[1]

КАЖЊЕНО

НЕВЕРСТВО

НАЈНОВИЈИ РОМАН

ИЗДАЊЕ

ПЕТРА П: ЗОРИЋА

ШТАМПАРА

КРАГУЈЕВАЦ

ШТАМПАРИЈА ЉУБ. А. ЈОВАНОВИЋА

1895.

[2][3]

I

Једног септембарског јутра седео је за својим писаћим столом у својој соби г. Бер. Велика гомила књига, које беху пред њим и озбиљан његов изглед, показивали су, да је заузет каквим великим књижевним радом.

Тога јутра довршивао је своју дисертацију за титулу доктора философије. Расправљао је питање о слободној вољи. Разгледавши неколико повећих књига, замисли се нешто дубоко и тако је ћутао неколико минути. Боре на челу биле су јасан знак, да се борио у мислима, хоће ли извести закључак, да човек има или нема своје слободне воље. Чело му се за часак разведри и опет замути.

У томе га прекиде неко лагано куцање на вратима. Са свим механички, и не окрећући се вратима викну по обичају „напред!“ На овај се глас отворише врата и у собу уђе, њему одавно омиљени писмоноша. Предаде му писмо, [4] поклони се и оде, добивши већ уобичајену напојницу. Рукопис на адреси био му је познат, те га одмах и отвори. Прочита писмо пажљиво, а чело му се јако замути. Писмо је гласило:

Драги Бере,

Мој је опстанак критичан. Господин Петар је успео у преговорима са мојим оцем. Похитај и спаси ме, ако си при речи. Похитај, да не буде касно, јер је ово можда последње писмо које ти шаље

твоја

Аранка“.

Писмо га је потресло. Он беше тронут. За тренут један настаде велики обрт у његовим мислима.

Недовршена дисертација, која му је отварала врата срећној будућности, и критично стање Аранке, драге његове, која га је одушевљавала на велике и тешке радове, борише се у њему. За њега беху прилике врло неповољне, он не знађаше шта да ради. Љубав ка Аранци, помисао на блажену прошлост и друговање са њом, протискивали су све мисли његове. Он беше збуњен, он очајаваше. У памети му се једнако врзле Аранкине речи, „да је г. Петар успео у преговорима“, „да је ово можда последње њено нисмо“. Њен опстанак је збиља био критичан. [5] Мало задоцнење његово значило би изгубити Аранку, изгубити свој дух, који га тако идеално одушевљаваше, који га очараваше. А изгубити дух свој, значи не живети, значи бити очајник. Зар има живота где нема духа, где нема наде, где нема идеала? Идеал ваља сачувати, живот је повраћен, нада добија свога полета.

Да, идеал ваља спасти, то му је било последње решење. Грозничавом брзином скупи свој рукопис са стола, покупи све књиге, стрпа их у сандук и заклопи поклопцем, можда вечитог заборава.

„Чамите ту књиге моје, одмарајте се моје миле успомене, дао би Бог, да вас једног лепшег дана отворим. А дотле, збогом и срећно останите ту моје идеје о слободној вољи!“

Закључа врата, најми прва кола, која је наишао на улици и муњевитом брзином одјури на станицу жељезничку. По ходницима и чекаоницама било је пуно света, неки су улазили, неки излазили; беше обичан жагор, какав се чује између путника и њихових пријатеља, што их испраћују. На каси је била велика навала и Бер имађаше доста да чека, док је добио ред да узме карту и добивши је, шетао је нестрпељиво по ходнику и чекаоници, ишчекујући [6] сваког тренутка, да вратар викне и означи станице, куда воз има да иде. Сваки тренутак беше му дугачак, дугачак као вечност.

У томе се чу први куцањ звона и вратар, отворивши врата чекаонице, стаде механички ређати имена стација. Путници јурнуше вратима и гомилама их је излазило на поље, разређујући се по вагонима. Бер је био међу првима. Сео је у дно једнога купеа I. класе и очекивао полазак воза. Мимо њега пролазили су и други путници, тражећи места. У његов купе уђоше два путника. По изгледу рекао би да је један Енглез, а други Шпањолац. По један мали ручни куфер био им је цео пртљаг, сместивши га, седоше и сами. Шпањолац је био необично весео, и прво се постарао да му буде при руци оно мало јестива, што је спремио за пут. Мало после уђоше још неколико путника. У том зазвони и трећи пут. На знак трубе, локомотива звизну и воз се крену. Међу путницима се водио жив разговор, коме је Шпањолац канда био главни редитељ. Претресала се и спољна и унутрашња политика, износили поједини догађаји из живота. Енглез по обичају није участвовао у разговору, већ је врло пажљиво посматрао места кроз која су пролазили и чим би на коју станицу наишли, одмах завирује [7] у путничку књигу, где су сва места потанко описана. Бер се наслонио на лакат, ћутао је а разговор, који се бурно око њега водио, није га занимао, а и како би га интересовао, кад су ти разговори вођени просто, без икаквог дубљег значаја и озбиљности. А он беше заузет мислима врло високим, врло тешким и озбиљним. Путници ти путоваху весели и задовољни; он путоваше невесео, замишљен и снужден. Све му изгледаше монотоно, све излишно. Не занимаху га ни они чаробни предели, кроз које је савијала железница, ни онај жагор на појединим станицама које поједини сељаци изнесу што за продају, не би ли што год зарадили за оно минут-два, док се воз ту бави. Све он то није чуо, све он то није видео, о свему томе он ништа не зна.

Ма да је воз ишао муњевитом брзином, њему се чинило да би он пешке брже ишао, ох, та мисао је бржа од железнице, бржа од телеграфа, бржа од светлости.

Два дана и једну ноћ путовао је железницом и другога дана у први мрак воз је стао на станицу Линоа. Ту је сишао и Бер, имајући да одатле још читав дан путује на обичним [8] колима. Не чекајући да ноћ прође, још са станице најми кола да иде у правцу, куда му мисли беху управљене. На пољу је време било мутно и ветровито. Кола су јурила и доцкан под ноћ око 10 сати стигну у малено селанце Доро. Кочијаш заустави кола пред једну малу кућицу, у којој се видело да гори лампа, а кроз замагљен прозор видело се неколико столова. То беше путничка крчма у селу.

Кад су силазили с кола, почела је већ и киша падати. Муње и громови парали су и потресали облаке. Небо је било страшно узнемирено.

На знак, да су кола заустављена пред крчмом, изађе крчмарица и ословивши путнике обичном фразом добродошлице, понуди их да се склоне.

— Хоћемо, али за који тренутак само, јер још одмах продужујемо пут даље, рече јој Бер.

— О, милостиви господине, како би сте се одважили на такав пут по овако ружном времену, у ово ноћно доба, када и зверка у планини тражи склоништа? — предусрете га крчмарица.

— Нема препрека, које би омеле мој пут, госпођо, ја сутра до подне морам бити на имању Густава Пола испод Пиринеја.

[9]

— Вама је немогућно то успети по овом рђавом времену, по овој грдној киши, која бесни на пољу. Чујете ли како звижди јак ветар, чујете ли како громови и бура проламају околину?

— Све су то ситнице, госпођо, за пут, који ми предстоји, ја морам, апсолутно морам то постићи

— Како год желите, господине, моје је да вам изнесем пред очи незгоду пута, а ваше је да примите или одбијете.

— Да, тако је, госпођо.

— А чиме бих вас могла услужити, милостиви господине, док се одморите.

— Желео бих топлога чаја и ништа више.

— Одмах ћете бити услужени, рече крчмарица и оде за камин.

— Бер је био замишљен.

— Напољу је збиља беснила страшна олујина. Киша је шибала као из кабла, а ветар по каткад тако јако духне, да слабе греде на таваници ове крчме попуцкују. Стари часовник са дугачком шеталицом висио је о дувару, дугачке казаљке његове кретале се лагано по беломе од мува испрљаноме кругу, а избијање његово прекидало је по каткад ону чаробну тишину у крчми. Мала лампа чкиљила је о таваници. [10] Иза келнераја, светлуцала је ватра, на којој се спремао чај.

Два сељака, који се већ беху затекли у крчми и који ћутећи посматраше овај разговор, отпочеше опет, свој прекинути говор. Говорили су истина лагано, али је крчмица била мала да се може чути еве. Њима се придружи и кочијаш Беров.

— Ужасна олуја бесни, рече један од њих.

— Непогода је тако велика, да ако потраје целу ноћ набујаће оне планинске речице и брзаци, исквариће путеве, настави други.

—- Однеће и оне мостове преко река и починиће триста белаја, тако да се не може ићи ни тамо, ни амо.

— Боме, може бити свашта, а а морам још овога часа на пут даље, на пут кроз планину која долази, рече кочијаш.

— Куда би човече, сад на пут по овоме времену? упита га један сељак.

— Ја морам, јер господин који ме најмио тако хоће.

— По оваком времену могу коњи пропасти могу се кола претурити, па шта ће те онда радити усамљени, без икакве помоћи?

Сав овај разговор слушао је Бер, а тек по која мисао прође му кроз памет, он ћуташе, [11] лагано је пио чај, који му крчмарица беше донела.

Сељаци и нехотично заћуташе, канда ослушкиваху нешто. У крчми завлада за један часак мртва тишина, само је сахат простирао своје монотоно тик — так... тик — так..

— И збиља, на пољу се чуо неки жагор чуо се звекет неког оружја кроз чаробно шуштање кишног млаза, што се тамо изливао. Жагор и звекет постадоше све јаснији, дође до самих врата крчме, врата се отворише и унутра уђоше три, до зуба наоружана, жандарма.

— Добар вече! викнуше ови.

— Добро сте ми дошли! дочека их крчмарица.

— Жандарми седоше за један сто, крчмарица им приђе по обичају, а један од њих, каплар, без икаквог увода рече јој.

— Доносимо вам наредбу од префекта, да ни једног путника, који овуда прође не пропустите не пријављена власти, и да се нико не крене одавде без нарочитог одобрења госп. префекта, па ма ко тај био. У околини су са појавили зликовци, који преобучени у разне одела, протурају се као путници и тако чине злочинства. На случај, да вам се који путник успротиви, ми ћемо бити ту, да га спречимо у [12] име закона и власти. И још нешто, госпођо, питамо вас, да ли већ сада немате каквога путника?

Крчмарицу је прилично збунило ово озбиљно издавање наредбе, па скоро као кроза зубе рече:

— Господин, који тамо седи за столом приспео је баш овога часа, а намеран је да овога тренутка отпутује даље, ради чега су већ и кола готова и чекају га.

Бер је слушао цео овај разговор, а кад је чуо да се и о њему распитује, убезекнуто остави чашу са чајем и погледа ка жандармима очекујући даљи њихов разговор.

— Ви сте сад чули наредбу, рече каплар, и он несме кренути одавде, госпођо, јесте ли разумели.

— Али он је путник и сутра мора бити већ под Пиринејима, продужи крчмарица.

— То неће и несме бити, викну каплар.

А ко је тај господин, а што он баш тако жури и то још ноћас, кад је време баш најмање подесно за путовање?

— То нису чиста посла, додаде други жандарм, да он мора путовати још ноћас, да нам испод носа умакне, ко зна шта је он?!

[13]

Дубоко је Бера потресао овај разговор увидео је, да ће се борити са великим неприликама, те беше нешто јетко замишљен. Али шта је мислио тог тренутка није ни сам знао.

У том му каплар учтиво приђе и ослови.

— Господине у име власти питам вас ко сте, од куда идете и куда желите.

— Ја сам племић Бер, идем из Хајделберга и још овог часа полазим на имање Густава Пола испод Пиринеја.

— А ваше занимање, молићу.

— Студент, докторанд философије.

— Ваши су наводи, можда, и истинити, али ви ноћас не можете продужити пут, настави озбиљно каплар.

— То не може бити, дрхтећим гласом одговори Бер, ја путовати морам; посао, који имам да свршим хитан је и неодложан, ако сутра до подне не стигнем, ја сам пропао, будућност ми је уништена.

— Све то може бити истина, али путовати ноћас не можете, док сутра дан не изађете пред г. префекта, па како вам он рекне.

— Али ја сам изгубљен, ако овог часа не отпутујем, ја идем, па чините шта хоћете.

— Племићу мој, рече каплар, ваше је држање сумњиво, а ваше путовање улива још [14] већу сумњу, те у толико пре, морате чекати до сутра.

— Ја идем, макар по цену живота!

— Не, нама не треба ваш живот, ми га не тражимо, већ вам заповедам у име закона и власти, да останете ту и чекате до сутра.

Скрушен и упропашћен паде Бер на столицу, хладан га зној проби. Мисли му беху укочене, куцањ српа малаксао. Снужденим и горким погледом гледаше у каплара.

— Господине племићу, рече му он, ако вам је зло, можете отићи у собу и одморити се, док се питање о вама не рашчисти. То је све што сам имао рећи.

Крчмарица приђе на то и одведе Бера у собу на преноћиште. У соби је био један стари кревет од дрвета, поред прозора сто са већ поцепаним чаршавом, а на њему свећа, коју крчмарица запали. У другоме углу беше умиваоник и убрус, а поред њега један гвозден чивилук. У такву собу уђе Бер, да у пакленим мукама проведе остатак ноћи. На пољу је непогода још трајала, а млазеви кише запљускивали су прозоре. Он леже у кревет, али му мисли беху далеко, далеко, грозничаво га стање подузме при помисли да ће задоцнити, да ће му путовање бити узалудно. Мисли му се врзле [15] по прошлости, мислио је само на Аранку, на часове проведене у њеној близини. Сети се вечерње шетње у пролетњим ноћима пре две године. Те га мисли тешише; он ипак очајаваше. Како тада беше, како ли се сада збива!

— Красне ли беху онда пролетње вечери! Плаво небо, као кристални сафир; ширило се изнад нас и обавијало са свих страна наш доглед. Густа шумица једна и у њој снизак, а као свод повијен жбун један, беху нам склониште. Ах, како лепа беше она ситна, зелена травица, што као ћилим застираше земљу под тим сводом. Како нам умилно певаху славуји у том лугу, како ли красно треперише звезде на азурноме своду! Лаки поточић што протицаше туда, мимо нас, жубором својим причаше нам своју прошлост и наговештаваше своју будућност: али га ми гледасмо само и уживасмо у жубору његову. Она блага тишина, онај пријатни мирис са ливадскога цвећа, она свежина и самоћа ноћна, раздрагавало је наша одана срна. Она куцаху необичном силином; а у грудима је пламтио жар прве, искрене љубави. Погледи нам блудише по бесконачности, гледасмо сјајне звезде, сладисмо се у треперењу њихову. Ах, како пријатан беше тренутак онај, када се преко неба спусти један светао млаз, [16] потраја мало, па се угаси и звезде нестаде. Која ли је то душа, чија се звезда ето угаси? питаше ме она. Тргох се онда из заноса, приближих јој се већма, она ми стисну руку: поточић зажубори мало јасније, звезде затреперише јаче. Осећасмо пријатну свежину: срца нам се топише у природној дивоти, погледи нам се и кроз мрак сусреташе чешће, а мисли блудише по околини. Међу нама беше само један жижак, сјајан и чист, он осветљаваше нашу околину, видели смо га само ми: он сијаше само нама. Ах, искрена, прва љубави, како си сјајна, како си чиста! Пастири се беху већ давно повукли у своје колебе. Не чује се више њихова фрула, која чаролиски одјекиваше по околини. Свуд је настала тишина: глухо доба. Поветарац пирну поред нас, освежи нас: ми се осетисмо усамљени, удаљени од света. Приближисмо се већма једно другом; она ми опет стисну руку, а поточић зажубори јаче, звезде затрепташе јасније. Занесени у мислима, опијени природном свежином, зарекосмо се, да ћемо вечито живети заједно, и тако загрљени спавасмо у заносу.

Како кратак беше тај сан, колике грдне пределе пређосмо и какви нас догађаји не минуше за тај тренутак вечности!

[17]

Како чаробно беше оно вече, кад заједно гледасмо, како се са запада простирао све више и више густ и таман облак један. Муње су га често парале. Грмљавина по каткад захуји из даљина. Како величанствен беше призор тај: срца се наша топише од задовољства! Како је ужасна и страшна ова ноћ, кад свака муња изгледа, као да ми груди раздире. Тамни облаци онда, куљали су све већма, а све сјајније муње већма украшаваху наш поглед у даљину, у будућност. Поточић онај жубораше све јасније: причаше нам нешто; али ми само уживасмо у чаробном жубору његову. Сену велика муња једна, гром загрме потмуло, а ја осетих први, врео пољубац, у том и поточић зажубори јасније, а шумица зашушта необичним шумом.

О, како волим оно место и кратке часове оне, кад она спаваше тихо на крилу моме, када се слатко одмарах на крилу њезину! Ми тражисмо мира души својој — он ту беше и само ту. О, како волим ону пријатну свежину, оне песме славу еве, оно плаво небо! Како уживасмо у жубору онога поточића и чаробном призору на небу. Ах, како бејах срећан, кад пун заноса могадох рећи, блажени часови, куда журите тако?! Пријатне беху оне ноћи, кад [18] поточић жубораше мимо нас, а славуји појаху у густоме лугу. О снови снови!

А ти црна и паклена ноћи, шта ми сада »износиш, место жубора потока ево чујем звекетање жандармске сабље, који стражари на вратима, место песме славујеве, чујем кашљуцање онога, који ми слободу одузе, који ме спречи, да одем идеалу своме, да га спасем из незгоде. Да, чудновата је перспектива моје будућности, ја је и немам, не могу је ни имати!.....

Пребијајући овако разне црне мисли, целу ноћ није заспао, а у том већ поче и зора рудети на истоку. Киша и непогода беше престала, а поље је мирисало неком особитом јесењом свежином. Жардарм му куцну на врата, опомене га да се спрема на пут у оближњу варош Н. господину префекту.

Пред канцеларијом префектовом било је већ сакупљено неколико путника, који случајно путоваху кроз ту околину, кад и Бер приспе тамо. Његов пратилац пријави га надлежноме. Док је отпочело примање, Бер је нестрпељиво шетао по предсобљу. Међу путницима који ту чекаху, спази једнога свога старог познаника још из гимназиског ђачког [19] друговања. То беше Мор, један од већих богаташа из околине Бремена.

— Од куда ви овде, г. Бере, упита га она.

— И преко своје воље, приморан сам, да се јавим г. префекту за допуст, да могу свој пут наставити.

— А куда желите? ако смем упитати.

— На имање г. Густава Пола испод Пиринеја.

— И ја тамо идем, купио сам једно велико имање у приморју, код Билбао-а где ћу се од сада стално сместити да живим.

—- Хоћете ли пут наставити још данас?

— То не могу, јер очекујем овде свој новац ко и сам депоновао, а очекујем и породицу да стигне, те ћемо онда заједно тамо, кроз дан — два.

Њихов разговор прекиде вратар, који већ беше неколико путника пустио префекту, те дође ред и на Бера.

— Ви сте господине? упита га префект.

— Ја сам племић Бер, путујем из Хајделберга а желим на имање г. Густава Пола испод Пиринеја, и молим вас за допуст, да могу одмах наставити пут.

— Имате ли путне исправе?

— Имам, господине префекте, изволите, [20] Рекавши то предаде му свој пасош, који је још вредио, јер је гласио на целу годину.

-— Истина је, да се исправа слаже, са вашим исказима, али мени то није довољно, рече префект, јер синоћ ову исправу нисте показивали каплару у крчми села Доре, већ сте насилно хтели још оног часа отпутовати, што је било забрањено.

— Да, г. префекте, тако је било, јер посао који имам да свршим неодложан је, један тренут закаснења, може цео мој пут осујетити, и ја сам морао наваљивати за продужење пута.

— Ви ћете разумети, племићу Бере, да је поштовање закона и наредаба прече од сваких личних рачуна.

— То знам, па вас ипак молим за даљи допуст; јер су ми тренуци врло скупи.

— Ја вас не могу према овоме пустити.

— Онда ме убите, господине префекте..

— То не могу, нити имам потребе.

— Волим и умрети, но и чекати овако у неизвесности.

— Док се ваша ствар не расветли, ви ћете остати овде под надзором власти.

— Али ја морам путовати.

— Незнам то; али да морате остати то је цела истина.

[21]

— Господине, префекте, смилујте се!

— Не могу... а имате ли кога познатог овде, који може јамчити за вас?

— Како могу имати кад сам путник и само путник, путник очајан и несрећан!

— Само на јемство, могу вас пустити

— А ко да јамчи?!

— То је ваша ствар, беше одговор.

Бер беше у очајању у самртним мукама.

Излаза нема, а ићи се мора.

— Шта се мислите? јемца или под надзор, опоро се продера префект

— Имам овде познатог само г. Мора, поседника великог имања у приморју код Билбао-а.

— А шта вам је он?

— Мој друг из детињства, друг из гимназије!

— На његово јемство, пустићу вас.

— Префект зазвони, и на тражење његово пусте унутра г. Мора. Овај потврди све исказе Берове и заложи своју реч и имање, да је то он и нико други. Саслушавши ово префект, узе Берову исправу, написа на њој само две речи „слободан пролаз“, и он би слободан. Ах како су га скупо стале ове две речи, стале су га можда будућности, среће, живота.....

[22]

У близини варошице Јаке на реци Арагону, а испод чаробне планине Сијера де ла Пења, на један сахат удаљено беше имање Густава Пола. Лепо је то имање било уређено Елегантно озидана палата блиста се у једном крају парка, украшеног најлепшим украсним дрвећем и цвећем, на неколико места уздизаху се у разним фигурама разнолики водоскоци, преливајући дугине боје у својим капљицама према сунчаној светлости. Оне стазе кокетно распоређене, водиле су у разне делове парка иза кога се простирао прави спахилук.

У овој палати примећава се велика ужурбаност на све стране од пре неколико дана.

Многобројни служитељи трчали су овамо онамо, све то беше весело, све скакутало од радости, певало се и звиждукало уза сваки посао. А и како неби били весели, кад је њиховога господара и госпођу снашла велика радост, какву родитељи могу само осећати. Господар им беше весео а и млађима је онда боље и лакше. Госпођа је само надгледала и уређивала да спрема испадне што лепша. Све је у тој кући радило као каква машина, а и како то све не би било одушевљено, кад се тиче среће и благостања [23] јединице у родитеља, младе госпођице Аранке, која је тако блага и умиљата била према млађима. Спремају јој се сватови, она беше верена са г. Петром Бајером, сином богатог поседника Бернхарда Бајера у приморју код идилског места Јетарије између Деве и Сан Себастијана. Тако весела беше околина палате Полове.

У својој соби седела је Аранка и збуњено је тобож спремала извесне своје ствари, јер кроз који часак растаће се са својим родитељима које је ватрено љубила, растаће се са својим пријатељима, растаће се, ах растаће се, са оним вијугавим стазицама парка, где је свака стопа сећаше на блажену, минулу прошлост, растаће се са оном чаробном шумицом и оним бисерним поточићем, где ју је Бер обично исчекивао, растаће се са својим милим успоменама!

Бледа и снуждена седала је час по, за сто. Оне плаве очи њене, што прожижу човека кад су веселе, тако тронуто беху управљене кроз прозор у даљину, бело као алабастар, лице и поред све суморности и чедности, блистало је неким чаробним погледом; праменови оне плаве свионе косе кокетно се спуштаху низ дражесна рамена, а по који се савио и на нежне груди, које се надимаху од бола, од нестрпљења, од очајања. Била је расејана, све је нешто ишчекивала [24] и при помисли на то, чело, овај израз душевних бораба, разведри се мало. О како красно сијне њен поглед у том тренутку, како се чиста свежина опет поврати. Часови су протицали, чело се њено мутило и ведрило, али онога, кога је очекивала нема, још нема. Она очајаваше од нестрплења.

— И последњи мој покушај, да склоним оца, да ме не удаје за човека, кога никад нисам чула ни видела до онога црнога часа, остао је безуспешан. Ја му морадох пружити руку за љубав само својих родитеља. А Бера, мога драгог Бера нема, ах та он ми је највеће благо овога света. Ја сам га изгубила, ја сам га изневерила, ја преломих задану реч, ја.... ја... ах не ја, нисам то учинила ја, то учинише моји.... родитељи. Колико пути ми је писао и уверавао, да има слободне воље, да она само од човека зависи, а ево први моји тренуци крате ми ту слободну вољу. Ја немам своје слободне воље, ја сам махина, ја сам, о, ја не знам шта сам. Али не, ја сам ипак нешто, ја волим Бера, до гроба ћу га волети, њега и само њега! А на што оволика спрема?.... Да, да, ја сам — неверница! Ох, како тешко пада овај прокор, да, тешка је то клетва, која и на невине пада!

[25]

Тако беше расположење Аранкино, кад је позваше да пође на венчање, јер сватови већ давно беху дошли.

— Ах, Бере, Бере, где си? оте јој се последњи уздах из оних заносних, девојачких груди.

Ах, дивно је приморје Бискајског залива, красне су вечери и ноћи са виле код Гетарије. Чаробан је поглед на усталасано плаво море. Умилан је онај благи вечерњи поветарац морски. Заносне су буре, које се са балкона ове виле посматрају у даљини, а хучни таласи, што редовно запљускују тврђаву око виле, чаролиски се разбијају о стену и расипљу у ситне капљице.

А галембови, што се веру по таласима и лете изнад њих, тако кокетно украшавају овај и иначе величанствени изглед. Ах, дивно је приморје Бискајског залива! Красан је изглед са Балкона виле Петра Бауера!

На томе је балкону дочекивала излазак и пратила залазак сунца, госпођа Аранка Бауер, са својим мужем Петром. Са тога балкона гледала је госпођа Аранка највеличанственије призоре, које море има у својим дражима. Са тога балкона отимао јој се поглед, уз дубок уздах [26] даље на копно, на северо-исток, тамо где је Хајделберг. На томе балкону проводила је часове са својим војном Петром, који је обасипаше свим жаром своје чедности и љубави. Он уживаше у умилном погледу њеном, он праћаше сваки корак и покрет њен, он беше блажен, он беше срећан са својом Аранком.

А она..... и она беше срећна крај мужа свога. Њу је тешила чедност његова, а храбрила се оданошћу његовом. Крај њега и с њим уживала је у дражима приморја, топила се у милинама приморских ноћи, које тако живо сада посматра. Чедност мужевљева, чаробност призора, које јој је он изабрао за насладу, блажише њено срце. Она му беше одана, Он ју је искрено пазио, њени жарки погледи прожимаше га, њу очараваше његова благост. Да, драге су јој ове милине биле, красне су ове чаробне вечери и ноћи Бискајске, али заносније беху оне вечери и ноћи по стазицама парка и на оном поточићу што се улива у реку Арагон! Да, лепо је небо над Гетаријом, али је лепше било небо над веругавим арагонским потоком! Умилан је шум морских таласа, што се хучно разбијају доле о стену и зидове, али умилнији беше онај жубор потока кроз шипраг и опало лишће у оној шумици тамо! И сада се пружаше преко неба [27] звезде падалице, али их она не посматраше са оне ситне и меке травице, већ са фотеле на балкону виле Бауерове.

Тако су пролазили медени дани Петра Бауера и госпође Аранке. Тако кратише своје слатке часове у првим данима брачног живота: искрени и одани муж и лепа, а верна жена, на обалама Бискаје. Срећан је то живот био, лепа је ту слога била. Петар је љубио своју жену, Аранка је волела свога мужа. Тако текоше срећни дани живота господина и госпође Бауер.

Дугачком алејом једном, која је водила у спахилук Густава Пола, јурила су ветровитом брзином једна кола. Засађено дрвеће крај друма брзо је заостајало за њима. У колима беше само један путник. Беше то млад човек од својих 28 година, високог стаса; поглед му беше озбиљан, чело натуштено, средњи, црни бркови и лепо обријана брада тако лепо доликоваху његовом и иначе отменом изгледу. Нестрпељиво је седео у колима, сваког часа се или затури назад, прекрстивши ноге, или се нагне у страну, или се повуче и озбиљно замисли. Бич кочијашев пуцао је, и пуцање се разлегаше по околини.

[28]

Зврјање кола било је све јасније и јасније; све се већма преближаваху палати Густава Пола. Кола се најзад зауставише пред капијом, која беше затворена. На знак да су кола стала отворише се врата и из њих изађе једак слуга.

— Је ли овде г. Пол? упита путник.

— Овде је, изволите господине.

— Је ли још когод ту?

— Чудновато питање господине! нема никог више сем госпође.

— Никога више?!

— Никога, господине.

— Свршено је, дакле, полугласно проговори Бер доцкан, дакле, ах доцкан, доцкан.

— Желите ли унутра господине, изволте.

— Не нећу унутра, одговори Бер, само вас још молим да ми одлучно кажете, да ли збиља нема никога осим господина и госпође Пол?

— Нема, господине!

— А где је госпођица Аранка? упита Бер.

— Госпођица Аранка?! питате.

— Да, госпођица Аранка, где је?

— Опа је од пре недељу дана госпођа Бауер.

— Госпођа Бауер?!

— Јесте, господине, госпођа Бауер.

— Дакле је све пропало, помисли у себи Бер, па упита даље: А где је сада та госпођа?

[29]

— Ви се интересујете за њу?

— Да, интересујем се, и лепо вас молим да ми кажете све шта о њој знате.

— Много вам незнам рећи, до само то, да је удата за господином Петром Бауером и да су одмах по венчању отпутовали на његову вилу код Гетарије на Бискајском заливу и сада су јамачно још тамо, бар тако сам јутрос случајно сазнао од госпође Пол, када је јутрос добила писмо од своје кћери Аранке.

— Јесте ли још што сазнали о њој?

— Госпођа је била необично весела, јер јој се кћи не може нахвалити лепом околином и дивним изгледом на море, које је све својина њенога мужа.

— А знате ли још што год?

— Не знам ништа више, осим ако вас интересује, а то је, да су господин и госпођа Пол врло срећни са својим зетом, имају га врло радо; он им је одан.

— Да ли сте што сазнали о здрављу госпође Бауер.

— То не знам, само знам док је овде била, да је била јако нерасположена, збуњена, расејана и невесела, нарочито последњих дана....

— Ви ете јамачно били близу ње?

[30]

— Да, увек сам био уз њу, до самог поласка њеног.

— А јесте ли сазнали за узрок тој расејаности?

— То нисам, али погађам.

— Шта нагађате?

— На то је бар лако, мора се растати од својих родитеља, својих милих, полази на нов живот, што наравно утиче на расположење.

— Је ли на свадби била љубазна, весела?

— На против, била је озбиљна, замишљена.

— Знате ли још какав узрок њене сете?

— Не знам какав би тај могао бити.

— Дакле ме је ипак волела, закључи у себи Бер. Она је за мене изгубљена, ја је не могу имати. Али ипак само једно могу, а то је да је бар још једном видим. А видећу је, како је не бих видео, „гора се са гором не састаје, а човек са човеком свакад“ вели народна пословица. То га је зар тешило.

— Хвала вам, пријатељу, ви сте ми много казали, више но што сам очекивао, рече Бер оном послужитељу, и давши му напојницу, опрости се с њим, а кочијашу нареди да иде даље.

Кочијаш ошину коње, кола кренуше, а капија на палати господина Пола зашкрипа и [31] врата се затворише. Кола су ишла умереном брзином. Када су изашли ван граница Половог спахилука, кочијаш још већма успори вожњу, окрете се и упита Бера:

— А куда желите господине, на коју страну.

— Куда?.... не знам ни сам.... Идемо у Памплону тамо у правцу западу.

— У Памплону? па то је далеко, рече кочијаш.

— За колико можемо тамо стићи? упита Бер.

— Ја се надам, за дан и по.

— Ићи ћемо тамо, па кад било. Сада не морамо журити, одатле ћемо на најближу железничку станицу.

Кочијаш викну, бич пуче и кола зазврјаше даље. Кола су ишла и одмарала се на појединим путничким постајама. Бер се био решио, да посети имање свога школског друга и пријатеља, Господина Мора, који се тамо већ беше сместио и средио.

— Обићи ћу бар њега, да уживам у његовој срећи, кад ја своје немам, мишљаше Бер у себи, кренућу се по том на пут, отићи ћу..... али шта ја знам шта ће од мене дотле бити. Отићи ћу тамо, куда ме упути последњи тренутак, и онако идем без циља, та човек нема, [32] не може ни имати своје слободне воље. Све је само случај, случај тренутан, случај чини обрт у човечијем животу. Такви тренуци стају некога и сувише скупо, некоме се у њима осмехне срећа, мени се ето затворила врата срећној будућности, идеали су ми порушени, нада осујећена, ја сам због једног тренутка, случаја једног, изгубио своју будућност о којој сневах најлепше планове. То дакле чини стицај прилика, које га окружавају. Ах, како ћу горким искуством потврдити моје назоре о слободној вољи, да, горким искуством завршићу свој закључак да човек нема слободне воље.

Иљадама још других мисли ројиле се по памети његовој, хиљаду планова стварали се и рушили у мислима његовим за све време његовога путовања кроз Памплону и даље до најближе станице железничке. Железницом је путовао до Толоза, а одатле опет имао је ићи колима до Билбаоа, где је био његов пријатељ и друг из ранијег школовања Мор.

На станици Толоза Брзо се погоди са једним кочијашем, пружи му незнатан пртљаг [...] [35] свој и седе на кола, која се котрљаху мало за тим на главном друму ка стану његовог пријатеља. Преко кровова кућа у варошици Толозу и селима, на која су наилазили, разливаху се ватрени зраци залазећег сунца. Диван је то пут био кроз баскиске провинције. Красни висови кантабриских планина, опшивени беху пурпуним сјајем. Беру се чинило као да иде кроз рај, кроз нарочито урешену околину, мислио је, да се налази у средини оних чаробних предела из „хиљаду и једне ноћи“. Такво шаренило, такву игру боје још никада није видео.

Ниске кућице последњег селанцета, што су га сада прошли, беху већ ишчезле. Широки онај друм, којим су јурили, оста опет осамљен и величанствен. Лепи шумарци с једне и с друге стране пратили су их једнако, а високе стене које се виде тамо даље иза шума при залазећем сунцу, чаробном светлошћу красише хоризонат. Пољем се простирала пријатна једна свежина. Раденици се враћали са посла. Натоварена кола са јесењим плодовима шкрипала су поред њих они их брзо среташе, и стизаше и остављаше. Сада беху већ на мало равнијем пределу. Густо бусење простираше се десно и лево од пута. Благи поветарац диркаше на махове. Ах, величанствен се поглед нудио погледима нашега [36] путника. Наиђоше опет на густу тамнину једне шуме. Сунце већ беше давно зашло, а западни хоризонат изгледаше у пурпурноме плашту. Он беше чаробан.

Путовање кроз шуму трајало је скоро три четврти сата. Мрак се хваташе нагло. Пурпурно црвенило на западу; бледило је постепено. На небу се већ виделе сјајне звезде, али сада не треперише оне, као негда. Сутон би и прође, запад сунчев беше већ давно запливао у таласе океана, беше се смирио на одмор. Небо се осу звездама, а на равноме пољу, на које наиђоше, по изласку из шуме, простирао се на све стране танани звук Фрулице пастирске, звонцад од оваца увећавао је заносност ових сценерија, које се одиграваху у том пољу Билбао-а.

Те величанствене сценерије, које се ту вечито тако одигравају, блажиле су сетног и замишљеног путника Бера. Он се топио у природним насладама и мисли му не беху онако црне, и суморне; он се тешио надом на лепше дане будућности, којој иде на сусрет. Оно красно поље, оне умилне мелодије, што их је у стању да изведе само идилски шпањолски пастир, задовољан крај стада свога дубоко су утицали, на душу Берову.

[37]

Вечерњи призор Билбаоског приморја одигравао је и даље своје сценарије. Кола су ова зврјала даље, мисли у глави Беровој ројиле се једна из друге. Тамо у даљини, већ се видело неко светлуцање. Оно постајаше све јасније и јасније, најзад се указа и сама палата, пред коју кола стадоше. То беше вила Морова. Кочијаш сиђе с кола, а за њим и Бер. Притиснуше дугме од звонцета. Тамо далеко чу се звонење. Потраја мало времена, а из нутра се чуше неки кораци. Брава зашкрипе и врата се отворише. Напоље изађе вратар, а за њим један слуга држаше свећу.

— Је ли сво вила г. Морова? упита Бер.

— Јесте, господине, беше одговор.

— Молим вас, јавите господару, да је дошао један путник, његов друг, а ја ћу дотле причекати овде.

— Бићете услужени, господине, само изволите унутра, рече вратар.

— Хвала, причекаћу овде, само вас молим јавите му одмах.

Вратар оде.

После минут-два, тамо у ходнику чу се жагор. Ходник се нагло већма осветли, и Бер већ могаше разабрати говор свога пријатеља Мора и пође му на сусрет.

[38]

— Добро вече, пријатељу драги викну Бер и загрли свога пријатеља Мора и пође му на сусрет.

— Ах, Бере ви сте! изненађено изусти Мор.

— Да, ја сам, пријатељу, долазим ево вама незван, изненада, у невреме, извините ме што вас узнемирих!

— О, како сте ме пријатно изненадили, моја су вам врата отворена у свако доба. Изволите само унутра!... одговори Мор.

Они пођоше.

— Никада се нисам могао надати твојој посети, тако милој мени, продужи Мор, водећи под руку Бера уза степенице у свој салон. Како блажени беху они дневи ђачкога живота, како их слатко проводисмо ми.

— Да, збиља беху то блажени дани, они прођоше, не враћају се више, рече Бер.

— И све, што једном прође у животу не враћа се никада више, никакве суме ни жртве, не повраћају изгубљене тренутке.....

— Да, да, никакве жртве, као кроза зубе продужи Бер.

— Али, времена су многа прошла, прилике нас многе минуле, а остало је само једно стално, остале су успомене на прошлост, остало је наше пријатељство, и можеш мислити само, како сам [39] срећан, кад те могу дочекати после читавих 10 година у свој стан, у круг своје породице, која истина још није тако многољудна, али сам у њој срећан.......

— Да, да, остале су успомене на прошлост, опет га полугласно прекиде Бер.

— Можеш само мислити, како ће ми мили и драги бити ови дани, које сам срећан опет провести у твоме друштву, да освежимо наше ђачке успомене, да освежимо оно доба паровања нашег. О, како волим овај срећни случај, када те пут нанесе на мој стан, на мене, о како оживеше у мени прошли дневи наши. Срећан сам, друже, срећнији сам но што имам све ово моје имање.

— Радостан сам, раздраган сам, што те тако задовољна видим, чини ми се, као да смо и сада у ономе хајделбершком парку, као да ми све оне лепе силујете изилазе пред очи. Сећаш ли их се и ти још? продужи Бер.

— Како их се не бих сећао, све ми је то остало у живој успомени.

У том дођу до салона. Мор отвори врата и уведе госта унутра. Салон трепташе у бљеску, осветљење је трештало, као сунце. Посади га на једну софру, па и сам седе крај њега.

[40]

— Колико се радујем, што те здрава видим, настави сада Бер, још се већма осећам расположенији, што те видим овако срећна, овако блажена.

— Да, срећан сам и задовољан, па желим да ти још бољи будеш, желим да те посетим у твоме стану, ја се твојој срећи много радујем одговори Мор.

— И ја то желим, и нека би Бог дао да то буде, али сам ја још далеко од тога.

— За што далеко?

— Плановима мога живота, то је последњи смер. Имам неко наслеђе од стрица, који нема никога пречег од мене, али оно је далеко, чак тамо на острву Хајити, у Карибскоме мору.

— Богата је то земља тамо. Никада нисам одлазио у те пределе, али ето ми се указа прилика, да ћу их обићи и видети, кад тебе будем посетио.

Бер беше замишљен као обично, не одговори ништа, а у сали завлада за један тренутак тишина. У томе се чуше кораци поред врата, чуло се шуштање какве свилене хаљине. Врата се отворише, и у собу уђе госпођа Морова, Орика.

— Грациозна беше то појава. Витак стас њен хармонираше са украсима салона. На ономе [41] руменоме лицу њену, лебдио је благ осмејак, који је улепшавао онај низ бисера, што се показа при томе осмеху. Црне, шпањолске очи њене, трептале су испод оних дугачких трепавица. Густа и бујна коса, од које ситно прамење падаше на оно красно чело, елегантно се спушташе преко пуних и заносних рамена њених. Благим, звонким гласом својим, назове Бога при улазу.

Бер устаде и приђе јој ближе.

— Моја жена, друже, а другом руком показа на њега, и окренув се жени рече.

— Мој, друг из детињства, Бер, докторанд Философије.

На њеним уснама затрепери још један благи осмејак, сијну бисер из осмејка и она тихим гласом захвали госту, на пажњи, коју им чини својом посетом.

Он се извињаваше, за слободу, коју је себи узео да их и у невреме посети, мољаше за опроштај.

— Излишна је молба, господине, предусрете га она посадивши се на једну Фотељу.

— Хвала вам, госпо, продужи Бер, ја сам очаран благостима, којима ме обасипате.

— Ми ћемо се постарати, да вам бављење овде буде пријатно, ако волите шетњу, дивних [42] предела има, свакога дана можете пролазити све новим и новим стазама, никада нема монотоније. Ми волимо друштво, и искрено друштво ценимо изнад свега, а волите ли ви радо друштва? упита га њежно Орика.

— Хвала на љубазности, госпо, којом ме одликујете, ја сам слободан признати, да сам се од детињства кретао само у друштву и тако сам провео целу моју прошлост, одговори Бер.

— Ђачко друговање наше остало нам је заиста у најлепшој успомени, упаде у реч Мор, живели смо идилски, не жалимо ништа, младост треба да протера своје!

— Госпођа Орика кокетно се насмеши на те речи, па упита, мало у шали.

— А јесте ли ви увек били заједно са мојим мужем, кад се он тако хвали својом прошлошћу?

— Захвалан на питању, госпо, одговарам да сам увек био са својим другом и пријатељем Мором али нисам био са вашим мужем. Кад смо се пре 10 година растали, он оде у Бремен, нисмо се више видели. Он тада беше само мој друг, смешећи се одговори Бер.

— Али је он био и онда овај, који је и сада настави госпођа.

[43]

— Само је разлика мало између онда и сада, упаде опет у реч Мор.

Овај разговор прекиде, мала девојчица једна, која баш тада уђе у салон. То беше лепо живо детенце, коме је било до 3 године. Својим танким гласићем потрча мајци и стаде јој испрекидано оптуживати своју гувернанту.

— Мама..... мама.... Лиза мени неда, она мени неда да.......

Спазивши странца, дете се збуни и приљуби се матери.

— Ето то је наше дете, наша кћи Нигрина представи, смешећи се Мор, своју девојчицу.

— Ти си блажен, драги мој друже, ти ме многим радостима изненађујеш! дивљаше се Бер.

— И ја се осећам срећним и задовољним, рад сам да са сваким живим у миру и љубави. До сада сам највише проводио време, има већ три до четири године, у Тулузи, а сада се ево настанио овде. Ту мислим да стално останем, као што сам ти узгред поменуо још у варошици Н. кад оно бесмо код префекта.

— Имамо овде добро и отмено суседство, продужи госпођа. Неколико вила на овоме приморју све су својине добрих господара. Са многима се још не познајемо из ближе, али је бар то лака ствар. Ми смо у име познанства [44] ближега и зарад нашега доласка, позвали на један састанак све поседнике суседних имања, они су изјавили драговољни пристанак и тако ћете имати прилике да прекинете досаду, ако је кроз неколико дана осетите овде.

— О молим, госпо, о досади неможе бити речи, настави Бер, она се не може никада осетити у овако идилској околини, коју краси изнад свега гостољубље мојих домаћина. Али моје задржавање неће трајати више од 2—3 дана.

— Два, три дана? прекиде га изненађено Мор

— Да, а можда ни толико, јер морам натраг.

— Да, морате натраг узети реч коју на послетку изрекосте. Ви нећете отићи одавде тако брзо, настави госпођа Орика.

— Ја сам ваш понизни слуга, госпо, али ипак, ипак, ја се овде не могу дуго бавити.

— Чекајте ви само док се упознате са околином па ћете онда друкче говорити.

— Ја сам очаран околином; али је ипак морам напустити.

— То бити неможе, нити хоће, сасвим Флегматично продужи Мор.

— Чекајте, да се искупи све друштво, које је позвато, да се искупе сви отмени поседници са својим госпођама, видећете, како ће онда та околина утицати на вас. Ту је у [45] близини леп излет, а у разноврсном друштву, може се десити нешто, што ће и вас заинтересовати, да понесете бар какву пријатну успомену са нашег имања.

— Пријатније успомене немам, од успомене на љубазност мојих пријатеља, које једино имам у вама, госпо, и у моме другу Мору, коме сам ја обвезан много, много.....

Врата од салона отворише се лагало. На њима се показа ливрејисан послужитељ, који, поклонивши се, извести господу да је вечера спремљена.

— Изволите, господине, уставши позва госпођа.

— Хвала, прихвати Бер и понуди јој своју руку. Она прихвати то, и одоше.

— Да, ово је вила код Билбао-а, а ту је у близини и Вила код Гетарије, мишљаше у себи Бер кад је после вечере ушао у своју собу за спавање. Лежао је на кревету, неби ли се одморио, али не беше сна, он беше замишљен, расејан. Пред очи су му једнако излазиле оне исте слике које га пратише још од оне ноћи у крчмици селанцета Доро.

[46]

— Да. Ово је вила Морова, а близу је и палата Бауерова. Овде лежи очајник Бер, а тамо... тамо је срећан и блажен пар људи. Овде се са црним мислима мори несрећни Бер, тамо се топи у насладама Аранкиних загрљаја задовољни муж — Петар Бауер. Она се неможе нахвалити чарима своје околине, тако је писала мајци, она је срећна на крилу свога мужа, она га прати и љуби, а ти кукавни Бере, лутај.... блуди.... тражи одлетелу голубицу своју.... ти паклени човече јури по свету, тражи пустоловине, тражи Дулсаинеју, о, ти племићу — Дон Кихоте!

— Јест, јест... она је задовољна, и треба да буде, а зашто не би крај мужа свога. Она је задала реч.... она је није одржала она је изневерила.... А она сета и невеселост њена последњих дана, што рече њихов вратар? А оно писмо њено?

— Не, она није неверница. Ја грешим душу своју, она је моја у души, ја је мојом сматрам, друкче је не могу сматрати, њен је дух ту, овде код мене, ту око мене. Ах, не, не! Ово је вила Морова, ја сам бедни путник без циља, а оно тамо, тамо даље је вила Бауерова. Тамо је дух њен, тамо око њега, око мене су само мрачне силујете из зар срећне [47] прошлости, да, силујете и само силујете! Ох, Аранка, Аранка, душе мој, где си, где блуди сада душа твоја? Хоћемо ли се кад год видети, хоћеш ли кад год чути о мени? Ах ти си... ти си сада далеко од мене, врло далеко. Читава нас вечност дели, вечност је бесконачна, њој краја нигде нема: ми се дакле никада нећемо састати, очајаваше Бер даље.

— А ако она са својим мужем дође на забаву коју приређује, мој друг Мор у овој вили? Зар се онда не бисмо видели, зар се онда не бисмо састали. Јест, да, видели би се, а како ћемо се видети, кад ћу ја донде већ отпутовати на неку страну. На одлазак преко сутра решио сам се одлучно. Казао сам то и госпођи Орики. Она ме задржава. Не, ја морам отпутовати, а забава је тек после пет дана, ја идем.... идем.... на то сам се одлучно решио....

— Одлучно сам се решио! и нехотице узвикне Бер сам. А је ли то правило, које се мора одржати. То не мора. Можда је овај тренутак одлучан по моју будућност. Можда ће се овај случај осменути мојој срећи. Ах, не.... пре мојој несрећи, за мене је срећа изгубљена!

— Да, случајеви су обртне тачке у човечијем животу. Ајде, да сачекам и овај случај, више из љубопитства, него из наде, јер ја наде [48] немам..., имао сам је.... она је сахрањена; а што гроб ладни једном свати, то се више не поврати. Ипак ћу остати овде до забаве. Та ја и онако идем сада без циља, ја немам одлучности нити је могу имати. Та чочек и иначе нема своје слободне воље. Околина га чини човеком, околина му одређује правац....

Овако резонујући, реши се Бер да остане, тешећи се надом да ће му се дати прилика, да се види, или да бар што год више сазна о изгубљеној срећи својој, о недостижном идеалу своме. Крепила га је нада, да ће је видети, да ће је чути, а то је и једино што још може очекивати.

Утешен овом надом, би му лакше, а изнуреног од дугог и незгодног путовања, који му само изнашаше непријатности и сатираше наду њега сад овде први пут ухвати сан. Он заспа задовољан, и спаваше дубоким сном. А сутра ће правити излете по околини расматрати дражи шпањолског приморја, разгаљивати своју тугу и невољу.

Спавај, спавај, Бере, одмори се мало, тешки те напори можда очекују, припреми се, јер се у борбу не иде не спреман.

[49]

Красни су шумарци у околини виле Морове. Диван је поглед на море и на висове Контабриске, које је сунце позлаћивало при своме изласку и заласку. Пријатан је миомир, који се ширио ту у приморју. Како опијаше човека како распаљиваше машту ти предели тамо.

По тој дивоти шетао је Бер свакога дана: тамо је дочекивао излазак, тамо је испраћао залазак сунца. Најмилије му беше брдашце једно са кога беше величанствен поглед. С једне стране простирало се дебело море од зелена лишћа: не шуми оно бујним таласима; мирно и непомично упија оно сунчеве зраке. Тек ако овде или онде на коме дрвету полако шушне. Из далека се по каткад захори некаква чудновата промукла дрека у кратким и одсечним звуцима. То је соко, који ту по шуми лови. Он је несносно створење, као узбуркана савест, не да спавати, те му је зато и глас оштар, када се усамљено и поносито вијне високо у плавоме зраку изнад онога тихога мора од лишћа изводећи чудновате и тајанствене Фигуре.

Тамо на другој страни беше поглед на усталасано плаво море, на коме се у даљину виде разнолике катарке и једрила. Море је хучало тамо на обали, разбијајући своје таласе. То хучно море, радије је посматрао Бер, а поглед [50] му се отимаше тамо ка северо-истоку! Гледао је то узбуркано море, које својим таласима увеличаваше лепоту призора, са виле Гетарије!

Тако је Беру пролазио дан за даном. Свакога јутра и вечери пео се на брежуљак тај; крепио се свежином поветарца, који тамо дуваше с мора......

Једнога јутра беше се упутио узаном стазицом једном кроз ту зелену пустињу. Хтеде је пребродити. Врхови високих храстова и букава поносно продираше горе у висину. Високи тремови између силних стабала примамљиваху га, он иђаше за сваким и пут га одведе дубоко у шуму. Он се беше изгубио.

Тамо далеко чуо је неки жагор; Ха, ево живих душа, помисли он у себи и упути се право тамо, од куда је тај жагор долазио. Он постајаше све јаснији и јаснији и најзад, на велико своје изненађење спази, где се тамо у шуми види једна циганска черга, пред којом је горела ватра. Он приђе ближе и спази крај ватре једну циганку, којој је могло бити до 35 година, а неколико циганчића дераху се нешто иза ње. Он јој приђе и ослови:

— Шта радиш ту, добра жено?

[51]

— Ево ишчекујем своје, спремам им што за јело?

— А где су ти, и који су ти то они?

— Па моја деца синови и снаје, тамо су у шуму отишли послом својим.

-А хоће ли скоро доћи?

— Ја их очекујем свакога часа. А шта ви тражите овде? упита га циганка.

— Тражим срећу, смешећи се, одврати Бер.

— Знате ли, онда, где вам је срећа?

— Кад бих знао, не бих овако лутао ради ње. А да ли би ми ти могла рећи, где ми је моја срећа?

— Ја могу, господине?

— Па дела реци ми, где је?

— Е, овако не могу да погодим.

— А како можеш?

— Треба белега.

— Белега?!

— Јесте господине, белега и бео новац. Бер се маши у џеп и извади један сребри новац, рече јој:

— Ево ти, деде, сада проричи.

Циганка му мету онај новац на длан, па се дубоко занела гледајући га. Дуго је ћутала.

— Дела говори једном, жураше је Бер.

— Бога ми, господине, није добро.

[52]

— Како није добро?

— На тако.. има доста добра, али и доста зла.

— Зла?

— Јесте господине, зла. Ви имате много среће, па се ипак несрећно проводите, рече циганка и добро загледа у длан.

— Шта је, говори једном?

— Има много љубави, па ипак сте несрећни!

— Љубим ли и сад?

— Љубите још.

— А коју то?

— Неку отмену, лепу и богату женску.,

— Љуби ли она мене?

— Љуби вас, много вас љуби.

— А је ли она овде?

— Не није, она је далеко одавде и проводи се врло несрећно. Ево поред ње и једног младог човека, који је с њом негде у друштву.

— Видиш ли још што год?

— Видим, да је на путу са овим човеком.

— А хоћемо ли се скоро видети са њом?

— За цело да хоћете, можда још сутра или тако скоро.

— Сутра!

— Сутра... врло скоро.

[53]

— Да, сутра је забава, помисли у себи Бер, Аранка дакле путује са Петром, па даље упита гласно циганку.

— А какав је тај млади човек?

— Црномањаст, висок, отмен господин.

Бер беше нестрпљив и не чекајући даље Циганку да прориче награди је лепо, опрости се с њоме и оде.

— Хвала незнани господине, Бог ти дао срећу и здравље, срећан ти пут, и још га благосиљаше Циганка а он полако одмицаше.

Дуго се верао кроз онај густи шипраг, који беше готово поклопио целу ону стазу, којом је ишао. Премишљајући о овоме пророчанству, одмицао је лагано, кораци му беху необично лаки. Био је расејан, а ипак прилично весео. Разговор са Циганком освежио му је наде, и неосетно беше већ стигао у вилу свога пријатеља, коме исприча цео овај догађај у шумици, без икаквог тумачења.

У кући се журно спремао дочек за госте, који ће сутра доћи на забаву у вили Моровој.

Лепо јесење сунце залазило је за хоризонат. Вила нашега домаћина трептала је у највећем [54] сјају од накита и осветљења. Овога вечера беше необично жива. Гости са околних вила и имања скупљали се са својим породицама. После уобичајених церемонија при поздрављању уводили су, како је који стигао у салон, где већ беше доста разноврсног друштва на окупу. Ту беше гроф и грофица од Мендам са грациозном кћери Луцијом ту лорд Џон Смит са госпођом и кћерима, ту гроФ и грофица од Де Барно са синовима и нећаком својом, красном госпођицом Аурелијом. Ту многе још даме и каваљери из саме вароши Билбао. Међу њима беше и наш путник Бер. Господин и госпођа Мор летели су од једнога до другога, стављајући се на услузи отменој госпоштини која се ту слегла.

По разним одајама, бочно од главнога салона беху разни мањи кабинети за разговор. У једноме су били намештени столови за картање, на којима је она зелена чоја тако привлачила своје познанике и пријатеље. Све је било уређено, све намештено, како се само пожелети може. А љубазност домаћина изливала се при сваком покрету њихову. Друштво је било добро склопљено, и док се још ишчекиваше, разговор се водио жив и разноврстан.

[55]

У сред живога жагора, отворише се велика врата на салону. На вратима се показа једна, као небо плава, млада госпођа и висок, црномањаст господин са раздељеном ократком брадом.

— А ево и госпође и господина Бауер! као из једног грла разлеже се весео узвик по салону.

На овај глас, Бер се стресе. Укочено је гледао к вратима, од куда долазише ово двоје. Језа га прође кроз цело тело, и мутан се облак један спусти на чело његово. То беше дакле, она, она..... ах, она. Црне му се мисли на мах појавише, он стеже срце и мирно очекиваше ред, да га госпођа представи. Јетко је стезао вилице од бола, од радости. Замислио се дубоко беше, а из тога га трже глас госпође Орике:

— Госпођа Аранка Бауер!

— Господин Бер, пријатељ наш!

Бер се дубоко поклони на ове речи.

- Аранка га погледа.... пребледе.... порумени.... укочи свој поглед и махинално пружи руку Беру, Бер је прихвати и пољуби учтиво. Али у исто време осети како је њена рука дрхтала, чу уздисај један, дубок уздисај са дна оних блажених груди. Она је цела дрхтала. Бер је то осетио, разумео је само он. И она је осетила грозничаву руку његову, и она је чула [56] потмуо уздах један, разумела је то само она. Погледа га нежно као негда тамо око оног потока арагонског, погледа је и он љубазно: они се разумеше. Поклони се умиљато она, поклони се и он. Све се то збило само за један тренут ока. Аранка оде даље. Бер остаде ту, продуживши разговор са госпођицом Аурелијом, који беху отпочели пре овог догађаја. Он је мало по мало заћутао. Беше само сетан, замишљен, а кроз редове ливрејисаних послужитеља, који доносише и односише разне ђаконије, погледи његови сусретаху се свакад са погледима њеним..... Аранкиним.

Забава беше отпочела. Старија господа растурила се по разним одајама, налазећи разне забаве и јестива. Бљештава светлост од стотине свећа на полелејима осветљавала је кроз прозоре широку рудину пред баштенском двораном. Радознао свет, што се беше тамо искупио, видео је како поред прозора промичу играчи. Из суседне собе једне кроз отворена врата долазила је музика.

Играли су сви; играо је и Бер. Стегао оно срце своје, није дао никоме да примети борбу у души његовој. Сврши се једна игра, настане мали одмор, шетају даме и каваљери, настане опет игра, и опет шетање и разговор. Тако су [57] кратили време, срећни и задовољни парови играча. Али не беше тако у души Беровој, не беше тако у души Аранкиној. Он је волио, да је у близини њеној, али приступити јој.... сматраше за немогућно. Провала беше између њих. Борио се у мислима Бер, у грозничавој муци беше Аранка.

Она је опазила и разумела његову сету и хтеде да му је ублажи; у пакленим мукама тонуо је он. Она се сматраше као крива, те се реши да му она прва приступи. Бирала је згодне тренутке. Мимо њих се играло у највећем јеку, сваки беше заузет са својом играчицом. Бер је није имао. Стајао је тако, гледећи оно весело извођење такта у Штраусовој композицији. А мисли му блудише.... по прошлости.

— Бере! чу се један глас.

Он беше непомичан.

— Бере! понови се исти глас.

Он стајаше укочен, занесен.

— Ах, Бере! и по трећи пут се чу глас крај њега.

Он се лагано окрете на ту страну. Укочен и пренеражен поглед његов задржа се на Аранци, која га ословљаваше.

[58]

— Ах, Бере! зар си ме заборавио?

Он је само непомично гледаше.

— Бере! познајеш ли ме?

— Је ди могућно? испрекидано одговори он.

— Јесте, ја сам... ја сам.

— Да, ви сте..,. ви ме се дакле сећате! упита даље Бер.

—- Ах, Бере, Бере мени је зло..... склонимо се за час у који усамљени будоар, имам да говорим с’ тобом.

—- Са мном?! упита Бер.

— Да с’ тобом, само с’ тобом, само жури, док се игра не сврши.

Бер стеже своје срце и пође са њом. Не чујно и не опазно напустише они овај салон и уђоше у једно бочно оделење. Ту беху сами. Затворише врата за собом. Упаљена лампа висила је о тавану. У соби беше намештај од плавога плиша. Они седоше на Фотеље, које ту беху. Иза њих беше велики креденц. Лепа етрурска ваза са цвећем стајаше на њему.

По један дубоки уздах, оте се из груди њихових.

— Бере, мој драги Бере, опрости ми

— Шта да опростим, госпо?

— Ах, не парај ово рањено срце моје, које само за тобом куца и вене!

[59]

За мном, госпо?!

— Да, за тобом Бере, само за тобом, ти си идеал снова мојих, ти си звезда живота мога!

Бер, сетан и снужден, беше само оборио очи на ниже:-; а левом се руком ухватио за чело, на коме је у овом тренутку беснила грозна непогода. Стегао беше своје срце, јетко је стезао своје вилице.

— Ах, ти си ладан, Бере не потреса те искрена исповест оне, која ти то дугује по завету!

Ово није Бер могао одржати.

— Да, хладан сам као стена, хладан сам као лед, хладан сам као гроб, укочен као смрт. Ја сам сахрањен, ја не живим више. Ово је само дух мој, који као очајник лебди по свету и тражи,..... тражи што је изгубљено што се више повратити неће. Да, ово дух само говори мој, ја немам тела, ја немам мисли, ја немам живота изгубио сам га...... изгубио сам своју милу и драгу Аранку из оне шумице код; арагонског потока, изгубио сам за навек. Ње више нема за мене, њен дух не лебди више око мене, она је далеко..... ах далеко!......

Аранка бризну у плач.

[60]

— Једно писмо њено само, последњи доказ њене љубави, загревало ми је наду, али је и она срушена и она је сахрањена. О, снови, снови!....

— Ниси изгубио Аранку, она је ту крај тебе, готова, да те загрли, ако јој опростиш.

— Ја бих могао опростити својој Аранци; али немам права праштати госпођи Бауер. И ја бих радо загрлио своју Аранку, али је грдна бездна између мене и госпође Бауер.

— Бере, твоја сам ипак, твоја до гроба, јецајући говораше она, а груди јој се надимаху од бола као таласи на узбурканом мору.

— Ви... моја! ја сам био Аранкин..... ви сте само госпођа Бауер.

— Бере!.... Бере! опрости твојој Аранци, она томе није крива, она је вољна да се оправда пред тобом пред Богом, којима дугује. Томе су криви..... ах, криви моји родитељи. Ти их добро познајеш.

— Да, познајем, то је горка истина.

— Чинила сам све, да спречим, да осујетим њихов договор; али сам била усамљена, немоћна. До последњег часа изгледала сам на тебе, само на тебе, да ме спасеш. Тебе не беше ни на последњем часу..... слутила сам...... али [61] сам подлећи морала. Опрости, ох, опрости Бере за ову слабост. Прва искрена љубав, неповређена на дну срца мога очајнички ишчекује тебе. Опрости ми, ох, опрости, а има се начина, да се погрешка заглади.

— Шта ви то говорите, госпо?

— Ја сам несрећна, Бере, несрећна без тебе, без твога гласа, без твога збора. Живећу само за те, и умрећу уз помисао само на те. Живећу крај тебе....

— То не може да буде, госпо, ви имате свога мужа!

— Ах, мој муж!.... ја га не љубим, ја сам несрећна крај њега. Ја му никада више не могу бити жена..... А зар ме ти не љубиш више, Бере?

— Да госпо, ја љубим само оно, што припада само мојој Аранци, али туђе што је.... не загрева моје ледене груди.

— Ја сам сва твоја, сва твоја Аранка. Љубиш ли ме? Ах, реци само, реци......

— Јесте ли то збиљски рекли, или ме кушате само, госпо?

— Ах, како оп неверан, како си хладан? Говорим ти ово највећом збиљом и заклињем ти се успоменама својим, да ћу само твоја остати. Напустићу Петра Бауера, поћићу с’ [62] тобом свуда.... куд год хоћеш, на смрт и живот, ади само с тобом.

- Хоћете ли дакле, да бегате са мном?

- Хоћу, свим срцем и свом душом својом!

Он јој пружи руку и озбиљно је упита

Тренутак је одсудан; госпо решите се, јер задану реч ваља искупити! (види прву слику).

— Решена сам, још овога часа, рече она и полете му у загрљај.

— Не, то сада не може бити. То несме бити нарочито сада, кад смо у кући г. Мора, на коју несме пасти такав терет и срамота. Ја поштујем ову кућу. Па сам јој много обавезан, јер у њој нађох утехе раздраженом срцу своме, нађох изгубљено благо своје, нађох.... нађох тебе Аранка, тебе мила успомено минулих дана.

Она јецаше од радости на прсима његовим. Тренутак тај беше сладак. Њега мисао само схвата. Перо није у стању да га опише. Тишину ипак прекиде Аранка питањем.

— А када ћемо, драги Бере, на пут?

— Од данас за 10 дана буди спремна. Кад се десетог дана у вече на обали испод Гетардије јави црвена ватра, знај да је спремљено, да сам ја ту. Буди тада ван капије виле Бауерове. Бићеш спасена. Отпловићемо на острво Хајити, тамо на имање мога стрица, чији [63] сам ја и једини законити наследник. Тамо нас неће нико знати, тамо ћемо живети срећно и задовљно.

— Ох како једва чекам то вече, кад ћу слободна, на крилу твоме пловити преко океана.

— Пази само на уговорени знак, учини као што ти рекох, за остало стараћу се ја. А сад хајдемо те полако у салон међу играче. Одавно смо отишли; ваља се пазити, да никоме не падне у очи наше састајање, јер се све мора чувати у највећој тајности.

У сали се није опажало њихово одсуство. Друштво је било весело и раздрагано. Кад они, сваки за се уђоше полако у салон играла се највећом бурношћу полка „роск етиара“ (отварање пупољка у пролеће) од Чермака. Весеље је бурно, текло. Кад су се разишли сваки је понео најпријатније утиске из виле Морове. Бер је канда остао највеселији.

Чудна је судбина човекова. Тајанствени су поједини тренуци у животу његовом. Живот човечији велика је загонетка и у философији и [64] обичном животу. Али су још чудноватији заплети у које човек пада, тражећи разрешење овој загонетци, а још су тежа искушења, до којих човек може доћи у своме животу. Онда када човек осећа да је најзадовољнији, да су му жеље све испуњене — тада се противу њега плету паклене замке, које га хватају и бацају у очајање. Па ипак се човек и тада осећа задовољан и тада му се чини да плива у блаженству.

И Бер је пливао у блаженству, осећао је сву лакоћу живота свога. Аранку, највећег покретача у свима радовима својим, опет је нашао онако исто бодру и чилу, каква му је увек била. Нашао ју је готову да дели са њим сву срећу и несрећу живота свога, нашао ју је спремну да му жртвује све што има, да принесе на жртвеник прве љубави и оданост свога мужа, који с њом проводи онако блажене часове на вили Гетардије. А он, Бер, зар да буде мање спреман да поднесе жртве својој Аранци, која му је вазда била круна идеала? Ах не, он о томе ни часка неће размишљати. Он ће следовати диктовању срца свога, та оно га води у тихо пристаниште будућности. Тамо, дакле Бере, на ту страну, Та живот је човечији и онако велика и тајанствена загонетка. Пробај [...] [67] да је разрешиш и искуством својим, покушај смело, јер је искуство највећа наука. Одважи се на овај одсудан корак, узми собом своју Аранку, она ће те тешити у мучним данима твојим. Она ће бити крај тебе и сладити несносне тренутке живота твога. Пођи са њом у свет, у даљину тамо те очекује.... да, тамо те очекује.....

Прво јутро после ове заносне забаве освануло Беру је ведро и умилно. А и јесте било једно од најлепштих јесењих јутара, која се могу уживати у ономе дивноме приморју. Овога јутра Бер је устао необично рано. Целе ноћи сан га није хватао. Размишљо је о догађају, који га синоћ задесио, састављао је планове о извршењу утврђеног споразума.

Кад је изашао из своје спаваће собе на поље и сео на клупу у парку, који је био око Морове виле, цела му се околина смешила. Злаћани зраци сунчеви красили су висове по околини, куда је Бер непрестано шетао, сиво море у даљини, као какав једноставни чаршав, треперило је уз лаки и љупки јутарњи поветарац, красне шуме овога приморја, треперише у зеленилу [68] своме и оно монотоно крештање соколова по тој шуми, изгледаше му као дивна мелодија. Танак вео приземне магле сакривао му је поглед у даљину, али је он и кроз њу видео, где се тамо једва види беласкање виле Гетардије. Па и сам поглед на ту вилу не беше му сада онако паклен и горак, некако са више задовољства гледаше он на ту страну.

Монотона звиждања морских пароброда, пријатно су зујала сада у ушима његовим, а за гласове приморских тица чинило му се као да рајске чује гласове, а шум таласа морских, помешан дерњавом галебова изгледаше му као заносне песме чаробних сирена, које привлаче путнике својом песмом у пучини морској. Чаробно му сијаху они светлосни сунчеви зраци: никада их такве још видео није. Он беше очаран природном лепотом.

Тим милинама својим поздравило је бискајско приморје блаженог путника нашег. Тим чарима заносила је околина поглед његов.

Он осећаше привезаност своју за то место, он у Фантазији својој гледаше како се опет поред њега веруга онај поточић арагонски, а све минуле слатке успомене оживеше му на мах у памети.

[69]

Али само не беше крај њега Аранка, он беше сам. Језа га прожиже при тој помисли, а он ипак задовољан пушта свој поглед доле низ обалу, тамо до виле Гетардије, а у том му се и хладан комад леда спусти на раздрагано срце његово. Црне мисли на мах наоблаче и замуте у неколико разведрено чело његово. Али и то брзо прође, опет му пред очи излазе они блажени тренутци са синоћне забаве, у ушима му једнако зује благе Аранкине речи. Он је ипак сматраше за своју.

Господин Мор устао је мало доцније но иначе. Кад је изашао, био је доста изненађен кад је спазио Бера где седи у парку већ спремна да пође у шетњу до оног омиљеног брдашцета његовог. Бер га није одмах видео, јер баш тада беше управио поглед доле, низ обалу морску.

— Бере, зар си већ спреман? упита Мор.

Бер се мало трже, јер беше изненађен питањем, које долазаше са стране.

— Да, ево од кад већ седим овде, гледам ову лепу природу, гледам како ми јутрос све нешто трепери од радости! одговори Бер.

— А зар ти, друга јутра не беху тако мила као ово? упита Мор.

[70]

— О, беху пријатна и врло забавна; али утисци са синоћне забаве још ево лебде око мене, те ми јутро изгледа необично весело, смешећи се мало одговори Бер. Све ме је до сада забављало, али ме ово јутро очарава.

— А што баш да те ово јутро очарава?

— Јер очаран милинама са забаве и устадох јутрос из постеље сматрајући за највећу срећу случај, који ме доведе амо к’теби јер...

— О, господине Бере, ви сте поранили! прекиде његов разговор, љупки глас домаћице, Орике.

— Јесам, госпо, поранио сам..... нисам ни спавао! одговори Бер, поклонивши се Орики.

— Добро јутро! рече она пришавши ближе и седе за успремљен сто, за којим су већ седели Бер и Мор, очекујући доручак.

— Добро јутро желим, госпо! рече и опет се поклони Бер.

— Дакле ви нисте ни спавали ноћас? продужи Орика.

— Не само да није спавао, него се хвали како га ово јутро необично очарава, додаде Мор.

— Како?! ово јутро вас нарочито очарава?!

— Јесте, госпо, ја се јутрос осећам веома пријатно.

[71]

— Но то ми је мило, јер видим да сам погодила, да ће вам се бављење овде допасти и да ћете са забаве наше понети пријатне успомене!

— Погодили сте, госпо, и ја се дивим вашој вештини, којом сте ме задржали до забаве!

— Знала сам ја да ће бити лепог друштва на окупу, па сам се и могла тврдо надати, да ћете бити задовољени.

— Задовољан сам, госпо, неограничено сам задовољан, забава ме је задовољавала раскошем у намештају, очарала персоналом, који беше на окупу.

— Али ви једнако истичете, како сте јако очарани, хоћу ли онда бити сретна, да погодим онај алем, кога се ви тако радо сада сећате, хоћу ли се смети усудити, да погодим на шта циљају те ваше речи и то необично пријатно расположење ваше јутрос, које је тако силно, да га ни прикрити не можете?

— Да погодите?!

— Јесте, да погодим, хоћете ли да вас изненадим?

— Али чиме то, госпођо?

— Е, чиме, што сад извијате, као да је то тешко било опазити синоћ?!

[72]

На ове речи Бер се мало изненади, па нехотично испусти нож из руку, којим хтеде одсећи залогај хлеба при доручку, који већ беше донесен. Брзо се промени у лицу, па ипак се поврати доста неприметно.

Дакле су нас видели, помисли у себи Бер, па онда настави гласно:

— Незнам чиме бисте ме то могли изненадити?

— До душе, ја вас лично неби изненадила, јер вам је ствар наравно позната, али ће те се чудити од куда да ја то знам.

— Али шта је то што знате? мени је нејасно.

— Ви сад навлаш хоћете да скренете ствар, али ја ипак остајем при ономе, да знам онај алем, који вас је очарао на забави. Мени је само врло пријатно што је случај донео, те сте ви заиста неограничено задовољени на забави. Знам ја.... знам у чему је ствар, враголасто се осмехне на њега госпођа Орика.

— Ја ипак, незнам ништа!

— Знате ви, али вешто прикривате!

— Ја прикривам?!

— Да, прикривате једно познанство ваше!

Бер је био у великој неизвесности. Није знао шта да отпочне, шта да говори.

[73]

— Које то познанство? упита је Бер.

— Са једном отменом дамом, која је синоћ била на забави с којом сте се ви занимали.

— Молим за њено име, да чујем.

— Па то ви знате боље од мене!

— Верујте, ја незнам ништа о томе, одрицаше Бер.

— Зар кријете ваше познанство са госпођицом Де Борном?

— Са госпођицом Аурелијом?!

— Јесте, са госпођицом Аурелијом!

— То не кријем, већ на против сматрам за особиту почаст, што сам био тако срећан, да се са њом упознам и да неколико тренутака проведем у њеноме друштву, које ми тако пријатно беше. Само незнам од куда вам је пало у очи то, да сам се баш са њом занимао, кад сам то чинио и са осталим госпођицама.

— Мени није пало у очи, али сам ипак дознала!

— Али, од куда баш то да дознате и то баш о њој? верујте, мени је та ствар нејасна. Она ме почиње мало правити радозналим. Ко вам је то казао? ако бих смео управити на вас такво питање?

— Ко ми је казао?

— Јесте, ко вам је казао?

[74]

— Па..... казала ми је она сама. Она се необично интересује за вас.....

— Она се интересује за мене?! изненађено упита Бер.

— Да, интересује се и то јако!

— А шта јој је дало повода томе?

— Ваша љубазност и чедност, којом сте је предусрели и погледи на свет, које сте јој изволели у неколико речи изнети, кад вас је о теме питала.

— Мени се не чини, да сам том приликом тако исцрпно а кратко, износио те погледе, јер сам био мало збуњен, расејан.....

— Како? били сте збуњени, расејани?

— Да, био сам, али за мало!

— Наравно да сте морали бити и збуњени и расејани, кад сте били крај овако лепе и грациозне појаве, као што је госпођица Аурелија.

Бер је видео да овако неможе изаћи на крај са госпођом Ориком, те се реши да попушта.

— Јесте, госпођо. Њена ме појава збунила и ја осећах сву благост њенога присуства.

— Исте речи, казала ми је и она о вами.

— А јели вам још што год казала.

— При поласку, опет је упитала за вас и замолила ме, да је извештавам о вама.

[75]

Да је извештавате о мени?!

— Јесте, да је извештавам о свему што сазнам за вас, куда идете и т. д.

— То ми је потпуно непојамно, ја још ништа не разумем од свега тога......

— Рекла ми је још и то, да сте у почетку разговора били љубазни веома према њој, а после сте се полагано стишавали и заћутали, па ме је питала, да сазнам узрок томе ја сам јој га одмах и сама протумачила, како сам знала, а мислим да и ви то нећете одрећи.....

— Зар сте јој ви што говорили?

— Јесам, протумачила сам јој ваше стишавање!

— Како сте протумачили то?

— Лепо!

— Како, лепо?

— Протумачила сам у вашу корист.

— Ја ипак не разумем ништа. Мене све то буни још већма.

— Што вас буни? упита Орика.

— Буни ме ваше тумачење!

— Па ви још и незнате како сам јој ја рекла, шта вам је?

— Е, онда молим да ми кажете, шта сте јој рекли?

[76]

— Рекла сам јој о вама да сте друг Моров, познаник и пријатељ његов из детињства, да сте докторанд Философије, да сте дошли у госте к нама и најзад сам јој рекла, да сте ваш говор при крају стишавали можда због тога, што вас је њено присуство доводило до расејаности....

— Ах, госпођо! ви сте ми створили једну неприлику.

— На против, ја сам ствар представила тако да је и она отишла са забаве раздрагана, а и ви ето, изјављујете, да вас је забава очарала. Видите ли, да сам погодила где је тај чаробни алем камен, који вам остаје у тако пријатној успомени.

— У пријатној успомени остаће.... али.... премишљајући настави Бер.

— Да, госпођица Аурелија, остаће вам у пријатној успомени, а и ви код ње, зар је то нешто, што би се могло назвати неприликом?

— Не, то није неприлика, ја сам мислио мислио сам да сте ви још што даље о томе разговарали.....

— Шта сте мислили? упита Орика.

— Мислио сам.....

— Е, да боме...... па најзад, зар би то било какво зло. Госпођица је наследница великог имања одмах овде у нашем суседству, па би [77] зар било рђаво, да и ви будете са нама овде у близини...

— Тако далеко несмем помишљати.

— Оставимо то за сада на страну, док се ствар сама собом не разјасни, рече Орика, а ви упамтите ове лепе утиске, што сте их добили са забаве, размишљајте чешће о госпођици Аурелији, пе ћете видети, како ће вам сутрашњи дан изгледати још чаробнији. А још ће вам чаробнији изгледати овај поглед доле низ морску обалу. Видите ли?......

Рекавши ово госпођа Орика показа му прстом низ залив, где се у шумици једној, сахат далеко одавде, бели замак грофа Де Борна, а испод кога се, према бљештећем сунцу видели, кроз мутни хоризонат, поједини одблесци виле Гетардије.

— Видите ли г. Бере, тамо је тај замак, у њему је госпођица Аурелија, рече Орика.

— Да, тамо је..... она, рече Бер.

— Јелте?! упита Орика.

— Јесте! смешећи се одговори Бер.

— Тамо ћемо, на ту страну учинити кроз који дан један излет до виле г. Де Борна, рече Орика, ви нам ваљда нећете ускратити то задовољство, да и ви будете са нама?

[78]

— На ту страну мили су ми погледи, али, да ли ћу и ја с вама онда ићи, то још не могу да дам тврдо обећање.

— Е, кад су вам тако мили погледи на ту страну онда ћемо и отићи, а сада можемо учинити једну малу шетњу до оне шумице, куда ви радо идете, па ћемо после потражити и друге забаве.

— Не обећавам за излет до виле, али на оно брдашце у шуми идем врло радо, рече Бер.

Сви троје одоше.

Умилно певаху сада тице у тој шумици. Чаробно шушташе оно лишће по дрвећу, заносне беху оне тичије песме тамо, али још заноснији беше онај свежи поветарац, што дуваше оздо уз обалу од оне стране, где се видела кроз маглу вила Гетардија.

[79]

II

Прошло је већ неколико дана од оне значајне забаве у вили Моровој. Слегла се свеколика хука и бука. У вили завлада редовно стање. Мор уживаше у присуству свога друга и у кругу своје породице. Пријатни му беху дани, проведени са њим, али још пријатније Берове успомене па ону забаву. Он се топио од милина при помисли на њу, благодарећи случају, којим га срећа тако повољно послужи.

Уговорени дан примицао се све већма и Бер озбиљно поче мислити на полазак. Стаде размишљати о плану, којим ће извршити задану реч, на пређашњој забави. Помисао на то давала му је снаге, крепила дух и улепшавала наду, која му се опет поче јављати у ружичастим бојама. Размишљајући дуго о томе, најзад смисли, да најми један засебан чамац, којим ће се са својом драгом Аранком отиснути од обале до најближе паробродске стације, одакле [80] ће се пустити на морску пучину. За извршење овога требао му је само један вешт чамџија, кога ће добро наградити, а он ће му сам помагати у веслању.

Скица плана била је готова, а за извршење имао је времена још само два дана. Кад је све спремио што му за пут треба, саопшти Мору да мора ићи. Овај га задржаваше и даље.

— Немогу више ни часа остати, одговори Бер.

— А што је то тако хитан посао? упита га Мор.

— Давно сам се кренуо на пут, оставио сам тамо недовршен рад, који морам завршити, а поред тога и домаће прилике моје гоне ме, да без оклевања идем.

— Кад је така ствар, онда ти не браним, па ипак ћу те пустити само уз једно твоје обећање, а то је, да ми опет дођеш и то што скорије.

— Хоћу, драги друже и пријатељу, хоћу и то можда кроз годину дана, јер поносим из твога дома најпријатније успомене о љубазности госпође и твојој, о чаробности околине, о блаженим тренуцима, које проживех на оној забави.

— У то име нека ти је срећан пут, друже!

[81]

— Срећан вам пут г. Бере, задржите нас у пријатној успомени, прашташе се госпођа Орика.

— Хвала вам, госпођо, вама сам нарочито обавезан, много сам вам обавезан, јер за срећне тренутке на забави, вама сам захвалан. Збогом.

— Збогом, до виђења!

Бер се попе на кола која спремљена чекаху. Махаше дуго шеширом својим пријатељима, од куда се лепршала бела марама. Најзад сигнали ишчезоше, Бер још једном погледа ка вили Моровој, али се од ње видела у даљини само шумица у парку. Тамо му остадоше драге успомене.

Кола зврјаше монотоно, кочијаш извијаше по коју шпањолску народну песму, прекидајући је пуцањем бича а по кад кад би и викнуо на своје мрке кулаше, који крупним корацима касаше оним путем дуж приморја.

У сам залазак сунца стигоше у варош Деву која лежи на самој морској обали. Ту се распита о поласку лађе за Америку и сазна, да лађа полази у 1 сат по поноћи. Имао је дакле на расположењу још свега 8 сати. За то још одмах [82] при силаску с кола стаде преговарати са чамџијама, не саопштавајући никоме свој план. Услов је био, да се одмах пође до близу виле Гетардије, која је била удаљена за два сата одавде и да се врати натраг до поласка лађе за Америку.

Чамџије се устезаше од тога. Ни један не хтеде да најави одлучан пристанак, јер никоме не беше тако лако учинити по ноћи толики пут и одмах се враћати.

— А је ли баш посао хитан, да се мора баш вечерас свршити? упита један.

— Хитан је ми морамо бити овде пре поласка лађе.

— Пут је дугачак, ноћ мрачна, тешко је се борити с морским таласима; али ја бих се ипак решио да пођем кад би....

— Шта, кад би?

— Кад бих бар знао ради чега се мучим.

— То ти још не могу казати, него хајде, што доцније пођемо, више ћемо напора имати, пожури, јер су тренуци скупи.

— Ја кад пођем с вама, полазим на живот или смрт полазим да вам будем од помоћи, само треба да знате, да је то мени једина зарада.

— А, то ли је!? зато се не брини, пожуримо само, а ако нам посао испадне за руком, наградићу [83] те богато, да ћеш вечито хвалити Богу за овај тренутак. Пристајеш ли?

— Пристајем, господине.

— Пођимо у име Бога!

— Нека нам је Бог на помоћи! викну чамџија и отисну чамац низ обалу.

— У чамцу беше само он и Бер. Месец још не беше изашао. Небо не беше баш ведро. Мали облачак један видео се на западу, а цело небо застрвено врло финим велом танких облака, кроз који су трепериле сјајније звезде. Морски поветарац свежио их је. Они тихо пловише низ обалу. Чуло се само чаробно шуштање водених таласа, који се дизаху од веслања. По некад се чује између њих и какав кратак, тих разговор. Бер га је из далека припремао шта има да чини. Ударање весла чаробно се простирало по оној ноћној тишини. Чамац је брзо просецао водене таласе.

На својој вили код Гетардије у болесничкој постељи лежао је Петар Бауер. Он беше болан, преболан. Напрасна болест његова, и ако за кратко време, јако га је ослабила. Дворила га је његова жена Аранка, његови родитељи и [84] неколико млађих — служитеља и -служавака. Плачно лице Аранкино, повећавало му је тугу и бол. Он ју је тешио, да не плаче, јер бољка није опасна. И као болан, храбрио ју је; јер ју је ватрено љубио. Она беше сетна, невесела. Седела је крај њега, хладила му чело, које беше у јакој ватри и умиљатим погледима блажила је душу болеснога Петра — мужа свога.

Тако је пролазио дан за даном. Петар је боловао, али бољка не попушташе. Аранка је једнако седела крај њега, а он је сваким даном тешио и храбрио. Колико му тешко беше само боловање, још га је већма жалостила њена сета и туга, па се и онда, када болови јако стегну, ипак штедио да не јаукне, јер се плашио да јаук не потресе и иначе скрушену Аранку, љубу његову. Тако је Петар волио и пазио своју Аранку.

И сада сеђаше она крај њега и руком својом хладила му врело чело. Давно се већ било смркло. И ако је Петар нудио и преклињао да спава, да се одмори, јер је ваздан облетала око њега: она није хтела. Не одвајаше се од постеље његове. Беше то спасоносни мелем срцу његовом. Њега ухвати мало сан. Њена рука беше на челу његовом.

[85]

Према прозору виле, видела се нека зара. Аранка нехотично баци поглед кроз прозор, не устајући са седишта свога.

— Ааах! оте јој се један грозничав уздах, сва се стресе и дрхташе као прут.

На обали тамо спазила је велику црвену ватру, која се до неба дизала. Чаробно сијаше та светлост тамо!

То беше онај уговорени знак Беров, који казиваше, да је он ту и да она тада треба да буде ван капија виле Бауерове.

Њен грчевити потрес пробуди из краткога сна Петра. Он је погледа. Она беше укочена као стена. Страшан, очајнички поглед њен непомично беше управљен кроз прозор. Рука јој беше хладна као лед. То га престрави, те је упита:

— Шта ти је, моја драга Аранка, што се тресеш тако?

Она беше укочена, нема.

— Аранка! шта ти је?

Ова само дрхташе.

— Аранка! ти ме плашиш?!

Њу проби хладан зној.

— Аранка!.... Аранка!.... теби је зло! питаше је једнако њен муж, што не говориш шта ти је?!

[86]

— Ах!.... црне ми мисли дођоше у главу, ја се престравих од њих, одговори она дрхтећим гласом, гледајући једнако кроз прозор на ону ватру тамо, која је још бујно горела.

— Шта те је то тако уплашило? не бој се, драга моја Аранка!

— Ништа.... црна слутња једна....

— Ах, не бој се, Аранка не плаши се, ја нисам тако слаб, биће ми боље. Мене више боли твоја сета и туга.... умири се....

Пламен на обали већ поче слабити. Још један тежак уздах оте јој се са дна груди. Поглед јој је непрестано укочен и управљен кроз прозор. Самртне муке мучише ову сироту жену.

— Аранка! ти се опет трзаш! шта ти је, за Бога, што не говориш? питаше је он даље.

— Престрављена сам. Нешто ми се привиђа грозно, ужасно! ја зебем, дрхтим....

— Шта ти се то привиђа? не бој се!

— Црвен, грдан пламен један појави се на обали морској, дизаше се до неба, а сад је ено почео да малаксава. Ја стрепим од њега!

— О, Аранка, Аранка!.... зар те то плаши?.. Рибари то су, који су ту заноћили, не плаши се, не бој се...

[87]

— Да, рибари... рибари, који ту лове... испрекидано и уздишући изговарала је поједине речи.

— Не плаши се, смири се! тешио је Петар. Мировао је по том мало и опет га ухвати сан.

Аранка беше ван себе. Чаробни пламен попушташе све већма и већма. Крај ње лежаше болестан њен муж, а пред капијом је чекао њен Бер. Ватра је опомињаше на полазак, на завет, уздаси у дубокоме сну њенога мужа везиваше је за постељу његову.

— Ох, Боже, Боже! шта сам ти згрешила, те ме доводиш у овака искушења? шта сам ти могла згрешити ја бедно, наивно створење? Изведи ме из овога искушења, о Боже мој, који си на небесима. Дај ми памети, дај ми пута, дај ми излаза! Ја немам свести, ја не знам пута!

Пламен се на обали угаси са свим. Она врисну упрепашћена.

— Боже! доцкан је!.... шта се то зби? ја обећах сама... сама сам рекла.... ја не одржах реч... ја сам.... ја сам га и по други пут изневерила. Ох, ја... неверница...

На њен врисак трже се опет из сна Петар. Опет је тихо и благо упита:

— Аранка, шта ти је, што не спаваш?

[88]

— Не могу.... не спава ми се....

— Не плаши се.... рече Петар и опет заспа. Тежак га је сан савладао био.

— 0, Бере, Бере, настави она. Ти си реч одржао.... ја те изневерих.... да, ја сам неверница. Где си ти сада, шта ти о мени мислиш? О мени, о кукавном и несрећном створу Божијем. Ја заборавих на дату реч, болест Петрова збунила ме. Пламен ме опомену, а Петра баш онда ухвати први сан, ја бејах ван себе, збуњена сам, не знађах шта да радим. Пламен се угаси, ја ево очајавам....

Тако је у себи размишљала Аранка, борећи се са црним мислима и слутњама. У соби владаше мртва тишина. Све беше заспало највећим сном. Она је бдила, очајавала. Тешко дисање њенога мужа прекидало је по каткад ову тишину. Он спаваше дубоко. Она гораше у пакленим мукама.

Погледа опет кроз прозор тамо на обалу, али се само мрак ширио. Никаква знака више. Гледаше тако укочено на ту страну, на којој је мало час био њен Бер, кога је ова молила да то учини. Пропало.... дакле беше и то.

Мало после, она спази како се на оном истом месту поче опет јављати црвена ватра.

[89]

Њу прође језа. Ватра постајаше све јача и јача. Она се опет престрави.

— Боже! уздану она, Бер је још ту, он ме још чека.... Боже! ти ме тешко казниш!.... Бер сад понавља оне своје речи, да задану реч ваља испунити, ја сам му је сама задала, рекох му, да сам спремна још онда,... а сад.... сад се премишљам.... Да, одржаћу реч, отићи ћу тамо, па нека буде са мном шта буде. Један пут се мрети мора.... боље је и да умрем, него да овако живим. На мени се врти какво старо проклетство, а ја сам томе невина, да.... да... тешка је то клетва, која и на невине пада! Па нек се сврши једном и тај мој живот, овај пакао мој, толико пута горко оплакан. Идем тамо оној ватри, идем... идем Беру, који ме с нестрпљењем чека..... А ти Петре, остани ту, лези, ја ћу се молити Богу искрено за твоје здравље, то си потпуно заслужио, јер си ме искрено љубио.... Ја те напуштам.... ах, како сам ти неблагодарна.... Хеј, хеј! ала сам ја несрећно створење, ала се на мени нека тешка клетва врши! Где сте сада родитељи моји, где сте, да видите, какве сте ми призоре припремили?..... Збогом остани, мој драги Петре, опрости несрећноме искушењу твоје Аранке... Збогом ти величанствена вило мојих медених дана, [90] збогом, о збогом ти балконе са кога уживах призоре морске, збогом останите ви лепе жеље мужа мога,.... ја одлазим на далек пут, идем да запливам у топло море прве љубави. Ах, прва љубав најслађа је љубав!

Овим се речима опростила са својом досадањом себом, саже се те још једном пољуби врело чело Петрово, а он у сну дубоко уздану и проговори неколико нејасних речи у бунцању. Аранка остави једно мало писманце на нахткасену његовом и са неколико крупних суза затвори врата, погледавши на све што јој мило и драго остаде у тој соби.

Потмули кораци чуше се низ степенице. Они постајаху све потмулији. Низ те степенице сишла је.... неверница. Шкрипнуше и последња врата. Она беше ван своје виле и оде у правцу ка главној капији.

Крај једног дебелог дрвета, не далеко од обале седео је Бер замишљен. Скоро на самој обали седео је чамџија и потпиривао ватру. Бер, грозничаво држаше сахат преда се, гледа у њега сваког часа и опет не зна колико је.

— Господине! упита га тихим гласом чамџија.

— Шта је? одазва се Бер

— Колико има сати? да не одоцнимо?!

[91]

— Сад је ево 10 и по часова!

— Скоро је већ три сата, како овде стојимо узалудно, одоцнићемо за лађу.

— Имамо још пола часа времена. Да причекамо још мало, па ако не успемо, овда бар не морамо журити.

— Ево се већ гаси и ова друга ватра, а са оне палате не чује се никакав знак, господине, мало сумљиво упита чамџија.

— Баци на ватру још бенгалске боје, потпируј је још за мало. Немамо се чега бојати.

— Боме, ја слутим; господине!

— Од чега слутиш?

— Слутим...... слутим од преваре.

— Какве преваре?

— Не дао Бог да је буде, али била она ма каква, није пријатна, Патио сам ја једном такав случај.

— Шта? патио си!

— Јесте, господине патио сам, горко сам патио, да ми се коса диже на глави, кад се тога сетим.

— Па како је то било?

— Дугачка је то приповетка, господине, до сутра изјутра; не бих је могао завршити.

— Али у главном?

[92]

— У главном је не повољно. Таласи морски покрише две одане душе, које сам ја имао несрећу да возим. Волели су умрети, но живети једно без другога, а растављати су се морали.

— А што су се морали растати?

— Пушчано зрно самртно је ранило њега. Он је умирао. Она га загрли и за тренут ока одоше у пучину морску. Чамџија заћута и баци на ватру још и последњи комад бенгалске црвене боје.

— Ево и последњег парчета, оде на ватру, рече чамџија.

— Зар већ последње?

— Последње, а отуда нема ништа, настави чамџија.

— Још четврт часа! рече Бер

— Нема овде ништа, рече чамџија, а ево се већ и месец рађа, гледајте како је пун, биће јака месечина, те нам је тешко извршити ваш план, господине.

— Зар већ и месец излази?

— Да, ено га где се иза брда помаља.

Настаде мала пауза.

— Чујеш ли Атахалпе?

— Изволите, господине, одазва се чамџија.

— Би ли ти пристао на мој један предлог?

— Да чујем, господине.

[93]

— Баш никога?

— Никога нигде. Ја сам сам, самцит.

— Је ли ти жао Шпаније?

— Што ме то питате? упита Атахалп.

— Би ли ти напустио Шпанију, ако ти се на другој страни отвори извор за приходе.

— Ја се рад тога и бавим овде.

— Пристајеш ли да идеш са мном?

— Са вама?

— Да, са мном.

— А куда ви мислите?

— Куда било, да идеш са мном.

— Пристаћу, куда год хоћете.

— Е, онда ћемо још ноћас отпутовати.

— Добро, пристајем.

Бер погледа у сахат. Још 10 минути до 11 сати. — Одоцнићемо, помисли он у себи. Ње још нема. Никаквог трага ни гласа од ње нема, а тренуци су врло скупи. Колико ме је стао само један кратак тренутак у селанцету Доро: скупо, прескупо! Ње никако нема. Можда неће ни доћи, можда ће преварити, можда је заборавила. Ах, зар она може заборавити, она... која је још онда рекла да је готова и спремна. Али то беше само онда.... сада је то све друкче.

[94]

Сада она не мари, што ја грозничаво стојим овде и ишчекујем. Та да је хтела доћи, дошла би на први знак, а ено је већ 3 и по сата скоро како се знак обнавља а од ње ни помена. Она сада мирно почива у наручју свога драгога Петра, снива најлепше снове, а он ужива у загрљајима њеним. А ти, Бере, чекај, дрежди ту као стражар..... А што је онда задала реч, задала је сама, ја јој нисам тражио. Или је то било можда само за онда. Ах, искуство, горко моје искуство!.....

— Али не може бити.... она неће преварити, она не може преварити.... она је тврду реч дала. Она ће реч одржати. А што већ не долази..... Не, не, нема је. Не појми она тежак положај мој. Ах, Аранка, Аранка, што ме мучиш, што вређаш ране на убијеном срцу моме, што раздиреш ове издеране груди моје? Кад им ниси могла блажити дане, што ми загорчаваш и иначе кратке тренутке живота мога?

— Господине, касно је! викну Атахалп.

— Још 7 минути, одговори Бер погледав у сахат, па настави сам у себи.

Да, још 7 минути, још 7 векова паклених мука мојих. Ох, оче, ох, мајко где сте сада? где сте, да видите вашега јединца, какве дане траје. Ах, ви сте далеко, далеко; скоро ћемо се [95] видети; кроз 7 минути ево ме к вама, ево ме у ваш загрљај, одавно сам жељан родитељског загрљаја, ах, ви сте ми једини пријатељи били, сад вас немам, сада сте далеко. Али ћу вас наћи..... ширите руке, мили оче и мајко, ширите, да загрлите вашега несрећнога сина, ево вам га, ево жури к вама, рече Бер полугласно, устаде и пође к мору, пође да се баци у таласе хучне....

У том се чуше потмули кораци из даљине. Он застаде, прилеже земљи и наслони уво. Сад је јасно чуо кораке. Устаде и пође мало напред.

— Она је! помисли он у себи и пође на сусрет.

Према бледој месечини из далека се приближавала једна прилика. Кроз тамнину чуло се тешко дисање. Он застаде мало. Прилика иђаше све ближе и ближе.

— Да ли је још ту? чу се глас отуда.

— Бер се накашља.

Прилика стаде. Чаробан беше то призор. Бер не могаше више чекати већ ослови ту прилику речима.

Бер је овде!

На овај глас прилика викну:

— Ах, Бере, где си, и пође брже напред.

[96]

Бер изађе ближе на сусрет. Она му се баци у наручја. Он је подиже.

— Ево ме, Бере, дошла сам, да задану реч искупим.

..— Опет те питам, је ли то твоје последње решење? упита је Бер.

— Последње! одговори она.

— Морамо одмах журити, јер до поласка лађе има још свега 2 сата, а ми имамо скоро толико да путујемо дотле. Журимо; тренуци су врло скупоцени.

— Атахалпе! викну Бер.

— Изволите, господине, рече чамџија.

— Спремај чамац, ево нас.

— Бере, драги. Бере, како сам те жељна!

— У грозничавом нестрпљењу очекивао сам те овде. Бејах изгубио сваку наду, очајавао сам.

— Ах, Бере, Бере, зар си могао мислити да ћу те преварити.

— Мисао о твојој сталности једино ме и одржавала. Наде се моје испуњавају. Ја сам срећан и пре пресрећан крај тебе. Ми ћемо увек од сада живети заједно.

— Увек, увек, драги Бере.

У томе дођоше до чамца. Атахалп га већ беше одрешио, Бер и Аранка уђоше унутра.

[97]

Чамац отискоше од обале и окренуше уз обалу. Атахалп је држао крму. Бер је полагано веслао.

— Јеси ли видела прву ватру? упита је Бер.

— Јесам! одговори она.

— Тада смо приспели уз обалу.

— Спазила сам ватру и хтедох поћи, али у кући беху прилике, да нисам могла изаћи. Кад се прва ватра угасила, ја изгубих сваку наду, бејах у очајању. Појава друге ватре, казивала ми је, да си још ту, ја се охрабрих. Оставих целу кућу у најдубљем сну.

— Ми смо и последње парче бенгалске ватре утрошили. Тебе ни онда не беше. Ми слутисмо и хвала Богу, што се слутња није остварила.

— А каква је то слутња била? упита она.

— Не питај о томе, мало је још требало па да одем својим родитељима у загрљај. Твоји ме кораци зауставише.

— Ах, Бере, зар си могао помислити?....

— Нисам то очекивао, али бејах у неизвесности...

Разговор постаде све лакши. Најзад овлада велика тишина. Чуло се само шуштање таласа, који се разбијају о чамац, који је највећом брзином својом ишао дуж обале. Месец већ [98] беше прилично одскочио и бледом својом чаролиском светлошћу обасјавао је наше путнике; а жуборење таласа опомену их на блажене дане детинства, кад тако исто сеђаху заједно крај онога поточића у шумици оној. И сада гледаше у плаво небо и звезде сјајне и сада им сијаше оно онако чаробно као негда, и сада беху близу једно уз друго.

Око 1 сата по поноћи, чамац са својим путницима приспе на пристаниште паробродско у вароши Деве. Још је било неколико минути до поласка лађе. Брзо би свршено све што треба, предадоше пртљаг, узеше карте и чекаше на знак поласка.

Кад се пароброд „Атлант“ кренуо пут запада у Америку, на њему беху поред осталих путника и госпођа Аранка и Бер са својим пратиоцем Атахалпом. Отискоше се на морску пучину. Хучно је пароброд разбијао таласе, којим се разливаху на све стране. Са најлепшим мислима и жељама седеше једно поред другога Аранка и Бер. Слатке снове сањаше на својој постељи Петар Бауер на вили Гетардији. Ладна рука његове Аранке стајала му је на челу, [99] хладила га. Беше то спасоносни мелем срцу његовом. Красну пучину морску са свима дражима њеним угледаће сутра Аранка и Бер, а болесни и нежни муж Петар Бауер угледаће... угледаће.... ах! угледаће...,

[100]

III.

Острво Хајити је једно од најлепших острва на свету. Оно је као алем камен у групи острва, великих Антила у Атланском океану. По природним даровима је такође једно од најбогатијих и највеличанственијих. Красни предели природе праве га величанственом панорамом. Грдне планине његове унутрашњости огледају своје љубичасте врхове у глатким, загасито плавим заливима морским, у којима, јако развијена обала његова, јако изобилује, а који се по својој лепоти и разноликости једва могу сравнити са неколико још само острва на земљи.

Биљни свет Хајитски, растурен по ономе плодноме земљишту, јавља се у свој пуноћи и величанствености, које доводи човека до дивљења, до заноса. На подножју горостасних брегова успевају палме, пуне величанствености, платанске шуме, сочни лимунови, кекропије и поморанџе. Ту се види тамаринда, павпав пандани и чудновато неко дрво као трумпета, испод којих [101] успевају олијандери, јужна морска ружа, магнолија, манго и разно дрвеће са бубрежастим лишћем. Непопуњена места засејана су брасаволенима, хипоменима, квамолитеном и црвеним орхиденом.

По вишим местима успевају благодетна колпама, скупоцено махагони дрво, тропска бреза и кедрови, у долинама пак горостасна кајба, о чијим дебелим гранама виси као брада тако звана шпанска маховина. Ко ће пак поменути разнолике биљке готованке и отровнице, којима изобилује Хајити, а које онако бујно успевају на оном мочарном земљишту? Ко се још неби сетио оног красног саванског цвећа и дивнога каладијума, које онако лепо красе она питома поља и ливаде хајитске, али које су зато и најопасније отровним дејством својим!

Биљни свет хајитски најиздашнији је од свих тропских предела. Величанствене прашуме покривају све планине. Сви, скупоцени плодови жарке зоне најбујније успевају у долинама и равницама хајитским. Свуда бујност, чаробна бујност!

Кроз пусте хајитске прашуме ори се красан тичији концерат, те оживљује и облагорођава пустош онај, покреће живот и краси природу ону. Шарени сисавац меда, умилна бананска [102] певачица и плави дрозд сједињују своје мелодичне гласове у звучну песму, а међу тим силно се разлеже пој ругача и рајске певачице, које с пуно права заслужују да се зову американским славујима. И пустињик и стаклооки кос допадну из далека у добри час, те песмама својим улепшавају овај концерат.

По прашумама оним блуде зверови, између осталих дивље говече и дивље свиње. Крај обилних река по ритовима и трсацима шиште многобројни инсекти, чији су, код многих, убоди врло отровни и опасни, а који по каткад у читавим јатима нападну човека или које живинче и за не пуни један сахат од њега остаје пуста, онакарађена лешина. Језера и реке обилују кајманима и алигаторима, обале рацима, крабама и корњачама. Све је то бујно развијено. Све се то тамо креће и гмиже. Куд год се човек крене, свуда му онај тропски предео износи величанствену панораму, на све стране поглед му се задржава на чаролиским призорима: али му и на сваком кораку прети опасност од каквога звера, или од јата отровних и несносних инсеката или га на обали какве реке очекује разјапљених вилица какав алигатор!

Западна обала острва Хајити је најразвијенија. Она се свршава са два полуострва, од [103] којих се горње, краће пружа ка суседном острву Куби, а доње дуже ка острву Јамајци. Оба ова полуострва захватају између себе величанствени залив један, Гопаве, назван тако по једном острву, које се у њему налази поред још неколико ситнијих, која се налазе у том заливу.

Клима је врела и влажна, на бреговима северног краја влада вечито пролеће а на јужној страни владају по каткад силним оркани.

Око средине прошлога столећа беху насељене европљанима само области у приморју овога красног острва. Ови европљани, бели људи, помоћу робова, сејаху по величанственим и бујним плантажима дуван, кафу и шећерну трску. Поред овога код појединих поседништва прерађивао се прикупљени памук, махагони, какао, разне коже, мед, восак, гума, ит. д.

По унутрашњости, у готово не приступачним провалијама горостасних брегова, који у многобројним низовима са свих страна просецају ово острво, живео је у оно доба један урођенички народ. То беху потомци одбеглих црнаца и дивље снажно урођеничко племе, Мулати. Они беху сасвим слободни.

Дуге и крваве борбе вођене су између ових Мулата, Црнаца и поседника појединих плантажа о превласт и самосталност. Много је [104] људских жртава прогутала она бујна земља. И после дугих бојева поседници планташки закључили су са њима, са снажним и дрским суседима својим, мир, у коме беше утврђено: да Црнци и Мулати буду господари брегова и прашума, а поседници у равницама да буду господари биља и плодова.

У једноме делу западне половине острва, између кокетних река Гран Јаки и Јуна налази се најлепши, најчаробнији и најбогатији предео Вега Реал. На томе је пределу било имање, плантаж Џемса од Уљома, стрица Беровог. Овамо, на овај плантаж беху управљене мисли Берове, када се са Аранком отиснуо на пучину Атланскога океана. Ту, у томе пределу мислио је Бер проводити срећне дане живота свога, са својом драгом Аранком.

Да, Вега Реал на острву Хајити имао је бити склониште за два одана срца, која се онако лако отискоше на пароброду „Атлант“ са стације Деве на дебело, сиње море. Тамо, удаљен од бурнога живота и вреве, мислио је Бер да оствари идеале својих прошлих дана, тамо мишљаше он да оживи једном, сахрањену наду своју, тамо у умилном појању рајских тица и погледу на чаробне пределе тропске, мислио је он да обнови разорене снове своје.

[105]

О томе је пределу причао Аранци својој; сластима и чаролијама Веге Реала замењивао је он заносним причама оне призоре, што их је Аранка уживала са балкона виле Бауерове. У тим чаролијама хиљаду и једне ноћи уживала је она на крилу Беровом, који још причаше тако, бујно и заносно, када је оне ноћи отрже са обале шпањолске и када их „Атлант“ понесе пут Америке!

По своме плантажу „Викторији“ растао је безбрижно и задовољно Џемс од Уљома. Радови на његовом имању ишли су како се само пожелети може. Имао је приличан број робова, имао је добре настојнике над појединим оделењима, који су савесно вршили своје дужности за добро свога господара. Управник свих добара био му је такође поуздан човек, на кога је много вере полагао; он је руководио целокупном администрацијом плантажа, а господар Џемс добијао је само исправне рапорте о свима приходима и расходима, као и о свакој појави, која се десила на имању његовом.

Непосредно надзорништво над црнцима, робовима, био је поверио једном своме слузи, [106] који такође беше Црнац, али који својим понашањем беше потпуно заслужио то поверење свога господара. Црнац се зваше Годон. Господар га је купио на пијаци робова, а доведен је тамо, чак из далеке Африке, из предела Сенегамбије.

Кад је Годон отргнут из крила својих родитеља, који плачни остадоше тамо у постојбини, било му је око 17 година. Пуних осам година служио је он верно господара Џемса. Сви надзорници су га много хвалили и препоручивали своме управнику како је веома издржљив, скроман, не насртљив, те је тако хвала о Годону дошла и до ушију главнога господара. Пуних осам година Џемс је о Годону само добре гласове слушао, па му је већ у последњој години почео поверавати и настојавање над осталим робовима, а доцније га и сасвим ослободио свих тешких радова, поверивши му учење и дресирање нових робова, које је господар неколико пута преко голине доводио са тржишта, где су продавани робови, те њима замењивао старе и изнемогле.

Ову дужност своју Годон је обављао са највећим успехом, тако да је господарево поверење према њему из дана у дан све већма расло. Годон је пак осећао наклоност свога [107] господара, па се још већма старао сваком даном приликом, да оправда то особито поверење његово.

Мало по мало, Годон је толико стекао био љубави у свога господара, да је он непосредно имао власти да непослушне робове казни и да, преко управника, предлаже неваљале и осорљиве робове да се продаду и одвоје из овога плантажа. И кад год је такав предлог учинио био Годон, управник је с почетка и сам уверавао о истинитости Годоновог предлога, те извештавао свога господара. Доцније је и сам управник веровао предлозима Годоновим и сви више мање били су усвојени од главнога господара Џемса.

Једнога дана управник добара, Томас Виндор, када је по обичају реферисао господару о стању на плантажу, рече му и то, како су многи робови поскапали од жуте грознице, да се опажа знатан мањак у радним снагама.

— Колико је нестало робова? упита господар Џемс.

— За последња четири дана, жута грозница је уништила 40 робова! одговори управник Виндор.

[108]

— Четрдесет робова?!

— Јесте, господару, четрдесет је уништено, а још толико лежи без рада, а који ће извесно поскапати за који дан?

— Колико их још има здравих при послу?

— Данас су на раду 150, али и међу њима има велики број остарелих и изнемоглих да су од врло мале користи и ваљало би их променити. Како пак пољски радови сада наступају у највећем јеку, ваљало би што пре снабдети се довољним бројем раденика, док није настала промена времена, те ће после сви трошкови бити узалудни, препоручиваше управник.

— Заиста, треба место помрлих набавити нове, а те изнемогле мрцине продати буд зашто на пијаци, док и они нису скапали, да се штета макар у колико накнади! рече Џемс.

— Треба, господару, и ја сам дошао још и с том намером да вам то предложим!

— Па добро, рече Џемс, изволите ви са Годоном учинити избор међу робовима, који су на раду, па које год нађете да не може истрајати у наступајућим радовима плантажа, издвојте их на страну. Разгледајте и оне мрцине што болесни леже, који од њих може да иде, па цео тај шкарт нека буде спреман да се сутра зором крене пут пијаце робова у Сан

[109]

Домингу. Годон ће ићи самном. Ви ћете остати овде и руководити радовима и даље до мог повратка.

— Разумем, господару, рече управник и оде.

После овог разговора, господин Џемс остаде сам у својој канцеларији, сводећи рачуне о издацима, који му предстоје сада, кад стане куповати нове робове. Кад је свео цео рачун изађе по обичају опет у шетњу, да види како му послови напредују. Извезе се на колима до места, на коме су неки робови прибирали шећерну трску. Овим робовима беше настојник Годон.

Кад је Годон спазио приближавање свога господара, жураше робове да још живље приону на посао, а његово викање на њих, којим их је журио, разлегао се по горостасним трсацима оним. Из далека још чуо је Џемс глас свога љубимца, Годона и радоваше се такој верности и оданости свога слуге.

— Како иду послови, Годоне? упита га господар зауставивши навлаш кола, кад је мимо њега пролазио.

Годон, ословљен својим господарем, паде ничице на земљу, пошав ка господару, и с пуно понизности одговори.

— Добри маса, послови напредују изврсно.

[110]

— Имаш ли доста раденика на расположењу? упита га даље господар.

— Колико је ваша милост, маса, даровала, има доста.

— Дали би требало обновити колико раденика?

— Ако ваша милост, маса, милује, тада би радови ишли још брже и боље.

— Ја сам већ издао налог преко управника г. Виндора, да се изнемогли робови издвоје, а неки и од оних болесних, те да се сутра кренемо на тржиште робова, где ћемо се поткрепити новим снагама!

— О, како сте добри, маса!

— И ти ћеш Годоне поћи самном на пијацу да бирамо нове робове.

— О како сте преблаги и премилостиви, господару, како ме одликујете својим разговором, мене простога слугу вашега, о маса, добри маса!

Џемс ошину коње, и кола одјурише тамо на ону страну на којој се прибирала кафа, обиђе жетеоце памука, прође поред оних, који вршише бербу поморанаџа, лимунова, какао и друге производе. Задовољан извештајима појединих настојника врати се у своју палату, да се мало одмори и надгледа неке радове, [111] који се обављаше ту непосредно у парку, који беше око палате његове.

До заласка сунца није више никуда изилазио. Причекао је још док су сви робови доведени са радова, смештени у њихове собице, како би могао примити уобичајени вечерњи рапорт о стању плантажа тога дана.

Кад би свршена и та служба, господар Џемс се повуче у своје одаје да отпочиње, јер му сутра ваља поранити за тржиште робова, који је полазак утврђен данас, размишљајући још неко време о томе, каква може испасти пијаца, он најзад заспа и спаваше дубоким сном.

Напољу се беше све смирило. Тиха и ведра беше она ноћ, какве су врло честе у жарком појасу. У околини се нигде нечује никакав жагор. Месец је бацао своју чаробну бледу светлост, на она питома поља, на грдне оне касарне, у којима си могао чути по каткад где ноћну тишину прекида уздах или јаук каквога роба, који уморан и испребијан за време дневнога рада стењаше од бола или издисаше у мукама од болести и умора.

Тако проводише своје паклене ноћи ти [112] робови, јецајући, уздишући, издишућу далеко од слободе, далеко од завичаја свога!

Да си пажљиво прилазио појединим вратима, којима су робови затварани, могао си у мученичком жагору разабрати по коју реч управникову, који са Годоном вршише господареву наредбу: преглед робова и издвајање остарелих и изнемоглих; могао си чути по који болан јаук, када је корбач шибнуо по кога јадника да устане и да се изложи прегледу. Могао си чути где се испрекидано говори псовка и грдња, могао си чути како је управник препоручивао издвојеним бедницима, да ће сутра бити продани на пијаци и претио смрћу, ако се који пред купцима не покаже добар и снажан.

— Ти матори, ниткове, дерао се управитељ, ти што гледаш све други да ради твој посао, под изговором да си слаб и болестан, узми се добро на ум, да се сутра покажеш добар. Играј сутра на пијаци, скачи, цупкај, мораш бити весео, ако си рад да ти читава остану та псећа леђа. Само ако се сутра коме не допаднеш, те не будеш продат — памти само ово што ти рекох, ако се жив вратиш!

— А ти дртино, настави даље управник, ти што се тресаш тамо од грознице, устани, [113] па слушај шта ћу ти наредити. Сутра несмеш бити болестан, на пијаци мораш бити весео и живахан, кад код тебе дође нов купац. Ако ли се не будеш никоме допао, па ми се опет вратиш овамо, шибаћу те корбачем, докле ти у каишима не здерем месо са поганих твојих ребара. Ти добро познајеш мене! За то гледај од твоје стране учини све што можеш, да те се опростим!

— А ти, деране погани! теби ћу живом кожу одерати, ако и сутра на пијаци будеш онако дрзак и осорљив какав си овде био, те те због тога нико не купи. Зини! псето једно, зини да видим какви су ти зуби, да ли би могао бити продан по скупе новце, јер иначе видим имаш добра плећа, која могу вући корбаче. Да, добри су ти зуби, али си неваљао, тебе ћемо продати само за то што си несретник што си осорљив и никакво те средство није могло опаметити, па само ако те не хтедне нико купити, метућу ти гужву у уста, везаћу те, туђићу те док ти све месо спадне, ти, лења бубо једна, упамти што ти рекох, ја нећу заборавити, ако ти заборавиш!

— Еј ти, црни скоте, устани, ти усмрдела лења стрвино!.... Шта?.... тресе те грозница?..... Да, да, грозница... ти си симулант, лажов, знам [114] ја то већ. Ти и твоји другови што тако варате свога господара, те ништа не радите. Торњај се и ти тамо међ оне, што ће сутра на тржиште у Сан Домингу..... И сутра опет можеш казати да си болестен! Знам ја ваше ујдурме, али ћу се постарати да вас се отресем. Недао вам Бог, да ми се опет непродати вратите. Сву ћу вам кожу на каише исећи!

Могла су се чути још неколико пуцња корбача и још неколико јаука, уздаха, издисаја, па се опет смири све.

Управник са Годоном беше изабрао неупотребљиве робове и они још вечерас бише чврсто везани један за другога, како би сутра рано у јутру били спремни за пут. Они, који се показаше способни и за даље радове на плантажу „Викторији“ били су такође издвојени у засебно оделење и добише уобичајену порцију хране. Они изнемогли бедници, који по нахођењу управниковом и стручној оцени Годоновој, бише осуђени, да се сутра на пијаци претварају, у пакленим мукама и стегнутим везама бдише целу ону ноћ.

Тек што је зора треснула на истоку, и тек што се први румени облачак појавио на [115] источном небу, у касарнама робова, осећао се жив покрет. Поједини настојници будили су уморне од неспавања робове, а које је ноћашњи преглед још већма изнурио. Испијени и изнемогли од тешка умора и неспавања извлачише се поједине гомилице оних бедних, црних створова, што их европска цивилизација осуди на вечито сужањство.

Не потраја дуго, а робови под командом својих настојника креташе се у разним правцима да наставе, доцкан синоћ прекинуте радове.

Дође ред да се изводе они несрећници што још ноћас бише свезани и спремљени за пут. Њима беше одређен Годон за настојника.

— Годоне! изведи оне црне скотове из касарне; они морају овде спремни чекати пре но што се господар појави. Пожури са њима, јер се приближује час поласка.

Годон чувши наредбу, оде ка касарни, у којој они беху и отворивши врата викну им.

— Ајте, излазите напред, несрећна браћо моја, ајте пожурите, док управник није дошао јер ће бити и боја и јаука.

Грдан писак чу се тамо у тој просторији. Низ извезаних робова пође, али иђаше тешко. Јаук и писка несрећних црнаца разлегао се на све стране; уздаси умирућих проламали су [116] писку ту и задржаваше кретање ове извезане масе бедника.

- Шта је са тим црним скотовима, дерао се гневно управник Виндор, што се не извлаче једном? ’

— Ево их иду, господине управниче, али има и мртвих, који су повезани са овима, те их морамо дрешити, одговори Годон.

— Зар је још неко псето скапало? пишташе разјарени Виндор.

— Ево их два мртва..... ево још три мртва... ево још једног.... и још једног.... ево, ево још мртвих.

— Изнесите на гомилу те погане мрцине, па брже са осталима на одређено место, непрестано је заповедао Виндор.

Годон заповеди те све умрле робове изнесоше на страну, а остали што осташе у животу кренуше на одређено место, да чекају полазак на тржиште људско.

Управник приђе гомили умрлих бедника и горким осмехем бројаше жртве грозница и боја, па јетко узвикну.

— Петнајест их је дакле липсало за једну ноћ! Што не живеше још данас само, од њих петнајест кљусина могао је господар добити макар једног доброг и ваљаног роба!

[117]

— Носите их тамо даље, викну Виндор неколиким момцима, који се нађоше ту, и спалите их тамо да не кужа овај ваздух, кога ни достојни нису били. Вуците тамо те ниткове и скотове!

Господар Џемс беше већ изашао из својих одаја спремљен за пут, и док је управник наређивао спаљивање умрлих робова, дотле је Џемс осматрао упоређену гомилу црних робова, који сви беху везани један за другога.

— Јели све исправно за пут? упита господар Џемс, Годона.

— Јесте, милостиви маса, све је спремљено!

На то приђе и управник и рапортираше господару ноћашње стање плантажа и раденика:

— Ноћас је петнајест робова умрло, од оних који су означени за продају, господару.

— Петнајест ноћас?! чудио се Џемс.

— Јесте, господару, петнаест!

— А од чега су умрли?

— Од грознице, гласио је одговор.

— Дакле за недељу дана уништено нам је око 60 робова, то је грозан удес; ако тако потраје и даље, најзад нећемо имати над киме управљати. Старајте се, г. Виндоре, да се заоставши [118] робови одржавају у добром стању и здрављу, а ми ћемо са новим робовима доћи кроз 3—4 дана.

— А ви несрећници што симулишете и нећете да радите изговарајући се слабошћу, бићете данас или сутра продани другоме господару, где можете седети бадава, а код мене тога нисте имали. Кад већ умете да се претварате овде, те да не радите, онда се претварајте и тамо на пијаци, како бих вас се отресао и како би сте дошли у руке другога господара, где се нећете мучити. Нека вас ђаво не превари, те да ми се тамо на пијаци снуждите и ћутите, јер ако то будете учинили и останете не продати девет кожа одераћу вас живе. Па ако не мислите да то буде с вама, а ви гледајте, како ћу се опростити вас, и како вас више нигде нећу морати гледати. Крените сад напред црни лажљивци једни, пођите из овог плантажа и старајте се, да се више у њ не повратите, ако вам је мила глава на рамену... ...Ајде, што се отежеш ту, ти матори ниткове, што не полазиш?

Стари један роб Хунон црнац, сав дрхташе од грознице, беше изнемогао и једва стајаше на ногама, и кад га господар осорљиво позва [119] он клече на колена преда њ, склопи руке и болно мољаше Џемса.

— О маса, добри и милостиви маса, болестан сам, видите ли да се тресем сав од бола, не могу ни корака крочити. О, смилујте се, милостиви маса, смилујте се на мене беднога невољника, немојте ме терати одавде, јер не могу издржати путовање, о, смилујте се на мене, премилостиви маса, наредите да ме убију овде, пред вама, уштедите ми оне муке, што ћу их на путу претрпети, а умрети морам. О смилујте се добри маса....

— Шта бенеташ ту ти ниткове? продера се господар Џемс, хоћеш да останеш ту, па да и даље лажеш и не радиш ништа. Напред за осталима!

— Милост, маса.... милост, добри маса!

— Напред дртино! викну управник и корбач пуче по плећима болеснога роба.

— Милост, маса! тако вам имена Божјега!

— Напред, уљо једна! гураше га управник.

— Милост, милост, добри маса!

— Зар још клечиш ту, ти матори ниткове, напредне задржавај нас од пута, продера се Џемс.

— Милост, о Боже, милост о Исусе Христе, смилуј се на мене бедника и невољника.

[120]

— Жури тамо за оним скотовима, погана псино једна, гураше га управник.

Хунон, блед и изнемогао, па још везан поред тога диже се и пође, више вучен везом, којом беше прикачен за онај низ црних невољника, него ли што је сам могао ићи. Нису далеко отишли, а Хунон паде, дубоко уздану и управи поглед небу.

— Умре Хунон! чу се жагор кроз гомилу робова.

— Мртав.... мртав! пиштали су црни робови, држећи на рукама Хунона, који не показиваше никаква трага од живота.

Овај крештави писак црнаца допре и до ушију господара Џемса, који се возаше у колима са Годоном. На тај глас он заустави кола и викну:

— Шта је! ви црни несрећници, што дречите тако!

— Маса, маса, сиромах Хунон мртав! гласио је одговор из гомиле црних бедника.

— Шта?.... Хунон умр’о? викну Џемс.

— Умро, маса, умро, сиромах Хунон!

— Дакле је збиља био слаб, јадник, помисли у себи Џемс и огреших се, што га не оставих, бар да у миру умре.

[121]

— Па кад је тако одвежите га и пустите ту нека остане, немамо се кад задржавати око њега, гласно викну Џемс.

Годон скамењен овим призорима седео је само у колима, ни речице једне да прозбори.

Робови одвезаше све везе на сиротом Хунону и спуштише га лагано на земљу; оставише га ту на ледини, а они продужише пут даље.

Хунон оста сам самцит, непомичан. Још једном отвори своје замућене очи и спази да је сам, ослобођен веза; али се кренути није могао. Гомила несрећних другова његових беше већ ишчезла са догледа, а Хунон сам самцит, лежаше онесвешћен на пољани пустој. Нигде живе душе не беше око њега.

Трг робова беше добро посећен. На продају беху изведени многобројни робови, који, повезани нарочитим јармовима, у појединим гомилицама, стајаху овде онде растурени по тржишту. Време је било необично пријатно. То канда беше један од најобилатијих транспорта робова из далеке Африке.

Црне испијене слике кретале се по оној пољани. Сваки бедник још се живо сећао свога [122] милог завичаја, још се сећао трагичних тренутака, када је први пут лишен своје слободе; када је отргнут из круга својих најмилијих. Па ипак се сваки морао претварати пред купцима, јер су корбачи пуцали немилосрдно по оним невиним леђима.

Многобројни купци, поседници појединих плантажа, шпартали су тамо амо кроз густе гомиле црних невољника, разгледајући жртве, које ће купити и за навек одвести их тамо, одакле их само једина смрт ослобођава. Свакојако је то жалостан призор гледати како се људи продају као стока. Страшно је то гледати како купци, бели насељеници, прегледају робовима, какво им је тело, какви мишићи, какве жиле, какви зуби, каква плећа!

Међу осталим купцима видео се и господар плантажа „Викторије“ Џемс од Уљома, како са Годоном обилази поједине робове испитујући их и купујући. Џемс је био нешто зловољан. Цена старим робовима, које је био повео беше сувише ниска, тако да их је морао продати буд за што, да бар у неколико извади оштету, ако није рад, да му сви тако повезани скапају. А да их тако прода у бесцење приморала га и та околност, што му је уз пут од плантажа до тржишта пропало осам робова, који осташе тамо [123] да труле по пољанама. Боље је и мала корист него велика штета! мишљаше он у себи.

Цене новим робовима стајале су прилично високо, те пре подне није набавио довољан број робова.

После подне беху се разишли многи купци, нарочито они, чија су имања мало више удаљена. На пијаци је било још доста непродатих робова, те с тога им цене после подне беху знатно спале. То је јако обрадовало господара Џемса, те сада много задовољнији обилажаше гомиле црних робова.

Дугачак низ невезаних нових робова, који се вукао за њим и Годоном показивао је, да је он добро пазарио. Када већ беше прикупио колико му је требало робова, беше се већ упутио месту, где је одредио био за преноћиште, а онако гредом разгледао је још коју одабранију гомилу Црнаца, не би ли за јевтину цену прибавио још кога невољника.

Били су већ при крају, када га Годон заустави једном молбом:

— Маса, добри маса, купите ову црницу;

Чувши ове Годонове речи, Џемс застаде и окрете се назад, спазивши Годона где стоји код једне гомиле црнаца и црница, поглед беше [124] управио на једну црницу, на лицу му се могло прочитати неко особито, пријатно изненађење.

Црница та, у коју се Годон беше загледао, беше младо, лепо девојче, коме је могло бити око 16 година. Беше то леп тип неки. Округли као сомот црни и глатки образи њени, као и цео израз лица њеног, издаваху неку тајанствену наивност. Као гар црна, а коврчаста коса њена спуштала се низ рамена њена и удараху је по пуначким и облим плећима оним. Крупне и црне, а ватрене очи, које погледом прожижу човека, беху веран одблесак жарких предела, у којима је ова невина душа угледала света, слободна на крилу својих родитеља, а која сада ево снуждена и скрушена стајаше ту везана на ропској пијаци и очекиваше почетак жалосној будућности својој.

И крај све сете и осећања све тежине беднога положаја свога ова црница, ово дражесно девојче, изгледаше ведро и чило. Така невиност и така лепота беше усредсређена у овој заносној кћери жарке Африке! То је и привукло Годона њој, кад је ословио свога господара Џемса.

— Па имамо већ доста робова и робиња, не требају нам више, одговори Џемс.

[125]

— О, маса, предобри маса, купите ову црницу, млада је и биће вам од користи! мољаше Годон даље.

— Немам више потребе ни за једног роба, одговори Џемс, и иначе сам накуповао више но што сам мислио.

— Ипак.... ипак, маса, купите ову црницу, неће вам бити залишна, продужаваће Годон.

— Не могу.... не могу, Годоне, не треба ми, рече Џемс и пође напред.

— Маса, милостиви маса, учините то за моју љубав... купите ову девојку!

Џемс опет стаде.

— Али, Годоне, шта ти је? упита га он.

— Молим ти се, милостиви маса, купи ову младу црницу мени за љубав, немојте ме одвајати од ње!

— Годоне! шта је с тобом?

— Молим ти се маса, добри маса!

— А каква је то црница, те ме толико молиш и преклињеш, да је купим?

— То је.... то је.... о, милостиви маса, то је црница из моје постојбине.

— Шта? из твоје постојбине?!

— Јесте, добри и милостиви маса!

— Ти је дакле познајеш?

— Познајем је; она је из села мога.

[126]

— Из твога села, дакле?

— Јесте, добри маса.

— Па која је то она онда?

— То је Зеноба, са којом проводих дане детињства.

— А, тако дакле, то ти је онда нека пријатна успомена, је ли Годоне!

— Црвеним од стида, милостиви маса; али вам морам признати, да је тако.

— Па шта би ти сада хтео?

— Да је купите, добри маса.

— Да је купим?!

На ово питање Годон не одговори ништа. Склопљених руку управио беше на Џемса, господара, један молећи поглед. Џемс се премишљао неколико тренутака, мрдну главом у страну па се врати натраг те разгледаше ову црницу. Најзад се окрете Годону и рече му:

— Годоне мој, ево је скоро девет година како си ме верно и с оданошћу слушао. Такву оданост још нисам осетио ни од једнога мога роба до данас, ти си ме у свему задовољавао до сада и ево, за твоју љубав, уважићу ти искрену молбу твоју и купићу ту црницу, за коју кажеш, да ти је сељанка из постојбине.

— О, премилостиви, преблаги маса, чиме [127] да вам захвалим, чиме да вам одужим толико поверење, којим ме одликовасте?!

— Ради и од сад, као до сада што си, па ће милост твога господара бити увек око тебе, рече му господар Џемс.

— Ви сте благи, ви сте најмилостивији маса.....

Док је Годон продужавао захваљивање своме господару, дотле се овај погађао са сопствеником, чија је била ова црница, дражесно девојче, Зеноба. Продавац беше заценио високу цену. Џемс се доста дуго цењкао око тога и најзад се погодише. Док је Џемс исплаћивао продавцу уговорену суму, дотле је Годон већ био одрешио сироту Зенобу, од низа осталих робиња и робова, који осташе ту на пијаци и даље.

— Ето ти и та још једна робиња, коју си толико захтевао, вежи је тамо код осталих, па хајде, да полазимо, јер ево се већ смркава, а ми треба још за видела да стигнемо на преноћиште, како бисмо сутра на време могли стићи на плантаж, рече Џемс.

— Готови смо, господару, одговори Годон.

— Онда крените напред!

Дугачак низ робова и робиња креташе се лагано оним путем. Робови и робиње беху уређени [128] у редове, од којих је сваки имао као јарам око врата, за који беху везане узице, те на тај начин сви робови беху међусобом спојени.

Зеноба, снуждена као и пре, ишла је у реду са осталим робовима. Тешко беше Годону гледати је из кола господаревих, како јој јарам онај дере и жуљи онај обли врат њен, који је он тако одушевљено грлио у слободној постојбини својој онда, када обоје беху слободни господари дивљих предела Сенегамбије. Али сада су обоје бедно робље, без своје слободне воље, ма да он ипак уживаше доста неограничено поверење свога господара; ну видећи њу, Зенобу, у онако бедноме стању, потпуно га је преносио на себе, осећајући сву тежину онога ропскога јарма.

Па ипак и поред свега тога, Годон беше веома расположен; јер је ипак видео пред собом једно чедо своје старе постојбине, од кога ће моћи сазнати и о својим уцвељеним родитељима и за које ће се чедо он свима силама старати да олакша ово ропско стање њено, коме ће он блажити мучне дане живота њена, са којим ће он ипак моћи проводити блажене тренутке, као и негда тамо, када слободни беху у својој Сенегамбији.

После дугога ћутања, Џемс опет поведе [129] разговор са Годоном о оној робињи, Зеноби. Интересирало га је оно нарочито и навалично захтевање његово, да откупи ону црницу, те га упита:

—- Право ми реци, Годоне, што си се онолико био заузео за ону црницу?

— Кад ме питате, милостиви маса, ја ћу вам искрено казати, јер сам и навикао, од кад сам срећан јести вашега хлеба, да своме маси увек и истину говорим. Зеноба је девојче једнога суседа мојих родитеља, тамо у нашој постојбини. Ми смо увек били заједно од детинства и срца наша беху спојена искреном љубављу, под оним жарким небом нашега краја. И кад је Промисао Божја одредила ме да дођем овамо, остаде Зеноба на прагу своје колибе гледајући низ поље оно, којим сам је одлазио.

Провиђење је било тако милостиво према мени, те ме је одредило да будем веран слуга ваше милости, мој преблаги господару. Бог ме је умудрио, да стекнем ваше поверење. Кроз све време мога живота до данас, искрено сам се молио Свевишњем, да ме одржи у својој благонаклоности, и он је услишао моје молбе с небеса, ево ме опет саставио с мојим најдражим успоменама, на чему имам да захвалим превеликој [130] милосрдности и доброти вашој, о добри и предобри маса!

— Кад је така ствар, онда ћеш, пошто по обичају будеш дресирао све робове, које смо данас нове добили, а са њима и Зенобу, приликом распореда по снажности појединих робова разредити их према послу, а Зеноби ћеш одредити лакше радове око прибирања кафе. Она ће на овим пословима радити непрестано док се ја не уверим о њеној оданости и тада ћу ти је дати слободну. Јеси ли разумео, Годоне? упита господар Џемс.

— Премилостиви маса, је ли то истина, што сада уши моје чуше, или ја снивам?!

— Истина је, Годоне, ти си чуо одлучну и последњу реч моју о тој ствари.

— Маса, драги маса, чиме да вам захвалим?

-— Твојим будућим радом!

— О, како сте добри маса, о како ме Провиђење у добри час послало вама.... Нека би вам Бог дао да доживите сваку срећу и дуг живот!.....

Тиха и мирна беше она ноћ, коју под ведрим небом проведоше робови на путу ка плантажу „Викторији“. Они уморни бедници [131] као заклани полегаше на оној земљи, ипак везани један за другога, и тако спаваше најдубљим сном. Небо беше необично мутно: ноћ беше тамна и густа. По околним ливадама чуло се само монотоно, па ипак чаробно, зрикање оних тропских цикада, које се разлагаше по целој просторији оној. С времена на време чуо се по какав болан узвик у сну од каквог бедника који ваљда сањаше, како га бели људи отимљу од колебе његове и лишавају га слободе за навек, лишавају га живота, који му нису у стању да даду...... Па и после ових уздаха, опет овлада мртва тишина.

У близини ове гомиле робова, у своме шатору спавао је, изнурен од умора, господар Џемс....

Тамо по даље од овога логора, чуо се тихи шум неки. Испрекидани гласови долазили су отуда. Али мртву тишину ноћну, ипак нису реметили. Кроз густу помрчину није се могло ништа видети. Тајанствено шуштање, које је с времена на време долазило са те стране јаче или слабије, простирало се на све стране. Кад ветар пирне отуда, и тај се шум чује јасније. Мало по мало од тога шума се ништа не чује, опет завлада нема тишина. Њу опет прекида по који тежак уздах из средине црних сужника, [132] некад и по какав несвесан крик и опет се смири све. Монотоно зрикање цикада траје без превида, а њему се придружи и по који глас какве ноћне тице, које се истина не јавља периодички, али се ипак обнавља у разним облицима, те оној ноћи, где се стотинама црних робова опрема на нов начин живота, даје неку чаробност, неку сетну тајанственост. После овога опет завлада тишина, кроз коју се опет чује неки шум у даљини, као да је то каква жива душа, која то шуштање изазива. Али кад добро обратите пажњу чућете, да то није обичан шум, већ да су то потмули људски гласови, чућете да се ту неки разговор води. Какав је то шум какви су то гласови, што се чују отуда?

Маните их.... не прислушкујте.... Тамо је Годон и Зеноба. Он је пита о своме завичају, пита је о својим родитељима, пита је о свему што му остаде тамо у оној колеби од палмова лишћа.

Она му прича о жалосном стању њихове постојбине, прича му како бели људи све већма продиру у тајанствене пределе њихове, како непрестано одводе сироте црнце у робље. Она му прича о трагичној смрти његове матере и несрећном случају са његовим оцем, да је одведен у робље. Прича му о пакленим мукама које [133] је пропатио за време дугачког путовања од Сенегамбије до Хајити, прича му о нечовечном кињењу морнара и старешина приликом вожње на мору и путовању по суху. Прича му о тешкој понижености коју је осећала, на оном тржишту робова, где је изложена била прегледу и куповини, као каква стока. Прича му о слатком тренутку, кад га је спазила први пут после скоро девет година; прича му како је тек онда осетила сву тежину свога ропскога стања, кад му није могла обавити руке око врата као слободна Зеноба Сенегамбијанка, већ га мораде снуждено посматрати као бедна робиња!...

Годон ју је тешио добротом њиховога господара и поверењем, које он ужива код њега. Он ју је тешио надом, да му је господар ставио у изглед могућност, да ће она бити ослобођена и бити сасвим његова.

Мелем беху ове речи рањеној Зеноби, пониженој кћери слободних господара сенегамбиских предела. Тешила се искреном надом на увиђавност и моћ провиђења, јер оно свакоме помаже, ко се искрено и усрдно на њега ослони.

Сутра дан око подне Џемс са Годоном и робовима приспе на свој плантаж „Викторију“. [134] Уз пут се чешће жалио, како је немирно спавао, како је имао, јаку главобољу, па је у неко доба ноћи осећао и неку грозничаву језу. У целом телу осећао је неку малаксалост, сав је био изломљен, а по каткад чуо је и зујање у ушима. То беху јасни знаци, да је његово здравље поколебано.

С почетка он томе није придавао никакве важности, али кад језа и малаксалост отпочеше јаче утицати на њега, забрине се и сам.

Првих неколико дана, помоћу својих лекара, одржавао је, стање малаксалости и језе непромењено. Истина, наступе по каткад и бољи тренуци, али општи карактер у главном беше сталан. Језа, ватра изнемоглост, губитак апетита беху јасни симптоми јакога назеба, али који не попушташе. Сва средства, да се исти отклони, осташе без успеха, а клете последице назеба, који беше ухватио јак корен, почеше се појављивати.

Једнога дана лекари се беху доста збунили, јер, константоваше конзилијарно, да тифусна грозница отимље маха над господарем Џемсом. Њега поче с времена на време хватати несвестица, а и бунило. Све лекарије и помоћи учиниле су само толико, да се стање бар одржава непромењено. Не опажаше се никакав знак бољитка. [135] На против, почеше се јављати и знаци запалења плућа; све иђаше на горе.

Имањем је за све то време управљао управник г. Виндор, а послови су одправљани редовно као и иначе.

Такво стање беше у дому и на имању господара плантажа „Викторије“ г. Џемса од Уљома.

[136]

IV.

„Атлант“ је јурио преко океана, носећи на својим плећима путнике, који и пођоше са шпањолске обале, а пловише пут Кубе, Јукатана, пут Америке. На њему беху и наши познаници, два одана срца: Бер и Аранка са својим пратиоцем Атахалпом. Мирно сеђаху они на крову пароброда. Море имађаше умерен ток. Они посматраше плаве таласе океана, који се равномерно дизаше и спушташе. И она и он беше ведрији, него ли последњих дана тамо на чврстој земљи, на континенту, ма да бродише ка врло неизвесној будућности својој.

Морска путовања увек освежавају, изгледају ведрија, веселе и тако рећи оживљују тело и дух у тренуцима када ови теже да се успавају, да узаме. Бер опажаше то код сваког путника, нарочито пак код себе самога. Он беше на обали у последње време суморан, натуштен, а сада за неколико дана само, постаде чио, гибак, пун наде и идеала.

[137]

Лађа, на којој су се возили, „Атлант“ била је својина јукатанског друштва. Беше то нека здепаста, велика и стара лађа, која имађаше непријатан облик каквога ковчега (мртвачког сандука). Ну путовање на њој постало је у толико пријатније, што на њој не беше тако много путника. Па ипак њихов пароброд беше претоварен и од дна лађе до врха не беше слободног простора, те се опажаше нека стешњеност. Сваки се путник, по американски, користио својим лактом, то су радили и наши путници. А дешавало се и то, да међу појединим путницима није постајало неко особито срдачно опћење. Ну то најзад и није било баш нужно за неколико дана путовања, јер ће се прекосутра већ навести па мореуз флоридски.

У том се на, до тада лепом плавом октобарском небу показа нека бразда паре, која се виђаше као да лежи на води далеко тамо на западу, где је сунце имало заћи. Боја те бразде изгледаше веома чудновата, изгледаше као неки жућкасти ћилибар. Она опомињаше на прашину; тако беша разређена и провидна. Капетан лађе гледаше тамо ка тој бразди, корманош и матрози такође окреташе своје погледе на ту страну. Сунце утону у ту маглу, која постајаше све већа и већа и обоји је бакарно [138] црвеном бојом. У бакарно-црвеној боји бљешташе и море, бакарно-црвена беше и лађа са свиме, што беше тамо амо по њој, као да све то беше озарено неким чудноватим бљеском бенгалске ватре. Ово особито осветлење било би врло лепо и интересно, да тамна слутња нека није помутила ову величанствену природну појаву.

Бер опази, да се неприметном брзином снесе у доње просторије лађе све што стајаше на крову њеном: столице, клупе, столови. Све што стајаше лабаво повезаше чврсто и притегоше, па шта више и оно платно с крова лађе, не само да савише већ га и сасвим скинуше. Одмах за тим, на читав сахат раније, зазвони звонце за вечеру. Све то даде доста материјала путницима, да размишљају. Бер се дубоко беше замислио, Аранка сеђаше крај њега јако узбуђена. Свакоме беше јасно, да се толике предохране не чине због какве маленкости. Предстојала је нека ужасна бура. У исто време и сама лађа промени свој ток и са јаким грејањем и струјањем казана упути се према ветру, у место да иде у правцу ка сунчевом изласку.

Капетан и оба морнарска официра не видеше се при јелу, а празна места њихова изгледаху врло страховито. И сви путници већ беху добили [139] уверење, да лађи нешто прети и да се вожња не може сада онако непрекидно наставити, као што до сада изгледаше.

Вечера иђаше брже но обично. Људи јеђаху своје бифтеке ћутке и забринуто. Лупање машина, које сада радише највећом снагом, представљаше сада не тако уобичајену музику при овој суморној трпези.

Од једаред се чу реч „циклон“, а то је значило да се приближава оркан, који се у овим пределима каткад у часу појави и опустошава све на шта наиђе. Тај оркан, као каква колосална вртуна просеца један део морске површине. Поред тога Бер је добро знао да се у таквом случају гледа, да се употреби сва могућа сила и напон коју угаљ и водена пара могу развити и коју лађа највише може издржати, те да се отклони из домашаја овог опустошавајућег ветра. Поред свеколике зебње, путници се тешише тиме, што лађа беше доста удаљена од обале, што немађаше у близини спрудова и острва на овоме степену географске ширине. До групе бахамских острва, ка којима је лађа бродила требало је још пуних 16 часова непрекидне пловидбе, а отуда долажаше и сама ова бура.

[140]

На супрот томе чу се жив разговор међу путницима, да ваља лађу извући из центра циклона, а ако се то не успе, онда ће је грдне водене чеврнтије повући у унутрашњост и прекрити је таласима, који се као куће дизаху по оном узбурканом мору. У том случају, од лађе неби могли наћи ни једне даске: сва би растурена била. То свакако не беше баш пријатна околност за оне који се налазаше око појединих машинерија. Уз то још настаде и ноћ, ноћ густа као тесто, страховита, тајанствена ноћ.

Посуђе од јела беше однесено, путници се налазише затворени у тесној сали пароброда. Ваздух постајаше све несноснији; јер сви отвори беху затворени, а лампе, које ту беху обешене, простираше неку слабу, несигурну светлост по овом простору, који препуњен беше људима, а то још већма повећаваше запару и задах онај.

Да би положај учинио још већма непријатнијим, уђе капетан у ту салу и саопшти: да се приближава циклон, коме ће сви они с помоћу Божјом изаћи на сусрет и издржати га, да се путници повуку у своје кабине за спавање, где ће ипак обучени лежати, а поменуо им је и важну предохрану у таким приликама, да сваки свој новац, своје напире и [141] друге ствари од вредности, које нису много тешке, мете подасе и чува.

То свакако није мирисало на утеху. Сала се брзо испразни, сваки је журио у своју кабину, и у првим тренуцима чуло се само журно отварање и затварање ручних кофера и путничких чантрица. За то време тресло се подножје лађе од неуморног обртања крме, од знатног убацивања угља у ложионицу и отварање и затварање паробродских врата.

Још се ништа не беше чуло о бури, а лађа лебђаше јаче услед свога кретања и јаснога просецања водених таласа. На кров није смео нико излазити, седети пак у трапезарији на тврдим столицама и клупама, било је непрактично. Ништа се није могло видети, те је изгледало као најпаметније лећи на постељу и ту очекивати шта ће од свега тога бити.

Тако је сваки урадио.

Тако урадише и Бер и Аранка, те легоше једно поред другог на висећим креветима у оној узаној кабини, коју су имали на расположењу.

И он и она у своме животу истина су каткад имали тако затегнуте тренутке неизвесности, али овај затвор у овом узаном простору при овако нечистом ваздуху и јецању, стењању [142] и молитвама, који их обавијаше са свих страна, остао је неизгладим на сва времена.

Тако прође један сахат — и још један најзад се обелодани. Настаде паклена игра. Држаше свакога тренутка, да се лађа преврнула; надчовечне силе морале су се употребити да се човек чврсто одржи на својој постељи. Милијони гласова, који се иначе никада нису чули, бучаше, јаукаше, запомагаше, беснише. Поред тога овда онда чуло се треперење, као плачни звук паробродског звона, чегртање, звекетање ланаца, ломљава и окршај изнад и испод њих. После тога окршај попусти, и ако се лађа још као пијана лелујала горе доле, овамо и онамо, застајкивала, окретала, тресла и тонула.

Постепено настаде и кретање машинерија и све дану душом. Сваки је осетио, да је грдна опасност савладана и да је најтежа неприлика отклоњена.

Беров сахат показивао је 2 сата по поноћи. Путници напустише своја лежишта. На спавање нико није ни мислио. Веселим и разведреним лицем јурну све, што је трчати могло, у трпезарију. Тамо одврнуше лампе јаче и сваки оеђаше ишчекујући да се ускоро појави капетан и да објасни о положају овога догађаја и о стању лађе.

[143]

Вода се беше тако умирила, да је лађа опет наставила своје нормално нихање, које причињаваху велики океански таласи. Капетан је ваљда успео, да срећним маневрисањем и јаким машинама, које могаше оваки пароброд да издржи, измакне тако далеко од вртуне, да је лађа била захваћена само ободом циклона. То је право савршенство морнарске вештине и огромна срећа — али зашто капетан не силази доле, да их извести о успеху и да их ослободи овога затвора?

Путници се почеше опет узнемиривати, куцаше у врата и захтеваше да се отворе. Па ипак се нико не појави да задовољи оправдане жеље њихове. На крову владаше тајанствена тишина, чуо се само неки чудновати шум, неко страховито праскање и неко особито зујање, које није могло долазити ни од ветра ни од воде. Сад чуше да раде шмркови, чију је радњу пратило силно шуштање.

Сад је већ и стрпљење путника превршило.

Затворена врата брзо прскоше — чу се јасан страховит узвик. У место свежег ваздуха у ове просторије уђе загушљив дим. Они, који беху испод степеница беху осветљени неким црвенкастим сјајем.

Све се тискаше на више.

[144]

Сад више не беше никаква сумња, лађа је горела, из отвора на предњем делу дизала се пара и зара. Дебели млазеви воде изливали се тамо, али чудновато беше, да водена пара не извираше из овог отвора, већ силно допираше са стране машинерија, из једног прозорског отвора готово у средини лађе. Из тога се јасно видело, да је пожар захватио много већи простор, те се није ни могло мислити на угушивање ватре.

Та жалосна истина муњевитом брзином прође кроз све путнике; јер искуљала гомила света стајаше пред тим двоструким, сјајним стубом дима преплашена, укочена, нема.

Овим тренутком користио се капетан, те од шмркова приђе путницима. Изгледаше блед као мртвац, гологлав, а мокра коса замршено је висила низ лице.

- Џентлмени! отпоче он, глас му је дрхтао, а дисао је врло тешко. У предње оделење где смо натоварили робу, морала је пасти нека лампа и то поодавна. То оделење гори и ми имамо мало наде, да ћемо моћи постати господари ватре. Па ипак ја верујем, да ћемо моћи одржати лађу до сванућа. Ми нисмо тако далеко од правца за Хајити, те ћемо у скоро срести друге лађе. Ваше пртљаге, џентлемени, [...] [147] морате изгубити; јер се више не може отићи у магацин. Ватра се морала појавити још пре неколико часова; ми је нисмо приметили, јер сву пажњу бесмо управили на то да лађу ослободимо од циклона. Ја вас молим сада, џентлмени, да се помирите са овим, да се стишате и да ми помогнете. Ко хоће да ради на шмрковима, те да уморне раденике одмени, учиниће велику доброту. Остале молим, да се повуку на задњи крај лађе. Пре сванућа, милостивом Божјом помоћу, ватра још неће моћи допрети до тога краја.

Док је капетан изговарао ове речи, међу путницима владала је гробна тишина. Доста је, што су га страховито пратила шкрипања шмркова, зујање и хука пожара, цврчање и шиштање воде, која га је гасила. Бер се осећао сувише слаб за помоћ на шмрковима, те се са Аранком и већином путника повукоше на задњи кров лађе.

Машине су престале радити, ваљда с тога, да умање промају ваздуха. Брод се сам креташе. Сада први пут после осам дана не осетише под својим ногама обичну лупњаву, дрмускње, које је некад казивало, да лађа иде својим путем.

Утисак тај беше посве жалостан, мучан. Изгледаше да је брод изгубио своју душу, [148] као да је умр’о, као лешина, која је лебдила по води.

Међу путницима, није се водио никакав разговор. Сваки размишљаше о страховитој збиљи положаја и сви укочени очекиваше појаву дана. Али од ње пак беху још много удаљени. Тек је било 3 сата по поноћи, а у октобарским данима се не рађа сунце пре 6 сати. Око њих беше густа ноћ, на небу се није видела ни једна звезда, само лађа букташе страховито. Она осветљаваше у наоколо за стотину корака, а према тој светлости видело се црно море са црвенкастим врховима пене, што све изгледаше као да кључа густи и црни пекмез.

Има већ пола сата, како изгледаше, да је ватра умирена. Неколики путници спушташе конопцима празне ведрице у воду, извлачише их и просипаше воду у оне отворе, где се свршаваху млазеви воде од шмркова. Изгледаше као да су уједињене снаге у неколико притесниле ватру. То све пак, уливало је свима мало наде.

Одједаред тамо на предњој страни захори се неки страшан окршај. Лађа се тресла у доњим деловима својим. Отуда покуља грдан један [149] облак паре, шикљаху оздо пламенови, искре, жар! Водена пара што се при гашењу развијала доле, а која није могла наћи слободног излаза, јаким својим напоном пробила је кроз кров на једном месту. Многи путници, који радише тамо на шмрковима платише главом и тиме завршише своје путовање за навек. Као крв црвени пламенови са кишом варница лизаху лађу, а густи црни димови, не спречени ни каквим препрекама, дизаху се као куле до онога ноћнога неба, ваљаше се, струјаше и распростираше неку загушљиву и несношљиву врућину. Трагичан призор владаше на овој горећој лађи и усталасаном мору оном!

Беше дакле јасно, да је пожар на лађи напредовао џиновским корацима и да се ширио на све стране. Од шмркова више није ни могло бити помена, јер вода коју они штрцаше чињаше ствар само опаснијом. Поред тога ватра изазва и свој нарочити ветар, који јачаше правом демонском силом. Кад то поче отимати маха, капетан лађе нареди, да се одреше сви чамци, који су се налазили на лађи, да се спусте у воду, те да се путници скидају с лађе и одвоје од беснила ватре, која се баш тада разбукта највећом силином. Врисак путника страховито [150] је проламао паклену тишину ноћи оне. Али се и он губио без одзива!

Осам чамаца скотрљаше се на ниже. Избацише из њих буриће са пијаћом водом, бацише пуне вреће хлеба, меса и воћа, што све беше спремљено за исхрану путника. Престрављени путници, неком грозничавом журбом спуштаху се низ оне степенице и конопце. Све је журило ка чамцима. Неки већ беху заузели места у њима; бише спашени од пропасти. Од једаред доле код чамаца чу се страшна писка: два чамца, још не напуњена, изврнуше се у воду од силног тискања људи, који тражише спаса. Тамо сада постадоше страховите сцене. Јачи употребљаваше слабије као ослонце своје, да би се подигли. Они се борише противу њих у самртним мукама. И сами матрози гледаше да осигурају себи места у чамцима; претње капетанове и обадва морнарска официра, не помогоше ништа. Свака дисциплина беше изгубљена. Прави окршај беше доле. Тискало се низ степеница и ужета препирало се, тукло се, долазило је до ножева и револвера.

Гомила та понесе собом и Аранку и пратиоца Атахалпа. Они беху са свих страна притешњени. Бер беше одвојен од њих, залуд се тискао да продре до њих, залуд молбе и преклињања [151] у овим тренутцима, где сваки гледа да спасе своју главу, где су поједини животи имали рока још само неколико секунада.

— Бере! хајде за нама! довикну му Аранка.

— Ево журим, али је не могуће пробити се кроз ове очајничке гомиле света. Станите доле, о вашем спасењу ја ћу се старати.

— Не могуће је стати, довикивала је Аранка, гомила се тако јако тиска, да нам ноге и не допиру до дасака, носе нас. Хајде ти само за нама, Атахалп је са мном!

— Атахалпе! викну му Бер, пази на Аранку и чувај је, уђите у који чамац, ја ћу вас наћи.

— Не брините, господине, ја сам вешт своме занату. Хајдете ви само за нама.

— Ево тискам се и ја, али без успеха. Аранка, ослони се на Атахалпа!... Атахалпе, пази на Аранку, аманет ти је!

— Хајде, Бере!.... Не брините се, господине! чу се као један глас, оздо са дна оне гомиле.

Бер још беше на крову, за неколико корака само померен са свога места, на коме је мало пре био.

Ужасан тренутак беше то; у наоколо је још непрестано хучало море, испод њега лађа [152] букташе у пламену, а на њој људска „борба за опстанак индивидуа“ развијаше се у својој најстраховитијој форми. Он беше одвојен од Аранке, коју светина одведе на ниже.

Он се не могаше користити оним, и иначе несигурним ужетима и чамцима, већ се реши да потражи спасења својом сопственом песницом.

Справе за пливање не беше на лађи. Он зграби један конопац са патоса, подиже једну од лакших клупа, које беху намештене на крову за путнике, баци је у море, да би се на њој могао задржати, док помоћ не дође.

По том испусти један топли, усрдни уздах и скочи на ту страну. Скок је испао срећно. Он уседе на ту даску.

Клупа га је носила. Он се наскоро осети толико присебан, да сам себе привеже и учврсти на тој дасци, како би се без муке и напора одржавао на води, те како би га струја могла носити даље.

О чамцима више ништа није ни чуо, нити их је видео. Морска струја терала га је прилично брзо од лађе, коју беше пожар захватио. Али још за дуго пламенови и ватрена заре означаваше место, где је лебдио изгубљени пароброд „Атлант“. За тим се утули зара, а њега [153] обухвати ноћ, хладна, тиха тајанствена и ужасна ноћ.

Неко доба осети, да му је хладно. Он извуче из свога унутрашњега џепа једну флашицу рума, које је са неколико плочица чоколаде узео из путничке торбе и понео из предострожности. Напи се мало рума, а по том јеђаше ону чоколаду.

Сада га опет спопаде јак дремеж противу кога се узалудно борио. Он дремаше, али се непрестано отимао да не заспи, јер је добро знао, да му је спасење зависило од тога, да се не одвоји од даске, која га је носила собом.

Срећом, море сада беше мирније, а и он најзад спази на истоку, прве, бледе претече жељно очекиваног прозорја.

Дремеж и помисао на Аранку, о којој ништа не знађаше, мењали су се у глави и на лицу његовом. Изнуреност од ноћашњих напада савладала га је. Он беше за један тренутак заспао. Од једаред удари о нешто и то га пробуди. Он га шчепа: то беше конопац, а у истом тренутку удари раменима у нешто чврсто, као у какав зид. Пружи руке на ту страну: тај зид се колебао, па је вукао за собом. Брзо се ухвати за конопац, и подиже се на више.

[154]

Сада већ не беше тако мрачно и он опази изнад себе неку зелену површину трупине некога пароброда. Он прикупи све силе, које је могао да прекине уже, којим се беше везао за ону даску, те се стаде пужати уз овај конопац горе. То беше за њега сумњива борба, јер конопац, за који се он беше ухватио висио је поред самога зида лађе и гњечаше му прсте, ногама пак својим једва се могао одупирати о глатку лубину лађе, па се и оне клизаше. Најјаче запомагање његово беше без успеха. На лађи беше све мирно. Не показиваше се ни најмањи траг нечега што би могло послужити за спасење.

Најзад му испаде за руком, да највећим напрезањем увуче конопац између својих колена и сад је могао брже ићи на више. После великих напора руке му дохватише обод лађе, и кроз неколико тренутака он својим ногама стајаше на даскама лађиног крова.

Горе се све окретало око њега, глава га је болела, он дисаше тешко од умора. Ноге му стадоше посртати, руке дрхтати, те се мораде придржати мало, да се не би омакао. Он беше неспособан да мисли, да разбира — мисли му беху побркане, осети да се скљусио на кров те лађе. Знао је само, да је лежао у неком [155] џиновском склоништу и да се колебао непрестано у некој тајанственој, надземаљској светлости тамо-амо.

Његов сан прекиде неки фини звучни тон пред његовим ушима, а осећаше неко особито гуркање око браде и неко голицање по носу. Он отвори очи и престрави се. Нешто бело стајаше пред њим, нешто меко клизило је поред његових образа, нешто непојамно, тихо, гуркаше се око њега — он се мало по мало разведри и сада гледаше у зелене; нежно сјајне очи једне мачке.

Никада у своме животу до тада није скочио онако нагло, као у томе тренутку. Збуњено разгледаше око себе, да види где је. Дан већ беше настао у велико. Из мора се дизаху нежни, ружичасти зраци сунчеви и осветљиваше кров ове лађе са три катарке, што све беше ужасно оронуло, напуштено, покрхано.

Брод беше у неколико разлупан, растурен, катарке преломљене, конопци искидани; цела трупина лађа стајаше косо на води, тако, да се с великом муком могло ићи по крову.

Лађа изгледаше потпуно пуста. Није се видела ни једна човечија душа, само се мачка ласкаво гуркала око његових ногу. Сада му већ беше са свим јасно, да се налази на остацима, потпуно напуштеног брода, који, ко зна колико [156] ће се можда још тако вући по океану. Тада му паде на памет, вако је некада читао, да оваки остаци бродолома често пута лутају по читаве месеце тамо амо по океанским валовима, и да су по каткад врло опасни по све друге лађе, на које при своме лутању случајно наиђу.

Овај проналазак није Бера тако особито обрадовао. Тиме је он само своју даску заменио знатно већим бродом. Овај пак брод беше управо сумњивији, јер ће га исвесно све лађе, које га само опазе на западу, избегавати као каквог болесника од колере. На тај начин мораће дакле, можда, по неколико месеци тако лутати на води, док га какав слепи случај не отера уз неку обалу, на којој такође неће бити нигде живе душе, или докле се о какав спруд не распадне. Није био на чисто, да ли треба да благодари судбини, која га доведе ту на тај брод или да је проклиње. Не знађаше ни да ли има какве хране на тој олупини. Мачка се беше добро угојила; али он свакако мишеве не сматраше за своје омиљено јело.

Погледа право на море. Небо беше ведро, па ипак се и у најдаљем хоризонту видела само вода, свод небесни, нигде једрила, нигде паре, нигде острва нигде стене какве.

[157]

После овога реши се, да отпочне испитивање по тој олупини. Прво што је имао тражити, био је магацин. Он се јамачно мора налазити у задњим просторијама лађе, тако се бар обично налази код лађа. Ради тога он сиђе у тако звану собу за послугу, отвори једна врата и уђе у стовариште. Ту беше грдна гомила кутија чаја, што свакако беше главни материјал, којим лађа, ваљада беше натоварена. Све беше овамо онамо растурено, развашарено.

Требало је бити нарочито вешт, те да се пређе преко овог брега од кутија. Кад је и ту препреку савладао, наиђе на растурену гомилу плеханих кутија, на којима етикета казиваше, да се у њима налази кондезовано млеко. Идући тако за овим траговима, наиђе и на трапезарију. У њој беху полупани судови, пуни морнарског пексимита. Мало по даље наиђе на гомиле кутија са разним конзервама, на којима стајаху етикете: бифтек, поврће, сардине, грашак и једно велико, емаљирано гвоздено буре, у коме до половине беше преостала пијаћа вода. То га је у неколико тешило, јер је видео, да неће скапати од глади.

За тим отвори једну кутију са бифтеком. У њој беше готово, врло укусно печење, те тако утоли своју глад. У једном још дубљем [158] простору нађе он отворене сандуке у којима беше још пријатније изненађење. У њима беху спаковане, дупке стојеће, флаше вина и американскога пива.

Бер се окрепи са неколико гутљаја пива, па по том опет оде натраг на кров, и уђе у капетанову кајиту.

Ту се осећаше некакав чудноват мирис, некакав одвратан задах од слаткиша, мирисаше на хлор, на болницу! На једној софи за одмарање сеђаше један човек блед као смрт, испијен, са накострешеном седом косом. Он посматраше Бера укоченим погледом, у коме се невиђаше никакав израз, па подиже према Беру стегнуту песницу.

— Шта ли је оно?! уплашено помисли Бер у себи. Да ли је то какав вампир?.. Је ли ово живо или мртво биће?

У том се песница малаксаво спусти на ниже и страшне се очи његове затворише.

— Човек је дакле жив! полугласно проговори Бер.

За тим пође к њему и ослови га. Човек ћуташе. Бер му говораше немачки, француски енглески, шпањолски. Не беше никаквог одговора. Очи му осташе затворене, груди му се надимаше и спушташе дршћући. Бер се опет [159] осмели, приђе му ближе и додирну чело тога човека. Оно беше суво и у највећој ватри. Тај човек, по оделу своме изгледаше, као да мора бити капетан те лађе. Он беше дакле болестан, јако болестан. Имао је грозницу. Јако укочен израз лица, у неколико надувен нос, беху знаци — које је Бер добро познавао — да је тај човек имао тифус.

Њега прође нека језа. Из споредне одаје, која беше одмах до ове капетанове спаваће собе, чу се неки особити, тајанствени тон, као неко стењаше, уздисање. Из те одаје искочи, као истерана, она мачка. Тај звук нису могла врата да начине. Он пође у ту одају и спази једну постељу, лепу и чисту, на јастуку се видео прамен разбарушене, као злато жуте косе, а кроз ту косу вирило је једно бело, самртничко лице једне женске.

Дисање му престаде, срце му силно куцаше, као да ће му искочити из груди. Ту застаде неколико тренутака, док није толико дошао к себи, да могаше поћи напред.

Лагано приступи лежишту и посматраше је у укочене, без израза очи, као и капетанове. Чинило му се, као да те очи беху управљене на њега, страшне и готово као да беше луда. То не беше никаква обмана. Кад је пошао корак [160] напред, пратио га је страшан изглед болеснице, која свакако опет лежаше од тифуса.

На једној дасци поред главе болеснице беше нека дрвена чинија. У њој стајаше једна флашица, преко које беше замотано неко парче платна, које изгледаше као да је облога са главе. На једној страни постеље беху једна на другу наслагане неколике дашчице, као подупирачи, како би се с те стране издигао кревет, који би стрмо стајао без њих, због искривљеног положаја саме лађе.

Бер испитиваше ту собу једнако. У једном крају видео је где је прикована између кревета и стола једна велика гвоздена чинија, код које се на горњем ободу беше свуда ухватила кора кристала соли, док је на дну било још мало воде.

Он подиже ону облогу: она беше сува. Из тога закључи, да у тој чинији, већ од неколико дана није облога никако квашена. Пошто је капетан био обучен, а жена та беше у спаваћем оделу, закључи даље, да се с почетка морао око ње бринути сам капетан, и да је њега болест ухватила тек доцније, после тога.

Можда то беше жена, ма да изгледаше веома млада појава, и да је била болесна још пре, но што је лађа пропала, те тако и није могла бити спасена. Капетан пак није могао [161] напустити ову сиротицу, која је више могла личити на његову кћер, него жену.

Тако му, на основу свих ових разних података, беше у неколико објашњен положај саме ствари. Свакако му те ствари не беху тако пријатне и забавне. Два јако тифусна болесника на једној олупини пароброда, који се креташе без циља и правца по оној пучини, без свеже воде и без икакве помоћи, то наравно да беше тешка и мучна ситуација.

Он оде на кров лађе, баци ведрицу у море и однесе је, не без великих тешкоћа, у спаваћу собу. Покваси ону облогу, па је намести болесници на главу. Она се трже мало покрену своју главу и посматраше га онако исто као и пре јако укочено, страшно. Усне њене изгледаше му сасвим исушене, те он оде у магацин, отвори једну кутију са млеком, раствори ону жилаву масу у лошој пијаћој води, и оде уз степенице горе држећи пажљиво свој суд, у капетанову собу и сипа мало у уста болесници од овога млека. После дужих напора, она најзад поче гутати. Затим оде капетану. Он још једнако сеђаше онако укочен. Бер га положи да легне, па онда покуша, да и њему тако исто утури мај млека. Капетан није гутао. Тренутно отвори [162] очи, избаци му суд с млеком из руку, и опет се с напором диже и седе и том приликом промумла неке рапаве, крештеће гласове, на које се из споредне собе чу одговор као неко тихо уздисање и потмуо, страховит глас.

Бер се уплаши и згрози од тога, те се брзо уз степенице успења на кров, на свеж ваздух. Тамо седе на патос и гледаше у оно мирно, бљештеће и светло море. Тамо све беше весело, живо трештећа, пријатна ведрина неба и мора, а доле страховита замка између живота и смрти два човечија живота; везана оборена опасном везом страшне болести. И ту је он требао да помогне, он који се и сам једва спасао са пропале лађо, без икаквог знања и разумевања науке о лечењу и врх свега тога да им помогне својим слабим силама...

Бер дакле имађаше људско друштво на овој олупини.... али какво је оно! да ли су то још жива бића?

У том му пријатељски приђе мачка он је узе и притиште њену белу главу уз своје образе. По том опет гледаше на оно дебело море. Златни зраци сунчеви и живахно играње морских таласа истицали се погледу његовом [163] Само нигде не беше никаква трага од онога што би могло опомињати да има људи.

— Докле ли ћу блудити овде на овој трупини паробродској, докле ли ће ме морити ова гробна неизвесност, докле ли ћу крстарити овако са овим двема самртницама? мишљаше Бер у себи. Док год дишу, ја ћу их морати неговати, то ми дужност човечанска и хришћанска налаже. Ту ћу дужност испуњавати верно и свим својим силама, које још имам на расположењу!

Та га је помисао стишала и охрабрила. Он се понова оснажи, подиже се и сиђе опет у капетанову кајуту. Тамо промени облогу на глави младе личности, па потражи неко платно, којим би таку исту слабу помоћ учинио и самоме капетану. Лутајући тако наиђе на један орман са рубљем, те тамо нађе шта му је требало. За тим опет раствори млека и усу мало болесници у уста. Он је сад имао да издржи опет велике напоре, да капетану, који лежаше на софи, потпуно непокретан, дода мало хране, јер чврсто и стегнуто држаше овоје зубе и вилице. Сви Берови напори остадоше узалудни, он не беше у стању да отвори уста болеснику.

У чему је и сам осећао тешку оскудицу [164] беше у томе, што немађаше свеже воде. Он се у сред свих мука и неприлика досети, те удеси неку направу, којом би могао да скупља кишницу. За тим начини неку заставу од једног црвеног чаршава, па је привеза за један део катарке, коју је ради тога исправио.

Кад је и то свршио, опет се упути у лађу, да настави испитивања по њој. Сада се беше решио да је испита свуда, до најмањих ситница, да завири у сваки кутић, до који само могао прићи.

Ну он се у брзо врати са свога путовања. Више немаше шта тако много, што би се дало још испитивати; јер цео доњи простор лађе беше пун водом. Сад му беше посао, да спреми за себе лежиште. Ради тога он уђе у собу за млађе и тамо нађе један кревет, који беше преврнут. Он га исправи и намести. За тим оправи кујну и на огњишту, које беше забатељено, наложи ватру, те се тако опет кроз преломљен димњак поче пушити дим, који, ко зна од кад се ту није вио.

У једном углу капетанове собе Бер нађе једну медицинску помоћну књигу за оне који раде стално на лађама. Чим узе ту књигу и хтеде да је отвори, она се сама отвори и та страна беше доста прљава, видело се одмах [165] да је чешће читана. На тој страни био је наслов „тифус“. Капетан је јамачно употребљавао те прописе.

У недостатку лекара, препоручивало се да се болеснику даје разблажена хлорна вода, даље хинин, јака чорба, вина — ово у кашици од чаја — четири пута дневно у једнаком размаку часова. Поред тога се нарочито препоручивало да се тело, а нарочито глава брижљиво хладе.

У једном сандучету са много преграда, у коме је била апотека, он нађе једну велику флашу хлорне воде, приличну порцију хинина у једној порцеланској кутији, на спреми лекарије према своме врло бледом сећању, које му је још заостало, кад му је сестра једном била оболела од тифуса. У једној флаши изнад болесничке постеље нађе извесну количину хлорне воде, чија му је концентрација служила за мустру.

Он насу болесници мало лекарије у уста. Капетан само лежаше као грчем укочен и не хтеде ништа узети. Од конзервисаног печења Бер начини јаку чорбу и тим пословима беше толико заузет, да га је ноћ изненадила пре но што је на њу и мислио.

Свршивши све те послове Бер се најзад и сам смири. Мачка скочи на његову постељу [166] и сави се ту у клупче предући. Он јој није кратио то задовољство и спаваше изнурен од разноликих и тешких послова, као и од разних догађаја које је преживео тога дана. Око поноћи пробуди га мачка, која се беше узнемирила ловећи мишеве. Он је остави тамо па оде на кров да обиђе болеснике.

Обоје нађе у непромењеном стању. Капетан са затвореним очима, дисаше тешко.

Девојка укоченим погледом посматраше светлост једнога фењера, што га Бер беше упалио и наместио на сто, који беше према постељи. Чим је Бер ступио на светлост, учини му се као да се на њега управи њен поглед опет страшан и неповерљив. Он се опет мало упрепасти. Кроз цело тело прође нека хладна језа. Па ипак он промени облогу на глави и болеснице, даде јој лекарије, вина и млека у једнакој количини, па се брзо уклони из спаваће собо.

Чим је изашао, пред њим се одједаред створи капетан, велики као џин беше се мало испрсијо а очи му сијаху некаквим чудноватим сјајем, налик на бесомучност. Бер одскочи назад. Колена му клецаше. Од страха не могаше дисати; мораде се мало придржати, да се неби стропоштао.

[167]

— Песто, ниткове! кречаше он, по том га шчепа својом мршавом руком за врат. Бер лабаво и млитаво опусти своје руке на ниже, опет их подиже и брањаше се противу ове напасти. Ну ово чудовиште и не хајаше за то, већ га чврсто притеже уз своје тело, тако да су му све кости почеле пуцати. Поред свега тога, он носаше Бера неком надчовечном силом уз степенице на кров.

Од страха и изненађења Бер беше као сакат, бранити се није више смео, није ни могао. На најгорњој степеници чудовиште се стропошта, те Беру испаде за руком да се ослободи ових демонских веза и стезања. Ослободивши се, Бер га одгурну до најдоње степенице и покуша да затвори врата од кајуте. То не беше могућно. Оквир беше померен. Међу тим се и овај горопадник беше подигао и гвозденом песницом беше шчепао Бера за руку.

— Убица.... убица! Кречао је он, приближавајући своје лице сасвим до Беровог.

При јакој сјајности звезда на ведром небу Бер је могао опазити сваку црту на лицу његову. Он имађаше израз каквог разјареног тигра. Очи му сијаше неком непојамном ватром која изгледаше да се код овог помамника нарочито ноћу јавља.

[168]

Бер силно, а тренутно повуче своју руку ослободи се капетана и потрча ка своме лежишту. Капетан иђаше за њим. Од једаред капетан стаде и Бер спази према нејасној светлости, како обе руке диже у вис. Потом стропошта доле и тако издужен лежаше онесвешћен на патосу.

Бер беше тако изнурен и малаксао, да је неколико тренутака морао седети. Капетан се беше ни мрднуо није. Бер потрча у спаваћу собу болеснице, диже фењер и управи његову светлост у лице овога несрећника, који ту спаваше. На велико своје изненађење, он види да болесник беше миран и непомичан. Очи беху затворене. Дисање се није опажало. Чело му беше хладно, а рука његова, кад је подиже и пусти, млитаво и тешко паде ниже.

Видевши у чему је свар, Бер врати фењер на своје место, промени опет облогу, на болесници. За тим узе један чаршав са капетанове софе, оде опет на кров и баци тај чаршав преко непокретног тела капетановог, је то вршио тако брзо, да није ни мислио на то шта ради.

Пошто га је прошло грозничаво узбуђење и он се мало стишао, размишљао је о овоме [169] догађају, седећи на једној греди. Свуда око њега беше мукла ноћ и страховито клокотање таласа, што удараше о олупину и њене шупљине. Страшна је изгледала та ноћ. Он даље и непрестано размишљаше о оној болесници у кајути, о томе човеку који ту лежаше непомичан, размишљао је о свим приликама и неприликама свога тешкога положаја, а најтеже му падаше неизвесност о томе да ли је тај човек доле умро, или је био у каквој јакој несвестици?

— Ако он опет дође к себи, размишљаше Бер, можда ћу имати посла са каквим лудаком, бесомучником, можда овај човек није при својој свести.... можда је то наступ услед јаке изнурености од грознице?.... Да ли ће му се ти наступи обнављати и хоћу ли се ја тада опет овако рвати са њим.... овде на овом напуштеном месту.... овде, по иначе врло узаном простору што је још заостао од лађе? О, то ће бити нешто страшно, нешто грозно, што се никако неће моћи издржати!

— У каквим односима може сад капетан стајати према оној болесници? Да ли му је то жена, кћи?... За што ми је он претио, зашто ме назва убицом? Да није то учинио [170] у наступу лудила.... али од куда сам му ја дао права да тако што мисли?

Такве се мисли ројише у глави Беровој притискујући срце његово.

— Да ли ће бити паметно, мишљаше он даље, или да ли би то била велика саможивост кад бих сад узео тога човека и бацио га у воду? Можда би то било велика доброта за њега, а срећа за мене.

Он се уплаши нагло, мачка чудноватим маукањем скочи на његово крило и предући по обичају склупча се. То га трже из његовог меланхоличног и замишљеног положаја. Баци још један плашљиви поглед на онога, што још онесвешћен лежаше ту на крову, па оде у своју кајуту.

Залуд се је претурао на својој постељи, али од сна не беше ни трага. У његовој машти јављале се хиљаде страшних слика и мисли.

— На који је начин лађа могла доћи до овакога положаја? мишљаше Бер. За што напустише свота капетана његови морнари? Која је оно женска појава тамо?!

Размишљајући тако дође до закључка, да све то мора стајати у бродарској књизи. Али сад беше тешко погодити, где ће бити та књига.

[171]

— Нема сумње, да ће она ипак бити у капетановој кајути. Употребићу сад ову прилику, да разјасним себи све ове тајанствености, ко зна, да ли ће им се јавити друга каква згодна прилика?!

Тек што је после грозничавог размишљања дошао на ову мисао, одмах скочи са постеље и нечујним корацима оде брзо на кров.

Један поглед на обнесвешћеног капетана увери га, да је чаршав, којим је овај несрећник био покривен, остао у онаком истом стању као и пре, дакле да се још не беше ни померио. Провуче се лагано мимо њега и после неколико тренутака већ беше у капетановој кајути.

Узе фењер из болесничине собе и претресаше сваки кутић, отварао је сваки замотуљак, али нигде не нађе ни трага од бродарске књиге. Сада оде у собу, где је била болесница. Чим је са фењером ступио у ту собу, паде зрак светлости на женино лице, које беше окренула вратима. Укочене очи њене страховите и без израза беху управљене на њега, а чудноват и загонетан поглед њен лебдио је у некој тајанственој зебњи.

Бер стеже срце своје престрављен, па фењером даље осветљаваше поједине кутке.

[172]

У том чу, како болесница тешко уздану иза њега, он се стресе на то, али се не окрете. Оставивши фењер на под, промени јој облогу на глави, а од страха не смеде ни погледати у њу. По том опет продужи претресање.

Мали један еленгантан орманчић паде му очи; на њему је вирио кључ, он га окрете и гвоздена вратаоца се отворише. У орманчићу беше само једна блехана кутија. Бер је извуче. Отрча са њом у капетанову кајуту, мету је на сто и отвори. Поглед му непрестано беше управљен ка спољним вратима што беше врло тежак положај за Бера.

Прво, што му је дошло у руке, беше бродарска књига. Она беше скоро сва испуњена, што је свакако значило, да је капетан дуго година путовао. Бер је прелиста до краја и најзад нађе најновије забелешке.

Бродарска књига ова беше вођена врло марљиво и чисто. Најновији запис гласио је:

„Колумбија“ је пошла па пут 15. септембра из Њујорка; правац путовања за Хамбург. Нова послуга узета од поквареног брода „Нептуна“, дванаест раденика и корманош. Материјал [173] преноса је теј и дуван. На лађи је пошло пет путника:

Dr медицине Ото Нормак из Хамбуга;

Карло Рустер, трговачки агенат из Либека;

Мартин Швегер, живописац из Берлина;

Фридрих Телке, морнар из Штетина; сви путују са половином путничке цене; и Госпођица Амалија Бертолдина из Бостона“.

Према потпису у тој књизи, капетан „Колумбије“ зваше се Стетон. По овоме, дакле болесница није била ни његова жена, ни ћерка. На тој забелешци је стајало даље:

«16. септембра лепо време; пловидба погодна и пријатна».

У том се у тренутку једном чу некакав шум тамо на пољу на крову. Бер одмах затвори књигу и стави се у одбранбени положај. Одмах за тим опет овлада тишина, чу се само неко особито лепршање; јамачно била каква морска тица, примамљена светлошћу [174] фењера, те је и дошла на кров, па је опет одлетела, можда уплашена лупањем при затварању кутије.

Бер читаше даље.

16. септембра добар ветар». За овим је наглашено одређивање географске ширине, цртеж брзине пловљења и пређеног пута до 27. септембра без нарочитих догађаја у том међувремену.

После овога има напомена:

«27. септембра један матроз умр’о од тифуса, лечио га Dr. Нормак; у вече погребен у море.

28. септембра Линда је опасно оболела. Лечи је Dr.

Нормак.

29. септембра: три матроза умр’ла од тифуса. Ноћу бура долазила са запада спрема на броду врло слаба. Два матроза оболела. Лађа пукла; шмрк изломљен. Сувише слабо спакована роба је претоварена. Доктор Норман [175] и два матроза омакли се с лађе. Лађа заузела кос положај, насела; у доњим просторијама три стопе воде; катарке преломљене.

30. септембра, оба оболела радника умр’ла, вечерас спуштени у море. Амалија Бартолдина врло болесна. Нико је не лечи. Ја сам и сам болестан.

31. септембра: „Колумбија је сасвим пропала; тоне. Последња три раденика са корманошем и путницима, напустише „Колумбију“ са чамцем № II. Ја сам врло болестан.... ја, капетан Стенон, врло болестан, врло болестан, врло болестан, трарарарарара..... ”

Тиме је забелешка свршена.... то беше последњи запис у тој књизи. Бера прођоше жмарци.

— Дакле је лађа била тифусно разбојиште, мишљаше он у себи. Да ли ћу још и ја делити овде судбину ових јадника, које пронађох на лађи? Јесам ли се за то овде задржао [176] је ли ме небо на то одредило.... је ли мој живот на то намењен? То би ужасно нешто било.... Сада сам још здрав, те осећам само умор. Док год живим, борићу се овде и помагаћу колико год узмогнем!

Са овим решењем затвори књигу, намести је у кутију и опет је односе у орманчић. По том опет промени облогу на болесници, даде јој лекарије и јаку чорбу и оде у своју кабину.

Сад је пак морао проћи поред капетана. Он још једнако онесвешћен лежаше ту на крову.

— Сутра ће се показати, како стоји ствар са њим. За сада га нећу будити, кад би се он у опште и могао пробудити, мишљаше Бер.

Он се осећаше за сада и сувише уморним, те да би се сада могао рвати са њим. Беше се ипак јако уплашио, тако да је неке речи почео јасно изговарати. Не способан да и даље што год размишља, баци се утрошан на своју постељу

Кад се сутра дан пробудио, сунце је већ високо стајало на небу. У његовој кабини се [177] сасвим видело а море трепташе у најрадоснијој јутарњој светлости. Могло је бити око 9 сати пре подне.

Уставши оде у кујну, која је била одмах до његове кабине, где скува једну јаку порцију теја и поједе уз то скоро половину кутије енглеског двопека (бисквита), од кога је био пронашао око 40 - 50 нетакнутих кутија. Брига и глад беху сада утољени. Осећао се тако јак и снажан, те се надао, да ће капетана моћи сада савладати, ако неби био сувише разјарен, ако је он т. ј. још у животу. Да би га могао видети, Бер оде на кров лађе.

Покривача и капетана не беше тамо! То га доста забрину, па не са малом опрезношћу приступи капетановој соби.

— Ако ме при улазу, мишљаше Бер, капетан свали помоћу каквога скривенога оружја, или ме лупи у главу оном пикслом, што беше на његовом столу? Да ту су чиста посла, види се јасно, зато ћу бити и одвише на опрези.

По том се наоружа једном гвозденом ћускијом, што је беше нашао и сиђе низ степенице у капетанову кајуту. Па и ако је поред свега тога ушао у кабину доста нагло — у њој се неостети никакав потрес. Он као и нечујно уђе унутра.

[178]

Тамо лежаше капетан на софи покривен ћебетом и спаваше мирно и дубоко. Око очију му се виделе чудновате модрице, лице бледо и испијено коса му сада изгледаше већма седа него пре, али онај укочени и искривљени израз лица његовог беше сасвим ишчезао. Ноћ у хладном и свежем ваздуху морала је изазвати кризу, јер тај човек истина изгледаше изможден и сувише окопнио, па ипак не беше апсолутно ни у чему већма болестан, но што је и јуче изгледао.

Бер прође мимо њега у кабину болесничину. Ова лежаше непромењено. Па ипак се опажаше једна мала измена: она беше своју белу, исушену руку повукла под главу и сада јој први пут — од када ју је Бер видео — очи не беху онако укочене. Нешто милији поглед опажаше се на лицу њеном.

Бер узе суд с млеком, који ту стајаше, сипа јој у уста једном обичном кашиком од те течности. Болесница се мало загрцну па ипак гуташе. Очи не отвараше никако, нити пак мењаше свој положај. Он јој даде хинина, испра јој једном мокром марамом лице, при чему она дубоко дисаше, иначе беше са свим ван себе. Свршивши и то, Бер, носећи у руци онај суд с млеком, оде у другу собу.

[179]

Чим је ступио у ту собу спазио је, да капетан сеђаше на софи и посматраше у Бера уплашено, изненађено, зачуђено. Он отвори уста, као да би тобож хтео нешто да проговори, па ипак се сроза у постељу, јамачно савладан слабошћу. Да му што год сипа у уста Бер се не смеде одважити, знајући добро како је пролазио увек до сада у таквим приликама. За то остави према њему на његов сто, велику шољу растворене млечне конзерве и један бокал бургундског вина, па опет оде на кров, попе се на врх кућице за компас и бацаше поглед на све стране света и плавог свода небесног.

Видео је само небо и воду, јасно плаво небо и шумно море, нигде једрила, нигде пароброда, никаквог трага од обале или какве стене!

Трошно и усамљено лупаше ова олупина „Колумбије“ на великим таласима Атланскога океана к југу.

Да би се макар чиме забављао, Бер узе једно од оних великих црвених фењера са „Колумбије“; који су се употребљивали за ноћне сигнале а утврди га изнад оне заставе, коју је сам импровизаторски начинио. За тим сиђи у кујну да спреми ручак, где му [180] је мачка правила врло пријатно друштво. Тамо прокува у једном великом лонцу воде, процеди је кроз нарочиту хартију и очисти хлорним раствором, а за тим спреми чорбу од конзерве грашка, а уз то подгреја и прилично добру порцију печења. Тога бар имађаше доста. Поред тога подкрепи се и једном флашом вина.

Кад је ручао, подне већ беше давно превалило и сад беше већ храбар да смело погледа у очи и капетану и дами. Он је још једнако седео на својој постељи, пружио руку на сто, а главу наслонио на њу. Чим је Бер ушао, капетан подиже главу и посматраше га тамним, намргођеним очима:

— Ко сте ви и како дођосте ви на ову лађу? упита он слабим и промуклим гласом.

— Ја сам једна од жртава бродолома „Атланта“, па сам претпрошле ноћи набасао на ову олупину. Наишав овде на вас реших се да надгледам вас и ову даму, одговори Бер.

Капетан га посматраше једнако неповерљиво оним својим, чудновато тамним очима. За неколико тренутака, он пребледе као крпа, глава му клону и посрну напред на сто. Том приликом преврте се шоља с млеком, просу и испразни.

[181]

Бер га остави, обиђе болесницу, која без икаквих промена лежаше ту, па за тим сиђе у магацин. Тамо опет спреми млека, па једну пуну шољу остави капетану на сто.

По том, размишљаше о томе, како би могао болесници пресвући кревет. При своме истраживању и претресању по тој лађи, био је нашао неколико сасвим нових душека. Он одвоји један од њих и носаше га до степеница капетанове собе, гурну га за тим низ степенице и унесе у собу. Унесавши га, потражи и једно ново ћебе, од којих такође беху неколика неупотребљавана.

Кад се вратио после тога, на један сахат, нашао је на велико своје изненађење, да нови душеци не беху на оном месту, где их он беше стоварио, а стари и употребљени беху на поду капетанове собе. Он их извуче уз степенице и баци у воду.

Вративши се опет у капетанову собу, застаде га знојна и у великом кашљању; болесница пак имађаше чисту, пресвучену постељу. Бер хтеде проћи мимо њега у собу где спаваше болесница. Капетан препречи својом измршалом руком.

— Ви не смете више улазити у ову собу, једва изговори капетан. Хвала вам што сте [182] се до сада трудили. Али ћу од сада ја сам неговати и надгледати даму која је моја жена.

— Ако сте се осетили, да вам силе ваше то дозвољавају, ја сам задовољан. Онда ћу се ја ипак старати још само за храну, као и до сада што сам.

Капетан слеже раменима, па изнурен, опет паде у своју постељу.

Бер изађе из кабине и оде на кров.

Сад му беше јасно, што сам капетан хоће да се брине о оној младој дами у овим приликама. Само му је тајанствено изгледало оно његово дрхтање, онај чудновати поглед, а нарочито му се чинило, да је са свим бескорисна она одлучна краткоћа његова.

— Радио сам, колико сам могао радити, размишљаше Бер, истина сам све то чинио из човекољубља, па ипак сам ваљада заслужио бар пријатељску благодарност!...... Можда је ова краткоћа и натуштеност, последица болести, чију је кризу капетан тек сада пребродио...... Можда је тај човек од природе натмурен и суров!......

— Он збиља тако и изгледа. Оно његово крупно, жилаво тело носи карактеру Нептунску главу са страшним цртама. Изнад упалих, оштрих и мутних очију, виде му се [183] бујне црне обрве. Чело мало и затурено. Ничега нема на лицу тога човека, што би уливало какво поверење, то се ево мени дешава и у искуству. Каква ли је то физиономија?.... Жалим само ону сироту девојку, ако она одиста стоји под влашћу овога човека.

До самога мрака, Бер проведе време у томе да скува јаку чорбу и да врата ове собе за послугу помоћу тестера и длета удеси тако како би се могла затварати, јер се беху насатила услед косог положаја лађе и беху испала из оквира. Поред тога он проврте још једну рупу, као прозоре на вратима за сваки случај, прошири је мало и удеси јој један поклопац од гвозденог блеха, коју је ноћу мого отворити, да би му више чистог ваздуха долазило у собу за спавање.

Док је он свршавао те послове, беше се већ смркло. Он донесе капетану меса, вина, млека, двопека и свеже морске воде за квашење облога. Тај човек изгледаше веома блед тако, да је више личио на мртваца, него жива.

— Могу ли вас још чиме услужити? запита Бер учтиво.

Капетан само мрдаше главом и махаше руком као знак, да више не треба ништа. [184]

Бер остави капетана себи самом, па оде на кров, одакле окреташе своје погледе на све стране по мору. Леп, ведар, тих октобарски дан беше тај, што се сада смирује. Сунце залазаше јасноцрвено у дебелом слоју магле и осветљаваше море благом, тихом и топлом вечерњом светлошћу. Личило је на неки ружичасти талас, који се равњао са оним таласима, што некад уништише и разорише ову лађу. До највећих даљина, до којих је могло допрети оштро око Берово на оном мирноме мору не беше ни трага од једрила или од каквог дима или паре. Он запали онај фењер горе и оде да спава.

Сутра дан отвори једну кутију теја и тако спреми доручак. Кад је са доручком ушао у капетанову собу имао је шта и видети. Он онесвешћен лежаше у грозници и бунцаше без прекида. Понудити му сада храну било је са свим излишно. За то он уђе право у споредну собу, где опет наиђе на једно изненађење. Млада дама окружена јастуцима, сеђаше на своме кревету својим натуштеним али бистрим очима посматраше она Бера, а сама изгледаше зачуђена, упрепашћена. Молећивим [185] изразом подиже своје беле, склопљене руке: изгледаше, као да нешто моли.

Јасно се видело, да није могла проговорити ни једне речи. Бер јој понуди теја и млека и нешто енглеских двопека. Она узе нешто у се, за тим се поклини, па се после неколико тренутака опет диже и мету прсте на уста.

— Капетан тамо?! прошапута она готово нечујним гласом.

— Он је у грозници и онесвешћен је!

— О, чувајте ме од тога човека..... о, заштитите ме од њега! прелете такав глас преко болесничких усана. По том опет паде на постељу, очи јој се склонише, а лице достаде бледо као мермер.

Дама имађаше ванредно лепе, племените црте. Изглед јој беше за чудо чист, ведар и духовит. Беше то пријатна појава, на коју је истина и ова тешка болест која јаком беше прешла свој врхунац оставила извесне трагове своје.

Бер остави девојку да спава, па оде до капетана, који беше у непромењеном стању. За тим оде опет на кров и седе на једну клупу, коју је био изнео из собе. Око њега, [186] по мору беше све једно и исто небо и вода без икаквих промена.

Оно, што беше чуо из неколико речи девојкиних, никако није ишло у прилог томе да његов иначе неугодан положај на овој олупини, учини пријатним.

Она тражи моју заштиту и помоћ противу капетана, размишљаше Бер у себи. Али у каквом положају стоје међу собом ово двоје? Капетан рече да је она његова жена.... Па зашто се она има бојати од њега? За што и за рад чега се налази она овде на „Колумбији“ Капетан је канда био насилник. То се могло видети и по њему самом. У њеном лепом лицу, дакле, закопала је његова страст златно руно!

— Али из кога узрока она тражи помоћи од мене? Како бих и дали бих јој ја могао бити заштитник и јесам ли за то спреман?.... Ко је она, и да ли капетан можда и има права, те је овако држи у строгости?.... Још кад сам пре дошао до њега—он беше јак као џин, па и ако је сада стање лађе отклонило његове заповести, опет је он старији, те свако има више права овде од мене.... Овде се од мене тражи решење једнога питања, за које немам никаква ослонца.

[187]

— Али, кад девојка таког племенитог и чистог изгледа, као ова што је, захтева штогод од мене, зар то не треба да испуним, смем ли допустити себи, а да јој не учиним по жељи?

Такве се мисли ројише у глави Беровој. Њена искрена молба, њена слабост према ономе човеку, њена цела бледа, јасна и усамљена појава дирали су срце његово; то га је јако храбрило. Поред тога она, сирота м несрећна женска беше сама ту на лађи са два човека, те му је и дужност његовог каваљерства налагала, да буде на њеној страни, кад јој припрети опасност од оног једног.

Тако лупаше главом и намераваше Бер, и најзад се реши, да ни по коју цену недопусти, да јој од капетана фали ни једна једина длака на глави, па нека изађе из тога, шта изађе. Он беше сигуран, да сутрашњи дан на овој олупини, док се још овако држи и докле се не растури о какву стену, неће бити као обични.

— Биће свакако добро, ако још сада учиним извесне припреме за сваки случај, помисли он у себи.

Овом мишљу диже се са седишта и оде у своју собу, да на случај преке потребе [188] приправи какву јачу берикаду на улазу. По том спреми за себе и болесницу што је могао за ручак.

Капетан се налажаше још у истоме стању, као и јутрос. Млада дама пак беше приметно ојачала. Кад јој Бер донесе млека, стиште му она захвално руку, нежним слабим притиском и даде му знак, очима да пази на оно што ће рећи.

-— Донесите ми ону плехану кутију! шапуташе она показујући ка орманчету.

Бер јој донесе кутију са бродарском књигом.

— Отворите је, зачу се са њених усана.

Бер учини то, што је она тражила.

— Узмите тај пакет, што је испод књиге, рече она.

Бер га узе и пружи јој га.

— Не, немојте ми га давати, сакрите га и чувајте га за мене! продужи она.

Бер се устезаше да јој вољу испуни.

— То је моје, учините као што вам кажем, шапуташе она готово заповедајући, а сва се зарумени од узбуђења.

Бер је послуша, али замишљено.

[189]

Однесите сада кутију натраг нареди она.

Бер опет намести кутију у капетаново орманче. Кад се од тога вратно, она му дохвати руку и пољуби је. То га јако уплаши. Он беше збуњен, јер му све то изгледаше нешто тајанствено.

Она по том намести прст на уста па шапућући настави:

— Тамо, показујући на једна мала вратаоца од кајите, тамо је револвер капетанов и кутија са патронима. Узмите га само себи преклињем вас именом Божјим — то је врло потребно. Ви још не познајете капетана...... тиме ћете сачувати свој живот! викну она загушљивим гласом.

То му се, под оваким околностима, није учинила тако рђава обазривост, те учини све, како му она беше наредила. По том му намигну, да одмах изађе.

Бер је одмах разумео, понесе револвер собом и однесе га у своју собу... тамо беше сигуран.

Прођоше три дана. Олупина се креташе под жарким небом, а по тихом, блиставом мору у пријатном ваздуху, дижући се и спуштајући за таласима. Нигде трага од земље, [190] нигде никакљог бљеска од једрила, од нечега што би указивало да има људи или бар што год људскога. Свуда вода и небо, увек у свако доба, у сваком правцу само вода и небо и само вода и небо, свуда владаше страховита и ужасна пустош, она се смешкаше са свих страна.

— Ми смо јамачно далеко залутали од макар које путање, које год било правца пловидбе. Компаса нема на лађи, размишљаше Бер. Без сумње су га однели они, који се спасоше бегством са „Колумбије“, јер кутија где је био, празна је, а ја не нађох да има други какав у капетановој кајити. Већа сјајност звезда, загасито плаветнило неба, појављивање ноћу на небу звездане фигуре „јужнога крста“ показују јасно да се крећемо око екватора и то у јужној географској ширини.

— Где ли се ово нихамо, куда ми пловимо, да ли унакрст или попреко, или се можда окрећемо у кругу, докле ће нам још трајати ова пловидба.... то ће сам Бог најбоље знати!

Капетану је некад било боље, узимао је млека, пио је вина, јео јаку чорбу. Па ипак је по више часова дневно или ноћу лежао ту непомичан, онесвешћен и у јакој грозници. Бер му је давао велике порције хинина.

[191]

Млада девојка она опорављаше се нагло, постајаше све ведрија и поче добијати свежу боју лица. Свакако јој је, између осталога, пријало и то, што је Бер увек остављао отворене прозоре или врата, те је могао слободно улазити у њену собу чист и свеж морски ваздух.

Ништа више није она Беру причала осим онога мало час. Он је мислио, да то она не чини можда из бојазни, да како год било то капетан не дозна, макар да је он био у таквом стању, да се она тога није имала ни у колико плашити.

Кад је Бер четвртога дана ушао у њену кабину, на своје велико изненађење, нађе је он обучену где седи на постељи, учини му се, као да је она на њега нарочито ишчекивала, јер му даде знак, да јој приђе ближе.

— Водите ме у моју кабину, рече она тешко дишући.

— А где је та кабина? зачуђено и изненађено упита Бер

— Лево од путничког оделења!

Ова путничка одељења имала су исти улазак као и кабине за редовну послугу на лађи. До њих су водиле исте степенице са задњег крова лађе. Поједине кајито затварале [192] се вратима која су удешена на жљеб доле и горе, те су тако и затворена кад се врата повуку у страну. Кроз те одаје водио је један заједнички ходник до краја, где су друга једна врата одвајала и затварала одељења за матрозе. Кад се затворе она врата на ходнику код степеница, онда нико није могао ући ни у одељења путничка ни матроска.

Таквом заштитом би се дакле и ова млада девојка потпуно ослободила силе капетанове на овој лађи.

— Али, дали јој смем ићи на руку при овоме? питаше се Бер сам у себи. Само кад се капетан поврати, свакако ћу имати прилике да одиграм лепу какву игру.

— Ви сте хтели? упита је Бер не баш тако спреман да је у овоме потпомогне.

— Хоћете ли допустити, да ја морам сама ићи? упита га она.

— Лађа је јако искренута и ви бисте се морали оклизнути у воду, јер сте и иначе још доста ослабели.

— Онда вас молим, помозите ми. Ја сам болесна, слаба женска, коју кињи и пресира онај нечовек, а ви сте здрав и јак човек. 3ар ми онда можете одрећи своју помоћ.

Бер јој ћутећки пружи руку.

[...]
[195]

На дну самих степеница она се сроза доле. Бер беше збуњен; није знао шта да ради. Он беше у опасном положају. Размисли се мало, па је најзад, онако малаксалу узе у наручја и изнесе горе уз степенице. Кад је видео, да она поред своје слабости на овако искренутој лађи не може ни корака кренути, он узе опет у наручја ову сироту болесницу, која беше лака као перо, и однесе је тако на задњи кров лађе.

Истина, да она не беше тако тешка за ношење, али је и сам Беров ход био врло не сигуран због искривљеног положаја лађе. Требало је, не дај Боже, да се он само мало оклизне и обоје би тако били покривени таласима бурнога океана. Најзад, после великих напора и извијања поред крова он је донесе до отвора на крову, који води доле у кабине и ту је остави да се мало наслони и одмори.

За кратко време после тога, она се опет мало оснажи.

— Ту доле... спустите ме доле, изговори она брзим, али слабим гласом.

Шта је Бер могао радити?! Да сама она сиђе доле, није ни могло бити говора. Опет је ухвати за руку и прислонивши је уза се, полагано и пажљиво силазише доле низ степенице. Доле му она показа једна врата од кабинета.

[196]

Бер их отвори и наслони руку на једну сасвим нову и чисту постељу, која беше у тој одаји.

Ову постељу морао је пре свега Бер да подупре дашчицама, те да је тако исправи и удеси за спавање јер се и она беше искривила према лађи. За тим прислони врата и остави своју штићеницу њеној судбини, јер ова заштита у неколико беше и изнуђена.

Он није у ствари осећао никакав велики терет и приморавање да ту младу девојку прими у своје закриље. На против, он је осећао дубоко учешће у патњама ове лепе појаве, срце му куцаше радосније при помисли на то, да је она сада сва стављена у његову заштиту. Бунило га и изненађивало чудновато стање положаја, у коме се сада сви налазили.

Прилике се сада беху изменуле. У место капетана, сад јој он беше заштитник, свакако још увек и у највећој мери противу своје воље, те и капетаново беснило свакако неће овом променом ни у колико постати блаже.

— Али шта помаже ово моје вајкање и размишљање о томе, како сада стоје те ствари? питаше се Бер. Да ли је ово с вољом или противу моје воље, главно је, да се морам старати и бранити ову бедницу, која се на мене ослонила, па макар ме ради тога напали не један [197] него двадесет капетана!.... Не бојим се никога, напротив морао бих неистину рећи, ако бих сада казао, да се сутра, у најближој будућности, не бих тако ватрено борио, зарад заштите њених интереса... Да, да, ја ћу се о њој бринути, ја се о њој морам бринути.... а ко би други, ако не бих ја? Њој збиља треба помоћи и наћи ће је у мени.

Сутра дан код ове сироте девојке наступило је знатно побољшање. Млада девојка беше много снажнија и кад јој Бер донесе доручак, она сеђаше обучена према отвореном прозору на великој једној наслоњачи, која беше у тој соби.

Собица та била је врло укусно намештена, али је била и врло тескобна тако да није била подесна за болесницу. Сада је тек било Беру јасно, зашто је капетан био пренео ову јако оболелу девојку у много пространију и проветренију собу. Па ипак изгледаше, да се девојка овде осећаше много задовољнија и радоснија.

Чим Бер ступи у собу, она окрете своје лице к њему, са кога сијну неки благ, весео и блажен поглед.

[198]

— Мени је врло нејасна ситуација са мном на овој лађи, као и о свему што се десило овде за време мога бављења, отпоче она благим и тихим, али звонким гласом. Некада ми се чинило, да је на овој лађи владао весео жагор, журба; сада је све мирно и то чудновато мирно. И сам садашњи положај лађе веома ми је загонетан.

Бер размишљаше неколико тренутака о томе, да ли да јој сада каже целу истину, кад тек што се мало беше придигла од опасне болести те још беше врло слаба. На ипак помисли у себи на што да крије, кад ће јој се тим самим ствар сама и одмах објаснити.

Бер је посматраше. Израз њенога лица казивао му је, да је она паметно и скромно чељаде необичне интелигенције. Особите оне црте њене, повијен нос, лепо урешена уста и широко чело показиваху смелост, чврсту вољу и одлучност.

Бер се није много устезао од тога да јој ствар изнесе у правој боји, те јој рече:

— Госпођице, ви морате овде остати. „Колумбија“ је пропала сасвим, и морате се помирити с тиме, да њену трупину, напуштену од послуге и путника, носе и терају ћудљиви таласи океански.

[199]

Девојка га погледа збуњено и уплашено, са изразом неверовања.

— Усамљени на мору?! понови она.

— Да, госпођице, доњи део лађе пробушен је. Због тога, као и због оркана, који је ударио на лађу и цео товар изврнуо у једну страну и сама се лађа искренула.

Дама пребледе, а преко лица прође јој нека сета. Она се дубоко замисли.

— Сама..... усамљена са њим овде на овој олупини, проговори она истим тоном.

По том се опет окрете Беру.

— Али од куда сте ви, господине? Ја се не опомињем, да сам вас пре виђала на овој лађи!

— Дошао сам као жртва пожара на једној лађи, која изгоре на сред пучине океанске. Ја се један спасох и ова олупина задржа ме као чудо неко и то можда бејах тако срећан само ја да се спасем, ја сам од многобројних несрећних путника, који сви можда потонуше у валове беснога океана! Ах, како ужасан беше тај догађај. Ту ми пропаде све што сам имао, сва срећа моја!

Изговоривши последње речи, Бер дубоко уздану, а преко лица прелете му нека суморна силујета. То се све сврши за један тренут ока. Она није ништа опазила, јер и сама беше замишљена.

[200]

— Онда вас је небо послало мени за заштитника..... ја друкче не могу то ни мислити ни прихватити! викну она изразом неке особите благодарности и диже у вис своје увенуле, беле руке...... Мени сте послати, како ја небих остала овде сама са њим. Ви ме нећете напустити, господине, ви ме нећете њему издати! Заврши она пуна страха и молећи.

— Ја незнам, каква права над вама има капетан, госпођице, а од кад сам ја на „Колумбији“, видео сам, да вам он није ништа учинио, ради чега бисте се ви плашили, трудио се Бер да је ослободи и умири.

— Он нема никаква права надамном, апсолутно никаква! ватрено продужи дама. Капетан Стентон био је дугогодишњи пријатељ мога оца, чије је неограничено поверење умео стећи. Тако ми је у последњим часовима своје болести ставио у аманет, да се после његове смрти у сваком случају, кад ми затреба савета и помоћи, обраћам само капетану. У току године, лицемерним понашањем маскирао ми је љубав очеву. Тек ми је овде објавио, да ме је усвојио неком лудачком, горопадном страшћу и да ме за своју сматра. Ја сам то одбила с презрењем. Он ми је ипак саопштио, да ће се венчати са мном па било то по мојој вољи или противу воље.

[201]

Када би се томе озбиљно одупрла, то би значило извршити смрт над нама обојима. План је његов смишљен био већ одавно. Лажним и лукавим обећањима и саветима умео ме је завести, да дођем на кров његове лађе, пошто све своје имање претворим у звечећи новац или у хартије од вредности. Нисам ни помишљала, да је његова лађа одређена на пут за Хамбургу, већ сам веровала, да путује ка Њу Орлеану, где сам имала бити примљена на чување, код неких његових рођака, као што ми он рече. Кад сам га љутито одбила, он стаде претити, па рече, да он још има у својим рукама једно средство да ме на то приволи. Ако се не узмем у памет, он ће ме у Хамбургу, без једне аспре новца оставити на обалу, па после могу радити шта хоћу. Поред тога, сотонским осмејком показа ми моје хартије од вредности, које ми при поласку беше узео, како ми рече, да их чува. Он их беше закључао у ону кутију од блеха. Тај је пакет сада код вас, господине у њему мора да има сада тристотине хиљада долара (један и по милијун динара). Изгледа ми такође, као да капетан финансиски стоји рђаво.

— Зар нисте имали никога више осим капетана, на кога бисте се могли обраћати после смрти вашега оца? упита Бер.

[202]

Она климаше главом не тврдећи.

— Не, немам никога: тада ми је било управо 17 година. Ми смо Немци, па нисмо у Америци били ни једну целу годину. Ту неимађах никога, на кога би се могла обратити, код кога бих могла наћи помоћи и заштите. У Европи не познајем нигде никога; јер ми живљасмо усамљени и одвојени у Женеви. Ја овде стојим сама, саморана, без помоћи према овој дрској сотони. Остаје ми још само једно, а то је, да убијем прво њега, па онда себе.... али ја нећу да мрем, ја сам још врло млада, још врло млада.... мени се још мили живети. Још бих живела! И баш сада, кад сам преболела ову опасну болест, гледам у сунце тако радо, слатко удишем овај свежи ваздух, мени је сада тако добро! О, помозите ми, господине, немојте ме напустити! Ја познајем по вама, да ви то не можете учинити!

Млада девојка ова говораше брзо, у испрекиданим реченицама, у којима се мешао страх, молба и поверење. Њене речи, и цело држање њено учинише дубок утисак на Бера.

— Нека се ствари окрену како год било, овде на овој олупини, госпођице, ви сте потражили моје помоћи и ви ћете је имати у мени, док год се будемо налазили на овој пустоши, [203] па макар ја морао за то заложити и последњу кап своје крви! одговори јој Бер.

Само га је женирао онај пакет с новцима. Он ништа даље није знао о односима њиховим. Млада девојка канда није хтела да разуме тежак положај његов. Он јој врати пакет натраг са учтивом молбом, да га изволи примити и сама га чувати.

— Кад би остао код мене, правдао се Бер, била би то дужност за мене таква, за коју се не осећам довољно упућен и спреман.

Она баци неки особити поглед у коме се видело као неко питање за Бера, узе онај дебели коверат с хартијама и сакри га испод јастука својих.

— Ви дакле тачно опредељујете круг ваше предусретљивости! одговори му она мало болно. Њено прозрачно лице обли нека особита румен, кад, изговарајући ове речи, погледа на Бера, за тим опет продужи посматрање кроз прозор у неизмерну и ужасну даљину, у неизвесну будућност своју. Бер стајаше ту неколико тренутака, па изађе из кабине.

— Три стотине хиљада долара је лепо имање, а девојка је ова красна, врло красна, мишљаше Бер у себи.

Та му се мисао натурала све већма, у колико је болест њена већма попуштала. И заиста, [204] она беше нека особита лепотица: као снег бело лице, танка свиона плава коса и као небо плаве очи њене износише пред очи заносну плавушу; цела појава њена беше тако лепа и чаробна, као један светлосни зрак сунчев.

Сада је Бер јасно разумео, шта је код капетана изазвало онако бујну и похотљиву страст према овој лепотици. Само је разлика у њиховим годинама била велика, али се љубав не обазире на то: незна она ни за какве провалије, не познаје она никакве препоне!

— Ако се одиста капетан налази у финансиским тешкоћама, мишљаше Бер даље, онда су те везе према овој девојци два пута јаче и љубавни жар распаљује се у толико већма. Само док он дође к себи и сазна за ово што се десило.... биће чуда и белаја од мене.... На оваком положају моме, свакако ми нико неби завидео. Да ову ствар он неће примити драговољно, то знам поуздано, бар карактер његов сада тачно познајем.

И збиља, Беров положај на овој пустој и усамљеној олупини, која овако блуди без циља и правца, био је страшан и ужасан.

Обузет оваквим мислима и бригама, Бер пође у капетанову кајиту да види и расмотри [205] како стоји са болесником. Из обазривости није ушао право на врата, већ лагано на прстима и нечујно пође уз степенице и кроз један отвор посматраше шта је тамо у капетановој кајити.

Чим је погледао унутра, одмах је видео, да је оволика обазривост његова имала потпуно свога смисла. Он спази, да је капетан јако разјарен и као помаман сеђаше пред својим орманчетом, из кога Бер беше извукао револвер. Бесомучно је претурао по њему. Главом је страховито тресао, а рукама преплашено и помамно претураше по књигама и инструментима.

Бер је видео довољно, колико му је требало. Лагано, као што је и дошао врати се натраг. Јурну по том нагло на задњи кров лађе, до отвора којим се силазило у одаје за послугу и путнике. Брзо затвори врата, а још брже направи пред њима барикаде од три јаке и дебеле греде. Неколико корака од степеница била је кабина госпођице Амалије. Бер уђе у њену кабину с намером, да јој саопшти о ситуацији, коју је запазио:

— Госпођице, нама предстоји ужасан сукоб са капетаном, катастрофа је не избежна. Ко зна, на чему ће се свршити?

— Сукоб?! упита Амалија са свим хладно.

Ова хладноћа њена, збунила је и изненадила Бера.

[206]

— Сукоб.... сукоб... да.... и то кроз који тренутак. Капетан је као бесомучан горе у својој кајити.

— Ми имамо револвер, продужи Амалија, он нема никакво ватрено оружје. У своме дивљем беснилу, ипак ваљда није толико луд да натрчи на куршум, који ће га свалити за навек. Нека га, нека слободно дође. Зар немате револвера у руци, те се плашите?

Бер је увери, да се он не плаши за себе, већ да стрепи од последица, које би њу могле задесити, па онда потрча к вратима да посматра кроз нарочито удешени отвор за то. То већ не беше више потребно, јер се на вратима већ орили снажни ударци од секире, којом је он разбијао барикаде. Пуцало је и праскало тамо. На то Бер није ни помишљао. Сада је тек ви део, да је на крову заборавио био секиру, којом је тамо радио, те је није унео собом унутра. То је знатно загрозило њиховој и иначе заоштреној ситуацији на овој пустој олупини.

Капетан је живо радио и цепао. Од тога напора он се умори и застаде мало да одане и прикупи нове снаге да још живље продужи продирање унутра. Ту паузу Бер употреби корисно те викну:

— Капетане, оставите секиру, или ћу пуцати!

[207]

— Псето.... разбојниче.... лопове! дераше се капетан гласом, који је личио на гроктање разјареног тигра, па опет продужи цепање свом снагом.

— Капетане, узмите се у памет! викну Бер што је игда могао. Ја се налазим у опасности, бранићу се и пуцаћу, тако ми Бога, ако овог тренутка не оставите врата на миру!

— Предајте ми девојку, дераше се капетан. Ја заповедам на овој лађи, ја сам заповедник док год ми и последња даска стоји под ногама. Још је овде моја старија. Отворите врата.

— То нећу учинити, одговори Бер. Баша власт не обухвата сироту и усамљену женску, па ни мене самога. На овој лађи и у оваквом положају не владају више никакви поморски закони. Ми ћемо се овде тући на живот и смрт, капетане. Ја сам јачи, код мене је револвер. За то се причувајте, господине капетане. Лупните само још једним ударцем па ћу вам пројурити тане кроз мозак. Тада ћемо се бар ми ослободити једнога бесомучника!

Претпоставка госпођичина обистинила се. Капетан престаде више да удара секиром у врата. Стегао је само јако своје вилице тако, да се јасно чуло шкрипање његових зуба. Он [208] дисаше тешко и јецаше. Мало за тим чу се јетка претња с његове стране.

— А, чекајте ви само, ви што хоћете да ме убијете. Живи нећете отићи с ове лађе, то вам ја гарантујем. Показаћу вам ја, да видите шта то значи, кад се мешате у ствари за које сам само ја надлежан!

Неколико тренутака на пољу владаше мртва тишина, а одмах за тим чу се, како се капетан лагано повлачи у своју кајуту. Бер одану душом. Први је напад одбијен, па ипак са тим не беше тако много добивено. Капетан их дакле беше опсео на неодређено време. Бер не смеде ићи на кров, осим ако би хтео по цену живота. Таква се ситуација није могла на дуже времена подносити.

— Дај Боже, да се ствари у скоро окрену на боље, узданувши рече Бер и остави револвер у футролу, која беше поред врата.

Кад Бер погледа ка девојци, слази је где стоји поред врата своје кабине. Она беше бледа као крпа, а дисање врло тешко. Беше се наслонила на ону Берову гвоздену ћускију.

— Одмах бих га свалила, рече она огорченим гласом, само да је ушао унутра и да вам је учинио ма какву повреду.

— Да, али се он узе у памет, одговори Бер.

[209]

— Памет? понови девојка презривим изразом....... Памет у звера! додаде даље...... Он ће се кроз који час опет вратити.

У то је веровао и сам Бер, с тога још већма стеже своје срце и беше нестрпељив.

Дан је био ванредно топао, тешка оморина. Бер није више могао да издржи у овоме затвору и запари, те се реши да оде на кров, па макар ступио с њим у праву борбу, па макар се и у коштац хватали.

Када је Бер с револвером у руци стражарио на главним вратима, онда је у томе била довољна заштита за ову девојку од капетана. Како се пак сада капетан у првом нападу беснила показао плашљив од барута и куршума, онда је Беру било много лакше водити борбу са таквим човеком.

За то он растури барикаде, отвори врата и оде уз степенице на више, држећи пред собом запет револвер.

Немилосрдно сунце пекло је озго са ведрога неба, које сада не изгледаше плаво, већ беше сиво, голубије боје. Море је било готово мирно, имађаше доста непријатну зеленкастосиву боју, поједини таласи ваљали се као густа маса, поред којих се видела нека стакласта пена. „Колумбија“ је тешко лебдила на суморним [210] и тромим валовима. Сви знаци говорили су да се може очекивати извесна промена времена што, је за ову бедну олупину могло бити од кобних последица.

Крајње је већ време било да овим бедницима треба спаса и помоћи. Ну што је Бер пажљивије и чешће посматрао, све је већма опажао само равне троме таласе, и несносно небо до најдаљих тачака хоризонта. Нигде, ни с које стране не беше никаква знака да има људи, да има живота на овоме свету.

Кад би их задесила каква бура, они би сви пропали, јер лађа не беше моћна више ни ветар а још мање какво рече кретање мора издржати.

— Да, да мишљаше Бер у себи, тада би смо ми сви потонули за неколико тренутака и у највећим мукама силазили би ка дну, тамо би за навек остали.... Ништа се не може предузети зарад заштите.... Да се задржимо од точења.... али на то се не може ни помислити, а кренути чамац или сплав у тренутку опасности било би немогуће. Страшне чеврнтије и вртлози одвукли би нас на дно мора заједно са нашим чамцем. Ми помоћи немамо....

Још се Бер занимаше мрачним и мутним мислима, а капетан изађе из свога оделења. Он се беше лаганим корацима упутио ка главним [211] вратима. Бер се повуче уз ове степенице и затвори врата, па ипак отвори оно прозорче на њима.

— Ја сам без хране, гладан сам! рече капетан. Глас му беше необично рапав и несносан.

Сада паде Беру на памет, да се магацин налази иза њихових одаја и да је тај једини заједнички улаз био. Капетан дакле стајаше у потпуној зависности од њих у томе погледу, он је дакле био под њиховом управом и влашћу. То је свакако морало веома обрадовати Бера.

— Добићете хране, ако будете мирни и ако даму више ничим не будете теретили, од говори Бер.

Капетан тешко уздану и закашља се, па страшно удари песницом на прозорче.

Бер се није ни освртао на овај капетанов излив срџбе, већ сиђе доле у магацин и изнесе му парче меса, једну теглу куваног воћа и једну флашу вина. Све ове ствари пружи му Бер кроз то прозорче.

Он их прими и јетко дишући оде натраг у своју кабину.

Има већ неколико дана, како су они на лађи трпели оскудицу у води. Резервоари „Колумбије“ [212] исцрпише се са свим. Већ данас Бер није могао више да раствори ни млека, није више могао да кува ни теј, ни кафу, ни чорбу. Истина беше још остала прилична количина пива. Али га није могла госпођица подностити. Пиво је било топло, те је и сам Бер жудео за копљом чисте воде. Апарата за дестилацију (чишћење) морске воде, не беше на овој олупини, те их тако наскоро стадоше кињити, поред осталих мука и непријатности још и тешкоће за воду, несносна жеђ. Гледао је Бер к небу, посматрао га, да ли ће бар киша падати! Направа његова, што је беше наместио још првих дана ухватила би довољну количину воде и одвела би је у кујну у оно велико празно буре.

Небо се није смиловало на њих, изгледаше као да их је сасвим и заборавило. Лађа је лебдила у загушљивој сунчаној припеци и тако прође дан, који се беше као навлаш продужио тако се сврши и тај жалостан и суморан дан.

Сунце се спуштало у црвеној магли у море које се као каква осветљена пара таласало пред њим тамо—амо. Вода се беше претворила као у неку кључану масу, као да долази од усијаног и течног језгра земљиног.

Тек после једнога сата, око њих се спусти густа и мрачна ноћ. Мало по мало поче и да [213] грми, силне муње просецале су онај свод небесни над њима. Муње се јављале брзо једна за другом, праскајући без престанка готово сасвим осветљаваше ону ноћ. Изгледаше, као да се небо претворило у неко љубичасто-плаво пламено море. Са свих шиљака и испупчења на лађи шикљали су и треперили плавичасти снопови зракастих пламенова. Та тако звана ватра светога Илије трепташе у пуној бујности својој. Ваздух беше тако јако препуњен електрицитетом, да свуда где год се на лађи налазили гвоздена и метални предмети, кад им се човек приближи, пуцају и штрцају силне варнице, по неке и од читавог десиметра дужине. Једва се могло дисати у оном врелом и тешком ваздуху.

Од једаред, у сред најјачих и најстрашнијих громова, нагло пљусну киша, густа, топла јака и бујна, какве се само јављају у јужним ширинама. Она сипаше на ову лабаву лађу тако снажно, као да о њу ударају ћускије или каменице. Изгледаше као да се киша подухватила да цео свет обухвати и потопи. Буре, које беше у кујни намештено, препунило се одавно. Вода се беше излила на патос и беше већ скоро до колена. Бер је избациваше помоћу једног великог лонца. И заиста, он ју је могао изливати али излити је сасвим — беше апсолутна немогућност. [214] Његов посао у овој прилици беше као каква дечија играчка.

Бер виде у овом тренутку шта је учинио из своје неискусности. Он виде, да ће се лађа, ова олупина, препунити водом и потонути. То га уплаши и он очајнички, убезекнут стајаше у оној води дрхтећи од неизвесности, која је расла све већма.

У том нагло престаде падати киша, као руком отклоњена. Небо се изведри. Звезде сијаше јасно, чисто и весело, а благи поветарац пиркаше преке лађе. Својој штићеници даде свеже воде да пије, а он је целу ноћ избацивао воду из кујне. Она не постаде ии у колико нижа: стајаше све на истој висини.

Тек што је јутро послало своје прве веснике на истоку, Бер је чуо неку чудновату лупњаву и цепање горе на крову. Он се попе мало на више и спази капетана где се живо занима послом, сав зајапурен од умора. Великом секиром ударао је баш над самом оном кабином, у којој је била она јадница, тобожња жена његова. Трудио се да ту пробије таван. У исто време чуо се и један страшан, преплашен узвик оне девојке.

— Капетане, викну Бер овом бесомучнику, идите одмах одатле!

[215]

Он не одговори ни једне речи, већ живо продужи дубљење и даље, удараше тако јако, да је већ у собу почело пропадати и труње од цепкања.

— Капетане! ја не задржавам даму, само ако хоће она сама да иде, од мене вам је слободна. Ја је ни у чему не приморавам.

Овај помамни човек ипак не прекиде свој посао. Сунце сад већ беше сасвим изашло. Лице капетаново беше савршено црвено, као да је крвљу обливено, изгледао је као пијан и радио је тако неуморно, као да га је неко за новац најмио. Ни једне речи није проговорио.

— Ако овако продужи, мишљаше Бер, он ће кроз пола сата морати пробити таван, те ће тако имати слободан приступ у нашу тврђавицу.

Сада је куцнуо онај страшни тренутак, за који је Бер одавно стрепио, када се је морао послужити силом. Није му остало више ништа, био је приморан да га убије, те да се њих двоје спасу беде и бесомучнога човека.

Подиже руку с револвером и опет је спусти. Тешко му би, решити се на такав чин противу болеснога човека. Срце му хтеде препући у грудима. Капетан је радио све даље и даље. Бер опет подиже револвер.

[216]

— Капетане, погледајте.... не треба вам више од једне секунде, па ћете пасти мртав.... ако се не смирите.

Капетан и не погледавши, удараше и даље својом секиром, као да га нико и не види.... У томе до Берових ушију продре један страшан узвик од девојке, која писну највишим тоном очајања. Од оне ларме и лупњаве капетанове, Бер није могао разумети ни једне речи њене, те с тога потрча у кабину к девојци.

— Господине, господине, вода расте.... ми тонемо! узвикну она опет очајним гласом.

Бер ослушкиваше. Свуд око њих је потмуло струјало и гроктало. Лађа се почела клатити десно и лево, а по каткад нешто заклокће, као човек у самртничком ропцу.

Бер престрављен одјури на кров.

— Капетане, „Колумбија“ тоне! викну он очајно овом бесном човеку, па отрча у један крај лађе, где беше окачен још један једити чамац.

Ни часка једног нису смели пропустити, јер упропашћена и распаднута олупина могла је потонути свакога тренутка.

Бер одреши конопац. У том тренутку олупина се навали на једну страну, као да се хтела исправити. То је био срећан покрет, јер се услед [217] тога откачи чамац и низ зид лађе сиђе доле на мирну морску површину.

Бер погледа на више и спази, да одмах до њега стоји девојка, држећи у руци своју кожну кесу, а одмах уз њу капетан са четири весла преко руке. Мачка тужно и преплашено маукаше око њих тискајући се уз Бера. Бер шчепа девојку нагло и спусти је у чамац, па по том скочи и сам унутра. Заћута један тренутак решавајући се, да ли да одвеже конопац, па да остави капетана и даље самог на тој олупини....

— Али, како ћу се кренути од лађе без и једнога весла? упита се Бер сам. То би значило умрети још истога часа, а да останемо на лађи, таласи би нас такође покрали!

Да, таласи би их у сваком случају одвели у пучину, у смрт неизбежну. Истекло је било свако време за размишљање, живот њихов висио је о концу, трајање његово бројало се на секунде!

После кратког размишљања Бер начини места у чамцу за капетана. Он баци весла унутра, па се и сам спусти доле. Кад капетан уђе у чамац, мачка стајаше на лађи. Бер је мамио и махао јој да дође и она. Она се не смеде усудити да скочи у чамац, она не дође.

[218]

Маукајући скочи на највиши део изломљене крме и тамо чучну. Морадоше је оставити.

За неколико тренутака конопци беху пресечени. Они шчепаше весла, отиснуше се од олупине и употребише све своје силе да оду даље од ове несрећне лађе.

Ћутећи тако веслаше они око три минута. У том се зачу неко праскање, њихов чамац беше подухваћен, спуштао се у једну долину таласа, испења се по том на врх таласа, а по том се љуљаше на води, која га је лагано запљускивала и тихо жуборила, клокотала. Од „Колумбије“ се више није видео никакав траг и они се нихаше на таласима на оном месту, где је њена олупина потонула.

Прва мисао Берова била је у томе, што на овоме чамцу нису имали ни воде за пиће, нити какве друге хране.

На топење ове лађе Бер није ни помишљао јер му лађа никада није изгледала дубље, него што је и увек била. Сада му тек паде на памет, кад је црпао воде из кујне, беше му једном прсла на уста, и тада је опазио да је имала слан укус. По томе дакле, у лађу није ушла само ' кишница већ и морска вода кроз продор у доњем делу лађе, што је дошао од усталасаног мора услед [219] непогоде. Сада му је било јасно и оно нагло тонење саме лађе.

Овај проналазак, наравно, да им није ни у колико био од користи. Они лебдише сада у једној ораховој љусци на бескрајном океану. Ко зна, колико су стотина часова удаљени од обале, овде у царству неизмерних таласа слане воде, где можда по неколико година не прође ни једна лађа?! У коме правцу треба сада да веслају?

У скоро за овим појави се још једна невоља. Капетан је био и сувише слаб да би могао управљати веслом, после неколико покрета он се умори, па овако изнурен извади весло из воде и наслони га на чамац. Од јаког умора је тешко дисао. Бер сам веслаше за дуже времена према југу.

Ну и он сам се умори, не могаше даље ни корака кренути, јер се веслати није могло. Исцрпљен од крајњег умора, заборављајући да је његово веслање неопходно потребно, и Бер извуче весло из воде, наслони га на чамац, те тако сада није нико веслао, ии корманио.

Капетан је светлећим, тајанственим очима посматрао час Бера, а час ону младу девојку, а по том се загледа дубоко у тиху површину морску.

[220]

Госпођица није ни једне речи проговорила. Бледа и изнурена, посматраше она мутним и нејасним погледом у дебело море оно. И Бер није био расположен за разговор. Скиде свој капут и исцепа поставу његову, која утицајем морске воде беше добила неку сивомрку боју, да је као такву употреби за барјак, као сигнал да им прети опасност. Зарад тога он исправи једно весло за које је привезао поставу и која се сада лепршала горе у ваздуху изнад њихових глава.

Тако блудише они по вољи таласа у гробној тишини без циља и правца без икакве помоћи на оној пучини морској. Немо ћутање над њима, бескрајна и хладна мирноћа око њих, нигде никаква знака, нигде трага од живота докле год око може догледати! На ономе мору су само ово троје.... ове три жртве глади и жеђи, ако их какво чудо до мрака не спасе.

— Ако смо спасени за то, да овде умремо, мислио је Бер, то би хиљаду пута било боље, да смо још на оној лађи потонули у дубину и пучину морску.... сада би већ с нама било свршено!....

Капетан је с времена на време покривао лице рукама и дуго је тако повучен седео. Изгледао је, као да се и он бавио истим мислима.

[221]

Он је седео на задњем крају чамца. Бер је био на предњој страни, на првој клупи, на којој је седела и млада госпођица, доста удаљена од капетана. Тако ју је Бер нарочито наместио.

Натуштеним очима већ је неколико пута посматрао овакав њихов положај. Пре но што он беше уморио, девојка заспа и навали се ка Беру, тако, да ју је овај морао прихватити, да неби пала на дно чамца.

Одједаред капетан нагло исколачи очи. Презрив и чудноват поглед његов, беше управљен на Бера.

— Да променимо места, довикну он Беру затегнутим гласом. Ја припадам својој супрузи, а не такав један младић, један сасвим стран човек, о коме нико ништа не зна, кога ми никако не познајемо!....

— Да ли ме ко познаје или не, полугласно одговори Бер, то је у овој прилици сасвим све једно. Ми смо три несрећника, отиснути и напуштени ни овоме чамцу. На овом танком дрвету не постоји никаква разлика у годинама, у положају, у рангу. Ми смо три самртника. Оставите девојку нека седи овде где је, немојте јој реметити овај сан, то је један часак слатког заборава. [222] Сасвим је свеједно, у каквом ћемо размаку овде умрети!

— Охо! дотле још нисмо дошли, одговори капетан, из чијих је очију ватра севала. Ви не смете додирнути ту девојку. Овде је њено место.... овде до мене!....

Рекавши ово капетан устаде и пође к Беру.

Бер нежно и лагано спусти девојку, која спаваше, па се и сам подиже. Револвер није био понео собом. Био се последње ноћи уквасио, те је постао неупотребљив.

Од Берових покрета, девојка се пробуди. Чим је отворила очи, спазила је обојицу где стоје у чамцу. Бер беше у положају одбране, а капетан као да га је хтео напасти. Нагло се усправи она између њих и стаде код оног весла, на коме је горе лебдила застава опасности. Пријатна и блага сунчана светлост тога јутра, обасипаше њен витки стас у плавој свиленој хаљини, која се од морске воде зеленкасто преливала; златна коса растурена у ситно прамење чаробно је украшавало онај дражесни врат њен. Изгледала је, као морска вила, која је тек изашла из морских таласа. Своје пребледело лице беше окренула капетану, а у том се чамац јако усколеба, јер све троје беху устали. Она отпоче својим одлучним гласом.

[223]

— Верујете ли ви, капетане, да такав један разуздан човек, такав лицемер и зликовац, као што сте ви, може задобити срце једне девојке? Не и никада! Ви сте нитков, бедна и кукавна личност, коју презирем из дна душе своје, колико то могу само ја мрзети и гнушати се. Ми ћемо сви овде умрети, наш живот је одмерен на још неколико часова, али пре но што одем с овог света, хоћу то да кажем и ви то треба да знате. Моје срце припада овоме младићу, (показавши на Бера). Ја још не знам, да ли ће он то примити или одбити.... али то је за сада све једно. Ваше није никада било, нити ће кад год бити....

Исцрпљена и малаксала од силних потреса које је издржала док је ово изговара, спусти се лагано и седе на дно чамца.

Бер стајаше ту немо, збуњено, изненађено; неспособан, да једну једину реч прослови.

Капетан баци један сотонски, мутан поглед на Бера, испружи руке и стеже песнице. Коракну напред, као да га је хтео сурвати. Страшан јек чу се из његовог грла и он се сроза на колена са затвореним очима.

Мали чамац онај јако се уздрма од овога наглог покрета, тако, да се Бер морао прихватити весла и сести, да сачува чамац од превртања. [224] То је и успео после кратког времена. Остави капетана, као што се беше спустио, па посматраше воду свуда око себе. Нигде на хоризонту не беше ничега, ка чему би се могло корманити.

У једној кутији испод свога седишта, Бер нађе једну малу секиру, расцепа њоме држак од весла. Једну половину подиже у вис као какву дугачку мотку, па горе привеза свој капут.

Овом чудноватом заставом махао је Бер по каткад. Колико је могао оценити, „Колумбија“ је при своме котрљању имала у главном правац к југу. Чамац је ишао ка истоку и то са великом брзином тако, да је Бер одмах могао посумњати, да се чамац налази подухваћен каквом јачом морском струјом. То је било врло повољно, јер се на овај начин створила могућност, да се може доћи до каквог пута, којим лађе пролазе.

Али докле ће то тако трајати? Без хране без пијаће воде, живот им се рачунао на још само неколико часова, а нарочито овој младој девојци, коју је болест јако ослабила била, а којој баш сада требаше озбиљне неге и потпоре.

Бер је бленуо око себе по покретљивој, морској површини. Од силнога и дугога гледања [...] [227] и окретања главе, беше га и врат заболео. Свуда само живахни таласићи и сјајно небо, гробна тишана, несносна, убилачка ведрина и чистина.

Девојка је лежала у чамцу, изгледала је као да спава. Тако исто и капетан беше у непромењеном положају, само изгледаше као мало повијен. Бер је морао махати заставом често за врло дуго време. И то га је најзад уморило; и он је малаксао. У том и на њега навали неки чудноват дремеж. Да би се одржао у будноме стању и да би правио као неку ларму, која би се тобож можда чула надалеко, он исцепа весло у танке цепчице и разбаца их по мору. После тога провео је време у томе, да расматра капетаново тело у овоме чудноватом положају његовом.

То испитивање његово није му баш било пријатно. Капетан имађаше чудноват положај. Тело му беше неприродно испружено, руке и мишице беху страховито укочене. Бер устаде и пође лагано, да не пробуди госпођицу, ка задњем крају чамца. Покуша да издигне капетана. То му не испаде за руком.

— Јесам ли ја толико ослабио, питаше се Бер, или је тело овог човека тако тешко?

[228]

За тим му подиже главу: чело му беше влажно и хладно, очи јако отворене, укочене и мутне, уста отворена и укочена лице помодрило.... Капетан беше мртав.

— Јамачно му је лупање срца прекратило живот још пре једнога часа! помисли Бер у себи.

Није Бер могао тачно рећи, да ли му је олакшало што год што се ослободио овога човека.

Изабран је дакле један од нас два самртника!

У мислима на ово, врати се на своје место, па механички махаше оном заставом својом од капута.

Млада се дама пробуди; подиже се мало, баци поглед па Бера, а по том на капетана. Мало оштрије се задуби посматрајући онај његов чудновато укочени положај, па погледа у Бера као да га је хтела упитати.

— Он је мртав! прошапута она.

Ове речи изговори једва чујним гласом, прође је нека гроза па опет заклопи очи.

Бер је непрестано махао заставом. Сунце беше већ давно прешло меридијам.

Оно је стајало већ доста ниско и простирало је по мору своје црвенкасте топле зракове. Оно их је обасјавало неким црвенкастим, топлим чаробним, а нежним сјајем.

[229]

Од једаред Бер чу нешто, као неки пуцањ. Окрете се натраг и видео је неки бео дим, како се играо над водом, он је све куљао. Спази неки црвени зрак, па онда чу још један пуцањ.

Погледа мало боље и спази где се не далеко од његовог чамца појављује вечерњим зрацима сунчаним обасјана велика једна лађа, пароброд, који се издизаше тамо изнад воде. То не беше обмана.

— Ми смо дакле пронађени и спасени! оте му се јасан, весео узвик.

Пароброд беше све ближи и ближи и Бер је већ могао чути прави шум његовог димњака и шиштање паре. Са њега отпустише један чамац лепо се могло чути котрљање оних котурова при спуштању. На њему се чула музика, која долазаше отуда као појање анђела. Да, то беше права рајска мелодија. Бер виде, како спустише весла у воду и како се са њих преливају одливају морски аласи са ружичистом пеном. Чамац окрете к њима и ево сада је већ припео.

Један матроз у белој боји и са плавом капом на глави, баци конопац Беру. Овај га прихвати и привеза за чамац. Никада у своме животу није брже везао чвор као сада, никада га чвршће није стегнуо као сада. После овога почеше радити [230] весла на новоме чамцу и они се брзо примицаше пароброду.

На последњој степеници пароброда дочека их капетан. Он пружи Беру руку и извуче га горе, а за тим матрози подигоше девојку: она изгледаше као да је у несвестици. Бер и капетан прихватише ову јадницу и понесоше напред, а остала послуга придржаваше је за њима.. Тако је изнеше горе на лађу. Озго, с лађе виде Бер како се и тело његовог капетана подиже у вис са њиховим чамцем ка крову. И тек што је Бер учинио први корак на кров, зачу се јасна енглеска команда. „Напред!“ Машина стаде лупати, вода је струјала од ових покрета. Пароброд беше продужио своју пловидбу.

— Ви се сада налазите на егзерцирној лађи Његовог Величанства, „Дијани“ и ја се веома радујем, што смо вас пронашли, рече капетан пријатељским осмехом Беру. Одморите се и освежите, па ћете нам саопштити, на који сте начин дошли у овакав положај.

Рекавши ово, капетан даде знак једноме послужитељу и овај одведе Бера у једну одају, где добије једну велику чашу млека. За тим сиђе у топло купатило. То га је освежило! Још никада у своме животу Бер није тако силно осетио окрепљење, нити ће га можда икада у [231] своме даљем животу уживати. После свега овога, Бер се осећаше толико ведар и чио, да је могао све приповедити капетану, о својим и целим патњама, које доживеше на таласима океанске пучине.

О, како блажено беше то осећање ићи по равном и зврстом патосу, слушати лупу машина које живо радише, посматрати како се са високих паробродских димњака гордо вије онај дим и пара и поред свега тога знати још да се иде некој одређеној мети и посматрати мирна, равнодушна лица, које без икаквог страха и очајања шетају и раде сваки свој посао! Бер беше тако слободан и храбар, као да се не налази више на таласима онога истог страшног океана, већ на сувој земљи у Њу-Јорку, Бостону, Лондону или Хајделбергу!

— Госпођицу су однели у нарочито одељење. Код ње је искусан лекар и она је дошла к себи. Заложила се са довољно количином млека и потајно јој је објашњено о томе где се сада находи.

Овим утешним речима је примио капетан Бера. За тим прибележио у протокол све његове патње и доживљаје, па је најзад нотирао [232] и личне податке о њима. Његово име. Бер од Уљома, докторанд философије из Хајделберга било је већ по себи јасно. Ну о оној сапутници патња његових, није знао ништа више, но што је прочитао у бродарској књизи на лађи, „Колумбији“ Знао је само толико, да она: госпођица Амалија Бертолдина из Бостона.

Свршивши овај више званичан рад, капетан лађе настави даље:

— Ова лађа долази из залива Хондураса а иде за Лондон; кроз осам дана запловићемо у таласе ушћа Темзиног. Уз пут ћемо свратити на Кубу, Хајити, а по том између бахамских острва наставити пловидбу даље. Наш лекар је констатовао смрт капетана „Колумбије“. Ви ћете од лекара такође бити детаљно о томе извештени. Погреб ће се учинити вечерас, а по закону ћете морати томе присуствовати и ви и госпођица, ако је она у стању то издржати. На овој лађи „Дијани“ можете се задржати и бити угошћени док год желите и како год желите!

Тим речима заврши капетан и тиме беху завршене све формалности. Бер и Амалија, као случајни путници налазаше се дакле под енглеском заштитом, на енглеском земљишту, броду.

[233]

Пред вече тога истога дана, леш капетанов предат је воденим таласима са свима почастима, које припадају његовом рангу и положају. Сунце сијаше при том најпријатнијим, најблажијим и најчаробнијим зрацима. Блистави ружичасти талас разви се и склопи изнад оптерећеног џака с капетановим телом, које беше тамо спуштено. Праћени љупком природном свечаношћу спушташе се посмртни остаци тога немирнога човека у дубину, у вечност!

— Нека му небо отвори своја врата и одведе га у рајско насеље! узвикну капетан.

— Мир нека је души његовој! Тим се речима опростио Бер са својим капетаном, од кога је искусио и претрпео толико тешких и горких часова.

Машина стаде опет лупати и лађа продужи и даље своју пловидбу. Госпођица Амалија Бертолдина није участвовала при погребу. Лекар јој је био забранио извршење овога прописа.

Услед ванредне и — умерене неге, која јој је указивана на овој лађи. Амалија се подиже необично брзо. За време пловидбе имали су ванредно лепо време, па ипак је Бер тек по некад могао видети ову сапутницу својих патња за време свога бављења на овој лађи „Дијани“.

Да ли је то било због тога, као што се Беру по каткад учинило, што је она сама навлаш избегавала [234] састанак са њим, или је то било с тога, што је она, као што је то Беру саопштено, морала бити прилично изолована, пошто се налазила у фази оздрављења од тифуса? Било једно или друго, тек Бер је могао видети ту госпођицу само из далека и за два, три дана једва је могао измењивати неколико речи само.

Путовање на овој величанственој лађи, чинило се Беру као каква дивна шетња. Она је бродила војничком тачношћу. У тачно одређено време, она се примицала пристаништу вод вароши Хаване на острву Куби. Њихово приближавање поздрављено је пуцњем топова са пристаништа. Са лађе је истим начином отпоздрављено, и кроз кратко време на обали се већ виделе зграде варошке и пристаниште.

У колико су се већма приближавали обали, госпођица Амалија Бертолдина прилазила је све ближе Беру. Само је још непрестано изгледала веома повучена у себе: била је јако замишљена.

Кад се већ са обале чуло и звонце на пристаништу, Амалија беше поред Бера. Он је најзад упита, да би ћутање прекинуо:

— Где ћете одсести, госпођице, у Хавани?

— Овде сам сасвим непозната, те ни сама не знам извесно. Хоћете ли ви одсести у какав хотел? упита га она благо.

[235]

— Одсешћу у хотел „Националу“, одговори Бер.

— Онда ћу и ја тамо! одговори она тихо.

— Мислите ли дуже остати овде? улита је Бер са свим лаганим гласом.

— Не, док ова иста лађа не пође за Лондон, ноћићу и ја на њој донекле, па ћу се одвојити после својој старијој сестри у госте, одговори она.

— Ви имате старију сестру?!

— Имам, господине!

— А где вам је она, ако ми допустите да вас упитам?!

— Она је у Шпанији, био је одговор.

— У Шпанији?! зачуђено упита Бер.

— Јесте, да у Шпанији, у приморју бискајском!

— У приморју бискајском?! опет зачуђено запита Бер.

— Јесте.... а што се томе чудите?

— Од куда сте ви у Бостону?! упита је Бер.

— Тамо је живео мој отац, из тога места и моја мата била; ту нам је било све имање! Други део имања имали смо на ушћу реке код Билбаоа и тај је припао мојој сестри у мираз.

[236]

— Хоћете ли ми казати име ваше поштоване сестре? упита је Бер.

— Зове се Орика, удата је за г. Мором, великим богаташем, који је ту саградио вилу и сада тамо живе!....

Чувши ове речи, Бер се у тренутку промени. Хтеде нешто рећи: али му реч застаде у грлу, Амалија је то приметила, па га одмах упита:

— Господине, ви ми изгледате нешто изненађени мојим говором, ја мислим да нисте могли ништа у њему наћи, што би вас могло зачудити!

Бер не хтеде признати да је збиља потресен сазнавши порекло и сродство госпођице Амалије са његовим присним другом Мором, али јој ипак одговори завијено:

— Не изненађује ме садржина вашега говора толико, колико помисао на вашу судбину, која вас тако гони да усамљени путујете далеко од знанаца и родбине, која и не зна где сте сада. У осталом, ако сте и опазили можда неко изненађење код мене, оно ће вам се доцније разјаснити кад будете већ стигли у Шпанију!

Амалија зачуђено и збуњено мрдну главом у страну. У том и лађа приспе до обале и путници се почеше искрцавати.

[237]

— Лађа ће се овде бавити два дана, па ће онда продужити пут даље! довикнуо је капетан путницима, који су имали наставити вожњу.

V.
У Хавани

Прође један и отпоче други дан, од кад се искрцаше на обали у Хавани. У истом хотелу седела су и Бер и Амалија Бертолдина, те се за све то време нису ипак ни један пут видели.

Бер је непрестано размишљао о тој повучености њеној, осећао се потпуно усамљен, те тако само посматраше кроз прозор шуштање онога лишћа на дрвећу доле по улици. То га шуштање опомињаше на срећно и блажено проведене прошле дане; то га бацаше у неку дубоку сету.

Неко куцање на вратима трже га из те сете. Он ослушну мало, куцање се опет понови. Бер даде знак да је слободно ући. Врата се лагано отворише, а унутра уђе келнер, који му предаде једно писманце. По њему се видело, да га је писала вешта и исписана рука. Рукопис беше течан и читак: По потпису Бер је видео, да је то писмо написала сапутница патња њихових. У њему је стајало:

„Поштовани господине“

Веома бих се обрадовала, ако будете имали на расположењу једно пола сахата времена, да [238] се у неколико речи поразговарам са вама. Кроз три четврти сата наћи ћемо се у парку испод наших прозора, на првој клупи десно.

Амалија Бертолдина.“

Бер се брзо обуче и одмах сиђе доле на означено место састанка.

Млада девојка већ сеђаше тамо у елегантном костиму за шетњу па ипак се беше необично јако заклонила финим велом једним. Кад Бер приђе, она устаде, пружи му руку и понуди га, да седне крај ње.

— Господине Бере, отпоче она по том, ја сам у оном нечувеном положају, у тренутку највећег узбуђења и у очи извесној смрти изјавила нешто, што као женка не могу никако оправдати себе. Сматрате ли ви оне моје речи у ономе положају као збиљу?

— Кајете ли се за њих? упита је Бер.

Амалија обори очи к земљи и ништа не одговори на ово питање.

— Ја вам захваљује за свој живот, настави она даље, ја сматрам, да ћу вам одужити један најмањи део дуга, који сам вам обавезна, што сте ме спасли смрти, што сте ми поново дали живота. То је признање вама намењено и само вама. Онај пакет, што смо га сакрили од капетана, налази се у мојој ручној торби. Ја сам [239] га и поред велике забуне пажљиво спаковала, не с тога што сам га сматрала толико за свој, већ с тога што сам га сматрала да је он права ваша својина. Знам да сте остали без трошка и ви бисте ме дубоко увредили, када би ово, што је ваше, одбили натраг. Зар ми у опште можете учинити ма шта на жао?

— Морам вам у томе учинити на жао, госпођице, јер ми није у карактеру да такве поклоне примам, а нарочито да то узмем од једне даме, коју поштујем!

— Ја сам вам већ објаснила, да бар половина оне суме, без икаквог каваљерства, припада вама. Без ваше помоћи, ја бих већ давно и давно умрла, и тако би овај новац био упропашћен. Ја вам дакле не дајем никакав поклон.

— То је ваше мишљење, госпођице Амалија. Ја се на то не могу приволети. Истина је, да сам остао без трошка и да ми је новац јако потребан. Само ми није никако могуће, да на тај начин дођем до новаца, да вам узмем половину свега што имате, што не може да буде не само код мене, него ни код кога другог поштенога човека.

— А кад бих вам ја хтела позајмити ту суму новаца? упита га она благо.

[240]

- Ви то не можете, јер ви о мени не знате ништа више, осим мога имена.

— Ја вас познајем и имам највише и најдубље поверење у вама, познајем сам ваш чист карактер толико, да ми више никаквог доказа не треба.

Бер се мало замисли. Настаде једна пауза у овоме разговору. Ветар је шуштао по оном јесењем лишћу, а са улице је долазила ларма од кола, која се мешала са особитом оном врећом по улицама ове велике вароши. То опомињаше на оно доба у коме обоје сеђаху једно поред другог у чамцу, обузети страшним мислима неизвесности о очевидној пропасти живота. И сада владаше међу њима неизвесност. Она беше само оборила очи к земљи. Бер тако исто.

— Ви ми, госпођице Амалија, поклањате велике поверење, а јесте ли ви у души убеђени, да сам то заслужио? упита је најзад Бер.

— Мој живот, за мене је највећи доказ, да вас увери, да сте и нешто више заслужили одговори она одсечно.

Бер се опет замисли.

Амалија погледа у њега.

— Господине Бере, а што вам је тешко, примити од мене позајмцу, коју вам из свег срца [241] жудим. Хоћете ли ваљда, да ме заборавите на свагда, да никад више о мени не чујете и да никакве успомене немате од мене? Ако ви тако мислите, ја мислим друкче. Ја желим, да се на вас сећам и да вам до гроба указујем пријатељске наклоности, које сам вам дужна, и које никада одужити не могу.

Бер погледа у њу. Бели образи њени беху се зажарили од узбуђења, којим је она изговарала ове речи. Поглед јој беше жив и ватрен. Видело се јасно, да то говори искрено и одано срце.

— Госпођице Амалија, ви ме сматрате дакле за свога пријатеља? упита је он.

— Јесте, г. Бере, за највећег пријатеља. Ви ћете ми у тој успомени остати док год живим, одговори она.

— Од своје пријатељице, примам позајмицу, примићу дакле половину те суме више као знак, да вас на растанку уверим, о своме неограниченом пријатељству, јер сте то захтевали за доказ.

— Примате, дакле?!

— Примам радо!

— Ево вам, пријатељу, те половине, рече Амалија и предаде Беру пакет од сто педесет хиљада динара.

[242]

— А где ћете се ви налазити у будуће? упита је Бер даље.

— Остаћу стално код своје сестре Орике и зета Мора код Билбаоа, јер друге родбине више немам.

Када мислите на пут? упита је Бер.

Вечерас полази лађа у том правцу, па ћу и ја на њој. А ви, пријатељу, куда мислите?

— Остаћу овде још неко време, па ћу затим свратити на имање свога стрица овде, на Хајити, па ћу можда остати стално или ћу отићи натраг у Хајделберг.

— Ја ћу се радовати веома, ако ме по који пут известите о себи, тиме бисте ме још већма задужили својим пријатељтсвом! рече Амалија.

— Писаћу вам извесно, одговори Бер.

Тим се речма растадоше. Кад је пароброд „Дијана“ наставио вожњу даље, на њему је отпловила Амалија. Бер остаде и даље у Хавани.

Бер дакле остаде сам у Хавани. Нигда до сада није тако неодлучно стајао пред прагом неизвесности као у овој прилици. Усамљен, удаљен од другова и пријатеља у овоме непознатом месту проводио је дан за даном. Морила [243] га је неизвесност о догађају, који га је пре месец дана задесио на уништеном пароброду „Атланту.“ Од те мисли никад се није раздвајао. Дагађаји, што га задесише на „Колумбији,“ само су по каткат прекидали његове црне и паклене мисли о пропасти његове Аранке, о којој ништа апсолутно ништа није чуо, ни знао.

— Пропала је, морала је пропасти у оној гунгули, када се свет тискао у чамце доле. Тако је по каткад узвикнуо Бер, нарочито сада када беше са свим усамљен и издвојен.

— Отргнута из загрљаја свога оданога мужа само за то, што је била и мени одана, она је дакле пропала на мору, баш онда када је мислила, да ће навек остати крај мене! Да, она је жртва своје љубави према мени....... Ваљда ју је стигла клетва њенога мужа, кога је изневерила, мени за љубав?!...... Јесте, она га је изневерила, ја сам преступник. Обоје се огрешисмо о заповест Божју, за то смо обоје овако и кажњени. Бог, који све види и зна, пред којим се ништа сакрити не може, води бригу о онима, који слушају његове заповести; награђује их, а љуто казни оне, који га не слушају...... Да, да, освета је у Божјим рукама: тако је давно, врло давно речено...... Аранка је дакле пропала за навек ни код своје, ни код моје [244] куће........ И ја ево пропадам........ ја сам виновник њеној невиној пропасти!......

У тим мислима сиђе Бер из своје собе доле у хотел, у читаоницу, где је обично прекраћивао несносне часове живота свога, читајући разне новине. Читао их је све редом, неби ли где год нашао ма каквог трага о неприликама што их претрпеше оне две лађе на мору „Атлант“ и „Колумбија“, да ли се зна, да је когод спасен и шта је најзад било.

Прелиставајући тако поједине новине, пажња његова беше се зауставила на једној нотици „Њујоршког Хералда“, која је носила наслов: „Бродолом“. Бер је стаде пажљиво читати. Она је гласила:

„Бродоломи на мору нису тако необичне, а ни тако ретке појаве. Ретко кад да прође година дана, а да се на њеном крају не изведе сума о пропасти бар три, до четири и више бродова. Последња два месеца канда су се најмила, да тај број жалосних слика навлаш повећају. Колико се до сада сазнало, на мору су пропала два пароброда. Брод [245] „Колумбија“ кренуо се из Њујорка још 15. септембра за Хамбург. До сада се о њему није ништа сазнало осим то, да у Хамбург није приспео. Зна се за извесно, да је морао негде пропасти на мору. По неки трагови, растурени по мору, на које су друге лађе наилазиле, утврђују последње мишљење. Путници су такође морали пропасти без спасења!

Има већ неколико дана, из Шпаније стижу гласови, да је отуда са стације Деве пошао један пароброд јукатанског друштва, по имену „Атлант,“ пут бахамских острва: Више од месец и по дана о томе пароброду није се у Шпанији ништа сазнало. Ми смо у стању известити своје читаоце, да је „Атлант“ изгорео. Многи путници, који су на њему били, пропали су нешто приликом пожара, нешто [246] приликом тискања у оно неколико случајних чамаца, што их је овај брод имао уза се. Сразмерно мали део путника, спасен чамцима, лутао је неко време по мору, док на њих није наишла једна крстарица и примила их у своју заштиту. Крстарица, „Клија“ ишла је пут Кубе и оставила је спасене путнике у Хавани, одакле су се после неки разишли, а неки се још и данас налазе у том месту. Нека је с наше стране изражена искрена захвалност „Клији“ на тако хуманој помоћи, указаној оним бедним путницима, које би силни Нептун халапљиво прогутао у своје таласе, да им се „Клија“ није нашла у помоћи и изнела их из чељусти очевидне пропасти.“

Тим речма је завршена ова нотица. Она је Беру врло много казивала. Она му је, као феникс, [247] из пепела пропалих и уништених нада, ускрснула нове наде, дала му је ноне утехе.

Неколико пута прочитао је Бер ову нотицу, а најпажљивије читао је оно место, где се вели, да су ти путници доведени у Хавану, од којих се неки још данас налазе.

— Дакле овде, у овом истом месту још има путника са пропалог „Атланта“! весело узвикну Бер, ја их морам наћи, ја их познајем: они ће ми макар што год објаснити.

Решен на овај корак, Бер устаде са стола на коме је читао, спреми се и оде у главну полицију, где је држао, да ће се детаљније моћи, известити о самим личностима, које су дошле овде на крстарици „Клији“. Знао је дакле, да је полиција свакако морала прикупити најверније податке о томе.

Дошав у зграду полиције, Бер уђе у чекаоницу за отменију публику и саопшти вратару, да га пријави г. шефу полиције.

Вратар оде, Бер остаде у чекаоници са још неком господом, која већ беху тамо. За то време разгледаше неке објаве, које беху тамо по зиду намештене. Читао их је механички, колико да прекрати време. Код једне објаве Бер се задржа необично дуго, читао ју је такође неколико пута, а да га је когод посматрао, видео [248] би како се јако мењао у лицу, док ју је гледао. У тој објави стајало је:

„Ноћу између 15. и 16. октобра нечувеним начином нестала је жена г. Петра Бауера, по имену Аранка са његове виле код Гетарије у Шпанији. Он је лежао болестан, а она је до некле била крај њега. Кад је он заспао, ње је на мах нестало. Сутра дан, г. Бауер је нашао на своме нахткастену, једно писманце њено, из кога се видило, да је она имала времена, да га напише, дакле, да је она била спремна за тај чин. Изгледа, да је и она сама била помешана у ту заверу. У писму је стајало „Збогом, Петре, ја одлазим вољно и невољно. Одлазим с тога, што ти желим добро, жалећи из дна душе што те морам оставити сада.“ Није се могло ући у траг ономе злочинцу, који је одвео госпођу [249] Аранку. С тога се умољава сваки, који би ма шта сазнао о овој госпођи, да јави одређеном чиновнику овде у полицији, како би се ушло у траг завера и госпођа вратила своме мужу, који је тражи.“

Бера је јако мучила садржина ове објаве, у толико већма, што ни он сам није знао више шта је са Аранком. Упрепастило га је и то, да за њом трагају полиције чак овамо, по Америци, где је он мислио проводити миран живот. Он ја стрепио од ове објаве, али ипак је смело очекивао позив шефа полиције, коме се пријавио био. Овде га нико не познаје, нико не зна од куда и како долази, те је могао бити сигуран, да му се у овој прилици не може ништа учинити. Али, да је морао што пре отпутовати, сам је био на чисто, јер мноштво тајних агената полицијских мораће најзад пронаћи у чему је ствар. Он се дакле још ту реши, да брзо отпутује, па сазнао или не сазнао о ономе, ради чега је дошао у полицију.

Кад га је шеф позвао к себи, Бера и нехотично ухвати нека студен око срца, али ипак стеже се и уђе, трудећи се, да што већма прикрије [250] своју узбуђеност и да ни у чему не би дао знака, да се на њега што год посумња.

— Шта желите, господине? улита га шеф.

— Желео бих да сазнам списак оних путника, који су спасени са лађе „Атланта,“ који је изгорео на мору.

— А због чега вам то треба? упита га шеф даље.

— И ја сам био на тој лађи, када је буктала у пламену, многи путници потонуше, неки се спасоше на чамцима, а ја се спасох на једној дасци. Дуго сам тако лутао, па сам овде дошао на пароброду „Дијани“ пре три дана. Рад сам да сазнам, да ли је који од мојих пријатеља спасен или је пропао. Ради тога сам и дошао к вама, господине.

— Ваше часно име?! упита шеф.

— Бер од Уљома, докторанд Философије из Хајделберга у Европи!

Шеф разгледа књигу пријављених путника, који су дошли у Хавану, па подигнувши главу према Беру, настави даље:

— Ви сте одсели овде у хотел „Националу“!

— Јесам, господине, одговори Бер.

— Добро је, рече шеф, па извади ону књигу у којој беху прибележени путници са „Атланта“

[251]

— Ти су путници приспели у Хавану 17. октобра, настави шеф, и ово су њихова имена:

Едвард Анаре из Бордоа: још је овде, стан у хотелу „Мира.“

Декен Гајер са госпођом из Хамбурга: отпутовао је за Хамбург натраг.

Фердинанд Пакс са госпођом и сетром из Лиона, отпутовао натраг.

Др Ризе Бринкмајер из Лајпцига: отпутовао натраг.

Алфонзо Магајо, трговац из Мадрида, још је овде, хотел „Фортуна,“

Соломон Леви, трговац из Милана: још је овде хотел „Национал“.

Тома Пит, чиновник из Лондона: отпутовао натраг.

Павле Римплер са госпођом из Сан Себастијана: отпутовао.

Атахалп са госпођом, трговац из Мадрида, још је овде; хотел „Фортуна“.

[252]

Даул Јегер, инжињер из Бремена са госпођом, још је овде; хотел „Бристол“....

Шеф је и даље читао имена дошавших путника, с напоменама, да ли је ту или је отпутовао; али га Бер више није слушао, чим је чуо, да је овде „Атахалп са госпођом“. Помислио је одмах, да је то његов пратилац са Аранком. Цела она канцеларија шефова одједаред се окрете око њега. Он беше у неком необичном расположењу; само је посматрао шефа, али га ни шта није чуо, нити разумео. Кад је довршио овај списак, упита Бера, да ли је запазио ту кога од својих пријатеља.

Бер га само посматраше, не одговори ни речи; мислио је, да шеф још чита списак.

— Но г. Бере, упита га шеф понова, има ли у овоме списку кога од ваших пријатеља?

Бер ћуташе и даље.

Шеф га опет ослови речма:

— Шта вам је, господине, те ништа не одговарате, шта вас је то потресло?

Бер се трже на ове речи па одговори.

— Господине, извините ме што се за тренутак један преносох у патње мојих пријатеља, који су сви тамо пропали у океану.

— Зар ни једнога нема у овоме списку?

[253]

— Нема, господине, ни једнога, сви су дакле пропали тамо.......

— Дубоко жалим тај случај! одговори шеф даље.

Бер се учтиво захвали на указаној му услузи, па изађе из канцеларије. Крупним корацима ишао је он преко улице, не осврћући ни главе ка полицији. Ишао је право ка хотелу „Фортуни“, тамо где је био одсео Атахалп са госпођом, коју он збиља сматраше, да је то његова Аранка. Па ипак му по који пут прелети црна слутња преко чела, при помисли, да то може и не бити његов Атахалп и Аранка. На ту сумњу навлачило га је оно, што у списку стоји, „трговац из Мадрида.“ И крај свега тога он је с поуздањем ишао тамо.

Када је Бер стигао у хотел „Фортуну“, одмах се обратио хотелијеру с молбом да га извести, да ли се налази ту неки Атахалп са госпођом, трговац из Мадрида у Европи. Хотелијер прелиста своју књигу у којој је бележио своје путнике и окренув се Беру, рече му:

— Господине, још се у овоме хотелу бави г. Атахалп са госпођом.

— Дакле су још ту?! узвикну Бер радосно.

[254]

— Јесу, господине.

— Молим вас за извештај о нумери њихове собе, коју сте им ставили на расположење, упита Бер.

— Њихова је соба на трећем спрату десно, други ходник No. 17 собе. Желите ли их наћи?

— Да, рад бих био видети се с њима, рече Бер.

— Онда ћу бити слободан ставити вам на расположење једнога момка, који ће вас одвести управо тамо, рече хотелијер.

— Тиме бисте ме много задужили, одговори Бер учтиво, а по речима његовим могла се опазити века особита радозналост и раздраганост.

— Фердинанде! викну хотелијер једноме послужитељу, одвешћете господина у собу бр. 17 на трећем спрату десно, парцела друга.

Фердинанд приђе к њему и рече:

— Изволите, господине!

Бер пође, топло захваливши хотелијеру на учињеној му услузи. Ишао је уз степеницо, а срце му је силно куцало. Играло је тако силно, као да ће му груди препући. Крај срца је опажао хладну санту леда, пред очима му је лебдила црна слутња и страшна неизвесност. Корачајући тако за дуго уз оне дугачке и многобројне [255] степенице, послужитељ га најзад заустави пред једним вратима.

— Овде је та соба, рече он Беру.

Беру штрекну на срцу. Грчевито и као уплашено трже се и механички, без размишљања, захвали се послужитељу, давши му напојницу.

— Слуга! рече послужитељ примивши бакшиш и оде доле низ степенице.

Бер остаде сам у ономе пространоме ходнику. Дугачки низови соба пружали су се и с једне и с друге стране. Загледа нумеру на вратима, код којих беше заустављен: тамо је лепо стајало No. 17. Лагано подиже руку и куцну у врата.

Изнутра се није чуо никакав глас.

Бер куцну опет мало јаче.

— Ко је то? чу се танак женски глас, из собе.

Бер познаде Аранкин глас, те одмах викну:

— Ја сам, Бер.... и сам отвори врата, те уђе унутра.

— Ах! ти си драги Бере! викну она.

Аранка беше јако изненађена овим догађајем. Кад се Бер појави у соби, од сувишне радости и раздраганости, Аранка потрча му у сусрет у загрљај, и у том тренутку онесвешћено [256] спусти своју лепу главу на усталасане груди Берове.

Бер је прихвати нежно у загрљај и полако је донесе до кревета. Она није знала ништа за себе. Бер је зовну неколико пута по имену. Од ње се није чуо никакав одзив. Бер брзо дохвати бокал с водом и стаде јој својом мокром руком трљати чело, слепе очи да би се повратила.

После неколико минута Аранкино се лице зажари и почеше се опажати знаци освежавања. Мало по мало она дође к себи и пробуди се.

Чим је прогледала, први јој поглед беше управљен на Бера, који је непрестано гледао у њу и пратио сваки покрет њенога тела.

— Аранка, Аранка! упита је Бер на први поглед њен, како остаде жива оне паклене ноћи, која нас је до сада раздвајала, како си претрпела патње од онога кобнога часа кад нас светина растави на оној проклетој лађи у океану?...... Ах; ти си се морала грозно намучити, ти си морала много претрпети!...... Признајем ти, да сам ја свему томе крив...... да, мојим је узроком све то претрпљено, за то те пре свега молим за опроштај!

— Какав опроштај, драги Бере? упита га она, устајући с кревета.

— Молим за твој опроштај, Аранка!

[257]

— Мој опроштај! зачуђено упита она.

— Да, твој опроштај ми је потребан, јер тежак грех притискује душу моју! настави Бер.

Какав опроштај.... какав грех? испрекидано питаше Аранка.

— Не мучи ме више, Аранка, опрости ми за грехове, које учиних према теби, јер сам тешко сагрешио; одговори Бер даље.

Мени ниси ништа сагрешио, Бере.... те ме твоје речи доводе у забуну, шта ти је? питаше она.

— Сагрешио сам ти, јер си због мене много препатила, због мене, само због мене!

— И опет ти кажем, да према мени немаш никаквих грехова, све што сам чинила и претрпела, чинила сам и трпела из љубави и искрености, коју према теби осећам. Љубав ме је тешила у најкритичнијим тренуцима мога живота: она ме је и одржала. Зар у томе може бити твојих грехова? Не, не, Бере, ту грехова твојих нема. Није љубав само за весеље и пријатне дане, она највише треба за дане мучне и суморне и љубав, која се највећом силином баш тада распламти и јесте права, истинска љубав, иначе... то је проста варка и обмана. Буди убеђен, драги Бере, у то и немој више тражити опроштења мојега. Сматрај ово као печат моје праве љубави према теби.

— А чиме да ти ја своју љубав засведочим? расејано упита Бер.

[258]

— То ми није потребно, настави Аранка. Ти си због мене напустио своје школовање и прекинуо започете радове на научном пољу, отиснуо си се неизвесној будућности; али,... али доста о томе, томе није сада време....

— Аранка, драга Аранка, причај ми о начину како си се спасла са оне несрећне лађе и како си дошла довде?

— Да ти причам!.... Немам ти много причати. Бављење наше на мору, није трајало дуго. Срећа нас је добро служила до некле. Хвала буди вештини Атахалповој; он је у овој прилици показао највећу своју храброст. Кад нас је гомила отиснула на ниже и кад дођосмо до последњих степеница, хитро ме спусти он у један чамац, за тим скочи и сам, дохвати весло од једнога морнара, те не чекајући да још когод уђе, одгурну чамац и заплива у морске таласе. Ноћ беше хладна. Ја бејах у грозничавом стању, о теби нисам ништа знала, а била сам у друштву са човеком, кога још добро не познајем. Та усамљеност и тежак положај мој, изазваше ми сузе на очи и тада, само тада клела сам судбину своју, тада у грозним тренуцима оним оплакивала сам зар срећну прошлост своју. Атахалп ме је истина тешио надом на лепше дане, али је то било мало, не осетно за онако грозан положај мој. И кад су ми најцрњи [259] тренуци излазили пред очи, сијне ми по који зрак наде, да ћемо се опет видети, тада сам молила Бога, уздала се на њега и он је ево услишао молбе и преклињања моја. Твоје последње речи, што их за нама изговори на лађи, једнако су лебдиле око мене: оне беху та непобедна сила, која ми је наде уливала, оне су ме уздржале, те нисам запливала у црне таласе пакленог океана, оне су ме храбриле за све време и сада, овог тренутка, када си ти на вратима куцао, бејах обузета мислима о оним твојим речима. Целу ноћ ону тренула нисам ишчекујући једнако да се од некуд јавиш. Тако смо и зору дочекали. Кад је свануло било, од лађе „Атланта“ није се опажао никакав траг. Неколико чамаца са путницама, расејани пловили су готово заједнички, као каква разбијена војска по оном океану. И ми смо били међу тим чамцима. Блудећи тако по мору без циља целога дана, тек пред залазак сунчев, далеко тамо на хоризонту, спазисмо како се диже густ дим.

— Пароброд!...... пароброд! повикаше многи путници упревши сви своје погледе тамо на ту страну. Међу нама се одмах чуо неки весели жагор.

— Кад већ спазише, да је одиста то лађа, брзо прегоше веслати сви свим силама и тераше чамце у присрет њој. Многи су викали, довикивали, [260] тобож певали, еда би се макар што год с наше стране чуло тамо, али бесмо врло далеко, те први напори осташе без успеха. Међу тим чамци су се наши непрестано примицали лађи, а и она је долазила ближе нама. Усклици и подвици са чамаца нису никако престајали.

— Беше већ почео и сумрак хватати, а на оној лађи видесмо где сену црвенкаста ватра а наскоро за тим чули смо и пуцањ топа. То беше знак, да су нас са лађе спазили. О, колико веселих усклика писну из оних чамаца: колико се веселих песама заори на оној океанској пучини и како се чаробно губише они звуци на све стране око нас. Та нас је лађа избавила. Звала се „Клија.“ Она нас је и оставила овде у овој вароши, где ево седесмо без икакве наде у правој не извесности.....

— А, збиља, где је Атахалп? упита Бер.

— И он је овде!

— Где је његова соба?

— Одмах до моје, одговори Аранка.

— Је ли он сада у својој соби?

— Није!

— А где је?

— Отишао је у хотел „Национал“. Јутрос смо прочитали у „Хаванском Дневнику“ списак дошавших путника, а то смо и до сада редовно [261] пратили, па нађосмо тамо твоје име. Он је отишао да види, јеси ли то ти или ко други.

— Је ли отишао одавно? упита Бер.

— Отишао је око 9 сати јутрос, мислим да ће се вратити кроз кратко време и изненадиће се, да си ти дошао пре њега овамо. А збиља, ја те не питах, од куда и како ти дође овде?

— Е, моја је историја дугачка много. Причаћу ти је, кад будемо више времена имали на расположењу. У полицији сам разабрао за путнике, који дођоше амо на „Клији“. Ту сам сазнао и за вас, те се одмах и упутих управо овамо.

— Дакле ти си за нас сазнао преко полиције.... како је то лепа установа у свету! клицаше Аранка од радости.

— Али сам у тој истој полицији сазнао и још нешто, озбиљним тоном настави Бер.

— А шта си то сазнао, драги Бере? упита га она весело,

— Сазнао сам нешто, што вам неће бити пријатно!

— Шта би то могло бити? Овде смо бар усамљени, непознати. Од сада ћемо почети свој срећни живот, зарад кога смо толико препатили.

— Да, да, све би то могло бити, да нисам ово сазнао, замишљено је говорио Бер.

[262]

— Па шта је то тако непријатно? нестрпељиво га упита Аранка.

— Сазнао сам да се за нама трага!

— Да се за нама трага?! уплашено и зачуђено упита она.

— Да, по свима полициским надлештвима и у Европи и овде на острвима има објава, у којој се каже о теби, како си оставила свога мужа, како те је нестало и полиција трага за зликовцем, који те је одвео, како би тебе пронашли и предали те твоме мужу Бауеру, који те на све стране тражи!

Аранка пребледе на ове речи. Лице јој се непрестано мењало. Била је јако збуњена. Само је без размишљања понављала поједине речи, што их је Бер доста одсечно изговарао:

— Потера за мном.... тражи ме мој муж... зликовац ме одвео!...

— Да, Аранка, тако стоји написано на оној објави, коју сам ја читао својим рођеним очима. Бојати је се дакле, да нам полиција некако не уђе у траг....

— Па шта да радимо? упита Аранка.

— Шта да радимо?.... Наш је опстанак овде врло критичан. Многобројни полициски агенти који су овуда расејани, могу чуда починити. Довољно је, да сазнају само за твоје име, а после... после ствари се не могу никако довести до доброга. [263] Ми дакле не можемо овде остати; ми морамо бегати одавде што пре, како после неби било касно...

— Да бегамо.... али куда? упита она.

— Тамо куда смо пошли били, тамо на Хајити, на имање мога стрица. Ту ћемо бар бити заштићени.

— Да идемо и то још ових дана! рече она.

— Још данас, првом лађом, која пође за Хајити, поћићемо и ми на њој, рече Бер. Ја сам депешом известио свога стрица о нашем доласку.

— То је добро... Ах, те лађе.... чисто стрепим од њих, јетко проговори Аранка.

— Морамо на њима; друкче се не може.

— А када ће поћи та лађа? упита она.

— После подне око 4 сата, а стиже тамо сутра после подне од прилике опет у исто доба, рече Бер. Од пристаништа, до палате мога стрица има један и по сахат на колима, тако, да ћемо сутра око 5 — 6 сати већ бити на плантажу „Викторији.“ Ту ћемо се једном смирити и завршити са овим несрећним трзавицама, које нас одавно прате.

— Ваљда је већ дошло време, да се и нама срећа окрене на боље! задовољним изразом тешила се Аранка.

— Патње наше прилазе своме крају, продужи Бер.

[264]

— Нека би Бог дао, да тако буде. Ја сам жељна мира и једва чекам да једном осетим све сласти мирнога живота, јер овако....

Њен говор прекиде неко куцање на вратима. Она се трже и престрављено упита:

— Ко то лупа?

— Та ја сам, госпођо, чу се на пољу глас Атахалпов, доносим вам радосну вест!....

— Уђите унутра, Атахалпе, реча она.

Атахалп весело отвори врата, па одмах још с врата отпоче говорити.

— Гопођо, пронашао сам нашега господина у „Фортуни.“ То је он, други нико не може бити! јер....

Овде Атахалп застаде и изнађено посматраше у Бера.

— Што се чудиш, Атахалпе, упита га Бер, зар ја тако страшан изгледам?

— Је ли могућно, да сте ви мој господар, или ме очи варају? упита Атахалп.

— Ја сам.... не мој се чудити! одговори Бер.

— О, господине драги, допустите ми, да вам пољубим руку, које сам тако давно жељан.

— Хвала ти верни Атахалпе, на свеколиким услугама, које си до сада учинио мени за љубав. Хвала ти, по сто пута ти хвала! Ја ћу [265] те за то богато наградити, док само стигнемо на мој плантаж, на Хајити.

— А хоћемо ли скоро тамо? весело упита Атахалп.

— Још данас око 4 сата по подне кренућемо тамо, рече Бер.

— О, како с нестрпљењем очекујем тај свечани часак поласка, настави Атахалп.

— Ево ти, Атахалпе, извесна сума новаца, па набави себи пристојно одело, спреми што треба за пут, па пожури амо, да не закаснимо, рече му Бер.

— Хвала вам, драги господине, захвали се Атахалп, па изађе, оставивши њих да наставе започети разговор о својим патњама.

Ведар и чист беше онај дан. Велика врућина беше овладала на пољу, у овом жарком крају. Сунце је већ стајало на подне, те је и иначе повећавало запару онога дана. Слаби поветарац духне каткад, али је и он несносан, загушљив. Сваки се завукао у своју собу, направио вештачку ладовину и ту проводи тај најнесноснији део дана. По улицама се се слабо ко могао видети.....

Око неког доба после подне опажало се извесно кретање у вароши и поред тога што дневна припека притискиваше највећом досадом. Све то кретање ишло је у једном правцу. [266] То беху путници, који журише ка источном пристаништу вароши Хаване. Међу онима, који већ беху стигли на пристаниште видео се Бер и Аранка са Атахалпом. Ту сви очекиваше полазак лађе „Јупитера“ на исток ка острву Хајити и даље.

VI
На вили Гетарији

Оставимо сада Аранку и Бера нека срећни и задовољни плове на таласима бујнога океана и нека се крећу ка мети својих блажених нада, нека се с усхићењем приближују плантажи његовог стрица, нека уз пут снују најлепше наде о безбрижном животу на острву Хајити а на просторијама оне величансвене и чаробне плантаже „Викторије.“ Нека их у њихову блажену загрљају ништа не узбуњују догађаји, који се око њих плету амо на континенту, на обалама заносног бискајског залива, чије воде онако хучно запљускују у зидове видинске палате Петра Бауера! Нека их.... нека још за који часак уживају у зори њихових зар срећних дана, да неби први часови састанка после грдних окршаја били помућени оним грозничавим полицијским истрагама, које већ поодавно занимају становнике бискајских обала.

[267]

Да, претрпљене патње њихове и сувише су јаке биле, те им треба мира и одмора. Бар док их носе таласи оног ћудљивог океана, нека још не знају, да им је траг откривен, да је један од чамџија проказао бегство њено са једним господином, када је овај хтео најмити чамац од њега. Нека Аранка још не зна, да је слика њена разаслата свима полицијама, да је траже.... кога?.... неверницу Петра Бауера!

А он!..... Бауер, да ли је жалио за својом Аранком, која са својих мишица скиде његову болну главу, остави је на јастук болесничког кревета и оде.... са преступником? Да ли је пустио сузу жалости или гнева за оном, коју је волео из дна своје душе, коју беше узео за сапутницу живота свога! Да ли је Бауер могао поднети у болести овај тежак удар, који му притискиваше оне искрене и одане груди његове!

Не, он није заплакао. Осећај тешкога бола и помисао на ову страшну драму у првим данима његовога брачног живота испили су му сваки траг сузних капљица; очи његове не засузише. Срце његово не даде јаука од себе, јер беше болом одвећ стегнуто, а да би и могло покренути ма какав знак на изразу лица његова. Ни уздаха пустио није.... та уздах је још и најслабији израз унутарњег бола! Непомичан као стена, блед као јесење лишће, које се откида с гранчица, [268] пада на земљу или се подаје и најслабијем поветарцу — стајао је Бауер и држао у руци лист хартије на коме беше исписана трагедија брачног му живота. Једна крупна бора на бледом му челу била је израз његове тешке унутрашње борбе и показивала је одвећ јасно, да би он рикнуо као рањени лав, да му срце не беше онако спутано увредом његове љубави.

Али та је бора казивала и још нешто. Кад би се могло завирити у то његово замрзнуто срце, видела би се једна грдна рана, отровном стрелом невернице задана, али му оно ипак куца једним кријичком својим. И тај последњи куцањ диктира му не тугу за изгубљеном срећом, не очајање за ненакнадном штетом, не љубав и сажаљење према краљици свога срца, не тежњу за њеним топлим загрљајем.... већ једино освету над неверницом!

И крај свих ових бораба и премишљања, Бауер имађаше и једну жељу, а та је, да за навек заборави трагичну успомену свога брачног живота, да изгуби из вида све оно, што би га макар чиме сећало на прошлост, да оде далеко од овог места, да у туђем, непознатом свету отпочне живети новим животом. Ова мисао сену му као муња кроз главу и обасја мрачне мисли његове, као год што муња ноћу осветљава густе и тамне облаке када олуја са непогодом бесни.

[269]

— Да продам све своје имање, да одем у свет, да купим друго насеље.... тако размишљаваше Бауер с времена на време....

— Ади брак са Аранком имао је још законску важност. Још је она по законима била госпођа Бауер....

— Да, та неверница још носи и срамоти моје име.... ја јој га више не могу давати на послугу.... она га мора изгубити, а како ће то бити, то је моја ствар. Тако је Бауер размишљао о одбеглој жени својој.

Он беше тврдо решен, да разведе брак с њом, да више никада не чује о њој... не, не, он је тајно у дну своје душе скривао жељу, да је ипак види, да јој погледа у оно неверничко лице..., да јој.... ах, да покаје увреде што му их она нанесе: да јој се само једним погледом освети.

У њему је расла чежња за осветом, али је ипак почео осећати неко бледо сажаљење према неодређеној му будућности њеној, осећао је по мало неке хладне симпатије према њој, али та симпатија, назовите је и љубав, беше исто онако развијена, како се само може волети гроб, оно место на земљи, које нам скрива нешто, што нам је и мило и драго. Нико од нас не воли да у гроб спушта своје миле. То нам је место мрско кад на њ помислимо, па ипак осећамо неку оданост [270] према оној црној земљи, која нам узме из наручја нашег које смо љубили и поштовали.

Ето таква беше љубав Бауерова према Аранци, у којој је сахрањена за навек она душа, која га је, док беше уза њ, очаравала благостима срца свога, у коју он гледаше као на анђела хранитеља својих нада, коју је чувао као зеницу ока свога. Али тој блаженој души беше суђено да за мало времена буде крај њега. Ње нестаде брзо са лица виле Гетарије, она би сахрањена код последње капије, којом се излазило на приморје, да са тог места, уз хучање морских таласа, довикује господару Бауеру, да је до тог места још помишљала на њега, док је не подухватише хладни таласи животног океана и одведоше тамо уз приморје! Ту је на том месту отворен гроб оној души, која провођаше медене дане своје на балкону виле Гетарије, и која се као феникс препороди из тога гроба и тако преображена пада у загрљај другога човека. На тај гроб идеала, неверницу Аранку, помишљао је Бауер и осећаше неку потајну љубав к њој, као према нечем што гроб схвати једном за свагда, и што се више никада не повраћа.

Такве се мисли врзоше по глави Бауеровој, али су оне по каткад проткиване грозничавом чежњом, да освети нанесену повреду, да са срца замрзнутог поскида оне везе што га спутаваху, [271] да залечи отровану рупу и да маха срцу да закуца весело испунивши завет свој....

Ах, како би он желео, да се сви ови догађаји, да се све ове мисли не врше на јави! Половину свега свога имања дао би, када би га ко уверио, да је све то само санак био, да је крај њега она Аранка, која му заслађиваше прве дане заједничкога им живота! како би се сада после ових напора слатко одморио на крилу њезину и причао јој о своме страховитом и ужасном сну, како би задовољан погледао у оне, као небо плаве очи њене, опипао уснама својим и уверио се да су и оне ту, крај њега. Како би се сада блажен осећао када би њене топле усне додирнуле ово његово хладно чело и прозбориле му оне речи, као онда, када ју је први пут увео у салоне чаробне виле Гетарије! Ах, како би!....

И одиста, на крилу Аранкину одмарао се један човек, њене топле усне грејале су хладно чело његово, а он јој је одиста причао о борбама што их претрпе, плаве очи њене напајале су жедне погледе његове, и он се је уверио да су оне ту крај њега.

Ето, ту је слику Бауер гледао својим очима у својој рођеној кући и у оној истој соби у којој је болестан лежао некад. О, како му весело закуца срце тога тренутка, како му соба засија необично чаробним блеском неким. Он се [272] на мах покаја што је своју драгу Аранку, коју ето гледа пред собом, назвао онако тешким и лажним именом и пође к њој, да јој се исповеди као пред светим олтарем, да је замоли за опроштај, што је сумњао у њену оданост. Он ју је викнуо по имену.... потрча јој у загрљај..., али у том зашушта нешто тихо. Бауер се прену на тај шум и спази у својој руци лист хартије, који одаваше онај тихи звук када је он нагло испружио руке. На тој хартији беше исписано оно последње писмо Аранкино, које му понова даде доказа, да је она ипак неверница. Оно што беше видео у својој соби беше само јака халуцинација.

Он погледа у том тренутку кроз прозор и угледа узнемирено море како ваља грдне таласе и разбија их доле о зидове, простирући потмуле звуке на све стране. Таква бура владаше и у мислима господара виле Гетарије!

VII
На лађи

Пароброд „Јупитер“ највећом парном снагом разбијао је таласе карибскога мора. Два дана већ путници не видеше суве земље и већ жељно очекиваху и изгледаху да ли ће где год на хоризонту спазити високе палме, које би им били весници скорога искрцавања на копно, на [273] чврсту земљу, да се што пре ослободе господарства Нептунова. Многи су путници стрепили, јамачно искуством научени, да се овај силни Бог мора не разгневи што год на смелог човека, који је измислио справу, да се бори са таласима његовога царства, да пркоси његовоме најомиљенијем делу. И заиста је море на јужној обали велико-атланских острва готово увек узнемирено, некад јаче, некад слабије. Нарочито се јаки покрети опажају према оном мореузу, који се пружа између острва Кубе и Хајити.

Ну и ако су оваке прилике владале на овоме клизавоме путу, до најближега пристаништа имало се још пловити. Путници су то добро знали, па ипак су сваки час бленули, час на једну час на другу страну оног пустог хоризонта, на коме се видела само вода и само вода.

Шта су знали радити, него да време прекрате разним играма у салону паробродском. На то их је још највише натерало рђаво време које се на пољу почело кварити. Небо се беше наоблачило и бивало је постепено све мутније и мутније. И ако је машина великога „Јупитера“ правила својим кретањем врло велику ларму, ипак се с времена на време могла чути и грмљавина. Муње се јављаше често, најпре лагано а за тим све чешће и чешће те целокупном стању наших путника даваше неки чаробан, али [274] ипак суморан изглед. Та тајанственост њихова положаја уливала им је зебњу, да се непогода не развије у јачој мери, да силни Нептун не подигне свој тророжац и разбукти бесне таласе неумољивог океана. Сваки је стрепио од бродолома, јер је тај баук плашио и најсмелијег путника — томе се страшилу океанских валова не може нико одупрети па ни сам „Јупитер“, овај пароброд и ако му је назив носио име бога над боговима, који некада управљаху судбином људском с поноснога Олимпа!

Како ли се тек плашио непогоде онај, који је до сада издржао толике несреће на мору; коме путовање на пароброду није уливало ни мало романтике, коме још не беху из мисли ишчезли догађаји на оној олупини „Колумбији“, која му је указала и у таквом свом стању толико услуга и у онај час, када му то одиста беше потребније и од насушнога хлеба! А како се тек осећала она, којој први часови првог састанка са њим — Бером беху завршени оним пожарем на „Атланту“ и то још ноћу, којој лебдише пред очима они црни тренутци, када се у сред мркле ноћи, у сред океанске пучине нађе усамљена на једноме чамцу — са једним простим чамџијом и то она.... кћи Густава Пола, богаташа испод Пиринеја!

[275]

Време се на пољу беше сасвим искварило. Почео је дувати јак ветар тако, да се већ није могло стајати на крову лађе, а још мање гледати на хоризонат, који сад доби мутан и суморан вео.

Сви путници, који још осећаше снаге да пркосе гневу Нептуна, бога морских валова и претњи Еола, бога ветрова, увидеше своју немоћ па и сами сиђоше у унутрашњост лађе. Неки се растурише по кабинама да отпочину или да своје ствари доведу у ред, неки пак одоше у салон за играње, где се већ за столовима седело, играло, пило, разговарало.

Оваки тренуци, када су у изгледу догађаји што ће задесити све на исти начин и истом жестином, некако необично утичу на расположење појединаца. Сваки осећа да ће што пропатити, али у исто време као да гледа пред собом како то исто сналази и остале сапутнике му, те жалећи себе, узима учешћа и у патњама оних других. То га већма привлачи осталима, а и њих к њему. Сви се онда сматрају као давнашњи познаници, као искрени пријатељи и са много мање етикеције приступају један другом. И нехотично, такво једно стање, може човека необично јако расположити.

Такво је стање владало у унутрашњим просторијама пароброда „Јупитера.“

[276]

Аранка се није осећала најбоље, обарао ју је неки умор, те с тога је Бер одведе у њихову кабину да се одмори, а он оде у салон, где сви столови беху пуни путницама, који се забављаху разним играма.

Бер се обазираше свуда у наоколо, не би ли умотрио који празан сто, или бар такав, где би могао сести те пристати на какву игру на коју наиђе.

— Изволите, можете овде, ако желите места! чуо се један глас са оближнег стола, за којим сеђаше један свештеник и два путника.

— Захваљујем лепо, одазва се Бер и приђе столу. Представи се путницима и седе. Свештеник беше Дон Лијего, а два путника Пиједро и Лоренцо беху трговци из Сантијага пристанишне вароши на југоисточној обали Кубе. То беше прва станица, где је лађа имала стати, па тек одатле ноћи мореузом непосредно на острво Хајити.

— Ви путујете из Хаване, г, Бере, упита свештеник.

— Да, у Хавани сам се укрцао у овај пароброд, али до Хаване променио сам неколико бродова, одговори Бер.

— Како то? Ви не долазите, директно из Хаване! упита свештеник даље. ‘

— Не, одговори Бер.

[277]

— Ваше путовање траје нешто дуже.

— Већ три месеца!

— Три месеца!

— Да, три месеца и нешто више, додаде Бер.

— И све по мору?! упита Дон Лијего.

— Све по мору и то по оном бурном мору, које беше према мени онако исто ћудљиво, као и сам живот мој, одговори Бер сетно.

— Па сад желите да се мало освежите путовањем, зар не? упита свештеник.

— На против, путујем да се смирим.

— Онда нам можете причати какве чудновате доживљаје своје, у колико су оне за јавност.... упаде им у реч путник Пиједро.

— Да прекратимо ово дуго време.... додаде други путник, Лоренцо.

— Верујте ми, пријатељи, та вас историја неби ни мало занимала, јер је врло дугачка и сва је проткана бедама и невољама. Зар у томе можете наћи какве забаве? упита Бер.

После овога сви заћуташе. За време те мале паузе Бер се мало затури на столици, подиже главу па јетко настави:

— Ја не желим, да ми пред очи још који пут изађу оне слике, па ни у сну да их не сањам, какве ме морише на овоме дугачкоме путу по водама Атланског океана.

[278]

— Ви сте нас сада и нехотично заинтересовали, г. Бере, изгледа да су вам много дојадили морски таласи од Америке довде! упита га свештеник Дон Лијего мало смотреније но иначе.

— Од Америке!.... изговори Бер нешто јаче. Од Америке.... не.

— Не долазите из Америке? запита свештеник.

— Не.... пошао сам из Хајделберга у Европи, а сад долазим од некле, а одакле је то.... то вам не умем ни сам казати, одговори Бер.

— Из Хајделберга! сви тројица узвикнуше у један мах не како и нехотично.

— Да из Хајделберга!.... Пошао сам отуда још септембра месеца прошле године за Хајити. Ево сада је већ нова година отпочела и ево ме сада где путујем на острво.

— Како то може бити? зачуђено упита свештеник.

— Ето видите, било је.... одговори Бер.

— Из Хајделберга поћи за Хајити пре више од три месеца, па тек сада се приближујете мети и то долазите са запада, у место да сте се непосредно искрцали на жељено острво! Поред њега сте морали проћи, кад сте приспели чак на западну обалу острва Кубе, које западније лежи од острва Хајити.... доста зачуђено упита свештеник.

[279]

— Имате права, одговори Бер. Мислио сам да тако учиним, али ето.... нисам учинио.

— То је заиста интересно путовање! упаде у реч трговац Лоренцо.

— Јесте интересно мало.... више је страховито, настави Бер.

— Страховито!

— Ужасно и страховито! додаде Бер.

— Па шта је онда у самој ствари? Да нисте преко своје воље отишли странпутицом! упита Пиједро.

— Сасвим противу моје воље! Ви знате за пословицу: „човек суди, а Бог расуђује.“ Мени је пало у део да осетим сву тежину оваке једне Божје пресуде.... одговори Бер.

— Па какве сте препреке имали.... да није какав бродолом? упита опет свештеник.

Јесте оче и Доне Лијеже, бродолом.... а то не само један, већ управо два бродолома.... одговори Бер.

— Два бродолома! узвикнуше сви троје.

— Да, господо и пријатељи, ја сам за ово време претрпео два бродолома.... Читали сте ваљда у новинама да је пре кратког времена нестало на мору два пароброда и да се о њима готово ништа још није сазнало, причаше Бер.

— Да није „Колумбија“ и „Атлант“? упита свештеник.

[280]

— Јесте... „Атлант“ је изгорео на сред морске пучине: на њему сам се кренуо из Европе. Са њега сам се спасао помоћу једне даске, која ме однесе на олупину већ размрскане „Колумбије“. За тим им Бер у кратко црташе своје чудновате доживљаје на олупини овог брода.

За време причања свештеник, Дон Лијего тако је пажљиво слушао речи Берове, е је изгледало да му сваку реч, тако рећи, халапљиво гута.

У том се на пароброду чу неки сигнал. Путници погледаше на прозоре и са неколико страна долазио је весео усклик:

— Ево!.... Ево тврде земље!.... Ево пристаништа Сантијаго!

На ове узвике Бер се извини својим пријатељима и сиђе доле у кабине, да обиђе Аранку.

Тек је почео силазити низ степенице, а она беше већ спремна и била се упутила к њему у салон.

Обоје се вратише горе у салон. Тако је Бер упознаде са својим пријатељима, према којима осећаше неку приврженост већ тим самим, што им је саопштио један део својих доживљаја, а који, како је изгледало, потпуно участвоваше у пропричаним незгодама његовим.

На знак да се лађа приближује своме првом пристаништу сви се путници ужурбаше и спремаше своје ручне торбе и пртљаге.

[281]

Пароброд већ прилажаше самој станици, са које се већ чуо глас звона, којим је послуга призивана.

На пристаништу Сантијаго, овај се пароброд задржава само неколико минута, колико да се скину путници који ту остају, да се нови укрцају и да се прегледају путне исправе.

Кад је „Јупитер“ стао на своје пристаниште и кад пролаз би слободан, кренуше путници за Сантијаго. Ту се растаде Бер са Пиједром и Лоренцом. Свештеник Дон Лијего остаде на „Јупитеру“ јер је имао наставити пут по свој прилици и он ка острву Хајити. Ту је стајао и Бер са Аранком.

Док су се путници истоваривали у пристаниште, дотле је Бер с Аранком посматрао варош, у колико се могла са пароброда прегледати. У таком положају беху и нехотице окренути леђима ка свештенику, кога се канда није много тицала ова варош, нити се освртао много на гунгулу путника који силазише и који се укрцаваше на пароброд.

За све то време, Дон Лијего, претурао је своју торбу и необично дуго посматраше Аранку и често загледао у једну књигу.

Та књига изгледала је по спољнем изгледу као сваки свештенички требник. Кад би је отворио.... на листовима њеним неби могао ништа

[282][283][284]

— Шта мислиш, Бере, да је понудимо да путује с нама, да је задржимо у госте код нас.... или да је сматрамо као сасвим непознату.... предлагаше Аранка.

— Можемо је задржати, јер налазим да је и сувише рано да она оде на бискајске обале. Она мене врло добро зна, причаће Мору и Орики о мени, па ће, бојим се и тако наивним путем открити нашу тајну, која је још скривена за пределе бискајског залива. Ја те њој морам представити, а са њом се морам састати и не могу допустити да ти останеш према њој непозната. Нећеш ваљда тражити од мене, да се сада њој покажем као непознато лице, кад је читав низ успомена проткан између њенога живота и мога спасења. Тако рече Бер Аранки.

— Не, на против ја желим њено познанство, оно ми је чак и потребно као год и њено друштво, које би ми кратило дане на плантажи, јер тамо нема никога познатога. Она би ми добро дошла у толико пре, што знам да на себи носи жиг твојих патња. У нашем је нарочитом интересу да она не оде у бискајско приморје пре нашег венчања.

— Да, имаш право, Аранка, пре нашег венчања она би нам код своје сестре и околине била од штете....

[285]

У том разговору Амалија прође мимо Бера па се нагло осврне.

— Јесте ли ви то г. Бере?! зачуђено упита она.

— Јесам, госпођице, одкуда ви овде? упита Бер доста збуњено.

— Од нашег растанка у парку, кренула сам на пут по обећању, али се у путу разболим понова те сам морала овде прекинути вожњу до опорављења, и ево ме сада настављам даље.

— Да вас упознам, госпођице, рече Бер.

— Молим! одговори Амалија.

— Моја вереница Аранка! рече Бер Амалији.

— Моја искрена и једина пријатељица Амалија! рече Бер окренувши се Аранки.

Оне се две пријатно погледаше, пријатељски руковаше и усрдно измењаше неколико општих питања. Том приликом Аранка позва Амалију собом у госте на неизвесно време: да буду искрене пријатељице у миру и тишини, као што она и њен Бер беху на ћудљивом мору. Амалија је радо примила овај позив. Та од Бера је није могла одвојити никаква сила. Она беше задовољна и само једним погледом његовим.

После свега овога, Аранка представи Амалију и свештенику, Дону Лијегу, који се — чудновато — не одвајаше од њих.

За то време, један полициски чиновник с [286] пристаништа већ беше отпочео преглед путних исправа код свију путника редом.

Дон Лијего поднесе му своју исправу, коју овај чиновник тек овлаш прегледа, па се окрете Беру.

Бер му показа исправу, коју је добио у Хавани за себе, Аранку и Атахалпа.

Чиновник загледа у ту исправу мало пажљивије, него код осталих, па најзад запита Бера:

— Ваше име, молим?

— Бер од Уљома, господине!

— Занимање, молим?

— Докторанд Философије из Хајделберга у Европи!

— Путејете?

— Из Хаване!

— Куда, молим?

— На острво Хајити!

— На острво Хајити? Молим за место?

— Вега Реал.... Плантаж „Викторија“, одговори Бер одлучно.

— Познајете ли поседника плантажа „Викторије“? упита чиновник.

— Познајем!.... То је мој стриц Џемс од Уљома! одговори Бер готово љутито, због толиких запиткивања, па се најзад и реши, те упита чиновника:

[287]

— Ако смем молити за објашњење, зашто ме толико запиткујете, кад то нисте чинили ни с једним путником, у колико сам ја могао запазити?

— Треба ми да тачно сазнам податке о вашој личности, одговори чиновник.

— Па ја сам вас баш то и молио да ми кажете, на шта вам ти подаци о мени, кад их не тражите од других путника, који имају исправе путне оваке исте, као и ја?

— Један Црнац тражи једнога човека, са таквим подацима какве сте ми ви о себи подавали. Ја сам морао сазнати што више о вама, да неби настала каква збрка, одговори чиновник озбиљним тоном.

Све је то збунило Бера, толико, да се у том тренутку не умеде извући из забуне, те онако као полугласно стаде говорити:

— ....Црнац?!.... и тај Црнац мене баш тражи!

— Јесте господине! продужи чиновник.

— Извините, господине, али мени је то загонетно....ја с Црнцима немам никаквих веза... ја не познајем ни једнога Црнца.... Молим вас, објасните ми у чему је сва та забуна?.... То је пометња!.... то се на мене не може односити; испрекидано говораше Бер,

[288]

— Један Црнац, по имену Годон, дошао је овамо с плантажа „Викторије“ пре два дана, пријавио се полицији да чека једног путника који долази из Хаване лађом „Јупитер“ и зове се Бер од Уљома из Хајделберга. Јесте ли ви та личност? упита љутито чиновник....

— По свему томе.... изгледа.... да јесам! испрекидано и преплашено одговори Бер.

— Онда ћу вам послати Црнца, па се о даљему ви сами објасните с њим. Он ће и сам овом лађом путовати натраг, те ћете имати времена за разговор. Ја се на овоме не могу више задржавати. Тако рече чиновник доста одсечно, па се окрете и оде.

Бер остаде на прагу највеће неизвесности. Хиљадама комбинација пројурише му за неколико тренутака, кроз ону намучену главу његову, која је већ била навикла на патње, невоље, изненађења, искушења.

У мислима га прекиде онај исти чиновник, који беше довео једнога Црнца, остави га крај Бера, рекавши у повратку само:

— Ето вам тога Годона, који вас тражи. И за тим оде брзо на обалу, јер се лађа већ спремала да отисне с пристаништа и отпутује даље на исток. Већ се чуо и сигнал за полазак.

У салону измећу осталих путника беху и наши; Бер и Аранка са Годоном и Атахалпом. [...] [291] Чим је Годон ступио пред Бера, отпочеше разговор.

— Па ко сте ви, те ме овде преко полиције тражите? упита Бер Годона.

— Ја сам Годон, слободни роб вашега стрица, маса; дошао сам амо по његовој наредби, да вас сачекам овде, јер му је депеша, коју је од вас, милостиви маса добио, казиваше да ћете овим паробродом доћи.

- Па какво добро доносиш?...

— Е!.. е! добри маса, мој преблаги и премилостиви маса Џемс болестан је тешко... Готово је на умору остао пре два дана, кад сам по милостивој наредби његовој узео ово, писмо из његових слатких руку, да га вама предам! То рекавши Годон с неким страхопоштовањем извади једно писмо и предаде га Беру.

Бер грозничаво пружи руку и узе писмо. Журио је да га час пре отвори, али му се руке толико тресле од неке чудновате неизвесности, да је коверт готово сав поцепао, док је извадио писмо.

То писмо беше запасано на лепој, пергаменастој хартији и беше повелико.

Бер га је читао, али с таком фуриозношћу да га је Аранка преплашено посматрала и неколико пута упитала, шта је то тако страшно написано у том чудном писму.

[292]

Бер се није освртао на та њена питања, већ је само читао даље.

Прочита писмо један пут, прочита га други пут, и трећи пут и што га је дуже читао, постајао је постепено мирнији. Најзад је писмо врло пажљиво склонио и оставио у најпоузданији џеп своје хаљине, па сасвим мирно и мало смешећим погледом окрете се Аранци и само јој рече.

— Добро је, не брини се. Ја се надам да ће ипак добро бити!

По том се окрете Годону, управи на њега неколико питања о своме стрицу, о његовом боловању, о положају плантажа према мору. Аранка је горела од неизвесности, не знађаше у ком правцу да ставља питања овоме Црнцу, који им донесе овако изненадне гласове, а са којима они још не беху ни сами на чисто.

Они живо разговараше са Годоном а иза леђа им је седео полицијски тајник, обучен као свештеник, (види сл. 5. стр. 193).

— Е, па лепо, Годоне, мој узвишени стриц се много хвали с тобом. Он те је јако заволео и дао ти слободу као и твојој Зеноби, коју је, како ми вели, купио само за твоју љубав. Је ли тако? рече Бер.

— О! како је то добар господар, о! нека би му Бог подарио здравља!.... Он је свакога свога роба наградио, који беше достојан тога.

[293]

И мене је одликовао више но и једног роба свога. Десет година је како имам срећу јести хлеба с његове трпезе. Ја и моја Зеноба, коју ми је поклонио, гледамо на њега као на сунце. И више се радујемо кад њега видимо, него ли и самом сунцу. Та сунце греје све подједнако а премилостиви маса Џемс греје мене и моју Зенобу више него друге робове своје. Ах! то је најбољи маса на свима овим острвима.

— Зеноба?! како је то лепо име! рече Аранка и окрете се Годону. А шта је она теби, те је својом називаш?

— Милостива госпо, Зеноба је Црница, робиња.... Њу ми је из превелике милости даровао господар Џемс.... и ја сам се оженио њоме, има већ година дана.

— А ради ли она тешке послове на плантажу? упита Аранка даље.

— Преблаги господар даровао је слободу и њој као и мени, одговори Годон.

— Па чиме се онда бави?

— Оно је настојница над једним делом робиња, али је за чудо паметна, те је слушају чак и мушки робови. Што год им она нареди, они врше. Њу нико не мрзи, сви је воле само да није....

- Шта? упита радознало Аранка.

[294]

— Да није једног белог човека, који је полицајац у месту и који је прати куд год се она крене с робињама.

— А што?

— То ће вам она умети боље казати, ако ваше милостиво срце буде хтело слушати речи једне црне робиње.

— А како је главни настојник, управитељ? упита Бер Годона.

— Томас Виндор?! упита Годон.

— Јесте, он! понови Бер.

— Добар је то управник. Ни један роб не може код њега симулисати. Свакога тера на посао рано пре зоре, у вече их врло касно враћа у њихове касарне.

— Како он стоји код мога стрица?

— Господар Џемс увек слуша његове предлоге о имању, робовима и свему. Али од како је господар ослабио, попустио је и управник. На при свем том послови ипак иду како треба. Он је и мене много волео, али од неког времена не гледа ме најбоље, а највише од кад сам стекао велико поверење у господара Џемса.

— Буди такав и од сада, па ћеш вазда имати благовољења својих старешина, рече Бер Годону.

— Ја сам вазда био одан својим господарима [295] и никада нисам искусио оштрину њихову, додаде Годон.

— Да, оданост.... верност.... то су ретке врлине, али се види, да их ти имаш када те мој стриц толико препоручује мојој пажњи....

— О, како сам му благодаран! упаде Годон у реч.

— .... Ја своме стрицу безгранично верујем, па ти још сада могу саопштити, да можеш рачунати на моју наклоност.... поклонићу ти исто поверење, као што си га имао и у мога стрица, Бер изговори ове речи необично ватрено.

— Годон га обасипаше благодарностима и уверавањима у његову чврсту и непокољебљиву верност.

Док су они говорили, лађа се већ беше кренула с пристаништа пут Хајити, где ће се наши путници искрцати на земљиште Вега Реал већ на првој станици, која буде била на реду.

— Бер, Аранка и Амалија беху већ поодавно сишли доле у кабине ради одмора. Путовање на мору није их више занимало, та оно им беше већ досадно, досадније него ли каква дуготрајна болест. Зар је и могла ове патнике заносити својим чарима ова грдна аждаја, коју су људи прозвали „океаном“, која отвара своје [296] гадне чељусти где год види на себи земаљског створа! Зар их је могао опијати својим дивотама овај океан, који им је већ толико пута показивао своје зубе и Нептун претио главом својом! Зар су се могли дивити величанствености изгледа, који им нуђаше изванредан поглед с лађе на све стране, они, које тај изглед опомињаше само на ужасне сцене не давне прошлости њихове!?

Ах, не! чаролијама поморских путовања опијају се само они, који никада у своме животу нису видели море или који се никада не отискоше с обале на пучину морску. Лепо је с каквог брдашца посматрати залазак сунца у море, које тада изледа као да све букти у пламену, али је највећи ужас дочекати ноћ на узбурканим таласима валовите пучине морске!

Наши су путници преживели већ толико призора на валима морским, да их сада не занимаше више те морске чаролије. Хтели су радије наступајућу ноћ мирно преспавати, него цвокотати од зиме посматрајући с крова одиста величанствен и заносан залазак сунчев.

А, шта најзад мари то сунце, чији ће га погледи отпратити за хоризонат и сачекати сутра дан да га поздраве добродошлицом с тако дугога пута његова? Оно неће бити ни мало тамније, ако га случајно не погледа ово или оно око, [297] нити ће засветлити што год јаче и веселије, ако га данас погледа оно око, које га већ неколико дана није хтело гледати.

Колико се очију дневно за навек затворе на земљи и које га никад више неће погледати, баш и да су га иначе гледале радо, па оно ништа не мари, не хаје!

Било је доста путника, који радије одоше у меку постељу, него ли на кров, али је било доста и таквих што грозничаво посматраше у оно сунце што ће их сутра дан пећи целога дана и досађивати им несносном запаром.

Свештеник Дон Лијего и Годон не беху ни међу једнима. За спавање беше им још доста рано, а имали су неки важнији разговор, који сматраше важнијим од простог гледања лепих поморских вечери.

Обојица се беху повукли у дно салона, где беху готово сасвим издвојени од осталих путника.

У почетку, док још беше доста путника у салону, они разговараше врло лагано, а доцније отпочеше жив разговор тихим гласом, кад се салон готово сав испразни.

Свештеник је навлаш бирао повучен крај и усамљен положај.

Годон је ишао свештенику по вољи и у почетку га је у свему задовољавао својим одговорима. То необично јако осмели свештеника — [298] потајног агента и он већ беше уверен, да је Годона придобио себи.

Кад се Дон Лијего уверио, да је салон сасвим празан и кад је веровао, да је Годон на његовој страни, реши се најзад, да покуша изнети му неколико предлога.

— Дакле, ти сада први пут видиш овога свога новога господара? упита Дон Лијего Годона.

— Први пут! одговори Годон.

— Ти га дакле не познајеш!

— Не.

— И он сад иде да узме плантаж свога стрица, па да њим господари?!

— Да, јер га је стриц огласио за наследника.

— А где га је то огласио? упита тајник.

— У полицији! одговори Годон.... само то је учинио кришом, јер настојник Виндор тежи да му приграби све имање, незнајући да господар Џемс има наследника.

— А, тако што год... а знаш ли ти која је она жена с њим? упита тајник.

— Па која је друга, ако не његова госпођа.

— Јесте госпођа, али му она није жена.

— Није му жена?! зачуђено упита Годон.

— Није.... о њој има дугачка прича... али нека је за сада, него да ја тебе нешто упитам, рече Дон Лијего.

— Можете!

[299]

— Мени та жена треба! смешећи се рече тајник.

— Шта рекосте? упита Годон.

— Имам један план, да тебе учиним наследником плантажа, ако ме у једној ствари помогнеш, рече тајник.

— Мене.... ја поседник? зачуђено упита Годон.

— Јесте, и ја имам средства да то постигнем. Реци ми само да хоћеш, па је за остало моја брига.

Годон се дуго размишљаше. Ласкав предлог тајников уздрмао је његове мисли. Он беше у искушењу. Према Беру није могао осећати великих симпатија, јер га није ни у колико познавао, нарочито га није знао какав је на власти, јер тада људи обично изгледају сасвим друкчији, него ли у обичном животу. Али ипак није хтео да обесвети оно поверење, којим га је стари господар и добротвор Џон одликовао. Тешко му беше решити се, да обмане новог господара. С друге пак стране замишљао је себе у положају поседника плантажа.... Он некадањи роб, он, који је носио јарам о врату.... сада да постане поседником богатог плантажа.... То му изгледаше по све немогућно, али му је ипак ласкало обећање тајниково....

[300]

Осећаше потребу верности новом господару, али како би му тек било видети себе на његовом месту, а осећао је у себи способност за такав положај....

Мислио је тако непрестано. То премишљање његово беше јасан знак да је он вером посрнуо, да је готов учинити сваку услугу тајнику само зарад славе, да у историји острва Хајити буде забележено, како је један роб из јарма постао поседник истога плантажа, на коме је у почетку радио најтеже послове....

— Најзад, премишљаше Годон у себи, стари господар Џемс мене је особито пазио.... можда би ми и сам оставио плантаж, да му се овај синовац није јавио....

Док се он овако борио у мислима, док је осећао велику тежину, да да своје последње решење, дотле га је Дон Лијего непрестано наговарао и уверавао, да га може учинити господарем плантажа.

— Да ти докажем, да ја знам добро, која је ова жена што иде с Бером, рече тајник, ево погледај у ову књигу. Чија је ово слика?

— Њена је, управо њена! узвикну Годон.

— Па шта сад мислиш? упита тајник.

— Па какве услуге ви тражите од мене? упита Годон. Да ли их ја могу задовољити?

— Можеш, услови нису тешки!

[301]

— Да их чујем, захтеваше Годон.

— Казаћу ти их само онда, ако даш реч да ћеш их испунити, иначе ме можеш издати, рече тајник.

— Не, издати вас нећу ни за живу главу па ни онда ако услове не будем могао примити, одговори Годон.

— Заклињеш ли се на те речи? упита га тајник држећа га чврсто за руку.

— Заклињем се живим Богом и Исусом Христом! узвикну Годон, дигнувши три прста у вис.

— Онда слушај, настави тајник. Госпођа Аранка је права жена једнога мога пријатеља из Европе. Твој нови господар Бер је разбојник, који је силом отео жену мога пријатеља и ево је води по непознатим пределима кријући свој траг. Од тебе тражим, да ми згодном приликом издаш ту жену, да је водим њеном правом мужу, а Бера ћемо после лако послати за Европу, где ће добити казну за своје злочинство. Плантаж ћемо онда уступити теби. Ја за то имам средстава код себе, која ти још не смем открити. Јеси ли разумео?

— Јесам, одговори Годон.

— Пристајеш ли сада на мој предлог?

— Пристајем, рече Годон. Ја ћу задовољити ваше услове, али средства ћу ја сам изабрати.

[302]

— Средства?.... то је твоја ствар.... ти знаш шта ја хоћу, па се према томе управљај.

— Добро, одговори Годон.

— Пази само.... да ме не обманеш, јер ако то учиниш, бићеш кажњен, да ће те до срца заболети па ће те и живота стати.

Годон само климну главом и тек што хтеде нешто рећи, али му реч застаде у грлу, јер у том тренутку чу да неко отвара врата на салону.

— Пст! чу се глас кроз празни салон.

Унутра већ беше ушао Атахалп баш онда када је Годон климнуо главом, те је јасно чуо онај шум „пст!“

— Њега је јако изненадило, да је у овој себи спазио само ову двојицу, чији је разговор чуо у неколико само, док је отварао врата, и који беху сасвим неми, када он уђе унутра. На овога свештеника беше подозрив још и иначе, што је једнако погледом пратио Аранку, коју он сматраше скоро као своју. Он би се потукао са сваким оним, који би му се усудио рећи да он нема права на њу, кад ју је управо он спасао смрти на оној лађи кад се беше пожар десио. Читав низ успомена између њега и ње, развио се после тог догађаја. А и она је тада одговарала симпатијама његовим. Та колико му је пута у загрљају протепала звонким тоном: „О, Ато, Атице, спаситељу мој!“

[303]

Љутит због данашњег поступка свештеникова, а нашавши их сада у прилично незгодном, збуњеном положају, упита доста опоро.

— Годоне, шта се то десило овде?

— Није ништа. Отац Дон Лијего спава још од првог мрака, а ја овде крај њега седим, спремам се да и сам спавам, одговори Годон.

— Али ја сам чуо разговор!

— Разговор?! као зачуђено упита Годон.

— Да, разговор.. Чуо сам разговор овде и ушао сам овде. Ти си климнуо главом а ја чух у томе тренутку реч „Пст!“ Објасни ми шта је то било?

Годоново лукавство овде отпоче своје мреже расплетати. Он се не даде збунити, већ одмах одговори.

— Отац Дон Лијего спава одавно већ, па ме је пре спавања умолио, да пазим на тишину, јер је јако уморен, па је рад да се боље одмори. Ти си лупнуо на врата, ја подигох главу теби и рекох ону реч, да бих ти дао знак да прилазиш лагано амо, како га неби пробудио. Ето то је, ако баш желиш знати у чему је ствар.

— Хм!.... па добро.... али разговор? упита Атахалп понова.

— Разговора није могло бити, пошто човек одавно већ спава. Он је, до душе, мало пре твога уласка бунцао нешто у сну и приметио сам, да [304] је то до сад већ неколико пута урадио. Ако то будеш чуо случајно! одговори Годон сасвим равнодушно.

— Дакле је тај поп сомнамбула? упита Атахалп.

— Онда ћу причекати мало, да видим хоће ли опет говорити у сну.... можда ће нам случајно открити какву тајну своју, рече Атахалп. А мени је прилично стало да сазнам по коју тајну његову.

Рекавши то, Атахалп заћута. Ослушкиваху обојица неће ли овај „силом сомнамбула“ исказати што год у сну. Кад су се добро умирили тајник у привидноме сну одиста стаде изговарати неке нејасне речи. Атахалп га пажљиво слушаше, а Годон.... Годон....

VIII.
На острву Хајити

Од некога времена на Острву Хајити и то у западном делу његовоме некако ствари не иду добро. До пре кратког времена на њему је владала мирноћа. Поседници и остали бели људи господарише низинама, приморјем, а урођеници, Мулати и Црнци савијали су своја скровишта по високим брдима и плантажама или проводише [305] век свој по непроходним прашумама у друштву са зверињем, која тамо царује.

Свако племе живело је својим животом и кретало се у границама уговора, који беху утврђени између њих и поседника, после дугих бораба.

То мирно стање било је доста краткога века. Међу Црнцима и Мулатима, гордим становницима поноситих брда и прашума опажао се неки покрет. Охолим синовима дивље природе није ишло у рачун да на својој земљи трпе и туђинце, па још беле људе, који их потискоше с долина и натераше горе у брда и шуме.

Међу поносним наследницима традиционалних обичаја и навика сазревала је све већма и већма тежња да се ослободе дошљака и узму управу над острвом у своје руке.

Поједине групе завереника, комбиноване од Мулата и Црнаца крстариле су око појединих плантажа кришом ноћу и вребале су прилику да убију по кога дошљака.

Завереници су потајно слали своје људе у касарне робова, који радише на појединим плантажама, да са њима ступе у преговоре, да их наговоре да се једног дана листом побуне сви, да потуку своје настојнике и господаре, да се ослободе па да као слободни грађани ове земље сами управљају својом судбином.

[306]

Завера је све више отимала маха, али су је урођеници и робови вешто скривали, те се о њој није ни знало. Робови по свима плантажама само су очекивали уговорене знаке с планина па да окршај направе.

Поседници плантажа и остали досељеници из Европе само су знали да се међу становницима шума и брда опажа неки покрет да је у једном племену поглавица неки Хунон, одбегли роб с једне плантаже. На шта је он наперен, то је за њих била тајна. Сви меродавни кругови држали су, да су урођеничка племена у завади, да се спремају за међусобну борбу, која до душе, није тако ретка у њих и не беше ни мало необична појава. То се већ толико пута дешавало, да је за поседнике то била обична ствар. Они се чак и радоваше таком покрету, јер онда могу спавати безбрижно у својим одајама и изводити мирно рад на својим плантажама. Оне, који би могли пореметити ту тишину — Мулати и Црнци — су поседници и навлаш потпиривали на такве међусобне борбе завађених зар племена, да би сами живели у миру.

Ето због тога се мала пажња обраћала на покрете који се опажаху горе по планинама.

Нико није ни слутио на то, да не прође ни једна ноћ, а да се по који одважни син дивљине спусти доле у равнице и ободрава робове стављајући [307] им у изглед скоро ослобођење, а многима и повратак у своју постојбину.

Ни поседник плантажа „Викторије“, млади господар Бер са првим управником Атахалпом није ни слутио на лукавство свога надстојника Годона, коме беше поверио старање о свима својим робовима, јер он беше вичан том послу. Тајни састанци лукавог настојника Годона са својим оцем Хуноном, постали су јако учестали. Хунон, поглавица завереника сам силажаше на овај плантаж, на коме је некада као роб издирао у послу, састајао се са својим сином и преговарао о завери увређених синова ове земље и жарке Африке. Све је то поткопавало темељ господару „Викторије“.

Он беше тако неискусан у овим стварима да је постао готово слепо оруђе свога роба Годона и радио све по његовом упуству. По његовом савету је отпустио онога строгог управника, Томаса Виндора, јер је нечовечно кињио робове његове. Али ни мислити није могао, да је Виндор добро познавао робове и све што је чинио, то је било да добро буде господару његову.

Сав посао, управо дисциплинску службу над робовима, беше Бер поверио њему — Годону, који га сваком приликом с највећом понизношћу увераваше о својој оданости, што је неискусном Беру много ласкало.

[308]

А и шта је знао друго радити! Стриц му је Годона и Зенобу оставио у аманет као своје љубимце и верне слуге. Бер није их познавао, већ је само одржао аманет свога стрица. Савест му беше мирна и он је срећно и задовољно господарио, очекујући да се све ствари среде како је желео, па да свечано прослави дан свога венчања са Аранком, јер цељ њихових путовања, идеја њихових нада беше већ остварен.

Али, да је Бер могао загледати дубље у душу свога настојника Годона, могао би му прочитати, да се клица неискрености тога истог Годона развија у њему још одавно. Он би, да је пажљивије могао читати у лице његово сазнао, да она почиње још на неколико дана пре но што је, поверењем господара Џемса са управником Виндором, вршио преглед над робовима одабирајући болесне за продају, да је ту прилику употребио на то, да свога оца Хунона ослободи ропства, договоривши се с њим, да се овај направи болесним, да на путу привидно умре, као што је и било.

Ето каквом је подлошћу одликовани роб Годон одговорио на искреност свога господара!

Али.... беше ли то подлост Годонова?!

Зар се синовља љубав његова према несрећном му оцу може сматрати за подлост?! Зар је неверност према трговцу с људским месом већи [309] грех, него ли што би био не помоћи своме родитељу у свакој беди и невољи а још више ослободити га робовања, које сноси само за то, што је црне коже и што је рођен као слободан син топле Африке? Зар је син могао бити ладан према патњама свога родитеља гледајући га у ропскоме јарму где ради тешке послове да из њих бели људи вуку користи и живе раскошно? И зар најзад, у црним голим грудима не куца срце родитељске и синовље љубави онако исто топло и силно, као што куцају срца раскошно одевених белих господара?....

Не, Годон тада не беше издајник. Он је био у могућности да олакша терете са срца свога оца, и олакшао му их је.

Ослобођени пак родитељ, дочепавши се слободних брда и шума жудео је за осветом над белим људима, који понизише њега и његово племе до ропскога јарма, у које се бесловесна животиња преже. Тамо...... тамо у слободном ваздуху хајитских шума нађе Хунон многу своју браћу и једномишљенике.

И зар се сада може замислити, да овако ослобођени отац љубављу свога сина, може пропустити и једну прилику, а да своме правом сину не стече већих слобода, да му извојује и осигура бољу будућност?! какав би то отац био, који неби своме сину, патнику, помагао у часовима [310] беде и невоље, кад је у могућности да то учини, да му извојује потпуну слободу, да не преза од погледа појединих господара!

Не, Хунон је добро знао да родитељској љубави потпуно одговара љубав синовља. Једно без другога пусто је, суши се, нестаје га.... Син је задовољио оца свога, показао је плод синовље љубави и сада је било ред да Хунон, отац, развије у јачој мери своју љубав, своју родитељску љубав, према тако доброме своме сину Годону. И Хунон је радио на томе, градећи завере противу поседника плантажа, да тако ослободи сина, да ослободи невине робове.

А сирота Зеноба, причајући Годону оне прве ноћи, кад је с робовима поведоше с тржишта Сен Доминго ка плантажу „Викторији,“ како му је отац одведен у ропство није ни знала да је добри син Годон, на један дан пре састанка с њом, већ био ослободио свога оца ропскога јарма....

Ето такво беше стање на острву Хајити, ето такве беху прилике на плантажу „Викторији“ онога часа, када је Бер примио управу над њим и законим путем уважен за наследника.

Не знајући прилике на плантажу, верујући у оданост надстојника Годона, он је живео срећно и задовољно, очекујући с нестрпљењем долазак својих највећих гостију: матере и оца [311] из Европе, за које је желео да буду присутни његовом венчању с Аранком, да буду очевидци неизмернога богатства његова, које ће се тога дана изнети пред њих.

IX
У оближњој шуми

Дон Лијего се такође искрцао на Хајитску обалу. Дошавши у хотел преруши се, скиде маске са себе, које је уз пут тако вешто прикривао и пријавио се шефу месне полиције као полицијски агент из Европе, да је овде дошао, да тражи једног опасног зликовца, за чијим трагом одавно иде и пут га је довео на острво.

Ту се код полиције снабде са потребним документима да би му путовање по острву било слободно, па је успео чак и дотле, да, ако му потреба захте, може добити од полиције и силу, оружану помоћ.

Пошто је приправио све што би му олакшавало сваки даљи посао, он се крену путовати с једнога плантажа на други обилазећи све раденике, где год је која група радила а све у привидној намери да види, да се тај зликовац којега је гонио, случајно не налази међу робовима или још пре међу настојницима.

[312]

Све је то чинио са знањем полиције и поседника дотичнога плантажа. У самој ствари, он је тиме хтео пре свега да се добро упозна са приликама и обичајима, који владају на појединим имањима, како би могао своје планове остварити што је могуће опрезније. Осим тога, њему је требало да се изближе упозна са односима између самих поседника и појединих настојника њихових.

На тај би начин, одржавајући љубав или потпирујући тајно мржњу, између којих шта постоји, могао све околности употребити на своју корист, наравно у колико би који орган био употребљивији за његов план.

Он би дакле тако имао у својим рукама кључ ситуације и окретао би га онамо и онолико куда му је и колико потребно.

План дакле беше скројен. Дон Лијего није штедео времена, које му беше потребно за извођење његово. Он је добро знао, да би пренагљен покушај могао ствар изокренути са свим на другу страну. Тада му кључ ситуације неби могао ништа користити.

Као искусан човек, знао је он врло добро, да у оваким приликама, кад се имају извршити овако тугаљиви послови, као што је отмица чељадета, није довољно само имати у рукама кључ ситуације па га окретати на своју страну, него [313] да је још од веће важности умети проценити време када треба кључ спустити у браву опште ситуације.

Јер ако се не оцени сам тренутак када треба отпочети акцију, па се то у невреме учини, ситуација постаје са свим нова и кључ старе ситуације немоћан је да отвори браву нове ситуације.

Дон Лијего је вазда могао опрезно се користити слабошћу појединаца. Ту је тактику усвојио и у овој прилици. Тим начином хтео је извести и овај свој план.

А време!.... време ће већ наградити његове труде. Он ће једног дана, мислио је, имати ту госпођу Аранку на својим рукама, а која сада измењује своје загрљаје између Бера и првог му управитеља Атахалпа, као што се збиваше и пре.... тамо у Хавани!

На једном делу плантажа „Викторије“ радило се врло живо око прибирање кафе. Дерњава појединих настојника разлегаше се по оној пољани, којом журише робове на рад, јер ту беше главни настојник Годон, па да неби приметио на какву лабавост у раду. Њега су се бојали, јер што он достави господару Беру, оно ће се и учинити.

[314]

Годон задовољно гледаше, како живо пуцају оне стрњике кафе под рукама вредних робова, па и нехотично се занесе мислима из своје прошлости, када су његова плећа осећала ударце сурових настојника, када су се његових ушију тицале дерњаве њихове, када је њега главни Виндор гледао пред собом овако, као што он гледаше сада ове црне робове. И кад упореди свој садањи положај са ондашњим, чисто није веровао да сада у његовим рукама лежи живот ових јадника као што је његов лежао у рукама настојника.

Он се осећаше потпуно задовољан. Душу његову није више притискивало понижење, врат његов није више жуљио јарам ропски, и ако је био заробљен, купљен и под контролом, ипак не осећаше више тежину робовања.

На против, он је имао уза се своју верну Зенобу, коју је чувао и пазио као зеницу ока свога. Поглед на њу беше за њих читава историја од колевке, која се нихала тамо негде у слободном делу Сенегамбије па до овога господства које с њом заједно дели овде у туђем свету.

Зеноба је у Годону имала не само мужа, већ јој он беше и читава постојбина. Са толико љубави и поштовања беху међу собом спојена ова два срца жарке Африке!

[315]

А коме је имао бити благодаран за сва та добра и благодати које је стекао у туђинца, ако не доброти срца његова господара Џемса и увиђавности поштенога и трезвенога управника Виндора!

— Заиста, мислио је Годон у себи, та су два човека подигла ме из прашине, из блата, обасипали ме ретким одликовањима, која не уживаше ни један роб на овој, нити на оближњим плантажама. Из ропског јарма истргли су они мене и обукоше ми ово одело.... Да, то су моји спасиоци, ја сам код њих препорођен. А ја чиме сам се одужио толикој пажњи мога господара и беспрекорној увиђавности управника Виндора?.... Чиме?.... Ах, ја сам преступник гадан.... Управника сам опањкао код новог господара Бера, те га је овај отпустио, у место да га награди за савесну службу према господару.... А овамо подривам темељ имању оног господара, који ме толико воли и указује пажње!.... За тим мало заћута и замисли се дубоко.

— Јест, ја сам неверник, настави Годон после кратког размишљања, ја сам подлац.... ја сам нитков.... ја сам уља.... гадан сам издајица поверења.... Не, не.... ја такав не могу бити... ја ћу...

Хтеде нешто изрећи још, али се трже, чувши неко кашљуцање са стране.

[316]

Годон погледа на ту страну.

Отуда је долазио Дон Лијего и смешећим се погледом приближаваше Годону.

Овај га посматраше озбиљно.

— О, Годоне, како иду послови? упита га Дон Лијего.

— Послови иду добро, одговори Годон у кратко.

— Иду ли у свему добро? упита даље Дон Лијего.

— У мога је господара све добро! одговори Годон.

— Докле се напредује полако, али ипак поуздано? запита опет Дон Лијего.

— Напредује се и биће још боље! рече Годон.

— Е онда ми је мило кад је тако. А како иначе стоје ствари? упита Дон Лијего.

— Ствари?!.... Какве ствари? упита Годон.

— Па оне ствари о којима смо говорили!

— Ја вас не разумем, Дон Лијего, шта желите.

— Разумете ме ви врло добро, Годоне, шта ја желим.... јер ја нисам заборавио ваше жеље.

— Извините, Дон Лијего, али ја вас не разумем!

— Хоћете ли да вас опоменем на заклетву?

— Какву заклетву? упита Годон.

[317]

— Заклетву, коју сте ми дали на пароброду пре искрцавања на хајитску обалу! тврдио је Дон Лијего.

— Да вам....

— Јест, да ми.... јесте ли то заборавили?

— Нисам заборавио, али ћу заборавити врло брзо, одговори му Годон одсечно.

— А, тако дакле, ви сте вољен заборавити дату заклетву...

— Да, вољан сам.... јер сам уверен да тиме вршим једну часну улогу, одговори Годон даље.

— Одкуда толика промена у вас? упита Дон Лијего.

— Промена код мене?

— Да!

— Ја сам увек овакав! одговори Годон.

— А на оној лађи? упита Дон Лијего.

— Да.... имате право, тамо је са мном настала промена, али овде, на овој земљи, ја само мислим о добру свога господара, одговори Годон поносно.

— А зар не мислите и о своме добру.

— Добро његово, и моје је добро!

— Зар се одричете изгледа на још боље стање?

— То није у мојој власти, одговори Годон.

— Али оно је у мојој власти! озбиљно рече Дон Лијего.

[318]

— Па шта је с тим?

— Ја вас, Годоне, још једном опомињем на вашу заклетву, коју сте ми дали у оном часу када смо ја и ви утврдили споразум о ствари која вам је позната. Ако је се ви тако лако одричете, мени је све једно. Ја имам начина да свој план изведем и другим путем, само у том случају ви ће те постати робом, а овако поседником плантажа. Ваша је судбина, Годоне, у мојим рукама.

— У вашим рукама моја судбина? упита зачуђено Годон.

— Да у мојим је рукама!

Тако гордо узвикну Дон Лијего и извади из џепа један полициски акт у коме је стајало, да је он овлашћен затворити свакога, на кога посумња да што год зна о злочинцу, за којим се трага.

Годон читаше то писмено, па подигнувши главу према Дон Лијегу, рече само:

— Па шта мислите овим актом?

— Прогласићу вас за саучесника злочина и ви можете овога часа бити стрпани у затвор. А за после већ, то је моја брига. Ја вас још једном опомињем на заклетву, ако себи желите добра.

— Ја желим себи добра, али за то не морам желети зла своме господару!

[319]

— Добро.... бирајте сада једно или друго, у мојим је рукама кључ од обојега. Али промислите добро шта радите, јер вас може срце заболети, па да му лека не нађете, ја вам за све то стојим добар.

— Промислио сам ја већ! рече Годон.

— Узмите се на ум, да покајање не дође сувише касно. Тако прећаше Дон Лијего Годону, који остаде онде крај гомиле раденика размишљајући о овоме догађају.

Дон Лијего оде на другу страну, оставивши Годона да се мисли о заплету у који је зашао са овим чудним човеком. Годон је пратио погледом Дон Лијега, који се неколико пута осврте за собом и прећаше прстом Годону.

Годон се дубоко замисли.

За неколико дана после овог догађаја из међу Годона и Дон Лијега, њих се двојица не састајаше. Годон је стрепио од сваког шума, бојећи се да га полиција не гони, јер је према речима Дон Лијега очекивао да ће се овај светити над њим, што му онако драговољно не хтеде пружити руку како му је овај нуђаше.

Дон Лијего пак навлаш је избегавао састанке са њим дајући му времена да се размисли, [320] а највише пак с тога, да ствар не би пренаглио, што се није слагало с његовом тактиком.

За то време пак, Дон Лијего се реши, да обилазним путем примора Годона на извршење заклетве. Он је добро знао да Годон воли своју Зенобу више него ли и себе сама. Изгубити Зенобу за Годона је било више, него ли изгубити и себе сама. Та њих двоје беху један другом не само муж и жена него и сва постојбина и све имање њихово.

Знајући добро те односе Зенобе и Годона, Дон Лијего се реши да преко Зенобе покуша издалека неби ли га она нагнала на корак, који му беше потребан. У случају пак, да она не хтедне пристати, он беше решен да употреби силу над њом, не би ли тиме ствар окренуо на боље.

— Патње, које би од овога претрпила Зеноба, биле би за Годона много јаче, те ће се ваљда тако, за љубав ње, решити да ми план потпомогне. Тако мишљаше Дон Лијего у себи. Ја морам мало јаче ствар подгрејати, јер се приближује дан венчања Бера и Аранке, после чега би се ствари заплеле још већма....

Решен на овај корак, Дон Лијего најми једнога дана два оружана човека, којима издаде наредбу да пред вече иду за њим али да се прикривају, да гледају да буду увек у његовој [321] близини и да буду готови урадити сваког тренутка оно, што би им он наредио.

Пошто је издао наредбе, кренуше се сви напред преко поља тамо на ону страну, где је Зеноба била са једним одељењем робиња на послу. После по сата лаганог кретања и прикривања, најамници са Дон Лијегом на челу дођу до ивице једног шумарка, где је Зеноба морала проћи са својим робињама, да ту наиђе на њу и покуша придобити је милом или силом.

Најамници остадоше у шумарку прикривени, а Дон Лијего оде сам чак на оно место, где је Зеноба радила да унапред покуша какав договор са њом.

Али као искусан човек, он метне маску, како га она ни у ком случају не би могла умотрити, нити знати с ким је говорила.

Кад је стигао к њој, она већ уређиваше своје робиње за повратак у касарну. Он је ослови са:

— Добро вече, настојнице!

— Бог вам помогао! одговори она тихо и нежно.

— Ви већ полазите с рада?!

— Идем, време је да се робиње одморе, јер сутра морају опет зором ранити.

— А морате ли и ви с њима?

— Морам, како не бих морала!

[322]

— Па то је онда теретно по вас?

— Јесте теретно, али се мора сносити! одговори Зеноба с уздахом. Дотле већ беху прилично одмакли.

— А би ли ви желели лакши посао?

— Ја бих.... али грешим што тако мислим. Да сам у другога господара, било би ми горе, одговори она.

— Ја сам и дошао к вама с предлогом, да ми учините нешто, па да вам се стање побољша.

— А ко сте ви? упита Зеноба.

— Ја сам човек, који желим да се користим вашом једном услугом, а да тиме и вас подигнем.

— Али име ваше?!

— То је тајна!

— Па како онда тражите услуге, а желите остати у тајности од мене? упита Зеноба.

— Моје име, остаће за вас тајна; оно и није од какве важности по ствар, ради које ми требају ваше услуге.....

— Онда их не можете ни очекивати од мене, одговори му Зеноба.

— Али у изгледу је ваше побољшање!....

— А, не.... тако нечасне улоге не врши ни једна кћи слободне Сенегамбије. Свој план у колико се он дотиче мојих услуга вама, кога незнам ни ко сте ни од куда сте, ви можете [323] слободно изменити. Ви сте човек беле расе, за коју ја не би небих жртвовала ни једну длаку своје косе. Ви сте син гаднога племена, које експлоатише нашу снагу и изводи нас на пазар као сваку стоку. Ја сам претрпела толико понижења од белог племена, да ми је само могуће.... ја бих... ја бих га очистила с лица земље. Па зар да ја чиним услуге људима таквога соја?! Боже сачувај! То не бих учинила, па макар то била и најплеменитија ствар. Зар ко може веровати вашој части, вама, који нам данас држите проповеди о начелима Христове науке, да су сви људи на земљи браћа међу собом а овамо нас сутра дан спутавате у јармове па у чопорима као какву стоку терате на тржиште, тамо нам гледате зубе, пипате мишице..... не стидите се тога понижења.... срам вас било!......

— Чујете ли, Зенобо, смирите се и немојте вређати! упаде јој у реч Дон Лијего. Сада већ беху близу оног места где је заседа чекала.

— Да се стишам!.... не!.... викаћу да се до неба чује шта се све ради овде на земљи! И ви, бели човек, који још и имена свога кријете колико сте подлац, ви сте још нашли да тражите услуге од једне понижене кћери поносне Сенегамбије. Не надајте се услузи од мене, јер је нећете добити..... ја не помажем тиране свога племена!...

[324]

— А ти ћеш силом бити приморана! цикну увређени Дон Лијего, па за тим викну најамницима.

— Држите је!.... Закопајте је живу у ту јаму. Нека види и гледа како јој смрт прилази, нека позна добро како бели човек уме прати увреде свога племена!

— Зликовци!.... Подлаци! викаше ухваћена Зеноба из свег гласа.

— Најамници свезаше Зенобу конопцем за једно дрво, па дугачким ножевима прошириваше једну јаму пред њом.

— Зликовци! срам вас било! три оружана човека противу једне слабе робиње!.... викала је из свега грла, али јој глас биваше све муклији и рапавији.

За ово време Дон Лијего исече све конопце на робињама и ослободи их, рекавши им:

— Идите куда вам је воља.... ви сте слободне!

— Бегајте у слободна брда и шуме! довика им Зеноба гласом, који се већ једва могао разабрати. Причајте слободним горштацима шта раде бели људи с невиним и поносним ћерима поносне Африке!

Робиње, дочепавши се слободе, одјурише куд која, али све узмицаху тамо на ону страну [325] где беше у близини ту граница независних горштака Мулата и Црнаца.

Дотле је јама већ била готова.

Али и Зеноба не знађаше више за себе. Гледајући својим очима како јој се гроб копа, немајући живе душе око себе, она изгуби сваку храброст и онесвешћена лежаше поред дрвета, за које беше привезана.

Најамници узеше је у руке и спустише је у гроб. Она беше непокретна. Ни уздаха не имађаше више у својим грудима.

Опустивши је у јаму, најамници бацаше земљу на њу. Тешке грудве црне земље ударале су оно обло, а дражесно тело њено. Али она не имађаше свести ни о чему шта се с њом догађало.

— Доста је! викну Дон Лијего најамницима који је беху скоро сву притрпали. Оставите јој главу и једну руку ван земље, кад се пробуди нека види, да бели људи ипак имају милосрђа према људским створовима. Нека се слободном руком брани од мува и других инсеката како јој живот под земљом ипак не би био у толико досадан. Нека је сада ту на ледини, нека проведе ноћ као слободна кћи поносне Африке! рече Дон Лијего у иронији.

[326]

Затим се окрете и с најамницима пође кући. Није прошао ни неколико корака, па застаде. Замисли се па рече најамницима.

— Вратите се, да накршимо гране и покријемо је, да јој начинимо мало сувоте над главом, да је неби што киша узнемиравала у пријатном јој сну.

Најамници учинише по наредби.

Док су они то радили, дотле је Дон Лијего метнуо око Зенобиног врата на једној узици, дашчицу једну на којој беше записано: „Сада је остала жива, други пут биће мртва!“ Свршивши и овај посао кренуше се ова три зликовца кроз шуму натраг у град.

— Тако,.... кључ је дакле спуштен у браву ситуације! мишљаше Дон Лијего у себи.

За неколико тренутака на тој се пољани није чуо више никакав човечји глас. Свако живо биће, које је обдан вршило ма какве радње своје, смирило се или је журно хитало да где год отпочине, па да сутра отпочне понова теретни посао. Пољана беше пуста за неко време.

Кад се ноћ беше већ у велико спустила и кад се ноћна хладовина беше већ одавно распрострла, отпочеше и неки чаробни жубори по овој шумици и по пољани оној. У колико је ноћ више узимала маха, шушањ је постајао све чешћи и јаснији, док се око по ноћи мешао [327] се урликањем разних ноћних животиња, које крстарише слободно по оним просторијама тражећи хране. У то доба све шуме оживе и страховита врева ноћних призора чаробно се разлеже на све стране задајући по кадкад страх становницима, који беху затворени у своје станове.

Како ли се осећала у таквим приликама сирота Зеноба под грањем и притрпана грудвама црне земље?

У палати господара плантаже „Викторије“ послови су ишли нормалним током. Вече је дошло мирно и господар Бер проводио га је весело са својом Аранком и гошћом Амалијом. Како је био необично добро расположен, позвао је био управника Атахалпа да заједнички проведу у забави један део овако пријатне ноћи.

Прво се имао свршити дневни рапорт, који је Бер добијао од свога управника о стању на плантажи. У одређено време, он је и чекао управника, али њега не беше тамо. Бер је чекао још неко време после одређеног часа, али Атахалп не дође ни за један ни за два сата после рока.

То је забринуло Бера. Није више могао бити у овакој неизвесности, каква се до сада није десила. С тога позове једног послужитеља [328] и нареди му да што пре оде у стан управников и упита га, зашто није дошао на рапорт у одређено време, нити се одазвао позиву да заједнички проведу вече у забави.

Већ је било око 11 сати ноћу, а господар Бер не доби још извештаја.

Остало је било још свега 5 сати времена, па да се робови буде и упућују на нове радове, а он још незнађаше шта се десило у току већ свршенога дана.

Бер се беше дубоко замислио о узроку овог особитог догађаја на плантажи.

Тежак ход неки тргао га је био из заноса. Он подиже главу и пред собом спази свога управника, који стајаше пред њим укочен, блед као крпа.

— Шта је с вама за Бога? упита Бер доста нерасположено.

— Господару, ствари на плантажи не стоје добро и ја сам до сада био код Црнаца водећи истрагу, одговори управник Атахалп.

— Али шта је то било, говорите!?

— Вечерас, кад смо дочекивали поједине настојнике с робљем, да их по обичају прегледамо и вас известимо о томе, али дуго чекасмо на једно одељење робиња, које не дође ни до овог часа....

— Шта велите?! упита Бер зачуђено.

[329]

— Једно одељење робиња није се још ни до овог часа вратило с радова. Ја сам испитивао све робове, да ли који зна што год рећи о њима...

— Па?!

— И нико ми не умеде рећи ни једну реч о њима.

— А који је био надстојник над тим оделењем?

— Зеноба! одговори Атахалп.

— Зеноба!? упита зачуђено Бер...

— Како је то могуће? запита опет Бер после мале паузе.

— Ја се чудим и начудити се не могу! одговори Атахалп.

— А где је Годон?

— Ено га доле у стану своме брижан и сав јечи од бола и ужаса!

— Али шта ли је то могло бити? упита Бер... Ваљда се није одметнула?

— Свакако није... то се познаје по Годону. Он је изгубљен, он неће моћи издржати неизвесност те тајне ни до сутра док дан сване.

— Но, то је ретка прилика..... Известите Годона да ћемо сутра ја и он ваздан трагати и ми ћемо морати сазнати драму, која се је свакако догодила... рече Бер отпустивши Атахалпа, па леже у кревет да сутра порани.

[330]

Ноћ беше мирна и тиха. Нигде облачка на небу докле год је око могло догледати. У целој пољани не беше ни једне човечије душе, осим оне, која је грудвама црне земље жива претрпана, али она у почетку није ни знала шта се са њом збило. Док је била при свести, знала је само, да беше везана за дрво и ништа више после тога.

Лахор је лелујао лишће по дрвећу дајући оном тихом ноћном призору неку дубоку тајанственост. Тај је лахор лелујао и црне косе несрећне Зенобе и миловао јој оно црно, пуначко лице њено. Она беше у заносу.

Прошло је тако неко време и она, хлађена тихим поветарцем, поче постепено долазити к себи — будити се....

Али шта је осетила отворивши очи? Око себе густу помрчину; са свих страна жуљише је грудве земље; она се не могаше покренути с места; осетила је само да јој једна рука беше слободна.

Шта је могла урадити том руком? Да откопава јаму, беше јој немогуће, јер осим тога беше сва претрпана грањем. Једва је руком дохватила своје чело, хтеде се прекрстити, али она могаше само помислити у себи речи, које [331] се при кршћењу изговарају, сам пак знак крста не могаше начинити. Стаде се молити Богу, да јој пошље избавиоца, да је спасе црног догађаја, да је извуче из црног гроба, у који је живу спустила једна хришћанска рука!

Докле се је молила Богу у тишини... допре јој до ушију некакав особити шум.

Зеноба ослушну и јасно распознаде да то не беше шум од звериња. То је уплаши још већма.

— Зверова се не плашим, помисли она у себи, јер се налазим претрпана дебелим слојем грања, али се бојим, да је зликовцу мало било што ме живу закопао, покајао се ваљда што ми је живот оставио, па се јамачно сада враћа да учини крај својим зверским осећајима.... Ах, ви, бели људи... ви хришћани! Какве пакости не кријете под овом божанском фирмом!...

Шум постајаше јаснији, а небо је на истоку већ почело рудети. Зеноба напреже своје очи, да кроз оно густо грање, што јој главу притискиваше, покуша гледати око себе, не би ли умотрила каква се то прилика шуња сада око ње овако нечовечно кажњену.

И гле! два Мулата испитиваху ону околину и тражише нешто, смотрено се примицаху кријући се. Зеноби би нешто лакше. Она вероваше, да јој је Бог послао избавитеље, јер га [332] је она искрено молила. Бог никога не оставља, који се на њега узда и искрено му се моли.

Зеноба је приметила, да Мулати траже нешто, па се реши да их довикне.

— Ако су пријатељи, мишљаше она, нека ме спасавају што пре, а ако су какви најамници нека бар учине крај овом мом црном животу, да бар својим очима не гледам, како ми тело труне. Ах, Боже! Боже! Је ли ово само твоје искушење?!

Таман се реши да их довикне, али примети да Мулати застадоше. Они ослушкиваше нешто. За тим опази, како се сакрише иза жбуња и укочено посматраху на једну страну.

Из далека се чуо жагор. Мулати се не беху преварили да се људи приближавају њима. Жагор се постепено разбирао све јасније и сада се већ могоше чути и људски гласови.

Зеноба је сад знала, да се сва та ларма ње тиче. Али тек што она беше с тим на чисто — жагор се не чујаше више. Она не скидаше очију својих с Мулата, који вребаше сваки покрет онима који су прилазили. Најзад и сама спази, да су људи с плантаже растурени по целој оној шуми.

Она разумеде, да њу траже. Сад више није оклевала, већ стаде испод оног грања викати, колико ју је грло могло служити:

[333]

— Помоћ!... помоћ!

На ово запомагање Мулати устадоше, па ослушкиваху, неће ли се знак опет јавити.

— Овде испод грања! ту помоћи треба! викаше Зеноба. Глас јој се разлегао по оној долини.

Мулати притрчаше оној гомили грања испод које се чује узвик. У исто време ту притрчаше још два човека. То беше Бер и Годон.

Као помамни лав бацаше Годон оно грање. Једва је и имао времена, да од она два Мулата позна, да му један од њих беше отац Хунон, који у друштву са оним другим сиђе с планина у намери, да тајно посете плантаже и воде преговоре о устанку робова противу белих наметника.

Хунон је још из далека спазио, да се приближава нека граја од људи, за то је и застао мало у шуми са својим другом, мотрећи каква се то гунгула диже. Он је тако исто спазио тамо свога сина Годона, када потера приђе ближе.

И Годон је познао свога оца, али је ова прилика била таква, да је било пробитачније, да се према новом господару понашају као непознати.

Пошто разбацаше оне гране, стадоше Мулати вадити грудве, којима беше укопана Зеноба, [334] и разбациваше их гневно на све стране. Кад јој је тело било већ готово ископано, Зеноби се смучи услед наглог олакшавања од притиска, који ју је морио целе ноћи. Она паде у лаку несвестицу.

Бер ухвати сироту Зенобу и извуче је из живога гроба полумртву. Годон му помагаше. (Види сл. 2. на стр. 33). За тим је положише на земљу да се освести и окрепи колико да може поћи натраг у стан.

Докле су Мулати откопавали Зенобу, дотле је Годон, који им помагаше, спазио око врата, једну узицу, коју она иначе није имала, па је полако опипа и наиђе на дашчицу, коју беше зликовац оставио с натписом.

Прочитавши кришом тај натпис, Годон се препаде, нешто му штрекну на срцу. Пажљиво скиде ову плочицу и остави је у џеп.

— Дакле је отпочео да ми се свети пас! јетко помисли Годон у себи.

Ова плочица јасно му је показивала око чега се врзе овај покушај. Неколико особитих погледа управи он на свога оца, чиме му даде знак да иде, док господар Бер није стао запиткивати ко су они, од куда они овде.

Хунон разумеде знак сина свога, те са својим другом пође натраг у брда. Бер се бављаше око Зенобе, давајући јој коњака да се [335] освежи. Ту је прилику употребио Годон, да са својим оцем кришом проговори неколико речи. Споразум је био врло брз и врло кратак.

Зеноба се беше већ прилично опоравила, те се већ спремаше да пођу. Дотле Хунон и његов друг већ замакоше за перивој...........

Тога вечера Годон и Зеноба дуго, необично дуго разговараху међу собом. Ту јој је Годон открио праву тајну ове драме. Њој тек сада беху јасне речи онога непознатога лица, које јој синоћ најпре ласкаше, а по том је живу стрпа у јендек. Годон се доста одупирао Зенобином решењу да се услови Дон Лијега приме, и ради заједно с Хуноном на остварењу њиховом.

— Тиме ћемо се спасти беде, рече Зеноба, а с друге стране потпомоћи још више оцу Хунону.

— Знам, али верност према господару? рече Годон тихим гласом.

— Верност према белом господару јесте завера према своме племену. И кад га ми нећемо светити сваком згодном приликом, од кога очекујем то онда? упита Зеноба одлучним гласом.

Годон се размишљаше још једнако.

— Што се мислиш? упита га она. Хоћеш ли ваљда да ме тај пакосник и убије, да би тебе приморао да му помажеш. Хоћеш ли......

— Не говори тако, Зенобо!

[336]

— Да не говорим!.... Коме?.... зар да не говорим теби, који се још двоумиш, а видиш где се о мојој глави ради... Ја ћу га сама наћи и ставити му се на расположење, кад си ти кукавица..... Ја ћу му сама издати госпођу Аранку! гордо узвикну Зеноба..... Али тада ти нећеш имати више права нада мном.....

— Зенобо! што говориш тако?

— Што хоћу да се светим белим људима!

— Али наши господари нису то заслужили!

— Нису?!.... зар нису и они бели?

— Али према нама су благи!

— Ко?.... Зар госпођа?

— Јест, госпођа Аранка!

— Е, мој Годоне, ти још не познајеш њено лукавство. Она је блага, према мени нарочито пажљива, али и то има својих разлога.

— Разлога да има она према теби?!

— Јесте.... јесте. Да ја нисам посвећена у њене тајне, видео би ти, каква би она сасвим друкче изгледала.

— Какве су то тајне? упита Годон зачуђено.

— Тајне!.... па односи њени са управником Атахалпом. Зар ти не знаш, да је господар Бер постао пред њом само једна фигура, а она му тако вешто заварава очи, да онај ни у сну не сања какве се одвратности не збивају иза кулиса [337] и то све у име љубави и оданости према господару. И онај Атахалп.... тај подлац, који као мачак вреба, да господар куда зађе по плантажи по ваздан цуња око њених врата, па чим му се прилика укаже, ето га к њој и она.... кукавица једна.... чека га раширених руку и пада му око врата. И то се све збива, тако рећи пред мојим очима, ја их послужујем, ја им разговоре чујем....

— Шта?... то је одвише! узвикну Годон.

— Да... и ја чисто жалим господара Бера, да не види шта се све чини под фирмом топле љубави с једне и ревносне службе с друге стране. Док се она... несрећница, одаје загрљају једнога гада, Атахалпа, дотле јадни Бер не сме пријатно ни да погледа у ону красну девојку, Амалију, јер му је Аранка то одлучно забранила. И тако госпођица Амалија у самој ствари није овде гошћа, већ је права заробљеница. Она јој не даје у Европу, да јој случајно тамо не би траг проказала. И Бер то све сноси за љубав једне онаке жене!

— То је ужасно! узвикну Годон.

— И још нешто.... Још један бели човек тајно долази у одаје нашег господара и то редовно свакад, кад господара нема код куће.... А господар иде од куће кад госпођа нађе за потребно, да му препоручи дуже шетање због [338] здравља. И он јадник иде, шета се по плантажи, да би својој невенчаној жени жив и здрав био, та она се ето тако брине о његову здрављу. Шетња му свакако необично прија, јер у њој види најјаснији доказ Аранкине нежне љубави!

— Дакле још неко долази? упита Годон.

— Јесте тога сам човека толико пута виђала, али му црте лица не могох познати. Увек је носио маску, коју је врло вешто прикривао!....

— То је грдна срамота за господара! рече Годон.

— Па сад реци ми само, Годоне, да ли вреди штедети оваку једну жену, да ли би био грех отргнути је од господара и предати ономе, који је толико тражи, да чак и мене узима за жртву?

— Не, то неби био никакав грех.... на против добро дело.... у осталом ми можемо издати госпођу Дон Лијегу, он ће бити задовољан.... завера ова није наперена противу господара Бера, већ шта више на спасавање његовог имена, рече Годон.

— А ономе гадном ниткову, Атахалпу, ја ћу показати како Зеноба уме чувати своје достојанство, настави Зеноба даље.

— Шта ће то опет значити? упита Годон.

[339]

— Има већ неколико дана, како се та хијена умиљава око мене и како ме моли, да може једном са мном на само говорити.

— Шта?

— То, што рекох...... али ја га одбијах учтиво, да му се не замерим. Он је моју учтивост рђаво протумачио, па се сада толико навезао да говори са мном, да га се не могу опростити.

— Добро, кад је тако! рече Годон. Првом приликом кад те нађе, одреди му састанак под оним дебелим дрветом, где су њиве са пиринчом. Ја ћу тамо сакрити неколико људи иза џбуна. Ако ти помоћи затреба ти само дај знак, они ће се појавити......

Сувише се касно угасила свећа у соби, у којој је спавао Годон и Зеноба. Разговор се дуго још водио.

X
Под дебелим дрветом

Тамо где се свршавају пиринчане њиве плантаже „Викторије“ настаје један одсек. После тога одсека настаје мала узвишица обрасла жбуњем, крупнијим и ситнијим. За овом узвишицом настаје лепа висораван одевена прекрасним зеленилом и с које је диван поглед на целу [340] плантажу. Тамо далеко на једној страни види се беласкање мора по коме пливају пароброди, што спајају стари свет са новим, а на другој страни тамо ваде се сива брда — станиште горштака, који се у четама и групицама, с времена на време примичу плантажама, па се опет лаћају слободних висина.

Поглед на пиринчана поља, која се таласају и при најмањем поветарцу, побуђују у мисаона човека неко необично пријатно расположење. Он ту има прилике да прегледа природу у свој њеној дивоти и свима чарима њених прсију.

Хоће ли да види младост, нека гледа оне зелене ливаде искићене разнобојним цвећем, које се такмичи међу собом, које ће на себи више задржати погледе гледаоца. Хоће ли да види бујности, нека управи своје погледе на ритове бамбуса. Хоће ли добити појма о непрегледности — нека погледа на усталасано плаво море. Хоће ли озбиљност и величину, нека стане уз оне колосалне храстове, које по неколико људи не могу обухватити. Жели ли познати виткост, нека гледа како се високе палме повијају и исправљају кад их ветар подвати. Хоће ли прошлост, нека гледа у стрњике обране каве. Жели ли сазнати шта је слобода — нека оде у слободне висове и шуме. Жели ли, најзад, разноврсности нека [341] пређе погледом преко целе околине, докле му вид досеже.

На једном лепом месту поменутог одсека, између зеленила, љупкога цвећа, кокетних жбунова, а под једним дебелим храстом седела је Зеноба лепо одевена, необично љупког израза лица. У коврчавој, црној и дугачкој коси, ванредно нежном погледу, пуним и облим рукама и укусно намештеној одећи, која изгледаше као да је срасла са њом — у самој једној Зеноби могао си читати и младост и љупкост, и бујност и раскош, неограничену слободу и верност, љубав и озбиљност!

Мало по даље од ње седео је управник плантаже, Атахалп. По целокупном строју његовога карактера, а по усуканим брцима и по изразу његових очију могао си прочитати необуздану страст једног лађара у туђој кожи!

Таква два карактера сеђаху један поред другог. Он гледаше у њој сав свет, неку одлучност, неку особиту моћ, нечега тајанственога. Она гледаше у њему једног празног фићфирића.

И он разговараше с њом ласкаво, подло. Он је увераваше о својој неограничоној љубави према њој; он јој тврђаше да високо цени слободу њеног племена; он је увераваше, да ће она постати најславнија у своме роду, ако му саопшти своју верност и закуне му се на оданост.

[342]

А она..... благим осмехом свога лица мољаше га, да је поштеди толике славе за коју није достојна, да се не подсмева њеном несрећном племену, које белим људима није никаква зла учинило, да не тражи љубави од ње, јер их је природа бојом коже одвојила.....

— Мислиш ли ти, Зенобо, да моје срце не може куцати онако исто топло, према теби, као и кога било из твога племена? тихо је упита Атахалп.

— Не може, господине..... ваше је срце хладнога севера, а наша су из жаркога југа, сложити се не могу!

Ове речи необично поласкаше Атахалпу, те јој без устезања приђе ближе, седе поред ње. Своју десну руку наслони на њено меко раме, обгрливши је мало око врата, а другом руком ухвати је за руку па немо и непомично гледаше у оне ватрене очи њене.

— Господине! шта желите ви од мене? запита га Зеноба.

Зенобо, драга Зенобо, изреци једном своју пресуду нада-мном! (види сл. 3. стр. 67.)

— Господине! љубав моја другом је поклоњена..... то не тражите од мене.

— Драга Зенобо, ја те молим, да моју љубав примиш као знак исповести моје пред тобом!

— Исповести предамном?!

[343]

— Јесте Зенобо!

— Како се један управник може исповедати пред једном обичном робињом, која је до пре кратког времена носила јарам око врата.

— Али ја те молим!

— Љубави не тражите од мене.... Је ли то све што сте од мене хтели? упита Зеноба.

— Хтео сам љубави твоје, хтео сам воде с твојих жарких очију, да жеђ своју угасим!

— Све је то својина другога. Ни моје није више то, што ви тражите од мене! За тим покуша да устане и оде.

Атахалп је задржа.

— Али шта хоћете ви од мене, господине?

Атахалп ћуташе неколико тренутака. Размишљаваше како да отпочне праву ствар, коју је желео постићи. Мислио је, да ће Зенобу љубављу искушати, али она беше и одвише поносна, те му не даде права да на те жице удара. Најзад се реши, да је одлучно упита, па сад на шта изађе. У најгорем случају он је управник плантаже, она је робиња. Његова се реч више уважава где треба, него њена.

— Зенобо, остани још који тренутак крај мене, кад си ме већ уцвелила и не хтеде пружити руку срећи, која ти се нуди!

— Добро..... то ћу вам учинити по вољи, рече Зеноба и опет се посади на онај одсек.

[344]

— Ја те молим, да ми за неколико ствари, које ћу те питати, даш своја објашњења.

— А да ли ја то могу, пре свега? упита она.

— Надам се да ћеш моћи!

— Што вам будем могла рећи, нећу вам сакрити.

— Да ли је господин Бер радо примљен код робова?

— Какво је то чудно питање?

— Није ни мало чудно, већ је на против постављено у своје време, додаде Атахалп.

— Ја га не разумем, објасните ми га боље!

— Сазнао сам да се међу робовима снује нека завера противу господара, па те питам, да ми кажеш, шта и колико ти знаш о овоме. Разумеш ли сад?

— Још мање.... Завера међу робовима.... и то противу нашега господара.... То ја не знам, то не може никако бити истина!

— А ако те ја уверим, да је истина?

— Не можете ни то, јер ја не знам апсолутно ни о каквој завери.

— Она постоји!

— Ако и постоји, ја ипак нисам посвећена у те тајне. Ко ће то још мени поверавати.

— Желиш, да ти кажем ко?

— Ако знате, кажите ми!

— Неки Хунон.

[345]

— Хунон! тога роба нема на плантажи, одговори Зеноба.

— Кажу да је већ био и да је бегунац.

— Па шта и какве везе ја могу имати са њим?

— Какве везе?!.....

— Јест, шта ја имам с њим?

— Он је твој свекар! узвикну Атахалп.

— Мој свекар.... Хунон!.... ја не познајем таквога човека; ја немам свекра.

— Јесте, ја сам то сазнао на свој начин, али господару још ништа нисам о томе саопштио, док....

— Шта.... док? прекиде га Зеноба.

— Док ствар не испитам потанко и расветлим је у свему, па ћеш после видети докле ће ствар доћи.

— Али што ја треба све то да знам?

— За то што си и ти члан те завере и ја сам ти пружио руку спасења, коју ти немилосрдно одбијаш. Ако се ти не кајеш, ја по свој прилици нећу.

— Господине, Атахалпе, ви грешите своју душу, ако је имате, ви ћете погрешити јако, ако покушате увући мене у какву било заверу противу господара. Бог ми је сведок, да ја господару Беру желим више добра него ли и ви, него ли ико други!

[346]

— Охо!.... да не претерујеш у верности, узвикну Атахалп.

— Не претерујем.... ја знам шта говорим.

— Онда јамачно завера има други карактер. Да не стоји она што год у вези са покретима горштака?

— Ни ту вас не могу задовољити одговором! рече Зеноба. Са горштацима немам никаквих веза.

— Онда је завера противу Аранке?

— Не знам ја ни о каквој завери. У нашем племену нема тајни, за коју не бих знала. Али те тајне тамо нема.... А што се ви плашите за Аранку?

— Не плашим се, али ми је дужност, да од ње склањам све што јој може причинити какву непријатност, одговори Атахалп.

— Па она има свога заштитника!

— И ја сам њен заштитник. Она је његова онолико исто колико и моја. Од тренутка, када је она постала његовом својином и то мојом помоћи, постала је и мојом својином.

— Тако.... дакле.... Е, сад остајте збогом! рече Зеноба.

— Не.... још који часак! задржаваше је Атахалп.

— Добро.... да останем још мало. Ено и господара Бера тамо, видите ли га. Можда ће [347] поћи и на ову страну, а ено с њим и Годона, па ће ми бити непријатно, да нас саме овако застану, рече Зеноба.

— Није то никакав разлог, ти хоћеш само да избегнеш, јер сам те довео до зида. Ти поричеш заверу, али је тим истим и тврдиш!

— То није истина. Господине, ви вређате!

— Ја вређам?

— Јесте, ви вређате, ви клеветате!

— Ја?

— Јест.... ви!

— Је ли клевета, кад се истина каже у очи? викну Атахалп.

— Ви не говорите истину, господине!

— Ја сам Годона ухватио, где на лађи шурује са једним човеком.... ја сам извештен с поуздане стране, да је Годон с тим истим човеком дуго разговарао пре извесног времена.... ја готово могу веровати, да је и ваше закопавање опет неки мајсторски смишљен маневар... Ви сте варалица. По нашим законима ви сте криви, ви ћете бити осуђени и једини вам је спас да ми пружите руку, признате кривицу, па се неће даље чути од овога места!

— Зар дотле допире ваша верност према господару.... до моје љубави стало је све, је л’ те?

— Желим да тебе спасем од закона! викну Атахалп.

[348]

— Не! викну Зеноба.

— А ти ћеш силом!

— Ни онда, подлаче један!

— Онда ћеш ме смрћу својом задовољити! викну Атахалп и извуче повећи нож, претећи Зеноби.

— У име закона! викну Атахалп.

Не, рече Зеноба одлучно. Нама су наши обичаји милији и светији, него ваши закони.

Умри кукавице! цикну гомила Мулата, излетивши иза шумарка (види сл. 4. стр. 146).

Један Мулат стеже руке Атахалпу, а Хунон му копљем прободе главу.

Атахалп паде мртав.

Мулати и Зеноба с њима побегоше у планинске висове, да озго ови ратоборни синови гледају као сури орлови доле, на покрете у равници.

И Зеноба остави кућу и дом свој па оде да врх брда гнездо вије, јер више слободе за њу у равници није. Она беше саучесник грознога убиства. Само је то убиство није тиштало, јер зна који је убијен, зна да је то бео човек....

Док се ова трагедија одигравала под оним дебелим дрветом, дотле су Бер и Годон, спазивши из далека где се у ладу одмара Атахалп у присуству Зенобином, били дошли већ близу њих.

[349]

На овакав чудноват положај Атахалпов према Зеноби обратио је Беру пажњу Годон, исказујући своје незадовољство према томе гадноме човеку. Бер с почетка није веровао Годону, да Атахалп ради на прељубочинству код Зенобе. Али се сада увери својим очима. Није знао, колико је наиван био, да је Годон већ унапред све удесио са Зенобом, како би господару своме што већма замрсио ситуацију.

Уз пут се Годон жалио Беру како Зеноба од неког времена не мари за њим, како је њена некадања супружанска верност помућена, како међу њима не влада више она оданост као што негда беше....

— А што је не казниш? упита Бер.

— Чиме, господару? упита Годон.

— Па оним, што ће њу највише заболети!

— У ње нема више осећања, жалостиво уздахну Годон, да би је могло заболети!....

У таквом разговору њих двојица примицаше се полако Атахалпу и Зеноби, који сеђаху загрљени под дрветом оним. Видевши ово, Бер се спремаше да их љуто покара а Зеноби да нарочито припрети, ако се не узме у памет, да ће је понова отерати у јарам, на најтеже послове, а да ће другу робињу изабрати да двори госпођу Аранку.

[350]

Годон му захваљиваше од свег срца на толикој пажњи према срећи његовој, али увек изражаваше неку сумњу да ће бити слабога успеха, јер је Зеноба запустила леп домаћи живот, и мрзећи беле људе, одала се рђавом животу састајући се често са горштацима Мулатима. О овоме је тако убедљиво говорио Беру, изразом неке тешке туге и увређене љубави, да му је чак тврдио, како су и оног јутра, када су је ископали, нашли крај ње два Мулата како је ископавају, а тога већ не би никако могло бити, кад она не би своју љубав делила с њима горе. Чак и онако изненадни одлазак оних Мулата, који одоше не јавивши се Беру, када се овај забављаше око окрепљавања Зенобиног, Годон је протумачио Беру, као да су они у самој ствари побегли од праведног гнева његовог.

И одиста Бер вероваше овим речима. Све су околности казивале, да се ствари одиста морају овако узети и никако друкче.

Тек се је Бер спремао да ослови Атахалпа, који се беше устремио према Зеноби, мислећи да то беше њихов љубавни растанак, али се у том чу вика сакривених Мулата и трагедија се сврши!

Неки Мулати јурнуше на Бера и Годона, али се ови бранише оружјем, које су уза се носили. Један Мулат погибе од Годонове пушке, [351] а остали се разбегоше куд који, а са њима и Зеноба.

Бер и Годон одоше журно кући, да виде како стоји са осталим пословима на плантажи и да извести месну полицију о извршеном убиству од стране Мулата, како би се страже на границама појачале и спречио сваки приступ Мулатима у предео плантажа.

Али сада Бер беше усамљен. Верног му Атахалпа не беше више поред њега. Госпођа Аранка беше јако ожалошћена овим догађајем, јер јој је низ успомена био везан за тога човека, који ју спасе с лађе и о угодности се њеној старао врло одано и за дуго времена онда, кад не беше никаквога изгледа на поновни састанак с Бером. За Берову кућу беше то јак пораз, тешка жалост, те се још за неко време није ни мислило на какво весеље, а још мање на свечано венчање њихово, које је требало да се изведе у највећој раскоши и церемонији.

Још истога дана после подне прекинут је сваки рад на плантажи. Сви робови беху стрпани у своје касарне. Над њима је вођена строга контрола. Многи беху повезани ланцима, а неки пак спутани у јармове. Њихови настојници показаше сада сву суровост своју.

[352]

Писка робова, која је потресала касарне оне, допирала је као неки потмуо јек до канцеларије господара плантаже Бера, у којој је вођена строга истрага у присуству полицијског комесара.

Робове је у канцеларију уводио привремени управник плантаже — Годон, коме Бер беше сада поверио управничку дужност на неко време, док не нађе сталног управника. Њега је још једино имао, на кога се могао и морао ослонити у првим часовима невоље.

Полицијски увиђај и сама истрага продужила се за читава два дана. И резултат истраге показао је: да је Зеноба стајала тајно у вези са неким Мулатима без знања свога мужа, да је она узела на своју руку читаво једно одељење робова исте плантаже, који су били извршиоци њених наредаба, да су неки од тих робова одбегли с њом у шуме и брда, неке је полиција похватала и да се неки, који су знали за ту заверу, још налазе у рукама господара плантажа.

Као виновник целог овог догађаја би проглашена Зеноба, коју је теретила и та околност, што је она у последње време без икаквих обзира исказивала јавно своју мржњу према белим људима, да је чак изневерила и свога мужа Годона само за то, што је овај неограничено [...] [355] волео своје беле господаре за шта се нашло доказа у његовом одликовању и тестаменту пређашњег господара Џемса; даље ју је теретило и то, што су код ње виђена два Мулата, који је ископаваше кад беше жива сарањена и који се кришом уклонише с тога места.

Сваки даљи исказ, свака околност, коју су истицали појединци, отварала је очи Беру, те је сада многе појаве на плантажи могао разумети у правој њиховој боји. Али је с друге стране у њему и све већма расло уверење у оданост и непоколебљиву верност његовог, сада привременог управника Годона.

Судска пресуда, која је донесена после ове истраге, садржавала је грозно решење. Она је објавила смртну казну Зеноби, за којом се трага да се ухвати и над још стотином робова. Три надзорника одељења на вечиту робију, а двојица на по 15 година робије. — После три дана пресуда је извршена.

Овако дуготрајна истрага јако га је изнурила. Али он не хте пропустити ни један минут да се она врши без његова присуства. Није помишљао на одмор, да само не пропусти ни једну ствар неопажену.

Као да је знао, да би чешћим излажењем из канцеларије и одлажењем у своју собу пореметио мир својој драгој Аранки, која и [356] сама тих дана беше јако снуждена, жељаше мира и спокојства. Као да је знао, да би у то доба истраге, нашао тамо у њеној соби другога господара над благом свога срца, који под маском улажаше у замак, јамачно да теши рањено срце њено!

Потресом догађаја снужденој Аранки, требало је одмора, а кривцима строга казна за учињено злочинство. А она жељаше и једно и друго. С тога је и молила свога доброг Бера, да истрагу прати до најмање ситнице, да чује шта се говори о томе и да ни један тренутак у томе не изгуби. Молила га је и он јој је дао реч, да ће целу истрагу слушати, да би тиме и њој дао прилике, да се смири од потреса.... да се госпођа одмори на рукама човека под маском. Знала је она, да би Бера страшно узрујао призор какав би застао у њеној соби, знала је она, колико би га то потресло, па је желела уштедети му ту грозну борбу мисли.... толико је она пажљива била према њему!! а све с изговором на трагедију покојног Атахалпа!!

XI
Зора нових дана

По свршеној истрази и извршеној судској пресуди на плантажи „Викторији“ отпочело је [357] редовно стање. Радови су настављени. Мир с поља је повраћен; јака стража од војника чувала је границе између горштака у брдима и шумама појединих плантажа. Горе по брдима је покрет трајао непрестано, али се није могао прострети више доле у равнице, које беху заштићене оружјем.

Само се осећала прилична оскудица у робовима на овој чаробној плантажи, јер је њихов број знатно смањен смрћу оних криваца, који сноваше заверу и која им би осујећена. У сваком своме рапорту вршилац дужности управника, Годон, саопштавао је господару Беру ову оскудицу, како због ње радови прилично заостају, а ваља их накнадити, јер се много штетовало због последњих немира.

Али Бер не хтеде одмах попуњавати број својих робова, док се ствар са свим не сталожи и док се сам не одмори толико, да би могао издржати пут до пијаце робова. Осим тога, као најважнији му је разлог био у томе, што је од једног свога пријатеља из Сан-Доминга, где је пијаца, добијао извештаје, како на пијаци последњи транспорти робова насу тако обилати те је и цена стајала доста високо.

Тако је трајало подуже времена. Али у том већ готово стизаше нове жетве, посао се је морао радити брже док кише не настану, те је Бер [358] морао отићи да купи још робова, па макар и цена била скупља........

Он се журно спремаше на пут, уређивао је своје ствари, издавао потребне наредбе шта се има урадити за она 3—4 дана, док се он бавио буде на путу. Заказао је од прилике дан свога повратка и свршивши све ове претходне ствари, повуче се у своје одаје раније но обично, да се одмори од дневних напрезања и да још уреди неке своје кућевне ствари са својом Аранком, коју неће видети за неколико дана. Ради тога они су те ноћи водили подужи разговор, који је скраћивао оно време, што још беше остало до — растанка.

Растанак се приближавао, али он беше необично миран. Не беше узрујан Бер, не беше сетна Аранка. До сада су се толико пута растајали, али у свима тим приликама растанци беху праћени сузама и уздасима.

Свагда се они растајаху тужни с неком чудноватом зебњом и неизвесношћу, да ће се још икад опет састати. Али тада беше вазда искрене љубави међу њима, која их је и после читавих напора састављала. Љубав је тада уздисала; љубав је тада сузе лила. И ти уздаси и те сузе везиваху их тада нераздвојно!

Мислите ли зар, да су толике претрпљене борбе и толики тужни растанци од детинства [359] њихова исцрпли већ све уздахе, засушили сваку жљезду сузну, те се овај растанак врши мирно, тихо, нечујно?!

Не, у грудима њиховим имало је још уздаха, у очима њиховим имало је још суза, али се овога пута само не чуше уздаси, нити се суза пролила, јер кључ извора суза и уздаха не беше им при руци — он беше тамо негде..... у искреној љубави.

Да ли примећаваше они узајамну мирноћу овога растанка?

Ни то не. Она им изгледаше са свим природна. До сада се растајаше или на прагу њених родитеља или на таласима узбурканог океана, повратак је био не познат, пред њима тада стајаше вео неизвесне будућности. Овај је растанак био на прагу њихове куће; повратак је био познат, пред њима не беше више оног вела неизвесности, нека тачно одређена сталоженост испуњавала им је срца њихова. Ето, како се догађаји изврћу.... али се точак среће окреће непрестано! Онај део што је на земљи подигне се горе, па се опет спусти доле и тако продужује напред и само напред!

Он јој је остављао пуну кућу да сталоженим срцем и постојаним надама проведе у задовољству дане његовог одсуствовања, молећи је, да тако расположи своје срце, како не би [360] осећала празнину што њега ту нема. Тако беше то пажљив муж, толико добра и мира жељаше он својој драгој — Аранки!

Она беше у пуној кући и даде свечано обећање пресрећноме Беру, да ће моћи расположити своје срце, да ће у сваком задовољству провести дане његовога одсуства те да неће осетити празнину, што њега ту нема. Он ју је искрено молио и она му је одиста искрено одговорила. Толико је она волела свога драгога — Бера....

Бер спаваше дубоким сном. У сновима му избијаше шарена и цветна поља његове будућности. И она спаваше на крилу његову тихо и мирно. Снови јој износише пред очи цвеће, али које све беше затворено у своје чашице. Она кидаше те зелене пупољке и трпаше их у неку кесу, која је личила на маску, којом се људи обично крију од света.

Освануло је јутро љупко, весело. Пиркао је поветарац лако, умилно. Певаше тице и скакуташе хитро, радосно. Опијаше цвеће својим мирисом пријатно, заносно. Шушташе шума неким особитим шумом, росне капљице преливаше своје боје неком чудном чаролијом и таласи онога мора удараше неким вилинским жубором.

[361]

Витком путањом оном, кроз ове чари своје плантаже, ходио је путник Бер, а са њиме и два верна му чувара: Аранка и Годон. Тамо преко залива уздизао се вис један, чије подножје пере овај залив морски, а чије врхове оживљавају покрети горштака.

Ту на обали залива, онде где се извијају витке палме, а подножја им красе бујни жбунови, извршио се — растанак Бера и Аранке.

Збогом, Годоне! рече Бер рукујући се при поласку са својим управником. Ево ти Аранке у заштиту, па се старај о угодностима њеним до мога повратка! (види сл. 6. стр. 225.)

— Господару! путујте без бриге, нека бих вас здрава сачекао; ништа вам се на жао учинити неће! одговори Годон с неким достојанством.

— Збогом Аранка! утуви добро моје речи, дуго нећу остати на путу!

— Нека ти је срећан пут, драги Бере, Провиђење нека би ти било од помоћи, повратак ти очекујем жељно! одговори Аранка.

Бер већ беше на лађи, с које махаше марамом своме благу, што остаде ту на обали.

— Збогом! довикну он још једном.

— Збогом! довикну и она, а из груди јој се сте тек сад један уздах и очи засузише мало; још се једна капља љубави сакриваше у срцу њену. То беше остатак некадањег пуног срца.

[362]

Лађа са већ изгуби из вида. Аранка дуго гледаше на ту страну....

Далеко тамо иза витких палама и густих жбуња вириле су две људске прилике. Једна од њих овога пута не имађаше своју маску.

Соба Аранкина имађаше диван изглед на залив морски. Са прозора својих гледала је она несташне таласе, који се некад смире, а некад захуче потмулом тутњавом разбијајући се међу собом и о обале, исто тако, као и сам живот њен.

О дувару ове собе висило је неколико слика о најлепшим деловима плантаже „Викторије“, између којих беху намештени особито укусно персиски ћилимови, што соби тој даваше неки пријатан изглед. У једном крају њен писаћи сто, на коме беху две грдно велике етрурске вазне и остали прибор за писање.

Сав намештај, који припадаше овој соби беше од затворено зеленог плиша и укусно распоређен. Под беше такође застрт богатим ћилимовима. По целој соби осећао се неки особито пријатан мирис.

На једном зиду висиле су високе и тешке завесе. Ту беху врата, којим се улазило у њену спаваћу собу.

[363]

У соби за рад владаше неописана тишина. На једном дивану лежала је Аранка и одмарала се. Према њој на зиду био је велики један часовник, који лагано простираше своје монотоне звуке тик-так!.... тик-так!.....

Аранка је често погледала на тај часовник. Он куцаше само једним истим темпом. Била је замишљена.

— Зар он још није овде?.... Зар он још није дошао?.... Он до сада није никада допустио да га ја чекам! мислила је Аранка у себи погледајући на часовник.

Њено љупко лице постаде сада врло озбиљно. Предавши се мислима, које јој летеше кроз главу, лежаше она мирно на своме дивану, а псетанце њено прући се крај њених ногу.

Прође извесно време. На један пут на пољу одјекнуше брзи кораци. Капије зашкрипаше.

Аранка скочи. Јако руменило обли њено лице, а погледи јој се управише у затегнутом очекивању према уласку.

На вратима се чуло хватање кључанице. Млади витез морао је проћи кроз неколике пролазе. Зачу се и куцањ на њеним вратима.

И гле!.... сада стајаше он пред њоме у пуној својој снази и лепоти.

[364]

— Дакле дођосте најзад, пријатељу, ја сам већ долазила у очајање!.... звучаше са њених дивних усана.

— Ви сте на мене чекали, Аранка?.... упита он озбиљно, а топлим погледом.

За тим обухвати њену руку и понесе је својим топлим уснама.

Псетанце, мала пудлица једна, скочи, али се на скоро умири и испружи опет поред ногу своје господарице.

— Да, доиста, то је први пут што сам вас оставио да ме чекате, настави он лагано и збуњено. Па ипак сам толико мислио о вама и жудео, да час пре погледам опет у ваше мило око.

— Боже мој, шта је вама пријатељу? Ваш глас звучи тако чудновато, ви сте тако бледи. Да нисте болесни, драги мој Лијего?

Пуна неизмернога страха погледа га она.

— Аранка!.... звучаше у страшном болу са његових уста, ви не знате каква жалост испуњује ову кућу.,..

— О, Боже!... шта то говорите? узвикну она.

— Жалосна вест, Аранка!

— Говорите Дон Лијего, пријатељу!

— Не смем вам саопштити!

— Говорите.... не мучите ме тако! уздисаше Аранка.

[365]

— Стишајте се.... што гроб хладан једном схвати, то се више не поврати! тешаше је Дон Лијего.

— Какав гроб?... Преклињем вас љубављу својом, говорите, какав гроб?... каква је то жалост?

— Ладни таласи узбурканог мора покрили су јуче....

— Шта?... Кога?....

— Господара Бера! одговори Дон Лијего најзад.

— Ах, Боже црни!.... дакле и њега нестаде! узвикну она и бризну плакати...

Још тињаше љубав у срцу њену!

Видећи је страшно узбуђену, Дон Лијего је прихвати за руку, која беше хладна и дрхташе.

Њене се груди надимаху од јецања. И његове се груди надимаху од нестрпљења....

— Аранка!.... ослови је после неког времена, када се ова смирила мало.

— Оставите ме, Дон Лијего, ја сам усамљена.

— Аранка!.... тешио је он. Знам ја добро како жалост и бол продиру груди!.... Не плачите, стишајте се!.... Небо ће вам убрисати ове сузе.... Ви нисте усамљени. Ја вам нудим своју заштиту, упамтите!

Он пољуби лагано, тихо, њену руку и чело њено.

[366]

— Пријатељу, ви ме нећете ни сада напустити. Могу ли се уздати, да ћете вазда бити уза ме? упита га тихо јецајући.

— Аранка!.... јесам ли вам тако мио? узвикну Дон Лијего загрливши је и пољубивши је у чело.

— Дон Лијего, драги! узвикну она. Ви сте мелем моме рањеноме срцу.... Останите овде да га лечите топлином пријатељства!

— Ви ме задржавате код себе!.... Ви желите моје пријатељство!.... настави он страсно, а у себи помисли весело: „Дакле, кључ је већ једном обрнут у брави ситуације. Шат се и врата отворе!“

— Пријатељу, ја вас молим да останете бар за неко време, ако не желите више! говораше она.

— Аранка!.... ја вам не могу описати чежњу и срећу мога препунога срца.... ја вам исповедам отворено и без устезања да вас љубим неизмерно....

— Пријатељу,.... Дон Лијего, не говорите тако! ослови га Аранка. Срце ми је одвећ болно, да би могло слушати такве речи....

— Оставите ме да изговорим, ви треба и морате до краја слушати... Ја не могу више заповедати своме срцу да ћути.... Ја вам морам казати... Ја вас љубим неограничено.... Аранка, [367] зашто та бојажљивост у вашим цртама?.... Да се нисам преварио и погледе ваших очију, ваше лепо примање до сада рђаво протумачио?...... Аранка, ви знате да вас љубим свим бићем својим!....

Она беше замишљена и ћуташе само. Окренувши се мало у страну, стајаше она ипак ту крај њега. Кад му лагано окрену своје бледо лице, уплаши се он њеног плашљивог погледа.

— О, Свети Боже!.... шта да вам рекнем.... како би могла оденути речима осећаје, који ми срце обузимају?.... Мени је.... као да ме нека невидљива моћ хоће да отргне од вас, као да морам бегати испред вас.... па ипак.... ипак ја не могу.....

— Аранка!... узвикну он весело. Ви ме љубите дакле, јер се иначе не би бринули за мене!

— Мир, пријатељу.... немојте ме питати сада.... не.... око срца ми је тако тешко, тако необично, ви знате...... да сам вам наклоњена......

— Па ипак?.... ипак?.... На послетку је слетело признање с ваших усана, о моја љубљена, богињо моја, срећо моја!

Пун бурнога блаженства, хтеде је он привући сада, али, зажаривши се бегаше она пажљиво испред њега, а он њену руку обли пољупцима.

[368]

— Аранка! једна неизвесност притиска ми груди још од доба нашег виђења у Хавани. Ја вас молим, обећајте ми, да ће те на послетку казати, која сте ви то Аранка?

Са загушљивим узвиком окрете се она од њега, а велики страх се појави на њеним бледим цртама.

Дон Лијего подло клече на колена пред њом и лукаво је гледаше молећи.

— Аранка, кажите ми најзад, ко сте ви? Ако ме љубите, онда и ви морате осећати тежњу да једном будемо спојени и познати. О, дајте ми ову утеху, да је собом носим. Скините вео који вас покрива да дознам, којој припада моје срце!

Она ћуташе. На лицу јој беше израз неке тешке горчине.

— Онда ћу почети ја.... Ја сам Дон Лијего из Шпаније....

Оштрим погледом пресече му она даљи разговор. Њен витки стас задрхта, а са дрхтећих усана њених сипаше ватрене речи:

— Аво ме љубите, Дон Лијего, онда ме не питајте......... ја вам не могу казати ко сам. Света Богородица ми је у сну казала, да никада не казујем ко сам, ономе кога љубим. Ако ли кажем — више га нећу видети. Стрпите се, док вам само небо не открије ко сам. Јесам ли [369] ја питала вас ко сте и од куда сте? Оставите ме да неко време овако уживам у погледу на вас.....

— Реците ми само, јесте ли икад били у Шпанији?

— Никада! одговори она.

— Хвала вам, дакле ви нисте она Аранка, за коју јављају новине, да је између ње и неког Петра Бауера разведен брак, да се о њој не зна где је и да јој се тим путем саопштава решење, где буде била.

— Нисам.... то је мени непознато! кроза зубе јетко одговори Аранка, а дубока сета завлада на њеном и иначе побледелом лицу.

— О, Аранка, реци ми још само отворено, да ли хоћеш бити моја...... Закуни се оним што ти је свето, да те ништа на свету неће раставити од мене!

На ове речи, њене очи засветлеше одушевљено. Она се усправи и извикну одлучно:

— Да, хоћу да се закунем, пријатељу и драгане мој, да ћу само теби остати до смрти верна!....

У бурној радости привуче он племениту госпођу на своје груди и пољуби је у усне, које дрхташе.

У блаженом забораву лежаше она на његовим грудима, осећаше само једно: да је никада [370] слађа срећа не опијаше као сада у туђем свету без икога свога.

Пудлица она лежаше поред њихових ногу. Они разговараше нешто тихо, шапатом. Уговорише, да смрт Берова остане у тајности код свих робова и у опште да се на плантажи никаквим поводом не да знак о промени, која је наступила. Он ће бити ту, да се брине о њој и плантажи. Срца њихова беху препуна блаженством.

Из даљине допирао је звук вечерњег звона.

Ухвативши се за руке, пођоше они по алејама да се надишу свежег вечерњег ваздуха. Пред њима се ширила прекрасна долина, а тамо даље преко старих храстова и високих палама усталасано плаво море. Кроз шумарак провиривали су врхови торњева и кубета овога замка. Небо беше необично ведро, а звезде треперише необичним сјајем.

Тако Аранка провођаше весело и задовољно дане са својим новим драганом Дон Лијегом. Њој је било лако око срца, јер сматраше да је тиме испунила завет свој, који је дала Беру при његовом одласку.

Он ју је молио да буде задовољна и да тако распореди, како неби осећала његово одсуство.

[371]

И она је учинила тако. Често је помишљала на Бера и претрпљену судбину који сада труне где год на дну морском, које га је већ толико пута носило на својим таласима. Жалила је за смрћу његовом, али јој ипак беше топло и угодно у загрљају новог заштитника, са којим јој беше везан подужи низ успомена још за живота Берова.

Тако прође један дан новога живота, нове среће. Прође и други такав дан. Дон Лијего се не одвајаше од краљице срца свога и она се не одвајаше од њега, јер јој он беше мелем којим лечаше рањено срце своје, а тај мелем беше у његовим топлим уснама, у његовим слатким загрљајима.

Она све то сматраше као игру судбине. Та јој је игра доносила непријатних сцена, али она је увек после тога наилазила на утехе у пољупцима сад овог сад оног заштитника, кад се је који појавио. Она је увек после патња пливала у задовољству, које јој тим пријатније беше, у колико јој предходне борбе беху жешће и у колико су јој заштитници у појединим приликама нудили и чинили више услуга. — Она није разумевала, да то не беше обична игра судбине, која над сваким бићем управља. Она није осећала како јој душу притискује једно тешко проклетство. Она није видела, да ју је судбина њена напустила била, јер греси толиког неверства беху [372] јачи од њене судбине! Да, она свега тога не беше свесна, већ је пливала у задовољствима, играјући се несташно и живахно са својим бићем онако исто, као и море са својим таласима, које она, пуна душевне мирноће гледаше кроз прозор у загрљајима Дона Лијега. Та она беше задовољна!

Освануо је и трећи дан, чист и ведар. И Аранка с новим драганом својим шеташе задовољна по алејама свога парка. Само јој се чело по који пут замути, али и то траје колико да муња севне, па се опет разгали, разведри и чило погледа у очи свога — заштитника.

То је био дан, када се је пред вече имао Бер вратити с пијаце из Сан-Доминга и жељан, радостан бацио се у загрљај своје миле Аранке.

Још у очи тога дана беше она саопштила Дон Лијегу, да је јако суморна, да ју је тиштало што би тај дан донео јој господара, али место тога.... нека црна празнина стајаше пред њом. Мисли јој беху доста узнемирене. Нека виша сила управљала је њеним предосећањем. Беше ли то анђео хранитељ или какав зао дух — тешко је било одредити!

Зато је и поранила овог јутра, да шетњом кроз алеје, а ослањајући се на руку „заштитника“, разгали своју тугу. И ова развесели тако своје срце.

[373]

Годон је већ био тамо међу алејама. И кад је она наишла на њега, ослови га тихим осмејком, као лахор чуше се њене речи:

— Ви сте уранили, Годоне!

— Јесам, госпо, и желим вам да дан проведете с највећим задовољством.... одговори Годон.

— И ја бих желела, али, „по јутру се дан познаје!“

— А што?.... ви сумњате!

— Нисам расположена!

— То не чини ништа, ви ћете се расположити данас. Ви знате за пословицу: „конац дело краси!“

— Знам то.... али је конац већ ту! рече она.

На ове њене речи Дон Лијего испод ока погледа у Годона и овај погледа њега.

— Имате права, госпо! рече Годон.

— Јест имам права.... бити данас тужна!

— Тужни?!

— Да!

— А зар вам дан повратка господарева може бити тужан?! упита је Годон као зачуђено, па опет кришом погледа у Дон Лијега.

— Мислите на повратак господара Бера? упита она.

— А на ког другог и могу мислити ако не на њега. Зар он није заказао свој повратак за данашњи дан? упита Годон даље, вребајући [374] сваку прилику да погледа у очи њеног „заштитника“, који му очима и покретима даваше неке знаке, а које је овај добро разумео.

— Баш због тога и јесам нерасположена! лагано говораше Аранка реч по реч.

— То не разумем! рече Годон.

— Не разумете?! упита она.

— Не!

— Господар Бер неће данас доћи!

— Како то? упита он. Да није што јавио?

— Јавио је писмом, да на пијаци није могао свршити посао, те ће морати остати још неко време!

— А.... тако, сад ми је јасно! рече Годон.

— Хоћемо ли посетити данас водопад? упита Дон Лијего Аранку.

— А већ сам га толико пута гледала, не марим!

— Желите ли у зверињак, на једну лепу ужину? упита он даље.

— Не марим ни за тим! одговори она.

— Онда ће вас за цело интересовати да видите како се бере кафа?

— То би још и могла гледати.... али....

— А што се двоумите, госпо? упита Годон, који иђаше с њима. Тамо ћете имати леп изглед. Одавно нисте пролазили туда.

[375]

— Истина је то, али је то сувише далеко! рече она.

— Не мари то, ако зажелите можемо упрегнути кола, па да се том приликом извезете мало.... предлагаше Годон.

— То би била згодна прилика, да учинимо и један мали излет на чамцу онде по заливу! рече Дон Лијего.

— Али тада би морала поћи и госпођица Амалија с нама! рече она.

— Па нека пође.... што не би пошла? рече Дон Лијего. Биће нас више у друштву!

— Она страшно мрзи море! рече Аранка.

— Па онда не мора ићи! рече Годон.

— Мора.... Бер ме је молио да ју увек водим са собом куда год изађем. Ја то до сада нисам чинила и ако сам му дала тврдо обећање, али сада желим испунити свој завет.... тешко ми је што нисам реч одржала!

Рекавши ове речи, она погледа дубоко у Дон Лијега, да би овај могао разумети, да он до сада није никуда водила Амалију просто из љубоморства према Беру. Сада нема Бера у животу, опасност је отклоњена и настало време, да жеље које су мртви за живота исказивали, буду задовољене; да јој тај аманет не узнемирује спокојство духа. Дон Лијего је разумео тај поглед, а Годон га није ни приметио или се [376] учинио као тобож ништа да не зна о говору Дон Лијега, који се десио пре неки дан.

— Кад је тако.... ми ћемо је намолити да пође с нама, рече Годон.

— А ако не хтедне?

— Хоће, зашто не би? рече Дон Лијего. Она већ толико времена није изашла из собе, те ће једва дочекати понуду, да прође мало по околини.

— Е, онда нека тако буде, рече Аранка. Данас после подне око 5 сахати да пођемо на обалу.

— А.... то је сувише касно, рече Дон Лијего. Нећемо онда имати времена, да што дуже користимо овако редак дан и ону свежину, којом се одликује наш залив.

— Онда нека буде полазак у 4 сата! рече Аранка.

Знате, госпо, шта?.... ја ћу наредити да кола дођу по вас троје у 3 сата, а ја ћу већ раније отићи тамо на обалу да што год припремим пре но што ви дођете. Нећете ваљда имати ништа противу тога? упита Годон.

— Немам шта противу тога, само да није одвећ рано у 3 сата поћи? рече Аранка.

Није.... није рано, рече Дон Лијего. Није то рано, ви знате како иде, док ово — док оно, а време прође.

— Па нека буде најзад и у 3 сата! рече она.

[377]

— Лепо!.... знајте да кола долазе по вас тачно у 3 сата, рече Годон и журно пође некуд.

— И мало раније! довикну му Дон Лијего, давши му неприметно неколико знакова погледом.

— Добро! једва се чуо Годонов глас.

— Сад можемо ићи мало раније кући, да се припремимо, рече Дон Лијего, а у себи помисли: „кључ је и други пут окренут у брави ситуације. Хватајмо сад за кључаницу“!

XII
Слободне висине.

Господари висова и прашума беху се јако узнемирили последњих дана. Јаке чете горштака полагано се спуштале доле у низине врло опрезно. Њихов је број с дана на дан бивао све већи, јер одбегли робови с појединих плантажа одлазише к њима, да у друштву с њима војују за своју и њихову слободу.

Преко својих извидница, поглавице појединих одељења добијали су извештаје о стању у равницима. Они су тако сазнали и то, да су њихове слободне висине са свих страна опасане полицијском посадом, те тако једва могаше по који Мулат да се тајно довуче неопажен и сиђе на коју плантажу, па се тако исто тајно враћа у шуме. На тај су начин знали и докле се простире [378] посада полициске војске, како је на коме месту распоређена и све што им је требало за случај одсуднога напада, па да им овај буде од успеха.

Међу устаницима било је и Мулата и одбеглих робова — Црнаца. Први хтедоше ослободити своју земљу од белих досељеника и уредити независну државу своју. Црвци пак хтедоше извојевати слободе из ропских ланаца и отићи сваки у своју постојбину. Интереси и једних и других били су истоветни у томе, да обоји желе борбу противу наметнуте им власти. И они радише сложно.

Да би заварали полициској војсци прави свој план, поглавице појединих одељења, међу којима беше и Хунон и Зеноба, наређивали су горштацима, да праве мање пљачке и испаде на оном крају опсаде њихове, где нису мислили вршити одсудан напад.

У томе су имали успеха. Најјачи део опсадне војске беше груписан с оне стране, на супрот овој страни који је према заливу. На осталим местима имала је полиција само стражарски низ, који је имао задатак, не да ступа с горштацима у какву борбу, већ да само мотри на њихово кретање и да не даје ни једноме од њих да прође кроз низ, како неби могао долазити у везу с робовима, међу којима [379] беше настао неки тајац. Али тај тајац је значио у самој ствари као и она тишина, која завлада атмосфером пред каквом страшном олујом.

Полициски војници били су састављени у главном од самих урођеника, који се повиноваше дошљацима, белим људима, ступише у њихову службу и за њихове интересе борише се противу свога племена, које тиме потиснуто, повуче се у слободне висове, да отуда с времена на време грози онима у равници.

Међу горштацима је највећма била распаљена мржња противу ових изрода свога племена, које су звали само по имену: издајицама. Мржња између слободних и најмљених чланова урођеничких дошла беше до врхунца у последње време нарочито због суровог држања војника према слободним Мулатима и Црнцима. С тога се горштаци спремаше да приликом устанка на беле људе отворе и огорчену борбу противу издајица својега племена, који кукавички бацише са себе народне украсе своје и навукоше на се срамне црвене мундире својих непријатеља.

Постепеним примицањем ка заливу, горштаци су већ имали у својим рукама неколико позиција, а које су тајно одржавали. Од тих позиција до крајње границе плантаже „Викторије“ имало је два сата хода. Тамо беше Зеноба и Хунон са својим одељењима.

[380]

На крају плантаже на једном подесном, отвореном месту била је укопана једва дугачка мотка, а на њеном врху велики мех пун сламе. Тај се мех видео из велике даљине.

С оне стране, где су станишта горштака на свима важнијим и прегледнијим тачкама, стајале су страже њихове и мотриле су на онај мех. Све су пак страже биле у међусобној вези.

И Зеноба и Хунон такође упираше своје погледе на онај мех тамо поред тога што је стража њихова мотрила опрезно на исти предмет.

Та мотка с мехом био је тајни сигнал, чију су улогу знали само горштаци и робови планташки, док он беше потпуно непознат војницима, који их опасиваше са свих страна и спречаваше свако мешање једних с другима.

Хунон остави своје одељење за један часак и приђе Зеноби, која сеђаше на једној стени и соколским очима мотраше нешто тамо.

Видиш ли што год, Зенобо, снахо моја? упита је Хунон.

Зеноба гледаше непрестано и не скинувши очију с оног предмета одговори тихо:

— Као да видим неко кретање око оне мотке!

— Кретање!.... какво је то кретање? зачуђено упита Хунон.

— Ено гледај!... као да се неки људи мичу онуда! рече Зеноба.

[381]

Хунон погледа на ону страну.

— Ја не видим ништа! рече он.

— Како то? зар баш никога не опажаш тамо?

— Никога! одговори он.

Зеноба загледа још оштрије.

— А гле!.... ено!.... пази како се неко пење уз мотку! испрекидано говораше она.

Хунон ништа не могаше спазити.

— Ено!.... ено!.... ено дима!.... викну Зеноба весело.

— Сад и ја видим дим! викну Хунон.

— Ено! мех већ букти у пламену!

— Пламен!.... дим! викаше стражари.

Сигнал беше дакле дат. Годон је упалио мех, а то је горштацима значило, да је куцнуо час слободе, нека листом крену напред. Робови с плантажа биће уз њих најдаље за 4—5 сати.

Хитро Хунон оде своме одељењу и нареди постепено и сакривено примицање ка обали залива. То исто учини и Зеноба. То учинише и остале поглавице са својим одељењима, која се кретаху свако на своју страну, према утврђеном плану.

Ово прикривено примицање трајало је доста дуго. Оно се морало тако вршити, да би остала њихова одељења имала времена да се развију и да штеде своје снаге до момента одсудног напада.

[382][383][384]

не беше тога дана, већ се осећаше само нека пријатна свежина. Све је то обећавало лепу вожњу и пријатно провођење нашим познаницима, који се јутрос договорише на овај излет у чамцу и малу вожњу по заливу.

Аранка, Амалија и Дон Лијего беху већ прошли кроз поједине одељке плантажа. Ту се обично задржаваху врло мало, јер је Дон Лијего непрестано журио кочијаша да вожњу тако удеси, да што пре стигну до обале.

План се је морао извршити пре заласка сунца, јер би после тога могао бити осујећен. Полиција би могла открити какву заверу и онда би ствар пропала, а што је најглавније, ако би се закаснило, било је у изгледу да се са лагарија Дон Лијегових скине маска и онда би он у место утеха, могао и гвожђе вући на ногама. А то он свакако не беше рад.

Пренаглити пак није хтео, непрестано је зебао да Аранка не примети или не прозре у његове тајне, или да се Годон покаје, па да у последњем часу одрекне своје суделовање. С тога је морао бити смотрен и пустити да ствари иду што природнијим током, а само је његово било да том развоју даје свој правац, да дакле крмило буде у његовим рукама.

И сада, дошавши до обале, не хтедоше се навести одмах у чамац, него седоше мало крај [...] [387] обале проводећи време у тихом разговору и ћеретању.

Свака ствар што избијаше пред њиховим очима била је за њих читава поезија, о свакој су вођена читави разговори. И таласе водене посматраху они. Таласи беху мали, играше се несташно по иначе мирној површини.

Аранка баци један камичак у море, а око места где је овај пао почеше се ширити таласи у виду кругова по површини. Најближи кругови ономе месту, беху и најмањи, а сваки даљи беше постепено све већи, па се најзад изгубе.

— Шта значи ово? упита Аранка Дон Лијега.

— Шта значи, питате?....

— Да!.... шта представља ово? упита даље Аранка.

— Па то може значити много што шта!

— На пример?

— Па, на пример, ова појава може представљати читаву вечност, читаву судбину једнога човека.

— Како то? упита она.

И Амалија очекиваше решење овога питања па и нехотице замоли Дон Лијега, да не одуговлачи, већ да одма прича.

— Ето како! Човек се један пут роди. Тада је мален, ситан, као и онај талас, који је [388] одмах уз оно место у среди, за тим се развија све више и више; полази од свога места иде у шири свет са све већим и већим искуством и тако иде непрестано док га где год нестане или не удари главом о зид, па се онда враћа....

— А.... па то је сувише озбиљно! рече Амалија.

— Озбиљно је, али је ипак истинито! рече Аранка, а у ушима јој једнако зујаше као да је чула речи: „Један пут се само склизне, а за грехом грех се ваља.“

И тек што хтеде да изнесе ову пословицу као оштроумније тумачење морских таласа.... и заусти већ.... али јој реч застаде у грлу; у срце је такну нешто и она не размишљајући викну:

— Ја чујем пуцањ!

— Пуцањ? упита зачуђено Годон.

— Да.... слушајте само; рече она.

Сви се напрегоше слушати.

— Одиста пуцањ! рече мало дрхтећим гласом Амалија.

— А, није то никакав пуцањ! рече Дон Лијего.

— Па шта је онда то што се чује! упита Аранка.

— Ко то чује? упита он.

— Чујемо нас две! рече Аранка.

— Јест.... јест.... чује се.... слушните само, па ћете се уверити! рече Амалија.

[389]

У том се је тамо већ водила очајна борба. Дон Лијего и Годон не збунише се, правише се као да не чују, а међу тим једнако су гледали по заливу, неће ли се већ једном појавити тај чамац, на који чекаше.

Ну чамца још не беше. То их је страшно узнемирило. Да је се мало боље загледало у њихова лица, видело ба се да их пробија зној од нестрпљења. Аранка није то опажала а Амалија беше и одвише наивна, да би на тако што год и могла помислити.

— Али ево пуцањ учеста јако! рече Амалија.

— Та какав пуцањ?! рече Дон Лијего.

— Пуцањ!.... шта ја знам какав је! одговори Амалија чудећи се, како то они да не чују.

Чамца још не беше по заливу.

— Али ослушните, молим вас! рече Аранка.

— Хајде и да ослушнемо баш, Годоне, кад су толико навалиле! рече Дон Лијего, па легоше обојица и прислонише ухо на земљу да би боље чули, док у самој ствари они грозничавим погледом гледаше уз залив, али од чамца њихова ни трага ни гласа.

Ослушкиваше тако неко време, па устадоше.

— Имате право, рече Дон Лијего, чује се одиста пуцањ.

— Видите ли да смо ми имале права? рече Амалија.

[390]

— Мени је само криво што да толико не верујете, а ево сад сте се и сами уверили да је тако! рече Аранка.

— Али знате ли какав је то пуцањ? упита Дон Лијего, чисто сумњајући, да ће му ова комбинација испасти за руком, како ју је смислио.

— Какав? упита Аранка.

— У јутрошњим новинама стављено је грађанству до знања, да ће се данас, сутра и прекосутра вршити у овој околини војни маневри, те да се грађанство не би што год узбуњивало од пуцња том приликом. Ето то је! викну Дон Лијего весело и чисто му се неки терет скиде са срца, кад је довршио ово тумачење.

— Одиста и личи на маневар! рече Амалија.

— Е, онда је добро, кад је тако! рече Аранка. Али на крају крајева излази, да сам ја имала права кад сам открила први пуцањ.

— Да.... ви сте....; отпоче Дон Лијего.

— Ено види се тамо негде једна црна тачка, прекиде га Годон у речи, неће ли оно бити наш чамац?

— Где је та тачка? упита он.

— Ено.... ено.... горе врх залива!

— А.... лепо ће те нас провести на чамцу, ви журите нас да не закаснимо, а ево ми од кад чекамо већ на тај ваш чамац, прекореваше их Амалија.

[391]

— Али ево га већ иде.... незнам само што се толико задржао, кад му је речено, да овде чека још у 1 и по сат по подне; правдаше се Дон Лијего као с неким подсмехом.

— Ено погледајте овим путем уз залив!

— Па?

— Па зар не видите ништа?

— Ништа не видим.... т. ј. ево видим где се чамац приближује! рече Дон Лијего.

— Та какав чамац!.... Видите ли онај облак од прашине што се тамо дигао? упита Аранка.

— За цело.... ено прашина се види; додаде Амалија.

— Па... види се нешто мало, али то није ништа; одговори Дон Лијего.

— А зар вам то не казује да је тамо јак ветар? упита Аранка даље.

— Море,.... о каквом ветру сањате! рече Дон Лијего.... путници.... тако што год.... и зар ми ради њих да прекинемо своје уживање? упита Дон Лијего.

Изговоривши ове речи он осети неку хладноћу. Грозничаво погледаше час на чамац, час на ону прашину. Чамац беше још врло далеко од обале, а облак од прашине примицао се ближе. Сад је горео од нестрпљења. Изгледа, као да је погађао шта има значити тај тајанствени облак прашине и колико је већма погађао његов значај, у толико га је већма морило неспокојство.

[392]

Чамац се међу тим врло бојажљиво примицао к обали, а често је и застајкивао овде-онде, пође мало, па опет стане. То је доводило Дон Лијега и Годона до лудила од нестрпљења.

— Сад ћете опет ви имати право! рече Аранка Дон Лијегу. Облак прашине збиља се креће и то доста брзо!

На ове речи Дон Лијего погледа на чамац који баш тада стајаше. Али ипак кроза зубе одговори.

— Да.... креће се.... али ипак не тако брзо.

За то време Годон махаше неком марамом. Чамац, који се креташе, застаде мало да види шта значи ово махање. Годон је махао непрестано. Чамац стајаше прилично дуго, па најзад крену полако опет.

— Како да не иде брзо, молим вас, зар не видите да је ту већ на брду? рече Аранка. Ево га к нама највише за још четврт сахата.

— Чамац брже амо! дераше се Годон на сва уста.

Дон Лијега проби зној.

Облак прашине беше већ пред њима. Он је долазио од једне гомиле људи, који јурише амо највећом брзином. У тој се гомили виде многобројни робови и неколики чувари њихови.

Испред њих јурио је Бер. У путу за своју плантажу разабрао је од војника о устанку горштака и о борби, која се води између њих и [393] полициске војске. Како је његова плантажа на самој граници према горштацима, он је журио да час пре стигне кући и ослободи драгу му Аранку, да је утеши, како је власт победила и да она буде спокојна о свему томе.

У који се пар појавила ова гомила — то беше страшан тренутак — чамац стаде уз обалу. У њему беше Хунон и Лоренцо, наш познаник с лађе „Јупитера“, а који се доцније пресели овамо и под маском мењао своје посете са Дон Лијегом код Аранке.

Бер спази пред собом грозну слику.

Годон, пун неког горког гнева, изненађен овим наглим доласком, нађе излаза из ове неприлике: шчепа Аранку преко средине и баци се с њом у чамац.

Бер исколаченим очима викаше само:

— Аранка!.... Аранка!....

Она није чула те речи. Нагла појава Берова престравила ју је, потрес тај није могла издржати и кад ју је Годон већ имао у својим рукама: она је била у тешкој несвестици.

Бер јурну за неверником, али се Дон Лијего, који стајаше још на обали пусти с њим у одсудну борбу, ухватише се у коштац. Бер га удари песницом по лицу, ричући као рањени лав, и крв обли његово срамно лице. Ну он беше присебан, шчепа своју пушку и кундаком [394] тресну Бера по прсима тако снажно, да овај онесвешћен паде на земљу као свећа. У истом тренутку један од чувара робова ухвати Дон Лијега чврсто за руку и прободе му прса копљем. Овај малакса, али имађаше још толико снаге да се хитро отргне и као стрела скочи у чамац, који се муњевитом брзином отисну од обале са жртвом ове нитковске преваре.

Све се то збило, тако рећи, за један тренут ока.

Амалија, престрављена, укоченим погледом гледаше на овај грозан призор. (види сл. 8. стр. 253).

Чамац с преступницима оде брзо на пучину морску, где се састаде са чамцем у коме беше Зеноба, која их раније чекаше тамо, куда је приспела заједно са Хуноном, продревши срећно кроз низове бајонета, али оставивши грдну проливену крв. Чамци отпловише незнано куда.

Пољем и цвећем осу се роса дивна, блистава, а за гором сунце зађе, лица крвава.

И тим пољем.... и преко те чаробне росе кануло је још неколико капи невине крви Берове, кога полумртва остави на обали његова Аранка, а на својим нежним и невиним рукама подиже искрена пријатељица његова — Амалија. И она проли поток својих бисер суза, да њима опере [395] рану на грудима Беровим, а сузе јој се прелише с прсију му и падоше на траву и цвеће, а та трава и то цвеће мирисаше заносно, опијаше свежином и чаролијом, коју сузе само појачаваше. Али те сузе беху истинске: не капаше оне с варљивих очију, које у свакога гледају, њих је срце пуштало, које само за њим једним куцаше потајно, искрено.

И срце њено проли сузу, она се помеша с капљом крви из срца његова: начинише једну капљу од искрених суза и невине крви. А та капља сијаше међу њима необично лепим, а благим сјајем својим. И према тој светлости гледаше она рану његову и неговаше га тамо у замку нежно, срдачно.

На пучини морској и олупини пароброда подиже он њу из мртвила и спасе живот њен; на дивноме пределу хајитском и величанственом замку враћаше она зајам њему, превијајући му рану својим невиним рукама и лијући сузе искрено, са срца свога. Он беше у заносу, не виде прве сузе њене, али их је срце његово осетило.

XIV
У замку

Кад се је Бер пробудио из заноса и погледао око себе, видео је, да се налази у својој соби у којој се иначе најрадије задржавао. Погледа [396] кроз прозор, који се налазио одмах до његовог кревета у коме је лежао и виде да је дан већ отпочео.

Он беше сам. У ходнику, што је пред његовом собом, чуо је лагано шуштање, које казиваше да се неки лагано приближује на прстима његовим вратима. За тим је већ чуо, како се неко хвата за кључаницу; врата се лагано отворише и у собу уђе Амалија, која сву пажњу беше напрегла само да у сну не пробуди Бера, који је ноћас био прилично немиран нешто од ране, а нешто и од душевне борбе.

Он погледа у Амалију тако пријатно и топло, из погледа тога вирила је благодарност исто онако као кад је и Амалија с болесничког одра на олупини од лађе погледала први пут на њега. Она не могаде издржати тај поглед ћутећи, беше се збунила мало, али га ипак упита љупким, тихим гласом:

— Ви сте већ будни, пријатељу!

— Пробудио сам се тек пред ваш долазак... хвала вам те дођосте, никако ми се не свиди самоћа, те вас молим да ме чешће обилазите.

— Немојте ме молити.... ја сам вам дужна и већих услуга.... рече она благо.

— Али ипак вас молим да ми обећате!

— Дакле кад изриком желите.... ја вам дајем своју часну реч да ћу вас обилазити често... ја додајем даље, да осећам своју дужност лечити [397] вас, као год што сте ви мене искрено пазили и дали ми понова овај живот.... говораше Амалија с највећим узбуђењем.

— Амалија.... хвала вам!

— Хоћете ли допустити да прегледам рану? упита га она.

— Слободно је! само је ви можете излечити! рече он.

Амалију текнуше ове речи. Лице јој обли нека божанствена жар, лепша од вечерњег руменила и она нехотице погледа у Бера, као да би га хтела упитати, шта значе ове речи. Али ипак немаде довољно храбрости за тако велико питање, већ плашљивим корацима приђе ближе Беру.

У том положају, цела њена појава изгледаше, као да то створење није као обични људи, већ даваше утисак као да је девојче из вилинскога царства!

Својим меким, пуним прстима разгрну она завој и опра рану. Она беше баш изнад самога срца.

— Је ли велика рана? упита је он тихо.

— На против.... једва се опажа!.... за неколико дана....

Куцањ на вратима прекиде њен говор. Она се трже од болесникова кревета и изађе у другу собу.

Бер лагано даде знак, да се може ући. И у собу уђе писмоноша, који предаде Беру неколико писама. За тим се поклони и изађе.

[398]

Бер их стаде читати редом како које беше сложено, али осети умор, те звонцетом даде знак да дође послужитељ.

— Замоли госпођицу Амалију да дође амо за који часак! наређиваше Бер.

— Молим! рече послужитељ и изађе.

Бер дотле разгледаше адресе на појединим писмима и ни једна му не беше необична. Писма која беше прочитао тицала су се трговачких наруџбина о производима с плантаже, питања о ценама и т. д.

Док је тако разгледао писма, дотле и Амалија већ беше у соби.

— Ја вас молим, да ми учините једну олакшицу, упита је он.

— Молим.... шта желите? пријатно се одазва она.

— Молим вас, седите за овај сто до мене, па прочитајте ова писма сва, а мени саопштите само главније мисли из њих. Ја сам доста малаксао, а и узрујан сам, па не могу да издржим све то. Истина вас теретим мало, али сада немам другога коме бих поверио то. Данас или сутра доћи ће нови управник с којим сам већ удесио уговор још тамо на пијаци у Сан Домингу, те ће после он вршити тај посао, а сад вас молим да ово ви извршите; не бих желео да чека, можда ће имати каква хитнија ствар....

[399]

— А кога сте узели за управника? упита она лагано преврћући писма и нотирајући на полеђини сваког од њих по коју реч.

— Кога?.... узео сам онога строгога човека, чију сам строгост ја рђаво тумачио и чијим отпуштањем учинио сам, да ствар дође до овога, до чега је дошла, учинио сам, верујући које-коме да ми плантаж дође до расула....

— Ко је тај строги човек, на кога мислите? упита она, као да је погађала ко би тај могао бити. Да није то онај стари Тома Виндор?

— Јесте.... њега сам управо умолио да се понова врати. Он се двоумио у почетку и као да хтеде одбити моју понуду. Ја то приметих па и не сачеках његов одлучни одговор, него му се просто извиним, да сам велику грешку учинио и према њему неправедно поступио....

— А шта он рече на то? прекиде га у речи Амалија, оставивши једно писмо на страну, на коме не забележи ништа. На лицу јој се у том тренутку видео неки пријатан израз.

— Он ме упита, да ли ја то говорим одиста озбиљно или се шалим. Ја му одговорих, да то озбиљно говорим и да сам рад дати му сатисфакције тиме што га враћам.... Он пристаде на предлог и ваљда ће данас доћи или сутра; уговор је још тамо потписан.

— Избор је ваш са свим уместан. Ви сте [400] видели, да он није био добар ни једноме од оних људи, који сами нису ваљали.... рече она.

— Видео сам, на жалост.... али то беше сувише касно! јетко одговори Бер.

Амалија у том остави на страну још једно писмо, али беше замишљена.

Он погледа на њу и примети, да јој израз лица постаде са свим друкчи, суморнији. Он помисли у себи, да се нека промена морала догодити, па не могавши сачекати да она каже, упита је:

— Шта је?.... што се замислисте одједаред?

— По чему ви то судите? упита га она, хтевши да прикрије промену и да га постепено припреми на догађај, који ће следовати.

— По изразу вашега лица. Ви знате да ми одавно заједно сносимо судбину и ја сам имао довољно прилике да научим читати с вашега лица какво је ваше унутрашње стање; одговори он.

— Па? упита она.

— Па сам то и сада познао! Дакле шта је узрок тој промени у вас?

— И није ништа.... и јесте нешто, одговори она. Једно писмо није ми се допало по својој садржини; али....

— Шта.... али? упита Бер нестрпељиво, јер Амалија врло лагано изговараше последње речи.

[401]

— Али има и једно, које ће вас за цело обрадовати! рече она и погледа га пријатним осмехом.

— Хм!.... мрмљаше Бер. „Непријатна садржина“.... зар је мало непријатности било до сада, још нисам ни рану залечио, па већ треба друге непријатности....

— Та не брините се толико.... ово је стара непријатност, није нова; рече она.

— Читајте то писмо, молим вас; рече он.

— Хоћете ли ми испунити једну молбу? упита она.

— А то је?....

— Да прво прочитам оно весело.... а ово друго да оставим за који други дан, није тако хитна ствар; рече она.

— Само ме тога поштедите.... све ћу вам друго радо учинити, али та писма прочитајте сад одмах, нестрпељив сам....

— Па које хоћете прво? упита она.

— Прво оно, за које велите да је весело. Амалија узе то писмо и читаше ове речи:

„Драги сине,

Задовољни и пресрећни твоји родитељи, добивши од тебе извештај о твоме благостању, пливају у радости. Првом путничком лађом крећемо се одавде, да присуствујемо највећем весељу наших срдаца — твоме венчању. А дотле, буди здрав и очекуј долазак твојих родитеља

Михла и Стабије.“

[402]

Прочитавши ово писмо, Амалија не диже своје главе с њега, већ јој поглед беше управљен к земљи.

— Да... мили моји родитељи, ви долазите... али је сада грдна промена настала с вашим сином.... Дођите, срећни родитељи, у походе своме сину, он је жељан вашега искренога загрљаја, искренијега још до сада он осетио није.... Беше један загрљај, али га нестаде некуд, а да је био искрен, сведоче груди моје, кундаком рањене....

Амалија је слушала ове речи, које Бер изговараше испрекидано и с уздасима. Лице јој се сваки час мењало, а груди јој се надимаху тако силно, да је изгледало као да читав оркан бесни у срцу јој. Неколико пути покушаваше да стиша буру у својим грудма, да рекне што год, али она беше немоћна зауставити таласе свога срца, а свака речца дође јој до грла, па ту и застаде. Покушаваше да подигне своју главу, али осети, да јој она беше необично тешка.... и после доста напора успела је у томе, али јој очи сада беху сувише осетљиве, а да би смела погледати на ону страну, на којој је пре тога рану превијала.

— А какво је то друго писмо? ослови је он благо, после подужег ћутања.

На ове речи она се трже мало и неком необјашњеном силом, као да јој лакну нешто са [403] срца. У тренутку осети она, да сада сме опет слободно погледати у лице тога човека. А шта је оно пре тога било, оно чудно осећање њено, она није могла објаснити. Још до сада не имађаше она прилике да види како клија љубав под утицајем топлога зрака и како та мађијска биљка усађује свој корен у срце њено и како расте, хранећи се соковима што их срце скрива. Она није знала да то беху јасни знаци, који наговештаваше да је срце њено почело живљим куцањем одвајати сокове за биљку која му проклија. Она је још мање знала да у срцу њеном има какве семчице, која је само клијањем учинила толику промену у њој. Она није управо осетила почетак тога развића, јер баш тада беше јако збуњена. Она није знала, да права, искрена љубав нема свога почетка!

Она беше замишљена.

— Но.... шта је с тим другим писмом? упита је Бер понова. А ове речи његове необично пријатно зазвонише у ушима њеним.

— И оно је кратко, одговори она. Али вас молим, да га ја не читам!

— Добро..., дајте га мени.

Он читаше на глас ове речи:

Господине Бере,

Немојте се жалостити због губитка ове жене. Она је постала вашом својином на исти начин, како је сада постала мојом. Аранка је престала [404] о вама искрено осећати још у Хавани. Од тада припада мени. Ја сам је прихватао и о издржавању се њеном старао. Она ми је обећала своју љубав и ја ево дошао сам по њу. Ви будите без бриге; наћи је не можете, а у залуд би вам било. Она је сада моја. А кад би мртва уста Атахалпова могла проговорити, имала би и она доста причати. Да сте онога Лоренца на лађи боље загледали, познали би у њему онога келнера из хотела „Фортуне“ у Хавани, где је ова седела о нашем трошку. Да се лепо смирите саветује вас

Дон Лијего и Комп.“

Бер је ово писмо читао брзо и испрекиданим гласом. Укоченим погледом гледао је на последње редове.

— Неверница!.... дакле она да.... испрекидано и без смисла изговарао је поједине речи.

Амалије не беше у соби још од тренутка, када му предаде писмо у руке.

Бер дуго стајаше тако упрепашћен. На челу му се боре јављале и растурале; силни је оркан владао у мислима његовим. Али он не пусти сузе, нити се чу какав тежак уздах. Јучерањи догађај био је много јачи. Ну он не осети тежину потреса и борбе душевне, јер потрес његових прсију под кундаком, који диже на њ љубав његове Аранке, беше јачи од оног унутрашњег он подлеже њему, а последице му не осети, јер беше у заносу, полумртав. Ово писмо само му је објаснило садржину јучерашњег догађаја: оно [405] га истина потресе, он скочи с кревета као рањени тигар; али га онда јако заболе она рана на прсима, од кундака. Овај бол беше јачи и он опет леже у кревет, да не вређа више рану, коју је искрена нега Амалијина почела лечити с успехом.

— А неверница нека иде у широки свет, кад јој гнездо моје прве љубави беше тако узано!

Такав беше опроштај Беров с Аранком.

На неколико недеља после овога догађаја на плантажу „Викторији“ опазио се знатан напредак. Свуда је владао мир и примерни ред. Послови су вршени с највећом тачношћу и приходи су бивали све већи.

Озбиљно држање управника Виндора учинило је, те надзорници строго поступаше с робовима и пазише, да тешком муком успостављени поредак, не буде помућен никаквим сплеткама, какве се беху развиле у највећој мери до пре кратког времена са непажње господареве и неискрености његових старешина.

Покрети међу горштацима беху се стишали, јер сада не беше више међу њима онако енергичних подстрекача као што беше Хунон и Зеноба. Можда је пренагљеност њихова и била један од главнијих узрока што горштаци у овој [406] прилици беху побеђени и понова натерани у висове и шуме, да тамо чекају подесније прилике за ослобођење своје земље. Они су мање водили бригу о успеху горштака, колико им беше стало до свога личног спасења, које су жељно очекивали свакога часа.

И жеље њихове беху искрене и праведне. Молитве њихове, упућене небу, полазиле су са срца и небо их је задовољило — подарило им слободу, коју им одузеше други људи; они се пробише кроз низ бајонета; отискоше се на бурно море, које их носаше на чилим валовима својим дуго.... дуго....

Једног дана путовање њихово би завршено. И дивно небо сенегамбијско поздравило је добродошлицом своје старе познанике Хунона, Годона и Зенобу. Али енглеска цивилизација беше дотле већ допрла и прешла њихово село. А они жељаху само слободе у својој рођеној земљи, они радије хтедоше умрети под материнским сводом њеним, него ли благовати у туђој. Љубав која их доведе у постојбину, распали се још већма над остацима некадањег села њихова и они, вични горама и брдима, повукоше се у висине да вију гнездо слободе на слободним врховима своје отаџбине, да се отуда с времена на време, у друшву са осталима саплеменицима својим, спуштају на море, пљачкајући лађе, које [407] би се дрзнуле проћи њиховом обалом. Али их ни тамо не оставише на миру. Цивилизаторска сила продирала је и у те висине, те се најзад станише у суседној им братској земљи, слободној црначкој републици Либерији. Ту живише и трајаше своје дане у непромењеној међусобној љубави.

А дотле су се велике промене десиле и овамо на острву Хајити, у пределу Веге Реала, а на плантажи „Викторије“, у дому господара Бера од Уљома. Никада предео тај не виде лепшега весеља, ни веће раскоши, но што то беше на дан свечаног свадбеног весеља напаћенога Бера и вилинскога чеда Амалије. Све богаство и све дражи ове чаробне плантаже такмичише се, које ће више и боље да занесе погледе највећих гостију њихових, што се беху слегли са свих околних имања да участвују у ванредном весељу свога друга. А како је то све утицало на очаране погледе Берових родитеља, који већ стално осташе живети на богаству свога сина — то питајте срца своја, нека она причају....

У једноме делу ове богате плантаже, у једној кокетној шумици, а крај дивотног језера диже се једна велелепна вила, чије врхове красе неколика кубета, а подножје јој прскају лабудови, купајући се по језеру оцом. У тој својој вили одмарао се Бер на крилу своје миле Амалије, [408] која га ободраваше својом неисцрпном, вазда свежом љубави. У тој вили проводили су они своје веселе дане слушајући, како жуборе таласи тихога језера и како гора лишћем ромори. Ту у тишини, далеко од страшних таласа узбурканога океана и од хучања високих планина, на догледу целе своје плантаже, која цветаше послом и мирисаше искреном љубави, живели су они имајући на расположењу сва блага овога света. У тој вили Амалија је најрадије дочекивала своју милу сестру Орику, а Бер свога старога друга, сада и рођака Мора. Ту, у тој вили причаше им они, како је некада тамо са обале бискајскога залива с неке виле Гетарије нестало неке госпође Аранке, неверне жене некога Петра Бауера, како је овај брзо рашчистио с неверницом, не знајући још никако тајну тога догађаја, како је имање некога Густава Пола растурено неимајући наследника, а кога је нестанак кћери му Аранке потресао толико јако, да је пресвиснуо јадник од срамоте и болова!

Али у тој вили Бер ни једном не изусти њено име, нити даде каква видљива знака о узбурканим мислима својим, када су га она случајна причања до тога доводила, када су га нехотице опомињала на прекршена његова некадања надања и уништене му снове....

[409]

Да, то беху одиста само снови; али јава му беше тако пријатна, јер пред собом гледаше само Амалију, коју је неговао и чувао је на напуштеној олупини, и која га тако нежно прихвати на својим рукама када оно паде под кундаком тамо на морској обали. То беше искрена љубав!....

Али тих дана већ не беху више заједно Аранка и Лоренцо. Са Дон Лијегом растадоше се на мору већ око острва Маргарите путујући за област Венецуелу у јужној Америци. Убод копља, што му га један Мулат зададе тамо на обали, беше смртоносан, да му је подлегао не имајући времена ни да бере плод својих планова.

Аранка се још једино могаше ослонити на Лоренца и овај прими пружену му руку. Али та рука не куцаше више оном некадањом својом топлином, те није могла довољно загрејати ледено срце његово, јер оно беше охлађено већ давно и давно пре тога. Жељан даљих авантура и превара, Лоренцо остави своју штићеницу усамљену у једној главној вароши Венецуеле, на јужној обали карибскога мора а код једнога „свога пријатеља“ да се о њој стара до његовога повратка, а он оде опет у пустоловине!....

[410]

XV
После три године

И после три године од последњега догађаја, као и пре тога, бискајско приморје очаравало је својим милинама и путнике и господаре појединих имања, нанизаних обалом оном. И сада заносне буре подижу хучне таласе, што редовно запљускују тврђаву око виле Гетарије, разбијају их о стену и расипљу у ситне капљице. И сада се галебови веру по таласима и лете изнад њих и кокетно украшавају овај и иначе велачанствен изглед. И сада је са балкона виле Петра Бауера красан изглед на усталасано плаво море.

На томе балкону и сада је дочекивала излазак и пратила залазак сунца.... госпођа Бауер са својим мужем; али то не беше више оно чедо, оних пролетњих дана Бауеровог брачног живота. Њој мрзак беше изглед тај и она оде за осећајима својим у широки, бели свет.

Друго чедо сеђаше сада на дивану оном, друга душа мирисаше по палати оној. Да, ту се сада шеташе красна појава, наша ранија познаница са забаве у вили Мора и Орике, нећака грофа Де Барно — лепа Аурелија. Она љубљаше свога мужа искрено, а он беше пресретан у заносном погледу њених очију. И они весело проводише своје дане или сами или у друштву својих [411] суседа, поседника појединих вила на једном делу обала бискајских.

Никада вила Гетарија не цветаше до сада, као у доба искрене узајамне љубави Аурелије и Бауера. И срећни муж, да би проширио задовољства својој љубљеној жени, не задовољи се само са дражима бискајскога приморја, већ оде даље на запад и југ, да у скривеном каквом месту даријског залива, између Колумбије и Панаме, потражи са својом драгом Аурелијом одмора у оним часовима, када бискајским приморјем овлада монотонија, да се опет врати у Гетарију, када му живот у Сабанили, где беше купио то друго своје имање, постане досадан.

Ту у околини вароши Сабаниле, даље од саме обале морске, а у једној дивотној шуми, у тихом месту једном, налази се красан летњиковац њихов, поред кога протиче један веругави поток, што утиче у реку Рио Каука.

Тај се предео налази у северозападном делу јужно американске државице Колумбије, која је названа тако по имену онога смелога путника — Европљанина, који се први одважи, да се са шпањолских обала отисне на пучину морску и чије је путовање донело откриће тога великог континента, Америке, за који се тада у Европи ни слутило није. Западну обалу ове државице пере вода Великога или Тихога Океана до панамскога [412] земљоуза, а од овога северно, тамо где се налази место Сабанила, простире се вода Атланскога Океана преко мексиканског залива, карибскога мора и др. Источну границу Колумбије чини до некле Бразилија с југа, а највише државица Венецуела у којој је главна варош Каракас у северном приморју њеном.

Лађе, које се дотичу ових обала, а које полазе из Џорџтовна, вароши у енглеском делу Гујане, иду на север обалом преко острва Тринидада или мимо њега, и стају само у већим местима, као што је Каракас, а одавде идући за Панаму свраћају једино у Баранквилу, од које се за неколико сати даљине долази у место Сабанилу, у чијој се околини налазило имање Петра Бауера.

Између Гетарије и Сабаниле путовао је Бауер са својом Аурелијом један пут годишње ради уживања, колико да за неко време гледа јужно небо колумбијско, док се не зажели лепога свога шпањолскога неба и бискајских ноћи!

И овога пута налазаше се овај срећни брачни пар на путу за Сабанилу.

Сунце је већ било близу запада свога, а небо светлило чаробним руменилом својим, када је пароброд „Титан“ запловио у воде јужно од т. зв. „острва под ветром“, а већ беше давно зашло када је „Титан“ стао у пристаниште Каракаса. [413] Тај је пароброд донео на својим плећима и наше веселе путнике Бауера и Аурелију.

Кола, која их с паробродске станице одвезоше на преноћиште у „Вулкан“, један од највећих хотела у тој вароши, зауставише се у дворишту. Оно беше прилично мирно, а хотел сам осветљен у свима просторијама.

Тамо у унутрашњости хотела чуо се некакав весео кикот и жив разговор, какав се не чује тако ретко између послуге обојега пола по свима хотелима, гостионицама и тако даље.

Кад су кола ушла у двориште, кикот се мало смири, ваљда их је у каквом разговору прекинуо долазак пасажера. Два момка истрчаше на поље да прихвате путничке ствари, а неколике женске прилике вирише кроз прозор док путници не уђоше, па наставише и даље своје ћеретање са осталом послугом.

Хотелијер „Вулкана“ дочека путнике: Бауера и Аурелију на самом улазу, поздрави их уобичајеном већ фразом добродошлице, па се окрете оној страни где се чуло ћеретање и даде знак звонцетом, на који се појави једна собарица:

— Молим, покажите господину собе у партеру No. 3, кабинет и спаваћу собу; рече он па га нестаде.

— Молим! одазва се собарица. Изволите десно!

[414]

— Молим вас, нађите собу са лепим изгледом, говораше Бауер идући по ходнику.

— Бићете услужени, господине, изволите, ово је ваша соба, рече собарица и хитро се промаче мимо њега те отвори врата.

Они уђоше право у спаваћу собу, где госпођа Бауер растури своју путничку одећу и стаде доводити у ред своју тоалету. Господин Бауер изађе у кабинет да разгледа распоред и остало.

Собарица весело скакућући довођаше у ред остале ствари по том одељењу, па и нехотице погледа у лице дошавшег путника, јамачно да по својој навици отпочне какав разговор са њим.

Но у истоме тренутку погледи се њихови сусретоше. Она укочи поглед и пребледе. Он убезекнуто посматраше ову појаву пред собом, али брзо дође к себи.

— Петре!.... ослови га она.

— Шта желите ви, молим? упита он.

— Петре!.... опрости!.... збуњено говораше она.

— Шта, молим?....

— Опрости!....

— Ја вас не разумем!

— Опрости.... Петре!

— Али коме?.... шта?....., а срце му удараше силно.

[415]

— Аранки! рече она скоро нечујно и кроза зубе, оборивши поглед земљи.

— Аранки!?.... зачуђено упита он. А где је она?

— Ја сам!

— Ви?!.... Ви Аранка?! То не може бити. Аранка, коју сам ја познавао, не може бити на овом месту и у онаквом друштву.

— Ааах!...., оте јој се дубок уздах један. Опрости ми, Петре, ја те изневерих!

Бауер је немо посматраше неколико тренутака. Она збуњена, сва дрвена од стида, играше се несвесно крајем пантљике од своје кецеље и плашљивим погледом праћаше његов израз и сваки покрет његов.

— Дакле, то сте ви.... Аранка? упита он најзад, да би прекинуо ћутање.

— На жалост.... ја сам! једва се чуло да је изговорила.

— Дакле до тога вас је довело ваше надање!

— Ах, ја сам несрећна!

Видим.... али ипак не мари ништа, ваљда ће вам у тој каријери бити боље, него у узаним просторијама виле Гетарије! рече Бауер хладно. (види сл. 9. стр. 385.).

— Уби ме, Петре, својом руком, коју љубљах јако, награди ме тиме: то сам и заслужила од тебе, мољаше она. Буди милостив бар толико, да ми ту последњу љубав учиниш!

[416]

— А.... не.... то не.... за то нема потребе, него ви можете продужити и даље тим путем, немате се чега бојати. Што се мене тиче, ја сам своје задовољење добио! Знајте, „један пут се само склизне, а за грехом грех се ваља!“

— Петре!.... учини ми ту љубав.... саслушај моју исповест, знај, да је самртник на последњем часу изговара!.... мољаше она даље.

— Прошло је томе време.... немам сада времена за то.... извините за сад.... говораше јој Бауер.

— Исповест, Петре!.... самртник моли! јецајући кроз плач, мољаше Аранка даље.

И Бауеру се наводнише очи, али он уздржа срце своје.

— Други пут,... други пут.... кад се вратим! рече јој он стегнутим грлом и брзо затвори врата за собом.

Она остаде сама у соби. У ушима су јој још непрестано звониле речи: „Један пут се само склизне, а за грехом грех се ваља!“

Такав беше растанак Бауера и Аранке.

Кад је сутра дан Бауер пошао даље за тихо одмориште своје у Сабанилу, тражио је при поласку погледом ону собарицу синоћну; али ње не беше тада међу осталом послугом.

Appendix A

Написао

Владимир — Таја — Светолин

— крај —


Rechtsinhaber*in
ELTeC conversion

Zitationsvorschlag für dieses Objekt
TextGrid Repository (2023). Serbian ELTeC Novel Corpus (ELTeC-srp). Кажњено неверство : најновији роман : ELTeC издање. Кажњено неверство : најновији роман : ELTeC издање. European Literary Text Collection (ELTeC). ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001D-485C-A