КАД ШУМЕ ТАЛАСИ

Сава Дринчић млађи капетан једног већег брода с Дунава, који је имао у задатку да превуче неке теретне објекте са утока Саве на горњи Дунав, нагло стаде на десном крају команде, баци недогорелу цигару у воду и сручи се на једну клупу, у крају капетанског моста, где му се оцепи из груди један дубок уздах, — који је тежином и бојом морао припадати атмосфери рђавих времена.

Подне мартовског дана било је пуно сунца и тихог живота, који се лагано будио, или се спремао на велико и опште буђење у природи. Снажно набујала река још не беше прикупила валове, разбацане по банатској низији, којом се, као неким недогледним, јасно зеленим морем повијала млада и набујала косица пољских усева. Величанствени поглед с брода, који се доста оптерећен вукао сремском страном, појио је око, али га је напослетку и замарао својом бесконачношћу и једноликошћу.

То је вероватно и био разлог што стари крмар не обрати одмах пажњу на овакав поступак свога капетана. — Заморио се мало шетњом по команди, мало посматрањем те зелене пучине, — мислио је он. А нашта би требао и да пази, кад је ту он, стари дунавски крмар, коме је Дунав, [4] са свима својим спрудовима и брзацима много боље познат, него најревноснијем београдском шетачу нова калдрма Кнежеве улице.

Али опет тај уздах старцу не беше јасан. Да уздише, кад се све око њега смеје, по логици старог крмара било би ако не глупо, бар бесмислено. Кад је неко млад, а при том има леп положај до зависти, (јер се навикнутом на дисциплину крмару, чињаше положај бродског капетана неприкосновеном светињом) и без бриге за кућом и породицом, шта га може гонити на такво уздисање, после кога се човек јамачно неможе добро осећати? Биће да је ту нека љубавна историја по среди. А орај нови нараштај, па баш и у самим капетанима, чудан је!....

Ето, он није задовољан што је тако млад постао капетан, а крмар га има још у живој успомени, где као најмлађи мрнар пере ову исту команду и дрхће од студени. То је било само пре неколико година. До душе он је био један од оних «квалификованих», али је ту било и много других, који су поцепали целу своју младост с прљавим мрнарским блузама, а понеки је само од њих пробио тек тада пут каријери! И он сада, кад треба да се шета горд и поносит по тој истој команди, уздише ко зна за ким, као да се никад неће оженити, и као да му сад само то недостаје!

И доброћудни крмар се на то мораде наљутити, и треснути свој точак од крме тако јако, да се од те лупе трже и капетан, који за то време беше у некој врсти мартовске летаргије. [5] Он хитро скочи, па кад спази да брод не мења правац пута, и да то крмар Лука исписује на крми тренутак свог расположења, пређе једном два преко моста, затим се наслони на крају и поче посматрати леву обалу, на којој се, мало на мајестетичан начин, пред лицем ћудљивог Дунава разливаше плодни Срем.

Брод је савијао малом окуком више Земуна, и слао, под притиском слабијег ветра, кули Хуњадија у њему, густе облаке несагорелих гасова из свога димњака. На небу је било час и боје и облака у свима фигурама, а час је остајало мирно и безбојно. На броду се особље спокојно одмарало, и, сем лупе точкова, жубора распорених и издробљених таласа, чуло се с времена на време учестано падање лопате на ложишта код казана и нервозно затрчавање точка, вечито у истом кругу на крми. Све је спавало на том великом броду, у природи, која се будила, док је он издишући вукао велике дрвене лађе и тешко натоварене шлепове, који су слепо јурили за њим.

И Дринчић је под утисцима ошите хипнозе сањао будан о некој чаробници, која га је давно хипнотисала, која га и сад, овде на води држи у власти, и пружа му један и горак и сладак, и сладак и горак, — неодређен сан!..

...То је било јуче, још ове исте зиме из које бежимо, једног вечера у новембру месецу, године, коју смо тек сахранили. То је било управо тада, кад је он и по трећи пут уверавао самог себе, да с човеком живи нешто, што не умире, [6] нешто што са смрћу материје не мења ни правце ни облике свога постојања. А то је и последњи пут било тада, кад је Дринчић најтеже жалио, што је његова проширена Отаџбина изгубила своје приморје, дуж кога би већ данас крстарила једна нова флота, над којом би он, извесно у најкраћем времену био Главни Заповедник, или први адмирал. Тада му се чинило да би само на тој широкој пучини могао загасити своје распаљене амбиције!...

А те амбиције, рођене и запаљене ту, на саставу тих двеју река, већ су биле данас ту и погашене! Дринчићу се чинило да је и он негде ту удављен, у сваком другом смислу, ако не и физички, а ово постојање и садашњицу је сматрао као неку врсту механичког, принудног кретања.

Јер он, као бродар, никад није самог себе разумевао. Разумео је мало живот бродара, па је отуд то и долазило. Живети у свом елементу, љубити га и душом и гелом, душом му и припадати, и опет се тако јако издвајати, тиштало га је. А живот бродарев се тешко да упознати. Они, који га гледају споља могу имати само два појма: један је глупо идеалан, а други грубо реалан! Први код младића и жена, а други код свију осталих.

Једна чудна мешавина, у којој су заступљене све друштвене класе, свих народности, са свима могућим одликама и наравима, — значи једно ма и најмање речно бродарство. Ако се у ту масу угура и дивљак, брзо се култивише, а културан [7] човек још брже подивља — за обичан живот. И једни и други све што доносу собом и у себи брзо оставе за собом, и просто пригрле драгу масу, која на придошле сањалице или гладнице дејствује свом вредношћу математичке аксиоме, по којој се позитиви и негативи тесно привлаче и потиру. И придошлица, остављајући све своје за собом, просто и несвесно подражава, и почиње живети новим животом, који се више неда сравнити ни са ма којим другим.

Свет с обала вели: последње уточиште за одбијене из друштва, са сажаљењем их посматра, а у тренутку борбе с елементом диви им се, плаши их се, и опет их жали! Извесно жали муку и труд њихов, који не оставља никаква трага на брбљивим и брзим таласима.

А разуман бродар, ако кад и прочита на лицу ког посматрача такав израз, увек само за се помисли: Ти, јадниче, који у својој души и немаш ничега више осим сажалења, и нисам достојан велике борбе. Јер ти ниси никад познао сласти недовршеног одмора, и чари недоспаваног сна! Дави се ти и даље спокојно у гробљу варошких отпадака и сваковрсног гада, заштићен од ветра и сунца мрачним и влажним зидинама. Живи у гробљу, у гробљу и умири, а ја се међу својима доста добро осећам у вечитом покрету, на здравим плућима наше широке реке!....

Тако он мисли, али то никад не каза. Нико му не би ни веровао, јер ко би данас и могао сумњати у неопходну потребу што отменијег рада, [8] што масније хране и што удобније постеље. Те удобности данас и одређују вредност и положај људима. То тврди и само наше време, које изгони младе девојке из домова, с рођеног огњишта, сабира их по старим канцеларијама, где ће их кљукати старим актима и новом прашином, док се на њих не смилује гробље или каква чиновничка гладница. Кујна и домаћи посао сад се намењује само оним девојкама, које немају никаких виших способности, а које је и најјевтинија игла Сингерова отурила. Друштвено се уређење из темеља мења. Све је у дивљој борби за положајем. И жена тражи право гласа!!..

А бродар га се добровољно одриче. Његов глас се не чује ни кад се бори, ни кад умире. Све то бива тако често у највећој тишини. Његова је трагедија без венца и без парадокса.

И породничим животом бродар се издваја. Он по могућству води и своју породицу са собом на речну ширину, где је храни и брани својом прегорелом мишицом, и воли као јужњак своје поднебље.

Но зна он и пре брака волети. Ту је тек он највише бродар. С првим сном се гаси и његова прва љубав, а с почетком другог обично завршава шеста. Широко срце има за жене, и никад се само ради једне не би убио. Путник тражи на целом путу промене. Промену, просто ради промене премда никад незаборавља успомене. Казаће вам и ону најранију, одмах после прве чаше, с истим болом, кога је и некад осећао, [9] напуштајући то место. И причаће вам дотле, док се неуморите слушајући га, у свој простоти и наивности маторог детета...

Ту је, ето ту је лежао бол Саве Дринчића. Ту он није био ни најмање бродар. Његова је љубав била љубав човека с обале, сањалице испод цилиндера и рукавица. Узалуд се отимао и стресао. Она се разбуктавала и сагоревала остављајући за собом згариште снова једног зачмалог духа!..

I.

Дан се мењао, као да је време боловало. И што се више ближила ноћ, све је јачи мах узимала мартовска грозница.

Дринчић се шетао по команди стишаније и мирније, све више личећи на капетана. Промене у природи су увек утицале повољно на њега, јер се јако плашио мртвила и учмалости. Али је до ноћи било још доста дуго, и његова смена у лицу старог капетана могла је намерно изостати до у саму ноћ. Па ако би се још и време стишало, он би се морао разболети.

Али се време мењаше, и он биваше све ведрији. Могао је тако и до зоре бити на команди, а да не осети ни терет ни умор. Маџарац се снажио и погонио објекте, који су се вукли за бродом, те је Дринчић морао на њих обраћати пажњу, издавати им наредбе на трубу, и полако се отресати осећања, која га беху почела савлађивати.

Но тек што се он осети мало ослобођен, појави се на команди са задњих степеница крупна [10] појава заповедникова. Стари капетан беше осетио потребу — свог присуства на њој, те једним покретом даде Дринчићу на знање, да је разрешен од службе, и да се може спустити на кров и одмарати се.

Он се спусти низ предње степенице и оде на предњи крај брода. Ту седе на једну клупу поред ограде и поче посматрати брзе таласе, које је лагано порио велики брод, бацао гњевно под своје челичне точкове, и тамо их мрвио.

Ветар је почео дизати таласиће, предочавајући буру у предвечерју. Брод и објекти одједном оживеше. Глас заповедников, појачан трубом, чуо се до последњих објеката, и свуд се осети живост припреме.

Налазили су се на кривини око Белегиша, где је ветар имао слабијег маха, и вода изгледала нешто бржа, кад се одједном разлеже вика мрнара. Капетан је наређивао машини да успори, а мрнари су трчали левој галерији с чакљама.

Вода је на тој страни носила леш неког дављеника. Дринчићев се поглед закова за њега, а мисао зари у једно од вечних питања.

Мрнари су већ били у чамцу, закачили леш чакљама и вукли га обали, док се с његовог натрулог темена расипала коса по таласима...

— Ко ли је био сиромах? - питао се Дринчић. Какав ли случај ту учини изненадан крај свима надама и сновима, и од живе енергије остави безличну и непокретну масу. Зашто је то тако грозно морало бити?!..

И, напослетку шта је и он сам? Живи леш, који животари, док органи правилно раде, и док се на једном од њих не деси знатнија промена. Тек се тад човек осећа, како је близак лешу, кад постане непокретан или мало покретан и свом снагом нагона зажели живот. А то тако траје само док крвоток ради, а чим он стане, нерви отупе, свест се угаси и то се зове смрт? Тако мру сви животи без разлике. И шта бива даље? Једна одвратна радња. Мишићи, који се коче, после четрдесет часова попусте и сасвим олабаве. Онај атомски свет се осили и нагло се почне развијати без препрека, док не успе, да за најкраће време разори онај организам, оно савршено дело Вечнога, који је само ради лепота и хармоније створен, и који је свесно и несвесно толике животе погасио, или су њега ради одузети, да би се њему прибавио готов сок за исхрану!

То се дакле зове животом! А шта су идеали и снови? Ако не истрчавање мозга, као једног дела у служби организма, онда.... Шта онда?!..

И шта је љубав? Узвишавање над несвесним трајањем. Тражење лепота у чему и непостоје!..

Дринчићу поче бивати мучно! Његова љубав, она горка, она црна истина, зар и она?!

Лаж је! грмну он у себи. Љубити жену зар не значи: Љубити опет самог себе у њој, и што ватреније, тим луђе. Човек љуби само из чулних и инстиктивних побуда. Све је грдна самообмана, и у толико је боље, што се сваког дана милиони утапају у океан опште смрти и непокушавајући [12] да се објасне сами са собом, и да се бар последњег часа обазру у грдној заблуди.

И према свему другом љубав, лаж је. Човек воли или љуби све ради самог себе, из задовољства или потребе. Постоји, дакле, само љубав према сопственом себи, према тој, тако привременој јединици, која би се пре могла назвати сажалењем.

Па и само то узвишено праштање, и оно је лаж! Јер од куд има истине у њему, кад се чини увек само с допадањем.

Човек, у облику у каквом је, у опште се не може уздићи до божанства. Успева кад - кад да се мало узвиси изнад самог себе, понизи животињу у себи, да би се могао пре или после спустити испод ње. Цео је живот гурање, стицање и судар прилика. У резултату му је увек траги-комика.

Друштво осуђује на презирање и чак законом гони ниже сталеже, где се људи спарују са женама у облицима најпростијег допадања, и на много природнији начин започињу живот. То се назива неморалом, а високи и строги морал се налази у једној простој законској форми, у самообмани и комици, којој се људство од свог постанка чак и диви!..

Дринчић је био човек, који би био у стању да убије човека, кад га поквасе сузе! Њему се међутим тако радо сада плакало!

Шта ли је он жалио?..

II.

Кад у агонији бола задрхте слаби органи човекови, мозак увек највише страда. Он се буни, брани, напада и одбија. А то бива кад унутрашњи покој заталасају психички ветрови сумња и разочарење.

Дринчић је био сам на дасци после једне жестоке буре и катастрофе сопственог брода на пучини, и нежелећи спасење, мирно је чекао на талас, који ће и њега смлатити. Презирао је могућности исхода, јер није више ни себе познавао.

То је било јуче, још ове исте зиме, из које бежимо, једног вечера у новембру месецу, године, коју смо тек сахранили.

Млади капетан Дринчић био је први пут на команди малог брода, који се од раног јутра отискује с београдског пристаништа, дошета до Земунског кеја, где пригрли своје драге госте, и брзо се враћа натраг.

Ту је, на тој малој команди он правио прве пробе свога искуства, које је било још врло младо, сањајући на саставу тих двеју река о једној великој будућности.

Тих дана су се журно тискали путници с обала на бродић, с бродића на обале. Он их је по цео дан пребацивао на обе стране. Тог дана се више није могао звати шетним бродом, већ просто транспортним, пошто се, скоро целог дана вршило [14] укрцавање на Земунском кеју. Свет се збирао са свих страна на мост, а највише из вароши, и ако се тамо свим могућим чудима радило на томе, да се та експедиција смањи.

Дотле је опет на противној страни врило у граду, који се тих дана хтео прогласити Вечитим, јер ту светковину ни његови оснивачи не запамтише. Дуго се светковало у њему тих дана, кад се торањ с једне његове цркве необично високо дизао над саставом река и гордио, опомињући саплеменике и с оне стране великих река на веру отаца, док уста целог човечијег рода непрестајаху изговарати име, једне дотле и на карти сасвим непознате, оријенталске речице!

Оба пресека земљина, и уздужни и попречни, били су занимани невероватном причом, о дивљем загрљају двеју братских раса, на обалама те, дотле нечувене, а од тад најпопуларније под сунцем реке, од кога се на дуго и на широко тресла земља као у грозници!.

Једнокрвна браћа с оне стране реке су хтела да се забележе на тој светковини, бар у сопственим успоменама, кад су били спречени да крвљу забележе време тог ужасног загрљаја, у коме је неверни брат удављен. Стога су просто продирали кроз железна крила црножуте орлушине, у загрљој браћи, којој велики словенски Бог досуди свој најстрашнији мач.

Мали бродић је грцао под теретом, али је био горд, што жеље његовог капетана пребапују његову снагу. Дубоко заривен у дице Дунава, ширио [15] је на јесенском ветру морем племените крви освештану тробојку....

Био је последњи одлазак тог дана. Бродска је машина изнурено клопарала носећи терет повратка. Дринчићу, који је осећао у себи расположење брода, било је време вечери. Он предаде команду крмару и спусти се у своју одају на крову, где се јако изненади, кад је нађе пуну гостију, где их је вечерња хладноћа, услед недовољно заклона, натерала.

Његова је столица била до душе празна, али је око ње био и простор запремљен. Он се хтеде вратити, али му непознати гости не дозволише, извињавајући се и сами за своју слободу. Он уђе и поче, необраћајући пажњу на госте, журно јести.

Гости су лагано настављали разговор. И ту се реч водила о свечаности, и оном страшном загрљају. Две младе девојке су пажљиво пратиле разговор, и Дричићу се одједном учини, да спази у очима једне од њих, оне што је седела десно, с велом на лицу, некакав необичан сјај. Ситни огњеви су се палили и гасили, остављајући за собом мирне и провидне дубине равнодушног мора.

Неко је наставио причу о ужасима битке с Рајчанског Рида, кад су у њеним очима биле оне дубине. Реч се говорнику клизала брзо, глатко и језовито. Он је новинарском вештином сликао ток крволочне борбе, свирање челичне кише и урлик гранате, прскање мозгова, врисак земље и ваздуха и команду неустрашивих војсковођа, — као да је и сам био очевидац свега тога. Кад он нагласи свршетак битке, [16] и у неколико крилатих речи отпева химну непобедном оружју, мала гомила слушалаца кликну хвалом и славопојем. Тад из оних дубина грунуше мала, ватрена сунца, чији се огањ учини Дринчићу сувишан за простор у коме се родио. Дринчић скочи, опрости се с гостима једним поклоном и проби се још једним муњевитим погледом у оне дубине. Али ту више није било ничега; мирно и мртво све. Само један љубазан осмех заигра у крају усана и пре умре, но што звоно с команде бесно зацика под Дринчићевим ногама, што је значило да се смањује снага у машини...

Први редови путника су се губили у вечерњој помрчини и сенкама младих топола на земунском кеју, а последњи су још извирали с брода. Пред јасном светлошћу велике лампе с кеја учини се Дринчићу, који је наслоњен на ограду команде посматрао, да још једном на излазу заигра онај кратки осмех, и плану једна жестока варница испод шешира с великим и белим пером, пре но што он исчезе у маси путника и сенци топола на кеју....

III.

Та се ноћ свршила на последњој Калимегданској тераси, у углу до старе тврђаве, одакле је ванредно леп преглед воденог састава, Земуна и околине. Сунце је на изгреву најбесмртнији сликар за сва бића, чије душе имају ма и најгрубља платна, само ако могу примати боје. Његове су слике вечно постојане, оне не умиру ни са смрћу материје.

Кад се нагутао влажног ваздуха и напио боја, Дринчић се спусти лагано на Саву, несумњајући у то: да му је неки чудан случај тог вечера исписао у души редове, којих се озбиљан човек по мало стиди. Одмереним корацима, нешто брижан, корачао је Савом. Сетан и помало весео дође на брод, уђе у своју одају и стаде пред огледало, које се пожури да му се на уранку доста дрско наруга.

Целог се тог дана одмарао, али се за чудо није могао одморити. Управо он није ни био уморан, али није био ни одморан. Био је доста јак, да би могао предузети одмах путовање, и слаб, да би могао десетак речи измењати са крмарем, који већ трећи пут долази од куће, да би чуо наредбу.

Онај, ко своје очи уставља на свему, ретко кад све може и распознати, а онај, на кога је сва пажња управљена, увек бива доста тачно испитан. Да се тога Дринчић сетио, његовом чуђењу не би било места, кад га је закупац кујне на његовом броду, стара госпа Лена, пореклом пречанка, упитала с неким брижним осмејком, који је долазио испод широког рукава:

— А зар господин капетан неће данас ручати?!.

Сад је већ био љут и на самог себе. Заборављати се није смело ни на ситницима. Крајња озбиљност и савршена тачност могле су само за неколико година избацити најмлађег мрнара са палубе на команду! А сад пред новим, и за његове [18] године доста ласкавим задатком, одступити само корак, зар не значи компромитовати поверење. А данас још има људи, који у таквим приликама претпостављају смрт срамоти. И њих је Дринчић волео....

Пред вече се обукао и изашао на шеталиште. Шарена се гомила тискала у дугим редовима без поретка, а јако осветљени излози Кнежеве улице су дражили очи. Лагано корачајући, он се упијао погледом у сваки шешир с пером, верујући да ће под њим наћи оно, чега се већ почињао бојати.

Вратио се затим на Калимегдан и с последње терасе посматрао обасјан месечином и безбројним светиљкама састав речни, над којим је ћутао, давно заборављен од оснивача град. С леве стране се у дугачком луку преливало хиљаде светиљки, које су бацале на Саву дуге, црвенкасте појасиће. Дуж целог пристаништа је лежала маса згурених објеката, разнобојно осветљених. Један ]е велики путнички брод бректао, избацујући остатак паре, по свршетку путовања, као ухрањен, џиновски вепар, после успешног бегства испред секире. У средини реке, у правцу нове царинске зграде, укочених црта и саркастичног осмеха, висила је глава пуног месеца. Град је на десној страни затварао видик, и сав се губио у ћутљивом посматрању широке сремске пучине.

Са Земунске стране су пливали слаби кончани зракови. Маса малих светиљки палила се и умирала у даљини, а само једна, велика као одрубљена [19] глава, бацала је свој зрачни појас поред острва, до самог састава.

Тамо је у правцу Земуна спавало једно мало село, чије је име Дринчић први пут чуо пре два вечера. За то су село биле приковане његове мисли, и он је почињао горети једном, дотле непознатом жудњом. Страсне жеље једна за другом, са све мање смисла, рађале су се и брзо одлазиле, погађајући свом тежином своје бесмислености. И њему се учини да треба већ да се јави лекару, јер су му органи, по свему судећи, боловали од неког запалења.

Али он то није учинио. Било је у том болу и нечега слатког. Јесте ли кад питали дављеника, како се осећао кад му је вода пунила стомак и напрезала артерије? Ако јесте, морали сте чути лепих ствари. То је једина смрт у бојама, без грча и ропца, у кипећој сладострасти. И у том тренутку, кад не би било ничега нагонског за одржањем, тешко да би се и један дављеник спасао. А сва је ствар у томе, што га инстикт гони да се хвата и за сламку, коју талас крај њега пијаног пронесе.

Нешто слично бива и са најозбиљнијим људима, кад добију срчана запалења. Подетиње се, и кад их не би било срамота, били би способни за најгенијалније глупости и бесмислице, а при јачем запалењу не би се задржали ни на будалаштинама!

Дринчић се вратио на брод у освитак, кад га је већ он очекивао под паром, готов за полазак. [20] Требало је тог дана локалити, и мали бродић је бректао с набијеним цилиндерима паром.

Он се тог дана особито јако журио, откачујући се од београдског штека, као да је био губав. На противној страни се редовно закашњавао по коју минуту. У један мах је и протрчао свој штек, и преко кеја хтео у Земунске улице, али му капетан прозре намеру и брзо скрати то задовољство.

Дан је текао врло споро, и био је ћутљив и мртав. У то није сумњао ни стари крмар, па ни добра газдарица Лена, јер је за цео дан послала на команду само десет шољица куване кафе...

Једног вечера се Дринчић раније врати и опрезно уђе на брод, непримећен од мрнара, који је био на стражи. Овај је спокојно седео на казану, верујући да ће небо боље чувати брод од њега, у друштву келнера, који је нешто весело брбљао. Кад је Дринчић пришао ближе, он је баш довршивао причу о томе: како је њиховом капетану однела срце у свиленој марамици једна госпођица „из прека“, која има врло лепе очи. Нагласио је: да он у то не би веровао, да му то није у поверењу причала главом газдарица Лена.

Мрнара је занимала прича, али није пропустио да њен свршетак не испрати љутњом. Није могао ни остати равнодушан према тој госпођици «из прека», која се може похвалити на штету достојанства његовог капетана...

Дринчић се насмејао, отишао у своју одају и легао, не да спава, већ да размишља. И размишљао је дуго само о томе, како је он једини још увек чувао своју тајну. Затим је заспао и спавао дуго. Кад је у подне устао, обуче се и пређе у Земун, устави првог кочијаша и викну: — У Б!...

Шта је тамо било, он се баш ни мало не сећа, и кога је тамо тражио, кад није знао у ствари ни ко је тај, ни где ће га наћи! А било је тамо свега. Кроз мутну атмосферу сећања и збрку од осећања, појављује му се данас само лик једног, врло услужног чичице крчмара, који је обратио на њега нарочиту пажњу, водио га у «засебну салу» за госте, једину у том месту. Тај је чичица имао подсмешљив нос и врло лукаве очи, као у Додеовим причама нормандски бирташи. Он му је, само после неколико минута погађао и мисли и душу, као из француског топа. Казао је «збуњеном господину», с пуно учтивих речи у име извињења, све, ко је он, и зашто је овде дошао! — «Сасвим је разумљиво» — завржио је услужни крчмар, — «госпођица нотарева има тако лепе очи, као плаво море, и господин капетан, као мрнар, морао се у њима утопити»...

После је тај чича — Лехид Додеов хитро довео једног господина, кога је, у први мах, једва Дринчић познао. До душе, тешко би он и себе тада познао, да је од куд погледао на старо огледало, у реновираном салону услужног бирташа. [22] Затим су он и тај господин ишли некуд даље, до четврте или пете куће у истом реду, ушли унутра, и.... Сад долазе без реда некакве блештеће слике, од којих се Дринчићу мозак претура а крв у жилама лагано смрзава! —

Кроз кишу ласкавих речи и комплимената, збуњени и престрављени Дринчић, видео се у друштву тога господина и две младе и познате му девојке, у једном малом салону, после неколико минута. Покушавао је да се прибере; али је свест била у дугом осуству. А кад му је свест мало засветлила у мозгу, тражио је очи, чијим је пламеном горео, али њих није било. Једновремено су га двоја прекрасна уста духовитим речима забављала и збуњивала, и два пара лепих, плавих очију подсмешљиво снимала!..

Господин, који је целим својим бићем могао изврсно представити старијег брата госпођицама, био је врло духовит, љубазан и узнемирен.

Најзад су њих два насамо дуго и услужно један другом припаљивали цигарете, пушили их и бацали. У облаку раздражљивог никотинског дима, пред празним шољицама од кафе, и тањирићем за пепео пуним пухора од сагорелог дувана, њих два су дуго заузимали разне душевне позитуре. Бродар је све дотле полагао права на своје воде, док је сопственик скупоценог бисера сумњао у њихове буре, и док вечерњи сумрак није без решења опоменуо насртљивог госта на пристојност...

После осам дана дошло је на Дринчићеву адресу једно мало, бело писамце, које је говорило много између уских редова, због кога се Дринчић јавио лекару, и, пошто су већ бродови, терани ледом почели улазити у зимовник, он је изненада отпутовао негде у Нове Крајеве...

IV.

Дивно је путовати моравском долином нашим брзим возом, јер је он ту у истини брз. Изузетно можда ни ту не иде довољном брзином за оне путнике, који беже сами од себе, али пред њима возовођа не може одговарати. Као огромна бела змијурина са модро-седефастим крљуштама, увија се Морава око пруге, доста пространом долином, која има за оквир високе и модре висове.

Овај брзи пут траје до Сталаћа, а одатле се иде као уз брдо, кроз још лепшу панораму природних лепота, али доста теже и несигурније, јер се ту негде брдни оквир стеже, завршавајући моравску долину, управо обележавајући њен почетак.

Но воз се зове и даље „брзим возом“, иако прави чисто мањи пренос од обичног. Ту она лепа понорама забавља путника, пуни му душу лепим дивљим сликама, истискујући осећање умора из ње. Путник се не буни, и врло често прекида најслађе залогаје, или спушта принету устима чашу, да му не би која клисура или урвина промакла неопажена.

Али се опет бунио један младић у плавој бродарској униформи, једног снежног децембарског [24] јутра, кад су тако игличасти пахуљи вејали косо испод облака, и нечујно се слагали на предмете. Бунио се Дринчић, као да је навикао, на ненадмашну брзину свог малог бродића, који је једва прелазио пет километара за пола сата. Он је собом прелазио времена и светове, па му је морала вожња изгледати сувише спора, упоређена с муњом помисли. Бунила га је и грозна празнина, која му је сваког часа завлачила своје тучане канџе дубоко у душу. Није се радовао ни циљу, премда је знао да га само десетина часова раздваја од Велеса. Знао је да ће се и тамо бунити, и ако ће га раширених руку дочекати његови стари и добри учитељи и радовати му се, као првој ласти на старом огњишту....

Ниш!... Лесковац!... Врање!... Кола пуна дима и паре, плишана седишта утрвена и угажена, — сјајна слика тек за брдо зашлих дана исполинског саобраћаја. Путници улазе и излазе свуд са уобичајеним поздравима...

Ристовац!... дречи мршави и неиспавани кондуктер. Дринчић се трза, доња му усна игра, а лицем му се исписује свечани вео сете! И ако је пролазио и раније овуда, одмах после велике Кумановске драме, ипак га целог напреже један простран осећај бола. Воз лагано оставља старе границе, а он тражи очима по пољу замрзле лешеве првих жртава, њихове гавране и разорна зрна, док му целим бићем звони, гласом последњег опроштаја, Пандуровићева строфа:

Нашој мајци јави да одосмо, вране!

Нас ће тући огањ, снегови и кише.

Вратићемо се у пролетње дане.

Вратићемо се с венцима на глави,

Или никад више, ил’ никада више!

Нашој мајци, вране да одосмо, — јави!

Воз се лагано пењао уз Кумановске висове, с којих се лепо види и Куманово и Нагоричино. Снег је завејавао позорницу великих догађаја, а таласи осећања душу. Пролази и Куманово. Ни разорена до темеља, огњишта дивљих Арнаута око пруге, ни бела котлина царског града Скопља, у коме ничега царског сем споменика више нема, не изазивају му у души нова осећања.

Најзад га брзи и речити Вардар буди и опомиње да ни Велес није далеко. Само неколико десетина километара више утока оне, данас целом свету познате реке. Он је знао топлину душа, које ће умети запливати у радости око њега, чим испадне пред њих, али себе никако није умео довести међу своје.

У једном тренутку помисли да се неопажен врати, у другом да прође Велес, али ни у последњем неодлучи ни једно ни друго. У том се, тешко дишући поче устављати лакомотива на велешкој станици, кад га одједном две руке чврсто стегоше око врата, и паде му један очински пољубац на таласе плаве, расуте косе..,.

Дринчић је имао право, јар га овог пута нису имали његови учитељи, што су му се толико [26] радовали. Панорама лепог Велеса је пропала на рђавом објективу. И Дринчић је већ трећег јутра остављао поново старе границе за леђима.

У једној великој паланци у унутрашњости, на једној малој речици, шетао се њеним обалама, после тога на неколико дана, Сава Дринчић. Нашао је мира код старих пријатеља, јер му нису досађивали новим познанствима становници те вредне паланке, занимајући се својим обичним пословима. Било је мразно вече. Под ногама му је прскао чист и сув снег. Малу речну површину је стезало јако, и на местима чисто ледено огледало.

Ту му се одједном пробуди дивља чежња за водом. Без сумње су већ и највеће реке биле залеђене, јер ту хладноћу на деценије забележавају само стари бродари. Према томе су и оне две велике реке на северу морале бити залеђене, а он кукави бродар, није имао времена до сад на то ни да помисли. А од кад је бродар није имао срећу да види велики речни састав потпуно залеђен.

Слабе душе, које су само толике јаке, што верују у своју вредност и потребу, кад се у великим тренутцима огледају и увере, да су увек само атомске маленкости, враћају се увек, погођене болом, своме елементу. И тамо сад тек не учине ништа, јер ни Дринчић није ништа учинио, што је, још идућег вечера, згазио једну стару, сироту жену, и претурио два претоварена носача, на перону београдске станице, журећи се смрзнутом пристаништу!.

Али тамо није било ничега. Ледене санте су лежале као набацане у свима правцима. Маса стакластих пирамида је преламала светле, кончане зракове велике пристанишне лампе, а целом дужином и ширином речног корита био се зацарио, у најдубљем смислу, мразни сан.

Земунска су светлила и даље трнула, само мало блеђе и слабије, а црна шупљина Срема је исто као и пре зјапила на миран и посматрачки град. У тим чељустима су била она два дивна ока, а у њими.... Ко зна ко се тад огледао?..

V.

Да ли је ко могао веће глупости учинити од природе, која је досудила живим воденим капљама временску укоченост? Зашто је био потребан тај мир, немирном безброју, који има тако идеалан задатак преображавања? Или је природа хтела да се мало наруга амбицијама свога љубимца, кад му с времена на време одједном тако запечати путе?

И да Дринчић није имао право, тај би закон био ивиша воља. Али, — у осталом нико и не тражи свом болу праве узроке, јер он боли и пече ма од куд, и ма како долазио.

Његова одједном рођена жеља, да се догура са својим бродићем до Земунског кеја, била је сад само жеља, и то у најширем смислу, јер се на двадесет степена под нулом може само сањати о бродарству, и о путовању. А он би само да дође до кеја, да осети мирис оних топола, у тој мразној ноћи. Чинило му се да ће се заблистати [28] испод њихових, снежним леденицама опточених круна, оне чудне, оне лепе, плаве или безбојне очи..

Некад су се оне ту, за те тополе загубиле, и он верује да су још увек ту, и ако се давно уверио да су оне само промакле испод њих. Где? То је и знао и није. Није га се у осталом то више ни тицало, па није хтео на то ни да помишља...

Вратио се Сава-малом у стан и ако му је то био заобилазан пут. Хтео је да види чиме се занима, у часовима досадног одмора, тај вредни водени свет. Знао је где ће му наћи представнике. На чиновнштво није ни мислио, оно тражи забаве по салонима, чији су патоси добро изгланцовани, а зидови закићени великим, златним огледалима. То је тамо под крововима, који тако јако заударају на културу и цивилизацију. Он је хтео на периферију, маси радног и патничког света, у њихове заједничке домове, у заједничке локале за забаву. А они су сви ту, готово један на другог наслоњени, дуж целог пристаништа. „Мали Крагујевац“, «Јеротије» и „Савска Касина“ су зборнице, а „Златна Лађа“, извесно од постанка Сава—мале поприште, на ком су се укрштале и сударале две, увек противне струје, — приватских радника (лађара) и друштвених — привилегованих бродара. И једни и други су сматрали своје право за јаче и старије. Привилеговани су се поносили својим гарантним, уредбеним системом, називајући противнике просто: лађарима, док су ови доказивали да њима, управо њиховим претцима [29] и припадају заслуге за то модерно бродарство, јер да није било лађара, не би било данас ни бродара на свету, са њиховим брзим и белим парабродима...

Било је око десет часова у ноћи, време, кад се окупљају са дневних одморишта. Дринчић застаде пред једном кафаницом, у којој је врило, као у некој људској кошници, у којој би, место пчела сваки човек, у исто време по нешто за се говорио. Слаба светлост једне лампе, која се жалосно клатила са средине црне, и дебелом мрежом од паучине покривене таванице, паде једним широким појасом преко прага, кад Дринчић отвори врата, а с њом заједно покуља и притисак од целе две атмосфере дуванског дима, спареног одела, наркотичног кафеина и свих могућих киселина.

У полу-мраку су седели за столовима обалски радници, мрнари и ложачи и понеки радник с приватских дрварица. Свако је говорио за се и у исто време слушао. Расправљала се нека ствар, у којој су сви узели највиднијег учешћа. Млатарало се и рукама и ногама у потврду исказа, а било је и других покрета, јер су сви доказивали, и сви се љутили. О чему се водила реч, Дринчић није могао сазнати, јер се ништа није могло ни разабрати.

Његова појава одједио све смири. Био је то читав догађај, о коме ће се тек расправљати. Капетан је улазио у пивницу радничког света, а то се досад није догађало. И ако је био лепо поздрављен, с оним истим поштовањем, које наш радник [30] увек чува само за свог чиновника, Дринчић ипак прочита на свима лицима без изузетка израз питања, чуђења и неповерења! То га збуни. Он корачи неколико пута до средине пивнице, с које се димила једна широка, најстарије конструкције пећ, која је била и једини намештај њен, сем столова, столица и келнераја, кога је у осуству заступао на дужности један велики сандук од трговачке робе. Ту је притисак био толико јак, да Дринчић осети како га гуши, и удари — пуном снагом назад! Напољу се освежи и пође лагано даље, с гађењем и сажалењем у души. У «Савској Касини» се прости дрекало, а кроз дреку се чуло тешко скакање билијарских лопти. Кроз прозор се није могло видети ништа, а да уђе унутра није имао довољно куражи. Пође навише, промаши «Венецију», која је изгубила сав свој значај, од кад је добила «мебл» и „лагиран“ патос, удари Марковом улицом и стаде пред „Златну Лађу“, у којој се сав живот беше слио у нешто, налик на далеки тутањ, који је секла очајна писка отупелих жица неког инструмента, и скроз промукла дерњава, неке бесомучне жентурине!

Дринчић хтеде да уђе у тај „Дом Љубави“, кога се сад стидео, а у коме је и он, само пре неколико година, бар једанпут месечно сахрањивао свој одмор и снагу и куповао најјевтинију женску љубав.

Било му је то све тако познато. Он се додуше, и пре тога гадио, али је морао бити међу својим. [31] А друго место није тако отварало своја недра мрнарима за провод.

Да би допунио свој ужас, опет је хтео унутра да још једном свом душом зажали дивно развијене младиће, што ту, на тако одвратне начине испољавају своје расположење, купујући јевтине наклоности тих пијаних девојчура, за мучно зарађен грош! Ипак ни ту, после дужег колебања не уђе. Извесно је тад први пут у животу добро измерио своју истрајност! Прогура се лагано кривом улицом па преко Венца испаде пред Кнежев Споменик!

Крупне снежне пахуљице су се слагале на кровове кућа и прљаве улице, засипајући собом и понеког пролазника. Улична шетња ако није освежавала, није ни замарала, јер није било оног помамног ветра да заурла са Авале, и потера улицама облаке прашине и читаве сметове свелог и опалог листа. Београд се одмарао у своме снежном белилу....

VI.

Идући дан као да није ни освануо. Било је мало видније, али то као да је долазило од чисте снежне белине, коју није више помрачавало градско осветлење, јер је било погашено. Време је било тмурно, атмосфера тешка, а из облака је падао сасвим проређен, у крупним пахуљицима снег.

У свом је стану ручао Дринчић нешто раније него обично. Ручак је почео и свршио супом, јер се десило тако, кад је уносила газдарица чинију с говеђином и поврћем, да промаја обори с полице [32] једну дописницу, која паде право пред њега на сто. Он се загледа у њу и спусти кашику.

То је била сасвим обична дописна карта с потретом неке младе девојке, којој се на уснама одмарао осмех а у крају трепавица сан. Дринчић ју је видео у излогу једне радње у Македонској улици, још пре пута у Нове Крајеве и купио, незнајући ни сам зашто. Веровао је да је случај послао ту фотографију у промет, да би само њему могао дотући остатак спокојства, о коме одавно код њега није могло бити ни речи ...

Он се загледа у њу и одједном се гласно насмеја, згужва карту и скочи од стола. У очима му је севало, на ушима звиждало а у души цикао оркан. Није се могао више савлађивати од осуде, јер су се морали једном полагати рачуни, а он је био жесток судија.

— Ко је та жена, што ме избезуми? — праскао је у себи. Или је ово лудило беспослице, у недостатку озбиљног рада, или сам баш ја осуђен да бедно скончам међу озбиљним бродарима, да бих могао својим падом потврдити озбиљност свога положаја и задатка.

Крв му је горела и он излети на улицу, случај је хтео у правцу Калимегдана. Није видео ни како јури, ни где јури, јер га је целог тресла грозница. Ништа више није осећао до грубе одвратности према свему, а нарочито према жени у опште. Ноге су носиле, глава је севала а у души су се крхали громови двадесет-четвртих година.

Кад се окренуо лицем Сави са последње терасе на Калимегдану, у мало се није својевољно стрмоглавио с ње! Није се питао како је ту дошао, већ је беснео, зашто је и сад ту дошао, кад му је најмање требало, да се пробија погледом кроз кишу снежних похуљица, у правцу Земунског кеја, и тражи снегом покривене тополе!...

Снажан ветар заурла с мађарских пустара и натера му снег право у очи, који му влагом и хладноћом расхлади чело, и врати присебност.

Тај је ветар долазио преко Земуна. Био је зато тако смушен, што је носио у себи бес силних и понос потиштених.

У души му нагло поче свитати, као тихо и меко јутро у пролећу. Прво пукоше поља и засејане њиве, па се онда појавише нејасне контуре градске и малог села Б. и најзад лепо изниче бела кућа, са три плаво обојена прозора!

Он напреже очи да боље види, али се слика угаси, и он остаде сам, потпуно сам, с недогледном пустаром у души...

Лагано је газио снег терасом, кад му се учини да долази неки шум, који је јако потсећао на оне тополе, оне чудне тополе с очима, које су га мамиле под-а-се!. Он плану жељом да их види, да им се приближи, да их за тренутак посматра и још једном се увери, да није ту оно, чега ради оне и постоје!

Поглед му залута преко састава. На ширини од пет километара је ћутао чврст и непомичан ледени покривач, који је гвозденом руком притискивао [34] таласе, преко којих се плови. Град није био још стекао аеропланску станицу, а прелаз преко леда сумњичи. Никако се није могло тамо, где је целим бићем хтео, само за једну минуту, бар до места на коме је пре леда штек стајао..

Он се наслони на градски зид и луташе очима. Па на једном као срна, коју је из заседе погодио рђав ловац, скочи и појури!...

На станици је ударило звоно, и свирао брзи путнички воз за одлазак преко Саве. Дринчић стиже и ускочи у последња кола, без карте и без полицијске објаве, и свали се на једну клупу, чудећи се; како се тога још синоћ није сетио? И док су гвоздени стубови савске ћуприје подрхтали под стопама гвозденог џина, дотле су Дринчића сагоревали тренутци испуњавајуће жеље.

Воз свирну и стаде пред станицом. Он скочи и отвори врата на колима. На пољу је снег и даље падао онако исто тих и досадан, као јутрос, синоћ и јуче. Није се видело ни на двеста корака. Пре свих путника, Дринчић утрча у станицу, прође кроз прегледаоницу, где га нико незадржа, и готово истрча на пут, где су стајали неколико кочијаша са својим колима.

Пред њега потрчаше неколико њих, али се један истаче и викну:

— Ево мене, г. капетане. Заповедате ли да возим код Б-ског нотара? Дринчић се стресе, подиже главу, и кад познаде кочијаша, усне му се развукоше у нешто налик на осмех. Беше му врло тешко. Село Б. више није постојало за њега, [35] и ако је знао, да је и сад тамо оно, што га тако силно, попут фата-моргане вуче под лажне и замрзле тополе. Није му било лако одговорити кочијашу, који је чекао, док се остали повратише својим колима.

Поглед му пређе преко кочијаша, и устави се на његовом озеблом и мршавом коњу и колима. У глави му засветли једна срећна идеја, те му брзо рече, како се он жури, врло жури, те је принуђен да узме кола с два коња. Говорећи то, прође поред кочијаша, једва се држећи на ногама, и уђе у најближа затворена кола. Кочијаш један од оних, који су излазили пред њега, скочи на бок и оплете бичем...

Дринчић, како паде на седиште, осети свирепи бол раскрвављене ране. Кола су одскакала од ситног камена насутог путем, а на прозору су промицала дрвета и понеки пешак назад станици. Помисао, да ће ускоро под тополе, поче га оживљавати. Он их је лепо видео, и стаде им се радовати као дете играчки, као уморан сну.

Тад му се учини да дуже траје вожња, но што би требало, и већ хтеде звати кочијаша, кад се сети, да то досетљиви кочијаш вози заобилазним путем, да би зарадио коју крајцару више, за ове мршаве зимске дане. Не хтеде се љутити, већ утону полако у сањарије. У њима је већ био угледао тополе иза градских улица, кад се кола нагло уставише, кочијаш скочи и отвори врата.

Дринчић скочи и, гурајући руке у џепове да награди кочијаша, баци један врео поглед на поље, [36] сав се стресе, и руке му излетеше из џепова, а на њима заиграше прсти, као голо пруће под новембарским ветром. И док услужни кочијаш придржаваше врата, он зажмури и баци још један напрегнут поглед на поље, па као несвесна свећа паде натраг на седиште!...

Напољу више није падао снег. Дувао је мало ветар и разгонио ону тмору дана, а овде-онде кроз мрке облаке продираше бела светлост, тужно сенчећи мале кућице села Б.!...

Знојави коњи се почеше отресати од зноја, снега и умора, предосећајући кратак одмор, док је кочијаш брисао промрзли нос голом руком, задржавао леђима колска врата, и чекао на госта, који се није журио.

Два минута прођоше. Један грлат певац дрекну свом снагом иза самих кола. Дринчићу та дрека запара мозак. Сети се да му је нека стрина, која живи у унутрашњости, још као дечаку причала, да петао увек објављује с капије долазак изненадних гостију....

Као да му усијана кугла паде кроз теме у мозак, тако му засветли једна страшна помисао! — Он се није ни сетио да каже кочијашу где ће возити, а он је возио право тамо, где је његов предходник нудио своја кола, која су, чуо је и он, одбијена само зато, што су била с једним, и то слабим коњем! И он је стао пред кућу бележникову, чија су три плаво - обојена прозора, радознало завиривала у његова кола, а кроз њих извесно и... Њему снова помрче свест; глава паде [37] на наслон, кад се завуче у кола смрзнутих чекиња глава кочијашева, из које се исцеди:

— Ту смо, господине!...

VII.

Херкулу је извесио било лакше одржати небо на раменима, док му се пријатељ из подземног света врати са Кербером, него Дринчићу притисак спољне атмосфере на теме, заштићено зимском шапком! Као паклене муње, севала су његовим изгубљеним мозгом питања: шта ће ту, и куд ће одатле, — док су она три плаво обојена прозора, све радозналије загледала у кола! Из њих није било могуће изаћи, а да се моментално натраг врати, значило би огласити се лудим.

Он напреже остатке измрвљене снаге, скочи из кола с погледом закованим за земљу, и бојом у лицу, која је јако потсећала на влажну иловачу. Брзо претрча преко малог моста до капије, и свом снагом се баци на њу. Капија се отвори, он упаде у двориште и спасе се сокачких погледа.

Али се даље није могло. Он у свом ужасу подиже леву руку и махнито зари зубе у кажипрст, услед чега у мало на глас не јаукну.

Уверио се да не сања, и да се мора напред. Али куда и коме?! Већ после оног малог белог писма су ова врата била за увек од њега закључана, а после његовог одговора, који је одмах следовао том писму, овоме, што се сад с њим догађа, није било места ни у фантазији.

Усне му се искривише, и он целим својим бићем зажели да се претвори у један камен, што је лежао под његовим ногама!

Али се морало напред, јер би стајање за туђом капијом могло још маскирати положај! И душом и телом је дрхтао, као у најљућој грозници, при помисли на сусрет, који је као смрт неминован, још тог истог часа.

Клецајући пође у ходник, у коме је било све мирно. С десне стране му је долазио у сусрет један огроман мачак, као жеравице пламтећих очију. Дринчић дође до врата, на која је једном већ улазио, напреже умируће жиле на десној руци, подиже је, и лагано куцну. Слаб звук одјекну као у празном простору и умре. Напрезању је долазио крај и он поче малаксавати. Закуца још једном. Нико није одговарао! Дринчић стеже песницу и поче бесно ударати. Чинило му се, ако се не појави нико, да ће тог тренутка умрети ту, пред туђим вратима, кад се чу слаб шум с противне стране, и с врата, што су му гледала у десно раме, подиже се ручка!

Дринчићу пуче нешто тамно пред очима, и он, придржавајући се за зид, окрете се тим вратима, која су требала сад да избљују страшног домаћина или домаћицу.

Врата се опрезно и безгласно отворише, а на њима се појави главом и грудима сањиво, с крупним витицама преко леђа девојче, које се од појаве госта толико препаде, да у страху загрли врата муцајући нешто, што ни само није разумевало. [39] Дринчић удари корак назад, кад разабра мало познат глас:

— »Ух!... Извините, господине!... Тата и мама нису.... отишли су.... али извол’те.... доћи ће.... Ја ћу звати ... Извол’те....«

Он остаде миран за цео један тренутак, па несвесно гурну напред, сад већ на широм отворена врата, кроз предсобље у собу, стаде код стола, и придржа се за једну тешку столицу.

У глави му се поче одједном ведрити и мисли му сасвим изумреше. Ништа га више није мучило, нити се он шта више питао. Осетио се изгубљеним, и одједном му беше свеједно шта ће даље бити.

Споља се чуо дрхтав глас мале домаћице, која је звала некога, шаљући га журно негде, извесно по оца. Али шта ће он казати домаћину, кад он буде затекао овог, сасвим неочекиваног госта у својој кући? — опет се помоли из мрака питање, и поче као туп сврдао бушити по лобањи, на којој већ десетак минути свака длака косе стоји у војничком ставу: мирно!

Казаће му... Он ће му казати кратко и јасно: — „Господине, ја сам изгубио компас од главе, па сам мислио да је остао овде! Извините!... И свеједно је, шта ће му већ све казати. Част и достојанство су већ отишли до ђавола, и сад само треба мислити на то, где ће се, на што скривенијем месту, радити с куглом! Она ће бити милосрднија од живота, који толико мрцвари.

Мала се домаћица појави прибранија и седе за сто, до самог Дринчића, нудећи га да и сам седне, прво се извини, па га, свесна своје улоге, поче забављати. Али кад он ни на питања не могаше отворити заливена уста, она убрзо и сама ућута.

Сат је лагано, лагано до ужаса откуцавао на зиду. Никога не беше да доласком учини крај томе ћутању!.

Дринчићу се тада учини да му је само провиђење одредило овај горки час зато, да би својим ушима могао чути из оних уста: шта све ово беше, и зашто тако беше? Никад и нигде згодније то неби могао учинити, а овај му је тренутак доделило Провиђење, или какав глупи случај.

Он брзо отвори уста, али се она као тешки капци одмах спустише и заледише. Застиди се те помисли, јер му се одмах учини и сувише подла, да би је и последњег часа могао извршити. Јер - зар то неби био атак на кућу оног доброг и љубазног човека, кад би се упирало крадом против његових одлука? Он остаде непомичан, а и девојка према њему. Време је умирало, а напољу се ништа није чуло. Сат је све спорије откуцавао, а стара се икона све више мрштила на зиду!..

Посматрао је седећи очи морских дубина, у којима је некад видео капетан Сава Дринчић оно рађање и умирање малих, ватрених сунца. Њих ни сада није било. Очи, сасвим обичне плаве или смеђе очи беху у ове девојке, јер им се боја није могла добро разликовати, пошто је сумрак [41] раног јануарског вечера, лагано и нечујно, кроз затворене прозоре пунио собу.

У ходнику одјекнуше одсечни и брзи кораци. Врата нагло одскочише, а на њих готово ускочи господин Н. бележник из В. Он с два корака од врата, једним муњевитим погледом испита садржину своје рођене одаје, и удари цео корак назад, а запрепашћење му згрчи мишиће на образима!

Али пре, но што су лица њему окренута могла добити боје, он једним покретом измени став, пусти узвик пријатног изненађења, притрча Дринчићу, стеже му пружене руке и засу га кишом најљубазнијих питања. Затим, нечекајући одговор, силом га угура за сто, седе до њега, унесе му се још једном као судија злочинцу у лице, и с јаким нагласком рече:

— «Знао сам, готово сам био убеђен, да ћете нам опет доћи. Ви сте врло брзи, па сте мислили да ћете једним ударцем одсећи небо од земље! А ја сам Вам сасвим друкчије писао«. Он подвуче последње речи, па се окрете девојци:

— «Данка» — рече, — «донеси вина. Ја и господин ћемо мало пити, а ти нам скувај две добре кафе, онако по београдски».

Затим се окрете Дринчићу, подиже руку, и јако ударајући гласом настави:

— »Мој млади пријатељу, не примите за зло. Ви имате врло рђав појам о животу, али зато ипак нисте рђав човек. Ваша су решења одвише прека и слаба, јер сте јако оскудни с моралом. [42] Па ипак, имајте само вере.... ствар ће се добро свршити»!

И он погледа Дринчића тако, да се овоме брзо почеше лепити капци, а свест бегати у подрумски мрак и влагу.

Све се то догоди готово у једном тренутку. И док домаћин наливаше чаше вином, боје скупоценог зејтина, он грцаше, хватајући се за смисао, кога апсолутно нигде није било, ни тада, кад је после целог сата срдачне гозбе и опште пажње испраћен до кола, потврђујући стиском руке и осмејком ненадне среће споразум, од кога ни речи није разумевао...

Сутра дан, кад је дежурни чиновник у команди бродарског зимовника на Чукарици, подносио рапорт заповеднику, јавио је да је те ноћи допутовао са осуства тешко оболели капетан Дринчић.

Заповедник позва телефоном лекара, који констатова неко тешко запалење!...

VIII.

Цичи љута мећава и брише а снажан лед својим челичним грудима стеже бокове објеката, скупљених у зимовнику, претећи им сваког часа, да ће их провалити! Зато од раног јутра дуж целог зимовника пуца секира у рукама стотине мрнара, који просецају широк канал на леду, да би му се спречило ширење.

Још од „Господарске Мејане“, пошав из Београда, види се гора од оџака и катарки у зимовнику, према Ади-Циганлији. Све је то чврсто везано за обалу и притегнуто тако, да ни најјача навала леда не може донети опасности. Отприлике у средини групе од бродова налази се тако звани »инспекциони брод«, на коме је команда. Командни је апарат увек тако добро конструисан, да редом и дисциплином личи на кадар добро организоване војске. Чиновништво дежура на смену, а радни свет је на новом послу. Цео један свет, сасвим издвојен за се, ту ради и живи, спокојно дочекује ноћ, а још спокојније дан. Звоно са командног брода скупља на презив све, и одатле их то исто звоно растури све на рад. С тог се звона дају и сви сигнали, за одмор, спавање, устајање, као и за узбуну, ако би опасност изненада наступила.

Ту су канцеларије и касарне, пивнице и ресторани и све установе, потребне једној већој друштвеној заједници, па и амбуланта, у којој мора бити увек, бар десетак мрнара, »којима је напрасно позлило!«

То су оне скитнице, обично добри и поуздани радници, који никад не раде, већ се увуку у службу, кад уграбе згоду, пред мразне зимске дане, у време јачег рада. И затим, пошто друштво не отпушта службенике, чак ни привремене за време зимовника, то и они радо остају под платом и под друштвеном заштитом, до првих пролетњих дана, кад се размиле по целом току Дунава, сваки на своју страну. То је зла резерва, [44] која је ипак потребна. Ње има свуда, јер да ње нема, мрнарски живот не би имао оног обележја, ни оног значаја по јавни ред. То су ти »господски мрнари«, који преко-дан целе године не раде ништа, дремају по чађавим становима периферија градских, а ноћу се извлаче кицошки зачешљани, често и помодно обучени, обилазе шантанске радње, туцају туђ новац и своје време, а ујутру долазе својим упосленим друговима на кафу и ракију, где им за то време увек причају о својим подвизима у борби с полицијом, и о љубавним успесима у нашем полусвету, и на тај начин васпитавају млађе генерације својих другова. Јер, забога, мрнар у свом деликатном задатку носиоца обичаја и културе, мора се еманциповати одмах од свега, што носи на себи ма какву месну, локалну боју. Живети широким и распусним животом значи живети, јер смрт не пита, кад закуца на врата: да ли је ко готов?

И тим, и таквим целим пуком људи командује један једини човек, и то тако успешно. Обично најстарији и најискуснији капетан прима се те дужности, да проведе кроз зимовник друштвене објекте, а и сав тај радни свет кроз мокре зимске дане, кад Чукарицу полива киша, снег и вино. Киша и снег редовно, а вино у ванредним приликама, кад се добије дозвола за излазак, после које обично нико подуже време не излази. Мрнар као и ложач свесни су тога, да сваки њихов поступак повлачи казну, па се онда, док су у слободи и проводе свако на свој начин. После, додуше, [45] и сносе трпељиво све одредбе оног чудноватог Устава, кога је, без икаквог законског ослонца, прописао још пре неколико година, онај гвоздени капетан!...

Ту је, у једној засебној, и доста удобној одаји на »Императору«, одспавао свој дванаестодневни сан капетан Дринчић.

Било је по подне тринаестог дана, кад је први пут чуо нервозну цику звона са командног брода, која није престајала, вику из стотине грла и трчање стотине ногу. Кроз сав тај лом, из непосредне близине, секао је један снажан глас: «Вежи!» и — »Пуштај!«

Није му било јасно где је, и шта се то око њега догађа. Разгледао је одају, у којој се налазио, и она му се учини позната. Хтео је поново зажмурити и предати се заносу, који га је опијао, кад наиђе дежурни мрнар, који га је чувао, и који се јако изненади променом. Од њега је дознао Дринчић да се лед креће, и све шта је с њим било...

Кад му је било боље, дигао се и посматрао кроз отворен прозор грдне ледене санте, како се са ужасном ломњавом погоне, натрчавају једна на другу и силно грувају објекте.

Њега је обузимала тиха сета и чудно спокојство. Допадало му се што лед одлази, али помисао на пловидбу, није га више радовала.

Затим је, лежећи још неко време у кревету, довео у везу са смислом све, што се могло довести. И ускоро потом, све му је до ситница било [46] јасно. И ништа јасније му се валда, на свету није чинило сада од држања господина бележника из Б.

Ретко је добар и племенит човек морао бити он, кад је жртвовао своје спокојство да би могао разумети и уразумити у екстази, један запаљен мозак. Није хтео да му одлучим држањем зада удар, који би морао бити кобан, тачно прорачунивши, да кад буде смисао потражио своје место, ипак се све мора лепо свршити!.

Кад се осетио доста снажан и дигао се из постеље, Дринчић написа једно дуго писмо, у коме се топло захвали томе добром господину, на очинској пажњи, молећи га да му опрости за нарушени мир, уверавајући га да је одспавао свој ватрени, љубавни сан.

С фебруаром је заједно отишао и лед и почела редовна пловидба. Дринчић је молио те буде одређен за млађег капетана на један велики теретни брод, који плови далеко по туђим водама. Надао се да ће му тамо ветар с чешких и тиролских планина истерати онај сумор из душе и излечити место хроничне ране. Али није имао среће. Томе је броду као за пакост било наређеоо да врши локалну реморкажу, с највећим задржавањем на великом речном саставу.

На дан пре тога, добио је брод прву наредбу за путовање, и Дринчић се враћао с вечера раније из вароши на брод. Ишао је пристаништем [47] поред царинске зграде, која је била затворила пролаз граду, да би задржала путнике, који су чекали да уђу на мали бродић, што је последњи пут возио тог вечера за Земун. Застао је и он, да ту сачека да се пусте путници, који су у маси чекали и ћаскали, па да настави пут, кад одједном чу познат глас на два корака више себе.

Два су господина, чекајући брод нешто разговарали у поверењу. Онај с десна је баш довршавао:

— „Жао ми га је, јер је добар младић. Он је — као што видиш најзад ме разумео, и ја као родитељ,... знаш већ и сам!... Имам једно једино дете, па да и њега дам човеку који ни самом себи увек не припада. На част тим људима њихови положаји и имања, ја волим скромну вечеру у сигурном запећку. Тако сам васпитао и своје дете“.

— «Али ако погрешиш пријатељу?» — упита са свим лагано онај други..

У том удари звоно и конопац паде. Свет гурну на ћуприју, а Дринчић с набијеним шеширом на лице у помрчину....

Ветар је престао, светлост се дана угасила, а сумрак насипа недогледну равницу с обе стране реке.

Не дижући главе с таласа Дринчић је још једном у души преживео свој мали роман до [48] синоћњег догађаја. Одатле се једнако брани и малаксава...

А млад је и снажан, треба и да верује животу. Време ће изгладити болове, а сећање на Данку ће остати непомућено. Можда је то и боље. Моћи ће увек тако, у слободним часовима, наслоњен на ограду, док брод сече брзе и брбљиве таласе, сањати о једном дивном створењу, које је и постало и остало загонетка, и у чијим је очима....

У том нешто тешко као олово паде Дринчићу на раме, и он чу заповедников глас, који је и у шали грмео:

— Млади колега, шта су Вам све до сад напричали таласи?

Он се трже и скочи, погледа свог старог и доброг капетана и с тужним осмехом рече:

— Једну сетну причу: Зашто брзо гину водени цветови?....

маја 1914.

Београд.