, настаје мали и велики нишан (обележје девојке). [95] Први, мали нишан шаље младожења и његова породица девојци. Он се шаље у новцу, који мора бити златан.

Други је велики нишан, општи, у коме учествује сва својта, комшије и познаници. Кад је свршен нишан, онда се код девојачке куће искупи сијасет була. Свака донесе по једну пару, али мора бити златна. Једна од була игра улогу „приказивачице“. Која год була даде пару, ова је најпре прикаже: „та и та донела је на дар то и то.“ Ове се паре нижу на свилен црвени кончић, па се после предају млади.

Свекрва од своје стране такође је шиљала дар у златном новцу, који се ниже на огрлицу, и веже млади о врат.

У наоколо до дувара поседају буле на ћилим све једна поред друге. У средини остави се празно место; ту се метне велика синија, пуна дувана. Буле пуше, пију кафу, шербет и лимунаду. Међу тим ћочеци играју и превијају се и у даире ударају. Највећу награду добија онај ћочек, који се вешто на узначке пресавије. [96] Новац му се меће на чело. Весеље бива засебно; људи за се, жене за се.

Кад је свршен велики и мали нишан, онда иде испит, и он се врши између младожење и невесте невиђено, кроз врата. Момак пита девојку хоће ли поћи за њега, и она одговара изнутра да хоће.

Кад се сврши велики и мали нишан, и испит између момка и девојке, онда долази свадба. Свадба почиње у среду и траје три дана. А бива овако:

Искупи се мноштво була у кући девојачкој. За тим се невеста прати у хамам, и с њоме иду само буле. Тај дан амам се закупи, и нико нема права у њега ићи.

За два три дана раније, младожења шаље о свом трошку доста к’не. К’на се забрка у легену: ту се забоду лојане свеће и леген се носи напред. Поред легена иду ћочеци, певају и у даире ударају, а за невестом иде пратња. Кад се дође у амам, невеста се окупа и у свечано рухо обуче. За тим се неколико пута обведе око ђубекташа. Пред њом иде једна була, која [97] у тој прилици врши улогу оџе. За време обилажења око ђубекташа ћочеци играју, певају и у даире ударају. Тиме је венчање свршено, и од тог тренутка сматра се невеста као жена, а младожења као муж.

Али тај дан невеста не иде у кућу младожењину, већ у родитељску. Сутра дан, опет се искупљају буле, гости, и сад настаје најзанимљивији призор. Млади намажу к’ном руке до лаката, а ноге до колена; лице јој разним бојама ишарају, вараклеишу и златним прашком поспу. По лицу се праве различне шаре. Од многе боје и варка лице се тако збрчка и стегне, да млада тај дан ништа не може да једе, само јој малом кашичицом сипају у уста шербета или каве.

За тим се на сред собе простре на двоје пресавијен јорган; млада се завије у некакво платно, легне на прострт јорган; око ње се упале лојане свеће и она лежи као мртвац.

У то време шарају се по лицу и челу млади разне шаре и цветови. Сем тога обоје јој, се руке до лаката и ноге [98] до колена; набију се платнене кесе и на ноге и на руке, те се к’на још боље ухвати и окори, тако, да ју је тешко спрати.

У Турака су биле нарочите вештакиње, које су овај посао вршиле. Кад је та вештакиња ове шаре шарала, ћочеци су играли и певали, а сви домаћи, женског пола седе око младе и плачу. Ово се сматра да је невеста — удавача умрла аа ту кућу.

Сутра дан — дакле трећи, долази младожења у уречено време да води младу, и дође на колима. Обичај је био да младожења дође по младу порано, у свануће. Из куће до капије спреми се пут који је цвећем накићен и ћилимовима обграђен. У зачељу је пут ћилимом заграђен. Пред ту преграду долази и стаје младожења с поља, а млада изнутра. Рођени брат, ако га има, ако не, онда најближи рођак, изводи младу из куће, доводи је до ћилима, којим је улаз преграђен. Сад настаје погодба: Младожења тражи младу, и обећава да ће дати толико и толико новаца. Млада ћути, а то је знак да је [99] мало обећао. Младожења по други пут иште младу, и даје још више новаца. Млада опет ћути, што је знак да је још мало. Младожења и по трећи пут иште младу и истура највећу суму; тада му се млада предаје. Он је узима на руке и уноси у кола. За овакве случајеве родитељи младини још у напред науче своју кћер колику ће суму новаца тражити,— а према имовном стању младожење.

За тим настаје шетња по вароши, и млада се шаље у харем, код младожењине куће.

У случају развода брака, она сума новаца коју је младожења обећао при примању младе сматра се као њена својина, мираз. По турском закону, ту суму мора Турчин издати својој жени, ако дође до развода брака.

Ко добро познаје и наше српске обичаје при прошевини и свадби, тај ће много што шта наћи у тим нашим обичајима, да је чиста и овејана копија турских прошевина и свадаба.... Да ли су Турци од [100] Срба те обичаје попримали, или Срби од Турака, то се поуздано не зна.

Ето, така је церемонија очекивала до неколико дана и кукавну Злату, с малим изузетком; али се она спасла ових глупих, варварских, азијатских церемонија, — спасла се.... или по несрећи, или срећи.

XVI.

Од онога дана, кад је Злата испричала старој були, од ког је рода и порекла, Дурџана је била врло често сетна, и замишљена. Дотле је она врло ретко из своје собе излазила, а од тада би се врло често до зуба забулила, вереџу обукла и некуд одлазила, рекавши Злати „Седи ти ту, ја ћу сад доћи....“ Злати је ово пало у очи, па је све нешто копкало да дозна, куд одлази стара була?

Једног дана беше отишао сав харем на некакву турску свадбу. Дурџана се користи овом приликом, забули се и обуче вереџу, па ће рећи Злати: „Седи ти, ја ћу сад доћи....“ Злата радознала приђе [101] прозору, провири кроз решетку, и виде Дурџану како с баштованом нешто полако разговара. Прислони ухо уза саму решетку, е да би чула разговор, али ништа није могла чути.

Међу тим, ево какав се разговор водио између Дурџане и баштована:

Дурџана, ма да је знала, и пак је питала баштована: које је вере и народности?

Баштован је оклевао одговором, и изгледаше - као да није смео да каже..

Дурџана га на ново запита, додавши, да се ничега не боји, и тврду му веру зададе.

Баштован јој одговори: да је Србин, хришћанин.

Тада ће Дурџана рећи: „Кад си хришћанин, заклињем те Пегамбер-Исом (Исусом Христом) да ником не казујеш што ћу ти сад казати.... Дајеш ли ми тврду веру?“

Баштован мало поћута, па ће јој одговорити:

[102]

„Вала, кад ме заклињеш мојом вером, ја ти се њоме и кунем, да никоме не ћу казати, што ми кажеш па макар ме главе стало“.

Дурџана мало поћута, па ће рећи баштовану:

„Ја ћу да те замолим да ми учиниш једну услугу, дајеш ли ми тврду бесу да ћеш учинити?“

Баштован опет мало поћута, па ће старој були одговорити: „Ако будем кадар, дајем ти тврду бесу, да ћу учинити то што од мене тражиш?“

Тада му стара була све по реду исприча: како се у конаку Рашид-Беговића налази заробљена једна млада Српкињица; како се спремају да је потурче и за младог бега удаду; како је та Српкињица сетна и невесела и све једнако плаче, па ће најзад додати: „И ако сам ја турске вере, опет у мојим жилама не тече турска.... већ.... И ја сам некада била....“ И ту ућута.... За тим окрете леђа баштовану, бркну у недра и отуда извади нешто завијено у мушему, а виси јој на [103] гајтану о врату. Добро разгледа око себе, разви мушему и извади нешто колутасто; окрете се баштовану и држећи гајтан, поднесе му онај колутић и рече: „Види добро шта је ово“. Баштован добро погледа и увери се, да је то нека стара иконица у сребро окована, на којој беше лик Свете Богородице. На полеђини иконице виђаше се неки натпис, али га баштован није умео прочитати. За тим се була опет окрену, зави иконицу у ону мушему, и метну је у недра.

Баштован је зачуђено гледао стару булу и од чуда није умео ништа да рекне.

Тада ће Дурџана рећи: „Видиш ову ствар што сам ти сада показала, то ми је најмилија и најдрагоценија успомена из моје младости. Нема тога блага, за које бих ја ову ствар дала. Нека те то увери да с тобом искрено говорим. Ја те заклињем оним светим ликом што га сад мало пре виде, да ми будеш у помоћи, и ником ништа не говориш за ово што ћу те молити да ми учиниш, а ја ти се [104] кунем, да ћу те за твој труд добро наградити.“

Баштован је читав минут ћутао и нешто размишљао; за тим махну руком, па ће рећи старој були: „Задајем ти моју тврду веру, и кунем ти се оним светим ликом, да ћу чувати тајну, и помоћи ти ма ме зашто молила, па макар ме стало живота!“

Дурџана још једном закле баштована, и тада му рећи: „Ја сам рада, да ону Српкињу спасем; ја не могу гледати да је турче, па те братимим да ми помогнеш да је избавимо и то што пре, јер само још четири дана, па ће је потурчити и за младог бега удати“.

Ма да је овај посао био и сувише опасан; ма да је баштован знао да у овакој прилици може часком одлетети глава,

— опет с једно стране заклетва и дата реч, а с друге — помисао, да ће спасти једну хришћанску душу, једну Српкињу, склони баштована те преже и рече старој були: „Све што ми заповедиш, чинићу....“

[105]

Тада му Дурџана рече: „Ти сад одмах да се постараш и набавиш какве старе мушке хаљине; да их донесеш, и ено онде (показујући му руком) у онај џбун да их оставиш, а шта ћу ја даље радити, то је моја брига. За тим да одеш у какав хан где рабаџије падају, и тамо да потражиш сигурног и поштеног човека који путује цариградском џадом и коме би ти Српкињу могао поверити, да је одведе у оно место одакле је она. Само пази да човек буде сигуран, и обећај му добар бакшиш“. За тим стара була бркну у џеп, извади прегрш новаца, пружи баштовану, и рече му: „Похитај, време је кратко!..“ И одмах оде...

XVII.

Сав овај разговор Злата је кроз решетку из собе гледала, али га није могла чути. Дурџана је своју намеру крила од Злате, што ’но реч, као змија ноге.... Међу тим је Злата осећала у души неку малу радост, и све је нешто копкало да дозна: о чему се разговарала стара була [106] с оним човеком што по башти ради, и што се једном приликом прекрсти кад кину.... Чим се Дурџана у собу вратила, Злата ће јој рећи: „Тетка, ја сам све видела кроз решетку.... Хоћеш да ми кажеш шта си се оно разговарала с оним човеком?“ Изненађена Дурџана овим речима, оштро јој запрети, да ником ништа не казује шта је видела, а шта је она с баштованом разговарала, то ће јој тек доцније казати... сада није време.

До овог тренутка баштован је сумњао у искрену намеру старе буле; али добивши новац и заповест шта му ваља радити, потпуно се уверио, да је намера Дурџанина искрена, и одмах се латио посла.

Тај дан оде на телалницу и купи некакве старе мушке хаљинице; одмах их однесе и сакрије у онај џбун где му је стара була казала. За тим обигра све тадашње ханове по Београду, и једва пред сами мрак нађе у некаквом хану неколико рабаџија отуд негде из параћинске нахије. По што их добро промери, он распита: одакле су и чега су ради дошли у [107] Београд. Добивши од рабаџија одговор да су дошли ради неког еспапа, баштован Станко, као радостан, рећи ће: „Баш добро!“ И ја бих имао да пошљем на те крајеве једну ствар, па већ неколико дана тумарам и тражим прилику па не могу да нађем, а баш бих добро платио....“

Тада ће га један од рабаџија запитати: „Је ли велики товар?

— Па и није — лако се може понети.

Један од отреситих рабаџија рећи ће:

Па кад није велика ствар, ми ћемо ти учинити љубав и понети....

Станко га запита: „А кад сте намерни путовати?

— До дан — два....

— Онда добро.... ја ћу сутра опет доћи до вас да се разговоримо.

За тим се Станко диже и рекавши „лаку ноћ“, мрдну веђом на оног отреситијег рабаџију да пође за њим.

Кад су изишли из хана, они се склоне у један буџак, и ту су доста дуго шапутали и нешто се договарали, мотрећи, да их ко год не смотри.

[108]

Станко је заклео рабаџију и узео од њега тврду реч, да ником ништа не ће говорити о ономе што ће му он сад казати. Рабаџија се закуне својом кућом и својим хранитељима, да ће чувати тајну.

Тад му Станко све исприча: како су Турци заробили једну Српкињу; како ће до који дан да је потурче и за младог бега удаду; како је та Српкиња у најжалоснијем стању; како непрестанце јадикује. И најзад каза рабаџији и то, како се с њиме једна стара була договорила, да ту Српкињу избаве, и како се с њим побратимила. Шану му још и то, да је код те буле видео једну малу округлу икону, на којој је лик Свете Богородице, коју була у недрима држи. За тим додаде: „Ти ћеш учинити велики севап, а добићеш и добар бакшиш“.

Рабаџија мало поћута, па ће рећи: „Ми смо тамо као мало начули, да је некаква девојка заробљена, да је јединица, да је родитељи једнако на све стране траже, а не могу даје нађу. Ти рече, да је она ту негде?...

[109]

— Јест она је ту, и ако се не избави како год, њу ће Турци потурчити најдаље до три дана.

Тада ће рабаџија рећи: „Ако можеш ишчупај је из некрштених руку, предај је мени, а ја ти се кунем својом децом, својом кућом и срећом, да ћу је здраву и читаву одвести њеном оцу и матери. А одакле је та девојка?

— Она је отуд негде од Мозгова, одговори Станко.

— Е, па добро, то није од нас далеко.

Сад Станко уговори дан поласка с рабаџијом, и место где ће се састати да му девојку преда.

Овај се разговор водио у среду у вече, и договоре се да рабаџије пођу у четвртак у вече. А место где ће се састати да му Злату преда, беше онај висак близу данашње Ашик-Михаилове механе, мало у лево у густој шуми, ту негде над данашњим селом Миријевом. Уговоре још и ово: Ако рабаџија пре дође на одређено место, он да чека Станка; ако Станко пре дође, он да чека рабаџију.

[110]

Још једном узе Станко тврду веру и поштену реч од рабаџије, каже му: „лаку ноћ“, и „у здрављу“, и пође додавши, да ће сутра у то доба опет доћи да се виде и договоре.

Сав разговор између Станка и рабаџије слушао је из једног прикрајка — други рабаџија. Чуо је да се помиње нека заробљеница, чуо је некакав бакшиш, чуо је и место где ће се састати; али о томе ништа није хтео говорити осталом друштву.

Међу тим, чим је Станко отишао, да по заповести Дурџаниној потражи и купи какве старе хаљине, Дурџана је из своје собе сваки час погледала кроз решетку на прозору, и чим је спазила да Станко дође у башту и остави завежљај на уречено место, она опет рече Злати: „Седи ти, сад ћу ја доћи!...“

Дурџана сиђе у башту, отиде код онога џбуна, обазре се на све четири стране, завуче руку у џбун, извади завежљај, сакри га под вереџу, и упути се на горњи бој. Чим уђе у собу окрете Злати леђа, [111] саже се, отвори један долап, и ту метну онај завежљај.

Чим је стара була из собе изашла, радознала Злата притрча прозору и пажљиво је кроз решетку вирила, куда ће Дурџана и све је видела....

Кад Дурџана уђе у собу, Злата чисто заусти да је запита: „Шта си оно, тетка, донела из баште?“ Али се у исти мах сети шта јој је стара була заповедила, па ућута...

Вас тај дан била је Дурџана замишљена, и као хтела је нешто да каже Злати, али се уздржавала. Само ју је два пут запитала: „Зар ти се не допада овде?... Би ли волела да идеш одавде?...“

Одговор Златин на ова питања беху дубоки уздаси и плач... Јер и она беше опазила шта јој се спрема, и шта је чека...

XVIII.

Сутрадан, а то је било у четвртак, био је дан амама, кад сав харем и на читав дан одлази у амам. Овај пут хтели су повести и Злату, — јамачно, у намери [112] да је познаду с оним ђубекташом, око ког ће је обводити кад је буду удавали за младог Рашид-Беговића.

Џемиле, мати Изединова, а намењена свекрва Златина, још у вече заповеди Дурџани, да се Злата спреми. Старој були ово не беше по вољи, али се одмах досети, шта јој ваља радити.

У вече кад је било време за легање, Дурџана ће рећи Злати: „Сутра иде харем у амам, па хоће и тебе да воде; али ти ни по што немој ићи! Сутра рано да се не дижеш, учини се као да си болесна, а ја знам шта ћу казати.“ Злата тако и учини.

Сутрадан, кад је било време поласку у амам, Џемиле уђе у собу Дурџанину, и погледа у онај ћошак где је Злата спавала, и виде је да још лежи и спава. И као срдито запита стару булу: „За што се Злата није спремила?“

Тада ће Дурџана рећи: „Злата сву ноћ није тренула. Још од синоћ је нешто занемогла, и тек пре пола сахата мало је заспала.“

[113]

Овим одговором задовољи се Џемиле, па невесела и замишљена оде у амам са свим харемом, наручивши Дурџани, да надгледа Злату и да је понуди каквим леком.

Чим је харем отишао у амам, Дурџана приђе прозору и нешто је дуго вирила кроз решетку. У једном ћошку баште угледа Станка; одмах се забули, обуче вереџу и право пође у башту њему. Злата још спаваше.

Идући преко авлије у башту, Дурџана се обазирала — то на једну то на другу страну, добро мотрећи, да је ко год из комшилука с прозора не спази.

Чим се приближи Станку, одмах га запита: је ли нашао какве путнике — рабаџије?...

Станко јој одговори да је све готово....

Була ће му рећи: „Сутра је петак, а прекосутра субота. У суботу Српкиња мора бити потурчена. Па за то још ове ноћи она се мора избавити....“

За тим мало поћута па ће рећи:

„Довече, кад се смркне, и пре него што ће се затворити капија, ти да се сакријеш [114] у најгушћи џбун у башти; ту да чекаш док избије на градској кули сахат пет. Чим избије сахат пет, ти очекни један черек; узми подугачак прут, полако се прикради мом прозору, и само њиме пошашољи по решетки; а ја ћу спремити све што треба. Добро пази! Буди на опрезу да не заспиш!...“ То рече Дурџана па се врати у конак.

Тај дан Џемиле и остале буле дошле су, преко обичаја, много раније кући из амама. Стара Џемиле, чим је дошла, одмах је походила Злату и запитала је: како јој је, и да ли се боље осећа? Злата је лешкарила и претварала се, по науку старе буле, да јој још није добро.

Пред вече, тај дан, отиде Станко у онај хан да се види с рабаџијом, и да уговори кад ће поћи. Рабаџије су биле спремне, и намераваху, да се још тог вечера крену на пут. Станко изазове оног отреситијег рабаџију и на само му каже, да задржи друштво и да одмах у вече не пође, него [115] на два три сахата пред зору. Рабаџија му да реч да ће тако учинити. За тим Станко и последњи пут рече рабаџији: „Ако дођеш на уречено место пре, ти ме чекај; а ако ја дођем пре, чекаћу те.“

Станко се одмах врати у конак. Беше се ухватио први сутон. Он полагано уђе на капију у башту и сакри се у један ћошак где беше најгушћи зимзелен.

Мало за тим и стара слушкиња обиђе и једну и другу капију, и виде да ли су метнуте чивије; за тим се мало прошуња по башти, и видевши да је све у реду, оде у своју одају. Прошла је баш мимо Станка, али га срећом није опазила.

Беше наступила прва половина месеца августа. Ноћ дивна, каква само у том месецу може бити. Небо је било шаровито; месец беше на измаку, и тек се рађао пред саму зору. Мирис од цвећа и воћа испуњавао је дивну и раскошну башту Рашид-Беговића. У једном ћошку те баште беше се шћућурио Србин — Станко, и чисто не дишући, бројао је сахат по сахат на кули београдског града. [116] Ноћ беше тиха. По тој ноћној тишини разлегаше се са зидина кобнога града београдског глас турског стражара: „Азурала-а-а!“ Искуца: први, други, трећи и четврти сахат... Станко је све редом и тачно бројао, а бројала је и стара Дурџана....

Међу тим у целом конаку Рашид-Беговића влада је мртва тишина. Харем је тај дан био у хамаму, и разуме се буле су спавале као окупане.... Ником ни на ум није падало оно, што ће се ту ноћ догодити у конаку....

Нигде ни на једном прозору не виђаше се светлости. Само на прозору Дурџанине и Златине собе тињала је слаба светлост — једва се могла опазити кроз ону честу решетку на прозору.

Да за један тренутак завиримо у ту кобну собу, те да видимо шта је радила стара Дурџана и Злата.

Чим се све утишало у харему, — а стара је була већ знала то време, она поче испонајлак спремати Злату за бегство. Најпре јој све по реду исприча: како је дознала, да ће је у суботу потурчити, [117] да се за то у велико чини спрема; за тим да ће је удати за младога бега, да ће свадба бити одмах после турчења до неколико дана; да су венчане хаљине наручене и да су већ готове. У кратко јој исприча цео апсенички живот који је очекује у харему, и најзад јој рече: да више никад не ће видети своје родитеље и свога брата.

Злата још не беше сазнала праву намеру старе буле, па ће јој рећи: „Тетка, ја све то видим и опажам. За ово два месеца и нешто више, мени је овде било као у гробу. Да ти ниси била тако добра према мени, ја бих полудела!... Мени је овде тешко. Ја сам се ужелела својих родитеља, свог јединца брата, Мозгова, Зеленових Њива, Венца и Пландишта. Али шта да чиним? Ја сам слаба женска страна, Турци ме заробили, а нема ко да ме избави....“ И бризну у плач....

Дурџана јој рече: „Не бој се! Бићеш избављена; само буди паметна и слободна.... Мој живот нека остане у турским рукама, а ти мораш бити спасена.“

[118]

Злата је сва дрктала од радости. У овој старој були она је видела свог анђела чувара, видела је своју избавитељку; али још не беше дошло време, да се та њена машта и оствари....

Међу тим се приближаваше време, да и последњи — пети сахат откуцне.

Стара була узе лојану свећу, бркну у џеп, извади кључ и отвори нека тајна вратаоца у зиду од собе. Уђе унутра и тамо се забави неколико минута. Кад отуда изађе, изнесе један ћемер и метну га на миндерлук. За тим заповеди Злати да се свуче. Злата је послуша. Дурџана се саже, отвори онај долапић и извади отуда некакав завежљај и одреши га. За тим припаса Злати онај ћемер, рекавши јој: „Ту имаш доста!... Боље је, да ти то носиш, него да Турци после моје смрти ждеру и уживају...“

Из завежљаја извади старо рухо, и рече: „Облачи се брже!...“ Злата оклеваше, али је она пожури: „Брже! Већ је време ту!...“

[119]

И Злата се обуче..,.

Док се она облачила у мушко рухо, Дурџана узе лојану свећу и њоме добро подмаза шарке на вратима.

На градској кули откуца пет сахата... Дурџана задркта.... И Станко је у тај мах задрктао, а срце му закуца како никад дотле није....

„Још черек и Станко ће се јавити,“ помисли у себи Дурџана....

За тим загрли Злату, обли је сузама и читав минут држала је у загрљају. Откопча јелек, скиде с врата ону иконицу, принесе свећу, и рече јој: „Загледај добро! Пољуби ту слику.... Нека ти је она помоћница....“ Злата пољуби иконицу и стара Дурџана обеси је о врат њен.

У тај мах, чу се шашољење прута по решетки на прозору....

Дурџана је имала само још толико времена да рекне Злати: „Ја сам твоја несрећна тетка Смиља, а сада Дурџана! Бежи и поздрави ми брата Милојка!...“

Кад Злата чу ове речи, она се баци у наручје старој були, па ће јој рећи: [120] „Ја не ћу да идем! Ја ћу с тобом да живим и да умрем!“

Дурџана јој одсечно рече: „Бежи! Бежи! јер ћемо обадве пропасти.... Пропашће и добри Србин Станко....“

За тим полагано отвори врата, узе је за руку и сведе је низ басамаке....

У једном залатку чекаше Станко.

Стара Дурџана доведе Злату и предаде је Станку. У исти мах даде му некаква два замотуљка, шану му на само ухо: „Један теби а други оном човеку!..“ Кад је Станко већ хтео да пође она му кроз сузе рече: „Аманет ти Божји моја Злата!... Бежите, и ти се више не враћај!...“ Злата је сва дрктала као прут.

Одмах до Рашид-Беговићевог конака беше једна осредња турска кућа, преграђена високим зидом. У зиду је био мали капиџик, — тако звана комшијска капија, кроз коју су буле долазиле једна другој у госте и на посело.

Станко узе Злату за руку, и полако јој шану: „Хајд’ само за мном.... Не бој [121] се!...“ Доведе је до оне комшијске капије, полагано извади чивију, отвори капију, разгледа добро по башти и пропусти је напред. За тим и он уђе у комшијску башту. И још лакше притвори капију. За тим узе Злату за руку, па полагано поред зида, који беше обрастао бршљаном, доведе је до главне капије, што излази на сокак — у чаршију. И из те капије извади чивију, полагано отвори врата, промоли главу, и добро разгледа и горе и доле по сокаку, па кад виде да нема никога, он Злату протури напред, за тим и сам изађе и полако притвори капију. Обазре се још једном уз сокак и низ сокак, па ће јој полугласно рећи: „Хајд’ за мном!...“ Дуго служећи у тој махали, Станку је био познат сваки буџак у том крају. Чим изиђу из тог тесног сокака, Станко скрене мало у лево, и дође до палисада, којим је у то време био Београд ошанчен. На много места палисад беше отрулио и велико прошће попадало, богаза је било доста. Турске страже стојале су: на Видин-капији, Стамбол-капији, Варош-капији [122] и Сава-капији. Ту негде близу чесме, у данашњој скадарској улици, провуче се Станко са Златом кроз један богаз, скрене мало у десно, — подаље од Видин-капије, дохвати се њива и ливада, и дође до Слатких Вода, ту где је данас палилуска касарна.

Нешто од брзог хода, нешто од страха, беше се Злата уморила, па ће рећи Станку полагано: „Да се мало одморимо....“

— Сад вала можемо, рећи ће Станко, сад се ничега не бојимо. И три пут се прекрсти, рекавши полугласно: „Валим те, Боже, на твоме дару!...“

Тек сад Злати паде на памет, да је то онај човек, кога је она кроз решетку прозорску видела, да се два пут у башти прекрстио, кад је оно кинуо. Добро погледа у Станка па га запита: „Јеси ли и ти српске вере?“ — „Па како бих се крстио, да нисам хришћанин — српске вере!...“ одговори он. Тада се и она три пут прекрсти....

После два месеца и нешто више ово је први пут што се прекрстила.

XIX.

[123]

Кад су се мало поодморили, Станко пође напред а Злата за њим. Дошавши до испод „Булбулдера“, Станко скрене у лево мало подаље од цариградскога друма, пређе поток булбулдерски и дохвати се честе, којом у то време данашњи голетни Врачар беше готово сав обрастао.

Кад су се дохватили честе, они пођу лакшим кораком, јер беху ван сваке опасности. Уз пут је Злата о много којечему питала Станка, и он јој је на питања одговарао. Она му је причала све по реду: како су је Турци заробили, како је туговала за родитељима и братом, како је јединица у оца и матере, и како једва чека да види своје родитеље....

Станко је био нешто замишљен, и кад је она говор свршила, он ће јој рећи: „Видећеш, ако Вог да!...“

Беше већ и зора зарудела.... У разговору нису ни опазили, да су већ стигли на онај висак над селом Миријевом. Ту је близу било и уречено место, где [124] ће Станко предати Злату. Станко је све једнако погледао низ друм цариградски, који иде од Београда. Рабаџије још не беху стигле....

Мало не потраја и сунце грану.... Његови сјајни зраци падоше на лимене врхове витких џамија турских и одсјахиваху с источне огране.

И Злата, као и отац јој, кад угледа Београд и ону гомилу великих и малих кућа, запитаће Станка: „А које је оно село?

— Није то село, дете моје. То је Београд“, рећи ће Станко....

Злата сва претрну, и уплашено рече: „Ама зар је то тај проклети Београд где сам ја тако дуго робовала?

— Јест то је Београд,“ рече јој Станко....

Она за тим погледа на Саву и Дунаво па запита: „Какве су оно големе воде?...

— Оно је Сава и Дунаво,“ одговори Станко.,..

Она погледа преко Саве и Дунава, и кад виде сремску и банатску равнину, [125] што је пукла у недоглед, а по њој се белуцкају села и некакве високе куле, она ће запитати: „Шта се оно бели онамо по оној равнини? Какве су оно куле?“

Он јој каза да су оно села, а оне куле — цркве и звонаре.

Злата никад у своме животу није чула звона; јер у то време Турци нису дали Србима ни да зидају звонаре, нити да звона звоне....

А какав ли народ тамо живи? Да нису и тамо Турци?

Нису, дете моје! Тамо живе Срби, који се исто овако као и ми часним крстом крсте.

Злата угледа и Фрушку Гору, угледа Медведник и Цер, па запита: „Које су оно планине? Да није оно Озрен, и Стара Планина и Јастребац?

— Није, дете моје. Те се планине друкчије зову. Озрен, Јастребац и Стара Планина далеко су одавде....

Док је Злата овако запиткивала, Станко је, одговарајући јој, све једнако погледао [126] низ друм цариградски, и на један пут као у радости узвикну: „Ха! ево их!...“

С тог виска видео се лепо — као на длану онај дерлац испод данашње „Ашик-Михаилове механе,“ а видео се и онај старински друм како је уз тај трлац вијугао. Тим друмом беху се наврстала четвора-петора кола рабаџијска. Биволи, ногу пред ногу, мицали су се, и једва се могло опазити да се крећу. За једно сто педесет до две стотине корака беше изостао један рабаџија од свога друштва, и изгледаше, као да му је један биво укован.

Тај рабаџија навлаш беше изостао од својих другова. Он је од њих крио, шта је уречио са Станком. — А крио је за то, што му се непрестанце врзао по памети онај обећани бакшиш, који он не беше рад да дели са својим друштвом....

Она четвора кола што беху напред одмакла, прођоше и даље у шуму замакоше. Станко се присети, да ће то бити онај рабаџија што беше заостао, с киме је он уречио да му Злату преда. И није се преварио. Јер чим рабаџија дође од [127] прилике на спрам уреченога места, добро разгледа и лево и десно, па онда окну своје биволе; метну један пањ под кола, мало постоја па врдну у лево у шуму. Тумарну овамо онамо, док на једном пропланку угледа Станка и поред њега једног младог момчића. Станка одмах познаде, и право се њему упути. По што се здравише, Станко ће рећи рабаџији: „Јеси ли на речи?“ Рабаџија му одговори: „Јесам.“ — „Вала ти, брате, ти си поштен човек....“ За тим пружи руку на Злату и каза му: „То је та робињица коју сам из турских канџи избавио, и једну хришћанску душу спасао.... Предајем ти је здраву, читаву. И сам си родитељ, знаш како боли родитељско срце за својим дететом. Чувај је као своје дете, па ће Бог и твој пород благословити!“

Рабаџија се закле свим што му је најмилије на свету: својом децом, својом кућом и малом, да ће Злату у путу пазити и чувати, и да ће је сам собом, чим кући стигне, њеним родитељима одвести и предати.

[128]

После ових речи, Станко се уклони мало на страну и зовну рабаџију. Бркне у недра, извади један замотуљак у коме су били новци и пружи га рабаџији, рекавши: „Ево ти за твој труд. Буди овој јадници родитељ у путу.“ За тим приђе Злати, загрли је и у чело пољуби, пожелевши јој да жива и здрава својој кући дође, и своје родитеље обрадује. Она га пољуби у руку и захвали му се на труду како је знала и умела. С рабаџијом се Станко пољуби у образ, и још једном препоручи му Злату.

Злата је изгледала као прави мушкарац. Била је обучена у некакве старе издрпане чакшире и некакав гуњ; на глави је имала повелику шубару, тако да нико не би могао ни помислити да је то женски створ.

А да би се још боље затурио траг, Станко и рабаџија договоре се и надену јој име: Радојко.

Злата оде с рабаџијом.... Кола се кретоше, и Станко је с оног пропланка све дотле гледао, док кола у шуму не замакоше.

[129]

За тим се окрете на Београд и добро га погледа, па ће у себи рећи: „Ја тамо више не смем....“ Обазре се на све четири стране, за тим се прекрсти, ухвати пут у десно, право на Дунаво. Ту негде ниже Вишњице, близу Великога Села, срећно се превезе у једноме чуну на ону страну преко Дунава....

XX.

Тај исти дан, рано у јутру, беше се подигла читава граја у Рашид-Беговића конаку. Стара Дурџана трчала је по трему као суманута, и само се чула вика: „Нема Ђаурке! Нема Злате! Куд се дела? Држ’ те је? Побегла је!“ Чак стрча у башту, обигра свуда и на све стране и као бајаги, ништа не нашавши, врати се горе у своју собу. За тим истрча горе у трем, и још јачим гласом поче викати и у груди се бусати.

На ову њену вику дотрча Џемиле, и још две три буле, и усплахирено и уплашено запиташе Дурџану: „Шта јој је и што виче?...“

[130]

Дурџана је само изговарала: „Ђаурка.... Нема Ђаурке! Побегла је!... Аман, побегла је!..“

Кад Џемиле дознаде у чему је ствар, она се још жешће разгоропади: трчала је као бесомучна, као наљућена тигрица — то на једну то на другу страну; претурила је сав харем, завирила је у сваки долап и у сваки буџак, е да ли је не ће где год наћи. Чисто изгледаше као да је неко њено рођено дете украо и одвео.... Трчала је и сама по башти; опет се попела на горњи бој, опет претурала долапе да чак и сав таван претресе. И кад нигде ништа не нађе, она седе на шилте у оном ћошку где је Злата обично спавала, и горко зајеца.... Кроз плач је спомињала Изедина и Ђулзаиду.... И Дурџана је плакала....

Кад се мало прибрала, Џемиле запита Дурџану, како је то било, куда се Злата могла денути, и чисто јој се чињаше неверица, да је могла побећи. И опет поче да претура по долапима; још једном сиђе у башту, обигра сваки кутић и сваки [131] џбунић, и кад ништа не нађе, она плачна пође у харем. Уз пут погледа на комшијску капију, опази да нема чивије; брже боље отвори комшијски капиџик; поред зида комшијске баште смотри неке стопе; потрча комшијској капији, па кад и тамо не нађе чивију у капији која излази на сокак, тада јој беше јасно, да је Злату неко украо те ноћи и одвео....

Најтеже беше умирити младога беговића, Изедина. Кад је чуо да му је Злата украдена и одведена, он је јурио час на једну, час на другу страну као разјарен тигар. Најзад повика: „Коње!“ и хтеде послати потеру на све стране; али га стари Рашид-Беговић задржа, рекавши му: „Синак, такав ти је к’смет! Алах није судио да буде по нашој жељи, и ми се морамо покорити тој судбини.... Да је Ђаурка волела нашу веру, она би је и примила; да је миловала тебе, она би се за те и удала.... А овако — Алах ћерим — од Бога навака....“

Да ли су ове речи старог Рашид-Беговића и колико утицале на младог бега, [132] то се не зна.... Али се зна то, да се после Златинога бегства млади бег, дуго, дуго није хтео женити, толико је замиловао своју несуђену Ђулзаиду.

Тај исти дан учињена је као и нека истрага у конаку Рашид-Беговића. У харему сва тежина кривице пала је на стару Дурџану. На њу су сумњали да је она помогла Злати да побегне. Дурџана се није много ни бранила.... Она је само говорила: „Нека ми је Алах у помоћи! Грех на моју душу!...“

Пало је у очи да се тај дан Станко баштован нигде није видео.... Чекали су га да дође у вече, али он не дође. Кад и сутра дан не дође, тада је јасна ствар била, да је он Злату украо и одвео....

Неколико дана говорило се у харему и комшилуку о Златином бегству. Туговала је Џемиле, али је њен син Изедин био неутешан; неколико дана није се никуд макнуо из куће, — нешто од стида, нешто од жалости....

XXI.

[133]

Оставимо Изедина, Џемиле и сав харем нека тугује за Златом (имао је и за ким!], а ми да се упутимо за оним рабаџијом, што се онако страшно закле: да ће Злату у путу пазити и чувати као своје дете и здраву, читаву њеним родитељима одвести и предати. У први мах он је тако и мислио, и чисто је гледао како ће се њени родитељи обрадовати кад виде своје, скоро већ прежаљено дете, да је на ново оживело и да је опет у њиховом загрљају. Он је још у напред уживао и чисто пливао у радости: како ће му њени родитељи бити захвални, како ће га поштовати и уважавати за његову велику доброту, коју је њиховом изгубљеном детету учинио. Најзад у себи рече: „Вала, кад је одведем, три ћу дана гостовати код њених родитеља!...“

Па можда би све то тако и било, и нема сумње, да би тако било; али грамзивост, себичност угушише ове племените помисли!... Несрећни новац усели антихриста [134] у срце и душу овога човека; савест му се помрачи, он завади себе и читаво своје потомство с Богом и његовом вечном правдом....

Чим се рабаџија Новак кренуо (тако ћемо га од сад звати), не беше одмакнуо ни двеста корака, он се поче по недрима пипати.... Онај замотуљак што му Станко предаде све га је нешто жуљио и тиштао! Два пут три вадио га је из недара; пипао га. Нешто у замотуљку шушти! Опажа да су паре, — али не зна, је ли злато или сребро и колико има. Кад је био на оном брдашцу над Болечом, Новак није могао даље издржати. Окну биволе, и рече Злати: „Почекај ти мало, сад ћу ја доћи!“ па врдну лево у шуму. Кад се виде сам, обазре се на све стране, грчевито завуче руку у недра; извади онај замотуљак, и кад га је почео дрешити, тако су му руке дрхтале, да га је једва одрешио.... Лако је замислити (а нарочито људма грамзивим за новцем) како је Новак разрогачио очи, кад је видео у том замотуљку чисто — суво злато! Ту [135] је било: махмудија, рушпи, и по нека урубија. Он хтеде избројати, али су му руке тако дрхтале, да је две три рушпе у траву испустио и једва нашао. Како — тако, завеза крпу, стрпа је у недра, и рече у себи: „Колико је да је, доста је!... Хвала Богу на његовом дару!... Овоме се нисам никад надао....“ И баш у том тренутку, кад се из шуме својим колима враћао, заче се у његовој души паклена мисао: да дозна, да ли је и Злата какав бакшиш из Београда понела.... Дође му на памет и Станко, па ће сам себе запитати: „Боже мој, колико ли је онај добио?....“

Вративши се колима крене даље, — али тако полагано да су се биволи једва мицали. Нешто је почешће погледао у Злату, махнуо би руком, и поче нешто сам са собом да говори....

Низ ону низбрдицу пред Болечом, узе биволе за пороже, и полако сведе до у равнину. Ту стаде и читаво пола сахата одмарао је биволе. Кад је стигао у Болеч, беше превалило по дне. Ту запита механџију: је су ли прошле какве рабаџије?

[136]

Он му одговори да јесу, и то доста подавио.

— Где ли сад могу бити? запитаће Новак.

— Па ја не знам, али су могли од прилике стићи до на онај висак над Гроцком.

Новак се вајкаше, и као санћим прекореваше друштво што га је оставило. Међу тим другови су његови више пута застајкивали, а у Болечу више од два сахата одмарали се и чекали га. Најзад кад га не беше да дође, они науме да наставе пут, и да га у Гроцкој сачекају.

Новак искошка биволе, положи им да једу, па се и сам са Златом мало прихвати. Ту се одмарао чак до заранака, и тек тада укошка биволе и настави пут, — најлак.

Чим је одмакнуо од Болеча за један непун пушкомет, почео је запиткивати Злату — о овоме, о ономе, па ће најзад упитати: да ли јој нису што од јела спремили на пут, да ли јој није што дао онај човек што ју је довео из Беграда и њему предао итд.

[137]

Она је на сва питања безазлено одговарала: да од јела ништа није понела, да јој онај човек ништа није дао, па се тек присети и рече: „Ха! Баш кад смо хтели поћи, моја тетка, стара була, нешто је око мене тешко опасала. Ја не знам шта је, само ме много жуљи.... Може бити да је ту што год метнула!...“

Нешто тешко око ње опасала?... Хм!... рече у себи Новак.

— А шта ли ће то бити? запита Злату.

— Па ја не знам, — одговори она.

— Баш би добро било да видимо....

— Па тешто да видимо...

Новак окну биволе....

Злата отпаса ћемер и пружи му рекавши: „На! Ето па види!...“

Новаку задркташе руке. Отпекља пређицу на ћемеру; извуче мушему на дугачко а поуско сашивену. Нагну на једну страну; из мушеме посукта све сама рушпа, махмудија, урубија, и по неки дукат шљивак.... Новак тек сад разрогачи очи и чу се из дубине његових груди потмуо глас: „хааа!!!“ За тим врати новце у мушему, [138] запекља пређицу, па пружи Злати рекавши: „На, опаши!...“

И Злата равнодушно опаса ћемер око себе.... Она јадница није ни знала шта је то на што је тако Новак очи разрогачио, и толико се зачудио....

Видела је и познала да су то паре, али она то није умела да цени....

Кренуше се кола и пођоше даље. Новаку је једнако био пред очима ћемер. Злато истера из његовог срца анђела мира, анђела чувара; на његово место седе сотона и поче кроз уста Новакова овако говорити:

„... Јест, ћемер велики.... злата много... ја бих срећан био, обогатио бих се.... Не бих морао више рабаџијати и овако се мучити_ Па и моја деца, чак и потоњи нараштаји били би срећни и задовољни....“ Да јој узме онај ћемер?... Али може се прочути.... Погледа у Злату, и виде како смерно с друге стране кола иде и ајиска биволе, да мало брже иду.... Сунце се већ беше спустило над гору.... Још мало, па ће и сести....

[139]

Новак је ишао полагано. Често је застајкивао, нешто шаптао сам за се, па би по кашто и руком махнуо. Једном је шта више гласно рекао: „Тако је! тако мора бити, па куд пукло да пукло!...“

Злата се чисто трже, кад он ове речи изусти, и погледа га....

Он се чињаше невешт, и као бајаги поче ајискати биволе....

Опет се замисли, поче чешће застајкивати и шаптати: „Јест, новаца много, ја бих био богат човек.... Да јој отмем? Она ће мом друштву казати.... Да је уб...?“ Ту застаде и замисли се... А моја заклетва, — она тешка заклетва?... Не, не ћу! Хоћу да јој узмем половину.... И заслужио сам, па и право је, јер ћу је одвести родитељима, обрадоваћу их, они ће ми бити захвални.... они ће ме частити... Баш, тако ћу....“

Сунце се беше смирило и први се сумрачак спустио. Биволи су се полагано кретали.... По нека веверица ја грабљива ноћна тица шушне на шумарку, и Злата [140] би се тргла и уплашила... Али чега се има бојати, кад је ту чича Новак?

„....Али, да ми је и она друга половина ћемера, баш би добро било.... Ја бих срећно и задовољно живео са својом породицом. Али моја заклетва?.. Па шта, зар се људи мало пута куну, па не одрже заклетву? То није ништа.... Ја ћу приложити цркви, манастиру.... Ово је згодна прилика.... Никога нема... нико не ће видети.... Родитељи су њу већ прегорели.... Ко ће од мене потражити рачуна?... Зар и други људи не убијају, па ником ништа!..“ Јурну му крв у главу, очи му закрвавише, — он изговори у себи: „Ћемер мора бити мој!... Она мора умрети!...“ И на један мах окну биволе... Биволи стадоше. Он викну: „Злато!“ Она се одазва: „Ој!“

— Ја сам жедан.... пио бих воде.... Је си ли ти жедна?...

— Па и нисам, али бих се могла мало напити, одговори она....

— Ту близу у шумици има један леп кладенац. Нека кола; хајдемо ми да се напијемо воде....“

[141]

И пођоше. Он напред она за њим....

Кад су доста подалеко зашли у честу, Новак се поче обзирати — то на једну то на другу страну, као бајаги тражећи где беше кладенац, и заустави се на једној рудиници.... Читав минут стојао је замишљен.... Преко памети пређе му: и дана заклетва и родитељи Златини, и њихова радост кад виде своју јединицу, — све то у тренутку ока прохуја.... Место тих племенитих, тих човекољубивих мисли, појави се пред очима овог клетво-преступника ћемер пун злата.... Злато му очи заслепи и свако човечанско осећање угаси, угуши, поништи.... И он — несрећник, трже нож из листова, шчепа Злату, обори је на земљу и закла је као невино јагње!... Један пут — два чу се крчање испод гуше Златине... два три пут праћну се јадна жртва.... пружи руке к небу.... спусти их на груди и прекрсти.... Још се једном чу тихо и последње крчање под гушом њеном, и све се стиша... Злата је била непомична!...

Овај звер, а не човек, овај бесни пас, који оно хтеде Злату и у сну да удави, [142] кад се она из оне дубоке воде избавила, беше се наднео над своју жртву, и ослушкиваше, да ли још има знака од живота... Злата је непомично у крви лежала.... Он грчевито и брже боље отпаса ћемер од појаса њеног, стрпа га у недра, накрши неколико гранчица, њима покри крвави леш, па онда као бесомучан јурну кроз шеварице, дође својим колима и крете се даље.

Још добре три четврти сахата имао је да путује до Гроцке. Биволи беху уморни, и ногу пред ногу мицаху се.... А Новаку се хтело да долети до Гроцке.... Он је биволе мувао, жажалицом бо, али су они обичним кораком ишли — само помахујући реповима... Он се све једнако освртао, и чисто му се чињаше: неко га јури, трчи за њим!... У један мах чисто му се причу, како баш иза самих његових леђа неко викну: „Стој, зликовче један!...“ Осврте се, погледа.... али никога не беше.... И тек кад је изашао на онај висак над Гроцком, и видео слабо светлуцање што [143] му долазаше од Гроцке, он је нешто мало дахнуо душом....

Боже мој! Шта ли је то гонило, шта ли је то трчало за овим крвником? Ко ли је то могао викнути: „Стој, зликовче један?!!“ кад нигде живе душе није ту било, кад нико није видео онај злочин што га учини Новак у шуми између Болеча и Гроцке?..

Бежи кривац, а нико га не јури,“ вели стари мудрац.

Туђа крв не да мировати,“ вели народна изрека....

„С највећим непријатељем можеш се помирити и наравнати, али никад с немирном савешћу. Највећи је непријатељ човеку немирна савест. Ко је у завади са својом савешћу, тај је у завади с Богом и вечном правдом његовом.

„Бог милује праведнике али и грешницима не остаје дужан. И на деветом колену опажа се прст Божје правде....“

Да, да, невина крв Златина гонила је овога зликовца.... Та је крв вапила пред престолом правде Божје.... Правда Божја [144] викнула је иза леђа овога звера а не човека: „Стој, зликовче један, не бегај!...“

Овај крвави призор десио се у грочанском атару. Ова је шума служила за испуст. По њој су чобани чували и пасли своје овце и козе. Два три дана после овог крвавог призора, опазили су чобани, како се над једним местом вију орлови и гавранови.. Пођу да виде шта је, кад тамо имају шта видети.... Угледају поиздаље некакав оглодан скелет, приђу ближе, и виде да је то костур људски. По дугачкој коси познаду, да је то женски створ.... На оглоданим грудима спазе и ону иконицу у сребро оковану, на којој беше лик Матере Божје.... А ко је то могао бити, једини је Бог видео, а Новак добро запамтио....

XXII.

Око неко доба ноћи стиже Новак у Гроцку. Другови његови, остале рабаџије, беху намирили своју стоку, и хтели су да лежу. Али кад чуше, да им другар дође и окну биволе пред механом, радосно потрчаше [...] [145] и као у један глас повикаше: „Где си, човече, ми изгибосмо чекајући те!?..“

Испресецаним и потмулим гласом поче Новак затурати трагове: „Ја! оставили ме самог, побегли од мене!... И то мије друштво! И то су ми неки људи?!...“ За тим поче причати: како му се наједном месту сломила палица, на другом пукла јармењача; како је уз једну узбрдицу једва истерао кола; како му је један биво укован итд.

Другари његови вајкали су се и правдали: како су га на неколико места чекали, а у Болечу и стоку хранили, и читава два сахата очекивали.... И у том разговору помогоше му те своје биволе искошка, уведе их у хан, веза за јасле и положи им сена.

На сред хана тињаше ватра. Око ватре беху полегали и поспали неки путници. Свуд унаоколо око дуварова беху понамештане јасле. У једном крају беху привезани за јасле волови и биволи, а у другом коњи. Механа није имала ни тавана ни оџака. Густи облаци дима пробијали су [146] кроз ретке редове ћерамиде. Од многог дима беше кров тако почађавио, да су озго све некакве ресе висиле. Под једним кровом одмарали су се и спавали и путници и њихова стока.... Тада не беше механа „по плану“.... И боље!...

Кад намирише биволе Новакове они сви поседаше око ватре. Један од рабаџија чарну ватру, пламен букну и обасја лица. Све рабаџије погледаше у свога друга Новака. За тим се међу собом згледаше.... Видеше на челу и образима његовим некакве пеге засушене крви....Погледаше му руке.... и руке му беху крваве.... Они се још једном згледаше и ућуташе.... Ћутао је као нем и Новак.

Тада ће га један од другара запитати: „Ама, каке су ти то пеге по челу и образима?...“

Новак се маши рукама и протрља чело и образе. Том приликом још се боље видеше крваве руке. Тада ће збуњено рећи: „Може бити да је блато!...“ (и ако блата не беше ни трунка, јер је било напољу суво време)....

[147]

Други ће рабаџија рећи: „Ама то као да није блато.... Назгода, то ће бити крв.... Да се ниси убио, ја посекао?...“

Овим питањем он извуче Новака из забуне, те одговори испресецаним гласом: „Ја.... јест.... и биће крв.... Јес.... кад сам секао и дељао палицу.... мора бити да.... да сам се посекао.“ За тим се одмах диже, нађе крчаг с водом, па уми и руке и лице.

Док се он умивао, остале су се рабаџије све једнако згледале, а један од њих заклонивши уста шаком шану: „Нису чисти послови!“

Кад се Новак уми, он опет седе поред ватре — али мало подаље, — заклонивши се од светлости. Он је ћутао, ћутале су и остале рабаџије....

Један ће га запитати: „Да ниси гладан? Хоћеш што повечерати?“

— Нисам гладан, нешто ми се ништа не једе....“ одговори он.

Уморне рабаџије легоше поред ватре, и заспаше као заклани. Само једном од њих, ономе што шану: „нису чисти послови“, беше се разбио сан, и дуго није [148] могао заспати, али се претварао као да спава.

Беше легао и Новак; али се све једнако обртао и превртао; нешто је завлачио руке у недра и по недрима бркао.... Нешто је стењао и уздисао, а једном се чисто причини оном другом рабаџији, да се Новак најпре као грохотом насмеја, а за тим поче плакати и јецати као мало дете....

И ако беше уморан овај други рабаџија, и ако је требало мало да одспава и да се одмори, њему се тако сан разби, да чак до пред саму зору није ни ока склопио.

После дугог превртања и уздаха, утиша се Новак и као злохудно заспа. Али то беше жалосно спавање.... Он је непрестанце нешто бунцао, помињао некакав ћемер, злато у том ћемеру, како би он богат био, како би се родитељи некакве Злате радовали; а једном као на јави викну: „А моја заклетва?... моја страшна заклетва?“... У тај мах трже се и пробуди. Преврте се на другу страну, и опет вајно заспа. Опет поче да бунца: „Ено [149] некога! јури ме!... Ко то виче: Стој, зликовче један, не бежи!...“

У том и зора забели.... Поустајаше рабаџије.... Устаде и Новак. Он је био сав подбуо; очи су му биле надувене и поткрвављене, — друштво га чисто није могло познати. Био је сетан, невесео, замишљен.... Нешто се пипао око недара.... Рабаџије су се згледале....

Време је било да се стока нахрани и напоји, па да се путује. Рабаџије се дигоше и положише својим биволима. Диже се и Новак те и он положи својим биволима.

Али је сав његов рад и понашање изгледало као преко срца, као од беде.

Један од рабаџија случајно погледа на Новака и виде, да му је кошуља на грудима крвава.

Дође време да се крену на пут. Рабаџије изведоше своје биволе, доведоше до јарма, извадише и метнуше палице под мишке, дигоше руду, и прекрстивши се узвикнуше: „кош!“ Мирни биволи савише вратове и метнуше у јарам...

[150]

Тако је радио и Новак, али се не прекрсти кад је кошкао своје биволе!...

До тог времена, свакад је Новак ишао напред и остало друштво сматрало га је за рабаџибашу. Понудише га и сад да пође напред, али он не хте, рекавши: „Све једно, хајдете ви!“ До тог је времена Новак био свакад весео, у путу је певао и певушио, правио доскочице, те своје друштво веселио.... А сад је све нешто од друштва изостајао, био невесео, замишљен и натмурен; нешто шапутао и сам са собом говорио. У оваком га је стању видео и Милојко, под оним дебелим хладом, кад је оно путовао из Мозгова у Београд, да своју Злату тражи.

Ма колико да су се остале рабаџије трудиле да свога другара разговоре и развеселе, никако им то није за руком пошло. Они су се међу собом шалили, један другог задиркивали, разне доскочице правили, а Новак је само ишао уз своја кола и све је био замишљен. Тек из ретка видели би они како се и преко његових уста превуче као неки осмејак, [151] па одмах за тим — натмури се и чисто се стресе, а пешеве свога гуња тек намакне на недра, да се не виде оне пеге од крви на кошуљи. Неколико пута питаху га рабаџије, што је тако невесео, и да није болестан. Он је као преко срца одговарао: да није болестан, већ да је снио некакав чудноват сан па се боји да му се какво зло код куће и у породици не деси..,.

Кад су били уз једну благу узбрдицу, остале рабаџије беху поизмакле за једно 150—200 корака; биволи су мицали ногу пред ногу, а они се скупили у једну гомилицу, и почеше међу собом разговарати и свакојако домишљати: какав узрок може бити те се њихов друг овако променио. Једни су говорили: „Па дође човеку у животу, те је туробан!...“ Други ће опет рећи: „А може бити, да је заиста снио какав страшан сан....“ Трећи ће рећи: „Све је тако, али откуда му она крв на челу и образима, па му и руке беху крваве? Ено погледајте му кошуљу на недрима, па ћете и ту видети пеге [152] од крви.... То није без никле!...“ Један ће од рабаџија запитати: „Ама збиља, шта би с оном ствари што онај човек у Београду понуди да му понесемо, да ли није који од вас узео и понео, и каква ће то бити ствар?“ Остале рабаџије одговорише, да за то ништа не знају. И онај што запита, рече: „Вала, и ја ништа не знам!“

Један рабаџија ћутао је докле се овај разговор водио, па ће најзад рећи: „Мени сад паде на памет! Кад смо били у Београду, па кад је оно други пут долазио онај човек, што је нудио да му ствар понесемо, он је дуго нешто говорио с Новаком. Ја сам из једног прикрајка слушао и чуо сам како помиње некакву заробљеницу, некакво бегство, некакав бакшиш, поменуше и онај вис над Београдом и да ће се ту састати.... Више ништа нисам чуо!...“

Сад се рабаџије сетише, да је њихов друг Новак баш на том месту изостао.

Онај опет рабаџија, што у Гоцкој није могао да спава, исприча своме друштву, [153] како је Новак ту ноћ немирно спавао, како је некакав ћемер и злато спомињао итд. Еле из свега тога говора видело се, да има нешто, али нико није смео отворено казати....

И ма како да су нагађали и ово питање на сваку руку претресали, и пак нису могли ништа поуздано извести; за њих је та ствар остала загонетка.

Један од рабаџија прекрати говор о томе и рече: „Уста говорила, душа не патила! Сваки нека одговара за свој грех пред Богом.... Само бих ја грешан рекао, да код Новака нису чисти послови!..,“

XXIII.

Још читава три дана путовале су рабаџије до места из ког су били. Тек трећи дан кад су се приближили својим кућама опазило се, да је Новак био нешто мало веселији, — јамачно за то, што ће скоро видети своју кућу и породицу....

Кад уђоше у варошицу X, рабаџије се халалише, рекавши један другом: „Хвала [154] на друштву, и у здрављу!“ И сваки окрете својој кући. Оде и Новак својој....

Беше се ухватио први сутон кад је Новак стигао својој кући. Његови домаћи по издаље чуше шкрипање кола, сетише се да то отац долази с далекога пута. Сви до једног истрчаше да га пресретну и капију отворе. Таман капију отворише, стиже им и отац. Водио је биволе за пороже, и чим уђе у авлију, спотаче му се један биво; пуче палица и поличица на јарму, а биво — дешњак сломи десну предњу ногу на два комата! Овај случај ни мало се не допаде домаћима; а шта је Новак мислио у тај мах — то је он сам најбоље знао, а и теби, читаоче, није тешко погодити.....

После неколико дана мањка му дешњак биво, — а то се већ тумачи као рђав знак!...

Деца су се радовала доласку свога родитеља. Јер кад год је на пут у рабаџијање одлазио, свагда се весео и задовољан својој кући враћао и по што год доносио својој жени и деци. То су деца [155] његова и сад од њега очекивала и изгледала. Али сад Новак не беше ништа донео ни жени ни деци својој. А сам изгледаше невесео и замишљен, па чак заборавио беше и Бога назвати својој кући и чељади!

Чим је ушао у кућу, метнуше му у прочељу троножну столицу; он седе и опет се нешто замисли.... Може бити, да му је жао било, што му је биво ногу сломио?... Не! не ће то бити! Он је имао доста пара, па је могао и стотину бивола купити.... Друго је нешто њега тиштало!... Туђа крв беше га притисла као каква мора.... Та му је крв душу вадила, те је често на своје руке погледао — да ли још нису крваве.... А своје би чело и образе још чешће брисао, бојећи се од оних крвавих пега.... Али крвавих пега не беше више на челу и образу; оне су нашле топлије и згодније место: душу и савест његову, те да му отуда до самртног часа напомињу његово зверство, што га учини у оној шумици између Београда и Гроцке....

[156]

По што се мало поодморио, домаћица га понуди да му ноге опере. Он рече: „Не треба.... ноге су ми чисте. Али....“ Домаћица га понуди, да што год повечера. Он одговори: „Нисам гладан!...“ Она га силом нагна, те неколико залогаја прожвата, — па и то преке воље....

Док је вечерао, деца су га запиткивала ово — оно; али он готово ништа није одговарао; а ако би што и одговорио, то је било кратко и набусито.... И жена и деца чуђаху се шта му је; јер он никад таки није био.

По што је зловајно мало повечерао, он потражи од жене преобуку да се преобуче, жена му донесе преобуку, он се склони у један ћилер, и тамо се преобуче, али се нешто подуже забави....

Дође време спавању. Сви полегаше. Новак оде у своју одају да и он спава. Сва чељад у кући поспаше, али домаћин кућни чак до после поноћи није ока склопио, а међу тим био је уморан од дугуг путовања, па му је требало одмора....

[157]

Да за један часак видимо, за што овај човек није тако дуго заспао, и шта је до после пола ноћи радио.

Чим је спазио да су сва чељад поспала, он се полагано диже, запали лојану свећу, на прстима дође до врата оног ћилера у коме се мало пре пресвукао. Полагано отвори врата, и уђе у ћилер, повуче дрвену кључаницу и закључа врата. Метну свећу на једну поличицу. Извади најпре онај замотуљак што му га баштован Станко даде када му и Злату доведе и предаде. Метну замотуљак на поличицу поред свеће. За тим отпаса онај кобни ћемер, за који је јадна Злата главом платила. Мућну ћемер, и у њему шушташе суво злато.... Он поче да дреши пређицу; руке су му дрктале од узбуђења,... На један мах застаде, разрогачи очи, погледа своје руке, учини му се, да су му крваве до лаката. Протрља песницом очи, као хтеде и да се прекрсти, и поче дизати три прста на чело.... Сад му се учинише руке још црвеније и крвавије.... Он се сав стресе и пребледе као крпа.... Руке [158] му клонуше.... Ћемер испусти на земљу.... Паре звекнуше.... У тај мах жена му се накашља.... Он стојао као укопан.... Дође мало к себи, домаши ћемер са земље, отвори један дрвени окован сандук, спусти у њега и онај замотуљак и ћемер.... хтео је да преброји, колико има пара, али му се није дало.... Још мало постоја у ћилеру, док му жена заспи, па се онда полагано искраде и оде у своју одају....

Жена му беше будна, и чула је кад је он био у ћилеру; али шта је тамо радио, није знала....

Чим уђе у одају, он одмах угаси свећу и леже да спава. Још дуго није могао заспати.... Таман он зажмури, и тек хоће да сведе очи и заспи, крвава слика изађе му пред очи, он се тргне као опарен!... Опет зажмури, и тек да заспи, учини му се да чује онај глас из шуме међу Болечом и Гроцком: „Стој, зликовче, не бежи!...“ Тек пред саму зору ухвати га мало тврђи сан, који није трајао ни добар сахат. И чудан му се и страховит сан виде.

[159]

Сањао је он, као да је код његове куће некакво велико весеље. Званица и гостију беше много. Весеље је било бурно. Дан је био ведар и леп. Кад су гости били у највећем јеку весеља, на један пут се од западне стране подиже један мали облачак. Тај облачак поступно је растао и све небо прекрилио. Дан се чисто претвори у ноћ.... Зачу се као из дубине потмула грмљава; на један пут пуче тресак, удари у његову кућу, и сву је до темеља сруши.... Од гостију ником се ништа не деси, само он и његова чељад беху осакаћена и онакарађена....

Кад се пробудио, он је сав дрктао. Никому од домаћих, па ни својој жени није казао шта је снио....

Кад се од спавања дигао, изгледаше сав као изломљен. Очи му беху надувене и крваве; био је сетан и туробан. Али ипак, чим се дигао, одмах је запитао: да ли ко год није улазио у ћилер?

Жена му одговори, да није....

Од тог дана, тај је ћилер једнако био затворен; у њега нико није улазио до [160] једини Новак. Често би га жена упитала: „Шта има тамо?...“ Он би срдито одговорио: „Тебе се то не тиче, то је мој посао!...“ Жени његовој то не беше право, те би се с њиме често здрпила и поџавељала.

Међу тим, док он још спаваше, жена његова узме ону кошуљу коју је у вече са себе скинуо, и хтеде је бацити у непрано рубље. Погледа на недра кошуље, и спази некакве крваве пеге. Добро загледа да није катран ја блато, па уверивши се да је крв, она се мало замисли.... Чим јој је муж устао, она га одмах запита: „Какве су ти оно крваве пеге на кошуљи?“ Он је упитно погледа; у исти мах погледа своје руке, а одмах за тим протрља длановима чело и образе.... После прилично дугог ћутања, он одговори жени: „Не знам.... Ваља да ми је ударила крв на нос....“

Жена се задовољи овим одговором, рече своме мужу: „по свој прилици, то ће и бити“; али је у души стрзела, јер јој она крв на кошуљи мужевљевој изгледаше [161] сумњива. — А сумња је отуда долазила, што је њен муж онако зловољан био кад је у вече кући дошао, и што се те ноћи онако дуго у ћилеру бавио.

XXIV.

Новак је живео у једној омањој варошици у унутрашњости Србије. Та је варошица била на самом друму цариградском. Новак је био крупан, развијен и здрав човек. Хвалио се да у свом животу није знао шта је болест. Могло му је бити около 40—45 година. Није био човек слабог стања. Имао је доста добру и лену кућицу, 10 — 15 дана зиратне земље. Имао је два чивта бивола. Један му је чивт радио код куће, а с другим је ишао у рабаџијање. Имао је доста и остале стоке. Једном речи, по богаству се рачунао у средње имућне људе. Жена му је била поштена, вредна и чуварна. Кад су се узели, готово ништа нису имали, до једну кућицу, један или два дана зиратне земље [162] и једну кравицу. Они су се слагали, трудили, радили, па и зарадили. Живели су срећно и задовољно. Никад се у животу нису свађали, ником ништа нису имали давати, а пре су имали примати. Бог их беше обдарио дивним породом. Имали су три сина, као три златне јабуке. Били су им синови поштени, вредни, радни и послушни, а лепи као девојке. Имали су две ћерке посопкиње, којима по поштењу, вредноћи и лепоти не беше равних. Кућа Новакова тако је брзо и лепо напредовала, да су му све комшије завиделе. У кући је био ред, мир, слога и љубав. Једном речи: у овој скромној кући певао је вечно анђео.... За најстаријег сина беше већ и снаху испросио. То му беше прво весеље....

Прође месец, прође и други.... Другари Новакови још по једном и по два пута били су у рабаџилуку. Звали су и њега; али се он све изговарао, да је нешто слаб, а и биволи нису му добри.... Тек како му драго, од то доба он није више одлазио у рабаџилук.

[163]

После непуне године Новак изиђе на глас као набогатији човек. Где би се год какво имање продавало, ја њива, ја чаир, ја кућа, ја воденица, нико није могао ништа купити од њега; он је свакад највећу цену истурао. Комшије су се чудиле и један другог запиткивале: Откуда овом човеку толике паре?... Још им је чудније било, што је он све плаћао сувим златом. Међу тим, по тој се варошици свашта зуцкало о њему. И његова жена чула је од једне своје комшинице, да се свашта о њеном мужу и његовом богаству говори....

Жена Новакова, која је дотле ретко свог мужа ма о чем запиткивала, од једном промени своју нарав, и не беше дана, кад га не би запитала: Откуда му толике паре? За што је закључао ћилер, и шта му је тамо у ћилеру? Он јој је свакојако одговарао, више је пута опомињао да га за то не пита, јер то није њен посао. Али је у залуд било, — жени се хтело да по што по то дозна шта има у ћилеру; то је њу све једнако копкало.... И тако [164] ти она науми, да припази кад јој муж уђе у ћилер, па да и она за њим уђе.

Једног дана беше Новак купио неки чајир. Дође кући да узме и однесе новце. Жена то спази, и таман је он отворио ћилер и ушао унутра, уђе и она за њим. То га тако наљути, да је своју жену на мртво име изударао и испребијао, — а дотле је никад у животу ни прстом није кључио! Од тешког убоја жена пропљује крв; неко је време лецала и држала се на ногама, за тим се свали у постељу, и после непун месец дана умре.... Срећа је послужи, те је доживела и видела својим очима весеље свога сина, а за тим, после неколико дана склопила је своје очи за навек.

Кад је Новак и ово нечовечно дело над својом женом извршио, никога не беше код куће. Жена његова никоме ништа није казивала о овоме догађају. Та је тајна с њоме у гроб закопана. И Новак натовари на своју много грешну душу још један велики грех....

[165]

Деца су своју добру мајку достојно оплакала. Од дана њене смрти чињаше им се кућа празна.... А што још горе беше, ма и да нису деца знала да је отац узрок смрти њихове матере, поколеба се и охладне у њима љубав према своме оцу, ког су дотле поштовали, слушали и волели као зеницу свога ока....

Текли су дани за данима и године за годинама. Новак је бивао све богатији и богатији. Сва варошица па и сва околина није друкчије звала Новака — већ „газда“; и кад се та реч рекне, онда се зна ко је то. Коме је год била потреба: да се откупи од арача турског, да набави себи вочиће ја биволе, или је наступила гладна година, тај је код „газде“ у свако доба налазио зајма. Али ко је од „газде“ узајмио 100 гроша, морао му је платити за пола године 200, 300 па и више.... Ко се „газди“ једном задужи, тај му се никад више не одужи.... Још за његова живота много је сиротиње на њега заплакало и закукало.... Али њега се туђе сузе слабо тицаху. Он је гледао да је њему [166] добро, а остали свет макар сав поскапао.

Јест, Новак беше богат човек.... Његово је богаство расло и надолазило као бујна река.... Он је имао свачега доста и у кући и ван куће. Само му у кући нешто не достајаше, а то је оно, што породицу чини срећном и задовољном, не достајаше му: мира, слоге и љубави...

Што је Новак бивао богатији, то је све више постајао одљуд и човекомрзац. Он беше у омрази не само са свом готово варошицом, већ и са свом околином. С људима се није мешао и дружио; нити му је ко год у кућу долазно, нити је он коме одлазио. Једном речи: изгледаше, да он мрзи на сав свет, и сав свет на њега. Кад би му ко год од пријатеља и познаника рекао: „За што си, болан, такав?! То није добро, то није лепо! И курјаци у шуми траже себи друштва, а ти бегаш, ти се туђиш од људи?“ Тад би се Новак само пљеснуо по кеси и рекао: „Овде је мени и друштво и пријатељи! Док је пара биће и пријатеља.“

XXV.

[167]

Да за један часак завиримо у дом овог богаташа, те да видимо шта се тамо ради....

Од онога дана, кад је Новаку умрла жена од убоја, све се у кући тумбе окренуло. Дотле су га деца и којекако могла сносити; али од то доба он је из дана у дан постајао све више џандрљив, набусит и напрасит. Није прошао ручак ја вечера, а да које од деце му не оплаче. Онај добри отац, док се не беше на неправедан начин обогатио, — отац, који је у својој доброј деци уживао, што ми је Бог такав леп пород дао: тај, велим, отац, претвори се у највећег тиранина према својој деци.... О ручку и о вечери често су деца његова чула и оваке речи: „Докле ћу вас, штенад једну, хранити?! Мање једите!... Ви ћете ми најпосле и главу појести!...“

Деца су донекле трпела свог несносног оца, па се и њима најзад досади.... Најстарији син узе своју жену за руку и малог синчића, коме је могло бити 2—3 [168] године, и побеже из куће очеве, го као прст...

Средњи му се син, здрав читав разболи, и после неколико дана, у најлепшем цвету младости, оде под црну земљу. Најмлађи син побеже некуд у свет, заграбивши приличну суму новаца од свог оца.... Обе ћери поутецаше саме и удадоше се, само да се курталишу несноснога и џандрљивога оца....

И Новак оста у својој кући, у свом богаству, сам самохран као огорео пањ! С њиме остаде и један пас, који је обично уз кола ишао док је Новак рабаџијао. Имао је свачега доста, а понајвише „крвавих пара....“ Како је он у својој кући живе, то нико није могао знати, јер му нико није ни одлазио у кућу, — па чак ни јединац син нити ћерке.... Само се покашто у последње време виђао један постар човек, који је одлазио од времена на време у кућу Новакову. Па и он га је морао најзад оставити, не могући сносити његову тиранију и осорљивост.... Сам пак Новак ретко је кад излазио из [...] [169] куће, мањ кад је каква велика потреба била: да интерес, ја кирију наплати, или коме имање за дуг прода....

У последње време прође читава три месеца, а Новак се никако не виђаше. Људи су се запиткивали: „Шта је то с газдом?“ Нешто се не виђа!... Да ли је ту?...“

Беше наступио месец јул, а с њиме и јулске жеге. Испред куће, под једним дудом, лежао је у хладу газда Новак непомично као пањ. Поред њега лежаше један пас, који се од глади беше начинио као прави скелет. Пас залаја промуклим гласом; лајање му је више личило на арлукање. А то се тумачи: да је предглавица домаћину кућњем. Поред куће Новакове прошла је једна стара жена, и на њу је пас лајао. С тешком муком подиже Новак главу, и спази ту жену. Изнемоглим и једва чујним гласом викну: „Стојна, дођи амо!...“ Стојна бојећи се пса, открши један прут од повије, отвори капију на авлији и упути се под дуд. Пас, изнурен глађу, поче пред Стојном пузити и умиљавати се... Да је [170] умео говорити, он би у тај мах рекао: „Хлеба!... дај ми комадић хлеба!...“

Стојна приђе Новаку. Погледа му у лице, и одмах стукну назад... Новак је био сав у ранама. Поред њега, на постељи, милило је хиљадама црви.... Поред главе стајаше му крчаг, али ни капи воде у њему. Из главе су вирила два ока, те се само по њима и могло познати, да је то човечији лик.... И зенице и беоца беху потавнила.... Те тавне, те страховите очи упре он у Стојну, и изнемогло и молећи преваља преко језика речи које се једва чуше: „Воде!... Дај ми само воде! Џаба ти све моје имање!...“

Стојна га запита: „Ама ко си ти?... — Ја сам несрећни газда Новак...“ одговори једва чујним гласом....

Стојна се замисли и мало постоја, али од онога гада и смрада није могла дуго остати....

Боже мој! шта ли је мислила у тај мах Стојна! И она је слушала, да се по варошици свашта зуцкало о Новаку. И њој је причала једна комшиница, жена једног [171] од оних рабаџија што су заједно били у Београду с Новаком да јој је муж причао: како је видео у Новака крваве руке, крваве пеге на челу, образима и недрима. И тада је у себи Стојна помислила: „Међер је оно била истина што се о њему говорило!..“

За тим дохвати крчаг, мућну, у њему не беше ни кани воде. Одмах отрча на бунар, захвати воде, удари уз гред на своју кућу, одломи комад проје и дође кући Новаковој. Псу баци комад проје, а несрећног „Газду“ напоји водом, и метну крчаг поред његове главе.

Он тихим гласом рече: „Хвала ти!... Бог нека плати!...“

Стојна оде.... У брзо после њеног одласка прочу се по варошици, у каквом јаду и чемеру налази „газда Новак.“ Било је људи који су га и сажалевали, а остали су махом говорили: „Ако Боже ми грешном опрости, тако му и треба!... Како право, тако здраво!...“

По неки од комшија почеше долазити да обиђу и виде овог несрећног човека. [172] Вајкали су се и питали га: шта то би с њиме, и каква га недаћа снађе?... Он је једва преко језика преваљао речи: „Једини Бог знаде!..“

XXVI.

Одмах други дан, кад се прочуло у каквом је жалосном стању газда Новак, дођоше му и син и снаха, и унук и обе ћерке. Стадоше око њега и нису га од тешких рана могли познати. Он је дуго у њих гледао и ништа није могао рећи.... За тим скотрљаше му се две три крупне сузе низ рањаве образе. Очајничким гласом он повика: „Кућо моја! децо моја! жено моја!...“ Још се неколико суза скотрља, и чу се уздах из дубине груди....

Ћерке се одмах латише, да очисте, окупају и преобуку свога оца.. Али од тешких рана, којима све тело беше покривено, ништа нису могле учинити. Из рана је киптио црв, као мрав.... И што су ћери више овај гад чистиле, чињаше се, да све више и више кипти....

[173]

Ова напаст, ова Божја кастига, снашла је Новака некако у априлу месецу и отезала се чак до почетка августа. За све то време, он нити је умирао, нити му је лакше бивало. Душу је одржавао само водом.... Комшије су му више пута наговештавале да не би рђаво урадио, кад би зовнуо попу: да му очита молитву, да га исповеди и причести; али је он све нешто оклевао. Најзад кад му муке додијаше он поручи да дође попа. И попа дође.... Чим га Новак угледа, стресе се, махну руком и рече: „Сутра!“ Сутра дан дође попа, али се опет врати, не исповеди га....

Прође два дана. Новак опет посла да дође попа. Попа одмах дође. Донесоше му столичицу, и он седе поред њега. Болесник махну руком да се сви уклоне. Домаћи се уклонише, оста сам болесник с попом. Попа метну петрахиљ на врат, запали сам воштану свећу, метну је у леву руку болесникову, узе крст, три пут га њиме осени, и даде му у десну руку. Очита канон на „Исход душе“, и „опроштајну [174] молитву.“ Болесник је на узничке лежао, није могао ни седети, док му је молитва читана. За тим попа у петрохиљу седе на ону столичицу, да боље чује исповест. И започе овако: „Брате и хришћанине! Људи смо па и грешимо пред Богом. Ако осећаш на души својој какав грех, ако те савест мучи и гризе за нешто што си урадио, а није требало да урадиш, слободно ми кажи и немој ништа од мене затајити. Међу нама двојицом стоји сам Спаситељ невидовно; Он познаје нашу душу и срце; од мене и можеш сакрити свој грех, али од Бога ни на овом ни на оном свету. Бог је милостиван отац, Он прима кајање грешниково и у дванаестом часу.“

Болесник је ћутао.... Попа још једном понови своје речи. Болесник после дуге борбе са самим собом поче се попи исповедати. Шта је он попи говорио, нико није чуо ни знао до њих двојице. Они, који су поиздаље гледали ову исповест, причали су доцније, да се попа неколико пута стресао, а једном приликом [175] чуло се, како се у два маха згрозио, а из груди му се јасно отео узвик: „Ух“!.. И сав пребледе, и ђипи са столице....

Попа је био донео и свето причешће, па је после исповести требало да причести болесника. Али се нешто дуго предомишљао, и после дугог ћутања и предомишљања — удостоји овог великог грешника свете тајне причешћа...

XXVII.

Веше наступила последња трећина месеца јула. Газда Новак нити мре, нити му лакше бива.... Поручи да опет дође попа. Попа одмах дође. Једва чујним гласом рећи ће му Новак: „Попо! Да ме опростиш у цркви пред народом три пут.“ Попа обећа да ће учинити. Чим прва недеља дође, попа после службе Божје изађе из олтара, стаде на оно место где се апостол чита, па ће јасним гласом рећи: „Браћо, хришћани! Наш брат, наш комшија Новак, од дужег времена болује и бори се с душом. Помолимо се Богу, [176] нека му грехове опрости и нека му душу прими!...“ Сав народ у глас рече: „Нека му Бог опрости и душу му прими.“ За тим попа опет рече: „Браћо, хришћани! Опростимо и ми сви, ако је нас увредио.“ Сав народ као из једног грла повика: „Нека му је Богом просто!“

У другу недељу опет је опроштај у цркви поновљен.

На сам дан Преображења био је трећи опроштај.

Чим је свет из цркве изашао, пронесе се глас по варошици, да је газда Новак умро.

Ово се десило у почетку августа месеца баш оних дана, кад је и јадна мученица Злата главом платила....

Они што се су десили код Новака кад се с душом растао, причали су, да је при последњем издисају јасним гласом узвикнуо:

[177]

„Проклет био, ко туђе грабио!“

„Отето, проклето!“

„Ништа теже од туђе крви нема!...“

Големо богаство Новаково наследи његов син, али би боље било да није.... Та се породица, којој је родоначелник рабаџија Новак, и дан-дањи повлачи у тој варошици. Али она никад није: ја без глувога, ја без немога, ја без лудога, ја без зграновнога или дрнутога....

За оног најмлађег сина, што му незнано куд побеже у свет, прича се, да се станио у некој повећој вароши у данашњој Краљевини Србији. Ту је дуго служио и некакав занат научио и радио. Веома се обогатио. Оставио је својој породици: и доста пара, и доста кућа и осталог имања, али врло мало здравља и породичног задовољства.

ПОГОВОР

[178]

Грехота би било, не би право било, да завршујући ову нашу скромну причу, заборавимо и ништа не кажемо: шта би са Станком баштованом, оним добрим Србином, што избави Злату; шта би са старом булом Дурџаном, које да не беше у Рашид-Беговићевом конаку, тамо би Злата и кости оставила. И најпосле, шта би с родитељима Златиним, и јесу ли добили што год од Бога у накнаду за своју изгубљену јединицу?

Станко, баштован, чим је срећно пребродио тихо Дунаво, упутио се у неко оближње банатско село. Погоди се код једног Србина за слугу. Тај Србин био је поштен човек и имућан. Имао је у кући само жену и једну ћерку. Ћерка му беше стасала за удају. Била је здрава као дрен, а лепа као горска вила. И Станко не беше ружан човек. Она се загледа у Станка и замилује га. Иста наклоност опажала се [179] и код Станка... Кад отац и мати девојчини то дознаду, они даду свој родитељски благослов: да се њихова кћи уда за Станка. Тако и буде. Њих се двоје узму. Срећно су поживели и леп пород изродили. Које имање родитеља девојчини, које оно пара што је Станко собом донео, помогло им је, те су се много обогатили.

Кад 1806 године био онај крвави бој на Београду, и кад су Срби Београд на јуриш отели, причало се, да се у том крвавом боју борио и један Србин — Банаћанин. То је био Станко баштован, измећар у конаку Рашид-Беговића.... Тако је он причао тадашњим борцима српским.

После неколико дана од бегства Златиног, стару Дурџану истерали су из конака Рашид-Беговићевог. Она је то и желела. За тим се виђала по београдским улицама једна стара була, која је просила и од милостиње живела. По причању то је била стара Дурџана, рођена тетка Златина. И она је доживела 1806 годину. Вратила [180] се по ново у веру својих родитеља, и умрла је као хришћанка у дубокој старости....

Милојко и Мара, родитељи Златини дуго су живели у нади, да ће им Злата доћи, и да ће је опет видети. Нада им се не испуни; они своју Злату за навек изгубише. Али Бог им је услишио молитву кад су му се оно вече молили, да им јединче поживи. Родитељи су свог јединца Мирка у 18 години оженили и дочекали да виде својим очима троје унучади као три златне јабуке.

Кад су оно 1806 године крваве битке на Хајдучкој Чесми, а доцније названом Делиграду пламтиле, Милојко, Златин отац, борио се као лав, осветио се за своју Злату. У једном боју, кад је учињен јуриш на крвопије Турке, турско тане погоди Милојка, и он само толико изговори: „Да је Богом просто!... Ја сам се осветио за своју Злату...“

[181]

И стари чича Раде био је срећан, па је и он доживео крваве битке делиградске. Био је у дубокој старости, и није се могао борити у тим љутим бојевима. Са висова мозговских он је посматрао крваву борбу, и из дубине старачке душе молио се Богу: „Боже! ти помози кукавној раји сиротињи!...“ Он је преживео Милојка. Он га је окупао, обукао, очи му заклопио и у гроб га спустио, рекавши: „Бог да те прости, добри Србине! Хиљадили се такви јунаци!...“

А онај сеиз, који је био у пратњи Рашид-Беговића Изедина, који је чистим српским језиком питао Злату: чија је, и има ли родитеље; онај сеиз што је Злату ухватио за руке и бацио је на сексану — Боже мој, ко ли беше тај нечовек, тај измећар, та улизица турска?... Како се доцније дознало, тај зликовац био је предак оном доцнијем зликовцу што издаде Турцима Фатиму и Јурмусу?..

Траг му се — да Бог да утр’о!...

Appendix A

Note: По европском бројању: једанаест.

Holder of rights
ELTeC conversion

Citation Suggestion for this Object
TextGrid Repository (2022). Serbian Novel Corpus (ELTeC-srp). Робињица Злата : приповетка из прошлости : ELTeC издање. Робињица Злата : приповетка из прошлости : ELTeC издање. European Literary Text Collection (ELTeC). ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001B-DB87-4