PRE SREĆE

BUĐENJE

Rešila sam da od danas pišem dnevnik, ne dnevnik svakidašnjeg rada i dangube i sitnih misli, već dnevnik onih dana u koje mi se desilo nešto važno, razume se, samo za mene važno. Od drugih ću da krijem i da držim pod ključem svesku i ako moja sestra nije radoznala, a mojih se roditelja ne tiče šta ja pišem. Oni misle da sve što ja činim mora biti ljupko i naivno. Ali treba biti obazriv; i slučaj može ponekad sasvim naivno da se umeša i da načini nesreću, kao što je na primer učinio meni. Osim mene ovu svesku niko ne sme čitati, zato ne sme niko ni da je vidi.

Meni je bilo smešno što Ana koja voli N. piše svako veče u dnevnik. Izgledalo mi je glupo beležiti sve sitnice i svoja mala osećanja. Zašto? Da se nekada potseti da je u sedmom razredu gimnazije volela N. Bolje bi bilo da nauči fiziku, nego što dangubi oko dnevnika. Tu je jedno veče svakako bilo zapisano: danas smo se posvađali; a sutradan: danas smo se pomirili i tako dalje. Razume [18] se, ljudi koji imaju nečega jačeg u svojoj duši imaju šta i da pišu. A zar sam ja živela ? Ne, baš naprotiv, ja sam živela, jer ništa nisam znala. Bila sam srećna, znači živela sam. Sad sam nesrećna pa zar sad ne živim? Živim sad još jače. Ja ne umem da uhvatim logiku života: da li živeti znači biti srećan, ili biti nesrećan, ili samo ne biti mrtav. Znam samo da više nikad neću biti srećna.

Da li sam ja pametna? Nisam mnogo. Ali sam mnogo pametnija nego pre kad sam bila uverena da sam pametna. Sa saznanjem stoji ovako: ko malo pomalo saznaje, jednog dana zna sve strašne stvari, a nije ga stalo nikakvih bolova; a ko ništa ne zna, pa odjednom kao neko strašno otkrovenje sazna sve muke života, to ga toliko potrese da se iz temelja promeni. I od toga bude nesrećan i pametan. Upravo pametan znači biti nesrećan. Istina, moj čika sasvim obrnuto tvrdi, ali ja mu ne verujem, jer i on je svakako gadan kao i svi ljudi. Meni se desila strašna i značajna stvar i ona je sasvim prevrnula moj život. Uostalom možda je ovako bolje. Volim više da propatim, nego da sam glupo indiferentna. Inače bih morala prezirati sebe kao što prezirem njih.

Dakle, u dnevnik ću beležiti sve važnije događaje i misli. Da vidim šta će mi još život doneti. Jer ako ne budem imala kakvog zadovoljstva od posmatranja razvoja svoga duševnog života, [19] onda znam da više uopšte nikakvog zadovoljstva neću imati. Meni je sedamnaest godina i ja sam se probudila iz obmane. Moje je detinjstvo bilo lepo i dugo je trajalo, do pre nekoliko dana. Ili bolje: moje je neznanje bilo lepo i dugo. Ne znam da li da žalim ili da volim. Sad mi se čini da ništa nisam znala osim da se godišnja vremena menjaju: da čoveku ne bude dosadno; da nas sneg uteši za cveće; da je prijatno kad te svi vole i kad sve voliš; da je poneki predmet neprijatno učiti, ali da je veliko zadovoljstvo znati da su tata i profesori „oduševljeni“ mojom inteligencijom. Moj je otac sujetan: on hoće, zato što je on prvi u varoši, da i ja budem prva u školi. Ja sam se smejala i živela polusvesno kao u snu, u kome verujem neverovatne stvari. Jeste, ja sam spavala, spavala. I razbudila sam se na svoj rođendan kad mi je bilo sedamnaest godina. Strašno probuđenje. To je prvi važan događaj. Te još kako važan! Treba da ga zabeležim.

Nekoliko dana pre toga došao je čika da nam kaže zbogom. Odlazio je u Beograd. Čika je mene uvek mnogo voleo i toliko puta je kazao ocu i majci: vi ne znate da je ona pametnija od ono dvoje starijih. Ili: dajte mi na zajam ovo dete za četiri godine, pa da vidite kakvu ću devojku da vam vratim. Jeste, čika je vrlo pametan, pametniji od tate i ako se to ocu ne sme reći. I ja sam [20] njega mnogo volela, ali sad i njega mrzim. Da li ga mrzim? Zašto mi bar on nije jednom kazao: dete, svet nije tako lep; već baš sve obrnuto. Ne, ne mrzim čiku, to je suviše oštra reč, a ja sam zapovedila sebi da ne lažem i da ne preterujem nikad, jer iz ovog drugog nastaje ono prvo. Za toliko toga mnogo sam mu zahvalna da ne mogu da ga mrzim. Samo ga ne volim više. Dakle, on je došao, poljubio me, uhvatio za oba uva i kazao: Za rođendan neću biti ovde, ali sam mojoj pametnici kupio nekoliko knjiga. Otidi, strina će ti ih dati ako dotle ne ozdravi i ne đođe. Ja sam poljubila čiku i zahvalila mu što mi nije kupio lutku i što me on jedini smatra za čoveka. On se nasmeja i ode. Kad se vrati, neće me naći više. Njegova je filozofija sasvim različita od moje. Ona je obratna: on zna sve i opet kaže da je svet i život prekrasan. Da se čovek zgadi!

Ah, tako mi je teško i tako se osećam nepravičnom i nezahvalnom. Sa kakvom me je voljom on učio francuskom i ruskom jeziku i kako su zabavni bili ti časovi! Ali kako može nesrećno stvorenje nekoga voleti? Naposletku, on je i kriv, negova prokleta knjiga.

Ujutru na moj rođendan otišla sam da me poljubi strina, koja je još bila slaba. Ona mi dade svoj poklon i reče da u čikinoj sobi u ormanu s knjigama gore u belom zavoju (ona je rekla u [21] zavoju) ima nekoliko knjiga za mene i zamoli me da ih uzmem sama. Potražih i nađoh uvijenu u belu hartiju jednu dosta novu knjigu. Naslov muzikalan, pisac Tolstoj. To je za mene. To mora biti lepo: njegova ljubav za muziku i njegovo razumevanje nje. I doneh kući. Ne znam kako mi nije palo na um da je to svega jedna knjiga. Počeli odmah da prelistavam i zaprepastih se. Sakrijem je i uveče je pročitam celu. Odmah sam videla da sam pogrešila, da mi moj dragi čika nije tu knjigu kupio za rođendan; nju je on čitao. I mogao je posle opet da ima onako iskreno veselo lice. I taj veliki, obožavani Tolstoj, kako je mogao da napiše nešto tako svirepo i grubo! Čika mi je prevodio u odlomcima njegovo Detinjstvo i cenio ga je više od svih pisaca. Ima momenata kad bih plakala i molila čiku da mi oprosti što ga više ne volim. Eto sad imam želju da odem k njemu, da mu sve ispričam i da mu kažem koliko sam nesrećna. Čini mi se da bi on jedini mogao da me uteši ? Samo kad bi me ubedio da to nije istina, a to nije mogućno; baš to me je najviše i ubilo u toj knjizi što se istina oseća kao fizički bol. I posle kad čovek već nešto zna, on ne može opet da ne zna to isto. Prva misao kad sam pročitala tu knjigu bila je: Ja neću da živim u tako gadnom svetu, hoću da se ubijem. To hoću i to neću na tome je i ostalo, kao neko rešenje koje se ne izvršuje, [22] jer se ima dovoljno vremena da se izvrši, i posle njega nema šta da se radi. Što sam više čekala, ta je misao sve manje energije sadržavala. Međutim ja sam počela da mrzim i da prezirem. Da bi čovek živeo, treba da voli ili da mrzi -— ljude. Ja sam ih volela, sad dolazi drugo.

Zašto postoji cveće i ptice? Zašto je sneg tako lep i čist? Zašto zelena šuma obećava život pun tajanstvenih lepota? I zašto ja pre nisam znala ono? Svi su znali, i moji drugovi, i dve drugarice. Zašto ja da ne znam ? I oni su se svi pomirili s tim. Sećam se kako su ponekad imali izraz postiđeno zbunjen, jeste, ne varam se, opazila sam, a nisam razumela. Da nešto kažem Ani: ja nisam dosad znala šta znači reč brak, ona bi kazala da lažem. Nikome neću priznati to moje glupo neznanje. A šta li misle o tome moj otac i mati ? Svakako veruju da još ne znam, a možda su toliko pametni da misle da nikad neću ni znati. Kako sad ja mogu njih da poštujem? Crvenim od stida kad pomislim kako je mama govorila da je bolje da se udam kroz koju godinu, nego da po tatinoj želji učim školu, jer će to dugo učenje pokvariti vedrinu moje duše. A posle, sve te učene devojke ostanu usedelice, ili što malo više znaju, a mnogo probiraju, ili što se ljudi boje da uzmu u kuću plavu čarapu (učenu ženu). I na to sam ja odgovarala: „Imaš pravo, mama, meni nije teško učiti. [23] ali to je tako dugo — još pet, šest godina. Hoću da se udam; volim da budem mlada“ Uh, mlada! I to je sve odvratno kad zamislim: bela haljina, veo, svirka, svetina. Zašto ? Samo deci to još može da se svidi. Ali zašto i oni što znaju to čine?

Prolaze dani. Razume se, ja sam se sasvim promenila, i moji su izvoleli to primetiti. Da sam umela da se osmehujem, da lažem, ne bi ih se ticalo što sam se promenila, ali njih boli što sam se promenila prema njima. Tatu izbegavam. Pre, ja nikad sebi ne bih dopustila da sudim o tati i mami. A zašto ? Ako nešto kod njih ne valja, to ne treba videti, treba biti slep i gluh iz ljubavi i zahvalnosti prema roditeljima. Ne, sad ja hoću da sudim i da osudim, samo neću nikome da govorim. Tata je uobražen i sujetan, a mama je slabačko stvorenje koje ima svoje sasvim drukčije pojmove i ukuse, ali se uvek pokori njegovoj želji. Mama je još i sad vrlo lepa i stasita i tata se ponosi kad ide s njom u društva. Moja sestra je verena. Njoj je dvadeset i četiri godine i ona mene smatra prosto za bebu. Kao da ja treba da budem kažnjena što oni stare. Ona je prosto zanemela od blaženstva. Njen je mladoženja vrlo dobra partija i čovek lep za oko. Inače ga ne znam i ne volim. I on mene ne voli, ali to me se ne tiče, i nimalo nisam ljubazna s njim. Sestra je crnomanjasta [24] liči na mamu, a ja sam riđa i nalik na našeg dedu, protu, čije sam se slike u sali bojala kad sam bila mala, jer ima gore veliku ljubičastu kamilavku, a dole dugu riđu bradu. Sad se ponekad sa interesovanjem zagledam u tu sliku. Mama i tata su radosni i pričaju kako je zet bio „delikatan“ u pitanju miraza i kazao kako on uzima seju nje radi i naše porodice radi, a ne zbog miraza. Oni su vrlo uvređeni što se i ja ne radujem. Naprotiv ja sam vrlo hladna. Prema zetu se ponašam kao prema profesoru istorije koga ne volim i kome polagano i hladno govorim lekciju, jer mi je neprijatno i da me pohvali i da me pokudi. Danas sam načinila čudo. Nigde neću da izlazim, ništa mi se ne mili da radim, bolujem i plačem kad sam sama, a vređam ljude kad sam s njima.

Danas je sestra ispraćala zeta i kad su bili u predsoblju, čujem iz moje sobe, na kojoj su vrata bila samo priklonjena kako je on moli da je poljubi, a ona šapuće: „Ne, nemoj, videće ko, nemoj sad. Ta skoro ćemo se venčati.“ Zet ode, a ja nato iziđoh iz sobe. Seja se uplaši. Imala je izraz kao da sam je uhvatila na zlu delu. Ja se zagledah u njene oči i rekoh: „Dobro vas nije sramota!“ Ona poblede.

— Šta je tebi, dete, od nekog doba? Kakve su to uvrede ? Zašto da me je sramota?

— Zato što se udaješ kad znaš... Ja se zagrcnuh [25] od uzbuđenja i pobegoh u baštu. Ona se žalila tati i on me uzeo posle preda se. Jao, što mi je bilo dosadno kad je počeo obilaznim putem kako sam ja njegovo pametno dete, mezimica i ljubimica, kako se uvek ponosio mnome itd. — Na stvar, tata — rekoh ja. On se namršti, ali produži kako je od skora primetio neku promenu na meni, kako se gotovo neuljudno ponašam prema zetu, kako je zet ugledan čovek i gleda mi kroz prste, jer misli da sam ljubomorna na njega što mi uzima seju. Ja se osmehnuh podrugljivo i pomislih: „Dragi moj tato, ne volim ja nikoga toliko da bih mogla biti ljubomorna. Tata produži kako je mama ucvelena i kako me on moli da mu objasnim šta je to sa mnom. Da nisam čula kakvu klevetu na oca, ili zeta? Odgovorih da od svega toga nije ništa, a šta je u mojoj duši to nikome neću da kažem. Onda on planu i reče:

— Onda će se s vama, gospođice, drukčije postupati ako svoje ponašanje ne promenite.

Ja se nasmejah i rekoh podrugljivo:

— Hoćete li da me tučete ili da me oterate? Ili prvo samo da mi ne date da jedem? Prvo slabija kazna, pa ako se krivac ne popravi, onda teža. Ja se neću popraviti. Izvolite, tucite me, ja čekam.

Osećala sam kako sve više bledim i kako [26] drhćem, i stojala sam i gledala ga u oči. I otac poblede i reče:

— Šta je to s tobom, dete! O, gospode! — a glas mu je drhtao kao da je imao suza u grlu. On se žurno diže i ode. Mene je posle bilo žao, ne toliko žao, koliko sramota; osećala sam se kao da sam učinila nešto gadno. Jedila sam se celo posle podne, a večeras sam prišla tati i brzo u nekoliko reči sam mu kazala kako se ovih dana bez uzroka i bez bolesti osećam zlovoljna i jetka i molim ga da mi oprosti, jer i ja patim kad učinim nepravdu i neuljudnost. On se obradova, reče da se boji da nisam suviše nervozna, spomenu da dovede doktora i preporuči mi da ne učim suviše na račun spavanja. Ja odgovorih da neću doktora, zatim dodadoh da neću još, već ako zatreba, i da neću mnogo učiti.

I sad se pretvaram. Idem po kući kao sušta blagost, nikome ne činim na žao, ali mi je strašno za sve vreme dok sam sa svojima. Jedva čekam da pobegnem u svoju sobu i da sam sama. A kad sam sama — zar mi je lakše? O, bolje bi bilo da sam se odmah ubila! Tolstoj me je otrovao ne da umrem, već da ne valjam za život. Kako je samo mogao onako grubo da piše? Ja sam još jednom pročitala knjigu i znam je napamet. [27] Sad razumem kako kockari i pijanice ne mogu da se otresu želje da čine sebi zlo. Ali pijanicama je piće prijatno, a kockari se uvek nadaju u neku dobit, u neku sreću. A u šta se ja nadam? Da se naviknem na istinu koja je gadost i da se pomirim s njom.

Odnela sam knjigu i kradom je postavila na mesto, da čika i ne primeti kad dođe. Slučajno sretnem gospođicu M. Obradovah se i iznenadih se da još mogu da se obradujem. Upitah je kuda ide, ona odgovori: kući. Zamolih je da pođem s njom, imam, rekoh, nešto da joj kažem. Ona me pogleda pažljivo.

— Dobro. Biću sama. Vidim da ste se promenili. Vaše je lice tako tuđe i čudno bez osmjeha. U njenom glasu se osećala briga. — Eto — pomislih — tata samo što se nije zaplakao, a ona brine za mene, ta svi oni mene vole, a ja njih ne volim i mislim rđavo o drugima a dobro o sebi. Prvi put osetih da možda ja nisam u pravu.

Kad smo ušla u njenu sobu, ona reče:

- Govorite. Za vas je suviše rano da imate kakav jad, ali govorite iskreno.

Ja joj rekoh da se stidim.

— Vi ste pisali nekome ljubavno pismo, ogrešili ste se o sebe i o svoje roditelje?

— Ah! — uzviknuh ja — i vi me smatrate za dete. Roditelji su se ogrešili o mene što mi ništa nisu kazali. Ja sad znam mnogo i padam pod teretom toga znanja.

— Ja ništa ne razumem reče ona zbunjeno.

— Jeste li čitali Tolstojevu Kreuzerovu Sonatu.

— Jesam, pa šta? Ah! — njeno se lice gotovo razvedri i ako je ostalo ozbiljno i ja videh da je pojmila.

- To je vrlo pesimistična knjiga. Zašto ste je čitali tako rano? Ko vam je dao.

— Slučaj. Ali taj pesimizam je istina.

— Da, na žalost, istina, ali to je samo crna strana istine. Ima i svetla. Ne treba očajavati što ima zla, treba živeti za dobro.

Ja joj ispričah sve i rasplakah se.

— Vi ste se ružno ponašali, to je zato što ste nesrećni. Vi pitate zašto postoje ptice, cveće i leptiri? Zato da zaboravimo i da se utešimo. Život je načinjen od zla i dobra, od bola i radosti — a u toj knjizi ima samo zla i dobra. Tolstoj ima drugih knjiga istinitijih, mnogo većih, i lepših. Sad više niste đete, sad sve možete čitati. Ta knjiga čini da čovek ostari. Vi ste naglo ostarili, a to pričinjava bol. Tri, četiri godine za [29] jednu noć. Ja sam je čitala u dvadesetoj, pa mi je i tada bilo teško. Ta je knjiga pisana kao proklestvo ljudima, da bi se zgadili i postidili i popravili; ona nikako nije pisana za mlade devojke. Ali eto ljudi od raznih niskih zabava nemaju vremena da čitaju, a mlade devojke nađu knjigu i truju se. I veliki Tolstoj tu nije voleo ljude, on ih je mrzio i bio kivan, on ih je proklinjao. On je bio kao doktor koji je pronašao i tačno opisao bolest, izneo njene uzroke i posledice i onda uzviknuo: Zašto ste pustili da dotle dođe? Neću da vas lečim! Umrite! On je bio nepravičan prema čovečanstvu kao vi prema svojim roditeljima. Ima on knjiga punih ljubavi, zrelosti i istine. Čitajte Rat i mir, pa ćete se utešiti i pomiriti s njim. Knjiga ne sme da bude izliv jednog neraspoloženja, ona treba da bude istinita slika života. Pa vi ste do sad živeli i bili srećni. Sve to što vas je usrećavalo to je istina i lepota i to postoji i sad. Nemojte biti nepravični i nezahvalni i odgurivati ga: dobro nije krivo što ima i zla. Nemojte kažnjavati sebe što znate da uopšte ima rđavstva i nemojte shvatati prirodu kao zlikovca. Još ste suviše mladi, ima stvari koje još ne možete razumeti. A sitne mane svojih nemojte osuđivati tako strogo; i vi ćete ih možda imati docnije. Eto, tek ste nazreli život, nije vam bio po volji i vi ste počeli činiti nepravde. [30] Znate li vi šta vi hoćete? Da priroda nije onakva kakva je. I zašto vi mrzite sve ljude kad nisu svi nevaljali? Valjda niste vi jedina stvorenje izuzetno koje ne zaslužuje preziranje.

I tako smo se nas dve razgovarale dugo. Ja sam gutala umirenje i nisam primetila da se smrkava.

— A sad idite kući, dockan je — reče ona — i ponesite Rat i mir, a kad pročitate četiri debele knjige, dođite opet da razgovaramo.

Došla sam umirena. Kako se nisam setila da odmah odem k njoj. Uverena sam da bi mi i čika tako govorio, ali s njom je ipak bilo lakše. Bože, a da sam se ubila!

Čudnovato: ne marim više za petice i sad mnogo više čitam, nego što učim, ali su svi navikli da sam odlična i petice prosto same dolaze. Tata je zadovoljan svedodžbom iz sedmog razreda, ali nalazi da sam oslabila. Kaže da svršim maturu, pa više neće da me daje u školu. Ja se smejem. Neće više, moj tato, biti kako vi hoćete, već kako ja hoću. Znamo i mi sad da budemo diplomate.

Ja se opet smejem, ponekad sam zaista vesela, ali sam mnogo nervoznija, nego pre. Čini mi se da sam izdržala jako zapalenje pluća, a sad dolazi pod imenom zdravlja lagana tuberkuloza. [31] Treba mi da se napregnem, pa da zadržim gnjev ili suze, koji tako lako mogu da mi dođu. U ovom dragom životu mora čovek da se pretvara ako hoće da ga ostave na miru.

Prolaze dani i nedelje, a ja nemam šta da zabeležim u dnevnik. Sestra se udala. Sad je kuća prazna, nema više onih silnih gostiju, pa mama i tata više pažnje obraćaju na mene. To mi kvari slobodu. Ja uzmem ozbiljan izraz kad hoću da pobegnem i kažem: imam da radim. Sad sam maturantkinja i ne govorim više da učim, već da radim. Uostalom ja i radim drugo: čitam romane. Sa Tolstojem sam se pomirila i obožavam ga za Anu Karenjinu. Svi mi zavide što čitam ruski. Ne znam da li ću naići na još koga pisca koji ume tako da zagleda u čovečiju dušu i tako da zaroni u istinu života. Čika kaže da je Mopasan možda jači, ali je Tolstoj bolji. On veli da ne čitam još Mopasana, jer je mnogo grub za moju dušu. Čika i ja smo opet najbolji prijatelji, ali mu tajnu nisam poverila. On je onako isto veseo, samo ponekad se tako ozbiljno, ispitujući, zagleda u mene. Čiko, ima pomrčine u mojoj duši; to što tražite nećete videti!

Nešto mi je prazno i tužno bez moje velike sestre. Ona je mene mnogo volela. Kad se neko uda, kao da malo umre: ne voli više nas, već onoga zbog koga nas ostavlja. A kad neko prestane da te voli, nešto u tvojoj duši oseti bol. Kako je čovek sebično stvorenje! Voliš one koji su ti nešto dali, koji su te nečemu učili, koji tebe vole. Seja me je oblačila, seja me je mazila, mislila o mojoj spoljašnjosti više nego ja i ona mi je razvila ukus za otmenu prostotu. Ona me je volela, ona me i sad voli koliko može od zeta. A meni je sad prazno bez nje. Kad pogledam ljubav prema drugima to je samo odblesak ljubavi prema sebi samome.

Došao je iz Beograda naš sused Nikola. On je pre dva meseca došao sa strane gde je svršio studije, dobio službu i ubrzo se verio s nekom bogatom gospođicom. Sad je došao da se vidi sa roditeljima koji su se zaželeli jedinca. Ja sam njega nekad vrlo volela, a sad sam ga presrela dosta hladno. Ali čuvam se od neljubaznosti. Mi se jedno drugoga baš ništa ne tičemo. Detinjstvo je prošlo. Između naših kuća i sad stoji kapija koja se istina ne otvara neprestano kao kad smo bili deca, ali prijateljstvo starijih nije nimalo manje.

Nikola ume vrlo lepo da priča. Večeras je govorio o slikama. To je meni nešto sasvim novo vrlo me je interesovalo. On ne priča da se hvali išta je sve video, već zato što voli slike, da obnovi uspomene i da nešto lepo preporuči i nama. Nekoliko puta me je pogledao lepo otvoreno, srdačno i naposletku rekao: „Kako si se ti promenila! Ličiš na Holandkinju, to jest, na jednu sliku iz Holandske škole. I to je ono devojče sa crvenom kovrčavom kosom i licem punim pega.“

— Da, malo se uljudila, i ona liči na devojku — reče mama i poče da ga pita o verenici razne sitnice i naposletku da li je lepa.

— Lepuškasta — reče on prosto.

— A ti mu, Jelo, nisi ni čestitala — obrati se mama meni.

— Kako da mu čestitam kad ne poznajem njegovu verenicu? odgovorih ja.

On se osmehnu i pogleda me u oči tako vedro i lepo, da mi je bilo vrlo milo.

— Sasvim — reče — ona ima pravo: neće da mi čestita praznom frazom, već istinskim osećanjem. Još se ne miri sa društvenim formama. Moja je verenica više mila i dobra, nogo lepa.

— I bogata? — upitah ja.

— Ne baš mnogo. Da može da se živi u udobnosti, na koju je navikla.

On je otišao, a ja sam uzela ogledalo i ogledala kakva sam. On mi nije rekao da sam lepa, već da ličim na sliku, ali i to i ono: to je ono devojče s riđom kosom i pegama znači nešto. Zbilja, ja i ne znam otkad nemam više pega. Meni se čini da se njemu dopala moja glava. Primetila sam da taj svet sa strane pronađe nešto lepo i u onome što nije lepo. Od detinjstva mi se govori kako sam ružna, lane su mi neke dobre duše čak savetovale da obojim kosu — a sad će odjednom da ispadne da sam lepa. Sećam se Andersenovog ružnog pačeta koje je postalo lep labud i milo mi je to upoređenje. Bilo kako bilo, ja volim svoju kosu. Čini mi se da u njoj ima vatre i zlata. I oči su mu lepe. Ostalo je malo nepravilno, ali su mi zubi divni u ružnim ustima, a ja to više volim, nego lepa usta, a ružne zube. Ali našto sve to ? Jesam li ja sujetna? Ne znam. Što je bio Nikola? On meni nije kavaljer; ja kavaljere i dame i laskanje i udvaranje prezirem. On mi je drug iz detinjstva, sused, skoro rođak. Ja znam da on nije polaskao ženskoj sujeti. Sve je to zbog slika mene zainteresovalo. Priznajem volela bih da znam da li sam lepa. Eto, baš ću da ga pitam.

Ovaj Nikola je vrlo prirodan i simpatičan čovek. Meni se čini da se svi koji dođu sa strane ponašaju prema nama sa visine, sa po malo prezrenja [35] i sažalenja, a on je onaj isti Nikola koga sam od svih mangupčića najviše volela. Jutros ja šetam po bašti i gledam kako su se dragoljubi lepo rascvetali i uživam u svima nijansama njihove boje, koju od svih boja najviše volim — kad on stade pred kapiju.

— Dobro jutro, Jelo. Šta radiš?

— Ništa ne radim, uživam. A kuda ćeš ti još sad? I kod nas je još rano za posete.

— Tamo kuda ja idem sale su već uspremljene, ćilimi razastrti, sve blista od čistote, i muzika je već počela. Hajde, hoćeš sa mnom u polje.

Mama iziđe iz kujne. Ja joj rekoh da bih išla.

— Idi - reče ona. — S Nikolom možeš ići kao s bratom. Samo nemojte dugo.

Njega je interesovalo da vidi ko sam ja i ispitivao me o svemu. Začudo prirodan čovek. Zaustavi lepo seljaka i porazgovara se s njim. On voli ljude i život, nije kao ja. Nisam ga ništa pitala što sam htela, već što je samo došlo. Tata je došao na ručak kad smo se vratili.

— Vidite kako je sveža, — reče on tati — a sinoć je bila bleda. Šta znači polje i kretanje.

Tata koji je bio ozbiljan i sigurno hteo da mi prebaci što sam zadocnila razvedri se i reče:

— Hvala ti što si joj pravio društvo. Ona je poslednje godine mnogo oslabila i promenila se. Da si je lane video, bila je sva život i radost.

— Žao mi je što je, nisam video, ali ni ovako nije rđava. Prijatan ručak.

— Do viđenja, Nikola.

Danas je Nikola došao kroz našu malu kapiju i kazao mami i tati:

— Dopustite da ne budem zvaničan, već da dolazim na ovu našu zajedničku kapiju koja nema ničega sa spoljašnjim svetom, koju volim zbog uspomena iz detinjstva i kojoj ne bi hteo da dopustim da zarđa kao što je počela.

Svi su bili tu i opet mi nije ništa smetalo da se slobodno razgovaram s njim. On je pregledao knjige na polici i pitao me jesam li čitala ovu ili onu. Mi smo bili tako slobodni da „pravimo usmenu kritiku.“ I to je bilo vanredno zanimljivo. On se nekoliko puta začudio mome mišljenju, nekoliko puta se nije složio sa mnom, ali mu je očevidno bilo prijatno : i da se složi i da spori. I tata se nekoliko puta iznenadio, ali pošto sam ja njegova ćerka, on je pravio izraz kao da se tome već i nadao. Otkad sam čitala onu prokletu knjigu, ja sam samo sticala mišljenja i sudove, a nikada ih nisam iskazivala, osim ponekad samo pred čikom. Čudnovato da sam tako pametna u Nikolinom prisustvu. To je svakako zato što je on prost, prirodan, a naročito što je tako dobar. Meni se čini [37] da on ne zna suviše mnogo, ali on voli sve što je lepo i dobro, voli nekako snažno, zdravo, veselo. I on sam je lep i dobar i zato čovek mora da ga voli. Iznenadila sam se: on prilično svira u klavir. Možda je to nešto naopako: ja volim kad muškarac svira u klavir, a devojka u violinu. Prilično svira, ali kako peva! Bože, činilo mi se da nisam u našoj kući, već da me je nešto ponelo u visine blizu Boga, gde svi skrušeno padaju na kolena i i gde se ne može ne verovati, jer se Bog oseća tu u blizini i ako ga niko ne vidi, jer svetlost koja njega okružuje zasenjuje naše smrtne oči. Šta je to bilo u tome dubokom muškom glasu što je tako uticao na mene? Ne znam. Molitva i ljubav. Ja nisam ništa kazala i ako sam želela da još peva.

Posle smo svirali jedno parče u četiri ruke. Nije bilo dobro, ja sam tri puta pogrešila. I onda me spopala moja zlovolja. On predloži da ponovimo, ja se digoh od klavira i rekoh:

— Ne, ne mogu; ja ništa ne znam.

Oni tešili, a meni je bilo dosadno.

Deset je dana kako je došao Nikola. Proleće. Ja se vrlo malo spremam za maturu, više razgovaram s njim. A i ovo pisanje dnevnika oduzima vremena. Ali ga ja volim i ne bih ga se odrekla ni za šta. Metneš sebe preda se i posmatraš se [38] nepristrasno kao da je to neko drugi. Danas sam opet bila s Nikolom u polju. Noćas je padala kiša, a jutros vazduh svetao i čist kao dijamant, zelenilo sveže, okupano, a u vazduhu se talasa nešto što je sačinjeno od zdravlja i veselja. Žurili smo da stignemo brzo na breg, brzim korakom kao deca: ne sme da se trči. Kad smo se ispeli i stali da se izduvamo, ja, onako zadijana i smejući se, rekoh:

— Hoćeš li, Nikola, nešto da mi kažeš, ali istinu ?

— Hoću, ako mogu.

- Da li sam ja malo lepa?

— Zar ti ne znaš sama?

— Eh, ja ne verujem sebi. Svi kažu da sam ružna, a ja mislim da nisam. Ne verujem ni njima, ni sebi. Kaži mi ti.

— Jelo, ja ne znam je li to lepota. Ti imaš dušu na licu, a ta je duša lepa. Ti si neobična. Ja nemam sestru, ali kad bi čovek mogao sebi da izabere jednu sestru, ja bih uzeo tebe, tebe jedinu, nikako dve sestre. Ima na tebi nešto od plemenite rase. Ti si kao kalemljen cvet koji se razvija. Pratiti to razvijanje, to bi bilo uživanje. Ti si kao ruža, ali ne žuta, već ružičasta, ona što je zovu francuska ruža. Ako budeš htela, moći ćeš da zaluđuješ svet, docnije, kad dodaš i volje tome što imaš, ali ja ne želim da htedneš.

— A zašto? Ja bih baš htela — rekoh ja, smejući se, da sakrijem silnu zabunu i radost.

— Zato što bi tada morala i ti propatiti.

Jedan seljak jurio je ovcu koja mu se otela i nikako nije mogao da je stigne. Nikola me ostavi, rekavši: Pričekaj! i odjuri. Prepreči put ovci, ona okrene natrag, seljak je dočepa za vunu, Nikola mu pomože, seljak je veza i povede po stazi.

— A ti, odakle si? — upita ga seljak pošto su svršili posao.

— Ja odavde, brate, iz varoši.

— E, baš ti hvala. Ko zna kad bih je uhvatio sam. Odvojio sam je od stada, a njoj se ne ide.

Ja sam se smejala. On me pogleda.

— A ovo, je li ti mlada?

— Nije — reče Nikola.

— Nego sestra?

— Sestra — potvrdi on.

— E, u zdravlju. Hoćete u vinograd?

— Jeste.

Nikola se smejao. Meni je bilo malo nezgodno. Nikola reče:

— Eto, seljak misli da ti devojka s kojom idem mora biti ili „mlada“ ili sestra, i on ne razume da čovek može da šeta po polju, već treba de ide u vinograd, ili vodi ovcu na pazar.

- Praktičan je duh u našega seljaka — rekoh, smejući se, i osetih da mi već nije više nezgodno.

— Krasan je naš seljak — reče Nikola.

— Tebi je svaki krasan, jer si ti krasan.

— Amin — i on se osmehnu tako milo, da mu sve lice zablista.

Šetali smo i vratili se. Trebalo je samo saći niz brdo i onda smo kod kuće, a nas je bilo žao da ostavimo polje. On predloži da se odmorimo na vrhu brda pod velikim orahom. Ja nisam bila umorna, ali sam sela. Ućutali smo se. Izgleda da i umor dođe kad ga izazoveš. Kroz moja stopala je nešto kucalo kao električna struja i ja sam se podavala slušanju toga strujanja života.

— Šta misliš, Jelo? — upita me on.

— Ništa, baš ništa. Što da mislim? Što čovek više misli, više se muči. Zar sam izgledala kao da mislim? A je li, Nikola, voliš li ti mnogo svoju verenicu.

Brbljala sam kao razmaženo dete i ne znam otkud i zašto mi dođe to pitanje. On se zbuni.

— A zašto pitaš, Jelo?

— Rada sam da znam, pa da pričam po varoši.

— Ne znam kako da ti kažem, jer hoću iskreno. Nisam ludo zaljubljen. Dopada mi se. Ona je vrlo nežna. Mnogi misle da se ženim zbog bogatstva. Ne bih voleo da i ti tako misliš. Moji roditelji žele da se oženim i ja nalazim da je tako bolje. Preporučili su mi nju, upoznali smo se, dopali [41] se jedni drugima, njeni roditelji videli da ja nisam čovek grub, zavoleli me i bilo im po volji da mi povere svoju nežnu ćerku koja im je sad jedinica, jer su skoro izgubili drugu mlađu. Ja sam pristao na sve ponude, jer su sve išle u moju korist. Imaju novaca, ja ga neću uzeti sebi; putovaćemo zajedno; ona to voli. Nisam zaljubljen, simpatična mi je i mila, a to je zasad dosta; ljubav će doći posle.

— A ako ne đođe, ako zavoliš drugu?

— To ne sme da bude — reče on i pocrvene.

Evo takav je on. Ali to, što je pocrveneo, nekako me je dirnulo, ne umem sebi da objasnim, kako i zašto me je dirnulo. Kao da mi je nešto milo i kao da mi je nešto žao. Apsolutno ne razumem, zašto me je toliko potresao, što je on pocrveneo. Dopalo mi se valjda, što je on tako čestit.

Mošda zbog toga što nisam razumela svoje duševno stanje, ja sam se ućutala i moje misli su lutale kao putnici kroz noć i kroz polja, č je staze ne znaju.

— Jelo, — reče on blago, — vidi!

Trgoh se kao iza sna i okrenuh oči k njemu. On je lomio svojim lepim velikim rukama jednu suvu granu. Pogledah granu sa čuđenjem. On se osmehnu i pokaza mi očima našu varoš.

— Vidi, kako je lepo.

Ali zar su lepe stvari tužne? Bila je neka magla tuge u njegovim inače tako vedrim i bistrim očima, da mi se činilo, da mu kroz njih vidim srce i dušu.

Ispred nas dolje pružala se naša varoš.

— Nije lepo što je lepo to što je dolje, već je lepo što smo mi gore.

On me pogleda.

— Kako ti je tačno to opažanje — reče i meni se učini, da sam kazala nešto vrlo značajno i pametno.

Posle sme se opet ućutali. Nad nama je mirisalo mlado orahovo lišće i na nas su padale žuto zelene rese, oko nas je bilo polje i sunce, a ispred nas pružala se naša varoš i kuće, u kojima smo ugledali sveta, stajale su u zelenilu spojene manjom kapijom i izgledale tako male, da su me nečim potsetile na Nikolu i mene, kad smo bili deca i držali se za ruku oduševljeni idejom kakve nove igre. A nas dvoje, ta nekadašnja deca, sad ljudi, sedeli smo na visini kao gospodari prošlosti i sadašnjosti. Neka veličina je bila oko nas i u nama, i neka tuga bila je u toj veličini, a vreme kao da nije prolazilo, kao da je stalo, da se odmori.

— Jelo, — reče on najzad — hajdmo, zadocnićemo.

— Dakle, vreme ne stoji — prenuh se ja.

Neki umor i lenost tek me tada uhvatiše i nije mi se nikako ustajalo.

— Oh, tako je dobro ovde, ne bih išla kući.

— Da, ali treba.

Ja ustadoh i rekoh:

— Imati one, koji te vole i brinu za tebe, znači nemati slobode.

— A ti tako mnogo voliš tu slobodu?

— Volim i njih i slobodu, pa zato nikako da steknem harmoniju između treba i želiš.

— Ko voli, taj nije slobodan.

— Da, Nikola, ali neko i ne voli i nije slobodan. Lakše, lakše, Nikola, ti si mnogo bled.

— Takva mi je boja — osmehnu se on.

Rastali smo se žurno pred kapijom.

Nikola danas nije dolazio.

Nikola danas nije bio kod nas. Zašto? Imao je posete, ili me već upoznao i ne interesujem ga više?

Nikola nije dolazio. Međutim bio je u svojoj bašti; čula sam da zviždi.

On je danas išao sam u polje. Zašto mene nije zvao? Zar je tako brzo sve prošlo?

Danas je prošao, a ja ga viknuli:

— Kuda, Nikola?

— U polje. Hoćeš li ?

— Neću.

On stade, on uđe. Kad je mislio da hoću, on me pozvao nekako nemarno, neiskreno; a kad je čuo moje odlučno neću, on se iznenadio i ušao.

- Zašto nećeš, Jelo?

Pogledah ga u oči; one su bile iskreno i dobre.

— Zato, što me posle šetnje po polju spopada neka tuga, neka strašna tuga, koju ne razumem. Ja sam jedared bila nesrećna, ali sam znala zašto. Ovo nije nesreća, nije ni svest svoje sićušnosti i nemoći pred prostorom i veličinom, nešto veće i teže od toga, neka vasionska tuga, ako bih mogla tako da kažem. Da li možeš da razumeš ?

On me je gledao i kao starao se da shvati. I ja sam njega gledala u oči. Odjednom njegov pogled nekako zatreperi, zatreperi kao plamen od sveće na vetru. Htedoh da vidim što je to, ali i meni kao da zasenuše oči od toga treperenja i ja skrenuh pogled u zemlju.

— Onda do viđenja, Jelo! — reče on nekim čudnim prigušenim glasom i ode sam. A mene je i kod kuće spopala moja vasionska tuga. Šta je to što liči na grižnju savesti, a nije, jer krivice [45] nema ? Kakav je to bol kao bol od nesporazuma, kad smo se mi uvek tako lepo razumeli?

Nikola opet nije dolazio. Već je i mama pitala što ga nema. Ne razumem. Dobro, ne razumem, ali zašto mi je teško? Uostalom on nije dužan da mene zabavlja i da me vodi u polje. Bojim se, da ga nisam čime uvredila. Kad ja nisam htela nekoga da uvredim, onda ga nisam ni uvredila. Moja je savest čista, a ako je on nešto pronašao, to je njegovo. Ali Nikola nije takav čovek. Eto ti moje sudbe; štogod imam prijatno i lepo, ja izgubim. Došao on, ponova se upoznali, duša moja pomislila radosno: eto čoveka, eto prijatelja. I kroz nekoliko dana on je sit tvoje sveže duše, koja se razvija kao kalemljena ruža. A vi, sujetna gospođice, kako ste se radovali tim rečima. Ipak sve to nije uzrok; ima nešto jače, osećam. Naopako, valjda se on nije uplašio, da se ja ne zaljubim u njega? Za to bih ga mogla odmah omrznuti. Trebalo je reći mu svoje misli i pokazati mu svoje preziranje prema tim stvarima. Ali on mi je bio tako mio, tako drag. Otkad se naš Mika oženio i živi stalno u Beogradu, nijedan drug, nijedan poznanik nije me zanimao ni blizu kao Nikola. Ah, moram mu reći.

Danas je bio Nikola. Došao rano posle podne i radosno saopštio, da sutra ide u Beograd. Pisali mu tast i verenica, da su tamo u gostima kod rođaka (ja sam mislila, da je ona Beograđanka) i zvali ga, da se dogovore o svemu i da ugovore dan venčanja. Reče, da se nije nadao tako brzom odlasku, zato je sad došao, da porazgovara još malo s nama, a kad mu majka spremi sve za put, doći će i ona s ocem, „da posedimo kao u stara vremena“.

— Kako se raduje i kako žuri da vidi verenicu! — reče mama ljubazno.

— Ah, ne, čini vam se. Uostalom, tako bi trebalo da bude — osmehnu se on. — Glavno je da ja volim kad imam neki posao da ga svršim što pre. Oni opet odlažu venčanje, što su još u žalosti. Sad videćemo.

I Nikola promeni raspoloženje, kao da pade u brigu, što, oni odugovlače „posao“. Tata kao uzgred reče:

— Ako bi odložio put do prekosutra, mogao bi da povedeš i našu Jelu; Mika i snaja neprestano pišu da dođe makar na dva, tri dana; kažu, deca su se jako zaželela tetkice.

Ja se namrgodih, a Nikola reče radosno:

— Hoćeš li, Jelo?

— Ne znam, ne bih.

— Zašto? — poče on ubedljivo, — Vredi to [47] pred maturu misliti malo o nečemu drugom. Hajde. Polja su sad prekrasna, cvetale divlje ruže i perunike, šume olistale, a voz samo leti, ostavljaš jedno lepo i nalaziš drugo. A tamo, videćeš Miku, snaju, decu i moju verenicu. Ja ću se starati, da ti ne bude dugo vreme: ići ćemo u pozorište, u Topčider i t. d. Ja sam i zaboravio: i mene je Mika molio, da te dovedem. Hoćeš li? A posle uči latinski koliko ti volja.

On je govorio iskreno, a to je bilo tako primamljivo, da ja rekoh:

— Dobro, ali sutra, ne ću da odlažeš zbog mene. Ja se mogu spremiti za pola sata.

Posle su došli svi: Nikolini roditelji, čika, sestra i zet. Zet i Nikola su se prepirali o politici. Zet je potukao Nikolu. Ja se u tome baš ništa ne razumem i bilo mi je dosadno. A Nikola se svađao, i posle su se opet svi smejali i voleli ga.

Ja sam spremna. Eto, sve je čisto i jasno i mi smo krasni prijatelji, a moja pametna glava šta sve nije izmislila. Vrlo sam raspoložena i prijatno uznemirena. Svakako biće šta da se zapiše, kad se vratim, a sad — pod ključ.

Došla sam iz Beograda. Za četiri dana toliko utisaka da mi se čini bar je nedelja dana bila. Kod kuće ti prođu meseci jednoliko, pa, kad se [48] obazreš, i ako te je jela dosada svakog dana, čini ti se da je brzo prošlo, jer nemaš čega da se sećaš. Kad je pošao voz, meni je bilo tako kao da putujem u slobodu, u daleki svet, kao što sam uvek želela. Nikola je bio pažljiv. To tako treba i to nije ništa neobično, ali to je tako prijatno. „Daj kartu dati čuvam; sedi ovde, zgodnije je; daj torbu da ti popnem gore“ i t. d. U vozu su svi daktali, kukali kakve su to žege početkom maja, izlazili, ulazili, otvarali prozore i brisali znoj garavim džepnim maramicama. Čudnovato, ja sam baš osetljiva na vrućini, ali tada je nimalo nisam osećala. I Nikola se nije žalio. Mi smo razgovarali tako zaneto, da nismo opažali vrućinu.

— Baš dobro što si se rešila. Vredi to pred neki ozbiljan događaj malo propraznovati, proputovati, kako mi kažemo. A šta misliš posle da studiraš ?

Nisam imala onu nervozu kao kad putujem sama: da dobro promenim voz, da negde ne ostanem, da nađem nosača i kola. Sve je išlo glatko kad je tu bio Nikola. Moj brat i njegov stariji sinčić su me dočekali. Oni su se radovali meni, a ja sam se radovala njima i tome što mi se raduju. Nikola je otišao svojoj verenici.

U veče smo Nikola i ja išli sami u pozorište. Ne znam kako se to desilo. On je uzeo dve karte došao i odveo mene. Ja se do ovog trenutka [49] nisam zapitala zašto nismo zvali snaju i Miku i zašto on nije poveo i svoju verenicu. Možda zato što je u žalosti.

Davala se Mona Vana. Ja, sirota mala palančanka, nisam ni znala da postoji Meterlink. Mnogo me je uzbudilo. Ima u njemu nešto tajanstveno i duboko čemu se uvek čovečja duša odazove zvukom za koji je mogla i ne znati da ga ima. Strepiš i čekaš ono što će doći, i znaš šta će doći, pa ipak kad đođe, ti se silno uzbudiš i ako je sve bilo bez patosa sasvim prosto izraženo, kao da Meterlink nije ni govorio, već kao po klaviru u pomrčini potražio zaspale tonove u našoj duši. Gledala sam Nikolu. On je bio bled i uzbuđen i ćutao je. A kad smo pošli u pozorište, bio je veseo i govorio mi kako mi imamo svega tri glumice i tri i po glumca; ostalo su dekoracije, i to rđave.

Drugog dana dođe Nikola odmah posle ručka. Popio kafu, pa me pozvao da šetamo, a posle, kad bude vreme za posete, da idemo njegovoj verenici. Šetali smo glavnom ulicom. Ćutali smo, bili smo skoro tužni, kao da smo još pod utiskom Meterlinkovo drame. On reče:

— Ne ide se ovuda lako, kao kroz naša polja. Sve te pomalo zanima i sve ti pomalo smeta. Ja nikako ne marim za ovo guranje.

— Meni ništa ne smeta, a sve me zanima — [50] rekoh ja jer sam sa zadovoljstvom posmatrala šetaoce koje ne poznajem. Iznenada Nikola me uhvati pod ruku i uvede u jedan dućan. Cvećarnica. On izabra jedno petnaest najlepših ruža i dade mi ih. Kako su divno mirisale! Otišli smo na Kalimegdan. Sve mi je bilo lepo i prijatno, samo mi nije bilo prijatna misao da idem među nepoznate ljude, da se upoznajem i da govorim ljubaznosti. Još ako im se ne dopadnem, pa me predusretnu hladno. Kome treba to poznanstvo? Ali kako reći to Nikoli? Bilo bi mu bez sumnje žao. Eto njemu treba da se upoznamo.

Posle četiri sata otišli smo u jednu bogatu kuću. Neka lepo odevena devojka nas uvede u jednu veliku gostinsku sobu. Mi sedosmo, a ona se pokloni i iziđe.

— Bože, zaboravili smo da ponesemo i Nati cveća — šapnu Nikola, ljuteći se na sebe.

— Pa evo ovih ruža, sasvim su sveže, daćemo joj njih.

— Eh, pa te sam ja tebi dao, Jelo, — nasmeši se on malo bolno. — Nemoj.

— Ne, ne, daćemo joj. Ona ne zna da si meni dao. Nas dvoje dolazimo njoj u posetu i donosimo joj cveća. Drukčije bi bilo nezgodno.

— Da, da, nezgodno, imaš pravo. Hvala ti — reče on postiđeno i zbunjeno.

Meni je nekako bilo hladno u tome salonu i [51] gotovo me je bilo i strah. Dođe jedna stara ljubazna gospođa, Nikolinog tasta sestra, i porazgovara malo s nama. Zatim uđe verenica s ocem. Ona je u crnoj haljini sa svilenim čipkama i ako je obučena lepo i po modi izgleda vrlo skromno. To mi prvo pade u oči. Zatim videh tamno ali čisto lice sa dobrim plavim očima i smeđom lepo očešljanom kosom. Ona priđe Nikoli tiho sa radosnim pogledem. Jeste, ona njega već voli. Ona je unapred volela čoveka za koga će se udati, Nikola je došao, on joj se učinio taj i ona je svu ljubav poklonila njemu. Ona je zaista vrlo mila i on će je zacelo voleti i biće srećna. U Nikolinom ponašanju prema njoj ima mnogo pažnje i nežnosti, ali i neke velike ozbiljnosti, gotovo tuge. Zar je tako veliko to poštovanje žalosti? Meni je ona simpatična, gotovo je volim, ali ne razumem zašto jedva čekam da odem od njih i zašto se i ja osećam tako strahovito tužnom i kao da sažaljevam tu bogatu devojku i srećnu verenicu. To nimalo nije logično. Mora da je to zato što je ona u crnini, a na moje nerve utiču boje. Znam kad sam pre godinu dana bila nesrećna, rešila sam da uvek nosim crninu, ali ubrzo sam to rešenje izneverila, jer nisam mogla više da izdržim tu boju.

I ona i njen otac lepo su me dočekali. Nikola im je i pisao i pričao o meni. Kad sam joj [52] predala ruže, kazala sam: Nikola ih je kupio, a ja sam ih donela. Ona se obradovala i zahvalila prvo meni, pa onda njemu.

Njen je otac od onih ljudi koje mi u gimnaziji zovemo „karakter“. Prečanin, bogat trgovac crnomanjast i prosed, energičnih crta i živih očiju koje kao da se ni pred čijim pogledom nisu obarale, rado je davao Nikoli svoje jedino dete mada mu je taj rastanak teško padao. Umeo je odmah da ga oceni. Malo posle on ostavi nas dve da razgovaramo, a Nikolu uze za ruku i odvode u drugu sobu. Kad su se vratili, videla sam na Nikoli promenu. Šta li mu je govorio? Da ga nije nešto prekoreo? Da nije što sam ja došla? Koješta! Ali zašto je Nikola crven i kao postiđen? A Natalija ili ne obraća pažnju na to, ili zna u čemu je stvar; ona pita meno i dalje o našoj i Nikolinoj kući, o njegovim i mojim roditeljima i kaže da i kod njih ima takvog prijateljstva koje je jače od srodstva. I tako dalje. Nikola me prvi potseća da idemo, oni nas zaustavljaju, ja posedim još deset minuta i onda ustajem. Mi još malo šetamo i ja kažem Nikoli sasvim iskreno i slobodno:

— Ama meni se čini da si ti, koji si inače tako prirodan čovek, malo zvaničan sa svojim tastom i verenicom i ako je jasno da te oni mnogo vole.

— I ja sam primetio. Eto, cela ta poseta je bila nekako zvanična. Pravo da ti kažem, sve sam se bojao i da tebi nešto nije nezgodno.

— Ako ćemo istinu da govorimo, jeste, bilo mi je nezgodno, osećala sam se kao da nisam na svome mestu, nekako smeteno, neprirodno i laknulo mi je kad sam otišla. Takva sam ja kad uđem među nepoznate ljude. Međutim Nata mi se vrlo dopada i mi ćemo bez sumnje postati prijatelji.

Nikola me dovede kući, Mika i snaja ga ustave na večeru. On ode negde i donese hrpu cveća meni i puno igračaka i bonbona deci i kaže mi da ćemo opet u pozorište.

Mene su u pozorištu gledali kroz dogled. Imala sam bledu braon haljinu sa samotom zagasito braon i vrlo mnogo žutih ruža. Znam da je to lepo stojalo mome belom licu i vratu, mojim crnim očima i mojoj riđoj kosi. Ja sam bila malo opijena: izgleda da sam ja u Beogradu baš lepa. Posle prvog čina jedan namođen gospodin stade ispod naše lože u upita Nikolu francuski:

— Je li to tvoja verenica?

— Nije — odgovori Nikola srpski.

— Pa ko je onda? — nastavi on kako je počeo.

— Moja zemljakinja — reče i Nikola sad francuski. „Une jeune fille do mon pay“ — tako [54] je on kazao sa nekim ponosom, nalik na patriotizam.

— Dakle, sestra? — pitaše dalje onaj.

— Tako nešto.

— Baš mi je milo što ti nije verenica.

— Zašto ? smejao se Nikola. — Da nemaš nameru ti da je prosiš?

To je bilo već suviše. Ja se uozbiljih i počeh da se ljutim i na Nikolu.

— Hoćeš li da me upoznaš sa njom?

— Neću — reče Nikola.

— Zašto?

— Zato što si budala i što si je uvredio.

— Čime?

— Što misliš da je ona ili gluva ili da ne razume francuski.

Ja se nasmejah skoro glasno, mlađi gospodin se zbuni, svetlost se ugasi kao po narudžbi i poče drugi čin. Neki francuski moderan komad u kome su se bekeljili neki ljubavnici koji su bili odvratni sa svojim prostačkim poljupcima. Jedna baba ispred nas ustade za vreme toga dijaloga, lupi sedištem od stolice i iziđe s takvim negodovanjem da sam se i nasmejala i zavolela je toga trenutka.

— Vidiš, Nikola, i ja bih ovako izišla. Ali mi ćemo ostati do kraja, jer ne volimo da budemo smešni.

No nije samo zato: prosto nije nam se išlo [55] kući pre nego što smo morali. Svršilo se. Komad me je potsetio na Tolstojevu knjigu koja mi je nekad mnogo zla pričinila i ja sam se razmislila, razmislila o ružnim stvarima iz života koji nekad ima tako lepo i primamljivo lice. Išli smo kroz poluosvetljene ulice i ćutali. Mene odjednom potrese jedna misao koja mi dosad nikad nije dolazila na um. I htedoh odmah da se uverim.

— A ti, Nikola, — rekoh — ti nisi kao oni, je li?

On je ćutao, kao da je naslutio i kao da je čekao da se izjasnim, da me bolje razume.

— Hoću da kažem: ti nisi kao ovaj u pozorištu, ne, takav, tako glup ti ne možeš biti, nego ja mislim da si ti dobar i pošten u svemu, apsolutno, da si bolji nego svi drugi... Znaš, ja znam, čitala sam jednu strašnu Tolstojevu knjigu i bila sam užasno nesrećna. Ali ti, ti nisi takav, je li?

On je ćutao. On je sad razumeo i ćutao je.

— Možda se varam?

— Varaš se, Jelo ...

Sad sam i ja ućutala. Jeste, uvek se ja varam. Oboje smo bili kao utučeni. Kad smo se pred kapijom rastajali, on mi ćuteći pruži ruku, kao da se bojao da me oslovi. Mene odjednom obuze neko milosrđe i velikodušnost i praštanje i ja rekoh brzo:

— Nikola, ne mari ništa, Boga mi, ne mari.

Da li je on to razumeo kako sam ja mislila: opet si ti dobar i opet možeš biti voljen. On mi stisne ruku i ode.

Još dva dana sam ostala u Beogradu. Nikola je pre podne išao verenici, u podne dolazio k nama, posle podne išao njoj, a uveče opet dolazio k nama. Svadba je odložena do nove godine, jer njena majka nije mogla da dopusti da bude ranije kako je Nikola želeo. Primetila sam da ta dva dana baca mnogo novaca, baš ga nemilice rastura. Rekoh mu to. On se osmehnu:

— Šta ću? Naterao me onomad tast da uzmem deset hiljada, kaže: možda imaš dugova, a ja dugova nemam. Prvo sam se opirao, pa kad se on skoro naljuti, ja uzeh. A sad ne znam šta ću s njim.

— Ah, zato si ti onako izgledao!

— A ti si zar primetila? — upita on i pogleda me tako zahvalno i nežno, da moradoh da progutam jedno uzbuđenje.

Cela ta dva dana on se ponašao tako kao da mi je za nešto zahvalan: kao da je i on nešto bio kriv, a ja mu oprostila. I to je dodalo nove čari našem prijateljstvu — iako je to zbog onoga.

Ispratili su me i došla sam kući. Brbljala sam da me već grlo zabolelo. Čika se naročito interesovao za Nikolu, za njegovu verenicu i oca. Mora da se i njemu mnogo dopao.

Treba sad da prilegnem na posao, ali meni je tako dosadno i učenje i polaganje mature. Sve mi izgleda besciljno. Čini mi se da sam se u Beogradu razmazila. Ispiti preda mnom, a ja bi htela ložu i pozorište i da me gledaju kroz dogled i Nikola da me hvali što imam tako mnogo ukusa. Sujeta. Sve je sujeta i ništavilo i ja se tako osećam bedna i nesrećna. Još bi mi trebalo da krunišem svoje školovanje da padnem na maturi. Da li se i moj dragi čika toga boji? Ne verujem; on tako mnogo ima vere u mene. Ali on često dođe u moju sobu, da vidi kako se spremam i pita me šta ne znam, pa mi objasni. Ponekad zaboravimo posao i pričamo o drugome, najviše o Nikoli. I tako osećam da mi je čikina duša bliska i tako mi je draga njegova ljubav i pažnja.

— Ali, čiko, zašto vi tako brižno i tako tužno pogledate ponekad u mene?

Čikine uvek iskreno i vesele oči kao da beže ispred mojih i on se kao slučajno zagleda u poneku knjigu i osmehne se i kaže:

— Žao je čiku njegove Jele. .. Eto svršićeš maturu i otići od nas ... Bojim se ... i žao mi je...

Moja je duša prepuna nežnosti i na te reči zatalasa se gorko jezero suza i hoće mi se da proplačem pred čikom i da mu ispričam ceo svoj mali život i da ga pitam zna li on zašto je meni tako strahovito teško na ovome svetu. Ali i moje oči [58] pune suza obaraju se dole i ispod mokrih trepavica traže spasa u crnim slovima knjiga. I beli zubi grizu rumene usne i Jela sa osmehom koji je ne znam zbog čega gorak kaže:

— Ah, posle mature dolazi život pun slobode i lepote.

— Moje dete, život nije uvek tako lep kao što izgleda. Treba se boriti, treba pobediti.

Sad je dockan, čiko, da mi to govorite. Znam ja odavno da život nije lep. Vi ste ranije štedeli vedru dušu vaše ljubimice, a ona vas je zato mrzela. Kako je ovaj život pun nepravde, nesporazuma i jada.

Položila sam maturu odlično. Smešno je: što sam se i bojala. To je zarazno: svi se boje, pa i ja, a kad ispiti prođu, mi se otreznimo od straha i svima nam se čini da je tako lako bilo i da je sasvim prirodno što smo položili; a onima što su pali baš je zato i krivo: čini im se nepravedno ili slučajno su pali, a trebalo je položiti. Tata je čuo da je moj pismeni bio slavan. Meni se čini da zato imam dnevniku da zahvalim. Otkad njega pišem, mnogo se bolje izražavam pismeno. Bože, koliko je lakše govoriti! Kažeš reč, dve, pogledaš u oči, osmehneš se i pogledom pitaš: razumeš li ? — i sve je gotovo: on razume. Dobila sam depešu od Nikole i Nate, od Anke, i snaje i dece — [59] čestitaju. Tata se već odmah pohvalio Anki. Naša devojka kaže: Bože, gospođice, kao da ste se isprosili. A ja njoj kažem da je ovo bolje od toga. Priznajem meni je vrlo milo što sam svršila školu. Dosad sam učila što sam morala, a sad ću ono što volim.

Znam, da je mama plakala i molila tatu, da mi ne dopusti da idem u Beograd. Razumem: njoj je teško da ostane bez mene, ona me voli — ali šta bih ja radila sad kod kuće? Umirati od dosade, a tamo, malo dalje, puno znanja, milote i života, samo treba zahvatiti. Mama svoj egoizam pravda time, što sam ja nežna i slaba, neću umeti da se čuvam, ozepšću, radiću mnogo, razboleću se i t. d. Ja svoj egoizam obrazložavam ovako: Zašto ste me dali u gimnaziju, ako sad neću da učim dalje? Vi, tata, barem uvek ste želeli, da ja nešto postignem sa svojim sposobnostima, a sad kad je meni jedina radost i jedino uživanje studija, vi ste popustili, kao neki starac, maminoj slabosti i ljubavi. Vi me volite, to znam, ali volite me mene radi, a ne vas radi. A ja vam obećavam, da ću se tako čuvati, da nikad ni kijavicu neću dobiti. Ja slaba? Pa ja mogu da pešačim pet sati i da pojedem celo pile. I tako dalje. Popustili su, razume se, da su morali popustiti. Ja sam jača. Moja je volja puna snage mladosti.

Već sam dva meseca u Beogradu, a ništa nisam pisala. Ja mnogo volim Beograd. Tu te niko ne poznaje, niko ne vodi o tebi računa i kad si ti pošten čovek, a nemaš ni na koga da se obazireš, onda imaš punu slobodu, da živiš kako voliš i da radiš šta hoćeš. Gimnazija i Velika Škola — kakva razlika. Volim moju školu. Ona mi je najdraža kuća u Srbiji. Svega znanja i sve lepote ima tu i sve je svačije: svaki besplatno može uzeti koliko mu snaga dopušta da ponese. Kad se uveče vraćam sa časa, a elektrika sveti i svet se šeta, ja bih poletela od nekog oduševljenja. Spadam i u taj svet, što ide bez cilja (da li bez cilja?), i u jedan drugi viši svet, koji je moja škola, profesori i drugovi; imam i treći svet: ja sama sa svojim dnevnikom. I niko ti ne smeta, ne dosađuje, ne pravi primedbe. U svojoj sobi se osećam kao carica. Imam i krunu na glavi. Ja nisam ni slutila, koliko sam lepa i koliko je blago moja kosa.

Hoću da naučim sve, što je od vrednosti, hoću da poznam sve što je veliko, hoću da se okružim samo onim što je lepo. Moja je soba vrlo ukusno nameštena. Imam i cveća, samo zelenog, ali uvek zelenog. Ja volim palme. Izgleda da ja volim egzotične stvari. To se, kažu, zove snobizam. Ne verujem, da je to kod mene nešto veštački. Ja volim palme, što su uvek zelene, što su krupne, što su njihove lepeze lepše od svih veštačkih lepeza [61] i što su njihove slike tako fantastične, da me prenesu u daleke tropske krajeve. I kad su meni palme, kojih mi nemamo, lepše od šimšira, koji takođe volim u bašti, ali koga nisam željna, onda zašto da ih ne volim i da se bojim kakvih prekora? Sve je lepo i sve mi je prijatno. Radim za školu, čitam, pišem kući i čiki, zadovoljna sam, a opet mi je nešto prazno, nešto mi ne dostaje. Čovek je nenasito stvorenje. Uvek traži još nešto.

U kući sam zadovoljna, i suviše. Mika i snaja mi čine mnogo više, nego što sam ikad mogla zaslužiti, deca me obožavaju, samo Nikola kao da me je zaboravio, a to mi je tako žao ...

Danas mi dolazio Nikola. — Odavno se nismo videli, — reče — pa sam baš osetio potrebu, da se malo porazgovaramo. Ti zauzeta školom, ja opet spremanjem kuće i pisanjem pisama verenici, tako ti se spleli važni poslovi, da sam se već uplašio zaboravićeš me i, eto, došao, da te potsetim.

Tako on priča i čini mi se i onaj je stari, a i promenio se. Malo mi izgleda smeten: kao i raduje se što me vidi, a ovamo opet govori, da je došao na po sata, jer žuri na posao. Došao na po sata, a ostao dva i po. Zagovorili se o školi, o profesorima, o knjigama. Bože, o tako mnogo stvari ima čovek da govori s nekim, koji mu je mio, a s kojim se davno nije video. Nikola se [62] posle raskravio i postao onaj stari, veseli Nikola. Bojim se da ta duga porodična žalost njegove tazbine ne utiče rđavo na njegovo raspoloženje. Ustao je i još je pričao, zagledao saksije sa cvećem i kazao:

— Čoveku je prosto žao da ode od tebe. Zato ja ne smem ni da dolazim često. Cveće, cveće kako je lepo.

— Da, samo ništa ne cveta — rekoh ja. On me pogleda s divljenjem -— da sam zadrhtala od toga pogleda — i reče nežno:

— Znam, da to nisi udesila hotimice, već instinktivno. Kad ti nisi tu, onda ništa ne cveta.

Mene to obradova i odgovorih sva rumena:

— Ruža se razvija, je li ?

— Da, razvija se. Zbogom, Jelo!

Umro je H. tako važna ličnost, tako važna smrt. Pratnja je bila osobita. Ceo Beograd je bio, cela Srbija, — i ja. Ja volim gomile. Mraz je bio nezapamćen, a ja sam išla do groblja. Zašto? Zato što je Nikola nosio jedan venac od prirodnog cveća. Videla sam ga samo pred crkvom. Učini mi se mnogo bled. Svakako od hladnoće; mislim da je prema pokojniku prilično ravnodušan. Na tako velikim pratnjama koje liče na litije čovek gleda vence, mrtvačka kola kao plast cveća, posmatra svet, a gotovo i zaboravi na onoga koji [63] leži ispod toga cveća i zbog koga se skupio toliki svet. Dugo smo stajali pred crkvom. Pade mi u oči da su sve to ugledni ljudi što nose vence, jastuče s ordenima, krst i ostalo. Ne znam ko je našao Nikolu i njemu nametnuo taj posao, samo ja mu nisam nimalo bila zahvalna. Mislim da se i on nije osećao zadovoljan tom počašću. Podigao jaku od kaputa, pobledeo, ruke mu bez rukavica. Mraz štipa, a on drži bele i crvene karamfile i stoji i čeka. Bi mi nešto teško. Naopako valjada to nije neka etikecija. Pa njemu će se prsti smrznuti. Ja ga uporno gledam. Malo posle on diže oči i traži nešto — moje oči koje su ga gledale. Pozdravi me osmehom. U toj ogromnoj masi sveta niko ne vidi taj osmeh, samo se mene tiče i samo je meni mio. Ja mu očima pokazah na ruke, on on slegnu ramenima. Izvadih iz mufa svoje ruke i pokazah mu kako se navlače rukavice. On klimnu glavom. Nekom čoveku dade da pridrži venac, a on nađe jednog gospodina, progovoriše dve tri reči i promeniše rukavice. Nikoline su bile žute, skoro crvene. Sad je stojao kao i pre preko puta mene, samo je imao crne vunene rukavice. I meni je bilo lakše. On se još jednom osmehnu zahvalno i šutio i kao prekorno. Opelo je bilo vrlo dugo. Mnogo su božje sluge preporučivale Bogu velikoga političara i dugogodišnjeg ministra. Ali meni nije bilo dosadno to čekanje.

Bilo je mnogo govora. Neke nisam čula, neke bih volela da nisam čula, a neki su bili lepi. U povorci koja je išla za sandukom ja sam sve više zaostajala sa gospođom sa kojom sam išla i koja mi je nešto pričala. Na ulasku u Kralj-Aleksandrovu ulicu mnogi se vratiše, mnogo sveta sede u tramvaje i kola, pa ipak nas je dosta ostalo i pešaka. Zapitah gospođu hoće li i ona do groba, ona reče da hoće. Kod kuće je ništa lepo nije čakalo. Mraz je cičao pod nogama pesmu svireposti i ledenim vetrom obasipao obraze i oči, a masa sveta gazila je kroz gomile snega i nosila groblju prirodno i veštačko cveće i čoveka koji se nikad nije zanimao cvećem. Odjednom, t. j. ne odjednom, već polagano kao neko buđenje iz obamrlosti, dođe mi u svest pitanje: Šta je ovo, gde sam ja i kuda idem? Ovaj svet i ovaj mrtav čovek, šta su oni meni, zbog čega se mrznem? I jedan vedar osmeh odnekuda dođe i potseti me da tamo daleko napred ispred sveta i mrtvačkih kola ide Nikola koji je bled od hladnoće i da ja zbog njega idem i da zebem što on zebe. I pomislih da sav taj svet i taj mrtvac nisu meni ništa i da mi je on jedini drag, da mi je on sve. I to saznanje ne učini mi se ni teško, ni strašno, samo neizmerna milina me svu obuze i meni se odjednom učini da vazduh postade topao i da po snegu sinuše crvene varnice. I odmah posle neizmerne miline naiđe neizmerna [65] tuga, i ja je poznadoh, onu moju vaselensku tugu, poznadoh je i setih se da sam je videla i u njegovim očima i odjednom kao da grom pade na me: osvetli sve i ubi me u isti mah: pojmih sve i saznadoh da i on mene voli i da sve to sad stečeno blago treba odmah zakopati u groblje sa ovim tuđim čovekom. I uplaših se da ne padnem i rekoh gospođi da ne mogu dalje. Ona reče da i ona ne oseća da gazi svojim nogama i ponudi se da svrati kod mene, da se ugreje. Nije se imalo kud, ma da sam mnogo želela da ostanem sama, da mislim slobodno, da vidim šta je to sa mnom. Spremila sam čaj i ugostila gospođu, ona mi je nešto pričala, a ja sam je slušala kao izgubljena, ne razumevajući ništa. No pošto je i ona, sirota, jedna izgubljena duša, nije ništa primetila. Jedva jednom ona ode, ja potstakoh vatru i zavalih se u naslonjaču preumorna i fizički i duševno — kad opet neko kucnu. Uh!

— A! Nikola!

— Ti si valjda umorna. I ja sam. Sedi i ćuti, ne bi hteo da ti smetam.

— Ima ljudi za koje nikad nisam umorna i koji mi nikad ne smetaju.

— A ima li ih mnogo takvih?

Ja sam ga gledala, a ne odgovorih. I on je mene gledao i u sutonu te studene večeri njegove su oči bile tako sjajne, tako tople za mene, tako [66] pune ljubavi za mene, da sam htela da jaučem od bola. „Treba se boriti i pobediti“ odjednom mi dođoše na um čikine reči i ja uzdrhtah od jedne iznenadne misli. U tom trenutku učini mi se kao da Nikola načini pokret kao da hoće da me zagrli. Ne, on samo reče tužno, strahovito tužno:

— Mnogo si umorna, tako si bleda. Odmaraj se ti, i spavaj ako hoćeš, a ja ću da sviram, to jest, smem li da sviram?

— Smeš.

On upali jednu sveću i sede za pijanino. Poče da svira i da pevuši neku tužnu melodiju.

— Nikola, zlatni, molim te, nemoj da pevaš, samo sviraj.

— Što, ne voliš? — on se obrne na stolici i pogleda me i meni se učini da on to ne pita za pevanje.

— Oh, volim — odgovorih, grcajući, ali ne mogu da podnesem tvoju pesmu, danas ne mogu.

On spusti glavu na dirke, jedan trenut prođe, pa je naglo diže i poče snažno da lupa neku fantaziju. Ja nisam čula muziku kao muziku; ja sam u njoj gledala izraz tegobe dušo. Nijao je ponovo glavom, i plamen sveće se nijao, u mome uglu bio je sumrak i velike senke od palminog lišća klatile su se tajanstveno po zidovima. Meni se učini da to nije java, učini mi se da sam u drugoj zemlji, u drugom svetu, zatim osetih kao da umirem i [67] učini mi se da umreti znači postići sreću. A Nikola je svirao buru svoje duše i njegov profil je bio osvetljen samo po ivici i u osvetljenoj konturi i u crnoj silueti nijala se teška neizkazana tuga, a njegova podignuta rastresena kosa kao da me je, nijajući se, pozivala da provučem ruku kroz uju, da je pomilujem. Odjednom jedna me misao uzdiže, jedna misao smela, a bescilna, i ja pođoh. Hoću da poljubim Nikolu. Neka se prevrne svet, hoću da ga poljubim, hoću. I on se neće naljutiti, znam, samo će me pogledati u oči i razumeće celu moju jadnu dušu. Ah, pred neki ozbiljan posao treba se malo proluditi — ja ću mu reći njegove reči ako zapita šta je to, ali neće pitati. Priđoh mu polagano s leđa, i milina i sreća i strepnja to sam bila ja. Stadoh do njega i sledih se i zanemeh. On prestade da svira, on se okrete:

— Šta je, Jelo?

— Ah, ništa, učinilo mi se.... i ja skidoh jedno perce s njegovog kaputa. I vratih se na svoje mesto. On me je gledao, gledao. I hol i sažaljenje i nežnost sipale su te oči na mene, ali utehe nije bilo. I mislim da je samo njegov bol zauzdavao moj bol.

— Tebi nije dobro?

— Dobro mi je. A tebi?

— Isto tako.

Ćutanje.

Da idem ja kući? Je li vreme?

— Vreme je, ali posedi još malo.

On je posedeo. Najzad ustade.

— Doviđenja, Jelo.

— Zbogom, Nikola.

— Da, imaš pravo: zbogom. Ima stvari koje se ne ponavljaju. Nikad više nećemo imati ovakvo veče

Otišao je. Nešto se svršilo, nešto se desilo : otišao je — nepovratno. Smrtna kazna je izrečena.

Smrtna kazna je izvršena: Nikola se danas venčao i otputovao s Natom na stranu gde će ostati dve godine. A šta ću ja raditi za te dve godine? I posle? Bolje što je otišao. Ali, dve godine da ga ne vidim ! Ispratili smo ih. Ona je mnogo plakala i bila je srećna. Svi su plakali, samo ja i Nikola nismo. Meni je milo što i on nije plakao. Kako sam bedna: tražim utehe. Mislim: plače se kad odnekud dune topao vetar u dušu, kad se čovek nekako umilno sažali na samoga sebe i na druge ; a kad je u duši sve zaleđeno i studen vetar šiba i led se stvrdnjava i život umire, onda se ne plače. Nikola, moj mili, je li i u tvojoj duši tako? Ah, on udešava kupe za svoju mladu gospođu koja ga voli i prema kojoj ima nežnosti i i dužnosti. A šta ću ja da radim? Šta je moja dužnost? Koga ću ja da volim? Ko će mene da voli? Kako ću ja da podnosim život?

BORBA: POBEDA ILI PAD?

Ljudi tako neprirodno govore, čitaju, smeju se, tako neprirodno se ponašaju, igraju u pozorištu, recituju stihove i svađaju se, da ja počinjem da sumnjam da nije možda baš neprirodno prirodno, a prirodno da je veština, vaspitanje ili talenat. Kudgod odem, da pobegnem od svoga doma, svuda nađem samo dosadu. U društvu neizdrživa dosada, u samoći nesavladljiv bol. Šta ja hoću? Da me ravnodušni ljudi zabave i uteše kad me je ostavio bez žalosti i milosrđa onaj koji me je voleo. Ja hoću da ga zaboravim! Hoću da se izlečim! Neću više da patim zbog njega. Znam da vremenom sve prolazi. Ali zašto to vreme prolazi tako polagano? Pristajem da odmah za deset godina ostarim, samo da dođem do onog vremena kad neću patiti što me je on tako bez reči ostavio. Ali on me je bez reči i voleo, Nikola, ljubavi moja, zašto mi nekako ne saopštiš, kako je u tvojoj duši? Da li si ti vrlo jak ili vrlo slab čovek? Htela bih da znam da li je tvoja bračna [72] sreća u crnini kao tvoje vereničko doba? Kad bih znala da ponekad tajno uzdahneš za mnom i za našim šetnjama po polju ... Prokleti dnevnik! Pet meseca nisam mogla da ga pogledam. Ne znam, otkuda mi ta glupa odluka: da večeras smem pročitati samo ono što večeras napišem, a ceo dnevnik da smem čitati samo u razmacima od pola godine. Da sam ga čitala češće, bolje bih razumela sebe. Kako tamo sve stoji jasno napisano. Meni je dvadeseta godina i moj je život svršen. Moja je mladost već prošla. Zašto si ti, Nikola, ušao u moj život? Zašto sam te srela? Da mi daš malo radosti i da mi uzmeš mir? Da poznam sreću i da je izgubim? Moja je mladost prošla lepa i nesvesna kao san, pa ipak mislim da ne grešim što je nazivam buđenjem. Java me je ošinula bolom i razdražila. Sad nastaje stvarnost i borba. Živote, ja ću pobediti!

Moje dve drugarice su se zaljubile, obe u isto vreme u profesora . Dabogne, on bi se mogao voleti, ali to su ludorije. On tako daleko stoji nad nama. One jedna drugoj ispovedaju šta osećaju i uzdižu do sunca njegove vrline. A ja im se smejem. One su još mlade. A ja više neću mašte, neću detinjarije i zanose koji donose samo prazninu i bol; ja hoću čoveka srednjega koji može mene da voli, hoću život, realnost, hoću da [73] uhvatim ljubav i da joj ne dam da odleti kao pre što sam je upustila, hoću jednog drugog Nikolu, pa da onaj prvi vidi šta ja mogu dati i da mu pozavidi. Kako sam postala glupa: kako sama sebe varam. Nikad ja neću njega zaboraviti. Bol ću možda preboleti — ali kad? Kad budem već stara i kad bude već dockan da se počinje nanovo.

Kako sam bila slepa, kako nisam znala da me voli. Sećam se kad me on samo pogleda, ja sam, kao što znam kad munja sevne da će posle doći grmljavina, gotovo uvek unapred znala šta će da mi kaže. On je mene voleo. Još onda kad me je nešto uzrujalo kad je kazao „što ne sme da bude“ i pocrveneo, još tada je to bilo, bilo je to što ne sme da bude i on se uplašio i ja sam osetila i nisam razumela. Ali šta ja hoću? Zar da sam bila svesna, da sam znala, zar bih smela da tražim kakvo pravo, zar bih pokvarila veridbu, zar bih mogla da unesrećim Natu? Ah, pa eto rešenja: on je rekao to ne sme da bude i nije bilo. On je zavoleo drugu, ali nije popustio u svojoj odluci. Eto ti, sad razumem. Nije, nije tako. On se borio, on je mene voleo, on je želeo da pobedi sebe, a želeo je i da ja njega volim. Sad mi se čini, da sam ga onda posle pratnje poljubila, sve bi bilo drukčije: on je jedva čekao reč od mene, reč koju on nije smeo da kaže prvi, jer je bio vezan. On [74] je čekao da ga ja oslobodim. Kako je život strašno, neverovatno lud: dešava se s tobom nešto najsilnije, najsudbonosnije, a ti ne znaš i ne razumeš šta je to. A kad je već dockan, onda znaš. On mene voli, Nato, on ne voli tebe! Prava ljubav je meni poklonjena. Kakva uobraženost: mene voli kad se s njom venčao, kad je s njom pobegao od mene, on koji zna šta je dužnost i obaveza, mene voli on koji ovog časa možda grli nju koja je njegova žena, mene voli, mene, koja mu nisam ništa i koju je možda i zaboravio. Zabavljao se malo holandskom glavom i dušom, koja na licu cveta.

Je li, Nikola, a kad smo išli njoj u posetu, pa si zaboravio da joj poneseš cveća, zar nisi onda mene voleo? A ja sam svoje cveće njoj dala. To je cveće tvoja ljubav. Ti si pristao da ga zadržim sebi, da ne budem pažljiva, a ja nisam mogla.

Što ja nisam znala da te volim, zato je kriv bio Tolstoj, ali ti si znao da ti mene voliš i da ja tebe volim — pa zašto si ćutao? Zašto mi jednu reč nisi ostavio za uspomenu? Zašto se nismo dogovorili da tako bude kako je bilo? Onda bih bila srećnija. Zašto mi nisi dao jedan poljubac, jedan samo, za ceo život? Imala bih sad od čega da živim.

Ne, ovo se ne može izdržati. Poludeti, umreti, [75] sve je bolje od ovoga. Svakog dana pronađem nešto novo, da se više mučim. Sad mi se čini da se je on neprestano nadao da ja jednu reč kažem, pa tamo da pokvari. Zašto je bio onako uzbuđen kad mu je tast dao novaca? Bio je gotovo nesrećan. Zašto sam i ja onda osetila neku težinu i neprijatnost? Da li je mogućno da je moja nesvesna svest nešto shvatila, da je nejasno primila utisak da kad se i novac tu umešao da je stvar svršena, da spasa nema. Ni ja nisam sirota, ali nikad nisam pomislila da se njome oženio što je imala mnogo više novaca. On je to učinio po dužnosti. On je patio što nije slobodan, ali nije imao hrabrosti da se oslobodi. Dobro, to bih mu oprostila. Ali zašto, zašto mi nije kazao da me voli? Zašto i meni nije dao deo te žrtve? To bi mi bila uteha. A ne ovako uteći... Ah, jedna misao! Jedared je Nikola nešto čitao u sebi i onda glasno reče samo jednu rečenicu: „Ima momenata kad uteći znači pobediti“. Ne, ja nisam poznala sve dubine njegove duše. On je otišao, a nije hteo da mi ih pokaže. Zašto nije hteo kad me je voleo? Zašto da ja njega ne razumem? Zašto da stavljam ovolike znake pitanja? Nikola, onda ti ipak mene nisi voleo najvećom, najjačom, najlepšom ljubavlju?

Pa ipak polagano kao da se mirim. Dokaz je to, što mogu da pišem o njemu. Prvih dana po [76] odlasku bilo je gore nego sad. Šta nisam činila i nikakva bolest nije htela da dođe na mene. Mrzela sam dnevnik kao sliku svoga života, mrzela sam sebe, život, njega, i sve sam to podnela sa malo više bledila, sa malo više sklanjanja od svojih, sa malo više mršavosti. U januaru stojala sam noću na otvorenom prozoru i gledala u zvezde i činilo mi se, da one plaču, što ću ja skoro umreti. I ništa mi nije bilo, samo sam se prekalila. Pila sam vruć čaj, pa hladnu vodu i dobila sam — anginu. Nikakva ozbiljna bolest nije htela da dođe. Mika kaže, da je angina bila opasna. Bila je samo nesnosna, a nijednom nisam osetila opasnost po život, ni blizinu smrti. Naš je Mika dobar doktor, ali ima jednu osobinu, koja nije jačina, a koja mi se ipak dopada. Kad se neko od nas razboli, on samo prvi put pregleda i ako je što ozbiljnije, on zove svoga prijatelja doktora S. i predaje nas njemu. Meni je nezgodno, da me pregleda i leči moj brat. Volim više da to čini doktor S. On je opet veliki psiholog. Pogleda me u oči, kao da baca udicu u vodu, a moji se uplašeni pogledi kriju, da ne uhvati kakvu tajnu u njima.

— Mala lepotica je zaljubljena - - kaže on u isto vreme i drsko i nežno — ali ona je luda, ako se kida i troši zbog ljubavi, jer se ljubav obnavlja kao proleće, a njen bol se brže leči nego malarija.

— Ah, doktore, — prekidam ga ja i pokušavam [77] da se smejem — kakve vezo imaju angina i ljubav?

On me gleda u oči, gleda me zapovednički, gotovo drsko, ali ja se ne bunim i ne ljutim; osećam, kako je on silan u poznavanju života i ljudske prirode i čini mi se, da može da vidi kroz moju dušu i kroz moje telo kao kroz staklo. I osećam, da se potčinjavam njegovoj volji i gledam ga u oči sa sve više poverenja. Sad samo da zahte, sve bih mu ispričala. Ali njemu je dosta i sad on počinje da izigrava.

— Dobro, mala, volim više, što niste zaljubljeni. Inače ova angina bi vam mogla učiniti rđavu uslugu. Čuvajte se vatre. Može doći zanos, buncanje, a to nije prijatno za one, koji čuvaju tajne...

On prestaje, osmehne se na moje uplašene, razrogačene oči, i počne da govori o drugome. Moja je odluka već gotova: svim silama hoću da se lečim i ja to kažem doktoru.

— Znam ja, da ste vi pametno devojče.

— Kako je dobro, što me lečite vi, a ne Mika.

On se tako velikodušno osmehne, da me nečim potseti na lava i njegov me osmeh umiri i kaže: ne brini.

Eto, i on bi se mogao voleti — da nije oženjen. Ja sam sita fantazije. Neću dopustiti, da se oduševim njime.

Posle bolesti pomišljala sam da idem kući, da ostavim školu, sve. Htela sam kod mame i oca, želela sam malo nežnosti. A kad sam sve sebi predstavila: njihovu zaprepaštenost, brigu, tejove, savetovanja, predosetila sam strašnu dosadu i odustala sam. A posle, tu bi bila svaki čas tetka Nasta i ne bi prestao razgovor i hvale o njenom Nikoli i snaji. A ja ne ću više da se mučim. Hoću da ga zaboravim.

Nikola, zašto me nisi voleo jače, zašto mi nisi ostavio više sebe ? Ono, što Nati nisi dao, bez čega ona može biti, zašto nisi ostavio meni? Ne, ne, ti si bio suviše pošten; nisi hteo da varaš ni nju, ni mene. Bože, imaš blago, neizmerno blago ljubavi i lepote i nudiš ga nekome, a on ga neće i propada nepotrebno to tvoje blago i prosipa se uludo tvoja ljubav kao kiša u more — dok negde suva zemlja puca od žeđi. Ah, gde je neko, ko bi me voleo? Odmah bi ga zavolela iz zahvalnosti, pa kad dođe Nikola da vidi, da vidi, kako ja brzo zaboravljam.

Nikola mi je poslao jednu kartu s puta, još davno, a danas sam dobila drugu iz Neapolja. I ona se potpisala uz njegov pozdrav, drhtavim, ružnim rukopisom slabe žene. Svejedno; on je jak. Valjda mogu verovati sebi; ja njoj ne zavidim. [79] Ne, ja ne bi htela jednu sreću kao ona i on, to je mlaka sreća, to nije da se zavidi, to nije zanos, to nije blaženstvo. Ja bih htela jednu sreću sačinjenu od moje i njegove ljubavi; ja što bih načinila od njega i on od mene, to Nata ne ume ni da zamisli. Ah, Nikola, zašto ti meni ne daš mira? Zašto si mi poslao ovu kartu iz lepe zemlje? Hoću, ah, hoću da sam ja tako s tobom, mene da držiš pod ruku i da gledaš sve te lepote. Bože, hoću li se ja nekad opametiti? Ponekad se smirim i hoću da se pomirim, pa me tek ponova s većom žestinom spopadne bol i ljutina i očajanje i želim da umrem pre nego što se pomirim.

Neću mu odgovoriti. Šta da mu kažem ? Da mu nešto prebacim ili da se požalim? Smešno! Ili da se pravim vesela? Ćutanje je najbolji odgovor.

Htela bih da ga nečim optužim i da ga omrznem. On se ne može omrznuti; njega svi vole. A ja najviše. Onda kad smo se vratili iz pozorišta, utučeni, posle onoga moga pitanja, onda kad sam pred kapijom osetila velikodušnost i praštanje, onda sam sva bila prožeta ljubavlju, onda sam je najsilnije osetila, a ni onda je nisam poznala. A ti, Nikola, kad si je ti video u mojim očima? Sad znam; kad se voli onda se oprašta, kad se voli

onda se ne gnuša, kad se voli onda se voli. Sad je dockan znati.

Prolaze dani. Velika mi je uteha škola. Mogu opet da radim sa odanošću, sa zadovoljstvom. Pre mi je sve bilu sporedno, samo moja ljubav i moj bol su bili važni. Živim, učim, ali nemam šta da zabeležim u dnevnik. Tek valjda neću pribeleške sa časova. Možda bi to bilo pametnije. Izgleda da se u dnevnike piše samo o ljubavi. Ja sam svršila. Još koji nastup tuge, pa će onda hartija ostati prazna.

Zašto ja ponekad nisam jaka? Ljutim se na sebe i hoću to da ispitam. Neko možda misli nešto rđavo o meni. I šapne nekome i dvoje troje prime to. I kad vidim da neko ko ne treba i ko ne sme to da veruje gleda u mene ispitivački ili načini iz daleka aluziju - znači posumnjao je — desi mi se da se malo zbunim i skrenem pogled u stranu, ponekad čak i pocrvenim. Zašto? Zašto ih pustiti da sumnju pojačaju ili da donesu pogrešan zaključak? Ja znam da se ne zbunim od straha, jer se ne bojim nikoga i ničega kad mi je savest čista, već se u meni podigne bol i srdžba: šta zar i ti sumnjaš? I pošto sam se zbunila i izgubila nešto i pred sobom i nešto, ali sasvim [81] drugo, pred drugim. ja prezirem i onoga koji je posumnjao kao i onoga koji je izmislio ružnu neistinu. To ne treba da bude. Treba uhvatiti za pogled, za reč, za nagoveštaj, za osmeh i reći: stoj, kaži otvoreno šta misliš ako smeš.

Ali ponekad se tiče tako delikatnih stvari da ja pre pristajem da glupaci sumnjaju u moju ispravnost, nego da glupacima objašnjavam i profanišem nešto što nije obično i što je meni drago. Čisto ga ne bih ni perom dodirnula, da mu se sitna rosa ne otrese, da mu se nežna rumen ne utre, da mu se zlatni prah ne smakne, da mu se laka paučina vela ne pocepa. Ima stvari koje izgube čim su kazane, a kamo li kad budu prepričavane i kritikovane. Zato možda tako delikatne stvari neću ni u dnevnik beležiti. Mogu ja iznenada umreti, pa neko da nađe i pročita dnevnik. No, šta me se tiče kad sam ja mrtva? Mene se tiče, tiče me se i posle smrti da lepo ostane lepo. Kad je jedna meni bliska ličnost posumnjala u mene, mene nije bilo strah za mene što mogu izgubiti u njenim očima ; mene je bilo stid za nju kako može da posumnja i bilo mi je krivo kako sme da želi da se ja pravdam. I to oboje sam sakrila, da je kaznim. Ništavni smo mi ljudi i život je bedan i dosadan. Pa ipak ... ima, ima stvari zbog kojih vredi podnositi ga.

Imam puno ruža u sobi. Uvek sam ih volela, uvek, još od malena kod kuće, a najviše kad mi ih je Nikola doneo. I sad ih još volim. Ali menja se ta ljubav. Pre mi je njihov miris ličio na obećanje zanosa i sreće; sad mi mirišu na sećanje, na uspomene nečega što se nije desilo, a trebalo je i moglo se desiti i biti do ludila zanosno, do kraja lepo. I samrtna tuga i slast smrti me obuzima kad udišem njihov miris i nemam više one žalosti kad one procvetaju i venu. Da li se to stvari odazivaju našem raspoloženju, ili naše raspoloženje daje smisla, života, boje stvarima? Oboje. Pošto sam ja prvo davala svoju dušu stvarima i pošto je ljubav došla da uništi moj život, sad je moja duša postala tako slaba i bolesno prijemčiva, da stvari utiču na nju i muče me.

Čitala sam Sliku Dorijana Greja, razume se, na nemačkom. Engleski, kako izgleda, nikad neću ni naučiti. Nemam više oduševljenja za svoje stare želje. Da putujem sama nemam više volje. Nekad sam maštala da putujem u Indiju i Japan, u Rusiju, u Ameriku i u Australiju i zadavala sebi da do dvadeset pete godine moram naučiti četiri stranu jezika. Sad mi je dvadeset i druga i ja ne želim ništa. Engleski će otpasti, i putovanje će otpasti. A tako bi se lepo moglo putovati s njim, preko svih mora i zemalja, u sve klime, sve lepote uneti u svoj život, da imaš šta poneti u smrt. Kad umireš [83] da žališ za životom što želiš još živeti, a ne da žališ što umireš, a još nisi živela. Ja bih sve u životu htela jako, a u stvari smo bili mlaki i ja i on. Sad sasvim razumem. On je više nežan, nego jak. On je dao reč i svi su znali. I njemu se činilo da je sad ružno da zavrti glavu mladoj devojci, da otkazuje veridbu i da pravi skandal, kako se to kod nas kaže. Da sam ja bila svesnija i razvijenija i da sam pratila njegovu ljubav, on bi je učinio radi mene i imao bi opravdanja pred svojima, pred mojima i pred sobom. Onda bi Nata i njeni bili žrtva. Ja sam ćutala, on je patio — i učinio kako je mislio da mu dužnost nalaže. I sad produžava tu dužnost: navikava se na svoju ženu i, kako je ona dobra i kako ja nisam blizu, počinje i da je voli. Ispočetka mu je bilo žao za mnom, posle me je samo sažaljevao, a sad već misli: mlada je ona i njena vesela priroda me je već prežalila. I prežaliću te, Nikola.

Nego zašto sam ja to pisala? Nisam htela o tome da govorim. Ne znam kako i ono što nikakve veze sa Nikolom nema može da me odvuče da mislim o njemu. Čitala sam Sliku Dorijana Greja. Izgleda da zlo nema dna. Mislim da sve znam, a ono iskrsne još nešto. Možda je to način da se čovek očisti od zla, ne od zla koje je došlo, već koje bi moglo doći. Eto ja u Beogradu često čujem kako ljudi sa zadovoljstvom pričaju tuđe prljave [84] istorije. Ne znam da li zadovoljstvo dolazi od same prljavštine ili od toga što su tuđe te prljavštine. Sećam se da mi je, kad sam došla, bilo vrlo neprijatno to da slušam. Ja ne znam u kakvim je ko prilikama bio i postupio ovako ili onako; meni se pruža samo kako je on postupio, samo neki rezultat, a ja ne znam kakvo je bilo računanje. Obično nisam htela da verujem takve stvari, a kad je verovatnost bila očevidna, nisam htela da mislim o njima, nisam htela da me se tiču. Ali primećujem da sve ravnodušnije slušam takve priče. Bojim se da se toliko ne naviknem, da počnu da mi čine i zadovoljstvo. Eto tako čovek — kako da kažem — nije da se pokvari, jer ja nikad neću da se pokvarim, već pokvari ukus.

Noć. I cveće. I ja sama u sobi. Sama sa svojom dušom. I ja ne poznajem dovoljno tu dušu koju poznajem najviše od svih duša. I pored mene u klaviru tek se otkine neki zvuk. Otkuda on? Kao da muzika što spava u instrumentu jekne tiho u snu. Neki me strah obuzeo. Ja nikako nisam strašljiva. Ne bojim se lopova, ubice, ničega.. Ja se bojim tajne. A neka tajna i neka slutnja su u noći iza mojih zavesa, u mirisu cveća koje vene, u klaviru u koji davno ne sviram i u samoći i u ćutanju oko mene. Zašto, zašto sam se podala strahu? Od čega je to poteklo, od koje [85] misli? Kad nađem uzrok, umirim se. Šta sam sve mislila večeras? O predavanju profesora * * * Kako mi moramo biti njemu dosadni i kako nam sitno sve drobi. Međutim on se ponaša kao da smo mu ravni. Dobar tip ili pretvaranje koje staje napora? Nije to. Biva tako, naiđe mi iz pomrčine neka misao, zaljulja me i onda kao da nastupi neka nesvestica u duševnom životu, a kad se prenem, ja sam sva pod utiskom te misli, a ne znam šta je ona sadržala, već samo osećam neku težinu: bol, strah, iščekivanje. Posle sam mislila da treba da opravim jaku na zimskoj haljini, zatim kakav ću kaput da kupim da li vrlo skroman ili vrlo raskošan. To treba što pre uraditi. Snaja me zove da dočekamo Nikolu. Vrlo skroman ću kaput. Da, kažu, Nikola dolazi kroz nedelju dana. Ah, eto, to je!... Zašto sad dolazi? Šta će mi on? Ja sam lepo sve to metnula u arhivu. Ipak nije to tako strašno. Samo da se ne zbunim kad ga prvi put vidim. Mene boli glava od mirisa cveća. Hoću da legnem. Neću da mislim. Ništa me se ne tiče, ništa, na svetu.

Zbogom, Nikola. Ja imam opet vlast nad sobom, ja imam opet svoju slobodu. Ja se smejem radosno kad kažem: Zbogom, Nikola. Imaš neki drag bol i čini ti se da ga ne bi dala, ni za šta na svetu. To je uobraženje, to je kao kad bi čovek tvrdoglavo odlučio da voli svoju nesreću. A probaj

da se oslobodiš, osetićeš ne tugu, već radost. Jer bol boli, a težnja čovekovog života nije bol, već sreća. To nije pronašao Niče, to su i pre njega znali. Niče ima jednu lepu pesmu o tome. Inače ja njega ne volim, jer je uobražen. Ne znam, on je možda genijalan kao što kažu. Ja ga ne razumem. Izgleda mi da on ima trenutaka velike dubine i velikih misli i časova kad „muti vode da bi izgledale duboke“, kao što on sam prebacuje pesnicima. Uostalom, filozofiju ne razumem; ona mi izgleda kao nepoznata zemlja, pokrivena ledom, u koju ne želim da idem.

Jedared sam imala strahovito mnogo ruža: pune vaze, pune čaše i tanjure za kolače, punu sobu. Bila sam luda od njihove lepote i mirisa. Bilo ih je belih, kao malokrvne plave žene; one su jedva mirisale, a za oko su bile prijatne. Bilo je ružičastih kao prva nežnost, crvenih, radosnih, koje su mirisale na srećnu ljubav i žutih, strasnih, koje zanose i opijaju, koje ja najviše volim, jer ja uopšte volim snagu i silinu. Mirisi su pevali i mešali se, kao glasovi u horu, a ja sam, kao pašinica, ležala na divanu i predavala se uživanju. Prevarim se i zaspim i — razbudim se bolesna. Ah, ruže, ne mogu više da ih vidim, ni da ih osetim. Napolje sve ruže, otvaraj prozore, napolje i trag od ruža. I čitav mesec dana nisam mogla da ili trpim. [87] A ,sad ih opet volim. Tako i ljubav: učinila mi zlo, htela sam da umrem, pa zatim da je se odreknem za svagda, a sad je opet volim.

Ali, zašto ne dođe čovek koji će da me voli silno, svim svojim bićem, svom svojom mišlju, svim svojim srcem, kao što vera kaže da treba ljubiti gospoda Boga svoga! Ja hoću da volim, hoću da budem voljena. Bože, pošlji mi ljubav, Bože, smiluj se na mene!

Došao je Nikola. Nisam išla da ih dočekam. Zašto bi se uznemiravala? Videla sam ih prvo na ulici. Zvali su me i obećali doći. Oboje se promenili. Nikola se ugojio i liči na oženjenog čoveka na malo nesimpatičan način. Nata oslabila, izbečila oči i raširila se. Ima skupocen ogrtač kojim krije svoje nagrđeno telo. U njenim očima vidi se i sreća i strah. Ona će svakako vrlo skoro da postane mati. I sad, kao i pre, on je nežan prema njoj. Odavno, odavno, uvek kad vidim ženu u takvom stanju, osećala sam neku vrstu odvratnosti i gađenja. To nije logično, jer ja mnogo volim decu, malu i veliku. Pa ipak žena je ružna u tome položaju. Buduća njena sreća staje je lepote. Ona je ružna svetu koji je ravnodušan; ne bi trebalo da je ružna i svome mužu. Kad bih ja bila takva, ja bih udesila da sam što je mogućno manje ružna i ne bih nikad išla u društvo. Šetala bih po polju sa [88] svojim mužem i sa svojom budućom srećom. Čak bih ako je mogućno promenila i zemlju, starala bi se da gledam samo lepe stvari i vratila bih se tek pošto sam stvorila jedno malo remek delo. Šta bi mi trebao taj svet kome sam ružna ? Ja sam hrabra, ničega se ne bih bojala i u mojim očima i na mome licu sijala bi takva sreća da bi ružnoća moga tela došla u senku.

Sasvim sam luda: šta govorim! Nego, čudnovato je da se nisam mnogo uzbudila kad sam ih videla. Sve uspomene pojuriše na mene, a ja ih, kao Hristos more, sve jednom rečju ukrstih i pregazili. I opet sam osetila da Nati ne zavidim i da sam tužna zbog sebe i svoga pustoga života. A zašto je Nikola poružnio? Samo što se ugojio i što ima briga. Život udvoje udvojava brige. Ne bi trebalo da je tako, ali tako je. Gledam se u ogledalo: da nisam i ja poružnela od bola, od rada, od vremena? Ne, ja sam se još prolepšala. Vrlo sam lepa. Nikola se malo prevario: ja ne ličim na francusku ružu, već na žutu, onu opasnu što opija. Oči su mi lepe i pune tajne kao noć u nepoznatoj zemlji. Kosa mi je lepa, zubi su mi beli, usne rumene, lice blago, usta velika, ali snažno izvajana, crte malo nepravilne, ali sve to je lepo što ga moj izraz, moj temperamenat obasjava i daje mu života. Temperamenat je mislim kod žene ono što osvaja. Jeste, ja sam lepa. Jesi li video, Nikola? Otkad znam [89] da one plave kose u ložama i parteru u pozorištu nisu prirodne i da pola sveta ima lažne zube i da se retko koja dama ne beli, otada sam počela da cenim više svoju lepotu.

Znam da je još pred maturu jedan moj drug rekao Ani da ja imam riđu kosu, lice kao plavuša, oči kao najcrnja crnka. Hteo je da kaže kako imam sve tri lepote ujedno. U oči mi nijedan drug nije kazao da sam lepa. Onda sam volela Nikolu. On je sad prema meni ozbiljno nežan, i čak nekako brižan. Sve da zaboravimo, Nikola, sve da oprostimo, samo ako Nati nisi ništa pričao. A ja verujem da nisi.

Oni su bili danas kod nas. Vrlo me je dirnuo jedan dečko, snajine snaje brat. Uvek ćuti i gleda u mene. Izgleda da ima veliku maštu. Danas ga zapitah: Na što mislite kad tako uporno ćutite? On me pogleda i reče:

— Mislim o vama.

— O meni! A šta to?

- Kad ste ozbiljni, vaše se lice svetli nekom tajanstvenom svetlošću kao što je mesečina, a kad se nasmejete, bože, kako se odjednom sve promeni: kao da sine sunce na cveće, pa je čoveku i toplo i mirisno i radosno u duši.

Ja sam se zaprepastila.

— Vama je nepravo što sam to kazao. To je istina.

— Za vas, jer je vama vaša mašta istina. Ne ljutim se. Ja sam tako sujetna da mi je to prijatno i ako znam koliko vaša mladost preteruje.

On je hteo nešto da kaže, ja mu ne dadoh i odvedoh ga klaviru. Mesto da odem od njega, ja sam mu svirala i pevala. Nikola i Nata su me hvalili. Meni se čini da oni oboje meni za nešto pomalo zavide. Možda što nisam udata. To je smešno. Bojim se da ne postajem koketa. Hoću da dobijem volju da zaluđujem. Čuvaj se Nikola.

Oni su pričali o svome putovanju i raspitivali snaju o svemu našem životu. Više svega su se interesovali za decu. Kod njih je to na dnevnom redu. Inače su rekli da sam u sviranju napredovala, dok u stvari ja skoro dve godine nisam svirala. Draga moja devojko, za to si bila velika budala. Sad opet i sviram i pevam. Možda Nikola ipak ima pravo; sad volim muziku sa više snage. Možda sam i ćuteći nešto naučila.

Sve na svetu prolazi i zaboravlja se. Čovek oplakuje izgubljenu sreću i brzo se oporavlja i traži novu sreću. Čovek zato i živi da traži sreću i samo manijaci uporno ostaju godinama na jednom istom groblju.

G. R. je čovek koji mi se ne dopada, a ipak me privlači, ili bolje kome ne verujem, a dopada mi se. Ima u njemu toliko samopouzdanja i veštine, da mu se prosto divim. On je jedan vrlo prirodan glumac. On čak premaša prirodu. Inače ne znam šta sve ima u tome čoveku. Voli da se pokaže blaziran. Ja mu se dopadam i on voli da je sa mnom. Samo ne misli da se zaljubi, ili bar ne misli da se oženi. Jednom je rekao: Neka se žene ludaci; ja ću da volim tuđe žene. Malo sam ga mrzela za tu frazu. Međutim nemam ništa protiv što on neće da se zaljubi u mene. Njega nikad ne bih mogla voleti onako kako ja zamišljam i hoću da volim. Pa ipak izgleda da malo koketiram s njim. On mi budi radoznalost. Njega svi rado primaju; obrazovan je; ima lepe manire, korektan; ima pravilno lice i izbrijan je kao amerikanac. Ja na protiv volim ljude s bradom. Meni je dvadeset dve godine, a njemu trideset tri. (On kaže dve dvojke i dve trojke — da ih saberemo, pa da načinimo dve petice. Sad mi to ne izgleda duhovito, a kad je rekao, dopalo mi se). Pretvara se kao da me smatra za devojčicu i hoće da smo prijatelji. Možda ne valja to što se ja s njim dosta smejem. Ali on je poned zaista duhovit.

Nikola je dobio sina. Sad je srećan čovek. Ja gotovo više ništa ne osećam za njega. Kad ga vidim, sasvim sam mirna, gotovo ga volim, a to [92] znači da ga ne volim više. On me je jedamput malo uvredio. U društvu se povela reč o ljubavi i o brakovima iz ljubavi. Onda Nikola reče da u svoju ženu nije bio zaljubljen pre venčanja, ali da je sad mnogo voli. Ja sam uobrazila da je to kazao mene radi i uvredilo me je što on može da pomisli da ja to ne znam, već se, možda, nadam da još mene voli.

— Eh, Nikola, tako je to u životu: ako ti sudba da nekoga da voliš, ti ćeš se navići; ako ti ne da, ti ćeš se malo poljutiti, pa ćeš i zaboraviti — upadoh ja, smejući se.

— Tako i treba da bude, Jelo - reče on ozbiljno. — To je jedino pametno, a dopustićeš da ipak pamet drži svet.

Ja nisam ništa odgovorila, jer sam pomislila nešto ružno. Kad bih ja samo pokušala da te zaludim. Hajde da probamo, Nikola. Da vidimo dokle dopire ta tvoja pamet. Ružno, ružno, gospođice. Bože, kad bi neko našao dnevnik ...

Nikola ide kući, da učini po volji roditeljima. Dobio je klasu i palanku po svojoj želji. Nata se raduje zbog deteta; tamo će imati iskusnu i dobru svekrvu. Ovako se neprestano plaši od dečijih bolesti i kad detetu nije skoro ništa, ona, zove lekare. I meni je prijatno. S našima će im biti lepo.

Otišli su. Ja i snaja smo ih ispratile. Napisala sam svojima veliko pismo, nakupovala puno sitnih poklona, napunila glavu Nati i Nikoli porukama i pozdravima. Bila sam vrlo raspoložena i jednako ih ubeđivala kako će im biti lepo u mome rodnom mestu. Nikola primeti snaji u šali: Kako nas Jela srdačno ispraća. Meni se čini da je to bilo dvosmisleno. Snaja je primila najlepše. Ona je uvek divna. Toliko puta mislim o njoj. Koliko je Mika srećan što je nju našao. Ona je gotovo obrazovanija od njega. On je jednostran ; osim svojih stručnih knjiga i novina ne čita ništa. I ona sad od dece ne može da radi dosta za sebe, ali je ranije mnogo čitala i tako lepo razumela, i sve joj je ostalo u duši. Ona je sedam godina starija od mene, pa ipak smo kao drugarice. I kakvu ja udobnost uživam u njihovoj kući, osim toga što me deca obožavaju. Nijedno ne dolazi u moju sobu dok ga ne zovem.

Kad sam došla, ja sam objavila da hoću da tražim stan. Volim da sam slobodna i da radim šta mi se kad dopada. Neću da stanujem kod rodbine. Bojim se da se kome ne zamerim kad smo uvek zajedno, a ne želim da se posvađamo. Mika se zaprepastio, a snaja se tako energično i tako ljupko usprotivila tome, da sam morala popustiti. Upravo bilo je i kako su oni hteli i lepše nego što sam ja htela. Snaja je kazala da mi daje sobu [94] iza sale koja ima zaseban ulazak, daleko od dečije sobe. Nikakva mi larma ne može dopreti. Od svih njenih stvari da izaberem šta najviše volim i da rasporedim kako hoću. Njima ta soba ništa ne treba, njeni su svi ovde, a tata i mama kad dođu dobiće jednu od njihovih soba. Ja mogu kazati sve svoje zahteve i svi će biti ispunjeni, samo ona nikad neće podneti da sestra njegova muža stanuje u sobama za samce. Ona se rasplakala i ja sam se uzbudila i kazala Miki da mi nikad ne bi umeli da budemo toliko dobri. Ja joj rekoh:

— Dobro, primam tu velikodušnost. Samo ti treba još da si ubeđena da sam ja pošten čovek i da ću to uvek biti i da mi ostaviš potpunu slobodu.

Oni su se smejali i kazali da samo ne pravim u njihovoj kući bombe, a inače mogu i anarhiste dovoditi.

Zatim nam je i tata napravio scenu. Odredio je koliko treba za mene da plaća, jer nije hteo da čuje „da njegova mezimica jede Nikinoj deci hleb, pa ni kolače“. Mika je praskao, kazao da smo mi palančani i ćifte i da smo došli u njegovu kuću da ga vređamo — ali ovoga je puta bilo onako kako je tata hteo.

I tako sam, se ja ugodno namestila. Osećam da sam malo sebična i samoživa, pa pošto oni to ne nalaze i vole me ovakvu, ja se brzo utešim.

Kad hoću, ja idem k njima. Oni se uvek obraduju. A oni k meni ne dolaze nikad bez poziva osim na moj rođendan. I tako imam najbolje društvo i mogu da sam sama kad hoću. Da sam pametna, mogla bih biti srećna. Šta tražim? Šta mi ne dostaje? Ljubav! Izgleda da ona samo jedared u životu kucne na naše srce. Ako joj se ne otvori, ona se vrati. Uzalud posle vičem za njom — ne čuje.

Desilo mi se nešto strašno. Možda bi bilo bolje da nisam imala tako neograničenu slobodu. Došao je g. P. Doneo mi jednu francusku knjigu, upravo našao razlog da đođe. Meni je bilo prijatno kad sam ga videla. Skuhala sam mu kafu i dopustila da puši. On me upita da li i ja pušim. Zatim zašto ne pušim. Rekoh mu da volim i dim i miris od duvana kad drugi puše. Probala sam i sama i nije mi se dopalo. Gadim se na onaj miris što posle ostane u ustima i nalazim da to nije dovoljno čista zabava. On mi se rugao i laskao mi.

Svojim dubokim, šaljivo slatkim, glasom on mi je hvalio cveće, haljinu, sobu i mene samu. U njegovom glasu je bilo nešto što opija, kao neki prijatan a težak miris, a u tome šaljivom glasu bilo je nešto što draži. On je vrlo pametan, a nije ni posumnjao kako ga ja dobro razumem. Negovo ponašanje bilo je tako kao da može sad da se uozbilji i da mi kaže: mala, ti si prekrasna igračka, [96] ali sad više neću da se igram; a bilo je trenutaka kad je izgledalo da će on pasti preda me na kolena i reći: ti si tako divna da ja ne mogu da budem srećan kad sam daleko od tebe i ne mogu da te ne volim silno, silno — već on bi to umeo lepo da kaže kad bi se zagrejao dotle i izišlo bi veličanstveno patetično. A ja sam vrlo dobro osećala da sam mu nešto više od lepe igračke i da je to oboje laž. Možda bi on voleo da me ima pored sebe, da nije nekih jakih razloga, koji se tome protive i koje ja ne znam. Ali da ne može bez mene i da me mnogo i silno voli to on ne može, jer on može mnogo da voli samo sebe. Ja sam sve to unapred znala, upravo ja sam to osećala. Ja ništa ne znam što znam, već znam što osetim. To se kod mene zove inteligencija osećanja. Ne samo iz pogleda i reči, već i iz samoga glasa mogu da pogodim kad čovek laže. Znam jednu ličnost koja ima glas tako bezbojan da on sam apsolutno ništa ne kaže. On samo sprovodi reči, a ne daje im ni boje, ni čega drugoga; osim značenja koje im rečnik daje. To me je odmah zainteresovalo i moja sumnja je brzo prešla u ubeđenje da je taj glas izrađen, da bi sakrio svoju prirodu koja je možda bila pakost. Slušati takva čoveka bez temperamenta u glasu vrlo je dosadno. Ovoga gospodina, pak, bilo je zanimljivo slušati. On je svirao na svome glasu svoje rođene kompozicije. Svesno ga je zaslađivao [97], ali nije preslađivao. A neprestani humor i laskavo ismevanje dodavali su mu nešto nalik na prirodnost. I prijao je taj glas kao kafa koja bi bila suviše slatka da nije dosta jaka. Ima ljudi pametnijih od mene koje možeš prevariti, a mene ne možeš prevariti. Ako se ja pravim da primam tako kako mi se daje, to činim iz učtivosti, ili dosade, iz lenjosti ili preziranja. I onda izlazi da ja prevarim one koji su hteli da prevare mene. To ne znači da ja lažem. Ta misao mi je davala iskreno veselo raspoloženje. Igramo se, gospodine. Ljudi uvek preteruju: ako vole, preteruju u hvali; ako mrze, u kuđenju. A ja sam ovoga gospodina videla onakvog kakav je. Illustration je ovoga puta bio vrlo bogat. Gledali smo sliko iz francuskog salona, Odjednom on se diže i sede daleko od mene.

— Ja radije gledam slike u boji — reče. — Eto, mala, da li vi znato kako vam je svaki pokret, svaka linija, svaka forma u skladu i lepa.

- Prvo, gospodine, ja za vas nisam „mala“, a posle mislim da znam tačno koliko je istina to drugo što ste kazali.

— Ja bih voleo da znate reče on, osmehnuvši se samo na prvu primedbu.

— Zašto? Da budem sujetna?

— Ne, već da uživate. Pa ipak ima nešto što nije u skladu.

- Šta to?

— Gle, zainteresovala se!

— Vrlo - rekoh iskreno. — Vi ste znalac i zato poštujem vaš sud.

— Ime, ime vaše.

— Što, baš je moje ime lepo.

— Lepo za drugu neku, lepo samo po sebi. Jela! To je tužno ime, gorko, mračno. Nekoj crnomanjastoj sentimentalki ili sitnoj glavi lepo bi stajalo, a ne vama.

Nikad o tome nisam mislila i učini mi se tačno.

-- A meni? rekoh.

- Vama neko ime u boji, zvonko, srebrno, zlatno. Kad bi mi imali lepo ime kao Đovana, Zizema... Ali čekajte: Jovanka! To je zvonko. On je, naglašujući sva tri sloga, izgovarao to ime vrlo zvučno, kao da ga je odzvanjalo neko veliko zlatno zvono. Poče da me interesuje i bilo mi je smešno. Mi smo oboje znali da su to ludorije, a oboje smo davali vrednosti tim rečima, on što ili je izmišljao, ja što ili je meni govorio.

- Vas svi vole, zar ne? Kažite je li vam to milo ?

— Da, tako bar izgleda da me svi vole. To je prijatno, pa pomalo i dosadno.

— Ja baš zato i neću da vas volim što vas svi vole. Pa ipak vrlo je prijatno biti kod vas u sobi - kad nema još koga. Zamislite da ste neka [99] vlastelinka i da se zovete Jovanka, da ste gospođa ovoga usamljenog zamka, a ja da sam zaljubljeni vitez i da vam pevam stihove.

- Hteli ste reći rđave stihove - upadoh ja sasvim iskreno se smejući.

- Možda i rđave, ali iskrene, iz dubine srca.

- Ne verujem daa umete.

- Da probam?

- Ja sam nestrpljiva.

Ja ne volim slikove. Bolja je poezija u prozi.

- Gospođo Jovanka, - on ustade i stade iza mene - vaša je kosa kao jesenje sunce: i zasenjuje i opet pogled traži tu dugozraku toplotu.

- Ne valja - rekoh ja. On nastavi kao da nije čuo, a čuo je i bilo mu je krivo što mi se ne sviđa.

- Gospođo Jovanka, vaše su oči tropske noći. Ja sam putnik sa severa. Dajte mi tople hladovine i zlatnim prahom posute tame...

On zastade, očeknu. Ja sam ćutala.

- Gospođo Jovanka, vaše je lice snežno polje ; ja bih voleo da ostavim traga po njemu.

Uplaših se. Meni se i dopadalo to što je govorio, ali se i uplaših od nečega što mi se učini da on još može reći. Zasmejah se i rekoh:

- Bogami, nije rđavo. Tri sezone sa tu, samo još proljeće.

— Jovanka, — reče on, kao da ga nisam prekidala — proleće, to je tvoje mlado telo, gle, cvetao prvi cvet, vatren kao moja ljubav; hoću ga . . .

Ja nisam videla njegove oči, ne znam da li je i to bila igra ili je on bio izgubio glavu toga trenutka. Nisam imala vremena da mislim. Poslednje reći izgovorio je brzo, duboko prigušeno i onda samo videh jedan pokret ruke, prosto kao da me uzabra, uhvati me naglo i lako za vrat ispod brade, zavali mi glavu na svoje grudi, naže se kao da pomiriše i njegove usne pritiskoše moje. Miris od duvana, nešto zlo što opija i nešto snažno što uliva strah. Meni se čini da sam za sve to vreme od nekoliko sekunada izgubila svest i ako sam svakog sekunda znala da je to rđavo i ružno.

Eto, hoću sebi da objasnim šta sam osetila. Kad sam bila mala, pa kad smo se ljuljali na ljuljašci, najviše sam volela da me Nikola, ovaj isti Natin Nikola, ljulja. Kad me baci u visinu, ja dodirnem grane. Znam da sam osećala užas: zakačiću se za granu, pašću, umreću; a u isto vreme govorila sam: jače, jače, i bila sam gorda što smem od svih malih samo ja tako da se ljuljam. Nešto nalik na to osetila sam i tih nekoliko sekunada: neki rđav zanos, neka gotovo nesvesna želja da iskusim i tako nešto; a već ja ću umeti za vremena da se trgnem i da ga kaznim za drskost. [101] Sad znam vrlo dobro da sam sama kriva što je dotle došlo.

Dakle, dva sekunda ili pet, ne znam, i onda me porazi svesna misao: šta radim ja! — i ja skočih, odgurnuh ga, pogledah ga u lice, pokazah rukom vrata i rekoh: gospodine!

Nisam bila gnjevna, ja sam toliko bila uplašena za sebe, da o njemu nisam vodila računa. Celo moje biće odnosilo se prema njemu kao prema stvari koja hoće da mi pomogne da propadnem; ja sam uzimala sav deo svoje krivice. Mora da sam izgledala strašno. To nije bio gnjev, to je bio užas, kao da sam pala sa ljuljaške i razbila se i neću zato da krivim Nikolu, ali ne mogu više da ga vidim.

Moj se gospodin otrezni i zbuni na moj zapovednički pokret. On se uplaši od mene, ili za mene, i pođe vratima. Tu stade i okrete se. Ja nestrpljivo pokazah još jednom šta želim i onda me tek obuze gnjev.

— Idite! — viknuh, a glas nije bio moj.

— Zašto? — reče on, i pošto je bio bled pocrvene. — Neću — reče i vrati se.

Ja se zaprepastili.

— Šta to znači? — viknuh.

— Neću da budem isteran, hoću da se objasnim, pa ću onda sam otići. Jeste, ja sam se zaboravio, ali...

— Valjda nećete reći da ste zaljubljeni u mene? - upadoh podrugljivo.

— Neću. Ali eto vi priznajete da ste znali da nisam. Zašto ste koketirali sa mnom? Hteli ste da me zaludite.

Osetih da on ima pravo i iskreno rekoh:

— Ja ne kažem da nisam kriva. Koketirala sam što me je vaše samopouzdanje dražilo i što sam htela i ja da budem jaka.

— A što se igrate vatrom?

— Zato što znam da neću dopustiti da se opečem. A vi ste mislili da sam ili nevaljala, ili glupa, i da mogu biti vaša igračka.

- Ne, nikako nisam to mislio. Ja sam mislio - i njegov glas postade tako iskren i ozbiljan da se iznenadih - kako bi bilo divno da se ova mala, pametna, dražesna i tvrdoglava lepotica zaljubi u mene: onda bih mogao odustati od svojih principa, ali samo tako: ne ja nju da molim, već ona da se zaljubi u mene. Vi ste dragocen instrumenat.

Ja se osmenuh, a on sede.

- Slušajte, Jelo, da budemo prijatelji.

— Šta? Da budemo prijatelji nas dvoje nevaljalih ljudi. Prvo treba da budemo iskreni i pošteni. Ja nisam zaljubljena u vas i nikad nisam želela da budem, ali je u meni dolazila želja da vas salomim, da uživam malo u pobedi, pa da se povučem.

— Onda sam ja bio pošteniji od vas.

— Niste. Ja nisam znala vaše namere. Mislila sam da i vi meni s tim prilazite, da se igramo borbe. Mi smo bili jednaki. Oprotite i praštam. Hoćete li da zaboravite ovo strašno što se tako glupo desilo među nama?

— Neću. — reče on. — Kome to treba da zaboravim? Fraze. I zar ćete vi zaboraviti? Meni je baš prijatno da ne zaboravim. Glavno je da mi to nećemo nikome kazati: to bi bilo ludo. Ja sam danas izišao iz takta, pa ipak mi se čini da nisam tučen.

- Bogami, jeste. Oboje smo tučeni. — Mi smo dueliste i oboje smo ranjeni; sad treba da se pomirimo - on se osmehnu i toga trenutka pored svega što se desilo učini mi se čak simpatičan.

— Mi smo protivnici dorasli jedan drugoga — da budemo prijatelji.

— Vi ste drski i kao neprijatelj i kao prijatelj. Pristajem da se pomirimo pod uslovom da više ne dolazite k meni.

— Zašto? Bojite se.

— O, više se ne bojim ničega. Hoću da kaznim sebe i vas. Ja ne volim da se sećam ovoga što je danas bilo. Želim da zaslužim pravo da smem zaboraviti. Ovo je bilo ružno, ružno i ja ću vama i oprostiti, a sebi nikad neću.

— Ja sam za trenutak izgubio pamet, zatim sam za trenutak bio zbunjen postiđen, uplašen. To se sa mnom odavno više ne dešava. Vi mislite da ste izgubili u svojim očima, i ja sam izgubio u svojim, pa ipak ako hoćete da budem sasvim iskren ja se ne kajem i ne stidim se, To je kao kad igrate karte sa čovekom koji zna: sama igra je zadovoljstvo, a gubitak je sitnica. Ja sam imao dostojnog protivnika, mi smo se mačevali.

— Da, ali ste jedan udarac zadali krišom.

— Ali, Jelo, nije mogućno da ne razumete, a hteo sam da vam ne kažem, lepše je bilo da vam ne kažem. Ja sam govoreći one gluposti i gledajući vaše oči i zube kako mi se zanosno rugaju došao u ekstazu: hoćete li mi verovati da sam poljubio lepotu, a ne ženu? Ja nisam svetac, ali tako mi časti, nisam vas mnogo uprljao svojim poljupcem. Nikome nemojte reći i onda ništa nije ni bilo. Vi zaboravite, a ja neću zaboraviti.

— Donekle vam verujem. Vi i ja imamo sasvim različite pojmove. Ja sam kriva i imam da ispaštam svoju pogrešku, ne da mi je Bog oprosti, već da sama sebe mogu poštovati. Ja sam bila koketna i suviše slobodna i to samo s vama. Mislila sam da sam jača i verovala sam da ste vi veći gospodar od sebe. Mi ne možemo ponavljati staro, još manje otpočeti što novo, a uspomena se ne može izbrisati. Ja imam da budem skromnija [105] a vi da se lišite zadovoljstva da se igrate koketerije.

— Vi ste prostiji nego što sam mislio.

— Hoćete reći: palančanka?

- Da, mala palančanka.

— Jeste, to sam ja. I verujte da katkad žalim što nisam tamo ostala. Ja vrlo volim Beograd, ali žalim što nisam u njemu ostala onako čiste duše kao što sam došla. Vi ne znate kako sam ja bila krasna.

— Znam po tome koliko ste ostali. Vi ste od Beograda dobili samo puder, on se otresao, i vaša je duša ista. Poznao sam vas danas bolje nego ikad.

— Vi se varate.

— Ja se retko varam. Sasvim vas razumem i kažem vam da imate pravo što nećete više da me primate. Malo pre nisam pristao da me oterate, sad pristajem. I odlazim tužan. A kad se vidimo u društvu, mi smo prijatelji?

- Ponašaću se bolje nego dosad, poštenije iskrenije.

- Zbogom. Oprostite i hvala.

— I ja sam zadovoljna što ste ostali da se objasnimo.

Otišao je. S njim sam dobro prečistila račune, a sad imam sa sobom. Onda kad je učinio nešto, što nije smeo učiniti onakav kakvog sam ga [106] znala, ja sam stekla bolje mišljenje o njemu. Ali ja? Gde ću ja da se sakrijem od same sebe? Kako ću ja da gledam sad u oči poštenim ljudima? Mama, oče, čiko, gde ste da vidite večeras svoju ljubimicu kojom se toliko ponosite!

Ništa ja nisam, samo su oni uobrazili da nešto vredim i meni je bilo milo da to poverujem. Dopustila sam da me poljubi čovek koga ne volim! Kako sad mogu želeti da sretnem nekoga ko će da me voli? Je li to taj život koji se sa toliko nade čeka? Je li to ta sreća za koju kažu da sam ja stvorena? Prvo jedna naivna i nemoguća ljubav, posle jedan ovakav doživljaj. Očajna sam i ogorčena. I ne ljutim se na toga gospodina što je otišao, već na sebe i na sudbinu, naročito na sudbinu. Dakle, od vrline do poroka ima samo jedan korak, i ne učiniti ga to je sve, to je ono što svi cene. Sad vidim da ni jedan čovek ne sme biti drzak kad je žena jaka u poštenju i razumna u govoru. Oh, kuko sam ja počela da padam. Kako sam mrska sebi i kako ipak prezirem toga gospodina kome sam malo pre oprostila. Ne, ne, on mene nije nimalo poštovao. Ili je on iz sasvim drugog sveta koji ja i moja okolina ne razumemo.

U slepim očima mi kuca kao neki sat bola. Sudbino, zašto si ga navila? Prvo jedan otišao sam, posle drugi koga sam oterala. Prvo ljubav bez poljupca, posle poljubac bez ljubavi. Prvo tuga, [107] posle stid. Šta ima posle toga da dođe? Smrt? Ili što gore? Šta bi kazali Mika i snaja da ih sad posle večere zovnem i sve im ispričam ? Snaja bi mene branila, a svu krivicu bacila na njega; Mika bi ga možda potražio, a u mene bi izgubio svako poverenje. Bilo bi ružno da kažem, ružno i nekorisno, a ružno je i da sakrijem. Ili samo snaji? Ne, ona bi se mnogo uznemirila. I onda zbogom, moja slobodo. Ja ne bih tada mogla biti ni trenut spokojna. Eto šta sam učinila.

Kako je Nikola bio pošten, kako se je on ponašao bratski i prijateljski i ako ino je voleo. Ne, glupo je sad jadikovati. Ima samo jedan jedini način da se zasluži oproštaj a taj je: da to bude poslednje tvoje ružno delo.

Morala sam ostati do ponoći. Nisam ni znala da će biti gostiju na večeri. Baš mi je kao za kaznu trebalo da dođe i taj pametni dečko koji gleda u mene kao u božanstvo. Ja sam se ponašala kao obično, samo je on primetio da mi „nije dobro“ i pitao me šta mi je. Rekoh da me je još posle podne bolela glava, pa je možda ostao trag, ali da mi sad nije ništa. To sam kazala s jednom namernom dozom dosade koja kao da je htela da kaže: a šta se to tebe, dete, tiče? I posle mu celog večera nisam rekla ni reči, niti ga pogledala. On bez sumnje sad pati. I šta li misli? Da sam [108] zaljubljena; u nekoga koji me ne voli? Ah, da ti znaš kako se moje srce kida što ti o meni lako lepo misliš i što je to tako daleko od istine. Žao mi ga je i volim ga zbog njegove čiste duše, ali dobro sam uradila što sam se sklonila. Kako sam sad postala pametna. Setila si se skromnosti kad si izgubila skromnost. G. R. mi je poslao pismo koje me je vrlo iznenadilo. On je povratio svoj ton i svoje držanje. Prvo sam planula: mislila sam sad će početi da piše kad ne sme da dolazi. Naprotiv pismo je originalno i za mene važno. Čitav događaj. Prepisujem ga:

Poštovana gospođice, čini mi se da sam od juče uzbuđen kako nikad nisam bio, čini mi se da vas od juče volim kako dosad nisam i ako sam vam se od uvek divio. Zato, molim vas dopustite mi da vas zaprosim i nemojte misliti da uobražavam da mi se ne može desiti da budem odbijen. Prvo se obraćam vama, jer je vaše da ili ne prvi i najvažniji odgovor. Ako pristanete, biću veoma srećan i staraću se da vas usrećim. Ako ne budem počastvovan vašim pristankom, budite spokojni; ja se ne ću ubiti, niti očajavati, a koliko mi bude žao, sakriću, da ne izazovem vaše sažaljenje. Takva je moja filozofija. U svakom slučaju — da budemo prijatelji. Pošt. i t. d.

Ali, Bože moj, kakvo sam ja čudovište ! Meni je ovo pismo prijatno. Prvo sam pomislila: on to [109] hoće kavalerski da mi se oduži: zna da ću ga odbiti i nudi mi to zadovoljstvo. Ne, ne, to nije tačno: on se nada da ću primiti. Ne, ponuda je ozbiljna i on se čak boji da neće biti primljena. Šta je u njegovoj duši ja ovoga puta ne vidim jasno, ali je ton njegovoga pisma takav da mu se može lako odgovoriti negativno. Moj odgovor je gotov:

Gospodine, velika čast koju moram da odbijem iz važnih razloga, čini mi ipak zadovoljstvo. Ja nisam vrlo mlada, a vi ste mi prvi prosilac, a to, izgleda, laska ženi više nego svi komplimenti. Ne mogu primiti vašu ponudu da me usrećite, jer ne osećam u sebi sposobnosti da ja vas mogu usrećiti. U svakom drugom slučaju teško bi mi palo ovakvo pisanje pisma. Vaše uveravanje da se nećete obesiti olakšava mi posao i dodaje mu veselosti. Vaša je filozofija izvrsna. Da, gospodine, vama se čini da me volite i to je još jedna uteha više za mene da vam neću pričiniti bola. Ako bude bilo žalosti, sakrite je, da me kaznite a ja ću svoju gordost što sam od vas prošena da zavijem u ćutanje i skromnost. Hvala na lepom tonu pisma, ne zamerite za moj ton i — da budemo prijatelji.

Jovanka.

Kad smo se danas našli kod rodbine moje snaje, on mi posle pozdrava reče, smešeći se:

— Znate, prijatelju, šta mi se desilo? Prosio [110] sam jednu devojku i ona me je odbila. Bilo mi je žao, čak sam se i ljutio, a kad sam dovršio pismo i pročitao njeno ime, ja sam se opet odobrovoljio.

Snaja koju je iznenadio takav njegov govor sasvim prirodno i ne dajući sebi računa, kao uvek inače, da li to treba učiniti upita ga:

— Kako se zove gospođica?

— Jovanka — odgovori on.

I tako izgleda da sam mu sad sve oprostila. Samo ipak žurim da zaklopim list na toj strani života. Volela bih kad bih mogla da iscepam te listove iz života ili da ih katancem zaključam.

Radim. Raditi to je jedino dobro u ovome životu, jedino čisto ne sujetno zadovoljstvo. Radim strasno. Ništa mi se ne može oteti, za sve imam sposobnosti, pa ipak ništa od mene neće biti i kad umrem, niko neće znati da sam postojala. Radim samo za sebe, samo za svoje zadovoljstvo. Sve mi je malo, izgleda mi da nam profesori kao deci dele male porcije znanja. Htela bih jedno široko more. da se zagnjurim, da se zanesem, da se izgubim u njemu, i kako to ne može da se nađe u školi, ja se bacam u drugo more, u kome se nikad ne zamorim, plivajući. Čitam mnogo literaturu svih naroda, sve što mogu da dobijem. I osećam da je tako istinita stara fraza da je knjiga najbolji prijatelj. Imaš drugarica, imaš i prijateljskih poznanstava, [111] a nemaš jednu dušu sasvim blisku kojoj je moja duša sasvim odana. Mislim da sam se nesvesno čuvala od toga, da bih što više sebe mogla pokloniti čoveku koga budem volela. Sad sam se navikla da budem sama i prijatno mi je. Najviše volim knjige i decu. Mi odrasli ljudi tako smo puni sujete. Ne volim da se nekome toliko približim, da ga potpuno upoznam. Mi vrline ne krijemo i zato se simpatija može da stekne prema čoveku kad ga upoznaš otprilike malo više od polovine onoga koliko se čovek može upoznati. Iza toga svi ljudi liče jedni na druge i postaju dosadni: čandrljivi, ili lenštine, a više svega i svi uobraženi. Ja sam dugo mislila da ja nisam uobražena: još jedna uobraženost više. Baš sam posmatrala: i slabi i jaki, čak i oni najskromniji, eto i moja jedinstvena snaja, svi smo u po nečemu uobraženi i tvrdoglavi u svome ubeđenju ... Ah!

Moja je snaja prekinula moje ništavno filozofiranje i donela depešu da mi je čika opasno bolestan i da želi da me vidi. Išla sam odmah. Čika je već bio mrtav. Stigla sam za pratnju. Sve dockan i sve uzalud u mome životu. Jedna velika duša, tako otmena i tako bliska, i tako puna nezaslužene ljubavi prema meni otišla je pre, nego što sam je poznala, otišla je neocenjena i nevoljena koliko zaslužuje. I svojim odlaskom čika mi je ostavio jedan strašan bol i jednu užasnu grižnju [112] savesti, ostavio mi je svoju biblioteku i jedno zatvoreno pismo, koje mi nije poslao, a koje mi je pisao pre dve godine kad sam se mučila za druge stvari. Čiko, čiko moj, zašto si otišao? Zašto mi nisi poslao pre to pismo? Zašto nisi učinio da poznam koga imam? A zašto ja sama to nisam znala, zašto ga nisam umela dovoljno oceniti, zašto mu nisam dala više svoje nežnosti koju je on toliko želeo ?

Ne znam po koji put čitam pismo koje znam već napamet.

„Jelo, drago čikino dete, odavno se spremam da ti pišem potpuno iskreno, da pokušam da ti dam saveta, da te razgovorim, da te utešim ako je to mogućno. Da ti kažem da i čika pati zbog toga što ti patiš. Posle pomislim možda je tebi lakše da veruješ da niko ne zna, kao što si mislila onda kad si mojom nepažnjom onako rano došla do one mučne i gorke knjige Tolstojeve. Eto tako ti se u životu niže udar za udarom i samo filozofija kod inteligentnih i zaborav kod prostih mogu da spasu čoveka od očajanja.

Biće koje ti je najmilije pati, a ti mu ne možeš pomoći, ne možeš sprečiti bol, ne možeš učiniti ništa za njegovu sreću i ako bi život dao da možeš. Mislim da je to poslednji moj bol, poslednji udar od života meni. A tebi je tek drugi. Ti ćeš ih imati još. I baš time bi hteo da te tešim. Imaćeš ti još i radosti u životu, to mora tako da bude.

Jedno vreme sretao sam tvoje lepe oči pune prekora i optužbe i mogao sam to podneti samo zato što nisam zasluživao te prekore. Tvoje oči koje sam uvek umeo lepo da čitam govorile su: Zašto ste me uvek gledali vedro i veselo, zašto ste mi uvek govorili da je život lep kad je on gadan, kad ste i vi, možda, gadni? Jelo, ja nikad nisam bio gadan, a život mi je uvek bio lep kad sam tebe gledao. Nije čika sa svima ljudima bio vedar i veseo. Još kad si mi jodnom kao dvogodišnja devojčica potrčala u susret sa raširenim ručicama i očima punim ljubavi, zadrhtalo je moje srce od nežnosti koju je celog života stezalo u sebi. Ja sam uvek bio pošten u životu, i malo sam sreće imao. Ti bi bila moja sreća, da sudbina nije pogrešila, i moje dete dala mome bratu. Otimao sam od tvojih roditelja tvoju ljubav i tvoje osmehe i zavideo im i osećao sam da nemam prava na tebe koliko oni i nisam se stideo što sam im zavideo. Pratio sam tvoje razvijanje i sve sam te više voleo: ti si bila dete kakvo sam ja sebi želeo, kakvo sam ja hteo da imam. I sad ti voliš Nikolu i patiš, a ja ti ne mogu pomoći i pišem ti možda samo da olakšam sebi, i pismo ti možda neću poslati ako me razum ubedi da to ništa ne može učiniti: da ti želiš Nikolinu ljubav, a čika ti može dati samo svoju. Tako sam i onda hteo da razgovaram s tobom o onoj knjizi i o životu, ali sam [114] se bojao da ne otuđim tvoju nežnu, stidljivu i ogorčenu dušu sasvim od sebe.

Čim je Nikola došao, ja sam se uplašio, jer se i meni mnogo dopao. Predvideo sam šta će biti posle druge vaše šetnje u polju. Pa, ipak, Jelo, to će proći, to je prvi zanos mladosti. Ti ćeš još biti srećna, ti ćeš naići na čoveka većeg koji će to dublje i silnije voleti. Nikola je mio i dobar, to je dosta, ali to nije mnogo. Ja sam vas razumeo bolje nego što ste vi sami sebe razumeli. Posmatrao sam, strahovao sam. Bojao sam se nečega što je moglo biti. Nikola sa lepo ponašao i bilo je onako, ne kako je on hteo ili kako ti nisi umela, već kako je po samoj prirodi stvari trebalo da bude. Meni je unapred bilo žao Natine razorene srećo, ali ništa se nije desilo, jer te on nije voleo više svega na svetu. Kad mislim kako sad patim, žalim što se desilo da je bio veren ; kad pomislim da ćeš brzo preboleti, onda nalazim, ja, tvoj sujetni čika, da on nije dovoljno veliki za moju Jelu.

Da ti kažem jednu istoriju koju niko ne zna. Bilo mi je dvadeset godina kad sam zavoleo tvoju strinu - zbog lepih plavih očiju, ljupkog lica, i velike kose, i zbog toga što mi je tada trebalo da volim nekoga i što je ona bila najlepša od najbližih. Posle dve godine sretanja i ćutanja, strepnje i čežnje, rekoh joj najzad da je volim i zaprosih je tajno, moleći je da me čeka samo dok [115] završim ispit. Bio sam na kraju studija, a to sam učinio samo iz straha da mi je neko ne preotme. Ona se odazva lepo, obeća i održa reč. Radio sam, trudio se da budem što dostojniji čovek, i voleo sam i bio sam srećan. Čim sam svršio i dobio službu, oženio sam se. Ti si se varala, ja nisam bio kao mnogi drugi. Jedno vreme bio sam zadovoljan, mislio sam da sam srećan. Posle sam došao do ubeđenja da sreće nema, već da čovek ima da bira samo dvoje: biti nesrećan sam, ili biti nesrećan u društvu. Ja sam neprestano radio, razvijao se, to je bila neodoljiva potreba moga života, a ona nije htela sa mnom da radi, sa mnom da misli, da mi hude drug, prijatelj. Svi moji pokušaji ostajali su uzaludni pred tim stvorenjem slabačkim, nežnim bez volje i poleta. Ona je bila zadovoljna i više joj ništa nije trebalo. I tako sam ja išao napred, sam, a ona je sve više izostajala i kad sam hteo da dajem i da primam ljubav, morao sam da se vraćam, da silazim sa visina, da bivam razočaran i nesrećan. I samo rad, neumorni rad, i šetnje po prirodi i razmišljanje i moja urođena pravičnost nisu mi dale da je omrznem što je obmanula moj život i nehotice prevarila moje nade. I ja sam je voleo kao dobru domaćicu, kao dadilju, kao uspomenu, kao svoga bolesnika. A kad mi je bilo blizu četrdeset godina, ja opazih u svetu jednu dušu koja me je mogla usrećiti i ne mogu da ti pričam koliko sam propatio dok sam to preboleo i sakrio da niko ne primeti. Onda mi je domaće ognjište bilo žalosno, žalosnije nego da ga nisam ni imao. Ali baš u to vreme sam zavoleo moju malu bratanicu. Sudba mi je poslala utehu: i pregorena moja ljubav za ženom drugom, saradnikom moga intelektualnog života, nikla je ponova i procvetala očinskom ljubavlju prema detetu moga brata, jer je životu bilo po volji da me i u tome obmane. Čovek se menja: bio sam stariji i sad mi je trebalo nešto drugo. Izgleda da ljubav iz čovečijeg srca ne može da ispari i da se izgubi, ona se gomila, i raste: nikoga nisam voleo toliko koliko tebe. Ja sam ponekad plakao što ti nisi moje dete, što ja nemam prava da te ispitavam kako ja boću, da te vodim kuda ja hoću, i kad nađem čoveka koji je dostojan tebe, da ga približim tebi i da srećan čekam šta će život da učini od vas. Nije istina da sreće nema. Nije mogućno da je neće biti za tebe, jer ti si izbranica života. Neću da kažem da Nikola nije krasan čovek; on samo nije taj kome bih ja voleo da te dam. Meni se čini da bi ga ti brzo prestigla, a život, lepi život sastoji se po mome mišljenju u ovome: ići napred, penjati se s onim koga voliš, penjati se po putu koji vodi između zemlje i neba.

Jelo moja, radi. To je jedini savet što ti mogu dati. Zadubi se u neki posao, predaj mu se svom

dušom, pa ćeš naposletku zaboraviti svoj bol. Čitaj mnogo, pokušaj da što pišeš. Ako ne osećaš sposobnosti da pišeš za druge, piši samo za sebe. Beleži svoje misli, svoje utiske, svoja osećanja, i tugu svoju. Eto, piši svoj dnevnik ako to već ne radiš. To tako olakšava. A kad svršiš školu, hoću da molim tvoga tatu i mamu da mi te dadu malo, da proputujem s tobom, da ti pokažem Evropu, da poplovim malo po moru s tobom. To je još jedini put koji želim pre poslednjeg puta s koga se ne vraća. Radujem se i kad samo pomislim: jedan sedi starac i jedna zlatna devojka, jedan život koji je prošao i prežalio sebe i jedan koji je tek počeo da se nada i da pati, koji još ima da vidi sreću. I svi će misliti da je ta devojka što u sebi nosi čar dana i noći moja ćerka i ja ću sam to misliti i osećati. Znaš li kolika će to sreća biti za tvoga čiku? Hoćeš, je li da hoćeš da mi je pričiniš? Ja sam tako ubeđen da će ti taj put učiniti mnogo dobru. Ti ne znaš kakvu moć ima more nad čovečjom dušom. Meni se čini da nema tih bolova koji se no mogu smiriti pred večnim nemirom mora, pred večitom promenom njegovih lepota. Ovim pismom ja te pozivam na taj put i obećavam ti utehu. A dotle, Jelo, radi i staraj se da se pomiriš s onim što se ne može izmeniti. I piši svome

Ćiki.

Razumem zašto nije poslao pismo. Učinilo mu se da me nije utešio i da mi je samo pokazao svoju ljubav koja mu se učinila starački sebična. Mene je njegova smrt potresla više od svih bolova u životu, ali kad sam pročitala pismo za koje niko ne zna, tek sam onda pala u očajanje. Čiko, zašto me nisi čekao? Zašto si izneverio ovo svoje obećanje? Zašto si otišao sam? I zašto ja nikad nisam mislila da putujem s tobom, da od tebe naučim ono veliko lepo što je s tobom umrlo i što nisi mogao ostaviti u nasleđe? Hoću li ja tako uvek u životu da pojmim šta sam imala tek kad izgubim?

Ah, kako je čika voleo da mu pišem i kako je čuvao moja pisma. Zašto mu nisam pisala češće, zašto sam prenebregla tu dragocenu ljubav jednog naučnika i filozofa koji je imao slabost da voli dete svoga brata? Treba li da izgubim i roditelje, pa tek onda da pojmim ko su oni bili i šta su oni meni davali?

Pod uticajem grižnje savesti ja sam bila mnogo nežna prema majci i ocu i moja ljubav ih je usrećila i malo utešila za čikom. Nagonila sam zeta da se presoli kod njih. Sirota mama i tata: ja sam se umiljavala, mazila, milovala njihove duše i tako raznežene ostavila ih i pobegla da ovde u svojoj sobi i u samoći žalim čiku. Ili bolje: da poslušam njegov savet: da radim i da [119] se mirim sa onim što se ne može popraviti. Ah, zašto se ne može popraviti !

Radim i čitam čikine knjige. Za ispite sam sigurna. Sad ne čitam samo romane: čitam i naučne stvari. I tako mi je milo kad nađem čikinom rukom podvučenu reč ili kakvu primedbu sa strane. Tako prolaze dani. I ja prolazim kroz život kao čitačica. Je li to sve?

Svršila sam školu i položila ispite. Šta ću sad? Da idem kući, ili još da ostanem ovde? Ili da tražim službu, pa da radim? Apsolutno ne znam. Čika mi je uvek govorio da izaberem samo ono čemu me srce vuče. A mene ničemu ne vuče. Ja hoću da volim, hoću da me voli neko eto tome me vuče srce. Prokleto srce! Kamo toga doveka što mi ga je čika obećavao? Svi i sve mene varaju.

Probala sam sa snajom i bratom da idem na zabave. Lepo sam se oblačila, lepo sam izgledala, mnogima sam se dopadala i svi su mi pravili iste dosadne komplimente. I vraćala sam se umorna kao od uzaludnog čekanja.

Jedino što u životu vredi to su deca. S njima samo mogu da budem vesela, jer je njihova radost topla kao sunčani zrak, jer kod njih nema pretvaranja. Ja kod dece uvek naučim i pronađem nešto novo. Dok međutim ovi zlatni mališani misle da su sve što znaju naučili od starijih. Ljudi su često samo odrasla deca, ali oni su onda dosadni, jer nisu bezazleni i nisu mali. Eto onaj uglađeni gospodin R. i ja. Koliko u svemu tome ima ozbiljnosti. A znam koliko sam kad sam bila mala jedva čekala da dorastem i da budem ozbiljna i pametna velika devojka. Inteligencije ima i obrazovanje se množi, pa ipak među ljudima ima tako malo ljudi, a tako mnogo dece. Kad je čovek sam i kad mašta, često puta je tako detinjast, da bi se stideo da kaže glasno svoje misli. U tome i jeste ljupkost dece što se ona ne stide. Moja snaja ima sto poslova i sto sitnih briga. Ona ne mašta; ona večeras misli šta će sutra da radi. I one radoznale oči, one glavice radosne bez razloga to je blago, to je sreća, to je jedini smisao života. Ali kakav cilj? Smeh bez razloga će prestati čim se sazna da nema razloga, radoznale oči biće tužne kad se radoznalost zadovolji. I snaja neće znati šta je u njihovim dušama. Njene brige će se menjati: da dobro uče, da se odlikuju, da postaju ljudi, da dobiju poštovanje, počasti, novaca, da se ožene po njenoj volji i tako dalje, [121] Ali našto sve to? Da se otpočne nova karika u večitom lancu života.

Resila sam da idem kući. Da vidim, možda je tamo bolje. Ovde nemam više šta da radim. Roditelji su me željni, pa kad me to ne staje nikakve žrtve, hoću da im učinim radost. Ljudi su sebičnjaci koji sa tako ozbiljnim licem većaju o plemenitosti i vrlini, kao deca kad igraju igre koje predstavljaju život odraslih. Idem kući. Ima nešto prijatna u tome vraćanju. Ti živiš i menjaš se i tražiš sve novo i novo, a tamo negde u jednom lepom kutu čekaju te stare stvari koje su uvek iste i koje su ti tako verne u svojoj ljubavi. Naša kuća i bašta sa velikom lipom i ružama i sa čardaklijom, sa brdima u pozadini i sa nebom i zvezdama koje toliko poznajem, naša kuća sa svima uspomenama i sa maminom i tatinom ljubavlju stoji uvek ista i kao da ima samo jedan cilj: mene da čeka. I kad ja u tuđem svetu ne mogu da nađem vellku i silnu ljubav, zašto se onda ne vratim u tu nežnost, u koju se ne može sumnjati i koja me nikad neće izneveriti ?

Hoću da idem, a žao me da ostavim decu. Kod kuće ću imati sestrinu decu, ali mi je žao ovih zlatnih malih muškaraca. Ovih dana sve svoje vreme poklanjam njima. Želim da ostavim [122] najlepši spomen, hoću da me još više vole kad odem. Ja baš volim da žale za mnom kad odem. Snaja plače, Mika se ljuti, deca se smeju. Ja idem da ublažim i zasladim svaki trenutak rastanka, ali kad odem, oni će osetiti prazninu i bol. Uvek volim da me žale kad odem, samo bih volela da me ne žale kad umrem. U odsutstvu oni mene, želeći me, još više zavole i ja se radujem kad ću opet da se vidim s njima. Kad umrem, ne mogu doći opet. Kad nema utehe, ne bi trebalo da ima ni tuge.

Meni se čini da Mika najviše voli Mišu koji je divan nestaško, snaja voli svoga mezimca Ivu, a ja najviše volim Boška. Miša je već mali čovek vrlo ljubak i duhovit. Iva je slatka beba od dve godine koja uči da govori, a Boško je na sredini i on se bori između zavisti prema Miši i ljubomore prema Ivi. Njemu je pet godina i već oseća nepravde i razočaranja. On bi tako rado hteo da sedne mami u krilo i da se mazi. Ona mu nežno kaže:

- Ti si, sine, veliki. Kad si bio mali i tebe sam tako držala kao Ivu.

— A šta mi to vredi, kad sam ja to zaboravio? Ja hoću sad da me voliš kao Ivu.

I kad ne može da uspe kod mame, on dolazi meni i pristaje da bude moj sin. I to umiljavanje jednog anđela tako je veliko uživanje [123] i tako lepa sreća, da mi je mnogo teško rastajati se. Izgleda da je čoveku uopšte teško rastajati se, dok život, izgleda da je sačinjen iz samih rastajanja. Ponekad mi se čini da ću ja imati čikinu sudbu: sva sreća će mi biti u tome da volim tuđe dete. Iva najviše voli majku koja ga hrani; Miša tatu koji mu pokazuje slike, vodi ga u cirkus, vozi ga na svojim kolima i uči ga da tera konja: a Boško se pravi da najviše voli mene i zbog toga mi ga je tako žao i tako ga volim. Eto to „voli“ kako se ono menja u životu! I mi još nešto pričamo o stalnosti. Sećam se da sam ja do šeste godine obožavala mamu, od šeste do desete seju, od desete do četrnaeste tatu, posle čiku, zatim Nikolu i posle - nikoga. Da li će na tome i ostati? Moje se sve misli svode na to, kao Boškove na kolače voće i igračke. Za ručkom odvaja peršun iz supe i meće na ivicu tanjira.

— Boško, sve što je u tanjiru, to se jede - kaže mu snaja.

— Zar i kosti, mama? pita on i pogleda je lako obešenjački da svi prsnemo u smeh.

Inače je on jedno vrlo nežno srce. Miša ga bedi da on uvek kao slučajno upusti parče hleba sa buterom, da bi učinio mački ljubaznost. Kaže za užinom se Branko polio mlekom, a mačka se popela i počelo da mu liže kaput. Njima se to [124] dopalo, i sad Miša priča kako će Boško sve odelo ispolivati, samo da ga liže mačka. A nekad nije ni poliven, a ona ga liže. Ali sad se moj ljubimac ljuti na mene što hoću da idem i preti mi da neće više da me voli. I sklanja se od mene i gura se uz svoju mamu. I onda se tek odjednom seti nečega i poče svojim slatkim kao žubor potoka glasićem da priča:

— A znaš, mama, ja sam noćas nešto sanjao. Šta sam to sanjao? Ja sam uzeo neku tvoju stvarčicu, ne znam šta je ono bilo, neka stvarčica kao broš, kao neka igla, ali nije broš, ni igla, a ti si mi kazala: „Ostavi to, hoćeš da mi pokvariš!“ A ja, mama, nisam ostavio, a ti si savijala nešto veliko, kao neko ćebe, a ja sam upustio tu stvarčicu i ona se zakačila, zabola se kao u to ćebe. A je li, mama, šta je to bilo? Molim te kaži mi kakva je to stvarčica bila.

Snaja pogleda i mene i njega sa očima punim ljubavi. Njene su ruke zauzete, u krilu joj je Iva. Zato ja zgrabim Boška i počnem da ga ljubim i da pretim snaji da ću joj ga ukrasti i odvesti sobom. A on zna da lažem, ali mu je ipak milo i voli da mu se mama uplaši.

Došla sam kući. Dosta je bilo dvadeset dana da sve ispričamo i da se siti nagledamo. I sad mi je dosadno. Zaželela sam se nečega što je bilo [125] lepo kad sam ga ostavila, ali ja sam se promenila i to mi sad više nije lepo. Možda je dosada u mojoj duši, pa je nosim svuda. Ni knjige me više ne zanimaju kao pre. Kao i u običnom govoru počinjem i u njima da nalazim jedno isto kazano više puta.

Zvali su me u društva. Pokušavala sam da idem. Priređivali smo šetnje i užine po polju. To je više svega dosadno. Da li sam ja postala suviše samoživa? Meni ljudi smetaju. U polje volim da idem sama ili sa najstarijom devojčicom moje sestre. Volim da odem kod strine i da je ispitujem o čiki. Ona ga iskreno i stalno žali i priča kako je bila sretna. Sve njegove ukuse iz običnog života pamti i priča mi o njima sa nežnošću. A njegova velika duša koja je čamila pored nje ostala joj je daleka i nepoznata. Ona je na groblju udesila vrlo lepu bašticu i ja tako volim da odom

tamo u dane kada niko ne ide.

Dosadno, dosadno, Bože, gde ću da pobegnem od ove čame? Kad je Nikola bio onda otišao i kad sam patila, činilo mi se da sam se uhvatila u koštac sa životom i prkosila mu da ću ja pobediti. Kad sam načinila glupu avanturu sa mojim prvim prosiocem, ja sam se uplašila da nije život, mene pobedio. U stvari niti ima borbe, niti pada, niti pobede, — samo trivialnost. Neko je rekao [126] da sam se ja, „naletela“ po Beogradu i da sam sad došla da „frapiram“ palanku. Da sam raspoložena, smejala bih se tome. Moji me vole. Ipak moja sestra voli više decu i zeta nego mene. Ne zameram joj, jer ja sam nesrećna što nema nekoga koga bih volela više nego mamu i tatu. Pa odavno njih volim. Kao uvek želim i sad nešto novo, zanimljivo i jako.

Često mi se dešava da sam u društvu, sedim i glupavo se smeškam, ne čujem šta govore i odobravam, a duša ne znam gde mi je. Da je bar ona na kakvom lepom mestu! Mene mladi vole, a stariji mrze. Mlade devojke i dečaci nalaze da sam obrazovana, zanimljiva, lepa, da sam „nešto više“. Oni su pomalo smešni, ali oni tako lepo umeju da slušaju. Ljudi su ovde zauzeti svojim večitim sportom politikom. Ja im ponekad zavidim što mogu nečim tako da se zanesu i ako to nije ništa veliko. Starije žene me mrze i zavide mi što sam lepa, što znam više nego one i najviše što sam ravnodušna prema njima. One misle da me mrze što sam uobražena i gorda. Pored njih ja priznajem sebi da sam nešto više, ali biti od njih veći to nije nikakva veličina.

Pola godine nisam ništa pisala. Jedem, spavam, šetam po mojoj velikoj bašti. I tako vreme prolazi bez utisaka. Da ti je toplo, da ti je čisto. [127] da pojedeš štogod slatko i da pročitaš kakvu novu francusku knjigu. Sestrina deca i ja, ozbiljno se interesujemo šta će biti za ručak.

Eto, zar nije život strašan? Već toliko vremena sam ovde, a o Nikoli i Nati nisam napisala ni reči i ako se svakoga dana vidamo. Toliko mi to sad nije važim. Večeras sam čitala ceo svoj dnevnik i zaprepastilo me to opažanje. Pa ja više nisam ja, ja sam neko sasvim drugi i nikakve sličnosti nema između one devojčice od sedamnaest godina i mene. Ima samo jedna: obe su dostojne sažaljenja. Nata ima troje dece i kad se smeši na njih, vrlo je mila. Ona je sad puna, gotovo prepuna žena. Ona ima vrlo dobro srce i ja je volim skoro kao seju. Nikola je sasvim propao u politiku i moj tata i on se lepo slažu, jer su jednomišljenici.

Tata je ostareo. I postaje tužan. On oseća da se približuje ono što čoveka čeka na kraju, ali čega se čovek ne boji dogod mu se čini da je to daleko. On je kao i pre malo sujetan i sujetan je na ništavne stvari, on se na primer ponosi što je okružni načelnik i što sam ja njegova ćerka. Međutim tata je tako dobar čovek, tako gostoljubiv i tako milostivog i nesebičnog srca, a to gotovo i ne zna i nimalo se time no ponosi. Mama je sad nekako stekla u kući jače pravo glasa: nesvesno [128] je osetila da je i on oslabio. Eto takvi smo mi i takav je život.

Otac i mama su se ozbiljno zabrinuli što ja nemam dobre prilike da se udam. Preda mnom se prave ravnodušni, ali osećam da je mati prebacivala ocu i Miki što se ne postaraju za mene. To može tako da me naljuti. Međutim ja sam posle g. R. imala još prosilaca i nijedan mi se nije dopao. Tata se uvek složio sa mnom da ih odbijemo. Bio je među njima jedan veliki činovnik i strašno antipatičan čovek. Ja se smejem i hoću da utešim roditelje. Govorim da volim više da ostarim i da ostanem kod njih, nego da se udam za čoveka za koga ne mogu čak osećati ni iskreno poštovanje. Tata se slaže su mnom, a mami je strašna reč usedelica.

Dve godine nisam ništa zabeležila. Zar je bilo što od vrednosti? Mi živimo u miru i u izobilju. Više ništa. Danas sam se setila dnevnika, jer mi je danas rođendan. Meni je dvadeset i sedam godina — ravno deset godina otkad sam počela da pišem dnevnik. Ceo jedan život. Čedan jedan životić. Jedna ljubav, nežna kao proletna rosa koja se smrzla i neosetno iščilela, zatim jedna glupa avantura, i više ništa. Možda bi bilo bolje da sam se udala za g. R. Ne, ne, srce ne vara.

Međutim ja nisam ni poružnila, ni ostarila po izgledu. Samo mi je kosa nešto malo zagasitija. [129] Ali u duši osećam klonulost, kao da počinjem da starim: nemam svežine, lakoće, volje i veselosti kao pre. Zašto ja ništa ne radim? Zato što ne moram da zarađujem hleb: Mislila sam da sam stvorena za ljubav i sreću i obrazovala sam se upočetku za svoje zadovoljstvo, zatim za zamišljenog muža kome sam htela da budem bliska i za buduću decu da ih vaspitavam i rukovodim. Danas odlučujem:

Neću da budem smešna i bedna. Ako još za godinu dana ne nađem kakvog čestitog muža, ja ću se odreći tih nada i otići u službu.

Dvadeset sedam godina. Devojka raste i sazreva s godinama, zatim neko duže vreme stoji na istom mestu, ne saznaje ništa novo i ne stari, kao zrela jabuka na drvetu koja više ne zri, već čeka da je neko uzbere ili da padne sama od svoje težine i zbog uvele, utrne drške. Ja sam jabuka sa najviših grana, od najlepših i zrela, i niko noće da me obere. Čekam pad: starost, smrt. Ponekad sam tupa, apatična, a ponekad se bojim da ne počnem očajavati kad već sve bude dockan. Ja sam sasvim drukčije zamišljala borbu sa životom. A možda je borba sa dosadom teža. Možda je pobeda apatije i lenosti kobnija nego trenutna pobeda zla.

Ima samo dva puta u životu: živeti za sobe i živeti za druge. Ja sam od sebičnih, ali ako me život prevari, mogu još biti korisna.

CILJ.

Udajem se. Nisam ushićena, ali sam ozbiljno uzbuđena i shvatam važnost svoga koraka. I ne pada mi na um pitanje da li ne grešim i da li se neću pokajati. Idem u manje mesto i udajem se za sreskog „doktorčića“ koji je udovac i ima dete od pet godina. Evo kako je to bilo.

Još lane jednog kišovitog dana doveo ga je tata k nama iz kafane.

— Zamislite, Mikin drug, pokisao, umoran od putovanja, ima malu nežnu devojčicu, i on nije došao k meni, nego odseo u kafani — ljutio se tata ljubazno.

Ranije ga nisam poznavala. On mi se svideo. Ja poznajem dosta doktora (pored Mike) i nisam baš oduševljena tim poznanstvima: ima među njima mnogo površnih ljudi i strašnih materijalista. Ima ih i takvih koji kao divovi raskidaju ljudske bole, samo su oni retki.

Dakle, doktor je pristao da dođe s devojčicom kod nas da provede posle podne, jer mu je u kafani [134] bilo dosadno, ali je hteo tamo da se vrati i prenoći. Naš iskren doček, topla, svetla soba, vesela lica, deca koja su se odmah sprijateljila s njegovom devojčicom, mamino navaljivanje, tatine pretnje kišom napolju i stenicama u kafani, sve to najzad toliko ga je odobrovoljilo, da je ostao da prenoći u pređašnjoj Mikinoj sobi.

Ništa o tome nisam zabeležila. Kod nas je obična stvar da neko dođe i da bude lepo dočekan Tada mi se samo dopao.

On je nešto malo veći od mene. Ima smeđu lako kovrčavu kosu, plave pametne, tužne oči i bele zube. On je lep, to se ne može poricati, ali prvi utisak je: inteligentan čovek, malo mračna priroda, čovek koji je patio i gospodar svoje tuge. Njegova tuga kao da je sakrivala njegovu lepotu kao trava ljubičice, ali je njegova tuga kao miris pobuđivala čoveka da se zagleda u njega i da nađe lepotu. Nije rado govorio, no nije bio od onih neprijatnih ćutalica koji se povlače u sebe kao kornjača čim ih se dotakneš pitanjem o njima. Kazao je da mu je žena umrla u tome mestu iz koga se seli, da mu je devojčica nežna i melanholična, da zna kako je mesto u koje ide zdravo i prijatno i da je zato tražio premeštaj tamo. Odmah sam opazila da malu obožava i da je ženu morao mnogo voleti i ako je on to pričao ozbiljno, prosto, bez spoljašnjih znakova tuge. Tada je bilo tri godine [135] kako je umrla. Njegova rođaka koja je otišla ranije sa stvarima bila je dadilja detetu, koje je odraslo bez majke.

Radije je slušao. I malo iznenađeno i prijateljski je pogledao u svako lice koje bi progovorilo. Mi smo dosta zanimljivi za nove ličnosti. Kad je bio nečim naročito zadovoljan, lice bi mu se samo razvedrilo i u očima bi mu jače zablistalo nebesko plavetnilo. Znam da mi je tada pala na um misao: ovaj čovek ne ume da se smeje. Jedared se svega osmehnuo za sve to vreme. Njegove devojčica koja se naprotiv mnogo oduševila u našoj kući dovela je za ruku iz drugog kraja sobe, gde su se deca za svojim stolićem igrala, sejinu najmlađu ćerčicu, stala pred njega i sasvim pokroviteljski kazala:

—- Tatice, i ona se zove Lela; vidi kako je mala!

A ona je bila za jednu šaku veća od te male Lele od dve godine. Nisam ni slutila da će ona biti moja ćerčica.

Kad je polazio, on nam je srdačno bez mnogo roči, zahvalio. Videlo se da je prijatno dirnut. Inače nije nikome poklonio naročitu pažnju. Otada je prošla godina dana i mi smo ga zaboravili. Jednog dana, na mesec dana posle moje ozbiljne odluke koju sam zabeležila u dnevnik, dobijemo pismo od Mike, u kome hvali svoga druga i dodaje: [136] „Šaljem vam njegovo pismo. Ne znam kako će Jela to primiti. Ja mogu samo da kažem da je on najbolji i najčestitiji čovek koga poznajem i jedan od najinteligentnijih, ali ne i najveseliji. I ako je udovac i ima dete, a naša Jela veliki probirač, ne znam zbog čega verujem da će se ona udati za njega i unapred se radujem. Drugo pismo je bilo:

Dragi Miko, ti znaš da ja ne pišem pisma bez velike potrebe. Znači danas tražim nešto od tebe. Lane sam bio kod tvojih i video tvoju sestru. Šta ti misliš da li bi se ona udala za mene? Ja sam još dosta mlad i samoća mi je teška. Oženio bih se ako bi tvoja sestra pristala da bude drugarica meni i mati mojoj devojčici. Nisam više toliko mlad da se oduševljavam. Gospođica mi se mnogo sviđa, ne samo što je vrlo lepa, već što verujem da je onakva kakva bi žena meni sad trebala. Što se više sećam, sve sam ubeđeniji u svoj prvi utisak. Meni je nezgodno da još koji put odem probe radi. Mi bismo se mogli samo više razgovarati, a ne više upoznati. Ti znaš da ja nemam moć sunca: Da raskravljujem ljudska srca; naprotiv i meni treba vremena dok se oslobodim snebivanja. Koliko mi zasad treba ja sam je upoznao. Ostalo donosi život. Tebe molim da mi odgovoriš da li je gospođica slobodna i kako ti misliš o toj mojoj nameri. Znam da nije mnogo što joj ja mogu ponuditi. [137] Ona ima da se reši da sutra primi na sebe dužnosti matere detetu koje joj je danas sasvim tuđe. Ne mislim da ga voli kao svoje, to je nemogućno; ali da bude pažljiva i nežna to sam video da može; opazio sam kako su je sva deca radosno slušala. Ja sam ti, dragi Miko, malo zbunjen tom idejom o ponovnoj ženidbi koja mi je došla gotovo slučajno i toliko se sad učvrstila, da ponekad počinjem kao u mlado doba ponovo da maštam.

Dakle, odgovori mi da li ima smisla da pišem tvome ocu, ili da idem tvojoj kući. Ako gospođica odbije tu tešku dužnost na koju je pozivam, nudeći joj sve što imam, ali što nije mnogo, onda ću bar znati da mi je samoću sudba dosudila i neću više pokušavati da u svoju melanholičnu kuću pozivam vesele goste.

Pozdravlja te tvoj

i t. d.

Ja sam kazala tati da ostavi stvar meni, da mi se gospodin dopada, takođe i njegovo pismo, da može još i biti nečega, ali da mi dadu nedelju dana roka. Zaklatilo se nešto u mojoj duši i srce me je povuklo tome ozbiljnom i tajanstvenom čoveku. Ja sam odmah, gotovo dršćući od straha, spakovala svoj dnevnik i poslala mu s ovim pismom:

Poštovani gospodine, ni ja više nisam mlada za zanose i oduševljenja. Možda bi se kakva mlada [138] devojka setila da se odmah zaljubi u interesantnog udovca; ja nisam. Međutim vaše pismo Miki vrlo mi je polaskalo, upravo potreslo je ono što je u ponosu najlepše. Neko veliko poštovanje osećam prema vama i vašem životu. To poštovanje povlači za sobom simpatiju. Ja bih, mislim mogla biti vašem detetu najpažljivija maćeha, ja bih u to mnogo uložila, ne samo da zaslužim vašu odanost i poštovanje, već i stoga što zaista mnogo volim decu, a vaše je tako nežno i ljupko.

Ali, gospodine, pre nego što dođete i zatražite od moga oca mene, ja vas molim da pročitate moj dnevnik. Tu je ceo moj život otkad umem da mislim. Niko ne zna da sam ga pisala i šta ima u njemu. Onaj koji ima da bude moj muž treba da zna, Vi ćete mi ga vratiti ako vam se ne dopadne; a ako i posle toga ostajete pri istoj odluci, onda dođite: ja hoću s vama.

Posle tri dana dobila sam dnevnik i odgovor: Mnogo vam hvala. Moja odluka je čvršća time što ste dopustili da vas sasvim poznam. Ja dolazim prve nedelje.

Došao je. Sve je bilo prosto i svečano. Svi stariji smo bili u sali, malo smo razgovarali, i onda je on po spoljašnjosti sasvim miran, ne krijući uzbuđenje, ustao i bled, treperavim, ali čvrstim glasom kazao tati:

— Gospodine, ja sam došao da vas molim da mi date vašu ćerku za ženu.

Tata je, gotovo plačući, kazao da rado daje svoj blagoslov, da je srećan i t. d. Odmah je ugovoren dan venčanja. I kad su se sve ceremonije svršile i ja dobila prsten, onda smo nas dvoje sami razgovarali. Prvo me je molio da se venčamo na jutrenju bez parade. Ja sam odgovorila da je to i moja želja. Ostalo je sve ostavio nama na volju. Tata kaže kad mu je spomenuo o mirazu, on ga je prekinuo rečima: Molim vas, ja nisam trgovac. Moja žena kod mene nikad neće oskudedevati, to je moja briga i dužnost, a ako vi svojoj kćeri želite što da poklonite to su vaše uzajamne stvari; ja se u to ne mešam.

Setila sam se sejine svadbe i bilo mi je malo i smešno kad nam je tata oduševljeno o tome saopštio.

Kad smo bili sami, on mi reče:

— Jedno vrlo delikatno pitanje među nama to je moja ćerčica. Ženeći se po drugi put, ja joj u isto vreme činim i zlo i dobro. Vrlo sam vam zahvalan što pristajete da prvim korakom u brak primite na sebe ulogu matere. Ja ne tražim od vas nemogućno i neprirodno; ocenio sam da imate takta i ljupkosti. Ali bojim se da mala u prvo vreme ne bude ljubomorna na vas: ona je naučila da ja pripadam samo njoj. Ipak ubeđen sam da će [139] vas brzo zavoleti. Jer vas moraju voleti kad vi to hoćete. To me je i sprečavalo da se ženim i ubrzalo moju odluku da vas zamolim da pođete sa mnom. Mislim da se ne bih ni oženio da nisam opazio vas. Ja sam vrlo često na putu po srezu i u bolnici. Dete ostaje sa ženom koja je časna i odana, ali prosta, stara i zaboravna. Ona joj nikako ne može dati sve što bi trebalo da ima. Kad budem na putu u srezu po snegu — kakva će mi uteha biti misao da se vas dve uzajamno zabavljate, čekajući me, i kakvo zadovoljstvo kad umoran i ozebao dođem u toplu sobu i mesto sumornog malog lišca nađem dva vesela i zadovoljna što sam došao. Ja sam vam tako mnogo zahvalan.

I on prijateljski stište moju ruku u početku, dok je govorio, ja sam pomišljala da mu kažem kako će to meni biti lako i prijatno, ali kad se on kod poslednjih reči tako vedro osmehnu, meni se sve to učini fraza i ja samo uzbuđeno rekoh:

— Ja sam zadovoljna što imate u meni poverenja i biću srećna ako budem umela da ispunim vaše želje.

— Ja ne sumnjam — reče on ozbiljno.

Posle jedne male pauze. u kojoj sam se kolebala, strašljivo ga upitah:

— A moj dnevnik?

— - Vaš dnevnik? Ah, da, hvala vam na poverenju. Vaša je prošlost vaša svojina. Ja ne bih [141] pitao za nju, ali sam vrlo dirnut vašom iskrenošću. I ja sam imao prošlost i ljubav. Razlika je samo što sam ja bio i srećan. Da gledamo da popravimo tu prazninu — reče on tako nežno i tako milo — da od dve tuge načinimo jednu malu sreću.

Ja zadrhtah od zahvalnosti, no ne rekoh ništa. On je razumeo i osmehnuo se. Kako je on divan kad se osmehne.

Dešavalo mi se ponekad, u mlado doba, dok još nisam znala imena velikih pisaca, da uzmem kakvu knjigu i posle prvih nekoliko strana zadršćem i osetim da je knjigu pisao genijalan čovek i ne prevarim se i do kraja sve se više divim i moje predosećanje postaje ispunjena nada. Mislim da tako isto ima i retkih ljudi prema kojima se odmah mora osetiti veliko poštovanje koje već u sebi sadrži i ljubav. I kad takav čovek mene odlikuje, u mene veruje, meni hoće da pokloni svoje dane, — ja sam onda gotova da ga samo iz zahvalnosti obožavam.

Posle podne, dosta rano, on je otišao, „da mala ne čeka suviše dugo“. Pri polasku reče mi:

— Ja neću dolaziti do svadbe. Što sam želeo to sam uradio: posete uopšte ne volim, što pre svadbu i onda smo kod svoje kuće. Dakle, kroz tri nedelje rano ujutru ja ću biti ovde; neću odocniti.

Dade mi još jedan osmeli kao utehu što ga [142] neću videti tako dugo, ja koja ga dosad nisam ni znala i kojoj je on sad već sve.

Nije prošlo ni deset minuta, a Nikola i Nata dotrčaše. Mama je kazala nekome preko tarabe. Svi se sakupiše. Otpoče čestitanje i poljupci. Iznenadila sam se koliko se Nikola obradovao. Posle mi je palo na um da je on možda mislio da se ja ne udajem što još njega volim, ne baš njega lično,

već svoju staru ljubav. Kako smo naivni kad se tiče nas samih.

Pa ipak lepo je što se raduje kao da sam mu sestra. Nata me ispituje, traži da vidi prsten i najzad se rasplače. Bože, otkad su oni venčani, čini mi se da već i stare, a ja tek sad.

— A mi nismo ni slutili — ponavlja Nata — Jelo, voliš li ga mnogo?

— Bezumno ga poštujem, a voleću ga posle, zacelo ću ga voleti. To dolazi posle, je li, Nikola ?

— Ti ga već voliš — reče Nikola ozbiljno — to je čovek kakav tebi treba i kakvog si ti čekala. Ti si to odmah osetila. Tu nema dvoumljenja i oklevanja.

— Kako je ovaj Nikola iskusan stari čovek.

— Nego šta — reče on, smejući se veselo, kao kad smo bili mladi i ja osetih da je ono bilo tako davno, da bih sad čak mogla i govoriti o tome — četvero dece zovu me tata, devet godina bračne sreće nosim na leđima. Vidiš, Jelo, meni se čini [143] da toliki milijuni ljudi nisu uzalud verovali u Boga; ima nešto u vazduhu. Trebo je da neko umre, pa ti da postaneš žena najboljega čoveka koga poznaješ. Nato, zamisli kakva sreća za tu malu filigrandevojčicu.

Da li je mogućno da ću ja postati robinja svome mužu. Eto, ja bih volela da on svake nedelje dođe, a nalazim da ima smisla, čak mi se dopada što neće da dolazi u posetu. Ja ću tako sve što on želi smatrati za najbolje i nimalo me nije strah da ću izgubiti svoju individualnost. Ako je njegova duša moro kao što slutim, a moja samo reka, onda zašto se bojati ? Neka se izgubim u toj dubini i širini, neka postanem jedno s njom.

On je danas dolazio. Još nedelja dana do svadbe, a on je ipak došao. Dovezao se na kolima sa ćerčicom. Izgleda da mu je bilo malo nezgodno.

— Vidim da sam vas iznenadio. Došao sam zbog Lele, hteo bih da se upozna s vama pre nego što dođete. A posle, i duge su mi bile ove dve nedelje. Ja sam uvek nervozan kad čekam kakav važan događaj.

— Vi ste me iznenadili, ali vrlo prijatno — rekoh ja i opazih da je opazio moju duboku radost.

— A možda sam prosto izmislio razlog da opravdam želju da vas vidim. Znate ja sam se juče ljutio [143] što nismo ugovorili da svadbe bude ove nedelje.

Ja sam samo ćutala i gledala ga. On je razumeo.

— Šta mi živi ljudi znamo o životu i o ljudskom srcu? Eto vi i ja, mi se uzimamo po razumu — zar nismo tako mislili? — a život nam već možda udesio klopku i srce je uhvaćeno.

— Moje tako dršće kao da je uhvaćeno. Međutim meni je tako dobro i ničega se ne bojim.

On me je gledao. Zatim reče:

— Vi znate da ste lepi, ali ne znate koliko ste lepi kad ste uzbuđeni. — Oh, ja znam koliko je lepo to uzbuđenje.

Posle ručka dođoše Nikola i Nata. Posle predstavljanja Nata reče njemu sasvim iskreno.

— Možda nije trebalo da dođemo, ali nismo mogli odoleti da vas ne vidimo pre, nego drugi.

On se tako lepo osmehnu na nju, pa se onda okrete meni i ja sam razumela da se osmehnuo i sebi i svome dolasku. On poznaje malo Nikolu i kad se pozdravi s njim, reče malo iznenađeno:

— A, to je Nikola!

To je kazao tako vedro, da se ja ne zbunih i ako sam se uplašila da ću se zbuniti. Samo ga pogledah, preklinjući. Niko i ne sumnja da postoji dnevnik, a tata i mama ljubazno rekoše:

- Da, to je naš Nikola. On nam je ovde mesto Mike.

A Nikola nije sumnjao da sam izdala tajnu i bilo mu je milo što sam sa „doktorom“ govorila o njemu. Bože moj, kako ima čudnih stvari među ljudima. Nikola otišao u pozadinu, a ja sam mlada i važna ličnost.

Dan je prošao vrlo prijatno. Mala Lela ostavi sejinu i Natinu decu i priđe k meni. Gledala me je dugo svojim pametnim, istim kao u oca očima. Najzad upita:

— Je li istina da ćete vi doći kod nas u goste ?

— Jeste. A voliš li ti da dođem ?

— Volim, ali da ne kažete brzo: „E, hajde sad kući.“

— Neću nikad otići ako ti voliš da ostanem.

— A hoćete li i decu povesti?

— Ah! Neću, to nisu moja deca. Ja nemam dece. To su sve deca moje sestre i ove gospođe. Njima mama neće dati da ih povedem.

— Ja nemam mame reče ona žalosno.

— A ja nemam dece. Hoćeš li da ja budem tvoja mama, a ti moje dete?

— Hoću — reče ona ozbiljno.

On nas je gledao jednim pogledom koji zalečuje sve rane i zbog koga se voli život. Mala to opazi i reče;

— Ali ... onda vi morate i taticu da volite mnogo . .

Svi se nasmejaše, njemu zasuziše oči, a ja uzeh u ruke njegovo dete i sakrih uzdahe i jecaje ljubeći njegovo malo nežno lice. Htelo mi se da pobegnem u samoću, da plačem i da se molim Bogu.

Pre no što su hteli da pođu, pre mraka, u mojoj se duši nešto zaoblači. Zovnuh ga u drugu sobu.

— Kako ste dobro učinili što ste došli! — rekoh, dršćući.

On me je gledao. Jedan nov, dug, dubok pogled, i u istom trenutku mi oboje pružismo ruke i jedan snažan poljubac sastavi dva tužna života.

On se odmače od mene, malo bleđi, pogleda me ozbiljno i onda se osmehnu:

— Da ne budem ljubomoran na malu. I tada jasno opazih u njemu dva čoveka: moga budućeg muža i oca male Lele, i pojmih da ih volim oboje, jer su tako mnogo lepi dušom.

Otišli su. Neko se more zanijalo u mojoj duši, I zaneta sam i sve vidim jasno. I razumem i čudim se. Udajem se. Verenik i poljubac. Kako se sve u životu ponavlja i kako ono što se događa drugima izgleda obično i svakidašnje, a ono što se događa nama retko i originalno. Sećam se sejine udadbe i mojih uvreda. Ali, svi moji dragi, koji i [147] ne znate koliko sam bila nepravična, oprostite maloj neznalici!..

I jedna suza pada da završi ovaj dan. Čiko moj, ubeđena sam da bi danas bio zadovoljan i srećan kao tvoja Jela ... Takvog si čoveka ti meni želeo, je li?

Opet borba i sumnja.

Pisci kad hoće da ostave čitaocu iluziju sreće završavaju svadbom roman onih koji se vole. Imaju pravo. Jer kad bi pošli samo jedan korak dalje, iluzije sreće bi nestalo. A možda sreća i jeste samo iluzija.

Mislila sam da više neću pisati dnevnik. Međutim još osećam potrebu, ili je to već navika da se tako razgovaram sa sobom. Dugo mi je vreme kad mala spava, a on nije tu. Volim poći da pišem. Onda se sve brige i poslovi smire i duša ostane slobodna i lako joj je da misli. Pišem svojima. Oni kažu da su mi pisma kratka. Možda. Ja nisam mislila da će ovako biti. Nemam ništa da prebacim ni njemu, ni sebi, pa ipak svom dušom osećam da nešto nedostaje. Ili je on takav i tako će ostati uvek, ili ja ne umem da kažem čarobnu reč, ili da nađem čarobno ćutanje.

Mala me je brzo zavolela. Mene voli oduševljenom veselom detinjskom ljubavlju kao učiteljicu [148] i drugaricu u igri: oca voli strasnom dubokom ljubavlju koja ne govori o sebi, a koja se izdaje u prostim rečima: tatice, naučila sam pesmu ; molim te, zareži mi olovku; hoćeš li da vidiš kako sam nacrtala kola i konje? i t. d. Vrlo lepo crta. Kad joj ja štogod pohvalim, ona se obraduje zbog njega i stidljivo i molećivo kaže: Pokaži tati. Njegov sud više vredi. Ona toga nije svesna, razume se. Ja se sasvim slažem s njom.

Ujutru, on nas obe poljubi i ode. Ponekad mi kaže: Sad odlazim bez brige. Ponekad: Kako mi je žao da vas ostavim. On je doktor. Kako sam se naučila da poštujem njegov poziv. Kako je to velika i teška dužnost. On je sreski doktor zato što to sam hoće, što misli da će tako biti najkorisniji. To mi nije kazao, ali to je jasno. Posle, on je još dosta mlad čovek, a sudeći po poštovanju koje mu odaju bolesnici, izgleda vrlo iskusan doktor. Samo, meni se čini, da ga to sve mnogo staje. On je uvek savladan i miran, ali on nikad ne može kao drugi da bude ravnodušan; bolestan čovek za njega je uvek prvo čovek koji pati, a ne predmet njegovoga posla. On daje dušu svome poslu. Zato ga još više poštujem i još više volim. Volim i poštujem to je sad kod mene jedno isto. Pre sam mislila da je ljubav neka očaranost koja odnekud naiđe na čoveka i zarazi ga oduševljenjem prema jednom biću koje se tada mora voleti makoliko [149] mana imalo. Sad sam iskusila da je poštovanje i divljenje jedno more u kome je ljubav sama po prirodi već tu kao morska struja.

Ponekad dođe iz bolnice posle kakve operacije bled, iznuren. Ide u svoju sobu da se presvuče i još jednom umije. U svome studentskom i udovičkom životu naučio je da sve uradi sam, ali ja ga preduhitrim i spremim sve što treba. On se samo umorno osmehne. Kad se vrati, on se opet osmehne i sedne, nekad i legne na divan. Mala nešto priča, mi slušamo i ćutimo. Ja ne smem ništa da ga zapitam. Želim samo da mu je dobro, da se odmori. Spremim mu čaj. On ga rado pije. Ti trenutci, kad osećam koliko je umoran i kad osećam da je tu, naš, da mu je dobro što se među nama odmara, ti trenutci su mi najdragoceniji u životu i nema te sreće za koju bi ih dala. Ako može neko da bude srećan, a da ne bude zadovoljan, onda sam to ja.

Ponekad ne smem da govorim, bojim se da mu ne budem dosadna. Međutim ja sam željna razgovora s njim, kao što sam uvek željna negovoga prisutstva. Noću kad on spava, ja slušam njegovo disanje i žao mi je da zaspim, da ne izgubim svest o toj bliskosti. I mislim: gde je sad njegova duša kad njegovo telo spava. Kako je veliku istinu kazao veliki pesnik da je čovek čoveku najveća tajna.

On vidi kako se ja obradujem kad on što zaželi,[150] ali ne znam da li vidi moje snebivanje, strahovanje i — da nisam potpuno srećna. Ovo poslednje zacelo ne vidi. Šta ja hoću od njega? On je čovek ozbiljan i zauzet radom. On mi nekad samo stisne ruku; nekad mi kaže: kako si dobra, nekad: kako sam ti zahvalan što si došla. I te reči više vrede, nego kad bi neko drugi zasuo laskanjem i poljupcima. Ali ne više, nego kad bi on to učinio. Ja sam željna sreće pored sreće. Ja sam kao siroče u kući punoj izobilja; snebivam se da ištem, da uzmem sama, a niko se ne seća da me ponudi. Možda bi njemu bilo mnogo teško i žao kad bi ovo znao, zato ja krijem.

On zna koliko sam ja maloj od koristi i vrlo mi je zahvalan. Eto baš u tome možda i leži nesporazum. Bilo mu je vrlo prijatno kad sam ga pitala slaže li se s tim da odmah počnem da je učim da govori francuski, lake najobičnije fraze. On se sasvim složio sa mnom, s mojom metodom, rekao da je i sam hteo da me za to moli i vrlo srdačno se zahvalio. A baš to je mene i zabolelo. On mi zahvaljuje što se staram za njegovo dete; on nikako ne smatra da je to dete i moje, neće da mi ga da, da bude naše. On kao da nikako ne veruje da ga ja zaista mogu voleti kao svoje. On ne zna da sve što je njegovo, na njega liči i na njega potseća ja moram voleti. Toliko sam ja u vlasti toga zagonetnog čoveka, koji me ipak voli i koji je moj muž.

On je potpun čovek. U njega ima i nežnosti i strasti i ozbiljnosti, najviše ozbiljnosti. Od prirode je ćutalica. Jedared je u šali kazao da on sa svojim bolesnicima toliko mora da govori, da, kad dođe kući, više ne može. U svakom momentu njegovog života ga volim. Kad smo sami i kad posle nemog i strasnog zagrljaja ode, meni sav život i sva duša ode s njim i jedina uteha i jedina sreća je nada da će se vratiti i da će doći čas kad će opet biti takav prema meni. Ponekad, kad pređem preko sobe, ili kad sedim za ručkom pored njega i Lele, u njegovim očima zasija takva radost i on se tako zagleda u mene, da ja sva zatreptim od sreće. Drugi put opet toliko se zanese u kakvu knjigu, u kakvu svoju studiju, da zaboravi da sam tu i ne primećuje više da sam lepa. A ja čekam, i ne žalim se, i ne mislim ni u sebi da mu prebacim. Ta ja bih ga tako čekala godinama. I podnosila bih i njegove ćudi i zlovolju kad bi ih imao i njima me tiranisao. Pa šta ja onda hoću? Zašto sam nezadovoljna?

Ima nešto medu nama. Njegovo dete? Ne, nije dete. Kad on ode, ja u detinjim očima ponovo njega gledam. Ja vatrenom ljubavlju volim to dete, ja volim i njegovu majku po onome što je ono od nje nasledilo. Da li je i ona njega ovako volela i da li je on i prema njoj bio ovakav isti? Ili je možda sva nesreća baš u tome što sam ja druga [152] žena? Kako bih volela kad bi hteo da mi priča o svojoj prvoj ženi. Radovala bih se njegovom poverenju i volela bih i njegove uspomene, kao sve njegovo, On mi nikad ne govori o tome, znam, iz pažnje. A možda ne samo zato ? Ah, kako je mala osetljiva i delikatna. Ju se u njegovom prisustvu malo snebivam da je obaspem svom ljubavlju koju za nju imam. I ona to oseća. Ponekad mi načinimo po kući urnebes od smeha i klicanja, začuju se kola, ona radosno vikne: Tata! i onda se obe utišamo i nastane strepnja i radost bez glasa.

Dakle, on mene voli. Pa šta mi onda nedostaje? Šta ja hoću? Da bude drukčiji, da promeni svoju prirodu? Ne. Nešto mi nedostaje. Svom dušom osećam da bi moglo i drukčije da bude. I bojim se da nije drukčije i nije lepše samo zato što ja ne umem da se ponašam kako treba. Naše su prirode suviše različite. Zbog toga je i ovolika privlačivost; zbog toga je i ova zategnutost. Ja sam srećna od sudbine. Međutim ja patim. To dolazi od mene same. Ja se bojim da ne promašim ovu veliku sreću svojom sopstvenom krivicom. Ja suviše gubim od svoje slobode, od svoga temperamenta. Svojevoljno ja bih mnogo više žrtvovala za njega, ali moja duša pati, moj život mi se čini gotovo neprirodan, ja se ponekad osećam kao da se bojim toga čoveka koga toliko volim. Zašto? Celoga svog veka sam prizivala ljubav i pevala joj [153] himnu, a kad je ona najzad došla, i to ljubav, ne njena senka, ni slika, ja sam onemela, ja sam se okamenila i izgubila ono što mi je najlepše bilo: ličnost svoju.

Ponekad me spopadne sumnja i mislim da me on suviše poznaje i ne može me mnogo voleti. Ja sam za njega lepa žena i taktična, dobra maćeha. On i ne traži više od mene. Ne prezire me, ali me može mnogo ni poštivati — ta on zna kako sam ja osrednje stvorenje, a čitao je i nije zaboravio da me je jedan čovek, koji još živi, bez ljubavi poljubio. I očajna sam i proklinjem svoj život, ali se ne kajem što sam mu dala dnevnik. Naprotiv dolazi mi želja da mu ga i sad dam i da ga pitam zar su ljudi tako okrutni, zar se to ne može oprostiti, zar ja nisam zaslužila malo više poverenja i iskajala svoj greh, zar on ne vidi kolika je moja ljubav i moja patnja. Hoću da ga molim da mi kaže sve što o meni misli, da znam barem na koliko sreće imam prava.

Luda sam ja, luda žena. On je takav — i više ništa. Sve je drugo moja mašta i moja luda priroda koja hoće, ne znam šta hoće, — reči mesto osećanja, formu mesto sadržine, poljupce mesto ljubavi? Sastavljala sam razna pitanja, plakala, mučila se, molila ga u mislima da me više voli i odlučno obećala sebi da se sad ili nikad objasnim s njim. A on je došao iz sreza, gde je lečio zarazu, [154] prašljiv i umoran, ozbiljan i divan i tako me je lepo pogledao i tako me je srdačno zagrlio, da sam osetila neizmernu sreću što je tu, što je došao i što ja imam prava da sam uz njega, da su sve sumnje iščezle i pojmila sam da bi bio greh narušavati ludim pitanjima njegov tako čestito zasluženi duševni i fizički odmor.

O, Bože, šta je sa mnom i šta hoću ja?!

Lela se razbolela. On se uplašio. Juče je imala groznicu, a danas izgleda da je nešto ozbiljnije. Pored velike brige ja se još pitam da nisam ja kriva ako je dete ozeblo. Uvek, kad se tiče njenog odela, pitam njega za savet. Bojala sam se da što ne pogrešim. On je preporučivao lako odelo, hladnu vodu, očvršćavanje. Ne znam otkuda ova bolest. Ja ne mogu ništa da mu kažem, nemam načina da ga tešim. On je doktor, on zna. Ja sam premrla: uplašila sam se od njegovoga straha.

Večeras je konstatovao zapaljenje plućne maramice. Dete gori u vatri, on kao samrtnik bled, a ja sam izgubila svu svu svoju okretnost i veštinu i ne umem ništa da pomognem, ničega da se setim. Oko jedanaest sati dao joj lek. Kad je zaspala, on se okrete meni:

— Jelo, molim te, idi da spavaš.

- Ne spava mi se.

— Odmori se. U tri ću te razbuditi, da se ja legnem.

Ja ustadoh, uhvatili ga za ruku i privedoh u drugi kraj sobe.

— Je li opasno? — molila sam šapatom.

— Nije, za druge nije, za drugo jače dete..., ali moje... moje... Mogu je i izgubiti. Isto je tako bilo i s njenom majkom... Suviše nežna.

On steže rukom čelo. Ja sam ga molila:

— Da ostanem tu pored vas?

— Ali, Jelo, onda ćemo oboje biti sutra iznureni, a ja moram u bolnicu. Ja i noćas nisam spavao. Ako hoćeš ti od tri sata da me zameniš, ja ću leći. I tebe sam namučio.

— Ja vas volim... — rekoh ja, a to je značilo: daj koliko hoćeš muka, samo da ti mogu olakšati, samo da sam tvoja, vaša.

— Ne boj se, Jelo — reče on pošto me je pogledao u oči — nije mnogo opasno; možda ja u svome strahu preterujem.

Nisam legla do tri sata, pisala sam pisma i dnevnik, a on nije došao da ga zamenim. U tri odoh k njima. Dete je spavalo. Potsetih ga da treba i on da legne. On reče da mora, jer sutra ima operaciju. Leže na divan i zamoli me da ga razbudim u pet ako zaspi, da da detetu lek.

Ona je još bila u vatri, ali je spavala dosta mirno. On je dremao, nekoliko puta se trzao, otvarao [156] oči i opet ih sklapao. Naposletku zaspa. A ja sam neumorna i bodra bdila i činilo mi se da su oni oboje dva bolesnika od čijeg ozdravljenja zavisi moj život i opstanak sveta. Oko pet sati nagoh se i poljubih vruć oznojen obraščić. Ona otvori oči. Ja joj šapnuh:

— Dušo, tata je zaspao, evo tu je. Umoran je, da ga ne budimo. Hajde mama da ti da lek.

Bolesne, pametne očice pogledaše u oca i ona razumede. Popila je lek, šapnula dve tri reči i opet zaspala. O, kako mi je život izgledao pun značaja! Međutim bilo me je strah da nešto ne grešim i kad mala u snu prošapta: volim tatu, mamu... ja se toliko uplaših, da ga umalo ne probudih. Oko šest sati on skoči i uplašeno upita:

— Šta je?

— Ne boj se, mislim da je sad dobro.

— Što me nisi razbudila?

— Bilo nam je žao. Mi smo same uzele lek.

On me pogleda i ja osetih da je sreća tu negde blizu nas.

Ujutru je vatra popustila i mala bolesnica je popila šolju mleka. Kad se vratio iz bolnice, pregledao je i kazao obema:

— Dobro je, Jelo, dobro je, Lelo.

— Je li, tata, to je isto. Ti imaš dve Jele?

— Jest, ja imam dve sreće — reče on nežno

samo imam tako malo vremena, da sam ih uvek željan.

Svetlost.

Mala se oporavlja i u kući se oseća neko tiho blaženstvo, neki nebeski blagoslov. Zapaljenje nije bilo opasno. Lela je vesela. Ali danas joj se tata naljutio. Javili mu da treba da ide u selo. Opili se seljaci, posvađali se i jedan je jednome rasporio trbuh. On se retko ljuti, samo se ožalosti, ili zabrine, ili postane jedak. „Ostavi svoje dete bolesno, pa idi da lečiš pijanice koji se igraju nožem. I on će ozdraviti, a nama se može desiti da detetu opet pozli“. Njegova rođaka mu reče da on ne mora da, ide. On joj ništa ne odgovori. Dao mi je uputstva za dete i otišao. Ne, maloj je bilo sve bolje. Ona je pila mleka i tiho razgovarala sa mnom.

— Je li, mama, baš je teško biti doktor?

— Jeste, dušo.

— Ali je mnogo lepo biti doktor, je li?

— Jeste. A šta misliš zašto?

— Zato što bolestan čovek može da umre, a a tata ga izleči.

— Eto, tebe je izlečio, ali ga mi moramo slušati i ne smemo mnogo razgovarati. Ti treba da spavaš, da se okrepiš, da opet možeš trčati — da se tata raduje.

Ona je zaspala. Ja sam se udubila u te sitne fine detinje crte. Kad spava manje liči na njega, zacelo liči na majku. On uđe i metnu mi ruku na rame. Nisam se trgla, osetila sam da je to njegova ruka, da je to on.

— Dobro je, je li? — reče on veselo.

— Mislim sasvim dobro.

Ona otvori oči i osmehnu se:

— Tata! Mi tebe mnogo volimo ... tvoje dve Jele.

On nam dade obe svoje ruke.

Bilo je već deset sati kad je mala čvrsto zaspala i kad on reče:

—- Ja bih sad mogao da večeram.

— Ah, sasvim sam zaboravila — rekoh ja, pravdajući se, mada i ja nisam bila večerala.

Rođaka je čuvala dete, a ja sam ga služila. On je bio veseo i pričao mi kako je seljaku ušio trbuh i kako mu ništa neće biti. „Izdržljiva rasa je ovaj naš narod. Bolest prezire, smrti se ne boji“ — reče on, ne više ljut na seljake, već gotovo okrepljen dodirom sa njima.

— Ne znaš, Jelo, kako je dobro poći povratiti kome život; i kako je teško ne moći. I kako je dobro posle svega toga doći kući i zateći dete gotovo zdravo i imati tebe takvu divnu. Znaš mene nekad grize savest: šta ja tebi dajem? A od tebe uzimam toliko mnogo.

— Daješ mi sreću da sam blizu tebe — rekoh ja, grcajući i gutajući suze i osetih da se pregrade od snega srušiše i da njegova duša zagrli moju.

— Nema više bolesnika, mala spava. Sad sam tvoj, sasvim tvoj. Znaš li da sam željan razgovora s tobom? Znaš li da se nekad bojim da tebi nije dobro ovde, da sam suviše sebičan?

Duša se moja otvori i ja osetih da ću sad moći sve da mu kažem. Rekoh da mi je bivalo žao što mi zahvaljuje što neće da i meni da svoje dete. On se tako milo osmehnuo i kazao da mi ga daje, da mi ga je već dao, ali da ne može ne osećati zahvalnosti. Ja počeh vatreno da branim svoje mišljenje da se tuđe dete može voleti kao svoje.

— Da, — reče on — dok nemaš svoje. Ti je tako mnogo voliš, ja vidim, ali sama ćeš osetiti i priznaćeš mi kad budeš imala svoje da ćeš za njega više osećati.

— Ja sam volela da imam puno dece, ali, eto, sad bih pristala da nam ona bude jedino, samo nju da volim.

— E, dušo, ali na to ja ne bih pristao. Ja hoću i sina. Ona će da poraste, da se uda, a mi se moramo pobrinuti za našu starost — reče on, smešeći se.

— Dobro, onda će Lela sa mnom zajedno voleti moje dete.

- Kako si tvrdoglava — smejao se on i bio

je tako lep i mio. — Ali imaš pravo. Ubrzo će i ona osetiti potrebu da voli nekoga manjeg od sebe, zaštitnički da voli, kao što ti voliš nju. Ti znaš, to je kod ženskinja materinski nagon. Ne, kaži šta hoćeš, ali ja ne mogu a da jednako ne zahvaljujem sudbi što mi te je dala.

Ohrabrena, ja ga zapitah da li je on srećan.

— Srećan, Jelo? Sreća — to su trenutci. Ima trenutaka kad sam zaista srećan. Čovek ne može stalno da bude srećan. Život je dužnost, život nije svetkovina. Ja sam zadovoljan što svoju dužnost ispunjavam kako najbolje mogu. Moj je posao ozbiljan i težak. Ali ja ne bih umeo da shvatim jednu sreću koja traje mesecima, jedno stalno blaženstvo; čim bi trajalo to ne bi više bilo to. Eto mi smo pored moga posla jedno drugog željni i ja nalazim da je to bolje nego da smo jedno drugog siti. Eto danas sam srećan; moja dužnost i moja ljubav su u skladu.

Ja ga onda, strepeći, upitah da li, je nekad bio nezadovoljan mnome, da li je imao štogod da mi prebaci. On me pogleda začuđeno i reče ozbiljno:

— Nikad, Jelo.

Jedna svetlost obasja moju dušu i ja osetili radost u celom svome biću i pojmih da je „ono“ bilo samo moje uobraženje i da je njegova priroda takva, da joj je trebalo vremena dok se sasvim [161] približi. U toj svetlosti od sreće otvorih dušu i sve mu ispričah, čeznući da mu se ispovedim, čeznući za njegovom iskrenošću. On se iznenadi.—

Pa ti si patila pored mene, a ja nisam znao. Ja sam mislio da i ti mene potpuno razumeš i poznaješ kao što ja poznajem tebe. Mi smo oboje krivi. Zašto ti mene toliko poštuješ? Nisam ja tebe zato doveo. Ja hoću da me voliš. Poštovanje nije sloboda, poštovanje je potčinjavanje; ljubav je sloboda. Ti si moja žena i moj drug, moj najbolji prijatelj. Znaš, kao što ti je tvoj čika pisao: saradnik moga života koji treba da bude delo od ozbiljne vrednosti. Kad sam pročitao tvoj dnevnik, ja sam smatrao da se samo po sebi razume da je i moj život tebi otvoren i da ti možeš sve znati i sve čuti, samo ako hoćeš, jer ja nisam imao vremena da pišem dnevnik. Molim te nikad nemoj zaboraviti da ti imaš prava sve da išteš i sve da uzmeš, a ne da čekaš da ti se ponudi.

Osetih se krivom i pokajah se pred njim. I posle pokajanja ja se preobrazih. Vrati mi se mladost i veselost i ja sam oduševljeno pitala i oduševljeno pričala. Sve sam čula što sam želela da čujem i sve sam rekla što sam želela da kažem. On je bio zadivljen. I ja sam bila zadivljena. On mi reče da ne može do me pozna, da me je tek sad poznao. Ja mu odgovorih da on nikad nije bio tako lep i tako veseo i da sam ga tek sad našla [162] i da je moja duša patila i čeznula ne što nije bila dosad srećna, već što je slutila da pored njega može biti i ovakve sreće.

Ponovo sam našla sebe: bila sam vesela, bila sam lepa, bila sam iskrena do kraja. On je bio očaran, a to je mene očaravalo. I kad mu rekoh da ne samo njegovo dete, njegovu krv, njegove oči, njegovu ljubav, već i njegove čizme koje iz sreza uvek dođu blatave ja volim, on se zasmeja glasno i tako detinjski slatko da ja u ekstazi raširih ruke, a on me pritište na svoje čestito muško srce.

Danas je opet otišao u bolnicu. Mala ređa kocke po divanu. A ja znam da više neću pisati dnevnik. On će danas možda doći ozbiljan i umoran i izgledati hladan, no ja više neću sumnjati ni strahovati, jer je sad beskrajnom ljubavlju i poverenjem vezano moje biće za njega. Tri meseca posle venčanja posetila me sestra. Da, sreća — to su samo trenutci, ali oni osvetle sve pomrčine u životu i zagreju i izleče sve groznice zabludelih i ozeblih duša. Oni su mi osvetlili put, pokazali da je život dužnost i da je moja najveća i najlepša dužnost: da volim.