ОДАБРАНА ДЕЛА

ЈАКОВА ИГЊАТОВИЋА

У редакцији

ЖИВОЈИНА БОШКОВА

Приредили

ЖИВОЈИН БОШКОВ, др ДРАГИША ЖИВКОВИЋ, др БОЖИДАР КОВАЧЕК, др ЖИВАН МИЛИСАВАЦ, др БОШКО НОВАКОВИЋ

КЊИГА I

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

Приредио

ЖИВОЈИН БОШКОВ

МАТИЦА СРПСКА, НОВИ САД

ЈЕДИНСТВО, ПРИШТИНА

[...]
[...]

ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

ИСТОРИЧЕСКИЈ РОМАН

ПРВА КЊИГА

[213]

I

Године 1389-те петнајсти јуни био је страшан дан за српски народ.

Цар Лазар и султан Мурат борили су се са ужасном силом и жестином; Мурат за господство у Европи, Лазар за обрану своје домовине.

Док су се ратоборни Срби и Турци на Косову борили, и својом крвљу широко поље квасили, царица Милица у свом двору, у Крушевцу, очекивала је брижно какове гласове са бојног поља.

Миличин двор у Крушевцу није носио на себи печат царског великољепија, но одговарао је брижној души Миличиној, и тадашњем стању царске породице.

Призрен је био престоница цара Лазара и право место дворског блеска и сјаја. Но у бурном времену гди је сам Призрен опасности изложен био, царска породица, по налогу Лазара, своје сигурности ради, морала се у Крушевцу задржавати.

Двор, у ком је сад Милица обитавала, једно старо но пространо зданије, било је прибежиште царске породице. Његово зидање пада у време српски’ жупана. Млоги жупани, банови и војводе седели су у овом зданију, које је у своје доба било красно и весело. И краљеви од Немањине лозе радо и често су се овде задржавали. Доцније када се српска влада распространила, нарочито под Душаном, [214] Прилип је био место дворског живота, а Крушевац је у заборавност пао био. Но после несрећне битке Вукашина краља с Турцима при реци Марици, Призрен и Приштина, Вукашина столица, нису од нападаја турског сигурне биле.

Двор крушевачки лежао је код градских бедема, и давао је изглед оној тачки, гди се мала и велика Морава састављају. Зданије то дворско било је по мешовитом стилу онога времена зидано, и израчунано на нужду и обичаје оновременог српског господства. Соба било је подоста, но исте нису биле украшене, као што су раскошна, у Лазарево доба, господа изискивала. Кадгод, у време жупана, из лова долазећа господа српска ту су се одмарала; ту се проводише српске јуначке шале, ту се каткад и по ’декоја господска свадба догађала, и слабо украшени зидови одјек су давали некадашње јуначке српске веселости. Авлије су биле простране да су се по њима јуначке игре, шаљиви мејдани, проводити могли. Испод бедема тајна нека путања водила је у неку башту, која је изван града лежала и у свези са неком красном шумицом била. Овде, у старије доба, при бледој светлости месеца, жупанице српске са својим гошћама уживале су тајинствену сладост тихе нојце, поред танког звука лаке тамбурице, поред песме каквог заљубљеног јунака.

У овој башти царица Милица са својом млађом ћерком, красном Милевом, и дворјанком Русном и служитељском пратњом проходала се, да би се тиме мало од своје бриге разабрала. Вече је било красно и пролетне красоте пуно.

Милица се од средњег века мало одмакла, и старост јој је већ предстојала, но слика јој опет изражаваше неку љупкост која је обично само младости урођена. Њен висок стас, велике смеђе очи, племенит ход, једном речи, све је показивало да је од красног племена рођена. Девојачко своје доба провела је на двору Душановом, у средини славе и величаства српског. Овде је она свог мужа, [215] тадањег кнеза Лазара, познала, одавде се она за истог удала.

Милица у својој шетњи није све ни слушала што јој је Русна о красоти овог предела говорила, јер јој се друге мисли по памети врзле, а не описивање предела које је Русна по својој дворјанској дужности измислила да би царицу забавила, и тек последње дворкињине речи срца јој се коснуше.

Русна је измеђ’ осталог споменула, како завиди Мари кнегињи, што ће бар изближе видети српску победу над Турцима. Мара и Вукосава, обе кнегиње, кћери Лазара и Милице и супруге Вука Бранковића и Милоша Обилића, сљедовале су својим мужевима у стан Лазарев.

На последње Руснине речи пробуди се Милица из своји’ дубоки’ мисли и рекне Русин:

— Драга моја Русно, ти се само за Мару бринеш, а за Вукосаву ништа. Та није ни Обилић лошији од Бранковића.

Русна је увидила куда смера царица са овим реч’ма.

На српском царском двору биле су тада две партије, Обилићева и Бранковићева. Они који су били од старе господске лозе држали су страну Бранковићу, ког је породица већ одавна била славна а отац му Пљадић био је под Душаном управитељ знаменитијих области. Од мањег племена узвишени, обожавали су Обилића, који сам није био властелинског рода и који је покровитељ био чисте заслуге и јунаштва.

Милица је била наклоњенија Обилићу.

Русна је била Бранковићу наклоњена. Као кћи Дејановића, славног великаша под Душаном, презрително је у двору гледала на нижег порекла људе. Осим тога, Вук Бранковић, пре нег’ што је Миличину кћер задобио, био је велики обожатељ Русне, која га је такође радо видела, и којој је јошт жао било што је Мара кнегиња супруга Бранковића постала. За стару љубав, веле, хрђа се не хвата. Русна је била удата, упливом Лазара, за војводу Војновића,[216] који је у једној бици против Турака код Новог Пазара пао. Један двадесетољетни син, Милан Војновић, остао јој је за утеху и сад се налазио у стану Лазаревом. Лазар наименовао је исту дворјанку за прво придворно лице покрај царице, јер ју је особито уважавао због њене наклоности према Бранковићевом роду, који је и Лазару особито мио био. Милица је све то знала, но због дворских одношаја и воље Лазареве није могла свој положај преиначити.

Русна је била средњег доба, и у стасу и држању свом млого је била на Милицу, само што је Милицу оштроумјем надмашавала.

Русна је била, даље, душа дворског живота. Милица, ако ју баш и није волела, опет није се могла испод њеног уплива сасвим извући. Русна, пак, из срца је мрзила Милицу, но њено господство [и властољубије није јој допуштало да се дворског живота мане.] Овом незгодном положају Милице и Русне неће се нико чудити, јер у светској историји има млого такових примјера дворског живота, који је често и на цео народ од великог уплива био.

Но Русна, као год и Милица, знале су све то покрити.

Када је Русна речи Миличине чула, којих се смисао на њену беседу односио, хитро сабрав мисли, царици је говорила:

— Истина, светла царице, није лошији од Бранковића Обилић, ал’ опет племе Бранковића важније је од племена Обилићева. Чувено је име Бранковића одавна по целој српској земљи. И зашт’ би за друго био дао светли цар своју кћер Мару кнегињу за њега?

— А зашто је дао за Обилића Вукосаву? — рече мало жустрије Милица.

— Ја мислим да је кнегиње Вукосаве безгранична и непобедима наклоност према Милошу једини томе узрок био; светли цар волео би је дати за Краљевића Марка, па да се тим браком савез и мир између царске и Вукашинове породице закључи, [217] но том је на путу стајала жестина Маркова који никоме првенства не уступаше, па онда и љубав младе кнегиње.

После ових речи, застаде Русна и жудно очекиваше шта ће на ото Милица рећи.

Милица, да би своје мнење бољма изразила, продужи мало ћутање, и посадив се под једну грану, где је већ све одмора ради спремно било, понуди и Русну да седне. Служитељи, по реду дворском, издалека су ходали чекајући на какав миг ил’ заповест.

Милева је међутим, поудаљена, ружу брала. Милица, оданувши, рекне Русин:

— Ти мислиш, драга Русно, да би Краљевић Марко мир донео био мојој породици и српској земљи, но вараш се. Марко је љута убојица, и силно мари за велико господство, као год и Вук Бранковић. Као што је цар већ стар, данас-сутра шта би учинила овакова два зета од новорођенога царства? Шта би било од мојих синова? Скитнице, као што је данас Краљевић Марко. И тај Вук Бранковић, којег толико узвишаваш, под видом да је десна рука цару, влада свуд где му се само допадне, самовласно. Језгро војске за њега је заузето, а моја млада ђеца у ништо се не рачунају. Само да буде крај овоме рату, одма’ ћу свим мојим силама настојати да се Вуку власт украти, да не би кадгођ злоупотребу какву према мени и мојој ђеци чинио. — Мало затим замишљена продужи:

— Чудо што се ти Бранковићи уздигоше и узгордише. И Вуков је отац такав исти био. Познавала сам га још на Душановом двору. Са његове гордости, не једанпут су разни властелини увређени били. Па и сам син Вуков, мој унук Ђурађ насљедио је сву гордост и властољубје својих предака. Младић, истом од двајест година, па свуде већ за првенством тежи. Па и међу самим остарелим војводама тражи си он неку важност. Мог сина Стефана тек преко рамена гледа као да му неће временом [218] господар бити. Веруј ми, драга Русно, тај Ђурађ, премда ми је унук, опет морам изрећи да ми је несносан. У свом личном значају нема ништа од царске породице. Како ти мислиш о том, драга Русно?

Русна, којој баш није био царичин разговор мио, својом финоћом у почетку гладила је речи царичине, но мало после, следећи својој страсти, изрекла је истој:

— Истина да би Краљевић Марко био самовољан и паштио би се да што више власти на се привуче. И Вук је, истина, властољубив, али његово властољубије корисно беше цару у свако доба. Недавно, кад су Турци од бугарске стране на Ниш надирали, он се усиљавао придобити управу над војском која је против Турака послата била. Он је своју задаћу и овде, покрај млоги тешкоћа, решио. Њега сви уважавају. Изглед му је, истина, горд, но његовим разумом и војеним искуством мало кога да не надмашује. Што се, пак његовог сина Ђурђа тиче, ја бих рекла да његово кадкад неупутно понашање према кнезу Стефану не произилази из недостатка учтивости, но из његове ватрене нарави, која поред тихе нарави младога кнеза непријатно у очи пада. Но поред свега тога, рекла би’ да Ђурађ за његове младе године има млого разума и јунаштва у себи. Што се даље његове саме личности тиче, истина да на свом лицу и јаком телесном саставу носи сасвим печат Бранковићеве племените породице са свим њеним слабим и добрим странама.

На то јој Милица одма’ беседу пресече, те мало јачим гласом рече:

— Ал’ о том ништ’ не говориш да су Бранковићи пуни зависти, да злобе и Обилићу, коме у војсци српској пара нема, и да је већ и сам цар изложен њи’овом упливу... Цар је због Вука према самом Обилићу хладан, једном речи, та Бранковићева лоза млого зла чини. И ја сам се сама у њему преварила. Са ласкавим реч’ма и свакојаким [219] финим средствима правио си места за мог зета и ја сам се томе напослетку приклонила, те смо му Мару дали.

— Али тако се у оно доба држало да у почетку није имао Вук велику наклоност према кнегињи и да га је само надежда будућег његовог величаства заслепила, — одговори Русна, која није могла страст обуздати, да своје чуство искрено не изјави.

— Знам шта мислиш — рече Милица — теби је он своју наклоност и љубав поклонио; то је све истина, но у онај пар тако је стање наше изискивало. Ти си онда морала од двора за неко време удаљена бити, но после твоје удадбе све је то заборављено и од то доба си нам ти круна свију дворкиња.

Но то се ја једно само чудим, како и сад показујеш толику наклоност, кад је, као што си сама убеђена, и према теби не баш најблагородније поступао. — Цар ти је дао удовољства због тога што ти је Мара у Бранковићевом браку претпостављена била и гледао је да ти у Војновићу достојног мужа даде; осим тога и у свим другим приликама искусила си царску благонаклоност, који ти је стару бољу са разним одличијама изгладио. Но од стране Бранковића та увреда не да се лако загладити.

Ове се речи Русне јако косну, но опет се не даде из равнотеже душевне потиснути.

— Увреда мени нанешена — рече Русна — од моје стране давно је заборављена; и то утолико лакше уколико ми се са свију страна у оно доба доказивало да то тако из важни’ узрока бити мора, и да моја судба, као жртва царској, онда кнежевој, породици, принети се има. Од тога доба млого је времена прошло и ја већ имам у мом сину залогу одређене ми брачне свезе. Част ми пак, изискује последње моје судбе верно држати се. Ја на Бранковића немам већ узрока мрзити и пристрасна за њега наклоност далеко је од мене, но само оно [220] исповедити морам што на том убеђењу за право налазим, па ћеш ми, светла царице, опростити, ако моме мњењу слободног израза дајем.

После ових речи Русна је мало узданула и од говора престала; Милица, пак, сасвим се замислила, и својим мислима упирала је у душу и срце Руснино.

Милева, донде докле се Милица са Русном овако разговарала, забављала се са својим цвећем.

Милева је била красна девојка. Стаса танког, који изражава њежну младост, лица белог и руменог, косе смеђе, очију плави’ на подобије неба, које жртвујућу се невиност изјављују. Она је била прекрасна као што само једна царска кћи бити може, но немојмо све њене красоте откривати јер ће нам утолико теже бити што је Милева доцније жртва материне политике постала.

Милевино са цвећем забављање и Миличин са Русном разговор прекинут беше доласком нових гостију.

II

Јеврем, патријарх пећки, Новак, старији саветник цара Лазара, Новаков син Светислав, са својима млађима и неколико калуђера, дођу у крушевачки двор те се одма’ упуте у башту к царици на поздрав и поклоњење.

Јеврем је био осамдесетољетни старац. Он је већу част свога века у Светој Гори као пустиник провео. Наука, честитост и смиреност беху главне црте целог његовог живота. Народа жеља и царска воља изаберу га за српског патријарха. Његова велика седа брада дичила му је пун светог израза образ. Новак, негдар славан војвода сад већ старошћу и ранама оптерећен, у Призрену, у царском двору, проводио је своје последње дане, а због разума и искуства свога, беше особито поштован. Премда стар, стас му ипак величанствен беше; син [221] му Светислав, јоште млад, свагдар је поред оца живео, а својом добротом и красотом млога је срца себи задобио. Међу осталима у очи је падао још отац Леонтије и отац Харалампије, калуђери дечански. Отац Леонтије због своје смирености био је љубимац и достојан ученик патријархов; отац Харалампије морао се пострићи по жељи и налогу свога оца, који је био уважен војвода код цара Лазара. Патријарх га је узео к себи да би у његовом кругу, поред доброг Леонтија, у смирености напредовао. Оба калуђера беху од млађих људи.

Када је Милица долазеће госте приметила, променила се у лицу, те као препанута чекала је да чује какве ће јој гласе ови гости донети, јер је знала да се Новак и патријарх код цара у стану налазе, па откуд их сада у Крушевцу? — Но при свему том, тајећи своју забуну, са полувеселим лицем ишла је царица са Русном насусрет патријарху и Новаку.

Милица је прва патријарха у руку пољубила, за њом Русна, за Русном је притрчала Милева, а за Милевом сви дворјани и дворкиње, слуге и служавке, јер патријарха као свеца неког поштоваше, па је радост код свију била велика. Многе старе слуге и служавке љубише га и у скут.

— Добро нам дошао, свети оче, и властелине Новаче; откуд вас сад овде у мом двору? — рече Милица са мало промењеним гласом.

Патријарх благослови најпре Милицу, Милеву, Русну, па онда све остале.

— Добродошли, и све добро дошло — рече патријарх — па како си ми ти овде, светла царице?

После ових речи, поглед баци на место где би сео и своје старе кости одморио.

— Одморите се одма’ овде — рече Милица, и посаде се сви важнији на места, која им одмах на Миличину реч опредељена беху.

Патријарх и Новак заузеше места с обе стране Милице, даље до патријарха седне Русна, а остали се поред њих намештају.

[222]

— Да красне баште и красног времена — рече патријарх.

— Не би л’ добро било овде одма’ и вечерати, кад је тако красно? — упаде у реч Милица.

— Не би згорег било — одговори шаљиво Новак, — а млађи би се бар донде могли проходати по овој дивној башти.

Миличин један бачен поглед на дворјане довољно беше, да се нужна наредба учини; млађи, пак, приметише куд Новак са својом речи циља, удале се после обичног поклона од старији’.

— Сад од Косовог поља долазимо — рече патријарх — све је на бојном пољу у најбољем реду. С почетка беше и мало нереда, али сад је, хвала богу, све већ у реду. Пре три дана сам благословио војску која је сад спремна и одушевљена. Сад, пак, дођосмо да код тебе пребудемо, светла царице и да ти за сваки случај при руци будемо. — На то патријарх мало застане, а Новак му прихвати реч:

— Треба за сваки случај овде да будемо, да би одавде, ако до нужде дође, цару од какове помоћи били. Битка ће бити на сваки начин врло крвава. Султан Мурат је силну војску своју на Косову разредио. Са овако великом силом Турци до данас јоште нису надирали. Има их преко три стотине хиљада. Но, хвала богу, има и наших доста. Српске војске има преко сто хиљада, и то је довољан број за све те Турке, само нек’ је слоге. Наша је војска у врло добром положају. Само сваки војвода нек’ учини своју дужност, па је победа наша. Само Вук Бранковић и Милош Обилић у миру да буду. Ја сам цару предложио да којег год од војске уклони, јер њихов непрекидни инат шкодљив је. Но надам се да ће их царско лице у свему умерити моћи. Вук је врло искусан војвода, а Милош је страшна јуначина; под добром управом, кад један од другог не зависи, могу од користи бити. И Вуков син Ђурађ, премда врло млад, тако је добар војник да се са млогим старим војводама мерити може; но мало је прежесток, па хоће сам себе да [223] прецени. Ипак, мислим да ће добро бити, јер цар Лазар кроз цео свој век засведочио је да уме војском управљати.

Затим мало стане, па онда без да је чекао да му ко у реч уђе, рече:

— Не би л’ царица дозволила да још пре вечере можемо за један оченаш одморити се, јер би, ваљда, и сам патријарх исто желео.

Милица драговољно допусти и, радујући се храбрим реч’ма њиховим, дигне се и сама скупа са Русном, а за њима остали и разделе се по дворски станови. Патријарх и Новак заузму собе у неком малом зданију у башти, које увеселења ради негда сазидано беше, како би после почивке недалеко од совре били.

Милица са Русном врати се у своје одаје, а млађи гости, тек што су се мало од пута опрашили, раштркају се по башти.

Придворници и слуге радовали су се гостима, јер су знали да нови гости ново весеље у двор доносе. Дворјанима не беше до тога шта се сад на Косову ради, но само до шале и увеселења. Особито откако цара Лазара у двору нема, постало је све разузданије, као год у кући где господара нема и млоги млађи по кући се врзу. Царица, премда је озбиљније нарави била, опет се у двору тек само пред њеним очима озбиљно понашало, а како ту она не беше, а оно се све раскалашније веселости предаје.

Тек што се гости мало сместише, одмах се зачу весео жагор слугу и служавки. Вечера се преправљала, трпеза се намештала, и то усред баште, међу цвећем и густим гранама. Место је већ било за сто опредељено; у среди празно и пространо, унаоколо, пак, цвеће са гранама.

Мало је прошло времена и већ се је знало за сваког госта који је какав. Сваки је своју прилику себи уочио.

Светислав шетао се по башти са Милевом и пустио се у њежан разговор. Отац Леонтије, тек што [224] се опраши и богу помоли, отиде одма’ у башту и проходао се онде. Његов поглед имао је нешто смирено калуђерски. Велике црне очи, црна коса и велика правилна калуђерска брада, а при том бледо лице, усхићаваше не једног и не једну. Он је овде ходајући очекивао оца Харалампију.

Кад наједаред, ето оца Харалампије. Његовом доласку следовао је издалека неки смех дворских служитеља. Они се, ваљда, оцу Харалампију смејаше. Доиста, отац Харалампије беше чудан светац. Стасом беше мален, и морао је имати једну плећку нешто криву, јер му се глава к десном рамену јако клонила. Коса му је била риђа, ретка, а брада сасвим црвена и велика. Образ му је био светло-црвенкаст, нос врло заоштрљаст, а очи зелене и мале, да се испод бели’ трепавица једва и видеше. Лице му се често смешило и по спољашности његовој рекао би да је цео калуђер само за веселости и шалу скројен, но у његовом срцу лежала је подмукла пакост. При том је био оштроуман и властољубив. Његов је отац мислио да неће добар бити за војника, па му је сладио калуђерство, где својим особинама, као оштроумијем и памећу, далеко дотерати може.

Свима је у двору у очи пао и један и други калуђер, и одма’ их дворјани и слуге међу собом прозову: „црним“ и „црвеним“ калуђером. Где су млоге слуге, ту су и млоги лакрдијаши међу њима, а особито у двору Милице, где их је више но код друге госпоштине, па није ни чудо, што су одма’ чијем имену понешто придевали.

Вече је било красно, месечина је лепо светлила; но и осим тога беше башта и двор од свију страна осветљени.

Вечера је већ готова била. Ова је била доиста царска, премда не као у данашње време што бива код млоге господе да поред сијасет познатих и непознатих јела човек гладан остане. Главну част вечере сачињаваше некол’ко врсти добра печења и добра смедеревска и метохијска вина.

[225]

Наједанпут зачује се труба и звонце. Ово је знак за вечеру.

Код српске господе, а нарочито у царском двору српском у оно доба, скупљали су се гости за трпезу обично под звуком звонцета, за које је у једном углу дворском мали звоник начињен био; а кад је било гостију и од војничког реда, и глас трубе сазивао је госте на обед.

Гости се почну скупљати. Патријарх, као гост и свет човек, понуђен би да седне у прочеље. Милица тиме његовом светом лицу уважење указа. С десне му руке заузме место Милица, с леве Русна, поред Милице Новак, и тако све даље по реду свог чина заузму места и остали гости и дворјани.

Патријарх велегласно очита предвечерњу молитву пре још нег’ што ће сести, и калуђери га у томе својим гласом пратише. Леонтије са дубоким и пријатним својим гласом коснуо се срца свију старијих, но отац Харалампије имао је нешто крештав глас, а поред тога није знао чисто исказати жива, но место тога рекао је „зива,“ а поред тога и његов мало изванредан поглед такав је смешан изражај калуђеру дао да млађи, који су за трпезом седили, мало што се сви грохотом не насмејаше. И доиста, да није било царице, патријарха и Новака, сви би се на њега заценили били. Особито Светислав и Милева одвећ приметљиво се смешише.

Калуђер, који је сам по себи врло добро знао да је он по себи смешна личност, није се ништа збунио, јер му се већ више реди таково што десило. Он је и сам на све то смешљиво лице показао, и није дао приметити да га та подсмешљивост врећа, премда му је на срцу друго нешто лежало. Но и на том осмејкујућем се лицу лежала је нека сакривена освета, која се изразила у његовом погледу, којег је бацио хитро на Светислава и Милеву којима се најсмешнији чинио.

Премда старији нису дали на себи приметити да им је калуђер смешан, опет и они, поред млађи’ који су се још мало смешили, добили су добру [226] вољу. Патријарх је озбиљно лице показивао, но није се могло на њему приметити да негодује зато што му је калуђер постао предметом неког смеха, јер је и сам у себи осећао да има томе узрока, а друго, у двору морао је мало и кроз прсте гледати. Штавише, кад је Новак запитао за будалу Петошка, царица одма’ даде га дозвати да на веселост већ расположене госте мало својим будалаштинама још већма развесели.

Вечера је била добра, а гости при добрим апетиту; вино добро улеваше им све бољу и бољу вољу. Особито и код стари’ Србаља, вино и добра воља били су свагда у друштву. Најважније ствари се поред чаше вина започињале и свршавале. Ако је ко непријатеља имао, па му је желео одољети, при чаши пуној мислио се како ће му доскочити. Ако је кога љубовца изневерила, при чаши винца тражио је утјехе и мислио о новој љубави; битке није било никад без винца, јер вино и битка су као брат и сестра, или као муж и жена.

Кад се почело јести, слабо је ко на другог и пазио до на самог себе и мало се говорило; када је дошло до чашице, све је настајало живље и живље.

Дошао је и будала Петошко. Он се пред гостима лепо поклони, па одма’ заузме место на страни, које му се већ напред означило; јер је већ његова столица за њега приправна била.

Кад га видеше, сви се насмеју. Петошка је добио цар Лазар од Балше, зетског господара, који га је у Котор к себи узео због његови’ шала и лакрдија са којих је целом Приморију познат био. Петошко није био луд као што су га држали, и од Латина је млого којешта научио, но у старо доба као год и данас, било је господе која су хтела да имају за луду онаковог човека који је доста мудар да си могу дати казати од такве мудре луде оно што си не би радо од другога дали рећи.

Петошко је био мален но поширок. У струку је био мало шири него у плећима; труп дугачак, [227] кратке ноге, кратак широк врат. Глава му је била велика и четвороуголна; уста повећа, усне подебеле, зуби велики, ретки, очи жућкасте, уши не толико велике колико дебеле. Он није баш лудо но више лукаво изгледао; у данашње доба да се обуче у фрак, изгледао би као какав велики дух, жени, који још далеко дотерати може.

Петошко на његовом трону, или столици, која је била подоста велика тако да се цео човек у њој изгубио и која је била са разним бојама намалана са оба бока видела се изрезана два велика ува какова су у познате животиње великих ушију — седео је без сваке забуне, гордо, осмевајући се на подсмешљиве госте. Особито, пак, са задовољством гледао је на оца Харалампију, који је такођер подсмешљив поглед на Петошка бацио, радујући се што ће господа Петошка у шкрип узети, те са тим се онај први смех забунити који је на његов рабош друштву веселост улио.

— Како си ми, Петошко, — рече Новак — нисам те већ одавна видео. Ја сам мислио да си ти ’дегод у војсци, на Косову, а тебе ето још овде.

— А шта ћу ја онде, кад и онима не хасни што су онде. Да сам ја цар, знао би’ ја шта би онде требало чинити — одговори Петошко.

— А сад не би рад онде бити?

— Не.

— А да си цар?

— Да сам цар, не би чекао да Турци мене потраже, него потражио би’ ја њи’.

— А кад би ји ти потражио, шта би онда било?

— Шта би било? — Јурио би’ ји свуд пред собом. Но не би’ захуктао, као краљ Вукашин на Марицу, без да знам шта онде лежи. Свагда треба да се зна откуд се иде, па онда путовање мора бити срећно.

— Дакле ти би бољма војевао него краљ Вукашин?

— Бољма, богме, бољма но што ви сад војујете. Ја кад би’ видео млого непријатеља, сакрио [228] би’ се у гору као миш у рупу, па кад би они овамо-онамо тумарали, а ја би’ онда изишао па би’ их појединце рибао.

— А откуда би ти знао да има млого ил’ мало непријатеља кад тамо никог не пуштају?

— То је најлакше. Послао би’ каквог калуђера у турски’ хаљина онамо, да све извиди.

После ове речи поглед је бацио на оца Харалампија и на то сви се почну смејати. Сам један патријарх није се у лицу променио, но није ни негодовао, јер млого више стрпљења имаде, а да би то одма’ за зло примио. Осим тога, био му је Петошко са својих лакрдија познат.

Новак, да би мало забунио Петошка, почео је друге врсте разговор. Новак је био највећи приврженик породице цара Лазара, па је зато без сваког устезања говорио. Царица му то није замерала.

— А да л’ би се, Петошко, женио? — запита Новак.

— Би’ — одговори Петошко — ал’ онда кад не би’ био будала, јер будала и калуђер не сме се женити; калуђер зато јер се заклео да неће ниједну, а будала зато, што би сваку хтео, а њега ниједна неће.

— А би ли ти волео да ниси будала? — запита га Новак.

— Не би’, јер будалу нико не дира, а мудрога цео свет. Код господара зетског Балше, једанпут хтедох бити мудар, па сам му рекао: зашто он да влада са Зетом, као и Алтоман са Босном; не би ли боље било да уместо толиких господара један влада са српском земљом, био сад тај један Вукашин или кнез Лазар? Балша ме даде за то добро избити! Други пут, кад сам му из шале казао да је лепа земља та Босна и како би још лепша била када би његовом постала заповедио је да ми се сваки дан даде метохијског вина колико хоћу. Није добро свагдар да је човек мудар. Када су Турци са Арнаутима на Нови Пазар ударили, и ја сам био у српској војсци, и некако ме Турци са неколико других ухватили. Одведу нас у Кроју; онде Турци моје другове [229] посеку, а кад дође ред на мене, повиче један арнаутски капетан: „Не дирајте га, то је будала, није ништа крив“. А Турци ме одма’ отпусте да могу ићи куд ми је драго.

После ови’ речи Петошко заиште мало вина које му се одма’ и даде.

— Па како то да се даш ухватити — запита Новак.

— Боље је дати се ухватити нег’ улудо гинути — одговори Петошко, и на то је чашу смедеревског искапио.

Док се Новак и Петошко овако разговараше, донде се остали смејаше и чаше после сваког одсмеха празнише. Веселост је све већа и већа настајала. И сам патријарх, који је одвећ озбиљан био, показивао је на свом лицу неко задовољство.

Милица и дворкиње чинише се такођер расположене. Млађи, када видеше старога Новака да је тако добре воље, мало се ослободе, па се почну слободније и разговарати. Отац Леонтије био је једини на коме никакве промене приметити није било; он је одвећ озбиљан био, и замишљен је изгледао. Отац Харалампије био је добре воље и на свачију реч и поглед оштро је мотрио. Особито је гледао на Милеву; да није калуђер рекао би, да га се је красота кнегињина срца коснула. На Светислава није баш љубазно гледао.

Наједанпут патријарх узме чашу те наздрави царици:

— За здравље цара, царице, и целе царске породице; мир и благослов свима — затим се отпоји тихо калуђерски „Многаја љета”.

За њим се дигне Новак:

— За здравље јуначке српске војске, која се сада на Косову против Турака налази.

Затим се заори јаче војничко „Многаја“ које су започели при столу десивша се лица војничкога сталиша.

Затим наздрави Петошко: — Да бог поживи све будале, ја се морам за будале постарати.

[230]

Сад се изроди баш весео жагор. Весела реч и добро винце дало се у млогих примјетити.

— Сад да сам млађи, ал’ шта ја велим, само да сам од једне љуте ране слободан, да могу коња јахати, па не би’ дао за богзна шта, само да још једном поред цара противу Турака војевати могу — рече Новак, мало загрејан, а у оку му се суза купила.

Као старијем војнику и војводи, тешко му је било не бити у рату. Ово војничко чувство највећма се у њему изражавало у веселом друштву, поред добре метохијке, а мисли му тада једнако лебдише над прошлим биткама.

Милица и Русна приметиле су шта Новаку на срцу лежи, па су започињале такав разговор који је Новаку годио.

— Камо сад они’ војвода, који се под царем Душаном тако прославише? — рече Милица.

— Где су она времена када си ти, властелине, у млађим твојим годинама војевао? Не једанпут те је мој покојни спомињао — дода Русна.

На ове речи Новаку је суза канула.

— Да, где су та времена, и ’оће ли још кадгод настати — упадне Новак. — Опомињем се добро на оновремене војводе. Реља Крилатовић, па и сам Вукашин, па онда Угљеша и Гојко. Кад су Грци чули само име Угљеша, већ им је било доста. Па војвода Жарко, па тада млад још кнез Лазар, како се прославио против босанског бана. И ја сам још онда млад био. У Босни сам добио две, близу Рудника од Мађара пак три, и то тешке ране. И твој покојни, Русно, одвећ се је показао, но у доцнијим ратовима противу Турака, код Новог Пазара; наравно, он је био још дете према мени. Но оставимо прошлу славу на страну, и сад имамо још доста српски’ јунака који ће српско име прославити.

После ових речи Новак једну чашу испразни, а донде му Петошко у реч упадне:

— Зато све натрашке иде — рече Петошко.

Новак није ни слушао шта Петошко булазни, [231] јер велика господа, када су у великом разговору била, ни пазила нису на то шта таква будала говори, него му остављаше све на вољу нека говори шта хоће.

— Еј, само да се Алтоман није одметнуо био од цара одма’ у почетку, били бисмо ми већ давно Турке савладали и осветили би се због битке Вукашинове, код саме реке Марице — рече Новак.

— Све се то може још збити, само да бог поживи цара. Он је већ после Вукашинова пада Србију спасао, па ће ју кадар бити и узвисити — одговори патријарх.

— Само њега да бог поживи — потврди Милица.

— Само ми се то не допада, што смо се из Призрена у Крушевац доселили — рече Петошко, на ког се сад слабо и пазило.

— Још ће он Турке сасвим утаманити — рече Новак.

— Ал’ ако не утамани, шта ће онда бити — рече Петошко, на коју је реч Милица којој су будалине речи у ушима звониле, лице снуждила.

— Тако је красна та српска војска на Косову да ни Душан краснију није имао — рече Новак.

— Ал’ ако опет Турци буду јачи, шта ћемо онда. Сад смо већ од Призрена чак до Крушевца скочили, па куда ћемо после одавде? Ваљда у Зету, Балши у госте? — рече Петошко.

Ове је речи свако добро чуо, те се свачијег срца мало коснуше. Но Новак, који је то примјетио, хтеде својим важнијим реч’ма будалу забунити.

— А бога ти, Петошко, кога ти држиш за најбољег војводу?

— Оног који је најмудрији и најлукавији. Ти велиш да су Угљеша, Гојко и Вукашин славне војводе биле. Јест. Али зашто да изгубе тако лудо и војску и своје главе. Није то доста само бити јак и знати се ваљано борити; ваља знати непријатеља и преварити. Балша је рекао да се он не би никад [232] са својом силом тукао са Турцима на равници као што је поље Косово, јер Турци имају више коња, а коњ свагда може човека лакше погазити нег’ човек што ће њега убити. Може један тројицу потући, ал’ кад дођу шесторо на коњу на једнога, овај мора пропасти. Непријатеља треба гдегод на згодно место домамити, откуд га човек може добро тући и на воду натерати га. Па онда и овде је зло где има славни’ војвода. Од велике силе и славе један другог неће да слуша. Српске војводе су понајвише славне, па опет све гину и губе војску, а у Турака мање славни’, па опет напредују. Када има млого славни’, а оно гледа један другог да упропасти, или им у нужди не помаже, па чека да један другог прогута. Једанпут су ишла два курјака у лов, па су уловили једног зеца; онај који је зеца у зуби држао хтео га је и прождрти, јер га је он сам дочепао; други курјак не да је ишао даље да лови да и он што дочепа, но почео се са другом кошкати, да и он има на половину зеца право. И после дугог ината договоре се да на месту оставе зеца а да га онда скупа изеду кад још што улове; овај други курјак био је лаком на лежећег зеца, па тек што се мало удале, пошље првог међу овце, где га пастири умлате, а он се врати да изеде зеца; но лисице су већ изеле зеца, и наместо тога наишао је на ловца који га убије. Оба платише за лакомост. Ето такове су ти наше војводе. Ја мислим да ниједан није добар војвода, јер ниједан не би слушао једног најглавнијег, а који не зна слушати, тај не зна ни заповједати.

— А од кога си ти све то, Петошко, научио?

— Најпре је Балша од мене, а после ја од Балше.

— А који су најбољи јунаци? Да ли их код нас има подоста?

— Тога има доста. Ту су Обилић, Косанчић, Топличанин, девет Југовића, и остали’ сијасет. Шта ли је још халовити Краљевић Марко коме пара у турској војсци нема. Но шта је хасне кад Турцима [233] служи. Још веле да је млади Ђурађ Бранковић превазишао досадашње Бранковиће. Но баш то је зло што има толико јунака, па се због тога баш толико цјене, да се сваки једног краљевства вредан држи и тиме шкоде и себи и свјету. Ми будале смо у том млого бољи. За нас нико не мари, а ми ни за кога, па смо мирни од свјета и свет од нас. Благо оном коме бог не да млого памети и јунаштва.

На то се мало сви најсмејаше; особито смешне се учине последње ове речи Светиславу.

Петошко, бацив поглед на Светислава и друге војничког реда госте, па стиснувши мало свој меснат образ, рече:

— Тешко ономе јунаку који лудо војује, но још горе младом левенти, који се весели и цвећем кити онда када му се другови са Турцима бију.

Ове су речи Светислава нешто поразиле. Он је баш онда љупко погледао на цвет од крина којег за прсима задевеног имаше, којег му је Милева дала.

Поруменив и постиђен, не знаде шта ће у хитрини да рече.

Отац Харалампије од радости насмеја се појаче на Петошкине речи, и као неку малу освету изрази тиме проти’ Светиславу за први његов познати смеј.

При том Милевин образ нека стидљива румен обасу.

И Новак примети забуну Светислављеву, па мало живљим и озбиљним реч’ма почне га извињавати.

— Је ли, Светиславе, ти ћеш ту поред твог оца чекати опредјелење да, кад устреба, пред непријатеља пођеш. Требају нам и овде јунаци да створе нову преправну војску ако цару устреба. Твоја три брата су на Косову а и ти ћеш кад устреба оцу образ осветлати. Прапрађед ти је био војвода Гребострек, па и потомци му неће лошији бити.

[234]

— Ја мислим да кад до тога дође, показаћу да сам за сабљу рођен.

Са овим реч’ма циљао је Светислав на оца Харалампију, који је као син војводе, место сабље изабрао камилавку.

— Свака струка, синови моји, има своју красну дужност. Само сложно, сваки по својој струци, па ће сијнути сунце Душановом народу — рече тихим гласом седи патријарх.

Милица је увидила да ће Петошко са својим искреним будалаштинама још и тако што рећи што би се дотакло којега госта, зато се постара зараније исте будалаштине пресећи.

— Не би ли сад добро било да дозовем тамбураше или гусларе, да коју отпјевају? Тамбураш је наш дуго био у служби код драчког кнеза. Он зна удесно уз тамбуру певати све песме што су их приморци од Латина научили. Глас му је јасан као сребро. Гуслар се зове Грман. Он је родом из Приштине. У младости је био војник под царем Душаном, пошто је доцније ослепио, гудало га је ’ранило док није у двор примљен био. Он зна разноврсних јуначких песама, а и глас му је још јак.

— Ја бих рекао да гуслара послушамо. Сад када се можда већ српска војска на Косову са Турцима бори, приличније су гусле од тамбурице. О како дивно гуди Грман, да се срце у човеку стегне! Чуо сам га последњи пут трећи дан Васкрса па ми још и сада његова песма срце цепа — рече Новак.

Милица одма’ даде дозвати Грмана.

— Нисам ни мислила — рече Милица — да ће ми данашњи дан тако весело проћи; цео дан сам била јако брижна, и да нам славни гости не дођоше, не бих ову ноћ могла преспавати, тако ми је нешто тешко било.

— Нами је баш драго, одговори патријарх, но још ћемо радоснији бити, ако нам се глас српске победе који дан донесе.

[235]

— Дуго неће трајати, а гласа морамо чути, јер пре неколико дана већ тако су обе војске једна другој супрот стајале да тек што се нису судариле — одговори Новак.

Тек што је то изрекао, ал’ ето Грмана.

Грман је био висок, коштуњав старац; на образу му се читати могло да није једаред био међ’ стрелама и мачеви. Обрве велике, седе, бркови седи опустили се на рамена, очи, истина, слепе, ал’ велике и пуне изражаја, лице доста румено; још се на истом лицу познају две боре сабљом нанешене. Хаљине су му биле просте, но јако удесне. Од белог сукна чакшире, кратак лак гуњац, прслук отворен, лаки опанци са танким, преко чарапа унакрст обвијеним каишом. Држање му беше благородно, да се позна да је негдар војник био. Кад га је когод овако старог и слепог погледао, имао је шта видети. Млоги садањи мекушци када би га видели и глас му чули, крв би им се смрзла.

Грмана је довео један служитељ и посадио га испод једног повећег дрвета. Кад је осетио да је већ пред гостима, прослови:

— Добродошли, бани и властели, војводе и јунаци! Бог вам дао сваку срећу и довољство — поздравио је госте громовитим гласом.

— Бог ти добро дао, Грмане. Дед’ испјевај што јуначки онако као што умеш. Но, напиј се мало да ти глас боље иде — рече Новак, на чију реч одма’ се даде вина пјевцу, који искапивши једну подобру чашу и погладивши своје бркове, узме гудало и гусле у руке.

Гусле су биле просте, каогод у обичног слепца који пјева славу своји’ преткова.

Сви су сад на Грмана гледали и чекали како ће започети. Он није дао дуго на себе чекати.

Почео је једну песму о Душановом рату са Грцима. Пјесма је била обична, но Грман знао је у њу са својим гласом и гудалом улити нешто величествено. То није било обично пјевање, што се само уву допада и срце усхићава, но нешто више. То [236] је било тужно јадиковање које срце чупа, и чежња за прошлом славом. Глас је био громовит, каогод што је био глас Душанов усред борбе.

Славно време куд си прохујало
Куд однесе стару српску славу
И зашт’ смањка славно српско царство...?
Ој Душане, Срб’ма сунце јарко,
Зашто зађе роду јуначкоме...?
Ђе је твоја мишца силовита
Ђе т’ је сабља вазда сјевајућа...?
Прође слава, а пјевцима оста —
Један спомен, као лјепи санак
Да г’ причају младоме потомству
Гласом моћним гусал’ јаворови.
Вино пију три војводе славне
У Прилипу граду бијеломе;
Једно бјеше војвода Угљеша,
Друго бјеше Реља Крилатовић,
Треће бјеше војевода Гојко.
Када су се понапили винца,
Стаде Гојко ’вако бесједити:
Знаш ли Рељко и брате Угљешо
Зашт’ је царе војску сакупио,
Војску силну, којој пара нема?
Ићи ћемо Солун отимати
И Цариград бјели задобити.
Бог из тебе побро говорио —
Рече Реља војеводи Гојку.
А Угљеша тек поглади брке,
Па прослови гласом радоснијем:
Цар ми рече: војска ће се кренут’
Јоште данас а и ми са њоме.
Цар ће цјелу управљати војску,
А под њиме остали војводе.
Ја ћу, Реље, и ти с царем бити,
[237]
А брат Гојко с војеводом Жарком
И Богданом Љутицом јунаком
Управљати љуте коњанике. —
То изрече, ситна књига стиже,
Од Душана да све буде спремно
На рат поћи мејдане дјелити.
Шта то звечи на том пољу равном?
То је војска силнога Душана.
Пред војском је цар Душане силни
За њим језди Угљеша војвода,
Реља Крилат дивна Бошњачина,
Гојко, Жарко и Љутица Богдан,
И кнез Лазар, млада јуначина.
Једна пола узе пут Солуна,
Друга пола пут Марице рјеке.
Стаде Душан пред Солуном градом
И поче га бити страховито.
Силан одјек српскога оружја
Зачуо се преко грчког мора,
Свјет се диви српскоме јунаштву,
Грци бране с’, но јуначка срећа
Вјерна оста српскоме оружју,
Сам Цариград страх је обузео;
Јер јунаци, српски коњаници,
Отиснули Грке од Марице
Баш до сами’ врата цариградски’.
То ће с’ причат’ док је бјела свјета
Како Србљи Грке побједише.
Гојко, Жарко и Љутица Богдан
Грчку војску на све стране траже.
Кад дођоше близу Цариграда,
Ал’ Грци им насусрет изиђу
Са Турцима и Татари љути.
Обе војске ударише с’ силно.
Грци боре с’ што се бољма може;
Није чудо, домовину бране.
Турци боре с’ ка’ лавови љути;
Није чудо домовину траже.
А Татари као змије љуте
Нагрнуше на Србље јуначне
Да им отму добијено благо.
[238]
Стаде звека силнога оружја.
Звук сабаља надалеко с’ чује.
Земља тутњи под силни јунаци,
И њи’овим коњ’ма халовитим.
Већ се земља крвцом оросила,
Јоште мало па јуначка крвца
Већ потоком почела се лити.
Јошт’ се не зна чија је побједа.
Но кад стиже кнез Лазаре млади
Страх нападе душманина љута.
Сад почеше коњаници српски,
Борити се ка’ змајеви љути.
Жарко уби једног пашу турског
И јошт млоштво Грка и Турака;
Гојко уби грчкога војводу,
А и Богдан дост’ почини јада
Међ’ Турцима и Татар’ма мрким.
А кнез Лазар на красном мејдану
Сложи силног татарског војводу.
Тад појави с’ силни Татарине,
Па на Србље издалека виче,
Да би мејдан рад дјелити с киме
Наочиглед војске обадвије,
Силан бјеше горди Татарине,
Но силнија миш’ца Новакова.
Млади Новак наочиглед војске
Поче мејдан с Татарином бити.
Татар с копљем поразит’ га хтједе;
Одби Новак сабљом својом копље.
Љут Татарин сабљу повадио,
Но ни сабља њему не помаже.
Јер је бржа Новакова рука,
Па одбија од себе ударце.
Новак стаде сабљом бит’ душмана,
Но челична татарска кошуља,
Већ се о њу сломи мач Новаков.
Тад’ Татарин јошт’ жешће нападе;
Крв облила Новакове груди,
Јер Татарин не да му времена,
Но бије га сабљом без престанка.
Пет већ рана Новак задобио,
[239]
А Татарин радосно се смјеши.
Ал’ кад Новак буздован дочепа,
Па кад лупи с њиме Татарина
Стаде Татар на коњу се њијат’;
А други га ударац обори;
Паде крвник с коња халовитог
Татар паде, а Новак допаде,
И одруби Татарину главу
Баш са самом душманина сабљом.
Кад то виде војске обадвије,
Дивише се јунаштву Новака,
Па јошт већма стадоше се борит’.
Помјешаше с’ као морски вали
Силним звуком гласа и оружја.
Душман љути сад освјету тражи
Српска војска за побједу с’ бори.
Паде тама на то поље равно,
Црна ноћца крај учини борби;
Ал’ побједа остаде Србима.
Преко своји’ крвави’ љешева
Једва с’ спасе њешто од душмана
Срамним бјегством, да гласе однесе
Цариграду о српској побједи.
Кад ноћ прође, а зора настаде
И кад помоћ нова Срб’ма стиже,
Све се диже путем цариградским
Да с’ покуша срећа против града.
Ал’ тад стиже од Душана књига
Од Солуна, да се војска врати;
„Натраг моји српски соколови!
Грчки царе милост од нас проси,
Милост свјечи роду јуначкоме
До милости, дост’ славе стекосмо“.
Тад се врати војска сваколика
У Србију, своју домовину.
Српска слава по свјету се чује;
Од Дунава до Црнога мора,
Од Грчкога до Јадранског мора;
Тек Душана име спомиње се.
Но и царе сву награди војску,
[240]
И војводе своје помагаче:
Жарко, Гојко, војвода Угљеша
И остали витезови српски
Опет пију вино у Призрену,
Вино пију, а тројицу хвале.
А кнез Лазар и млади Новаче
Златног класа задобише орден.
Нека пију весела им мајка
Нек им прси суво злато дичи,
Кад се боре за славу јуначку.
Жив остао спомен силног цара,
Док је свјета, докле српство живи!
Од мен’ пјесма, а од бога здравље,
Јунацима, који славу хране“.

После ове пјесме јуначко чувство обузме цело друштво. Новаку се суза из очију пустила.

— Еј, где су та времена када смо у Романији војевали. Онда Турчин јошт није знао где лежи Призрен и Приштина. Да су ми сад оне младе године. — Затим мало уздане Новак, но опет, задавивши своју тугу, рече пјевцу:

— А гдје си ти био онда, старче?

— Ја сам се онда близу кнеза Лазара борио, на ког су млоги душмани наједанпут напали били. Он их је силном руком обарао. Но и ја сам једним ударцем једног оборио, баш кад је на кнеза одостраг руку дигао да га посјече. Боже мој, како смо сви онда друкчије изгледали. Камо сад такови јунака? Онда нисмо питали колико има душмана, но само гдје је душманин?

— Да, то је истина — продужи Новак — није се онда питало, колико ји има, па смо опет свагда победу одржали.

— Али цара Душана сваки је морао слушати, нити је трпио ког упорног војводу — рече Петошко.

— Кад је Душан само око на ког бацио било је доста; сваки му је поглед био заповест — дода Грман.

[241]

— Јер, који није хтео слушати, с тим је кратак рачун правио; на други свет, или у Гургусовачку кулу — примети Петошко.

Новаку нису се баш допадале такове примедбе; и да не би Петошко јошт дубље заишао поред Грмановог простодушија, тражио је други предмет разговора. Он ако је сам у себи све то и осећао што Петошко говори, опет чест војводска није му допуштала да отрпи од будале таков разговор, у којем се великаша слабости и страсти, и заслужене њи’ове каштиге одвећ живо представљају. Прочи гости почеше већ такође међу собом тихим гласом примедбе правити о растројењу српском и непослушности великаша.

— А колико си ти рана задобио старче — запита Новак Грмана.

— Свега седам, и то три тешке — одговори Грман.

— А ја већ оне што сам од Татарина задобио и не бројим за ране, давно су већ излечене сасвим, но имам ји јошт неколико које ми јошт и сада пакосте.

Све је то Новак говорио да само горњи разговор мало збуни; и на то опет шалу започне са Петошком.

— А колико си ти рана задобио Петошко?

— Имам, богме, и то две велике.

— Да чујемо какве?

— Кажу да сам се у цичој зими родио, па ми је глава презебла, и имам рану у мозгу. Моја мати, сиротица, умрла је, а о мени смиловала се једна пастирка, те ми живот одржала. Да сам се лети био родио, можда би’ био сад какав војвода или владика.

— Ко је то видио, рану у мозгу! — рече неки дворјанин једном госту, смешећи се и тишијим гласом, но опет да се чути могло.

— Онај само може имати рану у мозгу, који се са мозгом роди, јер веле да има људи, који се без мозга роде и зову се шупљоглавцима. Но и јест [242] да има људи на којима се види да не имају мозга, па су гори него они са запаљеним мозгом. Но и тима је опет бог дао нешто што други не имају. И човек је као животиња. Једна животиња има рог, друга оштре зубе, једна велику снагу, друга лукавство. Тако исто и људи. Један има шупљу главу, други има млого мозга. Па шта је боље од та два? Кад једно, кад друго. Један има млого памети а има јагњећу нарав, онда кад међу курјаци живи. Шта му ползује памет? Други има мање памети ал’ има гладак образ и ћуд лисичију па међу јагањцима и зецовима никад боље — ето тако се цео овај наш свет промеће.

Ово је било као одговор посмешљивом дворјанину. Више-мање, сваки се смејао на Петошков разговор.

— А где ти је, бога ти, друга рана? — запита га Новак.

— Друга ми је рана на срцу. По несрећи, кад сам се зими родио и мозак ми се повредио, морало ме и срце забољети. Но ова се боља у праву рану претворила истом онда када ме нису хтели за калуђера оставити.

— Па како ти је било кад си био калуђер, и како си калуђерство оставио? — запита Новак, који је знао да ће Петошко што смешно рећи, но није бранио ништа за друго, само да се чест војничка не повреди. При том познавао је доброту патријархову, који, познавајући светске слабости, са светитељском смиреношћу све је слушао. И у оно доба војнички и свештенички чин биле су две такове точке човеческог реда и сталежа, које су себи противне неке црте и поњатија у себи садржавале. Мирољубиво начело свештенства није се слагало са ратоборним духом војника, па зато војник радо се смејао на рачун калуђерства, а особито где се какав повод у поповским слабостима налазио.

— Кад сам већ дораст’о, знао сам читати и писати па сам се дуго мислио на коју ћу страну. Одем у војску. Ту ме почне сваки преко рамена гледати. [243] После млоги’ несрећа домислим се да идем у калуђере. Мислио сам у себи: читати знаш, можеш јошт далеко дотерати. Одем у један манастир близу Скопља. Ту ме прими игуман, неки отац Герасим, не знам ни сам шта је био, пола Грк пола Србин. Он ме узме на искушеније; но да сте видили то искушеније. Најпре пост, те пост. И то би’ доста дуго трпео да нису к томе и друге беде дошле. Ја једем дан на дан пасуља и сочива, и то баш посно, у чистој води; а игуман и братија купус са сланином, шунке и печење. Већ ми се језик и уста испуцала, а братија веле: калуђер мора добар носник бити, ради отпуштенија не само своји’ но и туђи’ грехова — а они су баш онда најмасније залогаје у уста турали. Но то јошт није доста. Ја пијем чисту воду, а они старо смедеревско вино; доиста велике муке за мене који сам се већ вина пити подобро навикнуо. Они веле: искушеник треба да са бистром водом ишчисти бурне и мутне мисли из главе, и да му срце постане чистим извором добродјетељи. Но они, који нису већ били искушеници, нису се морали у том бистром извору купати. После обједа, отац Агапије са жмиркавим, но од смедеревке мало упаљеним очима, ишао је весело по прњавору и тако весело насићеном лако је било онде својим обојег пола овцама поученија давати. Отац Пајсије закрвавио је очи као Угљеша кад је седамнајст Грка посекао. Преподобном, пак, оцу Герасиму обично после јела већ и онако му црвени нос тако је набубрио да се чинило као да су му на врху јошт два мала носића нарасла. И онда је био најљући. А ми искушеници, тек ради па пости. Па осим тога, братија такове су нам пакости чинила да смо мислили капи крви већ у нама остати неће. Они то све веле за нашу поуку и душевни напредак чине. Није ли наш Спаситељ толико муке претрпео за човечески род, а ви црви, који нисте достојни вашом ногом у његов храм ступити, нисте кадри искушеније смирено подносити? Тако је отац Герасим искушенике укоравао. Био је са мном [244] на искушенију и неки поморац именом Јанићије, који је био научен на смокве и неранже и на масна јела; па је одма’ у почетку из манастира утекао. Ја, опет, да би’ си искушеније одлакшао, имао сам у прњавору једног доброг пријатеља, којег жена ми је све додавала што сам желио и што је само могућно било. Но то се скоро дознало, па игуман, јаростан, почео ме једнако псовати, но све је било бадава. Једном, љутит, рекне ми: „Ти, синко ниси за калуђера, ти ћеш јошт до анатеме доћи, но чисти се одавде, да нам не срамотиш манастир“. Ја сам све то мирно подносио чекајући крај искушенија и моје невоље. Но напосљетку већ нисам могао издржати. Пазило се на мене јако и почну ме не само постом него и глађу морити. Кад су братија поред прасећег печења доброг вина пили, ја сам морао донде молитве велегласно читати и осушена моја уста водом влажити; постао сам већ тако жут да сам мислио већ ћу се скоро посветити. Напослетку, нисам већ могао издржати, јер видео сам да игуман само то жели да мене с врата скине, па сам се већ одважио и сам калуђере оставити. Последње недеље отпојао сам са једним гласом вечерње, а у понедељник није ме већ било у манастиру. За знак спомена однео сам са собом и игуманову једну ћелепушку, но за овај грех покајао сам се и на Св. Николу у Приштини, у цркви, велику сам свећу упалио. Од тог доба силно сам тужио и турао сам се од немила до недрага. Да сам којом срећом у манастиру остати могао, била би срећа по мене јер богзна шта би већ био данас. Бар сваки је калуђер казао да са мном нико није могао изићи на крај. Но шта ћу када се већ тако збило.

Док је Петошко све то говорио, гости су се слатко смејали, само једном оцу Харалампији није се то допало што је већина гостију све на њега гледала, као да се то њега тиче.

Поред овако разног разговора већина гостију би се јошт дуже забавила, но царица није хтела [245] патријарха и Новака дуже задржати, па је од софре прва устала а затим се дао свима знак да се и други удаље. Царица се са својом свитом удаљила, желећи гостима добру ноћ.

Ноћ је већ дубока настала. Патријарх са своји калуђери, очитавши благодарителну молитву, са Новаком се удаљи. Сваки је гост себи опредељен конак имао. Новак је јошт понешто са патријархом насамо говорио, па се и он удаљи да почива, па да свој разговор сутра продужи.

Отац Леонтије са оцем Харалампијем на једном су конаку били. Стражар са куле већ је два сата викао, и све осим служитеља предало се спавању.

Служитељи на удаљеном крају двора јошт су ћеретали и веселили се. Кад је гођ гостију, онда су служитељи највеселији, јер онда им свашта лакше дође до руке. А гости и знаду шта слугама треба. По служитељским конацима текар је било весело. Грман, Радојко и Петошко помешали су се међу служитеље. Ту је сад било правог весеља. Грман је међу њима као неки праотац седео, и ако се ко са Петошком ил’ са другим којим кошкати почео, његова једна реч све је на своју меру довела. Радојко је кадикад весели жагор са својом тамбурицом прекидао. Што се у богатом Поморју весело певало, све је то Радојко знао и са својим красним, но кадикад раскалашним пјесмама успаљивао је чуства дворски’ служитеља и слушкиња. У двору су и служитељи мекушнијима и раскалашнијима постали, па су радије слушали љубавне и лакрдијашке песме уз танку тамбурицу, него громовити глас Грмана и његови’ тужни’ гусала.

Када је певач престајао, донекле задиркивали су Петошка. Петошко није ником остао дужан, но сваког је за продрзљиву шалу намирио. Но баш зато смех и увесељење било је веће. Ако се која служавка подебело с њиме шалити хтела, он је њој одма’ њене слабости изјавио, јербо је знао која на кога поглед баца. Јули куварки пресело је што се [246] с њим нашалила, јербо јој је пребацио како је на црвеног калуђера гледала, и то је општи смех произвело.

Но и сам црвени калуђер био је предмет њи’ове шале. Служитељи нису у свом друштву ниједног госта на миру оставили. То је већ што обично код служитеља. О патријарху, истина, говорили су као о каквом свецу, но опет радије су се са другим забављали. Новак са његовим војничким разговорима и гордим држањем није им се допадао. Отац Леонтије чинио им се тих и мртав; но допадали су им се неке младе левенте, који су са Светиславом дошли. Светислава су престављали како за Милевом уздише, а Милеву како се зарумени и како јој очи блистају кад на Светислава поглед баци. Слуге, како свагда тако и у оно доба, имали су својој класи сходно поњатије о свету, о горњој и долњој класи и њи’ова пресуда није мимоишла ни највиша лица. У свом кругу, тако исто каогод великаши у своме, премећали су својим мненијама цео свет.

Отац Харалампије био је често спомињан. Његов стас, његова брада, његове подмукле очи, биле су често у разговору.

— Како се теби допада, Митре, тај црвени? — запита Петар другог служитеља.

— Бре, ма’ни се ти њега, велики је то враг, не видиш га како изгледа, као да је већ ђаво од њега ушур узео. Онај црни поред њега изгледа као јагње поред лисице. Очи му једнако на све стране стрељају — рече Митар.

— А зар ти мислиш, да у калуђерству не има ђаволштине? — запита Петар.

— Има доста и ђаволштине, но опет има и такови’ који су као какове светиње. Видиш, тај црни благ је као сунце. Тај малте неће кад-тад, кад не буде светог Јеврема, патријархом постати — одговори Митар.

— Зар мислиш да срећа сваком једнако служи? [247] Баш тај црвени може временом великим постати, јер такав зна сваку дату прилику на своју корист употребити. И мени да је мало срећа послужила, и ја би’ већ досад већим постати могао — упадне Петошко, који је њи’ов разговор слушао.

— ’Ајде не булазни, будало. Теби би требало кожу одерати и од ње гајде начинити — одговори му подсмешљиво Петар.

— Па да могу таковим дедацима памет усвирати.

Ет’ тако се чељад јошт веселила. Пјевање, шала, заигравање све се већма чуло. Јула, једна од куварица, често је напоље излазила, кад замало ал’ она са притворним страхом утрчи да је неко плашило видела. Који са смјехом, који са уверењем о плашилу, ђипи па запита, где га је видела. Она им прстом покаже правац.

— Ено онде, недалеко од јеле, видела сам потајно провлачити се нешто црно. Чини ми се као да сам и мале рогове му видела — рече заплашена и сујеверна Јула.

— Ајд’мо, Митре, да хватамо тог ђавола. Ја сам чуо да већ одавна овде плаши, но ја се ништа не бојим. Јошт само да попијем једну, па кад га ухватим, нећу га донде испустити, ма шта било, док год ми не испуни оно што желим. Мора ми казати, шта ради моја драга бјелопољка Савка, па и новаца... ил’ ћу му душу хрђаву истерати. Бојиш се зар Митре? — рече мало наквашен Петар.

— Ја да се бојим? — не бојим се ни стотину ђавола, познајем ја већ ђаволе; ’ајд’мо да га вребамо, а ви други донде на миру будите — рече озбиљним гласом Петар и оде за Митром.

— Нека се само шале; могу они јошт зло проћи. Они не верују у привиђења, ал’ ја верујем. Кад сам била као млада у служби краља Вукашина у Приштини, тако ме је све једнако неко превиђење плашило, у међедовој кожи, и то задуго. После, кад ми је један добар богобојажљив калуђер очитао молитву, нестане привиђења — упадне у реч нека баба сујеверна.

[248]

— Не треба се са привиђењ’ма шалити. И ја сам их доста већ видео — одговори један, такође старијег доба служитељ.

— Ал’ ако нешто наиђу на какову животињу необичну, биће смјеха — рече подсмешљиво Петошко.

Докле је отац Леонтије мирно спавао, донде су мутиле свакојаке мисли у глави оца Харалампије. Он је био немиран дух. Мерио је при софри свачије речи, сваки поглед. По његовом немирном духу, другу би какову струку живота изабрао био, која би његовој нарави одговарала. Но није смео очину вољу кварити. Зато је он опет остао сам у себи оно што је пре био, и камилавка није му била у стању ћуд и страсти му изменити. Освета, пакост и високоумије није га оставило, но поред тога био је оштроуман и на све решителан.

Кад издалека чује неки жагор међу служитељима, остави спавајућег оца Леонтија и цео у црно увијен, пође ближе к том жагору, не би ли наишао на каквог слугу ил’ слушкињу с којом би што потајно и поверљиво проговорити могао; он је јошт дању приметио више служитељски’ образа који су му неко поверење уливали.

Шта је мучило тако у ноћно доба оца Харалампија да се на тако необичан поход даде? Несташлук, ил’ освета, ил’ друго што?

Видећемо.

Отац Харалампије, тако увијен, тихо међу гранама сакривен, корачао је све ближе не би л’ наишао на какову познатог већ образа особу. Тако се мало-помало већ приближавао оној страни где су се слуге веселиле. Јула куварка која је, као што смо јошт пре споменули, често друштво своје остављала, примјетила је да се нешто црно к њој приближава.

Она није познала калуђера, па са страхом побегне унутра и осталима је, што је видела приповедала. Да је она знала да је то отац Харалампије, [249] не би се била тако устрашила, јер јој се његов образ одвећ поверителан показивао.

Кад је отац Харалампије примјетио да Јула заплашено унутра трчи, стао је и очекивао је да ли ће ко изнутра опет напоље изићи. Међутим, Петар и Митар, добро наквашени, истрчали су напоље и ишли су онамо ће се црнило. Калуђер је хтео брзо уклонити се, но није му за руком изишло, јер није добро познавао унакрст свуда пружајуће се стазе, па је баш натрчао на Петра, а и Митар му је за леђи био.

— Ко си, да си, ал’ већ не утече испред нас

— викне Митар.

— Стани да те видимо, ко си, шта си? — запита га Петар, а калуђер цео се скупио, па тихим гласом почео се извињавати, на које служитељи слабо слушају.

— Немојте мислити, браћо, да је рђаво какво створење. Ја сам овде само мало стазу померио, не могу да спавам, па сам изишао прохлађивати се — рекне калуђер, који је једнако браду са мантијом покривао да га не познаду. Но баш због тога постане служитељима подозрителан.

— Дед’, Митре, шта га гледамо толико? Вуцимо га унутра, та то није ђаво, то је неки опасан ноћник — повиче Петар.

— Ајд’, вуцимо га — повиче Митар, и одвуку калуђера унутра, поред сви’ његови’ молба и извињавања.

Када су га унутра видели и познали да је то црвени калуђер, роди се такав смјех и така вика да и подаље спавајући гости мораше се из сна пробудити. Калуђер се сада у чуду нађе, и молио се у себи богу да га само сад од ове беде избави.

— Калуђер! Црвени калуђер! — викали су подсмешљивим гласом несташни служитељи.

— А шта си ти, оче, тражио ноћу, кад сви већ гости спавају? — запита га мало зачуђен Митар.

— Тражио је какве вештице — одговори други слуга подсмешљиво.

[250]

Калуђер још није се ни издувао, па са честим запињањем гласа почео је говорити, но скоро се опет разабрао.

— Ја сам калуђер светог патријарха, као што ме видите; не могу да спавам, па сам изишао мало на чист ваздух, па сам се тако шетао по башти; а ви сте сигурно мислили да је то какав нечист дух? — рекне калуђер.

На ове његове речи гдекоји су се смејали, гдекоји, пак, удостојили га уважења.

— Вештице и калуђери морају ноћу тумарати

— рекне један млад подсмешљив момак.

Но Грман се на истог слуге речи разљути и узме под заштиту калуђера.

— Не треба шалу и подсмех проводити с оним људ’ма који се са светињом баве. Ваш одрешен језик и ваша раскалашност, децо, јошт вас може на зло навести. Седи, оче, и не слушај ове напаснике, а и они ће морати умукнути.

Калуђер се сасвим охрабри и седнувши, као да се ништа необично није стало, почне се с њима разговарати.

Слуге су такођер к себи дошли и умерили се, да не би старијим до ушију дошло како су са калуђером поступали.

Особито Јули је жао било што се тако из превиђења догодило и да је познала била калуђера, не би ништа од тога било. Зато, да би своју погрешку поправила, са умиљатим гласом запита га да ли му може с чим служити.

— Дај ми чашу вина да ме страх прође — рекне као из шале калуђер.

Јула га послужи драговољно.

— Би л’ ти, Јуло, отишла за манастирску куварку? — рекне Петошко, на које се сви почну смејати.

— Ајд’ не булазни, Петошко, не видиш ли себе какав си — упадне Грман, који је имао намеру калуђера бранити.

Кад су се јошт мало пошалили и понасмејали, калуђер им рекне да је рад на свој конак вратити [251] се, но да не би опет као пре прошао, замоли да га ко отпрати.

Митар се сам понуди, а и Петар, искајући опроштење хтеде им сљедовати, но калуђер га одбије.

Отац Харалампије рекне им добру ноћ, и отиде с Митром.

Већ су се петлови готово искукурикали, тако је већ близу зоре било.

На то престане жагор веселости; слуге се такође разиђу и тишина највећа свуда завлада.

Калуђер са Митром помало је к своме конаку ишао и искушавао је Митра не би ли што од њега дознао од они’ ствари које су му на срцу лежале.

Митар, да би изгладио свој пређашњи суров поступак, на свашта му је са највећом готовошћу одговарао. Митар је био од оне феле служитеља, који је за добру реч, а особито за жут новац, и највећу тајну изјавити готов био.

— Е видиш, човече, како сам од вас ноћас страдати могао, но ништа зато, ти ћеш зато опет бити човек, па ћеш ти то са мени учињеном каквом услугом поправити — рече калуђер, пружив му поред тога који новац.

— О с драге воље, оче, заповедај са мном ма у које доба, ја ћу ти се ма у чему одужити — рече благодарно слуга.

— А јеси ли ти тако поуздан човек да ти се и што важније поверити може?

— Реци ми што год желиш, све ћу ти учинити — одговори новцем заслепљени слуга.

— А бога ти, би л’ би могли ми овде гдегод сакривени што проговорити без да нас ко примети?

— Ево овде мало даље, у оној густини, онде неће нас нико примјетити — одговори слуга.

Када онамо стигну, стану, па га калуђер почне о неким стварима запиткивати.

— Бога ти, шта се чује овде код вас у двору, неће ли вам се књагиња Милева скоро удавати?

[252]

— Све се то говори, ал’ богзна хоће л’ од тога што бити. Све се то сад о другим стварима брине. Турци задају свима велику бригу.

— А бога ти, да ли је често у двору Светислав?

— Он често долази овамо, но не верујем да ће од тога што бити. Русна дворјанка рада би ју за свог сипа, а царица за Светислава, но цар малте неће Русни по вољи учинити, јербо одвећ воли младог Војновића.

— А за ким тежи Милева?

— Е наравно да воли Светислава, јербо јој је овај често пред очима, па се зна у женским забавама, а Војновић је јуначина ком је забава тек коњ, мач и копље, па прежесток изгледа.

— Русна, дакле, не воли Светислава?

— Наравно, не.

— Како би могао човек изненадно до ње доћи да се насамо поразговори.

— Она обично пре подне с једном девојком овуд се шета, па одавде иде к царици.

— А где је Светислав?

— Он је на удаљеном одавде конаку. Кад се у двору налази, често иде књегињи, која се са дворјанским девојкама забавља, па поред ситне тамбурице пева песме заљубљени’.

— А што је, бога ти, књагиња тако смутна?

— Кажу да због Бранковића који се једнако са Обилићем кошка, ... па јој је, кажу, страх јошт какав ће крај имати овај рат.

— Да л’ би се могло што из књегињини’ уста дозната?

— Јулке куварке сестра, млада Љубица, књегињу служи; Јула може што више о том знати.

— Е добро, мој драги, сад иди спавати, па ми само буди човек, а ја нећу на тебе заборавити.

После ови’ речи даде калуђер слуги јошт покоји новац, па се удаље.

Сваки отиде на свој конак, и све је још у двору санак боравило.

III

[253]

Сутрадан у двору велика је живост владала. Дворјани и дворјанке састајали се са новодошавшим гостима и по свом обичају забављали су се, које у шали које у озбиљности.

Новак је одма’ посјетио патријарха у намери да се поред јутрењег залогаја с њим мало поразговара.

Патријарх је у готовости био, јер је већ онда своју јутрењу молитву са својим калуђер’ма свршио.

— Како си спавао, свети оче? рекне Новак после обичног јутарњег поздрава.

— Ја сам за једно два сата починуо ал’ после сам се пробудио и не мого’ више заспати. Мисао ми је све на Косову била; желео би’ најновије гласове оданде чути — рекне тихим гласом патријарх.

— И ја једва сам могао преспавати; и ја сам те исте мисли имао у глави. Све се бојим какве нове неслоге, јер тек тако би могли Турци са својим млоштвом побједити. Но опет се уздам у бога и у разум цара. Сутра ил’ прекосутра морам што важно чути.

— Ако бог да те крст победу одржи, треба цару саветовати да у случају његове смрти све у реду буде, и да се не подели земаљска влада међу неколико властољубиви’ великаша јер то би велики ударац био за цео народ — рекне патријарх.

— Треба Бранковића мало ограничити, јер већ и сад кадикад тако што ради што му као једном великашу без повреде царске власти не принадлежи. Ја сам већ цару о том спомињао, ал’ он све даје времена у том; па после држи и за претерано што се о Бранковићевом властољубију говори — рече Новак.

— Мораће се закон донети такав, по којем се забрањује строго употребљавање такови’ [254] права од стране великаша, која само законом крунисаној глави принадлеже. Такав закон нуждан је не само за Бранковића, него и за млоге друге, јер млого ји има који би то исто чинили што и Вук Бранковић. Треба сваком могућном злоупотребљењу државне власти пут пресећи. Ми се морамо и за наше потомке побринути да нас не проклињу да смо им само земаљски неред после себе оставили — одговори озбиљским гласом патријарх.

— Нек се донесе закон да је сваки онај издајица отаџбине и народа, који државну владу себи присваја, и који једну част народа од друге цепа, и нек’ се такав издајица смрћу казни — рече јачим гласом Новак.

На то Патријарх дубоко замишљен стане говорити.

— Одавна већ српски народ од самољубиви’ великаша страда. Сваки је рад бити бољи, силнији од другога. Народ за њима као овце за пастиром иде, па више такови пастира на више страна народно стадо деле. Како је млогобројан и снажан српски народ, кад га не би властољубиви великаши кидали, шта би јошт од њега бити могло. Тек што умре Душан, а Вукашин већ његовом сину круну отима. Тек што је кнез Лазар српско царство обновио, а већ Алтоман гледа да очупа комад земље од цара. Ако цар Лазар умре без каковог расположења и установљеног строгог закона противу себични’ великаша, настаће опет старо зло па ће народ у чељуст непријатељу. Од славне српске земље начиниће се туђа ропкиња. Прилип, слава српска под Душаном, већ у турским рукама, Приштина ће им, ако се не узбију, у руке пасти па ће се џамије поносити онде где су Христову науку православни Србљи слушали. Од српске славне и богате земље биће пустолина; народ ће се распудити и у горе повући испред насртајућег непријатеља. Синови православног народа мораће полумесец почитовати, само да си живот спасу. Да, тако мора бити ако се ред какав не начини и ако [255] се великаши не умере. Но и ја се млого надам од цара, само сад овај рат да се срећно оконча.

После ови’ пророчески’ речи престао је говорити патријарх, а и Новак дуго је замишљен ћутао док наједанпут не прослови:

— Само да сам мало млађи, али шта ћу кад сам већ близу гроба. За кратко време можемо нашим млађима науку делити, ал’ је питање хоће ли нас слушати?

Овако се дуго јошт разговараше родољубиви старци, и тек доцније, кад су к царици поћи намерили, прекинули су тај разговор.

Оставимо сад старце на страну, да видимо шта су донде други радили.

Царица је чекала Русну.

Русна, по обичају своме, шетала се међутим по башти. Њу је већ одавна вребао отац Харалампије, приближавао јој се, и тражио је прилику с њом састати се. Русна је њега опазила.

— И ти се, оче, овде шеташ. Је л’ св. патријарх добро почивао? — запита га поверителним гласом Русна.

— О врло добро, и како не би у овако веселом двору. Код нас калуђера све је смутно, па кад на оваково место дођемо, а ми мислимо да смо у рају — одговори ласкателним реч’ма калуђер.

— Ако се не варам, ти си, оче, војводе Миливоја син? — запита га Русна.

— Јест, мој отац је војвода Миливој.

— Па је л’ твоја ил’ његова воља била да постанеш калуђером?

— Не толико моја, колико његова. Ја сам хтео да будем војник, но рекоше да нисам за то.

— Па зашто ниси ступио у другу какову царску службу, та бар војвода Миливој примљен је добро код цара па би му цар жељу испунио?

[256]

— Мој отац ми је казао да је сад јошт најбоље у калуђерству; решителност и бистар поглед калуђеру леп пут отвара. Ја, истина, радије би’ сам доламу место мантије и калпак место камилавке носио, и срцу дуг платио ал’ бадава је, кад је већ мој отац тако хтео, нек буде. Ја сам се већ на овај живот навикао. Само ми је жао моји’ добри’ другова, као што ми је био један, Ђурађ Бранковић. Он, премда је млађи од мене, тако је од мене почитован и љубљен да би све за њега жртвовао. Доиста нема му пара. С њим се којекакве ветрогоње, успоредити не могу — Са овим последњим реч’ма је калуђер на Светислава циљао.

— Дакле тако ти младог Бранковића уважаваш?

— Тако богме.

— А да л’ познајеш мог сина, Милана Војновића?

— Врло добро. Видео сам га скоро на Косову кад је патријарх војску благосиљао. Он је први јунак. Он и Ђурађ свима у очи падају.

— Но, то ми је драго. А познајеш ли изближе Светислава.

— Познајем га. Он је мекши од калуђера. Док се Војновић и Ђурађ на Косову боре, донде он уз тамбурицу љубавне песме пева.

— Е то му не треба замерити, он је јошт врло млад, и отац му је стар и слаб, па као јединац, мора над оцем лебдити — рекне подмуклим гласом Русна.

— Ђурађ и Војновић у шестнаестој години са старијим јунацима су се мерили. А што се тиче лебдења, и мој отац је стар, па зато не држи ме већ одавна код себе.

Ове речи калуђера Русин су се врло допале и весела се са истим растане.

— Е, збогом, видећемо се скоро. — Са овим реч’ма отишла је својој пратњи, која ју је већ на једном удаљеном месту ишчекивала.

[257]

И калуђеру је мило било што се са Русном састати могао, само му је жао било што се с њом дуже разговарати није могао.

Он је чуо за Руснин велики уплив код двора, а осебито код цара Лазара. Она је правац у двору давала.

Међутим, удаљи се и калуђер и шетао се тамо-амо. Наишао је и на Јулу куварку, која му је ноћас толику беду проузроковала. Можда је сама Јула њега тражила да му се какогод извини.

— А куда море? — запита ју калуђер.

— Ја идем мојој сестри Љубици, која младу књагињу послужује, да јој нешто кажем.

— Ви женске све неке тајне међу собом имате — рекне калуђер онако својски и умиљато, као да није калуђер. И Јули се та његова снисходителност допадне, јер ниже класе људ’ма, а нарочито куваркама, особито се допада ако ји ко већег реда пријатељски ослови. Онда би му и срце дале.

— Дакако да имамо — одговори весело Јула.

— А бога ти, кажи ми какве су то тајне, јесу ли исте од твоје Љубице, ил’ од кога другог? Могла би си ми што казати у накнаду за то што због тебе мал’ нисам ноћас мутно прошао, а ионако познато је да ми калуђери знамо тајну чувати.

На ове речи јако се Јулине очи засветле и сујета њена улије јој уверење да се калуђеров ноћашњи поход ње тицао.

— А бога ти, оче, шта си ноћас тако тумарао

— запита га љубопитљиво Јула, без да је на посљедње калуђерско питање пазила.

— Не питај то сада, него одговарај на оно што сам те питао. — После ови’ речи калуђер ју ухвати за руку, па на све стране погледавши да га ко не примјети стисне нешто новаца Јули у шаку. Јула најпре није хтела примити, но калуђер ју принуди.

— А бога ти, кажи ми право, да ли твоја млада књагиња Светислава милује? Ти ћеш то сигурно добро знати, јер твоја Љубица све то мора знати.

[258]

На ове речи Јула се застиди. Она је црвеног калуђера за обичног калуђера држала, који је мало понесташан, ал’ не би никад, мислила да би се њега млада књагиња у чемугод тицати могла. Она је сад са самом књагињом у мисли и чувству свом љуборевњивом постала. Њој је пријатељски говор калуђера јошт у почетку на срце пао, па сад не би рада да он за другог мари. Калуђер ако и није био леп, ал’ га је опет знала уважити, јер је у себи мислила: богзна каково добро могу од њега јошт дочекати; не једна је већ тако срећном постала чрез доброту калуђерску.

— А зашто питаш оче, за књагињу и за Светислава? Знаш, то су велика господа. Онамо не сме ни обичан левента доћи, а камо ли калуђер — рече мало са незадовољством Јула.

— Та мани се ти тога, имам ја другог узрока зашто сам рад све да знам. Само кад би’ се могао на тебе ослонити да могу све дознати, а ти би си добро поред тога прошла. Ја би’ сам рад све знати шта се о књагињи Милеви и Светиславу ради. Љубица доста-свашта може чути, а ти опет од ње, а ја би’ могао од тебе. А ти ћеш бити, велим ти јошт једанпут, добро награђена. Јеси л’ с тим задовољна?

— Јесам, па шта да учиним?

— Кажем ти, све да ми јавиш шта се около књагиње ради, и то свагда и у свако доба.

— Хоћу, но сад морам хитати.

С отим остави Јула калуђера, пуна радости. Јулино је срце јошт и до пол’ сата куцало неким непознатим чувством гоњено. Она није знала шта да мисли. Њој се чинило да није могуће, да је због књагиње њу калуђер ословљивао. Она је сасвим друго мислила. Њена личност је ту прву ролу играла.

Калуђер се врати оцу Леонтији и с њим се о различним стварима разговарао.

У двору је већ у то доба све врвило. Дворске и новодошавше гостинске слуге мотали су се тамо-амо. Међу собом, кад би се сусрели, говорили су о [259] ноћашњој незгоди црвеног калуђера, на које је после смех сљедовао.

Калуђеров тај случај сазнао се у целом двору. Осим патријарха, Новака и оца Леонтија сваком је већ то познато било. Није ни чудо. У двору, као год у малом месту, сваки најмањи глас одма’ се разнесе. Један од другог, госпођа од слушкиње, господар од слуге, све чује шта се изван ради, и то увеличателно.

Светислав, када је чуо шта се са калуђером стало, грохотом се насмеје и намисли датом приликом од тога шалу какову заметнути.

У двору се све преправљало за ново угошћење гостију. Служитељи су свакојаке приправе за то доносили. Ишчекивали се јошт нови гости. Стари војвода Драгаш од Прокупља имао је доћи са својом породицом.

Патријарх и Новак спремили су се на подворење царици. Царица их је такође спремна примила. У једној великој соби где се обично гости примају само са Русном седила је, остале млађе дворјанке и дворјани уклонили се, и то је био знак да се о важним стварима разговор водити има. После обичног међусобног поздрава [рекне царица:]

— Ја сам ову ноћ боље преспавала него пређашњу, ваша присутност улила ми је бодрост и тишину. О, да ми само јошт ови дани срећно проћу.

— Даће бог па ће све бити добро — рекне Новак поузданим гласом.

— Сад ако нам се цар по божијој вољи са победом врати, гледаћемо да отсад у свако доба и у свачему преправнији будемо него досад. Мир и устројство унутрашње мора бити стално, па онда све добро иде — рекне патријарх са неким достојанством.

— Треба гледати на то да разне струке управе способним људ’ма у руке дођу, људ’ма, којима су и преци већ славни били и који и данас велико уважење уживају — рекне Русна.

[260]

— Та да, на то треба гледати, само што опет има људи који се за свашта хватају и који мисле да од свију све боље уму — одговори, на Вука Бранковића циљајући, Новак.

На то уђе један дворјанин и јави да је ту војвода Драгаш са младим Вуком. Царица му да поручити да ји одма’ жели видити. Тек што дворјанин изиђе, а војвода Драгаш са Вуком већ дође.

Драгаш је био један од старији’ војвода, који већ због своје слабости ратне терете сносити није могао, и тако као царски саветник бавио се кад у царском двору, кад пак на свом двору у Прокупљу.

— Добру срећу донео сам, светла царице! Ево довео сам младог књажевића Вука, здрава читава. Царевић Стеван није хтео код мене остати, но упутио се к цару на Косово — рече Драгаш.

Царица загрливши свог младог сина Вука, рече:

— Шта, забога, зар мој Стеван оде на Косово?

— Сад бар као млад имаће прилике у војеној струци што велико видети. Турака има више него што их је противу Вукашина на Марици било. Без да сам о том што знао, млади царевић отишао је тамо; но, као што сам после извештен, срећно је онамо стигао.

— Шта се чује од Косова? — запита Новак, најпре поздравив га скупа са патријархом.

— Ја сам већма удаљен оданде него ви овде, ви можете пре каков глас оданде чути. Што се у последње доба у војсци збивало, то је, као што кажу, да се Обилић и Бранковић не слажу и да ји је цар карати морао — рече Драгаш.

— Ми смо већ од тог доба онде били и све је остало у најбољем реду. Ми смо тек јучер амо стигли. Но од тог доба нисмо ништа чули, шта се онде стаје.

— Да бог да, да будне добро. Ти млади људи све хоће да на свој рачун војводују — рече искреним гласом Драгаш.

[261]

— Мислиш на Бранковића и Обилића? — запита царица.

— Та да — одговори Драгаш.

— Но Вук није баш млад, већ је у зрелом средњем веку. Па има баш и млади’, који су велико што учинити кадри. Цар Лазар је као младић одликовао се у босанском походу под заставом Силног Душана — упадне у реч Русна.

— Све су то прама нас деца, је л’ Новаче? Па опет знамо се и сад повиновати бољма него садашњи млађи који су ради тек заповедати — одговори сасвим отворено Драгаш, који баш није радо ни слушао где се женске у такове важне ствари мешају.

— Све је то добро, ил’ ко млад ил’ стар отаџбини услуге чини — рекне умерено патријарх.

Овако су се дуго разговарали о разним важним стварима док не дође време обједу, а кад објед дође, гости опет заузму своја места, каогод и Петошко своје, па су се частили, веселили; после обеда старији мало у шетњу и разговор, а млађи опет у различне игре, свирку и певање.

Тако су се обично проводили дани у двору. Радост, весеље, игра, шала, једно је из другог произилазило. Царица, откако је цар на Косову, у свему је била мало натраг повукла, ал’ како гости дођоше, одма’ је и двор свој обичан весео и жив изглед добио. Буди шта да је Милици и другим старијим на срцу лежало, дворски је ред изискивао да докле су гости ту, весело мора бити.

Тако се, дакле, и други дан весело провео и дубока ноћ је опет затекла частеће се госте. Петошко је опет своју будалаштину са сваким, а особито са оцем Харалампијем проводио, и свашта је смешно казивао. Грман је опет певао и Драгаша војводу на плач навео. Штавише, и песник Радојко је о љубави певао и млада је срца распаљивао.

Мислио би човек, да се двор у рај претворио. Мислио би човек, да онде никад велика жалост ни родити се не може.

[262]

Управ око поноћи, кад су сви највећма разгрејани били, дође један служитељ, те јави, да на дворским вратима јако лупају, да их има млого, и то на коњу, и да желе унутра ући.

— То ће бити какав глас с Косова — повиче Новак.

— То ће бити Баоша, који је такођер обрекао доћи са зетском неком господом — рече Русна.

Заповест се даје да се одма’ исти страни унутра пусте.

Сваки је у помешаном чувству радости и страха чекао да види какови ће то гости, какав ли глас бити.

Страни са својом војеном свитом ујездивше, сићу с коња, и упуте се управо к трпези.

Имали су и шта гледати.

Млади Стеван царевић, од јурења ослабљен и блед, ишао је напред, за њим млади Јаблановић сав крвљу обојадисан; поред њега млади Војновић од жестоки’ рана једва мили; Костреш војвода без леве руке и десног ока.

Кад су их видели, свак се уплаши. На лицу се новодошавшим читати могло да се није добро збило на Косову.

— Говорите, децо моја, откуд тако? И где је цар и српска војска? — запита жалосним гласом Новак.

— Зао глас доносимо вам. Погибе цар, изгибе српска војска. Издаше нас Арнаути, но још горе, издаде нас Вук Бранковић. Све је пропало. Но дајте нам да седнемо и да се мало поткрепимо, јер цео дан нисмо ништа окусили. Од јуче, како је изгубљена битка, једнако јездимо; већ смо сваки по пет коња изморили амо хитајући — рече царевић, па са својом дружином седне и поткрепив се са чашом вина почне са осталима јести.

Царица, коју је царевић у руку целивао, дође изван себе од страха и жалости да се тек доцније разабрати могла. Милева се пустила у тужан плач [263] и јадиковање. Русна, опоменувши се цара Лазара и гледајући рањеног сина, сузе је ронила, патријарх, прекрстив се, у себи је неку молитву читао. Новаку и Драгашу сузе су низ образ рониле. Светислав је Милеву тешио. Сви остали као окамењени гледаше на ужасне гласоноше, а гдекојим се, опет, чинило све то као неки сан.

— Синови моји, говорите, да од бога нађете, шта се тамо догодило? — запита жалосним гласом Драгаш.

На његово питање војвода Костреш прослови:

— Када је свети патријарх војску благословио, све је било у највећем реду. Но трећи дан арнаутске војводе одметну се и пређу Турцима са дванаест тисућа војске. После опет Вук Бранковић и Обилић, због женских сплетака, посваде се. Милоша назову невером, Милош остави своје војено оделење и, без да је ко о његовој намери што знао, отиде у турски стан и убије Мурата. Турци јаросни ударе на нас, но узбијени буду силно. Навале са новим силама, но буду још жешће узбијени. Сваки држаше да је победа српска. Но Турци навале и трећи пут са новим силама на уморене Србе, који се без престанка борише, од почетка борише, не могоше са новим силама битку обновити. Турака је било као мрави. Сва им је војска из Европе и Азије ту била. Зачне страховита сеча; Срби секу Турке, но на исто место нови Турци ничу; Србин пада, но нема спомагателне силе. Најхрабрији већ погибоше. Још беше под управом Вуковом до десет тисућа добрих војника, но не хтеде се у битку упуштати, говорећи да се са таковом силом Турцима отпор дати не може, но мора се натраг к Босни повући, да спасе што се спасти може и да нову војску устроји. Он се доиста повуче натраг са својом силом, а остали, који су се могли кроз мноштво турско протући, протуку се, који пак нису могли, у ужасној борби исечени су. Ето тако, једва смо се са овеликом муком претукли, а цар Лазар погибе. Погибе и Мурат од Обилића и Обилић [264] од Турака. Крв се на Косову потоком лила. Сто тисућа мртви леже онде.

Милица са својом свитом отиде на свој конак, међу непрекидним јадиковањем. Млађи се сви удаље, а старији све новим и новим испиткивањем путнике мучише.

— Шта би с Југом — запита Новак.

— Погибе са својих девет синова.

— Где је мртво тело цара Лазара?

— Код Турака.

Тако су још дуго и подробно распиткивали о целој битки, па напослетку, видећи да уморни и рањени јунаци отпочинути морају, дигну се да отиду. Патријарх сузним очима очита благодарителну молитву и после тога сваки на свој конак отиде.

Настане жалосна ноћ. Гдекоји од умора тихо почива. Но већа част у туги и мутним мислима очекива настајући дан.

Сутрадан, познало се на свачијем лицу, да се што велико стало. Дворјани, служитељи, сви су смутни тамо-амо ходали. Нестане радости, нестане весеља у крушевачком двору, и богзна хоће ли се икад исто вратити. Кад у неко доба сва крушевачка звона жалосно зазвоне. Људи распитују коме се то звони, а кад чују да је то за цара и изгибшу му војску, туга нападне сваког Србина. Сваки је волео и почитовао цара Лазара. Сваки се надао да ће он обновити Душаново царство. Већ је унутрашње непријатеље био побједио; сад му је већ лакше било и са спољашњим. Па гле сад жалости! Ко ће на његово место ступити? Ко ће са поплашеним народом управљати? Стефан је јошт млад; партаје у народу владају, Вук Бранковић је силан, Милица је властољубива. Ко има толико снаге и поверења да одма’ са народом управља?

Царица сазове савет. Шта се има сад чинити, то је било најглавније питање.

У савету сваки је очи своје на патријарха бацио. После толике несреће и челични Новак мало духом клоне.

[265]

Царица је као нема гледала и ишчекивала на патријархову реч.

Патријарх се као анђео хранитељ показао. На образу му је била написана жалост, но очи му божаствен зрак одаваше. Пун наде је сваки на њега гледао.

Патријарх прослови:

— Кад је божија воља била да народ толика бједа постигне, морамо опет поглед наш на бога управити да нас из ове бједе избави. За душе падши’ такође побринућемо се, но засад пре свега нек се учини наредба да народ без главе не остане, као овце без пастира. Ја судим да би најбоље било да се Стефан прогласи одма’ за цара но да му се даду одма’ добри саветници као привремено правитељство, који ће одма’ све мере употребити да се већа опасност одбије.

— Ја би’ рекао, свети оче, да је то јошт прерано да се Стеван одма’ за цара извиче. Он је јошт млад, па поред све своје памети, у ово опасно доба могао би на себе навући мржњу старијих војвода и властелина, који у овако опасно доба изискују да се најпре бједа отклони, па онда тек да се о поменутом брину. Вук Бранковић је јошт доста силан јер има војске, а царевићу није ни најмање наклоњен, па би могао јошт већи белај починити. Међу нама нек је изречено да се после отклоњене опасности одма’ и прогласи и крунише Стеван за цара, али пре свега треба одбити Турке; то је први посао — одговори патријарху Драгаш.

— Е добро, дакле шта да се чини? Ко ће управљати донде? — запита Новак.

— Нека се начини обрамбени одбор који ће земљу бранити па и управљати народ док се мир не поврати — одговори Драгаш.

Стеван, који је са тихим духом и смиреношћу Драгаша слушао, почне говорити:

— Право има Драгаш. Мог покојног оца царска власт јошт је сасвим крепко стојала. Он је имао млого тајни’ непријатеља. Који нису били у [266] стању за живота отклонити га, употребиће сада сву силу своју да гњев свој на његовом сину искаде. Ако Турчин буде даље насртао, они неће против њега ићи, но у толикој забуни гледаће да што од сина Лазарева откину. Одбрана домовине — прва је дужност, нека се сви противници Лазареве породице саједине на исту одбрану, па када је домовина одбрањена, нека народ даде круну ономе кога за најзаслужнијег држи. Ја ћу бити срећан, ако народу мом и у мањем кругу помоћи могу. Зато, желио би’ да се одбор правитељства установи. Свети патријарх, Новак и Драгаш са царицом, мојом матером, нека привремено управљају.

Сваки се дивио умерености Стевановој.

Драгаш реч прихвати:

— Тек таковим начином можемо у овој опасности раздор отклонити. Но немојмо времена губити. Гледајмо што пре нову војску да скупимо, да Турке код Мораве дочекамо, свако магновење је скупо, желио би’ чути да ли се свети патријарх и Новак војвода у томе слажу?

— Ја нећу противусловити када велиш да је твоје мнење спасително. Ти добро познајеш великаше, па ћеш и најбоље знати како ваља с њима поступати. Само после, ако бог да, па се мир поврати, немојмо заборавити на породицу Лазара, на његовог пунонадежног сина Стевана — одговори патријарх, ком се погдекоја кап сузе низ образ пустила.

— Нек буде дакле тако, но само гледајмо да што пре наредбе учинимо, да време не губимо — рекне Новак.

— Је ли светла царица с тим задовољна? — запита патријарх.

— Ја сам с вашим закључењем задовољна, и надам се да на моју децу заборавити нећете — одговори кроз плач и к поласку дигнувша се царица.

— Ја дајем мој благослов привременом правитељству — закључи патријарх. После ове речи сви [267] се дигну и разиђу, да нужне наредбе за одбрану учине.

Оставимо сад Крушевац у његовој жалости, жагору и забуни и видимо шта на другом крају Срби раде.

IV

Вук Бранковић се са десет хиљада одабране војске из косовске битке у Босну повукао. Приврженика имао је доста. Он је сад намеравао своју војску умложити, Лазареву породицу у теснац довести, па са Турцима помирив се круну на главу метнути. Народ је сад био без главе па му се све лако чинило.

У Вишеграду наскоро држао је савјет са својим сином Ђурђем и млогим великашима. Сви важнији, који нису били пријатељи Лазареве породице, скупе се около њега. Кад ји све сакупи, почне им говорити:

— Ви сами видите, да нит’ је Милица управљати кадра, нити пак Стеван. Овај је млад, она је женска глава. Ту треба да је човек који ће народ из толике беде извући. Сад треба само војску оставшу поткрепити, царичине приврженике умалити, па одма’ са Турцима примирије учинити. Друкчије спасенија нема. А и Турци неће бити баш тако тврдоглави јер су на Косову видели српско јунаштво па не би ради, по свој прилици, јошт једанпут такову једну битку покушати, јербо би им могла доћи главе. Они ће се с нама помирити. Особито увидеће Турчин и моју важност и показано му пријатељство, јер зна да смо ми с нашом језгром војске у добро доба на њи’ ударили, богзна шта би се јошт било стало. Турчин зна да Србина једна косовска битка, ако га је и понизила, ал’ га није сатрла. Ту је јошт Морава, Дрина, Дунав; па и кршне горе ће га зауставити. Турчин се не може угњездити, ако му тек сам народ земљу не уступи. Мора и [268] Турчин тање жице навући. Но само унутри да се од зла опростимо. Како судиш ти, Љубовићу?

— Ја то исто велим. Но само требало би кораке ухитрити док се не би царичина страна поткрепила. Она сада нема војске, но ако јој се времена да опет ће ју скупити, па ће онда све теже ићи. Познајем добро Новака и Драгаша; они, по свој прилици, на њену страну већ раде. Но ја би’ јошт пре свега желио да би се ти одма’ за владаоца српске земље прогласио. Приврженика имаш свуда доста, а имаш и војске да противнике одма’ угушити можеш. Ионако сад кад већ Лазара нема, ко ти се може противити? Па и ко је био тај кнез Лазар? Није ли и он оружаном руком Вукашинове земље заузео, и по којем праву када је и Вукашин породицу имао, и то какву јошт. Камо пара Краљевићу Марку, који се морао због кнеза Лазара по туђим земљама потуцати и Турцима служити? Једва му остаде Прилип и Охрид, да се лебом ’рани. Лазара и његову породицу већа страна мрзи, јер је он не једном великашу земље поотимао. Па шта учини с Алтоманом? Није ли му отео све, па га је јошт у Ужици тако морио? Веруј ми, кад се ти не би хтео првенства примити, незадовољни нашли би Краљевића Марка или кога другог, а при породици кнеза Лазара великаши не би остали. Зато гледајмо што пре да се што учини. .

После ове Љубовићеве речи прослови војвода Видајић:

— Ја судим, да би најбоље било Турчину посланике упутити да се с њим о миру договоре, па да се твоја влада, Вуче, одма’ призна, јер ако ти то не учиниш, учиниће Милица, па ћемо се задоцнити. Турчину нек се упусти Приштина са окружним предјелима чак до Косова. Косово нек буде земља твоја, Милици и њеној деци нек се даде комад земље на ужитак, или ако јој се то не допада, а она нек иде у Дубровник ил’ у Мљетке. — Турчин ће се с тим задовољити. Но не губимо времена, но пош’љимо одма’ улаке новоме султану Бајазиту.

[269]

Видајићеве речи код свију одзива нађу. Сви тог мненија буду да се Вук са Турцима у погодбу пусти.

Вук, видевши како му ствар своји, приклони се и сам радо на такову погодбу и закључи да се одма’ посланици Турчину пошаљу, да се с њим у поменутом смислу договоре.

— Ви знате — рекне Вук — да сам ја свуда где је нужно било народу на помоћ био. Ја сам се победоносно противу Турака тукао и код Новог Пазара, и код Ниша. Што сад нисам улудо дао гинути остатку војске, ви сте ми сами за право дали. Истина, да смо се били и ми јошт у битку помешали, битка би била јошт крвавија и Турцима би’ јошт знатнију штету били нанели, но шта нам је до туђе штете кад нисмо сигурни да се може с тим победа одржати. Овако бар Турци знају да имамо јошт језгре около које ће се нова војска купити моћи, па не верујем, да ће смети без разлога одма’ напред корачати, а онако, да нас сад нема, млого би лакше напредовати могли. Ми смо тиме земљу спасли, а с друге стране, Турци ће тај наш повратак за чисто, бистро, њима показано пријатељство признати, па утолико већег имамо изгледа да ћемо какав честит мир учинити. Што се тиче Лазара и његове породице, цару нек је лака земља, ал’ тек то не може се допустити да његово младо дете — Стеван, ил’ женска глава управља; ту нема никаквог права насљедија. Насљедије је то пропало са оним буздованом који је младог цара Уроша убио. Зар што је Милица од Немањине лозе, зато да управља Лазарева породица? Књиге кажу, да је царичино сродство са Урошем врло далеко, па још к тому и сумњиво; па женска глава код Србаља не може управљати. Кнез Лазар богзна чији је син. Ако је Душанов, то није законит, ако је законито рођен, то је син Гребљановићев а не Душанов. Гребљановићи, пак немају право на престол, и тако нити Лазар нити његова породица таково право има. После пада Вукашиновог, кнез Лазар, [270] као најмоћнији великаш српски, видећи да без крепке руке српска земља не може се спасти, без да је кога млого питао, заузео је Вукашинове пределе, Алтомана је из Босне истиснуо, па се учинио царем. Ја му за право дајем, јер да није био он, а оно би био други, па богзна какав би тај други био, а овако бар док је владао, владао је честито и славно. И ми се сад у таковом истом стању налазимо у каковом су се стању налазили наши стари после пада Вукашиновог на Марици. И сад треба онај да управља, који има у се снаге за то. Ако мени сад судба земаљску власт определи, та власт тим истим путем ће ми до руке доћи којим је дошла и кнезу Лазару. Ми сада не имамо ни онако насљедника за престол од племена Немањиног. Краљевић Марко са својом браћом нема право насљедија, јер Вукашин, који се силом на престол попео, и сам није таково право имао. Сад, дакле, онај треба да буде управитељ народа који је за то способан и ког сама нужда народна на престол диже. Ако ви мислите да сам ја тај способнији и нужнији човек, а ја ћу се тога примити. Дакле реците, пристајете ли ви сви уз моје господарство?

Сви једногласно на то пристану.

— Е добро — продужи Вук — а оно примам ја од вас тај предлог и чинићу кораке да се моја влада са миром у једно доба започне. Зато одма’ послаћу султану посланике, и с тим смо свршили накратко најнужније што се чинити имало, и тако ’ајдмо сваки своме послу.

После ове беседе, сви се дигну и разиђу сваки за својим послом.

Вук Бранковић био је човек бистрог ума, добар војвода, но неописано властољубив. Од старе властелинске породице произишав, носио је на себи печат неке великашима сродне гордости. Његов угледан стас начинио му је пут к срцу Маре, цара Лазара кћери, коју је доцније и задобио. У разним биткама против Турака показао се не само као обичан јунак, него као искусан војвода. Кад су [271] Турци једном приликом на Ниш ударили, и тако преко бугарске границе намеравали у срце Србије продрети, Вук је пре Турака једну добро укрепљену тачку заузео, Турке с тим претеко и цело им предузеће осујетио. Од овог доба, цар Лазар га је силно уважавао. И доиста, имао је Вук велику страну великаша за себе, како у старије доба, тако исто после косовске битке. Док му је противна страна пребацивала што се из косовске битке натраг_ повукао и гледала га је као правог издајицу, његови приврженици, напротив, за заслугу су му приписивали тај поступак, будући је с тим спасао једну част војске, када већ и онако победа није се могла добити. Но већа је била сила у они’ који су му наклоњени били, него у они’ који су га издајством опорочавали, и зато после косовске битке темељније је стојао него Лазарева породица, која је после изгубљене битке косовске поред себе само патријарха и неколико стари’ саветника и војвода без војске имала.

Вук је одма’ намерио добру прилику за себе употребити и то турског султана Бајазита за себе придобити. Зато је одма’ наредио да Видајић, Љубовић, и његов син Ђурађ Бранковић турском султану отиду и примирије поднесу, а донде да се има војска покрепљавати.

Видајић и Љубовић били су војводе, и велики приврженици Бранковића, а непријатељи цара Лазара породице. Они су били храбре војводе, као обично што су Срби, но у њи’овим срцима тињала је ватра раздора и неслоге. У договарањ’ма, штоно у садашње доба зову дипломатичним интригама, били су одвећ вешти, зато ји је и за тај посао Бранковић и изабрао.

Ђурађ Бранковић био је двадесетољетни младић. Памети је био одвећ отворене. Стасом својим све је вршњаке своје надвисио. Лице му је било красно, но не тако красно као што се у садашње доба држи, то јест глатко, девојачки умиљато, мекушно — но јуначки лепо, оштро и велики дух [272] показујуће. Испод високог му чела и красни обрва, севала су му два црна ока; и парала су срца. Властољубије у младом његовом срцу било му је насљедно. У оружју и јуначким играма био је искусан. У косовској битки једва га је отац могао задржати да не навали на најгушћу масу Турака. Сва својства, душевна и телесна, била су му такова да би поред доброг правца и мало среће могао са пола света завладати, а поред хрђавог правца и несреће — и сатану би од њега начинила.

Њега је отац добро познавао и хотећи га у свим струкама за будућност преправити, и овом приликом послао га је поред посланика своји’ Турцима.

Они отиду, а Вук остане са осталим пријатељима да код куће све приправи на што ће нужду имати.

Но сад да видимо шта Турци раде и како ће српске посланике примити.

V

После косовске битке Турци нису намеравали одма’ дубље у Србију упасти, но чекали су шта ће Срби после изгубљене битке чинити. И Турке је иста битка јако ослабила, па су морали обазрително поступати. Српска се војска, истина, као сатрвена сматрати могла, ал’ огорчен и јошт крепак српски народ имао је толико снаге да сву ту штету надокнади и Турцима јак отпод даде. Један очајни и обранителан рат могао је постати врло опасан по Турке, зато ови други план предузети науме за коначно развојевање Србије. Они пошљу нека мања одељења на чаркање противу Босне и Херцеговине, а највећа част остане у стану на пољу Косову. Турци одма’ после битке мртве своје војнике по свом обичају укопају. Мурата султана, који је од руке Обилића пао, укопају на бојном пољу и доцније дигну му каменити споменик. И српске [273] попадавше јунаке Турци на истом пољу закопати даду. Прост војник, војвода и властелин, лежали су у једној раки, јер ји је јуначка судба у слави једнакима учинила.

Бајазит султан, син Муратов, имао је задатак онај довршити, што су му преци започели. Косовска победа му је добар изглед за будућност давала, но опет, са оном војском која му је после битке остала, није се могао одважити на већи какав војени поход. Шта је, дакле, имао чинити? Ако би одма’ напред корачао био, Срби, међу којима је доста неслоге било, у општој опасности могли би се сложити, нову силу наскоро скупити, и пред Турцима сваки комад земље бранити. С тим би се, пак, косовске победе плодови осујетити могли. А ако не буде напред одма’ корачао, могу се, међутим, Срби опоравити, па опет зло.

Бајазит у диван позове своје паше, и с њима се саветовао шта се сад има чинити. Један му саветоваше да не оклева, но да одма’ са свом силом у дубљину Србије упадне; други су му саветовали да се почека док јошт помоћ какова из Азије стигне, па онда напред. Бајазит није ни с једним ни с другим био задовољан.

Сулејман-паша видећи да и по првом и по другом плану изглед није сигуран, представи Бајазиту трећи план, којим се српски народ подјармити може.

Он Бајазиту живо представи стање Срба. Он изјасни султану да са Србима није тако ласно војевати као са Грцима, јер је српски народ прежесток, и, у очајном стању, страшан непријатељ. Он рашчлени да је лака ствар била од несаједињени’ Србаља равне пределе Румелије освојити и победу косовску са великим војеним масама и грдним губитком задобити; но одсад ће имати са Србима по горштачким предјелима посла, где млоштво коњаника турски’ млого не важи, па већ једанпут задобивено лако се и изгубити може, особито ако Србима [274] Мађари и Власи помагали буду. Зато најбоље би било међу Србе јошт већи раздор завести.

Сулејман, као стари Муратов слуга, добро је познавао живот и одношаје противни’ народа. Знао је добро да је и самог цара Лазара господарство јошт младо било, и да се већ Вук Бранковић уз владу успиње. Знао је да мало има међу српским великашима, који не би ради над каковим малим [пределом] независно господарили. Вукашин је отимао за себе земље, па зашто не би и други то исто чинио, — тако су млоги мислили. Милица царица има синове, али нема војске да им противу властољубија Бранковићевог владу утемељи. Бранковић има нешто оружане силе, ал’ има и млого непријатеља, а Турци су већ пут себи отворили, па ће грамзеће за господством породице лако утаманити. Сад треба, по околностима, ово Милици, ово Вуку, страну држати, једну страну с другом слабити. Турчин ће се међу обе као судија помешати и — с тим свом господарству над Србима пут отворити.

Овако је Сулејман целу ту ствар Бајазиту представио и све се то ономе јако допадне.

Но каковим начином ће се овај план произвести?

Сулејман је оставио да се Милици одма’ објави да ће јој Турци сву земљу опустити и покорити, ако не буде од Турака, по турској жељи, мира искала, а турска је жеља била да се Милица под покровитељство турско подвргне. Вуку, пак, да се потајно поручи да ће му Султан наруку ићи, ако од Милице за себе који предјел узиште.

Тако се, дакле, намести замка српском народу.

Било је у турском стану, у турској служби, доста српски’ великаша, који већ одавна нису признавали владу цара Лазара, и међу овима најзнаменитији је био Марко Краљевић са својом браћом.

Каогод у садање доба што их има доста који траже изгубљену владу своји’ преткова, и који се сада претендентима, српски [275] владотражитељима зову, тако је исто било и онда такови’ тражитеља код Србаља довољно, и то и пре и после косовске битке.

Марко Краљевић био је син Вукашина, војводе Душановог, који је после убијеног цара Уроша себе за краља српског прогласио. Он је с већом чашћу српске земље завладао, и да не бијаше кнеза доцније цара Лазара, зар би свеколиком српском земљом завладао био. Ратујући противу Турака, погинуо је код реке Марице близу Дринопоља. Кнез Лазар је заузео већу част [земаља које је Вукашин држао, а] Вукашинова породица морала се са неким парчетом земље задовољити, и то под покровитељством турским. Краљевић, држећи да има права на очине земље, није се хтео Лазару подврћи и, када се сам против веће силе Лазара одржати није могао, предао се турској заштити.

Марко је био јунак да му се пара није могло наћи; а и род је свој силно љубио. Па како да се Турчину, који му против народа иде, преда? Како да се не подвргне Лазару, који је српско обновљено царство утемељавати почео?

Има људи који велики дух показују онда када се, опште користи ради, другоме сасвим понизе; но има људи, који велики дух и у упорству свом показују, особито када у уверењу живе да су они правичан орган опште користи. Марко је живио у оном добу где се на јуначан карактер врло млого давало. Он, као син Вукашина, држао је да има право на земље очине, или поне да има у том више права него кнез Лазар, или други који му драго. По поњатију оног времена особито, Марко би сам себе за најјаднију кукавицу држао био да не брани очино и своје право, и цео би га јуначки свет зато за кукавицу држао био. Па како би таков јунак као Марко тако што поднети могао? А поред тога мислио је да би, као насљедник Вукашинов и велики јунак, кадар био у владалачком чину свој народ ма противу кога бранити боље него буди ко. Тако Марко волео је Турчину прибећи, него отимачу своји’ земаља главу приклонити. [276] Је ли право учинио, свет нека суди. Народ је већ о том своју пресуду изјавио у својим песмама, дижући га као свог првог јунака до неба. Ако му је корак погрешан био, он га је са својим јунаштвом, љубављу према своме народу исправио. Но Марко није никад противу Србина војевао, но угњетеног га је јошт заштићавао, потпомагао.

Наравно да је велики губитак био за српски народ што Марко са остали претенденти није противу Турака на Косову војевао, но ишчекивао је судбу, да он постане поглавар народа, па да би после са изгнанијем турски’ пријатеља српску владу утемељио.

Турци се знали употребити на своју корист и ове претенденте. Ови су за себе у земљи српској имали партаје, па чрез то народу ослабљену бившу, за Турке је боље било. Турци су са ласкањем и надама ове Србе одржавали и чрез њи’ су нове и нове приврженике задобијали.

Било је у турском стану, осим српски’ и друге струке претендента. Сирач и Ћустендил, румелијски и арнаутски војвода, који су на бојном пољу цара Лазара издали, такође су се ту налазили. Они су били поглавари Румелије и једне чести Арбаније, и потпадали су под власт Лазареву. Да би могли самовољно владати, отцепили су се са својом војском на Косову од Лазара и прешли су Турцима. Било је ту јошт и млоги’ грчки’ великаша, који су хтели под турском заштитом над неким грчким странама господарити. Турци су све ове са највећим одличијем предусретали. Од ови’ претендената гдекоји борили су се проти саме своје отаџбине, а гдекоји само су гледали на све догађаје и ишчекивали су час у којем ће се њи’ово господарство започети.

Турци не би ни могли допрети до поља Косова, да већ одавна нису имали били такове људе, који су им наруку ишли и слабије стране противустојећи’ народа показивали.

[277]

На све те претенденте Турци су јако зидали. У случају да им оружје не би срећно било, са истима носили би раздор у земље противни’ народа, па би с тим своје предузеће одлакшавали.

Бајазит, како год и његови преци пред сваким предузећем саветовао се са претенденти да би му и ови што корисно казали.

На Марка је особито зидао, али са Марком није му било тако ласно као са осталима на крај изићи. Марку се могло рећи да треба овог или оног владатеља утаманити ал’ само у народ да му нико не забада. Он није бранио што ће Лазар на Косову погинути, ал’ зато опет није желио и Србима зла нанети. После косовске битке одма’, неке паше саветовали су да се опет војска даље крене и Србију опустошава; Марко се томе јако успротиви, и то предузеће осујети. Вређати га нису хтели, јер су требали такова јунака код себе кога цео народ уважава, па и свима прибегшим ’ришћанима као глава служи. Млого пути је он у свом огорчењу Турке оставио, и своје Србе против турски’ нападаја бранио, и кад је све у миру било, онда се тек с Турцима мирио.

Марко кад чује да је султан Сулејманов савет већ примио, силно се разјари. Хтео је турски стан оставити, но пут су му препречили. Било је паша, који су га убити желели, но већина није допустила бојећи се да се стога не изроди какав опасан метеж међу христијани, који Турцима служе. Бајазит је свако насиље запретио.

Вуку поручити да иште земље од Милице; Милици поручити да се Турчину подвргне — то је значило кроз раздор свеколики народ подјармити, и изглед Марковог господарства уништити. Како би се могао на ово Марко приволети? Марко ако је и био у турском стану, оваково што опет није никад желео.

Бајазит, да би Марка и његове приврженике уталожио, паштио се уверити ји, да он то зато чини да после оборене Бранковићеве и Лазареве [278] породице својим пријатељима српску земљу преда. Млоги су том веровали, млоги су се, пак, о том сумњали. Марко се сам сумњао, но ишчекивао је да се ствар бољма развије.

Турни под својим шаторима пијући шербет, жудно су ишчекивали заповест новог султана. Победом опијени и здрави јошт јунаци, радо би напред полазили; рањени желели су јошт ту остати, док им се ране не излече.

Међу Турцима бијаше један млад јунак, из далеке земље, из Персије, именом Хасан. Једва двадесет и неколико година стар, па је већ свуда велико јунаштво показивао, и веће војено одељење управљао. Он је био красан, честит и побожан. Већа га је част Турака љубила и уважавала, и само неки су га мрзели које из злобе и зависти, које пак због тога што се јако с ’ришћани дружио, а особито с Марком Краљевићем. Но у њему су доиста ’ришћани и великог заштитника налазили, јер је он свуда угњетене закриљавао. Кад је Марку зла воља дошла, а он је само Хасана тражио да му срце мало развесели. Хасан је Марка као најбољег јунака управо побратимски љубио.

Хасан је оставио отаџбину да види земље и јунаке, да се јошт чему научи и да сваком што може помогне, па онда да се натраг врати, да своју старост у Ширасу проведе, онде где му његов брат Хафис и његова мила Зулејка лежи.

Хасан је од свог брата Хафиса млого мудрости стекао. Хафиса је цео исток обожавао; он је у години косовске битке умро, без да је свог милог Хасана видети могао. Хафис је био цвет источне мудрости као песник и обожатељ љубави и вина [Хасан је био прави брат Хафисов; љубав и вино] мало са вишег је гледао него обични смртни. Љубав је његова јошт код његове Зулејке закопане, и тужан спомен на Зулејку побуђивао га је на—љубав прама сваког љубећег, странствујућег и страдајућег.

[279]

Хафис и Марко! Персијанац и Србин, мухамеданац и христијанин, па опет прави побратими. Један је изгубио брата и љубовцу, а други отаџбину, па се у несрећи теше при чаши рујног винца, поред тужни’ песама.

Марко у свом шатору, код Ситнице реке, забринуто сеђаше при чаши вина. Одело му је било српско, онако каково су великаши носили. Марко у свом богатом народном оделу, па у турском шатору, чудно је усред турског стана изгледао. У глави му се свакојаке мисли преметале. Гледајући на воду Ситницу, чинило му се као да се вода јошт од јуначке крви црвени, као да се трупови попадалих војника крај воде, при обали виде.

— Боже мили, докле ће мој народ, докле ли ја страдати — повиче жалостиво Марко.

У исто магновење дође му пред шатор Хасан. Красан јунак. Турбан зелен дичио му је главу и блед, изражаја пуни образ. И из пространи’ његови’ хаљина распознавао се његов витак стас, лице благо но озбиљно.

— Гази-Марко, шта радиш?

— Пијем вино да заборавим моју тугу; ’оди амо да га заједно трошимо. Ти си један међу твојима који у срце човека проничеш и знаш му мелема дати.

Хасан улазећи рече:

— Алах је велики, он тек у срце може едемску капљицу пустити; он је створио човека и сваку животињу, дрво и чокот. Чокот производи грожђе, а ово нам даје вино, пиће едемско, које љубав разгрејава и жалост таложи.

— Откако сам те познао, Хасане, сву невољу лакше сносим; у теби, у Турчину, имам пријатеља, а колико има моји’ земљака који ми завиде кад станем на моју рођену земљу? Због колико ствари си ми мио! па си ми мио и због тога што и ти у твојој туги вином се тешиш, као ја христијанин; но зато имаш и ти неколико душмана, који ти то [280] замерају, говорећи да потајно пијеш вино као ђаур, диндушман Турака, и да Коран ногама газиш. Пиј, овде не сме ти нико замерити.

— Ми људи сви смо Алаха створења. Сваком човеку је памет и срце дато. У једној башти, под једним баштованом, колико различити’ но красни’ цвјетова има па сви скупа диче целу просторију и сваког својим мирисом удовољавају. Ко би сад знао казати које је од којег лепше цвеће? Ил’ је лала лепша од ружице, ил’ је ружица мириснија од каранфила. Кад је све красно и лепо, нека једна красота другу не заклања, него нек све скупа што је добро дичи овај свет. Је ли лепша увела ружа од свеже љубичице? Ако је Турчин против воље Алаха, противу Корана, а он је недостојан труп као стрвина; ако је христијанин делом противу воље највишега — није раван добром христијану, него злом Турчину. Ако Коран и допушта да се христијани као непријатељи наши затиру, ал’ зато не запрећује Турчину љубав и пријатељство са оним христијаном, који оно чини што је Алаху повољно. Ако ја вино пијем, зато Коран почитујем. Који цео Коран научи, видеће да се и вино може пити. Запрећено је исто због нужне умерености, дакле запрећено је неумереним. Који су добро Коран проучили, ти су и вина пили.

— Свуд по свету има доста невоље. Код вас је поне то добро што сте сви за једну цјел заузети, па зато и напредујете; но код нас је сасвим друкчије. Јеси л’ видео овај јуначки народ на бојном пољу? Шта би се са оваким јуначким народом досад учинило било, да је саједињен био. Ви и најтуђије народе себи присаједињавате, а овде један истоветни народ био је свагда међу разнима поглавар’ма раздељен и тако, што је год чинио, све је са раздељеним силама чинио. Мој отац држао је највећу част српске земље, па кад је пошао на Турке, кнез Лазар, који је сад пао, није се онда ни маћи хтео. Сад је и њега мога оца судба постигла. Ја сам због њега остао без земље и народа. Међу Србима нисам никад хтео раздор правити, и [281] тим себе узвисити. Мач мој никад нисам противу мог народа повукао, премда су ме моји душмани баш са српским оружаним народом гонили. Штавише, жао ми је што се и сад још међу вама налазим. Знам да ћу и ја и српски народ преварен бити. Обрицања и празне надежде већ су ми се одавна досадиле. Готово већ ни на што не зидам. Само ми је јошт то једно утеха, што сам каткад у стању Турке уздржати од чешћи’ нападаја на мој народ. Да ја нисам Вукашинов син, а ја би’ се као прост војник међ’ малима бројао; ал’ не могу на мене опадајуће очино право другоме уступити и себе пред целим светом као какова кукавица показати. Но све ми је већ додијало. Сад само тражим где ћу као прави јунак погинути, јер видим да за мене живота нема.

Тек што је ово Марко изрекао, кад наједанпут чује се неки жагор по логору.

Какав је то жагор?

Дошли су српски посланици султану? Млади Ђурађ Бранковић, Видајић, са својом красном свитом. Оставимо сад насамо Хасана и Марка, да видимо шта ће ови нови гости.

Њи’ Турци спроведу до султановог шатора. Султан их пусти к себи.

После обични’ почасти, који се турским султанима одају, заузме сваки себи опредељено место. Дозову се одма’ паше и везири на диван. Видило се да ће се што важно извршивати.

После узајамног запиткивања и распиткивања, све дубље улазише у важнији разговор. Султан прослови:

— Дакле, овај је млади бег — показујући на младог Бранковића — син Вука војводе. Отац му је паметан војвода. Он је увидео, да није можно турској сили противустати, па се јошт за времена натраг повукао. И зашто да му гине толики народ? Све је Косово крвљу обојадисано; па је ли то нужно било? Мој отац, султан Мурат, желио је само јошт неки комадић српске земље, па му се то дати могло [282] и без рата, особито када се видело да је турска војска млого јача него српска. Но, душе ми, и Срби су се силно борили. И мој отац је од српске руке пао, а где један султан пада, ту мораде и други цар пасти. И ваш Лазогли мораде пасти. Сваки је од вас видео, да је бог Турцима наменуо победу и првенство. Сада сам рад знати, шта Срби мисле; да ли ће се према мене [не]пријатељски показивати, или са мном као добре комшије живети?

— Славни и велики падиша, — проговори Бранковић — ми смо увидели да је засад срећа код Турака, будућност шта ће донети, то опет је у бога. Српска војска је на Косову упропашћена, али то је била само војска цара Лазара. Његова удовица, царица Милица, истина, нема друге војске, али има мој отац. Осим оне коју је од битке одвукао, има још и друге. Чак из Зете долазе му нови војници. Но поред свега тога што му војска расте, жели с тобом у миру живити. Теби је познато, да српски народ сада нема главе. Царица је женска глава и за њено раме није толики терет. Синови су јој врло млади. Остареле војводе и саветници нису за власт. Мог оца зна сваки да је за тај посао најспособнији. Он је од најстарије властелинске лозе, а сада је и најсилнији. Он жели с тобом у пријатељству живети, ако и ти њему покажеш право пријатељство.

— А шта жели твој отац?

— Он жели, да га признаш за првог поглавара српске земље.

— Дакле, да он буде владаоц српског народа?

— Да.

— А шта ће царица са децом чинити?

— Њима нека се одреди комад земље на ужитак.

— А шта ће народ на то рећи?

— Царица нема војске, и народ ће се за јачим повести — одговори брзо Видајић.

— Дакле, царица нема ништа војске?

— Засад ништа — рекне Бранковић.

[283]

— Е кад је тако, а ми ћемо гледати да у миру све свршимо. А не би ли боље било, кад би се твој отац са царицом тако помирио да земљу међу собом на две стране поделе, па да тако над својим странама владају?

— За овај случај немам од оца упутства, јер он само жели да он управља са народом.

— Када је тако с његове стране, а ти му с моје стране реци да би’ ја волео да и он што попусти, па ће се онда међу свима странкама пријатељство утемељити. Ја нећу на српску земљу никакве нападаје чинити донде док не покушам да ли се може што у миру учинити. Зато изјављујем ти, да донде, докле се међу вама што не уреди, примирје дајем твом оцу и целом вашем народу. Повући ћу и оно нешто војске натраг што сам у неке српске стране распослао. Ја се надам да ћете ви сви знати уважити моје пријатељство.

После ови’ Бајазитови’ речи, још се у том истом смислу дуго диванило, и с обе стране закључено буде да се примирје учини и да се покуша примирје између Бранковића и царице, поред султановог посредовања.

Ђурађ и остали Срби, од султана са скупоцени поклони почаствовани, преправе се да се сутрадан врате. Но овај дан пробаве у турском стану.

Турци су их гостољубиво предусретали. Они су Србе запиткивали о случившој се битки. Обилић са својим друговима и девет Југовића, нису им могли из главе изићи.

Ђурађ зажели Марка видети. Као младић, био је одушевљен за Марка ког народ већ у песмама слави. Лично га није познавао. Он запита за Марка. Турци му одговоре да би га радо и њему водили ал’ боје се неће ли он то за зло примити и расрдити се, јер је Марко на српске великаше огорчен, па може кавгу заметнути. Но и то му рекну да ће одма’ дати запитати Марка, хоће л’ српске посланике, који су га посетити ради, примити.

[284]

Када неки дођу к Марку да му госте објаве, а он мало промислив се рекне: „Могу доћи“.

Међу Турцима, Марку је био сваки Србин мио, ако би му и душманин био. Особито сад, у турском стану, српски посланици су међу туђинцима, па Марку је требало гостољубивим бити. Марко даде одма’ преправити још и српски јестива за госте, а вина је код Марка ионако доста било.

Дође Ђурађ са својима под Марков шатор.

— Помозбог, Краљевићу Марко — рекне Ђурађ, удивљен кад је Марка видео.

— Бог ти добро дао, незнани јуначе — одговори Марко, оштар поглед бацајући на јуначког изгледа младића.

— Ја сам Ђурађ, син Вука Бранковића, а ево Видајића и свите.

— Какова вас срећа амо нанесе? Седните.

— Дошли смо, да се о миру са султаном договарамо.

— Камо срећа да не морате мира тражити. Тешко оном који је потучен, па од јачега мира тражи — одговори са гласом незадовољства Марко.

Када се мало понаместе, почну пити и беседити. Од Турака је само Хасан ту био, јер он без Марка, а Марко без њега никуда.

— Сад пијте, браћо, одма’ ће се и јело донети, па ћемо онда тек беседу завести.

Добро је пало Србима код Марка частити се. Били су уморни, а код Турака опет слабо српског јестива.

Ђурађ није очи с Марка скидао. Није знао чему да се већма диви, ил’ његовом големом стасу ил’ његовим силним, страховитим очима. Брци су му се на рамена пустили. Сваки му је све, да и саме бркове завидно.

Но ако је Марко био тако чудновато јуначког изгледа, и Ђурађ је за његове године величаствено изгледао, рекао би да је син Краљевића. -

Донесе се јело, и почне се јести и пити, па онда беседити.

[285]

— Драго ми је, Краљевићу, што те упозна’; кад се кући вратим, казаћу да сам видео највећег српског јунака. Твој јуначки изглед свагда ће ми пред очима лебдити, и када се год уз гусле твоје име спомене, срце ће ми растити.

— Велиш да сам јунак. Камо срећа да сам такав јунак као што ме држите, али само да нисам Краљевић. Мене судба од постанка гони. Да ја могу у том народу живети, _да га могу једанпут целог загрлити! Но не даду ми српски великаши главе дигнути. Док је било кнеза Лазара, нисам могао због њега, сад опет не могу због твог оца и царице међу моје Србе ступити.

— Мој отац би тебе као најславнијег јунака дочекао и уверен сам да те глава поред њега заболела не би. Он тебе добро познаје.

— Ха, ха! Краљевић Марко, господар од Костура, краља Вукашина син, да иде хљеба просити — код зета кнеза Лазара! — одговори горким осмехом Марко.

— Та мој отац тебе јако уважава — рекне забуњеним гласом Ђурађ.

— Чуј, момче. Ти си још дете прама мени. Онај који има право на штогод, тај нек не проси, но нек иште. Просјаштво је за хромог и кљастог, који ништа нема, а не за онога коме је бог дао мишицу да га до смрти служи.

— Дакле, тако да останеш за род изгубљен?

— Изгубљен је онај пред богом и људ’ма, који туђе отима, а не који правду по свету тражи. Ако ког Србина судба гони, ако је ко угњетен, нек дође Марку, он ће му свагда сузу утрти, он ће све добро што има са невољним поделити.

— Не би л’ добро било да мом оцу прословим што о том, па ако је могуће да се ствар изравна.

— Немој о том ни говорити. Ја не могу твог оца слугом бити, а он неће мој да буде.

— Ал’ да ти се даде још комад земље, па онде да владаш.

[286]

— Ја не тражим земље да се од ње ’раним. Ја сам са оним што имам у Прилипу задовољан; но ја желим да као поглавар свеколиком српском народу могу добра чинити. Но, као што ми се види, са овом ћу жељом ја у гроб отићи. — Но, како код вас стоје ствари?

— Не баш најбоље — рече умешавши се Видајић — Милица нема никакове војске, па опет хоће да господари. Стари Новак сад за тим је да нову војску скупи; но када ће је скупити кад ето готове турске војске на прагу. Још што има војске, то је код Вука, па сад ако он не заузме кормило, све ће пропасти. И то све неће да увиде Миличини саветници. Ти их Краљевићу добро познајеш.

— Познајем и њи’ и вас. И ти си кадгод кнезу против Марка страну држао. Сад остављаш Лазара породицу и тражиш опет трећег. Но гост си ми, не могу више говорити, пијмо; можда последњи пут Марка видите и с Марком пијете; можда ће после смрти Марка свет увидети који је био прави бранитељ и пријатељ свога рода. Име правог народног пријатеља мора у народу остати. Ја мислим да ако сам и несрећан, на мене Србин никад заборавити неће!

На ове речи Маркове сваки је сажаљиво лице показао; нико није ни речице прословио, а Марко погледнувши на Ђурђа продужи:

— Ти си још младић. Тебе је бог красотом, па сигурно и добром мишицом обдарио. Ти си син Вука Бранковића, који има изгледа да ће владати. Као његов син, ти мораш и судбе његове насљедником бити. Сада нису Душанова времена; Србин ће млого још страдати. Ти, као што ми се види, имаш отворен дух, утолико ћеш више у несрећи страдати. Може бити да ћеш и ти кадгод до какове владе доћи, а може бити да ћеш се као и ја од немила до недрага потуцати. Видим да и ти ниси пријатељ Лазареве породице, па ћеш по првенству твога оца право на владу тражити. Но ма ти се кад како водило буде, опомени се речи Краљевића. [287] Српски народ, велим ти, злопати од своји’ великаша. Сваки хоће да је преднији од другог. Народ је на више страна раздељен. Ви нећете се хтети под једним сајединити, који би доиста кадар био управљати. Турци су за своју ствар сложни, и напредоваће. Турчин ће, у једној руци Коран а у другој мач држећи, пут себи к срцу српском отворити. Видим већ напред све шта ће бити. Једва ето тријест година како Душана нестаде, па шта се од српства учини. Где нам је Марица, где је Солун, где је Призрен и Приштина? А шта ће јошт одсада настати? Ионако сте слаби, па се опет на двоје делите. Како ћете противустати, ако на вас душманин наиђе, и поособно трти стане? Но, нећу ти више о том говорити, јер ме срце боли. Но, да се и ово мало речи опоменеш, ево ти за спомен мог мача, он је врло добар; не један је мејдан с њиме дељен. Њега је војвода Угљеша носио. Јошт ми остаде очин мач од Душана задобивени, њега сам после очиног пада истражио и задобио; он ће ме јошт док сам жив послужити. Овај мач који ти сад дајем, нек те поштено у нужди послужи. Када га из корица извадиш, то нек буде свагда на одбрану народа, и да с њим никад не пролијеш српску крв. — С тим пружи мач Ђурђу, који се силно обрадује Марковом поклону.

— Нек ти од моје стране буде из свег срца хвала, Марко Краљевићу. Мач твој биће ми аманет твога јунаштва. Проклет био, ако се не будем по твојим реч’ма владао.

После ови’ речи отпаше Ђурађ свој мач, хтеде га Марку поклонити. Марко га не хтеде примити.

— Ја теби дадо’ мој за аманет. Другог мача не потребујем, осим што ми је јошт од оца остао; тај ће ме до гроба служити; па и то знај... твој мач је кадгод Лазарев био, познајем га добро од детинства јошт, па је без сумње твом оцу поклоњен. Знаћеш да исту сабљу примити не могу, јер је иста свагда у преправности против мене била. [288] Твоја задата ми реч више ми важи него сто поклона. Ако ти је две сабље млого, поклони је другом.

— Отпасан и једанпут поклоњени мач не узима се натраг; штавише, није за јунака ни од среће таковим мачем се опасивати, зато учини с њим поклон другом ком — рече Видајић.

Ђурађ пружи га Хасану:

— Прими, млади Турчине, од Србина овај мач. Ти, који си под једним шатором са Краљевићем поред пријатељске чаше, мораш искреног срца и благе душе бити. С ким Марко вино пије, тај мора бити честит човек и јунак. Људи смо, оба и млади, нек ти буде од мене овај мач знак пријатељства, јер овај мач од Турака тек онај може носити који је Марков пријатељ, а ти си тај, без сумње; само те молим, против Србина не употребљуј га, но заштићавај у твом животу Марков род.

Хасан примивши мач, са озбиљношћу одговори:

— Кад ми га у знак Маркова и твога нова пријатељства дајеш, примам га и веру ти тврду дајем да он српску крв пролити неће. Ја сам мусулман, па као миш’ца коранова не могу рећи да се са Србима борити нећу, но дајем ти реч да ће овај мач опет у свако доба угњетеног од Маркова рода, бранити.

Затим дигне купу вина Хасан и пружи Ђурђу, а он другу узевши, куцне се најпре с Ђурђем па с Марком и осталима.

Сви се чудише младом Турчину. На то Марко:

— Ово је мој у срећи и невољи побратим. У свом роду што имаде’ побратима, изгибоше; остадо’ сам, и у туђинству нађо’ друга. Он је из далеке земље, из Персије. Његов је народ имао славне владатеље и из далеке земље, оружаном руком, допирали су до Грчке. Изгубио је он брата и љубовцу, па му је остала сад само слава свог народа, коју је рад својим јунаштвом заслужити. Он паметно збори, искрен је друг, и пије вино. Јунак красно пева, а јунацима је свуда слободно вино пити, јер [289] прави јунак, не опија се да свој закон каља и човеку шкоди. Он ми је све овде. Моја браћа и родови нису уз мене толико, као мој Хасан. Кад једаред дође час да морам на други свет путовати, његова побратимска рука ће ме у гроб метути. Онде неће бити никог од мог рода и народа. Камо среће да Србин повише Хасана има.

Док је Марко ово говорио, донде је Хасан донео једну красну стрелу, коју Бранковићу пружи:

— Ево ти, млади делија, лаког оружја. Док сам имао љубовцу Зулејку, коју никад заборавити нећу, седио сам после уморног лова на ову стрелу наслоњен, поред моје Зулејке. Зулејка је била дична као јеленица, љубезна као млада срна. Очи су јој биле тавна ноћ, или ноћне две звезде; не би разазнао да л’ једно да л’ друго. Моја Зулејка се поред мене са тетивом играла, додиркивајући је својим нежним прстима, а очи к земљи обарајући. Нема већ моје Зулејке, па и моја радост већ прође! Прође ме већ и жеља лова. Нашто ми, дакле, и спомен негдашње радости кад је то сад за мене жалост. Кад погледим на тетиво, а оно ми се срце као на жици чупка; не имаде’ побратима коме би’ лако то оружје поклонио, па ће у лежању светлост своју изгубити, као год што је моје Зулејке красота у земљи изгубљена. Марко моје жалосне спомене од мене прима. Он има доста жалости. Узми ју ти, млади делија, — и буди срећан. На љубећа се срца немој с њом никад стрељати. Који не штеди љубећа се срца, тај не зна шта је милост божија; немој љубеће се голубове с њом стрељати; голуб је мог пророка Мухамеда птица која чистом љубави дише; не дирај високолетећег орла, орао летећи детету високи дух даје. У детинству, по високим горама, онде где је после светског потопа свију нас праотац Ноје са својим корабљем насео играо сам се са млади орлићи: од њих сам се учио вољност тражити и надалеко и високо од ропства бегати; орао је моја птица. Не дирај невину срну; срну је моја Зулејка радо имала. Стрељај све оно што свету, што људма шкоди.

[290]

Бранковић прими лако то оружје и обрадује се што је у младом Турчину случајно на новог пријатеља наишао.

— Нека буде као што ти хоћеш, и то у знак нашег тврдог пријатељства које ће нам и у невољи судбу олакшавати — рекне Ђурађ.

Свима се допало видити овако два красна, туђе вере и туђег народа младића, у тврдо пријатељство заверена.

Сви су за здравље ови’ младића купе дизали, сви су у здравље њи’ово пили.

Марко, још једнако врло замишљен, устане и ухвативши Ђурђа за руку рекне:

— Видиш овде реку Ситницу.

— Видим.

— Ту је изгинуло на хиљаде српске војске; да твој отац на помоћ дође, можда би јошт све друкчије испало.

— Није се већ победа могла добити; изгубио би био и своје људе.

— Свет каже да је издајица.

— Време ће показати да је спаситељ био једне части војске. Да њега са својом војском јошт не има, Турци би са шаком људи све освојили. Но мог оца војска сваки дан све већма расте.

— Баш би рад видети да збрише са себе ту сумњу каковим знатним делом. И твој отац ми је на путу, као год и Милица; но исповедам да ако народ свој буде бранио, поштоваћу га да ми је буди каков душманин. Марко ће и у душманину свом оно што је добро признати. Ја сам чуо и за младог Стевана Лазаревог да је необичан младић. Да знам да ће народ спасти, ако и не би му се подвргао, ал’ би га у свачему потпомагао. Како ти и твој отац о Стевану судите?

— Доцније може време свашта донети, ал’ засада врло је још млад, па поводљив; срушио би се под садашњим земаљским теретом.

— Ја већ видим да међу вама и Миличином породицом неслога влада; реци твом оцу да ће [291] Марко оног потпомагати, који се јаче за свој род жртвује.

Са овим реч’ма Марко, стиснув Ђурђа за руку, свој озбиљски разговор закључи.

Још су се дуго частили, пили и о разним стварима разговарали; кад већ и ноћ настане, и сваки к свом шатору на одмор упути се.

— Лаку ноћ, Марко.

— Лаку ноћ, Хасане.

— Срећан био, млади Бранковићу.

— Дабогда у бољем се видели.

После ових поздрава и отпоздрава, настане тишина. Све већ мирно почива. Само Марко и Хасан још беседе, док и њи’ санак не превлада.

Сутрадан се српски посланици својој кући врате.

Бајазит и Сулејман саветују се. Они чекају гласове од Милице. Са Вуком су већ начисто. Ако то исто отпоручи Милица што и Бранковић, онда је добро. Онда ће Бајазит бити судија међу обојима — од српске стране нема се чега бојати, повући ће ову своју војску натраг и преправљаће се да на Влашку удари.

У чекању том прође и неколико дана.

Кад наједанпут, врате се од Милице турски посланици. Они су Бајазиту Миличино стање живо представили. Кажу да нема више војске, да Новак, истина, купи нову, ал’ све то помало иде, да је Бранковић млого силнији, и ако се Милица од које стране не потпомогне, исти ће је скупа са њеном породицом отклонити.

— Шта нам је сад чинити, Сулејмане? — запита Бајазит.

— Кад је Бранковић тако силан, оно треба Милици помоћ против њега обрећи — одговори Сулејман.

— Хоће ли Милица турску помоћ примити?

— О том се немој ни сумњати.

— Но хоће ли остали женску главу у том послушати.

[292]

— У ђаура женске више важе него мушки. Што женска хоће, том се ђаур клања. Ако хоћеш код ђаура што да докучиш, то без женске не можеш ништа учинити.

— Дакле, да Милици помоћ против Бранковића понудимо.

— Свакако.

— Но и Бранковићу смо добру реч дали?

— Та и њему нек се што да; а друго, шта је то ђауру реч дати? Може се и једном и другом млого обећати, а мало испунити.

— Де говори, Јусуфе, шта си онде видео, какову породицу има та Милица — запита Бајазит свог посланика.

— Кад сам онамо стигао, онда су баш сви ђаури оплакивали њи’овог Лазоглију. По целој су земљи звона лупала. У Крушевцу нашао сам Милицу са њена два сина и једном кћери. Било је онде стари’ везира, један ђаурски шејих-ул кога они патријархом зову, даље млого ђаурски’ муфтија и имама. Сви су говорили против Бранковића и жељели би се с тобом, велики падиша, помирити и у пријатељству живети. Млоги рекоше: Нек иште падиша данка и поклона колико му драго, само да се Бранковићу влада не да.

— Колика су деца Миличина?

— Најстарији син, Стеван, нема двадесет година, млађи Вук, једва му је седамнајст. Но има кћер, Милеву, од Вука нешто млађу; она би могла падише харем дичити.

— Зар је тако угледна? — запита љубопитно Бајазит.

— Не да је угледна, но све хурије едемске ником би у земљу пред њом поникле. Кад сам је први пут добро уочио, по други пут не смедох скоро на њу гледнути.

Бајазиту на ове речи почне срце јако куцати. Он је био такође још млад човек, па такова слика јако га се косне. А особито, сад му је прилика ту да би, можда, и до ње лако доћи могао. Јусуф је [293] био, што но кажу, стари мачак, па кад се њему Милева тако допада, каково створење иста може бити!

— Но би л’ добро било, Сулејмане, да ја у мој харем заиштем ту красну ђаурку?

— Добро би било, али само не под тим видом, као у харем, него и за друго што. Када би ју за харем искао, не би ти ју дали. Ђаурски имам то не допушта. Ни мањи који не би дао, а камоли Лазогдина жена. Ђаур сваки има по једну жену, две не сме имати, и кад ју већ једанпут има, не може се тако лако од ње, ако му је неверна ил’ му се не допада, курталисати. Ђаур каже, код њега је жена више што него роб. За нас су жене опредељене да нам живот само сладе, ал’ даље ништа. Ђаурка, кад је код мусулмана, држи се да је у ропству. И тако пре би бегала на крај света, него што би и самом позиву у харем сљедовала. Но онако треба ту красну птицу уловити да и теби, и пророку служи. Треба то знати да кад који ђаур чију кћер узме, онда улази тиме и у сродство њене породице. Ђаурској ђевојци од оца мора што припадати насљедија, браћа ју не могу из тога искључити. Тако су наредиле њихове муфтије и имами. Сад би, дакле, најбоље било да ти изјавиш Милици да желиш с њом у сродство и пријатељство ступити и њу од зла бранити. Да ти да своју кћер, не тек онако обично у харем, него као праву и прву хануму, која ће онде сходно рођењу свом почитована бити, и ништа пожељети неће. На овај начин можда ће се она приволети. Пак ако ово за руком испадне, онда ћеш више користи отуда имати, него што је косовска битка донела. Милица ће те по ђаурском адету за зета држати који, поред жене своје, неко право у породици има; за таковог морају те и њена браћа признати. Ако се буду њена браћа међу собом делила, твоје ће сродство и овде важити, и ти мораш што добити. Ако буду међу собом несложни, ти ћеш слабијем страну држати, па с њим јачег ћеш ослабити; кад буду обадвоје [294] слаби, а ти ћеш с њима лако. Ако су обадвоје на путу, кад их уклониш, ти си сам господар. Ако они изумру без ђеце, ти си и твоји насљедници од све њихове стране господар.

— Сулејмане! Ти си још моме оцу свагда десна рука био, ал’ овако што паметно још никад казао ниси. Та овако поред красне ђевојке можемо српски вилајет покорити, без да нас крви стане!

— Штавише, можеш чрез то пријатељство и то докучити да српским оружјем друге хришћане, да и саме Србе обараш.

— Евала, то је добро, то је неисказано, Јусуфе! Врати се одма’ у Крушевац и реци Милици тако као што си од Сулејмана чуо, те гледај да што испослујеш, јер ако ништа не буде, изгубићеш главу, ако ли свршиш, постаћеш одједаред пашом од три репа.

— Велики падиша! допусти робу твом само још једну реч прословити. Та красна хурија има, као што сам чуо, једног младог ђаура, старог неког војводе сина за себи опредељеног господара. Ту не знамо шта ће бити. Ако она ђаура јако воли, пре ће се убити, него за другог поћи; јер има ђаура и ђауркиња који се пре убију, ил’ убити даду, нег’ што би се од свог драгог одлучити дали. Ово само рекох, а воља ти је, као год и глава моја на заповести. Ја ћу све учинити — одговори Јусуф.

— Јусуфе! Понећеш собом толико блага, колико ђаури никада видели нису. Поклони морају се од бисера и драгог камења блистати и трептати. Рећи ћеш да је то све у хатар Милеви и да Бајазит ништа од њи’ не треба, само девојку, која кад дође у моје дворе у Једрене, Галипољ и Брусу, мислиће да је у мору светлости од драга камења. Него све за пут спреми па иди.

Тек што је то Бајазит изрекао, а већ се све спремило да се Јусуф кренути може.

Сад већ Бајазит мира нема док не види је ли Јусуф што свршио.

[295]

Наскоро Јусуф се на пут крене са силним богатством да проси Милеву за Бајазита, Лазареву кћер за Муратова сина за српског душманина, да се тим начином српски род подјарми.

Оставимо сад турски стан, оставимо Бајазита са Сулејманом, да не гледамо како плету српском роду мрежу; оставимо Марка и Хасана, нека сваки по својој вољи јадикује.

Да видимо шта се код царице ради; да видимо, шта ће Јусуф просиоц испословати.

VI

Знаће читатељ где смо Милицу са њеном породицом оставили. Видимо, дакле, шта се у Крушевцу ради. Новак са осталим војводама купи војску, ал’ слабо му иде за руком; Бранковић је већ мах преотео. Патријарх даје молитве читати за падше и за спасеније народа. Милица не зна куда ће и како ће; сваки дан јој гори гласови од Бранковића долазе. Све је у двору клонуло. Једини Стеван одважан дух показује, али шта помаже кад је јошт млад, па поред сви’ својих мудрих мера не може да проникне кроз дворске интриге, и да дух клонут уздигне.

Русна са Харалампијем потајно договара се како ће Бранковићу наруку играти. Само чекају да дође Ђурађ, па да се с њим још договоре. Највећи приврженици Лазареве породице изгинули су на Косову. Оставши су стари, а и мало их има. Млоги од њих, кад виде да је Милица слабомоћна, а Вук силан, оставе царицу да се последњем приљубе, премда им је цар покојни млого добра учинио. Тако је то у свету; док је ко силан, док стачи давати и поклањати, цео свет му се клања, а како натрашке пође или пада, онда му леђа окрећу.

Отац Леонтије са младим Стеваном једнако се саветује о том шта се има чинити. И доиста, кад би се на њи’ слушало било, можда би се све још [296] спасти могло. Но у тој забуни сваки је на свој рачун радио.

А шта је Милева радила?

Она је у својој младој души осећала бол за својим оцем. Особито, пак, забуна та у двору каткад је ужасавала. Све јој се чинило да добро бити неће, све јој је тако долазило као да цео терет на њено срце пада. Тек каткад Светислав је могао умирити, њихову будућност у красној боји представљајући.

Но какав се то вихор над њима диже?

Шта се то тако праши издалека? Ил’ је то какова војска; ил’ сватови?

То је Јусуф, који ће Милеву да проси.

Јусуф је са великом свитом овамо стигао, са благом небројеним да Милеву дарива.

Он жели насамо са Милицом нешто важно говорити.

Милица једва дочека да се с њим разговара, да види чему се има од Бајазита надати.

Он је Милици све представио најживље, што му је Бајазит наложио. Још је и то додао, ако она неће уз то пријатељство да пристане, да ће са триста хиљада Турака дубље у Србију ступити и Србијом обвладати.

Кад је Милица чула шта Бајазит жели, онемила је за магновење; једва је к себи доћи могла. Јусуф ју је једнако храбрио и наговарао. Њој је све врило у глави: како Турчину да да кћер?

— Колико има красота на истоку, које би се за најсрећније држале, да могу само мог великог падише дотакнути се. Знаш ли над колико је земаља он господар, и шта јошт неће покорити? Твоја би кћи код њега била прва ханума, блистала би од драгог камења; ти би се у свачему осигурала и твој би род срећан био. Ево да видиш само шта већ сад шиље твојој кћери онај који од тебе осим ње ништа друго не тражи — рече Јусуф, па одма’ даде Јусуф преда се благо донешено изнети. Милица се јако зачудила. Тек у двору Душановом је таково [297] што видела. Биљензуке, разни украси за врат, појасеви итд. пливали су у светлости.

Милица је била добра, али је била женска, и то од они’ женски’ којима се власт, слава, богатство јако допадало. Нисмо ју ради опорочавати, јер је она супруга српског цара Лазара и мати тако дивног књаза као што је Стеван, а при том је у жалости, али не знамо шта би било да је султан њу место Милеве запросио!

— Али, драги мој, моја кћи је већ намењена младом Светиславу, сину Новака војводе.

— Дакле твоме слуги дајеш кћер, а презиреш оног од кога Исток стрепи!?

— А какав је тај твој падиша?

— Млад је као јутро, красан је као цвет, од Орхановог је рода па је силан, благо му је небројено.

Милица се све више и више у мислима премиравала. Приметила је у глави опасност која јој грози од стране Вука, па тек од Турчина, ако му жељу одрече; а лепо са ћерком може себи господство осигурати. Па и кћери шта ће у таковом богатству недостајати? Шта ће јој Светислав, да тек с њим више белаја на себе навуче? Она се већ мало-помало на то склонила, само како ће сад са Милевом до тога дотерати; како ће Светислава одбити? Шта ће јој патријарх на то рећи?

Највећа јој је била брига Милеву за ту ствар преправити, али како?

Ако је Милева у љубави тврда, она неће хтети за Бајазита да је још једанпут тако богат и силан.

Но, је ли имала Милева такове тврде воље и љубави? — Видићемо.

Царица к себи дозове Милеву. Мати не усхте одма’ с бојом напоље; она јој покаже благо од Бајазита послато.

— Видиш, кћери моја, шта нам је послао турски цар Бајазит. О, он је наш садашњи пријатељ; да њега нема, поред Вука бисмо зло прошли. Боже мој, да срећни има владаоца, сад као Бајазит; [298] силан, богат, без унутрашњих непријатеља, па кажу још да је млад, красан и благ. Ако нам добро жели, нек му бог плати.

— Он доиста твоју породицу љуби и уважава и жели твоје пријатељство задобити — одговори Јусуф.

Милева није се могла начудити красоти скупоцених поклона. Она је мислила да је већ премештена у оне пределе, где баснословци људе у благу пливајуће представљају. Она се поклон’ма обрадовала. Ова радост јој је била први ударац њене невиности. Од овог магновења престала је бити невина.

И доиста све се то на њој одмах и познало. Њене невине очи добију одмах неку већу ватру, неки јачи зрак; који неку тежњу за нечим хасновитим изражава. Она, истина, није још с тим задобила мисао да би добро било таковог друга имати као што је Бајазит, али доста то да јој се богатство јако допало. Роди се у њој жеља к таковом богатству. Кад је дознала да се ти поклони ње и матере њене тичу, не би више рада била да јој се ти одузму. Пре једног магновења била је без тог блага срећна и задовољна, сад би већ без њега незадовољном и несрећном постала. Једно магновење отрује човеческо, особито младо срце.

Сад се Милеви све за маленкосно чинити почне, што није славно, силно и богато.

Она, истина, није зато још омрзла Светислава, она га је још волела, али та њена љубав није више била чиста. Осим, или поред љубави, ушао је у њу демон богатства, који ће ју до крајње несреће дотерати.

А зар је Милева била такова девојка која се тако скоро даје с чим обманути? Та нисмо ли казали већ да је она добра, невина, блага, и да чистом љубављу прам Светислава дише?

То је све истина. Али њој је, као и другима, уливена наклоност и прам други’ ствари, а не само прам љубави. Има млого ствари што човеческо [299] срце усхићавају, а не само љубав. Онај је најсрећнији ког млоге ствари не усхићавају. Онај је најсрећнији, који далеко од тих усхитителних ствари живи, који их не познаје и никад не зажели, јер онда није њиховом упливу изложен.

И Милева, да није била царска кћи, да није имала прилике толико богатство видети, можда би срећнија била.

Има људи и женски’ који се не даду спољашњим блеском обманути, ал’ то су тврде и ретке душе; велики духови. Такових нити је било млого на свету, нити их и сада млого има.

Ни Милева није била од ових последњих.

Она је била добра, ал’ је имала семе наклоности прам свачега што сујети ласка.

То је била њена слабост, којој противстати више није могла.

Светислава је она још, као што рекосмо, волела, али нестаде у њој првобитног жара љубави; тај се жар и на друго што, на благо, распрострео, па је љубав морала ослабити.

Милица је већ била наклоњена жељи Бајазитовој.

Па како то да се она на то склони — после жалосне косовске битке, после пада Лазара и својих најближих? Камо жалости удовичке, камо мржње супрот Турчина, камо освете?

Све ове противности су нестале поред пријатељских речи Турчина. Вука се Милица бојала, па би се буди с ким сајузила, само Вук да не господари. Она је видила да њени приврженици немају толико снаге да могу наскоро толику војску скупити с којом би она могла и Вуку и Турчину противустати.

Милица се на страну са Јусуфом повуче, а Милеву остави да се међу тим благом наслађава.

Јусуфу Милица обрече да ће дати Милеву, али најпре мора за ту ствар преправити и патријарха, и војводе, да не би, због тајности дела и новости такове удадбе, како ове, тако и народ огорчила.

[300]

— Дакле могу султану тај глас однети, да је твоја кћи његова? — запита Јусуф.

— Можеш — одговори Милица — само мало ми времена дај да ја све то у ред доведем, па ћу је скорим султану послати.

Турчин, с тим задовољан, није се дуго у двору бавио, него ускори вратити се на Косово.

Милица, пак, међутим потруди се Милеву приволети на тај план, који јој се као породици спасителан виђао.

Магновење је било згодно. Милева се од своје мале забуне још није опростила била.

— Како ти се допада ово благо, дете моје? — запита Милица.

— Ово је особито што; но чије ће све то бити, слатка мајко, хоћеш ли све то за себе задржати, или ћеш сестрама што од тога дати? — запита Милева.

— Све је то твоје. Султан је чуо какву ја добру кћер имам, па је њој све то послао. Твоје су сестре у своје доба од свега доста добиле.

Милева се зарумени, није си знала изјаснити зашто баш њој да се то пошље од турскога цара који је њеном оцу душманин био, но опет, потајно љубопитство ју је мучило.

— Па зар је тако добар тај турски цар? — запита своју матер детињским љубопитством.

— Сви га особито хвале. Кажу да је далеко бољи од оца му Мурата. Кажу, да је још и млад, леп, а да је силан, то и ми знамо. Доста то, да нам се он, као Турчин и непријатељ, засад већим пријатељем показује, неголи буди ко други. Помисли само да нам је војска на Косову пропала, Вук нас напаствује, а Бајазит, поред све наше невоље, неће да нас напада него пријатељство ми подноси и драгоцене ти, као што видиш, поклоне шаље — одговори Милеви на своју руку наводећа Милица.

— Ко би се тој доброти од Турчина надао?

— Е видиш кћери, бог сам хоће да нас од напасти спасе. Сад шта би од нас било да нам буде [301] и одсад Турчин непријатељ; ко би нас бранио? Зар стари Новак са својим старим друговима? Или зар млади Светислав са својом младом дружином? Камо српске војске, српских војвода, камо Обилића? Сад још да није бог Бајазиту дао срце благо, зло и наопако по нас.

— А шта ћеш ти, мајко, за то Бајазиту учинити?

— Е кћери моја, и сама сад о том мислим. Ја би’ му буди шта жртвовала за његово пријатељство. Такав пријатељ и заслужује да му се пријатељство врати.

— О, то је добар турски цар, гледајмо, мајко да и ми њему што лепо пошљемо, да се не осрамотимо.

— Али шта би то било? Султан блага нити треба, нити хоће. Кажу да је код њега благо нагомилано; при том силан је. Он хоће и да се жени. Премда Турци више жена имају, али опет мора имати једну која му је прва. Он сад такову, прву, тражи. Грци намећу се да му какову грчку кнегињу на врат баце; али он неће ниједну.

— Па зар Турчин узима и ’ришћанку?

— О дакако, па те како ји красно држе! Но кад би сад тебе Бајазит запросио, би ли би драговољно за њега пошла? запита ју нешто шаљивим гласом Милица.

Милева се опет застиди.

— Но, говори кћери, та ништа зато, ти си с твојом матером, нити нас ко слуша, кажи право шта мислиш, кад би те заискао?

— Мајко, ја то не смем казати.

— А зашто?

— Зато, јер не смем... јер не знам на то ништа казати.

— Кћери моја, ја знам зашто нећеш да говориш. Ти носиш у срцу Светислава, па би ти као тешко било од њега се отргнути, је ли?

— Јест — одговори жалосно Милева.

[302]

— И ја волем Светислава, као да ми је син, али шта помаже. Прво, он је само једног војводе син, а ти царска кћи. По свету царске кнегиње удају се за цареве и краљеве, а код нас је био досад рђав обичај, да су се кнегиње за обичне властелине или војводе давале. Ево шта нам је ползовало што су нам деца удата за Вука и Обилића. Један нас издаде а други погибе без да је какву потпору нам оставио. Да су се поудавале биле, те моје кћери, за какве краљеве, сад бисмо имали од две стране помоћи, а овако ништа, тако треба да узмеш ствар. Ја, да сам као ти па да ме Бајазит запроси, с драге воље би’ пошла, јер, богме, неће нас Светислав од беде сахранити. Но, би ли би пошла за турског цара?

— Али, забога, све ме то те то питаш... — одговори збуњена Милева.

— Ти се о том не старај, само ако хоћеш, а даље је моја брига.

— Али, боже... шта би после радила.

— Са Светиславом? Не брини се ти за то, наћи ће он за себе другу; та он је млад. Па зар ти мислиш да је он тек за тебе заузет? Та колико пути сам примјетила да је он и прама другима наклоњен? Остави само на мене.

— Али Светислав каже да му је отац рекао да сам му ја већ од мог оца намењена, па шта би сад на то казао? — одговори као кроз плач Милева.

— То је моја брига. Твој отац није могао знати какве ће нас беде постигнути. Да је жив сад, и он би све то одобрио. Но, сад ти озбиљно кажем да те Бајазит за жену иште; ако те не дам, опустошиће нам земљу и, са Вуком, изгониће нас, па ћемо се потуцати од немила до недрага; ако ли те, пак, дам, бићемо на миру, а ти ћеш постати славном царицом. Сад иди, но ником ништа о том не говори; све ће добро бити, а особито за тебе.

Сад Милица остави Милеву саму. Она је знала да ће њој у почетку тешко пасти кад помисли да се може од Светислава растати, но и то је знала [303] да младо створење да се и на ону страну завијати, па сад нек се изјадикује, јер са јадиковањем, са сузама, млого ће се и жалост умалити.

И доиста, Милева, премда је плакала и жалила Светислава, али све у мањем и мањем степену, тако да се видело да ће се жалост јако умалити. У њеном срцу, у њеним мислима, будућност се са садашњошћу борила и смешавала. Сад јој је долазило на памет како ће њој без Светислава тешко бити, и као да умрети мора без њега... сад, опет, представљало јој се како ће изгледати као царица. Ове последње мисли умножаваше се.

Премда је цела та ствар имала још остати у тајности, али опет, какове тајне не прочују се?

Милева је имала своје верне другарице. Ма коме морала је тајну открити бар да с тим срцу олакша.

Наскоро се у двору о том шушкало да је Јусуф био да проси Милеву за Бајазита. Дође то до ушију Светислава и свију осталих.

Може сваки помислити, како је то Светиславу пало. Он се састане с Милевом. Примети на њој велику промену. Она му исповеди шта Турчин иште, ал’ није му ништа о њеној промени и о материној намери говорила. Штавише, она му изјави да га и сад искрено воле, и тек... не зна ни сама каква би је сила од њега занавек раставила. Присуствије Светислава њу је старим љубавним чуством напајало, али како га не види, а оно јој је долазило и друго којешта у главу.

Светислав је из њени’ очију читао своју несрећу. Љубав је још ту била, али на њој приметна промена о будућности сумњу му уливаше.

Шта је сад Светислав чинио?

Шта је могао у том положају чинити? Пун огорчења и љуборевњиве страсти, борио се [са] његовим чуствима као буром усколебано море, проклињао је онај час када се родио, кад је Милеву видио, проклињао је људе, који не допуштају двама љубећим се срцима спојити се. Жеднио је за осветом, [304] у мислима тражио је оног ком Је првом у главу дошло његове љубезне Милеве лишити га. Пребацивао је и Милеви да га не милује, кад и помислити може да ју ко од њега отети може против њене воље. Он би хтео да она пре у ватру, у воду, с њим заједно пође, нег’ да и помисли на другог. Но она, поред све љубави, није имала у себи толико одважности да би се на свашта предати могла. Милева је била млада и материном упливу неограничено подложна. Младића странствујуће мисли нису је могле на што изванредно побудити. Она га је само тешила да га милује, да ће бог од њих незгоду, која љубавној им свези грози, отклонити али шта то помаже кад је кључ њене будућности у туђим рукама.

Оставимо сад мало ове младе. Они нек’ се кошкају, нек си пребацују, нек се теше; ионако лакше пада љубећем кад је сам поред свог предмета, кад му љубопитне туђе очи и подсмешљив поглед не сметају. Нек Светислав осећа бољу повређене љубави; он је млад, њему је та боља у том положају слађа него другима богзна шта. Да видимо шта други раде.

Тај глас, да је турски посланик Милеве ради дошао, наравно, дошла је до ушију и патријарху. Новак није био у двору. Он је по крушевачким пределима нову војску купио, но слабим успехом.

Патријарх оде к царици, да од ње саме чује шта је у ствари. Царица му све исповеди. Патријарху се сузе низ очи пусте. Саветовао је царици, да то не чини, молио ју је и преклињао. Царица, премда мало већ ражаљена, од своје намере не одступаше.

— Дакле, најмилије јагње из Христова стада вуци ће однети? — запита жалостиво патријарх.

— А шта ћу да радим у овако жалосном положају, где ми се са свију страна нападајем прети? — одговори царица.

— Али шта ће бог и народ на то рећи?

— А шта ћу кад ми народ не може помоћи?

[305]

Патријарх јој доказиваше да ће та ствар хрђава сљедства за собом повући, да је то за народ хрђав пример. Милица на то ћуташе.

— Светла царице! Ја мислим да би добро било о тој ствари и с другима посаветовати се; та је ствар земаљска, она се целог народа тиче — рекне патријарх.

— Ја нисам томе противна — одговори царица.

Овако се патријарх с царицом договарао, а после тога остави ју, закратко, докле се дворски савет искупи.

Отац Леонтије, кад чује новост дворску, силно се ражали; он је у свему са патријархом држао.

Отац Харалампије са највећом радошћу прими тај глас, Светислав му беше кост у грлу.

Русна бијаше због тога у недоумљењу. Она није том гласу ни веровала сасвим, јер је држала да је све то царица слепила само зато да Бранковићеву партију заплаши. Додуше, царица се дволично прама Русни владала, а и Русна прама царици. Особито откако је цара нестало; међу њима је таква хладноћа завладала да је слабог већ изгледа било да ће Русна моћи дуго у двору остати. Она је то и примјечавала. Само још није чисто знала шта се то мути и плете. Падне јој на ум Харалампије, који је могао све то чистије знати јер је близу патријарха био.

Харалампије добије позив од Русне.

Он није на себе дао дуго чекати. Једва дочека ову прилику. Са радосни кораци похити онамо.

Он Русну прилично забринуту нађе.

— Добар дан, госпођо!

— Бог добро дао, оче, шта има новог?

— Ја мислим да ћеш ти боље знати од мене?

— Та нешто чујем да се о Милеви говори; шта си ти о томе чуо?

— По целом двору разнео се глас да је турски посланик дошао да проси Милеву. Она је то сама својим дворским другарицама а и самом Светиславу са плачем исповедила. Виђео сам га да је љутит [306] и жалостан. Желио би’ знати шта ће тек стари Новак на то рећи. Он је већ за сигурно држао да ће се са царском породицом сродити.

— Но, то је само разнешен глас; истина је да је турски посланик нешто о том говорио, то ни сама царица не таји, но не знамо шта је даље у ствари.

— Та већ било што му повољно, тек по Светислава не мора бити. Јер само да га видиш како изгледа.

Русна на то, као мало забринуто:

— Ја не знам шта ће од свега тога бити, али добра бити неће. Ако царица Милеву Турчину да... шта ће онда бити... Је л’, оче, ти си Бранковићеве лозе пријатељ,... ја бар тако о теби судим?

— О том се ни сумњати немој.

— Е добро, теби ћу се поверити... већма него мом сину, који не трпи Бранковићеве, али шта ћу му, кад се не да освестити. Кажи ми најпре, шта си чуо од патријарха или оца Леонтија?

— Јошт нисам досад ништа из њи’ извадити могао. Све се нешто потајно договарају. Но уколико сам докучити могао, држим да ће се велика промена догодити.

— Но баш да се збуде та Милевина удадба, не би добро било по Србе. Ако се то деси, онда је све то због тога учињено да Турчин Бранковића утамани. Но с њим би се и посљедња сила српска утаманила. Јошт код њега има нешто српске силе, а кад би он пао, онда би Турци без мача све покорили — рекне уверителним гласом Русна.

— То може лако бити — одговори калуђер.

— Није баш ни тако као што ти кажеш!

— Ја, опет мислим да ће Бранковић на опрезу бити.

— Али како ће против толике силе сам?

— Нека се сајузи са Мађарима.

Русна се почне мислити. Тај план не чињаше јој се сасвим хрђав.

[307]

— Морамо се са Бранковићи договорити. Све им треба на знање дати. Хоћеш ли ми, оче, у свачему на руци бити?

— Заклињем ти се хоћу.

Сад започне Русна са јошт поверителнијим гласом:

— Сад морамо мало стрпељиви бити док се цела ствар бољма не развије; ми треба при свему да идемо Бранковићу наруку. Књаза Стевана треба умаљавати, јер он нешто важи, па би сву Бранковића надежду осујетио.

— Њему ћемо свуда на пут стати.

Овако се Русна са калуђером договарала и све им је на то тежило да се Бранковић осили.

Наједанпут разнесе се глас да је дошла Мара, кћи царичина, жена Бранковићева, са сином Ђурђем и свитом.

И доиста, примјети се нов жагор у двору.

Мару и Ђурђа послао је Вук у двор да извиде шта се о’де ради, да би знао чега ће се држати.

Вук је горд био да се покори Милици и њеним синовима; ал’ опет је за нужно нашао другим путем, ако се може, што за себе радити.

Мара је била такође горда, властољубива. Она би радо из материни’ руку владу извукла. Она је своју матер тек утолико радо имала и поштовала, уколико јој сујети и славољубију њеном на путу не стоји; за своју сујетну корист све је била у стању, па да ју у надежди крепи да ће све добро бити, но гледала је материну корист својој жертвовати.

Мара је била од онакови’ кћери, које, кад се удаду па им се добро води, а мати удовица остане и у бедно стање дође, над својим матерама господарство неко и преимућство траже. Особито сад, кад већ толиког сина има, онда су јој материни синови на путу. Милица је већ одавно искусила своју кћер Мару и, да не кажемо да ју је мрзила, уколико ју је тек радо имала, уколико какова мати кћер своју само зато воле што ју је родила. Мара [308] је спрам матере била лукава, па тако је и мати била прама њојзи често претворна.

Сад је Мара дошла да материно стање искуша, да ју, наговори да Вука слуша, па ако лепим речма до тог не може доћи, а оно да јој мало поиздаље и претњу Вукову јави.

Гости су ступили к Милици, која се баш са својом децом, осим Стевана, разговарала.

Мара матер у руку пољуби. Тако исто и Ђурађ.

Милици су из очију сузе рониле. Пало јој на памет шта се с њом стало. Док је цар у животу био, све је у великој слави примала, сад пак њега не има па као удовица, изгубивши мужевљеву заштити, све јој се виђело да ју умалително гледају. И сама присустност Марина тешка јој је била. Она се у првој мисли сетила да Мара није дошла као добро дете да ју искрено теши, него из другог узрока, што је она држала за своје понижење.

— Како си, слатка мати! Та немој плакати; оно што је прошло, повратити се не може; гледајмо одсад да опет добро буде — рекне притворно Мара.

— Лако је теби; ал’ шта ћу ја са овом мојом децом — одговори кроз плач царица.

Сва се деца узбуде, сви је почну тешити.

— Не старај се, мајко, ништа, ту смо још ми, све ће још добро бити — рече поузданим гласом Ђурађ, којега речи, у Милици, двоструко чуство произведу.

Како ће да помисли добро? Ако буде за Бранковића добро, неће бити за њу и њену породицу. Када би се са гордим Вуком сложити могла без уштрба свога, добро би било, али Вук неће да се покори, ни њој ни њеном сину.

— Е мој сине, како може то добро бити?

— Та немој, мати, све на зло да слутиш.

— А шта ти, Милева, радиш?

— А што је Милева тако смутна. Шта ми радиш ти, Вуче? — рекну у једно доба Ђурађ и Мара, љубећи их по образу, гладећи Вука и Милеву.

[309]

После разних, мање важности, кућевних распиткивања, уклоне се, одмора ради. О важнима стварима доцније има се говорити. Мара и Ђурађ мало доцније посете и Русну, где још и калуђера затекну, и о својим стварима својски се договараше.

Стеван је био у околини Крушевца да види да ли се брзо нова војска купи, па се у добро доба вратио, заједно са Новаком. Новак, кад чује од патријарха шта царица намерава, није се одма’ разабрати могао.

У целом двору највећа забуна владаше. У таковим жалосним околностима, код толико себи противних глава које се у двору сада налазе, није ни чудо. Сваки је за себе друге планове ковао. Па и на самим служитељима познавало се да је господара нестало. Постали су смели, безобразнији. И они су се на партаје делили. Царица, откако је удовица, изгубила је пред њима полу своје важности. Да је од њих зависило, за мало бакшиша продали би били Вуку и двор и царство.

Један од слугу рекне:

— Хвала богу, ту је господар Ђурађ, биће промене, ваљда ћемо се опростити од женских лакрдија.

Други рекне:

— Па и боље би било, већ нам се овако досадило. Бар да хоће и Вук доћи, па да све то рашчисти.

Једини Грман и Петошко најискренији су били.

Грман је увиђао да све натрашке иде. И како не би он увиђао, који је видео и осећао славно доба Душаново, па сад — све се натрашке иде.

— Е мој Петошко — рекне Грман — шта ћемо сад?

— Шта ћемо? Ти ћеш свирати, а ја ћу лудовати, па нам неће ништа бити.

— Та немој, човече, баш сад да лудујеш, говори бар сад паметно.

— Шта ћу да ти говорим; нисам ли ти већ сто пута казао да ћемо овако проћи, и сад ти кажем, [310] и одсад неће бити добро. Мени је жао доброг цара, ал’ не једанпут сам му већ саветовао да пази, ал’ он се само насмеја.

— Ако сад промене буде, кога ћеш се ти онда држати?

— Стевана, ако хоће, јер је то и право кад ме је његов отац ’ранио, но ако ме неће, јер он све мудрује па будале не трпи, а ја онда идем онамо где више будала има.

— Ја, богме, волијем овде умрети, него оставити царску породицу.

— Но знаш шта, Грмане, тај црвени калуђер ми се не допада — тај свуда мути, а особито често се врзе около Русне. А знаш ко је Русна; да може, три круне би Бранковићу на главу метнула. Но морам и ја мутити да дознам шта тај калуђер ради, па ћу га првом приликом опарити.

— Тај мора бити препреден, види му се из очију. Па све нешто са куваркама и служавкама шурује.

— Све је нешто рад докучити о Милеви, о Бранковићу; као да је у Милеву заљубљен, но онда — казаћу Милеви да би боље било да за мене пође, него му поглед поклони. Виђао сам га при трпези, како јој пиљи у очи.

— Остави на миру те лакрдије, но гледајмо, шта ће сад да буде. Нешто се све буни, слуге тумарају. Држаће се савет или се нови гости ишчекују.

— Неће ли турски цар у госте?

— Та не булазни, ваљда тек не би за њега пошла царица.

— Мој брате, неће он царицу, Турци само на младе гледе, та ионако се све говори да Милеву проси.

— Бога ти, то су сплетке. Та није полудила да за Турчина пође, код ког се не би смела ни часним крстом прекрстити.

— Мани се, ђаво не спава, а знаш какве су женске; покажи им само светлост поред које блистати могу, па је онда све добро.

[311]

— Та кажу да ће она за Светислава поћи. Па ја да сам Светислав, а ја знам шта би’ радио.

— Шта — ваљда би се убио?

— И њу и себе.

— Е мој Грмане, остарио си па још немаш мозга. Што би се убијао? Ја, с моје стране, ако сам и будала, бар овде би’ био паметан. Нашао би’ другу.

— Ал’ помисли да за Турчина пође? Та то сваког Србина болети мора!

— Али кад она хоће? Кад њу не боле, како ће нас болети? Она се зна. Па зар ти мислиш да би једна Српкиња пошла за Турчина? Само да дође, али онако какав што но кажу честит, па би видео.

Грман се и од невоље насмеје.

— Та зар су луде Српкиње да Турцима иду, кад они више жена имају; та не један с једном не може да изиђе на крај, па жена не може да се слаже са свекрвом, јетрвом и заовом, а камоли где су толике жене.

— Е мој Грмане, да видиш тог вашара када се турске жене инатити стану. Кад сам био код Турака заробљен, упознао сам се са једним адумом који харем чува, тај ми је све казивао како се онде живи.

— Па реци ми како?

— То сад нећу, оставићу за други пут, ако се Милева случајно за Турчина уда, преповедаћу пред свима гостима.

— Дакле, баш нећеш?

— Сад нећу.

Тако су се још дуго кошкали и разговарали док не дође време ручку.

Сви гости нису скупа ручали. Како се који с којим слагао, тако је у својој соби с њим и ручао. Све се једно од другог туђило, све је једно од другог зазирало.

Царица са својом породицом; патријарх са калуђери и Новаком; Русна са Ђурђем били су заједно. Сви су нешто планирали, сваки се на нешто преправљао.

[312]

Предвече сазове се савет.

Који су год важнији били, сви су овде участвовали.

Милица представи своје жалосно стање и позове све да јој буду у помоћи.

Патријарх замоли царицу да би изјавила шта Турци желе.

Милица им све представи шта јој је Бајазит поручио, само што није споменула о том да јој је обећао Бранковића покорити.

— Турчин — рече царица — иште Милеву, па даје нам мир: обвезује се да неће на нас више нападати.

— Доста жалосно — одговори патријарх.

— Дакле до тога смо већ дошли, да се царска српска кћи Турчину продаје? То нисам мислио никад доживети — рекне љутито Новак.

— Ал’ шта ћеш да чиниш када није друкчије; видиш да је све заплашено, војска се слабо купи, а Вук оданде опет прети — примети Костреш, поглед свој на Ђурђа бацивши.

— Мој отац не стоји са војском као непријатељ, него као спаситељ. То исто што је мајци царици од Турчина поручено, обречено је и мом оцу, без да се Милева има дати. Па ако баш не би био миран Турчин и на нас би напао, мој отац скупио је приличну војску, скупићемо јошт више, па ћемо мејдан делити — примети Ђурађ ком се није допадало да се Милева Турчину да.

— Зашто дакле твој отац да се не повинује царичиној власти, него се непријатељски прама нас ставио? — запита Новак.

— Мој отац вели, да ће он све за народ учинити само да му се врховна управитељска власт допусти донде док се све не уреди, јер донде да испусти власт, пао би својим непријатељ’ма у шаке који га одавна мрзе и који му за зло примају што је част војске после битке спасао.

— Дакле, он хоће да прими сву власт у руке, па онда? — да метне себи круну на главу — рекне љутито Новак.

[313]

— Он жели, да се од двора њему противна лица удале, па да се обвеже царицу верно заштићавати и њој повиновати се.

— То је опет толико, као пријатеље царичине истерати да се непријатељи угњезде. Светла кнегињо, ти си му жена и мораш му страну држати, ал’ питај цео свет, па ће ти сваки казати шта жели Вук Бранковић.-

— Ја на мога оца не дам ништа рећи — рекне разљућен већ Ђурађ.

— Ти не дај, али ја хоћу јер сам земаљски саветник па на нашој души лежи отаџбину спасти.

— Дакле, шта ће то да буде? — запита патријарх. — Овде је питање да ли се има дати Милева Турчину и мир правити, или не.

— Ја велим не, али да се одма’ има Бранковић повиновати и своју војену силу њој предати, и то оном одбору који сад о’ће да представља царичину власт.

— На то ће Вук тешко пристати.

Сад се изроди велики инат, патријарх их утишаваше да само општу цел пред очи ставе, ал’ није могао то докучити јер Мара изјави да Вук, као прави пријатељ народа, донде садашњу своју силу из руку испустити неће док се мир не укорени.

Стеван је дуго ћутао докле он напослетку не буде принуђен целу ту ствар начисто довести. Он је увиђао да се Мари не допада ни то што се Милева Турчину даје, јер се бојала да ће онда Турчин на Вука напасти, а и Вук не мисли царици покорити се. Шта да се, дакле, чини? Ако се са једном женском земља спасти може, зашто се не би она жртвовала.

— Кад је већ тако да нити имамо с наше стране за обрану војске, с друге пак стране, Вук не попушта, а оно нек Милева спасе земљу. Ти, Новаче, опрости, јер земља је преча нег’ други. Има јошт Српкиња за твог Светислава — рекне Стеван.

[314]

— И ја то исто судим — рекне, Костреш војвода.

— И ми то исто — повичу млоги.

Истина да се већа страна на то приклонила, само Мара и Ђурађ највећма се противише.

Патријарх, предвидећи неизбежиму пропаст, овако закључи савет:

— Видим да је народ између две ватре; ако се Милева не да, Турчин ће напасти и разорити обезоружану земљу јер Вук не да помоћи нити хоће да се покори. Децо моја! Ја сам као божји слуга већ стар и чека ме већ последњи дан. Камо среће да је исти час млого пре стигао, да не умрем у оваковој туги. Бог нас каштигује. Свакојако је зло. Турчин ће поред Милеве са Србима сродити се; пример велики мале за собом повлачи. Данас ће Милева у харем и потурчиће се, сутра ће простија Српкиња. Данас ће се један, а сутра други Србин потурчити. Стадо ће Христово млоге овце изгубити. Но послушајте још последњи мој савет. Ако се мир мало поткрепи, немојте се дати мирним магновењем занети, но крепите се, мужајте се и утврдите се, и не дајте да вам се туђин у унутрашња дела меша.

Са овим реч’ма је патријарх као неки дуг срцу исплатио.

Сви су се на то склонили да Милеву мира ради, жертвују. После оваковог закључења, патријарх да благослов и сви се разиђу.

Мара, видећи да то неће по Вука добро бити, подговарала је и њу и Милеву. Но Милева, јошт врло млада будући, на свашта се дала превијати, па ако се у једном магновењу, подстрекнута с плачем, одрицала Турчина и Светислава као у срцу носила, то опет није дуго трајало јер је материне речи слушала. Материна воља је као заповест долазила. Ђурађ се са Стеваном кошкао и каткад жешћим реч’ма и вређао га. Стеван бијаше кротак, ваљда и више нег’ што треба. Ђурађ га не сматраше као сина цара Лазара који је владу насљедио, [315] но као сродника млађег који није ништа више од њега. Кад нестаде Лазара, учинило му се да је сад његов отац прави и да се не може Стевану подвргнути.

И Ђурђу не могаше из главе изићи шта Турци са таковом женидбом намеравају. Неће ли сад Турци своју задату реч погазити и на то ићи да се Вук понизи? У највећој сумњи бијаше он и мати. Јер на што Турчину Вуково пријатељство, кад му је довољно Миличино.

Мара, видећи да јој мати при једном остаје, почне јој пребацивати да је срамота кћер своју дати Турчину, но све то ништа не помогне. Напосљетку, видећи да ништа овим путем докучити не може, врати се у највећем незадовољству скупа са својим сином натраг.

Русна, приметивши да ју већ царица најбољма не гледа, за свагда се од двора удаљи, и отиде у Рудник, и онде је нове планове против Милице ковала.

Русна Мару није волела, но споља јој се пријатељски показивала. Вука није могла заборавити, па је његовог сина трпила.

Харалампије се већ договорио с Русном да, ако јој што устреба, њега може употребити. Дворске и кућевне тајне већ је све дознао чрез ’декоје служавке, а особито чрез ону због које прве ноћи мал’ није страдао.

Патријарх и његови калуђери, опростивши се, отиду у манастир Жичу.

Сви се већ разиђу и само они остану који се са царицом у свему слажу.

И тако неколико смутних дана прођу.

Светислав је у највећој борби душе одбор оставити морао. Он не би се могао одвојити, но, напослетку, морао се оцу повиновати који га више нипошто онде оставити не хтеде.

Како се он од Милеве растао, може сваки себи представити. ,

Но да видимо шта ће даље бити.

[316]

Вук, кад од Маре и Ђурђа чује шта се стало, разјарен почне све већма војску умножавати, тако да би, ако би га са Милицом опријатељивши се Турци напали, довољан отпор дати могао. Сви они који су мислили да ће турско пријатељство вреда нанети, прешли су Вуку и тако, поред свега тога што је Милица мислила, да је поред Турчина сигурна, Вукова је сила све већма расла.

Милица, проводећи у бриги своје дане, зебећи у срцу, чекала је излазак целе ствари.

Кад наједанпут опет турски посланик дође, и то главом Јусуф.

Он је са великом свитом дошао да Милеву прими и султану однесе.

Донео је нове и нове поклоне.

Дуго се бавити није хтео, јер му је султан казао да Милеву што пре довести мора.

Сирота Милева, какво ће весеље имати! Нити кума, нити девера, нити старог свата! Па какви сватови? Више Турака нег’ Србаља у двору. Рекао би, да се већ све истурчило. Пун Лазарев двор самих турбана!

Милеву већ сутра намеравају водити.

Донели су јој скупе турске хаљине, наките неисказане, јер султан хоће као Туркињу да ју види.

Она је данас последњи пут Српкиња!

Костреш војвода још са некима, Милевине друге и домаћи, славили су Милевино весеље.

Звона нису на венчање звонила. А и на што да Турцима уши вређају? Та и Милеви није већ то од потребе.

Милева сузе рони, но не противи се! Жао јој је, ал’ та жалост не задржава. Само брже с њом, да је та жалост што пре прође.

Милева је последњи пут била у српске хаљине обучена. Последњи пут, и то у највећој тајности, отиде у цркву да се пречести, да јој буде све опроштено. Причешће јој се по дрктајућој усни проспе; ваљда ће ју велика незгода стићи.

[317]

Тако смутног весеља још није никад било. Турцима се особити ручак справи и особито су ручали. Срби такође. Милева није се више смела пред Србином показати. Она је по вољи Јусуфовој само међу женскима се бавила.

Милева је са женскима насамо ручала. Ту бијаше плач и ридање.

Србљи смутни, тек по дужности скупе се да се тек зове да се девојка није без сватова удала.

Турци, ионако слабоговорљиви, мучали су, једва чекајући да жртву одвуку.

Така је била свадба кћери последњег српског цара.

Дакле није нико веселио друштво?

Јест један Петошко...

Петошко је био позват, да смутну свадбу мало развесели. Грмана није се нико сетио, а нашто кад би гусле и јуначке славне песме тек срамоту увеличавале.

Немојмо ни спомињати све који су у овој жалосној свадби учествовали. Већина се сама себе стидила.

Петошко, ступивши унутра, покаже весело лице, веселије нег’ икада, баш као да је хтео показати да каткад и лудом дође време када је величаственији од паметних и силних.

Костреш војвода, као бајаги да развесели друштво, почне се са Петошком шалити.

— Но, како си, Петошко, шта си ноћас сневао?

— Сневао сам да је један кобац међу кокошке улетио и једно пиле у ноктима однео.

— Ти све тако чудне сне имаш, да л’ си снио кадгод да си пијан?

— То само мудри и трезни сањају, а који је на јави свагда луд и пијан, том тек у сну што трезно дође.

— Та дед’ приповедај што о твом путовању; та доста си по свету лутао.

— Е па добро, о чему хоћете? Хоћете ли да вам приповедам како сам се после калуђерства хтео [318] оженити, или како су ме хтели код Турака адумом да начине?

Друштво се, поред све невоље, насмеје, и један зажели чути једно, а други друго.

— Е добро, а ја ћу и једно и друго да вам причам — рече Петошко.

— Када сам од калуђера утекао — продужи Петошко — мотао сам се тамо-амо, и то у незгодно ратно доба, док нисам пао први пут у турско ропство. Одавде, после неког времена, ослободим се и дођем у Призрен, и ту се станим. Имао сам нешто и новца, па ми је зато и пут отворен био. Једна убога удовица имала је красну кћер, младу као капља. Питаше ме шта сам и шта ћу бити. Одговорим, богослов, и бићу поп. Језичан сам био доста, па сам знао око матере; она ми понуди кћер. Посао је био готов, ја намерим узети девојку. Сад тек почнем читати богословију наврат-нанос, само да постанем оно, што сам већ обрекао. Та како и не би’ учио за такову красну девојку. Ни сама књагиња Милева није лепша од ње. Дичио сам се с њом. По сокаци сви су гледали на нас, и завидили нам. Но срећа није дуго трајала. Започне се рат с Турцима. Турци освоје Призрен. Ја избегнем, но моју милу у тој гунгули изгубим. Шта ћу сад? Чујем да су је Турци заробили; идем да је тражим до самог Мисира. Чујем од неког бегунца, да ми је жена у Дринопољу. Хајд’ онамо. Она је већ била супруга паше од три репа. На једном узвишеном месту лежао је пашин двор. Онуда сам често пролазио. Кроз пенџерић буле су извиривале. Међу њима познам моју Цвету. Можете мислити како ми је било. Но она, кад ме опази, окрене леђа. То ми жао буде. Она је у кадиви, са драгим камењем украшена, дивно изгледала. Боже мој! Онда сам се први пут мога живота заплакао. Дајем јој свакојаке знаке, ал’ њој није ни бриге, а друге буле се смеју. Сад се и у мени нарав промени. Место љубави постане освета. Но, како ћу јој се осветити? Да се понудим паши у службу. Пријавим се. Његови сејмени када [319] ме виде, тако им се допаднем да једногласно повичу да би таман био добар за адума, то јест за оног служитеља који буле чува да из куће или кроз баште не изиђу. Све се то мени допадало, али само то не — да Турчином постанем. Напослетку пристао би’ и на све, само на једно не, а то да не учине са мном оно, што мора бити, кад кога адумом праве. Зато задовољио сам се с тим, да будем као баштовански слуга. Тако и будне. Адума је било доста, јер је ту било преко тридесет була. Ту се ја упознам са адумцима, међу којима један је сасвим био таков као ја, само још млого црњи, тако као Арапин; да сам био сасвим црн, нас двоје изгледали би као два рођена брата, још више, као две капље. Нас двоје добро се упознамо и живили смо као два рођена брата. Адум све се међу булама бави, па све зна шта се међу њима чини. Ту после може видети човек сваког сијасета. Мој друг Ибрахим преоблачио ме у неке хаљине, и узевши маску на образ, улазио сам ноћу међу буле и већ сам се добро с њима упознао. Моја Цвета, која се сад Фатма звала, попустила је ните, и молила ме је, да гледам какогод, да ју ослободим из овог белаја. Но сад сам ја био господар, па сам ју хтео због показане ми ’ладноће мало намучити. У почетку нисам ју ни гледао, а она све око мене лиле-миле, само да јој што по вољи учиним. Човек би мислио да је булама у харему богзна како добро, а оне су несрећније него код нас најубогије девојке. Представите си само њихов живот. Затворене су као у каквом граду, ил’ бољем кавезу. Кроз мале, гвожђем испрекрштане пенџере једва што и виде. Унутри, истина, има доста миндерлука и душека, ал’ шта вреди када се онај на њима шири, ког сироте буле не трпе. Помислите си за пашу једног старца, као сад војвода Костреш, шта, још горе, јер старом Србину још се румени чело, но стари Турчин жут и преживљен, па кад има по тридесет млади’ девојака од петнаест до двадесет година, које као једемске хурије изгледају, па му крваве очи са умиљним [320] својим погледом разблажавати морају; то је радост за буле!

— Па шта им фали? — рекне, Петошки реч прекинувши, шаљиво, Костреш.

— Шта им фали! Па зар није доста невоље када по тридесет девојака поред једног старца чаме? Па како ли јошт живе међу собом у кући? Све чангрижу, све једна хоће да је боља од друге, па једнако рат међу собом воде, а адуми се смеју, на ’асну вуку. Какова им је код куће забава? Пси и помешана деца. Ако је која баш и кадуна, а она се утолико тек срећном налази, уколико јој разне ропкиње са распушћеним косама около ње скакуцају. Иде ли која у џамију ил’ ’амам, то сме пре поглед на зидине и марву, нег’ на људе, божја створења, бацити. Не једна животом шалу плати.

— Доста већ о том, Петошко, види се да си будала, па зато тако лудо и говориш — рекне Костреш.

— Боже мој — одговори Петошко — будала кад истину говори, а оно мал’ му не преседне, а мудри тек онда мудрују кад говоре оно што ни сами не држе за истину. Дакле хајд’ почнимо што друго. Неће ли кнез Стеван, за себе какав харем и то од турских девојака имати, јер право је да се Турцима осветимо, кад нам кнегињу вуку?

Сви се почну смејати.

— Па и ти, војвода Костреш, можеш јошт до те славе доћи. Колико већ има арнаутски’ и бугарски’ војвода, који су сад већ паше!

Кострешу је мука била то слушати, ал’ шта ће са будалом? Тек је чело намрштио, и даде знак да би добро било да се Петошко удали, да што луђе јошт не изговори.

Петошко, видевши да се удалити мора проговори јошт као за збогом остај.

— Е видим да се и ја већ морам потурчити, и луд сам што већ досад нисам. Та видим већ ионако да ће се Србин са Турчином сродити, а земља ће Турчину у мираз припасти. Ја већ овде немам [321] никаквог посла; идем у Турке. Онде ћу најпре продавати бузу, па кисело млеко, па кад стечем коју пару, постаћу код каквог паше тефтердар, па ефендија, па напослетку паша, и то од три репа,_послаћу војводи Кострешу три товара блага, па ћу запросити његову ’ћер, и задобићу је, јер ћу бити славан човек.

— А шта, зар нећеш у двору да останеш — запита опет шаљиво Костреш.

— Нипошто; ја сам досад волео бити будала у мудром царству нег’ мудар у лудом, ал’ сад сам видео да су сви полудели, па сад морам ја мудровати.

После ови’ речи Петошко уклони се. Сви су то за саму лакрдију држали, но Петошка доиста више нису виђели; њега је нестало.

Овако жалосне свадбе јошт Србин видео није, сви су гости изгледали као да су већ сад потурчени. Један се од другог стидио.

Јусуф је једва чекао да буде свему што пре крај.

У једно доба дигну се гости. После обичне церемоније сви се разиђу.

И Милеву одведу Турци.

Немојте ни питати да л’ је била невесела, плачна — како је путовала, како је примљена од Бајазита. Доста да се она скоро у харему султановом налазила, па заборавимо ју мало, да нас не боле срце.

VII

После свадбе настану важни догађаји. Стеван је скупио нешто војске, но ова нит’ је била довољна против Турака, нити против Вука. Вук је јаку војску скупио, која да се са Стеваном сајузи, могли би Турци напоље изићи као што су и ушли. Но две главне породице сукобише се. Морало се начисто [322] довести; хоће ли Гребљановићи или Бранковићи Србијом овладати.

Откако је Бајазит постао зет царичин, гледао је да Вукову силнију партају ослаби или сруши, па ће са слабијом лако. Под видом као да помири две таруће се породице, издејствовао је мир између Милице и Вука, таковим начином, да једну опредељену част српске земље Вук за себе и сина задржи, а остало да припадне Милици и њеној деци. Ово је извршено, ал’ са тим се и српска несрећа навршила. Земља се са тим опет на мање части подели, и са тим се Турцима посао покорења Србије олакша.

~ После овог мира, Вук јошт није био сасвим задовољан, бојећи се да га Турци у сајузу са Милицом доцније сасвим не истисну. Почне, дакле, нове планове правити, како би своју владу распространити могао. Милица је на сваки његов корак пазила, и како је приметила да се мало осиљава, јавила је Турчину, који га је одма’ у своје границе бацио. Вук незадовољан и огорчен, почне се приправљати да се датом приликом опрости од ове невоље. Кад је мислио да је прилика већ близу, буде убијен из потаје, неизвесно, да ли од турске или српске руке, оставивши свом сину Ђурђу земљу, своју гордост, одважност и властољубије.

Сад се млади Ђурађ лати кормила. Војска му је била на све спремна. Бајазит бојећи се да не би се једна ил’ друга страна српска осилила, био је посматрач српске неслоге. Откако је Вук пао, почела се Миличина партаја силити. Млоги су вуковци прешли на царичину страну особито од старији’ војвода, који су се ретко с вољом ма како способним младићу књажевском подвргавали. Ово видећи Мара, Ђурђева мати, а кћи царичина, понуди своје пријатељство Бајазиту, и обрече му да ће према Турцима све оно чинити, што им год царица чини. Бајазит се обрадује и обрече своје покровитељство Мари и њеном сину, а то покровитељство састојало се у том, да су одсад обе српске владајуће породице [323] јошт већма се Бајазиту подвргне. Милица и Мара све се надметале, која ће од њи’ Бајазиту већу услугу учинити. Јошт се на Косову, на обалама Ситнице, српске кости виђеле, а српски владатељи и владатељке ступили су у највећи сајуз са Турцима, да им помогну обарати јоште непокорене Влахе. Милица је са неком војском послала синове Бајазиту у помоћ; то видећи Мара, да се не осрамоти, то исто је чинила. Турцима није никад пала тако секира у мед као сада. Ако су се донде и молили: „Боже не саједини каурина“ и успевали, овом бар приликом јошт су више докучили, јер су се сами каури српски сајединили да помогну Турцима угњездити се. Лазареви синови код Турака; Вукови синови код Турака; Вукашинови синови код Турака, српска војска код Турака, српска кнегиња у Бајазита, куд ће боље по Турке.

Старе српске војводе, који су под Душаном и Лазарем војевали, помрли су које од старости, које од жалости. Та и како би могли гледати војници Душанови како се Срби за Турке боре? И сам Грман уклонио се, и отишао је у Зету слободну, и погудивши у својој старости јошт неколико песама, одзива Душанова доба, у једној пештери каменитој оставио је своје гусле јаворове, да кадгод, ако опет настане славно доба, загуди на њима њему подобан детић. Па је тако сирома’ Грман на слободној земљи скончао.

Бајазит није хтео згодну прилику промашити. Њему је јошт Влашка сметала, па онда на Мађаре. Скупи силну војску, и удари на Влашку.

Код Краљева, влашке вароши, стојаше два противна стана, цара Бајазита и војводе Мирчете. Што је од Влаха оружије понети могло, ту се десило.

По турском стану пролазећи рекао би да је српска војска језгро Турчину.

Ту Ђурађ са својом браћом, Стеван и Вук Лазаревић, све српски соколови, па и Краљевић Марко са својом браћом, као лав рањен, чека, да са последњим уздисајем све што га окружује, смлави.

[324]

Овде се састану најважнији синови, сви који су по несрећној судби рођења опредељени да над народом владају.

Марко, који без боја живити није могао, био је сам собом у рачуну чист. Он је своју реч задао, па ју је и одржао, вредност њену крвљу плативши.

У стану турском Марко у свом чадору пије. До њега седи његов мили Хасан.

Хасан гледи на Марка, нит’ очи с њега скида. Из сваке черте Маркове у себе вуче ново и ново јунаштво. И диван јесте Марко. Турци диве се његовом јунаштву, и веле, да ако икога, то доиста Краљевића Марка јединог каура увешће Мухамед у едем, ђе га сви турски газије једва чекају.

Стеван књаз, коме су Турци место царског имена деспотско носити допустили, иако је Марко оцу му непријатељ био, није могао пропустити да не види Марка, кад га и душман као пријатељ хвали.

Скупа са Ђурђем и браћом посети Марка.

Марко кад види сина свога некадашњег душманина, као прави јунак руку му пружи. Стеван хоће да ју пољуби, Марко му не да, он се само рукује.

Поведе се опет разговор онакав, као први пут са Ђурђем. Марку се допадне Стеван тако исто као и Ђурађ.

Међу осталим рече Марко:

— Драги моји посинци, казаћу вам нешто, па се опомените мојих речи. Мене су ваши оцеви турском удворицом звали, зато што сам не могавши гледати где ми моје очинство газе и отимају, код Турака помоћи тражио. Коцка се преокренула и судба је определила да се и мојих душмана синови Турчину клањају. Ако сам ја погрешио, могли сте од мене пример узети, па зашто сте опет уз Турчина пристали. За мене већ надежде нема, ал’ ви сте још млади, па све поправити можете. Но буди ме ко како осуђивао, ја сам уверен да и при Турцима доста сам добра мом роду учинио. Ако је Србин у турском ропству, то га Марко избавља, ако Турчин [325] српску земљу пустоши, Марко гледи да накнади и да свакој уцвељеној мајци сузу утре. Но на ово пазите. Ви обојица ослањате се на Турке. И ја сам се на њих ослањао. Пазите да се не покајете. Велика је ствар коју сте на себе узели. Народ треба заштићавати, а народ два поглавара има. Народ би срећнији био да је један место двојице, јер се сила српска цепа. Па утолико је опасније за народ, што сте обојица пуног изгледа, одважни и властољубиви. Камо среће да је који тај од вас неспособан и неодважан, па би важнији над слабијим мах преотео, па народ не би се делио, ал’ овако, сваки за првенством тежи, па један једнакоме неће да се покори. Послушајте ме. Ако се вас двоје тако не уредите, да међу вама један господари, а оно пашћете сви са својима у чељуст душманину. За мене је доцне кајати се, ал’ ви још имате часа. Чувајте народ од женског господарства јер женске страсти хитрије к пропасти воде. Напослетку још и ово вам кажем. Мене осуђујте како вам драго, зна Марка народ, ког је и код душманина заштићавао, и гусле ће јасно даворити о имену његовом где год Србин дише. Ја сад, истина, војујем с Турцима противу Мирче, и то зато, што је он с ваши оцеви свагда мој и мог оца душманин био. Мог оца душмана крв проливати морам, но опет волијем мој народ и хришћане нег’ себе, и ако јесам веран оцу син и против Мирче војујем, зато опет искрено исповедам да желим да у боју, који нам предстоји, хришћани победе, и да будем ја жртва чиста те хришћанске победе.

Ове су речи коснуле срца Стевановог и Ђурђевог. Сваки је од њих сам себи у срце гледнуо и застидио се бар за магновење од сопствене себичности.

Марко их је угостио, опростио се од њих и руковао се, баш као да осећа да је ово последњи састанак.

Стеван и Ђурађ опростивши се од Марка и Хасана, отиду свак у свој стан, и очекивали су бој.

[326]

Дуго нису морали чекати. Обе војске биле су спремне, и сутрадан пре зоре даде се знак битки.

Обе су војске биле силне. Власи се бију за слободу и отаџбину, Турци да добију нову земљу, Србљи да се Турцима умиле. Власи познавали су добро предел битке. Турци не могу да се са њиховим коњаничким мноштвом ползују. Битка се страшна изроди; српски кнезови, Стеван и Ђурађ, надмећу се у јунаштву. Краљевић, починивши чудеса својом храброшћу, падне, а Власи победу одрже. Турци вуку се натраг, а Стеван и Ђурађ са Србима заштићавају уступање Турака. Да нема Србаља, зло по Турке.

После ове влашке победе, Бајазит увиди важност Србаља, и паштио се у пријатељству их одржати. Марка већ није било, дакле од његовог имена више нит’ страха нит’ користи.

Но не прође година две, а Мађари ударе на Бајазита. Још се нису Турци ни скупили, а већ Срби под Стеваном и Ђурђем чувају турске границе. Милица и Мара постадоше турске удворице, па им морају помоћ слати. Опет дође ред на Србе да Турчину победити помогну. Код Никопоља десила се битка. Стеван са одабраним српским војницима последњи удар Мађарима зададе. Једва сам краљ Жигмунд из битке са неколико њих избегне.

Срби почну се помало крепити, и доиста збрисала би се била штета косовска да је једне главе у земљи било. Но шта ће са два господара и две госпође? Народ је био на четири партаје поцепан. Један слуша Милицу, други Мару, трећи Стевана, четврти Ђурђа, а пети се, опет, Турчина боји.

Није било једне снажне руке која са свима управља.

Патријарх је већ умро, нема кога да на послушност побуђава. Отац Леонтије отишао је у свету земљу, у Јерусалим, да се за народ богу моли, и да код куће не гледи како се Турци силе.

Настане опет нов рат. Татарски цар Тамерлан иде са небројеном војском на Бајазита, да му царство [327] разори. Милица и Мара шиљу синове са војском да Турчину помогну. Срби са својим поглаварима, Стеваном и Ђурђем, иду у Азију, Бајазиту у помоћ. Код Ангоре обе се војске састану. После велике сече Турци буду побеђени, и Бајазит скупа са својим харемом ухваћен. Ту се и Милева десила. Морала је обнажена Тамерлана служити. Чудна среће промена. Но Срби издржали су последње нападаје Татара, и са тим спасли су већу част турске војске, а са њом турско царство. Бајазит изгуби живот, ал’ деци му остаде царство.

Међутим и царица Милица умре. Стеван, стекавши у разним ратовима славе, почне своју снагу распростирати.

Но куд се деде Петошко?

О њему ни трага ни гласа.

Харалампије отишао је у манастир, па тек је оданде к Русни често одлазио, и с њом нове замке плео.

Светислава је нестало; ваљда је у каквој битки погинуо; и боље, јер за смртно заљубљеног човека нема бољег лека, него ил’ да се одма’ са другом ожени, ил’ да га нестане.

Турци после смрти Бајазитове, мало нос покуње. Више им је лежало о српском пријатељству нег’ икада. Бура се велика подигла над турским царством, па судба је, опет хтела да га Србин одржи. Бајазитови синови Муса и Мусулман били су међу собом несложни, и зарате се.

Деспот Стеван са својим братом Вуком и Ђурђем после ангорске битке дође у Цариград. Брат Ђурђев Гргур пао је у ропство татарско, и остао је онђе. Деспот и Ђурађ заруче себи овде грчке кнегиње од Кантакузенове и Палеологове лозе; један кнегињу Јелену, а други Јерину.

Грци су жељели Србе у свој сајуз довести. Требало је, дакле, и једном и другом српском кнезу ласкати. Сад почну около ове двојице интригирати.

Оставимо Деспота и Ђурђа у Цариграду, да видимо шта се у Србији ради.

[328]

После косовског удара народ к себи дошавши само је једног честитог поглавара требао. Стеван је био у сваком смислу честит, ал’ која полза кад ни брат Вук добра му не жели. Ђурађ већ давно у срцу носио је жељу за владом, па будући је млого добри’ својства у себи имао, зато му је и партаја једнако расла. Турци су били у највећој сметњи, и за Србе куцнуо је као најбољи час, ал’ бадава кад место једног троје управљају. У оваковој околности није требало да непријатељ Србе обара. Требало ји је саме себи оставити, па ће се они сами међу собом изглођати.

Русна са Харалампијем једнако за Ђурђа по народу мути. Харалампије иде потајно међу народ и прави нову партају за Ђурђа.

— Шта ће нам — вели народу Харалампије — Стеван поред Ђурђа. Та Ђурађ је сам кадар народ заштитити, нити је тако близу сродства турског као Стеван, а и одважнији је од овог. Но баш кад би се хтео Ђурађ на пријатељство турско ослањати, и онда би даље дотерао од Стевана, па и напослетку мораће то учинити ако га свеколики народ не призна.

Народ се сасвим збунио; није знао на чију ће страну. Онда је то било, кад су код Србаља први пут говорили да нит’ се зна ко пије, нит’ ко плаћа.

Народ је видио да великаши са Турцима млого шурују, и да добра бити неће. Док се Стеван с војском у Азији бавио, донде је Русна у земљи Ђурђу приврженике тражила. Патријарха новог јошт није било, јер деспот је хтео владику Ћирила, ал’ остале партаје га нису трпеле. Тек доцније био је за патријарха намешћен. Црнци калуђери тумарали су као какви духови по земљи, и како који, по својој ћуди, ил’ је народ Стевану ил’ Ђурђу привлачио. Великаши и војводе држали се сад једног, сад другог, како им се кад за боље свидело. Поред Стевана стално се држао војвода Орловић; тако исто [329] поред Ђурђа стално су се увек држали и војводе, Војновић и Змај-Облачић Раде.

Русна је већ све у преправност довела, само да се јошт са Ђурђем бољма договори, првом приликом прогласити Ђурђа за независног српског господара.

Док се она у Србији тако трудила, Ђурађ у Цариграду такође за себе је радио.

У Цариграду су српски господари красне домове и летње палате имали. Онде су се они радо бавили, које због сопствени’ узрока, које пак због красоте вароши и величанственог предела. [Какав је онда био јошт Цариград! Варош је била пуна великих спомена прошастих времена.]

Јошт онда није се могао виђети ниједан минарет, ниједна џамија. Где сад стоји Аја-Софија, онде се слава Христова појала. Где сад Фанариоти живе, у Фанару, онде су Кантакузени и други великаши седили. Где је сад долма Багџе и Чераган, онде су се укусне зидане грчке палате дизале, у којима су и српски господари не једанпут време проводили. Обала Мраморног мора била је пуна српски’ гостију. У Шкутарима не једанпут је српска војска лежала, и Дарданели не једанпут су јечали од јуначки песама српски’ војника и морнара, једном речи, сасвим је онда други живот био.

Ђурађ, у палати Палеологовој седи, у глави му се разни планови врзу.

Одједаред јави му се да је неко из Србије дошао и рад је с њим говорити.

Ко је то био?

Харалампије.

Не у калуђерски хаљина, но преобучен, да га не познаду, дошао је Харалампије да важну ствар Ђурђу саопшти.

— Шта је Харалампије, шта је ново?

— Свашта доста, но јесам ли на добром месту, могу ли што изговорити?

— Изговори све.

[330]

— Поздравила те Русна, и јавља ти да ствар добро стоји.

— Говори бистрије.

— Откако сте у војску отишли, Русна је у твоју корист неусипно радила. Партаја ти је већа нег’ икада. Знам да и сам Вук не трпи брата му Стевана, па Вукова партаја, будући је сама по себи слаба, нити може за Вука што произвести, па нашој се приљубила.

— Шта ради, шта вели народ?

— Знаш шта је народ; он свагда јачег се држи, јер се боји да ће, ако слабијег се држао буде — страдати. Сад је за тебе више заузет нег’ икада, јер ропта на Стевана, што је с матером својом Милеву Турцима дао, и с тим се турском удворицом начинио. Русна вели, да и ти треба да потајно са Турцима држиш, донде, док ствар сасвим не дозре; после што му драго.

— Дакле велиш моја партаја је већа?

— Млого већа.

— Кад је тако, немој времена губити, иди натраг, па кажи Русин да само ми партају одржава, а ја ћу ослабити цео уплив Стевана, овде тако исто као и код Турака. Реци јошт и то: међу Мусом и Мусломаном, синовима Бајазитовима, рат се започео. Онај ће од њи’ победити, којем буде Србин на страни. С којим буде држао Стеван, с тим ћу и ја, но даћу се молити од њега, да с тим пред Турцима важност Стевана умалим. Кад будем код победитеља Турчина важнији, онда ми је лак рачун са Стеваном. Мој поздрав Русни.

Харалампије отиде. Ђурађ остане сам замишљен.

Малочас, па пошаље поузданог човека у Анадолију да извиди којем Бајазитовом сину срећа служи, и да сазна с којим намерава Стеван држати.

Ђурађ је био одвећ властољубив, нити се могао у чему са Стеваном слагати. Један другом је на путу стајао. Да није било Ђурђа, Стеван, по свом разуму и доброти, народ би јако усрећио. Да [331] није Стевана, Ђурађ, по својој одважности, распространио и утемељио би изнова српску државу. Они су били два орла у једном кавезу.

Стеван није се хтео упокорити, јер је држао да је он одавна насљедник престола, па не може нити има право својој породици кормило из руке узети и Бранковићевима предати; па баш и кад би рад, не би могао, јер би се после њега брат му Вук упрљао. Ђурађ је, напротив, држао, да је после косовске битке са смрћу Лазара, који није ни сам по праву насљедија царство задобио, породица Гребљановића насљедије изгубила, и да то принадлежи оном који је част српске војске онђе спасао.

Шта је, дакле, из овог сљедовати могло, него распра и међусобни рат?

Стевану дође један непознат човек, који му од непознатог Турчина донесе глас да се чува Бранковића, јер потајно код Турака о том ради да га с пута уклони.

На сва распитивања улак му не хтеде казати од кога је тај глас, само му је рекао, да је исти поуздан, и да његове речи на своју и свог народа корист добро упамти.

Стевану је већ одавна подозрителан био Ђурађ, сад је то подозрење душу Стевану мучити почело. Бојао се за себе и за народ.

Саветује се са братом Вуком, шта да чини.

Вук му саветује да га ухвати и на смрт осуди.

Стеван није жестока срца, нити хоће Ђурђа да убија, ал’ тек мора се од насилија чувати.

Закључи ухватити га и дати га под затвор.

Помоћу неких грчких великаша изиђе му за руком ухватити и затворити Ђурђа. Најпре га у Цариграду затворе.

Није трајало месец дана, а Ђурађ је већ седио у Гургусовачкој тамници. Њега чува капетан Радан.

Стеван што брже врати се у Србију, заведе пријатељство са великим господарем Мирчетом, и узме у руке кормило слободне части Србије.

[332]

Нов ред је заводио у Србији. Укрепио и украсио је Сребрник и Београд, народ је побуђивао к радњи, науци и слози. Још мало врмена, па Србија да буде опет онака као под Душаном.

Стеван је са својим народом у свему напредовао.

Но док се деспот са својим народом бави, да видимо шта се стаде са Милевом, шта са Гргуром Бранковићем, који су у ропству татарском.

Код Ангоре у Анадолији лежи стан татарски. После победе, деспот им је са својим Србима на путу стајао, што нису могли целу турску војску, а и с њом и турско царство једним ударцем уништити. Тамерлан у својој јарости, што није турска војска сасвим уништена, почне над заробљеним свирепствовати.

Малодушан победитељ са ухваћеним Бајазитом, победитељем Мађара, худо је поступао; тако исто са Милевом и Гргуром.

Радостан жагор у целом стану влада. Татари деле пљачку.

На једном узвишеном месту види се велики свилен златом украшен шатор. Около њега више мањи’ шатора. Пред великим шатором види се један велики гвоздени кавез. У њему седи окован Бајазит. Тамерлан се наслађава са понижењем Бајазитовим. Кад кудгод изјаши, пре нег’ што ће једном ногом у зенгију, стане другом на леђа сагнутом Бајазиту. Татари од милине кликћу. Из целе Анадолије долазише да виде чудо од Бајазита. Хиљадама и хиљадама страни’ људи стекоше се да виде силу Тамерланову, а овом је све то мало. Дервиши, калуђери, инђијски брамини долазили су да виде чудо, да купују ил’ искупљују робове. Вашар је у стану велики био.

[333]

Два калуђера, један средњег доба, други још младић, тумарају тамо-амо, не би ли каквог познатог роба видели.

Около Тамерлановог шатора чује се вика и смех. Тишма је велика, тешко се може онамо дотурати, јер сваки би рад виђети шта се код Тамерлановог шатора ради.

Калуђери дотурају се, и то наблизо.

Тамерлан са татарским војводама пије, части се, па Бајазиту хлебне комаде баца у кавез. Милева као прва ропкиња Татара служи. Калуђери се све ближе и ближе Милеви приближе. Очи им се сусрету.

Ко би могао описати Милевину забуну и жалост калуђера. Одма’ се познаду. Старији калуђер сузе низ образ рони, млађи блед, са стиснутим уснама и укоченим очима на њу гледа. Милева не може срцу да одоле, испусти из руке чинију и пусти се у јецање кроз које се чују загушите речи — Светиславе — Леонтије. Стражари зачуђени задрже оба калуђера. Дође глас до Тамерлана, он даде к себи довести калуђере, који су пред Милевом морали приповедати шта су и ко су.

— Какви су ово људи — запита Тамерлан.

— Ми смо ’ришћански калуђери. Били смо у Јерусалиму на молитви, чујући твоју велику побједу над Бајазитом, дошли смо да се очима уверимо. Знао сам да о’ђе мора бити и ’ришћански заробљеника, па нам је дужност о’ђе нагледати их, охрабрити, ако је могуће и искупити, или бар дома глас однети, да му његови за ослобођење нужна [средства] створе и пошљу. Па ето наиђосмо, на жалост на царску кћер. Њен отац је био српски цар.

— А његови синови помагали су Бајазиту — рекне љутито Тамерлан.

— Сирота царска кћи није томе крива. Она је од детинства од цара намењена била овом мом младом брату. Он је син једног славног српског војводе. По несрећи после косовске битке, ’де је наш цар и султан Мурат пао, царица се са Бајазитом [334] опријатељи, Бајазиту се допадне кнегиња, а ова није имала толико силе да противустане жељи материној и благу Бајазитовом, и жертвује се. Овај младић одрекне се светски’ ствари и постане калуђером, и тако нас је сад овде судба саставила.

— Е кад је тако — одговори Тамерлан — а оно пушћам слободну вашу кнегињу, заједно са њеним братом.

После ови речи дозове Бајазита на близу, да ји све види, да му утолико теже падне.

Бајазит је срамоћење мушки подносио.

Милева једнако јеца; ко би знао, да ли од радости или од жалости.

Да чудне промене судбе!

Светислав у свом детинству срећан, био је љубљен од царске кћери. Дрво је за њега високо било. Кад мишљаше да је на врху, онда се стрмоглави. Силнији Бајазит му је преотме, нит’ он шта мари за скрушено срце несретног младића. Онај, који је срећан, ретко осећа туђу несрећу.

Милева, занешена силом и богатством Бајазитовим, отпадила се од Светислава, мислећи да ће јој се цео исток клањати.

Бајазит у сили и слави надуван, поред свог толиког стада, тражи да отме другоме једино јагњешце, не мислећи да коло иде наоколо, а невоља редом ћера.

Ето сад жалости, сви троје у несрећи се састаше.

Тамерлан их јошт добро обдари; а Бајазита у ропству задржи, да га јадно измори.

Гргур, Милева, Леонтије и Светислав, сада већ отац Сава, упуте се у своју отаџбину.

Кад су кући дошли, сваки се својима врати, то јест Леонтије и Сава у Хиландар, Гргур у Смедерево, а Милева у намастир Благостињу у дувне.

А шта је и знала друго радити?

После презреног Светислава, као потурченица, и у ропству осрамоћена, шта јој је било друго чинити, нег’ опет у стару веру, па своје грехе кајати.

[335]

Та ионако Светислав нит’ би је хтео, нит’ могао више узети. Па у старо доба није било као сада да се после несрећне љубави увек други и друга тражи, нег’ често су у намастир ишли, те су се постригли.

VIII

Шта ради Ђурађ у Гургусовцу?

Чами, проклиње, освету смишља.

Његова гордост је понижена, крила су му острижена, шта ће сад?

— Но том се нисам надао од Стевана. Ако ми бог помогне, те се одавде ослободим, запамтиће ме. Колико сам ја пути њега могао смакнути дати! А гле он шта чини са мном? Та да морам Турчину служити, опет се осветити морам. Сад видим да је право имао Марко. Његов цео живот је мом подобан, но гледаћу да не прођем као он, но да моје душмане сатрем.

Овако је Ђурађ у тамници мислио.

Капетан Радан видећи отвореног младог књаза и војводу, саопшти ствар Војновићу и Змај-Облачићу да је рад спасти Ђурђа.

Ови то једва дочекају.

Једну ноћ дођу Облачић и Војновић са неколико коњаника под Гургусовац, те ослободе Ђурђа.

Док је Ђурађ у тамници седио, деспот је имао времена ред у земљи увести, и партаје противне умирити. У земљи је Ђурађ слабог имао изгледа да са својима може што противу деспота произвести, јер се влада Стеванова укрепила.

Ђурађ са своји другови отиде у Дринопољ. Султан Мусулман га радо прими, начини га турским пашом и повери му једну част војске.

Русна и Харалампије нису мировали. Потајно су били у сајузу са Ђурђем, и назначили му време кад би могао на Србију ударити и деспота збацити.

[336]

Док се је деспот са новим устројењем у својој земљи бавио, и не мислећи на таково што да ће Ђурађ са Турцима на Србију напасти — пукне глас да је Ђурађ са Турцима, са мложином турске војске на граници, ’де опет своје српске приврженике чека који му српску војску купе.

Деспот и брат му Вук скупе у наглости војску и иду Ђурђу насусрет. Но Ђурађ је већ у земљу упао. Турци пале и харају села, отимају жене, девојке и децу. ’Де год се стане, цркве руше, те праве од њи’ џамије. Деспот и Вук иду на Косово. Обе војске се сразе. Крви се млого пролије, и то највише братске. Ту се Србин поред Турчина против Србина борио; брат је братску крв лио. Народ од новог чуда обнезнани се. Не зна на коју ће страну. Деспот одржи крваву победу, изагна Турке и Ђурђа, ал’ се ново зло у народу роди. Брат је братску крв пролио, и оскврнила светиња братске љубави. Зло се почне ширити.

Ђурађ сада турски паша, од своје намере није се више враћао.

Тражио је нову прилику да досади деспоту.

Његова партаја бијаше већ врло слаба; откако је турским пашом постао, ако се и није потурчио, није имао више поверења у народу; неки великаши, које од турског страха, које из мржње прам деспота, држали су му страну.

Русна, која као да се заклела искоренити Лазареву породицу, налази се на турско-српској граници, па једнако је тражила нову згоду за Ђурђа.

Са Ђурђем није могла ништа почињати, но знала је наћи другог с ким ће деспоту шкодити.

Вук, деспотов брат, био је добар и одважан војник, но властољубив преко мере, тако исто као и Ђурађ. И он је имао своје приврженике.

Русна задобије потајно пријатељство Вуково. И она опет негдашње приврженике Ђурђеве њему задобије.

Русна је једнако Вука подстрекавала: зашто да буде он потчињен деспоту, кад су једног оца синови, [337] у свим ратовима једнаку су судбу делили, зашто да буде брат брату слуга, кад може бити господар?

Вук у више прилика изјави своје незадовољство према деспоту, пусти се у тајни договор са Ђурђем и Турцима, и када се цео план дозна, а он у Турке, онамо куд му је и нећак Ђурађ.

Обоје скупе силну војску турску, којој се прикључе и приврженици, те ударе на Србију. Земља се свуд опустошавала. Међусобан рат се опет започео. Син на оца, брат на брата је руку дигао. Турци почну се све дубље у земљу пружати, и гњездити. Славне некада српске вароши већ су биле пуне Турака. Призрен и Приштина, славна места српске славе, већ се са мунарама диче. Млоги Срби, да се опросте једаред од толиког белаја, ђе ни од Турака ни од своји’ мира не имају, почну се турчити. Красне Српкиње стадоше турске хареме дичити; пиштајућу децу вуку Турци те турче, да као потурице свој род утамане.

Деспот у толикој беди видећи се, да не би он и народ све изгубили, даде половину српске земље брату Вуку да онде господари.

Но десница правде сваком плаћа.

Муса и Мусулман једнако рат воде. У овај рат преко воље умешани су: Стеван деспот, Вук са најмлађим братом Лазарем, и Ђурађ са својима.

Сви су Србљи са Мусом држали, а Грци са Мусулманом. Вук почне тамо-амо шеврдати. Мусулман буде победитељ, деспот из битке спасе се, а остали остану код Мусулмана.

Мусулман, када се већ једанпут брата Мусе ослободи, рад буде ослободити се и од српски’ владаоца. Време је већ ту било, да тај посао започне.

Један дан у Пловдиву буде велика гунгула; питају ’ришћани Турке, шта ће то да буде; Турци одговарају: сада ће посећи негдашњег цара Лазоглије два сина, Вука и Лазара, да им се семе утре, тако ће се исто после и са Бранковићима.

[338]

Они су доиста посечени: Ђурађ је задржан, да још услуге чини, па онда кад већ не буде нуждан, да дође и на њега ред.

Сад Ђурађ мораде већ и онамо ићи, куд није намеравао. Турци га једнако подбуњиваше против деспота. Морао је једнако четовати против њега, а с тим против свог народа. Његовом кривицом потоком је лила српска крв. Не један се Србин због њега, јер му је Турчина на врат доносио, потурчио. У ово доба почне ишчезавати последња сенка српске слободе. Слободни синови Шумадије проклињу међ својима горама оног, који Турчина наводи; а Ђурађ опет своје ћера.

После толико нанешени невоља, после толико проливене невине крви, је л’ могуће да све то без каштиге остане?

Да видимо каква ће судба Ђурђа постићи.

У време ови’ метежа Ђурађ је већ ожењен био. Породица му се већ почела плодити. Морао се већ и за своју децу бринути. Он је већ увидео да Турци ни њему нису пријатељи, и утолико мање ће бити његовој деци. Видео је шта се учини е Вуком и Лазарем. Морала је и њему већ једаред на срце канути због њега проливена српска крв, па смисли други пут предузети.

Но како ће, кад му Турци не даду и кад је већ толико штете деспоту и народу нанео?

И није ли већ сујетан сав његов труд, када су већ Турци мах преотели?

Покајав се, престане напастовати деспота. Утолико је већма у подозрење код Турака долазио. Турци га позову да им помогне један град отимати, а он, дошавши са својом војском к опседнутим грађан’ма пређе, и Турцима пријатељство откаже. Сад се обрати на деспота. Деспот благ и не знајући осветити се, обрадује се, прими га као свог рода, и постави га главним војводом српске војске.

Но Ђурађ, као да је већ проклет, саме је демоне са собом повукао, навукао је на српску земљу несрећу која је српски народ једнако пратила.

[339]

Откако се Ђурађ у земљу повратио, нису Срби више мира имали, но сваки дан се крв проливала. Ионако је султан мрзио деспота; сад, кад к њему пређе и Ђурађ, усугуби се јарост, и Турчин намери до конца Србе сатрти.

Муса неком приликом убије брата Мусулмана и постане султаном свију Турака.

Сабере силну војску да коначно покори Србе. Деспот и Ђурађ помирени, храбро су сили Мусиној противу стајали, но мноштву одолети нису могли. Турци комад по комад отимаше. Народ изморен није могао као у старо доба толики отпор дати.

На срећу, подигне се из Азије Мусин млађи брат Мехмед, да Муси царство отме. Деспот и Ђурађ употребе ову згодну прилику на своју корист, те се са Мехмедом противу Мусе сајузе. Мехмед гони Мусу од истока, а Ђурађ од запада; Муса буде потучен и убијен, а Мехмед постане господарем свију Турака.

Ђурађ, чрез ову победу добије веће поверење код деспота.

Турци се у почетку ове победе мало смире; но овај мир није дуго трајао. Они науме Србе буди пошто покорити, па су увек прилике рату тражили. Када је Турцима до нужде било, около њи’ су лисичили и мир обећавали, а како им се мало бољма водило, одма’ су Србе напастовали. Једној мирној години две су крваве сљедовале.

IX

У Дринопољу султан Мехмед слави своје победе. Њему иду на поклоњеније млоги већи и мањи владаоци. Дринопољу шта си дочекао! Где је кадгод грчка, бугарска и српска слава била, сад је већ стециште Турака из далеке земље. Цркве православне изгубише се у млоштву џамија као цвеће међу штиром и копривом. Турци се радују, и нека их, [340] весела им мајка, кад тако напредују, кад један комад земље за другим добијају. Где год видиш Турчина, на образу му читаш неки понос; а на Србину видећеш неку загушену тугу. Није ни чудо. Турци насред пазара телале, како је добро Турчином бити; сваки је мали султан, и већ на овом свету рајем се наслађава. Што је тек икоја земља красно од’ранила, то ћеш код њих видети. Султан, паша, ага и спаија, какве хареме имају! Онде је црноока и лепог стаса дражесна Гркиња, онде питоме красоте Бугарка, онде опет белог лица и граорасти’ очију Српкиња, коју и да ти је душманка, волети мораш. Турци могу ли се само дочепати какве дивотне девојке, тој нису опростили него одма’ с њом у харем. И сам пупољак нису поштедили; и ситну красну дечицу су са собом вукли. Врати ли се Турчин из рата а он поред шербета и баклаве, и међу својим булама своје едемско хашиковање проводи. Кад му се и то досади, а он ако не у кавану, а оно у мермерилиџу, па извалив се, масти се и таре мирисавим зејтином, а жубором из олука хујећа вода умилно га успављује, па тек после на мекане душеке, да о оном што му је најмилије сања. Ко не би Турчин био? Кад пређеш мимо харема, бациш око на мали прозор, а ти видиш два милостива а четири несташна ока, и теби се срце у грудима стегне; или идеш поред џамије, па видиш у црвеним ’аљинама булу, са покривеном главом, а ти из љубопитства издалека за њом гледиш, а она од ветра бранећи се каткад се окрене, па кад уђе у башчу, па хоће да врата затвори и ветар ти убаве шалваре и дивни стас покаже, а ти тек онда жалиш што ниси Турчин.

Но да видимо шта се ради у Дринопољу.

Дан на дан хришћани се турче, и то све могућнији. Сваки дан видиш по којег српског и арнаутског левенту, који је дошао да се потурчи. Не може ли ко код куће да се са братом подели, ил’ не може ли се јачем душманину свом осветити, а он у Турке, код који’ може све докучити, па и свом [341] душманину осветити се. Па јошт где су заробљена хришћанска деца, која се силом турче?

Једно јутро дођу у Дринопољ млоги страни, и то понајвише да се турче, па да турску службу приме. Турци су се такови потурчењака одвећ примали, и често на велики степен их уздизали.

Дођу јошт неки одвећ отмени гости.

Дошао је деспот Стеван са Ђурђем, који се поред деспота опет са Турцима помирио, с њима дођу војвода Војновић и Змај-Облачић Раде, оба велика пријатеља Бранковића; уз њи’ је велика свита ишла.

Ови гости су били и пред Турцима гласовити, па сваки је желио исте видети. Њи’ово српско одело разликовало се од турског, па је сваком јако у очи падало.

Они су носили красне са златом и сребром искићене доламе, о врату им је скупоцен накит висио, на глави низак калпак са перјаницом.

Деспот је био великог стаса, зато га и називаше високим, но био је одвећ сув. Лице суво, но млогозначеће черте. Очи тамне и жалосне. На лицу му је изражена борба, коју у срцу свом осећа. Бранковић снажног састава, јуначког но мало одвећ упорног и гордог изгледа, тако исто и Војновић; а Змај-Облачић — страшно га је било и видети, силно огромног стаса, бркови му на рамена пали, а шестоперни буздован у десници, тако је изгледао као Краљевић Марко кад је стамболкапију чувао. И доиста, кад га Турци видеше, рекну: Аферим, деспот, што доведе оваковог јунака, таман као да је Краљевића Марка рођени брат. Очи су му биле као закрвављене и страшне, да је тек прави јунак му смео у њи’ погледати. Мекушци су пред њим у зелену траву гледали. И сва свита страшног је погледа била. Но није ни чудо што су тако изгледали. Откако је Србин на Косову изгубио, ражалило му се, огорчио се, јер од тог доба осим што га је Турчин напаствовао, почео је брат брата утамањавати, па га све нешто мучи, па му ни само признато [342] му јунаштво праву радост не задаје. Све га нешто боле, свагда је сутрусан, без да зна бољу изразити. Погледајте данашњег Србина, хоћете ли видети два умиљата ока као код други’, — тешко. Очи му увек варнице дају, па је увек на најмањи повод као рис на јарост склопљен. Најмање што увреди га, јер је од млоги’ столетија увређено срце насљедио, које се лако позлеђује.

Султан Мехмед са чешћу их је дочекао. Премда није био пријатељ Србину, опет уважавао га је, знајући да ако у један мах и с деспотом и другим хришћанским господар’ма зло узживи, по њега ће горе бити. Кад ласкањем, кад на сили тражио је српско пријатељство. Он је, дакле, са деспотом, по спољашњем, у пријатељству живио, а нарочито, што да не бијаше деспота и Бранковића, тешко би се био могао свог брата Мусе курталисати; а друго, деци својој је желио пријатеља стећи.

Деспот је дошао под видом, као да султана посети, но управ цељ му је била мир укрепити, да би се изнурен му народ опоравио. Међусобно су се посећивали и саветовали. Но најважније ствари међу њима отправљао је Ферхард-паша, ком је султан све своје поверење поклонио.

Султан је и Бранковића па и остале војводе одвећ одликовао. Српске војводе тражиле су себи познате паше и везире, да се с њима забављају.

Приликом једног саветовања, рекне султан деспоту:

— Кажи ми искрено, деспоте, хоћеш ли ти увек са мном у миру и сајузу живити или не? Ако те жеља каква мучи, боље сад искажи; оно што сад у рукама имаш, док сам ја жив, не сме ти нико отети. Ја признајем да си ти мени доста учинио када сам против Мусе ратовао, па зато те и држим за мог пријатеља, ако се и јесмо после тога који пут и покавџили?

— Кад су год Турци у највећој опасности бивали, свагда сам им помогао. Било то против Влаха, било против Мађара или Татара, свуд су моји [343] Срби за вас крв проливали. Неке чрезвичајне и изванредне околности, које су настати морале, наметнули су ми дужност да вам и преко воље помажем. Ви сте с нама уговоре имали, по којима сам вам помагати морао. А код мене је реч задата светиња — одговори озбиљно деспот.

— Та то је све истина, да сте јошт за време незаборављеног султана Илдерим-Бајазита нами десна рука били, па желим да то будне и сада. Бар за нашег живота не можемо за ништа добри стајати. Ти знаш шта је Турчин. Воља је божија гди Турчин свету господари, па ако не сада, оно биће то доцније. Видиш шта чини Коран мог пророка, колико већ има и од вас у нашем јату. Зато оно што мора бити, не могу ни ја ни ти задржати. Турчин је сад бујица која све пред собом ваља. Неће проћи ни сто година, а турски ће се барјаци већ по Мађарској вити. Но за твог живота теби ће добро бити, а после што бог да. Дед, шта на то велиш, и шта желиш?

— Жеља је људска неизмерима; њу само бог види у својој целости. Мојој жељи околност границу полаже. Ја хоћу засад мир мом народу, и доцније после моје смрти, опет нек му је бог у помоћи, као год и сваком народу.

— Е добро, начинимо међу нами такав мир, да док сам ја жив да те не дирам, а ти опет против мене мом непријатељу да не даш помоћи.

— На то пристајем.

— Но јошт нешто. Ако ја умрем пре тебе, да будеш мојој деци пријатељ. Пристајеш ли на то?

— Пристајем.

— Закунимо се свак по свом закону.

После ови’ речи деспот метне руку на срце и рекне:

— Заклињем ти се живим богом да противу тебе ићи нећу, а да ћу твојој деци пријатељ бити.

Султан пак ухвативши се за браду, позивље се на бога и Пророка, да ће реч одржати.

[344]

После овакове заклетве међусобно њи’ово одношење постане тешњим. Са тим се Срби за неко време од турске стране обезбеде, но поред тога морали су Турком војену помоћ давати.

Када Бранковић то чује, не допадне му се то ни најмање. Премда је већ много са Турци шуровао, опет се клонио новог и тешњег с њима пријатељства. Увидео је колико је себи и свом народу с турским пријатељством шкодио.

Ферхад-паша, у име султаново, често је деспота посећавао.

Он беше од они’ људи, које је срећа на своји крили носила. И он, каогод и други турски великаши који дођу до великог чина, без да им ко, без да им султан сам име и порекло зна. Тако је свагда код Турака бивало. Нису га питали ко му је био отац и мајка, и каквог је рода и племена.

Телом је био мален, мало погрбав, али турска му је ’аљина ту слабу страну нешто покривала, брада му је била седа, и да ње нема, био би у лицу доста ружан; но, поглед му је био жустар, и изражај цео оштроуман.

Деспот кад га је први пут виђео, тронут је постао. Кад су насамо били, упита га:

— Честити пашо, ја сам тебе у мом животу виђео, али не знам где; ма откуд, познат си ми.

— Може лако бити.

— Та по речи те познајем да си Србин. Реци ми, да од бога нађеш, откуда си?

— Ти знаш да код Турака млого Србаља служи. Да ли ти је познато да ти је који од њи’ у нужди као брат помогао?

— Гори је потурица од Турчина; сваки ми је више зла нанео него прави Турчин, само једног знам који ми је невидимом руком свуда помагао, ђе је могао.

После ове речи добро у очи погледав Ферхада, радосно повиче деспот: Та ниси ли ти мој мили Петошко?

[345]

— Ја сам Петошко — одговори Ферхад, па уставши пође к деспоту говорећи:

— Дај да ти пољубим десницу; ти си син мог некадашњег господара.

Деспот изван себе од радости, рукује се с њиме као са рођеним братом.

— Све што сам у мом опасном стању у пређашње доба у свачему од турске стране извештен бивао, знам да је твој посао био. Виђао те нисам, али ми је до ушију допрло да си код Турака. Та приповедај ми, како си ми дошао до те висине?

— Је ли, господару, чудиш се? Ја код твог оца’ дворска будала, а о’де паша. Е да ти приповедам како. Кад ме је после свадбе књагиње Милеве нестало, отишао сам управо у Турке. Кад сам виђео, да се ви сви [у] целом двору са Турци држите, увидео сам да је већ за Србију куцнуо жалостан час. Увидео сам да поред вас ни као луд ни као мудар прокопсати не могу. Пре тога доста сам се по свету лутао, турски добро научио, па ми је све лако за руком ишло. Учио сам ја доста и науке, но нисам је могао на ползу употребити, јер нисам био ни племић ни богатог рода, а створ тела ни у свештенству не би ми од ползе био. Био сам веселе нарави и лакрдијаш, па сам се дао лако и за дворску луду произвести, премда је онде већи’ луда од мене било. Међу гордим великашима и војводама учио сам познавати оно што народу шкоди. Не једанпут као мними будала такове сам примедбе у шалу увијао, које би народу на ползу биле; ал’ све бадава, јер је искрена реч горде тек вређала. Као извикан будала, да сам у земљи остао, не би у другом сталежу ни живети могао као предмет подсмеха, а можда и гоненија. Турци су ме бољма познали. Код њи’ и луди су у великом почитанију, особито кад изненада што паметно изрекну, мисле да пророк из њи’ говори. Код њи’ сам одма’ у почетку до ефендилука дотерао, а сад после двадесетогодишње службе пашом сам постао, и уживам пуно султаново поверење. Теби сам често у Вуковим и [346] Бранковићевим метежима потајно гласове шиљао, да зло предупредиш и народ не пропадне.

— Зна ли султан све то што ми ти сад рече?

— Ништа не зна. Турчин не пита ко је био пре, него шта је сада.

— Не би ли се к мени повратио, па да ми будеш десна рука?

— Нипошто. Код вас би ме злоба и завист, утаманила, а овде нико ме не дира, па вам могу више на руци бити. Сваки дан по некоји заробљени Срби натраг се враћају. Јошт би’ више добра чинио, да ми остали потурице, који ме не познају да сам и сам тај, на путу не стоје. Они су жешћи од прави’ Турака. Но само те једно молим.

— Говори шта желиш?

— Ништа друго, но само да ме не издаш. Ником не говори ко сам и шта сам био, јер иначе изгубићу поверење, а ти ћеш у мени највећег твог пријатеља изгубити. Ја сам Турчин зато да могу ође мом народу што олакшати. Ни самом Бранковићу немој се заверити. Сутра идем у Пловдив да неколико српски’ робова ослободим.

— Дајем ти свету реч, да нико о том ни речице знати неће.

После дужег разговора растану се.

Бранковић, Војновић и Змај-Облачић ишли су познатим пашама у посету. Турци, гледајући на њи’, не могу да им се надиве, па веле: „Е сам бог Турке чува, кад ђаури поред овакови’ делија не могу да прокопшу“. И доиста, такви су то јунаци били, да им од садашњег нараштаја ко, који по ваздуху плови, и на пароброду и жељезници вози се, у очи погледати не би могао, а да грозницу не добије.

Састану се и са Хасаном. Он је побратим Бранковића. Не једанпут је шушнуо му у уши, кад су га Турци потајно смаћи хтели.

— Здраво, мој побро Хасане, ево ти водим два моја побратима, да се и ти с њима побратиш.

[347]

Хасану је мило било видети српске јунаке. Када [је] виђео Змај-Облачића, падне му Марко на памет, па му се сузе из очију низ образ спусте.

— Није ли ово брат Краљевића Марка, ја сам слушао од њега да међу вама брата нема, но овај делија је по изгледу исти Марко!

— Ово је војвода Змај-Облачић Раде, који сабљом и буздованом као оно исти Марко сече и бије. Овај други је војвода Војновић — одговори Ђурађ.

— Мило ми је такве делије видети.

— Ово је Хасан-паша из далеке земље, из Шираса, ђе се поља од ружица не виде. Онђе му лежи брат-Хафиз, који се с царевима дружио, и са песмама исток напунио. Хасан је био Марков побратим.

Е сад се заведе међу њима разни разговор.

— Таковог делије више не имамо. Од њега сам се учио војевати. Он се поред Турака тукао и погинуо, али је зато ђе је само могао, заштићавао свог рода човека. Да га је мој брат Хафиз познавао био, како би га био прославио! Његово име увијено би било у песмама, у ружичном мирису, међу чашама ватреног винца, и онде ’де се слава оружија спомиње.

— Марково се име код нас уз гусле слави. Нема Србина, који се с Марком не дичи. Кад чујеш звук гусала, чујеш и његово име. Сваки, који чује за Марка, сила му се у мишици утростручити мора — рече намрштен Змај-Обличић.

— Но аферим Срби, и јест’ да сте јунаци. Нема рата, нема битке, ’де вас нема; крв без престанка проливате, па гле чуда, јошт вас доста има. Колико вас само под турским барјаком војује. Ако се Турци бију са Власима, то ћеш видети српски’ делија и у турској и у влашкој ордији; ако са Мађарима, и код Мађара има их доста. Осим тога деспот колику јошт војску има. Тако ми се види, као да је сваки Србин прави делија.

[348]

— Како би друкчије и бити могло? — одгонетне Раде.

— Но и ви имате красни’ војника. Гле онде оне красне чете, све младићи као борови — рекне Ђурађ показав прстом на једно пролазеће одељење-војничко.

— То су вашег завичаја деца. Кад си се ти и Вук, деспотов брат, проти’ деспота подигао, онда, као што ти је познато, Турци дубље у вашу земљу упадну, и понесу са собом осим млого девојака, млого тисућа ситне мушке деце. Ето то су та деца. Они су већ одавна потурчени, па нит’ се зна ко је откуд, нит’ ко му је отац и мајка. То су јаничари који се најбољма туку.

На ове речи образ Бранковића крв подиђе. На срцу као да му велики камен лежи; савест му је јако оптерећена. Он и Вук су свему том узрок били. Мумлајући тек рекне:

— Бог ми ово неће опростити — па онда продужи:

— Истина, онда су Турци из Србије млого тисућа са собом повукли, но то се није збило по каковом међу нама учињеном уговору, но на силу.

— Сад је већ свеједно; они су сад пророкова деца — одговори Хасан.

Змај-Облачић од жалости и јарости не може одма’ да се разбере. И њему су седмогодишњег брата_у то доба заробили. Ко ће га сад као човека познати. Бадава га Раде очима тражи, сва су ђеца српског рода и јуначког изгледа, па се разазнати не може. Бадава даје Раде распитивати младе војнике, они се тек смеју чудном питању, то су ђеца без оца и мајке, и као да су с неба на земљу пала.

Но оставимо ове делије нек се жесте, нек се разговарају. Они ће се опет смирити, и међусобно обдарени сваки кући ићи скупа са деспотом.

Но да видимо како се у Србији живи.

X

[349]

У неком красном пределу код реке Ибра, међу стољетним дрвама, види се велика и красна црква са великим зданијем. То је намастир Жича. Не боле те срце, Србине, кад погледиш, кад помислиш на Жичу? Жичу су српски господари у срећнија времена зидали, сваким украсом и богатством напунили. Не један се српски краљ ту крунисао. Са свију страна видимо тамо-амо пролазеће калуђере и посленике. У намастиру је поглавар архимандрит Пахомије, осамдесетољетни красан старац, који је виђео српску славу и паденије. Код њега је на посети отац Леонтије и млоги други калуђери. Откако су се Турци даље у Србију пружати почели, откако се по дољним српским местима џамије подигле, не један калуђер овамо је избегао, зато и јесте намастир пун калуђера. Архимандрит је прави по пропису калуђер, па се и на потчињенима виђело неко особито благововјенство и смиреност. Који је у својој младости у себи осећао свештенички дух, који се из љубави и почитања прама слави божијој покалуђерити хтео, тај је само Пахомија тражио. И доиста, красно је било видети један већи број смирени’ калуђера у храму божијем поред свог побожног поглавара. Како је морало бити, кад су ови побожни калуђери појединце на хору појали! Како је морало бити на светој литургији, како ли на бденију! Када се толика кандила запале, па мноштво православни’, па толики калуђери, па опет толика тишина, да се летење муве чује, па тек наједанпут чујеш умилно пјеније! Та не може лепше што на свету бити.

Са свију страна улива ти се у уши, у срце нека божествена сила. Видиш ли красне камилавке, смирена бледа лица и честите браде, па мислити мораш да су то нека изванредна суштества. Све си као у неком божанственом сневању. Онда тек не даш за млого што си Србин православни. Сва ђеца онда тек добију жељу к калуђерству. Кад видиш [350] племенити ход Пахомија, кад му чујеш из уста дубоким гласом оно божанствено „мир свјем“, а бурна ти се душа у теби смири.

Па каква је била црква жичког намастира? Изнутра цела од латинског мермера, сребра и злата. Свето евангелије, у самом драгом камењу, поклон цара Душана, светлило се као сунце. Србин је на њему видео светлост доба Душанова.

И изван цркве је било све лепо. Зданије довољно велико да у њему и триста калуђера стајати може. Од косовске битке, откако Срби све на мањак иду, гоњени о’ђе бивају примљени, угошћени и помогнути. Ниједног дана, да каквог бегунца нема. Сва околна сиротиња, просијаци овамо долазе и наране се. Недељом и празником после вечерња цела околина зуји од гусала као рој пчела. Јуначке песме крепе дух народа, да не клоне.

У трапезарији све се на краће одбављало; искушеници радо су читали „житија свјатих.“ Братија су међу собом добро живјели, у онакој љубави какову Христос препоручује; није било међу њима никакви’ сплетака, нити је ко на кога хулио нити кога оклеветавао. У празним часовима једни су децу, младеж поучавали, други су писали за народ полезне књижице, и међу народ раздавали.

Други опет упражњавали су се у моловању и дрворезању. Жичку цркву су сами калуђери моловали, па светитељи тек што не проговоре. Велико распетије дивно је израђено, на њему је пет година без престанка рађено, па дичи цркву. Од латински’ крајева долазили су у Жичу да виде српске цркве славу. Неки су ишли у свету земљу, где је Спаситељ рођен и мучен. Опће су учили познавати разне народе и њи’ове обичаје, па измучени вративше се у свој род, што су на страни добро виђели, уводили су у свој народ. Каогод у последње време што већи народи као Руси, Французи итд., онде своје свете обитељи имаду, тако су исто у старо доба и Срби имали лавру или обитељ свога св. Саве, па су побожни српски калуђери онде као код куће били.

[351]

Жички калуђери били су на гласу, но и заслужили су славу. Они су били прави пастири, добри учитељи народа, и богу угодни. Боже сачувај да су они тек спољашње пред људ’ма показивали озбиљно лице и смиреност, а јошт мање, кад сврше што им је по дужности, да руке прекрсте. Свагда су они у послу били, и то више људства него себе рари. Они нису чезнули да што пре архимандритом или владиком постану, као на пример, пећки калуђери, но предали се на славу божију и на славу људску. Сам отац Леонтије, премда је по својој науци и побожности давно већ владиком постати могао, својевољно је првенство другима уступао, задовољив се својим бистрим разумом, науком и чистом савешћу.

Отац Леонтије и Пахомије одвећ су се почитовали. Леонтије у Пахомију виђео је огледало прошлости, и образ кротости. Пахомије је уважавао Леонтијеву науку, смиреност и родољубије. Благополучије српског стада на срцу им је лежало, па су се једнако о судби свог народа бринули.

Једном ишетавши се заједно, рече Пахомије:

— Драги брате, шта ће бити од нас и нашег стада. Ви сте доцније рођени, па се тако не осећате да идете све на мањак, као ја који сам у срећнијем добу живио. Овај садашњи нараштај рођен је у беди и невољи, после косовске битке, у метеж’ма Вуковим и Бранковићевим, у турским пустошењ’ма, па се већ к злу привикао. Но мене старца све то боле. Где нам је Солун, где Дринопољ, камо нам море, камо река Марица. Све нас Турци већма стешњавају, већ смо се стисли између гора, Дунава и Саве. Народ се почиње турчити. Види пример од великаша. Заробљену децу турче, женске отимају и турче; ако овако устраје, нестаће и народа и православија. Пола ће се потурчити, па ће ова пола другу полу опет тако исто на силу, па ће онда тек бити: „Погибел твоја от тебе Израиљу“. Сваки дан ми по бегунцима из долње Душанове Србије гласови стижу да се онђе гомилама турче, које с вољом [352] које на силу. Ни самог свештеника не штеде. Деспот сам не може им одолети, нема јаког сајузника. Ако се сам Турчину успротиви, зло, ако ли се с њим сајузи, и онда зло, јер под видом пријатељства отимају од нас што им се год допада. До чега смо већ дошли? Камо Душанова Србија? Остало нам још комадић земље, та браничевска страна са Шумадијом; од толико српски’ већи река остаде нам једва Морава са нешто Саве и Дунава. Једва толика част је већ под Турчином, само тај покор да нисам дочекао! Но нек буде воља божија.

— Мој оче Пахомије, шта ћемо кад је тако. Морамо се усиљавати да изгубљено задобијемо; но ако нам то није могуће, а оно барем што још имамо, читаво да одржимо. Турчин се осилио, но са туђом снагом. Наши племићи који су у суседству Турака, да не би своја добра изгубили, турче се, а Турци потурченицима све њихово остављају. Кад се племић потурчи и осили, онда мора и околни народ хоће ли неће ли, па се то зло све већма и већма распрострањава. Но што је најгоре, што је у разним метежима дух код свију клонуо, страсти људске преко законитости продиру, па у толикој забуни и само свештенство је усколебано, и међу самим калуђерима налази се подоста, који су на сваку промену научени, само да им добро буде, да се у висину пењу. Калуђерство већ почиње губити пред народом ону важну свог реда и сталежа црту, која му је давала пред светом вид неке више душевне силе и човеческе умерености и трпљења. Једни партаје праве у народу за узвишење једног или другог господара; да са тим и себе узвисе; други, опет, страшљиво бегају од опасности, па народ сам себи остављају, без утехе, без душевног поткрепљења, па како да се не турчи? Не тражи нико мученички венац у калуђерству; све то грамзи за светским уживањем. Штавише, има који су се већ и потурчили, па како да не пропадне народ. Ја с моје стране, никад нећу престати богу и народу служити. Ја сам недавно из Турске дошао, што сам могао [353] робља ослободити, ослободио сам; оставшим сам утеху и трпљење уливао. Па сад сам дошао к теби, да ми даш неколико братија. Твоји калуђери су на гласу. Ићи ћемо у Скопље, па оданде у Нови Пазар, које да стадо заробљено ослобођавамо, које, пак, да га од заблуђења сачувамо.

— То је врло паметно. Ето ти, води кога и колико хоћеш.

Сваки је калуђер хтео са Леонтијем одлазити. Отац Леонтије поведе једно десеторицу са собом.

Сви ти калуђери ишли су на најопаснија места у Турке и међу народ; сваком су надежду уливали, бедног су по могућству и потпомагали. Не један од њих и мученичку [је] смрт претрпио.

Такви су били жички калуђери. Они су се баш владали по оном: „Добри пастир полагает душу за овци“.

Вечна им слава!

Но бадава, и у чистом житу налази се кукоља.

Није било свуда такових калуђера. Било их је, о којима се, на жалост, није могло рећи да су као жички.

Било их је, који су само за, „житејскаја попеченија“ били, и код којих се, на жалост, каткад таково што случавало, што човека мрзи изговорити.

Но баш да видимо шта се и код такових збивало. У свету је добро са злим помешано. Ко је томе крив? Није ни калуђерство, што Харалампије није таков као Леонтије.

Дакле да видимо.

Чули сте за Високе Дечане у Метохији. Он је богатством Жичу превазилазио. Побожан српски краљ Стеван Дечански, отац Душанов, сазидао га је и украсио. Високи Дечани, древни манастире, ти си са твојим зидинама сведок велике славе и великих грехова!

Ово је био силно богат манастир, богатији него и Хилендар, па сваки који је био богат, па се хтео покалуђерити, овамо је долазио. Ако је хтео ко да му син што пре архимандритом постане, гледао је [354] да дође у Дечане. Ако је ко доста преживио, па је свет омрзнуо, дошао је у Дечане да овде нов свет тражи. Несрећан дворјанин, ако му интриге за руком испале нису, долази амо, да овде срећу покуша. Војник, ако му се рат није допадао, младић, који се није хтео млого на свету мучити, овамо је долазио. Весељаци, шаљивци, певачи, ти су само Дечане тражили. Није ни чудо, јер богатства доста, гостију свагда подоста, и то понајвише великаша. Који се ту покалуђерио, тај је морао вишег покровитељства имати, јер су Дечани као неки дворски манастир били. Ту се сплетке правиле, од стране дворјана; ту се не једном и о глави радило.

Било је ту доста славе и великолепија, али поред тога колико греха!

Кад си у Жичу ступио, све ти се представљало као светиња. Калуђери су изгледали као неке светиње; у Дечанима, нећу да кажем као ђаволи, но све нешто необично, смело, превесело, гордо. Ту си виђао калуђера, који су прегорди били; то су били господски синови, који су чекали што пре да постану већи. Слабо су што учили, него само лице су тако правили као да су високоучени. Веселог лица калуђери нису били великог рода, јер ти су се покалуђерили да уживати могу, и примали се од буди какве класе људи, само ако је особито што у себи имао. Но било је ту и такових шаљивчина, а особито певаца, па тамбураша, да им у целој земљи пара није било. У суседству било је и дувна, и оне су о храму амо долазиле, јер су Дечани били сваком као нека разбибрига.

Истина, у Жичи је млого смутније изгледало; овде, опет, било је све весело.

Црква је била великољепна. Ту си видео све барјаке које је задобио Душан и други српски господари. Јер из Призрена све се онамо носило. Пјеније је било, истина, красно, и како не код толики’ певача, — али није носило на себи печат благоговјенства. Гласови фини, ал’ је све нешто издавало на данашње веселе опере. На пример, калуђер Варнава [355] имао је одвећ добар глас, али будући је осим тога и уз тамбуру врло добро певао, з’ото кад је год појао у цркви, поред свег лепог гласа нешто чудно, смешно је издавало. Кад је појао на бденију „От јуности мојеја”, и сами калуђери морали се смешити, и не један кадионицом јако димећи смех свој задавити је морао, јер то „от јуности“ нешто претерано таласајући и веселим тоном је певао.

Но, да знате ко је овде поглавар.

Би л’ би погодили?

То је отац Харалампије, сад већ архимандрит, и чека да постане владика. Њега је Русна покровитељствовала, па чрез Ђурђа Бранковића дошао је до овог важног места. Он је у своје време за Ђурђа свуда партају правио.

Сад можете си представити, како се у овом намастиру под управом Харалампије живило, и шта се радило.

У трапезарији било је весело. Харалампије све се ’шалио, и волео је лакрдијаше, али само да је све по његовој ћуди.

У Дечанима налазили су се и два млада кнежевића, синови кнеза Гргура Бранковића, Јован и _Ђурђе. Гргур је био старији брат Ђурђев, но наскоро после Бајазитове битке са Тамерланом упокоји се. Млађи Ђурђев брат Лазар, као што смо већ споменули, погубљен је у Пловдиву скупа са својим ујаком. Остаде јошт Ђурађ са ова два младића. Њи’ је Ђурађ амо у намастир оправио, ваљда — да се пострижу.

Кад се Ђурађ са деспотом помири, разговор се поведе свуда о деспотовом насљеднику. Деспот деце нема, нити је надежде да ће имати; поред тога костобоља га силно мучи, ако умре, ко ће бити деспот? Ђурађ има своју јаку партају, а и сам деспот га хоће, јер је увиђео, да поред његови’ слаби’ страна има млого важни’ черта, јер је Ђурађ пун духа и разума, храбар и искусан војвода, а при том властољубив, па ако он не би насљедником постао, правио би буну, па опет горе по народ. Гргур [356] је био старији Ђурђев брат, па по праву насљедија његови синови имали би насљедити господарство. Но госпођа Ирина, властољубива Гркиња, и властољубив Ђурђе не даду деци насљедити. Но шта ће бити с децом.

Једно јутро дође у Дечане један улак. Он је неке налоге донео Харалампију од кнеза Ђурђа. Дуго су се насамо разговарали. Улак се онај дан кући врати.

Сутрадан био је дан Св. Преображења.

После свете литургије народ тамо-амо около цркве хода, ’де их слепци гуслама дозивају. Један слепац проси милостињу жалосном песмом. Једно се тужи што је слеп, он вели да нема несрећнијег створења од оног који бела не види света. Сваки жали слепца, па му удељује.

Слушају га два млада кнеза, Јован и Ђурђе, два брата као два бора, па би ишли да загрле певца и с њим судбу живота деле; но к њему не могу, јер су двогубо несрећни; затворени као робови, и бела света не виде.

Они су оба по жељи Ђурђа прошасте ноћи ослепљени.

Они неће више никаково господарства насљедије тражити. Ђурађ се и од њи’ове стране обезбедио.

И све се то догодило јошт пре путовања деспотова са Ђурђем у Дринопољ.

Народу је све то до ушију дошло, но доста је и сам белаја имао, па се ућутало.

Сад оставимо Дечане, па да видимо шта се по други мести ради.

XI

Београде, ала си славан био, кад је над тобом високи Стеван господарио. Ни пре ни после те славе имао ниси.

[357]

Призрен и Приштина, ви нисте већ могли српског господара сачувати. Деспот је морао себи друго место потражити. И сам Крушевац бивао је турским нападајима изложен. Београд и Смедерево, то су јошт била места ’де је Србин могао јошт сасвим слободно дисати. У Београду седи деспот а у Смедереву Ђурађ.

Београд се као изнова подигао. Деспот је силни новац жртвовао на, украс и укрепљење његово. Боже мој, како је онда Београд изгледао. Онда није било онде дрвених кућа; све красне куће и палате. Није било ни данашњег Дорђула ни Батал-џамије. Ту си видео красни’ божији’ храмова и дворова великаша. У граду деспотови двори. Кад са града гледиш како се Сава са Дунавом бори, а теби се срце стегне и мислиш тако се народ са судбом бори.

Турци су све више и више земље открњивали, па тек наједанпут нађе се деспот у чуду, видећи да је једна част народа под њим, а друга под Турчином. Па баш она страна, ’де је српска слава најсјајније блистала, пала је Турчину у шаке. Градови и земље Вукашина, Угљеше и Гојка, војводе Мирка, Жарка и Краљевића Марка Србима нестадоше. Који се од великаша турчити није хтео, тај је морао гинути ил’ к деспоту бегати. Тако част једна, језгра Душановог народа, повуче се к Морави и Дунаву ближе. Београд сад постане српским средоточијем. Са благом дошавши дољни великаши градили су палате; једном речи: Београд под деспотом постане најславнија српска варош. И да не бијаше у долњој Србији невоље, рекао би да је Србија под деспотом најсрећнија.

У горњој Србији све је цветало. Било је ту храмова, калуђера, трговине и богатства. Дубровнички трговци долазише као у госте. Београд и Смедерево свагда пуни српски’ војника, ђака и другог веселог народа, можеш помислити, какав је ту био српски живот.

[358]

Доле невоља, а горе слава; каогод кад је цео дан облачан, па тек сунце при заласку наједанпут јако засветли.

Деспот, када се са Мехмедом смирио, почео је на радост своји’ Срба у свачему напредовати. Земља му бијаше мала, не као под Душаном, ал’ је увео лепе уредбе, па то мало било је барем срећно. Дух народа почео се дизати.

Више је тако срећни’ година прошло.

Наједанпут донесе се глас да је Мехмед султан скончао. Његови синови Мурат и Мустафа сваде се о господарство. Међусобни се рат роди. И један и други зове деспота у помоћ. Једно за другим стижу турски посалници.

Деспот сазове савет.

Он је свакога тихо преслушао.

Један вели, треба држати страну Мурату, други, опет, Мустафи. Ђурађ једнако наваљује да се сад Срби са Грцима и Власима сајузе па на несложне Турке ударе.

И кад се добро пред очи узме, да су се Турци међу собом покрвили, било је доиста изгледа да се исти врате откуда су дошли.

Млоге војводе држаше се Ђурђа; да се на већину ослони, та би се одма’ против Турака определила.

Но деспотова реч је превагу одржала.

Деспот им ово рече:

— Кнеза Ђурђа реч доста је основана, па и сам признајем да у таковом стању, као што се сад налазе Турци, није немогућно срушити их. Но ако и није немогућно, ал’ не можемо рећи баш да је и сигурно. Па ако Турци примете да се ми на њи’ дижемо, па се помире, ил’ брзо једна страна другу надвлада, шта ће онда бити? Турци имаду сами’ ’ришћана и потурчењака у својој војсци раван број нашој, а колико има прави’ Турака, па текар из Азије? Сами на себе остављени, морали бисмо се један противу десет борити. Истина, млого зависи од [359] јуначке среће, али сигурно на коцку за несигурно метати, налазим за опасно.

Поред свега тога већа част војвода била је на рат склоњена. Они се јако уздају у јуначку срећу, и досадашње деспотове речи не би налазили за узрок ову прилику пропустити, да им деспот јошт ово не додаде:

— Има јошт један врло важан узрок, због којег не могу се у рат упушћати. Све обиде су заборављене, па ће ми кнез Ђурађ реч стрпељиво преслушати. Вама је свима познато, у каквој сам био опасности скупа са народом када се брат ми Вук и Ђурађ одметнуо. Ја помогавши Махмеду против његовог брата, Мехмеда сам с тим задобио, и тек њему посве могу захвалити што смо у садашњем мало бољем стању. Да не би Мехмеда, цела Србија била би од Турака сатрвена, јер у оно доба брат брата, син оца је убијао. Он је постао на то султаном свију Турака. Истина, понеки комадић земље присвајао је, но то више да Турцима очи заслепи, јер Турци су већ онда око своје на Смедерево бацили. Колико му је као султану могућно било, умеравао се. Ето видите, и ово неколико година мира њему можемо захвалити. Доћи ће време, ако бог да, да ће наши потомци изгубљено опет задобити, али засад нуждан нам је мир, да се мало поткрепимо. Да би овај мир сталан био, у Дринопољу ја и Мехмед положили смо један другоме заклетву да нећемо се дирати. Штавише, ја сам дао заклетву да ћу и са његовом децом у миру и пријатељству живити. Код мене је задата реч и заклетва свагда света и нерушима, и зато изјављујем да вероломно ни сад поступати нећу.

Сад је сваки увидио зашто деспот неће на Турке. Познавали су његову сталност, па нису се више препирали да га на друге мисли наведу.

Тако остане опет све при старом.

Турци су од Србаља страшно зазирали, и све се богу молили да Срби остану у миру.

Жеља им се испунила.

[360]

Како би по њи’ иначе испало било, бог зна; доста то, да им је деспот и сад доста помогао.

Било их је, који су деспота кривили због тога поступка, други, опет, давали су му за право.

Да је деспотов положај био тежак, о том се нико није сумњао. Шта је знао чинити? Рат је сумнителног изласка, а притом заклетву би нарушио, а нарушена клетва рђаво сљедство за собом вуче.

Тако Турци сами себи остављени, крвили су се донекле, док Мурат Мустафу не победи, и постане сам свију Турака султаном. Док је међу њима рат трајао, донде је деспот устројавао своју земљу, и народ се већ почео тако опорављати да би се већ — датом каквом згодом опет к својим старим границама пружати могао.

Но, кад се зрак надежде показао, наиђе опет ново зло.

Деспот већ одавна од костобоље страда. Млого је свог века препатио. Од косовске битке до сада, скоро већ тридесет година, па никад у миру, него све у рату, беди и невољи. Видео је својим очима доста јада и чемера. Деце није имао. Ко ће бити после њега деспот? Гргурова деца млада и слепа, ко ће други да буде него Ђурађ? Он је деспоту у пређашње доба сила зла нанео, но деспот бацив освету на страну, каогод и Бранковића слабију страну кроз прсте угледавши, уважио је његову бољу страну. Деспот си представљао, да кад Ђурађ деспотом постане, неће по народ зло бити. Искусан врло у рату и у управљању миром, све околности добро познаје, и најслабија му страна, то јест властољубије, биће испуњено кад се деспотства докопа.

Болест деспотова дан на дан све је гори над на себе узимала.

Сваки је већ увидео да деспот неће дуго вући; сваки се бринуо, каква ће онда времена настати.

Деспот је био тврда срца, па се није баш тако лако болести дао. Поред све телесне слабости често је на коња седао и ишао у шетњу. Тако једаред [361] упути се у Смедерево. Но тело му беше млого слабије него душа, што није ни сам веровао; падне с коња и јако се увреди. Ово га је живота стало. Није трајало ни три дана, а деспот је већ мртав лежао.

Ђурађ је из Смедерева још благовремено дојездио, и нађе га при крају живота.

Кад га је деспот примјетио, дозове га к себи близу, и слабим гласом пред околостојећим војводама и саветницима рече му:

— Ето ме при крају живота. Нек опрости све сваки сваком. Ја те именујем деспотом српског народа, и препоручујем те вољи божијој и љубави народној. Велики је терет који на себе примаш. Судба једног народа у руке ти је положена. Мене је тај терет оборио. Ако нисам све као што је требало учинио, а оно сам онако као што се могло. А ви сви повинујте се новом господару, и потпомажите га, мени пак бог милостиви нек по правди суди. Са’раните ме у манастиру Манасији.

После ових речи отпочине, мало узда’не, очи му се укоче, мало се стресе и умре.

Сви су као окамењени на мртвог деспота гледали.

Пукне глас, да је умро деспот. Жалост је свуда неописана. И највећи му се душманин ражалио, јер је Стеван био добар, но зли нису му дали сву његову доброту излити. После смрти, пак, сваки је увиђео шта су у њему изгубили.

Красно га са’ране. Жички калуђери су га на својим рукама у гробницу унели. Жалост је била свуда велика, није било ни једног који би се његовој смрти радовао.

Сам Ђурађ, који је једва чекао час свог самовластија, први пут је у свом животу осетио тугу и жалост што Стевана нема.

Приповедају да се на дан смрти његове мало земља потресла и сунце изгубило своју обичну сјајност.

[362]

Силно јато црни’ врана облетало је около дворова деспотови’, па се најпосле упуте дубље у Србију.

Ето, сад се Ђурђу, за чим је тежио, испунило.

Но да видим шта ће без Стевана чинити?

XII

Ђурађ, од покојног деспота на самртној постељи за насљедника наименован, одмах после деспотовог укопа преселио се у Београд.

Премда је жалост за Стеваном велика била, опет су Ђурђа и великаши и народ радо примили. Он је био сва надежда народу, па је и признат за деспота свечано. Породицу имао је красну. Госпођа Јерина, нова деспотовица, била је од царске крви. С овом се Ђурађ оженио још у оно доба кад је са Стеваном и Мехмедом противу Мусе војевао и победу одржао. Данас-сутра, па ће му се већ и деца у светске догађаје уплести.

Ђурађ седа у Београду, у сјајним дворовима, са својом породицом. Долазе му посланици са свију страна, честитају му деспотство, и траже пријатељство његово. Мађарски краљ Жигмунд, па онда грчки цар, па Дубровчани, желе с њиме у савез ступити. И Мурат султан ишчекује да му се Ђурађ са пријатељством својим понуди, али је силан и горд, па неће да моли деспота. Но покрај свију ти’ пријатељски’ околности, у чуду се нашао деспот Ђурађ. Грчки цар Јован Палеолог потајно га подбада против Мурата, да се ослободи од уплива турског, па да ће се тако и Србин и Грк наново са славом подићи. Жигмунд рад се Турчину осветити, и то помоћу Бранковића, па да уз то још и мало земље задобије. Мурат би хтео да се Срби ма’ну Мађара, па да може преко Србије удесно на Мађарску нападати, а да се нема шта бојати од Срба. Шта ће сад да чини деспот? Ако се са Жигмундом сајузи, први је изложен најжешћем турском нападању. [363] Па ако баш Мађари победе, чему се има онда надати? Жигмунд хоће земље и првенство. Ако ли се са Грцима држи, да ли ће одољети Турцима? Хоће ли га мађарски краљ потпомагати кад види да се код Срба и Грка „ришћанска“ влада крепи? Шта ће папа на то рећи? Ако са Турцима држи, онда је у непријатељству са Мађаром и са целим „хришћанским“ светом. Па окром тога, каквог може бити Србину пријатељства у Турчина, који хоће цео_свет Кораном да калдрмише?

Сад истом паде сва брига на Ђурђеву главу. Све су му околности познате; он се мисли, па мисли на то да свакако своју и свог народа независност докучи. Он започне владу своју као независан господар. Он прими пријатељство Мађара, али без намере да им као оруђе противу Турака служи. Од заваде са Турцима уздржавао се.

Но Мурат султан није био с тим задовољан. Он је корачао к извршењу започетог дела. Он жели Мађаре оборити, но како ће, док Србин животне силе у себи има? Овога дакле треба најпре утаманити, па тек онда даље.

Султан је познавао гордост и непоколебивост деспотову. Најпре на леп начин, наговарањем, ласкањем гледао је да га задобије; кад са тим није успео, онда са претњом, па напослетку и насиљем.

XIII

Отац Харалампије у Дечанима једва је дочекао смрт Стевана деспота. Он се сад надао да ће до првог степена свештеничког доспети. Као стари приврженик Бранковићев млого пута се опасности излагао, па зато се сад и надао великој награди. Но Ђурађ је познавао његово злоковарство; он је знао да Харалампијеве услуге нису излазиле из чистог извора, но из себичности, злобе и пакости. Некада, кад је Ђурађ за владаљством грамзио само, а још га имао није, потребовао је он кадикад његову службу, за коју је овај у своје доба и награду примио; [364] али сада, кад је већ и сам деспот као владатељ сасвим друге људе око себе потребовао, одбацио је он Харалампија, као што се баца стара и већ непотребна хаљина. Деспот је већ другом стазом корачао. Жички митрополит, па жички архимандрит Пахомије и отац Леонтије бијаху одсад његови саветници.

Па шта ће више отац Харалампије, кад је већ до старешинства у Дечанима дошао? Зар није то довољна награда за толика хрђава дела? Али Харалампију све то није доста. Он је већ скројен за то да руши, обара.

Како је чуо да је и отац Леонтије у деспотовом савету, одмах је знао колико је сати ударило. Ту већ није могао дуже прокопсати. За њега би боље било да се сад опет други ко за владатељство отима, бар би се могло у мутној води ловити. Мутне мисли, чудни планови мету му се по глави.

Уједанпут му долети отац Никодим.

— Пречестњејши оче, ето дођоше нам гости!

— Какви гости?

— Војвода Прибац са више њи’.

— Јеремија Прибац, властелин... баш добро. Никодиме, нек је све у реду, кажи Јули да јела буду добро слана.

На то оде калуђер по налогу својим послом, а и Харалампије на дочек гостију.

Да, да не заборавимо за Јулу куварку. —

Она је она иста Јула, која је била у двору цара Лазара као млада девојка, због које умало што није страдао Харалампије, када је с покојним патријархом онђе био. Она је у своје доба дворске сплетке Харалампију често откривала, па временом срећа је до садашњег стања допратила. И доиста, за једну сироту девојку доста је, кад је могла до тога доћи да у Дечанима куварком постане. По другим манастирима кувари су кували, али овде нужна је била куварка, јер се ту сијасет гостију дочекивало, међу којима млоге њежне госпође које фина и врло укусна јела потребују. Јула сама изгледала је [365] као каква госпођа, премда већ мало у годинама, али озбиљног, заповедајућег изгледа је била, и одржавала је ред у кујнској економији и собним уређењима.

Властелин Прибац, војвода Јаблановић са својом пратњом показаше се пред собама Харалампија који им насусрет изиђе.

— Добродошли, господо моја!

— Здрав ми био оче, јеси ли рад гостију?

— Драго ми је, ево овамо мало да се одморите — рече Харалампије, па их у велику једну собу уведе.

Овде се мало још поразговараше, док слуге коњ’ма и пртљагу места нађоше.

После два сата био је красан ручак у трапезарији.

Друштво је весело било, рекао би као да и није у трапезарији међу постриженом братијом. После добрих јела и пића заорише се веселе песме.

Од Дечана на неколико миља већ турска сила влада, хришћани од турског зулума пате; али у Дечанима слави се, као да се Душаново царство обновило, па се и различне шале проводе.

Гости и калуђери пију, но ни један у Бранковићево здравље. Ни Прибац, ни Харалампије не радују се новоме деспотству. Напијало се у здравље Прибца, Харалампија и њихови’ пријатеља.

— Да си здрав, оче Харалампије, дабогда, скорим владиком постао, и заслужио си, јер да тебе не би и Русне, не знам шта би од деспота било. У твоје здравље ову чашу!

— И досад си био од први’, дабогда, свагда први био. У твоје здравље властелине!

— У здравље властелиново!

— У здравље Јаблановића.

— У здравље Харалампија и свију калуђера!

Е тако, све се у здравље пило, а народ је поред свега тога јако боловао.

Док се ови веселили, други су јадиковали. Так’а је судба светска; у исто доба један умире, други [366] се рађа; један се мисли, како ће своју децу, своју рају на’ранити; један ужива све овога света сласти и красоте, а други у исто доба не види ни белог света, а трећи можда се мучи на душманском кољу.

У истом дому, у истом манастиру, гди се тако веселе, — у једној ћелији, чују се два тужна гласа. Да не знаш, да не видиш ко говори, опет би морао познати глас страдалника.

Погледај, ко је у тој ћелији? ...

Два младића, по саставу телесном два јунака, два брата, која су се у диби и кадифи родила, којима се срећа смешила при рођењу њиховом.

То су — Јован и Ђурђе, млади кнезови, синовци деспотови, пре неколико лета по налогу његовом ослепљени. Они се међу собом разговарају; свака им је реч тако жалосна, као најжалоснији гусала звук.

Кад је човек у муки и жалости, и најмања реч тако је жалосна, да би рекао да у њој лежи целога света бол. Њихов је чувар отац Пајсије.

— Боже мили, какви смо несретни људи! Нашег оца слуге уживају пуну слободу, виде белога света, веселе се; не чујеш ли и сад како се песме хоре? А ми овде у тавници, мој брате Јоване! — рече кнез Ђурђе.

— Шта ћеш, кад смо били стрицу трн у очима — одговори кнез Јован.

— Ја заиста не би’ му на путу био!

— Ни ја!

— Ја би’ мом роду верно служио и противу Турака војевао.

— И ја.

— Па зашто да нас ослепе?

— Нисмо ником ништа скривили. Поштовали смо стрица, као свог рођеног оца.

— Кад се опоменем оне жалосне ноћи, када нам светлост занавек одузеше, а оно морам и онај час проклети, у ком сам се родио.

[367]

— Но шта ће још с нама чинити? Шта нас држе овде? Зашто нас већ једанпут не ослободе?

На то уђе отац Пајсије.

— Нисам ли се дуго забавио, моји синци?

— Где си тако дуго, оче? — запита кнез Ђурђе.

— Данас имамо гостију, Јеремија властелин, Јаблановић и млоги други, и сад се још веселе — одговори Пајсије.

— Шта, зар Јеремија властелин? Шта ће он овде? Није ли због нас дошао, да нас одавде изведе? — запита зачуђен кнез Јован.

— Досад се још није о вама реч повела; можда ће насамо што с архимандритом о том говорити. Нешто мора бити у ствари. Чујете ли још како се веселе?

—- Они се веселе, а ми овде бедни чамимо. Реци нам, оче, шта ће већ бити од нас?

— Треба имати стрпљења, и у бога се надати. Но данас сам од некога хрђаве гласе чуо, говори се, да се султан Мурат на Србе справља, па се чудим да се архимандрит ништа о томе не брине. Ми смо овде готово међу Турцима, па можемо први страдати.

— Шта је брига Харалампију? Он ће сад по свој прилици владиком постати, па ће онда у Смедерево или у Београд. Чудим се како га одзвали нису, он мора јако награђен бити од деспота.

— Видићемо скорим шта ће бити.

— Ако се какова промена с нами и догоди, немој нас оставити, оче! Ти си нам једини пријатељ и сва утеха; ако тебе не буде, боље да нисмо живи.

— Ако ме само силом од вас не откину, ја вас никада оставити нећу.

— Не би ли се опет онамо у друштво вратио, да провидиш, зашто је дошао властелин Јеремија? Он је нашег несрећног оца пријатељ био, па ваљда ће и наш бити!

— Е добро, ја идем, а ви се донде сами забављајте.

[368]

Отац Пајсије оде.

Млада два кнеза остану сами са својом тугом и својим јадиковањем, као два славуја којима очи ископају.

Међутим престаде и увесељење. Почеше се из трапезарије разилазити.

Остаде сам Харалампије са властелином и Јаблановићем.

Мало од вина разгрејани, почеше се све искреније разговарати. Вино ће и из најлукавије главе истину извући.

— Ао, мој оче, па да тако на тебе заборави деспот! Та требало би да си ти сада једнако код њега. Кад си му у нужди добар био, зашто да те се сад тако доцне сећа? Ја богме мишљах, да ти је већ владичество у џепу — рече Јеремија.

— Е, мој властелине, тако то бива у свету. Кадгод му бијах десна рука, а сад као што велиш — моји душмани седе уз њега. Но трпићу јошт мало, ваљда ћу му текар на ум пасти.

— О томе немој ни сањати, оче. Ја те могу уверити да је деспот пред млогим говорио да те је свагда гледао као неко нужно зло, па да није рад ништа више с тобом имати — упаде Јаблановић.

— Та је ли могуће? — повика зачуђен Харалампије.

— Ја сам то мојим ушима слушао. Знаш да има у двору млого твојих непријатеља, на које се деспот ослањати мора. Он сад ако тебе не би хтео одбацити, морао би њи’ изгубити. А он волије њи’ задржати, него ли тебе.

— Сад све верујем. Дакле није без узрока са мном толико оклевао. А како ви с њиме стојите?

— Тако исто као и ти. Војновић и Змај-Облачић у свему су мах преотели — рече Јаблановић.

— Па шта ћемо сад?

— Шта ћемо? Ја имадем изабрани, десет ’иљада војника, који су ми на сваку службу готови, па оно што у рукама имам, нипошто испустити нећу. [369] Браничевска област мора бити моја, па макар се Турчину клањао — рече љутито Прибац.

— Нећу се богме ни ја деспоту покорити — дода Јаблановић.

— Неблагодаран човек! Узмите ме у ваше друштво, па ћу вам оно бити, што сам био Бранковићу!

— Дај руку! — повиче радосно Прибац.

— Ево!

— Па како сад да почнемо? Не би л’ добро било да одма’ јавим деспоту да му се повиновати нећу, но да ме призна за себи равна, иначе ћу га у Небојшу кулу сатерати — рече Прибац.

— То неће добро бити. Ја би’ друго што измислио. Ти ако се одма’ појавиш, наићи ћеш на велики отпор, којем ћеш морати подлећи. Знаш колика је Облачићева партаја, а знаш и то, да се Стеванова партаја деспоту приклонила.

— Не именуј га деспотом, ја га не признајем!

— Ни ја!

— Ни ја! Но само ’оћу да вам кажем шта ћемо чинити.

— Шта?

— Чекајте, ето иде неко. То је гласоноша. ’Оди амо!

Улак уђе.

— Велики оче и господару! Ево ти писма из Београда, од нашег господара Ђурђа деспота!

— Баш добро, да видимо шта је. Уклони се мало, док отпоруку не добијеш.

Улак се уклони.

Харалампије чита најпре у себи, па онда велегласно.

— Е, право сте ми казали. Слушајте шта ми пише:

„Љубезни Харалампије! Оно што желиш од мене, не могу ти учинити. Као Ђурађ Бранковић имао би’ то по твојој жељи обвезаним бити, али не као народа поглавар. Што си ми као Бранковићу негда услуге чинио, прими за награду оно што имаш [370] и држиш. Дечани су красни и богат намастир. Садашњи мој положај друге, а не твоје савете изискује. Толике беде и патње научиле су Ђурђа Бранковића бити деспотом и правим пријатељем народа. Сад ћу да народу моме оне ране лечим, које сам му задао. У двор ми немој долазити, јербо ће ми твоје пријатељство шкодити. Ђурађ Бранковић“. — Е, јесте ли ово чули.

— Е сад ћемо му и ми одблагодарити. Гледај ти њега, како се погордио, како се сад тек опаметио — рече разљућен Харалампије.

— Но, дед да што свршимо. Ми смо само зато дошли да тебе у наше друштво увучемо — рече Прибац.

Харалампије се мало замисли, па онда поче:

— Знате, дакле, шта нам ваља сад одмах чинити? Ја имам овде два млада кнеза, које сам ја по налогу Ђурђевом ослепити дао, да не би способни били за владу. Кнез Гргур, отац њихов, био је старији од Ђурђа, па би после смрти деспота Стевана Гргуревом старијем сину Јовану припадало господарство. И сад, дакле, више права имају на деспотство ови млади кнезови, него деспот Ђурађ. Зато сад треба да собом одведете ова два кнеза у ваш стан, па да народу објавите да се ви њи’ примате и Јована за деспота признајете.

— Ми на то не пристајемо да место једног Бранковића другога за самцатог господара признамо. Ја се ни једном не покоравам, и ја хоћу у мојој крајини сам да владам! — пресече му говор незадовољан Прибац.

— Чекај, ниси ме још преслушао — продужи лукави Харалампије. — Кад кнезови код вас буду, па изјавите народу да за њи’ устајете, да право и првенство наследија одржите, цео ће народ уз вас пристати, Ђурђа ћете са тим лакше победити, снага ће се ваша чрез то поткрепити. Сва оружана сила биће у вашим рукама, коју разним наградама можете после лако за себе задобити, па онда и кнежевиће с пута уклонити.

[371]

— То је, петина, врло паметно; но, питање је, хоће ли се народ за слепим и за владу неспособним кнежевићима повести? Неће ли народ рећи: волијемо читавог и искусног Ђурђа који нас предводити може, него слепога младића.

— И томе се може помоћи. Будући сам их ја дао ослепити, и код мене се налазе, то моје о њима известије мора бити пред народом вероватно. Ја ћу се издати за пријатеља Бранковићеве лозе, али не Ђурђа деспота. Казаћу да је мени свагда на срцу лежало ту породицу оружати, али не једнога члана исте другоме у хатар неправедно жртвовати. Рећи ћу да ја нисам налог деспотов извршио, да ја кнежевићима нисам вид одузео, но да сам их овде код мене тајно здраве и читаве држао, да их за српски престол спасем, који после смрти Стеванове само њима по праву припада. Овим ће се у народу огорчење противу деспота обновити, а то све иде нама у рачун. Је ли ово добро?

— Доста, Харалампије, никад још ниси таково што паметно измислио. Остајемо, дакле, при том — рече Прибац.

— Остајемо.

— Но закунимо се сви, да нећемо тајну ником издати!

— Нико не сме о томе изван нас шта знати, тако ми бога и светог краља дечанског.

— Тако ми бога и мог крсног имена светог Ђурђа!

— Тако ми светог Николе!

— Један другог да помажемо, а после и награђујемо, тако ми еванђелија — рече Харалампије.

[— Нек буде, тако ми живота.

— Нек буде, тако ми јединца.

— Нек буде, амин! — закључи Харалампије.]

— Но где су кнезови, да ји видимо, па да ји водимо, јер оклевати не ваља.

— Одма’ ће ту бити!

Харалампије оде да доведе кнезове.

[372]

— Баш нам све добро иде за руком, брате! Знаш ли, волем што је Харалампије на нашој страни, него да ми је ко поклонио нови’ десет ’иљада војника. Све ти то упрсте зна шта ваља чинити. Али га и ’оћу наградити. Начинићу га патријархом — рече радосно Прибац.

— Брате, све иде добро, а све ће добро бити, но реци ми само, како стојимо нас двоје са рачуном? Шта ћу ја од свега тога добити? — запита Јаблановић.

— Ти ћеш добити целу Мачву. С Мађарима ћемо се опријатељити, па ћеш ти онде као бан господарити. Јеси л’ с тим задовољан?

— Јесам.

— Ја се заклињем да ћу ти то учинити!

— А ја ти се заклињем да ћу свуд с мојом силом поред тебе бити!

На то дође Харалампије. За њим отац Пајсије води два кнеза.

— Ето вам млади’ кнезова, Јована и Ђурђа. Ето, синови моји, ту је властелин Јеремија и војвода Јаблановић. Они су дошли да вас одавде одведу; код њи’ вам неће рђаво бити.

— Мило ми је што видим синове кнеза Гргура. Гргур је био мој пријатељ, па ћу и ја бити пријатељ његовој деци — рече Прибац.

— Слушали смо млого о властелину Прибцу, па нам је и у жалости нашој утеха, кад чујемо нашег пријатеља. Но пре нег’ што искусимо твоје пријатељство, реци нам, реците нам бога ради, ко нас оба овако наказа? Зар поред великог света и сунца да нам не остане ни педаљ земље, ни један сунчани зрак, да се бар радовати можемо нашем животу. Зар смо тако криви да будемо и од свију зверова најнесретнији? Та и совуљага је сретнија од нас. Да нисмо никад света видели, не би нам било тако жао; ал’ овако тек сад осећамо у пуној мери несрећу нашу, окружени страшним вечитим мраком. Нас већ на овом свету паклу предаше — рече тужећи кнез Ђурђе.

[373]

— Свему је ваш стриц Ђурађ крив, који се сад сам задеспотио. По његовом сте налогу ослепљени. Но божија каштига ни њега мимоићи неће. Ви ћете одсад код мене бити, а имаћете све што желите.

— Није нам нико више у стању дати оно што желимо — рече кнез Јован.

— А шта желите?

— Шта нам не можеш дати. Дај нам светлости!

— То само бог може дати. Иштите друго!

— Ми опет друго не иштемо. Ми не тражимо ни блага ни власти. Коме је испред очију свет одузет, тај је од свију људи најнесретнији. Благо и господство не слаже се више с нашом душом. Нами таково што тек дубље очи копа. Како да се успоредимо сад са икаквом господом и јунацима, ми невољни слепци? Ми тражимо себи равне. Дајте нам по један штап, па нас пустите у свет, да кад већ немамо светлости, да се бар наситимо слободног ваздуха и самовољног у њему мицања. Дајте нам гусле, па нас метите пред храм божији, да у људске уши божије чуство уливамо. Успоредите нас с другим слепцима, да се с њима разговарамо, грлимо и тугујемо. Ми ћемо с њима у туги за себе нов свет наћи. Међу себи равнима престаћемо бити несрећни! — одговори Ђурђе.

— Ви сте кнезови, ви морате као господа и живити!

— Морамо? Кад је требало да будемо господа, онда сте нас чинили просијацима; а кад смо просијаци, сад нас правите господом. Господство је за нас сад каштига само — одговори кнез Јован.

— Е, синовци моји, тако бива у свету. Који су као господари рођени да управљају народом, а они су само оруђе за народ. Они морају бити оно што јесу, нит’ стоји у њи’овој власти да себе преиначе. Као год што сирома’ мора трпити глад, жеђ, зиму, врућину, тако опет господар страда од пуног стомака, који му често главе дође. Видели сте кошницу, видели сте у њој матицу. Она ништа не ради, па ју опет ’ране, али ју и смакну кад им није више [374] од потребе. Не би л’ и матица ’декоја радије пчелом била? Но је л’ јој могуће пчелом постати? Није, па зато мора се ради свију пчела својој неотклоњивој судби подвргнути. Тако сте и ви. И ви сте створени са судбом матице. У једном роју више вас скупа опстати не може. Нисте ви ни први ни последњи у вашој судби. Откако је света и људи, колико је већ било у роду људскоме матице, и колико их је већ жртвовано, једне због други’?! Тако и ви морате се покорити вашој судби. Њу сад већ није вам више у власти преиначити, али је она сад за вас пуна изгледа — одговори Харалампије.

— Е да сад не губимо више времена, но да се на пут спремамо — рече Прибац.

Харалампије да знак Пајсију, који кнезове натраг у ћелију одведе.

— Сад бисмо могли већ путовати — рече Јаблановић.

— ’Оћеш ли ти с нама, оче, или ћеш ту остати, па одавде ствар потпомагати?

— Одавде ће боље бити. Кад нужде буде, онда ћемо се ил’ овде састајати, или ћу ја к вами.

— Е сад ’ајд’мо!

Одма’ се скупи сва свита. Пајсије приправи све што је за кнезове нужно, и до пол сата није их већ било у Дечанима. И гласоноша је отправљен.

ДРУГА КЊИГА

[375]

XIV

После смрти деспота Стевана Високог завлада Србијом Ђурађ Бранковић.

У Београду, у двору Стевана, станује Ђурађ Бранковић, који је толико пута руку, оружје подигао против свог ујака, а да Србијом овлада.

Што је желио, постигао је. Владавина слатка реч, ал’ владалашко велико је бреме.

Ђурађ је много преко главе преметнуо. Много је земаља прошао, у сто бојева блистала му се јуначка сабља, прешао је тамнице, но не паде му тако тешко као примити владу над оним народом који се против буре бори. Лакше му је било негда Стевану опирати се, него народ против силни’ душмана штитити. Сад је тек Ђурађ осетио највећи терет у свом животу!

На градским кулама вију се црне заставе, тек је шест недеља од Стеванове смрти, баш парастос се у цркви опојао. У саборној цркви служи Мелентије, са калуђери. Црква дупком пуна, ту је Ђурађ са војводама, великашима, око цркве непрегледно много народа. Ђурађ и војводе у црно обавијени, на сваком лицу види се нацртана жалост, јер ту није било који Високог Стевана није жалио. Дивне слике те војводе. До Ђурђа Облачина Раде, Дојчетић, Орловићи, и још читав низ дивних јунака. На [376] тужно појање сви сузе роне, сва црква тужно изгледа, богзна хоће ли када такови јунаци у ту светињу ногом ступити.

После цркве скупише се у двору, у једној дворани војводе код Ђурђа Бранковића. Напред иде Ђурађ Бранковић, покрај њега и за њим војводе. Ох, да дивних јунака! Какав је Ђурађ Бранковић, стјеновит, па вишим духом задахнут јунак, види му се то из мушка лица, горостасја. На први поглед рекао би, овај је рођен за владара. А какве су војводе? Не знаш чему више да се дивиш, снажном створу, делијском погледу, дивном руву. На глави им црни самур-калпак са црном челенком, бедра обвијена појасом, црном дибом, и сам војвода Кајица, тај бисер од јунака, ког долама увек од драгог камења трепти, црнином је обвијен.

Велика дворана све у црнини, канда је црном чојом постављена, о челу виси велика икона Христово распетије, што је Стеван из Цариграда донео. До распетија је икона Богородице из Солуна, аманет спасителан, још од Душана дошао у руке кнезу Лазару, а од овог опет и царице Милице у руке Стевана. То је Мати божија, која је још у Солуну била на гласу као чудотворна, а сад бди над Србијом. Ту су после иконе аранђела, светитеља, тешка кандила од сувога сребра и злата.

До те дворане је опет друга велика, ту су насликане битке на дувару, од славних дубровачких сликара. Ту се види бугар-битка цар Душана, бој на Косову, бој код Ангоре, како Високи Стеван са своји дивни оклопници на Тамерланове Татаре јуриша. Ту виси на једној страни разно оружје, сабље српских краљева, царева и јунака.

У црној дворани на среди је велики округао стол, покривен црном чојом. Над столом одгоре спуштен велики блистајући полилеј, на ком су тридесет воштани’ свећа запаљене. На столу још стоји велико златом оковано еванђеље, и крст, у ком израђено почива парченце светог дрвеног крста, на ком је Спаситељ страдао, свети спомен крстоносне [377] војске, поклон силног алеманског цара Фридриха Барбаросе великом Немањи Стевану.

Кад Ђурађ, са војводама у црну дворану уђе, седне у чело, и да знак војводама да поседају. Војводе по реду и старешинству поседају.

Тишина. Сви су упрли очи у Ђурђа Бранковића, сватко ишчекује важну реч што ће прословити.

Ђурађ Бранковић опет се на ноге диже, а за њим војводе.

— Војводе, јунаци, ви стубови Србије! Познато вам је како српски народ од косовске битке страда. Сила турска навалила на народ, кад је властела српска била несложна. Још за време Мрњавчевићах проклицала је та неслога. Косово поље позвало је на слогу, и који сложни беше, дошли су. Но, не би на Косову Краљевића Марка, Милош Обилић погибе јуначки, вечна му памет, освети српски народ, ал’ мој отац, Вук Бранковић, спасе што се спасти могло, спасе свој део војске, а ова опет спасе Босну. Не смеде Турчин на кршну Босну. На Косову наша војска од турске мања, вијор сипа јој песак у очи, тма лаки’ азијатски’ коњаника, жарког сунца жега ужасна, тешки оклопници читав дан ка коњу, изморени, би л’ спасили све, а да се тако упустили у бој са тројно већом, а још одмореном турском коњицом? Не би. Косово требало би да је спашено пред Косовом, а не на Косову, јер тко овде хоће победу, мора имати веће мноштво, више коњаника нег’ душман. Наше војводе више су давале на само јунаштво, нег’ на прилике бојног поља. И Вук би са својима изгинуо, а није било нужно да сви на Косову изгину. Није издао Вук на Косову, он је спасао Босну, јер да се са својима тамо не повуче, не би задржали Турке босански пастири и чобани. Обилић је убио Мурата, дивно јуначно је, ал’ вођ треба да је код своје војске, а да други ко султана убија. Мог она су Турци прогањали. Кад је цар Лазар пао, на коме је остало, на ком би требало да је остало царство?

[378]

— Ако је цар за царом, син за оцем, Вукашин је био цар пре кнез-Лазара, зашто да није цар Краљевић Марко, ког је сам народ већ Краљевићем назвао, па онда би се и ја, и можда и мој отац, том краљевском јуначини поклонио.

— Ако је до крви, та иста Немањића крв тече у Бранковићима као и у Гребљановићима. Ако је било у кнез-Лазару Немањића крви кроз цар-Душана, света црква није му дала име Душаново, а крв цара Лазара и у мојим жилама тече.

— Бранковићи нису хтели женскима клањати се, па била та и сама царица Милица, јер је народ требао мушке заштите, нит’ су могли Бранковићи признати Милицу, која владаше и над њеним сином. Бог да му душу прости, блаженом Стевану. Завадили смо се, завадили су нас Турци и Грци. Огорчење родбини бруку рађа, и брат брату дубље очи копа. Било је међу нами свашта. Једно другом да науди и душману се служило. Тако је већ код Срба од заманде било. Па зла коб собом је донела да један противник другога не може да преломи. Један јак, моћан као други. Ту је кнез Лазар против Вукашина, Краљевић Марко против цар-Лазара, Вук Бранковић против деспот-Стевана. Као год што се орлушине у ваздуху чупају, тако су се и они међу собом крвили, да се утамане.

— Видио сам света, био сам љуте бојеве, много сам искусио, видио сам мојим очима од Турака попаљене вароши, села, свете храмове, видио сам како Турци Србе робље вуку, мушко, женско, старо, младо, слабо, снажно. Гледао сам мојим очима ропско тржиште у Скопљу, срам човечанства. Људе, кришћане Србе продају као робу. Вера изгубљена, стид од варварства збрисан.

— Кад сам сва та чуда видио и дуго гледао, помишља’ да је све то за наше грјехе, и рјешим се, како ме срећа послужи, да узмогу народ оружјем штитити, штитићу га и ране му видати.

[379]

— Увидио је то зло и блажени деспот, и пружио ми је као свом нећаку братску руку да народа ради све смутње отклонимо, и да се спасе што се спасти може. А ја вјеру сам си дао, ако сам погрешио, моје грјехове крвљу ћу опрати, ил’ ћу доброчинством зло исправљати.

— Знате да сам се са деспотом измирио, да ме узео као сина, као насљедника и да је међу нами распре нестало. Крв Немањићах умирила се. И одма’ је Турчин осетио слоге снажну мишицу. Почеше Турци обазирати се. Но после толиких борба и страдања, неслогом владарах, народ је ослабио, а Турчин ојачао, сами собом не можемо успјети, морали смо савезника потражити. Од Грка слабе помоћи, наслова деспотских колико хоћемо, за се су премудри, ал’ на бојном пољу од њих никакве помоћи. Од лацмана ништ’ не ишчекуј, гледа да ти вјеру наметне, јадранско поморје отме, и трговину утуче. А без савезника ипак не мож’ се живјет’.

— Ви који сте сад овде скупљени, ви слеме народа, морате се о судби народа са мном побринути. Ви сте били вјерне слуте, пријатељи деспот-Стевана. И ви сте виђели патњу народа, и деспотове боље. Деспот Стеван је био српског народа достојан владар. Цјела земља за њим плаче. Да није био изврстан, никад не би’ му се подвргао.

— Но и то добро знате, да је деспот увидио како сам му до насљедника дорастао, како је и при самом издисају душе изрекао: „По Ђурђа! по Ђурђа!“ Са тим је хтјео рећи: Слушајте Ђурђа место мене, нека он руководи народ. И ја сам сад овђе вас скупио, да вам изјавим, да доиста хоћу руководити народ.

— Деспот је себи задобио за савезника Угре. Њихова судба је са српском скопчана. Паднемо ли ми Срби, пашћеду и они, одржимо ли се, одржаћеду се и они, Угри су на доброј нози са римпапом, а овај код лацманства много важи.

[380]

— Лане је деспот склопио уговор са Угрима. Даваћеду велику помоћ против Турака. Ал’ за ту помоћ има им се предати Мачва, Београд и Голубац. Тако је, није на ино. Уговор се не сме рушити, јер би онда дошли измећу две ватре, Угре и Турке. Турци би једва дочекали да се тај уговор повреди. Измећу два зла, мање треба бирати.

— Турци чуше за тај уговор склопљен и побојаше се. Још за живота деспота продераше до Крушевца и све попљенише; а сад, тек што су чули смрт деспотову, натуштали се над Србијом, утискавају се у деспотове границе, и смерају пре нег’ што би се Угрима поткрјепили, на нас свом силом напасти. До чекања ту није. Једну руку морамо си одсећи да остало спасемо. Да ли бог да Турчина сатремо, вратиће се наше опет, а засад сигурности ради морамо нешто рукама савезничким предати. Ил ми Турчина, ил’ Турчин нас мора разорити.

— Зато војводе, јунаци моји, будите сложни међу собом, будите са мном сложни јер без слоге добра бити неће. Знате да имаде и у чистом житу кукоља, па има још који у овој већ разровеној земљи зло сеју.

Тек што Ђурађ то изрече, а неко међу војводама повиче:

— Јеремија.

Ђурађ продужи.

— Да, Јеремија, њега овде на свјетовању честитих нема.

— Сад сте ме чули, моји витезови. Ја сам сад свима поглавар по владалачком старешинству, а моја је задаћа најтежа. Да ми овај народ не лежи иа срцу, о ком сам се негда оскврнио, имам доста блага, да би’ могао са мојима безбрижно живити, у Будиму, Млеткама, или у Цариграду. И збиља, ако ко међу вами у себи осећа већу снагу, прориче си већу срећу за спас народа, ја ћу му место моје уступити; ал’ уједно и то изричем, ако тко буде несретнији нег’ што ја о себи мислим, онда ћу ја моје право обновити, и лакомисленог грјешника [381] злокобу народа на жртву принети. Јесте ли ме добро чули, и нек се јави коме је до замерке.

Из свих грла чује се: „Живио Ђурађ Бранковић, деспот Србије, господар Поморја и свих српских земаља“.

Ђурађ опет продужи.

— Ево [се] заклињем Богом, распетим Исусом, па светим Јеванђељем, да ћу до конца жизни народу живити, за њега све жртвовати.

Ђурађ такне руком Јеванђелије. У исти ма’ из друге дворане уђе Мелентије, и стане до Ђурђа.

— Закуните се тако исто пред богом над светим Јеванђељем, и пред свједоком побожним Мелентијем.

Војводе појединце заклињу се, па онда сви у један глас:

— Гинимо за народ.

— Како право, онако здраво.

Бранковић рече:

— Одали смо богу божије, деспоту деспотово, а сад разредимо се, па да се за душу и поткрјепимо.

У трапезарији све их готово чека.

Није дуго трајало, звоно зове у трапезарију, време је ту, скупе се господа, војводе, калуђери, ступи и Јерина деспотовица са деспотом и пратњом, сва је у црнини, и села је у чело до деспота.

Жалосно је било опело, жалосна је и даћа. На свачијем лицу види се свечана озбиљност, деспоту се брижна бора на чело навукла, Јеринино фино лице сузама орошено показивало је румен који је пламом задат, танке усне стиснуте, канда задављују плам.

Свако ћути, што се једе, канда не прија, и како ће тугом засићеним пријати. Слабо се говори, и кад што деспот прослови, који од војвода кратким одговором га поткрепи.

— Увелико ћу штовати блаженим деспотом зидане и украшене цркве, и обитељи. Још ћу Манасију већма украсити, а сви ви, који богу служите, [382] појте у вечиту славу великог деспота Стевана, а да му у народу остане вечит спомен, јер је био и богу и људ’ма угодан — рече загушљивим гласом деспот, а суза му на зеници засја.

— Вечна му слава, бог га у рају сподобио јер је бога ради народу живио — рече војвода Радосав.

— Народ ће га спомињати у цркви, у песмама, и одјекнуће песме жалосне од Београда до Будима, Дубровника и Цариграда — рече логофет војвода Војихна.

— Београд, његов створ, на челу свом записаће вечито име деспота, и осветлиће наокол’ Србије његова дивна дјела — рече протовестијар војвода Богдан.

— Његово витештво биће слављено од сви’ јунака — рече војвода Облачина Раде.

Тако по’декоја реч пусти се. Владика Мелентије отпоји жалосну песму Дамаскинову „Плачу и ридају", у суглас му поје црни калуђери.

Да си видио како ти јунаци, који су секли, ломили Татаре, Турке, како сузе роне. ’Деком од загушеног јецања рамена, прса му се тресу, други, опет, од жалости, бола уздану да му се глас чује као у рањеног лава. Све је у жалости погружено, деспотовица Јерина јеца, чује јако опште риданије, негдашњи Стеванов телохранитељни хусарски вођ чува на себи доламу, јер је био са своји хусари са двора Стевана дичан. Већ се жалост у сузе пролива, деспот и Јерина устану, да се знак да се разиђу, сем четир војводе, који се с деспотом у пратњи повуку у другу дворану.

Разилазе се, још се једнако чује јаук, плач и риданије у двору, у тремови, за незаборављеним деспотом.

Војводе, које су се разишли, спремише се одмах на пут, да поверене им стране и котарја чувају, јер им је већ деспот унапред налог издао да се од трпезе одмах за пут спреме, јер су већ Турци господари од Крушевца, и моравске долине су им у рукама, [383] и славно Ново Брдо је у опасности, нит’ је до оклевања.

Деспот са четир војводе заседне у другој дворани, у којој су насликане бојне слике.

Ту сад сјетује се деспот са војводама Радославом, Облачина-Радом, Војихном и Богданом. То су прве деспотове војводе и саветници.

Реч се поведе о судбини Србије. Прва је реч деспотова.

— Непријатељ је Србију опасао. Крушевац је у турским рукама, села, вароши опустошене, згарене, лепи предели турском копитом потлачени, а ’де турска копита стане, трава не расте, то знате. Знате добро и то, да сад, кад деспот-Стевана нема, са свију страна навалићеду, већ наваљују на Србију, и да нам не даду времена да се Угрима поткрепимо. Ако би бог дао да се Угрима моћно поткрепимо, истераћемо ту поганију са хришћанске земље.

— Турци зазиру, и баш зато све ћеду силе напрегнути да се затуку као клин међу нас и Угре. Сад је време. Познајем Турке. Служио сам их, они су мене служили. Од њих нико добра нек не ишчекује. Они иду да искорене вјеру хришћанску, и све да потурче.

— Познато вам је да је деспот Стеван лане са Жигмундом, угарским краљем, склопио уговор, по којем мене Угарска после смрти деспота као овоме насљедника и деспота признати има. Турци су тако на Србију насрнули, да се сама против толике силе одржати не може. По том уговору Угри имаду нас против Турака потпомагати, ал’ веће сигурности ради, и да добију наслон за своју војску, уговорено је да се има Жигмунду предати Мачва, Београд и Голубац. Стиже ми глас, да је угарска војска већ на путу.

Ту деспот отпочине, баца поглед на војводе, канда журно очекује одговор.

— Тако је. Сви знамо да се сад судба над срећом и несрећом прелама. Србија је у божијим рукама, ал’ мора се рећи, и да је на раскршћу. [384] Турцима сами одољети не можемо, јер су десет против једнога. Морамо и ми тражити наслона, а то наћи можемо само у Угарској. Изглед је да ћеду нас јако потпомагати, јер дође ли Турчин до Београда, онда су врата Угарске отворена, и Угарска може опасност која јој такођер грози само у дољњим крајинама Србије отклонити. Само да нас Угри не потчине, и место оног да добијемо овог за господара — рече умерено војвода Радосав.

— Само се бојим од лацманства. Угри су добри са римпапом, а римпапа једнако шиље у Босну фратре, да Србе пошокче. Колико се већ из наше цркве у туђу примамило. Угрима је римпапа отац, па ће своје синове напутити да с лацманством удару у Србију. Јадан народ, шта је дочекао да се у вјери на три стране кида. Једне Турци силом турче, друге фратри меденим рјечма заслађују и обричу им на овом свјету бољи стан, а на другом свјету слађи рај. Већ је дошло време да на три вјере покидан народ са три стране сам себе убија. Нека је савеза са Угрима, ал’ не дај да лацманство облада — рече мало огорчено војвода Богдан.

— Јест, над Србијом је са свију страна небо натуштено, с једне стране Турчин, с друге лацманство. У Турчина спасенија нема. Од лацманства лакше је се бранити. Измећу два зла, боље је бирати мање. И кад би се и у том са Угрима нагодили да нам у вјеру и земљу не дирају, онда би могли сатрти врага агарјанског. У том си теснацу као што је сад Србија, морамо Угрима руку пружити у савез, само што је ствар прехитрена, није дозрела. Шта ће народ рећи кад чује да се предаје Угрима Мачва, Београд и Голубац. Београд је око Србије, Мачва је српски Ханаан, а Голубац је десна рука Србији. Крушевац је већ у турским рукама; нек добију још Ново Брдо, па су искинули Србије четири стуба. Онда је Србија башта без плота, у коју ће Агарјани и други ширити се на наш рачун. Уважи, господару, моје речи, и по могућству умери Угре. Предају градова и Мачве тумачиће народ тако, [385] канда предајеш Угрима Србију. Но кад већ на ино није, и угарска војска је већ на путу, противити се не можемо, јер би Турци могли Угрима намигнути, па бисмо дошли међу две ватре. Само још једну, а језгру. Ако помоћу Угра Турке истиснемо, нек нам ове поврате, јер иначе ће то држати за грабеж, а пријатељство и добро сусједство више вреди нег’ два града. И у тим градовима могу Срби Угарску штитити — рече озбиљно војвода Војихна.

— Кад је Србија са свих страна у невољи, ради како те бог и памет учи, а ја, господару, твој вјерни слуга, служићу те и одсада као и досад, ја сам твоја сабља, покажи пут куд да удара — рече поуздано војвода Облачина Раде.

На то деспот одговори:

— Што рекосте за Угре, и ја то у срцу исповедам, и јест да стојимо међу две ватре. Но и то стоји, да Угри кад нас бране, сами себе бране. Без Мачве Београда и Голупца Жигмунд не би се из Угарске макао, а Србија је под ударом турским малаксала, и брзе помоћи потребује. Једно је које морате бирати, ил’ би морали са Угарском, ил’ против Угарске. Ако уговор са Жигмундом склопљен погазимо, онда морамо са Турцима ићи против Угарске, онда морали би Србију широм отворити Турцима, натуштала би се силна турска војска око Београда, па онда хоћемо ли нећемо ли, морали би Турцима града предати, и то би био последњи српски град, ког би Србија издавати имала, и то као својим савезним пријатељ’ма предати, а какви су пријатељи Турци, то сви знамо, видили смо их после Ангоре и Никопоља. Сама себе би Србија убила. Ил’ би се с Угрима погодили, напустили би да Угри освоје Београд и Мачву, док би Турци сву Србију од доле заузели. Против таке две силе Србија се борити не може. А Турци би готови били у почетку Угрима што попустити и намамити их да се од Срба откину, да их после лакше баце из Београда ван, и Угарску освоје. Тако су Турци с нами и међу нами чинили. То је оно старо, не саједини, [386] боже ђаурина. Па онда у толиким ратовима искушен народ, увиђев да једнако натраг уступати мора, не поузда се више у своју снагу, душом је клонуо; на нами је да се народ опет уздигне, да га вуци не разнесу. И ако бог да, и Турке истиснемо, окрепљени, можемо и другом слободније у очи погледати, ако би нас подјармити хтео, па ма тко то био. Не будемо ли са Угрима сретни, покажу л’ се Турци од нас јачи, онда ћу се за времена побринути да се опет Турцима приближимо, и да ојачамо, и кад Угри опет ојачају, наново у борбу против Турака, јер за нас, за Србију, борба је живот. А то повремено зближење с Турцима ако и стаје жртве, боље нег’ да јединим ударом пропаднемо.

— Што вас бојазан мучи, да је римпапа учитељ Угарах, да ће се лацманство увлачити, и да ћеду фратри православне душе покуповати, од тог нек вам није страха. Ето Хилендара, Високи’ Дечана, Ресаве и Манасије, и сви ти дивни остали манастири, цркве и храмови бдити ћеду да се праве српске душе од сатане не улове. Велика је моћ тих светих обитељи. Турци ако и опустоше, попале који манастир ал’ после опет допуштају, јер из пјепела свјетих обитељи осветници се рађају.

— Но било како бог досуди, исповједам и заклињем се живим богом и архистратиком Михајлом, који је наше заставе у крвавим бојевима побједоносно од заманде управљао, да мира донде тражити нећу, док не отпојимо у светом храму „Возбраноје побједоноснаја” — ил’ ћу жртвовати себе, и све што ми је мило и драго.

— А ти, Облачино Раде, сабљо моја од мегдана, управи сабљу куд ти показујем, против Турака.

— И ви, вјерне војводе, устајте, скупите војске што се може више, да се нађемо у овим крајевима на окупу, да се свежемо с угарском војском која је на путу, а да им и градове предамо, Београд и Голубац, па да се с њима договоримо како ћемо на Турке који су Ново Брдо опсели, па онда на Крушевац. [387] Па треба Угре поучити како се против Турака војевати мора, јер они још нису томе вични као ми, који смо се с њима готово сваки дан крвили.

— Кајицу војводу са његовим катанама треба послати до Голупца да извиди како стоје онде ствари, јер са Јеремијом није чист посао и сам деспот Стеван тешко је с њиме на крај излазио.

— Јеремија ће Турцима издати град. Већ одавна шурује са Турцима, хоће да аргатује по Браничеву и Ресави помоћу Турака, рђави се гласови о њему разносе — рече војвода Радосав.

— Треба на опрезу бити да издајника оданде извучемо и казнимо. Сад на коња и свак у своје котарје на посао — закључи деспот.

XV

Кад су се војводе разишле, Ђурађ издаје наредбе да се преда Мађарима Мачва и Голубац. Београд ће сам предати.

Каква је туга лежала на срцу деспотовом кад је ове наредбе потписивао. Предати Мачву, Београд и Голубац! За Мачву се тукли српски владари са Мађарима, колико се ту пролило српске крви. Па Београд, који се сад скора подигао да се народ с њим дичио, био му је утеха и нека накнада за изгубљен Призрен, за Приштину, за Крушевац. А Голубац, гњездо соколово, оданде се чува плодно Браничево, плодна Ресава. Све то сад мора се изгубити.

Деспот потписује те наредбе влажним очима, перо му у руци дркће. Но није на ино, мора. Уговор деспот-Стеванов га веже; а ионако без савеза са Мађарима турској сили подлећи мора, па ће и народ све изгубити.

Кад је све наредио, повуче се у своју дворану, хода горе-доле, сам размишља, муте му се у глави [388] спомени прошлих времена, и добри и зли, понајвише зли. Провео је најлепши део свог века у крвавим борбама са Турцима, Татарима, Мађарима, са својим браћама, проливао је и своју и сродну свог народа крв. И до каквог успеха се дошло, да се сад српски градови с једне стране Турцима, с друге стране Мађарима предају.

У таковом расположају дуже је сам у себи говорио.

— Сваког казн стигне. И ја сам штошта чинио, што вјера и закон не допушта. Дјела ми се могу извинити, ал’ оправдати не. Ја сам грјешник, који своје гријехе признаје, а који признаје, тај је покајник, и бољему греди. Јест, ја сам био грјешник, велики грјешник, ал’ тко међу вами није био грјешник? Одавно је код Срба овладало отимање круне, скиптра. Отимао је и Вукашин, и сам ђед кнез Лазар није увек правду наједнако дјелио, држао је да је право Немањића његова неподјелима својина. Марко Краљевић држи да је на њему царство. Потом Милица, моја баба, држи да је све то њено и њених синова. Вук, мој бабо, држа да је и на њему пола царства. А ће сам ја онда, ја омладак Немање. Зар да будем само копљанобојник деспот-Стевана? То није могло бити. Ко л’ је на пурпуру рођен, не постаје лахко слуга себи равном. Био сам деспот-Стевану киван. Тешко је господару постати слугом. Тако смо се борили свак за себе у међусобним борбама страшћу, осветом ослепљени, хватали смо најближе оружје, прољевали смо крв своју и нашег народа. У борби дасмо Турчину нашу снагу, да одјача, пролисмо толику братску крв. Не једна је српска мајка закукала кад је то чудо виђела, брат брату очи копа, свој свога коље. Увиђ’о је деспот да ћемо се овако сви искорјенити, и ми и народ. Ја њему руке пружи’, он мени. Можда је доцне, ал’ ћу употребити све, само да спасем што се спасти може. Ја сам покајник. Згрјешио сам се о сродној крви, о крви народа. У сну долазе ми Гргурови синови, слијепи, просе [389] у ме милостиња. Огрјешио сам се о њих, ја сам крив њиховој слјепоћи. Морам гријехе искајати. Нитко смртни нек не мисли, да га кази достићи неће, ако је што скривио; природа неред, неправду не трпи, у деветом кољену још искајавају се гријеси пријеткова. Искајаћу моје грјехе доброчинством, искупљиваћу заробљенике, бодрићу народ на слободу, борићу се уз народ ма против кога, све моје имање и ђецу даћу за слободу златну, које ни ја управо уживао нијесам, јер је народ роб, а ђе је народ роб, ту није ни владар слободан. За народ, ма и пропао, то ми је бар исцјеленије моје душе.

Тек што деспот то изговори, ево деспотовице Јерине.

Јерина, красна Гркиња. Танког високог стаса, око тријест пет година стара, лице фино, бело, да није живо, рек’о би да је од веште руке од слонове кости изрезано, очи тамне као ноћ, ал’ из зенице светлост одају. Обучена у црно, глава црнином ушамљена, као у дувне, танак златан појас показује да је на њој госпоштина, и како је видиш, познаћеш да је владарка.

Седне на сребрн стол и почну се световати.

Деспотовица познавала је нарав деспотову, читала му је на лицу борбу унутарњу, није дошла да га испитива, већ да га теши.

Јерина започе.

— Господару мој, што си се тако смутио. Нема славе без жалости, а нит’ има царствовања без драма. Знаш шта је била стара Византија. Колико је ту славе и грјехова издавано, знаш какви су били Комненовићи. Манојло Комнен, пред њим су ритери запада стрепили, кога престол је био драгоцјен, какови ни Трајан ни цар Пријамос није имао. Знаш и за Кантакузене, моје претке, који су се борили на поморју, и против силна Душана. У твојим жилама тече крв Немањића, у мојим Кантакузена. То су славне лозе. Па је био раздор међу Немањићима као год међу Комненима и Кантакузен’ма. И сама сам од дјетинства мог разна чуда гледала [390] ’де свој свога убија, а мусломанство покрај тога расте. Свако себи дере. Но ми смртни, који још живимо и који смо се у госпоштини родили, не можемо више натраг, боље да нијесмо живи, нег’ господства не имати.

— Ја сам твоја жена, заклела сам се с тобом добро и зло дјелити. Као ђевојка завољела сам те. Опомињеш се кад си од Турака побјегао у Цариград, а ја теби на Лазареву суботу врбицу пружам, ти је прими и погледа ме па о Цвети, па о Христовом васкрсу видјела сам те у цркви, у Аја-Софији, и ти ми нафоре пружи. Ти удовац ја се у те угледа, у твој јуначки створ, каквог сада у Грка нема. Ти ме запроси, ја Ти руку пружи, отац благослови. Ја ћу ти бити као твоја жена први твој пријатељ, јер над добром женом пријатеља нема. Знам твоју тугу. Жао ти је за Мачвом и Београдом, то је судба. Мораш се јој поклонити, ал’ не очајавај.

— Кад ти женскиња храбро говори, онда мушко срце не сме омекшати. Ти знаш моје боље, ал’ знаш и моју тврду вјеру, неограничну вољу. Угарску војску ишчекујем тек што се из куле не види. Наредбе сам потписао да им се све по Стевановом уговору изда. Мачву ћеду Угри сами посјести, а Београд ћу им сам предати, но бриге ми је за Голубац.

— Све им треба по уговору предати. Но кад ти узму Угри град, хоће л’ те као господара ове земље, овог града поздрављати, хоће л’ остати двори наши.

— Град је њихов, а мене ћеду поздрављати као земље господара, а ови двори у овом граду остаћеду наши као баштина. И сви градови, вароши, земље, планине и долови, што је Стеван повељом Жигмунда добио, мени припадају, па још и многи други, све у баштину. Не брини се, дакле, мила душо, док је Ђурђа, ти си садруг моје госпоштине. Ако су нам земље откинули, имамо доста богатства, и све би се дало лакше поправити, само да није Јеремије, [391] бојим се неће ми Голубац предати, ни мени ни Угрима.

— Треба га војском принудити.

Кад Јерина изрече да треба Јеремију војском принудити да преда Голубац, деспот замисли се, па тек после починке збори:

— Тај Јеремија од неког времена шурује с Турцима, и да га с војском нападнемо, ’де ми је сад војске кад се тек сад са свију страна прикупљавати мора, а Турци су Ново Брдо опсели, а немамо доста војске да га ослободимо, па још ако се Голубац не преда, и допадне турски’ шака, онда је сва земља изгубљена.

Из речи познало се да је деспот јако забринут, канда предвиђа нову несрећу.

Јерина гледи му у очи, да му пронађе душе зрак, да га поткрепи.

— Доћи ћеду ти Мађари у помоћ — рекне Јерина и чека одговора.

— Доћи ћеду, само кол’ко ће их и какви доћи. Мађар је храбар војник, ал’ војник треба да се начини за војника. Што је набољих мађарских војника, ти су већ код мене у служби, хусари, које је и деспот Стеван јако цјенио. Добро их је наплаћивао и награђивао. Ни на ме не могу се потужити. Ал’ шта је кад Мађарска нема сад толико сталне војске као што је било под Робертом и Лајошом. Колико треба код њи’ саборисања док се сврши, хоће л’ се дати војске и колико ће бити. Ризнице су им увек празне, а краљ о свом трошку не може војске држати, мораду да просе новац у римпапе, који кад им да, обвеже их да лацманску вјеру морају унаоколо ширити. Ја, опет, нијесам рад да новац мој за то ширење распачам.

— Ето види се мађарска војска, гле како се диже прашина од земунске стране.

Деспот погледа кроз прозор.

— Јест, то је војска, мађарска војска, напред иду коњаници, тамо горе више на Дунаву виде се бродови, пун је Дунав четокаицима, носе храну, [392] заиру војсци. Припреме за прелазак и пријем учињене су. И у двору је све у реду, могу доћи. Јерино, ти од твоје стране дај све уредити, јер у Мађара је велика госпоштина, да се не замеримо. Ја ћу их у великој дворани дочекати.

— Кантакузена кћи и деспотовица знаће Мађаре дочекати — одговори достојанствено Јерина, дигне се, и шаком плећа му додирнув, лаганим господственим кораком удали се.

Деспот остаде сам, па ће се дићи да се свечано обуче, и господу дочека.

XVI

Леп летњи дан. Унаоколо чист зреник, небо чисто плаветно, само над главом Београда вије се црн облак. Београд је у сени, суначни зраци му кроз облак не продиру. Јадни Београде, шта си дочекао. Деспот Стеван те подиза, исти потписао ти предају, а деспот Ђурађ сад ће те предати. Каке се мисли врзле у глави Високог Стевана, кад је тај уговор у Тати потписан, како ће деспоту срце куцати кад будне кључеве Београда предавати.

У Београду не види се весело лице, не чује се весела песма, само жалосна звона чују се, која ћеду славу Београда са’ранити. Покоп ће славе пратити мађарска војска.

На београдским кулама вију се црвене заставе, та боја значи да из срца Србије крв тече.

Мађарска војска прелази Саву, најпре коњаници, па пешадија, пун Дунав бродова, у једном кајику види се један велики топ, сви су очи на њ упрли.

Деспотови војници спроводе војску, где ће се који одел у ком крају станити. Један одел стане упарађен пред градом на пољани, коју су Турци доцније Калимејданом назвали, ’де су крволоци млогу српску крв пролили.

[393]

Ту је краљ Жигмунд на коњу са својим војводама, својтом. Из града излази Облачина Раде са телохранитељи, да краља дочека, и у град пропрати.

Жигмунд на челу. На глави му крунисан шлем од злата, на прсима красан оклоп, каквог само францеска рука израдити може. До њега и за њим војводе, све саме делије, опет за овим глатког лица попови, владике, фратри. Труба затруби, капија се отвара, напред телохранитељи деспотови језде, показују пут, за њима краљ и својта, остали војници остану ван, разапну шаторе, те ћеду ту и остати до даље наредбе, јер они сачињавају окол Жигмундове војске.

Деспот у великој дворани чека госте. Свечано се обукао, како достоји деспоту, ал’ није све најдрагоценије на се метао. Ово није за њ дан славе, дан предаје Београда жалостан је.

Чују се трубље, од копита коњских земља се тресуца, ту су већ гости.

Деспот са својом свитом чека пред двораном. На њему је долама од црне кадифе, на прсима склопљена велика златна пуцета, да изгледа у свези златној на прсима као златан оклоп, на глави му црн самур-калпак са белом челенком, на које ручици којом се са челенком спаја, трепти алем-камен драги. Лице му ма већ и не младо ал’ дивотно се виде трагови ванредне мушке лепоте, а са чела, из очију видиш си његову светску мудрост.

Краљ Жигмунд са свитом дође.

Деспот је још у овом часу господар Београда, и прима краља као деспот, српски владар, земље господар. Првенство даје краљу као госту, ал’ не као слуга.

Пред двораном деспот стане пред краља, положи руке унакрст на прса, и дубоко поклони се. Краљ пређе к њему, шири руке, и на оба образа да му пољубац, на што деспот захвално се поклони, уведе краља у дворану, приведе га трону, до ког је други трон намештен био, и тако краљ Жигмунд [394] седне, телохранитељи с обе стране ставе се, војводе и сви остали унаокруг стану, а деспот, скинувши с главе калпак, метне га на стол, окрене лице краљу, те овако збори:

— Величанствени краљу, дико западних владара. Ступио си на ову земљу као пријатељ хришћанства, да га штитиш против Агарјана. Потоњ од Косова борио сам се са Турцима против Татара, са Турцима и против хришћана, и покаја’ се, јер увиђо’ да у Турчину пријатеља није. Зато пролијевао сам посље турску крв, и накан сам против Турчина и своју крв пролијевати. Ти си, краљу, силан, сво хришћанство на западу и на истоку гледи на те, да га спасеш, јер овђе наше руке су већ малаксале, толика је силесија турска.

— Мој брат и поочим, блажен Стеван деспот, увидио је зло, па је замолио у те пријатељства и заштите. И ти му то обрече, обвеза се. У Тати склописте уговор, одбранбени уговор, да се Мађари и Срби међусобно против Агарјана потпомажу. Признао си ме као насљедника деспота, владара Србије, пало ми у насљедство сво баштинство у Угарској, што даде у замену Стевану деспоту за Мачву и градове.

— Мачва ти је отворена, узми је, треба ти Београд за наслон, ево ти предајем Београд.

Деспот на ове речи баци поглед у другу дворану, а оданде улази заповедник града, и доноси му на јастуку од црне дибе, унаоколо позлаћено, са висећим на четир угља златним китицама кључе. Заповедник града стане пред краљем.

Деспот говор продужи.

— Ево ти, краљу, кључи Београда, прими их, закључај градска врата да их Турчин отворити не може. Узми те кључе као аманет деспот-Стевана, који је за то дао, да будеш штит хришћанства, обрана српског народа.

Краљ прими кључеве и преда свом војводи.

Краљ устане и прозбори.

[395]

— Витешка лозо Немањићах, Бранковићах. Ја примам ове кључе као стражар хришћанства против Агарјана. Деспот-Стевану сам се исповједао, да је моја тврда воља Турке из Европе да истерамо. Заклео сам се на распетије да ћу моју силу, мој живот у ту сврху жртвовати.

На то са престола сиће и рукује се са деспотом.

Деспот метне самур-калпак на главу, поклони се краљу, па онда рукује се са војводама краља, са Розгоњијом, Лошонцијом, и с Пољаком Црним Завишом.

Кад је тако краљ Жигмунд примио кључе Београда, заврши се та жалосна свечаност. Један лацмански калуђер метне на стол у кожи везану књигу да је деспот потпише. У тој књизи је писано да је деспот од своје воље предао Београд. Деспот проучив књигу, узме перо што му један калуђер додаје и потписа име своје „Georgius Despotes ” „Деспот Георг“.

Кад је деспот перо у руку узео, рука му задркта, она рука која се у најљућим бојевима није задрктала кад је сабљом махала.

Чин је звршен.

Краљ се свечано испрати у своју дворану и гости буду по свом чину и реду понамештани.

Да се гости задовоље, велике се чине припреме.

У једној дворани намештена трпеза, звоно зазвони, дворјани оду краљу и својти му да и’ допрати. Деспот их пред двораном чека, уведе краља и понуди му место у чело. С десне до њега седне деспот, с лева Розгоњи, опет до деспота Црни Завиша, преко Лошонци, па тако помештају се војводе, свештеници, попови, калуђери. Змај-Облачина Раде седи до Црнога Завише.

Донесу јестива и сваке ђаконије, смедеревска и метохијска вина, ту су златни и сребрни пехари, красни, сребром, кошћу искићени ножеви.

[396]

Прима се јело и пиће, мало се говори, све је озбиљно, све тако изгледа канда је посмртна даћа. И кад деспот напи краљу и краљ деспоту, тако изгледа канда коме за покој душе пију.

Деспотовица Јерина, никог другог од деспотове обитељи ту не беше. Деспотовица, мада је јака срца, опет не може лахко да прегоре Београд. Није ни чудо, Београд је самртну осуду добио.

Обед није дуго трајао, дигну се и разиђу.

Деспот са краљем и војводама повуче се у дворану, ’де су слике српских бојева, ту заседну и светују се.

Краљ опет у челу, а остали по чину разреде се.

Красно је било видети те јуначке слике.

Краљ достојанствен, отворена лица, искрена ока, да није краљ, рекао би да је ритар. Деспот царска и јуначна изгледа. Да није деспот, рекао би да је само за бој створен. Розгоњи, сува паметна лица, рекао би да је јунак, ал још више саветник. На врату му златни ланац посут драгим камењем, кажу вреди сто села. Колико се његови сељани знојили, док су свом властелину тај ланац допринели. У Лошонције заковрчени бркови, из очију му варнице скачу. Црни Завиша, кнез од Грабове, из Пољске, од јуначне лозе старе сарматске властеле, доиста диван јунак. Канда је од стене исечен, сав састав орјашки, руке као од челика, црно мрко лице, црна коса, у дубљини ока видиш му јуначку душу која тек за бој живи. ’Де се мејдан дели, било ма у којој краљевини, ма у ком царству, против немачки’ ритара, против Татара ил’ Турака, Завиша је свуда. Сад је дошао да помогне Жигмунду и деспоту. А какав је Змај-Облачина Раде? Кад седи, прса му се над столом испупчила, рекао би, та прса сабља не може просећи. Проседи брци пали му на рамена, па очи орловске, проседа пркосно уковрчена коса, на великом челу зарезане му три ране, поглед мрк, да ти кроз душу прође, на рукама миш’це силне, испупчене, могао би их са чохе рисати. Тако су негда дивови изгледали. Краљ гледи [397] на деспота, деспот на Розгоњија и Лошонција. Змај-Облачина Раде мери Завишу, а Завиша удивио се о јуначкој слици Облачине. Да су непријатељи, њихов мејдан би био бој међ’ дивовима.

Краљ прослови.

— Београд је по уговору предат, Мачва је такођер заузета, још треба Голубац предати, и то што пре да не би се задоцнили. Хоће л’ војвода Јеремија одмах предати град, ил’ ће у том запињати, јер ми ствар чудно изгледа, одскора добио сам глас из Браничева да Јеремија неће града предати. Шта мислиш, деспоте?

— Добро би било да нам је Голубац у рукама, ал’ колико познајем Јеремију, града издати неће, затезаће се. Властољубив је и грамзив, тражиће велику накнаду — одговори деспот.

— Е онда шта ћемо радити?

— Како би било да опремимо неки део војске на Голубац, да на Јеремију мотри, а са осталом војском да пођемо на Крушевац, па онда да ослободимо Ново Брдо. Ако имамо доста снаге, и ја имам нешто војске на својим местима спремне, па кад бисмо Турке доле потукли, Голубац би сам по себи пао, Јеремија морао би се предати. Ал’ ако се не преда, овако да га већом војском опколимо, можемо изгубити мах, Турци горе навалити, па смо онда код Голупца и опкољивач може бити опкољен — узврати деспот.

— Паметно збориш, не би шкодило најпре тамо доле Турке напасти. Како ти смишљаш, Розгоњијо.

— Ја држим да пре свега морамо имати у рукама Голубац. То нам је најглавнији посао и по уговору. На то смо се управо и спремили, да ако се Голубац не би предао, силом да га принудимо. Кад би оставили на страну Голубац, кренули би се пут Крушевца, за то нам је војске мало, шта је то тријест тисућа, а Турци су у мноштву тамо доле закопани, па у случају да напусте Ново Брдо, могли би се згодном приликом у нас ужљебити, па у случају [398] да не би било среће, могли бисмо проћи као код Никопоља. Па и то треба на ум узети, кад бисмо онде проиграли и вратили се насакаћени кући, без Голупца, шта би нам наши Мађари рекли, да смо утрошили толики новац, а вратили смо се са празним џепом и разбијеним главама. Па шта би на то сабор Мађарске, дијета рекла? Кад бисмо опет за рат поискали новац, не би нам га дали, јер се новац даје на срећу, а не на погибију. Незадовољници би расли као трава, знаш краљу, да си посла имао са властелом која те сва не љуби, јер вељаше да много трошиш новца и крви за алеманско царство, и против хусита, који у Угарску не задиру. Најпре нек се изда по уговору што се издати има, а после можемо даље, јер тако ћемо тек мађарску властелу задовољити. Ионако нисмо за овај пар тако снажни да Турке у Азију пребацимо. Ту треба и крстоносне војске, треба настојавати код римпапе да подигне христијанство, и злата пош’ље.

На Розгоњијеве речи настаде почивка. Гледи једно на друго удивљено, не зна шта тко на те речи да почне. Види се деспоту на лицу, да није Розгоњијевим реч’ма задовољан. И сам краљ двоуми, и запита Лошонција:

— Како мислиш Лошонција, можемо л’ Голубац мимоићи, да даље [идемо] — упита краљ.

— Голубац не смемо за леђи оставити, ми смо се најпре за Голубац припремили, пуне су шајке на Дунаву са убојним спремама за Голубац — одговори Лошонци.

Краљ слегне с рамени, обрве подигне, канда још није начисто.

Сад запита деспот.

— Шта мисли војвода мој, Облачина Раде?

— Велики краљу, господару мој деспоте, казаћу вам из моје душе како мислим. Врло добро знам, господару, да смо већ осједили бијући се с Турци од прве младости. Турци гину за своју вјеру, и што код њих старији заповједи, млађи слушати мора. А њихов падишах свима заповједа. [399] Њему нитко не сме насупрот, као код вас Угра. Његов један миг све на ноге диже. Ми смо с Турци више војевали него л’ Угри; ’де смо ми остали, онде ви тек почињете. Угре Турци познају само као поражене, Срби су, кад су међу собом сложнији били, Турке неједаред премет’ли. Србин је Турчину трн у оку. И ми Срби знали смо војевати, ал’ много штошта смо и од Турака попримили, и то што је најбоље. Турчин се Угра не плаши, ал’ кад чује да је Србин и Угрин на бојишту, онда је Турчину мука. Да је био деспот Стеван с вами код Никопоља не бисте изгубили битку. Ми Срби знамо најбољма против Турака ратовати. Дај, краљу, твоју војску да и са њом деспот располаже, а ти само гледај како се бијемо. Ви имате тријест тисућа, и ми имамо толико, све окаљених војника, а познајемо и слабије стране Тураках, и они су сад доста раштркани, могли бисмо их најпре код Крушевца разбацити надаље.

— Наш краљ не може на то пристати да над мађарском војском други заповеда. Ми се са нашом силом засад само Голупца држати имамо — рече угрејано Розгоњи, који није рад да стоји под деспотом.

— Мађарска је војска још млада, половина јој још није била у боју. Мора се навикнути на бој, зато држим да идемо најпре на Голубац. Тако нек буде закључено, један већи део војске већ је на путу на Голубац, а сад хајд’мс одавде да се спустимо и војску саставимо.

То је био Жигмундов изрек који преиначити није могао, нарочито код Розгоњије и Лошонције, који нису за назоре деспота и Облачине Раде. И Црни Завиша био би покрај деспота, волео би ’де на отвореном пољу са Турци се тући, него код Дунава и опкопа Голупца, ал’ није на ино, мађарска је војска и мађарске војводе.

Световању је крај, краљ се диже и деспот, а за њима сви, већ се наредбе издају да се војска на ноге дигне, па даље које Дунавом које сувим.

[400]

За то време док се деспот с краљем и војводама бавио, Јерина се повукла у своју дворану, и ту је гостопримно занимала своје гошће, кћери ил’ госпође које су са војводама дошле. Ту се десила и госпођица Цецилија, кћи војводе Розгоњије.

У граду мађарски војници српске су изменули. Београд је сад мађарски град.

На седам кулах Београда вију се мађарске заставе. У кули Небојши што је било заточеника, деспот их је отпустио милошћу на слободу. Ово је по други пут што је деспот кулу испразнио, први пут одмах после смрти Стевана деспота, сада по други пут. Нема ту више роба, ал’ нема ни српског господара.

Проћи ће ту столећа, док Београд допадне српских шака.

Војска спустила се пут Голупца, с њом иде и деспот, и Облачина Раде.

Војску прате вране и црне орлушине.

XVII

Град Голубац, глава богатог Браничева, поносито гледи на Дунаво, на Угарску. Сав окол пун вредна радена народа, што је човеку за живот, све ту можеш наћи. Има ’шеничне земље, виногради у изобиљу, ту су шуме, тма чекињастих животиња, шуме пуне жира, ту је пловидба, Дунав даје рибу, бистри изворни истоци, сребрну пастрму, шљиве калуђерске мученице. Па има у Ресави свету обитељ, манастир красни, ’де и добри и зли утеху налазе, у подвигу душе ил’ покајању.

У Голупцу Јеремија војвода влада. Он је био после косовске битке још врло млад левента, приљубио се цар-Лазаревим синовима, био је противу Татара код Ангоре, свуд је Високог Стевана пратио, делио је с њим и добро и зло. У борби међу Бајазитовим синовима за насљедство држао се оне стране које Стеван Високи. У братским размирицама [401] између Стевана, брата му Вука, Ђурђа Бранковића, увек се држао уз Стевана. Када се Стеван са Ђурђом измирио, војевао је са Ђурђом против Турака. У великој битки код Искре, ’де је Ђурађ Турке хаметом потукао, показао се био и Јеремија као вођ и јунак. Ђурађ је познавао његову моћ, па се у многим стварима с њиме световао.

Ђурађ је био властољубив. У његовим жилама је текла крв Немањина и Бранковића. Код куће у Србији не трпи господара над собом. Ако мора служити, а он ће служити пре Турцима, Мађарима, само да је код своје куће над својима господар.

Јеремија је од старе лозе Прибацах, који су помогли Немањи круну на главу метнути, који су се под Душаном тукли против мађарског Лајоша, бугарског Шишмана и Кантакузена. Не држи се за горег ма од каквог војводе, а његову снагу осећа Браничево, Ресава.

Јеремији су биле познате све тајне сплетке, којима се српским народом после косовске битке владало, царица Милица, њене везе са Турцима, у деобеним размирицама између Стевана, Вука, Ђурђа, све је Јеремија упрсте знао.

У српским земљама одавна завладала је болест деобе. Владарска деца се међу собом деле, кад лепим речма деле се, кад сабљом, и дел деобе пошкропи се крвљу народа. Мањи се угледају на веће, сватко гледи од другог што да скуца. Међусобна борба код Срба била је свакидањи рад, а у цркви свештеник на вечерњу сузним очима, жалосним гласом говорио је „нашествыя иноплемениковь, и междусобная брань”. Од то доба Турци моле се „не саједини боже каурина“.

Ђурађ Бранковић имао је старијег брата Гргура. Гргур умре, и остави после себе два сина Ђурђа и Јована. Гргур после ангорске битке побеже у Цариград, ’де и сконча. Његови синови ишчекивали су неизвесну судбу, ’декоји великаши српски упрли су очи на њи’, ако деспот Стеван стисне очи, на њима веле, треба да остане српска земља, јер [402] деспот Стеван нема деце, после другог брака није ни изгледа да ће имати, а Гргура, Ђурђа старијег брата синови, веће право имаду нег’ Ђурађ Бранковић, њихов стриц. Властољубиви великаши могу их употребити у своју корист. Нема л’ Стевана деспота, примиће деспотство Ђурађ, ал’ Ђурђа могу са Гргуровим синовима заплести. Падне ли Ђурађ, осилити ћеду се ти пријатељски великаши, покрај Гргурови’ синова они ћеду владати, завешћеду браћу у деобу, тај обичај је већ заведен после Косова, и Вук Бранковић се делио ба Стеваном, а овај опет морао се [са] својим братом Вуком делити. Не би ли се хтели делити Гргурови синови међу собом, за то би се већ ти великаши побринули да се заваде, па ћеду онда у деоби покрај кнезова и они који комад за се добити. Та Србија још има доста земље. У оно доба били су такови кнежеви лопта у рукама властољубивих великаша.

Ђурађ Бранковић преко своје матере Маре већ одавна измирио се са Стеваном. Стеван без деце, уочио га си за насљедника, а да се једаред начини крај распри измећу Бранковића и Лазаревића. Деспот је искрено мислио да Србија, српски народ, добије једног владара, да се све силе у једну снагу сабију. После толиких бура, деспот је сматрао Ђурђа за свог посинка и насљедника. А Ђурађ је био снажан, велики дух, и ако би се српска држава сабрати и снова утемељити могла, ту би тек Ђурађ био на свом месту.

Гргурови синови, Јован и Ђурађ, били су сметња, нећеду ли се опет они подићи против Ђурђа? Преци, родбина им је у том пут показала.

У оно доба био је обичај претенденте, ил’ иначе који могу до скиптре доћи, ослепити, ил’ им врело олово у уши усути, а да се начине за владавину неспособни. То је био византијски обичај, од Цариграђана су то Срби и Мађари научили.

Кнежеви Јован и Ђурађ дошли су у Крушевац, деспот Стеван је онда већ из Београда владао. Деспот не би им ништ’ зла чинио јер, срце његово [403] није кадро било ником зла желити, некмоли истокрвним синовцима.

Кнежевиће је срце вукло својој отаџбини, а војвода Јаблановић их је у закриље узео. Хтели су да се упуте у Београд, да се деспоту поклоне. Не да Јаблановић, Вук-Бранковића унуци, Гргура синови, веле, не треба да се клањају деспот-Стевану.

Кнежевић’ма клања се Јаблановић, ал’ су заробљени, не да им никуд по вољи поћи.

Јаблановић је био побратим Јеремије војводе, обоје су били од Стевана деспота и Ђурђа уважени.

Јаблановић да Јеремији на знање да су у његовим рукама кнежевићи, Јеремија тај глас поручи Ђурђу у Ново Брдо.

Јеремија пита Ђурђа што да чини са кнежевић’ма.

То питање Ђурђу велику бригу зададе.

Ђурђу Бранковићу доиста су сметали Гргурови синови. Умре ли деспот, оживиће у њима жудња за власт. И кад не би било те жудње у њих, нашло би се војвода и властелина који би им то у срце улили. Ђурађ је то сам по себи знао. И он је имао те жудње, и кад није смео, војводе су га подбадале да не попушта од свог права, и да покуша срећу. Тако ћеду исто и са Гргура синовима чинити. Па шта ће онда бити, брат брата ће убијати, и последња врата Србије отворићеду се Турцима, вера ће се искоренити, народ ћеду потурчити ил’ истребити. Шта му је сад чинити? Да се младић’ма подвргне Ђурађ Бранковић, победитељ од Искре, како би био слуга кад може и треба да буде господар, своје право, своју власт напустити неће, како би се поклонио свог брата синовима прам њему дечацима. Па и они ћеду се дићи један против другог. Ђурађ држи да мора одржати своју власт, коју је већ и сам Стеван признао, јер се тако с њим нагодио, ту дакле влада дечаке трпети неће. Но шта ће бити онда са Гргурови синови? С њима, ако би се баш и дало на крај изићи, ал’ подлегли би подбадању српске властеле. Да их с пута спреми, то [404] Ђурађ чинити неће. Ако им да што у руке, ту је квасац злу. Ако их из земље изгони, отићи ћеду у Цариград, у Млетке, у Угарску, па ћеду тек онда из освете за леђи радити. А чинити се нешто мора.

Ђурађ пошље гласника Јеремији да дође у Ново Брдо одмах.

Јеремија како чу глас, од стиха дигне се, и креће се на пут.

Јеремију је Ђурађ лепо примио и с њим се светује.

Запита Јеремију Ђурађ, шта би требало чинити и шта би Јеремија чинио да би био на његовом месту? Јеремија рече, да смаћи не треба кнежевиће, јер деспот-Стевана би то спечалило, а крв на освету позива; пустити их слободно, и то је опасно, после смрти деспота пали би у очи, а Гргур је имао пријатеља; изгнати их, и то је зло, јер ће с Грцима, с лацманима, и ако треба и с Турцима шуровати. Најбоље би било да се затворе у манастир, да им се оданде никуд не да.

Ђурађ промишљајући да Јеремији да за право, но ко ће их чувати. За ту сврху нема бољег од оца Харалампија, настојатеља у Високи Дечани. Јеремија би узео на се сву бригу, ал’ за то се изискује и велика награда.

Ђурађ је знао вољу деспот-Стевана, знао је и то да деспот сродну и невину крв пролити неће, ал’ и то добро зна да Гргуровим синовима док се Ђурђева власт не утемељи, станка нема; дакле, да их треба под заптом у кустодији држати.

Ђурађ је унапред знао да ће се савет Јеремијин примити и ступи с њим у погодбу. Ђурађ ће израдити Јеремији код деспота власт над Браничевом и Ресавом, добиће још дванаест хиљада дуката и град Голубац, ’де ће он заповедати све донде док му се то благо не изда. Повеља ће му се за то издати, и овлашћење да у име Ђурђа, који опет у име деспота власт на то има, над кнежевић’ма располагати, а уједно и Харалампије добија налог да у свему има се повиновати у име Ђурђа Јеремији.

[405]

Јеремија тако добија Голубац, а Јаблановићу је обречена Сребрница са силном баштином.

Судба кнежевића почивала је у рукама Јеремије.

Деспот је све то одобрио, послао Јеремији повеље.

Јеремија грабљив, властољубив, да би се још већма умилио и услужан био, Ђурђу једнако шаље гласове да неки властелини чекају само на смрт Стевана, па да кнежевиће, за које се већ зна ’де су, силом одведу, и да кнежевића Јована, старијег брата, за деспота извичу.

Ђурађ, неспокојан, наручује Јеремији, који из Голупца Харалампији налоге даје, да пази на кнежевиће, и Јаблановићу у Крушевац то исто пише, а Јеремији још и то дода, а да се учини све што је нужно и да се његова власт и деспотско насљедство не уштрби.

То је Јеремија тако тумачио, да може у ту сврху све чинити. Мисли се, падне му на памет да ће најбоље бити оба кнежевића за владу неспособнима учинити.

Јеремија пошље гласоношу с писмом, и с једним Грком, који је у лекарији био вешт, и још са поуздана јача два човека Харалампији, ком се налаже, како писмо прими, да кнежевиће да ослепити.

Харалампије није се дуго мислио, држао је да је то сад први пут да дође до највишег степена архијерејства, јер је већ сад Ђурађ свемогућан, па покрај старијих услуга новом увенчаће своје чело.

Харалампије од стиха преда се тој задаћи.

Оцу Пајсији наложи да кнежеве забавља, да с њима вечера, и донде код њих остане, док их сан не превлада да морају лећи, и кад легну да се још код њих нађе.

Кнежевићи су после вечере задремали и легли. Још мало па увелико спавају.

Пајсије да на знање да кнежевићи спавају.

[406]

Уђе Грк врачар, са два јака човека, покрај њих Харалампије још неколико оружника дода да помогну ако будне до потребе, јер су кнежевићи снажни младићи.

Кнежевићи спавају, снажни људи вежу им руке одостраг. Вежу им и ноге. Пробуде се несретни младићи, отимају се, ал’ је већ доцне, сила их на кревету притисне, не могу се маћи, снажне руке их држе. Врачар са усијаним гвожђем очи им испалио. 1

Што се хтело, извршило се, кнежевићи су слепи.

Сад на страну.

Харалампије се нада великој награди.

XVIII

Јеремија војвода, властелин, у Голупцу заповеда над Браничевом. Деспот Стевану, су већ руке прекрштене, он нема више посла у радњи живота и владе.

Јеремији је познат био уговор деспот-Стевана са Жигмундом, и да се Мађарима има предати Мачва, Београд и Голубац. Јеремија је и то знао, да је у земљи због тога велико незадовољство.

Јеремија није накан предати град, ни деспоту нит’ Жигмунду.

Голубац је јак град, Дунав му прса штити, а покрај Дунава с леђи тешко га је опасати кад има иоле војске у граду и околу.

Јеремија чује да се Мачва предала, предаје се и Београд, и да ће доћи ред на Голубац.

Ако Мађари заузму Голубац, ’бићеду господари Браничева, и његова госпоштина онде престаје.

Ђурађ му поручује да преда града, Јеремија му одговара, да му пошље дванаест хиљада дуката што се са деспот-Стеваном обвезао, и да му са још дванаест хиљада ујамчи баштину у Браничеву против Мађара.

[407]

Деспот Ђурађ на то не пристаје.

Јеремија баш хоће да се одупре.

У Голупцу се налазе и ослепљени кнежевићи, Гргура синови. Ту је војвода Јаблановић и Харалампије.

Јеремија и Јаблановић одвели су кнежевиће у Голубац, Јаблановић нема Крушевца. Турци су га на јуриш отели, отерали су га са баштине, и сад је гост и пустолиз у Голупцу. Награду ишчекује од деспота.

Јеремија, Јаблановић и Харалампије светују се у дворани.

Стари двор, стара дворана. Усред дворане стол, а на њему развијене повеље. У челу седи Јеремија, до њега с обе стране Јаблановић и Харалампије.

Јеремија прослови.

— Ето до чега смо дошли, да Мађари владају у Мачви и Београду, па сад још и Голубац да им предамо. Но то бити неће, ја Голупца не предајем, док ми зајамчено не изда. Оче Харалампије, ето ти књига повеље, чати шта ја имам добијати од деспота.

Харалампије лакомо пружи руке повељама, наиђе на то што Јеремија хоће, чита, сад једну сад другу обрву подигне, сад одобрава махањем главе, и погледав у Јеремију рече:

— Ту лежи велико право, од тог нипошто одступити.

— Поручио сам деспоту, да ако хоће Голупца, нек ми да дванаест хиљада дуката, па на то још дванаест, и још дванаест Јаблановићу.

Јеремија почине, баци поглед на Јаблановића и Харалампију, да чује шта ћеду на то рећи.

— То је мало, мени су Турци отели сву баштину, што је још од Душанови’ времена мог бабе било; кнежевићи су мојих допали шака, а ја никакове награде, у рукама никакове залоге немам, Голубац треба и за ме да буде залога — а Јеремијо, ишти више, ишти за се педесет хиљада дуката, за ме исто толико, и слободне баштине.

[408]

Харалампије упадне.

— А шта ћу ја добити, што сам по твом налогу кнежевиће ослепио и слепе толико чувао?

— Не брини се, оче, ако цела ствар за руком пође, ту си и ти с нами, твоје изостати не сме, израдићемо да буднеш први у цркви, и богате баштине.

— А зар за ме у деспота дуката нема?

— Уплешћу још и за те десет хиљада дуката. Јеси л’ задовољан?

Харалампије мало промишља.

— Јесам — рече.

— Је с’ ли ти задовољан Јеремијо?

— Јесам. Но имам нешто да примјетим. Ако деспот не усхте ил’ не могне одма’ све то исплатити, шта ћемо онда? Град се на вересију не продаје, кад једаред предам град, онда је деспоту и Жигмунду с нами лако.

— Голубац се на вересију неће предавати, — рече Јеремија.

— Ал’ ако деспот не би дао друкчије? — запита Харалампије.

— Има у деспота доста новаца.

— Деспот је богат, ал’ сад се у трошак бацио, купи војску у доњим крајевима, а и Жигмунду узајмљује, јер овај увек много треба, па ако деспот баш сад не буде при новцу, а Жигмунд наваљује да се Голубац преда, што ћеш онда чинити? — запита Јаблановић.

Јеремија мисли се.

— Па знаш што се код Срба каже, кад кога мрзим и душман ми је, волијем у Турке нег’ душману служити, ма био Србин. Не иде ли друкчије, Турци ћеду толико дати да предам Голубац.

Јаблановић од маха на то пристане, само Харалампији не иде све у главу.

— Ал’ ако Турцима предамо град, морамо из земље изићи, па куда ћу ја онда?

— Не бој се, оче, и ти ћеш с нами у Турке, повешћемо с нами и кнежевиће, а ти ћеш опет [409] бити њихов чувар, па како је сад пећка патријаршија у турским рукама, лако се можеш покрај нас опатријаршити, а ми би после помоћу Турака упадали у Србију, да Гргурове синове уздигнемо, ми ионако Ђурђа не признајемо за деспота.

— Ал’ шта ће рећи народ, који га је на сабору у Сребрници јошт за живота Стевана за нашљедника деспотства признао? — примети Харалампије.

— Ђе сабља влада, ту право нема места.

— Тако је, сабља дели правду — дода Јаблановић.

— Сад сам начисто, сад можемо даље терати, сад треба Ђурђу одмах поручити шта има дати, но само још то, ако би Ђурађ све то исплатио, па заиште кнежеве? — запита Харалампије.

— Лако је с тим, Ђурађ још не зна да су кнежевићи код мене, недавно још питаше ме како су тамо у Дечани, а ја му поручим да су здрави — и мирни, и да не дамо к њима приступа противничким властелин’ма сребрничког краја, који нису њему пријатељи. Ђурађ држи да ти њих још у Дечанима чуваш, а што ти писа да се ти отреса, и он држа да су кнежевићи под мојом руком, и да ти ја заповедам, а да ти чинити имаш по мом налогу. Можда се већ и покаја што ти тако писа, и можда ти сада и пише у Дечане, шта да с њима радиш, ал’ је већ доцне — закључи Јеремија.

Све је углављено и сад на посао, сваки има своју задаћу. -

Јеремија пише ситну књигу ’де му разлаже како Голубац сада предати се може ако све то што се иште изда, а иначе да неће ни њему ни Жигмунду града издати.

Харалампији је сад жао што се са војводама наједнако не дели, ’де је он са ослепљеним и чувањем кнежевића најизврсније дело вршио. Но сад друкчије не може. Добије ли тридесет хиљада, и то је добро, не добије ли, он ће у Турке са кнежевићи, па ће се и ту знати наћи. Та и онако Високи Дечани од неко доба не зна се под чију власт [410] потпада[ју] ил’ турској ил’ српској. Сва та област сад је у турским рукама, сад код деспота. Кад је у турским рукама, има обитељ и од Турчина ферман, па кад се Турчину добар бакшиш да, манастир је у миру, и може и из деспотове области ’ришћанин без разлике тамо одлазити, а Турчин за даље не хаје, тако да се у свако доба више пазило на вољу деспота, нег’ли на турску. Турци нису знали ни да су кнежевићи били у манастиру. То је била тајна измећу Јеремије, Јаблановића и Харалампије, а калуђер зна кад треба тајну одржати, а сви тројица имали су узрока све у тајности држати.

Јеремија и Јаблановић нису баш волели што се Харалампије уплео у ту погодбу, јер они као војводе нису били ради с калуђером делити, већ они калуђеру да деле, ал’ мисле, нужда закон мења па мораду и калуђеру попустити, а калуђер опет њима.

Јеремија и Јаблановић спремају се у граду, да се могу деспоту и Жигмунду одапрети, да се могу држати против силе доникле, донде док се побрину за помоћ са друге стране.

Дотерују марву, живад у град, ’рана се једнако уважа, суво месо, сува риба, вино, све је у изобиљу.

Копају се опкопи, јаркови се водом испуњавају, од Дунава зидине, куле, капије оправљају, види се да Јеремија није каиљ налако Голубац напустити.

Скупио је и добар број одабраних војника, колико се само у граду и околу сместити може, а да противницима покаже да је кадар бранити се. А и сам Јеремија је био јунак, па и Јаблановић.

Кад је све спремно, Јеремија чека добру отпоруку од деспота, ил’ нападај.

Кад је већ све наредио, опет се светује у дворани са Јаблановићем и Харалампијем.

У дворани се састану, и то код јела, код пуни’ пехара.

Седе, пију, ни бриге им није.

Јеремија започне.

[411]

— Та српско царство одавна се распада, нек свак себи дере. И сам Ђурађ Бранковић је дерао, кад која кућа пропада, свак себи вуче. Србија се једнако смањује, и једнако ће се смањивати, па ће је тако и нестати. На нами је нека проклетиња. Матица је давно из наших ројева ишчезла. Није л’ и сам Ђурађ од Стевана отимао, није л’ и Гргурове синове одбацио. Нисмо л’ већ служили и Турцима. Свуд је међу нами пакост, злоба, завист, па нећу, не могу ни ја друкчији бити.

— Тако је, неслога је Србе утукла, сватко се позива на слогу, ал’ нитко је не љуби, ми не можемо свет спасти, сватко нек се за се брине. Па зар се Ђурађ Бранковић није за се побринуо? Колико му је од бабе остало, колико од деспот-Стевана, златне, сребрне руде, у Угарској толике баштине, цјена за продату Мачву и Београд. Рашта не би ти Голубац продао, ако га баш узмораш испустити, па да се подјелимо — рече Јаблановић.

— Ја сам с ваши леђи терет скинуо, па сам га на моју душу узео, која је већ одавна у рукама ђавола као и ваша — рече смешећи се Харалампије.

— Лако је теби, ти се одмолиш, па ти је душа лака, ал како ћемо ми јадни на други свет — одгонетне смешећи [се] Јаблановић.

— Ја ћу се већ за вашу душу побринути, само се ви брините за моје тјело, ал’ живо тјело. Но за жива тјела не дајте ми да спаднем на Бранковићеве гране, јер ми душа неће стићи на други свјет, конопац о првом ’расту загушиће је. У здравље Јеремије војводе, властелина од Браничева — рече Харалампије и пехар искапи.

— Живио војвода Јаблановић, мој стари побратим, с ким сам добро и зло делио — наздрави Јеремија.

— Живио и наш Харалампије, па ма патријаром постао — напије Јаблановић, бацив намигљив поглед на Јеремију.

Већ је вечерње доба, ал’ заверне душе једнако расправу воде о својој користи.

[412]

Пије се да им се душа замагли, да их не види вечита истина чистог родољубља.

Пију на извору греха и зли демони прихваћају им душе.

Пију војводе, као некадањи јунаци, Харалампије као калуђер ком не да мантија да се пред сабљом поклони.

Вино им срце и дух задело у сплет ђаволског коловоза.

Усијане главе што мисле, зборе.

Већ је Јеремија замаглушен испарењем нечестиве душе.

— Ил’ ће мене Ђурађ сатрти ил’ ћу ја њега у трло и млево, тако ми ове смедеревке и овог сребрног пе’ара, који ми пао у нашљедство од ђеда, који га је од Душана на поклон добио, и из тог пили на даћи после боја и побједе над Шишманом — рече угрејан Јеремија.

— Ја опет, зарјечем се мојим крсним именом светим Ђорђем, да ћу прије кућу запалити, и сви у њој да изгорјемо, негли што Ђурђу попустити, који ми не врати моје изгубљене баштине — рече Јаблановић.

— Ја се, опет, и заклињем и преклињем, да ћу се прије потурчити, нег’ да изгубим заслужену мазду — рече Харалампије.

Тако их ухвати нојца, и вино и сан их превлада.

Тежак ћеду сан имати, преставићеду им се прилике, где се ђаво са јунаком, издајство са поштењем бори, и како ће ђаво да побједи, јунаштва венац да увене.

XIX

Деспот Ђурађ како је оставио Београд са Жигмундом и делом војске, поче јако размишљати, шта ће чинити ако Јеремија неће град да преда. Јеремија је јогунаст, властољубив, грабљив, и на зло брз.

[413]

На путу стиже му гласник, који носи собом поруку Јеремије.

Деспот проучи поруку. Јереминој истези одговорити не може. Треба новац за војску, треба за непредвидим случај што имати.

Деспот поруку саопшти Жигмунду.

Светују се.

Јеремија има повељу, на којој је подвезан деспот-Стеван и Ђурађ, но на тој повељи није био потписан велики логофет, нит’ је од њега печат ударен.

Жигмундови фратори кажу да повеља нема законите форме, јер би требало да је на њој логофет потписан, и печат ударен.

Један бискуп вели, кад је већ једаред Голубац по уговору са деспот Стеваном уступљен Жигмунду, да ту обвеза повеље престаје, и да се град уступити, предати мора, неће л’ се предати, треба га силом отети.

Тако мисле Розгоњи и Лошонци.

И Жигмунд држи да је он правни господар Голупца, и поручи Јеремији да преда град, јер ће га иначе на силу отети.

Гласник врати се и однесе Јеремији поруку.

Јеремија опет отпоручи, да града предати неће.

Жигмунд разљућен заповеди да војска што пре Голупцу похити.

Диже се војска, лаки коњаници напред, а остали за њима. Голубац већ није далеко, ноћу по ладовини примиче се, а кад зора заруди, већ су пред Голупцем.

Војска се стави по војничком реду, опсести град. На левој обали Дунава подиже се градић, Ласловар, недавно је завршен, праве се опкопи, ровови. Ту је већ и друга мађарска војска, која ће такођер руку пружити оној пред Голупцом, а да могу лакше град опасати. Лошонција прође на другу обалу, и на четоклацима довезе сву спрему у Ласловар, и топове.

Јеремија види мађарску војску, но не уздркће. Види и нешто српске војске, ту је довео деспоту Облачина Раде.

[414]

Жигмунд се светује са деспотом и војводама, како да се опаше град, и закључе још једаред, ал’ последњи пут, позвати Јеремију да преда Голубац. Деспот ће на се примити да Јеремију позове.

Деспот оправи улака Јеремији да дође у његов стан на договор. Заклиње се живим богом и св. Савом, даје му тврду веру да му се ништ’ стати неће, да дође као јунак свом негдашњем пријатељу; ако се не погоде, пустиће га слободно натраг, он неће шкодити негдашњем јунаку код Искре, и пропустиће јогунастог властелина Јеремију.

Јеремија седи у дворани са Јаблановићем и Харалампијем. Светују се.

Јеремија баци поглед на прозор, па на другове, и прозбори.

— Ево Мађара, дошли су да добију Голубац, но надам се да овде нећеду ломити колач.

— Ни бриге нас, град напустити нећемо, дође ли баш да се мора, онда ћемо ма и преко трња.

— Добро би било већ сад побринути се за договор са Турцима, да се не задоцнимо — рече Харалампије, који није баш био каиљ чекати док на нокту загоре.

— Морамо још мало почекати, можда ће се деспот још предомислити, и обвезност испунити.

— Само нипошто на вересију — рече Јаблановић.

— Само, ако се предајете, пустите ме боље у Дечане, онђе ћу ја с Турцима опет на крај изићи, нег’ да паднем деспоту у шаке, јер кад се ви измирите, може пасти сав терет на мене, канда сам ја сам кнежевиће осљепио.

— Ивер од кладе не пада далеко, ђе ми ту и ти.

Слуга јави да је дошао улак од деспота.

Јеремија радо изненађен, улака дозива.

— Ваљда се покајао — рече Јаблановић.

Улак уђе, поклони се.

— Част теби, војвода, доносим ти поздрав од земље господара деспота Ђурђа, да му дођеш на [415] састанак, с тобом нешто прозборити жели, примиће те као јунака. Ево ти писма.

Јеремија прима писмо, па чита.

— Почекај мало.

Јеремија мисли се.

Јаблановић и Харалампије упрли су очи у Јеремију, отворе уши и усне, да чују шта ће Јеремија рећи.

Јеремија подиже главу горе и озбиљно да одговор.

— Кажи господару, да ћу доћи сутра ујутру на главину, онде је његов стан, видим му чадоре.

Улак поклони се и оде.

— Да од бога нађеш, Јеремијо, зар идеш Ђурђу у шаке, шта мислиш? — запита удивљен Јаблановић.

— Ваљда тек не мислиш и себе, и град и све нас предати? — рече уплашен Харалампије.

— У Ђурђа је вјера тврда, после битке код Искре, на вјеру је Турке позвао, и ником зла не учини, на ријеч пуштао их је својима. Ђурђе је мој душман, ал’ је јунак, и мада га мрзим, право ћу о њему казати, и мрзим га зато што ми одмах награду не издаде да Голубац предам.

— Па кад не издаје што треба, нема вјере у њему — рече Харалампије.

— Притиснуо га Жигмунд, који много треба, а можда је Ђурађ опет при благу, па ће да плати.

— Ал’ ако не усхте па те задржи? — запита Јаблановић.

— И за то сам се досетио. Ако у опасност дођем, ја ћу преокренути, кад пође са мном да му град предам, то ће он једва дочекати, па ће опет бити Ђурађ изигран. Него чуј, побратиме, стој код горњег моста на опрезу са одабрани коњаници, да можеш одмах провалити их како за мном пођу.

Јаблановић мисли се, па после почивке рече:

— Све је добро, нек те тако памет води.

Јеремија да донети за поткрепљење добру вечеру, и доникле су заједно седели.

[416]

Јеремија озбиљан и мало забринут, остави друштво да се за сутра припреми.

— Ви остајте, ја зарана морам, само онако нек буде као што каза’, све на опрезу. У зору видићемо се.

Јеремија изађе, Јаблановић и Харалампије остаће да се проразговоре код пуних пе’ара.

Одлазак Јеремијин даје им шта мислити. Јеремија, Јаблановић, Харалампије, то је друштво састављено да у скупу заједнички грабе и отимају, но ако може свако за се, опет још што привући, једно за друго не мари и мртвом задружнику скинуће са хладног тела све до голости.

— Како можеш пустити Јеремију Бранковићу, тај се више вратити неће — запита Харалампија.

— Ја, боме, не би’ ишао, ал’ је он већ одавна с Ђурђем шуровао, жарио и палио, они се већ знаду, покрај Јеремије и ја сам дошао негда до пријатељства са Ђурђем.

— Ал’ ако би га ипак Ђурађ задржао, шта ћемо онда чинити?

— Онда опет ја нећу предати града.

— Но ако се Јеремија нагоди са Ђурђем, прими благо па готов посао, а теби пошље налог да град предаш, шта ћемо онда?

— Ни онда нећу предати, онда сам ја господар од Голупца, па ћу сам да се погађам.

— С киме?

— Ма с киме, ма с деспотом, ма са Жигмундом, само обречено мора ми се издати, онда је мени и сам Јеремија дужан, и Голубац држим као залогу.

— Ал’ ако силом навале?

— Бранићу се док могу, па кад све попуца, а ми — у Турке.

— Исто тако сам и сам мислио, Турци ћеду Голубац откупити, ти ћеш се и мене сетити.

— Немај бриге, по нас хрђаво испасти неће, само увек држ’ се покрај мене.

[417]

Тако се они још доникле разговарају узев сваки своју корист преда се.

Оду лећи, да сневају о благу, које ћеду добити ил’ од деспота ил’ од Жигмунда.

Јаблановић зато није баш задржавао Јеремију од одласка, једно што га је тешко задржати од оног што си једаред у главу утуби, друго, ако се што с њим стане, њему ипак од штете бити неће, јер што би Јеремија био кадар изредити [са] Голупцом, може и сам изредити.

Тешка им лака ноћ.

XX

На узвишенијем месту, на главини разапет је чадор деспота. Врх чадора вије се застава Србије. Пред главином пољана, разапети чадори, то је мала српска војска, коју је довео Облачина Раде.

Красна ноћ, небо звездама посуто, на небу сребрн шар, козлићи, блед месец, уштап тек из призора појављује се.

У чадору седе деспот и Облачина Раде.

Кад је сунце заходило, онда су обојица почивали, од одмора да се поткрепе. У полноћ дигоше се да коју прозборе, Раде је у свему десна рука деспота.

Убојно обувени, чекају спремни док зора заруди, чекају Јеремију.

Седе на кожним гривним јастучић’ма, подлога им је чиста трава и земља, коју ће деспот наскоро изгубити. Међу њима троножан столић, на њему пе’ари с румеником.

Деспоту, лакат на столу, у десници пе’ар, започе:

— У част бога, и у наше здравље, да дочекамо један дан као код Искре, кад смо Турке до ноге потукли, много робље задобили, ’ришћанство ослободили.

[418]

— То је било доба да се Косово могло осветити, кад су се Урканови праунуци о нашљедству закрвили. Деспот Стеван, бог да му душу прости, био је блага срца, па је Турцима простио.

— Дао је реч и заклетву да ће одржати Бајазитову лозу.

— Јест поштење је одржао, ал народа срце се над тим стегло, Турчин се спасе, а ’ришћанин пада.

— За Стевана тешко је било, са свих страна притискавало га је лацманство, а у Грке није се могло поуздати.

— Времена прохујаше, ђе је наша стара војска, ђе су дивни оклопници, који Тамерлану сузу натераше кад се тукоше појединце против Татара као орлови против вранах. Већ смо се изглодали, бијући се са Турцима и покрај Тураках. Сад опет стојимо измећу Мађара и Турака као укопани, да се мицати не може; волио би’ јуначке смрти, нег’ ’вака живота. Тко зна како ћемо и сад проћи, кад нам није у рукама Београда, а Голубац предати морамо.

— Тако је, ал’ преиначити не можемо, уздајмо се у бога и у нашу памет. Знам да је Јеремија поручио да ће доћи, можда ће се предати.

— Познајем Јеремију, он добро не мисли. Ако дође па одмах не преда Голубац, ту је већ пријевара, издајство, ја на твом мјесту одмах би га задржао, а сад се теби мора предати.

— На вјеру сам га позвао, ријеч погазити не могу.

— Господару, проћи ћеш као деспот Стеван.

— Не бој се, Облачино, још није изгубљено докле је нас.

Тако се деспот са војводом разговара, и већ почиње свићати.

Дотрчи један коњаник, и јави да је ту Јеремија војвода, жели деспоту реч дати.

Деспот ослови Облачину, да се повуче у свој чадор, да се са Јеремијом у четири ока разговара. Облачина иде ал’ громко прослови:

[419]

— Идем ал’ ћу стражарити.

Деспот из чадора поглед баци ван на долину, диже се прашина, малочас па се виде три коњаника, праћени од деспотови’ катана.

То је Јеремија, са два побочника.

Дошао је на тврду реч деспотову, сиђе с коња, и његови побочни, деспотове слуге, прихвате оседлане коње, а Јеремија, праћен, подиже се до чадора, ’де га деспот дочека.

Јеремија је као рођен за војводу и властелина. На њему је долама позлаћена, пуцета од драгих камења у златном оквиру у склопу као токе поређана и сплетена, на глави му самур-калпак са белом челенком, о врату виси му широк златан ланац, о бедрици златна, драгим камењем искићена сабља.

Деспот понуди га у чадор, завесу спусти, и стојећки се питају.

Деспот погледом мери Јеремију, Јеремија деспота.

— Дакле тако, Јеремија, ти мој од младости друже, хоћеш да се осилиш, нећеш да предаш града, који ни ја одржати не мога?

— Ево, доша’ ти на вјеру, и тврду ријеч, исповједам ти, да од наша царства ништа не има, све се расипље, а ја за ме као сватко хоћу што да спасем. Доша’ ти на вјеру, као што река’, ал’ јеси л’ каиљ задату одржати ријеч?

— Ти тражиш оно о чем ми писа је л’?

— Јест.

— Одмах не могу све изручити, војна је, ал’ град предати се мора, и ја ти дајем тврду ријеч да ћу како предаш Голубац, за једну годину све накнадити.

— Рок дугачак, можда донђе нећемо живјети.

— Јеремија, предај града, кајати се нећеш.

Ван чадора чује се глас од гунгуле, из сто грла чује се глас.

— Не пуштај натраг издајицу.

Чује то Јеремија и побоја му се у срцу грешна душа. Но Јеремија је досетљив, јер је већ у врашким рукама.

[420]

— Кад је тако, деспоте, предајем ти се на тврду ријеч, коју ћеш одржати, и предајем Голубац, теби деспоту, ал’ не Жигмунду. Скупи својту, дођи ти мени на вјеру као што сам ја теби дошао, па тако ми свете богородице, да ти квара бити неће. Ти мени зада вјеру, ја се подвргну.

Деспот, ком је битка код Искре ’де се Јеремија одликовао, у вечитој успомени, пружи му руку.

— Примам, идем с тобом у град у свити од дванајст, и као твоја мени, тако моја теби душа нек буде аманет.

Деспот је то достојанствено изрекао, и што једаред рече, то се одржати мора.

Деспот развуче чадор, и повиче да коње доведу.

Ал’ гунгула траје.

Већ је пред чадором Облачина Раде и Кајица војвода. Облачина мрко поглед баци на Јеремију, лијевом руком поглади брк, а десном се за балчак фата. Кајица левом држи сабљу по средини, а десном шестоперац буздован, и гледи на деспота хоће л’ добити миг. Тешко Јеремији да се испуни њихова жеља. Јеремија их презиром гледи.

— На вјеру ми доша Јеремија, ја идем на вјеру да примим град. Он је војвода, неће оскврнути светињу јунаштва, задату ријеч, на коње дванајст катана, Облачина и Кајица остају ту, то је моја воља — подвикне достојанствено деспот.

За тили час сви су на коњима. Деспот с десне, с леве му Јеремија, пред њима два побочника као путокази у град, са оба бока, а за леђи катане деспотове.

Тако језде Голупцу, нитко реч не прослови.

Голубац је близу. Већ су близу градских бедема, капија отворена, чује се звекет ланаца и пад моста куд ћеду проћи.

Побочници хуктећи зајезде преко моста у град да улазак јаве, Јеремија ободе силовитог коња, са неколико скока улети кроз капију, обрне хитро коња, [421] сабља му већ у руци, стане и замаја у знак да се деспот борити мора, ако ће у град.

За Јеремијом стоје спремни коњаници.

Кад је деспот видио како је Јеремија против њега оружије наперио, окрене и ободе коња, и врати се у свој стан.

Уљести у град није могао, јер му сам Јеремија знак дао да га не пушта унутра, а да је силом покушао био, Јеремији би допао шака, овако ће се бар читав слободан вратити.

Веља је била жалост деспота, кад је увидио да од предаје Голупца нема ништа. Јави то Жигмунду и његовим војводама, на што ови љутито из једног гласа повичу да Голубац треба тесно опасати и предаји принудити, а на Јеремији најоштрију кази извршити, расећи па на четири стране, и тако удове му по капијама повешати.

Са свију страна се Голубац подседа, опасује.

XXI

Јеремија у дворани светује се са Јаблановићем и Харалампијом.

Прва је реч Јеремијина.

— Тако, дакле, врати’ се ја и ништа не сврши’. Да нијесам употребио пријевару, и Ђурђа довде домамио, тешко да би’ перје изнео био. Било је ту гунгуле, Облачина и Кајица очи закрвавише, да не би Ђурђа, који ме на вјеру узе. Но Ђурђе се опет ту показа као витез, био сам му у шакама, и пусти ме слободна.

Сад Јеремија исприча по реду како је било.

— Вјере ми, тај Ђурађ није паметан што те пропустио, ил’ баш си ти луде среће. Да сам ја као он, вере ми, не би’ те пустио био — примети Јаблановић.

— Задао ми вјеру — рече Јеремија.

— У таквој ствари вјера се не држи.

— Но што Ђурађ није паметан, ти још мање што га нијеси пустио у град да му ми о’ђе судимо,[422] већ га тако налако пропусти — примети Јаблановић.

— Ја ти реко’, у таквим стварима вјера се одржати не мора, и на шта сам ја ту, већ да вам душе исправљам. Очитао би’ ти молитвах колико треба, дао би си што и на намастир за покајаније и опроштај, па ти не би ништа смијетало — рече не задовољан Харалампије.

— Ја Ђурђа још од ђетинства знам, мада га мрзимо, ал’ има он и добријех странах, а то му је да задату ријеч погазити неће. Он ме понуђаше писменом обвезом, да кад предам град, у оброцима ће после тога исплатити, јер сад доиста због војне није му новац при руци. Вољу је показао, можда би исплатио што рече, ал’ Голубаца не дам без новца, а на вересију, кад се не зна ни како ће Ђурађ од Мађара проћи, хоће л’ имати тог блага што досада имађаше. А што га нисам у град умамио, реко’ да сам му вјеру задао, а кад он мени главу спасе, морам и ја њему. Друго би било да би он силом у град улетио био, онда већ вјера престаје, и ил’ би га ухватили ил’ посјекли.

— Боље да смо га ухватили, потписали би’ га опет на што више, и искали би’ опет какав град у залогу — примети лукави Харалампије.

— Па и сад, и одсада да га ће ухватимо, тако бисмо чинили, ал’ сад друкчије није могло бити — одговори Јеремија.

— Сад је бадава говорити, испустисмо птицу, та више амо долећети неће, но што нам је сад чинити? — рече забринуто Јаблановић.

— Сад нам није до оклевања, ја мислим одмах да ступимо са Турцима у погодбу.

— Друго нам није чинити, Ђурађ неће да одржи ријеч, свезао се с Мађарима, предао им Београд и Мачву, предајмо ми сад Турцима Голубац — рече озбиљно Јаблановић.

— Не предати, већ продати — примети Харалампије.

— Е добро, тко ће ићи као поклисар Турцима. Хоћеш ли ти, побратиме? — запита Јеремија.

[423]

— Немој мене. Ја сам теби и овде од потребе, биће тамо на дивану и Исак-паша, ког сам код Крушевца љуто ранио, па сад да се њему покоравам, не мож’ бити. Најбоље нек иде Харалампије, вешт је, зна се увијати, превијати, и оно говорити што не мисли — каза Јаблановић.

— Е добро, Харалампије је баш за то. Дакле Харалампије, на теби је ред да идеш Турцима, да понудиш Голубац султану Амурату по ту исту цјену, као што смо га Ђурђу понудили — рече Јеремија.

Тишина, мала почивка, сви се мисле. Јеремија и Јаблановић гледе на Харалампију, који брижно лице показује, но ипак ни бриге му није, кадар је лукавство са лица збрисати.

— Хоћу, но морам мантију и камилавку скинути, и дајте ми какво друго одело, па ћу ићи на погодбу канда сам уз тебе први, и дај ми још два добра јунака, да се пред Турцима не постиђемо — рече Харалампије.

— Бићеш оправљен као какав властелин, у потајној поруци — рече Јеремија.

— Дакле не оклевајмо — рече Јаблановић.

— Тебе Харалампије, нећу много поучавати, имаш памети за три патријарха, а лукавства за седам лисова, неће те ниједан Турчин надмудрити, но ипак морам те у нечем напутити, да знаш како ћеш до самог султана Амурата доћи.

— Као што сви знамо, Турци су опсели Ново Брдо, и ја добијам оданде преко мојих људи гласове. Ако падне Ново Брдо, крај је Ђурђевом господству, и онда ћеду Турци подићи опет нов санџак, а остало ћеду поцепати по обичају свом, и поделићеду међу оне властелине који се предају. Па нека буде тако, ионако већ одржати се не можемо. Пашће ту и нами што у део, и то је, мислим, највећи део, ако Голубац предамо. Но, Ново Брдо се јако држи, не могу Турци да га отму. У Новом Брду има нешто и Ђурђеве војске, ту су Немци Саси, и ту су Дубровчани под Вуком Бобалићем. Сви [424] ти јако бране град. Сви се боре очајно јуначки, јер бране себе, своју чељад, своје благо. Узмеду ли Турци Ново Брдо на јуриш, сви ћеду бити исјечени ил’ у робље одведени. Ако Турци не отму Ново Брдо а Голубац падне, онда ће Мађари са Ђурђем одмах на Крушевац поћи, а Турци мораћеду се повући натраг и хаметом бити потучени, већ нек се с тобом погоде као што рекосмо, а ми ћемо Турцима одмах град предати, а они нами уз твој повратак благо, за које ћу ти дати до турске границе поуздане војнике, који ћеду благо допратити. Још и то реци Турцима, да одма’ пошљу војске на Голубац, да ухвате Мађаре с бока и с леђи, а да их баце у Дунав. Но и то додај, наврат-нанос да дођу амо што пре, јер ако се задоцне, није нам на ино, реци да се Голубац Мађарима предати мора.

Под Ново Брдом је и сам султан Амурат код војске, ту је и Исак-паша, и друге паше, ал’ упути се понајпре, како онамо стигнеш, Исак-паши, тај је љути душман Ђурђа, тај ће ти ићи наруку како дође ствар до дивана. — Тако ради, и још како те памет учи.

— Хоћу л’ што о сљепим кнежевић’ма прословити? — запита Харалампије.

— Засад ништ’, ако те они не запитају. Кнежевиће морамо код себе држати, ако се какогод ствари преокрену, да узмогнемо покрај њих владати, ал’ без њих јошт боље. Но ако Турци запитају, па знаду да су код мене, и већ осљепљени, што можда већ и знаду, онда реци да Јеремија војвода држи кнежевиће, ако би Ђурађ пао ил’ изгнан био, по милости султана један од њих владати може, ал’ уз помоћ људи које султан за то означи.

— Лако ћемо, Јеремијо, после тога, само оно прво нек се изврши, новац пре свега — рече Јаблановић.

Јаблановић увидио је куд Јеремија својим реч’ма шиба, да покрај кнежевићах сам влада, јер он неће господство с никим да дели, добро га познаје, [425] њему само да се докопати власти, а њему да кору баци.

То су два пријатеља, који су у злу свезани, ал’ како се благо дели, сватко хоће за се више да заграби.

— Кад ћу полазити? — запита Харалампије.

— Сад је вече, ујутру зором, донде све ће бити спремљено, даћу ти злата и сребра да дајеш поклоне и бакшише, јер без тога код Турака ни маћи се — рече Јеремија.

— Само добро чувајте кнежевиће, да какогод не замакну — рече Харалампије.

— Немај бриге, та њима доста је и један калуђер да их чува, куд би они из града сами измакли.

— Калуђер их, додуше, чува, ал’ ја ни самом калуђеру не вјерујем осим себе, мада сам и ја калуђер.

— Немај бриге — рече Јаблановић, сви ми њих чувамо.

Харалампије кад је рекао да не верује ни калуђеру, више се побојао од Јаблановића, који је имао бојазан, само у деоби да му што не отштрби, јер му је Јеремија сувише похљепљив, бољитка свог ради да не умакне сам са кнежевићима куде, и његова реч је била опомена на Јеремију, да сам на кнежевиће пази. Благо ће и оно доћи Јеремији у шаке, и од цјене Голупца Харалампије из руке Јеремије мора новац примити, и тако му је Јеремија од Јаблановића ближи, пречи.

Сад су све свршили.

Већ је близу ноћ, разићи ће се и сватко на свој посао, Јеремија да чини даље наредбе за одбрану, Јаблановић код светлости месечине — град унаоколо облеће и пази на Мађаре шта ноћу раде. Јаблановић издајица, ал’ искусан војвода.

И Харалампије изређује своје припреме.

Тиха ноћ. Харалампије иде у кулу да види шта кнежевићи раде.

Отац Пајсија је њихов чувар, а стражари мораду Пајсији наруку ићи.

[426]

Кнежевићи имаду свега доста, само не светлости ни слободе. А какав је човек без светлости и слободе?

Кад су били младићи, као ђурђиц, пролетно цвеће, ископали су им очи. Кад се у мравку, у биљки љубав појављује, Бранковића унуци, при првом раздрагању срца, тек што љубав у срцу њиховом клијати поче, а да се пресади у срце деве, те дивље трњаве ружице, и да се ороси, испари у бајном мирису, из срца је иста ишчупана, и тек преостаје шупљи траг божанственог осећаја. Њихово срце љубав не греје, нит’ ће им икад грејати.

Отац Пајсије даје им сваке ђаконије, вина метоике и смедеревке, а да им пиће још већма срце и душу замагли. Дуго је време кнежевић’ма, но Бранковића крв је племенита, кнежевићи пију да си забаве бољу душе и срца, ал’ вином до скотства не даду се понизити, нит’ калуђер, ни опити стражари могу шале с њима збијати на подсмех, јер ма и слепи, чувају углед и достојанство племена Бранковића.

Харалампије пре нег’ што ће кнежевићима доћи, састане се са Пајсијем у ћелији. Била је ту и ћелија за калуђере, који теше заточнике који су зла допали, ил’ које треба погубити, ту је близу кула и црквица.

Отац Пајсије сједи сам, на столу велики пе’ар и мешина с вином.

И он се брине. Шта ће бити с њим ако се град преда било ма коме. У нужди сваком је прво право за се побринути се. Тако мисли отац Пајсије, који макар да га и терете године, ал’ није рад да попусти ни у житејским попеченијама, као год Харалампије. Постане ли Харалампије већи, Пајсије постаће то што је сад Харалампије, игуман у Дечанима, а Пајсији је то доста, па баш ма то било не у Дечанима, него и у другом манастиру, ал само у богатом, ’де Пајсији не сме ништа фалити.

Пајсије, мада је био потчињен Харалампији, ипак није се прам овом између четири ока као такав [427] понашао, него као брат брату, друг другу. Много добра, и многе грехе су заједно делили.

Харалампије уђе у ћелију и без понуде седе на столицу до Пајсије, разгледа се, и започе:

— Сад је куцнуо час, или — или. Маџари притискују; Јеремија ће да преда град Турцима, ја идем зором као поклисар султану у Ново Брдо, да се уиме Јеремије погодим, пази да Јаблановић какогод са кнежевић’ма не умакне, јер Јеремија има у залогу Голубац, ми опет кнежевиће, ал’ Јаблановић баш ништа, јер он тек преко Јеремије добити може, и тако изгледа канда Јаблановић није баш задовољан, јер кнежевићи управо његови’ су шака допали у први мах, а Јеремија се са тим код Ђурђа удворио био, и сад Јаблановић без Јеремије ни да се макне, не може из своје руке ни давати ни продавати. Он је сад само подлога Јеремије, а кад се Јеремија блага дочепа, тко зна како ће међу њима деоба испасти. Но они нек раде за се, а ми ћемо за се, ми смо једно, а они су друго, нити ће нас ико изиграти.

— Време је да се и за ме побринеш, доста сам си на душу због другог натоварио.

— Само сад ово нек прође, па ти богат манастир не гине. Сад да видим кнежевиће.

Харалампије то изрече, па се диже и са Пајсијем иде у посету кнежевић’ма.

Кула пространа, ту је један одељак спремит за кнежевиће, да не буду о’де баш као други сужни робови. У мирно доба кнежевићи су у дворцу, ал’ као што је сад, да не би их тко одвео да с њима трговину води, морају се у кули чувати. Ту седе на кревету, пред њима, стол, на њему жижак, мешина вина и пе’ари.

На њима руво без украса, обична струка, узане ногавице, чарапе и местве. Лице њихово, глава, племенитог израза, но нема очију, да им душа из њих говори. — Као угашене две свеће показују гар, сенку некадашње светлости. Стражар вином наквашен седи до ових. Харалампије са Пајсијем улази.

[428]

— Како сте ми, кнежевићи, ђецо моја — рече Харалампије и посади се са Пајсијем код стола.

— Е тако као што видиш, робови смо овђе у кули, нит’ криви нит’ дужни. Доклен ће то тако трајати? — одговори озбиљно Јован Кнежевић.

— Па што вам фали, реците, све ће бити по вашој вољи — одговори Харалампије.

— Ништ’ им не фали, камо срећа да сам ја такав роб, који све добити може, ето им пива и јестива, сваке ђаконије, и понуде. Штета што им нијесте собом из манастира довели какве лијепе две цуре, да их мало разгале. Ја их понуђа’ са робињама, и турскијем и мађарскијем, ал’ они од себе одбијају — рече стражар Сукало.

— Подла душо, нама треба свјетлости и слободе, свјетлости не можемо добити, ’ђе нам је бар слободе, а подведено непоштење не требујемо. Толико нас искушаваш, и данас не остављаш нас на миру, да срећом твојом не дође отац Харалампије, би се овђе згужвао — рече Гргур и пљесне песницом о стол, да пе’ари играју, жижак кламиће се.

— Јест, то су доиста бијесни кнежевићи, једног стражара већ насакатише што им шташе добра чинити.

— Такав подлац као и ти, који сте сви створени да нас муче. Да нам је свјетлости и слободе, такав као ти не би нам ни пастир стаду овчијем био, а некмоли стражар Бранковићах — упадне жестоко Јован Кнежевић.

Харалампије да знак стражару да се уклони. Утишава узрујане кнежевиће.

И кнежевићи, мада су сљепи, јуначко им је срце и силна снага у мишицама, би скотског стражара мрцварили, да им даље пркоси.

— Кратко је време, зором отпутовати морам, чујете л’ тамо преко жагор у мађарском стану. Ту је краљ им Жигмунд, позива на предају, но Јеремија не да града. Идем на велики пут, богзна кад ћу се вратити. Но сад ћу вам једну тајну открити. Сећате [429] се оне жалосне ноћи кад сте осљепљени. Осљепити вас дао ваш ујак, Ђурађ Бранковић, то вам је већ познато, сад он градове Жигмунду предаје, но Јеремија Голубац предати неће, пре ће се Турцима предати. Ако се град Турцима преда, како је султан киван на Ђурђа, ви ћете доћи до власти, а покрај вас владаћеду ваши пријатељи. Вами је чинити то, што вам Пајсије казао буде, и нипошто се немојте повађати по Јаблановићу, он је био који вас је Ђурђу издао. Идем султану као поклисар, онђе ћу се за вас заузети, ваша је деспотовина. Гргура синови су ближи скиптру нег’ Ђурађ.

— Манимо се тих послова, то је могло бити још кад смо били ђетићи, кад смо силне коње јахали и с левентама копља ломили. Ми сад кајемо туђе гријехе, водите нас у Свјету гору, да се пострижемо, да св’јету рекнемо збогом.

— Е мој кнежевићу, није то за вас, треба вам још искушенија, да буднете као ја и отац Харалампије, а не само прости богомољци — упадне Пајсије намигнув оком на Харалампија.

— Да не губим време, дао сам вам поуку, сад да вас цјеливам, и повратком здраве нађем.

Харалампије загрли најпре Јована, пољуби му лице, па онда тако исто Гргура.

Кнежевићи на ногама стоје као заковани, не дају речце ни отпоздрава. Ваљда осећају да су то пољупци Јуде Искариотског.

— Збогом, ђецо моја — притворним гласом то изрече и излази а Пајсије га прати.

Сад се и с Пајсијем опрости Харалампије.

— Збогом, Пајсије.

Грле се, љубе се. Мало бољма нег’ са кнежевић’ма, да л’ сасвим искрено, то ни кроз исповест не би се дознало.

— Сретно Харалампије. Бог те упутио, света Богородица те сачувала, немој на ме заборавити.

Тако се опросте.

Сад се Харалампије спрема. Руво, коњи, оружје, све је већ у реду.

[430]

Харалампије у дворцу скида са себе мантије, сво калуђерско руво, навлачи све делијско, паше сабљу, место мантије долама, на глави самур-калпак са челенком. Изглед му није делијски, ал’ очи му доказују бистроћу, лукавство. Седа брада и голо му чело на диван позива.

Сва пратња је спремна. А ту је већ и Јеремија да се опрости, за њим опремљени товари, поклони за паше и везире.

Тако Харалампије попне се на коња, јахати је још као искушеник научио, и отпутује.

Краљ Жигмунд са својом војском све се ближе граду примиче.

Јеремија кадикад излеће из града са своји коњаници да Мађаре у примаку задржи и послове им поквари. Јеремија је јунак, не да лако града. Јаблановић у граду бодро пази да је у граду све у реду, да се какве уводе не увуку.

Велика сила притискује, ’дегод се тко из града промоли, стреле на њ лете. Завише стрелци нису обични стрелци, већ имаду јаке пушке, дебеле гвоздене цеви, и напуњене пушчаним прахом хитају кругле, и ког стигне, кида му утробе, цеви главу пробијају.

Јеремија зачуди се, тог у њега нема. Бије издалека јунака, пробија и штит и панцир. Краљ Жигмунд донео је ту справу из Алеманске и Латинске, фратори су то изумели, и не једном јунаку стегне се срце кад види то ново оружје.

Деспот једнако светује краљу да ил’ војску крене на Крушевац, ил’ да све силе дању и ноћу употреби, да би се Голубац што пре предао. Познавао је Турке и њихову бојазан да Мађари са Србима не ојачају, и ако се град што пре не преда, могу откудгод Турци искрснути. Жигмунд и војводе не пристају на прво ал’ град ћеду што пре освојити. Тако они мишљаше.

Розгоњи не да посади ни дању ни ноћу мира, покушава не би л’ се могао каквој капији примаћи, [431] ил’ слабијим бедемима, но Јеремија и Јаблановић на опрезу су. Стоје оба на бедемима, штит на левици, кад једно кругље из пушке пљесне у штит, и продере га, прође измеђ леве сисе и савијеног лакта, кругље силно, не рани, ал’ потресе Јеремију, да се нијати поче, но брзо к себи дође. Јаблановић чуди се тој пламеној муњи која из гвоздене цеви излеће.

Дођу у дворац. Седају оба замишљена.

— Јеси ли виђео то чудо, сијева као муња, проваљен штит, а лева страна ми засјевну. Ако Турци што пре не дођу, добра бити неће.

— То су нове спреме, на то троши Жигмунд силно благо, јер је то оружје да му се примаћи не може, чуо сам о том много причати, то је право чудо — рече Јаблановић

— Осам дана морамо се држати, донде ћеду Турци ту бити.

— Још прије, кад се град предаје, ту су Турци као вуци, дању-ноћу језде, греде.

— Но кад Турцима предамо град, шта мислиш што ћемо, куда са кнежевић’ма, јер ако опет допаднемо турски’ шака, могу их погубити као и оне у Пловдиву, па од какве су нам користи онда?

— Знаш шта, Јеремија, о том да се разговарамо кад стигне благо, и град се предавати буде, лако ћемо онда с њима, ил’ ћеду они код нас једног остати, ил’ ћемо их опет дати калуђерима на сахрану.

Тако Јеремија и Јаблановић кују зло, плету замке, и кад их сан превлада отпочинућеду, па онда опет приправни за борбу.

Жигмунду се чини да лагано напредују. Покушава нападаје са слабије стране, ал’ узалуд. Јеремија ништ’ не уступа.

Жигмунд изда заповест, да ако се град за осам дана не преда, послушаће деспота и потражити Турке пре нег’ што они њега потраже.

Тада Лошонци намести велику дубарду, топ на градићу Ласловару, пак избацује камење као глава из гвоздене цеви.

[432]

Потресе се кула у Голупцу, руши се од силених удараца. И најстарији и најхрабрији војник потресе се у срцу, држи да већ ту нема спаса за српско царство, да је то привиђење, сатанина спрема за судни дан.

И тај сатана није нико други, већ Турчин, ком сви ђаволи, ма и у туђем лику служе, а да хришћанство покоси. Јеремију је већ сатана под ушур узео.

А Јеремија ишчекује Турчина, тог сатану ком је већ душу продао.

Лошонци из сатаниног грла сипа ватру на куле Голупца. Доћи ће време, кад ће то сатанино грло ватру бацити на Лошонција и Жигмунда градове.

Каква је то лепа варош Ново Брдо, какав град. Ту је богатство, сав предел канда је створен да људству земни рај преправи. Ту су руде, које држе живот народа и државе, ту је обрт и трговина, која своје жиле на све стране пушта, ту су брегови, планине, лузи и дубраве, воде и потоци, све се то слива за добра живота вредних житеља.

Но има који не да вредном људству да ужива у миру плоде свог труда. Дивље турство заклело се да обори Србију, да јој сок исиса. Ново Брдо је жила српског срца.

Турство се натуштило над Новим Брдом. Као гладни вуци окупили се, опселили су град, позивају упомоћ Алаха да једаред рахат одморе се на згаришту, међу развалинама Новог Брда.

Силна турска сила се ту слегла.

Град је опседнут, турска војска завија, обвија се као змија, да га стегне, и прогута.

Но дивни синци вредних родитеља, који са честита рада живе, воледу се о’де закопати, негли предати града.

Турци дивље јурише, већ су на кулама, а деспотови војници, па Дубровчани све бацају их доле.

Ту је главом султан Амурат, ту је војска из Анадолије, ту је Уруменли-беглербег, Исак-паша, потурчењак, диндушман христјанства.

[433]

У разапетом чадору седи султан Амурат, нуз кољено беглербег Исак-паша, Ферхад-паша, Керим-паша, још везири, и дели-Реџеп-ага јаничарски.

За чадором сејмени и заптије. Ту је окол турске војске. Ту су јаничари, азапи, љути арапски коњаници, ту су мазге, камиле, за пртљаг и терет.

Султан Амурат отвори диван.

— Ето ђаури колико су јуриша одбили, колико је крви проливено, а Ново Брдо још не мисли на предају. Зар не има јунака који ће на првој кући забости алај-барјак. Зар нисмо ми они Турци који су на Косову Лазоглија хаметом потукли. Ето и задњи јуриш нам одбише. Шта мислиш, Исак-пашо, може л’ се та брука претрпити, ил’ да још једаред хадакнемо, али дурно, да ђауре распршимо, да у Новом Брду не остане камен на камену.

— Светли султану! Да покушамо још један јуриш, па ако и онда град не падне, нек остане поседнут, док још ордије из Уруменлије стигну, па да ђауре загушимо да ни медет не изрекну.

— Шта велиш ти Керим-пашо?

— Слажем се са Исак-пашом.

— А како ти мислиш Ферхад-пашо?

— Пре јуриша дочекати индат, па тек онда на јуриш. Тако мисли твој верни слуга.

— А шта ће на то рећи дели-Реџеп.

— Не треба индат чекати, већ одмах јуришати.

С почетка су били ђаури спремни, одморни, сад су збуњени, многим јуришима уморени, неиспавани, не дајмо им оком тренути, нит’ времена да се опораве, мада им откудгод индат дође, но на јуриш, ја ћу први напред и, тако ми Бегташа, ил’ ћу на првој кули забости алај-барјак, ил’ жива ме виђет нећеш — прослови громким гласом дели-Реџеп, очи му севају.

У исти мах чаушбаша пријави се, и донесе глас да су ту поклисари.

— Нек се амо доведу, можда ћеду град да предаду — рече достојанствено султан.

[434]

Сејмени ухватили обе руке поклисара, па га вуку пред чадор.

Поклисара пред отвореним чадором још држе док султан прослови.

— Тко си, робе, јеси ли дошао да предаш града. Ако си за то дошао, бићете од силне милости моје помиловани, ако си дошао да се на ино што погађаш, а ти ћеш остати о’де као таоц, да видиш како се куле Новог Брда руше. Јесте л’ добро прегледали у потаји ножа.

— Све смо претресли, нема челика ама ни за нокат, жели ти кољено цјеливати — рече чауш- -баша.

— Пустите га нек слободно стане. Шта је, робе, говори тко си, шта ћеш.

— Свјетли царе, султане над султанима, сунце од истока, које никад не заходи, сабљо Пророкова, премудрости божја, неизмерне милости, ето ти роба који ти добар хабер носи. Пред твојим кољенима предаје се славни град Голубац.

Султан погледи на паше, па се разгледају, главом маше, не могу речма веровати, држе да је ту уплетен ђаура какав шерет.

— Говори тко си и тко те амо послао — рече озбиљно султан.

Сејмени до поклисара пазе му на сваки миг и на сама уста, а да се султану што не згоди, као Мурату на Косову.

— Свјетли цару, ја сам Каралампогли, први савјетник на дивану код Јеремије војводе, господара од Голупца града. Чули сте за Јеремију војводу, диван је то јунак, сад је у граду опасан од мађарске и деспотове војске, ту је главом краљ Жигмунд, и зову Јеремију на предају. Јеремија се тако не предаје. Деспот Стеван и Ђурађ Бранковић остали су дужни Јеремији сто педесет хиљада дуката, и дали му за то у залогу Голубац. Ђурађ сад то не признаје, а Жигмунд за то и не хаје, к’о вели њему је Стеван деспот за живота свог потписао Мачву, Београд и Голубац, па сад вели да мора без откупа предати [435] града. Јеремија воле и свој кров запалити и ту изгорјети, нег’ли тако предати се. Мађари су већ посјели Мачву и заузели Београд, па им треба још Голубац, па ако га задобију онда ћеду са Бранковићем на Крушевац. Силна се је војака под Голупцом сакупила, град нападају дању ноћу, дуже [од] осам дана не може се држати, и сад је још време да ти до шака дође Голубац у твоје руке, велики султану. Само до оклевања није. Ако падне Голубац, онда нисте ни ви овђе код Новог Брда постојни. Хоћеду Мађари да вас пребаце најпре на Једрене, па онда даље. Бранковић, који се сад одеспотио, није твој, већ Жигмундов. А какав је град Голубац, па богато Браничево, оцјека се лако исплатити може. Преко мене као свог поклисара понуђа ти војвода Јеремија Голубац на откуп. Твоја мудрост и дивана твог памет знаће то оцјенити. Понуђам ти у име Јеремије Голубац.

Кад то чу султан и његове паше, удиве се, знали су за Јеремију, већ је Исак-паши такове шиљао, ал’ није му се поверовало и султан није хтео да дражи Бранковића.

— Има ли за то какве бујрунтије — запита султан.

— Имам — одговори поклисар. Тури руку у шпаг и извади писмено.

Чаушбаша прими писмено и донесе на кољено султану. Султан преда писмо Ферхад-паши да прочита.

— Ферхад-пашо, ти знаш ђаурско писмо, читај.

Ферхад-паша чита. Предаја Голупца са условима уписана је.

Треба се о том промислити, паше веле. Султан на то пристаје, и опет ће се сутра држати диван.

— Побрини се, Ферхад-пашо, за поклисара Каралампоглију, нек буде твој гост, пази да му се ништа не украти.

Диван се заврши, а Ферхад-паша води у свој чадор поклисара Каралампоглију.

То је архимандрит отац Харалампије.

[436]

XXII

У чадору Ферхад-паше седи Харалампије и договара се.

Ферхад-паша, некадашњи Петошко, сумњив поглед баца на Харалампија, канда га је познао. Можда га не би познао био, давно је већ било кад га је Петошко у манастиру задиркивао, и на миндрос узимао, но преиначено име на Каралампогли није могло сакрити Харалампија пред бистрим оком Ферхад-паше. Све се већма и већма подсећао.

~—Напротив, Харалампије није познао у Ферхад-паши негдашњег лудака Петошка. Тко би могао помислити од луде пашу.

— Даклен тако, војвода Јеремија хоће да преда Голубац — запита Ферхад-паша.

— Јест, тако је, честити пашо, па баш мило ми је што тако српски збориш, нијеси л’ и ти био негда хришћанин — запита га радознало Харалампије.

— Јесам, ал’ су ме у младости потурчили, оца и матер су ми посекли, живили су били у Призрену, честити у богатству. Био сам после у Београду и у другим варошима, учио сам Алкоран, био сам и улема и софта, и ефендија, и срећа ме послужи те постадо’ паша, и сад као што виде, сједим на дивану нуз кољено силном султану.

— Ал’, бога ти и пророка, кажи ми искрено, да л’ те срце заболе кад се опоменеш твог ђетинства, твог завичаја, и би л’ опет волео да си хришћанин.

— Јок, шта ћу у пропалом царству, па још кад се сјећам како су се већ онда великани међу собом крвили, а народ им донђе патио се. Овђе један бог, један пророк, један падиша, а ми његови већили већ на овом свијету, канда у рају живјемо. Будите Турци и ви сви, па ће вам под султановим скутом боље бити — одговори Ферхад.

— Та мал’ те неће тако и бити, ето и Јеремија већ је близу, а за њим ћеду и други.

[437]

— Боље би било да се сви потурчите нег’ што се међу собом кољете. И доиста, ви ђаури сте велике будале, не знате сами шта радите. Боље је бити пас нег’ ђаур. Но на ствар, дакле тај Јеремија хоће да преда Голубац? — запита озбиљно Ферхад.

— Јест, ал’ управо да ти рекнем, хоће да га прода — рече шапутајућим гласом Харалампије, и преврн’о очи, које више издају нег’ језик.

Ферхад га је разумео.

— Предати, продати, то је скоро свеједно, но каква је продаје цјена.

— Ја већ на дивану изреко’, сто и педесет хиљада дуката, тако војвода Јеремија хоће, а друкче никако.

— Велика цијена, шта мисли, шта по ту цјену можеш купити, читаву област.

— Ал’ Голубац више вриједи нег’ једна област. Мађари ћеду дати за њ двеста хиљада.

— Иди, бога ти, канда ми не знамо да Жигмунд никад нема новаца, и да му ваш деспот узајмљује, па и то знамо да он Голубац Мађарима предати мора, стога то си и дошао, јер су вас Мађари скучили.

— Е добро, честити пашо, ти право говориш, ал’ питам те, ако би Јеремија предо’ град Маџарима, шта бисте онда ви Турци радили, кад би се војска маџарска у Браничеву натуштила, па заузела после и Мораву.

— Силна је турска војска, сви ви с Мађарима изгледате као скакавац прам чворку. Поразиће вас сила падише. Но шта мисли војвода Јеремија, хоће л’ он после к нама у Турке ил’ да онде остане.

— Он би дошао к вами, ал после опет да га начините господаром над Браничевом.

— Ако све уредимо, онда моћи ће постати из милости султана кајмакам. Но, да ти једну ријеч кажем, доста би било за Голубац сто хиљада дуката.

[438]

— Не може бити. Посјеците ме о’ђе, ал’ Јеремија тако града предати неће. Цјена је Голупцу сто и педесет хиљада дуката.

— Што је падиши та цјена, но коме се има предати тај новац, теби ил’ Јеремији.

— Мож’те и мени предати, а можете и Јеремији.

— Теби предати се не може, већ самом Јеремији, ил’ имате још правих делбеника при продаји.

— Ту је у деоби и војвода Јаблановић, и он је у Голупцу.

— Чуо сам за њ, знам га. Дакле знаш како има испасти ствар. Турска војска кренуће се одмах, и носиће собом и благо које се има предати Јеремији, а и ти ћеш с нами. Имаш ли се и ти ту дјелити.

— Имам, ту ћемо се већ сви порефенити.

— А тко си ти, да л’ војвода, што ли.

— Ја сам први саветник Јеремије.

— Но јеси л’ војвода, јеси л’ управљао кадгод у војски.

— Видим да си врло паметан, честити пашо, ја сам понео собом и пешкеша, пет хиљада дуката, и другијех ствари, ако хоћеш нећу ником ништ’ од тога дати, све је твоје, само буди ми пријатељ, и све ћу ти исповједити, само немој ме издати.

— У Турчина је тврда ријеч, а не као код ђаура, говори што ти је на срцу.

— Е сад видим да сам на правог човека наишао, дакле сад слушај. Кад већ, као што видим, знаш како је код нас ђаура, знај да сам калуђер, баш прави калуђер, премда сам већ архимандрит. Ја сам настојатељ манастира у високим Дечанима, а ви за Дечане добро знате. Красан је то манастир. Био Ђурђу Бранковићу веран слуга, а он моје није шћео припознати. Ја сам на његову заповјест дао осљепити синове Гргурове, кнежевиће, који су сад у Голупцу у сахрани, ја сам њихов чувар.

[439]

— А како о њима мисли Јеремија.

— Он их држи као залогу, а да Ђурђа принуди на исплату од сто и педесет хиљада дуката. Он је управо заповедио Јеремији да преко мене да осљепити кнежевиће. Он је мени наложио, а ја сам извршио, па тако и ја морам бити делбеник куповине Голупца.

— А како са Јаблановићем.

— Тај је ипак кнежевиће предао Јеремији, који су код њега тражили гостопримство у Крушевцу.

— Но, ви ђаури баш сте махнити људи, ’вала Алаху што вас тако подели. Дакле и Јаблановић има гу свој дел.

— Има, и на моју жалост већи нег’ ја, који сам био ту све и сва, и све на моју душу узео.

— Ви ђаури ни у дјеоби нијесте сложни, ал’ то боље по нас Турке. Е сад смо свршили, сутра ћу ја све на дивану исказати, и све ће бити тако, како рекосмо, турска ће војска на Голубац ићи са тобом, и са свеколиким благом, па вам све на част.

— Пристајем, само да ми даш ријеч, честити пашо, да се мој дел не уштрби.

— То је моја брига.

— Пре нег’ што зора заруди, сав пешкеш је ту.

— Евала ти, ал’ боље подјели међ’ остале паше, само што више Исак-паши, беглербегу. И тако сад уговорисмо, па сад си мој гост, и сад нек донесу сваке ђаконије да видиш да је Турчин прави кардаш ђауру, да те угости као побратима.

Ферхад-паша то изрече и довикне слугу, који се пожури и све што треба наскоро донесе, пилава, овнујског ћебапа, ракије, шећерне гурабије. У околу султановог табора свашта има, а шта нема ’де је султан Амурат, има харема, са дивним цурама.

Сад кусају, Харалампије од пута јако уморан, а ионако за житејскаја јако заузет, добро пије, добро једе.

— Е, честити пашо, баш ти ’фала, само на једноме не, нешто ми фали.

— А шта то може бити, џанум бре.

[440]

— Е, не смијем ти казати. — То изрекав, Харалампије умиљат, упитљив поглед баца на Ферхад-пашу.

Ферхад-паша погодио је шта је на срцу Харалампији. Познаје му све жиле, без да Харалампије што подсећати се може.

— Знаш шта желим, немаш вина.

— И тог ће бити одмах.

Ферхад макне се на страну и извуче мешину метоике.

— Е сад ти не говорим више као ђауру, већ као мом госту, ево ти метоике.

Харалампије зачуђен, не верује својим очима. Сав се запламти, никад ни у помисли да ће он као калуђер у султановом околу, код турског паше метоике пити, чисто себи не верује.

— Ма, честити пашо, ил’ је ово на јави, ил’ ме очи варају, та је л’ могуће да могу у твом чадору вино пити.

— Можеш, ти си гост, и поклисар; ко Турчину служи, све му је слободно, твој ћеф твоја воља.

— Ал’ како ћу ја сам пити, није ми питко без друга, а ти као мусулман не смеш вина.

— Ту сам и ја, с тобом ћу држати.

— Шта, вина пити, како то Алкоран допушта?

— Има много што шта Алкоран не допушта. Па зар код вас ђаура није тако исто, предикујете умереност, а овамо највећма гријешите.

— Ал’ како смете вино пити против закона?

— И код нас не држе се тако строго, само што не сме на видик изићи. И султан пије вино и све паше, само скривено, да га свијет не види.

— Ал’ ако се тко опије.

— Држу га као пса, и први музтим може га убити. Нек пије ко може поднијети, и колико може, и то тајно, који не може, нек не пије.

— То је ваљан закон тај Алкоран, код нас ђаура, опет, држе да онај не пије вино, кад га напољу пијана не виде. Еј, да штете што нијесам Турчин.

[441]

— Можеш још бити пијани дервиш, тима је после све слободно.

— Да нијесам што сам, волео би’ бити дервишом.

Завеса чадора је већ спуштена, без замерке једе се и пије.

Ферхад-паша једе умерено као Турчин, а пије као ђаур.

Харалампије гледи га, диви се. Чудо невидимо.

Ферхад мери Харалампија.

— Ти се чудиш што као Турчин вино пијем, ја се, опет, теби чудим што си се у делијско руво увуко, ал’ дервиш ђаурски.

— Овако сам пред султаном и пашама угледнији.

Ферхад једнако понуђива Харалампију, а овај добро потеже, и постаје све искренији.

То Ферхад и ’оће.

— Де кажи ми како ви тамо живите, како господа, како ви, како народ.

— Знаш како је кад пропада царство. Бранковић Ђурађ, који се одеспотио, само гледи да згрта благо, није му никад доста, ни његовој Јерини. Руде му много доносе, трговце гули, народ од намета једва дише. Властелини међу собом кољу се, један од другог отима, а сви скупа народу вуну стрижу. Још ми који с манастирима посла имамо понајбољма стојимо, дођу л’ Турци, дамо им што ишту, па мир; но и међу нами има луда који се противе, па их попале.

— А тко вам је сад шејкулислам, патријар’.

— Нема, упражњена је столица, но чујем да ће деспот да начини неког Мелентија за патријарха.

— Какав је Мелентије.

— Баш да ти управо кажем, прави плеснивац, цјео дан бројанице у руци, сав је већ жут исцјеђен као лимун од богомољства, а нит’ сам зна живјети нит’ другом да живјети. Затукао се тамо у манастир Жичу, па онђе живи као какав заточеник.

— А би л’ ти рад постати патријархом.

[442]

— То ми и јесте права жеља, само кад би деспот пао, ој честити пашо, да ми хоћеш само наруку, све би учинио што ви Турди желите.

— Шта ми желимо, то ти је познато, цјео свјет да потурчимо. Да срушимо Вукогли-деспота би л’ нам наруку ишао да се сви Срби потурче?

— Би’, и сам би се потурчио, ал’ да се и до чега докопам, да ми се подијели добар комад земље.

— Начинили бисмо од манастира вакуфе, па би ти могао од тог половину добити — рече Ферхад, оштар поглед бацив на Харалампија.

— Ох, бог из тебе говорио.

— А није л’ ти жао народа?

— Какав народ, и тај је већ искварен, сад га вуку налево, сад надесно, већ не зна ни сам чији је. Кад се пропада, нек пропада. Но и то ти се морам исповједити, честити пашо, да ако не буднем патријарх, биће Мелентије, народ га као светитеља држи, и тај да постане патријарх, не би се дао лако турчити, да и сами калуђери оружани бранили би своје манастире, а народ би готов био с њима гинути. И сам Мелентије не би се потурчио, а да га сместа начините за највећег муфтију, прије би се дао на комаде исећи.

— Право говориш, ти ваши манастири јако нам сметају, много би лакше ишло да их не има, јер ти манастири потпирују и оно што се већ гаси.

— Па баш зато, ако ја не будем, нећеду се турчити. Ал’ пре свега деспота сломити.

— Све ће доћи у ред. Е сад смо начисто, време је почивању, твој чадор је у реду, па да се смиримо — рече Ферхад-паша, и да му знак главом да може се дићи.

Харалампије дигне се.

Харалампије не би бранио тако ма до зоре седити. Но Ферхад-паша мора, мисли за сутрашњи диван, ту је говор о предаји Голупца.

Ферхад-паша је Турчин, ал’ у њему бољма бије српско срце нег’ли у Харалампији.

[443]

Харалампије отпраћен је до одређеног му чадора, и легне да спава.

Леп санак је боравио и сневао о патријаршији, о вакуфима.

XXIII

Сутрадан султан Амурат позива паше и везире на диван.

Скупљени седе, а султан диван отвори.

Султан започе.

— Шта је, Ферхад-пашо, јеси л’ се са ђауром погодио.

— Јесам, силни падишо, ал’ за сто и педесет хиљада дуката.

— Пеки — оштрим гласом пресече султан.

— Поклисар без тога не сме натраг, макар му овђе главу скинули. Ако му се не да, Јеремија ће се предати Маџарима — рече Ферхад-паша.

— Дост’ би било Јеремији сто хиљада, безевенк — рече Исак-паша.

— Најбоље би било ништ’ не дати, нег’ најпре јуриш на Ново Брдо, па онда на Голубац, да отиснемо Маџаре, па ће Голубац сам пасти — рече Јакуп-паша.

— Ал’ ако јуриш сузбију, војска ће ослабити, па с њом не можемо после на Голубац — рече султан.

— Силни падиша! Ти Маџари баш су махнити, а ни Вукогли-деспот не има памети кад пошто-пото Голубац не купе. Подари Јеремији као просијаку тај новац, вратићеду то ђаури. Кад имаш Голубац, ухватио си Жигмунда за раме, а богата је тамо земља.

— Ако баш није на ино, нек му се све изда, а Јеремија доћи ће нам шака, а лако је добити фетву против ђаура. И тај исти новац доћи још у наше руке. А Вукогли-деспот велики је лис, кад чује да се Ново Брдо не предаје, ма како ће обманути Јеремију. [444] А кад Голубац Жигмунду у руке падне, онда ће са деспотом он нас овђе потражити. Голубац нам је од преке нужде. Потражимо ми њих. Сад би најбоље било да покупимо војску па одмах на Голубац, а Каралампогли нек с војском иде као чауш, и кад се град преда онда Јеремији нек се изда благо — рече Исак-паша.

— А шта ћемо са Новим Брдом? — запита султан.

— Засад опсаду напустити, повући одавде војску у Једрене, а довући одмах ону од Крушевца, и са том војском поћи на Голубац. Та војска ће се лако спустити Моравом, заједно са заиром — рече Јакуб-паша.

— А тко да предводи ту војску — запита султан.

— Ја и Ферхад-паша, Јакуб-паша нек иде са оном у Једрене, да сакупи још и друге војске, које су из Караманије већ на путу. Моја војска ће примити од Јеремије Голубац, а Маџаре ћемо бацити у Дунав. Можда ћемо и Жигмунда жива ухватити, а можда и Вукоглију у тјеснац саћерати, да се преда једаред тај лис. Ој како би вољео Вукоглију у шаке добити. Да ми је тестир, живог би га одерао, те би и остала Србија постала турски санџак. Јер, силни падишо, док Србе сасвим не сломијемо, не можемо ни Босну покорити, некмоли Маџаре, а донде док Маџаре не сатремо, не можемо имати мира. Они подбадају Вукоглију, и ето већ им је предао Београд и Мачву. Па Мађаре потпомаже римпапа и сав Запад, ђаурски шејкул — на Западу. Ако их тако оставимо, навалићеду на Крушевац, кад то чују ђаури на Западу, покренућеду против нас, да све што од Мурата доба задобисмо, да нам из руку ишчупају. А кад Голубац задобијемо, не могу Маџари дуго ни Београда одржати. Дај послуха твом вјерном слуги, силни падишо.

Султан се мисли, па прослови:

— Нек буде тако. Ти и Ферхад-паша водићете војску на Голубац, ја одавде с војском идем на Једрене, [445] да не ломимо овђе снагу, која ће нам посље требати. Сад нек доведу тог поклисара Каралампоглију, да му кажем да примам Голупца кључе, и да ће Јеремија добити што иште.

Малочас, сејмени воде поклисара Каралампоглију. Сејмени оружани стоје до њега, и за њим, крваве очи бацају на њ, мере га, не би л’ крочио.

Султан промери оком поклисара, па прозбори.

— Чујеш, робе, примам Голубац из руке Јеремије, коме дајем Сенет, њему и његовим људ’ма. Сви који се предајете, под скут мој вас примам. Алах је велики, и његов пророк. Велика је моја сила. Сви ћете бити моја раја, ил’ се морате сви покорити. Алах нам је дао сабљу у руке, и изрекао је, освојите свијет, и покорите га вјери пророковој. Тко неће, нек буде посјечен, ил’ вјечито наша раја. Погазићемо све као црве, од копите наших коња неће расти трава за усјеве, нит’ ћете гојити домаћу марву да вас ’рани. Предајте се сви, да се џенета удостојите. Ти ћеш ићи с војском као чауш под Голубац и позваћеш Јеремију под чадор мог везира, ђе ће му се благо избројати. То ће он објеручке примити.

То изговори султан достојанствено, и мигом да знак да је ствар свршена, куповина и продаја Голупца уговорена.

— Ја се клањам свевишњем богу, који је Алах, и његовом свијецу пророку Мухамеду, што сам се удостојио великом падиши поклонити се, ја његов роб, највећем султану. Но, нек ми је тестир, слободе, коју запитати — рече узбуђен поклисар.

— Говори робе.

— Ја сам био тај, који сам свјетовао да се Голубац преда. Благо тројица имамо међу собом дјелити, Јеремија, Јаблановић и ја. Тко ће нас подјелити? Ако Јеремија сам добије, рећи ће, е он је господар од Голупца, Јаблановић ће искати свој дјел, ја како стојим онда, не знам. Би л’ би нас паше подјелиле? — рече поклисар.

Султан се насмјеши, паше главом махају.

[446]

— Пеки, ви ђаури морате пропасти, кад се не можете међу собом ни у куповини подјелити. Кад ни ту не можете, како ћете се на јуначком мејдану дјелити. Но кад сами нијесте кадри, ми ћемо вас подјелити. Код Ферхад-паше биће благо, он је уговор склопио, и он ће вам у делби по турском ћитабу судити.

— Благодарим ти се, силни падишо, што си се и на мене, на твог роба смиловао. Допусти ми да ти скут и кољено цјеливам.

Поклисар пође да цјелива, ал’ он да знак руком да га одбија. Сејмени га за руку ухвате и не пуштају даље.

— Уклони се, Ферхад-паша ће све наредити.

Поклисар се ропски поклони, и праћен од сејмена изиђе и у свој чадор оде.

Султан и паше при изласку његовом презрено га гледе.

Неки, безевенк, — мумлају.

Диван је у главноме све извршио, и закључио, сад се паше дижу и разилазе.

Ферхад-паша чини припреме за пут.

Татари на брзи коњи језде у Крушевац да позову оданде индат, који ће поћи на Голубац.

Телал виче да се војска за Једрене спреми.

Код Турака је све на опрезу, азапи, јањичари, коњаници већ су у реду да се крећу, и тешке камиле дижу се, и сва заира се вуче.

И сам султан са свитом је у преправности.

Вече је, војска се креће.

Исак-паша и Ферхад-паша поћи ћеду са нешто војске у Крушевац, па онда после на Голубац.

Ферхад-паша дозива Каралампоглију. Овај дође и накратко ћеду се још поразговарати.

Оба седе у чадору да се овде још последњи пут ђаконијама, пићем и јестивом заложе.

Ферхад-паша започе.

— Е, свршили смо, ова војска враћа се у Једрене, а ми ћемо с Исак-пашом у Крушевац, одакле ћемо после на Голубац. Глава војске биће Исак-паша, као беглербег Уруменлије, [447] а ја сам до њега. Код Голупца ћу новац предати.

— Е добро, честити пашо, само немој на ме заборавити, а ја ћу ти бити захвалан. Но сад да ти нешто кажем. Оне поклоне што сам понео, теби ћу дати, они’ пет хиљада дуката, јер Исак-паша и они други за то ионако ништ’ не знаду, а право да ти кажем, од дивана су ми нешто омрзнути, а мени је доста и један пријан, такав као што си ти. Извадићу из мог пртљага и предаћу ти све.

Ферхад-паша мисли се.

— Добро, примићу, ал’ после с тим располагати ћу како ми је воља — рече озбиљнијим гласом Ферхад-паша.

— Нек ти је како ти драго, само гледај при делби да ме Јеремија и Јаблановић не прјеваре, јер су силеџије, како би’ ја с њима као трећи на крај изишао. Можда ћеду се и њи’ двојица у делби покрвити.

— То је моја брига. Но сад више није нам до оклевања, већ спрјеми се, па одма на коња.

Харалампије диже се.

— Е тако, ја ћу се одма’ спрјемити, онда можемо кретати се.

— Најпре донијеси новце — рече мало оштријим гласом Ферхад-паша.

Харалампије канда је само хтео да збуни са предајом новца, ал’ Ферхад-паша не да се збунити.

Ферхад-паша пошље своје сејмене те донесу пртљаг с благом и поклонима. И сам Харалампије их је пратио. Тешко му било од тог блага растати се. А овамо, опет, чини му се да Ферхад-паша није му тако пријазан као што се у почетку показивао. Сад му је тек брига, велики терет.

Ферхад-паша се ’ладан показује. Није се Харалампији ни за’фалио за то благо. То га јако пече.

Дође час да се крећу. Ферхад наложи једном бимбаши да у пратњи буде покрај Харалампија, [448] као неки телохранитељ, ал’ управо да пази на њега. Одавна њега Ферхад-паша познаје, не верује му.

Већ су на путу, Ферхад-паша са Уруменли-беглербегом зајезди, ал’ тако да му је око увек надаље спред јездећег Харалампија гомилу управљено.

Бимбаша, пратиоц Харалампије, знао је српски, зато га је Ферхад-паша тамо и наредио. Јаши до Харалампија.

Харалампије кад је видио ’ладноћу Ферхад-паше, и његов поглед и стиснуте вилице, рекао би да нешто презире, и разан прелазак у лицу и погледу неку сумњу је почео уливати у Харалампија. Поче му се чинити да је то лице негда у животу видио. Сад му је већ исто несносно.

Но ипак Харалампија не може да позна некадашњег Петошка. Тко би и помислити могао да будала може код Турчина дотерати да седи уз падишу на дивану. Петошко је био у царском двору српског цар-Лазара будала, и с њим су великаши и слуге подсмех правили. Има таквог доба кад су мудри будале, а и има таквог доба кад су будале мудри. Било је доба кад је најјачи био и најпаметнији, кад је само мишца решавала, а не ум. Тко је могао песницом у чело вола убити, тај је више важио, нег’ који је књигу писао. Петошко од детињства слаб, шпрљав, био је међу делијским дечацима, ма јунацима, руглу изметнут. Није могао с њима клипка вући, плоче бацати, дивље коње јахати, буздованом силно хитат се. А тко то није знао, нису га волеле ни цуре, некмо ли јунаци. Па јошт криваста плећа. Па није ни за калуђера, па ни за свештеника, јер такав човек кад није наоко, није за свештеника. Такав шпрљавац кад у цркви служи, и ходи, зли језици кажу — гле иде као кртица, треба такав да је, да кад у цркви ходи, главом полилеј да додирне. Онда је и сва памет ту.

Тако је то било онда. Човек се није мерио главом до рамена, већ од ноге до главе у дужину. Телесна снага била је све и сва.

[449]

Но Петошко је имао дивну бистру памет, и у срцу жарко родољубље. Проучио је многе књиге. Видио је охолост и грабљивост, завист великаша, видио је ’де народу прети опасност, ’де га трзају на све стране, а не може му никаква мишца помоћи. Сватко себи дере.

Петошко остави дом, задругу своју, оде у свет, у српски свет, проучавао је нуждан народ, поучавао га, крепио га у духу, уливао му је у душу стрпљење и дурашност, а да га турска заплава као олош не однесе. Кад се неко време тако у народу потуцао, као сиромашак путник похађао је властелинске замке, дворе, као шаљивчина да гордој властели у шали истину рећи може.

Тако је Петошко проглашен био за будалу, који тек ћаска да људе забавља, јер такав шкрљавац за друго што и није.

Петошко је тако кроз препоруку дошао у крушевачки двор цар-Лазара.

Ту је после Петошко прилике имао све погрешке и страсти српски’ великаша у шали пецкати, и такве им је истине казао да су се тек разгледали и тек смехом све забашурили, а као будали праштало се, а да не би будала дворска, не један властелин распрскао би му мозак што [су] њега његове шале за срце ујеле. Не једног калуђера је тако испрескакао, и не једаред је Харалампија, садањег Каралампоглију, тако шинуо, да би му овај за то радо јектеније читао.

Но кад је цар Лазар на Косову пао, кад је видио како се Гребљановићи међу собом кољу, како властелини један од другог отимају, напослетку и Турцима служе, видио је да је куцнуо час, да почиње пропаст народа.

Петошко је оставио изненада дворе царице Милице, ником се не јави, и оде у свет, у Турке, као и многи други, ал’ са тврдом вољом и намером, кад му није могуће код куће свом народу добра чинити, а оно као Турчин то да чини.

Такав је био Ферхад-паша.

[450]

Харалампије, телбиз, испитује бимбашу за Ферхад-пашу, не би л’ што дознао, ко је и шта је био негда Ферхад-паша. Обрицао му је и новаца, да све што зна о Ферхад-паши искаже, какве је ћуди, у каквој милости стоји код султана. Не помаже никакав бакшиш, не зна му ништ’ казати о Ферхад-паши; но бимбаша ће паши све исказати што је од Харалампоглије чуо.

Тако путујући стигну у Крушевац.

XXIV

У Крушевцу Турчин влада. У дворима цар-Лазара турске паше рахатлују, у дворанама где се царица Милица и кћери јој шетале, турске хануме и буле шетају се. То су српске цуре, које су турских шака допале. Има их силом отетих, доведених. Има их које су у харач дате. Турчин је ту господар, турске шајке плове по кривудастој Морави, масна поља, красне долине и планине у турским су рукама. Ту се већ Србин рађа као раја, а као раја и умире.

Србин плаћа Турцима харач, ал’ у том харачу су и цуре. Свако котарје даје по коју цуру у харач, као и другу робу. Кметови сеоски иду од куће до куће, траже цуре, ставе их на углед, и најлепше изберу, јер Турчин са лепом невом проводи ћеф. И сиве соколове, увеџбане, морали су у харач давати. Тако те красне српске цуре, с тим сивим српским соколовима доведене су у хареме паша, да откинуте од својих до века чаме, да проклињу свој рођендан.

Ферхад-паша, Исак-паша ту су у двору.

Ферхад-паша станује баш у оној дворани, ’де је негда као Петошко својим шалама српску господу занимао.

Шта је помислио Ферхад-паша кад му на памет пала стара времена, кад је Србин још снажан био, кад је имао своје царство? И каква разлика између [451] Петошка и Ферхад-паше! У српском царству Петошко српска луда, у турском царству паметан турски паша. И док је српски народ сретни био, Петошко је био несретна, руглу изметнута луда, а кад је српски народ несретан, његова срећа код Турчина цвета.

Није ни онда био сретан, па ни сада. За другим нечим је тежио, не за турским благом и саном. Он је свој род љубио.

У народу, и да је остао као Петошко, ништ’ не би могао чинити. Тко ли би Петошка слушао. И код самих Турака да се више чинити за народ гдешта, негли у свом народу, који је већ тако поцепан, удови тако покидани, разбачени, да их је и наћи тешко, некмоли опет уједно ставити.

Петошку је тешко пало у дворанама цар-Лазара, негдашњем му господара, боравити, ал’ кад је већ ту, тешко би се од истих откидао. Спомени га негдашњи јошт онде вежу. Још болно му срце овамо га привлачи.

Ферхад-паша неће се овде дуго бавити. Мора с војском на Голубац.

После кратког рахата, одмора, дозове Ферхад-паша Харалампија да се с њим опет разговара. И он је ту у двору стањен, и једва чека да га Ферхад позове.

Ферхад-паша целог пута показивао се као прави турски паша прам Харалампији, гордо, као прам ђауру, јер би иначе другима у очи пало. Овако кад га к себи дозива, изгледа канда се с њим даље разговара о предаји Голупца.

Харалампије дође. Пиће и јестиво, преправљено је као и пре. Сад се Ферхад-паша одрешитије показује нег’ на путу.

Поседају. Ферхад-паша на душеку са прекрштеним ногама. Харалампије тако исто чини, да се паши не замери, по реду као што треба прекрсти ноге, и стоји му добро као правом Турчину.

Ферхад га гледа и промери, па прослови.

[452]

— Доста смо се на путу изломили, сад мало рахат, па онда опет на посао. Ето ти ђаконије, једи, пи’, Каралампоглијо, и буди весео, знаш ли да си у двору, у дворани цара Лазоглије.

Баца очи на све стране, дворана му је позната.

— Знам, био сам о’ђе више пута још као прост калуђер са мојим архимандритом, ту су биле војводе и српска госпоштина, и сам патријар’ амо је долазио, еј то су била времена, ту се негда и веселило, још кад је султана Милева ђевојком била.

— Е, тако видиш, сад се Турци овде веселе са својим хуријама. Алах нам је дао силу, па све можемо.

Харалампије, кад је видио да Ферхад није зле воље, све дубље у разговор улази, а вино га још већма побуђава.

— Ој, честити пашо, како је красно бити Турчин.

— Има и код нас сиротиње, фукаре, као и код вас, па све то је алах и пророк уједно спојио; а ви сте покидани. Ал’ оставимо то на страну. Дакле, ти си већ био у овој дворани.

— Више пута. Као што реко’, долазаше амо господа, и ја с њима покрај архимандрита ил’ владике, и сам патријар’ је ту више пута био.

— Па што сте ту радили.

— Најпре се сјетоваше војводе у другој дворани, па је онда о’ђе био објед и вечера. Па онда свира се и пјева уз гусле, па опет прије и ил’ посље збијају се шале, дворска будала је ту, па се са гостима титра.

— Па и цар Лазогли имао је будалу? Онда није чудо што је пропао на Косову.

— Е да знаш, код нас је нешто друга будала, нег’ код вас. Те будале су изгледале на луде, а ипак нису, паметнији су нег’ други. Они тако рекну у брк, и војводама и самом цару, да се сви зачуде, ал’ њима је све слободно. Тако у цар-Лазара је била једна будала, да му пара није било наћи. Тај је сваког дирнуо, и мене ујео за срце. Ја га нијесам [453] трпио, ал морао сам као други све прогутати. Е да је био у мојој власти, кожу би’ му одерао, такав је био лајавац, ал’ у њега не сме се дирнути.

— Па тако сте то све трпјели?

— То је овако. Будала чује од господе какав је тко, и то онда чује кад онај није онђе о ком је говор, а господа хоће да се оговарају ка’ и други, а кад су заједно међу собом мишљео би да су сами побратими. Па кад су у скупу код цара ил’ ђегођ, не смије једно против другог да рече што мисли о њему. Будала зна све како дишу, који је какав, па сад једног реч’ма окресне, сад другог, и ником не остане дужан, ма му тко шта рекао, а и све изједначи тако, да кад у једног задирне, а други се смеју, онда оног задирне у оног који се најјаче смеје, као из неке пизме, па тако редом, сватко своје извуче.

— Дакле, смије свашта рјећи.

— Свашта. Ал није им се чудити, и сам би му простио. Понајвише изгледају као неки богаљеви, па онда шарене хаљине, на глави капа звекетуша, чудо.

— Тешко ђаур’ма кад смиједу само луде слободно говорити, пеки, морали сте царство изгубити. Дакле такав је био тај Петошко-ефендија, да је мудре памети учио. Па јесу ли му једаред кожу одерали, кад је Лазогли царство на Косову изгубио.

— Тко би знао куд се ђео, такова трта тко би још о њем бригу водио, кад су толики бољи пропадали.

— А није л’ га Милева султану собом повела кад дође до султановог харема?

— Но још таквог би делију Турци требали, та трта, ваљда су га турске копите сатрле.

— Турчин у луде не дира, ал таква будала као што је тај био код Турчина би прокопсао, јер они такве будале воледу.

Ту сад Ферхад почине. Побојао се да га осећај и спомени у дубље не увуку, па окрене разговор.

[454]

— Тако је то, видиш ли, код нас. А би л’ ти био пашом радо?

— Кад би ме запашили, и ја би’ се потурчио, ал’ није лако до паше доћи, а ја нијесам вичан у боју се тући; што сам био боја то је било у манастиру кад сам био млађи, са братијама, знаш онако за какву прњаворку, па се прочупамо мало за косе и за браду, па се опет лако измиримо, јер помирење и вјера налаже.

— Пеки, ал’ сте ви ђаури крмци, какав је то ћитап, да се најпре тучете, па онда измирите, боље пак вас уче да се не тучете, па не треба да се измирите. Па јесу л’ сви ваши дервиши такви?

— Нијесу. Е да су сви такви као ја, камо срећа и по вас, ал’ има их и ту свакојаких, ето као што је Мелентије и њему подобни; но ти, као што већ једном реко’, главу би за вјеру положили.

— Ми Турци такове требамо као што си ти.

— Потпомогни ме, ма напослетку и Турчин био.

— Само предајте Голубац.

— А шта би’ ја код вас могао бити, за пашу нијесам.

— Муфтија, као ђаурски дервиш си улема њихов, а кад се потурчиш, бићеш улема, а од улеме, свашта може за кратко време.

— Па тај муфтија може л’ имати жена кол’ко хоће?

— Може, а на што ти толике жене?

— А на што пашама толике?

— Не мора ни паша имати много жена.

— Ух, ала је красно пашом бити, толике красне цуре за жене имати, то је живот. Ал’ кажи ми, честити пашо, колико ти имаш жена?

— Хануму имам једну, и више никог.

— Какав си ти онда паша?

— Није сватком дат један ћеф.

— Кад би’ тако живљео, вољем оно бити што сам.

— Ти можеш онда живљет по твом ћефу.

— Па чујем старе паше, па младе жене.

[455]

— Пророк се за нас побринуо да нам све мора говети, било младо, било старо.

— Ух, сад да сам паша као ти, па да сам дочекао у Крушевцу ево овђе живљег, па харем, не би’ се мјењао ни са цар-Лазарем.

— А није ти жао завичаја, дворе Лазоглине, ђе се сад турбани вију, ништ’ те не тишти?

— Ништ’.

— Ни ови двори, ни оне планине, ни спомени ђетинства.

— Ништ’ ме не тишти, само треба добро живљет, па човјек на све заборави.

Ферхад га промјери оком, једва се може уздржати да га погледом не пресјече, но сабере се.

— Ти си наш, такве ми потребујемо. Но сад је да починемо. Каралампоглијо, засад ћу ти само још једну рећи, Јеремијин дар употребићу како ваља.

— Честити пашо, не заборави ме — рече Харалампије, очи му влажне од задовољства, ал’ пе’ар празан.

Ферхад устаде и довикне чаушу, који са сејмени Харалампија до његовог чадора допрати.

Харалампије легне и заспи.

Ферхад још промишља о судби човека и народа, па и он пређе у покој сна.

Сутрадан крене се војска пут Мораве на Голубац. Ту је и Харалампије.

XXV

Откако је Харалампије отишао, Жигмунд једнако напада на Голубац. Војске му је довољно било да освоји Голубац, и да на знање деспоту, да са његовим одељењем у миру остане, као у резерви. Деспот је тако и чинио, знајући да Розгоњија сам хоће да уђе у град, па зато и жели да га ли само мађарска војска освоји. Розгоњија није веровао деспоту, побојао се да не уђе деспот први у град, па да се како год онде не угњезди, јер би се Жигмунд [456] лако од деспота наговорити дао да га онде остави. Розгоњија знао је како је деспот у животу свом много пута с Турцима шуровао, а знао је и то, да је изврстан војвода, мудар, и у невољи зна се наћи. Лако му је било погодити и то да је тешко пало деспоту предати Београд, ал’ је морао, јер се на то још деспот Стеван потписао. А да није тако било, тко зна би л’ се деспот Бранковић на то потписао, и не би ли пре с Турцима мир учинио. Штавише, Розгоњија и то држи, да би деспот могао био искресати и то што је Јеремија за откуп Голупца искао, јер је деспот силно богат, богатији нег’ краљ Жигмунд, но само зато није дао, што неће он добити Голубац.

Жигмунд закључи да се са свих страна на Голубац нападне, да не би Турци чули како Јеремија отпор даје.

Преко, из Ласловара Лошонција из топова грува, бије Голубац. Његова кћи Цецилија, красна дева, делија-девојка, за великим топом провирује, гледи, промерује, нишани. Плане, задими се, а најјача кула Голупца занија се и сруши. Руше се и бедеми.

Розгоњија јуриша, ал’ још не може да продере. Јеремија и Јаблановић још се јако одапиру. Јеремија очајно се бије. Зна ако допадне шака Мађара, да ћеду му череци висити на капијама Голупца. Боље је и погинути. Бог му више не помаже, он то добро зна, ђаво је већ узео од њега ушур, ал’ ни у паклу неће да је лош. То је старо јунаштво, којим је негда са деспотом код Искре главе турске рубио. Мађари пењу се на бедеме, куљају кроз бедемску провалу, но буду опет преметнути. Добри стари војници Јереми[ји]ни, не даду педљу земље; који мисли барјак да забоде, у исти мах буде низ бедем преметнут. Телеса нападача груну доле да одјек даду. Војници не знаду за продају Голупца. Они држе да за Србију Голубац бране, а кад се мора предати, свеједно им је дошао ли град у турске ил’ друге руке. И Јаблановић бори се као стари [457] лав, да и за њ добра бити неће ако Голубац падне.

Мађари одустану од јуриша да се мало саберу, и поткрепе, па ћеду опет на јуриш. Ово је био још последњи јуриш који се могао одбити. Још један, пак Јеремија подлећи мора.

Велика је брига Јеремију обузела. Нема Турака, нема Харалампија, нема трага. Војника мало и све то већ уморно од јуриша и неспавања.

Мађари се ноћу скупљају, пре нег’ што зора заруди, ударићеду новом силом, сватко верује да наступајућем јуришу Јеремија одољети не може.

Ни сам Јеремија ни Јаблановић не уздају се одбити нов јуриш, већ се као за смрт преправљају.

Отпочину, ал’ закратко, опет се дигну. Обуку се у свечано, најскупље руво, све што је најдрагоцјеније узму к себи.

Тако у једној већ раскиданој кули седе, очекују нов јуриш и крепе се пићем.

Лошонција већ не пуца на ту кулу, јер није нужно, а не зна тко тамо међу развалинама седи.

Јеремија прослови.

— Већ ми миш’ца изнеможе, а Турака нема, па нит’ Харалампија.

— Бо’ме зло, ту се мора мријети, спаса ту не има, Мађари ћеду опет на јуриш, да нам тренутка не даду, да нас тако уморене сатру.

— Само да је ту Харалампије, па да знамо на чему смо.

— Шта ће нам Харалампије без Турака.

— Та бар та трта да је ту, да знамо је л’ долази Турчин, да се знамо равнати.

— Е већ је доцне — рече замишљен Јаблановић.

— Није доцне, како би било да ти идеш Жигмунду да понудиш град.

— Понуђасмо деспоту, ал’ не шћеде плаћати, неће сад ни Жигмунд шћети.

[458]

— Покушајмо, можда ће шћети, хајд’ ти да одеш тамо, а ја ћу донђе град чувати.

— Иди ти тамо, Јеремија, ја ћу град чувати.

— Волијем погинути нег’ тамо ићи.

— Овако ћемо сви пропасти.

— Не има се куде.

На лицу војвода познаје се самртно бледило. Страшна је њихова борба у души. Ту се мисли, жеље, надње испрекрштају. Скуп је сваки тренутак.

Пију, да забораве боље. Јаблановић диже пе’ар, па прослови.

— Јеремијо, још који час, па је наш удес ту. Живити ил’ мријети. Све на себи свјечано носим, од чије руке паднем, тога је свије што је на мени, ал’ и ја ћу главу замјенити. Но ево сад испијам овај пе’ар, као причешће, јер доиста јесмо огријешили душе.

— Кад Бранковић предаје Мађарима град, нијесмо ми криви, ионако се Голубац за Србију одржат не море, што нам се може пребацити?

Јаблановић канда си душу крепи реч’ма Јеремије. Пе’ар испију.

— Е, да нам је сад ту бар Харалампије, да нас исповједи и причести — рече Јаблановић, нешто као шаљиво, лице му се смеши, ал’ очи му бољу издају.

— Ха, да нас Харалампије исповједи, то би нас још прије самртног боја ђаволи морали вући у пакао. А тко би Харалампија, тог грјешника, исповједио. — рече као из шале Јеремија.

— И шћео се још с нами дијелити та трта.

— Та само да нам је за руком испало, лако би ми са калуђером.

— Можда нас је Харалампије издао, благо је са собом носио за паше, богзна куд је отишао, можда и деспоту — рече Јаблановић, кољено шаком пљесне, лица боре сумњичивост му показују.

И самом Јеремији набора се чело.

— Од калуђера може свашта бити, један ће умрјети за вјеру а други ће је погазити.

[459]

— Тако исто је код нас, нијесмо ни ми бољи — одговори Јаблановић.

— Ако нас је издао, да ми га је да му кожу одерем прије нег’ што ћемо гинути.

Тек што то Јеремија изрече, а топови са Ласловара загрме, задими се над Дунавом.

Розгоњија уређује гомиле војника за јуриш.

У исти мах дође слуга и јави да је ту улак турски и донео хабер од Турака.

Јеремија и Јаблановић ђипе. Јеремија заповеди слуги да улака одмах доведу.

Војници воде улака.

Улак је већ пред Јеремијом.

Јеремија како види улака, устане, тако исто и Јаблановић. Види се на лицу Јеремији како је узбуђен. Улак је, додуше ту, — мисли се Јеремија, — ал’ ’де је турска војска, топови са Ласловара једнако грувају, ал’ како престану сљеди нападај, и тај јуриш биће и последњи, и Голубац ће пасти у руке Мађара. Јеремија чека улака да прослови.

Улак прави селам, погибне се са поштовањем и прослови српски:

— Честити војводо Јеремија, ја ти доносим добар хабер, турска војска нагла Моравом пут Голупца, а још друга од доле Дунавом. Но пре свега треба да предаш Голубац.

— А ђе је мој улак са откупом Голупца, ђе је благо, ђе је Харалампије — рече нешто заплашено Јеремија.

— Твој улак је у ђаурском манастиру код ваше Богородице, недалеко одавде, ту је и Ферхад-паша, већ да дођеш и донесеш кључе Голупца, па да ти преда благо — изрече, и гледи оштро на Јеремију.

Јеремија је мало збуњен, не може одмах да одговори, па тек проговори.

— Повуци се мало ван, док се са војводом посаветујем.

Улак изађе, војници га дочекају и одведу мало даље.

[460]

Сад се решава судба Голупца.

— Шта мислиш, да идем тамо — запита Јеремија Јаблановића.

— Можеш, но шта је то што је Харалампије тамо остао?

— Ваљда је трта тако израдио да се онђе подијелимо, па да идемо тамо обоје.

— Један мора у граду остати, чујеш како са Ласловара грувају, није до чекања, већ иди ти сам и однеси кључе, па дођи одмах са Турцима док Мађари нису на јуриш град отели, па ће све бити доцне.

— Е, није до чекања, сад ћу коња обости, па с улаком к Богородици, па што бог да, и доћи ћу сам с турском војском, ил’ ћу оданде лист послати за предају па ћеш и ти онда у манастир да подјелимо благо. Сад нек улак дође. Је л’ добро тако?

— Кад није друкчије, нек буде тако.

Јеремија довикне, улак враћа се.

— Е ја готов полазити, на коња! Задње речи је узвикнуо Јеремија.

— Дакле скупа ћемо у манастир? — запита улак.

Да.

Коње доводе; оружани момци, мала пратња четворице спремна.

Јеремија пре нег’ што ће на коња, јошт да се рукују, и шапне му.

— Не предаји града, дочекај Турке, кнежевиће поведи собом.

Баце се на коња и одјезде у манастир.

Јеремија остаде сам промишља, ал’ кратко је време мислити се. Бојати му је се да ћеду Мађари узети град на јуриш пре нег’ што Турци стигну, а побојао се да Јеремија сам не прими сав откуп Голупца, а њему ништа да не остане.

[461]

Ватра у Ласловару престаје, у Голупцу све куле порушене, у бедемима такови провали да се лако јуришати може, војници стубачки стоје спремни.

Розгоњи пошље улака у град да иште предају.

Улак уђе, и заиште предају, јер ако не, мач ће преко њи’ прећи.

Јаблановић иште рок од једног дана, да обмане улака, вели, да је војвода Јеремија од тешких рана умро, а после тог рока предаће град Жигмунду. Дан му треба да свој пртљаг уреди.

Улак радостан натраг одјезди, јави да је Јаблановић готов у року једног дана Голубац предати.

Розгоњи је за то да се ни тај рок не допусти, ал’ Жигмунд допушта.

XXVI

Јеремија лак пут је имао до манастира Богородице под Високом. Кад је из града изишао, пројурио је кроз танке редове мађарских стражара, и док се скупише да вијају, већ је био са својом свитом међу кланцима ’де га достићи нису могли.

Манастир Богородице под Високом био је обилат у свему. Јеремија је добро живио са игуманом манастира Радосавом, и требало је да добро живи, јер је онде лежало његово благо на сахрани. А Радосав потребовао је тако силног властелина као што је Јеремија, да га од напасти брани, од „нашествија иноплемеников,“ и тако рука руку пере.

Јеремија је био као код своје куће.

Када се Јеремија приближи манастиру, види много азапа, и нешто коњаника раштрканих ’де им коњи пасу, одмах се сетио да близу мора бити и већа војска, која је већ на путу Голупца.

Јеремију су већ ишчекивали.

Капија отворена, калуђери пазе, ишчекивају, и како виде јездеће, Јеремију и бимбашу, продере се [462] чауш, звекну таламбаси, а Јеремин катана с бока затруби.

Ујезде у манастир.

Улак, то је исти бимбаша који је пратио Харалампија од Новог Брда до Крушевца, душом је одан Ферхад-паши.

Ферхад-паша, Харалампије и Радосав седили су у трапезарији жудно ишчекују Јеремију. Чули топот, трубе и таламбасе, није требало дуго чекати, малочас док се путници прашине отресу, ту ћеду бити.

Турска војска од Крушевца Моравом, а она од Видина Дунавом горе спојиле су се, и тек у тол’ко су од Голупца далеко да су ван вида Голупца и Ласловара.

Јеремија и бимбаша ступе у трапезарију, праћени од Радосава, који како зачу глас трубе, изиђе ван на дочек Јеремији с ким се поздрави и пољуби.

Јеремија је угледан делија, ма и постарији. Стане насред трапезарије, главу горе подиже, па оштар поглед баци на Ферхад-пашу, изгледа канда није дошао покоран да Голубац преда, већ да он што потраживати има. Јест, Јеремија потражива цену Голупца.

Ферхад-паша како уочи Јеремију, диже се, поглади браду и даје селам.

— Ево, честити Ферхад-пашо, војводе Јеремије да ти преда Голубац, а на име светлом падиши.

Јеремија стане, чека одговор, оштар поглед бацив на Харалампија, који је сад преобучен у калуђерске хаљине, јер су му делијске тешке, а нашто му сад се већ крити, кад је, тако рећи, код куће.

Ферхад-паша измери погледом Јеремију, понуди га да седне, и он сам седне, и прослови:

— Чуо сам за те, војводо, како си накан да предаш град, е ту смо по твојој жељи, и благо је ту, предај Голупца.

— Ја не понесо’ градскијех кључа већ хајд’ са мном, с војском, јер су већ и куле и капије проломљене [463] од силнијех топова што их Угри довезоше. А благо ми можеш овђе издати, а ја ћу ти дати листину да ти Голубац предајем.

Ферхад-паша погледи на Харалампија, који сад не гледи више у Јеремију ка’ у свог надглавника, већ као у деобеника на откупној цени Голупца. Нит’ га поздравља, нит’ шири руке да се с пута дошав пољуби. Страст га обузела, а и зебња да неће Јеремија сам благо примити.

— Честити пашо, најбоље би било да се благо подјели у Голупцу при предаји, јер није ту само војвода Јеремија, већ и ја и војвода Јаблановић.

Јеремија мрко калуђера погледа.

— Ваљда сам ја господар од Голупца, и нитко други, и што сам обрекао, сватко из моје руке има примати — рече љутито Јеремија.

— Честити пашо, опет ће најбоље бити у Голупцу, па да се пред твојим очима право подијели, Јеремија је силан, а ја сам само калуђер.

— Е кад је тако, оно ћемо овако. Обоје ћете са мном ићи у Голубац, па кад се преда град, и Мађаре распемо и у Дунав побацамо, онда ћемо се амо вратити, и подијелићемо међу нами благо, како сте се нагодили, а ти војводо, начини одмах листину, и потпиши да мени град предајеш, тако и никако друкче, вријеме кратко, не може се чекати, пиши и потпиши, па на коња.

Радосав мора да донесе пергаменту, и све брзо буде готово.

Јеремија није могао противсловити, јер не само да је душу продао већ и тело му је у рукама Ферхад-паше, и сад се више повратити не може. Неће л’ потписати, лако је Ферхад-паши и силом га на коња посести, и до врати Голупца доћи. Сад изгледа као заробљеник, и предат је на милост и немилост.

Бурне су биле Јереми[ји]не мисли, потписао је, морао је потписати предају града, а благо тек за леђи. Није му на ино. Тешко му је што га је калуђер надмудрио. Држао је да ће благо њему у шаке [464] доћи, па би с калуђером лако. Доиста, Јеремија не би одржао реч, лаком је, бацио би калуђеру кост. Како би се као војвода и властелин с калуђером делио.

Јеремија се мало разабере, и показује добро лице, да се не би Ферхад-паша о њему посумњао.

Харалампије, напротив, уверен је био, да му Јеремија обећано не би испунио, и зато се бацио пред скут Ферхад-паше. Зато није се хтео с пута ни поздравити са Јеремијом, јер би га овај одмах под закриље своје узео, као потчињеног, а ’де се дели, ’де се Голубац предаје, ту један другом не може бити потчињен. А ионако сад се све кида, цепа, па сваки се најпре за се брине.

Тако дигну се на ноге, и са то мало војске крену се даље да се споје са осталима, и то пут Голупца.

Бимбаша је опет пратио Харалампија, а Харалампије једнако зазире од Јеремије и удаљује се од њега. Јеремија крвав поглед на њ баца, и да на самог наиђе, тешко Харалампији. Дошли су до ушћа Дунава, ’де је већ сва војска спремна да оде на Голубац.

XXVII

Са Ласловара велики топ да знак, а војска већ је у бојном реду, јурне на провале бедема. Сам Жигмунд главом је ту, Розгоњи до њега, на једном вису, разгледају. Већ се Голубац предати мора, све је већ онде изнемогло. Прошао је рок примирја, а Јаблановић град не предаје, Розгоњи разљућен рече краљу да треба посаду исконабити.

Но у исти ма’ брижљиво гледи Жигмунд на једну точку на противним голубачким висовима, види турбане, из кланаца Турци куљају. Виде се и турски четокаици на Дунаву, сав Дунав је бродовима посут, а у исти мах бела застава са бедема Голупца скинута. Још после истеченог рока Јаблановић [465] оставио је забодену белу заставу, вента ради, не би л’ се још Мађари смиловали, не би л’ још рок продужили, но што учинити нису били каиљ. Голубац спасао се од предаје Мађарима, ал’ се предао Турцима!

Ферхад-паша стиже пред град са Јеремијом, Јеремија сам је хтео да иде у град и донесе градске кључе, но Ферхад-паша му не допусти, пошље свог бимбашу као улака са свитом и писмом Јеремије, и позове Јаблановића на предају. Јаблановић дође са својим оружоносцем и подворником који је на јастуку од кадиве носио кључе Голупца. Ферхад-паша прими кључе и [с] војском уљезе у Голубац.

Како је Ферхад-паша Голубац заузео прво ослободи сужне, међу овима и деспотске кнежевиће, са Варнавом, па их одмах пошље са Харалампијом, Јаблановићем, Јеремијом у манастир Богородице. Тако је Ферхад сада наредио да им онде подели благо, јер прва му је брига Мађаре од Голупца преко Дунава пребацити.

Јеремија сад се поче кајати што је тако Голубац предао. Још на путу мислио се како би дошао до договора са Бранковићем, да му преда град. Доцне је. Сад Јеремију двогуба брига мори, благо и живот, јер једно с другим је спојено. Живи за благо, а благо му за живот треба. Па напослетку тко би знао шта мисли Ферхад-паша. И Јаблановића мисли море, шта ће од њег’ бити.

Ферхад-паши није сад до тога, већ се одмах да на посао. Српску посаду је обезоружао, ал ипак у свом околу задржао. Војска му се састави са оном од Видина што је дошла, и сад са свију страна јурне на Мађаре, са пешаци и коњаници.

Жалостан коб. Јошт сат-два да су се Турци задоцнили били, Жигмунд би добио био Голубац. Каква веља радост обузела је Жигмунда кад Мађари крокнуше на јуриш, а каква боља кад се Турци појавише. И то појавише се бујно и бурно. Голубац беше зрело воће да у крило Жигмунду падне, а дође гладан харамија да ноћу крадом однесе.

[466]

Сви се убезекну. Гледају кад Турчин на бедему алај-барјак забоде.

Жигмунд Розгоњија погледа, Розгоња самртан зној спопадне од ужаса шта ће с војском бити, јер треба се у други бојни ред спремити, време је кратко, а Турци са свију страна кипте, све нови и нови на видик излазе, а кћи Розгоња Цецилија је у Ласловару, Дунав је од оца раставља. Брига је, да не допадне турских шака. А брига је како ће се војска враћати, а враћати се мора, јер силни Турци од Дунава у полукругу опкољавају војску, а да Мађаре од Дунава пресеку, ил’ да их у Дунав утисну. О победи ни помислити, јер је Турцима нападај олакшан против покидане мађарске војске. Ту се сад гледи како ће се спасти.

Жигмунд заповеди да се сва војска на Дунав својим бродовима повуче, и то што пре док не би Турци предварили, заповеди кнезу Црном Завиши да заузме места на којима ће повратак војске штитити.

Завиша близу обале понамешта, разреди своје стрелце, пушкаре и сву коњицу, по вису и брду, да повратак штити. Коњаници од бојазни од силесије турске повуку се све навише, да су сигурнији, и да од гора спусте се доле, ако би Турци на подножију покушали да обалу Дунава препрече. Но од турске пехоте скупљене делије кроз кршеве с леђи заиђу, коњаници не могу им приступити, а они са још веће висине халакну напред, бацају међ њи’ кудељна и смолом замазана запаљена клупчета на ужетима, коњи заплашени растрзају се од својих јунака, измешају се без реда, страшан притисак, по нагону једно друго гони у низу к обали, а делије слепимично, десницу сабљом над очи, јурну у дивље збуњене, који се доле тискају како се само може. Није било места ни времена да се бојни ред поправи. У тиснуте делије коњ’ма трбу’ парају, коњи падају са коњаником, преко њих читави се преваљују. И који спустивши се мишљаху да су ван гужве, виде пред собом и с бока насртајући арабистанске коњанике [467] који сад међу њи’ грухну. Напада се силовито, брани се јуначки. Ту стиже и кнез Завиша, главом је све надмашио, рикну као лав и своје у ред и нови бој позива. Демишћије се испрекрштају са мађарским сабљама, демишћије варнице одбацују, мађаруше се крезубају, ломе, хржање, врискање рањених коња, пиштање рањениках, копите омотане дробове вуку, пиштање, уздисај задњи’ рањеника ужасан. На Завишу грухну хатлије, од њега као од стене отфркну, љуте димишћије му се о оклопу ломе, сваки му удар хатлију обори, но сили одољети не може, Турци гушће наваљују, јер хоћеду да пут пресеку, и сам Завиша види да одољети не може, већ са својих неколико јунака, дивних Пољака, грухне међ хатлије као у јато, јунаци га заклањају с бока и с леђи својим сабљама и буздован’ма, а Завиша као рањен лав, гордо крчи си путе свој’им стрелцима и пушкар’ма.

Док се ту борило, Жигмундова војска прелазила је Дунав. Завиша је тај прелазак штитио, и јошт Турци не могу да продру, пушкари тако су понамештани да им Турци наудити не могу. Хатлије сад преокрену јуриш на пушкаре. Искусни стари војници не пуцају прерано, ал’ ни близу себи не допуштају. Сваки хит у клупче хатлија мора смрт нанети. И борише се дуго док Жигмунд војску на Дунав не навезе.

Војска се већ преважа, ал’ навале силни турски четокаици да и на води пут препрече. Сукобише се бродови, настане бура, вали у четокаике пљускају, преламају се, бродови крше се, балвани шкрипе, јече, рекао би одзив је умирајућих рањеника. Лошонци продире к својима. Ту је на једном броду и Цецилија, красна делија-девојка, на бели рамени распуштене вране власи, у очима жар поносит, хити да спасе оца, краља, војску.

И срећа послужи дели-девојку. Баца, даје бацати ватрена клупчета у турске бродове, њен брод, мађарски бродови одозго низводу јуре на турске бродове, који се нузводу тим заносе, но кадикад [468] и мађарско бродовље за собом повуку, ту је сад ужасан покољ, но ветар ватру на запаљеним турским бродовима распирује, дунавски пут је мађарским бродовима и војски отворен.

Лошонци и Цецилија искрцавају се, дођу до Жигмунда и Розгоња, Цецилија распуштеним косама пада оцу у загрљај, и моли га да се са својима у Ласловар врати, јер је турска сила велика.

Лошонци озбиљно ослови краља да се повуче и сам на Ласловар. Већ се види како хатлије силно јурнуше међу стрелце и пушкаре. Покољ ужасан. Јато хатлија језди управо на Жигмунда. Жигмунд још неће да иде, пошље из окола своје хусаре да разбију хатлије, изроди се крвава гужва и Жигмунд још неће да уступа, хоће да спасе Завишу. Но доцне је, Турци су га већ притисли. Хусари одбију хатлије, ал’ опет нови навале, и Лошонци и Розгоњи вуку га у каик, Цецилија прекрштеним рукама моли краља да не гине узалуд, и тако повуку га натраг.

Завиша је са своји јунаци дивно скончао, труп на трупу, гомила на гомилама турских лешева.

Бура престане, месец изиђе, и у тихој појци ветрић ћаирка над мртвим јунацима, и јутарња роса беше им последњи самртан пољубац од живе природе. Сутра ће их све земља покривати.

Што се могло спасти, спасло се а Голубац и Браничево у турским рукама.

XXVIII

Мађарска војска повукла се натраг да је не би Турци какогод и код Ласловара изненадили. И та војска је била сасвим прорешетана. Многи су живот изгубили од сабље турске, многи су у валима Дунава смрт нашли. Док се скупи и у ред стави, видиће своју грдну штету.

Жигмунд о миру мисли, није му на ино.

[469]

Деспот Ђурађ, док је битка трајала, стајао је у заклону свог места непомичан. Жигмунд и Лошонци у забуни нису га ни позвали упомоћ, а деспот без захтева Жигмунда не хтеде притећи и своју војску излагати. Као што је искусан био, можда би и успео био, ал’ опет куд би даље са тако ослабљеном војском против даљих навала које ћеду сљедити. Успех би му могао бити Турке од Голупца сузбити, ал’ су Турци већ у граду, па би навале с новом још долазећом војском све угушили. Само половина турске војске је Жигмунда разбила. А да нису Турци у граду, били би Мађари, па какве је користи и од тога Србији.

Војска је деспотова читава, и без окршаја не би се дала из доброг положаја истиснути, а деспот побринуо се за то да се може здраво и читаво куд хоће повући. И Турци су познавали деспота, знали су да у приликама и с малим велико је кадар био израдити, јер је умео погрешком противника користити се.

Деспот је сад непомичан, пази куд ћеду се Турци мицати.

Док су се Турци код Голупца борили, један део мађарски’ хусара, пресечен од своје војске, странпутицом продре до манастира Богородице, и наиђу на малу турску посаду. Ту има и блага и заире. Коњаници рупе, заподене се крвави бој, види то Јеремија, не зна ил’ да ускочи Мађарима, ил’ да остане скривен, не зна јесу л’ Мађари победили ил’ Турци, не зна куда ће, савест му је са свију страна оптерећена.

Турци спашавају пртљаг и заиру, ал’ их хусари тискају ван, у самом манастиру се већ крв пролива, Турци које потучени, које избачени, калуђери моле, преклињу, код уздивљаног коњаника нема милости, сиђу с коња, обијају цркву и ћелије, отимају, који се противи ране, убијају их. Наишли би и на благо, на што Јеремија чека, ал’ их Харалампије заварава, он их моли, преклиње, показује [470] им прстом ћелије, тороњ на цркви, канда је онде скривено благо. Побожни калуђери клечећи моле.

Хусари нису нашли Јеремијино благо, ал’ нашли су у цркви крстова, путире, окована златна еванћелија и разне скупоцене утвари што су побожни српски краљи, краљице, велможе подарили. Кад су већ бисаге претоварили, и што су могли понети понели, спреме се за бегство, без да су на Јеремију, Јаблановића и кнежевиће наишли, који су у подземним стајама скривени били. Харалампије да би га већма хусари побунили на искреност, да искаже ’де је сво благо, добио је неколико млазева по леђи сабљом пљоштимице.

Но тек што се хусари од манастира отиснуше, ал’ нахрљају на део турске војске са голубачког бојишта. Дивљи победитељи, већ острвљени, крвавим очима навале. Ту су пешаци, азапи и љути коњаници. Велика тишма. Са свију страна хусари опкољени, покољ ужасан, остављају и пљачку и живот, ретко ће тко продрти да донесе гласа о покољу у Београд. Сад Турци јурну на манастир, да га заштите, ал’ острвљени азапи поотимаше оно што од хусара заостаде.

Ове Турке је послао Ферхад-паша у манастир, из бојазни да Мађари не начују да је код Богородице слаба посада, и да онамо душмани не груну, јер би велике штете починили. И Ферхад-паша није се у рачуну преварио.

Није дуго трајало, дође и Ферхад-паша са великом свитом, и није се мало зачудио кад види мртве лешине, рањенике, све похарано, батал-манастир само што није запаљен изгорео.

Ферхад-паша сиђе с коња и уљезе у велику трапезарију, ’де је већ крст од Турака отклоњен, и све иконе побацане, јер турски дин не трпи Ису Пејгамбера и његове угоднике.

Војску која је Мађарима толику погибију нанела предводио је Ферхад-паша главом.

Мађари су се повукли натраг и како се могло, које Дунавом које сувим бродили, пртили су горе, [471] надесно налево. Увидили су да са таковом силом Турцима наудити не могу. Но ни Турци овом приликом нису јошт тако снажни да могу ногу на Мађарску пребацити, и Београд који је у мађарским рукама олако освојити. Ту је још и деспот Ђурађ, ако и с малом, ал’ језгровитом војском, која је већ с Турцима мејдане дјелила, и као што деспот блага има, може сакупити опет нову војску и с Мађарима се снова везати. Мађари, опет, овим походом ако су и страдали, опет су имали добру накнаду са Београдом, који је сад њихов. Жигмунд се каје сад што није дао Јеремији што иште, сад би његов био Голубац, и ту је Розгоњи био крив, који га је од откупа Голупца одвраћао, деспот пак није хтео за откуп да зна кад прелази Голубац у мађарске руке.

Деспот, познавајући турске шеретлуке, био је у својим положају безбрижан, јер зна да је Турке бриге стало да се с Мађарима јаче не споји, и знао је и то да ће с њима лакше мир склопити, јер како се деспот у битку није упустио, знак је да је своју судбу шакама Жигмунда сасвим поверио, а зна се још и то да кад већ Мађари Београд имају, па још да им је Голупца, онда је још теже владати у Србији нег’ покрај Турака, који, бар за ово доба, у Голубац не би дирали, и добио би времена да се опорави од оне слабости, која је наишла од оно доба, откако се деспот Стеван приклонио, Мачву, Београд и Голубац обвезао, а са тим ненавист Турака на се навукао. Сљед тога је пао Крушевац, једва се их Ново Брдо курталисало, ал’ место тога Голубац заглави.

Деспот, како је чуо да је то Ферхад-паша што је разбио Мађаре, с прекрштеним рукама ишчекивао је што ће сљедити. Он није сљедио Жигмундовој војски, која је била у бегству. Ферхад-паша је његов пријатељ.

Ферхад-паша је сам својом војском Мађаре растукао, војска Исак-паше тек се помолила била да упадне у бој, ако до нужде дође; нужде вије било.

[472]

Исак-паша уђе у Голубац и позове диван. Ту је Ферхад-паша и остале паше.

Исак-паша, као везир, беглербег од Румелије, над свима заповеда. Светује се, рад би Дунав прећи, и упасти у мађарску земљу. Неке паше то исто мисле. Ферхад рече да ту нема ништа осим пљачке, и војска би се оданде опет повратити морала, јер док је деспот још са читавом војском ту, а не зна се колика је, и Београд у мађарским рукама, донде је опасно преко Дунава, јер могу они с бока и с леђи пут препречити, и покрај Голупца Дунав затворити, и тако може бити лоше среће. Велики је лис деспот, вели Ферхад-паша, свако парче земље, све кланце, све горе и јаруге, реке и потоке у Србији познаје, и онде ниче, ’де човек не би ни помислио. Тако што је и код Искре изредио, и Турке потукао.

Исак-паша мисли се, даје му за право, па пита да л’ би боље било одмах напасти на деспота, па преметнув га, одмах на Београд поћи и отети га. Ферхад му одговара да ни то не ваља, деспот би си изабрао добар положај да се против трајне силе бранити може, а може и измаћи и до Београда повући се, ’де ћеду опет Мађари доћи упомоћ, а деспотове војводе подићи ћеду сав окол и Шумадију, и прекинућеду свезу са Крушевцом. Да покори сву Србију с Београдом, треба још трипут толико војске, вели Ферхад.

Исак-паша бесни од муке, сам увиђа да Ферхад право има, ал’ би рад дин-душмана и сву Србију разорити. Није на ино, јер ако започне као делиман, и не пође за руком, обрука се, онда од султана му гајтан на врат не фали.

Исак-паша пита, дакле, шта би ваљало чинити. Нитко му не зна паметну рећи као Ферхад-паша.

Ферхад-паша вели да би најбоље било да се деспот од Мађара одвуче, и султану покори, и од њега милости прими. Мађари су сад огорчени, Београд је у њиховим рукама, скупићеду јачу војску, па ћеду се покрај деспота осилити. У Караманији [473] је буна, треба и онде турске војске. Но најбоље би било да се деспот на покорност позове, а султан да га у милост прими.

Исак-паша на то пристане, мислећи да ће ово лакше Вукоглији хака доћи. Но тко ће ту понуду деспоту учинити, и на то га навести? Ферхад-паша све то на се прима.

Послаће Ферхад-паша улака деспоту, и даће му рок од три дана да се покори. Послаће свог бимбашу са књигом, ’де деспота Ферхад-паша на диван позива у манастир Богородице.

Ферхад-паша и усмено деспоту испоручује преко бимбаше да на веру дође, и што је покварено, поправиће се.

Бимбаша је десна рука Ферхад-паше. Извршиће, ма да би га главе стало; и он је био као дете христјанин, остале су у њему још српске клице.

Ферхад-паша бимбашу деспоту оправи, и јави Исак-паши да иде да провиди војску. Исак-паша ће донде и онако остати у граду, а Ферхад ће отићи још и у манастир Богородицу да подели благо, откуп Голупца међу издајицама. Тако Ферхад Исак-паши каже.

Исак-паша му наложи да безевенк-ђаурима одруби главе, а да благо с њим подели.

Тај налог Ферхад-паша прихвати, и одмах са великом свитом крене се пут манастира Богородице. Све се то стало и одлучило одмах после пораза Мађара.

Ферхад-паша кад је стигао у манастир, онда су већ Турци хусаре сатрли, и тада сиђе с коња и уљезе у велику трапезарију.

Ту се начини рахат, одмора му треба. Стара је глава Ферхад-паша.

Одмор није дуго трајао, жагор, тутњава ван, не даду дуга одмора. И у глави Ферхад-паше прекрштају се брижне мисли, пола сан пола јава.

Ферхад-паша дозове игумана Радосава, и запита га шта се то све стало од оно доба како је манастир оставио.

[474]

Радосав све исприча, како су хусари напали, све злоставили, харали, како су после азапи дошли, па и они су харали, тако да већ црква и нема више црквених утвари.

Ферхад запита за благо, Радосав му одговори да је у подземљу добро скривено, на њ нису могли ни хусари ни азапи наићи.

Запита га за војводе и кнежевиће, и за Харалампија. Одговори да су сви читави, здрави, и од заптија стражарени.

Ферхад главом да знак да одлази и дозива свог бимбашу.

Дође бимбаша.

Ферхад му наложи да испод руке купује све отете црквене утвари, што су хусари отели, а од ових опет до руку Турака дошли. И све то у тајности скривено да дода игуману Радосаву, а да се Турци не сете.

Бимбаша ће све то као што треба изредити.

Ферхад-паша дозивље бимбаше и миралаје, издаје им заповести, да буду на опрезу, да не би опет какве деспотове катане рупили, и белај починили. Даље наложи им да се на окупу нађу кад телал повиче, да ће се неким заробљеним ђаур’ма главе рубити.

Главарима турским од радости очи засветле.

Ферхад-паша их отпусти.

Прејави се бимбаша. Каже да је наредио да се испод руке све црквене утвари покупују, и сад чека даљу заповест.

Ферхад-паша укочено гледи на бимбашу. Гледи га, а не мисли о њему. Опет очи изврће, вилице стиснуте, мишићи му се на образу горе-доле дижу, нешто се мисли, велико смишља.

Бимбаша ћути, зна да Ферхад-паша навелико смишља.

Ферхад-паша разабере се. Заповеди бимбаши да позове војводе Јеремију, Јаблановића и Харалампија. Па онда наложи му да с игуманом Радосавом [475] да пренети амо благо које се поделити има међ Јеремијом, Јаблановићем и Харалампијем. Још има заказати, да како се доведу деобеници, одмах да се нареде ван пред врати и у двору сејмени, а ван двора пред капијом гавази. Јошт и то дода да се војводама сабље одузму.

Бимбаша ће све то као што треба изредити.

У трапезарији нема стола ни столице, све сами миндерлуци унаоколо, а на њима и код подножја душеци. И у среди су велики рахат-душеци. Све то мора узети на се турски облик кад се ђаурима суди.

Ферхад хода горе-доле, ишчекује.

Војводе су допраћене, ту је и Харалампије и Радосав.

Кад им је бимбаша сабље отпасати дао, Јеремија горко уздану, Јаблановић гризе од муке бркове. Но њих ништ’ на добро не слути. Кају се што се нису Жигмунду предали. Пада им на памет како би могли добити од Жигмунда за Голубац ако не новчана блага, а оно властелинства у Мађарској, као што је добио деспот за Београд и Мачву. Сад тек виде да у Турчину није вере.

Само Харалампије долази светлим веселим образом, он је издајица над издајицама, па се од Ферхад-паше многоме нада.

Кад у трапезарију ступе, стану у ред, и пашу поздрављају.

Ферхад-паша седи високо на душеку прекрштеним ногама, на глави му шарен турбан, на прекрштеним ногама почива му драгим камењем посута димишћија.

Ферхад-паша их понуди да седну на миндерлук. Војводе затежу се ал’ им паша баци оштар миг, који изгледа као заповест, и тако поседају. Харалампије није се дао двапут нудити већ седне и прекрсти ноге по турски, тако истоветно као што Ферхад-паша. На војводама види се брижно лице, како седе, изгледају канда су изложени и већ на белом ’лебу, а да их скоро црна земља покрије. [476] Само Харалампије трепавице уздиже, сасвим је задовољан својим стањем, и држи да му награда неће фалити, мада Ферхад-паша сад ’ладан се показује, јер њему је увек био добар, и обећао је при деоби у помоћи му бити. Ако што укине од блага, то ће укинути војводама не њему, тако мисли Харалампије.

Покрај њи’ ушао је и бимбаша, и стоји, паша га не нуди да седне, он мора на ногама бити, и чекати на заповест Ферхад-паше.

Тишина, да се пролет муве чује, баш мртва тишина. Нешто свечано изгледа, канда је судница, ’де је Ферхад-паша судија, а остали парничари.

Ферхад-паша прослови.

— Дакле, сад би било време да се у откупу Голупца подјелите. Голубац је у турским рукама, мађарска војска распрштена, ђе је игуман са благом.

— Ту до трапезарије на гомили, и чека заповест да се унесе.

— Нек се унесе благо.

Бимбаша изиђе, и заповеди сејменима да унесу благо. Ту је и игуман Радосав.

Сејмени изиђу.

— Дакле, по уговору имали бисте се тако подјелити, да сватко од војвода добије педесет, а Харалампије тридесет хиљада дуката.

На ово питање разбистри се лице у Јеремије и Јаблановића. Канда им се душа поткрепила. Сад се опет не кају што нису Жигмунду град предали.

Јеремија одговара.

— Честити пашо, Голубац је мени дат био у залогу од деспота-Стевана, Јаблановић је од Турака прогнат, мој гост, доста ће му бити и тридесет, а Харалампији десет, ја сам најглавнији. — У Јеремији се узбудило старо среброљубље.

— Честити пашо, ја сам се дочепао млади’ кнежевића и тек после због њи’ је добио Јеремија Голубац зато што их је ослепити дао, ал’ да мене не [477] би, не би ни ослепљени били кнежевићи — рече Јаблановић.

— Ја сам их баш дао у манастиру Високим Дечанима ослепити, могао сам их и пропустити, па ме деспот није ни завладичио што сам већ одавна заслужио, требало би да се с њима на равно дјелим — рече успла’ирено јачим гласом Харалампије, канда му је већ наклон Ферхад-паше осигуран.

Ферхад-паша мисли се.

— Па како да поделим, кад се сами сложити не можете.

— Суди, честити пашо, како је право, — прослови громким гласом Јеремија.

— Тако ћу и судити, и праведнику и грјешнику, судићу по правди. Но ви ђаури никад нијесте међу собом сложни, ни у добру ни у злу. Кажи ми’ ти, војводо Јеремија, шта је то било са тим кнежевић’ма, да су ослепљени — запита Ферхад-паша.

— Е, стојали су на путу Ђурђу, побоја се да по старјешинству деспотство му из шака не извуку, допали су Јаблановића шака, ја се с њим споразумем, оставимо их на страну, Харалампији на сохрану у Високим Дечанима, и ту буду са нашим знањем ослепљени — одговори Јеремија.

— Ја сам их дао осљепити — упаде Харалампије.

— Да мене није било, не би ни Јеремија дошао до Голупца, јер су кнежевићи прво у моје шаке пали.

— Да мене, опет, није било, не би дошли до откупа Голупца, — одгонетне Јеремија.

Ферхад-паша их гледи и мери.

— Па је л’ то учињено по налогу деспота Стевана ил’ Ђурђа Вукоглије.

— Није по налогу, ал’ знао сам да кнежевићи сметају, и Ђурађ, кад сам му јавио да су кнежевићи у нашим шакама, одговори нам да чинимо што за најбоље, најпаметније држимо, да их држимо [478] на сахрани, и да их безопасне чувамо, ми смо га разумели — рече Јеремија.

— Тако је, ал’ истоветне су нам заслуге — рече Јаблановић.

— Ја сам их осљепио, то је највећа заслуга —- одговори жешће Харалампије.

— Кад је тако, знам већ како ћу међ вами извршити.

То изрече Ферхад па устане, пође напред, отвори врата да види је л’ тко близу да се не би разговор чуо.

Сејмени су подаље од врата, а ионако ни речце српски не разумеду, све саме Шамлије и Караманлије.

Ферхад, ма и паша, мора на опрезу бити, јер мада је паша, оно што ће сад говорити, допринело би му гајтан око врата.

Ферхад стане пред деобенике, исправи се гордо, и прослови.

— Ја сам Ферхад, турски паша, ал’ у срцу сам бољи Србин нег’ што сте ви. Са вас је народ страдао и страда. Грабљиви, лакоми сте на благо, и све то пограбљено благо доћи ће Турцима у руке. Такви сте грабљивци ви војводе, Јеремијо и Јаблановићу. Познајем вас одавна, и ви ћете мене скоро познати. И тебе, Харалампије, добро познајем, и ти ћеш мене познати. Народу сте се споља показивали као пријатељи, а да му већма леђа одерете. Врлину народа сте запљували, а стид и поштење довека сте погазили; ви сте праве издајице. И ти, Харалампије, нијеси који у нужди тешиш, помажеш народ, нијеси од оних калуђера, који на трему, у ћелији, у цркви, крвљу орошен пада као жртва, која христијане на освету и слободу буди. Ти си измет свете цркве, и нијеси достојан живота.

Ферхад то изрече, погледа их оштро, и тамо-амо шеће се.

Војводе и Харалампије од чуда обнезнањени, не могу да се лако разберу, глас Ферхад-паше им је познат, ал’ не знаду ’де су га чули. Харалампији [479] тај глас долази сада не само познат, већ некако и душмански, подсећа се да тај глас њему негда није повољан био.

Ферхад-паша стане пред њи’ оштро их мери, особито Харалампија, и опет прослови:

— Погледај ме добро, Харалампије, па реци тко сам.

Харалампије гледа га укоченим очима, вилице му се тресу, јошт не може да погоди, а лице му се види као одавна му душманско, не ишчекује добра.

— Ја сам Петошко, ког сте као будалу у двору кнеза Лазара видили, слушали. Држасте га тада за правог лудака, подсмејавасте му се, што је ваше неприлике на видик изнашао. Познајем вас све у главу, били сте млади, као и ја, негда јунаци а сад издајице, а ти Харалампије, ти си био увјек зао демон у народу, и твоје причешће тровало је народ. Кад нијесам могао у народу добра да чиним, јер шта може будала учинити, постадо’ Турчин и паша.

Ферхад то изрече, горе-доле се шеће, па опет сред њих стане, који као окамењени непомично гледе, ћуте.

Ферхад спусти испод врата, испод кошуље руку, и прстима довати, извуче мали златан крстић на сребрном ланчићу.

— Видите Ферхад-пашу, Петошка, који као Турчин није изневерио Христа Спаситеља, који га је под својим именом у овај свет увео, и у турству, хришћанству и свом народу добро чини, а ви народ издајете. Петошко је своје сједе власи поштењем покрио, а ви сте своје обрукали издајством. Знаш ли, Јеремијо, шта је Голубац? Голубац је крило Србије, и ви сте то крило одсекли. Ви сте издајице.

Ферхад те речи громким гласом изрече, рекао би није то тај Петошко, који је жив подсмех негда био. Глас Петошка се у љутим бојевима увеџбао.

Деобеници издајице виде да су криви, и као окривљени чекају осуду.

[480]

Бимбаша гледи, слуша, без да речце испусти, само очи му неки жар и светлост обузе, канда би и сам издајице казнио.

Ферхад настави.

— Видите овога младића, бимбашу, и он је као ви, допао ропства, и он је хришћанско дете, а остаће у души хришћанин. Он је мој посинак, и кад мене не буде потпомагаће своје и у турству бољма, негли ви издајице на кућевном огњишту, у својој отаџбини, коју сте ви згариштем начинили, но за то ћете и главом платити.

Ферхад још већма приближи им се и овим закопча:

— Вами, дјеобеницима о откупу Голупца нек је ова осуда. Издајицама рода, народа главе имаду се одрубити. Ако на ову ријеч само прословите, онда ћу вас дати најпре на муке, какве само Турчин измислити може.

То изрекне Ферхад и махне главом, а бимбаша отвори врата, дозива сејмене, који уђу и силовито по налогу их вежу.

Војводе поглед бацају на Ферхада, да л’ ће се смиловати. Ферхад као окамењен, ’ладан као мрамор.

Ужетом их вежу, војводе спокојно трпе, но Харалампије бесни, баца се, не да се везати, силом га у ваздух дижу и вежу, моли, виче. „Петошко, потурчићу се, само ми живот допусти“.

Ферхад неће да чује.

Извуку их напоље, Харалампија носе, кида се, бацака се, неће под нож.

Ферхад неће да оскврни српском крвљу манастир, већ ван, мало даље, опрему нареди. Ударе два коца, а трећим оба одозго утврди на облик вешала.

Воду их вешалама, но нећеду их вешати.

Најпре ћеду Јеремију погубити. Јеремија погледа на Јаблановића, и прослови: „Прости, друже, збогом“. Јаблановић одговори: „Криви смо, нек нам бог опрости“.

[481]

Доведу првог Јеремију, мора клекнути, а гаваз му седе власи ухвати, и брзо му главу одруби. Главу баци, а труп ђипне, крв из врата пишти, потрчи, и падне, у ужасном трзању живот изгубио се.

Тако је и са Јаблановићем.

Харалампију морали су за коц везати, и тако га погубе.

Тако искајаше своје грехе Јеремија и Јаблановић, негдашњи јунаци од Искра, после издајице.

А тако је и Харалампије своју грешну душу испустио.

Срећа, нестало војводама подмлатка, да бруку преткова не насљеде.

XXIX

Кад је Ферхад-паша над издајицама суд свршио, сад је опет рахат, и ишчекује деспота. Бриге му је стало, да се деспот не побоји какве невере, јер добро зна да му је Исак-паша душман.

Исак-паша доиста на то се и спрема, да деспота испочетка лепим обећањ’ма примами, па после да буде смакнут као они Бранковићи у Пловдиву.

Бимбаша кад га је Ферхад-паша из Голупца деспоту послао, на брзу руку је поруку извршио, и одјездио је одмах пут манастира Богородице, брже, нег што је амо Ферхад-паша стигао.

У деспота је још она стара одважност, и неће се ничега побојати. И већ чега да се боји, ионако је и он сам и Србија на коцки.

Деспот стиже у манастир са Облачина-Радом. Хтеде сам ићи, Раде му не даде, хоће свуд да му је десна рука, па ако је до погибељи, да му је глава до главе. Деспот катане није повео, да не буде неприлика, могу се катане са Турцима завадити. Деспот и војвода Раде обучени су арнаутски, да их не познаду Турци, да не буде зазора. Но бимбаша познао их је, и води их у трапезарију, ’де Ферхад-паша ишчекује.

[482]

Кад их Турци виде, стану, па заблендани гледају и’ силне и горостасне, ма већ и не младе јунаке. Јунаци сиђу с коња. — Уђу у трапезарију, Ферхад-паша рукује се, поздрављају се. Ферхад-паша не пријави турски селам, изгледа као Србин у турском руву.

Поздрављају се као стари познаници, пријатељи.

Бимбаша зна да ћеду се нешто тајно договарати, допрати их, и уклони се, и шеће се доле-горе пред врати, да не би тко близу дошао.

Поседају на миндерлуке.

Ферхад-паша прослови.

— Одавна се познајемо, деспоте, и твој делија, што га именова, војвода Облачина Раде, познат ми је. Давно беше. Још се у пернатости познају некадашње јуначке клице. Држим да ти је, деспоте, веран слуга, зато си га и довео. Велики пут, и велики корак учинисте. Ту се о глави, о земљи ради. Ви сте у мојој власти, а ја у вашој. Знаш, деспоте, да сам ти увек потајно наруку ишао, и штошта не бијаше по турском адету што учини’, могах за те изгубити главу. Облачина је делија и своју душу окаљати неће. Кратко нам је време, а много се има извршивати. Виђе ли, деспоте, како су Мађари поражени, шта ће сад од Србије бити, желиш ли је спасти и како. Говори искрено и језгровито, како сад мислиш.

— Мађари су страдали, јер нису вични са Турцима војевати, као ми, војска им је које млада које шарена, а засад нијесу могли бујности турске војске на пут стати. Мени нијесу хтели над овима вођство дати, можда [би] и друкчије било, моја војска, ма и малена, није додирнута, а са стране сваки дан нова долази, и у кланцима могао би’ се свој вашој сили одапријети, и таква сила као што је та ваша јошт Србију сатрти не може, јер познато ми је да је у Караманији буна, као што и сам знаш, и онђе треба султан много војске. Одступили сте од опсаде Новог Брда, а да узмогнете готов предан [483] град од Јеремије примити. Да не би издајства, не би Голубац Турци добили.

— Све је тако, ја то знам, и баш зато што је тако, треба да иштеш мир, а да добијеш мира, мораш се Жигмунда одрећи. Покрај Жигмунда си изгубио Мачву, Београд и Голубац. Мађари нису у стању Турцима јако наудити без тебе и то је срећа по Турке, што ти Мађари не поверују као што треба. Турци те држе, над оним мађарским вођом за најбољег. Уговор је учинио јошт деспот Стеван са Жигмундом, и ти си тај уговор морао одржати, а султан се опет страшно разљутио, кад је чуо за тај уговор, и навалио одмах на Крушевац и Ново Брдо, мада је у Караманији започела буна. И да знаш, зато је султан упао у твоје земље, да те одвуче од савеза мађарског. Досад си био у шкрипу, међу двије ватре, с пријед Турчин с леђи Маџар. Отргни се од Жигмунда, гледај како је по земљу и по тебе најбоље, што ћеш да будеш уз Жигмунда кољено велможа, кад овђе још можеш владар бити. Сад ти Мађари не сметају. Но и то ти морам рећи да се много не уздаш у караманску буну. Такове буне онђе годинама трају, па се и преживе. Падиша је велики калиф свих мухамедоваца, и они ван падише не могу никуд ништ’, и те притискује више тешка владавина караманских валија, који се мијењају, данас јесу а сутра нијесу. Па онда и то треба знати, кад би се тко у Караманију плео, опет Караманија турска остаје, и за Турке изгубљена није. Но у Европи ’де је Турчин ногу метао, не да се оданђе истиснути. Прије би за време напустили Караманије нег’ ли овђе задобивене области, јер одавђе се шири турски дин. Тако мисли султан и Турци на дивану, и што сад изговори’, из дивана знадем. Јошт нешто да ти рекнем. Јучер смо добили глас да се буна у Караманији стишава, и ако треба онданђе ће се велика војска кренути, и то право на те. Бирај мир, доста је народ страдао. Ја ћу твоју ствар на дивану поткријепити.

[484]

То изрече Ферхад-паша и настаде тишина. Ферхад гледи на деспота, чека шта ће чути.

Деспот неколико тренутака замишљен, прослови.

— О твом пријатељству сам увјерен, о том нећу ништ’ ни спомињати. И ријечи су ти паметне. Но још не рјече ми какав мир да просим.

— Да се султану покориш.

— Ха, дакле ми живи дођосмо у турске шаке да се покоримо, да предамо и ово мало Србије, као издајници, бит’ не мере — упадне громко Облачина, ухвати се за балчак сабље, крваве, обилићке очи баца на Ферхад-пашу.

— Облачино, умири си душу, пријатељ нам говори, пусти да је моје старије, ја ћу да запитам. — Како мислиш да се покорим, да се султану напросто предам? — рече деспот.

— Не тако. Ишти ову Србију, што је сад имаш, да у миру у њојзи владаш а да се Жигмунда одречеш. То је жеља султана, а ја ћу то на дивану подупрјети. Плаћаћеш данак султану, ал’ и то је боље нег’ с Турцима рат водити. Маџари ти не могу наудити, јер ће те султан подупирати.

— Дакле сад с Маџарима против Турака, сад с Турцима против Маџара, јадна Србијо, што си дочекала, да се твоји синови с тобом тако коцкају. Боље мријет, нег’ тако живјет — рече огорчен Облачина.

— Такав је живот Србије — рече Ферхад-паша.

— То је животарење, не живот.

— Томе су биле криве српске велможе, које су домовину и народ цијепале и међу собом као робу и стоку дијелили. Сад се на невиним ђецама кају гријеси отаца. Ишти, деспоте, да задржиш оно што имаш.

Деспот промишља.

— Јеси л’ кадар све то израдити без да идем на ноге, ни султану ни везиру.

— Јесам. Ја сам о томе говорио султану и сем дивана, за леђи Исак-паше, твог душмана. Кад сам [485] пошао да узмем Голубац, што ми је било у памети силно сам хитио да Голубац прије задобијем нег’ што би га Маџари на јуриш узели. Да су Маџари Голубац на јуриш узели били, по Србију не би ништ’ добро било. Маџарска војска је била слаба да би могла напредовати, а ваша кад нејмате Београда и Голупца не може напредовати, јер не зна рашта и коме. Да је Жигмунд довео био велику војску од крстоносаца, ал’ такову да и Једрене затресе се и сурва, могло би што бити, овако не. Прими мир, спашћеш хиљадама невиних душа, на згариштама подигнућеш многе кровове, даћеш очајалој сиротињи да у зноју лица залогај хљеба мирно потроши. Многа су великашах гријеси, са којих народ патити се мора. Сви смо гријешни, ни ти, деспоте, нијеси без гријеха, и сад је дошло вријеме искушења за те, да прегорјеваш, а што можеш да спасеш. То ти каже Петошко, у вас негда лудак, а сада Ферхад-паша. А тко може рјећи да је и сад сасвим мудар? Моје ријечи су биле за подсмијех, смет; но у смету нађе се чисто зрно, које и слијепу кокош привлачи. Та зрна сам ја јошт сачувао, и ако не могу њиме нахранити, могу јадно сироче од самртне глади спасти. Остарјео сам, а ни ви нијесте више млади.

Облачина Раде кад то чу, устане и стане пред деспота.

— Дакле, то је Петошко, најмудрији лудак међу најлуђим мудрацима. Ђетић бијаше кад га виђо’, и бабо ми рече, слушај, дијете, што тај збори, његова ријеч је мудра, бич за покварене великаше. Петошко, чу’ много о тим од деспота, мога господара, и ево ти деснице побратимске, кад поштеније чиниш, као сад Турчин, нег’ Јеремија, издајица вјере и народа.

Ферхад-паша устаде и рукује се са Облачином, устаде и деспот, и рукују се.

Ферхад стане, обојици у зеницу гледи, извади испод проја крст, пољуби га и покаже.

[486]

— Ево часна крста, у то знамење сам крштен,

и крст пратиће ме до гроба. Од јада, невоље пост’о сам Турчин, ал’ крсну моју вјеру и крв нијесам изневјерио. Турска вјера стоји ме толико као и турско руво, што се цијепа, а вјера ’ришћанска остаје ми у срцу ужљебљена.

Ферхад заћути, прекрсти се и крст пољуби, па га у недра сакрије.

— Да тко сад види и чује од Турчина, на комаде би нас исјекао. Прими, деспоте, моју ријеч, ослони се на ме, начинићемо јошт данас писмено, потписаћеш то и ударићеш твој печат, а ти иди мирно куд хоћеш, ја ћу султану и на дивану поднијети, даћеш за турску војску заиру, и све што је потребно. А султан, како види уговор, издаће берат да се деспот Вукогли признаје за владара Србије.

— То још не би тако зло било. Но кад се потпишем да се цијепам од савеза угарског, погазићу задану ријеч, која је потврдила уговор Стефана деспота, да предам градове и Мачву Угрима, да постајем и остајем њихов савезник против Турака.

— Прошао си много свијета, и јошт нијеси све искусио. Тебе више уговор не веже, јер си испунио га што си градове предао. Даљи савез, тај је био на срећи ил’ несрећи зидан. На срећи, ако Маџари побиједе, па покрај њих истераш Турке. Ако на несрећи, онда несрећа и сам савез руши. Српски народ нитко не може на несрећу обвезати. А ионако Жигмунду је јефтино дошао у шаке Београд и Мачва. И какве си ти ту користи имао деспоте, завадио те Жигмунд са султаном, коме одољети не би могао.

— Дакле, изгубљено да се више не поврати? — упадне Облачина.

—- Тако је, потомци, познији нараштаји ћеду то учинити, сад само нек се спасе језгро које се већ подгризује.

— Хоћу л’ добити од султана Голубац натраг? — запита деспот.

[487]

— Никако. Султан требује Голубац као пограничну заштиту против Жигмунда — одговори Ферхад.

— Голубац је у Србији.

— И Београд је у Србији, ал’ зато је у угарским рукама.

— Исто мислим што збориш, није на ино, морам се судбини подврћи. Но кад султан и Жигмунд у Србији имаду погранична града, како да ја немам, земље господар.

— Начини си сам, имаш јошт земље, обала.

— То и хоћу, о томе се дању-ноћу мислим. Код Смедерева да градим да ми Угри из Београда не пркосе. Да сазидам јак велики град, да се у свијету о њем прича као о Новом Брду. Није још усануло деспотово благо. Могао сам и Голубац од Јеремије откупити, но рашта кад би опет дошао у руке Жигмунду. Да знаш како ми је било кад сам морао Београд предати. Још и сад лежи ми на срцу терет као камен. Рјеци султану да је због тога тако лахко дошао до Голупца. Кад опет Смедерево сазидам, чувам мојим прсима леђа султанова. Смедерево треба да је стража прам Београду.

— Нек буде по твојој жељи, Радосав нек напише уговор, ти ћеш потписати и печат ударити, а ја опет моју шаку приљепити.

Све је уговорено.

Дозову Радосава, протумаче му шта и како треба да напише.

Радосав проучив задато, оде на посао.

Сад прећу на друго што.

Деспот исприча како је прошао са Јеремијом, како га није пустио у град, а ни Жигмунду није хтео да га преда, како се побојао Розгоњи да се деспот не накити победе венцом, и оставио га је [с] војском на страни, како опет деспот доцније није се хтео уплећати у бој. После тога запита Ферхада за Јеремију, куд је и како је с њиме.

[488]

Ферхад, опет, исприча своје од почетка до краја, како је дошао Харалампије под Бело Брдо, како је понудио у име Јеремије предају Голупца, како је Јеремија предао град. Само о кончини његовог живота не спомиње, и тек на деспотова питања о томе одговара.

— А шта би после са Јеремијом, Јаблановићем и Харалампијем — запита деспот. — Јесу л’ добили награду за откуп издајства?

— Јесу л’, сад ћеш видити, хајд’те са мном ван у шетњу.

Изиђу из трапезарије, бимбаша их дочека, и сад се шетају. Деспот пита откуд крвави трагови, рањени повезаном главом калуђери, све поваљано, покидано.

Ферхад му исприча како су хусари на манастир навалили, Турке истисли, манастир похарали, како су их опет други Турци сузбили, и манастир опет посели.

Шећеду се ван манастира, кад ал’ виде се вешала, а до њих три забодена копља, а на њима натакнуте главе. Деспот гледи канда познаје те главе, ускори кораке, види три крваве лешине. Познаде их.

— То су Јеремија, Јаблановић и Харалампије —- рече удивљен деспот. То су издајице, посвјетила ти се српска рука, Петошко.

— Сад их виђосте, муч’те! После ћу вам у трапезарији о томе причати.

Враћају се.

Нитко ништ’ не говори, само размишља.

Дођу у трапезарију, онде је све за добру вечеру припремљено. Бимбаша, сејмени, па сами тамо-амо шетајући се, да ни наблизу не дође какав Турчин, а да му нос не додирне мирис од ђаурске печенице, што би га узрујало, а Ферхад-паши због повреде турског дина и адета могло би хака доћи.

[489]

Калуђери доносу јела, ђаконије, вино, па се удале. Ферхад-паша је сад Петошко, Србин, и каиљ је са својима својски да проведе.

Залажу се ваљано, па се већ и пе’ари хватају.

Ферхад узе први чашу, и напије по старинском српском обичају. Он је сад домаћин.

— Чуј, деспоте, и ти војводо, унапријед пијем наздравицу, којој нек је ово приказ.

Ферхад испије, тако исто и остали. Ферхад к наздравици прича.

— Јадно је било моје ђетинство и младост. Онда су Турци у Душанову земљу проваљивали. И ви бијасте онда ђеца и младићи. Чусте за Петошка лудака у двору цар-Лазара. Јест, држали су га за лудака ал он не бејаше лудак каквог у Дубровнику као глумца купити можеш, а да војводе и велможе увесељава. Петошко није био са тржишта у звекетуши шаренкапи доведен лудак, већ син војводе Мирка Огризовића који је у боју код Скадра пао. Мати оста удова, остаде јој баштине, ал’ цар Лазар узеде ме к себи, пошље ме као дијете у Хилендар да књиге научим, дођем натраг, би’ још слаб дечак, за војну нејак, ал’ јак на књизи, и од цара дозвољено ми би мјешати се у говор старијих, ал’ да покријем смјелост и старијима истину у брк казати, узе’ на се лудачко руво, говорио сам што ми је на срцу, а будалама и слијепим гусларима све је слободно. Но кад паде царство на Косову, умјешају се у двор царице Турци, виђе’ да је зло на све стране, властелини, турске подлоге, отеше матери башчине, која затим од рада умре, жигосан као лудак, будала, не могах код нашијех у свијету живљет, сем да си продам и душу и тјело. И доиста хтјеше ме један властелин однијети у Херцеговину да му са мрка чела бриге разабирам. Ово ја не хтједе, избјегнем, и одем правце у Прилип, Краљевићу Марку, мог бабе пријану. Марко ме је лијепо примио, неко вријеме будем као посинак му код њега. Ту научи’ од Марка да Србији нема изгледа [490] ни спаса од властеле и велможа, да нитко од владарске лозе не попушта, ни Гребљановићи, ни Бранковићи ни Балшићи, па ни сам Марко. Сватко једно друго квари. Марку не дадоше крила да рашири, његова стара баштина под турску власт потпаде, бескућник нејма педље земље у области Гребљановића, и не мога је имати, јер он само на краљевску стати могаше, а то му не допуштаху. Марко иде као незнана делија, од села до села, од вароши до вароши, међу Србе, међ’ Турке, међ’ Арнауте. И незнани делија убија Мусу Кесеџију због харања, спашава ђевојке од црних Арапа, дође у Приштину, на огњиште бабино, и утре сузе удови и сирочади, дијели с њима што год има. Но Марко виђе како хиљадама робља српска воду у Скопље, продају их као стоку. Ражали се срце у Марка, и купи благо да искупи робље. Дјели дивље мејдане, узима са побијени’ делија благо, сабље димишћије, све украсе, но све је мало, много је робља. Размишља Марко што ће. Код куће у Србији не има станка, робље не може откупљивати, а рашта му бог даде памет и миш’цу, већ да народ свјетује и штити. Турци му обричу обилата блага и бабине баштине, јер такве делије не имају. Марко пређе Турцима и дјели мејдане, и силно стече благо, па искупљује силно робље. Ја пођо’ за Марком, и поче’ с њиме левентовати против турских Арбанаса, који упадаху у Маркове баштине, одјачам, увежбам се у борби, и потурчим се. Борио сам се против арапских племена у Арабистану, срећа ме послужи, те ево ме паше, и на царском дивану сам од првијех. Српско хришћанско робље сам искупљивао, и испод руке свом завичају шиљао. Што су други погријешили, то сам ја поправљао. Већ сам, као што видите, јако остарио, ал снажнији сам нег’ кад сам у царском двору лудак био. Душа ми је остала иста, која род свој љуби, а та ми и тијело кријепи, и кријепила је у борби међу смрћу и животом. Јошт ми је једне жеље, и то је, да се ти, деспоте, поткријепиш, а ја да добијем једну чету српских јаничара, [491] па кад дође земан да се, ако бог да, опет покрвиш са Турцима, па макар у друштву Маџара, да ти ја у крвавом боју притичем да отпаднеш од Турака и да успоставимо опет Душаново царство, које ће бити пријатељу пријатељ, душману душман. То јошт да дочекам, па да ми се душа смири, а тело земљи у вечитост преда. Но, велике ти борбе јошт предстоје, деспоте, и велике жртве положити мораш, зато немој се радовати, и не убој се од страхоте која може доћи. Имаш силних душмана, ал’ имаш и пријатеља. И ово што вам сад при наздравици исприча’, то је сушта истина, искрено сам се исповједио, и искрено ћу испити рујно винце из другог пе’ара, тако кано посље исповједи пријечешће које чиста душа свијетим чини. У здравље теби, деспоте, и дивном јуначини војводи Облачину-Ради, и свима јунацима, који за свој род гину.

Тако наздравља Ферхад.

Деспот и Облачина гледају на Ферхада непомични, као окамењени. .

— Ти си анђео хранитељ Србије — рече загушљивим од туте гласом деспот.

— Не помишља’ да у паши српско срце куца, да се опобратимимо — подиже пе’ар Облачина.

У заносу душе своје причају си што су преживили борбе, опасности, више зла него добра.

Врате се опет на Јеремију.

— Како су изгубили главе, кад су град предали — запита деспот.

— Ев’ овако. Зипита’ их како да им подјелим благо, ил’ на равно ил’ коме што више припада. Сватко се правда да је издајство његова заслуга, и нијесу се могли подијелити. Харалампије неће да буде с мањим украћен, а војводе нећеду да се дијеле са калуђером.

Ферхад исприча им све подробно.

Већ је ноћ, и једнако се прича.

— А чије ће бити намијењено благо, — запита деспот.

[492]

На те речи устане Ферхад и позове их у доглавну ћелију, ће је у сахрани благо.

Ферхад стане, и прстом показује на благо.

— Ево откуп Голупца, ал не за издајице. [С] Исак-пашом свршио сам да издајице погубим, а да с њиме благо подјелим. Што брани султан за такве ђауре, рећи ће ми Исак-паша, кешмет им је био тај, да кад су добили благо, потукли се међу собом, најјачи је однијео све, а тога су опет ђаурски разбојници убили. О њима ће се у арапским бајкама преповиједати. Половина је овог блага моја, а половина Исак-паше, зато нећеш већил’ма, деспоте, никакве поклоне давати, а султан је богат, задовољиће се ако му даш краснијех увеџбаних соколова, султан је ловац, то волије. А моју половину поклањам теби, деспоте, да градиш Смедерево, да накнадиш овом манастиру штету што су хусари и азапи починили. Манастир је сокровиште туге и надње народа. Није сваки калуђер Харалампије. Ето за Радосава чује се свуд добар глас, и кад су се хусари са азапима крвили, није избегао, штавише, био је у цркви на бранику, и добио је боја.

Ферхад изрече и враћа се са гостима у трапезарију и опет заседну.

Тако су јошт дуго преповедали о прошлим временима, и време је растанку. Зора је.

Буде Радосава да донесе на листини уговор.

Док су Радосава будили, и пробудили, донде јошт могу коју прозборити.

Ферхад-паша отпасује сабљу димишћију, и пружа је Облачини.

— Ево ти, Раде, у знак побратимства ове сабље. Та је поштено свуд махала, и не једно хришћанско дијете спасла. Прими је и брани с њоме род.

— Примам је, а ево теби моје сабље, ал’ аманет ти, да исту у српску крв не умочиш.

— Аманет, аманет.

— Аманет благо, аманет сабља, једногласно громкну.

[493]

— Деспоте, ја одмах сједам на коња и носим уговор на увид Исак-паши, јер је он везир и беглербег, а ти уређуј своје, преправи за турску војску заиру, и дођи прексутра да ти хабер по вољи донесем, тад ћу ту бити.

Радосав донесе уговор. Деспот потпише одмах и запечати, тако исто и Ферхад-паша, и свој шакопљес на њ даде.

— Дођи прексутра, благо је ту, да га носиш.

Тако се растадоше.

Најпре деспот и Облачина одјезде својима, а наскоро и Ферхад-паша пут Голупца.

XXX

Ферхад-паша стигао је у Голубац, и све испричав Исак-паши, извади уговор и преда. Исак-паша је задовољан, само заиште да се његова половина од ћара њему што прије преда.

Исак-паша споменуо је, би л’ деспот к њему дошао на кољена, на то одговори му Ферхад да то од деспота не иште, јер би прије Жигмунду одбјегао. Зна деспот да му је Исак-паша о глави радио. Исак-пашу је благо заслепило, па сад за овај пар мржњу на страну меће.

Ферхад-паша враћа се у манастир да пошље благо Исак-паши.

Међутим деспот расположио је војску по крепким местима. На жалост, Београда му више нема. Купи, шиље заире турској војски.

Ферхад-паша, међутим, врати се у манастир, и све као што треба приређује.

Дозове кнежевиће и старог Варнаву, и све испита како је ослепљење њихово текло.

Ферхадове очи сузне, жао му је несретних невиних кнежевића.

У тој ствари није ни о самом деспоту начисто. Јако су сплетене ствари. Час му долази да је сасвим невин, час опет канда је нешто уплетен. Ако [494] је деспот уплетен, онда кнежевиће не може оставити у рукама деспота. Сумња је ту.

Кад деспот дође, и ако зна ил’ сазна да су кнежевићи у манастиру, може их изискати од Ферхада да му их изда, а тешко му је то укратити, а да се деспоту не замери.

Смисли на једно. Кнежевиће пош’ље са Варнавом покрај јаче свите далеко у Хилендар, са препоруком да их као очи у глави чувају, и да им не буде квара. Ферхад-паша познаје Хилендар и поглавара му, не једаред спашавао је манастир од беде и напасти.

Све је извршено по вољи Ферхада, кнежевићи буду одведени у Хилендар, и онде ћеду их смирени калуђери примити поштено, онако како божији закон налаже.

Ферхад-паша дозивље оца Радосава и ослови га да му исприча своје житије. Радосав је први угодник божији. Није више млад, четрдесет лета је прошло како је пострижен, ал’ здрава тела, здраве душе. Много је преко главе преметнуо. Видио је и добре и зле дане, више злих већ добрих. Родом из Косовља, видио је навале турске, српско робље, које од стада Христа откидају. Видио је и боље дане под Високим Стефаном, видио је Београда сјај, и пад, и дочекао је предају Голупца, заштиту манастира Богородице. Преживио је ударце и турске и мађарске.

Ферхад-паша чуо је о Радосаву, јер њега је тиштало све што Србију тишти, и водио је бригу и рачуна о свему што се у Србији ради. Смотру је бацио особито на манастире, јер оданде је могло добро и зло произићи, а о Радосаву се увек добро говорило. Ферхад-паша, пак, преко друге треће руке је дознавао, и дознао је, да је Радосав за веру и род кадар и живот жртвовати. И његово понашање при нападању задњем на манастир, дошао је Ферхад до уверења да се Радосаву доста поверити може. И сад га испитива, да се у томе јошт бољма поткрепи.

[495]

Отац Радосав исприча, изјадикује се, и што збори, Ферхад-паши тако долази, канда је са свог срца скинуо па на његово метнуо.

Обојици долази да не говоре два човека, паша и калуђер, већ канда говоре гола два срца.

Ферхад-паша прича чудновате ствари, говори канда није турски паша, канда снева, канда је хришћанин, па исповеда терет душе своје.

Исповест је тако свршио, и хоће да се пречести, и искаже вољу пред Радосавом, да се рад баш у божијем храму причестити. Радосав је зачуђен.

Радосав га опомиње да би могло то бити и у трапезарији, да га не би видили Турци.

Но Ферхад-паша је стара мудра глава. Од Ферхад-паше за овај мах биће опет Петошко, хришћанин.

Ферхад заиште од Радосава калуђерске хаљине, па му каже да ће на јутрење рано доћи да га причести.

Радосав оде и врати се са хаљинама. Ту је и камилавка и све што треба.

Радосав опет оде и у цркви све у тајности преправи. Бимбаша све тако нареди да куд пут у цркву води, Турци отклоњени буду, да не би Ферхада међ њима тко познао. А то је лако, има потајни’ ходова, од куд неколико корака учини, па је у цркви.

Ферхад се обуче и по напутку нађе она врата, кроз која ће ући у цркву.

Ту га чека Радосав, који пре свега како Ферхад уђе, затвори и закључа врата.

Осветљење је у цркви било слабо, тек једно кандило пред распетијем горе, ал’ види се опет све од одбизрака, и то у неком тајинственом, величанственијем изгледу.

Ферхад хода тамо-амо, све иконе му се виде друкчије нег’ иначе, светитељи му изгледају канда баш гледе, канда ћеду прословити и запитати; „Петошко, што се ти потурчио?“ Нарочито Аранђео, [496] његов патрон, оштро га гледи, изгледа као Реља крилати, коме ће о’ма мач севнути.

Ферхад приђе распетију, стане, уздане, причести се и пољуби га.

Радосав чека га с причешћем у руци, не исповеди га, исповест је примио у трапезарији.

Ферхад прими причешће, ту свету тајну, чистим срцем и душом, и канда му се камен од срца обалио.

Како се свршило, иду ван, и Ферхад позове оца Радосава у трапезарију, има да још нешто каже.

Најпре оде Ферхад, а после њега и сам Радосав.

Ферхаду је сад нешто лакше.

Радосав донесе ракије, мученице, и поскурице, те понуђа Ферхада. Ферхад се прихваћа, а отац Радосав му помаже.

Ферхад прослови.

— Сад смо тако што учинили ја и ви да би нас Турци на комаде исекли да су видили.

— И сав манастир би попалили и порушили до дна и темеља — рече Радосав.

— И сви калуђери били би поклани.

То су говорили из опрезности, да си представе могућну међусобну опасност, а тако само из поверења им провирује сигурност.

Сад су начисто, могу сасвим искрени бити.

Ферхад опет прослови.

— Седи, Радосаве, да ти нешто кажем. Сутра ће већ ту бити деспот. Ово благо што је ту, половина однеће се Исак-паши, половина би имала мени припадати, ал’ то остављам деспоту да употреби за народ како најбоље зна. Деспот хоће да сазида град, код Смедерева, јак велики град. За то треба силно благо. Кад се буде град зидати, а ти посветуј народ да даје, да аргатује, јер ће то бити последњи бедем Србије, и кад тог нестане, неће ни Србије бити. Зидајте Смедерево, ту се може јошт нешто спасити. Што су вам азапи и хусари отели, то је [497] већином бимбашом откупљено, и ваљда ти је и предато. Од мене, пак, добићеш хаљаду дуката на манастир, да се моли богу за народ, за мог бабу и мајку, и ђедове и прађедове. Читуљу ћу ти већ предати. Кад је ружичало, очитај молитву за Јеремију, Јаблановића и Харалампија. Они су искајали на овој земљи своје гријехе, нек им на другом свијету бог душе прости. Сад иди, остави ме мало на миру, да промишљам у овој обитељи шта сам досад чинио, шта ћу одсад чинити, јер и око мене се змије заплећу, имам и ја душмана, морам пазити, не смијем ријечце испустити, из које би Турчин виђео да сам штоватељ Христа, љубитељ рода.

Радосав дигне се и оде. И он има доста посла у манастиру, да докнади што су хусари и азапи покварили.

Тај дан у почивки прође.

Сутрадан дође деспот и Облачина Раде.

Уђу у трапезарију код Ферхад-паше, поздраве се и поседају.

Ферхад их је већ ишчекивао.

Одмарају се, па онда пређу на ствар.

Ферхад започе.

— Дакле, све је тако свршено као што је међу нами уговорено. Исак-паша је задовољан, и сад је тек посао на дивану. Донијео сам ти све у реду, уговор потврђен, шакописом Исак-паше као везира и беглербега. Сад друго не остаје већ новац да се изброји, подијели, полак теби полак Исак-паши. Како примиш тај новац, деспоте, окупи јошт и друго што имаш и зидај Смедерево. Ја од откупа Голупца, од крваве хаљине нећу ништа, а моја половина нек буде аманет за народ. На дивану, као што реко’, биће све у реду, добићеш берат да си господар над овом Србијом. Сад прекини одмах савеза са Жигмундом, и повуци га одмах на мир са [498] Турцима, што би ионако могао сам против султана учинити, кад му је разбијена војска, и док се Жигмунд опорави, донде султан може имати трипут толико војске код Дунава и на друмовима. Дође ли вријеме да се обоје опоравите, онда је што друго, ал’ морате се добро опоравити, јер је војска турска силна.

Ферхад-паша то изрече, па устане, и дозивље бимбашу.

Бимбаша уђе.

— Дај избројати то благо тамо у ћелији, све у кесе, и преполови, јер иде на двије стране.

Бимбаша оде да благо мери.

— Немам вам ништ’ више ријећи, како се благо подијели, ја морам у Голубац, а ви на свој посао.

— Евала ти, Ферхаде. Буди ти милостив бог на страшном суду — рече деспот, тронут од великодушија Ферхада.

— Волијем једног таког Турчина нег’ све народне издајице као што би Јеремија, бог ти душу и срце кријепио, да храниш род — упадне Облачина.

Сад Ферхад извади из појаса на листину, и преда деспоту. То је потписан уговор.

Деспот прими листину, отвори, прочита, и опет савије.

— Аферим, све је у реду.

— Сад смо све свршили, сад да се поткријепимо.

Ферхад-паша већ је начинио наредбу за објед, и све спремно донесе се.

Провели су обед у озбиљном говору, у ободравању, у нади.

— Јошт Србија неће пропасти ако сте људи — рече одушевљено Ферхад.

— Све што имамо, што нам је најмилије, најсвијетије жртвоваћемо за народ — рече деспот.

— Само грабљивце, грамзивце издајице мораду се искоријенити.

Тако јошт неко доба разговарају се, кад бимбаша уђе, и јави да је све у реду.

[499]

Сви поустају.

Деспотови људи примају благо.

Деспот је дарежљив и побожан. Деспот обдари манастир, даје поклоне, красно оружје, међу Турцима бакшиш раздаје.

Тако кад су готови били, опросте се и оду, и благо однесу.

Остаде Ферхад, спрема се сутра зарана у Голубац.

И бимбаша се спрема. После поноћи њега ће отац Радосав исповедити и причестити.

Зором телали, чауши вичу, чује се и звук таламбаса, Турци су весели.

Ферхад-паша је спреман. Бимбаша вози благо Исак-паши, напријед војска, а с њом је Ферхад-паша.

Нестане Ферхад-паше, нестане Турака у манастиру.

Сад је тишина у манастиру, калуђери се смирише, па гледају свој посао око манастира.

И Јеремија, и Јаблановић и Харалампије мирно почивају, ван манастира, код једне хумке, једно покрај другог закопани, а урезане плоче ћеду доћи над главама, ниже црног крста.

Отац Радосав је милостив, па ће им и молитву о ружичалу очитати. У манастир, у цркву не може их пренети, јер ту немају места они који су издали род и часни крст.

XXXI

Исак-паша Ферхад-пашу ишчекује. Лаком на благо, ал’ још лакомији на пропаст деспота, је л’ добро учинио, што није одмах и на деспота напао.

Чује се топот коњски, ето Ферхад-паше са свитом.

Ферхад-паша сиђе с коња, и пође у конак, баш у ону дворану ’де се Јеремија негда световао са Јаблановићем и Харалампијем о предаји Голупца. [500] Тек што се опрашио, и на рахат се дао, дозивље га Исак-паша на диван.

Ферхад-паша добро зна, шта Исак-паши на срцу лежи, чека на благо. Да га зајази, и сам се одмах дигне, а бимбаши наложи да носи благо Исак-паши.

Ферхад-паша иде у конак Исак-паше, у велику дворану, ’де га овај дочека. Истом стиже и бимбаша са благом.

Учине селам и започну.

Уљезе и бимбаша, а за њим носе пуне вреће, и положе пред ноге Исак-паши, па изиђу.

— Ево ти половине од откупа Голупца, половину сам за се по налогу задржао, добро је избројано.

Ферхад то изрече па поглади си браду, у знак да истину говори, и да му није нужно бројати.

Исак-паша поглед баци на вреће, уверен је да је све у реду. У деоби ћара су турске паше савесни, ту се нећеду варати.

— Е сад да диванимо о томе, како си прошао са Вукоглијом, и шта ћемо даље.

Седну, диване.

— Све је по реду текло, тако као што сам ти унапред рекао. Вукогли је задовољан, он се хвата за скут султану, покоран је, неће да зна за Мађаре, жао му је што је предао Мачву и Београд Жигмунду, и зато ће му леђа окренути, а падиши ће плаћати данак, и сад ће дати за нашу војску ’рану и све што треба.

— Велики је лис тај Вукогли, морамо на њ добро пазити.

— Нема куде, штавише, он ће навести и Жигмунда да у падише мира проси, ил’ ако не усхте, а наша војска навали и сам деспот ће с нами против Жигмунда.

— Тако је сад, кад мора, но Вукогли неће никад добар бити Турчину.

— Сад је деспот врло нуждан падиши а да на Мађаре пази. Сад треба деспота поткрепити, а да [501] се тим ослаби Жигмунд, деспот мора чувати Дунав против Мађара за нас, и повлађивати му треба, и завађати га са Жигмундом, и зато би му требало нешто наруку ићи.

— А шта би то било.

— Да сазида на Дунаву један град, који ће препречити пут Маџарима да нам не упадају у Србију, и да не продиру у Поморавље, јер би нам ту могли ударац нанети.

— Нека га, опет ће једаред Вукогли у клопку доћи, и тај град ће доћи нами шака као ево Голубац. Што год ђаури зидају, нами зидају. Тако ћу ја говорити на дивану, тако и ти. Но сад иди ти у Крушевац, а ја ћу остати о’ђе, да пазим на Вукоглију; нападати га нећу, ал’ ипак му не верујем.

— Не би л’ боље било да идем у Једрене, да падишу о цијелом извијестим како је све текло, и како деспот мисли.

Исак-паша размишља.

— Рад би’ и сам ићи у Једрене пред лице падиши, да му и ја извешћам, ал’ треба и о’ђе да сам док се сасвим са Вукоглијом уреди.

— Ја сам чело челом, лице лицем био са деспотом, знаћу рећи султану не само што је говорио, већ и што није говорио, оно што сам му из очију, из лица читао, ја треба све да испричам — рече озбиљно Ферхад-паша.

— Ал’ би’ и ја рад да сам на дивану.

— А ти остави Реџеп-пашу о’ђе, па пођи и ти у Једрене.

— Док падиша мир не утврди, донде не могу Вукоглију тако оставити, па да опет са Жигмундом шурује.

— Једно се мора чинити.

Још се светују, и Ферхад-паша то изради да Исак-паша остане у Голупцу, а он управо у Једрене.

Све је у реду.

Ферхад-паша спрема се, сутра ће отпутовати.

Један део војске вратиће се у Крушевац.

[502]

Деспот даје турској војски све што треба.

Ферхад-паша сутрадан потражи пута с својом свитом, неће Дунавом, већ сувим, баци се на друм са својом свитом, пут ће му бити до Једрена дугачак, ал’ ће сретно тамо стићи.

Падиша већ зна за победу и предају Голупца, татарин је дању ноћу јездио, и донео у Једрене тај радостан хабер султану.

Исак-паша разгледа предел, унаокруг, и надаље, диви се плодном пределу, ’де свачега има, мисли управио на Алаха, што Турчину подели срећу, да најлепше ђаурске земље ужива. Види красне неве, те ћеду пашин харем дичити.

Док тако Исак-паша размишља, како ће ту Турчин живити, донде деспот бригу води како ће себе и народ опоравити.

Тешко је деспоту без Мачве, Београда, и Голупца.

Скупља своје војводе, мудре саветнике, светује се шта би сад чинити ваљало да се народ поткрепи. Турчину се замерити не може. Војводама је жао што нема тих градова, ал’ није на ино, морају сносити. Дата је реч, дат је потпис.

После пораза код Голупца распрштана [мађарска] војска вратила се кући, и тек нешто војске у Београду остаде.

Облачина Раде примети деспоту да је војска деспотова доста јака, а да би могла Београд подсести и освојити, пре нег’ што би Жигмунд помоћ послати могао.

Облачина представља деспоту да је то право, јер је Београд и Голубац дат да Жигмунд штити Србију, а овамо је избегао и Србију на милост и немилост султану предао. Држи да кад Жигмунд није реч своју одржати могао, не мора држати ни деспот, јер није право да се покрај оштећене као очерупане Србије Жигмунд користи.

Деспот изриче, да своју реч погазити не може, и покрај Турака да он још другог душмана навуче. Биће време кад ће се све то накнадити, ако бог да.

[503]

Деспот се узда у Ферхад-пашу, да ће израдити код султана како само најбољма може, а код куће мотри на Исак-пашу, да не напусти своје Турке да околину харају. Ово је тек примирје, а не прави мир, па се Турцима кроз паше много кроз прсте гледа, и кад који део куд задере, мора се дочекати тако, да се Турци с крвавима главама врате. И деспотова војска једнако јача, Исак-паша да је баш свом снагом нападне, покрај мудрог вође, који своје људе и предел познаје, тешко да би Исак-паша успео. Зато деспот је морао бити на опрезу, ал’ покрај тога ништ’ није пренебрегао што се унапређивања тицало.

Деспот је у Смедереву, на оном месту, ’де хоће град да зида. Његово бистро око увидило је одавно оно место, тачку, ’де би требало град градити. Туд пролетише орлови, заставе римских легијона, ту су остаци некадашње јаке грађевине. Ту су прелазили Римљани преко, да одбију, раштркају номадичне народе, који си час овде час онде домовине тражу, одавде се разносила сила и слава римског оружја.

Ту ће деспот зидати град, о ком ће се у свету причати, и кад тај град падне, ужасно ће одјекнути у свом хришћанском свету. Тај град ће бити јошт једина котва која држи спас народа.

Деспот је био у Београду господар, сад је гост. Стефанови двори су му остали, ал’ на градским кулама вију се мађарске заставе.

Деспотовица Јерина у двору гледи на плаво Дунаво, срце јој се стеже, њена господства ту више нема, изгледа код своје куће затворена, ту више за њу станка нема.

Јерина из Смедерева деспота дозивље.

XXXII

У Београду тишина влада. Ту је посада мађарска, на кулама вију се мађарске заставе. Мада је јака посада, и нема се ничега бојати, ипак је [504] предострожна. Чули су Мађари да деспот опет с Турцима шурује, и мораду на опрезу бити, да не би деспот с Турцима на Београд наишао. Мађари деспоту нису веровали. Деспот је данас још савезник мађарски, сутра може бити турски, тако мисле Мађари.

Мађари пазе и на деспотовицу Јерину. Деспотовица седи у дворима деспот-Стевана, то су још Мађари деспоту оставили, да га жеља мине, кад је рад Београда видити. Зато може деспот кад хоће у Београд доћи, само не са јаком оружаном руком.

Јерина је тужна. Тек што се у Београду после смрти деспот-Стевана настанила, а Мађари дођоше да узму град. А без Београда Србија је саката. Сво господство Јерине сабијено је међ зидине Стеванових дворана. Све је ту туђе.

Док се деспот око Голупца бавио, Јерина са породицом у Београду је чамила. Кадикад послао јој деспот потајно улака да је извести како ствари стоје. Деспот откако се кренуо с Мађарима на Голубац, јошт није био у Београду. Како ће му бити кад се види у Београду, у Србији стран.

Јерини је дуго време. Иде у цркву, чита зборник, моли се богу, то јој је једина утеха. Крик војника, глас трубе, све су то за њу туђи гласови.

Чује се топот, тутњава, звекет оружја. Деспот Ђурађ долази.

Ево деспота, чује се глас.

Јерина из дворане изиђе деспоту насусрет, ту је и сва чељад. Мара кнегињица, слуге.

Деспот и деспотовица шире руке, у лице се љубе, питају се за здравље.

Опет стану, па се гледају. Ту је Облачина Раде и свита. Присни и пријатељи поздрављају се.

Јерина води деспота у дворану као каквог госта. Јест, и деспот је у Београду гост.

Облачина Раде и свита сместе се, да отпочину. С тешког пута су дошли.

И деспот после кратких питања и одговора отпочинуће, па тек онда ће се са Јерином свјетовати. [505] Велике бриге терете главу деспотову, велика боља срце му притиска.

Јерина, радознала, мира нема, рада би све одмах дознати, ал види наборано чело у деспота, прониче му у срце, зна да му почивке треба. Деспот мало је сна боравио за задње време, и кад је уснуо, страшни му сни долазили, вране, како стрвину ждеру, аждаја прождире децу, како му се змије око њега заплећу.

Јерина седе до почивајућег деспота, гледи му лице, из црта му чита ужасну борбу у души, зајекне, нешто га у сну мори.

Јерина шаком глади чело деспотово, и уздисај му одла’не, канда осећа добар утвор руке, који му души терет олакшава. Гледи га Јерина, какав диван делија, каква глава, какво чело, какав састав, да је сретнији рођен, па да је у Цариграду владар, с таквом мудрошћу, искуством, јунаштвом, не би Турци дуго боравили у Једрени. Тако мисли деспотовица Јерина.

И деспот је окаљен војник, и у сну собом господари, сан му је пола на јави, зато уздише, стење, живот му се отима од сановни’ страшила.

Кратак сан, пробуди се деспот, отвори очи, види Јерину, мушки понос му не допушта да лежећи говори, устаде и прослови.

— Тешке сам дане провео, Јерино. Јеремија издаде Голубац Турцима, Мађари потучени, но бриге им није, добили су Мачву и Београд, а ја остадо’ странац у мојој земљи. Како је Голубац пао, то сам ти испоручио, то већ знаш, но сад даље да ти испричам, сједнимо.

Деспот сједне до стола, а до њега Јерина. Деспот ће продужити, а деспотовица укочено гледи му у зенице, усне мало отворене, ишчекује говор, канда би реч из деспота извадила.

Деспот прича.

[506]

— Покрај зла има и нешто добра. Ти знаш какав ми је душман Исак-паша. Но знаш и за Ферхад-пашу одавна, да ми је пријатељ. Штогод Ферхад-паша уради, све се то код Исак-паше прима, тако је то удешено. Кад је Јеремија Голубац предао, послат је био у манастир Богородице, скупа са Јаблановићем и Харалампијем. Нијесу се сложили о откупу Голупца, па их је Ферхад-паша погубио, а новце на поле подијелио, једну половину себи, једну Исак-паши, а своју половину је мени уступио, да зидам нов град мјесто Голупца. Мир је склопљен и потписан, и поднијеће се султану на потврду. Србија што је у мојим рукама, остаје и одсад при мени, само морам се Жигмунда одрећи. Друкчије бити не може. — Деспот мало почине.

— У злу и то је добро. Но шта је са кнежевићима — запита Јерина.

— Дознао сам да су их у Свијету гору одвели, да ником не смијетају.

— И боље, само нек су даље. Па ће ће се град зидати, а град мора се зидати. Да знаш, деспоте, како сам за ово вријеме кукала, тако ми је дошло канда су ми ове дворане тамница. Ови двори зову се наши, а нијесу наши. Чији је град, тога су и двори, а ми о’ђе не можемо бити ни као гости, камоли у тамници. Како је тешко кад коме кућу освоје, па га нов госа у госте позива. Па кад се од Жигмунда отпадиш, онда се не можеш одавде маћи кад хоћеш, могу те једно јутро пренети пријеко Саве па у Будим, но гледај зидај града.

— О’ђе нема више станка, и град ће се градити. Знаш Смедерево, оне дивне развалине, ту се мора зидати град, који ће бити стражар, који отвореним очима гледи на Мађарску, Сибињ, и оданђе амо продријети се не може, тај град мора Србију чувати.

— Знам Смедерево, и тај красан приједељ, и зидај што прије града, јер нас о’ђе Мађари пријеко гледе. Држе да је Београд њихов дом, а ми само гости; но гост само за три дана, посље је несносан, [507] а ми не смијемо ником бити гости покрај толико наше баштине.

— Право збориш, Јерино, мудрост Кантакузина ради ти у глави, тако и ја мишља’ и одлучи’ — рече задовољно деспот.

— Тко ће зидати град?

— Неимари; а ја ћу сам надзирати.

— Послушај твог вјерног друга. Тебе народ потребује, а ти народ. Народ је збуњен, држи да си ти продао Мачву и Београд, јако ти је киван, шта зна пук за деспот-Стевана уговоре са Жигмундом, и да кажеш, не вјерује. Сад народ држи да има два душмана који га прождиру, Турчина и Маџара, а додуше њешто и право има, јер први је силеџија, а други, опет, гост, који код домаћина што види, узме. Кад рекнем да зидаш град у заштиту против обојице, попустиће, охрабриће се; но ти иди у народ, храбри га, уређуј ђе риједа не има, не дај му клонути.

— Говориш ми из срца, и како ја већ смисли’, но ако ја не будем на очиглед Смедерево градити, тко ће мјесто мене.

— За то се не брини. Зидаће град мој брат, твој имењак Ђурађ Кантакузин. Знаш га да је по свијета прошао. Био је у Цариграду, био је у Млецима, свуд се учио. Био је у Багдаду, у таоце, ту је проучио од Арапа небо и звијезде, градити куле, и градове отварати, изворе у корито мраморно стиснути. То је тек неимар.

— Знам Ђурђа, ту мудру главу, ал’ је далеко, шта мислиш ће је Трапезунт.

— Нужда не зна за далечину. Пошљи слугу Нићифора тамо, он је код Ђурђа прије служио, зна путеве, земске и морске. Пиши лист и подај му, он ће све вјерно извршити.

Деспот мисли се.

— Слажем се. Никад боље већ кад човјек у својој жени има вјерна друга. Нићифор нек иде у Трапезунт, нек је све спремно, сутра нек одлази, а ја идем у народ. Блага имам да могу сазидати јачи [508] град нег’ што је Београд, најбоље неимаре ћу погодити. И док Нићифор оде и врати се приправићу свје што треба, наметнућу народу порез, кулук, аргатовати мора за свој спас. — Деспот ово озбиљно изусти, и што једаред изрече, тога ће се чврсто држати.

— Није до оклевања, идем да дам јавити да се Нићифор спреми, па онда ћемо говор продужити.

Јерина изиђе, а деспот по дворани шеће се горе-доле, промишља, како ће све то извршити што је намеран чинити, и збиљски промера све прилике и неприлике.

XXXIII

Деспот треба мира, од стране Мађара као и Турака. Мађарима може бити зазорно што се Смедерево зида. Жигмунда треба убавестити, да ће Смедерево град наперен бити против Турака, да ослаби Голубац, а султана опет да је Смедерево против Мађара. Тако сад нужда налаже. Треба се сад откинути од Мађара, ал’ треба им мир код Турака израдити. Тако кривудајућа се стаза народ од пропасти спасу води.

Јерина све сврши са Нићифором, и врати се деспоту.

— Ја сврши’ све по реду — рече при уласку Јерина.

— Како ми је чудно сада у Београду. Тако ми је дуго вријеме. Радо би’ гледао ван, и кад поглед бацим тамо, морам се дјела постиђети, ал’ на ино није могло бити. Ја одлазити морам, није ми до оклевања, морам се спријемати за Смедерево, и оставит’ Београд, ионако ми о’ђе земља под ногама горје.

— А мене зар с тобом вођет нећеш, — запита Јерина.

— Остај о’ђе за вријеме док ти у Смедереву дворац саградим. И то неће дуго трајати, имам блага, [509] имам људи, који ћеду аргатовати. А зато треба да о’ђе останеш, да чујеш и видиш шта Мађари о’ђе раде, како мисле о Ђурђу деспоту, и о Смедереву. У двору си своја госпођа, и нитко ти уближити не сме, то не да Жигмунд. Ти си о’ђе мјесто мене, па мада је Београд и у мађарским рукама, опет нијесам ја о’ђе ма шта и ма тко. Јошт и сад прса деспотова Угарску бране. Разумијеш ли ме, Јерино.

— Разумијем, и ма како ми тешко падало, остаћу за те и за народ о’ђе.

— Моја воља твоја воља. — С тим деспот заврши главни разговор.

Што ће се сад разговарати, то су подробни описи, шта се ком десило, и како је породица живила.

После главног одмах је деспот за децу распитивао. Деспоту је главно пре свега, и дечину судбу томе подвргава.

Деспот је у Београду боравио три дана, световао се [с] Облачином Радом, примао градске часнике, који су му на поклоњење дошли, питао је за здравље краља Жигмунда, и обдарив’о их богатим дарима. Отпусти их, ал’ уједно препоручи им да чувају Јерину, и ђецу јој као очне зенице.

Деспот одлазити мора.

Тешко му је. Прашта се са Јерином и децом. У јунаку срце се стеже, а сузне очи показују му бољу душе.

Деспот са Облачином отпутова, а Јерина остаде да чами, док се у Смедереву ред учини.

У Једрени цар Амурат паше и везире на диван позива.

У Једрени, стародревном граду, Турци су господари. Ту су посејали семе, из ког је грана турства у Европи прорасла, која је својим листима сјенку начинила, да христијанству зрак сунца не продре. Једрене је корен турства, силан дивљи корен, који домаће питоме биљке исисава, а да осушене матери [510] земљи главу приклоне. Ту се кују копља и мачеви, који ћеду покосити све што је народно, а тек дубоко у земљи јошт да остане семе, које тек јак сунчани зрак у клице претворити може. ’Де су двори римски’, грчки’ царева стајали, ту је сад сераиљ турски, ’де су биле свете цркве, ту су сад џамије.

Султан Амурат под чадором седи, и долазе му паше и везири на диван.

Амурат у челу на узвишеним душецима, уз кољено и наокол паше и везири.

Велики, страшан је тај диван Амурата, ’де се судба многих народа закључује.

Ту је Ферхад-паша, Реџеп-паша, Јевренос-паша, и још друге паше, све сами диндушмани Срба и свих хришћана сем јединог Ферхад-паше. Сви поседаше.

Диван започе.

— Ви, моје слуге, паше и везири, знајте да ми добар хабер стиже од Голубија. Код мене су кључи од Голупца, мађарска војска распрштена. Жигмунд побјегао, Вукогли повук’о се као миш у рупу. Имамо капију против Мађарске, само треба је чувати. Зборите, шта би ваљало сад чинити, — прослови ти, Ферхад-пашо.

— Бацили смо у Дунав Маџаре, укротили смо Лазоглија. Сад од тебе, свијетли падишо, зависи што се чинити има, ја сам на твој миг готов кудгод заповиједаш — одговори Ферхад-паша.

— Прозбори ти, вјерни слуго Реџеп-пашо — прослови падиша.

— Ја би’ прешао из Голупца у Мађарску, свје би’ разорио, да ђаур ни сјемена посјејати не може — одговори Реџеп-паша.

— А што ти Јевренос-пашо?

— Ја би’ понајприје Вукоглија утаманио, који сад нема куде већ у Београд, под скут Жигмунда. А да се Вукоглија дочепамо, требало би одмах кренути [511] се под Београд. Нек се пошље нова војска Исак-паши, а ја с њом, па са сува и Дунава да опашемо Београд, пасти мора, па је лис у замки

Тако и остале паше одговарају, који би на Мађаре, који, пак, на деспота, ил’ против обојице.

— Ал’ мир проси и Вукогли и Жигмунд. Вукогли обриче и харач, само да га оставим тамо ђе је — рече султан.

— Харач Вукоглије Турцима пресиједа. Колико је већ харача платио, и опет је Турчина ујео — рече Јевренос-паша.

Паше све то главом одобравају.

— Реци на то, Ферхад-пашо, ти си тамо са Исак-пашом мир склапљао’ ал’ јошт не склопио.

— Свијетли падишо! Кључи Голупца су у тебе, и можеш што год хоћеш чинити, ал’ старије је јутро од вечера, боље сад и с мањим задовољити се, нег’ после руку у којој је залогај пружати за другим залогајем, па да први из руке испадне. Нијесмо ђеца. Ми сви знамо да је Вукогли лис, већи лис нег’ Жигмунд. Да могу, да треба, сам би га утаманио. Ал’ један лис од другог пиљеж граби, па су душмани, па један за другим у замак, у клопку дође. Ми знамо како у Караманији стојимо, буна јошт се није стишала. Ми набрзо не можемо толику војску скупити да их можемо обојицу једним ударцем оборити. А и рањен лис љуто уједа. Боље је мир са ђауром, него рат са губитком. Да сад деспота нападнемо, узрујали би се и Маџари, и да деспот падне, срушио би се и Београд, сада капија Маџарске. Треба ђауре завадити, треба мир с обојицом, са деспотом и Жигмундом, начинити, а бацити им какву кост да се о њој гложе. Маџари, како буду мира имали од Турака, задираћеду у Србију мало-помало све дубље, сад имају Мачву и Београд, Србија им је отворена, само Голубац за Турке на ограшју стоји. Маџари деспоту, не вјерују, јер је много пута с Турцима за Турке војевао, па увијек од њега зазиру. И зазирати могу, јер је и приликом битке код Голупца руке прекрстио, и није [512] се с мјеста макао Жигмунду да помогне. Није њему до тога стало, да Маџари корјен у Србији запате, већ да себе сахрани, и вољан је прије под скут падише доћи нег’ли да га Жигмунд опаше; а Вукогли добро зна да је у падише милост велика, и да га шаром својим обасјати може. Деспот једва чека да му падиша помогне. Па зато га и треба помоћи. Иште да сазида град код Смедерева, да му Мађари не пркосе, нек сазида град, тај град ће бити и наш град, кад завојиштимо Мађаре, јер Вукогли не може ништ’ против Мађара без помоћи падише, а велика нам је помоћ кад Вукогли с нами држи. Па Вукогли хоће да плаћа харач, годишње педесет хиљада дуката, и кад што још за војску устреба, па покрај тога још шест хиљада коњаника. Ударили смо још коц код Голупца, да га нитко више не извади, то је засад доста.

— Аферим, Ферхад-пашо, нек се подари мир деспоту и Жигмунду, деспот нек задржи што сад има, нек плаћа харач, нек да коњанике, нек зида Смедерево — рече задовољно падиша.

— Све је то мало, сад би требало сатрти Вукоглија и Мађаре — рече Јевренос-паша.

— Ферхад има право, тако мора бити, нек се начини берат за Вукоглија, а Мађарима нек се пода мир.

Тако се диван сврши.

XXXIV

Ферхад-паша је све тако удесио да по деспота све добро испадне.

Ферхад-паша како је из Голупца у Једрене стигао, одмах се султану пријавио, и о подробностима га известио. Султан је са нацртајем задовољан био, и ствар је готова, тек форме ради кроз диван да прође.

Тако је то лако преко дивана прешло, нарочито што Исак-паша није био ту, дин-душман деспота, и њега је Ферхад у Голупцу обрлатио.

[513]

Сад ће Ферхад са првим ефендијама и ћатама берат и листине саставити, написати, деспот и Жигмунд, Србија и Мађарска имаће мира.

Журно су се спремале те ствари, и хитно се распослале да не би тко у ствар забадао.

Кад је све тако уређено, листине потписане и распослате, султан шиље војску у Караманију да угуши буну, а другу опет око себе купи, да је на ограшју на све стране.

Ферхад-паша остаје у Једрени уз кољено султана, да му је увек у свјетовању и на дивану.

Ферхад-паша покрај тога из потаје увек се договарао са деспотом, ма овај ’де био.

Ту је било верни’ улака, побожни’ калуђера, и гуслара. Што се у околу султана ради, све то зна деспот, Ферхад опет зна све што деспот ради.

Пролазе дани и недеље. Деспот иде у народ, теши га, улива му поуздање у се и у бога.

Деспот посла великог војводу Облачину-Раде да купи људе за војску, да их увеџбава. Настаћеду крута времена, Србија ће требати војника; а са војводом Радићем, великим челником, путује и чини наредбе да се народ пожури за зидање Смедерева, да кулуковати мора ако неће да подвргне шију Турчину. И народ неће да му Турчин стане за врат, даће све, руке, напослетку и душу.

У пол Србије велика врева, једни секу, кидају из стеновити’ брегова камење, други опет у горостасним пределима секу грдне столетне ’растове за грађевину. Опет други ваде креч, учињавају гвожђе, све за Смедерево. По рекама, водама лађе, и чунови носе спрему, путови загушени од силне марве, коња и волова, натоварених кола, једва може путник проћи. Ал’ путник слабо пролази, сватко мора на кулук.

И кад се све то донесе у Смедерево, у његово станиште, све је унаоколо тако нагомилано, да се куће у месту од заклона не виде.

[514]

И тек што се једно стовари, друго се опет са Дунава и Мораве доноси.

Игуман Радосав побуђује народ у Ресавини, Браничеву да даје, да ради, да не клоне. Он се моли богу, и светој обитељи, у храму Богородице у срећу и здравље радениках, за мир и спасеније душе оних који у том раду живот жртвују, и за покој душе свих претковах, а за спас свих потомаках у свим коленама. То исто чине и други добри калуђери. Који што приноси Смедереву, држи да за душу своју ради, јер ради за душу Србије.

Дође и Ђурађ Кантакузен, са далека пута; из Трапезунта, морјем и сувим. У глави носи велику мисао како ће Смедерево градити, а донео је и нешто блага, као уздарје сестри Јерини, ионако ће она овде имати деспотске дворе.

И деспот је већ у Смедереву. Састану се, и душе им у искреним загрљај’ма пријатељство уливају, што показује више нег’ сама реч.

И јест диван јунак Ђурађ Кантакузен. У друго доба, кад су још Грци били орлови а не голубови, био би какав Деметријо Полијокертес, стваратељ и рушитељ градова, нит’ би султани Једрене засели.

Но кратки су поздрављаји, време је кратко, треба одмах послу прионути.

Још је кнежев пртљаг на земљи, и он не тражи стана, већ зове деспота да му покаже сву околину Смедерева, и унутарност.

Деспот дозивље слуге, да коње доведу.

Доведу коње, поседају, најпре разглеђају Смедерева унутарње површје земно, па онда одјезде ван, преглеђују, кнежевић стане код сваког брежуљка, виса, јаруге, и у мисли си бележи. Већ је прорачунао одока какав ће то град бити, за колико војске, против колико војске ће се држати.

Врате се. Ал’ ’де ће кнежевић одсести? Нема ту деспотових двора, ту нема дома за госпоштину. Ту је ведро небо и деспотови чадори. То су за делије станови.

[515]

И кнежевић отпочине, и после одмора буде дворен, па онда на посао.

У кнежевој својти има земљомера и неимара. Кнежевић им свима задаје посао. Једни мере земљиште, други учињавају дрво за грађу.

Диван призор. Какве су то творнице ’де се такав град гради. ’Растовина све јечи под ударцем силне секире. Водом посут креч и запаљен све цврчи; усијано гвожђе, на наковњом гвожђу ударано, варнице хиљадама као ситне звездице расипа. Бруја, зујање, вика раденика, топот коња, и шкрип колах, слух загушива.

Кантакузен свуд ’де треба показује се, показује, поучава.

Деспот на брежуљку под чадором седи, пред очима му је свеколик поглед. Задовољан је, све му по вољи иде. Биће красан град у трокуту, јак да се на јуриш узети не може. Ту ћеду бити јаки бедеми, споредне и подбочне куле, опкопи, јаркови, корита за воду примити и пустити.

На красном узвишеном месту зидаћеду се двори деспотови, лепши нег’ што их у Будимграду има. И ти двори морају скоро готови бити, јер Јерини деспотовици је у Београду дуго време и мучан живот. Часи су јој дани, а дани недеље.

И деспот једва чека да се саграде двори, тешко је глави почивати ван свог дома.

Дани пролазе ал’ и темељ граду је готов. Сваки дан види се како Смедерево све већма главу подиже.

Већ се подижу и зидине дворах, то ћеду бити палате деспотове, да се неће цариградских постидети.

И за кратко време ти двори су готови, а у њима и око њих ћеду се створити дивни вртови. Кад дође гост са истока ил’ запада, деспот постидети се неће.

Народ аргатује, ал’ деспот ’рану за народ прибавља, и не аргатује као робље, већ за своју домовину, своју земљу, благу матер, која њега храни. [516] И не само људи, већ и женскиње и деца раде. Кад остаре, сузе ћеду ронити, да л’ од радости ил’ жалости, тко ће то сад од њих знати. Но док тај њихов рад окамењен у Смедереву граду траје, трајаће и Србија.

Двори су већ готови, а деспот шиље поздрав Јерини, да су двори готови, и да буде спремна за долазак.

Деспот шиље људе да Јерину допрате.

Тко ће Јерину и њену дивну децу, красне девојчице допратити?

Ту је и војвода Кајица, дошао да честита деспоту на Смедереву што га сагради, и доноси му глас, да су му катане жељне боја, код Голупца бојак бију Турци и Мађари, а коњи његових катана бију копитом о камен да варнице скачу, копају земљу, па растршена земља све пршти, грива им се растреса, главу горе бацају, из ноздрва им модар пламен издише, и ржећ загризују доламе јунака, а боја нема. То вели Кајица војвода.

Кајица ће допратити Јерину.

И као вијор јури Кајица са катанама до Београда.

Кајици се отварају градска врата, диве се дивним сликама, пернатим створовима.

Кад видеше Кајицу војводу, ником поникоше, и тек шаптају си „Таква хусара у нас нема“.

И Јерина прима верног војводу, и већ је спремна.

Силни пртљаг пуштају Дунавом доле, а сувим опет коњи и мазге све вуку.

Јерина да опроштај градоначелнику, и свој госпоштини, стане насред града, обазре се, срце јој се стисне, спусте јој се сузе на лице, но душа јој срце задрма; чини јој се канда глас чује — Јерино, охрабри се.

Изиђу из града по спуштеним мостовима, град је већ за леђи, мост се опет спушта, и страховитом звеком ланца падне да одјекне у срцу Јерине.

[517]

Но Јерине срце је већ окаљено, ни не осврће се на ужасан јек.

Јерина није жена Лотова, она нема се за чим натраг освртати. Срце Србије из Београда пренело се у Смедерево.

Јерина путује и стигне у Смедерево.

XXXV

Кад је Јерина у Смедерево дошла, зарадоваше се свом брату. Она је била девојка, кнез Ђурађ тек момчић кад су се последњи пут видили и растали, бурне су то године, које их у времену скопчавају.

Јерина је дочекана у двору што је кнежевић сазидао. Ту се поздраве и изгрле, брат и сестра. Суза кане из очију Јерине, на лице брата. Од детића види делију пред собом. Откине се од брата и пређе деспоту, који јој њежно главу прислони, и к’о у некој сањарији неколико тренутака тако онемљени стајали. Богзна какве им се прилике у глави врзе, прошле и садање. Разаберу се. Деца облећу деспота, руке му љубе, он њи’ у чело.

Веља је радост Јерине, кад виде красне дворане. Она ће у свом дому главу на одмор приклонити, на свом земљишту ће корачити.

Пртљаг је велики, покућство испуниће дворе, и јошт ће их већма украсити. Украсе донећеду из Цариграда, Солуна и Дубровника. Ту кад дође какав стран владар и војводе и кнезови, нек виде да Србија још није пропала, да Србин јошт није сироче, да има оца и мајку.

Ту ћеду се створити бајни перивоји, зелени китњасти гајеви, дубраве, глатко језеро, на њем ћеду попливати бели лабудови, њих ће дивна цура кнегиња Мара из своје руке ’ранити, соколовима ће се лов ловити, утве шестокриле, златних пераја птице ћеду ту лепршати. Нек се зна да Србија јошт није пропала.

Јерина се станила, она је опет гостољубна домаћица, дарежљива деспотица, из њене руке сиромах [518] милостиње ће примати, путника гладног ће наранити, жедног напојити.

Код двора ће бити урављено, набијено земљиште, наокруг шарампов, ту ћеду се левенте утркиват, копљем хитат, буздованом увис бацати.

Ту ћеду се јуначки мејдани у играма дјелити. ’Вам ће јуначан детић Бановић Секула, Сибињанин Јанко, грчка и латинска господа долазити да се огледају. Облачина Раде показаће ненадмашно српско јунаштво, показаће да у Срба још није угинула лоза Краљевића Марка. Ту ће показати Кајица војвода тко је први катана на свету. ’Вам ћеду долазити турски поклисари, који доносе даре деспоту и уверавају да ће га султан свом силом потпомагати, само да прекине с Мађарима. Долазићеду господа од Мљетака и Дубровника да учине поклон деспоту, јер је деспот мудра глава, његов глас чувен од Ангоре и Багдада преко три морја, седам краљевина, па чак до римпапе. Свако тражи његово пријатељство. Римпапа би дао краљевину деспоту само да пређе у лацманство. Град Смедерево још се гради и градиће се, јошт није готов, ал’ већ се вије застава Србије, цар-Душана крсташ орао.

Долазе војводе и господа, диве се Смедереву; кад на Смедерево гледају одлане им срцу, и Београда слика блеђа им постане. Код тих стена, код тих кула решаваће се судба Србије. Смедерево је мајке Србије мезимче.

У дворани деспота светују се деспот и војводе, велики војвода Облачина Раде, велики челник Радић, и Кајица војвода, и Ђурађ Кантакузен.

Деспот у зачељу седи, с десна и лева кнез Кантакузен и Радић, до њих Облачина и Кајица.

Деспот започе.

— Чујте, војводе, чуј и ти кнеже. Ето подижемо град Смедерево. Зато народ аргатовати мора, и данак плаћати. Не зида се Смедерево само за ме, већ за народ. И ја ћу од мог блага ту утрошити. Паде Крушевац у турске руке, а на Ново Брдо Турчин [519] једнако зија. Смедерево мора бити столица моја, ал’ се тако мора зидати да га нитко узети не може. Мора се брзо зидати, јер ником не треба вјеровати, Амурат се сад прави пријатељем, ал’ једнако кује окове за Србију. Кратко је вријеме а нужда велика. За кратко вријеме креч, пијесак и вода сама не може дати јак салијеп, да зидина очврсне. Мој шурак, кнежевић Кантакузен јаје туче у салијеп, да тако камен с каменом стегне и да се сам окамени. Ти, вјерни војводо Радићу, дај налог надаље од свих страна амо јаја да доносе, нек сваки ратар од својих уста откине, он јаје, ја на свако јаје динар, у зидање Смедерева. Паднем ли ја, пашће и народ, падне ли народ, пашћу и ја. Ја имам блага да могу живљет ’де хоћу, у Млеци, у Дубровнику, у Будиму, ал’ хоћу да живим и падам с народом.

Војвода Радић набораним челом све то слуша и рече:

— Твоја воља нужда народа, тако нек буде.

— А ти, Облачино, купи још дјетића за војску. Требаће нам. Турчин како се у Караманији опорави, одмах ће на Србију чељуст отворити. Амурат сада мене ласка, да ме од Жигмунда откине зато да нас после завади и појединце утамани. Засад смо обоје смирени, ал’ кад земан дође, опет ћемо на Турке. Само да су Мађари спремнији, све би друкчије ишло, овако морамо с једне стране да их штитимо, јер само преко наше пропасти могу Турци к њима, а овамо морамо да се бранимо и мађарски’ чаркаџија, који упадају и харају. Кајицо, преметни, стрмоглави све што у наше земљиште упадне, нек од тебе учи Мађар какав треба да је катана.

— Није ти бриге, господару, челенка Кајице ће се увјек напријед вити, боље славно мријети нег’ кукавички живљет.

— А ти, Ђурђу Кантакузену, који си дошао сестри и мени, и овом сиромашном народу да помогнеш, зидај даље град у твој вечити спомен и славу. Ја морам одлазити, и теби повјеравам Смедерево, да саградиш онако да нам на дику служи, а за спас [520]

Србије. Одлазим у Жичу са Јерином да се поклоним олтару Спаситељевом, да нас сахрани од свака зла, да спасе Србију. Оданде ћу ударити на Солун, да се састанем са грчким кнежевима и војводама, да позовем војводе да нам буду у помоћи против пексијанске вјере, да задобијем мог шурака Тому Кантакузена, и јошт којег војводу, јер ћу умножити војску, а војска треба вође, силни наши јунаци изгибоше а без вођа не може се никуд. Тому познајем из љути’ бојева, у највећем покољу и нужди зна се наћи. Он ће нам бити челенка до челенке. Па ако бог да, посјетићу јошт и може бити моје добре Дубровчане. Испричаћу им како се њихови синови, браћа јуначки владали у Новом Брду. Преповиједаћу им како ћеду се и задњи потомци њих опомињати. А ја ћу се њима вечитим пријатељством одазвати, а да ми јошт буду на руци против Црнојевића, који се већ у Зети готово отели. То је код нас зло, што сватко хоће да кнезује, тко је год имао бабу ил’ прађеда каквог великана. Алтомановићи, Краљевићи, сви босански краљићи, и сами Балшићи и сада Црнојевићи више су шкодили српском народу нег’ сами Турци. Док год буде српски народ међ краљић’ма и кнезић’ма поцијепан, донде никад опоравити се неће. Остане ли овако, српски народ никад у јединству осилити се неће. Јошт ћу све моје силе скупити, јошт се морам, ма у свези с Мађарима, с Турцима мјерити. Испадне ли ми за руком да Турчина поразим, онда ћу поразити и те ситне кнежевиће, да са њих народ не страда. У отсутности мојој предајем вам сву владу, радите по мом савјету а како вас бог учи. Храбрите народ да не очајава, бог праведнима и патницима помаже.

Деспот то изрече, и тим се све заврши.

Војводе иду на свој посао. Поуздани људи, деспот може мирно путовати.

Неколико дана побави се деспот у Смедереву да у двору ред начини за пријем и дочек улаках и поклисарах, па се спреми на пут, и отпутује.

ТРЕЋА КЊИГА

[521]

XXXVI

Ђорђе Кантакузен саградио је Смедерево тако, да се ласно узети не може. Смедерево треба да служи Србији за обрану против Турака и Мађара. Против Турака, јер Турци још само ту запети могу, а да не буде сав Дунав, дика српског бродовља, у турским рукама. Против Мађара, јер који је зажелио Београда и Голупца, зажелеће и Србије.

Тешко беше Србији, тешко њеном владару Ђурђу Бранковићу. Турци прете се Мађарима, Мађари се са Србијом бране, и док је Србије, Турци не могу у Мађарску продерати. Но тешко оном, преко чији’ леђа се други туку. А каква је турска силесија, а како је слаба Мађарска. Један мали ударац, па потуче Жигмундову војску код Голупца.

Смедерево ће бити последњи јак ступ Србије. Но Смедерево ће бити трн у оку, и код Мађара и код Турака. Ако су Срби с Мађарима, Турци док је Смедерева не могу упадати у равнице Баната, пљачкати и робље одвлачити. Ако су Срби са Турцима, покрај Смедерева не може се ни Београд у мађарским рукама одржати. А Србија по нужди мора сад с једним сад с другим држати.

Србија је нужна Турцима за мост у Мађарску, Мађарима, пак, за обрану, а точак око којег се све окреће биће Смедерево.

[522]

Чују Турци, чују Мађари какав град [је] сазидао Ђурађ Кантакузен, ни једни о том добра не мисле. Шта ће Србима да пркосе; шта нам хасни Београд, кад Срби Смедерево имаду још јачи град нег’ што је Голубац. Њихов Будимград и Тамишвар не могу се сравнити са јаким Смедеревом. Мађари шиљу уводе, да проуче снагу Смедерева. Турци шиљу преобучене Помаке, да виде града, да испитају да л’ је све то истина што се о Смедереву прича.

Кантакузену доважају Дунавом и сувим убојне топове, Кантакузен их понамешта по бедемима.

Тко види Смедерево, сватко се диви његовој крепкоћи. Који су годинама радили и аргатовали у зноју лица свог и проклињали Јерину што им и последње јајце из куће узе, а да зида Смедерево, српски Јерихон, ког је и он помогао градити. Јошт је Србину наде у Смедерево, да још Србија није пропала, и пропасти неће, ако сви њени синци приону да је спасу, својим јунаштвом и поштењем.

Но Србија је већ покидана. Тек се у бајкама приповеда, у песмама тужним пева се слава Неманића, блеск Душановог двора у Призрену, ’де су се у јуначким играма огледали Грци и Латини, Срби и Мађари, ал’ Србину не беше пара.

Та лепа времена прохујаше, вијор однесе увенуле листиће лаворике са круне српске.

Србија је покидана, њени синови једно од другог одлучени, одродили се од старе мајке, заборавили су свој стари бабин дом, пун свачега, богатства, чести и поштења. Потомци оних јунака, који су стреле на Солун бацали, прослављени преко морја, саградили су си мали дом, мало огњиште, да огреју, да захране своју ситну сирочад. И у тим маленим домовима није им домазлук одбрањен од гладних горских вукова.

Душаново царство распало се баш онда, кад му се круна најсјајније заблистала.

Један комад Србије откинуше Турци, Мађари угњездише се у Београду, Балшићи, Црнојевићи и Његуши отели се од српске круне која је све српске [523] земље штитила, и сад те земље саме себи остављене мораду се појединце бранити против силесије турске и лукавства млетачког. У Босној се лацманство шири, некадање Србије синовима препречен је пут а да си могу руку пружити. Тко ће све то сабрати а да будне једно тело једна душа.

Ђурађ деспот путује са Јерином по Србији путем манастира Жиче. Своју чељад миле ћерке, оставио је у Смедереву, а за њих бригу води Кантакузен.

Јака својта прати деспота и Јерину, да је већи углед, и да не допадне неприлике.

Деспот и деспотица јаше на тихим бељцима. За њима пртљаг, товари блага. Деспот и Јерина поднећеду Жичи богу угодан дар.

У својти су и дечаци ловачки, једни носе стреле, други увежбане соколове, нуз пут ако се нађе звериња, да је деспоту при руци, и кад се прохте Јерини да какову птицу улови. Један соко јој на рамену стоји, па гледа у небо не би л’ дошао до шићара. Вешти соко, прави Босанац, за њега је дала Јерина једном босанском властелину ланац, десет хиљада динара је вредан. Кад спази птицу, лепрши се, да знак, а Јерина пружи му руку, соко доскочи, рашири крила, одупре се лагано, одлети као муња и донесе Јерини грабеж.

Деспот Ђурађ путује, а у глави му замршавају се велике мисли, тешке бриге. Пролази планине, преко жубореће потоке, обилате винограде, и свуд природа показује свој весели облик. Какав ће облик добити та природа кад опадне лишће, кад вијор гране поломи, опет плодну земљу мртвим покровом застре, кад Турци јадни народ растргну?

Тако путујући, деспот озире се, лакше му је души кад види богате неопустошене пределе, каквих има у старој Србији. Пада му на памет кад је у младости војевао с Турцима против ујака му Високог Стевана, ’де се српска проливена крв пушила на гаришту Душанове земље. Па како су то тешке успомене, ’де свака деспотова победа донела је српско [524] робље у Скопље, некадању славу Неманића, а да на тргу продају дивне синке и ћерке Србије, у сласт и корист необузданом Турчину. Деспот промишља, могло је штошта боље бити, а да не пролије толику невину крв.

Тако путујући, доћи ћеду близу манастира Манасије.

Већ се виде горњи, красна кубета манастирске цркве. Долазе ближе, дивна околина украшава манастир, задужбину Високог Стевана, свог ујака.

Предвече је било, црква великим сребрним кандилама осветљена, виде се дивне иконе, одбијају од себе светлости блеск, слике чине се као да у животу трепте, обасуто све рајским мирисом, кад се чује реч, милина, цветајући виногради шире мирисан ваздух, љупко цвеће и сва живућа природа пресељава човека у земни рај, ’де му се дух у небесну васиону уздиже, а ломно тело мирног одмора нађе.

Манасијо, дивни богати манастире, ти си видила заходеће сунце српског народа, у коме си и зачета, видила си сјај Високог Стевана, твог ’титора, који је у тебе свој аманет положио, да блисташ, да светлиш тамо удаљеним српским синовима, на које се азијатска тама спустила. Тебе, света обитељи, јошт досад није скрвнила турска рука, јошт није Турчин стао на твоје тле.

Деспот и деспотовица уљезу у манастир, и сиђу с коња, дочекани од игумана Рувима и свих калуђера, уђу у отворену цркву, да се пре свега светој обитељи поклоне. Деспот напред с Јерином деспотовицом, за њима доглавна свита, деспот при уласку озре се налево, на гробницу Високог Стевана, ал’ неће ту да стане, већ иде управо пред велико распетије, прекрстивши се, помоли се богу, могао он му с лица читати да се искрено моли, видиш на њему изражено покајање и надњу. Јерина скрушеним срцем гледа мраморно тле, помоли се за боље дане, и срећу породице.

Деспот сад сврати се гробници Високог Стевана, Рувим чита молитву, свака реч даје неки одјек, [525] тајинствен, који на побожност и уфање у бољи живот, вечну славу побуђује.

Деспот и деспотовица стану пред гробницу. То је гробница од мрка мрамора, на површју избијен грб Неманића, двоглаван орао, над њим виси велико златно кандило, украшено драгим каменом, унаоколо опет сребрна кандила, и њихова светлост неће се гасити до год је Србије и Манасије. По три калуђера наизменце дању-ноћу чувају да се кандила не угасе, и молитве се једнако читају за блаженство душе деспот-Стевана.

Калуђери дигну горњи поклопац па опет јошт један сребрн, јер је деспотово тело у сребрном завоју.

Тело деспотово остало је нетљено, руке му целокупне на крсту распетија прекрштене, лице јошт и сад показује му благост, канда се благошћу смеши, а какве бурне мисли су му биле у глави кад је с коња спао, пре нег’ што ће изда’нути, брижан за опстанак Србије. Можда му је у самртном часу доброта и побожност надњу улила за спас Србије, и у последњем тренутку жића, кад ропац завршује, а гром самрти душу му озарио. Руво је на њему кићено златним токама, у њем се Високи Стеван не једаред с дивљим Татаром и бесним Турчином огледао у жртву српства и христијанства. Из и око њега распростире се ароматичан етер, рекао би да тим ваздухом само свеци дишу.

Када деспот виде тело деспота Стевана, свог ујака и поочима, ког је он у животу толико вређао и који му је опет место освете у руке деспотски скиптар предао, кану јунаку суза на прса, жалост му стегне душу и срце, шири руке и нежно додирне тело деспот-Стевана и руке му целива. Суза му ороси руке дивног деспота. Ђурађ нешто промрмља, — прави светац, прости... за њим целива Јерина и доглавници присутне свите.

Сад калуђери започну жалосну песму, посмртно пјеније, одјек жалостан у срце удара, рекао би канда се читавом народу опело пева.

[526]

Деспот и Јерина излазе, за њима остали. Игуман Рувим и остали калуђери чине припреме за госте. Велика је свита, мада је манастир велики, ал’ ипак сви с коњ’ма, пртљагом и товарима лако сместити се не могу. Но ту је наблизу Двориште, ту је Војник. У Дворишту је био дворски конак Високог Стевана кад је са угарском и грчком господом лов ловио, и Манасију посећивао. У Војнику вежбали су се Стеванови војници, а левенте и јунаци играли су се јуначке игре. Не једаред су се овде копља ломила, буздованом се хитали Облачина Раде, Сибињанин Јанко и Бановић Секула.

Ту су сви смештени сем деспота и Јерине. Деспот и Јерина засестићеду у манастиру где ће се сместити и драгоцени товари.

Деспот и Јерина смештени су у оне дворане, ’де је кадикад одседао Стеван Високи кад се хтео пред светским жагором уклонити, и души својој у светој обитељи олакшати. Та Манасија је његова задужбина. Ту је он рад да кости своје сложи и да почивају до општег ускрса.

Игуман Рувим био је стар тако око седамдесет лета, бистрог погледа, на лицу му читаш да је добре и зле дане преживио. Ведро чело, а образи наборани. Пострижен је за калуђера у дивној Студеници, доцније под деспот-Стеваном постаде игуманом, и он сад чува тело свог добротвора и моли се богу за спомен душе.

Што је деспот Ђурађ нуз пут баш у Манасији засео, то је што је рад да чује, пропита, како народ у овим крајевима живи, да л’ му је додијало аргатовање и намет за зидање Смедерева, и какве јошт има снаге.

Рувим му све исприча, да је намет доста тежак, ал’ да ће народ све то и даље сносити, да не допадну јада и мука као они у Немањиној Србији. Деспот је задовољан, и рече игуману да боље и последње јајце да народ на жртву, нег’ да их турска копита погази, и као робље у Скопљу продају. И он ће сам, вели, прво и последње своје дете на [527] жртву принети. Нек не буде нитко ни бољи нит’ гори од њега.

Деспот се од игумана штошта научио, наиме да л’ је народ вољан у случају рата овом снагом на ноге стати, и дурашно издржати, јер у овим неосвојеним, од Турчина нетакнутим крајевима налази се јошт језгро, да што будне ако од Србије јошт шта бити може, као негда Призрен, Приштина, Нови Пазар, Београд, сада Смедерево мора народу светлети, да из варварског мрака изиђе.

Већ два дана прође, а деспот још не показује намере куд је даље рад одлазити. Рувиму су упали у очи товари и велика свита, мишља канда је деспот на даљи пут накан, ал’ не смеде га запитати. Можда кога овде ишчекује, јер су овде јошт од времена деспот-Стевана долазили Мађари и Грци на тајне договоре.

Кад трећи дан, пријави игуман Рувим новог госта, владику Леонтија.

Како то чу Бранковић подиже се да га дочека, очи му запламту, лице му ванредну озбиљност тумачи.

У пратњи Рувима улази владика Леонтије. Човек преко седамдесет лета, сув, висок, жуто лице и на њему изражена божанствена питомост, чело повеће и борама пресецано. Седе власи спустиле му се на рамена, а брада бела, велика, покрила му на прси крст, мученички знак распетија Христовог, ког већ он од много година носи.

То је онај отац Леонтије, који је провео младост под цар-Лазаром, у блеску негда сјајног Душановог царства. Био је он један од оних ретких калуђера, који се душом и срцем том позиву предао, и ком се истинито посветио, из чистог уверења прам вери којој ће служити. Био је веран помоћник патријарху пећком.

После косовске битке кад је унутарњи раздор мах преотео, кад су Лазаревићи и Бранковићи у грађанским ратовима себе и земљу упропашћавали, признао је законитост Лазаревог племена на српски [528] трон, и Високи Стеван не једаред га себи на световање призивао; Ђурђа Бранковића понашање је опорочавао, што тражећи бабине баштине предао се Турчину у наручје, а затим је српски народ турском ножу привукао. Он је своју цркву, свој род љубио, па га болело што су земље Душанове од кнежевских пустолова тако покидане, да се већ против Турчина бранити не могу. Кад су се крвави ратови водили, што је год од добротворних душа измолити могао, шиљао је у Скопље да српско робље из вечита сужанства искупљује.

Ђурађ Бранковић знао је да је Леонтије био одат Стевану деспоту, ал’ му доцније, кад је на кормило дошао, није замерао, поштовао је у њему сопствено уверење ино, јер [је] држао да и такав непријатељ поштовање већма заслужује него хрђави пријатељи, каквих је Ђурађ доста имао. Но и Леонтије, кад је већ нестало Стевана, приљубио се Бранковићу, јер покрај свих његових некадањих мана, које су Србији шкодиле, уважавао је његов разум, храброст, досетљивост, а и покајање за зла дела, и њега је држао за јединог који ће Србију спасти, ако се само икако може.

Како Леонтије деспоту приступи, деспот шири -руке и у образ га пољуби, што му Леонтије узврати.

Питају се за здравље.

Бурна су времена, није губити времена, треба световати се, на народу су силни намети, а опасност са свих страна грози.

Леонтије баш је дошао на договор. Да овде није нашао деспота, ишао би даље у Смедерево на састанак.

Деспот понуди Леонтија да седне и прослови.

— Добро што си дошао, свети оче, требаш ми за вијеће, јер си увијек земљу и своје стадо љубио, и што рекнеш, то је у твојој часној глави промудрено, ваљано. Сад нећеду Турци нападати, а ни Жигмунда лакат нас не притискује. Но ни ово неће дуго трајати. Турци кад се све у Караманији умири, [529] наћи ћеду прилике и повода да у Србију дубље задеру. Ми с Мађарима као суседи треба да живимо, ал’ Турцима није стало до нашег пријатељства са Мађарима, већ ће хтети да се на њи’, на Турке, наслањамо. Покажемо ли да се на Турке наслањамо, онда се опет замерамо Мађарима. Мађари се боје ако с Турцима стојимо на доброј нози, и у надњи каквог добитка да ћемо с Турцима у свезу ступити и на Мађарску нападати, ’де би ова морала подлећи. Маџари, опет, од нас изискују да смо увек против Турака, кад се год њима допада. И како се опораве од задњег ударца код Голупца, ван сумње је да ћеду се опет заратити с Турцима, а сваки такав мора се преко нашег хрпта витлати. Ако држим с Маџарима, зло, ако држим са Турцима, зло. А једно од то двоје мора се бирати. Брод Србије мећу стенама плови. Смедерево ће бити трн у оку и Мађарима и Турцима. Ја ипак морам крмило нашег брода у руци држати чврсто, и ако бура запљуска а и брод потоне, нек и ја с њим пропаднем. Но гледаћемо да не пропаднемо.

Деспот изрече, на Леонтија озбиљно погледи, чека одговора.

— Тако је. Но јошт христијанство могло би над Агарјанима победу одржати, само да сви живе у онаковој слози и љубави, какову нам спаситељ Исус Христос прописује. Ал’ на жалост није тако. Грци нису искрени пријатељи Срба. ’Де су Грци на Косову? Било их је из даљних крајева који су крвљу Ситницу бојадисали, а Грци прекрштеним рукама гледаше како српско царство пада. Цариградски великаши шурују са лацманима у Риму, тргују са вјером код римпапе, погађају се како да буду отпадници. Патријарх цариградски нема снаге, а ни ми је немамо; па гле Босне, колико су већ из нашег стада однијели. Римпапа помаже новцем Маџарима, а ови су му обрекли да наше стадо лацманству примамљују. Ако с Маџарима против, Турака успемо, њих помаже лацмански Запад, па ће нам папом [530] грозити; рекох, у неслози христијанства сакривена је турска снага.

Леонтије достојанствено изрека ове речи, а бројанице пребраја, и замишљен поглед на деспота баци’.

— Јест, оче, све те незгоде постоје, ал’ морамо и кроз незгоде напред. Ја се засад већма морам на Турке наслањати; дође ли ора да се Мађари опораве, морам с њима, јер иначе ћеду они против мене. Испадне ли нам за руком клетог Турчина из Немањића Србије истиснути, онда се не бојим ни Маџара ни лацманства. Богата је стара Србија, ту је морје, ту су ријеке, Србија је рудом обилата, занатлија, трговине више нег’ у Маџара, а Дубровчани живци српске трговине. Па ни Грци у Цариграду не би могли даље прекрштеним рукама гледати. Цариград је већ од Турака опасан, чека се само коначна пропаст Србије, па је онда и Цариграду куцнуо час. После Косова Душанова властела отела се. Од снажног српског царства виде се тек покидани удови. Балшићи, Црнојевићи на путу су да се Зета са Поморјем Србији не привеже. Све је то охолошћу властеле покидано. Па Млечићи подбадају властеле једне против друге; не можеш да склопиш уједно оно што српско име носи. Ти Балшићи и Црнојевићи не гледају Србију за чело српског народа. Зато морам и с Грцима добро да живим, бар с морја могу кадшто добро учинити. И Дубровчани су ми пријатељи, морам их штитити, а да ми наруку иду против отпадништва зетске, херцеговачке властеле. Моја је жеља да саберем српски народ, да не буде поцепан као што је био прије Немање, већ да је у скупу. На то идем, и тога ради ма с ким ћу савезе правити против ма кога, са Мађарима против Турака, са Турцима против Мађара. Тко би кадар то изредити, да српски народ уједно сабије, том би се и сам поклонио, ал’ тога у толикој властели нема, сватко хоће да је бољи од другога, ал’ најмање бар да је раван, а за то нејма снаге, па тек буде туђа подлуга. Код мене је право Немањића, [531] већи део Душанове земље, код мене је богатство које у све властеле нема, моје су свезе са владарима најјаче, је л’ право да ми се сва та властела подвргне. Та ионако што имаду, добили су од мојих претковах, који су власт и право у рукама имали. Ја сам први међ свима, ја имам у руци скиптар Србије над васцелим српским народом. Овако ако остане, да над српским народом троје четворо владају, Србија мора пропасти, јер ту процвати се не да. Кад је њих више владара, да се одрже, ићи ћеду под скут силнијем туђинцу, па се после мећу собом отимају док не ишчезну. Једном народу треба да је један владар, Душаново царство, кнез Лазара баштине не треба да су међ више њих подељене. Исповедам ти, оче, да је моја намера српски народ под мојим скиптром спојити.

Деспот је то из чистог уверења изговорио, и радознал је шта ће на то Леонтије рећи.

Леонтије с’ватио је значајност деспотовог говора, па ће му на то разборито одговорити.

— Твоје ријечи, деспоте, мудрост показују. И ја држим да једно стадо једног пастира треба да има, и све српске земље и њихов народ да се заклињу у име једног владара. Но свијет је јако искварен, у властели један другом преко неверног слуге отров даје, један другом најмљеном руком мучки срце пара, а да туђе баштине задобије. У савету властеле нечастиви места имају, у земљи Душанови закони не поштују се, Дубровчане трговце разбојнички нападају, судија и злочинци једно другом наруку иду, вечит раскошлук, обрт и трговина, ’де један другог вара, народ од силнијих огуљен, мора велике намете да сноси, а правде за се у ником не налази. Света црква постала је тржиште. Нема поштовања прам својој вјери. У винограду господњем влада раскош, злоба, пакост и освета. Властела готова је турчити се, да одржи бабине баштине, и да продаје дичну дијецу за јањичаре. Кад је тако, како да се спасе народ. Морају се најпре унутарњи непријатељи сатрти, а то су те страсти, грабљивост, [532] непоштовање части и имовине свог сабрата. Буди увјерен, чесити деспоте, да ћу те у твојим племенитим предузећ’ма потпомагати снагом богодане ми цркве, која и слабима снагу даје, а док је цркве, душман неће искоренит’ Душанове потомке.

Ове речи јако су се срца деспота коснуле.

Речи Леонтијеве канда су из срца деспота протекле.

Деспот прослови.

— Био си, оче, верни слуга цар-Лазара и деспот-Стевана, а сад мој саветник и пријатељ. Што рече, свјето је. Властела је искварена, и народ са тог страда. Што је искварено хоћу да искореним. Па не само од властеле, већ био ма тко, за спас Србије жртвоваћу, утаманићу га. Ето виђе шта би са Харалампијом. Био је мој човјек, ошљепио је кнежеве, боже, опрости ми гријеха, много сам и ја крив, напустио сам Јеремију и Јаблановића да по својој глави чине — па видиш како су прошли. Какви су то његда јунаци били, па су свој род, рођену земљу издали Турчину. Ферхад-паша их погуби, ал’ у турском руву српска рука’ их погуби.

— Ферхад-паша је више нег’ Турчин, он је човјек. Ферхад-паша ђе је гођ војском налегнуо, ђе су гођ манастири, ту свјетиња није оскврњена. Што спомену, честити деспоте, да Харалампија и војводе од српске руке погибоше, како то мож’ бити? Свјета је твоја ријеч, поштену, богоугодну тајну знам издати нећеш. Знаш тко је тај Петошко?

Деспот погледа на Леонтија, а Леонтије прихвати.

— Помишља’ да је Ферхад-паша ’ришћанин.

— Јест, ’ришћанин је, и то знаш ли тко? То је Петошко, у својој првој младости будала у двору цара Лазара.

— Знам, познајем га, ја га виђа’ у Крушевцу у царским дворима. Па кад ми га ти знаш, честити деспоте, исповједам ти се на спас моје душе, да га исто тако познајем као ти. Он је ревнатељ народу, [533] он и у турском руву Србину служи. Камо среће да су сви такви, који турско руво носе. Да ми не исказа тко је Ферхад-паша неб’ ти мог’о казат, е би се побојао да би могли Турци дознати, па човек на правди пропаде. Ал’ кад већ и ти знаш за њ, онда могу ти рећи да тајне улаке мени усмено шиље и да ми на знање како куд Турци се крећу, и да се пред њима спасе што се може. Да, Ферхад-паша је Петошко, који је у турском руву сачувао српско срце, а у души вјеру Христову.

Леонтије застане, а деспот рече:

— А зашт’ би се, оче, побојао тајну мени исказати, кад је Петошко свом роду добротвор?

— Е да ти кажем зашто. Ти си више пута Турцима прелазио, и опет их остављао. Данас си на доброј нози са Турцима, а Мађари од тебе зазиру; сутра опет можеш ил’ мораш с Мађарима, па како је Петошко на дивану султану уз кољено, не знав да је с тобом пријатељство склопио, мого би помишљати, да би га у своју корист ти, деспоте, могао на жртву принјети, јер ви владари, који народима владате, каткад своје користи ради ни своју крв не штедите.

Задње речи је Леонтије нешто оштрије изрекао, канда се хтео такнути, што се држало да је он дао кнежевиће осљепити. И такав посвећеник, као што је Леонтије био, могао је без обзира и самом деспоту у очи то рећи. И деспот није се на то узбудио, а да мало оштрије Леонтији на то одговори. Богзна каква је тајна у деспоту скривена, а није рад због тога са Леонтијем у споречку доћи.

— Чуј, свијети оче: Петошко се одавна са мном побратимио, и много шта имам њему захвалити, што ми је за руком пошло. Он је код Голупца Мађаре отиснуо, спасао манастир Св. Богородице, издајице Јеремију, Јаблановића и Харалампија посекао. Ма ја ’де био, Петошко ће ми на страни бити. Код Голупца сам био с Мађарима, па ми опет ишао наруку без да су се Турци и најмање подсетили. И на дивану он је султана привољео да пристане на [534] мир, који сад уживамо, и зато смо могли Смедерево назидати. Такав човјек не може бити жртва владарских замишљаја. Одавна ја с Петошком радим, па кад дође земан да Турке помоћу божијом и добрих пријатеља истиснемо, Петошко ће бити мој доглавник — рече поузданим гласом деспот.

— Па зашто га сад не позовеш? — запита Леонтије.

— Сад ту он није од потребе, имам ја и добрих саветника, и добрих јунака, ал’ он онде више може за нас радити, убавешћује нас на што се онде смишља, и кад куд се турска војска миче. Па ни он сам не жели се натраг, познаје он неслогу у властели, па би му се јошт могли подругивати да је потурченик, а овамо бољи је хришћанин од самопусне властеле, јест он је бољи, на његовим прсима је крст Христов, и тако чини како Исус заповеда, свом је у невољи друг, искупљује потајно робље из сужанства, доклен бијесна властела од народа робље прави. Док је Турчина, онђе је њему за род мјеста. Но сад већ знам да и теби Петошко поручује да знамо шта је и како је тамо. Јеси л’ добио каква гласа?

— Јесам. Зато сам си и дао труда да те потражим, јер времена су окрутна, није за оклевање, и кад чу’ да си овђе зарадова’ се да нећу у овој свјетој обитељи прије навору и залогај хљеба узети, док ти најнужније не искажем. Поручио ми је Ферхад-паша, Петошко, да се велики диван спрема у Једренима, твој самртан непријатељ Исак-паша једнако ти о глави ради. Паше наговара да Србија покрај Турске постајати не може, а да си ти трн у оку, јер с малом властелом Турци би лакше на крај изишли. А да те сатру, овако су ствар удесили. Као што знаш, у Чешкој земљи је раскол, тако као што је у Бугарској патаренски, и с њима Жигмунд има много посла. Турци ћеду Жигмунду, који је уједно и мађарски краљ и њемачки цар, понудити мир, и то зато да га од тебе одвуку, да те могу тако усамљена напасти, и осталу Србију једним ударцем сасвим утући. Држе да ће Жигмунд то једва дочекати, [535] а да смогне у Њемачкој с Чешком, која је круновина Њемачке. Па јошт друго, Турци ћеду опсјести Солун и то таквом снагом, да се одржати не може, и да ти пресјеку све што ти оданђе долази. А треће је што те текар срце забољети мора. Чули су Турци да си у договору са Цељским комитом, да за Улрика даш твоју Катарину, ту јошт врло младу кнегињицу, најпре, молим те, рјеци ми је л’ што у ствари?

Деспот мало промислив одговара.

— Јесам, ал’ то јошт није баш свршена ствар, цура је јошт врло млада ал’ заручница већ може бити. Комити Циљски су силни били, произлазе од крви краљевских кнегиња, а Улрикова сестра је супруга Жигмунда, и таково пријатељство не шкоди.

— И ти би дао православну ћерку за лацмана? — запита зачуђен Леонтије.

— За њену прађедовску вјеру да је одржи, побринуо би’ се.

— Замјерићеш се тиме арбанашким и зетским властелама, који би за срећу држали да добију твоју ћерку.

— Јошт би се баш зато јошт већма завадили, они који су празних шака остали, бацили би на ме и на зета мржњу. Више је изгледа и користи крвне свезе са Циљским комитом.

— Е онда чуј шта ће на то сљедити. Кад даш кћер за Циљског, онда ће заискати султан од тебе твоју десетолетну кћер Мару.

Кад деспот чу Леонтијеве речи да би султан захтевао његове кћери, као поражен стаде се мислити. Укочио очи на Леонтија који чека одговор.

— Дакле, султан Амурат би шћео моју ћер — рече деспот и узда’не.

— Јест, такав је глас оданде. Можеш лахко вјеровати. Твој клети душман Исак-паша попео ти се на душу, једнако те облагива да с Мађар’ма шурујеш, и твојим новцем буну у Караманији потпирујеш. И Турахан-паша једнако диван подбада да те сатре, а с тобом и Србију. Србија треба да им буде [536] мост за Мађарску. И то наваљују што прије да се на те нападне, јер су христјани у Босни, Зети и Арбанији несложни и један од другог власт отима, и ту прилику треба употребити. Ако се свежеш са Циљским комитом, ту је и Жигмунд, а то Турцима не иде у рачун.

Леонтије отпочине.

— Жалосна ствар, шта о томе Ферхад мисли? — рече деспот.

— Ферхад је твој пријатељ, и Сириџа-паша. Ферхад већ по себи, а Сириџа за мито, што од тебе добива. Држао се у Једренима велики диван, о теби и Србији је била ријеч, помамне паше гракташе над Србијом као вране. Само Ферхад-паша и Сириџа држаше теби и Србији страну. А тешко је било то чинити против силовитих паша и везира. Кад је Исак-паша на дивану, највећма се зборило да се војска одмах на Србију дигне, и све до Београда покори, онда подиже ријеч Ферхад-паша, да је боље Србију Ђурђу деспоту оставити, јер он плаћа порти годишњи данак за Србију педесет тисућа дуката, а кад би је покорио, дао би је каквом беглербегу који не би ништа дао. За овај пар Ферхад и Сириџа-паша победу на дивану одржаше. Султан се овима приклони и од рата одустане.

Деспот упадне:

— Како би сад на ме дигли војску, кад је са мном склопљен писан мир на пергаменту? — рече деспот зачуђен.

— Ти знаш, деспоте, добро како Турци уговоре држе. Ако хоће Турчин да наруши, ту му је при руци Шеик-ул-Ислам, даће за то фетву, и решиће га од обвезе.

Деспот мисли се.

— Па онда и сад што не дижу на ме војску, мир није са одлуком на дивану ујамчен, само је одгођен нападај.

——Тако је, узрујаност паша и везира велика је, може султана опет на рат навести, јер је то жеља свих Турака. Само ти је ту од помоћи био Сириџа-паша, [537] на чију ријеч султан много даје. После дивана Сириџа оде султану и спомену му султана Бајазита, који је цар-Лазара ћер Милеву за жену узео, и са тим и Србију к себи привукао тако да су му постали вјерне слуте савезници, и пролијевали крв код Ангоре против Татара. Како би било, запита га Сириџа, да султан Амурат узме ћер деспотову. Онда нек узме комит Циљски старију ћер, кад се султан са деспотом наједнако сроди, тим ће свим запушити уста. Султан се на то узбуди, запита каква и колика је та деспотова мезимица. Сириџа му рече, да је од дванајст лијета, красна као ружични пупољак, тако кажу људи који су је у двору деспотовом виђели. Амурату је то мило, зна да је племе Бранковића красно у мушкима и женскињама, прохте се похотљивом агарјанском срцу, да однесе као вук невино јање из стада Христова у гадну пештеру. Даље не треба да ти зборим.

Ове речи је Леонтије узбуђеном душом изговорио, па умуче.

Настане почивка. Бурно је срце у деспота.

— Доиста, бог ме покара што поста’ деспот. ’Оћете ми, Турци, отјети дијете, мило дијете, као Милеву царици Милици? Кад Турчин навали, е да је не дам, тек ће му се похот увјећати, и сву силу ће на ме дићи, султан држи да је његова жеља мени заповијест, што ми је сад чинити? — из дубљине раздражена срца изрече деспот.

— Извини се, ријеци да ти христјанско срце то не допушта.

— И царица Милица је била ’ришћанка — рече деспот.

— Рјеци да је млада, дијете.

— Турска похот не зна за незрелу младост, Турчин чупа и неразвијен цвијет. Па и ма доцније било, опет губим моје дијете.

— Велики је то терет твоме срцу, зато и дошао сам да ти јавим, да те утјешим. Држ’ се Жигмунда. Лацмани, мада су нам доста пакости и зла учинили, ипак су христјани. Жигмунд је, као што знаш, сад [538] у Базељском граду, у њемачкој царевини, и свјетује се како да му се црква умири од чешких патарена, и као што гласи долазе, успјева, и римпапа га зове у Рим да му метне римску царску круну на главу. Е са тим ће постати цар Њемачке, а већ је краљ Угарске. То је велика снага. Њемачка ће помагати Угарску против Турчина, а тебе обе. Држиш ли с Турцима, обе силе ћеду се над главом ти тући. Сам не можеш, у зетске кнезове поуздати се не можеш. Како се с Турцима здружиш, земљу ћеду ти прогутати, отворићеш им градске двери, тражиће султан покрај султанке мираз, а то је Србија, онда ће и вјера Христова пасти, све ће бити турско, свијети храмови бићеду џамије, и само Смедерево што си градио, Турцима си градио.

Леонтије стане.

Леонтијеве речи јако се коснуше срца деспота. Тежак је по деспота излазак, почетак и крај. Да није у њему бујна крв Бранковића, клонуо би.

— Оче Леонтије, видиш како је тешко деспотом бити у пропадајућем народу. Што сам ишао за деспотством, немој мишљети да ме је на то вукла ли сујета или жудња за господарством. Жудње за то сам имао, као Бранковић, ал’ у ком и Немањића крв тече. Ал’ није то само што ме за скиптром вукло. Имам блага доста, могао би са мојом породицом, чељадима живљет и на страни. У Трапезунту и Цариграду, у Млецима и Напуљу, па и у Будим-граду мирно живљет. Но ја не шће’ оставити земљу, народ, понос мог племена. Душмани су изнијели да је мој ђед Вук Бранковић издајица, да је издао Србе на Косову. Вук Бранковић није био издајица, но зао глас дуго траје. Спјевали су Вука као издајицу, и што се пјевало, ужљебило се у срце народа, и не да се лако искорјенит. Ево већ близу је пол столеће и јошт Вука држе, спјевају за издајицу. Ја, његов унук од племена Бранковића, показаћу дјелом и животом, и смрћу, да за род и земљу живим, [539] да оперем клету клетву са имена Вуковог. Ивјер од кладе далеко не пада. Но ивер у жару треба да покаже од каква је дрвећа. Омладак нек покаже да је из доброг корјена прорастјео. И ја сам издајица, ако је Вук то. Покашћу да нијесам издајица, и освјетлаћу образ мог прађеде . Имам блага, жртвоваћу га за Србију; у уговорима, ако је задата ријеч на штету народа, погазићу и задату ријеч, штовише, прво и пошљедње моје дијете ћу жртвовати, само нек Србија буде сретнија, и ако буде сретна, неће тражити у лози Бранковића сјеме издајства, корјен несреће. Дакле знај, држаћу ђе треба с хришћанима, и Турке таманити, а кад ме лацмани гуше, да спасем земљу и своје, и с Турчином бићу пријатељ, ал’ таква два пријатеља су као пас и мачка у цичој зими код запећка.

Деспот прекине. Пажљиво је [Леонтије] слушао све, и канда је изреком деспота задовољан, па прослови:

— Начисто сам, друкчије се не може, нек нам бог буде у помоћи.

Са тим се заврши разговор.

Деспот је задовољан што је Леонтије проникао у његову душу, а сад јошт је радознал како је од Ферхад-паше тај глас добио.

— Свјети оче, знам за твоју честитост одавна, и што те успитам, искрено по души ћеш одговорити. Исповједи, би л’ све то тако исказао, да ти не спомену да Ферхад-пашу, Петошка, добро познајем, и да смо пријатељи.

— Све би’ ти тако исто по риједу исказао био, само једно не би, Ферхад-пашу, нашег Петошка, не би’ издао, ни теби самом, да ми не каза да ти је био побратим.

— А тко ти донесе тај глас, зар ти улак не каза да мени од Ферхад-паше та порука гласи?

— Улак, то беше увода, ал’ не да ми посумњати да то није христјанин у турском руву. То бјеше један беј, миралај, извади ми са голи прса крст [540] распећа Спаситељева, пркрсти се и пољуби часни крст, да се увјерим да је христјанин. И прије нег’ што ће ми тајну поруку испричати, преобучен зажели се у свјети храм Жиче, куд је тим послом к мени дошао, помолио се богу, иконе цјеливао. Кад се вратисмо, посље одмора и закуска, исприча ми свје од почетка до краја, о паду Голупца, о харању манастира Св. Богородице, о срамној погибији Харалампија, и издајничких војвода, којима свемогући Бог нек буде милостив, и то исприча мог уверења ради, да је на добром путу. Изглед и говор тако честит, да се не мога’ посумњати. Па ми јошт и то рјече, кад теби тај глас поручим, да не спомињем Ферхад-пашу, ако га сам деспот не би споменуо као позната пријатеља, већ да је тај глас преко другог начуо. Ферхад-паша мора чувати деспота, а деспот Ферхад-пашу, да им Турци не наиђу на ните и вигове, јер је онда гајтан за пашу спремљен, а сва турска сила би на деспота напала. Зато Ферхад-паша може приликом како му је лакше поруке шиљати деспоту ил’ мени, а баш не мора се знати од кога је глас послат но само има истинит начув. Тешка су врјемена, човјек мора обазрив бити, јер, штоно кажу, и зидови чују.

Леонтије тиме заврши.

— Сад свје знам, знам и миралаја, све је истина што ти исприча.

Дуго је трајао тај разговор за јошт неодморена Леонтија. Но време не сме се губити. Тело ненамирено, као посници исповедали су се о бољи народа, и кад седну за богодану трпезу, то ће им бити тајна вечера, и пе’аром рујног као причешћем уливаћеду си бодрост духу, и крепост телу.

Игуман ишчекује крај, чуди се дугом састанку, ал’ намишља да се о великим ствар’ма расправља.

Деспот да знак, устану обоје и деспот ухватив руку Леонтија води га кроз дворану даље, у дворану ’де је деспотовица Јерина, која је већ начула долазак Леонтија, и само се чуђаше, зашт’ га одмах [541] деспот не доведе, и чему тај дуги договор беше приређен.

После поздрава и отпоздрава мало заседну, и за_мало трајаше, ал’ ето игумана, како уђе метанише и руку владици љуби, и замоли да их допрати у трапезарију, онде је већ све у реду.

И гости су готови, тело иште своје. Оду у трапезарију, игуман напред, води их.

Кад је деспот у трапезарију ушао, разгледа, игуман га води горе у чело.

Кад су већ до чела, тек онда тргне се, падне му на памет да је владика Леонтије по свом светом чину достојан да заузме прво место, јер бадава, владика је владика, и у светој обитељи као и у цркви имао би прво место заступати, ал’ деспот је опет земље господар. Па јошт ако деспот и заузме место у прочељу, ал’ што ће са деспотовицом да л’ ће она пред владиком сести, па виша над владиком бити, па баш и као деспотица.

Деспот му ту бригу растерао, седне у прочеље, с десна понуди Леонтија, с лева деспотицу, даље опет игуман, даље опет иклисијарх, и опет даље неколико братија, и то од најдостојнијих који јошт никад нису били у брашнари.

Био је Петров пост, ал’ четвртак, и није се тако строго постило; било је ту рибе, паштрме, сољених моруна, хактапота, и неопходимог граха, са финим улцињским уљем, така софра да би се не један сиромах с њом, и својом мрсном софром променуо. Но пре нег’ што ћеду поседати, очита молитву владика тихо, а остали још тишије реч’ма сљеде.

Но тек што се примакну јестиву, ал’ им упаде на страни у очи један калуђер, доста разбарушеном косом, пред њим узвишен дрвен налон, а на њему велика књига, и поче нешто читати. То је брат Теофан тако око четрдесет година стар, смешљивог лица и погледа. Младост је бурно провео, и постриже се, да ступи у мирније пристаниште жића. Био је негда и ожењен, ал’ оста удовац. Згрешио је, био је [542] у прњавору на прелу, и као човек мало се рашћеретао, што чу игуман, и сад је на епитимији. Док се руча, брат Теофан мора читати „житија свјатих“, а овом приликом житије св. Пантелејмона. Како отпочне, а он чита тако напрезајућим гласом канда му је срце необручано, узда’не, и у малој почивки једним оком жалосно изврће, а друго око баца на трпезу и смешљиво их све набраја, а риђа брада све се тресута.

То је пропис, па мора читати ма какав гост ту био. Па и игуман хтео је показати да је строг, да пази на ред. Такови грешници добију обично помилованије кад је ту какав знаменит гост, па и Теофан зна да ће му сад бити последње чтеније. И збиља, деспот да руком знак да буде опроштен, игуман да му такођер знак, па брат Теофан остави књигу, пређе трпези па управо игуману да му пољуби руку, но овај одбије знаком да има ту старији’ а Теофан опет приближи се владики да га пољуби, овај покаже прстом на деспота као земље господара, те тако пољуби у руку најпре деспота, после деспотице, па владике, па тек онда игумана. Но од радости ил’ забуне поче љубити и руке калуђера својих братија, који се ужасну и руку натраг вуку, жесток поглед бацив на Теофана. А Теофан красно одметанише, па изиђе, и оде управо међ’ млађе, с кима ће и ручати. И добро је што су му пресекли читање, јер би извртањем, кревељењем, и подмуклим гласом јошт могао у најозбиљнијем часу и осећању у ком се деспот налази, на смех навести, што баш не би ни владици нит’ игуману годило.

Брат Теофан кад је изишао, пред куварицом трипут је од радости горе скочио, а куварица цикнула, није знала што се Теофан помамио, кад је он ионако на епитимији, па му није слободно ништ’ дати. Теофан је лако убеди, да је од деспота помилован, и да ће ту остати, да што боље једе, паштрме и јегуље, хактапота и суве рибе, а неће у другу трапезарију, ’де му се остала братија хљебом, грахом и лукцем залажу. Куварица Варвара пристала [543] је на све, што се изнесе из прве трапезарије, то се меће пред Теофана, па ни вино није ма какво. Сад ће се заложити тако, да му стомак искаје сво постење за трајавше епитимије. А и сека Варвара, или’ како је већ калуђери зову „сестра“ Варвара шта ће са оцом Теофаном, кад јој је он једина разбибрига у невеселом манастиру, и што проживи, то јој је све. И млађи су волели оца Теофана, и они су га оцем звали, јербо је брат само братијама. Па и млађи су учествовали са Теофаном код бољег залогаја, а нису они ни онако прави посници, који би ради у кујни душе спасавати. Па тко не би такву шаљивчину слушао као што је отац Теофан, а сека Варвара не би ништ’ више желила, већ само оца Теофана да га види игумана, то би био живот, ал’ ту треба јошт који игуман да се промене.

У другој мањој трапезарији ручају остали калуђери. Мешовити су, видићеш међу њима лица побожношћу зарезана, онај хљеб, оно парче лука прима благодарним срцем, узвишеним осећајем, да је било, и јошт их има, који су за правду и истину страдали, и који јошт страдају, јер у свету увек има страдалника, па се њих треба у умерености сетити, јер раскошан страдалника се не сећа. Тако мисле ти искрени посници. Но међу њима има и такових братија, којим на лицу читати можеш да је пост измишљен само калуђерима да пркоси, и зато и чекају да дође Петровдан, да св. Петар кључем отвори мрсу врата, што је њима овоземни рај, а друго они и не траже.

После обеда разиђоше се сватко на своје место. Игуман и владика опет себи изабра ћелију, ђе ће се одморити у души и телу, јер тешке су му бриге, стадо му је заплашено, вуци се око њега залетају.

Игуман преправи за Леонтија у ћелији све књиге свете и староставне. Ту је на столу Свето писмо, вечити извор истине и надње. Ту је књига светог архиепископа Данила, који је сретније доба доживио, рођен у добу краља Милутина, добу бујног напредовања Србије, и дочекао је да крунише за [544] краља силнога Душана, и видио је како је сунце сјајне зраке бацало на круну Србије, на главу Душана; тако јарко сунце није никад сјајило као тог дана. Наишла су помрачења. Та књига блаженог Данила била је писана на пергаменту, великим словима златном бојом, то је писао монах хилендарски Пахомије, који је у Атонској гори тријест година, уз то и хрисовуље и повеље српских властелина, писао, и цео свој век је у том провео. И могаше бити игуман, ал’ он воле остати прост монах и писати српску славу, нет ’грамзити за светским сјајем. Он помишља, богзна хоће л’ то сретно доба дуго трајати, можда је он сад сретнији, нег’ што ћеду бити некад архијереји. И доиста, и сам Леонтије волио би бити у оном добу прост постриженик, нег’ сад владика, архипастир, кад више Призрена нема. Корице књиге Данилове су увезане у кожу, на њима утиснутим златним бојама насликан је Спаситељ и светитељи, свети Сава, и храмотворни побожни српски краљеви. А на сваком углу корица каљено злато, плоча златна, на којима су урезана дивно мученија Христова. Та је књига у Солуну везана, и вредна је била једно властелинство, таква је била онда у Срба богаштина. Ту књигу је добио у насљедство деспот Стеван, и поклони је манастиру Студеници, и књигу Светог писма Стеван је на поклон дао, и јошт дивно еванђелије, које се метне на прса деспот Стевана о задушницама.

Тако Леонтије чита сад једно сад друго, сад Свето писмо, сад књигу св. Данила, ’де су дела дивних Немањића описана. И Леонтије мишљаше, како би сретнији био у добу св. Данила, и волео би бити монах Пахомије да такве књиге уресом дивним прослави, него ли архипастир са распуђеним овцима.

Леонтије у озбиљним мислима престаде читати, бројанице броји, и броји сате о срећи ил’ несрећи свог стада српског народа. Тако он чека вече и ноћ, да легне, да почине, зна да ће му лак санак доћи, који ће му са срца збрисати бољу дана.

Appendix A

Note: Погрешно. Треба Хасан. Прим. прир.
Note: Погрешно. Треба ујак. Прим. прир
Note: Погрешно. Треба Јаблановић. Прим. прир.
Note: Треба Ново Брдо. Прим. прир.
Note: На свих осам места означених звездицом у првом издању (Недељни лист бр. 25, од 21. V1/3. VII 1881.) налазило се име Герасим, а треба Радосав, што је овде исправљено. Прим. прир.
Note: Погрешно. Треба Вукоглија. Прим. прир.
Note: Погрешно. Треба Ферхад-паша. Прим. прир.
Note: Треба: отац. Прим. прир.
Note: Треба: син. Прим. прир.
Note: Треба: оца. Прим. прир.

Rechtsinhaber*in
ELTeC conversion

Zitationsvorschlag für dieses Objekt
TextGrid Repository (2023). Serbian ELTeC Novel Corpus (ELTeC-srp). Ђурађ Бранковић : историческиј роман : ELTeC издање. Ђурађ Бранковић : историческиј роман : ELTeC издање. European Literary Text Collection (ELTeC). ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001D-4808-8