1

Пред вече једнога лепога летњега дана године 1699 пролазила је по рушевинама од некадашњега двора и града Кнез-Лазарева у Крушевцу једна шарена гомила од Турака и ђаура.

Крепак један и повисок старац, — с руменим образима, белом на округло поткресаном брадом, одевен у китњасто руво маџарско, с високим орловим пером на црном сниском калпаку, с кривом сабљом о бедрима, са високим жутим чизмама, на којима зврктаху широке сребрне мамузе, — био је средина, око које се она гомила повијала час напред, час на десно, час на лево. Уз њега и око њега било је још неколико млађих људи у маџарској народној [3] ношњи, а и један дежмекаст човечуљак у дугачкој, црној долами, који је сваки час брисао своје знојаво и запурено а глатко обријано лице некаквим белим убрусом.

С њима је ишло и неколико Турака у дугачким зеленим кафтанима и са стамболијским турбанима, а иза њих једно десетак јаничара са сукненим сарколима на глави, али без оружја. По даље иза ове гомиле ишли су растројено и полагано чауши с великим тојагама. Тек би се од часа на час по неко од њих залетео на гомилу турске момчадије и дечурлије, кад би ова гласно повикала: „ха, бре, вур ђаур!“ па би се узела бацати комадићима од ћерамида и цигала, или и сувим коњским ђубретом, на ону сјајну господу.

Оно су доиста била сјајна господа, што шетаху по развалинама двора Лазарева. Барон Арпад Сент-Кираљи од Галамбоша, праћен неколиким синовима највеће господе маџарске, путовао је као изванредни посланик ћесара и краља угарског у Цариград по нарочитом послу, од кога је зависило хоће ли се истом закључени мир одржати или не. Султан је пратио из свога сараја Хасан-агу Зулуфлију да као чауш-баша [4] у Београду дочека и у Цариград допрати царског поклисара. У Београду је Мустафа-бег Алаџа-хисарли, један од најбогатијих спахија турских, своме старом пријатељу Хасан-аги дао свога младог а јуначног „кабадахију“ Рајка, да га спроводи и да му помогне да се цареви гости ни на шта не потуже.

„Његови га,“ говораше Мустафа Хасану, „на дому зову „Страхињом", ван дома је познат као „од Расине Рајко“. Ја га зовем „Амиџа-заде". Млад је; али се на њ можеш поуздати као на најбољег јунака. Његов ми је стриц једном живот спасао, па му уведох синовца у свој конак за кабадахију, и пазим га као да ми је син. Поведи га у Стамбол, нека види силу и господство, е да би се зажелео да цара служи. Пође ли цара да служи, ето царству новог Ћуприлића! “

То је онај повисок и вижљав младић, што испред самог старог посланика корача. О рамену носи дугу пушку арнаутку, чврсто се утегао широким шареним пасом, поврх овога црвен силав с пиштољима и ханџарем; испод сплава, изнад и десног и левог кука, лепе сребрне Фишеклије притврђене дебелим црвеним [5] гајтанима са којих се спуштају многобројни ситни ланци са оцилима, бритвицама, чачкалицама, свакојаким зделицама и дрангулијама, те га као кићанке бију по бедрима, па ситним звекетом прате сваки његов корак. По прсима је притегао џемадан од црвена сукна, из којега се од рамена спуштаху пошироки рукави од дебела сељачка платна, који се уз доручне зглавке припијаху доручницима лепо и пуно црвеним концем извезеним. Имао је на себи уске чакшире од загасито плаве чохе опточене црним гајтаном; носио је пресне опанке и чарапе високе скоро до колена, а лепо у богате шаре од мрког, жутог и зеленкастог плетива исплетене. На глави му је сниска шубара од црне јагњетине. Испод шубаре видело се чело не баш високо, и пре посниско, али право и лепо срезано и осењено густом кестењавом косом. Погусте и дуге веђе лепо се повијају изнад два црна ока, која свагда право гледају; из њих светао отворен поглед, истина, не сева претњом, али као да гласно казује: „не бојим се никога до Бога!“ Од обрвских саставака полазио је један прав нос са прилично широким и покретним ноздрвама. Наусница га је [6] тек мало нагарила и остављаше да се лепо види румени лук горње усне од добро срезаних и за човека доста малених уста. Лице му је било обликом као округла јабука, која се слила у нешто мало дужу но ширу коцку, и кроз мрку препланулост од сунца на образима његовим лако пробијаше румен младости и пламен узбуђености. Цела му је појава била пријатна и допадљива. Није му било више од двадесет и две године.

Красни овај младић корачао је пред самим ћесаревим послаником, овда и онда зауставио би се па казивао што има да казује, ономе загрејаном и знојавом католичком попу, који се ваља да родио негде међу Хрватима или Словенцима, те разумевао и говорио српски. Патер Хијероними, који је пратио посаобину као секретар, преводио је његово казивање маџарској господи.

Од урвине старе цркве Лазарице младић пође напред к једном обрваном платну од зидина, које се наслањаше на високу кулу једну.

„Ево, да сад изађемо на ово платно!“ рече Рајко меким гласом у коме се, у јасном металном звеку, мешало и нешто поноса. [7]

— „Богме ће господа моја поломити мамузе по том камењу!“ рече дежмекасти патер утирући зној, и брижно гледаше за младићем, који се сигурним и лаким кораком пењаше уз гомилу цигала и камења.

„Ама вреди да поломе мамузе. С овога платна можете најбоље да видите, како је град некада имао двојаких зидина, као оно што кажу да Цариград има! Па онда баш треба из близине да видите кулу ову!“

Испеше се сва господа за њим на ону зидину до куле. Разговараху нешто између себе маџарски и по свој прилици мио им беше онај поглед на околину. Рајко прекиде њихов разговор, дотакнув патера руком и рекав:

„Кажи господи: на ову је кулу Голубан, верна слуга српског цар-Лазара, на својим рукама изнео госпођу своју, царицу Милицу. Знаш шта вам казивах мало час кад бејасмо доле на капији, на којој царица преклињаше свих девет Југовића редом, да јој бар један брат од заклетве на двору остане ? ! Вала као да сад гледам Голубана како силази низ кулу, сетан невесео, тешко му је што не може да послуша свога господара, ал’ је теже срцу одолети, [8] да не иде на бој на Косово, већ — појаха својега лабуда, поседе га оде у Косово!"

— „Куд се ти заносиш, мој братац!“ рече патер малко нестрпљиво, па не хте то ни да преводи. Али га старац посланик запита шта Рајко рече, па кад чу приђе к младићу и потапка га по рамену као да му одобрава.

„Е баш ми је жао, што нас двојица не можемо да се разумемо!“ рече Рајко гледајући посланику право у очи; „све ми се чини да овај попа теби само смућка што ја причам. А видим те јеси ти и јунак и господин! Знам ја, волео би ти да сазнаш о цар-Лазару и царици Милици много више, него што то овај господин попа воли! “

Насмеја се гласно и сам патер Хијероними, и насмејаше се сва господа кад им преведе Рајкове речи. Па онда ће патер прихватити: „хајде, хајде! свршуј само ако имаш још што! Ваља господа да се врате у караван-серај на одмор! “

— „Имао бих ја овде вама пуно да казујем. Не би стигла за све ни цела ноћ. Него кажи ово господину: видиш ову кулу; у њој су најволели да заједно станују цар-Лазар и [9] царица Милица. А њих су се двоје много волели. Сад, видиш ли чак на врху на највишој зидини од куле нешто као гвоздену чакљу?“ „Видим, видим!“ увераваше патер и не гледајући у вис. „Само хајде, свршуј!“

— „Е, а мо’ш ли погодити шта је то?“ „Не могу, братац мој! него казуј па свршуј!“

— „Хоћу, само ти све лепо да преведеш! Видиш, ова се кула види чак из задужбине цар-Лазарове, беле цркве Раванице. Сећаш ли се! казивао сам вам о њој кад јутрос близу ње пролажасмо. Цар је врло често одлазио својој цркви да проведе по који дан. А опет би се једнако бринуо како му је царица и је ли му све добро на двору. С тога би царица, чим се смркне, заповедила да се гвозден један котарац напуни лучем и катраном, да се све то обеси о ону гвоздену чакљу па запали. Цар би онда из Раванице видео како као нека звезда трепти над његовим двором у Крушевцу, па би рекао: „хвала Богу, моја Милица шаље ми ено звездани поздрав, и све је добро!““

Доиста се ово господи маџарској преведе. Млађи од њих узеше гласно усклицавати, а двојица или тројица скидоше калпаке, махаше њима [10] у висину према кули, као да су угледали сен царице Милице, па је усклицима витешки поздрављају.

„Е, господа веле да си им се доста напричао, и да си ето баш лепо завршио. Сад немој то да уквариш, него хајде напред, показуј пут у караван-серај!“ рече му патер.

— „Добро, кад тако заповедате!" прихвати Рајко, па се онда окрете и рече нешто на турски Хасан-аги Зулуфлији, и пође напред. Хасан-ага даде заповест јаничарима и чаушима да се устроје по странама рад заштите посланика и свите његове. И онда пођоше низ брдо правцем к чесми, па да изађу на пут у варош.

2

Ваљало им је проћи поред западне зидине од града. Уз ту зидину, која се прилично одржала, прислоњена је била овде и онде по која сиротињска чатрља. Пред једном, која је стајала за себе и подалеко од других, седео је на земљи Циганин, па ковао клинце за потковице. Највише да му је било тридесет година. Мало подаље од њега седела је на земљи, а наслонив [11] се леђима на плетер од чатрље, млада једна — Туркиња.

Била се задубла у неке дубоке мисли. Као да је душевно болесна, тако се укоченим погледима из разрогачених очију загледала у ону шарену гомилу, која се полагано креташе озго са града. Кад се свита мало примаче, она се жена подиже, па да би појачала вид и да би сигурније сагледала ко то долази, наднесе леву руку над очи, и гледаше, очевидно узбуђена, у гомилу. Као да и не чујаше што јој Циганин ковач срдито и све јачом и јачом дреком довикиваше.

А кад маџарска господа наступише баш према њој, она са вриском, који срце параше, јурну к њима, одгурну чауше и јаничаре натприродном снагом, коју само очајање дати може, паде на колена пред старим послаником и кроз горко јецање, а са грчевито склопљеним рукама, говораше нешто маџарски живо и ватрено.

Млади Рајко, који је неколико корачаја испред свите ишао, окрете се и једним скоком скочи до ње и до посланика. Побојао се да се није што незгодно десило царевом госту. Стадоше му очи на младој жени која се пред ногама [12] старчевим! савијаше, целиваше небројено пута његову маџарску сабљу и говораше за њ неразумљивим језиком тако страсно. Не беше то ни Циганка ни Туркиња, и ако је пред Циганиновом чатрљом седела, и по турски у жутим шалварама и црвеном јелеку одевена била.

Дотрча Циганин с чекићем у руци, с пеном на устима, с варницама у очима. Гњевно викну по турски: „овамо, кучко, или ћу ти сад главу размрскати!" Дохвати је за косе и повуче. Чауши је прихватише за руке и помогоше Циганину да је одвуче к чатрљи.

За неколико тренутака цела она свита беше занемила као да се скаменила. Први беше Рајко који силно узбуђен викну: „ама шта је то?“ и ако ни сам не знађаше коме управо то питање управља.

„Шта оно рече?“ питаше старац посланик, окренув се млађој господи из своје свите; „шта оно рече, ко је она?!“

„Мени се учини да рече: „ја сам Маргита, грофица од Нађ-Бање, жена грофа Аладара!““ проговори један од њих.

— „Грофа Аладара!.... грофа Аладара!“ понављаше старац, па као да за неки тренутак [13] преврташе по своме сећању. „Гроф Аладар од Нађ-Бање биће сад да је мојих година! Нисам слушао да се и по трећи пут оженио ! Ово мора да је нека пометња!

Хасан Зулуфлија куцну руком Рајка, који се сав био изгубио слушајући за њ неразумљиви говор маџарске господе.

Реци господи да се мичемо даље! Ово је једна робиња коју је овај Циганин, по имену Бекри-Бекир, пре неку годину у Маџарској заробио. Дај да се даље минемо!“ говораше Хасан.

Рајко преведе на српски што чаушбаша рече, те цела свита пође даље низ брдо.

Он сам застаде мало иза њих свих. Стојаше као укопан. Прођоше га мравци кад из чатрље зачу пиштање и гласно плакање оне жене. Скочи к вратима од чатрље, али их нађе зачепљена изнутра. Удари два три пута песницом у њих.

„Шта је бре?!“ дрекну изнутра Циганин не отварајући.

— „Кабадахија царевог чаушбаше Хасан-аге Зулуфлије вели ти: да ту јадну жену не такнеш ни малим прстом, јер ћеш закукати да сав Алаџа-хисар чује! Јеси л’ ме разумео Циганине?" говораше Рајко срдито. [14]

„Турске ми вере, само је једноч руком ударих! А ево нећу ни толико ! Поздрав и поклон царевом чаушбаши, слушам га! “ одговори Циганин понизно.

Доиста ућутка се плач робињин. Али Бекри-Бекир не смеде да отвори врата. У том викнуше Рајка јаничари оздо од свите, те он похита за њима. Кад већ сиђе к чесми, стаде и окрете се. Пред чатрљом Циганиновом стајала је као кип робиња његова, па наслонив главу на десну руку, а подупрв лакат од те руке левицом, гледаше за свитом маџарске господе, која сави путем у варош. Рајку се учини као да она само у њега гледа онако као што он само у њу гледаше. Стаде тако за неколико тренутака, па већ мораде даље за својом господом.

3

У караван-серају је те вечери владало прилично узбуђење међу маџарском господом. У једној широкој одаји посадили се беху сви заједно с патером око сниске једне софре, притиснуте кондирима са црвеним жупским вином, па разговараху о ономе што се збило. Око неко доба [15] Рајко закуца на вратима и преко патера запита: би ли стари господин допустио да му нешто кажем. Позваше га унутра. Уђе и стаде близу самих врата и поче овако:

„Ево сам од како се смркло обишао сав Крушевац. Моја Расина није далеко одавде и имам овде добрих познаника. Распитивах их о оној робињи. Сви ми веле да је Маџарица, да ју је Бекри-Бекир, — који је се тек пре четири године потурчио, дошав и сам од некуда из Маџарске, — заробио. Сви ми веле да је нека необично добра душа, и да не може бити да није од великога господскога рода. Веле познаје се то и по њеној лепоти, и по њеној доброти. Сад било да то јесте било да то није, тек је то Маџарица, ваша земљакиња, од ваше горе лист, а ето је робиња! Знам да сте ради да је ослободите. Мислио сам како да вам у том помогнем, распитивах пријатеље и нађох да може да буде. Ево како: санџак-бег је овде нов човек, тек је од скора дошао, сиромах је и дрхће за паром. Дајте да одем да га питам за које би је паре предао вама да је поведете као слободну? Циганина не вреди питати, јер ми вечерас сви рекоше да је он одбио велике новце [16] које су му неке овдашње спахије нудиле. Опростите ми што по незнању замишљам да може бити нисте при новцу и за такву работу. Ако нисте, онда ево друга начина: нека пођу два млада господина са мном, отићи ћемо право Циганину, везаћемо га, њу ћемо одвести па је сакрити овде у једну кућу коју ја знам, одатле би је моји људи после неколико дана испратили у Расину у моју родбину, која би је чувала и пазила као аманет, док ви не смислите на тенани како да је сигурно у завичај оправите. Ето, једно од тога бирајте, ако не знате нешто још боље и сигурније. Тек не можете земљакињу своју оставити да и даље у потурченог Циганина Бекри-Бекира робује!“

Трајало је мало подуже док је патер превео све оно што Рајко рече. Много му сметаше што запињаше о оно црвено вино на софри. Узеше се господа маџарска световати. Почеше лепо и полагано, па пођоше све јасније и јасније, све гласније и гласније, док се Рајко не узе да побојава да ће се они млађи људи још и покрвити. Али их старац уталожи и узе сам да говори мирно, али и опет некако као да заповеда. [17]

„Је ли, братац!" упита патер Рајка изненадно; „ а ко тебе посла с таквим порукама овамо нама ?! “

— „Ко ме посла?! Како ти то питаш?“ рече Рајко малко збуњено а нешто мало и срдито. „Нико ме други к вама послао није до жалосна судбина оне ваше земљакиње што онако млада робује, а по мраку ми је светлила светлост господског образа ових витезова овде !“

Узе патер Хијероними да врти главом и онда опет удари у маџарске бубњеве. На то ће стари посланик рећи нешто што патер преведе Рајку овако :

„Његова блиставост узвишени господин царски и краљевски посланик вели: „хвала ти, али од тога сад не може ништа да буде. Његов је посао да утврди мир међу царевинама, а не да их поново завађа и то због чега него због једне робињице!“

„Цареви не би били цареви кад би се тако лако завађали. Веруј ми нико се с тога не би завадио мањ санџак-бег с Циганином и Циганин са мном. А баш је од Бога грехота, а од људи — Бога ми, мал’ не рекох нешто!.... Баш је [18] велим грехота оставити ону младу вашу земљакињу да оном циганском бекрији робује !“

— „Е шта ћеш? Иди па спавај; ваља сутра рано полазити!“ рече патер.

„ Мислиш ли ти да она робиња сад спава?" питаше Рајко нешто снужден; „вала дао бих главу, ако се она целу ову ноћ Богу не моли, да покрене срца ове господе, да је ропства ослободе!“

Диже се старац, скочише и сва она млада господа на ноге. Старац господски махну руком Рајку, дајући му знак да може ићи. Рајко се поклони старцу и изађе. „Ех, шта ћеш? Сила Бога не моли. Нисам мислио да ће тако да се сврши!“ говораше сам у себи.

Отиде полагано преко пространог дворишта од караван-сераја и кроз разграђену ограду од врљика уђе у један велики забран, који је одмах иза коњушница почињао. Погледа у звездано небо па се пусти у неке мисли.

4

На целом путу од Београда до Крушевца Рајко је био кипео од веселости. Срце му је било [19] пуно необичне милине; очи су му светлеле неисказаном радошћу. Чинило му се као да је робовао у конаку Мустаф-агином, па се сад слободан и срећан враћа у завичај да види мајку, браћу и родбину. Као да га негде на путу или на крају тога пута чека неко неизмерно благо или нека изванредна срећа, тако га је радосна жудња вукла некуда — и сам није знао куда, и к нечему — и сам није знао к чему. Сва му се Србија чинила као да је баштина његове задруге; свако му је дрво изгледало као да је кита босиљка, свака стена румена; и саме вране и свраке нису му се више чиниле да су тице злослутице, него само као старије у црнину завијене сестре плавосивих дивљих голубица, што падаху преда њ на пут само да опет прну у вис, те да се зрак потресе и фијуком зајечи кад се сребрни таламбас витих крила њихових узлепрша. Ништа се оку његовом измакло није: ни орао који је високо под небом господствено кружио, ни зец који погурен и сав усплахирен скакаше од џбуна до џбуна. Сва су му поља мирисала као да су босиљком засађена. Чинило му се као да кроз растове шуме шумадијске бруји поветарац, који се понео чак отуда са сињега мора, па преко снежног [20] Дурмитора пао у четинарске горе ужичке, да се у њима напоји мирисом од јела и борова, па да онда проструји кроз Шумадију, те да је као неку цркву тамњаном окади. На све то и на сваку ситницу обраћао је он пажњу маџарској господи, јер му се чинило да свега тога нигде ван Србије нема..

Патер Хијероними не могаше да стигне да забележи ни стоти део од свега онога што му Рајко казиваше о планинским ланцима, о висовима, селима и засеоцима, а још мање о бојевима који су се онуда били, и о јунацима који сад већ мирно почиваху под овом или оном каменом белегом.

А кад би сунце просуло још топлији жар, те позлатило и поља и горе, и кад би сваки лист на дрвећу, и сваки цвет на пољу, и сваки џбун дуж пута, још силније замирисао, раздраганост срца његова ускипела би и Рајко би се окренуо чаушбаши :

„Честити чаушбашо, тако ти среће, пусти' ме да запевам!“

— „Како ћеш запевати пред лицем краљевских јелчија а царевих гостију?“ рекао би запрепашћен [21] Хасан; „него ето, полети на коњу, па кад се добро измакнеш, запевај !“

И онда би Рајко доиста полетео на својој танкој сивој ластавици, која је својом брзином и својом ситном а паметном главом издавала бедуинско порекло своје. Милина је било погледати га онако млада, онако красна, онако вита и утегнута, онако као заливена у турском седлу, како, подигнув једну руку у висину, погнув се мало унапред по коњићу своме, јури кликћући као млад соко.

Чак би и чаушбаши мило било да га гледа. Па би се онда стари Турчин својим мирним и озбиљним лицем окренуо маџарској господи и показујући руком на младог коњаника, допустио себи да каже само једну реч: „бињеџија!“

А и у маџарске би се господе лице засветлило. Ништа на целом том путу није могло да загреје срца њихова у брже куцање тако, као кад гледаху како она арапска сива ластавица лети да стигне, где Рајко може да запева. Млађа би се господа и сама раздрагала па прсла у гласно клицање, а стари би се барон Арпад само осмехнуо и рекао: „красно момче! Добар јахач а и коњ му добар!“ Патер Хијероними превео [22] би чаушбаши на српски што старац рече, а Хасан-ага Зулуфлија завршио би цео узбудљиви призор са три речи: „Јес, валах, бињеџија! “

Тако је било путем од Београда до Крушевца.

Али ево сад путем од Крушевца у Ниш Рајко је са свим други човек.

Јахао је напред сам и замишљен. Изгледао је као да је покисао. Оно и јесте нека тиха а прилично хладна кишица почела да ромиња. И небо више није било плаво него сиво; Копаоник и Јастребац замотавали су главе своје магловитом копреном; ни орлова, ни јастребова није се нигде могло видети; још мање јата дивљих голубова; испод погдеког мостића од брвана жабе су невесело крекетале. Кад свита изађе мало у брдо, у једном ниском лугу славуј певаше тужну и слатку неку песму, и не прекидаше је ни једним дахом, баш као да је хтео да се њеном тугом угуши, или као да се заветовао да умре певајући. Чак су и маџарска господа сама од себе стала да га слушају, а честити Хасан Зулуфлија уставио је целу пратњу да топот од копита коњских не прогута ништа од оне сласти, која треба да се слива само у срца људска. Само је [23] Рајко јахао и даље напред, много нешто замишљен.

Био је и невесео и по готову срдит. Невесео од жалости која му притискиваше срце при помисли, да она јадна жена, онако млада и лепа и онако добра, оста да робује у потурченог Циганина! Како оно рече патер Хијероними, да је она од велика господска рода, властелинка, кнегиња, што ли? Вала могло јој се одмах видети и по очима, и по лицу, и по стасу, и по кроку, да је од господска рода! Па то господство, и онака лепота и она младост да робују једном црном Циганину!

Па онда би његова жалост прешла у срдњу. Срдио се на маџарску господу и на оног црног попа. „И то су ми нека господа !“ говораше сам у себи; „и то ми је неки духовник! Лист од њихове горе затреперио, чедо од њихове колевке заплакало, млада робиња од њихова рода и од њихове вере запиштала и закукала, а они — просто ни малим прстом да мрдну! Шта ли би мој стриц Павле рекао на све ово?!“

И онда би узео да премишља шта ли би му стриц рекао, па онда пређе да се пита: а шта ли би на то рекли Бан Страхиња и Краљевић [24] Марко?! Завукао се био сав у црвену сукнену кабаницу, загрејао се, занео се у мисли које су биле више снови на јави него озбиљне и хладне мисли. Али пре но што је сагледао Мораву с ову страну Ниша, Рајко је са свим јасно и поуздано знао шта би му стриц Павле рекао да је жив, и шта би радили онакви српски јунаци какви беху Бан Страхиња и Краљевић Марко. Одлучио се да, чим се господа у Нишу мало поодморе, изађе пред њих да се е њима опрости.

На путу до Крушевца сва су господа маџарска била заволела Рајка. Али се синоћ патер Хијероними направио изванредно мудар и прозорљив. Кад оно Рајко изађе зловољан из њихове одаје, патер узе вртити главом; подупре врх од свога дугачког носа кажипрстом; узе се за тим куцати прстом у чело, као да се увери да му лубања није напукла, па задовољан тим претходним, и ако врло површним, испитом, узе да маџарској господи шапутом а на латинском језику говори :

„Ко нама, о великомоћна и сјајна господо, јемчи, да преласни и бујни јуноша, дрскост којега толико изненађује, није нама од стране Сарацена са извесном намером да импедимента процесији [25] нашој у град Константинов провоцира, придодан? Ако оштроумљу вашем подвргнете питање просто, ко је њега нама наметнуо, ако посмотрите непрекидно хвалисање његово са некаквим ове земље јунацима, даже царевима, које он пред Сараценима сараценске главе сећи пушта, ако строгој анализи данашњи инцидент подвргнете, онда је неизбежна конклузија логике, да је овај јуноша врло, врло подозрив!

„Преподобни!“ прекиде га барон Арпад гласом као да пуку командира; „мени деран тај није подозрив. Али ви познајете боље од нас ове људе овде, па кад ваша логика каже да је младић овај подозрив, моја логика каже: „отерајмо га!“

Млађа господа замолише да се Рајко не отпушта одмах, него да на његово понашање сви мотре, па у Нишу да се реше шта да раде.

А на путу до Ниша сви погледаху испод ока к Рајку. Она очевидна промена у његовом понашању, она његова замишљеност и суморност учини се свима да је баш подозрива. Није му испало ни до Крушевца ни у Крушевцу да начини кавгу па је срдит, и без сумње премишља [26] и снује нове згоде. Уђоше у Ниш са већ готовом одлуком да се с њиме растају.

Кад се вратише са походе паши нишком маџарска господа световаше се нешто са патер Хијеронимијем у најбољој одаји караван-сераја. Мало час па изађе патер из одаје у ходник и удари се прсима у прса с Рајком.

„Да ли бих могао да говорим са господом?“ питаше Рајко.

— „У добри час!“ рече патер; „а ја изађох да те к њима зовем. Ходи унутра!“

Рајко скиде шубарицу, поклони се пред старим послаником, и док се матер нешто накашљиваше поче да говори:

„Лепо ми је у служби вашој; поносно ми је да пратим ћесарову посаобину. Али вам се молим, светла господо, не замерите ми, и пустите ме да се дома вратим. Не питајте за што. Него ме милостиво пуштајте и опростите ми!“

Док то патер превођаше Рајко виде да на ћилиму, на коме стари посланик незгодно сеђаше, леже поређани у два реда десет немачких талира све нових новцатих.

„А ево,“ узе патер да говори, „његова те блиставост призвала да ти баш каже да се можеш [27] вратити. Нишки паша нешто као рече да је боље да се ти у Београд вратиш, јер он даје друге пратиоце. Већ смо о томе говорили и са Хасан-агом. И ево ти вели мој пресветли господин десет талира: четири за четири дана твоје службе довде, четири за четири дана твога повратка, а два уз то на поклон! “

Рајко се зарумени у образима, поклони се, пригну и подиже четири талира.

„Нека вам је хвала светла господо! Ово за службу до данас, и ако је много, опет може да се каже да је за службу великој и светлој господи; али оно друго не могу вам примити!"

Зачудише се маџарска господа. Узеше се договарати и разговарати.

„Мој братац!“ узе патер осмешкујући се да говори; „светла господа веле: ако је да ко коме поклон чини, не можеш ти њима, него они теби! Узми паре, брајко, кад си тако лепе среће! “

— „Не дао Бог, да ја њима поклоне чиним! Него, није то тамо моја зарада!"

„Ма, човече, вређаш господство њихово! Него чекај! Ха, ево ми сијну, таман да се све славно измири, и њихов господски а рекао бих и — твој сиротињски понос. Ето, нека прихвати [28] црква те талире, нека се пале свеће за душе и твојих и њихових покојних док талира траје. А?... шта велиш?!“

— „ Ако хоће господа нека прихвати црква. А кад би то моји новци били па се ја питао, ја бих рекао: да се поделе сиротињи, нека моли Бога за здравље ћесара, не би ли стигао да ослободи род ришћански од јарма турскога!“

У радосној раздраганости патер Хијероними изговори на латинском језику китњасту беседу како овај младић жели да се оних његових шест талира предаду њему — патеру, — да их он подели сиротињи за здравље ћесарево.

Стари барон Арпад устаде и приђе Рајку, потапка га по рамену, говораше му нешто маџарски и заврши рекав три пут српски: „напред! напред! напред!“

„Пресветли господин вели,“ узе патер преводити; „паметно си синко учинио што си то патеру поверио! Знам ја, вели, има племенитих људи у твоме народу. У последњем рату, имао сам ја, вели, у мојој војсци и Србе драговољце. Откидају од својих уста да сиротињи даду. А кад дође да се битка бије, онда само: напред, напред, [29] напред! Те сам речи од њих научио у битци код Сенте. Синко, напред! напред! напред!“

Рајка подиђоше мрави од узбуђења. Беше му мило и опет некако тешко. Пригну се и пољуби старца у руку: „хвала ти светли господине! Баш си научио што и јесте најлепше у нашем говору. Напред ћемо сви ако Бог да!“ Поклони се и свој осталој господи, приђе к руци и патеру, и још једном са врата рече: „хвала вам, господо, простите ми и с Богом остајте!“

И онда оде право у коњушницу да опреми своју сиву ластавицу.

5

Под самим градом кнеза Лазара, а прислоњена уз обрушену једну зидину, која по свој прилици бејаше остатак од некадашњега спољњег зида градског, била је једна чесма од белог мрамора. У оно су је време још једнако звали „госпођином чесмом". Стара и узана калдрма, која долажаше из вароши, повијала се поред ње горе уз брдо, док се није у трави од ледине изгубила. Од широких мраморних плоча, које су јој теме покривале, остала је само једна; друге [30] су давно разнесене па замењене дугим тамноцрвеним ћерамидама. Из оне старе, дебеле и влажне зидине изнад ње избио је читав џбун зовина дрвета. Танке стабљике повиле се под теретом крупног цвета и наднеле над руменим кровом од чесме као нека џиновска кита од зеленог лишћа и бледожутог цвећа. Као да је нека тајанствена рука хтела да танком и мирисном хладовином заклони мраморну чесму од сунца, те да у хладу и на миру бистром струјом бруји чудесне приче о слави старих сунчаних дана. Јест, и приче о сладости негдашњих меких месечина, када су џиновски стражари у панцирима од сребра стражарили по зидинама градским и кроз све јунаштво своје кришом погледали к прозорима дворским од биљура, и када је са тих прозора, овда и онда, затрептавала звездана светлост од вилинске лепоте какве младе дворкиње, која би се као живи цвет белога крина жудно запајала сребром тихе месечине, њу појила мирисним дахом својим, а узгред растапала по неки панцир од сребра и по неко јуначко срце испод панцира од сребра. Јаворове гусле под прстима правог песника одјекнуле би по неком причом, бистре ове воде, и по гдекоји би слепи гуслар на овој мраморној чесми [31] духом прогледао и видео дивне призоре прошлости и загонетне визије будућности.

Тек је почело да свита а један млад човек дође пред чесму. Скиде шубару, прекрсти се и узе живо да умива лице своје бистром хладном водом, која на дрвену једну цев шибаше из чесме у каменито корито пред њом. Извади из недара танки убрус, обриса њиме лице и руке и онда га разви и остави да се на зовином грању суши. Он сам седе на један камен према чесми и пусти се у мисли. Није имао гусле нити је био слеп, али у њега као да је било срце једнога гуслара, те мраморна чесма поче да му изводи пред очи свакојака привиђања.

„Некада су,“ говораше он сам у себи; „некада су место ове труле дрвене цеви, цеви од сребра бистру воду из мрамора изводиле; некада су с ону страну ове зидине били царичини перивоји пуни шареног и мирисног цвећа, а сада ето крта зова, коју су ветрови засадили, царичиној чесми од мрамора хладовину гради; некада су царске слуге појиле коње цареве на овој чесми; ко зна? можда је Голубан онога јутра кад ће поћи на Косово, напојио свога лабуда баш на истом том каменом кориту, над којим се ето мало [32] час умих, а сада — сада кривооки Татари и црни Арапи поје овде упорне мазге и ћудљиве и грозне камиле своје! Овом је белом калдрмом некада шетала царица Милица са својих дванаест дворкиња, као са дванаест горских вила, а ја ево чекам јутрос да њоме прође једна злосрећна робиња црног једног Циганина! Ја, Боже мој, што ли су ти наши стари тако тешко згрешили те овако љуто преврну земљу ову?!“

Танка сива маглица ранога јутра растањивала се све више и више, као да се растапала у росу којом се трава свуда у наоколо оросила. Цвет од зове замириса пунијим дахом, и млаз од воде као да гласније и веселије бућкаше у каменом кориту. Доле у Крушевцу петли се дозиваху кукурекањем које се разлегаше; овде и онде извијаше се танак стуб од дима из широких дрвених димњака. Дан се дизао и будио успаване људе на посао. Озго испод зидина градских зачу се куцкање чекића о наковањ.

„Ево је иде!“ рече младић па се подиже са онога камена и пређе те се заклони за чесму.

Озго са брда долазила је једна млада жена, права и вита као јела. На глави јој је небрежљиво, и мало више на леву страну, везана жута [33] једна шамија, која не могаше у своје меке савијутке да прикупи густу црну косу, него јој падаше низ плећа у коврџастим таласима, који се као крило гавраново преливаху у тамноплаве одјеке. На обнаженом повисоком врату савио се један низ крупног црвеног мерџана. Јелек од загасито зелене чохе па срмом, која је одавно потамнела, свакојако ишаран, утегао јој беше витки стас њен око паса, али мало на више свилена пупад као да нису смела да огледају своју растегљивост о девојачке груди ове младе жене, које су се стидљиво заклањале за издајнички облачак од танке турске ћерћелије. Носила је широке жуте шалваре од неке полусвилене тканине, привезане уз витки стас и танки пас узаним једним стамболијским шалом, притврђеним спреда са две сребрне пафте у облику два бадема. Руке јој до изнад лаката, где се бели рукави од кошуље повијаху у гужву, беху голе. У једној је руци носила котлић, а у другој велики један калајисани ибрик. На голим ногама имала је турске папуче од жутог сахтијана, извијене у вршак који беше назад поврнут.

Већ по виткости и лепоти стаса, и по оном поноситом гипком ходу, изгледало је да то није [34] нека обична и проста жена. Али кад јој лице сагледате, нешто малко дугуљасто али лепо сливено, — са устима која нису била врло малена, али на којима је било пуно неке чудесне милине и у линијама, у којима су тако правилно изведена, и у гипкој покретљивости, којом одговараху сваком покрету душе и срца, — са деликатно срезаним носом за који би рекли да је дивна копија у слоновој кости са статуе какве јелинске богиње, да бледорумене лако уздрктљиве ноздрве не издаваху живот једног високо затегнутог и врло осетљивог нервног организма; па онда кад погледате у оне крупне црне очи што као да су од црне кадифе, и оне дуге трепавице и оне дуге и право повучене обрве, и оно сниско а право чело, којега су мирну строгост и свечану лепоту густе витице црне косе сенком својом само размекшавале, те још лепшом чиниле, — кад погледате то лице и нарочито оне очи, онда се лепота и милина стаса заборавља и сва се мисао о господству губи у милини на догледу на осећању, готово на сигурном знању, да кроз оне дивне очи још дивнија душа гледа.

Тек је била налила ибрик водом и подметнула котлић, па се замишљено загледала у кристални [35] млаз, који се с оштром звеком и прштањем разбијаше у металном суду, кад је из дубоких мисли изведе један мекан а звучан глас, који је поздрави са: „помози Бог, снахо!“

— „Добра ти срећа, јуначе!“ прихвати млада жена са свим мирно, па се загледа у младића крупним својим очима, какве он дотле никада видео није. Готово се он сам застиде, и нехотице обори очи, те му погледи падоше на ибрик. Није био нимало жедан на онако хладовинастом и мирисном уранку, али опет рече:

— „Хоћеш ли ме пустити да се напијем воде из ибрика?“

Она се сави хитро као видра, лако подиже пун ибрик као да су јој мишице од челика, и додаде му га не рекав ни речи, него само гледаше га право у очи, као да огледа да ли својим меким кадифеним погледима може да отвори двери душе његове. А млад човек прихватив ибрик из њених руку, мало га одли, подиже у вис и рече тихо:

„Пун ибрик, пуна срећа да Бог да теби и свакоме твоме помоћнику! “ и напи се, и мало што се не загрцну као неко дете. [36]

И опет она не рече ништа. Само јој мало задркташе усне као да хтедоше да се развуку у осмех. Али се не осмехну и не рече ништа.

Рајко јој поврати ибрик. Требало је сад да пређе на ствар због које је на њу и чекао, али некако не могаше да подеси како је најбоље. Узе да се на себе самога срди. „Е баш сам неки сметењак! “ рече сам себи. Па онда виде свој убрус; скиде га са зове, сави лепо и метну у џеп од свога гуњца.

„Како лепо мирише ова зова јутрос!“ рече гласно, тек да нешто почне.

Она се сад гласно насмеја. Њен смех зазвекта као сребро а откри иза оних румених покретних уста два низа белих и ако неравних зуба. Не беху „као бисер“, али додаваху нову драж лепоти лица њеног.

Рајко сад не скидаше поглед са њеног осмехом озареног лица а саму себи говораше: „смеје се мојој неумешности. Има жена право! Види да сам гејак!“

„Смејеш се мојој простоти!" рече јој гласно а сав поцрвене од стида.

„Није, није!“ прихвати она брзо; „не смејем се теби, који имаш око да спазиш цвет, него се [37] смејем кад помислим каквим немаром свет одговара нашој марљивости. Ето роса пада, вода бруји, цвет мирише, ено негде близу нас шева цвркуће, дан свањива, а све то ништа не мари ни за тебе ни за мене, баш као да нас и није! Све једно; нека госпођа буде робиња, нека робиња буде госпођа, све једно; мари ти за то тај твој цвет и она шева и ова земља и оно небо! Зар то није да се човек гласно насмеје?"

„Није!“ рече Рајко пресудно; „није да се насмеје него да се заплаче! Него то је баш оно о чему хтедох да те питам. Била си госпођа.... опрости, Бога ми си госпођа и сад, и ако се мучиш као робињица! Молим те, би ли хтела да се ослободиш и да се у завичај вратиш?! “

Млада жена, које је лице само сунцем преплануло било, сад пребледе као крпа. Она танка кошуљица на грудима затрепери. Један се дубок уздах оте из њена срца, они јој потамнеше, па рече тужно: „узалуд је што бих хтела! Еј, мој јуначе, од мене је сад већ одбегла и сама сенка од надежде!"

— „Немој тако! Бог је добар па ће нам помоћи!" рече Рајко сад већ с великим поуздањем. [38]

"Ево, ако само хоћеш, буди спремна да те ноћас поведем у твој завичај!“

„Да ме.... поведеш.... ноћас.... у мој завичај ?!.... О мој слатки завичају, да ли ћу те икада очима видети?!...“

И онда се невесело опет загледа у сребрни млаз, који сад само тихо мумлаше, падајући у пун котлић. Склопи руке на груди; гледаше опет својим широким а меканим погледима у очи Рајку, и узе да врти главом као да му каже: нема од тога ништа мој брајко; мали си ти за такво јунаштво!

Па онда као да јој од једанпут муња сину, те јој показа шта се све крије у тајанственој појави овога младог човека.

„Чекај!“ викну она, пренув из мисли, и подиже обе руке у вис као да заустави младића. „Чекај!... чекај један часак!... Ниси ли ти... пре неки дан... прошао овуда у свити маџарске господе ?“

„Јесам!“ рече Рајко мирно.

„Јесте, сад се добро сећам!“ прихвати она.' „Видела сам те кад си застао иза свите; стојао си сам мало по више ове чесме; и окренуо си се био и гледао к мени. Имао си дугу пушку о рамену... [39] А, сад видим!...настави она више као да сама себи говори; „сад већ све знам... Та није могло друкчије ни да буде?... Зар би маџарски витези могли кћер маџарске земље тако да оставе ?! “

Па онда, упрев опет у Рајка своје погледе, који сад не беху више мекана кадифа него топли пламенови од жарког огња у срцу, она му живо рече:

„Млади јуначе! Спремна сам да пођем с тобом кад год ти кажеш!“

— „Е, у добри час да буде!“ рече Рајко радосно и поносито. „Имај надежду у Бога и имај веру у мој српски образ!“

У том часу докотрља се с брда једна каменица и зачу се љутита вика и псовка циганинова. Учинило му се да му је робиња необично дуго на чесми; остави наковањ и чекић и клинце, догега до на место са кога се чесма видела, и онда гњевно докопа први камен при руци, те се њиме баци на оно двоје младих људи пред чесмом.

Млада се жена промени у лицу па журно дохвати и котлић и ибрик.

„Иди сад! Иди!“ рече јој Рајко. „Циганину кажи да сам те питао, уме ли он да кује сребрне [40] потковице, и да ћу му по неком великом послу доћи. Иди сад! И Бог ти на помоћи био !“

6

Тек је млада робиња унела воду у ковачницу и тек поче упорно да одговара Циганину на његову вику, а зачу се на вратима од ковачнице весео и гласан поздрав: „сабанахиралах, мајсторе!“

„Алахразусум, ефендија!“ одговори Циганин па испаде на праг.

— „Питах твоју мајсторицу, јеси ли мајстор од заната, па ми срдито рече: „ено где је, иди па га питај! “ “

„Таква ти је она!“ рече Циганин чисто као жалећи се на своју несрећу. „Бесна крв маџарска, а бесно и господско колено. Од многог поноса никоме лепо да одговори, а најгоре мени своме господару!“

„Ама ја дођох да те питам: јеси ли ти баш прави мајстор?“ питаше Рајко.

— „Како ода шта!“ рече Циганин; „мајстор сам од ћеманета; мајстор сам налбанта; а [41] мајстор сам и од мегдана, и пеливан сам! Хоћеш да се бијемо?!“

„Можемо и то. Али сад дођох по другом једном послу!“ рече Рајко, па махну мало главом на Циганина. „Хајдмо мало подаље одавде; нећу да женско ухо чује што ћу да ти говорим!

Одмакоше се подаље од ковачнице на зелену ледину.

Рајко извади из недара дугачку кесу, а из ње чисту једну белу крпу, у којој беху лепо увијени они велики нови новцати сребрни талири, што их у Нишу од посланика доби.

„Ето, ако си мајстор, искуј ми ова четири талира у четири потковице!" рече Циганину и положи му их на длан.

Циганин их загледаше, преврташе их, све један по један, узе их тобож мерити на длану леве руке, звекну једним о камен један на ледини, па се онда загледа у Рајка и рече му: „Јеси ли ти помахнитао? Ко је још поткивао коње сребром?! Валах, то не чини ни цар у Стамбулу ? “

„Цару и не треба. Мени треба! Ваш бих ти казао и за што ми треба, кад бих знао да си [42] човек. Је ли вера, да ником казати нећеш?!“ питаше Рајко.

„Вера! Тврда турска вера!“ одговори Циганин.

„Ево да ти кажем!“ Узе Рајко да му шапутом прича. „Стари људи казују да овде у планинама има негде велика царска остава, — све бачве пуне злата! Нико не зна где је и на коме је месту, али веле, кад би човек потковао коња новим сребром у све четири ноге, па га онда пустио да сам бира стазу, коњ би га сам од себе однео на место где је остава. Рад бих био да огледам своју срећу. Ако је нађем, ето је и теби! “

Осмехну се брк Циганину, загрејаше му се очи и заиграше по оним талирима.

„А би ли то исто било да се на челик-потковицу поспе растопљено сребро те посребри?“ питаше он.

„Не знам то; а можда би и то ваљало" рече Рајко. „Него, чекај молим те, има још и друга једна мука! Треба, веле, да се то кује у по ноћи и кад је млад месец на небу !“

„Сад је млад месец, а пола ноћи лако ћемо дочекати! одговори Циганин. „Валах, баш да [43] огледнемо! Ако се потковице не посребре, твоја штета! Ако испадне добро, да ми платиш за сваку по овакав талир, а од блага, кад га нађеш, мени четвртина ! “

„Вала да си ми заискао и половину не бих се смео цењкати. Ето, дај длан у длан!“ рече Рајко и замахну добро и опали својим дланом у длан циганинов. Удесише да Рајко дође у ковачницу кад се добро смркне, а Циганин да узајми од једног кујунџије лонче, у коме ће око по ноћи сребро да топе. И растадоше се оба задовољна.

Тога истога дана позно у ноћ ето га Рајко пред врата од Бекри-Бекирове ковачнице. Обесио о десном рамену неку повелику чутуру, а под левом мишицом носи велику гужву у сиџадету од теркије.

— „Не смедох у хану да оставим моје теркије. Имам у њима нешто чисте преобуке па рекох: могу у мајстора дуго остати, а неко може доћи па однети и теркије и чутуру !“ рече Рајко као да му објасни што му тако товаран дође.

„ Ако ти је празна, могао си је оставити у хану! Празна чутура — ето баксуз ! Ниси ваља [44] да дошао на оваки посао са слутњом на празну срећу?“ говораше Циганин са очевидном зебњом да се чутура не покаже празна.

— „Та има у њој нека пуста калуђерска препеченица. Кад је искамџих од калуђера рекоше ми: има јој двадесет и пет година. Ја је носим да ми се нађе рад лека. Нећемо је ноћас пити. Ја је сркнем само кад ми се што смучи!“

„Валах, ако је нећемо пити што си је и доносио?" прихвати Циганин. „А мени се ето већ смучило ! И кад год је намиришем одмах ми се смучи, и да не сркнем просто да цркнем!“

— „Какав си болан ти то Мусломанин ?! “ питаше га Рајко као прекоревајући га.

„Море, кабули ти то човече! Не види пророк ноћу! Него дед’ одврни ти то па да сркнемо за срећна наша ортаклука!“

— „Да знаш да је не бих одврнуо да није за хатар нашем ортаклуку!“

Посадише се на једну асуру подаље од огњишта и мехова. Рајко одврте чутуру и додаде је Бекри-Бекиру. Циганин промрмља нешто па наже чутуру и добро повуче.

„Ја да црних калуђера, е баш брате знају каква треба да је ракија! Жестока! Валах да [45] спустиш сребрн талир у њу па да се растопи!" говораше Циганин облизујући се.

„Да је додамо мало и твојој мајсторици!" рече Рајко погледав к младој жени, која се шћућурила на земљи поред мехова, па би их овда и онда повукла да духну у жеравицу на огњишту, те да се не угаси док не затреба. Није ни гледала у њих него у онај плави пламен од ћумура, а ко би знао куд су јој мисли лутале.

— „Не!“ викну Циганин; „не, ако си ми ортак! Оно је лудо, поносно, љуто и бесно и без тога! Него није она моја мајсторица. Она је моја робиња!" Па онда окренув се к младој жени викну јој оштро: „ха, бре, Маџарице, казуј шта си ти?!“

Она окрете главу према њима па рече са свим мирно:

„Ја сам Маргита, грофица од Нађ-Бање!“

— „Била си то некад. А шта си сад?“

„Маргита, грофица од Нађ-Бање!“ одговараше она опет мирно.

Циганин дохвати један чекић, баци се њиме на њу, па срдито дрекну :

„Казуј шта си сада, кујо маџарска?!“ [46]

Чекић удари у мехове мимо ње. Она га погледа, не скидаше са његова дивља лица погледе своје за неколико тренутака, очи јој севаше као у тигрице која се спрема да скочи, али се савлада и рече :

— „Маргита грофица од Нађ-Бање — робиња потурченог Циганина Бекри-Бекира !“

„Тако, кујо једна!“ викну Циганин задовољно, па онда усред таквог триумфа осети да му је грло суво, те дохвати чутуру и опет повуче добро.

„Јеси ли је купио или на сабљи задобио?" питаше Рајко.

— „На сабљи!" рече Бекри-Бекир поносито. „Хоћеш да ти причам како је било?“

„Дед’ молим те, а и онако је још дуго до пола ноћи!" рече Рајко, па онда наслони грлић од чутуре на своја уста, убриса га рукавом од кошуље и додаде је Циганину. Овај се напи као што би се жедан бистре воде напио, па кад спусти чутуру поред себе на асуру, рече:

„Е да црних калуђера! валах такве ракије нема у свем Алаџа-Хисару! У ком си је манастиру наточио, вере ти?“

„Вере ми моје, не смем ти казати. Видим те јеси некаква убојита делија; бојим се кад [47] ожедниш дигнућеш чету на манастир па га опљачкати, те ће ме црни калуђери клети црном клетвом. Него деде, како доби на јуначкој сабљи ’ваку робињицу ? “

„Ево како!“ поче Циганин а чутуру дохвати обема рукама и метну је себи на колено.

„Пре четири године бејах свирач у Сегедину у Маџарској, у дружини чувенога мајстора Борчија. Једнога дана рече нам Борчија: „хајде, седајте у кола, да се возимо у дворац Нађ-Бању; жени се стари гроф.“ Хајде, ђи, терај! Ето нас тамо. Свирај, певај, пиј, лупај, свирај, целу ноћ. Онаквог весеља не видех ни пре ни после. И није слутило на добро. А кад доведоше сутра дан младу, све излуде. Она младо, лепо дете, само се осмејкује, па тек спусти трепавице, па подигне очи, па се опет плашљиво осмехне. Не знаш кад је лепша! Чини ми се занесоше ме њене трепавице. Она трепне а ја клецнем; она на лево пође, на лево се окренем и ја; она десно, десно и ја, као сунцокрет за сунцем! Занесох се, занесох се па већ не знам ни шта свирам. Удари ме једном Борчија гудалом по плећима: „хеј, што гребеш, јеси л’ полудео?!" Ништа ја. Ћутим па гледам у њу. [48]

Повикаше сви гости у глас: „чардаш! чардаш!" хоће младожења да игра чардаш с неком бароницом. Он дежмекаст, она дебела; он матор, она матора; а он уз то још и пијан, трештен пијан. Хајде почесмо. Накриви капу старац, подбочи се у десни бок, куцну петом у пету, зазвекташе мамузе, те један пут те други пут, а ја гледам у трепавице младине; она их подиже и погледа невесело и бојажљиво горе у таваницу, а ја кроз таваницу у облаке, одох, одох у облаке, залута моје ћемане, изгуби се Борчија, изгуби се чардаш, изгуби старац кораке, ударише пијани гости у смех!... Расрди се старац младожења па право на Борчију да га рукама удави. „Нисам ја крив, милостиви грофе! “ брањаше се Борчија; „него ето та слуга, или је пијан или луд, блене у младу па не зна шта свира!" — „Блене у младу ?!“ викну старац гњевно; „ха, чекај се ти што твојим циганским очима бленеш у моју младу! Мартине, где си ти Мартине ? “ Дође Мартин, надзорник од имања. „Дај неколико момака; извуците на двориште овог безобразника што блене у моју младу, и опалите му врућих четрдесет батина!“ Пијани гости узеше да кликћу од радости и да пљескају. А млада невеста, сва пребледела, [49] дркће, ломи прсте, савија руке па моли младожењу да ми опрости. Аја! неће пијан младожења ни да чује ! Она паде преда њ на колена, склопи руке, па кроз сузе мољаше за мене. Аја! Не да се старац омекшати. Подиже је са колена, па је пред свима нама пољуби и само рече : „голубице моја, тебе ћу да љубим, а Циганина ћу да бијем! Како сме псина једна да пиљи у твоје лепо лице, кад је само моје ?!“ Сад што да ти дуљим — извукоше ме и истукоше ме. Кад се дигох рекох им: „кажите грофу запамтиће он ово !“

Па се онда Циганин мало устави. Наже чутуру и опет се добро напи, као да се мало поткрепи, после оног чуда и белаја што га снађе.

7

„Одох право к Турцима!“ причаше Циганин даље. „Изађох пред пашу, повиках: „Алах-ил-Алах Мухамед ресулах! “ потурчише ме; поклони ми паша неколико кеса сребрних грошева. „Не треба ми то !“ рекох му, „него дај ми чету акинџија, да се осветим моме крвнику!“ Дадоше ми неке љуте арамије. Одјездисмо преко границе, и ударисмо ноћу на двор Нађ-Бању. Старог грофа и не бејаше дома, али му беше млада грофица.

Кад кошеви и сењаци око двора букнуше у пламен и кад ми вичући „Алах—Алах!“ грунусмо у двор, она пуцаше на нас кроз прозор из пиштоља. А кад разбисмо врата нађох је где лежи на поду; обнезнанила се. Скидох јој с врата црвену свилену мараму, везах јој руке наопако, понесох је до мога коња, скочих у седло, привезах је мојим каницама за себе и онда бегај преко границе. Ето је од тога доба моја робиња!“

Овде сад беше згодна прилика за Бекри-Бекира да сухо грло овлажи. А већ више и не мишљаше да нуди чутуру своме ортаку.

„Могао си леп новац добити, да си је њеном господару на откупе понудио ! рече Рајко.

— „На откупе?!“ викну Циганин као пун пуда. „Та не бих ја њу дао ни за какве откупе! А шта мислиш пошто бих је могао продати?!“

„Шта те ја знам!“ одговори Рајко. „У нас се крштене душе не продају, а слушао сам од Турака да се у Стамбулу најлепша Ђурђијанка робињица може да купи за хиљаду гроша! “

— „Охо,хо,хо! О хо,хо,хо! А ха,ха,ха,ха! “ смејаше се Циганин. „А знаш ти болан..." па поче да запиње језиком и трепће очима; „а знаш ти болан.... да је мени Халил-бег Махмут-беговић [51] платио овде, ево... виш’ овде на ову асуру... овде, двеста сребрних гроша, да је се нагледа кад игра велики чардаш?!“

„Велики чардаш?!“ понови Рајко као у недоумици шта ће то да значи.

— „Ех, па не знаш, ја како!“ рече Циганин, па узе да мига и да се криви на Рајка, као да му тако даде разумети шта је велики чардаш. „Него, како ћеш и да знаш, млад си! И после то се само у конаку Бекри-Бекира може да види! А? Чујеш ли ме бесна Маџарице, хоћемо ли један? Хајде да ово мајкино момче види што не би ни у сну могло снити ? А ?! “

Она не рече ни речи, само се сва стресе као да јој дође наступ од грознице, и окрете главу на другу страну.

Циганин устаде па већ посрћући отиде те из једне костретне вреће (арара) у сувом куту иза мехова извади једно ћемане. Враћајући се на своје место запе ногом за асуру и стропошта се на Рајка. Гласно се сам себи насмеја; седе, нагну чутуру, па онда узе да удешава ћемане. У том послу љуљаше се то на десно то на лево и дуго не могаше да удеси струне како му уху требаше. Најпосле их удеси, и поче да гуди неописано жалостив један [52] увод, који мало час па букну у пламенове и живо кликтање. Изгледаше Рајку као да из оног ћеманета, које мало час онако тужно плакаше, сад све саме варнице прште. Погледа к робињи и виде како јој низ образе једна суза другу стиже.

Свираше тако Циганин још неколико тренутака, па се онда устави да рекне:

„Што је право, право! Дао си ми ватре ватром од ракије; треба да ти вратим ватру ватром од њеног чардаша! Него велики ћеш да видиш кад донесеш.... знаш оно.... како је погодба.... четвртину.... половину.... како беше?! А сад, биће ти доста да видиш и мали! Хеј, Маџарице бесна! Него искај, млади мој ортаче, имаш какав кајиш? Стегни њиме главу да ти се мозак не преврне. Не знаш ти какав се чардаш овде игра! Халил-бег је матора, хладна дртина, па кад је видео, он полуде, полуде, у мало ме ето овде на овој асури не удави! “

„Ама како ти то говориш?!" питаше Рајко, који и не слућаше о чему Бекир мисли.

— „Ето како: за мали чардаш Маџарица мора да скине јелек и кошуљу до појаса, а за велики све, баш све, ха, ха, ха! Хо, хо, хо, хо!

Видим ја, хоће мој ортак одмах велики чардаш! Чујеш, Маџарице бесна?“

„Их, да грдне бруке да тако и говориш а некмо ли да тако и радиш!“ рече Рајко сав пренеражен. „Комшија, тебе канда хвата ракија? “

— „ Јок вала; него ето ухватио ја њу па не пуштам! А сад, Маџарице, устај па скидај јелек и кошуљу за мали чардаш!“ Па Циганин превуче гудалом по струнама.

„Нећу ти ја ноћас пред тим младим човеком скинути ни јелек, а камо ли кошуљу до појаса, па ма ме убио! “ рече млада Маџарица.

„Нећеш?!“ дрекну Циганин па избуљи очи на њу. „Вала ћеш да играш и мали и велики па још маџарски да певаш! Знаш, ниси хтела ни онда, па си морала! Хајде, одмах, брзо, скидај се до појаса!“

„Уби ме, сеци ме, пеци ме! пред тим крштеним човеком нећу ти поиграти ни мали а још мање велики!“ говораше она упорно и са свим одсудно.

— „Комшија!“ прихвати Рајко; „молим те остави се таквог разговора. Сад ће ваља да већ скорим и пола ноћи па треба наш посао да гледамо!“

Али Циганин више и не слушаше шта Рајко говори. Диже се, отиде до једног корита, у коме беху свакојаке ковачке алатке, пробра двоје клеште па, мало посрћући, отиде те их завуче у жеравицу.

„Слободно! слободно! говораше му робиња немарно. „Нећу ја ноћас ни мој врат а камо ли груди обнажити пред тим момком тамо, па ти слободно кидај с мене месо усијаним клештима. Пекао си ме пред Халил-бегом па сам зажмурила; али ноћас да умрем а зажмурити нећу!“

— „Устај! Не треба ми више мали, хоћу сад велики! “ дрекну Циганин па већ запенуши. Изгледаше као прави нечастиви; избуљио очи па их све у ковитлац окреће, дркће му црна кожа на образима, искезио зубе, па режи као бесно псето. Али она се не макну с места.

„Хоћеш или нећеш?! “ цикну он опет па тресну ногом о земљу.

Она ни речи не проговори нити се помаче.

— „Е, валах ћеш сад да скочиш!“ рече Циганин, па из једног другог корита дохвати неке влажне и прљаве крпе, обмота у њих десну руку, извуче из жеравице већ усијане кљеште, па онда право к робињи да је њима за мишицу стегне.

У истом тренутку Рајко једним скоком долети те стаде између робиње и Циганина. Гурну Бекира обема рукама те овај паде на земљу, а клеште му одлетеше под мехове.

Рајко му клече на прса и док још Циганин не дође к себи од чуда, скиде му с руке оне влажне крпе и напуни му њима уста као чепом, те сад већ не могаше ни зуцнути.

„Брзо отвори оно моје сиџаде и додај ми из њих конопце!" рече Рајко младој Маџарици која већ беше скочила на ноге, па збуњено гледаше шта то би.

Циганин беше дошао к себи и напрезаше се силно да збаци са себе Рајка, и бацакаше се ногама као бесомучан. Али му то ништа не поможе, и само га брже изнураваше. Рајко га је држао као за земљу прикуцана. Маџарица му додаде конопце. Беху већ на замке припремљени, те у њих брзо ухвати и стеже ноге Циганинове. Па онда једним живим напором окрете Циганина на прса и мало по мало и не без муке, веза му руке на леђа! Није дуго трајало од онога тренутка кад оно Циганин приђе с усијаним кљештима да кида месо с робињице, а он већ лежаше као пањ на земљи. Рајко се диже и гледаше га мирно за [56] неколико тренутака, па онда узе још конопаца, натопи их у води и онда увеза чврсто ноге Циганинове све до колена, а руке од рамена до лаката. Требало би времена док би га и ко други одрешио, а већ сам да се из тако чврстих веза измигољи није било ни мислити.

Кад се по други пут од њега подиже, Маџарица му пружи један дугачак нож, који је извадила из некаквог зембила, па му једва чујним шапатом рече:

„Закољи га!“

— „Иди жено!“ рече јој Рајко изненађен, па је руком тихо од себе одгурну. „Како да закољем човека и пијана и везана?! Не може то. Било би то и грехота пред Богом и срамота пред људма! Ово је овако доста за нашу потребу!“

„0 ти не знаш каква је то гадна звер ! Да си ти патио хиљадити део онога што сам ја овде препатила, та клао би га зубма а не ножем!“

— „Махни се тога! Хвала Богу није нам невоље да крв проливамо. Него ево у моме сиџадету хаљина за тебе. Навуци све то преко твога рува, па да у име божје полазимо!“

Поможе јој да навуче неку стару антерију, опаса је брзо широким и дугачким једним стамбулским [57] појасем, поможе јој обући и кафтан од зелене чохе, намести јој на главу високи сукнени саркол јаничарски, па јој онда додаде пар црвених а широких турских чизама да их навуче. Она му се сад у свему покораваше као дете, и од часа на час би га тек зачуђено погледала крупним својим очима, које би овда и онда протрла прстима као да се увери да не снива. .

— „Имаш ли што би желела одавде собом да понесеш?"

„Баш ништа! Ах, чекај! Да пустим мога славуја из кавеза!“ И онда отиде у одају иза ковачнице, извади из кавеза птичицу, пољуби је и пусти је кроз врата у ноћ.

„Е, сад у име божје да пођемо!“ рече Рајко. „Ево ја ћу најпре изаћи да видим да нема кога. Ако никога нема зазвиждаћу, а ти онда изађи па журно за мном!“

То рече, узе чутуру о једно раме, сиџаде пребаци преко другог, па полагано изађе.

Млад месец се спушташе к западу. На тамно плавом и високо издигнутом небу пуно звезда. Свеж поветарац дуваше од Јастрепца. Нигде никога. Рајко зазвижда.

Али Маџарица не изађе. Звизну и други пут и трећи пут. „Шта је сад наопако?!“ мишљаше [58] Рајко у себи, па се врати к Циганиновој чатрљи.

Кад уђе виде у оном нејасном и несигурном осветљењу од лојане свеће и ватре с огњишта како Маџарица стоји поред Циганина, ставши му једном ногом на прса.

„Еј, злосрећнице!" зајеча Рајко сав пренеражен. „Да га ниси заклала?!“

— „Хтедох!“ рече она мирно; „али бадава, не могах; сетих се што ти оно рече да је и грехота и срамота; него му стадох чизмом на прса и рекох му: „ево си погана звери у мојој руци! могла бих ти грло овим ножем пресећи, али нећу нож да поганим. Пих, скоте један! “ и пљунух му три пута у лице! Нека га ! Хајде сад, јуначе, ја ћу с тобом и за тобом!“

И пођоше заједно и ћуташе.

Мало после па једна сјајна звезда прелети небо, као да јури к младом месецу на западу.

„Виде ли ону звезду што прелете небо?“ питаше је Рајко неким радосним трепетом и шапутом.

„Видех је!“ одговори она.

— „То си ти!“ рече јој Рајко. „Небо тебе види, па звездом звездама јавља да се роб један у слободу враћа. Хвала Богу на добром знамењу! “

И онда корачаше даље ћутећи у све гушћи мрак неких тесних улица на крај Крушевца.

2

Ван вароши усред једне ливаде под старом једном липом чекаше их човек са оседланом ластавицом.

„Хвала Богу! рече тај човек Рајку; „побојах се нећете ни доћи и ево чак узех премишљати да ниси погинуо! Гледај па хватај пут. По ноћи је превалило. Јевросима ти је спремила у бисаге нешто рубља, а наћи ћеш и брашненица и још понечега чега нам је Бог дао!“

Рајко разгледа најпре је ли седло притврђено како треба, опипа сваки кајиш својом руком, а млада жена тапкаше ластавицу по врату и намешташе јој чупу од гриве изнад чела и тепаше јој нешто маџарски. Кад од своје кабанице и сиџадета начини што ужи свитак и кад га привеза за седло Рајко рече Маргити: [63]

„Хајде сад, у име божје, у седло.“

И поможе јој да се намести.

»Да ми нису ове широке турске чизме,“ извињаваше се млада Маџарица Рајку, „видео би ти како бих се ја друкчије винула коњу у седло. Али како ћеш с оваким чизмама! “ па погледаше са седла то на једну то на другу црвену чизму и намешташе их у широке бакрачлије. „Него да видиш, какве су такве су, тек добро пристају у овакве бакрачлије!“

„Хвала ти брате Јово ! Поздрави ми Јевросиму, хвала и њој! У здрављу да Бог да да се опет видимо!" рече Рајко, пољуби се с Јовом, који му бејаше некаква својта, па онда поведе ластавицу за улар.

Постало је много мрачније, те Рајко мораде изаћи на колски пут да по мраку не би залутао. А чим поче да свиће он окрену на лево и подаље од колског пута те кроз њиве и поља и испод дрвећа жураше се напред а све правцем уз Мораву.

Целим путем до сванућа нису ни речи говорили. Он би се само овда и онда окренуо да погледа да ли млада Маџарица није у седлу заспала, и увек би видео њена два велика ока како бистро и бодро светлуцају. [64]

Кад већ беше лепо свануло угледаше један чардак поред Мораве и на води испод њега скелу.

„Да нису тамо господа маџарска?" запита Маргита.

— „Бог зна где су ти сад господа маџарска! Може бити да су већ у Стамболу! одговори јој Рајко.

Маргита притегну узде па устави ластавицу.

„Шта рече?!“ питаше га сва пренеражена.

— „Не знам ти ја казати где су сада господа маџарска!“ понови Рајко, а беше га мало и зачудило што га она тако пита.

„Зар ти мене не водиш к њима? Зар ти ниси од њих к мени послат ? питаше она у чуду; веђе јој се саставише и очи јој засенуше као да је на њих пала од некуд сенка тешког неког облака.

— „Е, моја госпођо! Побојаше се они да се због тебе не заметне кавга с Турцима, па одоше својим послом! А ја рекох да огледам да ти послужим, те да се ропства избавиш, ако би нам Бог помогао!" говораше Рајко мирно и просто као о нечем што је са свим обично.

Она сеђаше у седлу као да се скаменила, па га гледаше непомично очима ширимице отвореним. [65]

„Зар си се збиља,“ поче она после подужег ћутања, „зар си се збиља ти сам у себе поуздао да ми помогнеш да до слободе и завичаја дођем?!"

„Не бих се ја смео поуздати у се да се не поуздах у Бога, и ево се у њ и уздам!“ рече он скромно.

Заћуташе опет обадвоје. Ластавица погледа у Рајка, па онда сави главу на десно и гледаше у црвену чизму у широкој бакрачлији. Маргита не знађаше ни шта да мисли ни шта да каже, него онако занемела од чуда, не скидаше својих погледа са Рајка.

„Видим! узе Рајко снужден да говори; „видим немаш вере у мене! Може бити баш да ме се и побојаваш! А тако ми образа и српског поштења ево сам те узео на душу као свети аманет. Могу да не умеднем да те послужим и подворим како треба док смо заједно, али се не бој да ћу се заборавити ма у чем. И да ниси госпођа робиња си, и да ниси робиња жена си, жудиш за завичајем и за слободом својом. Вала три пута си ми света! Не бој се, госпођо; не сумњај се; уздај се у Бога и веруј у моје српско поштење!“

Ударише Рајку пламенови у образе. Очи му се разгореше топлом ватром. Изгледаше дивно у [66] оном јутарњем зраку онако узбуђен и онако поносито стојећи пред оном младом и лепом женом.

„Како ти беше име?“ запита га она.

— „Рајко,“ одговори он; „зову ме и „од Расине Рајко“ јер ми је задруга у Расини.“

„Рајко,“ поче она тако милозвучно, да се младоме човеку први пут у његовоме животу учини да у његовоме имену има као почетак од некакве песме. „Рајко! Боље од твојих речи очи ми твоје казују да поштено мислиш, витешки осећаш и искрено говориш. Видим те много млада за тешки посао кога си се латио; али осећам, ето сад овде у овоме часу, на овом лепом јутру, под овом првом зраком сунчаном, осећам да си витез. Стављам ево сву своју веру на твој српски образ! Рајко, витеже, дај ми твоју руку!“

Он јој пружи своју десну руку. Она је стеже у својој и, пустив је, рече: „сад, хајде, напред, води како знаш!“

„Хвала ти, госпођо ! А Бог нек нас води!“ рече Рајко радосно узбуђен и пође напред.

Сиђоше ка скели. Једно младо сељаче чуваше је.

„Камо скелеџија?!“ викну Рајко.

— „Ама ето, мало час отиде с весларима у брдо у виноград!“ рече дечко; „баш говорише нико неће тако сабаиле ударати на скелу!“

„Где је виноград?" питаше Рајко, коме нова једна мисао сину.

— „Ето га у брду! Није далеко!"

„Чујеш момче, није мени за чекање. Него

ево ти сребрни грош, да потрчиш у виноград да зовнеш скелеџију, и ево ну носи сребрн талир, да одмах дође да нас превезе! “

Сељаче није никада видело толико благо у својој руци. Узе грош и узе талир па без речи појури к брду. Чим зађе за неко дрвеће, Рајко рече Маргити:

„Одјахуј, па хајдмо у скелу!“

Она уведе ластавицу у скелу а он, одрешив уже од коца, отисну је, скочи у њу, зграби оба весла а Маргити рече, да слободно пусти ластавицу па да прихвати крму. После живог веслања, не без силног напрезања, сав црвен у лицу и са крупним знојем на челу, Рајко једним скоком искочи на леву обалу Мораве, привуче скелу конопцем, викну ластавици те ова сама врло пажљиво, али са свим сигурном ногом, изађе на суво, па кад [68] за ластавицом и Маргита поред свих шалвара, кафтана и чизама хитро искочи — он онда пусти скелу низ Мораву.

Њих двоје одмах се прихватише уз једно брдо. Кад изађоше на врх, и пре него ће ући у густу једну шуму растову, зачуше како од скелеџијског чардака пушке пуцају. Скелеџија и његови људи даваху абер сељанима у околини, да им је нека велика невоља.

„Вала, госпођо," рече Рајко Маргити; „ако ти Бог помогне те стигнеш у свој дом, да пошљеш скелеџији паре што му скелу низ воду отиснусмо. Знам ухватиће је, али ће имати штете и дангубе. Сад смо на невољи па нек нам Бог опрости; а кад будеш у срећи и у господству сети се на ово !“

— „Та само да стигнемо у Маџарску!" рече Маргита; „видећеш, мој старац мене толико воли, да ће он скелеџији скелу позлатити. Па већ видећеш и сам ! “

2

Путовали су цео тај дан скоро без одмора, јер оно нешто мало времена што проведоше под једним грмом, заложивши се мало хлебом, једва [69] да се могло звати одмором. Жураху се да још за видела изађу на један вис, на коме из далека видеше зидине од некаквог старог порушеног града.

Али се већ мрак ухватио био кад изађоше на тај вис. Под самим градом опазе једну малу ватру. Рајко мишљаше да ће је бити какви козари наложили били. Али кад јој приђоше ближе, опазе да ватра гори пред једном пећином, у стени под самим некадашњим градом, и да поред ватре седи један старац са дугом белом брадом, у црној ризи до земље и са црном камилавком од грубога сукна на глави.

Рајко се чисто препаде па устави ластавицу, а руком показа Маргити на старца. Него после неколико тренутака, и више да би Маргиту ослободио, рече јој: „а знаш ко ће то бити? Сад се сетих да сам слушао да овде негде у рудничким планинама има неки Светогорац испосник, за кога народ прича да чуда чини. Не знам да л’ му смемо прићи ?! “

У том их је и старац опазио. У место да као какав полудивљи пустињик, светомрзац, бега од њих у пећину, он их мирно посматраше за неко [70] време, па кад виде да се устручавају да му приђу, он им за чудојасним гласом разговетно викну:

"Не бојте се децо, приступите слободно. Ако бисте и турске вере били приступите. Уморни путник, ма које вере био, свуда је под божјим небом добро дошао!“

Било је тако пуно срдачности у том поздраву, да на мах неста зебње у Рајка и у Маргите. Он одмах скиде шубару и приђе к руци старчевој. Маргита сјахав, застаде за неколико тренутака у забуни и нерешљивости, па онда и сама приђе к руци која и њу, као оно и Рајка, живо благослови. Беше то некакав жив и крепак старац, са бистрим очима испод густих веђа и руменим образима.

„Куд сте ви двоје млади овако позно залутали на овај вис?" проговори старац, погледајући час на Рајка час на Маргиту, па му се најпосле на овој очи зауставише. „Или ме старе моје очи варају, или баш никад не видех тако младоликог јаничара ! Добро си ми дошао, аго!“

Њих се двоје насмејаше а Рајко прихвати: „причаћемо ти све по реду оче. Није ово младолики јаничар, већ је ово млада једна госпођа из земље маџарске, која бега из турскога ропства, [71] да се спасе ако буде воља божја! Причаћемо ти све по реду, само ако нас пустиш да се гдегод овде преко ноћ склонимо!"

— „У добри час да Бог да!“ узвикну старац; „добар је Бог децо ! Камо да те боље видим кћери моја!“ па је узе за обе руке и окрену лицем к ватри, те је са пуно очинског саучешћа гледаше, па гледајући је збораше више као самом себи: „кћи земље маџарске!.... госпођа!.... робиња!.... турска робиња!.... да сам јуче умр’о, умр’о бих не видев тако чудо, све то троје заједно, па још све то троје под рувом јаничарским!“

Па онда је посади поред ватре, изнесе јој у једној заструзи млека, у другој дрвеној здели сат меда, изнесе једну костретну врећицу старих ораја и лешника и другу једну сељачку шареницу пуну јабука. Изнесе некакве мале и велике чутуре. Све то метну пред њу и око ње и наваљиваше на њу да се прихвати. Она се жудно напи млека, одломи један комадић погаче, па поче да једе с њоме липов мед. „А, “ рече она са несташним осмехом на уснама и у онима, „па са медом овако мирисним, и млеком тако слатким, и погачом овако белом, и са овако пуно добрих [72] ствари, па са пуном слободом, и са слатком тишином, и са овако свежим поветарцем, који оживљава и умор односи, није тешко бити испосник, и баш је слатко бити пустињик !“

"Дете моје, “ узе старац благо да говори, „има сладости у сваком животу, само кад човек уме да се удуби па да је нађе. Зар пчела само са руже и крина мед купи ? А пустињаштво има пуно сладости и без тога млека, које ја добивам за једнога мога горског пријатеља, кога ћу ти може бити сутра и показати, и без тога меда, који ја за горске пчеле чувам, и без тих ораха, које ја с веверицама делим. Чак и слободу делим с орловима, који изнад овог виса воле да се носе, и тишину делим с овим стенама и зидинама. Нема пустињиштва које пустињик не би могао с ким да подели, и оно може да се сноси баш за то, што може тако да се дели!“

„Како лепо говориш! Слађе ми је да те слушам него да овај мед у устима топим! “ рече Маргита, па јој онако уморној очи затрепташе топлом ватром, а лице јој се озари новим осмехом.

— „Хе хе хе !“ насмеја се старац срдачно; „а ко то тако из тебе говори? да ли је то госпођа, или робиња, или кћи земље маџарске?!“ [73]

„Кћи земље маџарске!" рече она мирно али и свечано.

Рајко је међу тим био скинуо седло и узду са ластавице, протро је мало рукама својим и чешагијом и одвео је на једну ледину у присоју испод града. Кад се врати к ватри, нађе старца и Маргиту како ћеретају као да су пријатељи од вајкада. "

„Заповеди јој оче,“ рече Рајко, „заповеди јој да иде да се испава. Уморна је. Није чудо, од кад се то путује! А сутра опет ваља рано ранити; далеко је тиха вода Дунаво !"

Маргита отиде у пећину те по мирисном сену, што у једном куту беше положено, разастре црвени плашт Рајков и на њему убрзо заспа слатко,

како можда још никада у своме младом животу заспала није.

Старац и Рајко остадоше да преноће поред оне ватрице испред пећине. Рајко је испричао старцу све како је било у Крушевцу, а после и све што је по Београду слушао о последњем рату између султана и ћесара. А старац њему причаше о српским манастирима на Св. Гори и о светогорским испосницима. Разговараху се тако скоро сву ноћ.

3

Кад је јутро освануло не даде им старац да се крену.

„Причекајте," рече им; „ја сам већ ударио белеге које ће сељаци оздо из села видети и разумети. Кроз сат или два доћи ће двојица да вас пропрате кроз Венчац. Има тамо сад хајдука, који ће да пуцају на саркол јаничарски чим га из далека угледају. Ваља да пошљем испред вас људе који ће дати знак да сте наши! “

Маргита се била умила на бистром планинском извору испод града, па се осећаше хитра као срна и свежа као тица на грани. Вераше се по рушевинама од града као веверица; час би се дрско успела на највиши зид па се усправила да стоји као кип, и са усхићењем погледала би по таласима од зелене горе, који се пружаху на све стране докле око допираше; час би опет скочила у остатак од градскога рова, па по њему тражила комадиће од горског кристала.

„Умориће се те нећемо моћи путем одмицати; него да је зовнемо да седи с нама на миру док твоји људи не дођу,“ рече Рајко старцу, па је онда викнуше. [75]

„Какве су оно оловне цеви што на два три места стрче кроз зидине и из рушевина?“ питаше она старца, седајући поред њега,

— „Ене сад, зар си и то видела?“ прихвати старац очевидно изненађен онаким питањем, па онда одмах мирно настави: „биће да су то цеви од каквог старог водовода. Него ето ћемо се скоро и растати, а ништа нам ниси причала о твоме робовању у Турака! Дед’ нам причај што!“ „0, грозим се и да погледам натраг!“ рече Маргита, па се сва стресе. „Ово ми је први дан среће после тако дуге, дуге, и тако страшне несреће!... А шта да вам причам?!... Ко +није сам патио што сам ја патила, или ко није очима гледао моје муке, тај не може да замисли сву страхоту њихову.... Речима се то не да описати.... Чудим се како нисам полудела. Кад ме је Бекри-Бекир унео везану у ону мрачну и прљаву јазбину своју у Крушевцу, и кад помислих у каквом сам добру и на каквој нези одрасла, каква сам госпођа била и куда ето доспех, ја падох на земљу као мртва. Једног се дана хтедох заклати, па ми он истрже нож из руку. Другог једног дана утекох, али ме Турци ухватише још у самом Крушевцу и доведоше њему натраг. Избише ме љуто [76] камџијом док опет не обамрех. Кад дођох к себи нађох се у некаквом гвозденом кавезу, па још окована у ланце по ногама и по рукама. Молила сам се по цео дан и по целу ноћ Богу из гласа и на коленима, купала сам се у сузама, па ништа, и никакве помоћи. Неколико сам пута покушавала да се глађу и жеђу уморим, али кад већ клонем и обамрем Бекри-Бекир доведе жене, те ми силом сипљу млеко у уста и ко зна шта још те ме поврате. Нит’ могу да утечем, нит’ могу да се убијем; узела сам се онда молити Богу, нека ми бар памет преврне, те да у лудилу и не знам ништа и не осећам ништа. Па као у инат онда ми тек долажаше, да све то с већим болом осећам сву грозност свога положаја, све своје и телесне и душевне муке. Видех, бадава све, нема ту помоћи ни ослобођења. Рекох Бекри-Бекиру: „ево дајем ти реч нећу бегати, пристајем да те служим, да носим воду, да цепам дрва, да ложим ватру, да чистим ковачницу, да перем и да кувам, да чекићем кујем потковице и клинце, само — не тражи ништа више од мене и не ударај ме камџијом кад ми дође да се заплачем." Он тобож пристаде. Откова ме, пусти ме из кавеза. Узех радити по ковачници као да сам се у циганској [77] черзи и родила. Од тешких мука у оковима била сам стала сама кожа и кост. Он навали да ме храни сутлијашем. На моју несрећу дођох к себи и поправих се, а он онда поново побесни. Уз то се био пропио, па кад је пијан онда је прави сотона. Кад не бих хтела да му играм што он прозва малим и великим чардашем, он би ме најпре хладним клештима штипао, а кад ја упорно нећу него стегнем срце и стиснем зубе па и не јаукнем, он метне клеште у ватру па ми онда, кад се усијају, месо са мишица и плећа живој хоће да откида! “ Маргита се ту устави па се сва стресаше као да је грозничава језа ухватила.

„Ја да скота једног!“ викну старац сав поражен; „да Бог да га вуци живог растрзали, а већ тамо ће га сотоне усијаним клештима вући по паклу! О јадна кћери, како си од таког чуда жива остала?!“

— „Па и не могу све да вам причам. Не можете ви замислити ни стотинити део оних грозних мука што сам ја у оној зверској јазбини претрпела! Мало по мало па осећах како се и сама претварам као у неку звер. Завадих се с Богом..“

„Како јадна да се завадиш с Богом?!“ прекиде је старац запрепашћен. [78]

— „Па тако; дуго би било да вам то причан; уверих се да њега или и нема, или да баш неће да чује моје молитве, нити да види моје муке и моје сузе; он се окренуо од мене, ја се окренух од њега. Кад Бекри-Бекир узе да ме усијаним клештима наморава да пред Турцима играм.... ех, не могу вам од зазора ни казати како.... ја онда опет једне ноћи кад он беше трештен пијан, покушам поново срећу да бегам. Ишла сам целу ноћ, нисам ни сама знала куда. Гладна, жедна, прашњава, посрћући од умора, стремила сам само даље и даље. Сунце је већ било прилично одскочило кад угледах реку. „'Го ће бити Морава!“ рекох, „ах, да ли ћу наћи какав чун, па да се њиме низ реку пустим!“ Тек то рекох а учини ми се да чујем вику неку и лавеж паса у даљини. Окренух се и имадох шта да видим! Чета Турака на коњма и читава руља самсова испред њих јуре право к мени!.... Стадох, скамених се! Шта ћу сад јадна!... Гледах их како јуре као да су се помамили; засукали рукаве до рамена, завалили турбане и сарколе, витлају дугачким татарским камџијама, напуцкавају самсове а сами урлају; самсови јуре њушкајући све мојим трагом, па кад ме из далека опазише ударише [79] у лавеж, који се помеша с оним халакањем Турака, да ме језа подухвати и сва се стресох! Шта ћу јадна и кукавна! Ох, не желим ни свом душманину да прође кроз онакве тренутке, кроз какве сам у оном часу ја душом својом пролазила!...“

„Па онда... од једанпут као да нека невидљива рука откова срце моје од окова у које га је страх везао био; моја памет, која мало час хтеде да прсне, нађе опет своју присебност. Моје очи мирно погледаше на реку, која тако бистра, тако тиха, нешто канда мени шапуташе. И што урлање и лавеж све то ближе долажаху, све то разговетније чух шапат Мораве: „грофице од Нађ-Бање, кћери земље маџарске, кад си се ти још смрти бојала? Зар је ниси толико пута преклињала да ти дође па да те избави? Зар да те самсови вуку у јазбину оне црне звери?! Предај се мојим бистрим таласима, пусти нека те загрле, нека те својим шапутом успавају, нека те успавану љубе, нека те нежно миловану однесу старом Дунаву, Дунаво ће те изнети на песак земље маџарске, и предаће те твоме роду и твом завичају!““ [80]

„Кад разабрах тај шапут, ударише ми сузе од милине. Верујте ми од милине, а не од страха. Зајецах гласно, раширих руке, потрчах и — скочих у Мораву! "

Маргита се ту устави. Ћуташе и гледаше озбиљно и невесело преда се; бејаше мало побледела а углови од усана грчевито задрхтаваху, као оно у деце кад хоће да бризну у плач. Ал’ се још не заплака него настави:

„Кад ме вода изнесе горе, два ме самсова дохватише. На левој мишици и сад ми се познаје где ме је један зубима докопао. Извукоше ме на обалу!... Еј, грофице од Нађ-Бање, еј госпођо од толиких баштина, еј девојко око које су се највећа господа маџарска и највећи наши јунаци купили, да им траке на застави везује, или да им пољупцем једним на балчак од сабље, сабље посвећује, — шта си ти тако тешко Богу згрешила да те пси као јареб гоне и да те самсови као мрцину вуку?!... Ах!“ јекну Маргита и онда оно севање од узбуђености око лепо срезаних усана прсну у дажду од крупних суза из крупних очију и у гласно јецање.

Старац и Рајко беху и сами дубоко узбуђени и погледаху један у другога, не знајући шта да почну. [81]

„Госпођо," поче Рајко; „док си причала ја све себе питах: „кад је ова жена такав јунак, ја какви су јунаци људи у њеној земљи?!“ А сад видим, да ако у вас и има много срчаности још више има суза. Никада ја не видех нашу Српкињу да такве сузе лије! Немој, госпођо; пусти нека опет сине јуначко срце и нека одгони тај облачак!“

„Немој кћери моја!“ прихвати старац; "ево ми је сад тешко што те наведох да причаш!“

„Немој да ти је тешко, добри оче; ево ће ми одмах лакнути! Него... шта је то?!“ рече Маргита сва усплахирена, па сави главу мало на десно, као да левим ухом боље чује.

Подиже се са камена на коме сеђаше, пође два три корака низ косу, устави се и опет ослушкиваше. Па се онда окрете према старцу и Рајку, бледа као крпа, отворила уста, разрогачила очи, изгледаше престрављена као да је авет неку угледала. Посрћући пође к њима, удари се руком у чело, стропошта се поред старца и просто цикну:

„Ах, авај мени!... Ево Турака!... Ево самсова! “ [82]

4

Рајко јој приђе ближе, а старац је узе за обе хладне руке па је дрмаше, као да хоће да је из заноса разбуди.

„Какви самсови, кћери моја? Мало час си о њима причала, па ти се причињава да их чујеш!“ рече јој старац.

— „Није, није оче! Чула сам, ево и сад чујем лавеж и скамукање њихово ! Еј тешко мени! Шта ћемо сад јадни Рајко?“

И онда се опет подиже, склопи руке и ослушкиваше.

Ослушкиваше и Рајко, ослушкиваше и старац. Њих се двоје погледаше, а Рајку се промени боја у лицу. „Бога ми, ово иде нека ломњава оздо уз планину!“ рече он.

„Јесте, синко! Баш као да је хајка! На звериње нема за што да је, а није ни на хајдуке, јер их овуда нема. Чудо ми је да ми сељаци ништа не јавише!“ говораше старац и сам беше очевидно узбуђен и збуњен.

У том се доста разговетно зачу вика једног громогласног сељака: „ој, хој,хој, Јоване... море Јоване... ој, чујеш ли Јоване! Моли бега да савијемо у лево да не удара хајка на свечеву пећину! [83] Немој, беже... немој амана ти!... Неће нам се на добром проћи ако тамо ударимо! “

„ Рекао бих да је глас Милисава кнеза из Доње Букве! Баш је он!“ говораше старац више сам себи; „ он то довикује Јовану кнезу од Богдања! Није друго иду с неким Турцима! А ето сад опет ударише пси у лавеж! Децо, да нам сам Бог помогне, ово се ваља на нас мука и невоља!“

„Рајко, хајде да бегамо! Где ти је ластавица?! Оче, нема ли где да се сакријемо у овим урвинама?" питаше Маргита па дркташе као прут, и грчевито крхаше прсте своје. А кад ветар донесе нов талас од лавежи паса, она као преплашена срна утече у пустињакову пећину.

Рајку се за неколико тренутака било смркло пред очима, као да га је неко буздованом у главу ударио. Не могаше ни да мисли ни да осећа. Беше се као скаменио. Али кад Маргита хитро скочи унутра у пећину, он пође за њом а за њиме и старац.

„Госпођо," узе Рајко да говори као из сна пробуђен и тек осетивши да има и срца и памети; „госпођо, док бих ја нашао и довео ластавицу, дотле би и Турци са самсовима, или бар самсови без Турака, стигли овамо. Ако нам свети отац [84] не зна показати каква сигурна склоништа у овим урвинама, онда нас само Бог једини чудом каквим спасти може, а друкчије ил’ се ваља предавати, или — мрети!"

Овај мирни говор поврати мир у душу Маргитину, и куцање њеног бурно узбуђеног срца поче да се стишава.

— „Ако нас свети отац нема где да сакрије, онда ваља мрети, — јер ја се Турцима жива не предајем! “ рече Маргита. Усправила се, подигла главу у вис, лице јој пуно озбиљности, али и пуно мирне одважности. Сад се тек Рајку учини да је дивно лепа.

„Децо, у урвинама и што би било склоништа од погледа људских, нема склоништа од њушкања самсовског. Доиста, само једини Бог чудом својим може да вас спасе ! О Господе," узе старац гласно да виче Бога, па се прекрсти неколико пута; „о, Господе, који си и милостив и свесилан, смилуј се на ову децу! Смилуј се и на моју грешну старост, отвори ми очи да у овоме тешком часу видим шта је твоја света воља!“

И старац се онда спусти на колена пред један у стени грубо урезани крст и шапуташе још некакве молитве за неколико тренутака, па се [85] онда диже и окренув се Рајку и Маргити запита их: „шта мислите?“

„ Ја сам се смислила!“ рече Маргита мирно и готово хладно. „Рајко, који ми се довде показао као витез, нека ми у овоме часу буде као брат рођени, па нека ми позајми свој нож. Ти, оче, и Рајко изиђите овога часа у гору и склоните се мало. Кад турски самсови дојуре у пећину, наћи ће Маргиту с ножем у срду ! А кад Турци виде да је са мном свршено, неће марити да вама зло какво чине!“

„Није право што говориш, госпођо!“ рече Рајко; „ја те наведох да бегаш, ја те доведох у ову клопку, па зар ја да останем да жив тебе мртву на души носим?!... Не може тако!... Ако се не мислиш жива предавати, онда... ево ти мој мали пињал; оштар је као гуја. Седи тамо у дно пећине, па кад видиш да Турци преко мене мртва к теби скачу, ради како ти Бог кроз то твоје срце казао буде.“

Рајко је говорио мирно али с потресеним гласом. Био је блед; у очима му збиља и туга уједно; обрве саставио, чело наоблачио. Дохвати своју арнаутку, огледа јој кремен, подасу јој чанак, подасу оба пиштоља, па их онда намешташе [86] по земљи једно поред другог на самом уласку од пећине.

Старац изашао беше мало пред пећину, али се одмах врати.

„Примичу се скотови!“ рече он не толико уплашен колико љутит, и шкргутну зубма као да кроз њих меље не више какву кратку молитву, него неку крупну псовку.

Лавеж паса и вика од људи све се јасније чујаше.

„Ама немојте тамо, ако Бога знате! Немојте на свечеву пећину, хоће нас белај снаћи! Аман беже да скренемо у лево!“ викаше опет онај сељак којега глас сад већ беше орапавио од многе вике.

„Примичу се скотови!“ промумла опет старац; „вала, Господе Боже мој, сад ил’никад; умудри ме шта да радим с ово двоје младих да у лудо главе не изгубе! “

— „Оче!“ прихвати Рајко смерно скинув шубару. „Опрости ми!... Ја из ове пећине жив изаћи нећу, а ти ако жив останеш, сахрани ме негде овде у планини, па ми обиђи гроб молитвом и поменом. А јави мојима у Расини!“ Саже се па с пуно побожности пољуби старца у руку. Па [87] онда приђе гологлав к Маргити, метну руку на срце, поклони јој се смерно и говораше мирно али са уздрхтаним гласом:

"Госпођо, опрости ми! Хтедох да ти послужим, али ето није тако воља божја!... Опрости ми твоје муке ако узживиш... опрости ми рану смрт своју, ако им се жива нећеш да предаш!"

Маргита, која је мало час села на земљу, диже се сад у висину. Приђе к Рајку, положи му обе своје руке на рамена, загледа се неколико тренутака својим крупним очима у његове очи, и онда доче полагано а пуним милозвучним својим гласом да говори:

„ О витеже, од Расине Рајко, — хвала теби на витештву твоме! Не пада смрт моја на твоју душу, али пада на моју душу, што због мене тако млад гинеш. Немам шта ја теби да праштам и опет ћу да кажем: нека ти је просто! А прости ти мени што ће младост твоју прерани гроб у овој гори да покрива!"

И онда му се примаче још ближе и — пољуби га у уста!

Као да је из Маргите муња севнула, и као да је гром поред њега пукао, тако Рајко беше заглунуо, занемео и задрхтао. За неколико тренутака [88] није ништа ни мислио; заборавио Турке и самсове; заборавио и живот и смрт. Знао је само да пред њим стоји Маргита, и да га својим лепим очима кроз сузе гледа.

— „Ама, луда децо, зар не чујете да вас вичем? Што сте се обадвоје скаменили, Бог вас видео?! Овамо, брзо овамо !“ викаше стари пустињак, па их крепко дохвати обадвоје за руке и повуче — к једном отвору у стени од пећине.

5

Онај део стене, на коме је био урезан крст, нагнуо се у пећину као да је био на каквој осовини. Испод ње се могао човек ниско погнут провући некуда унутра у мрак.

Кад их старац доведе пред тај отвор, дубоко узбуђен и сав блед, подиже у вис обе руке, које дрхтаху као прут, па им свечано рече: „закуните ми се свим што вам је на овоме свету свето, да никада и никоме казати нећете ако што будете видели!“

„Заклињем се, тако ми Бог на страшном суду милостив био!“ викну Рајко тако исто свечано.

— „Гробом моје мајке... небом и земљом моје отаџбине.... заклињем се!“ говораше Маргита мирно, озбиљно и свечано. Учини се Рајку да јој глас никада није био тако сладак, тако мек и опет тако јасан.

„Улазите унутра и не бојте се!“ рече им старац.

Рајко уђе први, провукав се готово на коленима испод огромне камене плоче што изнад њега висаше. За њим уђе Маргита. Плоча се вину на својој осовини и затвори пећину. Њих двоје беху у једном мрачном узаном ходнику. Мрак бејаше тако густ и црн да не могаху једно друго видети.

— „Рајко !“ дозиваше га Маргита шапутом; „Рајко, где си? Дај ми руку твоју. Страх ме је! Ово је канда нека гробница. Чини ми се да миришем кости мртвачке ! “

Рајко јој пружи руку те дохвати њену, која беше хладна као иста стена.

А стена се опет пови на осовини. Један сутоњски прамен паде из пећине унутра у мрачни ходник а с њиме и глас старог пустињика:

„Рајко, брзо хватај твоје оружје да га Турци овде не нађу. Тако... На, хватај и овај зембил... и ову тикву с водом... Дед’, дед’ брзо само! Слушај, [90] корачај на десно док не видиш светлост ! и сад нека је Бог с вама!“

Зачуше и лавеж паса и вику од људи са свим близу пећине. Стена се опет окрете и паде на земљу са већом силином но пре, као да хоће да згњечи онај прамен сутона, што је из пећине дрзнуо да завири у ону црну гробницу, или — као да се журила да заклони велику једну тајну од турских погледа. И ништа се више не зачу.

Маргита се приљубила беше уз Рајка и чврсто се држаше једном руком за његову руку а другом за раме његово. Обадвоје стојаху позадуго пред стеном, која их раздвајаше од пећине и ослушкиваху не би ли што чули. Мало час па она поче грчевито да притискује руку његову, као да му тиме обрати пажњу на страхоте које види и од којих стрепи.

„Чујеш ли самсове?" питаше га тихим и устрептаним шапутом на ухо.

— „Не чујем?“ одговори он тако исто шапутом.

„О, ја их чујем! Ето их с ону страну ове стене. Гребу и скачу уз њу скамучући ! Молим те метни ухо на сам камен па слушај!“

Рајко прислони ухо к стени и после неколико тренутака рече: „.јест, гребу ову стену и лају помамно. Велика је вика у пећини. Рекао бих да се свађају ако се још и не бију!“

И онда опет обадвоје мирно а радознало ослушкиваху. Од часа на час Маргита би грчевитим притискивањем својих танких прстију у руку Рајкову давала му на знање, кад год би појачана вика у пећини одјекнула у јачем куцању срца њеног.

И Рајко се беше сав претворио у слух. Већ је и напустио био сваку наду, да може што разабрати у оној потмулој и неразговетној вици. Тек опет ослушкиваше да ли ће и кад ће онај жубор престати.

Па дође нас кад престаде. Изгуби се и последње неразговетно одјекивање говора људског у даљини. Савршена тишина, у којој он само лупање свога срца чујаше, казиваше му да у пећини нема више никог живог. Тада прва мисао Рајкова беше: "ако су Турци убили старца, па нема ко да отвори ову гробницу, шта ће да буде од ове јадне жене поред нене?!“ Сав се стресе од ужаса, али не рече ни речи.

„Што ти је од једанпут рука тако хладна?" шапуташе Маргита својим топлим дахом.

— „Ваља да од ове хладне стене. А и твоја је рука хладна! “ рече он.

„О, мене је страва нека ухватила. Као да ми неко на ухо шапуће, да сам жива у гроб закопана! Чини ми се свисла бих од страха да нисам поред тебе!“

— „Не бој се!“ рече јој Рајко, па узе и даље да ослушкује.

Али га сад нов ужас обузе. Десило му се нешто што никада дотле у животу. Учини му се као да му се душа поделила у двоје. Једна половина слушаше кроз ухо уз стену прислоњено, да ли се тамо иза стене што збива; друга половина слушаше истом таквом жудном пажњом један тихи гласић, који у њему самом и од њега самог тихо шапуташе. Да ли тај шапут долажаше из срца његова, или са лева рамена његова, то не знађаше ни сам; али знађаше да није са десна рамена, јер је ту лежала њена рука, на коју она баш мало час наслони лице своје. Тек онај тајни тихи гласић шапуташе:

„Како оно сину муња кад се њене усне дотакоше твојих усана! како дивне беху оне [93] сузне очи... како је топао дах усана њених... како је пуно милине у гипкости овог вилинског стаса, што се тако поверљиво уза те приљубљује... шта ли је слађе: живети па љубити онако слатка уста, или упрети љубећи их?... Лудо једна! је л’ ти она род какав? Није ти сестра, није ти посестрима; какав су ти род њена младост, њена лепота и њена милина?! За што да ти не буде присна и најприснија, рођена и најрођенија... за што да је јаком својом мишицом не загрлиш и на мушка своја прса не пригњечиш...“

На ове последње речи Рајку срце бурно закуца. Он се препаде од самога себе. Трже десну руку своју из деснице Маргитине, скиде њену руку са рамена свога, одгурну је обема рукама својим, али тихо, од себе, и крочи неколико корачаја сам за себе у мрак, као да хоће да бега од ње.

„Не, Рајко!... не остављај ме саму у овој гробници!" цикну Маргита; „где си?!... Шта, ти би ?!... О, дај ми да чујем глас твој! Дај ми опет руку твоју!“

Рајко се у мраку три пута беше прекрстио, и одмах дође к себи. Сад га гану њен жалостив глас.

„Не бој се, госпођо!“ рече јој; „ево мене! Нешто ми се смучило. У души ми беше помрчало, али је хвала Богу сад опет све светло преда мном. Не бој се; ево моје руке!“

У мраку наиђоше једно на друго. Обема рукама својим обеси му се она о десно раме, и са слободом и поверљивошћу сестринском према брату своме, наслони своју главу на његову мишицу.

„О, шта ли ће најпосле да буде од нас двоје?!“ рече она својим слатким гласом.

То није био глас него музика; музика у којој су се тужни звек од зебње, и радосни трепер од жудње, и шумна зрачност од надежде, и сребрн талас од чисте и невине једне мисли, стапали у чудесну и дивну једну хармонију.

6

Још су дуго стојали пред оном стеном што их од пећине растављаше. Дуго су са све већим напрезањем и притајивањем свога дихања ослушкивали, да ли се што из пећине чује. Али се више ништа није чуло.

— „Хајде да погледамо где смо!“ рећи ће Рајко Маргити. „Старац ће доћи по нас кад се отресе Турака. А можда се боји да га иза каквог грма или џбуна шпијуни турски не вребају. Било је пред подне кад нас овде затвори. По свој прилици чекаће да се добро смркне па да нас изведе!“

„Он ти рече,“ прихвати Маргита, „да на десно пођеш!“

— „Да пођемо!“ рече Рајко, па узе оцилом кресати у кремен. Прамену варница као да милије бејаше да загледа, и ако за тренут, у лице Маргитино, него да завирује у мрачну дубину онога ходника испред њих. А Рајко живо кресаше и живо гледаше да види очи њене.

„Срећа те нисам труд!“ рече она са тихим осмехом; „запалио би ме те бих изгорела!“

— „Збиља, да запалим парче труда! Биће боље!“ прихвати он; и запали повелико парче труда и махаше њиме десно и лево и пођоше напред корак по корак.

„Ево једних врата!“ привика Маргита живо, и показа руком лево од себе.

Рајко једним кроком дође до њих. „Окована су гвожђем!“ рече, „али нису забрављена!“ Повуче [96] за алку и врата се отворише. Влажан и хладан ваздух удари им у лице из оне просторије. Рајко рече Маргити, да са запаљеним трудом остане ту где је, а он сам уђе унутра. Кресну овде, кресну онде; виде и с једне и с друге стране три реда камених широких полица на стубовима од камена, а на полицама — дугачки неки ковчези од олова све један до другога; „а, ово ће бити да је гробница старе господе од овога града изнад нас, и ово су све мртвачки ковчези. Их, шта их је! Да ћутим, да се оно господско дете не поплаши!" Тако говораше Рајко сам у себи, а кад се врати у ходник к Маргити рече јој: „нема овде ништа особито! Хајдмо даље!“

Једва су учинили седам или осам корачаја, па наиђоше на друга гвоздена врата, па онда и на трећа. Ина њих улажаше Рајко да у просторијама, које затвараху, нађе онако исто по неколико катова широких полица, а на њима мртвачке ковчеге. Кад из треће просторије изађе Маргита му рече: „чини ми се да миришем тамњан. Долази од те стране испред нас. Овде ће бити негде нека светиња!"

Пођоше још неколико корачаја напред и угледаше један мали и сићушан бледи пламичак, који [97] наизменце засветли, па побледи, засветли па се чисто угаси. Похиташе брже па се нађоше пред једним кандилом, које изнад једних сниских растових врата гораше сад већ последњим капљицама уља, те пршташе као да се гласно срди што ово двоје дођоше да га гледају нако се гаси.

Рајко отвори она сниска врата од растовине и онда њих двоје угледаше пред собом једну малу а прилично осветљену капелу. У два велика гвоздена светњака, пред иконостасом, гореле су две велике жуте воштанице. Пред иконама Исуса и Богородице горело је уље у великим сребрним кандилима. Све друге иконе беху поцрнеле и испуцале и само се светлуцаху златни и сребрни окови на по некима од њих. Владала је нека света тишина, прекидана само прштањем онога кандиоца што пред вратима издисаше.

Њих двоје уђоше ћутећки унутра. Рајко метну своју шубару под лево пазухо, преврети се по неколико пута, склопи руке на оружје у силаву и стаде на сред капеле мирно. Није да се молио Богу, него је тако само стајао, миран, скроман, као да беше занемео, видевши изненада како је човек једно грешно ништа, а како је Бог велика, свемогућна и страшна светиња.

Маргита најпре и не гледаше у иконостас него у њега. Учини јој се да се он винуо некуда високо и далеко мислима, те њу више и не узима на ум. Отиде за тим полагано и све на прстима до самог иконостаса, погледаше све иконе редом док не дође пред велику икону на којој Богородица држаше малог Исуса у наручју. Ту се она спусти на колена, а душа јој се вину к девојци, мајци божјој. Дуго је ту клечала са склопљеним рукама. Потекоше јој сузе низ образе, и онда поче гласно да јеца, просто грцајући од плача.

Рајку се најпре учини да се негде неко велико сребрно кандило гаси прштећи, и потраја неко време док се разабра да то Маргита јеца. Приђе јој полагано, крстећи се као да светињи некој приступа, дотаче се руком њеног рамена, и рече само — опет шапутом као да не разбуди свеце — „госпођо, прибери се!“

Она нежно скиде руку његову са свога рамена и рече:

„Пусти ме, Рајко, да се код ње исплачем!"

Рајко се све на прстима повуче од ње и склони иза леве певнице. Како седаше у један сто, погледи му падоше на једна узана вратóца, која стајаху ошкринута, и на која се улазило из те [99] леве певнице у сами зид иза олтара. У ходник у томе зиду допирала је од некуд светлост нека, много јача но што је била она у капели. Хтеде одмах да пође да види откуда та светлост. Али се побоја да се Маргита не преплаши кад се са молитве дигне, па њега не види. Савлада своју радозналост и оста у столу, погледајући час у Маргиту час у ону тајанствену светлост.

Није дуго трајало па Маргита устаде. Приђе па пољуби икону богородичину, али не побожним целивом, како то скромни Хришћани чине, него са једном ватром, са једном страшћу, са једном љубављу, која је кипела, као кад би нежна кћи после дугог страдања и лутања наишла изненадно на још нежнију матер своју, па јој пала о врат и обасула је хиљадама топлих пољубаца.

„Е, Рајко,“ рече му ведра, „сад сам се исплакала, сад ми је лакнуло. Осећам се лака као птица, и храбра као сваки Маџар витез! Мрштиш се?! Е, добро, храбра сам као какав Србин витез! Је л’ ти то боље по вољи?“

— „Само кад си се разведрила, па не мари, нека је како год хоћеш. Дугачке су те ваше маџарске молитве. Ми Срби то на краће свршимо!"

„О, ти мислиш ја сам се молила Богородици!? Није, него сам с њоме разговарала као обично, изјадала сам јој се, причала сам јој ко си ти, рекла сам јој, да ти не замери што си од друге цркве, јер си добар и имаш дух витешки. Исплакала сам се на њеном крилу, ижљубила сам је и ево ме сад са оживелим и храбрим срцем! Не знаш ти како је она добра! Кад се Бог није хтео да окрене на моје толике молитве и кад ни један светац не хте да ми помогне, она једина не остављаше ме, него ми долажаше на сну да ме храбри! “

„Истину велиш?“ упаде јој у реч Рајко изненађен и пуно заинтересован овом причом.

— „Истину, истину!“ настави Маргита. „Кад ми је најтеже бивало, па бих, окупана у сузама, заспала под зидином оног старог града у Крушевцу, ето ње к мени, на сну праћена још једном женом. Села би поред мене па би ме тако нежно и мило гледала, очи би јој засузиле, па би тихо проговорила: „јадна жено, јадна жено! не бој се, дете моје, доћи ће он!“ — „Ко је тај „он“ ?“ — ја бих се ослободила да запитам. „Твој спас!“ одговорила би она...“

„Чекај, молим те,“ упаде јој опет у реч Рајко; „је ли та жена, што ти је на сну долазила, говорила српски и носила круну на глави?!“

— „Говорила је српски, али није имала круну; него је била обучена у црно као калуђерица, а тако је била и она друга жена за коју сам ја мислила да је света Марија Магдалена, док не чух да је она зове Ефимијом!“

„Е, онда неће бити што сам ја домишљао!“ рече Рајко невесело; „ја помислих да ти се то јављала наша српска царица Милица, која је била тако доброга срца, па би се над твојом судбом заплакати могла. Али видим није! “

7

„А гле, каква је то светлост тамо?“ упита га Маргита, кад јој и самој погледи падоше на онај ходник у зиду од леве певнице.

„Ама ја тебе чеках. Не хтедох у светлост без тебе. Ходи!“ рече Рајко и одмах пође напред.

Узани ходник у зиду савијаше у лево од олтара и излажаше у једну велику округлу просторију, под једним високим и широким сводом као под неким кубетом. Кад њих двоје изиђоше из ходника, па стадоше на праг, преко кога се у ону округлу дворану силазило, и кад погледаше [102] пред собом, обадвоје се уставише и занемеше од чуда.

Озго са сред среде свода спуштао се један гвозден ланац, о коме је висио велики један и поширок златан обруч; са обруча се о златним ланцима спуштало дванаест великих златних кандила. Осим тога, које са свода, које са гвоздених полуга, што су се пружале од једног зида до другог у сва четири правца, висили су многобројни мањи обручеви од сребра са сребрним кандилима, неки ниже други више, те изгледаше као да под сводом лебди читав рој од некаквих џиновских златних и сребрних светлица. Сам свод као да је био сребром покован, те је светлост од стотине кандила хватао у се, као какав преврнути пехар од углађенога сребра, па је онда спуштао као неку топлу месечину на целу дворану, те се у њој свака тварка доста лепо могла да види.

Маргита узе да трља очи, па онда погледа у немом чуду у Рајка. Рајко, као да је чуо шта она сама у себи говори, рече: „ама и ја се питам, је ли ово сан, или машта, или је ово све у истини пред нама јава!“

— „Хајде да сиђемо да разгледамо шта је све то!“ рече Маргита. Али пре него што ће са [103] прага у дворану коракнути, Рајко задржа руком Маргиту, па онда онако узбуђен викну: „има ли овде живога кога ?“

Вика његова узе да се пролама испод свода, удараше о зидине, па се у потмулој грмљавини врати к њима двома, неразговетно понављајући последње две речи: „живога кога?“

— „Живога Бога?!“ рече Рајко радосно узбуђен; „чу ли госпођо шта одзив рене: „живога Бога!“ И не треба нам бољи одговор. Не бојмо се!“

„Учинило ти се. Одјек је поновио само твоје речи!“ говораше му Маргита.

— „Не, не, чуо сам ја добро; одговор је био: живога Бога! Ми ћемо ево у име живога Бога напред. Држ’ се, госпођо, моје руке ако се бојиш, а ја ћу његове !“

„Не бојим се ја ничега кад има светлости. Мене је страх само у мраку. Хајдмо!“ рече Маргита.

Узеше да разгледају око себе. У округлој зидини од дворане било је дванаест гвоздених вратоца, која су некуда у друге ходнике и просторије водила. Једна од тих вратоца била су она на која њих двоје дођоше. Између сваких [104] двојих врата беху уза зид прислоњени гвоздени оклопи са шлемовима и са дугим копљима у гвозденим рукавицама. Изгледало је као да су се џиновски оклопници, у пуноме ратничком округу, поређали један до другога, да чувају стражу и да подупру зидину својим гвозденим плећима. Изнад њих су овде и онде биле уз зид прикуцане многе заставе, турске, бугарске, маџарске и млетачке.

Са онога прага, на коме се најпре онако у чуду зауставише, ваљало је силазити преко четири врло широка мраморна ступња, па да се сиђе на под од саме дворане. Ти су ступњеви ишли целим кругом дворане. Прва два ступња била су запремљена онаквим оловним ковчезима, какве је Рајко већ видео, а за које је мислио да су мртвачки. Сад је видео да у једнима од њих леже смештена копља, у другима мачеви, а у трећима буздовани.

„А, сад се тек разабирам!“ рече Рајко; „ово је подземна оружница онога града била!“

На трећем ступњу, а дуж целог круга, — остављајући слободан пролаз тек само за једног човека, који би од малених врата у зиду силазио на под дворане или из дворане ишао к вратима, [105] — биле су поређане петачке, све буре до бурета, па повезане једне с другима гвозденим ланцима.

„Биће да је то каква стара малвасија којом су се наши стари јунаци и господа појили!" рече Рајко.

Док он тако још збораше, Маргита се беше прегла над најближим буретом, виде да на ланцету нема чепа, него обло једно заклопче, продрма га обема рукама, отвори га, и онда гласно ускликну: „каква малвасија ? Та ово су сребрни новци!" па онда загњури руку у буре, извади је пуну сребрнога ситног новца, и пусти га да са танким звеком пада на данце од бурета.

Па онда као дивља мачка скочи на четврти ступањ, на коме беху поређана и ланцима повезана аковчад. Отрже силним једним напором заклопче са првог акова, загњури руку, подиже је у вис и пусти да млаз од златнога новца цури натраг у буре.

„ А, ово не може бити друго, ово је један луд сан! Рајко, молим те, јесам ли ја будна? јеси ли ти будан?! Да нисмо обадвоје излудели?! Протрљај, молим те, своје очи, па види и кажи ми, је ли ово доиста злато, а оно тамо сребро ?! “ [106] говораше Маргита збуњена и готово збиљски у бризи, да јој се памет преврнула није.

Рајко сад трљаше очи, уштину се у мишицу једну, па другу, скиде шубару, прекрсти се, провуче прсте кроз косу један пут и други пут да главу расхлади, извади из свога гуњца убрус те убриса зној са чела и лица. И онда приђе полагано бурету једном на трећој степеници, отвори заклопче, диже аспре и пусти их да падају као плева; сиђе на четврту степеницу, отвори једно аковче, извади један златан цекин, метну га себи на длан и преврташе га то на једну то на другу страну.

„Хвалимо те Боже! Ово је у истини и сребро и злато! Нисам истина никада до сада видео ни овакве грошеве ни овакве дукате, али видим ово је злато, а оно је тамо сребро. Их, да силна блага ако су сва та бурад пуна! “ говораше Рајко силно узбуђен.

„Пуна су сва! Пуна су за цело!“ довикиваше му Маргита, која беше подалеко од њега одмакла, отварајући овде и онде по неко ново аковче. Па онда враћајући му се пуна усхићења и са пуно поузданости рече: „еј, мој витеже Рајко, сад тек видим шта ће од тебе да буде!

Само нека нас срећа послужи да се дохватимо лепе земље маџарске, па да видиш шта ћу ја од тебе да начиним! “

— „Ама, ходи, молим те, госпођо да разгледамо све ово чудо око нас!“ рече јој Рајко, па онда с њоме заједно сиђе с последње мраморне степенице на под, који је све ситним шареним камичцима био ишаран у свакојаке цветове и гране.

Од прилике дуж три четвртине круга, а прислоњени уз сами онај четврти ступањ од мрамора, запремљени бурадма са златом, били су поређани високи столови од дебеле и већ поцрнеле растовине, изрезане у свакојаке шаре, слике и прилике, у орлове, соколове, лавове, вукове, змије и змајеве. У свакоме столу лежао је по један широки плашт, понеки од свиле, понеки од кадифе, понеки од тканине сребрне и златне жице, а сваки уз то бејаше постављен и оперважен зибелинима. На плаштовима су били понамештани калпаци са челенкама од сребра и злата, или и са перјаницама од орлова и соколова перја. И још у сваком столу беше уз плашт прислоњен по један дуг и широк мач, већином у зеленим кожним корицама, па са сребрним или златним пафтама, [108] а дршком искићеном понеким драгим каменом.

Него ово двоје младих људи само прелетеше погледима ове столове, па се окренуше к средини дворане и њеном зачељу.

По средини дворане стајале су три високе и широке трпезе. Она у средини била је скоро за читаву стопу виша од оне друге две, стојала је на ногама од црног углађеног мрамора, застрвена је била плаштаницом, која је била дивно извезена свилом, златом и ситним бисером. На сред плаштанице стајао је велики златан крст сав посут драгим камењем, које тако прскаше варницама, да се у њ није дало гледати. Беше ту још поређан велики број мањих и већих златних крстова, богато искићених бисером и драгим камењем, и пуно књига у златним корицама и икона у злато и драго камење окованих. Она мало нижа трпеза у зачељу била је од углачаног плавог камена, са млазевима од златног песка у њему. На њој је, на једној богато извезеној плаштаници, стојала царска круна, на којој је блистао крст од пет алемова, од којих онај у средини беше крупан као крупан орах, а они други као јаја голубија. Пред круном беше положен унакрст [109] царски скиптар и мач, и један и други просто засути драгим камењем. Ту беху још и неколике мање круне и дијадеме, по свој прилици царичине, краљевске и деспотске. Она трећа трпеза у прочељу беше од углађенога зеленог камена малахита, а беше застрвена просто једном хрпом од златних кондира и пехара, од сребрних скриња и скрињица, од свакојаког златног посуђа. И да није било оноликих кандила, само драго камење, што се згрнуло на ове три трпезе, могло би да осветли дворану око себе.

С једне и с друге стране ове три трпезе поређано је било по шест престола од сребра. На свакоме од њих стојала је по једна владичанска митра, искићена иконицама и драгим камењем, и поред сваке митре беше прислоњена уз престо по једна владичанска штака, понека од седефа а понека од сребра. У зачељу ових сребрних престола стојао је један позлаћен престо са златном митром и златном штаком. Пред самим тим престолом, и управо на средини између њега и оне трпезе са царском круном, стојао је један златан стуб, тако своје четири стопе висок, на њему велика златна јабука, на јабуци велики двоглави орао од сребра, погнуо се, раширио крила таман [110] да полети, као да хоће у небо да носи оно велико у злато оковано еванђеље, што му по крилима положено беше.

Иза овог златног престола под се подизао на две степенице од плавичастог мрамора, па онда пружао у широку једну заравањ од руменог мрамора. Од прилике на средини те заравњи два велика лава као да су се усред хода и у сред рикања уставила, скаменила и позлатила, тако природно изгледаху са отвореним чељустима и са мало спуштеним и одуженим вратом, које густа грива покриваше. Иза њих друга два златна лава беху се пропела у вис, па предњим шапама држаху један дугуљасти штит онако полошке. Са средине штита дизаше се велики двоглави орао од сребра; раширио крила па као да, полећући у висине кликће, тако отворио беше оба кљуна своја. С једну и с другу страну овога знамења стојао је по један висок оклопник, са сребрним оклопом на прсима, са сребрним шлемом на глави, са сребрним наџаком у једној а сребрним штитом у другој руци. А на пола хвата од ових оклопника беху два повисока млада раста, којима и стабло и грање и лишће беху од сувога злата, а жирке његове од сребра, а у многобројне сребрне [111] чашице од жира беху утврђене беле воштанице. Поред и једног и другог златног раста, стојала је, и управо иза њега плашљиво на златне лавове погледала, по једна од злата саливена кошута.

Кад би се она два златна лава што ричу и они усправљени лавови с орлом на штиту приближили и саставили, од њих би се склопио био велики један царски престо. А овако изгледаше то као неки разглављени и у делове своје растурени престо. Што је Рајка највише зачудило, беше што по средини између она два лава, што ричу, и испред орла на штиту, стојаше поснизак један, право и равно пресечен — растов пањ.

„Шта ли му је ово сад?! Кад угледах ове златне лавове и сребрног орла помислих: ето, то је царски престо ! А оно се ево престо разглавио у кукове своје и расточио као буре кад му прсну обручи, а по средини остало само сељачко седало — растов пањ!“ рече Рајко, замишљен ставши између она два лава а пред самим пањем.

Маргита се најпре дохвати руком својом за рукав од његова гуњца, па се ниско пригну над самим пањем и оштро га посматраше, као да броји прстенове његове старости. [112]

— „Не, нема!“ рече усправивши се. „Мислила сам да је то можда пањ на коме сте ви Срби секли главе вашим краљевима; али нема трага ни од крви ни од секире! “

„Бог с тобом, госпођо! Кад смо ми секли главе нашим краљевима?" питаше Рајко гласом који издаваше да му је криво.

— „Шта вас ја знам кад сте! Него ми се некако чини да сам негде и некад слушала, да ваши краљеви нису добро пролазили!"

„Ако нису они, нисмо ни ми!“ рече Рајко са свим мирно, па онда настави: „е, баш ме копка да знам шта ће овај растов пањ овде?!“

— „Махни се пања него казуј ако знаш шта је ово?“ рече Маргита па показа руком на оно што се иза овог растављеног престола подизаше уз зидину.

На једној широкој и повисокој коцки од мрамора беху саливене па позлаћене некакве људске прилике. Један висок човек у владичанском окруту, с митром на глави, с прстом у руци, с изразом неке племените одважности и радосног поноса у лицу, благосиљаше два млада витеза, који се над једним ћивотом беху чврсто загрлили. Доле поред њихових ногу лежаху бачене две круне, [113] два пребијена мача и два поломљена буздована. Прилике ове беху све у већој него обичној људској величини. Десно од њих на једној, нешто мало снижој, мраморној коцки, био је начињен цар један на ватреном коњу, који се пропиње у вис да скочи у напред. Цар је имао на глави шлем, по коме се око чела повијао царски венац; у левој руци држао је крстасту заставу, од које тешке кићанке падаху му по плећима; у десници држао је го мач, па њиме показивао у напред; главу беше мало повио налево унатраг, као да се окреће к јунацима својим и као да им кроз отворена своја уста довикује: „овамо, напред! ко је Србин и српскога рода!“ Цела та прилика, и онај јунак са изразом одушевљења у лицу, и онај ватрени коњиц, беху тако пуни живота, да Рајко осети како га чудна једна ватра загрејава и како му срце узе куцати све бурније. Учини му се чисто да чује како цар виче: „напред, јунаци! напред српски соколови!“ па поче и сам као у неком наступу заноса да виче: „напред! напред браћо! Ха, нек се зна ко смо! Напред за нашим царем, напред!“ И његова се вика узе да ломи испод свода и по зидинама, и загрме сва дворана и готово [114] као да из сваког оног оклопа уз зидине одјекиваше узвик: „напред, напред!“

Маргита не беше поред њега. Беше крочила у десно, те стојаше пред трећом једном сликом, која беше намештена лево од оне велике у средини, а на онако исто посниској коцки мраморној, као оно Рајков цар. А кад чу како Рајко узе викати и одјеке изазивати, и кад га виде како баци шубару у вис, она му хитро приђе и продрма га за руку.

„Јеси ли при себи Рајко ? Шта ти је витеже млади?“ питаше га не са бригом, него са задовољним а једва прикривеним осмехом, као оно млада мати кад тобож хоће да покара свога синчића, а у самој јој је ствари мило што он показује да има своју вољу.

„Али је ово мајсторски! Је ли да је као жив? и коњ жив и јунак жив! А знаш ти ко је ово?“ говораше Рајко с веселим узбуђењем, па накриви мало своју шубару.

— „Откуд ја могу знати ко је!“ рече Маргита.

„Е да ти кажем! То је наш цар Душан! Чула си за српскога цара Душана!“ [115]

— „Баш нисам. А откуда ти знаш да је то цар Душан?“ рече Маргита мирно.

„Ниси чула за нашег цара Душана!“ викну Рајко запрепашћен и погледа је чисто са сажаљењем. „Па шта си ти то онда чула?!... А питаш ме откуда га ја знан? Па познао сам га чим сам га видео. То је он и нико други!“

— „Кад си ти видео цара Душана, те да га можеш одмах да познаш?... Него ходи да видиш нешто много лепше!“ и онда га повуче к трећој прилици на мраморној коцки, лево од оне велике у средини.

Рајко полазећи за њом говораше како би он дао своју главу, на оном пању одсећи, ако оно није цар Душан. „За ово,“ рече показујући руком на прилику у средини, „не знам шта је, али оно је тамо цар Душан!“

„А шта је ово?“ запита Маргита, пружив руку према трећој прилици.

Један висок леп старац, са широким челом, орловским носом, дугом брадом и дугом косом, седео је на престолу, наслонив обе руке на велики и широк мач, којега је држак у крст извијен био. Круна, скиптар и златна јабука с крстом лежали су доле поред престола као бачени тамо [116] немарно и небрежљиво. На доњој степеници од престола седела су два младића, господски обучена у доламе, на којима су у испупченом везу извезени били двоглави орлови, кринови и лавови, који се пропињу да дохвате звезде. Тако је извезен био и онај велики и широки јермелином постављени плашт, који је са рамена онога старца падао на престо. Један је младић склопио своје руке на десном колену старчевом, а онај други, на левој страни, гуђаше у гусле, лице своје подигао горе к лицу старчевом, а уста мало отворио као да пева. Старац се пригнуо мало к младићима па се загледао у лице младога гуслара с једним изразом, који је тешко укратко описати, али у коме су се и осећање достојанства и неизмерна једна туга и опет жива чежња да чује баш све што гуслар има да каже, стапале. Оба младића беху у лицу од изванредне лепоте, али у обојице очи беху дубоко упале и — очним поклопцима поклопљене, као да оба беху слепа. Цела је прилика била пуна лепоте, мирноће и нежности, и имала је у себи нешто што је растуживало.

„Ко је ово? Како је господствен овај старац, како је озбиљан и тужан! Како се невесео загледао у младог гуслара! А шта ли му овај [117] уз гусле пева?!“ питаше Маргита и осећаше како јој се срце размекшава.

— Не знам!“ рече Рајко; "не знам, мањ’... чекај молим те!... јест, мањ ако то не буде деспот Ђурађ Смедеревац са његова два сина, два деспотовића, које је маћеха њихова, проклета Јерина, послала зету своме цару Отмановићу да их ослепи. Али опет не знам поуздано. За оно тамо знам да је цар Душан. Еј, капе!“ И Рајко отиде опет да изближе гледа свога цара, а Маргита остаде да гледа растужена у старог деспота и у два лепа а слепа млада деспотовића.

8

Мало после да се вратише к оној трпези од зеленог камена, што беше претрпана пехарима, кондирима, скрињицама и ковчезима. Маргита дохвати прву скрињицу од сребрне срме, која јој под руку дође, отвори је па узвикну упрепашћена: „Рајко, да видиш! “ и извади и подиже у висину низове крупнога бисера и бројанице од смарагда, сафира и рубина. Отворише другу скрињицу и избројаше у њој седамдесет и седам златних прстенова, у свакоме по један алем драги камен, крупан [118] као лешник. У другима нађоше цветове од бисера и грање од драгог камења, обоце, гривне, просто да се не зна шта је лепше, богатије и сјајније. Просто им већ очи засенуше.

Маргита сва дрхташе од узбуђења и само узвикиваше: „ ах да силног блага! ах да силног блага! Е баш се види да сте царевину имали!“ Отвори један повећи ковчежић. Извади из њега једну високу дијадему. Баци доле јаничарски саркол са главе своје, па онда подиже дијадему и метну је на своју главу и с осмехом једног сујетног детета рече Рајку: „шта велиш, нисам ли сад лепша?“

Али не дочека Рајкова одговора. Као да је жеравицу на главу ставила, тако живо скиде дијадему, па је брже боље у ковчег баци. Па онда посрћући крочи до најближег сребрног престола, брзо пребаци митру са њега на престо до њега, и онда ту клону, као да је неко ножем у срце ударио, и једва промуца:

— „Рајко,... воде! воде! хоће нешто да ме угуши!... воде!“ Узе грчевито откопчавати јелек са грла и са груди својих, промуца још једном да се једва чуло: „воде... воде!...“ и онесвесну у оном сребрном престолу. [119]

Рајко могаше само да викне: „не бој се, госпођо! Сад ћу ти донети воде!“ па у петом скоку бејаше већ у капели, а на десетом кораку спотаче се о зембил у оном мрачном ходнику и +напипа руком ону тикву с водом. После неколико тренутака био је с водом поред ње.

Дохвати један златан пехар, исплакну га и насу воде и онда јој приђе.

Маргита је лежала и главом и једном руком преко наслона од сребрног престола. Била је бела у лицу као неуглачано сребро; и уста јој беху побледела и полуотворена показиваху њене беле зубе. Коса јој се пореметила па пала низ плећа. Рајко застаде за један тренутак збуњен, како ће да је у таквом положају запоји. Немаде куд, већ мораде да јој својом левом руком прихвати густу косу и лепу главу, да ову мало подигне. Како је мало по мало запајаше, виде да је готово у своме левом наручју загрљену држи, и да је њена глава наслоњена на срце његово. И још је нешто видео.

На јелеку њеном горња пуцад са грла и са груди беху покидана, и сам јелек и танко турско ткиво испод њега са грла и нешто мало са средине груди размакнуто. И онај низ крупног црвеног [120] мерџана, што га је око врата носила, био је раскинут и спуштао се у снежнобелу долину између две снежнобеле груде, по којима се танка бела ћерћелија тек као сива магла у вис тихо повијала и још тиме спуштала. Никада до тада Рајко није стојао тако близу једној младој и тако дражи пуној жени. Никад дотле није његов чисти поглед пао на толику и тако белу нежност, на тако топлу снежност и на тако свету дражност. Застиде се сам од себе и збуни се као да је крив што је дрзнуо да види једну светињу, коју није слободно видети, и као да је дрзнуо да сазна једну страшну тајну, коју није слободно сазнати. Не смеде више да погледа ни у мерџан; а још мање у оне сенке у које се мерџан губио. Гледаше постојано у лице Маргитино и пажљиво је напајаше хладном водом из златног пехара. Мало час па она подиже трепавице те уморно и жалостиво погледа у Рајка.

„Жао ме те је јадни мој витеже!... На какве те труде стављам!" рече му тихо.

— „Нису то никакви труди. Право је да те послужим а и мило ми је. Кад будеш у својој земљи у слави и срећи, сетићеш се да и у овој [121] земљи има људи, који знају за Бога. Ето то ми је доста!“

Док он то говораше она спази да јој танка тканица није у реду. Извуче онај низ мерџана из тајанственога збега у који се завукао био, спусти га у руку Рајку да јој га придржи, а сама, намештајући ћерћелију на грудма и закопчавајући јелек, мало порумене.

„Како је... крупан овај твој мерџан!“ рече Рајко нешто као запињући, и збуњен гледаше у мерџан на своме длану.

Хтео је нешто друго да каже па се уставио. Мерџан је донео у руку његову пријатну топлоту, коју је на грудима њеним у себе упио, и која сад са длана руке Рајкове струјаше све топлије чак до у срце његово. По дужем ћутању рећи ће Рајко!

„Ти си госпођо уморна. Али се све мислим ови ће сребрни столови бити да су за велике какве светиње. Хајдмо да седнемо на који од оних ковчега горе, па да се мало прихватиш и одмориш, а у том ће ваља да и старац доћи по нас!“

У зембилу старчевом нађоше једно парче погаче, једну или две прегршти ораха и три четири јабуке. Прихватише се својски и не мислећи шта [122] све још може бити. Па онда Рајко скиде своје гуњче, сави га у двоје у троје и положи га на оловни ковчег до саме горње ивице.

„Ето ти под главу да имаш. Лези ту па се одмори и испавај док нам старац не дође. А ја ћу ено тамо поред оног оклопника пред царем Душаном. Лећи ћу да се одморим, али заспати нећу, а чим чујем старца доћи ћу да те пробудим!“

— „Па то је преко света! Гледај само где ти је далеко твој цар Душан!“ па Маргита показа руком у правцу преко целе дворане к оном коњанику на мрамору. „И онда, што ти да остајеш само у твоме џемадану, и што ја да лежим на овом тврдом оловном поклопцу, кад ено ваља да педесет широких и дугачких плаштева од меке кадифе и још мекшег зибелина!"

„Јест, госпођо, ама су оно плаштеви велике господе и великих јунака, који су с нашим царевима лицем у лице говорили! Како ћеш да од њих сад поњаве правимо?!“

— „Ако су они били господа, била сам ја госпођа!“ рече Маргита поносито; „ако су они јунаци, и ја сам кћи једне јуначке земље. Ти ми нудиш твоје мало гуњче; за што да си ти већи [123] витез од њих ?! Мислиш да ми не би сваки од њих, да су сад живи онде у столовима, радосно понудио свој мекани плашт? Та мачевима би се секли, ко ће само пре да ми дода плашт свој! “ „И веруј, би се секли! Али су њихови и плаштеви и њихови мачеви, па би и главе своје дали били ! Али како ћу ја, један сељак, да дижем и теби за поњаву додајем плашт, који је покривао господска прса и јуначка рамена?“

— „А, сад видим!... Сад те разумем! Теби је све то тамо свето. Имаш право! Дај ми твоје гуњче. Тако; добро је. И боље је овако! Ко зна какав би ми се дух са белом косом и белом брадом и са срдитим погледом испод густих веђа на сну јавио, кад бих заспала на зибелинском плашту каквом! Овако, на твоме гуњчету сниваћу само о теби и о нашем добром старцу! Али нећу ни ја да спавам, хоћу само кости да одморим. Седи ту спроћу мене на том ковчегу преко пута па ми причај што. Не; чекај! Хтела сам те већ једном питати: где си ти учио школу витештва?!“

9

Између онога оловног ковчега по коме је Маргита легла, положив себи под главу гуњче [124] Рајково, и онога на коме је Рајко седео, водио је пут од једних од оних гвоздених вратоца у зиду доле на под од дворане. Пут тај није био ни пуно три стопе широк.

Насмеја се Рајко на онакво питање.

„Бог с тобом, госпођо, шта ти зовеш школом витешта? У нас има по манастирима школа, где се учи књига и летургија, али нема школа за витештво. Има ли такве шкоде у вас?!“

— „У нас,“ рече Маргита поносито, па јој се очи још топлије засветлише; „у нас је цела властела једна велика школа за витештво. Син учи од оца, брат од брата, властелин од властелина, и сви се надмећу витешком службом слабом женскињу, нејакој сирочади, правди и отаџбини. Моја је земља румена од јуначке крви и светла од витештва. Знам заволећеш је кад је познаш, јер је и у тебе срце витешко!“

У ње је срце закуцало јаче и топлије; образи јој се заруменише, очи жарко засветлише. Ако јој је у истини отаџбина била онако румена и онако светла, како је румена и светла била њена љубављу зажарена лепота, онда је лако могућно, да би је свако витешко срце заволело. Рајку се [125] ширила зеница у очина, те гуташе нови сјај од њене лепоте.

„Е, госпођо, и треба тако кад имате своју царевину и своју господу. Тако је било и у нас за нашег цара Душана. Ето, погледај га, какав је то соко ! Него — ми имадосмо па изгубисмо и сад смо ето „сиротиња раја.“ Опет, хвала Богу, имамо ми по нешто што ви немате. Имамо ми нашег Краљевића Марка, па Милоша Обилића, па Страхинића Бана, па Рељу Крилатицу, па старог Југ-Богдана, па толике друге наше јунаке! Знаш како је? Бога ми као да су живи па једнако по народу пролазе. Пође народ к цркви на сабор. Помоли се Богу, приложи цркви што ко може, искупи се око гуслара да чује: како је Марко укинуо свадбарину, како је Бан Страхиња савладао бесног Влах-Алију, како је Милош на Косову показао ко је вера а ко је невера; и онда сваки пође своме селу и своме дому весео и поносан, као да се љубио лицем у лице с оним великим јунацима, и као да се питао с њима за јуначко здравље. Ето видиш, кад оно твоји земљаци, она велика господа, не хтеше да чују што им ја говорим, да је право или да те отму ил’ откупе, ја рекох у себи: „може им се! немају они [126] ни Краљевића Марка, ни Милоша Обилића, ни Страхињу!“

„А, сад тек видим!" упаде му Маргита живо у реч; „сад тек видим ко су твоји учитељи.... Марко... Милош... Страхиња!"

Рајко се мало насмехну што ова млада Маџарица од онаких јунака начини учитеље, па онда настави:

„Оно.... у неку руку право и велиш! Кад изађох љут од твоје господе и стадох у оном забрану иза караван-сераја под звездама на небу, сетих се што је наш покојни стриц, Бог да му душу прости, нама момчадији свагда говорио: кад си у неприлици па не знаш на коју ћеш страну, запитај се: како би радио Краљевић Марко и како би радио Бан Страхиња на твоме месту? па онда ради како видиш да би они радили. Не можеш да их стигнеш, али можеш бар из далека да трчиш за њима!"

Маргита се подиже мало, наслони лакат од леве руке на узглавницу од Рајкова гуњца, а спусти главу на руку па рече:

„Видим, видим, све боље видим где ти је школа за витештво! Твој стриц мора да је био [127] честит човек! Нека му је лака земља! Благо њему на ономе свету!“

Како јој звечаше глас слатко, пуно и топло! Учини се Рајку као да са неке свете цркве зазвони сребрно звоно, па му се јека стопи у милозвучно појање црквено, те му потресе срде и на очи натера сузу. Он се диже, скиде шубарицу и поклони се пред Маргитом и рече јој узбуђеним гласом, али топло и смерно:

„Хвала ти госпођо! Бог нека те чује! Ако сам те задужио ма чим, ево си ми богато платила и преплатила твојом господском беседом!“

Па кад се опет посади, настави да говори: „ Јест, стриц ми је био честит човек и добар Србин. У задрузи је нашој било пуно дечака и момчадије. Сваког празника, — а у нас је, не знам да л’ знаш, пуно празника — искупио би нас све, па у поље да се пред њим бацамо камена с рамена, да се надскакујемо, надтркујемо и да гађамо из пушке. А радним данима би у вече, кад сврши распоред за сутрашње радове, посадио све задругаре по столичицама око огњишта, пустио и женскадију да стане иза мушкиња, а нас момчадију посадио би на земљу право испред себе, дохватио гусле, превукао неколико пута, па [128] онда јасним грлом запевао по неку песму јуначку. Ваљало нам је добро да тувимо што пева, јер би нас после питао шта је радио и како је говорио онај јунак, и шта се коме најбоље свидело у оној песми. У песми о Страхињи мени се најлепше учинило да је оно, како је тај наш јунак изводио из тамнице свога сужња, заробљеног Турчина, како га је хранио белим хлебом и појио црвеником вином, и најпосле пустио на веру, да иде да откуп саставља. С тога ме је стриц прозвао „Страхињом“. А његова сина Марка ми смо сами прозвали Краљевићем Марком, не због имењаштва, него што је он од све момчадије био најјачи. Није било лако ни од шале носити таква јуначка имена. Ваљало је да пазиш и шта говориш и како радиш!“

Ту се Рајко мало устави; поћута, али му око усана обиграваше осмех, те га издаваше да мисли на нешто што га весели. Па онда опет настави:

"Један пут пред вече ето ти нашег Краљевића Марка из планине, па као узгред прича, како је у лугу видео Аћима Главоњу како се мучи. Претоварио кола неком грађом па им прсла осовина, те Аћим растоварује љуто кунући и кола и мајстора који их начини и волове теглиоце. „Ко је [129] с Аћимом?“ запита мој стриц. „Нико! сам је!“ одговори наш Краљевић Марко. „Јеси ли му се понудио да му помогнеш?" питаше га отац. „Бог с тобом, бабо! нисмо ли с њиме у завади због оних заватина у потоку ?!“ рече Марко. „Одмах сикиру у руку, једно осје на раме, па право у луг Аћиму! Да му помогнеш кола оправити, натоварити и кући отерати!“ Оде сиромах Марко без речи и вечере. Него то је још најмање јада. Кад се позно у ноћ врати, искупи нас стриц све и старо и младо око огњишта, изведе Марка на среду те пред свима: „прошао си данас поред човека, коме се десила неприлика, прошао си а ниси ни малим прстом мрднуо да му помогнеш. Што си тако мене и задругу нашу осрамотио, ја и задруга можемо ти и опростити, и ево ти и праштамо. Али што си осрамотио име које носиш, не можемо ти опростити. Него од сада да се ниси усудио да се зовеш Краљевић Марко, нити ко од вас, децо, да се усуди да га тим јуначким именом зове!“ Ја да си видела оне бруке и онога јада! Моли се јадан Марко па све прсте да поломи кршећи их, „опрости ми, бабо, молим те, и не брукај ме тако за Бога!“ Па Маркова мајка, моја добра стрина Круна, удри у плач и у кукњаву; [130] а мој стриц Павле као стена хладан, па тек само по једну: „не може!...“ „нек се потруди, па нека опет заслужи!“ Шта се опет десило једном другом моме брату од стрица, кога смо били звали Сибињанин Јанком...“

„Сибињанин Јанком?!“ упаде му живо у рен . Маргита; „то је наш маџарски јунак Хуњадија Јанош! “

— „Ене сад!“ рече Рајко, па је погледа зачуђено; „Бог с тобом, госпођо, Јанко је наш јунак, и наши други јунаци нит’ се жене, нит’ се бију, нити вино пију, док не зовну у дружину Сибињанин Јанка! Веруј, тукао се и он за вас као и многи други наш јунак, и право је да га се сећате! “

„Е, мој Рајко, много се што пева чему ван песме нема станка. Али ја знам да је Хуњадија Јанош од наше горе лист, а знам најбоље по томе, што је прадед или чукундед моје старе мајке, један Кемењија, погинуо на Косову, бранећи од турске сабље главу Јанкову!“

— „Ако ти је неко од твојих на Косову погинуо, еј вала му!“ па Рајко подиже мало са главе шубарицу; „на бољем месту и није могао погинути! Их, шта је песама мој стриц знао о [131] војводи Сибињанин Јанку и јунаку Бановић Секули! И ја знам по неку.... Хоћеш да ти кажем једну како се Јанко оженио?... Хајде баш!...“ И онда Рајко поче лаганим гласом, али онако мало као попевајући уз гусле:

„Кад се жени од Сибиња Јанко

Далеко је цуру запросио,

У Божуну граду бијеломе,

У онога од Божуна Бана!“

Маргита спусти главу на Рајково гуњче, намести се и пови се гипко телом до на саму ивицу од оловна ковчега, само као да боље чује певача и да му је ближе. Загледа се најпре у Рајково лице и не трепташе док он описиваше троглавог Арапина.

„На граници турској и арапској,

Вазда сједи троглав Арапине,

Једном главом вихар ветар диже,

А из друге мавен пламен лиже

А трећа му проговара глава.

Њега царе на граници храни,

Да од Срба царевину брани.

Он му купи данке и хараче

Што ђе отме да питања нема,

[132]

Цурама је срећу заставио,

Јунацима скеле затворио!

Али кад се оно српске војводе Реља од Пазара, Милош Обилић, Милан од Топлице, Љутица Богдан и Краљевић Марко, један за другим искупише на белој кули Сибињанин Јанка и узеше рујно вино пити, Маргита поче полагано да склапа своје трепавице, и таман „ударише бубњи и свирале, — чауш викну, Дабулана рикну, — Хазуралах! кићени сватови!" — а она... заспа.

10

Рајко није то одмах ни опазио, него казиваше песму и даље. Али кад Краљевић Марко осече прву главу Арапину, а она не рече ни речи, нити мрдну прстом, па ни после кад Марко осече и другу па и трећу главу Арапову, онда већ Рајку поста јасно да она тихо и равномерно дише, и да је заспала. Не хтеде се одмах прекидати да је наглим прекидом не би разбудио, него све лакше и лакше казиваше оно што је још остало од песме, док последње врсте „свадба била па се раставила, — сваки оде своме завичају, — оста Јанко на бијелој кули, — и са њиме госпођа [133] ђевојка," — не изговори тако полаганим шапатом, да се овај утапаше у тихи дах, што са меким шумом лептирових крила одлеташе са полурастављених усана Маргитиних.

Рајко ућута. Слушаше и гледаше само како Маргита дише. Не смеде да се макне да је не разбуди. „Уморна је јадница! Нека се бар испава. Ко зна на какве ће се нове јаде и невоље разбудити!“ говораше сам у себи.

И не могаше да одвоји очи од ње. Учини му се да тек сад први пут виде како су јој дуге трепавице и како су јој обрве право повучене, и како је бела у лицу, и како чудном милином њен гипки и вити стас дише. „Вала,“ говораше сам у себи, „ни дивна ћерка од Божуна Бана а Јанкова госпођа девојка, није лепша од ње!“

Тек то рече а у једној половини душе његове угаси се светлост те поста мрак, а у другој наста само нека тиха месечина. Све оно блато око њега блеђаше пред њеном лепотом, и мало по мало па као да га нестаде. Учини му се да је остао само с њом сам у свеколикој васељени. И онда опет онај тајни гласић у њему, од кога се већ једном препао био, поче да шапуће: [134]

„Благо оном ко њу као своју жену љуби!... Шта оно би с тобом јутрос у пећини, кад муња севну и гром пуче?... Тобож не смеш ни да се сетиш... и ти си ми неки јунак !... Ниси никада младу жену у уста пољубио, него си дочекао да прво млада жена тебе у уста пољуби... Шта ли сад чекаш?.. Јеси л’ кад год видео лепшу жену у Србина или у Турчина ? Како се гипкост њена уз тебе у оном мрачном ходнику приљубила била?... А куд оно залуташе очи твоје, кад је оно у своме наручју на сребрном столу, а из златног пехара, водом запаја?.... Је ли да је вредно било залутати?... Макни мало са лица њена на ниже погледе своје!... Што се бојиш?... Јелек је прикопчан, тесно прикопчан!... А куд је оно румени мерџан залутао био?... На каквој се чаробној месечини румен његова сунчевом топлотом напајала?... Је л’, каква се топлота из њега и каква милина из те топлоте у те разливала?!... Будало једна, прави би човек с мушким срцем та слатка уста већ до сада пољубио, тај јелек распучио, тај вилински стас пригрлио... веруј, не би се она срдила!“

Рајко скочи са свога места као да га гуја уједе. Отегну песницу, и лево и десно удараше [135] око себе, као да се бори с неким невидљивим џином. „Лажеш, сотоно!“ муцаше он ономе тајном гласићу; „лажеш! криво ти је што видиш поштену једну жену поред поштеног једног Србина! Али нећеш куд си наумио! “

Чело му беше орожено крупним знојем, који он сад узе брисати час десним час левим рукавом. Стојећки гледаше у лице Маргитино. Она се у сну нешто тако невино осмејкиваше, да је милина била видети је. Од тога осмеха као од неког сунчаног зрака осветли се душа Рајкова и онај тајни глас у њему умуче.

Седе опет поред ње и гледаше је. Она поче нешто спорије и теже да дише. Пови се мало на десно и лице јој се сад окрену право ка кубету од дворане. Нешто шапуташе, па се опет осмејкиваше и изгледаше тако срећна. Рајко, као неком тајанственом силом везан, не могаше да скине својих погледа са ње. „Бадава," рече сам себи, „што јест, јест ; и кад спава лепа је, а шта да кажем кад оним крупним црним очима узме да сипље благу ватру на све око себе, те све затрепти од радости и од топлоте!"

„Јест, тако је!“ прихвати опет онај тајанствени шапат; „него још ти и не знаш колико је [136] она и лепа и мила! Каква си несмелица нећеш никад ништа ни знати... Хајде, добро; али што не притиснеш бар један невин пољубац на њена уста? Она је у дубоком сну, неће се разбудити; а то бар није грех. Ето, питај дванаест сребрних престола владичанских: је ли грех да поштен млад човек без икакве непоштене замисли притисне један невин пољубац на топла, реци баш на слатка, уста једне поштене младе жене, па ћеш чути шта ће ти казати!“

Рајку закуца срце бурније. Као да га неко узе за обе руке и повуче, диже се и приђе к Маргити. Пригну се полагано над њеном главом, гледаше је из близа у обрве, у очи, у уста њена. Осећаше како топли дах њен образе његове милује; виде како она, у сну, прикупља усне, као да их спрема да приме или и да даду сладак један пољубац. А онај гласић у њему сад шапуташе истом брзином којом му срце куцаше: „не бој се, не бој се; није грех, није грех; а сласт је, сласт, сласт!“

Као да је омађијан Рајко осети жеђ за том слашћу, и као са неким пркосом самом себи рече: „вала ако је само слатко, па баш нека је и грешно!“ [137]

Али у самом тренутку у коме се својим уснама хтеде дотаћи њезиних, један други глас у души његовој викну му: „Душан те гледа!"

Рајко се трже и не дотакнув се оне сласти, исправи се, покри лице рукама и — побеже од Маргите. Одјури све на прстима кроз дворану право к мрамору, на коме цар Душан јахаше поносито свога коња од мегдана. Ту се просто стропошта на под; мало не заплака од бруке и срамоте своје; дуго држаше лице своје скривено на рукама, а кад се мало умири он диже главу, погледа кип Душанов и рече полагано: „опрости ми царе господине!" Па онда се диже на ноге, скиде капу, погледа к оној трпези на којој светлуцаху у драгом камењу крстови и у златном покову еванђеља, прекрсти се трп пута побожно и шапатом рече: „о часни крсте и свето еванђеље, одбите од мене нечастивог, који ме ето на зло навлачи!“

Осети да му се мир и крепост у срце враћају. Али не смеде ни погледати к оном ковчегу на коме млада Маџарица спаваше. Спусти се на под под ноге Душанова коња и намисли да ту будан ноћ проведе.

11

Није мислио да заспи, и опет га је умор савладао те је заспао. Није знао колико је дуго спавао, али кад отвори очи виде да је по рамену покривен својим малим гуњцем и да поред њега седи Маргита. Оклопила руке на своја колена, па га чисто покриваше кадифом својих топлих и меких погледа. Он се живо а застиђен подиже. Беше га некако стид, да она поред њега успаваног бди. Него га Маргита брзо изведе из тренутне забуне, показав руком танке млазове беле светлости, која са свода, а из неких цеви, падаше овамо под земљу, па целу дворану прекршташе са два велика крста од сунчаних зракова.

„Сад знам шта значе оне неколике цеви, што их видех горе у зидинама од града! “рече Маргита; па онда настави пуна збиље и сетности „био је дан кад се од старца растависмо; и била је ето једна ноћ; и ето нам ове зраке казују да је на пољу опет освануо дан, а нашег старца нема! Страх ме њему се некаква велика невоља десила те нам не долази! “

— „Нећу ти крити, госпођо, да и мене брига обузимље!“ прихвати Рајко исто тако сетан и озбиљан; „није вајде, ваља да гледамо шта ћемо. [139] Турци су нашега старца или убили или у Крушевац одвукли да га у тамницу баце, ил’ у прогон у Анадол пошљу!"

„Баш сам ти ја једна несрећна жена!“ настави Маргита све тужнија. „Не марим што ћу да се жива у гроб закопам, али да полагано умирем под притиском страшне мисли, да сам силазећи у гроб ставила на муке и уморила једну свету старост и једну невину младост... ох, како је то и горко и грозно!“

— „Не подаји се таквим мислима, него да пођемо одмах да тражимо излаза из овога подземнога двора. Ако није друкчије, мојим ножем просећи ћу стену, колико да се у пећину живи провучемо, па већ после како нам Бог да!“

„Да пођемо!“ рече Маргита; „али унапред знам да излаза нећемо наћи! По сну, који сам ноћас снила, пре ће бити да ћемо... или боље да кажем да ћу ја своје кости овде оставити!“

— „Ми Срби велимо: сан је лажа а Бог је истина!.... А што ли си тако ружно уснила?“ питаше Рајко с неком детињском радозналошћу.

„О, сан није био ружан; сан је био пун лепоте и милине, али, бојим се, ружно ће да значи. Помисли само, видела сам себе као дивно опремљену [140] младу невесту. На глави ми она дијадема, под којом јуче онесвеснух; од ње полазе све витице од бисера, па се спуштају низ моје образе и низ моје грло; стас сам утегла у један панцир од драгог камења. Сва трептим од светлости и блистам се од радости и тако ступам пред олтар једне велике цркве. Ту пред олтаром погледам ко ми је младожења, кад оно није више мој стари чича, него млад и красан један витез. Час ми се чини да га познајем а час да га не познајем. Поп се окрену њему па га запита: хоћеш ли да узмеш ову жену себи за друга кроз живот ? А он, на моју препаст, гласно викну: нећу! Тек се иза нас продра мој старац: попе, питај мене, ја сам им кум! хоће се они, хоће, само се ово момче стиди да призна; него чекај, да му најпре наместим срце! Па онда мој стари господин изађе напред, те моме младожењи прибоде на прса један накит у облику срца, а сав од рујног рубина, и онда мој млади витез рикну као лав да сва црква зајеча: „она је моја, за веки векова, амин!“ Е онда ме загрли; ја му поднесох усне, погледах га у очи, познадох га, вриснух и пробудих се! “ — „Биће да свака млада жена највише о накиту и снива!“ рече Рајко као да је некакав [141] старац пун искуства; „а колико ти је леп и китњаст тај сан, опет је он само уморна сенка, која је на твоје успаване трепавице пала од оног драгог камења и бисера, што га ено тамо на трпезама. Него хајдмо да тражимо излаз на божје сунце!“

Узеше са светњака у капели обе велике воштанице, па пођоше да виде има ли онај мрачни ходник гдегод каква излаза или бар краја. Очевидно је било да се ходник повија у круг. Пођоше најпре на десно, прођоше многа гвоздена врата и најпосле стигоше на једне степенице од камена, које су водиле на више до једне гвоздене плоче у таваници од ходника.

„Овуда немамо куда даље!“ рече Рајко попев се по степеници и покушавајући да плећима подигне ону плочу. „Да смо џинови и да имамо пун ковчег барута, па овде не би могли пролом учинити. Биће да су се на ову плочу навалиле хрпе од градске рушевине! Хајдмо сад у другом правцу натраг!"

„Нешто ме је страх да идемо у лево!“ рече Маргита; „старац ти је довикнуо да се држиш десно. Мора бити да је он имао неки узрок за то!“ [142]

— „Та већ само да отворимо очи да не крочимо у какав понор, а за друго како Бог да!“ прихвати Рајко.

И онда пођоше натраг у лево. Пролазећи поред капеле Рајко угаси своју воштаницу и остави је у куту од малих оних врата. „Ко зна колико ће нам дуго требати свећа. Да мало приштедимо. Доста је нека нас води та светлост у твојој руци! “

Рајко за тим сврати у прву од оних споредних сувота,те из једног ковчега извади једно старинско копље и њиме опрезно пипаше под, на који наступаше. Прођоше и ону стену испод које су из пећине овамо ушли. Опазише сад да је она и с ове стране обележена онаквим истим крстом, као што беше онај у пећини.

Прођоше повећи број гвоздених врата у зиду, десно од њих, па онда Рајково копље удари у једна друга велика гвоздена врата, која се беху испречила те затвараху ходник. На њима беху три тешке гвоздене полуге, прилично зарђале, са три велика катанца. Рајко удараше копљем неколико пута у врата, па онда рече: „иза ових врата има нека шупљина; или је опет ходник, [143] или каква одаја. Идем да донесем један буздован те да обијем ове катанце. Може бити отвориће нам се излаз на светлост ! “

12

Враћајући се с великим једним буздованом, Рајко још из даље опази како му Маргита, која бејаше остала са свећом пред оним вратима, маше руком да јој што пре дође; па кад јој се примаче, она му живо шапутом казиваше: „ходи да чујеш, има неко с ону страну врата!“

Рајко приђе и послуша за неколико тренутака. Доиста се чуо неки чудан а врло тихи шум с ону страну. Учини му се шта више као да неко пипа одонуд врата, као да се нека рука полагано пружаше уз њих, па их брисаше час на једну час на другу страну.

„Ко има тамо?“ викну Рајко; „ако си ришћанска душа, кумим те Богом и светим Јованом, јави нам се и помози да одавде изађемо !“

Нико не одговараше. Зачу се само као неко тихо звиждање или као пиштање врбове пиштаљке. Па онда, као да једна снежна грудва или нека мекана лопта, удари високо горе у врата под сам рагастов.

„Ако си човек по три пута те заклињем Богом и светим Јованом, казуј нам се! Ако си авет, у име свете Тројице и силом часнога прста, на Коме је Христос распет био, и силом Богородичиног сна, који ево у амајлији носим, позивам те, уклањај се са нашега пута!“

Тано викаше Рајко узбуђен, а по ртењачи просуше му се неки хладни жмарци. А Маргита се сва стресаше од како он помену авет и изговори онакву клетву. Него на све то сав одговор бејаше, што сад као нека пуна зобница удараше о врата неколико пута.

Рајко извади из недара једну троуглу кожну амајлицу, која му о црном свиленом гајтану бејаше о врату; преврети се три пута, пољуби је и онда је десном руком притисну на гвоздена врата и викну сад још већма узбуђеним гласом: „помози нам Боже и Богородице! Ако је тамо нека нечиста авет, нека се расточава пред вашом силом, и нека се чисти са нашега пута!“

Бадава. Једна лопта или некаква гужва удари баш на оно место на коме Рајко своју амајлију притиснуо беше, и онда опет нека дугачка рука брисаше врата по целој ширини њиховој.

„Није авет!“ рече Рајко са свим поуздано, окренув се Маргити; „да је авет утекла би! А [145] кад није авет другога се чега баш и не бојим. Сад ћемо видети шта је !“

Па онда Рајко узе живо да удара буздованом у оне катанце. Мора бити да су од вајкада били ту намештени па зарђали, јер се прва два брзо распршташе. Кад Рајко узе намештати и онај трећи на доњој полузи да му буде на бољој згоди за ударац, Маргита му метну руку своју на раме па му рече :

„Чекај молим те! Ко зна шта је тамо! Пре него што одбијеш и тај трећи катанац, одви мало врхом од копља ова врата, да видимо има ли светлости тамо!“

Рајко је послуша. Оштри врх од копља завуче између горње ивице од врата и њиховог оквира и не без јаког напрезања одви је од прилике за пола палца.

Никакав зрак светлости не паде кроз тај отвор у ходник, али и Рајко и Маргита на свој ужас опазише при оној слабој а црвенкастој светлости од воштанице, како се оним отвором, а изнад самог копља, провуче некаква дугачка црна игла, која се у врху цепаше у две још тање а устрептане игле, па кивно боцкаше час у напред, час у десно, час у лево. Маргита врисну и мало [146] што не испусти свећу: — „јух, змија! змија! змија! Спуштај врата Рајко! Спуштај врата! “

„Аох! да грдна ли је то нека змијурина ! Колики јој је језик! Мало ме њиме не палацну у образ !“ рече Рајко па трже копље те се врата приклопише.

— „Срећа те та трећа полуга држи! Тешко би нама било да си и њу одвалио!“ рече Маргита па се сва као стресаше. „Ух, пре нека ме и самсови растргну, пре нека умрем сваком другом смрћу, само да ме гадна једна змијурина не гута полагано као жабу неку! Рајко, молим те, хајдмо одавде! “

„Па куда ћемо ?! “ питаше Рајко; „,ја велим најбоље је склони се ти у једну од ових одаја, ја да обијем и трећи катанац, да пустим змијурину да полагано провуче главу, па да је буздованом размрскам!“

„Не, не, не! Никако!“ викаше Маргита преплашено, па узе вући Рајка за рукав од гуњца. »Можеш ти њу да не подесиш, може она да те жацне, па да на пречац умреш, може да те прогута! Не, не, никако то! Него ето да просецамо стену, па ако је не просечемо, онда ти кад видиш да сам мртва ради шта знаш!“

— „Ала, не бој се госпођо! Баш сам сигуран да ћу је убити! Само се ти склони мало!“

„Никако! никако!“ врискаше Маргита стресајући се од ужаса, па свом снагом узе вући Рајка даље од змијских врата. „Ако ме волиш ма за трунку, онда хајдмо даље од те змијурине!“

„Ако ме волиш ма за трунку, “ — те речи падоше на срце Рајку као зрна из пушке, па се у исти мах растопише у сладак мелем. Рајко осети како му срце закуца бурније и како му удари пламен у образе. „Да ли је волим ма за трунку?“ питаше сам себе, и онога часа нађе да треба да то што је она тако безазлено казала, исправи на прави његов значај.

„Што ја волим то је да ти свесрдно послужим; ето послушаћу те, кад велиш. Хајдмо да сечемо стену. Друго нам сад и нема!“

13

Рајко је с великом вредноћом прегао на посао. Али га је у брзо право очајавање понело да хвата. Изломио је своја два мала ножа, сломио је и свој велики нож из сплава, а није у стени начинио улом колико за своју песницу. Покушао [148] је са неким од краћих мачева, које пробра из оних ковчега, али не могаше ни с њима много да учини; врхови би им се или извили или затупили после неколико удараца, јер стена бејаше од оне чврсте врсте од које се жрвњеви праве. Хладан га зној пробијаше кад помишљаше да је треба најмање четири, ако не и пет стопа у дужину, две стопе у ширину и бар једну стопу у висину просећи! Да л’ ће моћи и доживети да је виде просечену ?!

Оно мало погаче већ су појели били; живели су сад о оно нешто ораха и неколико јабука. Од три ораха, које би узео из зембила, Рајко би један и појео, а два кришом натраг у зембил бацио, само да дуже потрају. Али с јабукама не могаше то исто чудо да чини, те да се једу и да их опет једнако у зембилу има. Маргита је сваку јабуку секла својом руком у кришке и не би загризла своју кришку, док не би видела да је Рајко загризао своју.

„Да делимо право као брат и сестра!" говораше му. „Овде смо као у гробу и смрт седи негде у једном од ових столова! Не пита се сад више ко смо и шта смо. Него да се са нашом заједничком несрећом боримо заједно као два верна [149] друга и сав терет да делимо подједнако. Ко се од нас двоје пре у гроб сломије, сломиће се пре не због неправде свога друга, него због неправде која је у судбини! Је л’ тако?!“

„Не може да је тако! Није право да ти на твоје женско раме примаш терет, који моје мушко раме може да понесе!“ рекао би Рајко, па узео опет да куца у камен.

После свакојаких мука првога дана, и пошто је поломио своје ножеве и исекао своје руке, и видео да са мачевима не може ништа, Рајко се присети те пресече једно копље испод самог оштрица, тек колико да има држаље, узе један буздован у десну руку, па с новом надеждом на бољи успех настави прокопавање.

Али већ на крају другога дана прокопавања нестаде им и последње капи воде, и осташе само са неколико ораха. Маргита, која је иначе тако разговорна била, ућутала се и постала суморна. Не хтеде се одвајати од Рајка никако. Седела би поред њега с главом наслоњеном на руку у тешким мислима. Кад би он уморен престао да куца и спустио руке, она би му из њих извила копљасто длето и буздован-чекић, па кушала да ломи стену. Првих дана могла је и да обије по [150] које зрно од стене; трећега дана уставила би се на четвртом или петом ударцу. Четвртог дана није могла да подигне чекић са земље.

Пети дан, који беше већ трећи како ништа окусили нису, беше склопила руке на рамену Рајковом, па на њих спустила главу своју. Паде у неки занос, у коме или није чула што јој он говораше, или не могаше речи да проговори. Бејаше се у лицу јако променила: образи јој спласли, очи дубоко упале, испод очију црни широки прстенови. Рајко осети како је клонула са свим онако на њ наслоњена и чињаше му се да јој се живот баш гаси. Тако му се нешто ражали, да с тешким и дубоким уздисајима само понављаше речи: „еј, јаднице моја, баш ти не би суђено да завичај видиш! Еј, јадна жено, баш ниси среће имала! “

Подиже је у своме наручју и однесе је као што би млад пастир јагње понео. Она само отвори трепавице па га уморним, и како се Рајку чињаше самртничким, погледом гледаше. Пролазећи кроз капелу Рајко се заустави под једним од најснижих кандила да је се нагледа. „Еј, јаднице моја!“ рече опет са тешким уздахом, и однесе је у велику дворану.

Тамо је најпре спусти на један од оловних ковчега, подметнув јој под главу опет своје гуњче. Отиде за тим доле к оним растовим столовима, изабра један велики плашт од златне тканине, у којој све бели кринови сребрном жицом извезени беху; однесе га и простре пред мрамором на коме стари деспот Ђурађ слушаше шта му ослепљени син уз гусле пева.

„Кад је воља божја да тако млада мреш, говораше Рајко, спуштајући Маргиту на тај плат, нека си бар између златних лавова и сребрних орлова, између пустог једног престола и једног деспотовића, који уз гусле гуди. Јунак, који је у животу плашт овај носио, неће се срдити да га теби, тако младој а тако злосрећној жени, на самрти твојој позајми! А кад смрт по мене дође, наћи ће ме да сам пред ногама нашег цара, — близу тебе, госпођо моја, јадна млада и лепа и добра жено!“

И онда отиде опет да буши стену.

С муком удараше буздованом у копље, и мораде се сваки час устављати да се одмара. Одмарајући се ношаше се све тужнијим и тужнијим мислима.

„Што ћу ето да умрем лаганом смрћу не марим, право је! Али што наведох ову јадну жену [152] да пође за мном да се жива у гроб закопа! Па онда сиромах онај старац! Куд нас беда његова на њ навуче! И кад бих могао да пробијем ову стену страх ме је прво, што бих видео, био би леш његов! Њега су Турци насигурно убили! Не може бити друкчије!“

Учини му се да нешто баш близу њега зашкрипе. Погледа и не хте очима да верује. Учини му се да се она стена с крстом полагано креће и на својој осовини љуља. Протре очи да види боље. Јест љуља се и повија се, али му се све поче око њега да окреће и несвестица га обузе, из које прену тек кад зајеча јасан глас старчев: „О децо, јесте ли ми још у животу?!“

Рајко скочи к отвору из пећине и викну: „Брзо оче, дај воде или вина ил’ ракије, дај ако се може да одржимо живот, који се у госпође гаси!“

14

Један сахат позније лежала је Маргита на покровцу једном пред пећином, а поред ње се беху посадили на маховинасто стење стари пустиник и Рајко. У зрацима сунчаним, а под мирисним [153] мелем-поветарцем планинским, Маргита оживљаваше као цветак, који је од жеђи на суши клонуо био, па се свежом водом заливен крепи и подиже. Благим погледом гледаше у старца и благо се на њ осмејкиваше. А старац узе да им прича шта се све десило од како се растадоше, па се прекидаше само да их понуди гутљајем неког јаког црног вина из једне мале чутуре.

„Е, децо моја!“ поче старац весело; „ко ће као Бог?! Право је рекао псалмопевац Давид: „кто Бог вели, јако Бог наш; ти јеси Бог, творјај чудеса!“ Моји добри сељаци донели ово вино да ме поткрепе, да их у смрти не осрамотим и да ме за смрт причесте; а оно се, ето хвала Богу, њиме сад враћамо из мртвих у живе! Дед’, кћери моја, један гутљај! Тако, нека ти је на спасеније! Дед’ Рајко! Тако синко! Нека ти је на здравље!“

Па онда и старац добро повуче и настави да прича:

„Ја да поганих самсова; онаког зверја још не видех! Кидисаше на онај крст у стени као исти бесови, па греби, па хватај зубма стену, па њушкај и копај под, па опет скочи; па циче просто да се помаме. Ама само што не проговоре: ето њих двоје одмах иза ове стене! Па онда појуре [154] напоље, па на зидине од града; нањушише на цеви оловне што воде ваздух доле, па да видиш ту белаја! Греби, па копај, па скичи, поплаших се, Бога ми ће раскопати сву урвину! А мене Турци стегоше; витлају голе јатагане око моје главе; „казуј где су?“ веле: „сакрио си их овде негде у овим урвинама!“ „Видите да овде нису; а ето вам урвине, ето вам планине, ето вас, а ето и ваших паса, па тражите. А да знам где су и то знам, и казаћу вам: „ено су у божјој руци!“ На пакост, наиђоше на твоју ластавицу и доведоше је! Што је доведоше ни по јада, али, кад хтедоше да пођу, ластавица неће да се макне од пећине. Уједа зубма, бије ногама, себи не да прићи. Море имадоше више муке с њоме него са мном. „Хајде у Крушевац санџак-бегу! “ рекоше ми. „Заветовао сам се,“ прихватих ја, „да за седам година не силазим ни у коју варош. Мојом ногом ја одавде крочити нећу; мањ да ме понесете силом на рукама!" И лепо натераше сељаке да ме низ брдо понесу, па после да ме метну на коња. Покајах се, али доцкан. И насмејао бих се, али ми не даде зебња шта ће од вас двоје на крај краја бити. Да вам дуго не дуљим. У Крушевцу ме затворише најпре у кулу, па онда сутра [155] дан изведоше пред санџак-бега. Некакав новајлија, дошао го као прст, па син навалио да се што пре и одене и огреје. „Јеси ли ти онај светац о коме луда раја прича, да се разговараш са царем змајским и да те змајеви однесу на крилима својим у Вилиндар, где пробавиш понеки дан и ноћ, па се тек опет у пећини створиш?“ питаше ме санџак-бег. „Ко шта може јадној раји? Она као дете сироче радује се да чује понеку бајку, па да је и другима каже. Што ти знам рећи то је да нисам светац, него грешник пред Богом!“ Ове би се још лепо свршило, али ето их моји сељаци да ме одбране и измоле. „Немој нам га, беже, амана ти! лепо он нас учи, вели нам: слушајте царске људе и будите им покорни, не буните се, не гините лудо, још није дошло време, а кад дође време доћи ће и човек! И ако онда будем жив први ћу вам казати: устајте, ево дође онај кога чекасмо!“ Удари се бег по колену, мишљах пуче чоха. „Зар баш тако?“ питаше. „Јест тако нам очију, лепо нас учи да ено вам покорни!“ „Учи вас да сте покорни док не дође земан! Је ли? Хајде на вешала с њиме!“ викну бег љутито, па махну сејменима да ме воде. Јаукнуше моји сељаци, па брже боље повадише [156] пешкире, одвезаше сребрне грошеве, те све један по један на сиџаде пред санџак-бега. „Аман, беже, поклони нам га!“ — „Јок, валах!“ рече бег презриво, па уста те ногом одгурну оне грошеве. „Носите те сребрне паре, требаће вам за ваше слепце и просјаке! а не бих вам овог бунџију поклонио, да ми дајете злато на кантар док га не претегне!“ Узеше моји јадни сељаци помаљати и по који дукат, те га додавати на оне сребрне купе, док ја не прихватих: „немојте људи! све једно је, једном мрети ваља; него молите се бегу да ми учини милост да заповеди, да ме људи његови обесе о најближе дрво до моје пећине, па ме после ви мртва скините и у пећину закопајте! Ето беже, то је све што те молим, а све друго нека ти је просто !“ Смилова се бег на сузе сељачке, згрну оне дукате и оне слепачке грошеве, и заповеди да ме обесе ето овде о један од ових грмова!... Деде, кћери моја, гутни један гутљај од жупскога лека!“

Старац весело додаваше чутурицу и Маргити и Рајку, напивши се и сам, па онда опет настави: „посадише ме на ластавицу и доведоше амо. Рекох Турцима: „док ви одаберете грану и наместите све што треба, ја да се мало помолим своме Богу [157] овде над пећином!“ Добри моји сељаци помолише опет сребрне грошеве и Турци присташе. Ја се спустих на колена, помолих се Богу из дубине душе, да се смилује на вас и рад вас на мене, и кад сврших молитву, не дигох се са клечања, него узех — звиждати. Звиждах, звиждах, док ти се поче да котрља озго са рушевина понека цигла, па камен; пови се коров, пови се трава, зашушта џбун, а мој стари пријатељ, цар смуковски, право к мени. Кад га Турци и моји сељаци угледаше, а они куд који, бегај и не обзири се ! „Змај, крилати змај, цар змајски, беште Турци да вас пламен његов не дохвати! Јаох, браћо, изгибосмо!" Поломише се Турци низ планину, побацаше и пушке и јатагане, оставише и коње и конопце. Ето биће ту негде и твоја ластавица! А кад ја остах сам, ја се прекрстих, рекох: „слава теби, Боже мој, слава теби! “ и потрчах да видим јесте ли живи. И хвала Богу, ето смо сви троје као из гроба у живот васкрсли!“

„Али ако се Турци врате, па још са самсовима?!“ прихвати Маргита тихим гласом и бојажљиво.

— „Неће, дете моје, неће! Сад ће Крушевац да ври, како су санџак-бегови Турци видели змаја, [158] са три круне и са три главе и са пуно три пара крила; како су поломили јатагане борећи се с њиме, и како су устукнули тек кад је змај почео да пушта модар пламен. Ето мени кроз који дан од санџак-бега поздрави, поклони и дарови. Сад сам ја овде сигурнији и силнији од санџак-бега у Крушевцу. А за све то нека је хвала прво Богу, а после моме пријатељу смуку, који се одазва моме звиждању. Него ви за то и не знате. Има овде од непамћених година један смук, добрих десет стопа дугачак, који се навикао на друштво пустиника и на млеко што га они од сељака добивају. Он лежи обично у једној одаји од подземног ходника, у коме сте ви били, а између двојих гвоздених врата!“

„Па то ће бити,“ прекиде га Маргита, „она змијурина коју Рајко хтеде да убије! “

— „Не!“ цикну старац, па састави веђе; „како јадан да је убије?!“

„Бога ми, да не би госпође, не знам како би се свршило! Ил’ би твој смук мене прогутао, ил’ бих ја њему главу размрскао !“ рече Рајко.

— „Еј, болан Рајко! па да си га убио прво бих ја сада висио на грани, а ви би двоје скапали доле под земљом! Хвала Богу! Хвала и [159] теби, дете моје!“ додаде старац, па се пригну да потапка Маргитину руку. „ Ти си спасла мога смука, смук мене, ја вас, а Бог све нас. Нека му је слава!“

15

У вече тога дана, и кад се већ добро смркло, велика једна гомила сувог грања горела је на највишој и најширој зидини од разваљеног града. То је стари пустиник давао знак најближем селу под брдом, да му се пошље један или два поуздана човека. Требали су му да проведу Рајка и Маргиту кроз Венчац до Космаја.

Маргита је сама спавала у пећини, а старац и Рајко седели су горе на градском зиду поред ватре.

„Ти си ми се, синко, много омилио,“ говораше старац Рајку; „све бих рекао да си ти онај кога одавно меркам, не би ли нашао себи једнога дана смену на овоме месту. Него, док не пођем даље, хоћеш ли ми право казати што ћу те питати ? “

„Ако нећу теби, који си божји угодник и без онога што си мени и овој страници добра [160] учинио, да коме ћу? Баш ћу ти све по истини казати!“ одговори Рајко.

Накашља се старац и два и три пута. Поћута мало, и опет се накашља и онда рече:

„Плот је слаба а дух је јак! Разумеш ти то?“

Рајко га гледаше пун чуда на толику ученост. Размишљаше за неко време као да се гњура у дубине оне мудрости; узе полагано и више самом себи понављати оне речи: „плот је слаба а дух је јак, “ па онда чисто са очајањем окрете се старцу: „бадава, оче, не знам ти ја то! А и како ћу? Ти видиш да сам прост сељак!“

„А разумеш ли оно што се каже: младост је лудост а ђаво не спава?!“

„ То знам! “

— „Знаш ли то по себи?!“

„Баш по себи!“

„Е, онда нема ништа!... Све бадава!“ рече старац невесело, и чисто клону пун очајања.

„Ама шта нема ништа? Што ми не говориш просто и отворено; што ме не питаш право?" прихвати Рајко живо.

— „Слушао си, ваља да, да хајдук изгуби и срећу, и мегдан, па и живот, чим пусти да му женско око срце запали, а рука његова обгрли [161] женски стас?! А колико ли више треба једно чисто и јако срце, да се један велики и свети аманет чува ?! Учинило ми се да је у тебе срце и чисто и јако. „Ево га нађох!“ говорах у себи и зарадовах се. Али ето, и сам признајеш, младост је лудост а ђаво не спава! Видим и сам није ти лако било. Свецима и испосницима су се јављале само маште и сеновите варке, па су имали муке да не поклизну; а ти си био пет дана на тешком месту сам, не са маштама и сенкама, него са живом женом, и младом и красном. Не би ми било чудо, да се показало да је дух слаб а плот јака. Тек опет жао ми је што се преварих!“

Сад Рајку ударише пламенови у образе; нешто као гњев усколеба срце његово. Више осећаше и нагађаше, но што разумеваше, шта старац сумња, и би му криво.

„Молим те, оче, стрпи се док ти све по истини испричам, па ме онда суди и ако је право баци се на ме и каменом!“ рече Рајко узбуђен и онда узе причати све по реду како га је, како рече, нечастиви три пута искушавао, како је трећи пут истина поклизнуо, али пао није, јер га је Душан од њених усана отргао. Веруј ми, оче, да је она будна била, па да ме је очима својим гледала, [162] не би мене нечастиви занео да клизнем, јер из њених очију, рекао бих, трепти и светлост и светиња од које нечастиви бега. Кад ме гледи и кад ми говори, као да ме невидљивим крилом закриљује од сваке нечисте силе и сваке ружне помисли. Срце ми се окрепи и радосно куца кад сам себи кажем: јесте, хоћу да светао сачувам и њен образ, и мој образ, и образ народа од кога сам! Хоћу да се у Маџарској и Маџарима хвали, како ју је Србин један пронео кроз Србију на рукама као свету амајлију!“

„Е, хвала ти синко! Тако треба!“ прихвати старац разведрен. „Ево сад што ћу да ти кажем : отпрати је у завичај, предај је у руке њеном мужу; нека види да њена чистота није посукнула ни од једне помисли твоје; врати ми се амо и сам са чистим срцем, ведрим челом и светлим образом и остани поред мене, да прихватиш да чуваш ову свету оставу, кад мене нестане. Ја већ видим да нећу доживети његов долазак, а ти си млађи, па по божјој милости и можеш га дочекати !“

„А кога то мислиш оче?“ питаше Рајко радознало.

— „Причаћу ти све на широко кад ми се, ако Бог да, из Маџарске здрав и светао вратиш. [163]

А сад кад си већ и онако понешто видео, да ти тек понешто кажем. У Светој Гори има манастир деспота Ђурђа Смедеревца; у цркви иза олтара има у зиду један тајни ужљеб, у ужљебу сребрна кутија, у кутији тајно писмо, које је сам стари деспот на кожи писао. У њему вели како је његов син деспотовић Стеван, изгубив очњи вид од беснила турског, постао духом видовит, чим би гусле у руке дохватио. Једног дана седео је уз колено свога седог оца и уз гусле казивао му, како ће да пропадне господство њихово и царство српско, и како ће једна страшна црна ноћ све да застре као мртвачким покровом. Стари се деспот заплакао. Сузе његове кануше на гусле, те ове одвугнуше. Млади гуслар виде каква туга мори срце у његовог старог бабе, и узе да га храбри, казујући му шта види у оној ноћи, у којој само манастирска кандила овде онде светлуцају, и у оној зори што иза те ноћи руди. Причаћу ти све потанко кад се вратиш, а сад само оволико: млади слепи деспотовић казиваше, како види да свањива дан, у који ће од некуд из ових планина, усред Шумадије, да се дигне човек, да народ ослободи. Његови јунаци не носе сребрне челенке, него само лишће од жирородног грма; његов престо [164] није ни од сребра ни од злата, него од растова стабла; и његов сабор није од властеле и владика у господским столовима, под кубетом саборне цркве, него је то сабор од сељака искупљених око једног грма! И његова највећа мука, коју мучи, није Турчин, него неслога српска и немаштина новца и оружја, тешка сиротиња. Кад је стари деспот све то чуо, заповедио је да се овде у ову оставу смести и оружја и један део његова блага. Не хтеде га остављати ни у Руднику ни у Кривој Реци, где је дворове имао у којима је радо становао, него је све то, полагано и кришом, дао да се донесе у подземне сувоте под овај малени градић, који је и онда слабо коме у очи падао. Па онда је страшном клетвом заклео све, који буду игумани његовога манастира на Светој Гори, да не такну ни једне аспре од тога блага, него да га с благословом његовим предаду, недирнуто, ономе ко ослободи Шумадију, те да има чиме довршити васкрс целог српског народа. Ето тога човека чекамо, на њ погледамо, њему се надамо. Знамо да ће доћи, знамо да ће изићи некуд исред Шумадије, само не знамо кад ће. Нека би ти, синко, Бог дао да га ти дочекаш, па да му ти ово благо предаш. Ето, какву [165] ти службу намењујем, и ето какав ти аманет желим да предам. Да си ми по сто пута рођени син, веће ти добро не бих могао желети!“

Рајко се диже, скиде шубару и приђе к руци старчевој.

„Хвала ти, оче, по хиљаду пута! Ако ми Бог помогне нећу те постидети. Сад ћу се двојином журити да предам госпођу њеном мужу, и тројином хитати да се теби вратим. А вала баш сад и да умрем, слађе ћу умрети после овога што од тебе чух, да ће доћи онај који ће земљу да ослободи!“

Старац се раздрагао па узе на широко причати о пророчанствима слепог а видовитог деспотовића, и о записима неким из књига и листина, којих је једна одаја, рече, доле под земљом пуна пунцата. „Вас двоје сте видели тек само пола од свега онога што све има под сводовима испод ових рушевина!“

Још су се били разговарали кад поче да свита и кад стигоше оздо из села два сељака с хлебом и вином.

Тежак им беше растанак. Баш се све троје заплакаше. [166]

„У теби нађох правога оца. И сад ето да се растајемо, може бити никад да се не видимо! Али знај, да ћу на тебе, док сам год жива, са љубављу једне благодарне кћери мислити. И на самртном часу благосиљаћу твоју доброту!“ говораше Маргита кроз плач.

„Бог нек те прати, и анђели његови нек те чувају! А кад се мене у срећи својој сетиш, помоли се својим чистим срцем Богу, да буде милостив грешном старцу Теодосију на Вујну!“

16

Сунце је већ било село, кад су њих двоје стигли на врх једнога Дунаву најближега од космајских висова.

На самоме врху испупчила се стена, гола и без маховине. Овде онде њен белутак беше прошаран крупним црвеним гранатима, као да је стена упрскана џиновским капљама крви, које су се, паднув на њу, и саме скристалисале. А овде и онде светлуцаху лиске од лискуна.

Испод ове стене у заветрини, а на ледини обраслој сниском, густом и мирисном травом, Рајко беше простро своје мало сиџаде и развио своју [167] црвену кабаницу. А док је он тако спремао за Маргиту преноћиште, брижљивошћу једне мајке и умешношћу једне танкоруке и окретне девојке, она обема рукама миловаше ластавицу по гриви и по глави и гукаше јој час српски час маџарски, као да се беше и сама претворила у сиву голубицу. Као да су кроз онај тихи сутон, изнад којега се на небу бледе звезде запаљиваху, и кроз оно једнозвучно журно зујање и жврчање скакаваца и бубица по ледини, азурни зефири с неба просипали дажду од симпатије на све што је живо. И овај мали коњиц са ситном главом, паметним очима и красним облицима, и ова млада жена, витка и танкострука, с лепим лицем од сунца препланулим и са очима од којих би сунце преплануло, и овај красан млад човек, којега невиност иде до простоте, а чистота осећања до витештва, — ово троје, и не знајући и не осећајући, чинили су три струне, којима је ово дивно летње вече на вису космајском допуњавало тиху своју хармонију.

„Бадава,“ окрете се Маргита Рајку раздрагана лепотом околине, „бадава, говори ти што хоћеш, али си ти Рајко човек, који има око за оно што је лепо и господско! Та стена горе изгледа [168] ми као да је мраморни престо цара змајског, и на овој простирци од зелене кадифе ти шириш своју-шареницу и твоју црвену кабаницу! Већ сам у две прилике долазила на мисао, да си ти некада ја ли цара ја л’ царицу, у двору царевом дворио!“

Насмеја се Рајко па рече : „вала то ни у сну нисам, мањ ево што сад тебе дворим! А није тешко тебе дворити. Све што овде хтедох то је, да те склоним да те не бију ветрови. Него није први пут да ти говориш као да си видовита. Овде је око нас по земљи пуно пљоскица од лискуна, а наш народ вели, да су то љуспе што падају од змајевских панцира, кад се змајеви туку. Биће да су се у старо доба и овуда тукли. Него ходи да се испнемо на тај змајевски престо, да видиш нешто што ће ти милије бити!“

Поможе јој руком својом да се попне по стени, коју су кише и снегови углачали, и онда њих двоје стадоше на највиши врх њен, једно поред , другог. Беше у оној дивној летњој вечери диван поглед. Чаробност му је порасла тајанственошћу којом она дубока мирноћа и онај танки сутон застираше брда и поља пред њима и свуда око њих. У даљини мало на десно и право пред њима неразговетно [169] се видело као једно уско и дугачко платно, па даље иза њега један снизак и раван тамносив млаз, који постајаше све тамнији и тамнији и ако се на њ само небо својом мутноплавом ивицом наслонило беше. Него испред тога сниског зида од збијене магле светлуцаху овде онде дугачке ватре.

„Видиш ли те ватре тамо?“ питаше је Рајко, показујући јој руком ватре на далекој ивици видика; „знаш ли шта је то?!“

— „Не знам!“ рече Маргита усколебаним гласом и нешто као устежући се.

„Оно тамо горе ритови с ону страну Дунава; а оно тамо иза њих, где су се небо и земља састали, то је — твоја земља Маџарска!“

Маргита живо удари руком о руку, па онда обема притиште главу своју, као да хоће да стегне сву памет своју, погну се напред и гледаше жудно у далеке ватре на обзорју.

„Је ли то доиста Маџарска?!... Рајко, немој да се шалиш са мном... Је ли то доиста Маџарска?! Јест, биће да је кад се у њој небо и земља састају! Ах, да сам те очима својим опет једном угледати могла, земљо моја!“ [170]

Па онда пружи обе руке према оној даљној даљини, узе говорити нешто маџарски својим јасним а уздрктаним гласом, и онда седе на стену, покри лице рукама и узе гласно јецати, готово онако исто као оно у капели пред иконом Мајке Божје.

Рајко се побоја да није излудела, кад оно поче да узвикује говором неразумљивим. Али кад поче да плаче и да јеца, он се полагано маче од ње, спусти се нечујно низа стену, а њу остави горе саму.

Наслонив се леђима на стену Рајко пусти погледе своје да лутају правцем к рудничким планинама. Неколике јако светле звезде трептаху над мрачном масом, која подупираше јужни крај неба. Лак и благ поветарац дуваше отуда. Из најближе шуме с ону страну долине, стуб од белога дима подизаше се право у вис, ваља да од какве ватре око које се беху чобани искупили. Рајко гледаше целу ону велику, а нејасно звезданим небом осветљену, слику, и осећаше како му се нека растуженост краде у срце.

„Еј, Боже благи, да л’ ћу доживети да њега у оним планинама дочекам?!“ говораше Рајко сам себи. „Ко зна!... А ко зна да л’ ћу икада [171] видети и оног доброг старца на Вујну?!... Их, куд је себе Морава! а куд још даље моја Расина! Тамо су негде иза оних планина!... Чудо, како ми се нека тежина на срце наваљује!... Ено ње горе где од радости јеца, а мени је овде дошло да се од неке нејасне туге заплачем! О, Рајко, та ваља да није што ћеш се овуда сам без ње враћати?!... Није то; није то; него ме за грло хвата и дави луда мисао, да већ можда никада ни видети нећу ове дивне горе и планине!“

„О, Рајко, Рајко!“ викаше га озго Маргита.

Онога часа заборави своју слутњу. Отрча јој горе, и нађе је још са сузним очима, али са осмехом на уснама.

„Видиш ли како се светли земља маџарска?!“ питаше га она.

— „Од запаљених ритова! Како не би?!“ рече Рајко шаљиво.

„Ништа за то. Моја се земља мени јавља ватром својих ритова, а ја је поздрављам ватром свога срца. А за ово опет теби хвала, мој витеже! Него хајдмо сад доле да ти причам што сам још у оној подземној дворани, усред оног блага, смишљала!“

Доле се посадише на шареном сиџадету око једног белог убруса, на који Рајко положио беше нешто погаче, млада црна лука, соли и млада сира. Прихватајући се помало Маргита говораше:

„Ти ћеш код нас у Нађ-Бањи да останеш док се не спреми све што треба за мој план. Видећеш, мој ће те старац носити као кап воде на длану. Он је стар, ал’ је добар, добар, већ до слабости добар! А мене воли не само као жену своју, него као да сам му кћи мезимица. Видећеш, неће знати шта да ради те да те награди. А ја знам како ће. Нека одмах купи јунаке драговољце, нека их наоружа и нека ти их преда да с њима једнога дана у Србију пођеш. Неће проћи година или две, а наш ће краљ опет да завојшти на Турке. А дотле би ти могао лепо код нас да останеш и да спремаш војску. А кад рат почне, онда ћеш ти као војвода Рајко од Расине, да продреш у рудничке планине, да дигнеш нешто од онога блага, њиме да искупиш војске колико ти год треба, те да своју земљу од Турчина ослободиш. Бојим се неће ме старац пустити, а волела бих да могу и онда да пород тебе будем, да појахам сиву ластавицу, да ти носим заставу [173] црвену са белим крстом! О... та дала бих половину од живота, само да тако заједном с тобом изађем пред нашега доброг оца на Вујну!“

Маргита говораше с пуно ватре; подиже леву руку и погледаше по њој горе у висину, као да гледа у крстату заставу, коју жеља њена већ ставила беше у њене руке.

„Хвала теби, госпођо, што тако лепо мислиш и желиш. Али од свега тога не може бити ништа. Не могу ја ни часа часити на твоме двору, него да видим само да те твој господин прими у своје господске руке, па онда одмах збогом. Ваља ми се враћати брзо светом оцу у Вујан!“ рече Рајко.

— „Од тога нема ништа!“ прихвати Маргита, ударив живо гласом на ону другу реч и махнув руком као и да покаже, како доиста од тога нема ништа. „ О, немој да ми квариш моје снове на јави, који ће једнога дана да буду на јави истина. Вратићеш се ти, али само као војвода Рајко од Расине, вратићеш се да ослободиш и усрећиш свој народ. И онда... онда ће доћи и дан у који ће се наћи жена, вредна да ти и по лепоти и по доброти буде мио друг у животу!... Збиља, Рајко.... ето смо нас двоје и под земљом [174] били заједно и ево нас под небом заједно, и свуда смо верно једно уз друго стојали, можеш ми се ваља да поверити... збиља, има ли гдегод жена коју волиш?“

„Како да нема?“ рече Рајко без устезања. „Волео сам своју мајку, волим, је и сада и ако је давно умрла. Волим и своју стрину Круну, која ме је очувала, волим и своје сестре од стричева, Павлију и Анђелију...“

„Што говориш као да си дете! Правиш се само, јер ти је мука да признаш!“ рече му Маргита нестрпљиво.

— „Чекај молим те, госпођо!“ прихвати Рајко и доиста се мало застиде; „ако ме питаш да ли сам обегенисао где какву девојку и да ли сам се верио, то нисам и ако у нашој земљи има пуно лепих и добрих девојака!“

„Знала сам да ти је срце витешко; сад знам да ти је и слободно. Благо жени која ће то витештво и ту слободу чистом љубављу за себе да веже! Ах, што немам млађу сестру, лепшу од мене и срећнију од мене! Бар бих се могла понадати да те једнога дана својим зетом зовем!“

Маргита говораше то полагано, озбиљно, свечано, готово и нешто мало тужно. Гледаше у Рајка неким замишљеним и благим погледима. Па онда склопи трепавице и држаше их склопљене и једва дисаше. Као да јој је душа одлетела у ројеве звезда, да тамо тражи звезду Рајкову.

Рајко се нешто мало збунио на оне њене речи, и не могаше одмах да нађе одговора; а кад га нађе, не смеде уста да отвори, кад виде како је она очи склопила па се у снове пустила.

Мало после па Маргита, дубоко уздахнув, отвори очи. Погледа по звезданом небу, погледа око себе, погледа у Рајка и онда тихо и разнежено рече:

„Како је дивно звездано небо изнад нас! Како је лепа и мирисна сва ова околина! Чисто бих волела да овде слатко заспим, па да се више и не пробудим!“

„А твоја земља, Маџарска?!“ питаше Рајко.

— „Јесте. Кад бих се већ морала пробудити, онда бих опет волела да прво што видим буде моја витешка земља, Маџарска, и... — ти, мој добри и верни витеже! “

„Е, само кад си задовољна мојом службом!“ рече Рајко пун задовољства, па се диже. „Време је, да погледам мало своју ластавицу!“

И оде к ластавици. А Маргита се огрну његовом црвеном кабаницом, изађе на врх стене и седе, прикупив кабаницу добро око себе, загледа се у оне далеке ватре и пусти се у слатке и тужне и опет слатке мисли.

1

Ваља терати добра два сахата на колима, па да се из Сегедина стигне у двор грофа од Нађ-Бање. Управо и нема пута, него се тера преко равнице, а по трагу других кола, правцем на исток к једној умци, на врху које има засађено неколико јабланова. Са врха те умке до у сами двор грофов нема више од пола сахата.

Сунце је већ било село кад се на оној умци под јаблановима зауставише проста једна кола, у која беху запрегнута три обична сељачка коња. Са кола скочи доле Рајко, дохвати најпре из сена своју дугу пушку, па онда хтеде прихватити Маргиту, али се ова, без његове помоћи, једним скоком, као хитра срна, спусти на земљу. Рече нешто на маџарски Маџару кочијашу, који потера [181] своје коње даље, па их заустави на подножју умке, да ту чека млади пар путника.

„Ето то је пред нама Нађ-Бања!“ рече Маргита Рајку, показујући му руком; „ова гомила кућерака трском покривених то је село; а видиш онај ред високих јабланова? е, то ти је пут који из села у двор води, а сам двор одавде не видимо, јер га заклања она шумица, која је двор са три стране обгрлила. Видећеш у њој пуно лепог дрвећа и наћи ћеш пуно хладовине!“

— „Да видиш већ сам се зажелео и шуме и шумског хлада. Ево два дана како се возимо по твојој земљи, нигде грма, нигде липе! Ако видиш по неки јаблан, то ти је све. Да није да понека шева прне с пута у вис, и да није погдекоје чапље, да се на једној нози стојећи замишљено загледала у бару испред себе, рекао би човек да је ово све једна безгласна и безживотна пустиња!“ говораше Рајко.

„Ех, у моме двору нећеш бити као у пустињи! Бојим се само да теби, тако озбиљном младом човеку, наша маџарска весеља не додијају. Не знаш ти какви су Маџари, кад се узму да часте и проводе ! Него да седнемо мало на ову плочу!“ рече Маргита.

— „Каква је то плоча?“ питаше Рајко показујући на један поширок бео камен, на који Маргита већ седе.

„Ово је гроб једног надзорника имања, који је ваља да пре својих педесет година умр’о и наредио да га овде сахране! “

— „Ух!“ рече Рајко, као згрозив се, „како можеш с једног гроба да погледаш на свој двор? Молим те, устај одатле, па ево да се посадимо на зелену траву под оним тамо јабланом.

Маргита му се насмеја, али га послуша.

— „Рајко,“ поче Маргита својим најмекшим и најслађим гласом, „Рајко, ето мога двора. Тамо ногом кад крочим ја сам госпођа грофица од Нађ-Бање. Овде сам још слободна, или управо овде сам још робиња, која је се помоћу твојом у слободу своје земље вратила. Мислим да ће ти се и „госпођа грофица“, у оном двору тамо, умети господски да захвали. Овде ти некадашња робиња из дубине душе захваљује. Рајко, ма шта да буде, твоју доброту и твоје витештво никад, никад, никад заборавити нећу. Ако на ономе свету, после смрти, буде слободно да се избере понешто са овога света, чега тамо да се сећамо, ја ћу изабрати [183] једно једино — да се сећам тебе и твоје доброте! Ти ћеш ме, знам, брзо заборавити.... И кад она срећна жена, којој је судбина наменила да једнога дана поред тебе стане, узме да носи твоје витешко име, онда је и право да ме са свим заборавиш!“

„Вала госпођо!“ прихвати Рајко озбиљно и невесело, „тешко је да се говори о ономе што може бити, али ми се чини да ни ја тебе никад, и да бих хтео, заборавит’ не могу! Ево сам се тако привикнуо теби, да ме збиља жалост осваја кад помислим, да ће кроз који дан доћи и дан, у који ми се од тебе растати ваља. Бога ми, да си ми по сто пута род, не би ми милије било што сам поред тебе, нити ће ми теже бити да се с тобом растајем. А већ није нам друго! Нека је хвала Богу који нас, ето, пред твој двор срећно доведе!“

— "О, још немој о растанку ни да помињеш! Него опет, и ако ће проћи времена доста, док ти сакупимо драговољце, опет ће једном дан растанка доћи!.. А кад тај дан дође, онда, тамо у оном двору, грофица од Нађ-Бање може само да ти руку стегне и речима срећу зажели. Али то није ни десети део, о, није ни стотинити део од онога [184] што Маргита осећа. Рајко... мој витеже од Расине Рајко.... дај да се Маргита с тобом овде опрости! Дај да се... као брат и сестра... пољубимо!“

Она се хитро диже, повуче га руком у вис, загрли га. Рајко скиде шубару; гологлав, сав уздрхтан од трепета, као да је пред страшном једном светињом, пригну главу и... пољуби је у уста. Она га не пушташе из свога загрљаја, него одмаче мало своју главу од лица његова; гледаше му право у очи, за неколико тренутака, неисказаном нежношћу, па га онда пољуби у уста по други пут, промуцав тихо: „збогом!.... хвала ти!“ Одмаче опет главу своју од лица његова, гледаше му опет право у очи, погледима у којима милина, чежња и туга усисаваху у себе погледе његове, и онда полагано наслони свој успламтели образ уз образ његов, за једно тренуће, склопи очи, и пусти да њене топле усне нађу његове усне и по трећи пут, пољуби их једним дугим, дугим пољупцем, као да јој тешко беше да одвоји уста своја од његових. Дрхтала је од милине. Кад отвори трепавице, очи јој беху пуне суза.

„Ех!“ рече са дубоким уздахом, кад се трже из заноса, „ово се Маргита с Рајком опростила!.. [185]

А сад, витеже Рајко, помози грофици од Нађ-Бање да у свој двор уђе!“

Узеше се за руке и пођоше низ ужу ка колима. Рајко ћуташе. Од силног узбуђења не могаше речи да проговори. Али корачајући поред Маргите и држећи је за руку не скидаше својих погледа с лица њена.

„Што си тако заћутао?" питаше га Маргита седајући на сено у кола.

— „Не знам ти ни сам казати! Велика једна милина растопила ми је срце у чудновату неку тугу, какву никада до сада у животу не осетих. Не знам ни да л’ је то управ туга, или нека жудња и чежња. Гледам тебе, а мисли ми се отимљу на доброга старца на Вујну. Јес’, слутња ме осваја, као да је смрт близу њега или близу нас! — Не, не ; немој да ти срце зебе у часу кад ето ћемо у твој двор! “

2

И Маргита се осећаше не само узбуђена, него и растужена и пуна неке чудне слутње. „Ко зна,“ рече, „можда је мој старац од туге за мном и умр’о?! Волео ме је !“ [186]

Уиђоше у село. Коњи касаху ржући, а кола звекетаху и зврктаху свима лотрама, као да ће сваког часа да се разглаве у све саставке своје. Разбудише се и такнуше срдито гуске и патке, што, дуж брлога испред кућа, беху задремале; излетеше пси из авлија и кидисаше на кола и коње што тако лупњавом будише мир успаваног села.

Маргити се поче да стеже лед око срца, кад опази да нигде у селу нема свеће или ватре у кући, ни жива човека на улици. Тек на самом излазу из главне, и управо једине, улице сеоске у алеју од јабланова, опазише једног сељака који, у некакве дубоке мисли занесен, корачаше лаганим и опет несигурним кораком к селу. Маргита устави кола и викну сељака.

„Молим те, брацо, је ли жив гроф од Нађ-Бање ? !“

— „ Је ли жив? Како да није жив!“ па се сељак гласно насмеје и испод трепавица погледаше поносито у своје дугачке и танко усукане брке.

„А је ли овде у двору?“

— „Је ли овде у двору? — Како да није у двору!“ одговори сељак, па се опет насмеја.

„А што вам је вечерас све село пусто?!“ [187]

— „Како пусто? Зар код толиких паса пусто? Кад би и пси знали да пију, онда би и они за госама својим у двор, и онда, онда би могла да кажеш село пусто! Него журите се, журите се, док не попију све!“ говораше сељак и посрташе мало на лево па на десно. Очевидно беше му тешко да се на ногама држи.

„Има некакво весеље у двору?“ питаше Маргита живо и под притиском неке зле слутње.

— „Весеље? Те какво весеље! Хоће да траје до зоре! Просидба, веридба, свадба, женидба, удадба, шта је управо не знам; али да је весеље, весеље је!“ И онда сељак, све подскакујући, оде у село да нађе, ако може, своју кућу.

„Рекао бих да се од двора чује свирање, певање и усклицавање, баш као да су сватови, а ено виде се и осветљени прозори од једне велике куће!“ рече Рајко.

„Терај право у двор!“ викну Маргита кочијашу.

Око дворишта од двора повлачио се један јарак, који је био пун воде. О ону страну јарка ишао је повисок бедем, утврђен јаким палисадима. Улазило се у двориште преко једног дрвеног моста, који се на ланцима могао привући у вис уз [188] зидине од капије. Двориште је било широко и пространо. Сад је све било запремљено гомилама и младих и старих сељака и сељанака, од којих једни играху уз циганска ћеманета, други загрљени у гомилице певаху, а већина их је седела уз дрвене столове око остатака од печених јагањаца и око још пуних боца.

Кад се на капију уђе одмах с лева била је сниска једна кућица, у којој је становао надзорник добара грофових са својом породицом. Пред том кућом кочијаш заустави своје коње.

Један велики црни рундов скочи на коње, па на кочијаша и некако срдито и зловољно лајаше крупним и промуклим гласом, као да је и сам већ неколико ноћи пио и певао те промукао.

„Кондор, Кондор, Кондор!" Зар да лајеш на своју госпођу? “ викаше Маргита, па сишав с кола приђе право к рундову, који, кад чу њен глас, стаде као да се скаменио, подиже главу своју право к њеном лицу, њушкаше живо као да усише мирис од овог живог цвета, и онда, радосно лајући, узе подскакивати око ње. Лизаше јој час руке, час обућу, па онда као слеп потрча, што брже може, у гомиле света по дворишту, лајући као да се помамио; па онда још брже натраг к [189] њој, око ње, уз њу, па онда јурну к степеници, која је из дворишта у главно здање водила, као да хоће да јави своме господару радосну вест, али се на средини степенице опет предомисли, те се у бесном трку врати к Маргити. Ова га обема рунама дохвати за кудрави врат, па га онда тапкаше по глави и тепаше му: „моје верно псето, мој верни стари Кондоре! ти си први да познаш твоју госпођу!“

У том изашла беше на врата од оне кућице једна жена у годинама, али још пуно крепка.

— „Ружо!“ рече јој Маргита, паде јој око врата и пољуби је у образ; Ружо, моја драга и добра Ружо!“

„ Али ко сте ви у тој чудној ношњи! “ питаше старица, па се изви из Маргитина загрљаја, и узе да је очима мери.

— „Зар да ме Кондор позна, а ти да ме не познаш ? О, Ружо слатка, зар не познајеш грофицу Маргиту?“

„Исусе, Маријо и Јосифе!“ врисну старица, па се пљесну рукама; је ли ово сан, ил’ је јава? Анчи, Марушо, децо, овамо те! Овамо !... Али шта ће ми они?!... Јест’, слатка, мила и добра моја госпођо! Јест’, то сте ви!.. О Боже, о Боже! [190]

Сам си је ти довео да име свога мужа од бруке спасе!“ И онда старица узе да јој љуби обе руке и заплака се љубећи их.

„Ходите, ходите, слатка моја госпођо, унутра у моју собу! Ви и не знате шта се овде збива! Ходите унутра док ја пошљем децу да зовну Мартина!“ И старица је просто увуче унутра у кућу.

Маргита рече Рајку да пође с њоме, а кочијаша упути да иде у штале.

У соби Ружа узе свећу па загледа добро у лице Маргитино. Маргита се тихо насмехну па рече: „Кондору није требала свећа да ме позна! “

„Јесте, ви сте и нико други! Ваше јединствене очи, ваш сладак глас! Та прво сам вас по гласу и познала! Слатка, слатка моја госпођо !“

Па онда Ружа остави свећу на сто, а сама паде на колена пред Маргитом; узе јој опет љубити руке по стотину пута, љубљаше јој колена и скуте, и плакаше горко.

„Еј, колико смо суза ми за вама пролили ! А колико смо вас оплакивали тек ових последњих дана! Еј, јадна, јадна моја госпођо, како је мало среће Бог вама дао, баш вама, који сте [191] према сваком тако пуни доброте и милости! Тек, шта ја говорим?! Нека му је по хиљаду пута слава, што вас је из чељусти оних поганих Сарацена избавио ! А ваља да ће дати да се сад и ова гадна комедија овде на добро сврши!“

„Али, драга моја Ружо, о чему ти то говориш?“ питаше је Маргита. „Где је гроф? Страх ме да га мој изненадни појав не потресе тако, да му здрављу нахуди. С тога сам и хтела прво да видим тебе и твога Мартина, па да га мало спремите!“

— „Ох, слатка моја госпођо! Ви не знате какво је врзино коло овде! Ох, како да вам кажем?! Па стари се гроф жени!“

Као да је гром поред ње ударио. Маргита скочи са клупе на којој је седела, и притисну обе руке на своје слепе очи.

„Шта кажеш?!.... Стари се гроф жени?!“ викну она гњевно и сва пренеражена, па онда паде натраг на ону клупу.

— „Узмите мало воде, слатка госпођо! Приберите се; Бог је добар, па ће вам помоћи да учините крај свему овом покору!“ говораше Ружа, па јој, у једној саћи од калаја, додаде воду. [192]

„Према мени Бог никада није био добар. Он мене гони од како ме је из наручја матере моје отргао. Али, молим те, Ружо, казуј ми одмах све шта је и како је?!“ говораше Маргита са нешто мало више мирноће.

„Ево да чујете!" узе Ружа да прича.

3

„Знате ону проклету Циганку Манду, које је син био негда свирач у Борчије, па се после потурчио што га на вашој свадби избише? Е, стари наш господар прве године, кад вас Турци одведоше, није знао шта ће од жалости за вама. Слао је људе у Цариград, потрошио грдне паре, па ништа. Мислили смо свиснуће. Од муке звао је и Манду да му гледа у пасуљ, хоће ли вас наћи. Она му куја једна причаше, како је њему све узалуд што ради, како се ви њему не би хтели више вратити, па да вас он са свима маџарским витезовима на коленима моли да се вратите; да сте ви тамо где сте у великој срећи и великој сјајности; да управо Турци и нису вас заробили, него сте се ви договорили с неким младим и лепим везиром, да вас тобож силом одведе, а сад [193] сте код њега у двору на мору, где кад се сетите њега, старца, ви се грохотом насмејете. Па онда му је казала да све то ништа не мари, јер њему стоји у судбини тек сад срећан да буде, јер ће се убрзо оженити младом и лепом девојком, истина од простог рода, али која ће му родити два сина, који ће његово име са славом по свету да пронесу. Колико год ју је пута призивао, свагда му је то исто казивала. Па онда му је слала и друге Циганке, да му гледају у воду, или и у длан, и свака му је то исто готово од речи до речи лагала. Кад су му тако већ мало памет померили, Манда му световаше да отиде у Арад к некој старој Влахињи врачари, која може да учини да види своју суђеницу. Гроф се одвезао у Арад с Мартином, коме је све причао како је било. Отишао је седој Влахињи у млади петак, кад се смркло. Баба је наложила велику ватру на огњишту у кухињи. Кад је стигла поноћ, баба расплете своје седе косе, скине се са свим гола и узме чарати у ватру и кувати неку воду у једном тигању. Кад је вода прокључала, онда баба заиште од грофа његову златну бурму, коју је од венчања с вама носио; баци је у ону кључалу воду, те се растопи, као да је од жутог воска, а [194] не од злата. Па онда, слатка моја госпођо, помеша ту воду с некаквим вином, напуни један воловски рог и даде грофу да из њега три пута сркне. Иза тога баба баци нешто у ватру, што је пукло као гром, сва се кућа затресла, а кухиња се димом напунила. Баба онда узме грофа за руку, одведе га пред неки као долап у зиду од кухиње, који кад отвори рекне му: „гледај сад и добро утуви своју суђеницу да не погрешиш?" Кроз долап се видела једна сиротињска соба, али добро осветљена. На једној сниској постељи, а на црвеној поњави, лежала је лепа једна и врло млада девојка, готово са свим нага. „Гледај добро, гледај; не заборави онај младеж што јој као звездица на левом колену стоји!“ викаше баба. И гроф доиста виде тај младеж. Од те ноћи је стари господин постао други човек. Узео је да пије много више но пре, постао је љут и прек. Један пут на некаквом весељу угледа једну Циганчицу. Стадоше му очи на њој. Окрете се Мартину, који је био с њиме, па рече: „ето је она моја суђеница! Иди види чија је!“ „Па то је Мандина најмлађа кћи Сокица!“ прихвати мој Мартин. Одмах дај Манду овамо. „Има ли твоја Сокица младеж на левом колену?“ питаше је [195] гроф. "Има!“ рече Манда. — „Па што ти то дете кријеш од мене?!“ „За то што јој је осамнаеста година, а знам шта јој пише у судбини, па је кријем и отимам од тебе!“ А она кучка зна да га је омађијала и да је он сиромах у њеној мрежи. Није дуго потрајало док ето Манде и њене Сокице у двор. Стари господин сазва нас све у велику дворану па нам рече: „ово су вам од данас госпође. Слушајте њихове заповести. Коме није право, марш са моје земље!“ То је било одмах после Васкрса. Послаше тобож некога у Цариград да донесе написмено, како сте се ви потурчили, а неког другог светом оцу у Рим, да донесе благослов за венчавање. Тек је пре десетак дана стигао овамо и један и други, па предали та писмена патеру Амброзијусу. Каже мени мој Мартин: „лажу, лажу; нису се они макли из Сегедина; него су се онај црни патер и она црна кучка договорили, да поделе благо нашег јадног старог господина!“ Ето тако вам је! Од ово три дана весеље је, а сутра ће зором у Сегедин да се тамо венчају. О, слатка моја госпођо, сам вас је Бог довео да у последњем часу спасете и господина свога и кућу своју! “

Маргита се, сва бледа пребледа, само љуљала то на десно то на лево, док је Ружа причала. А кад ова доврши, онда она наслони чело на дрвени сто па бризну плакати.

„Ама шта је све ово, госпођо?! Овај се свет врти око нене. Ништа ти га не разумем. Што ти је те јецаш? Казуј за Бога шта ти је?!“ проговори Рајко пун бриге и забуне.

„Еј, мој Рајко! што не остах с тобом у Шумадији!“ проговараше Маргита грцајући. „Не знам како да ти кажем! Стид ме је од тебе, да оваку бруку у мом двору видиш! “

— „Ма шта да је не може бити твоја брука и срамота! Казуј, молим те, шта је?“

„Ето, шта је!“ прихвати Маргита горко; „мој стари гроф, ког сам толико пута хвалила како је добар и како ме воли, хоће сутра да се венча, и то с киме него с једном Циганчицом!“

— „Пих!“ узвикну Рајко и још нешто промрмља. „Али што да плачеш? Кад те твој господин види, он ће вратити невесту, па да је мила шћерца од Божуна бана, а некмо ли једна Циганчица! Хајдмо одмах к њему ! Нема места данас сузи од жалости, него само сузи од радости!"

„Право велиш, Рајко; хајдмо право к њему у двор! “

У који час то Маргита рече и устаде, један крепак човек са проседом брадом и косом, одевен у угарско руво од загасите чохе, уђе у собу. За њим се ушуња у собу и онај црни рундов и понизно приђе к Маргити, облизујући се и машући кудравим својим репом.

„Мартине, познајеш ли ко је ово ?!“ питаше Ружа.

Мартин гледаше за неколико тренутака у Маргиту, па онда подиже руке у вис, склопи их живим једним пљеском и рече: „о, хвала теби, наш велики Боже! Госпођо, предобра и премила наша госпођо грофице! Дајте милостиву руку слузи вашем. О, кад доживех да вас опет својим очима видим! “

И онда јој приђе, и обасу јој руке пољупцима и окваси понеком сузом.

„Мартине,“ говораше му Маргита озбиљно и свечано; „био си нам свагда веран слуга. Тако ти свега што ти је мило, буди ми у овоме часу веран пријатељ! Пођи пред нама, одведи нас у дворану где је гроф, отвори врата и викни да сви чују: „ево је грофица Маргита од Нађ-Бање!“ [198]

— Не! премилостива госпођо грофице, не ни пошто! Они су сад сви трештени пијани. Пијан је чак и патер Амброзијус, а већ знате нашем господину никад није много требало! Ко није пијан, то је она црна змија Манда и њена кћи. А Манда је готова на свако зло. Начиниће гунгулу и убиће вас онде пред ногама господаревим! “

„Па шта да чиним ?!“

— Да чекате док се истрезне!“

„Кад ће то бити?! Они могу да остану да пију до зоре, а зором, рече ми Ружа, кренуће се у Сегедин на венчање!“

— „То је истина! “ рече Мартин очајавајући.

„Нема друго, него одмах сад ја идем да растурим лажне пријатеље. Ако ме ко нападне, имаће ко и да ме брани. Ако не би ти хтео, Мартине, ево ко ће!“ рече Маргита, показав руком на Рајка.

— „Та како вас не бих бранио! Бранићу вас па да погинем. Волим пред ногама моје племените и добре госпође погинути, него поред оних циганских врачара господовати! Ружо, дај ми мој ловачки нож! “

И Мартин припаса испод атиле ловачки нож. Замоли Маргиту да каже Рајку да остави онде [199] у куту од собе своју дугу пушку, јер ће му у случају невоље довољно бити оружје што га за пасом има.

„Хајдете сад у име Божје за мном, и нека нам је сам Бог у помоћи!“ рече стари Мартин, па пође напред.

4

Прођоше кроз гомиле веселих и више или мање пијаних сељака. Успеше се уз камените степенице. Уђоше у пространу једну и добро осветљену дворану, које зидови беху искићени роговима од јелена и главама од медведа и курјакова, све то споменима на лов, по гудурама великог једног добра што га гроф имађаше у Сибињској. Беше ту пуно слугу, који насипаху празне боце и кондире вином, да буду готови да се носе у велику дворану. А из те дворане, кроз мало ошкринута двокрилна врата, долажаше кроз дивљи некакав чардаш, што га Цигани свираху, врева од живог разговора и звека од пехара, чаша и судова на столу.

Кад њих троје дођоше већ до самих двокрилних врата, Мартин их руком устави, па онда шапну [200] Маргити: „да причекамо док Цигани сврше овај чардаш, а сад су већ при крају!“

Маргита метну своју десну руку на лево раме Рајково, па ту наслони своју главу. „Пусти ме,“ рече му шапутом; „да се на тебе наслоним.... Хоћу да паднем, тако ми срце куца а колена клецају! Ох, мој Рајко, што не остасмо код онога доброг старца! Ох, куда ли нас двоје сад идемо?!“

„Притврди своје срце, госпођо! Знам ја како ти можеш храбра да будеш! Даће Бог, све ће добро бити!“ рече Рајко храбрећи је. Али му и самом срце бурно куцаше.

Последњим једним живим ускликом и шкрипутом жица стаде чардаш као да је сабљом пресечен. Осу се лупање песницама о сто и усклицавање гостију. Па онда неко повика да се утишају, те да се чује здравица, коју ће пречасњејши патер Амброзијус из великог хришћанског милосрђа да напије садашњој Румели Беглер-беговици некадашњој грофици Маргити од Нађ-Бање.

„Силенција! Силенција!“ викаше гост госту те се начини читав урнебес од силенције. Али кад последња силенција угуши претпоследњу, кад у томе брзоруки момци напунише све пехаре редом, онда један старачки а промукли глас озго [201] са зачеља закреча несигурно: „наш будући кардинал од винове лозе има реч!“

Устаде патер Амброзијус у мртвој тишини и тек се накашља, а двокрилна се врата расклопише силним једним ударом, Мартин, са поносито уздигнутом главом, крочи у дворану и гласно и чисто усклицавајући викну:

„Њено високоблагородије, премилостива госпођа, грофица Маргита од Нађ-Бање!“

И онда се склони на лево и дубоко поклони пред Маргитом, која у њеном турском руву ступи мирно а поносито у дворану праћена Рајком, који у левој руци ношаше своју шубарицу, а десну спустио беше на велики нож за пасом.

У великој дворани зидови беху покривени сликама грофова од Нађ-Бање кроз последња два века. Озго са таванице спуштао се многокраки позлаћени светњак, у коме је горело ваља да четрдесет воштаница. У једном куту дворане једна гомилица Цигана удешаваше тихо ћеманета. За дугачким и широким столом, који се чисто угибао под сваковрсним јестивом и пићем, седело је бар двадесет и четири госта. Ваздух беше топал, загушљив од дима воштаних свећа, испуњен паром од пецива и пића. [202]

Горе у самом зачељу седео је у високој наслоњачи стари гроф, седе браде и седе косе, округла, мрка и зажарена лица, одевен у богато маџарско руво, са широким златним пасом, о коме је висио један кратак шпански штилет, са дршком позлаћеном и драгим камењем искићеном. Поред њега десно седела је, у онако исто високој и богато искићеној наслоњачи, млада једна девојка, загасите боје у лицу и црних очију, — црних и светлих, али без душевне топлоте, као да нису два девојачка ока, него само две црне маслинке. Није имала венац на глави, али је била обучена у белу свилу, а на повисоком и танком врату носила је низове од бисера и драгог камења, што својим севањем само још више изношаше на видик топлоту њеног лица. Лево од старога грофа седела је у трећој наслоњачи жена већ у годинама, црне масти, одсудно циганскога типа, обучена у хаљину од љубичасте кадифе, са пуно тешких златних ланаца о врату и по грудима.

Кад оне речи Мартинове пројечаше, патер Амброзијус испусти из руку један велики воловски рог, сребром окован а пун вина, који беше дохватио да напије здравицу. Вино се просу по [203] столу, а патеру клецнуше ноге, те паде доле у столицу.

„Грофица Маргита од Нађ-Бање!“ промуца стари гроф, и она му се дворана поче да окреће. „Шта то рече Мартин?!“ питаше он час младу Циганчицу десно, а час матору Циганку лево.

„Та зар не провидите лукаву игру старог лакрдијаша Мартина? Шта сте се следили и укопали? Та ово је маскарада!“ викаше оздо иза стола један од млађе господе, који се још не бејаше са свим загњурио у вино.

„А, тако ли је? Лакрдија, маскарада!“ јечаше промуклим гласом стари гроф. „Молим, молим Румели-Беглер-беговицу нека седне поред барона Отмара — гле, мало не рекох Османа! Ха, ха, ха! Барон Осман је удовац, могли би се још ноћас погодити, па нека је сутра два венчања! А, шта велите?!“

Гракнуше пијани гости у смех и у кликтање и у пљескање.

„Мартин ће скупо да плати ову луду шалу! “ промрмља Циганка у љубичастој кадифи и подиже према Мартину стегнуту песницу.

„Овде, господо," зачу се јасан, а сада и пун свечаности, глас Маргитин; „овде, господо, има [204] само једно место, које грофица Маргита може да заузме, јер јој с правом припада, а то је: место поред свога мужа!“

Праћена Рајком, као сенком својом, она корачаше господствено право к зачељу. Сви је гости сад гледаху запрепашћени, неки с отвореним устима, али на која не могаше ни једна реч да изађе. За неколико тренутака владаше мртва тишина.

Маргита дође до младе Циганчице. Погледа је оним широким и меким погледима својим, у којима не бејаше у том часу гњева, него само сажаљења.

„Дижи се са тога места, дете моје!“ рече јој благо. И Циганчица се без речи, освојена и оним погледима и оном благошћу, диже и отиде иза наслоњаче своје матере.

„А ти, гадна црна мађијанко, дижи се са те столице, па овога часа напоље из овога двора у чергу, да не нађеш пут у тамницу!“ И сад из очију Маргитиних сипаше ватра гњева, и она махну руком величанствено, показујући Циганки пут к вратима.

„0, о, о, грофе,“ јекну Циганка сва дрхћући од гњева; „ако ваше слуге имају слободу [205] и такве лакрдије да збијају, хвала вам лепо на господству! Тако што у Цигана нема! А ти безобразна комедијашице, напоље одавде!“

Диже се једна граја, којој се прави значај не могаше да ухвати. Тек сви гости узеше викати: „е, е, е, то је много! Доста лакрдије!“ „И ја велим: доста лакрдије!" рече Маргита мирно. „Избављена из турског ропства, витештвом овога младога Србина кога овде видите, похитала сам своме мужу и своме завичају. Аладаре, зар ме доиста не познајеш?.... Твој слуга и твоје псето познали су ме одмах!... Господо, зар нико од вас не може да ме позна? Силађи Јаноше, зар сам толико остарела да ме не познајете? Бароне Отмаре, зар ме ни ви не познајете?!“

„Устајте господо!" викну барон Отмар, па скочи на ноге; „устајте, господо, ово је доиста глас грофице Маргите!“

„Шут, шут, шшш!“ заћуткиваше патер Амброзијус барона.

„Хе, драга моја, како ћу ја да те познам, кад те не познаје онај који те је грлио?! Ха, ха, ха! О хо, хо, хо!“ церекаше се пијани Силађије. [206]

„Ељен Силађи!“ викну промукло стари гроф и удари песницом о сто. Гости прихватише усклик и удараше песницама о сто, као да су се помамили. Отмар тресну своју столицу на под и изађе из дворане, кршећи кроз зубе маџарске псовке.

Стари гроф махаше рукама, дајући знак гостима да се утишају, па се онда диже. Циганка му нешто шапуташе на ухо, али је он нестрпљиво одгурну и рече: „торњај се од мене, црна сотоно, не знам те шта мумлаш!“ па се онда окрете гостима и поче што јасније могаше:

„Сви знамо како је грофица Маргита као неблагодарна куја, незадовољна са старим мужем одбегла за младим... хеј, патеру, како се зваше онај ?!... Мандо, како се зваше онај?!... Јест Румели-Бенглер-бег. А да није то тамо Бенглер-бег?!“ рече пијани старац, па се окрете према Рајку и гледаше га за неколико тренутака.

„Могао би бити!“ настави даље; „млађи је од мене; биће да је и лепши од мене!... Хеј ти, гарава моја голубице, где си? Дед’ овамо, право и само право! ко је лепши, ја или онај тамо Бенглер-бег?... Ја! тако, то је право, тако се ваља!“ [207]

Диже се опет граја од усклицавања у здравље паметне Циганчице. Кад и то прође, стари гроф настави:

„Сад ево једне прилике, пала овде међу нас као с неба...“

— „Није с неба!“ прекиде га Манда љутито; пала међу нас из ноћи као из црног пакла!“

„Молим!“ викну старац строго; „сваки по реду !... Рекох ево ње. Туркиња, Чивутка, Рацкиња, ко ће је знати! Видим има очи, има стас. Каже ја сам грофица Маргита! Е, лепо; грофица Маргита има на левој страни... како да кажем... баш онде где јој срце куца, један плав младеж. Молимо... Молимо... покажите ви шта имате тамо где вам срце куца!“

Сад се тек диже урнебес од гласног смеха, од дивље вике: „ељен гроф Аладар! Дај чардаш!“ И Цигани почеше да удешавају жице.

У томе Манда, која дотле узалуд гураше Сокицу да иде да опет заузме десну наслоњачу, устаде, узе своју кћер љутито за руку и одвуче је и посади на њено прво место.

Маргити, која се била за неколико тренутака чисто скаменила, гледајући ово друштво, сад кад виде шта Манда на њене очи учини [208] прекипе. Она дохвати девојку за обе руке, па је просто као неко маче баци иза себе на под до зида.

Врисну Сокица. Манда скочи, узе чупати своје косе, па, с пеном на устима, цикну грозу:

„Ако си човек, брани своју невесту!"

Гроф тресну своју наслоњачу о под, па је превали, и онда — удари песницом Маргиту у лево плеће, и диже руку да је и по други пут удари, али му је у исти мах Рајко дохвати својом левом руком.

„Стани господине! Зар тако маџарски племић дочекује своју верну жену? Не срамоти свој образ и не греши своје душе?“ рече Рајко, па онда одби старчеву руку на десно.

Гроф се спотаче, посрну преко своје оборене столице, и паде. Диже се страшна вика од гостију и запомагање од Манде Циганке. Али нико од гостију да приђе грофу у помоћ.

Рајко се сам пригну, па га подиже на ноге. Гроф пун гњева крхаше грозну једну теретемку, тресну једном ногом о под, те му мамуза зазвркта, трже онај шпански штилет, па га сјури Рајку под ребра. [209]

Рајко трже пиштољ. Али већ у тренутку, у коме га запе, виде да је грехота убијати пијана човека. Окрену цев горе у таваницу и одапе.

Пуче пуцањ, погасише се скоро све свеће, утекоше Цигани свирачи, утекоше гости, Манда одвуче старца и кћер, и кроз два или три тренутка не остаде у дворници нико други осим Рајка, Маргите и Мартина.

5

„Бога ми, госпођо, ја сам ти рањен?“ рече Рајко мирно задевајући празан пиштољ за свој кожни пас.

— „Еј, мени тужној ! “ врисну Маргита, па се пљесну рукама, а срце јој се следи. „Где си рањен, јадни мој Рајко?!“

„Па немој се тако препадати! Неће ми ваља да ништа бити. Не бој се!“ говораше Рајко, па се још мало осмехну само да је умири. Али му лице поче нагло да бледи и жути.

— „Хајдмо одмах у другу собу!“ рече Маргита блеђа и од самог рањенога Рајка, па га узе под руку и поведе. „Мартине, преклињем те, пошљи одмах овог часа твога Мишка на коњу у Сегедин, [210] нека доведе два најбоља лекара. Нека поведе и за њих оседлане коње, и нека им обећа што год затраже, само да одмах дођу! А ти сам врати се амо и викни Ружу своју!“

„ Али... молим те... не препадај се! Више ме боли што те видим да си се препала него ова рана. Не бој се!... Неће ни бити ништа!" говораше Рајко све тишијим и тишијим гласом.

Тек су прешли оно велико придворје и ушли у једну велику собу, у којој је уз зид према прозорима била једна по сниска а велика постеља са меканим свиленим перинама и узглавницима, кадифеним покривачима и завесама, које се са таванице из једне позлаћене грофовске круне спуштаху — а Рајко са тихим уздахом рече: „баш да ми је да седнем... ноге ми клецају!“

„Ево лези на ову постељу!“ рече му Маргита. — „А, то не, много је господска!... Куд ћу ја тамо... Него ево овде на овај миндерлук испод прозора!... Куд ћу ја тамо... оно је,“ па се Рајко опет насмехну, само да Маргиту охрабри, „оно је тамо ваља да постеља... младе невесте!“

„То је моја постеља... слободно лези... знаш да си ми као брат, а овако рањен и више си ми!“ говораше Маргита нежно. [211]

— „Твоја постеља?“ муцаше Рајко, и онда се загледа за неколико тренутака у кадифене завесе од постеље. „Доста је што могу да је одавде погледам... Знаш како ми је?... као да си ме увела у неку цркву! “

Врати се Мартин носећи велику чинију воде и оцта од руже. Дође и Ружа с убрусима, превојима и пуно некаквих меких тканина.

„Не брините се, госпођо,“ рече јој Мартин; „Мишко већ јури путем у Сегедин. Ја ћу сад да отпашем младога витеза и да му превијем рану.“

Маргита и Ружа изађоше у предворје.

„Боље је ходите амо на степенице да дахнете чистим ваздухом. Тако сте бледи и тако дрхћете!“ рече Ружа Маргити, која ћуташе па се само стресаше, као да је у грозници, и ломљаше грчевито своје прсте. Даде се као неко дете извести на степенице.

Двориште беше празно. Изгледаше као неко пусто разбојиште. Оборени столови, поразбијани крчази, разбацане клупе; овде и онде понеки сељачки шешир и по гдекоја женска марама. Из села и у даљини чуо се топот од коња и звркат од многих кола. [212]

„Гледајте само, слатка и милостива госпођо,“ узе Ружа да говори; „гледајте само како се сви очистише!.. Као да је вихор ветар духнуо па их као плеву и прашину однео!... Знате како је то чудно било. Ја стојим на вратима од наше куће, па ослушкујем шта ће бити у великој дворници. Тек пуче пушка, а господа да се поломе низ степенице. „Дај кола, коње, дај коње! Кола, кола овамо! Прежи коње!“ викаху, па сви јуриш к шталама. А сељаци се усплахирише и запиташе: „ама шта је то ? Шта се то десило ?!“ Тек неко од господе рече: „дух се јавио, вампир, авет!“ Јао да сте само видели! Дрекнуше сељаци: „беште, ето вампира, ето авети!“ па онда све један преко другог! О, сачувај ме Боже, остарела сам а овакво чудо до ноћас не видех ни у сну!“ Маргита је по свој прилици није ни слушала. Она гледаше на небо у неколике ситне и бледе звезде и ломљаше грчевито своје прсте. Па онда гласом пуним очајања рече:

„О Ружо слатка, шта ћу ја ако он умре!“ — „Неће ваља да умрети!“ прихвати Ружа. Даће Бог да рана није опасна. Доћи ће лекари, а на великом су гласу. Неће ваља да тако млад и тако красан и тако због ничега умрети!" [213]

„Ах, ти не знаш, колико је то једно чисто сунце од човека!... Него како је твој Мартин спор!... Тек опет хвала му; шта бих сад без њега радила!... Иди види, можемо ли се у собу вратити!"

Ружа оде до врата од оне спаваће собе, ошкрину их, завири и онда махну руком Маргити да дође.

"Метнуо сам му хладне крпе на рану и привезао је!“ говораше Мартин шапутом. "Него, ето видите, обнесвеснуо је! Бојим се рана је на злом месту ! “

— „Еј, мој Рајко, зар ово да ти је награда за твоју витешку службу?!" говораше Маргита грцајући без суза. Седе поред њега, па се тужна загледа у његово бледо лице и склопљене очи. Узе умакати своје прсте у сирће од руже, па му онда њима полагано и нежно превлачаше чело и трепавице.

„О Мартине, зар нема нико у селу ко је вичан ранама ? Има ли какав стар човек или каква баба видарица?!“ питаше Маргита све шапутом, као да Рајка не разбуди.

— „Па нема, госпођо; све је то просто! Него опет, послаћу момке нека трче од куће до [214] куће, нек разбуде ко год спава, нек растрезне ко је још пијан, нека распитају и доведу амо свакога, ко ма и уображава да нешто зна!“

Кад Мартин отиде Маргита још за неко време својим, од ружиног оцта мирисним, прстима, миловаше чело, очи и образе Рајкове, па онда ће шапатом да запита:

"Ружо, верујеш ли ти у Бога?!... Верујеш ли да он може да помогне само кад хоће, и верујеш ли да он хоће да чује молитве?!“

— „Јаох мени, моја слатка и милостива госпођо, како то питате?!... Та како да не верујем! Та он једини и може да помогне кад нико други не може! Ко је подигао моју Марушу из великих богиња? Сви лекари и све видарице рекоше: нема ништа од ње! Ја му се молих да је придигне, па ма и богињаву и слепу, само нека ми дете живи! И он чу моју молитву и подиже је! А Маруша му се једнако и на глас молила: боље да је и закопа, него да јој остави лице богињаво. Па и њу је чуо. Ето у моје Маруше лице глатко као лист од божурова цвета!“

„Иди, слатка моја, иди клекни и моли му се нек не да смрти младог овог витеза!“ шапатом [215] је преклињаше Маргита, те Ружа одмах отиде у један кут од собе, спусти се на колена и узе се молити Богу за Рајка.

6

Док се Ружа на коленима, Богу молила, Маргита немирно, а с прекрштеним рукама, корачаше по соби. Беше се пустила у неке дубоке мисли. У души јој је беснила тешка једна борба: борба срдње на Бога и брига за Рајком, борба веровања са неверовањем. Узе мрдати главом, као да сама себи каже: „не, не, то нећу! то не могу!" Неверовање је било јаче од веровања; горчина је била јача од љубави.

Па онда стаде поред Рајка, који нешто теже и спорије дисаше. Гледаше га неизмерном нежношћу. Узе опет да му чело и очне поклопце превлачи мирисним прстима својим. Очи јој се напунише сузама. Узе кршити руке своје, па их онда склопи, подиже увис, држаше их тако склопљене као да се Богу моли, па онда се спусти на колена поред ниске софе, на којој Рајко лежаше, и поче да говори:

„Ево ти опет подигох руке, и очи, и срце, ево падох преда те на колена. Била сам у бунту [216] противу тебе. Веровала сам да си силан, изгубила сам била веру да си милостив. Знала сам само за немилост твоју. Љубила сам те, а ти си ме гонио. Осмех моје невиности удавио си у потоку горких суза мојих. Ранио си ме првом стрелом, кад си ми младој младу и нежну матер отргао, а мене хладној туђинској нези предао. Ранио си ме другом стрелом, кад си мој први девојачки занос, чист пламен невине једне љубави, погасио буром мојих уздаха и даждом мојих суза. И опет нисам роптала. Још сам се теби исповедала, теби молила, у тебе уздала и тебе љубила. Предао си младост моју старцу једном. Нисам ни на то роптала. И ако нисам могла у старцу да нађем одговора чежњи својој, знала сам шта ми је дужност. И онда си пустио да ме аждаја агарјанска у своју чељуст дохвати. Ох, чинило ми се да се мојим молитвама, мојим сузама, мојим уздасима, симпатички одазивље и само оно стење и камење у порушеноме двору српскога цара; али се ти њима ниси одазвао. Твој одговор на моје молитве биле су све нове и све страшније и грозније муке. Дошао је најпосле дан, у који је моје слабо и очајно срце рекло: па тебе или никако и нема, или ако те има, ти немаш ни милости ни [217] сажаљења! И онда сам се заверила да к теби више никад не подигнем очи, да пред тобом никад више не приклоним колено своје, и да се никада више срце моје не занесе молитвом к престолу твоме. Али се ево сломио бунт мој; сломио се понос мој; немилостивношћу својом водиш ме да тражим опет милост твоју! Ево ме клечим пред тобом, ево ме дижем очи к теби; кроз сузе моје срце те моје тражи. Чуј један пут у моме злосрећном животу глас моје молитве ! О, не дај Рајка смрти! Отми га, спаси га, подигни га ! Учини ми само ту једну једину милост, па да те благосиљам за све грозне своје патње, за све страшне немилости твоје ! Ево ти се заветујем: седам година живећу о хлебу и води, ићи ћу босонога од села до села, да свету проповедам: како је страшна твоја немилост и опет како је велика твоја милост ! О, само не дај ми Рајка смрти ! Узми од мене све друго што хоћеш, врати ме на нове муке, умори ме лаганом смрћу, само одржи њега и подигни га, и сачувај га онима, који су њему мили. Ако нећеш да се смилујеш ни данас мојим сузама, смилуј се његовој младости и чистоти срца његова, и смилуј се ономе добром старцу тамо у планинама !" [218]

И онда јој поток суза речи угуши.

Рајко дође к себи. Отвори очи и гледаше у таваницу. Окрете главу и виде како Маргита стоји поред њега, а крупне јој се сузе низ образе ваљају.

„Госпођо, немој да плачеш!... Нећу ја умрети... А баш и да умрем, па ништа !.... Истина баш не бих волео да ми је гроб овде у бари где нема ни липе ни раста. Еј, славна Шумадијо ! Некако је милије и умрети у теби, а некмо ли живети !... Сећаш ли се, госпођо, како је лепо на Космају ?!.... Збиља, не дај Боже да овде умрем, јави мојима у Расину, и старцу на Вујну... Пошљи паре за ону скелу !...“

Поћута дуго, па тек рече:

„Нека ми ватруштина мозак дохвати... Ова ми се соба окреће... Госпођо, где је Маргита ?“ „Ево Маргите поред тебе, Рајко ! Сад ће стићи лекари, па ће те извидати!" рече му она.

— „То је добро. Па ћемо онда заједно натраг у планине... Знаш, понећеш и ону заставу..“ и онда опет обнесвесну.

После поноћи Рајко поче да говори много шта у заносу, час разумљиво, час неразумљиво. Срце му брзо куцаше и ватра му беше образе [219] подузела. Маргита се није од њега одмицала. Нареди те јој Ружа извади из ормана најтање свилене тканине, које је око врата и на својим грудима носила, па их, натопљене хладном водом, полагаше на врело чело Рајково. Али што се зора примицаше, то његов занос бејаше све већи.

Један пут узе да као уз гусле попева:

„Ој, Маргито, моја верна љубо!

Додај мени крстата барјака,

Цар ме Лазо на Косово зове!“

Још једном дође лепо к себи. Гледаше пуно отвореним очима око себе, загледа се подуго у Маргиту, па јој врло тихим гласом рече : „ако се деси... јави старцу на Вујну!... О, моја добра госпођо, колико ти досађујем!... Хвала ти... и опрости ми! “

Маргита не могаше речи да проговори, него га погледима из сузних очију миловаше нежно.

Пред зору је Рајко почео опет да бунца. Час говори с Краљевићем Марком, час са Сибињанин Јанком, час са Голубаном. Таман је бледа зора почела да свиће, а он рече:

„Голубане....

Ја опремих своју ластавицу,

Хајдмо сада у поље Косово,

[220]

А нашему кнезу честитоме,

Хајдмо....“

То су биле његове последње речи.

Стигоше мало после лекари из Сегедина и нађоше да је у Рајка срце престало да куца. Кад то рекоше Маргита пред њима и пред свима својим млађима паде на Рајкова прса и плакаше у глас. Да јој је био једини брат од заклетве, или син јединац, не би га могла топлијим сузама облити ни дубљим уздасима окадити.

Кад је силом подигоше, она кроз сузе и још једнако јецајући рече лекарима и свима присутнима:

„Није ми брат, није ми вереник, није ми љубазник, није ми никакав род, и опет ми је милији но да ми је и љубазник и вереник и најприснији и најмилији род. Нико од вас не зна колико је он невин и племенит био. То је био један истински беспрекорни витез. Ја једина знам шта сам у њему изгубила; а ни ја не знам шта је све његова земља у њему изгубила! “

7

После тога првог и бујног излива суза као да је ових у Маргите са свим нестало. Нико је [221] више не виде да се заплаче. Али је почешће наређивала да је оставе саму поред мртвог Рајка. Са свечаном мирноћом издавала је заповести за његову опрему.

„Опремићемо га," говораше Мартину, "као да је племић од ове старе господске куће. Ковчег од углађене ораховине нека се постави белом свилом ; тај ћемо положити у ковчег оловни, а овај у ковчег од растовине. На сребрном штиту на овом растовом нека се урежу речи: „Србину, од Расине Рајку, витезу без замерке — Маргита.“ Имате ли гдегод босиљка, Мартине?!"

— „Немамо тога овде, госпођо!"

Пошљи одмах у Сегедин нека се тамо у српскоме крају потражи. Не жали платити!"

Мало после опет зовну Мартина, па му рече: „Ево ти кеса са пет стотина талира. Најми у Сегедину лађу, која ће Тисом па Дунавом да носи мене и ковчег Рајков у Србију. Па онда иди преким путем у Београд и извади од турске власти допуст, да мирно сахранимо Рајка на Космају, на оном изданку, где има змајев престо. Спреми све што треба и чекај нас на обали више Гроцке."

Узалуд и Мартин и Ружа наваљиваху да одустане од свега тога. „Немојте тако!“ говораше им она; „пустите ме да имам ту једну утеху, да сам испунила последњу жељу Рајкову!"

Њих двоје шапутаху једно другом своје бојазни, да не буде грофица помела памећу. Али не имадоше срца да јој се противе ма у чему. После неколико сахата Мартин је већ био отпутовао.

А Мишко његов донесе из Сегедина у два разбијена стара лонца два пуна и лепа бокора босиљка. „Шта си платио за њих?“ упита га Маргита. „Нисам ништа!“ рече Мишко; „видех их у српскоме шору у једној малој сиротињској кућици. Изађе преда ме једна стара жена. „Пошто да ми продаш један од ова два бокора !“ упитах је. „Синко, ја перем туђе кошуље, па се хлебом храним, али то своје цвеће ни за које паре не дам!“ Ја јој онда испричах што милостивој госпођи треба мало босиљка. А баба се заплака: „ех, рече, кад милостива госпођа грофица хоће да босиљком окити једног сиромашка Србина младог, онда ево овај бокор поклањам ја грофици, а овај други носи, па од њега нека госпођа откине који стручак, па нека га метне на прса младом [223] покојнику, па нека каже: није ти овде твоја српска мајка, ни твоја српска сеја да те оките, ево ти један стручак од баба Станије, старе и сироте једне Српкиње, и Бог да те прости!" И даде ми оба бокора, и не хтеде нипошто примити ни поклон у новцу од мене! “

Ударише Маргити сузе. Узе љубити оба бокора, као да су не само две мирисне него две живе душе. Па онда пробра из оба бокора два најлепша струка и стави их у десну руку Рајкову. „Ево ти један струк босиљка од твоје Маргите, а ево ти један, који ти незнана наша пријатељица, стара Српкиња Станија, шаље!“ И онда покида сав други босиљак и разастре га око главе Рајкове као венац.

Ружа је гледаше само шта ради и све јој се већа туга и хладнија зебња на срце наваљиваше. „Гледаш ме шта радим, моја добра Ружо?“ рече јој Маргита; „о, кад би ти само знала како је он невин, како добар, како мио и племенит, ти би тек онда мене разумела!"

Још се више Ружа препаде сутра дан. Стигао беше извештај од Мартина, да је најмио лађу и да је у Сегедину све готово. Маргита нареди да с њоме пође Ружа, Мишко и још пет момака. [224]

Па онда отиде у своје горње собе. Дуго је тамо остала. Ружа, пуна бриге, одлажаше чешће све на прстима к закључаним вратима од собе у којој је, па се опет враћаше кад би је чула да се миче. На послетку Маргита изађе — обучена у белу свилу, с расплетеном и низ плећа спуштеном косом. У руци је носила један диван тек расцветан пупољак беле руже, а на једном прсту од леве руке златну бурму. Кад отвори врата наиђе на Ружу, која врисну и мало што не паде.

„Не бој се! Ходи само да ми будеш сведок!“ рече јој, па је узе за руку и поведе доле у велику дворницу, где је сад лежало тело Рајково. Замоли све друге да се уклоне и да оставе само њу и Ружу саме поред мртваца.

Кад осташе саме, онда она приђе ка ковчегу. Дуго и дуго гледаше без речи у мирно лице младога човека, који као да беше тек само у неком тихом сну. Па онда узе да му говори:

„Кад смо оно били у подземној дворници, снивала сам да сам се с тобом венчавала. Нисам ти онда могла то да кажем. Ево ти сада казујем. Нас судбина венчава. Рајко, витеже без замерке, ево се Маргита теби привенчава, да је од сад твоја и овога и онога света. Стављам ти свој венчани [225] прстен на твоју руку и ево ти дајем ову белу ружу, знак твога чистог срца и знак своје чисте љубави према теби!“

Па онда му приђе к лицу и пољуби га у чело.

„Шта то радите за име божје, слатка моја госпођо грофице !" јецаше сиротица стара Ружа.

„Нисам више грофица! Нешто сам далеко веће и много више, и нешто што ми је много драже. Ја сам верна љуба од Расине Рајка! — Сад нека дођу људи, нека затворе ковчег и залију онај од олова!“ —

После неколико дана пловила је Дунавом повелика једна шајка. Пред крманошем седела је једна млада жена у црни тешки плашт завијена и црном копреном по лицу покривена, па немо гледала у мртвачки ковчег, који је покривен црном чохом лежао пред њом.

Шајку скрену к српској обали далеко од села, а под неке врбе, где неки људи чекаху. То је био Мартин, који је успео да за велике новце најми неколике сељаке да, ником ништа не казујући, помогну изнети ковчег на најближи вис космајски. Чекали су да падне сутон, па тек да [226] се крену, да их сељани не би опазили да кроз њиве и поља носе мртваца. По дивној месечини пошли су све корак по корак напред. Кад већ измакоше из сеоских атара, онда се носачи почешће и подуже одмараху. Свитало је кад су стигли на вис на оно место, где су недавно Рајко и Маргита тако лепе снове о лепшој будућности сновали. Онде, у присоју под оном стеном, ископаше гроб за Рајка.

Кад већ гроб би доста дубок, Маргита нареди да српски сељаци пођу у најближе село, где има српски поп, да га доведу да очита молитву и гроб прелије. Па онда рече Ружи, Мартину и свима својим маџарским слугама: сад мени за љубав пођите овуда у околину и наберите пољска цвећа. Хоћу да сваки од вас, који сте моји, баци по једну киту у гроб оваквог витеза.

Ружа и Мартин дадоше једно другом миг да се не одмичу далеко и да се брзо врате. Управо је и не губљаху из очију. Видеше је како клече пред ковчег Рајков и како обе руке пребаци преко њега, као да га хоће да загрли.

Са једном малом китом ивањскога цвећа и дивљег каранфила и мајкине душице Ружа се прва врати. [227]

„Слатка госпођо, немојте се толикој тузи предавати! Ево вам цвећа!“ рече нежно и жалостивно стара Ружа и положи своју руку на раме Маргитино, која, онако пребачена преко ковчега Рајкова, не мрдну.

Ружа се сагну да јој подигне главу и онда врисну: „еј, црна жалости наша! Мартине, Мишко, децо, овамо ! “

На њену кукњаву дотрче сви као без душе.

Маргита је лежала мртва. Клечећи поред Рајкова ковчега, загрливши га и пољубивши га, издахнула је.

С ону страну ковчега на трави лежало је једно празно бело стакленце. У десну руку своју грчевито је била стисла један листак хартије. На њему је маџарски писало ово:

„Слатка моја Ружо и добри мој Мартине, и сви ви, који сте ми били слуге, а показали сте ми се као верни и нежни пријатељи! Хвала вам на доброти вашој; опростите ми сузе ваше. Кад би знали како је мој живот био само један ланац горких несрећа, ви би ми опростили. Све бих заборавила, да нож мога мужа није убио човека, који ме је турског ропства ослободио и часно и поштено и пуно витешки довео у дом мој, да ме [228] њему преда. Од Рајка чистијег и племенитијег срца није било. Док је жив био дивила сам му се. Сад га љубим. Не могу без њега. Љубим га. Кажите слободно свима да га љубим и да је једина моја срећа на овоме свету у томе, што је мој гроб поред његова. Сахраните ме овде, поред њега. Пошљите кога Србина у рудничке планине старцу Теодосију у Вујан, да му каже да смо нас двоје за вечност заједно, и да умирем благосиљајући га за срећне тренутке, које код њега проведосмо. Јест, кад кроз сву своју несрећу на свет погледам, опет видим како на њему још има пуно добрих људи и пуно љубави. Хвала вам добри људи! О, мој Рајко, ево твоје Маргите!"

Сахранише их једно поред другог; прелише им гробове сузама и оставише их да на њима пољско цвеће цвета.