ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА.
I.

Толико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готово заборавила и памти га само по гробу. Дугачак му гроб. Више гроба штрчи му дрвен крст. До крста тестијица воде; у грло јој кита суха босиљка, а по дршци тестије и боковима црне се капље воска накапалих од толико свећа које му је палила. И ако не свакога дана, а оно сваке суботе и у очи празника, испочетка с мајком, а после, када јој дете порасло и ојачало, с дететом је излазила на гроб и клечала. Тада би на гробу увек била разгрнута бошча с тепсијом, у којој би било понуда: пита, јабуке, грожђе и кришке печене бундеве (све оно што је он радо јео). Бошча би се белела, одударала од трошне, црне земље гроба у коју она никада није смела дубље да забоде прст, све бојећи се као да не напипа, додирне [14] труло, човечје тело, јер толико је у томе гробу било покопано! Цела његова породица, једно преко другога, наизменце и — непослетку, поврх свију, он, муж њен.

Око крста би упаљене свеће тихо гореле. Лелујали би им се њихови лаки пламенови. Она, пошто чело гроба клекне, нагнула би се напред ка гробу, тако да јој глава, чело, додирује крст. Црна јој шамија са отпуштеним крајевима са стране, сакрила би јој бело лице, а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са црним бојама, те би јој се видела бела, румена кожа од руке. Плаче. Пуна јој се рамена тресу. Лице јој сакривено у шамији и угрејано, окупано крупним, сочним сузама, јасно нежно одударало би од црнине шамијине. Очи јој влажне, тамне. Истина с мало бора, али нарочито тада, када јој очи поцрвене и поднадују се од плача, и не види се.

Па тај њен плач био је тако дубок, уздржаван, пун грцања...

Чим уђе на гробље, синчића, кога је за руку дотле водила, одмах оставља да за њом иде, а она као да потрчи гробу... И идући скида тепсију с главе, да би је што пре метла на гроб, после још брже одвеже шамију, забаци крајеве, те јој сине подбрадак, лице... И, чисто са страхом, [15] уплашено, пошто пољуби крст, још ужурбаније пали му свеће, па, као да 6и се што пре свега тога отресла — не клекне, већ пада на гроб и зајеца:

— Леле, Мито!

Синчић јој, који, остављен, трчи за њом, не може да је стигне, и кад види како она пада, нестаје је код гроба, појури к њој:

— Немој, нано... Па, од страха што се она не обзире на њ, пада и он до ње на гроб и почне, гурајући се у њен скут, да плаче, јеца.

Она га и не гледа, кука, нариче. Као увек, спомиње њега, покојника, мужа; ређа његове жеље. Па када почне оно: на кога их је оставио... што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина... већ колики му је и какав је порастао...

Не зна се ко више плаче. Да ли она или дете. И тек када дете онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима, тек онда би се она освешћивала, трзала, дизала га готово онесвесло од плача, чистећи му земљу са обрашчића.

— Шта па ти? кроз плач почела би као да говори. Не гледај ти нану, чедо... Зар зато што видиш да нана плаче, па и ти да плачеш? Не гледај ти нану. Друго је нана. Немој. Лошо ће ми ти је... почела би да га утишава, пригрљава, меће себи у скут. Али тек тада синчић јој, у њеном крилу, ослобођен од страха, још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца, плаче.

После се диже. И пошто од плача разузурено јој и попустило одело притегне, поново се забради шамијом, али сада дубље, да јој се виде од уплакана лица само очи и јабучице, и кад од онога што му је изнела на гроб разда по комшијским гробовима, а највише просјацима, и кад напослетку још онако заједно са синчићем запали и кандило поред свеће, уреди, очисти му од траве и учврсти гроб, — тек онда би се враћали, остављајући му гроб онако нем, дугачак.

Ишли би натраг кући. Она носи тепсију на глави. Једном руком води дете, које, исплакано и умирено, сада весело поиграва око ње, а она још сва врела. Уплакано јој лице зажарило се, букнуло, а и цела јој снага као набрекла. Хаљине јој тесне. А осећа како јој се прса шире, отимају се из тесног количета, излазе на [17] поље, виде се... Зато од стида сагиње главу, намиче још више шамију, да јој се једва виде очи и уста, која још не могу да се умире од плача, већ јој дршћу. А с гробља у варош води још и друм широк, прав, по коме врви свет. И због тога још уплашенија, све уза зид брзо иде. Али већ испред Итине касапнице мења ход. Чвршће стеже дете за руку, још више погиње главу и једва чека да што пре до те касапнице дође, назове Бога и прође је. Јер пред том, Итином, касапницом увек има по неколико њих мушких, где беспослени седе на ћепенцима, пуше, гледајући или свет што друмом пролази, или оне обешене череке меса и крваве диреке од касапнице, искићене бајатим цревима и џигерицама, што купују Цигани или крајња сиротиња. И чим она ту наиђе, јаче повуче к себи дете, још више се скупи, смерно, уплашено. Људима око касапнице назове Бога према касапници. Али ако се ту деси и газда Ита, чим њу спази, он одмах силази с ћепенка, обува изувене ципеле, издваја се, зауставља синчића јој и зове га к себи, да га дарује. Она дете пусти и пошто одмакне, једнако окренута вароши, стане, чека. Дете оде до Ите, пољуби га у руку, а овај вади кесу, једва нађе марјаш [18] и даје му. Па, ма да га нико од осталих не пита, он им казује чији је:

— Митино. Мита што лане умре. А оно му је домаћица, и показује на њу, па се опет окреће детету: — Милане, синко, дођи сутра, али рано, сабајле, те чича мало месца да ти да, да однесеш дома, а сад 'ајд иди, — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете. 'Ајд иди, вели гласно, да га чак и она чује. — Иди, да те нана ено не чека.

А она заиста га једва чека: све се боји нечега, а нарочито оне ширине и пространости друма, света, људи што по њему ходе. И чим осети како јој се синчић враћа, хвата је за руку, она одмах продужава пут.

У том већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније. Она убрза. Преко скрханог моста Оџинке улази у варош. Жури се. Али сада мало слободније иде по познатим улицама. Пролази поред капија, капиџика, сниских кућица, дугачких ћерана... тек по која велика кућа, турска, с капцима и решеткама на прозорима... Сусреће слуге и децу која носе месо, пиринач и друго, што по њима шиљу из чаршије својим кућама мужеви, домаћини.. Али када дође до чаршије и кад хоће да [19] је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане. Нарочито, ако је субота, не може се од света — пазарлија — сељака, који се враћају својим селима. Неки пијани, на коњима, испречили се и заустављају свет, испијајући оканице, онако с коњима испред мејана. И после све то, тискајући се, одмиче с вревом, жагором и прашином. Она, док то, као нека навала, не прође, чека, па затим брзо пређе, готово претрчи чаршију, и уђе у своју улицу. И чим уђе у своју улицу, синчић је одмах оставља и појури испред ње кући.

Она, у својој улици сада као сасвим ослобођена. гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка, која свакад суботом и у очи сваког празника долази, да код ње преноћи.

— Дођосте ли? питала би је мати, дижући се с прага од капије и брижљиво кријући бошчу, у којој би обично увила брашна и друго што јој је донела.

— Ето, дођосмо, одговарали би матери она и одмах се сагиње, пружа јој кључ од катанца, пошто она од тепсије на глави не може да отвара капију.

Мајка би отворила и, једнако кријући ону бошчу, прва би ушла и журно отишла у кућу. И, као увек, одмах би тамо [20] по кући почела нешто да распремa, ради, пали ватру, и то ужурбано, као од неког страха, и навлаш лупарући, ударајући, да се чују одјеци, ударци, као да би тиме хтела да смањи онај нем, пуст изглед мале, чисте и високим зидовима ограђене куће.

А она би за мајком, синчићем последња уморно улазила, остављала би мајку да у кујни послује, распрема и договара се са синчићем: шта ће за вечеру, а она би, исто онако уморно, сустало, отишла у собу. И пошто скине са себе одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем...

У том би почеле и комшике да јој долазе. Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је. Мушке главе нема у кући, а она онако сама, удовица још млада и лепа. И зато није било у реду да јој ко долази, посећује је. Бојале су се да јој због тога, тих њиних посета, мешавине, не би какав рђав глас изишао, чуло се што „лошо“.

Али и сада, када би оне дошле, она није излазила из собе; остављала је мајку, да се тамо с њима разговара. Навикла се већ, и тешко јој да се с њима састаје. Зна да оне, жалећи је и снебивајући се пред њом, не могу да буду онако слободне у разговору као с другим женама које имају мужеве, домаћине. Него пазиле би, као увек пред њом, шта ће да кажу, страхујући да је или чиме не увреде, или не подсете на нешто што није за њу. И увек би гледале да што пре оду од ње и оставе је саму, бојећи се да јој од њина присуства и разговора не буде тешко. И зато она сада није пред њих ни излазила. У кујни с мајком оне су разговарале и после отишле. У то и ноћ беше пала. Мати јој уђе и ма да је знала да она неће, опет реда ради упита је:

— Да запалимо свећу?

— Нека, одби је она. И мајка јој се поврати у кујну, опет је остави саму. А она је баш то и волела. Истина да јој је било тешко, али опет лакше и блаже јој је било тако у тами.

И тако у соби, лежећи непомично, раскомоћена, дишући тешко и уморно, слушајући вреву и жагор из комшијских дворишта и материно ситно, старачко пословање у кујни, чекала би, док буде [22] готова вечера и док је мајка, пошто све унесе код ње у собу и постави софру, не позове:

— 'Ајде да вечерамо!

И тада, пошто би јој мајка унела вечеру, она би се тек само подигла, и онда би вечерали. Она би или јела врло мало или никако. Али би морала да седи за софром и чека док мајка јој, — као свагда кад би тако дошла, код ње да преноћи, увек осећајући се пред њом као крива за ту њену тешкоћу, јад, не смејући с њом да се разговара, — почела би са синчићем јој да се забавља, игра, док не би тако задремала и заспала. И тек после њих она би легла. Не да спава, већ да као и пре и даље тако продужи да лежи.

Да тако лежи, да још више уморна од ноћне тишине, с потајним, али већ отупелим страхом, слуша како ноћ пролази, како јој мати све лакше и осетљивије спава, и чисто као да чека да јој се мати пробуди, чим зора почне, и као увек: одмах, као бежећи од ње, врати се натраг кући, оцу, браћи јој, и опет је остави саму. После опет, као до тада, она седи сама у кући и никуда не излази. Чак ни на капију. Једино, кад синчића пошље за што год у чаршију, само на капију сме за њим да промоли главу, али чим види [23] да ко улицом иде, приближава јој се, одмах се сакрије, и онда иза капије чека кад ће јој се синчић вратити из чаршије. Врло ретко, понекад, каквим великим празником, ако би јој дошао тај Ита. Он, једно што је био стари сват, сматрао се од мужевљеве, покојникове родбине, — јер ни њена родбина није смела да јој долази, бојећи се: да тиме не увреди покојника, што би му тим доласком „мешали се у његову кућу“, долазили, „узнемиравали га“. Па и он, Ита, кад год би дошао, ма да га она није ни нудила, ни сам не би улазио унутра, у собу, већ би увек испред куће, на столичици, седео и улазећи навлаш за собом не би затварао капију, остављао би је отворену, да га може сваки видети. Не што је хтео, већ све ради ње, бојећи се за њу, а још више од њене браће, који су, ма да јој нису долазили, нити је, сем матере, помагали, ипак на њу бодро пазили. И тешко њој, ако би чули да она није као што треба, сама с дететом код куће, већ да излази, виђа се... Јер ни они сами нису јој долазили, а камо ли други.

II.

А она, Аница, једино се по тој својој браћи и знала. Нико њу није звао њеним [24] именом, већ „сестра на Рибинички“. Били су то напрасити људи, чувени као убојице. Још док су били у селу, и већ тамо још измалена бавили су се кријумчарењем, превођењем шверца преко границе. После оца силом нагнали да се из села пресели у варош, као да им је село било мало, тесно, и овамо у вароши опет продужили су тај посао. Ноћни посао: да често путују служећи трговцима као вође им, и да и даље, и сад у вароши, још више и опасније по живот, преносе шверц. Ретко су код куће били, нарочито ноћу, већ увек тако у „неким“ пословима. А те њихове послове сви су знали, али нико није смео да им каже, тако су се они били некако од свих као издвојили, одмакли, постали силни. Чак и кад нису у послу, на путу, већ код куће, они, не као остала браћа: да седну заједно, било за софром, било онако на договор, разговор, већ сваки на своју страну. Сваки је ручао за себе, заповедао да му се јело да кад се њему једе; сваки се од њих осећао силан, јак. Па и кад дуже остану код куће, одмах ма за шта посвађају се, па чак некад и потуку. А овамо према туђинцу, трећем, били су као једна душа. Тешко ономе, ко се усуди да ма кога од њих дирне, увреди. Сви, као један, тада би [25] дотрчали, напали на онога. Такви су они, Аничина браћа, били. Па због њих ни кућа им, ма да је била велика, лепа, није могла да буде као што треба: лепо намештена, чиста, уређена, да свака ствар стоји на своме месту. Због њих није се могло. Кад коме што затреба: каква крпа, пешкир, суд, он што му прво до руку дође узме, не пита да ли је то за то, већ узима и, кад сврши посао, он га после баца, и то ма где. И зато кућа им је изгледала као гола, празна. Нигде ништа. Тек у какав кут поњава, асура. Полица никад уређена. Око огњишта столичице за седење, неке изваљене, неке бачене чак испод наћава. У трему, пред кућом, истоварен самар, до њега аша, узенгија; онамо опет узда, бачена чак код бунара. Иза куће башта велика. Па ни она од њихова гажења, довођења товара, коња, што су ноћу доводили и одводили, није могла да се одржи уређена, засађена.

Оца, који се, пошто је оставио село, био повукао сасвим, нису ни за шта питали. Остављали га самог. Само су мајци највише досађивали. Мајку и њу, Аницу, они нису ни разликовали. Сматрали су их као једнаке, називајући их „жене“. И све су од њих тражили, за [26] све су им оне одговарале, биле криве. Нарочито мати, која, никако не смејући да им се одупре, већ увек ћутећи, гледала је да их свачим задовољи, само да би их се што пре као отресла, те да оду, не вичу по кући, а овамо је једнако за њима уздисала, стрепећи да им се што год не деси, јер су они сваког дана имали по какву свађу, задевицу... И тако с браћом њеном, сви они, цела њихова кућа, као издвајала се у махали, штрчала.

А опет су се они, браћа јој, пазили. Нарочито су гледали да им у кући што не оскудева. И њих, „жене“, мајку, сестру, одевали су. Особито њу, сестру, Аницу. Кројили су јој лепо, чак некад и скупо одело. Само су једнако мотрили на њих две. Не ради другог чега, већ једино из бојазни да оне, идући по комшилуку, мешајући се са осталим комшијским, варошким женама, не покажу се случајно као просте, као сељанке, ниже од осталих... и тиме да и саме њих не понизе. И заиста мати је имала живу муку с тим, не могући увек да се као што треба обуче, већ заборављајући се. И зато их они нису ни пуштали да се друже са осталим, комшијским женама, да им одлазе.

— Ја! шта ћете тамо? обрецали би се они увек на њих. —Не умете још људски ни да се обучете, а камо ли...

Нарочито су њој, Аници, забрањивали. Никад она, као остале њене другарице, није смела да изиђе на капију; још мање да оде на какву игру, седење са осталим својим другама из махале. А шта би тек било да се упозна и с којим мушкарцем!.. Истина, да је много њих с браћом јој долазило, али све је то долазило као браћа јој: у мрак, наоружано и спремно за ноћ. Али њој они нису били ништа, нису били као остали варошани, мирни, обични. Једино тај Ита није био као они. А зато ваљда што се он тиме, шверцем, није ни бавио, већ је само долазио, да преко браће јој купује шверцовану стоку за своју касапницу; он као да је био за њу нешто, али о томе она није смела да мисли, нити је опет зато имала кад. Сва је кућа била на њој. Мајка јој је радила само оне послове који су се овде, у вароши, као и тамо у селу, исто тако радили, а све остало, што је требало друкчије да се ради, остављала је све Аници. И Аница је све радила. И то још како! Ма да се није толико дружила и, што кажу, „мешала“, ипак је она и чишћење куће, и намештање соба, полице, и запрживање јела, све радила, намештала као нека из варошке, најстарије богате куће. Све је она то умела. И да јој нису [28] била таква браћа, од којих ништа није могло да остане као што треба, како би тек онда Аница умела да спреми, удеси кућу! Али што се од њих није могло, она није то своје знање, умење тако јако истицала, бојећи се да се она тиме не издвоји, као одскочи од браће, и тиме не замери им се.

И, ваљда од те плашње, стида, она је то своје умење од њих као крила, задржавала за себе, као чувајући га, знајући да треба да га тек онда покаже, развије, када и она буде као друге; а то је било: кад се уда, почне да води своју кућу, „домаћинлук“... кад као и све остале почне и она да иде у цркву, у посете, прима госте, с мужем иде на саборе, славе, седење... да буде оно што од сваке њене другарице бива, и што треба да буде. Али, што је најчудније, кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало, врзло око тога Ите. Зато би она тада одмах, црвенећи, брзо престајала да мисли о томе. И, не осећајући се несрећном, као да то није њена ствар, још мање да то од ње зависи, већ да то само по себи мора доћи, мирно, сва предана послу, чекала је, управо не чекала, него је сваког дана радила оно што је било њено, т.ј. што је требало за тај дан да се [29] уради кући. А за то, друго, остало, уверена је била, има кад: доћи ће.

И то је дошло. Ни она сама није знала како. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед, али оштра лица човек и обучен најукусније од свих. После два дана дошли су без тога човека други неки, и у соби с браћом јој дуго у ноћ пили. Мајка јој излазећи од њих из собе заплакала се, а њој тада браћа забранила да се, и ако се и до сад ретко виђала, отада више никако не виђа, не показује на улици. Дакле, била је „пијена“, дана. И од тада је за Аницу настало спремање, шивење, ткање ћилимова и остале прћије... Од тада је Ита престао да од браће јој купује шверцовану стоку, нити је долазио више... После за њега ништа није чула до само то, да је том човеку, за кога су је дали, Ита побратим; и кад је то дознала, чисто јој је одлакнуло, као да се ослободила неког страха, бојазни... Чак јој и било мило, што се тако с њим лепо свршило, и што ће јој он од сад бити као брат, а не друго... А за тога човека, мужа, чула је да је из горње махале, дакле из најбољег дела вароши, да има кућу, да је терзија, али да не ради у дућану, већ у кући. И чула [30] је да је, док је био млад, путовао, ишао на печалбу, после се вратио, два пута женио, али кажу да су му обе жене умрле, и зато, кад је хтео и сада, трећи пут, да се жени, нису му отуда, из комшилука, дали девојку, већ му нудили или удовицу или коју слушкињу богаташку... А опет он, као у инат њима, дигао се, сишао овамо к њима, у доње махале, и запросио њу... А друго? Ништа није знала до саме свадбе, венчања.

Венчали су се. Свадба је била скромна, према мужу, удовцу, као свака удовачка свадба. Али опет је била боља. Истина, не права свадба, велика, што траје четири дана, али ипак не опет и онаква, као кад удовац узима удовицу, па кад се пре службе, на јутрењу, венчају, и онда тихо, готово бежећи, од стида да их не „гледа свет“, иду кући са оно мало званица које су најнужније. Била је боља. А овде код Анице било је и свирача. И тај човек, муж јој, није хтео да се као остали удовци венча у стајаћем оделу, већ је начинио ново. Имала је и девера и свеће, поклона... Била је и игра, чак и „шарено оро“... Само што није било вечере, па као што је обичај да се после целе ноћи, седи, пије, а сутра испраћа старојко, кум.. већ је само био ручак, а

на њему њена и његова породица. И старији седели су за софром, млађи играли у дворишту са осталим светом. На капији, широм отвореној, збили се били пролазници и гледали; свирачи подвојени, једни унутра код софре, а други у дворишту, свирали су, а спроћу њих, уза зид, седеле су им Циганке с децом, уживајући у свирци мужева и чекајући да, кад се њима, мужевима што изнесе за јело, и оне приђу и једу заједно... Ашчика, засукана, с голим лактовима, гурала се, готовила тамо у кујни; иза околних зидова вириле су жене, девојке и гледале овамо... Коло је играло, гомила деце гурала се, вијала. И Аница је била у колу, на најлепшем месту, и с девером играла. Осећала је како сви у њу гледају; нарочито с доксата газда-Јовине куће, која се више њихове куће, која се више њихове куће издизала на два спрата; отуда су је гледале прве, богате девојке, жене... И приметила је: како оне гледајући њу у исто време као с неким подсмехом траже и младожењу да гледају... Али и он је сад био као што треба. Служио је тамо у соби госте и увек се склањао, био у страни. Па и браћа јој била су према њој сад друкчија, и, као сад нешто више од себе, они су је пратили, [32] угађали јој... А свирка је била мека, дан топао. Први пут она осети — осети да је лепа, млада... И, сва срећна, поче да дрхти, осећајући како оно што је чекала наилази, остварује се, лепо, добро...

У том почело вече.

Онако исто у игри, неосетно, тамно, меко, дан се узмицао, а ноћ је долазила. Свет се помало разилазио. И кад се све разишло, она је ушла у кућу. Међутим, свирка из собе, где су седели браћа јој, Ита, била је јача. А тамо јој и муж био отишао, и на њено изненађење, не као младожења, да их двори, стоји у страни, већ као гост сео међу њих, чак у чело. После као да им тесно било у соби, те изишли у башту и тамо засели. А у кући остале само жене: ашчика, неке мужевљеве сестре и једна стара тетка му, која је сад замењивала свекрву. И Аница је, после пресвучена, изишла у башту, да их двори... Били су испод винове лозе, до собе. Браћа јој, Ита и сви већ су били полупијани. Завалили се. По столу исполивано вино, изглодане кости, растурен дуван. Свећа на среди стола осветљавала их је. И све се то Аници учини неугодно, највише што јој сви они, што јој њихово весеље не дође онако домаћинско, с неким редом, поштовањем: [33] старији, млађи. На пр. да браћа јој према њеном мужу изгледају као према своме зету, или, обратно, муж јој према браћи да је као према шурама. Не. Већ сви они изгледали су једнаки, равни, као нека ноћна браћа. То јој је било неугодно. Али је још више уздрхтала, кад је видела мужа. Тек сад га је први пут сасвим видела. У ноћи, спрам свеће, био је још оштрија, кошчатија лица, са широким, упалим раменима. Само су му очи биле црне, врат дуг, јак и ваљда од скорог бријања виделе су му се јаче жиле. Био је намрштен, љут. То му се видело по његовим укоченим очима и уздигнутим, раширеним ноздрвама. Њој срце стаде. Помисли да се ваљда он љути на браћу јој, Иту и остале, што већ не иду, и оставе њих двоје саме. При тој помисли он јој дође јој више љут, крут, те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су услед свирке, свежине летње вечери и бледе, иза мрких облака, месечине чудно изгледали: говорили много, дрхтаво, час весело, час збуњено. У том јој настарији брат запева. Био је пребацио руку, загрлио мужа јој, свог зета, и говорио му, певајући и нудећи га да пије:

— Пиј, Мито... Знаш, брате... прва радост, па сам ти... „Ој Мораво, моје село [34] равно“, запева тако пространо, да се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо, радосно, пева, што су се ње курталисали, удали је, зато што им је она до сад, као девојка, код куће, пречила, стајала на путу, те им није било све равно, равно чак до Косова!

Ни сама не знајући зашто, готово побеже од њих, остави их и брзо се врати у кућу. Тамо је опет свуда био јак мирис одјела и проливена пића. Ушла је у собу. Било јој је хладно. Само су јој се слепоочњаче знојиле, а на усницама избила роса од њена врела даха. Једнако јој је било тесно, неугодно, тешко. Осећала се као да је са свију страна нешто опкољава, стешњава. А о њима, тамо, у башти, нарочито о мужу, није смела никако да мисли. А, међутим, отуда је долазио све већи жагор, песма и ноћ... У том је ушао код ње „браца“ јој, Ита, певушећи песму, коју су сви на пољу певали.

— А што ти, снахо, бежиш ? почео је Ита да се шали с њом, чинећи се пијан; —што си невесела? Еј, хеј! баш сте ви срећни... Гледам њега па... — И онда сео до ње, али није гледао у њу, већ се био загледао напоље. Чинио се као да слуша песму и свирку која је отуда бивала све јача. Одједном се тргао, погледао [35] је онако скамењену од страха, и са изразом заједања, у коме је било и неког горког саучешћа, почео да је дира, пецка, показујући на мужа јој:

— Скоро ће доћи...

— Ко? тргла се она.

— Та он! Побратим! Тај срећник. Срећан ли је он!

Она од страха једва дође... до гласа:

— Како, брате, а зар ти...

И као дављеник, хватајући се за ту реч „брате“, трудила се да у ту реч метне, да што више сестринске, само сестринске, љубави.

То је Ита осетио, и то га је као освестило.

- Да, да, и ја! и дигао се. — Срећан сам! Што да не? Хоћеш да ти певам? Знаш да ћу ноћас, док ви.... ја ћу сву ноћ — ах, ноћас!

А опет то „ноћас“ било је... Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите.

— Снајка, поче он, кајући се и не гледајући у њу. — Куда? Зар се бојиш?...

- Не, брате... тресла се она и муцала; — али, да идем. Чекају ме... траже...

Ита одједном стао пред њу. Вилице укочио, стиснуо, као да не да да му зуби цвокоћу. И свом укоченом лицу силом је давао израз смејања. А осмех му био кратак, леден.

— Снахо, поче он, а глас му једва излазио... — Нећу вечерас да се враћам и видим с тобом. Ко зна шта после.. само Бог срећу нека вам да... велику, голему... Нарочито теби. А њему, већ — и опет је показивао на поље, на мужа јој; — он је сада и онако срећан.

Пружио јој је руку, али није могао да крочи. Она, једва чинећи се невешта свему, опет бојажљиво, сестрински, запита га:

— Зашто, брате ? Да ниси љут? И чинећи се да страхује да није чиме угошћен, удворен и тиме наљућен, као молећи га за опроштај, извињење, приђе му, да га пољуби у руку.

Ита, и сам видећи тај њен бол — муку да се отргне, одржи, да му се покаже само као сестра, снајка, а не друго — и гледајући како се мучи од бола, само се извио и, даровав је, изашао!

Она га је несвесно одгледала. Чула је, како га заустављају, а он неће. Глас му сув. Чу како мужу јој у шали добаци : „Ти заустављаш, а овамо једва чекаш да [37] останеш сам“... Затим узе свираче. Укочено пребаци колију, наби фес, да би изгледао што више пијан, нареди свирачима да му свирају и певају. Затим право, укочено, оде са свирачима, који су му певали:

„Подухнуше саба-зорски ветрови“...

У том напољу већ је био јак мрак, дрвеће почело да шушти као маса, а она, како је била пала на сандук, тако и остала, док нису свећу унели и једва је пробудили, тргли из заноса.

III.

Како су после распремили и наместили постељу у соби, како је ашчика увела младожењу к њој — ништа не зна. Једва се сећа: кад јој је пукла и последња копча на јелеку, оголила јој се прса, снага, она осетила додир мужевљева кошчата тела уза своје, да је, пошто је узалуд покушала да се извије из његова наручја, пала и, загњуривши лице у своје косе, трпећи, проплакала.

Даље? Ништа не зна, до кад се у зору пробудила и скочила. До ње је био он, муж јој, а уста му полуотворена, али услед палих, замршених бркова, зуби му се нису видели. Згрчен, упалих рамена,[38] са сувим, јаким рукама, косматим грудима, проседом косом, спавао је до ње. Она се тресла. Изгледао јој је тако, тако... Па још мрка зора, која је бивала све јаснија, па онај мирис новога намештаја по соби, задах заврнуте лампе, а она полунага, с модрицама, изломљеним телом, а и он до ње, згурен, кошчат, уз њу, додирује је... осећа му дах... Скочила је. Клецајући навукла је минтан, бошчу и, спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони, изишла. Чула је како ашчика, пробуђена њеном лупом и спотицањем, прогунђа за њом:

— Ти ли си?

— Ја, ја. Ништа, тето! умирила је она ашчику и изишла.

И, кад се осетила сама у дворишту, сама у немој ноћи, она је бежећи чисто потрчала капији, али сетивши се да нема куда, не сме никуда, клонула је.

— Нане, нане, мори!! заплакала се.

— Нане, нане... грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко из куће не види, не чује где плаче. И зато је од страха длановима брисала сузе, стискала их на очи, као да не да сузама више да излазе.

У том је почело да бива видније. Са свију страна почело да се расклапа и разграњује. Око Анице, из башта, почеле тице, бубе да се дижу, шуште, мичу. Кроз свеж, оштар ваздух, почео жагор, кретање... дан се белео. У том с краја махале, из неке механе допрли звуци свирке и песме. Она се још више охладила, премрзла од страха. Знала је — сигурна је била, да је то тамо Ита. И као да је тамо код њега, чисто га поче гледати како излази из кафане. Иде; ноге га не држе. Свирачи већ не могу да му свирају. Он иде, не спотура се, само се укочено заноси, набија јаче фес — или га баци. Заповеда Циганину да му га донесе, а он вади банку и њоме кити Циганина.

— Свирај... Не знаш ти, али ипак свирај... Де, ону... „Подухнуше“.

И као да чу како неиспавани, промукли гласови Цигана запеваше уз крештаву свирку.

А он се, Ита, заваљује. Колија му дотиче земљу.

— Да, да ту... ту свирај... „Развише ружу ветрови“... јест... да... и она се ноћас развила, ноћас...

А Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас [40] развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ. И она, овамо у башти, од страха, почела да скупља на себи одело, као крије прса, себе, да се не види ништа од ње, а још мање да је истина то да се она ноћас „развила, развила“...

Али од свега у ствари није било ништа. Песма и свирка што су се чуле у крај махале брзо су умукнуле. А ко зна ко је тамо у механи био... Ништа није било од свега. Само је дан све јаче освајао, белео се. По улици почеле да шкрипе капије, а из чаршије се чуло отварање дућана, скидање ћепенака. А то је њу освестило. Истина тешко, убијено, но ипак прибрано, и са угушеним плачем, болом вратила се, нашла метлу, па, као да није ништа било, већ као свака млада домаћица почела да чисти двориште, трудећи се да се умири, да не грца, да се прибере. У том у велико свануло и она је први пут добро видела и разгледала све, нарочито сад своју, нову кућу. Кућа је била мала, сниска. Око куће била је пространа башта. Башта је била лепо уређена, са чистим, засађеним алејама. До капије био је амбар, кош, а отуда, од капије до куће, водила је калдрмисана путања, која се белела, и онај део куће [41] који је био до баште, с лица, и у коме је била соба у којој су спавали. Тај предњи део куће био је окречен, а остало не. Но ипак све, цела кућа, башта, калдрма, изгледало је истина мало, али чисто, уређено, као ново. Само околни зидови били су велики, као стари. А и до капије, више бунара, био је велики, стари орах. И он, онако разгранат, пола сув, озго ширећи гране, изгледао је као да целу кућу, башту, све под собом покрива, држи.

То је све било, друго ништа. Доцније је Аница и мужа познала. Као што га је први пут видела: кошчат, али већ оронуо. Само једино они његови црни бркови што су му били пуни и одударали од његова сува, оштра лика. Али зато ипак био је чист, уредан, тачан, а некако чудноват. Изгледао је као човек који је много живео, уживао, па засићен, а и разочаран, повукао се. Изгледао је и био увек миран, тих. А овамо учас, ма за шта, плануо би и био готов на све. И, као да није никога уважавао, ценио, а најмање њу, своју жену, Аницу. Као да му она није била жена, велика, дорасла, већ као да је дете, ништа не зна, нити опет има каквог изгледа да ће моћи штогод знати, бити од ње штогод, тако је с њом поступао... За све је морала њега да пита. Чак и у [42] готовљењу јела, и ту се он разумевао, и није јој давао да готови онако како она зна. У кући, од намештаја, посуђа, полице није смела да дира, намешта друкчије; морало је да остане онако, како је она затекла, како је било и пре намештено, док није она дошла.

— Ништа немој да ми дираш ! А што не знаш, питај. Сама ништа не смеш, била му је то прва реч њој. Из почетка њој је то било тешко. Мислила је да због тога не сме да дира, што је то тако наместила нека од његових првих жена, па сад из љубави према њој, као успомену, не да да се то дира, квари; али је после дознала да је такав био и према пређашњим женама. И кад види шта је, како је све то: муж, кућа... она се умирила, навикла. Истина с муком, тешко, али ипак навикла се. Кад већ није било све онако како је замишљала, надала се, па као у накнаду за то гледала је да бар она, кућа, муж, све буде као што треба. А нарочито да одевањем (а имала је лепа, скупа одела од његових првих жена), држањем, намештањем, чишћењем куће није постидна од богатијих жена, којих је толико било у махали, комшилуку. У томе је налазила као неку утеху. И заиста, толико је радила, чистила, намештала, [43] трудила се да угоди мужу. Све до ситнице угађала му, не из љубави, већ више као од страха, да нема зашта да је грди, говори јој, приближује јој се и тиме подсећа на оно. Толико је била вредна, готово луда, сва унесена у посао, спремање, да је и њему, мужу, већ било више него што треба.

— Де, де .. заустављао би је, неугодно се трзао гледајући је како од јутра до дубоко у ноћ ради и само о томе послу мисли. Неугодно му је било, јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао, да би се тиме занела, као отресла, одвојила од нечега другог...

А оно? Оно бежање прве ноћи, плакање у ноћи, — никад. Никад више она не заплака... Није о томе мислила. А да не би мислила о томе, зато се толико и уносила у посао... Покаткад, али веома ретко, почело би да код ње оно као долази, јавља се, почела би да јој прса играју, образи, уста сврбе... Она би тада кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала:

— Ох, пусто остало!

IV.

После годину дана умре јој муж. То је још више уплашило. Од страха није [44] знала за себе. Испочетка није га толико, од срца, жалила. Али што је осећала да га искрено не жали, сматрајући се за то као крива, као кажњавајући себе за то, она је више, управо од тада само плакала. На погребу, седмодневници, четрдесетници и погодишњици једва су је повраћали од плача и заноса у који је падала.

Оно њено „леле, Мито!“ ко зна зашто је било. Да ли је тај плач био за њега, или за њу, саму себе?

И кад се после отресла страха од његове смрти, мало прибрала, сва се одала томе плачу и одилажењу му на гроб и у томе, за све што је било, за све што је претрпела, као да је налазила за себе одушке. Једва је чекала да дође субота, какав празник и да му изиђе на гроб, изнесе за душу, и сита, до миле воље, да се наплаче.

Целе је недеље била мирна. Онако сама, с дететом, целог дана, пошто јој нико није долазио, као затворена седела би, чистећи башту, кућу.

Нарочито кућу, коју је сада још пажљивије чистила, ништа није кварила од пређашњег реда, бојећи се и стрепећи да се не осети и не види да је то зато, што сада њега, мужа, нема, па она ради [45] шта хоће. Слободна је... И тако, мирно, тешко, чак и са задовољством, целе би недеље радила, седела код куће. Али још уочи суботе она осети страх, немир, а и жудњу. Једва чека. Готово не зна ни како умеси, спреми за гроб. Док јој је дете било мало, те је мајка ишла с њом на гроб, она ју је од нестрпљења увек чекала на капији, а после, кад је с дететом ишла, само што дете обуче, она се брзо спреми, повеже, одмах излази из куће и полази на гроб. Од страха не зна ни како пређе чаршију, улице и уђе на гробље. Само зна, да кад уђе на гробље и осети иза себе зид, капију гробљанску, чисто јој лакше, а још више јој одлакне, кад падне на гроб и зајеца:

— Леле, Мито!...

И занесена, у том одилажењу, плачу, чак је није жалостило што су је готово сви били оставили — нарочито њени, па комшике јој, родбина покојникова, пријатељи му, што се они, чим је он умро, сви повукли. Ни Ита, који је пређе, док је био жив покојник, често долазио, сад готово, никако не дође, сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса, да се омрси. Па и то, бојећи се да она или који други из комшилука не помисли да он ради ње, Анице, шаље, његов [46] момак кад донесе говори: како је Ита, газда му, послао то „за дете; боји се да оно не види по улици, па па не жељује...“

Ништа њу није вређало. Истина, било јој је тешко тако усамљеној. Нарочито ноћу, од страха што је сама. Или зими, кад нестане дрва, па нема чиме — не себе, већ дете да огреје. И дрвеће што је у башти, каква трула грана, лозинка, не сме да узме: све од страха, да се то не примети, види, и почне да се говори како она упропашћује кућу... А она већ за себе и којекако, већ дете мора да топли, греје и једнако држи уза се...

И тако, да сама целе недеље седи, надгледа кућу, чисти, одржава је у оном реду у ком је покојник оставио, да дете негује, мотри да је увек чисто, обучено, да се не би приметило како је без оца... Да суботом излази му на гроб, плаче... Нарочито тај плач добро јој је долазио, као давао јој неке насладе и уносио у њу живота, ватре... Навикла, и било јој је добро. По њеном мирном, младом лицу, очима сусталим од плача, у црнини, закопчана до грла, седећи смерно, мирно, с дететом у крилу, по целој њој исплаканој, мирној, дубоко мирној, изгледало је да више ништа друго не жели. Чак [47] толико је била мирна, да је изгледало као да је постала неспособна и да осећа, мисли, готово као мртва. Као да је с његовом, мужевљевом смрћу, и она свршила своје. Ништа да више за њу нема. А најмање да се преудаје. Ма да јој је мати, знајући да неће моћи свакад овако кришом, кријући од снахе и браће јој, да је потпомаже, доноси јој брашна и друго, — почесто о томе, преудаји напомињала.

А Аница је увек знала, кад ће јој мати о томе говорити. Обично после вечере, кад дете заспи. Њих две остану саме, и кад Аница почне да разбира за браћу, и остало што се десило по чаршији, махалама и кад јој мати, одговарајући, одједном, напречац, као да се тек тада, узгред, сетила, прекине и почне по кога да хвали:

— Море, Анице, чујем, ето Недељко 'арно се опоравио. Пролазим и гледам, а дућанче му пуно. Зембили пуни, раф пун.

Аница би се тргла, али одмах би се одобровољила и чисто сажаљавајући мајку што је тако наивна, па, не узнемиравајући се, одговарала би:

— Нека, нане... и, да би матер уверила како је то није узнемирило, увредило, расположена, продужила би да је за нешто друго пита.

И мајка би је остављала. После месецима јој не би више о преудаји спомињала. Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех, обесвети покојника, да се не мора, да има од чега да живи. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена. А она, мајка јој, већ више не може да јој као до сад кришом, кријући од снаха и синова доноси. Па и то што донесе једва да има за њу, а камо ли још и за дете... А, да се Аница задужи, да прода виноград, кућу покојникову, то боље Аницу да види мртву, него ли то. Па и ово, кад би јој о преудаји споменула, само је она знала колико се мучи, бори, док јој то каже. Сматрала је то као грех. И то не према Аници, већ према покојном зету. И не само она, мајка јој, већ и сви други, родбина, комшилук, као да су сматрали за грех, ако са Аницом не говоре само о њему, покојнику. Набрајају јој поједине згоде, речи његове. Памтио се до ситница његов живот, и пред Аницом се само о њему говорило. А она, Аница, дете, данашњица — све то као да није постојало, а још мање било вредно пажње, говора. Главно је био он, покојник. И то не што су га баш волели, истински жалили, већ осећајући [49] да ће бити као криви, ако једнако не говоре, не спомињу га, и да ће тиме потврдити како је он заиста мртав, умро, нестало га. А то није грех. Грех је помислити. И, од страха да заиста то није истина, већ да је он још ту, да није пропао, већ жив; а нарочито за њу, Аницу, жену му, да она не би помислила да је слободна, да смрћу његовом њега заиста нема, да није више његова, сви су се они трудили и сваку ситницу употребљавали, само да се он спомиње, не заборави.

Тако, ако би јој која комшика нешто, што умеси, зготови, донела, она би, дајући јој, говорила, снебивајући се — Ето, донесох! Знам, покојни Мита, домаћин ти, много је то волео, па донесох, да и ти окусиш!

Или, ако би која дошла, за штогод, какву ствар, урутку, узме од ње на послугу, она то не би као од ње тражила, већ:

— Анице, да ли имаш то? Док беше покојник, то је било у кући. И он нам није бранио, узимали смо.

А и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да избегне помисао да он, покојник, није ту, у кући, жив, већ да је мртав и далеко, далеко од ње. Грех је био то мислити. Било у башти, кући, [50] свуда, свуда је био он; све је било његово. Увек га је гледала, био је пред њом, исто онако кошчат, сув, нарочито они његови пуни, црни бркови, који су му још за живота онако одударали од његова бледа, сува лица. И ма да га у ствари није било, ма да је већ толико било прошло од његове смрти, ипак он је морао за њу да буде жив. Нарочито за њу, Аницу. Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред... жена, људи. Дао јој — не име, већ нешто више, јаче, дао јој неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у кога да погледа, јер ако погледа, ко зна шта може тај помислити о њој. Сигурно рђаво, бешчасно. А кад је он њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тада је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја. И онај кога би погледала, ако би што рђаво о њој помислио, то се ње не би тицало, не би се односило на њу, већ на њ, на мужа, домаћина, као да је њега рђаво погледао. Он је био ту, јер она је била његова. Па и кад је умро, опет је она и даље била његова.

И зато сви, цела родбина, а нарочито жене, као у накнаду зато, из захвалности, [51] уплашено, страхујући да се не покажу неблагодарне, с неким страхопоштовањем трудиле су се да једнако одрже његову успомену, ништа не пропусте.

Било је главно да се њему, покојнику, угоди, да се задовољи... А ово друго, свакидашње, оно је узимано тек онда, пошто се све испуни што треба њему, покојнику. Главно је било ово, покојник, исправност према њему. А она, дете, па још преудаја?.. Ех, Аница би најрадије волела да се више не преудаје, већ да и даље остане овако. Покојник, усамљена, јад, плач, — толико се била навикла на то, да јој је то већ било као омилело. А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају пристајала. Једно то, а друго још и помисао да њено тело још није чисто од првог мужа, покојника, а камо ли да сада још дође и тело другога. Али доцније, а најглавније што је знала, уверена била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори, сиротнији, старији, а и то да опет још једном, мора бити, да се мора преудати, т.ј. да „њени“ - мајка, браћа - неће је тако оставити, већ кад они нађу да је дошло време, преудаће је, - зато је [52] она оставила да о томе они мисле, брину се, а она је и даље ревносно, тешко, продужавала да надгледа кућу, седи сама, иде с дететом на гроб покојнику и тамо плаче, плаче до миле воље. Исплаче се за све што јој се накупи, што је заболи, што осети: за разочарање, бол прве ноћи, младости, љубави; а о преудаји била је равнодушна. И чак се исмевала, говорећи:

— Ао, ко ће мене да узме?!

А опет осећала је како се та њена преудаја приближава, већ се о њој слободно говори, јављају се неки. Па се већ у велико почело да поговара за неког Недељка. Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца, он после за себе отворио дућан. Жена му затим умрла, пошто му је оставила троје деце... Знала је да ју је тражио, а да јој се браћа нећкају и не дају му је, зато што има толику децу... Знала је где му је дућан: у чаршији, одмах до њене махале. Чак га је једном и видела, кад је ишла на гробље и прелазила преко чаршије. Износио је из дућана неке зембиле и ређао их по ћепенку. И, као да је знао да ће она тада проћи, био се лепо, чисто, чак [53] и кицошки обукао. Само што су му преко прага, из дућана, вирила његова прљава деца с комадима хлеба. Чула је да он ту децу сам пере, облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету... Знала је све, и опет је — не да чинила се, већ у истини била равнодушна и подсмевала се, нарочито мајци. Мајку би увек још с капије познавала, кад би јој долазила и имала што да јави о преудаји, или за кога новог просиоца. У таквим приликама увек би јој мајка улазила брзо, још брже за собом затварала капију и долазила Аници, али полако, као стрепећи, бојећи се некога. (Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа).

Но свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за просидбу, олакшавала. Чим је види да тако уђе, она би се повукла у собу, тиме да као да мајци времена да се она смири, прибере, и после, кад би јој мајка дошла код ње у собу, сама би Аница, сажаљевајући мајку, равнодушно је питала...

Али једнога дана мајка јој се, тек што је била у јутру отишла од ње, опет преко обичаја брзо врати. Капију заборави да за собом затвори. А као да је заборавила и на покојника и страх од њега. Изгледала [54] је радосна, весела. Тако је брзо ушла. Аница није била у соби, већ је иза куће тамо нешто радила. Мајка је дозва. Па не могући да је сачека у соби, изиђе и сретоше се на прагу од собе.

— Анице, кажи драгичка, ћерко!.. предусрете је.

Аница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи. Сигурно богат, имућан.

— Добро, добро, нане: који је? и погађајући шта ће бити, спреми се да се врати натраг и продужи свој посао.

— Ита, рече јој мајка брзо.

Аницу нешто пресече у половини. Подиже руку устима, као да спречи крик, радост, шта ли?

— Ита, Ита, ћерко... поче мајка да понавља и уноси се у њу уплашена, кад виде како се она укочила, поникнула.

Аница се једва трже:

— Нане! а ухвати се целом шаком за чело, једва држећи се да не падне — не остављај ме ноћас саму. Спавај ту. Па чисто изгура мајку, затвори за њом собу. И мајка јој чу како она тамо у соби негде паде.

Целе ноћи тако је остала.

Мајка јој, преплашена, узалуд је обигравала око ње, звала је, молила, кумила. Ништа од ње није чула до:

— Остави ме. Не дирај ме, мајко... А глас јој је био истина на плач, али сув, сув.

Ништа више није се чуло од ње из собе. Мајка јој је целе ноћи обигравала, молила, плакала, напослетку, обрвана сном, пала до прага собњег и заспала. У јутру се Аница пробудила и да би мајку ућуткала да се не препада, не виче, не пита је што она таква изгледа: раширених, набраних очију, упалих недара, и до тад свеже, једре, сад изломљене, готово искуване снаге, очајно је ућуткала:

— Ћути, нане, молим те! И онда, скупљајући сву снагу, одговори на Итину прошевину:

— За Иту ? — Нећу. А Недељко, ако он хоће, ма да има толико деце, за њега хоћу.

Па преклињући мајку да је не пита зашто то чини, опет се врати, и опет се затвори у собу.

Мајка отишла, али се на по пута вратила. Руком се ударила по челу од једа на саму себе:

— Луда ја! Што ја ћутим? Што ја њу слушам?

И вратила се, да је пита зашто неће. Зашто неће Иту, већ хоће Недељка, удовца, сиромаха, те опет она, мајка, да и даље стрепи за њу, да јој опет кришом, крадући од снахе, доноси? А неће за Иту, момка; неће да пође за њ и постане богата, да мајку једном опрости бриге, да више не стрепи за њу, да кад тамо, код браће јој, она седне да једе какво лепо јело, не заседају јој залогаји јела од слутње да овамо она, Аница, код мужа, можда нема ни хлеба? Вратила се да је пита, па и да је грди, бије. Али кад је дошла до капије, није смела да уђе. Не знајући шта да ради, чисто плачући, свратила је комшикама и почела њих да моли, — преклиње, да оне иду Аници и питају је зашто неће за Иту.

— Ако неће, говорила је комшикама, — али зашто, нека бар каже зашто неће?

Али Аница не само комшикама, већ никоме није хтела да каже. Чак ни браћи, који су од беса хтели да је бију. А можда би је и били, да Аница није изгледала тако изболована, изломљена. Само је одговарала:

— За Недељка хоћу, и скупљала је, грчила своје вреле ознојене шаке.

— За Недељка хоћу, једнако је говорила умиривала браћу. И то не што је [57] истински за Недељка хтела, волела га, већ да би се браћи, матери као умилила, те да се они не љуте на њу... Да не мисле да она зато неће за Иту да пође, што жели да и даље остане тако, хоће да они и даље о њој воде бригу, хране је, издржавају и да се не би тога они бојали, као да их утеши и скине им ту бригу с врата, она им је ревносно одговарала :

— За Недељка хоћу...

И то све зато, само да је не питају зашто за Иту неће, кад је он бољи, момак, богат... Да је не питају, не дирају. Да јој нико не долази, никога да не види, гледа. И дете није хтела да види. Као да га намрзе. Мајка је морала дете да уклони испред ње, и тамо у кујни с њим да спава.

Па и њу, мајку, није трпела. Чак је почела да је грди, натреса јој се. Нарочито кад мати јој, распремајући кујну, заборави да остави што на пређашње старо место, као што је и пре, за време покојниково било. Тада би мајку она највише грдила. Не што је то она учинила, већ што је Аница у томе осећала како мајка јој хоће тиме намерно да увреди покојника. А они су сад сви против њега. Чак га као и намрзли. И то све због тога, што Аница неће да пође за Иту. А сад је Аница, напротив, кад су сви били против покојника [58] сматрала да је дужна да га брани од њих, не само њега од њих, већ и себе од њих, што они тиме, удадбом за Иту, хоће да је од њега као отргну, извуку. И зато није хтела никога да види, нити да изиђе из собе. Једнако је лежала. Од тешких мисли понекад се занесе, па читав дан не зна за себе. А опет, кад се освести и види више себе мајку, како она стеже чело, главу, лепи јој око слепоочњача црни лук с кафом, опет је тера од себе :

— Иди, остави ме.

Нарочито ноћу није давала матери да је код ње. Волела је да је сама. Да тако целе ноћи: или, решена да неће поћи за Иту, лежи као мртва; или, кад јој изиђе пред очи његова прошевина, он, Ита, скаче од бола:

— Ито, Ито мој... и као да је мртав, почне да кука, оплакује га.

Није да га не воли! Ах, само једном да га осети, па да... Али како ће? Како ће она њега, Иту, да погледа, да му се насмеје, од радости да се заплаче кад га загрли, кад би се одмах, ама одмах, испречио он, покојник. А сада и она сама, Аница, није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он, Ита, још је Ита... И како ће она да га прими загрли као његова?

Можда би увек осећао како му није дошла чиста, кад је грли, љуби, већ је другога, покојникова... једном већ грљена, милована.

А да је он као сваки, муж, обичан, као тај Недељко! Али ово је Ита. А друго је Ита, а друго је муж.

А Ита је Ита...

Ех! И понекад би Аница падала, подавала се. Пуштала би да јој поигравају прса, снага, да је обузимље и да се подаје оном, изван покојникове куће, зидова, капије, другом, новом, животу. А тај је живот био: Ита. Али, увек тада као казна, усред тога, у том слатком, тешком сну о Ити, појавио би се он, покојник. Ништа не говори. Само му јаче одударају они његови пуни, црни бркови од бледа, кошчата, а сада још и мртвачка лица. И испред Анице укочено, све више почне да се диже. Поглед му строг, мрачан упрт у њу. Она ништа не сме. Само, као молба за извињење, опроштај, што се усудила да мисли о другоме нечем,и почне да јеца:

— Твоја, твоја...

И измиче испред покојника, цептећи од страха, што на дну срца осећа да то „твоја, твоја“ није можда истина.

Понекад то је тако силно, да од страха скочи и готово изван себе, не знајући шта ради, појури прозорима, решеткама и почне да их цима, дрма, као да би хтела да их извади и побегне. Мајка јој дотрчи. Дете се пробуди. Почне оно да цвили, обиграва око ње. А она ништа не зна. У кошуљи, готово луда од страха, само цима за решетке, а опет зна да нема где, не сме никуда. Дете цвили, цвили, да чак и комшије чују. Прерипе зид. Али не долазе они, већ прво отворе капију и на њу пусте жене, да оне код ње иду.

— Анице, Анице... дете, Анице! прихваћају је с прозора жене заједно с мајком и показују јој на дете, да би се она што пре освестила, дошла к себи.

Али она не може да се освести. И тек кад види свећу, мајку, жене, увери се да оно није истина, груне у плач.

— Шта је, Анице? питају је и поливају је водом.

Она не може да се ослободи, дође до речи, већ само јеца.

— Шта је? Да те који није уплашио, шта ли?

— Ништа! муца она.

— Како ништа? Не бој се. Ништа нема. Показују јој на мирну, тамну ноћ, кућу,[61] досећујући се за њене ноћне снове и привиђења.

И после, мајка јој са женама из комшилука ма да Аница није допуштала, силом, догод се за Недељка није удала, венчала, отишла одатле, из покојникове куће, сваке ноћи су седеле око ње, чувале је и као браниле од некога.