БАБАДЕВОЈКА

Била сам у гостима у Т.

Зна се, да је у гостима човек комотан, па сам била и ја.

Најмилија забава беше ми читање у тамошњем врло лепом варошком парку. Сека-Маца, — управо баба-Маца — теткина куварица, љутила се до душе увек због тога.

— Боже, боже, фрајлице, ала сте непрактични! говорила је често она. Дошли сте токорсе у госте, па све књижурине вучете с вама. Ту вас ко може видити, а знате, — ко оће да се жени, прво гледи, јел девојка вредна...

— Варате се, сека-Мацо — прво пита: „има ли мираза?...“

— Но, но, дабоме да то не сме фалити. Ал тек, тек.

— Па зар сам ја лења, сека-Мацо!

— Бог с вама! а ко то каже? зато ми је баш и чудо; девојка на свом месту, ал не уме у свету да се нађе. Ето код куће, умесими „на супу.“

Сека-Маца беше скроз практичарка. Држала је, припасаћу кецељу и на ново засука рукаве, чим ме похвали — и ради чак и оно, што је мој пос’о; а кад је ко може видити, онда она нађе да чита ил да седи. Та понесите плетиво ил вез, па кад нуз вас проћу, нек шиваћка све лети, а плетице све звецкају!

— Хвала, сека-Мацо! Кад дођем да тражим младожењу, послушаћу вас. Сада још нећу. Допало ми се да читам. Док прочитам ову књигу можда ћу и пробати. Није згорег; само ме напомен'те...

— Ију, како је дебела! Ту нећете никад ни прочитати.

— Е да, иде полако и то, само стрпљења сека-Мацо, све ће то доћи на ред; само док почнем седити...

— Ето је сад опет! Ја јој желим добро, а она ми се смеје. Баш ти је данашња младеж неблагородна.

— Манте се ви Мацо, придике. Гледајте ваш посао, „тешила“ је обично моја тетка из своје собе. Иди ти душо, куд си пошла, па се забављај по вољи. Доста ти је рада целе године. Код тетке се бар одмори.

— Збогом тетице! А ви сека-Мацо, умесите штрудлу као и пре. Онда вам је тако добро испала, бољу је неби ни краљица умесила...

— Јел'те да је била добра? За младих година служила сам и код феишпана. Није Маца макар ко!

— Знам, сека-Мацо, па зато вам и наручујем...

— Добро фрајлица, богами, баш добро, чула сам ја за тим још и на вратима ходника.

Но да се вратим приповедци.

Једног дана читала сам опет у парку. Око мене беше необична тишина. Сав велико-варошки жагор: хука, звиждукање пекара, жељезница и разних машинерија, беше се за неко време — као обично пред подне — стишало. Осим тичијег цвркутања, продирало је сад још кроз ваздух тек по неки сребрнаст дечији гласић и тихо шкрипање шљунка, под теретом дечијих колица, или тешком обућом уморених раденика обојега пола.

На једанпут зашкрпута шљунак много јаче, те дигох очи. Предамном је стајала женска прилика. Један поглед у лице јој учини да устанем. Била је то жена у дубокој старости, а смешила се у моменту кад сам је погледала; па ме је то збунило. Држала сам, да није сасвим при свести. Било је на њој нешто необично.

— Опростите, душо, поче она, показујући прстом на лист, што сам га читала. Прочитала сам на том листу: „Застава,“ па видим, да сте и ви Српкиња.

— Српкиња сам, рекох, па седох опет на клупу.

— И ја ћу се одморити, ако допустите? па се спусти уз мене.

Ћутале смо неко време обадве. После неколико тренутака, маши се она за лист, што сам га уз себе спустила.

— Неће те ми замерити, извињавала се; оћу да видим какав је. Већ одавно нисам читала; можда сам већ и заборавила. Ту се опет насмешила.

Док је она пажљиво превртала лист, ја сам је посматрала.

Била је повисока слаба старица. Некада, у младости, могла је бити лепа. Црте лица биле су правилне, ал јој се сад од слабости испупчиле јабучице од образа и безубих вилица, те ни мало не доликују оном широком челу и „грчком“ носу. Обрве је имала густе и формасте. Али баш тај иначе „услов лепоте,“ чудно је одударао од старачке борасте, жућкасте коже, и модрих усана и око лепог кроја. Разгледала сам јој и одело. Било је скромно, чисто и њезиној дубокој старости и по кроју и градиву сасвим примерено.

Што сам се уплашила, кад је сасвим обична старачка појава?“ Да би нашла узрока, погледала сам је и опет.

У том старка подиже очи и погледа ме. Сад ми је било све јасно. Поглед јој се није слагао с оним старачким лицем. У том погледу лежала је нека младалачка живахност, помешана са искреношћу и добротом.

Поглед је био у правом смислу младалачки, па је то на први поглед смешио и чудновато одударало од оштрих трагова преживелих година, што јој на лицу беху исписани. Да је тај поглед изражавао терет преживелих дана, малаксалост и тугу, злоћу и лукавство, небих се зацело тргла. Овако је била — необична.

— Политика, рече она, пруживши ми лист. Невидим добро; ситна је, но толико сам назрела.

— Јесте мајко, лист је политичан.

— Право велите, могла сам бити и мајка. Али ја сам девојка — бабадевојка. Ту се старка горко насмејала.

— Бабадевојка! узвикнула сам, али само у мислима. Пристојност ми је задржала језик од из греда тог.

— Гле ви се и не чудите! рече она. Ја сам држала да ће те пљенути рукама и побећи од мене.

Погледала сам је не разумевајући.

— Чудно вам је што тако говорим, рече она тужно. То показује добро срце или непознавање света.

Дај Боже, да тај лепи шарени свет и не познате, бар не овако, као што сам га ја познавала! Старка умукну и замишљено гледаше у даљину.

То је заголицало и моју радозналост. Желила сам чути, што се није удала, али нисам имала од важности да је упитам. Чинило ми се, да би то питање читаву „историју“ за собом повукло, а одкуд ми права да зледим ране, које је време излечило?! Ћутала сам, држећи, да ће старица и сама отворити своје срце, ако јој симпатије улевам и ако осећа потребу да се коме изјада.

Старка се по неком времену прену из мисли и погледа око себе. Поглед јој застаде на „Змајевој певанији," коју сам такође собом понела.

— Каква вам је то књига? Како је лепо увезана, као еванђеље. (било је „дивотиздање.")

— То су песме Јована Јовановића, нашег узор песника.

— Нисам читала; а и откуд? Ја сам стара а то је млађи човек. Кад сам била млада, радо сам читала. Читал сам Обрадовича, Видаковича, а и Караџића и све што ми је до руке дошло. Камо среће да нисам ништа читала! Старка тешко уздахну и отвори књигу.

— Зашто, мајко? Ја држим да читање никоме не шкоди. Ваљане књижевне ствари увек су корисне. Човек постаје читањем таки ствари разборитији, а срце бива племенитије.

Она диже очи, гледећи ме за часак нетренштице.

— Што ме тако гледате? Зар није тако?

— Баш тако сам и ја мислила, рече она, оборивши очи: а то је и цела истина; само је зло, што после таки ум и тако срце више види и више осећа, па више и пати. Ту је опет тихо уздисала.

Ви сте зацело много патили? било ми већ на језику, кад ме она запита, показујући у певанији песников лик:

— Вреде ли што његова дела?

— Стручњаци, и цео свет вели, да је ненадмашив; а ја само знадем, да сав његов рад радо читам, и да би га све више и више читала.

— Бар да видим, кад је тако.

Читала је неколико песмица смешећи се. После преврташе листове, овде-онде читајући по неки одломак ове или оне песме.

— Добро пише. Вади речи из срца и душе. Ту је опет преврнула неколико листова, и пажљиво читала. На једанпут диже очи и рече:

— Читајте ово! Прочитала сам гласно показане ми речи. Оне су гласиле

Па се моли тамо Богу,

Благ да опрости,

Што ћу љубит' тебе само

Целе вечности.

— Како вам се то допада? питала ме је радознало.

— Тако, да бих волела, да су сви мушки тог мишљења! ...

Засмејала се некако чудновато, па рече:

— Знала сам да ћете тако рећи. Тако говори младост. Кад неби ни она тако говорила — џаба ти човека! И снови су у своје време врлина.

— Не разумем шта тиме мислите?

— Оћу да кажем, да није баш рђаво, што се у младости човек заноси и прецењује своју моћ.

— Зар је то занос? Зар човек не љуби у животу тек једаред? Та права је љубав вечита!

— Вечита! осмехну се старка. Да боме да је тако. Зато и љуби човек до год је жив тек оно, што му је први пут истинским жаром срце загрејало, па ма и у разним особама.

— Разним особама?! узвикнула сам, да се старка тргла. Хвала, на таквој љубави!

— Хвала, не хвала, смејала се старица. То је тако било од кад је, и биће довека. Права љубав је вечита. Она нема краја, нити се може уништити; тако на пример, ако љубимо истински поштење и искреност, љубиће мо то и онда, кад носилац тих врлина у гроб сађе; љубимо ли лепоту спољашњу, она ће нас заносити до год нас траје, па и онда, кад љубљене особе већ не буде. Само сопствена смрт дреши нас од праве љубави, често нећемо то да увидимо ни да признамо. Обмањујемо сами себе, држећи, да нам је срце мртво. Али срце је обично у таквим приликама тек за време успавано, измучено или затупљено, а згодном приликом оживиће опет: Јер

Да је срце како тужно,

Туга да је која —

Сунце сија, тица пева,

Срце се загрева;

Цвеће мири, листа гора,

Туге нестат’ мора!

Старка заћута.

— Чија је то песма? питала сам је после неколико тренутака.

— Моја. Па и опет заћута. И ја сам ћутала. Била сам изненађена, и некако чудновато расположена. Нисам могла да побијем старичину тврдњу и разлоге а ни сасвим да их одобрим. Жао ми је било мојих лепших снова и илузије, што сам их донде имала...

— Кад је то природан закон, отпочела сам најпосле, нашто онда толико моралисање? На што уздизати сталност и верност као врлину?

— Дабоме да је сталност врлина. Без те врлине и нема праве љубави. Несталан човек и није прави човек. Но ви ме душо, нисте разумели. Ја сам рекла: права љубав, а та незна за неверу. Она се гаси тек с нашим животом само сам још додала: да човек, ако се на пример превари у предмету своје љубави, разумите ме добро — ако се превари у предмету своје љубави, пренаша ту љубав на други достојнији предмет. Исто тако не силази нама љубав ни с ким ни у гроб. Она остаје као нека клица вечито у нашем срцу, да у повољним околностима опет избије на површину. Ето на пример, и ја сам некада љубила људе, а сад — ту се старка болно и гласно засмеја — сад љубим моје канарине, мачку и псето. Смешно је, јел те? Али и они мене воле, а љубав тражи одзива. Па и правичнији су од људи ...

Старица престаде. Била је узрујана; глас јој је још већма дрхтао, а у оку блистала се суза.

— Ви сте много патили? упитах је плашљиво.

I.

— Како се узме. Гладовала нисам никад. Нисам морала ни по фабрикама губити своје здравље, као што га многе јаднице ево баш у овој вароши -губе; а могла сам и љубави имати, само да се нисам држала поштења и дужности. Овако сам остала вечито усамљена са дужности — дужности према другоме.

Последње речи изговорила је једвачујно а глава јој клону на прси.

— Вама је позлило?! Па је устрашено ухватих за раме.

Она диже главу.

— Не бојте се. рече, благо се осмехнувши. Неће ми ништа фалити. Сетила сам се само своје прошлости, а стара сам; па то је.

У том захукта другом страном перивоја један жељезнички влак.

— Ето и б...иски цуг; подне је већ прошло, примети она и устаде. Устала сам и ја, али без воље. Још нисам јој ни имена знала а већ одлази.

— Збогом душо! Па опростите, што сам вас својим бенетањем толико задржала. Бар ће те се кадгод сетити фрајла-Стане Истинићеве. Ваше име не знам. Не ћу ни да ми га кажете. На што? Стара сам, па ћу заборавити, а ко зна оћул вас још кадгод видити; но ја сам вас заволела онако на први поглед. Лице ваше остаће ми и без имена у памети. Будите ми здрави и сретни.

Старка ми стиште руку.

Ја сам и нехотице привукла њезину руку својим уснама и пољубила је.

Тако се растадосмо и упутисмо свака на своју страну.

Овог пута корачала сам журно: била сам замишљена а и желудац ме је опомињао, да је подне већ прошло.

За ручком сам питала течу и тетку, знајули што о фрајла-Стани. Незнадоше о њој баш ништа; само сека-Маца рече, — баш је била унела штрудлу — да је знаде. — Становала је, вели, у суседству њене некадашње газдарице, поштарке. Сваког месеца долазила је једанпут на пошту, да прими 10 фор. што јој је шиљао неки рођак из Срема. Друго о њој не зна. Мало је говорила у опште, а о себи никад; и ако је често виђала у касапници. Тамо је куповала меса за чорбу себи и „своме друштву“ — тако она зове своје псето и мачку — смејала се сека-Маца.

Сад ме је тек старка интересовала, те рекох:

— Ја би вас молила да ме одведете до њезина стана. Хоћу да је посетим.

— Здраге воље фрајлице. Ал она се отселила из тог кварта. Баш пре, кад сам била на пошти, питам јој газдарицу: где је фрајла Стана? А она мени: Отселила се. Не може да плаћа кирију за „анштендиг“ собу. Сад је тамо у оном крају од „ајзнбана.“ „Ал не зна ни она да ми каже, у ком је сокаку и који је број куће. Да ми је казала, радо би вас одвела.

Тако остаде сво моје заузимање, да упозним „баба-девојку“ овога пута без успеха; но дошла сам и дома, а она ми је била у памети. Била је то чудна појава за мене. Није се запослила „вечитом љубављу“ па и опет остала вечито девојка!

II.

Дођоше и друге ферије и ја се опет нађох у Т.

Сека-Мацино место, заузела беше Лиза, те сам могла читати кад ми је воља. Није имао ко да ме сећа на — практичност...

Била сам опет у парку и чим сам га опазила сетила сам се фрајла-Стане. Кад год се дала прилика, шетала сам се крајем од „ајзнбана,“ не би ли је случајно опазила; али увек без успеха.

Већ сам била напустила истраживање, кад ми случај притиче у помоћ.

— Умр'о је купци барон Д...ч. Сутра му жељезницом стиже тело. Тамо ће га дочекати родбина са свештенством, па са станице одма сњим у гробље. Тако то бива, кад човек нема своје деце ни блиске родбине. А уз то има велику титулу а мало — новца; приповедао нам једног дана теча.

— Ал погреб ће за то бити величанствен? Питаше тетка.

— Као обично код таке господе. Не ће се видети ни кол ни сандук од цвећа и венаца, а пратиће га војници, па и сви званичници. Вредно ће бити да видите.

Закључисмо, да идемо.

Кад сам се сутра дан упутила с тетком жељезници, једва смо улицом пролазиле, тако је светина нагрнула на станицу. (Неко пошао директно тамо, а неко био на путу, па видио да се светина ускомешала, те хајд и он у гомилу и не знајући зашто! „Великоварошани“ су често веће радозналице од — „малосељана.“ Прабаба Ева није правила разлике. Оставила је своје особине и једним и другима подједнако...) Осим тога беху сви прозори отворени и светињом начичкани. Туда ће се вратити спровод, па се за времена згодно постирала.

Сад ми тек пало у очи, да су и у овој вароши на вишеспратним кућама они прозори, што су равни с тротуаром, прозори обитаћих соба. Дотле сам држала, да су ту у земљи подруми и коморе.

„Како живе ти људи?“ мислила сам и поглед ми паде кроз отворен прозор у таку једну избицу. И гле! — код прозора је седила фрајла-Стана. Застала сам. Она ме погледа, преко — сад још већма — увела лица, пролети јој зрачак радости и изненађења. Видело се да ме је познала.

— Добар дан, мајко!

— Бог добро дао, ћерко! Гле опет смо се нашле. Ко би се томе надо! Ал ходите унутра. Ваљда се не ћете за то наћи увређени? Нисам рђава, ако сам сирота! А колико сам пута мислила о вама. Особито сад од кад —

Старица застаде, а од старости сузне јој очи засузише још већма.

— Доћи ћу мојко, можда још данас. Доћи ћу за цело; само ме сад светина оцепила од мога друштва, па се морам журити, да га стигнем.

Бацила сам још један поглед на кућу, па пођох тражити тетку.

Нашла сам је с неким познаницима тек на станици. О старици јој нисам ништа казала. Нисам имала ни каде. Баш је стигао влак с бароном.

Погреб је био, као што је теча рекао: „госпоцки“ и величанствен. Био је „цветан“ и раскошан, али без искрена саучешћа и суза.

Сутра-дан сам отишла старици. Тетци сам рекла да ћу у парк. Бојала сам се да ми неће допустити тај корак. Била је добра и према сиротињи милостива женскиња, али — као већина отмених госпођа — много је полагала на спољашњи бљесак и етикетна правила. Држа ла је и она, да се тек у додиру са госпоштином и „салонским светом“ човек образовати и оплеменити може. Уверена сам била, да би старицу новчано радо помогла (то допуштају „госпоцка“ правила...) али да посетим баба-Стану, не носећи јој припомоћ какве добротворне женске задруге, било би испод достојанства... То ми зацело не би ни она допустила. Та за Бога! — Друго је бити чланица, па званично правити сиротињи посете, а друго је правити их — својевољно... Прво донаша посетилици почаст, карактерише је хуманистичким особинама, а друго не званично својевољно похађање — не донаша баш ништа.... Карактерише је само као простакињу, „што се меша са сваким;“ те тиме руши углед кругу, у коме се налази. Така „простакиња,“ така „распуштена грешница,“ заиста заслужује, да је отмени и солидни кругови презру и истисну — пре него ма коју карташицу или особу са мрачном прошлошћу, али светлом титулом и пуним џепом!..

Знала сам ту „морску логику“ понеког женског и мушког „отменог света,“ па сам се страшила, да је не нађем можда прикривљену и у моје иначе разборите и добре тетице. Зар је мало примера у свету, [142] да се по неке токорсе образоване, отмене „даме“ стиде на улици пружити руку и јавити се и на блиским рођацима својега мужа, а често и својим, тек за то, што у својој чапљастој охолости уображавају, да су „нешто више“ од дотичних. Дабоме да је то глупост, ал мрежа глупости је велика, па често хвата и „паметне“ и „племените“ рибице! ...

Да се лакше могу поновити — ако дође до „замерке“ — повела сам са собом и малог Милана, теткиног трогодишњег синчића.

Путем сам и опет размишљала: јели ми посета умесна? Нашла сам да јесте. Старица није била „рђава особа.“ За њу се још не зна ни добро ни зло; а ко више апелује на дужност, него на право своје, не може бити рђав и непоштен, баш ако га и сумњиче.

„Остала сам усамљена са дужности према другоме,“ рекла је старица, то ми беше доказ, да имам посла с поштеном женскињом. Друга каментара није ми требало.

Дођох и у „жељезничку улицу.“ Из далека сам опазила старицу на прозору. Чекала ме је.

— Одржали сте реч, а већ сам мислила, не ћете доћи. Но причекајте, да изађем пред вас. Требало би времена да ме сами нађете. Читав Лавиринт у овој кући!

— Скините се, драго дете, па седите! Ето видите, ту вам ја живим. Доста је влажно, ал' бар има више светлости и изглед на улицу. И то нешто вреди. Олакшава ми самоћу. Оне друге собе гледе у ходник, немају зрака ни толико, рече старка, кад нас је у собу увела.

Примила сам понуду.

— Ко вам је то? Зацело брат? Па морате ми и ваше име казати. Сад оћу да га знам; говорила је спустивши се до мене на канабе и милујући малога.

Дете се још јаче приљуби уз мене, гледећи је неповерљиво.

— Бојиш се мајке? Немој, душо! Мајка воли децу. Гле, даћу ти јабуку!

Док је она с неког орманчића донела јабуку, разгледала сам јој собицу. Била је малена избица с једним прозором. Сав намештај је био: једна постеља, сто с две столице, канабе, шифонер и један орманић с рафом, на коме је стајало нешто порцуланска и стаклена посуђа. На шифонеру је било доста уједно сложених књига, а о зидовима је висио један старински сат, неколико слика и два лепо бојадисана кавеза. У сваком кавезу скакутао је по један пар веселих канаринаца. Доле на поду, играло се поред постеље на ћебету једно псетанце и мачка. На столу сам још видела једне наочари и плетиво, а у отвореном прозору било је неколико саксија цвећа. Цео намештај је био старинске форме, али чист и још цео.

— Деца се увек страше старости, рече спустивши се опет уз мене; али само с почетка. После обично постану добри пријатељи. Везује их сличност — немоћни су и детињасти и једни и други.

Смејала се, а у погледу указа се онај исти живахни израз, што ме је бунио и у парку.

После ме је питала: ко сам, од куда сам, како живим и т. д. Све је то чинила неком природном искреношћу и неусиљеном учтивости.

— Тако сам од прилике нагађала и сама, рече ми за тим. А шта ви мислите о мени?

Оборила сам очи, тражећи згодна одговора. Збунило ме њезино питање, а још више поглед, којим као да је хтела да ми прочита мисли још у души.

— Лудо сам питала, уздахну она. Шта се може мислити — о девојци мојих година! Ту се обично много мисли, јелте? А да ви немислите [143] о мени рђаво, доказ ми је, што вас видим у мојој соби. Из простог љубопитства не ступа се у познанство са особом као што сам ја. Дабоме да је ту и љубопитства, ал тек је — старка прекиде — тек је и симпатије. Хвала вам ћерко, хвала по сто пути!

Сузе јој грунуше из очију, но брзо их убриса.

— Не замерте ћерко. Така сам била од кад сам. Лака на смеју, као и на плачу. Но то ваљда није грех, јер сам поред свег тог остала чиста. Верујте ми, тешко сам грешила. Па онда, човеку по кад и кад и преври. Савест ми је дабоме чиста, ал тек је тешко — самовати. Сад је јецала.

— Зар немате никог свог? питала сам је ја.

— Приповедаћу, казаћу вам све. — Другом нисам; не марим да се тужакам, ни да ме жале. Неби ме ни разумели, ал вама ћу казати.

Човек осети по кад-кад потребе да се исповеди.

Застала је и убрисала сузе. Неко време је замишљено ћутала. За тим се прену, а преко лица јој прелети горак ироничан осмех.

— Да, настави она после неколико тренутака ћутања, човек осети потребе да се исповеди, ал ономе, ко нас разуме... Званична исповест слабо олакшава, особито грешницима моје врсте... Попа ме неби ни разумео. Рекао би ми можда — као у оној песми што је рекао свети Петар баба Ани. Знате, што сам ја лане у Парку читала у оној вашој лепо везаној песмарици. — Ту се гласно засмејала а очи јој опет узеше онај живахни младалачки израз. — Баш враг тај песник, но нека га Бог поживи! Да није по кад-кад шале, јадно би изгледао овај свет. Јесте ли га лично видели или тек на слици? По писмама судећи, редак дар, чврст карактер, весела и живахна природа и осетљиво благо срце?

— Видила сам га једанпут. А тврде да је такав. Сво се српство њиме поноси. Друго вам не умем казати.

— То је баш ко с Димитријем Обрадовичем. А је ли бар он срећан, или је гоњен као Обрадович?

— Велики људи ретко су потпуно сретни. Ако их не гоне људи, хоће да их напати оно — што зовемо судбином, но таки карактери умеју се узвисити над једним и другим. Патња често већма челичи, него највећа срећа.

— Право велите. Но зато опет по, највише „весело срце кудељу преде.“ Само великани, само изузетци узвишују се и поред патње. Обични људи застају поред таке немиле пратилице на пола пута, или подлегну одмах у почетку.

Ретки су људи, које патња није кадра сломити.

— И то је само доказ, да таке реткости треба тим више штовати! прекидох је и нехотице ја. Лако је у добру добар бити, ал на муци знају се јунаци.

Добро велите, ћерко. Но куда ми одосмо, а хтела сам само рећи, да моји греси нису обични. Нисам ја никад газила заповести, већ сам их вршила. Нисам разорила туђу, већ своју срећу! Разоравала сам је својевољно, јер би њезин темељ био често темељ туђој несрећи. Где није тога било, ту је опет требало вршити дужност, дужност према другоме. Је ли то грех, незнам. Нећу ни да испитујем. Доцне је, али да није било лако рушити своју срећу за рад дужности, то је истина!

Старица уздахну и заћута.

И ја сам ћутала. Чудни осећаји беху самном овладали.

Ту свечану тишину проби гласић малога Милана:

— Цицико, куцико, волела ме? Ја сам ваша мати! Миловао је старичину мачку и псето.

Обе се пренусмо.

— Кажем ја, осмехну се старица, да је детињство и старост врло слично, и једно и друго слабо, и једно и друго тежи за искреном љубављу; само што код једног тек ниче, а код другог се већ суши.

Него и ја сам красна домаћица. Време ужини већ прошло, а ја вам ништа не износим. Морате се душо, задовољити ониме, што имам. Мало млека, свежа масла и добра сира. Па и једна лубеница, хладна као лед. Њу сам вама наменула. Држала сам је до подне у бунару. Сад је у газдаричином подруму. — Склоне ми по где што, кад их замолим.

Молила сам је да се мене ради не труди, но она ме не хтеде ни слушати.

— Гостољубље је лепа српска врлина, говорила је застирући сто и спремајући ужину; само не треба претеривати. Оно што се у кући нађе и искрен срдачан дочек, најбоље је гошћење.

Дабоме да сад тога нема. Чујем каква је сад мода. Усили се, па те дочека Бог те пита с каквим ђаконијама. Често таким, да убија кућу. Дневна заслуга целе породице износи форинта или две а једна ужина изнесе 5—6 форината. Дабоме да је онда ту назатка. Онда није ни чудо, што те после оговара; не увиђа своју погрешку, па искали срце на онима, што их је токорсе угостила. Тако се кућа не кући. Тако се разорава. Нисам од оних, што су им тек стара времена добра, али ни ово чудо не могу одобрити. Што не ваља не ваља, па било старо или ново!

Што се луксузне ношње тиче, нећу много да говорим. Тог зла бивало је и за мог младог доба, али шта велите о женском картању? И мушком оно не служи на част. Карташ је оличено среброљубље, законом обезбеђена варалица, отимач и лопов, а често и посредни убица читавих породица. Па сад оне, Српкиње, поносите питомице Душанове славне царевине и Јевросиме мајке, пошле тим трагом! Јевросима учи свога сина, краљевића Марка, да се на туђе не лакоми, па да суди по правди Бога истинога; јер је боље изгубити главу, него своју огрешити душу! Тако Јевросима. А шта раде оне? И те се још смеју Српкињама звати. Заиста жалосно. Срам их било! Хоће с картањем на новац бајаги неке забаве. Лепа забава, која из туђег џепа вади новац, без да си га заслужила! Боље да остану забаве ради дома, па окупају ону јадну дечицу, што их слушкиње без материна надзора тек смуљавају или паре, као пилиће. Чуде се после: одкуд шкрофлезан и јектичав подмладак?! А не питају: која мати негује децу као што треба? Мисли доста је учинила, кад им је дала живот и кад по ваздан чегрће мужу око ушију, да им набави господско одело. Бајаги, гони је на то материнска дужност. Јадно појмање дужности! Питајте само тако одрасло несретно јектичаво и шкрофлезно дете, шта му је милије: кадифа и златно одело или здравље? Питајте га, па ће те чути. У данашњем добу тешко живе и здрав човек, а што ће да чини таки јадник?! Ништа друго, већ да проклиње час свога рођења! Заиста мени је врло чудно понашање такових родитеља, особито матера. Зар оне не увиђају, каква одговорност лежи на њима пред Богом и светом. Закужави ти један цветак или ти се поболи тичица, па већ се питаш: да није с твоје кривице? А оне, матере, занемарују своју децу сваки дан. Па зар им то никад не пада на памет? Зар се не страше муке и клетве дечије, греха пред Богом и срамоте пред људима?!

Него ви ћерко, и не једете. Ако је по вољи још млека? А ето: масла и сира. Масло је врло добро и свеже. Бојадишу га жутом репом и сафраном, ал ја то осетим по мирису, па волим платити новчић два више, само да је добро и чисто. Намажите комадић и том малом. Из ваше руке радије ће јести.

— Зашто; мајко? Ето видите, и јабуку је од вас примио. Добро је он дете. Је ли Милане, ти волиш мајку? Већ с питањем сам хтела потврђујући одговор.

Дете погледа у мене, па у старицу, и онда му се преко усана једва измигољи тихо и неодлучно: волим.

— Ето видите, да ја погађам, смејала се она. Децу привлачи на први поглед тек спољашна лепота и младост. Доброта и остало, привуће их тек постепено. За то и нећу да уображавам, да сам му већ сад симпатична. То би дошло тек доцније, кад би почео примати утиске и од унутрашњих мојих особина. Данас их још нема. Па ма колико се око њега умиљавала, слабо бих успела. Да је старији, тек би можда помислио:

Залуд стриче, дуваш деваш,

Не издува чега немаш!

То сам научила од газдаричине девојчице. Учила за испит декламовати. Дође ту мени, па говори, говори, да сам примила већ и ја.

Хтела сам јој рећи, чија је то песма, но она настави:

— Добра и оштроумна девојчица, али је јадница несретна. Грбава је. Испустила је слушкиња још као мало одојче. Шта ће те? Мати велика дама, па бива свашта.

— То се може свакоме десети и поред најбоље пажње и надзора.

— Може, али тек ређе. Још ви незнате по неки варошки свет. Мушки ме се не тиче. Слабо водим рабош о њему. Али женски, женски! Само то чудо и покор да видите! Кад-кад се само чудим и крстим, па се питам: Где им је свест? Где су им матерински осећај, кад тако своју децу занемарују?!

— Како, мајко? Ја понајвише видим накићеву дечицу. Изгледају, као неке накићеве лучице. И то већ показује неку материнску љубав и старање о деци!

— Нећу да кажем, да није љубав. Љубав је дабоме. И најгора мајка воли своје дете. Но површна је и мајчинска љубав код таке врсте матера. Сујета је то, моја ћерко, и више ништа. Хоће заједно са децом својом да светли пред светом, разуме се, не са душевним својствима и здрављем, већ у спољашњем блеску. Дубок мужевљев џеп, па има шта да црпи! — Где тога није, дере му кожу с леђа, да накити своју душевну наготу. Право има, кад је нашла медведа са дебелом кожом!...

Старка беше дошла у ватру.

— Мора мајко, да игра по њезином такту — купила га је.

— Добро велите, ћерко, рече старица а лице јој узе сетан, да не речем, болан израз. Зар се данас склапа брак из узајамне љубави, поштовања и познавања?! Не, никако не! Новац, проклети новац, главни је фактор свуда!

Грамљивост за њиме, уништила је сваки племенитији осећај. Љубав и поштовање одавно је постала детњарија. Отуда и овладао срцем сваки моралан гад а друштвом покор и трулеж!

Старка уздахну и заћута. После неколико тренутака настави опет:

— Било је и пре тога гада и трулежи, али у много мањој мери, Дешавало се, да је по неко узео девојку због мираза. Исто тако, бивало је и обратних случајева, да се девојка удала без љубави према момку; али тој погрешци су обично родитељи били узрок; млада срца била су бар увек непокварена и чиста. Сад је и то друкчије. Сад и момак од 17—20 година не тражи жену, већ новац. — Није у реду што ћу пред вама, дететом да кажем, али ко год мало оштрије погледа по свету, увидиће, да је тако.

— Већ и тај жутокљун мисли кад се жени: нека је новца, а жена је на свету и више! Па и девојке можеш на прсте избројати да траже у мужу ваљан карактер и верна разборита друга. Нека је ма и сулудаст, само нека је богат. Еквипаж и вранци, кадифа и злато, — то јој је сва жеља и сав идеал!

Јесте, ћерко моја, само животињски полски нагон сада још влада. Праве свете љубави, сада је ретко! Та света љубав мужа и жене давно је детињарија, занос и лудорија. Па је ли чудо што се до овог дотерало?! При ступању у брак он шпекулише, она шпекулише, па шта ће те више? Прави вашар и трговина! Често бих таки брачни пар споредила са две варалице, које често ступе у савез, да с удвојеном силом још лакше варају и левентују, али чим се даде прилика да преваре и — једна другу. Дође ли једно од њих у било какву неприлику, зар се надати саучешћу, пожртвовању и помоћи од — така савезника?!

Док траје новца, левентују обоје и сносе се, нестане ли га, бива свешта. Још је срећа, кад се за времена разиђу, Али, ако их је везао који члан породице, онда је тек зло. Дужност везује, а срце — хладно. Ту, или се дужност пренебрегне, или — ако је и мрве понашања у њима — врши се, али како?! Свађа, речкања, пребацивање, гунђање, плач и уздисаји свакидашњи су гости таког брака.

Па из таког јада и гада, зар је очекивати свестан подмладак! Наћиће се, дабоме, као и свуда по неки изнимак, али већина ће пропасти. Пример је најбољи васпитач.

А где су ваљани примери?!

— Добро, мајко, али ја сам од старијих слушала, да у браку понајвише они рђаво живе, што се из љубави узимају?

— Љубав! љубав! зар је све љубав што се тим светим именом назива? Животињски нагон, сањалачки занос, или навика на леп или створ, хоће свет често љубављу да крсти. Али љубав, права света љубав, која није потекла из моменталних утисака једрих плећа, црних наусница, свил'не косе, бисер зуба, чарних очију и бела и румена лица, већ којој је главни основ узајмио поштовање душевних врлина, сличност назора и карактера, мора у браку тек благослов и срећу доносити. Такова љубав је и трајнија; траје и онда, кад једра плећа љубљене особе спадну и кад руменило са лица у борби живота нестане!

— По вашим речма, спољашња лепота мало утиче на праву љубав?

Спољашња лепота? Шта ви разумете под том лепотом? Кинез стеже својој ћерци ногу, да би је полепшо а нама су гадне и смешне те здепнасте кратке ноге; ми сликамо врага црног а црнац га замишља белог. Ето видите, да појам о лепоти није једнак! Сва божија створења лепа су, ако само нису богаљеви или измет природни. Укус и фантазија моја ћерко, игра ту главну улагу! То двоје одређују шта је лепо, шта ли не. Зато и треба настојати, да се те две особине још у деци управе на прави пут. Кад би се у свету претпостављало здравље болесној уображеној лепоти, а душевна лепота спољашној, видели би, куд би свет отишао! Ја, сам ето већ остарила а не могу да појмим: како човек неког може волети тек због телесне лепоте?! Мислићете да можда никад нисам била способна за љубав, кад тако говорим и кад сам остала неудата. Не, ћерко није тако. Куцало је топло и моје срце, можда топлије, но стотину других, а остала сам овако, нешто са дужности а нешто баш са тог топлог срца и поноса.

Дужност ме је често приморала, да своју срећу туђој жртвујем; топло срце није хтело да купује љубав, или само да љуби, већ је тражило у истој мери одзива; а понос ми није допуштао, да „лижем руку,“ која се могла ма у шали на мене измахнути, или која није осећала [147] потребе да ме се маши, па ма иначе како да сам чезнула за том руком... То је видите узрок, а не хладно срце.“

Старка ућута. Изгледало ми, да ће да прекину ту тему а баш ме је почела интересовати. Зато је упитах:

— Зар ви мислите, да спољашњост не може човека стално привући?

— Најпре једите, а после ћу вам казати, како о томе мислим. Ви слабо једете! рече она, нудећи ме. Глете само; још ово парченце хлеба са маслом. Та узмите, тек сте га коштали! Немојте гледати на мене.

Примила сам понуду, а она наточи себи чашу воде, па настави:

— Не поричем, да спољашност око привлачи. Али ако је унутрашњост шупља, само моментано. Често је тај утисак моћан, па човека неко време и занесе, али стално га везати неможе. Особито не може она везати разборита човека. Изузетака је да боме и у томе. Но будите уверени, да су таки људи у самој ствари „лакша роба“ ... Ти и незнају шта је љубав. Разумем, права љубав, а не оно, што веже падишу за његове буле или петла за кокоши. Извините ћерко, овај мало драстичан израз. Али кад се неки свет не стиди трулеж подрањивати, што би се ја стидела вама казати, какав је тај трулеж. Јелте, да је тако? Па ми не замерите! Незнање и невиност није једно исто! А ви нисте данас дете. Бар претпостављам, кад сте већ учитефица... Тело је, по мом сваћању, одећа и склониште душе, настави она. Па као што неможе свестан човек заволети мртву лутку, са њезина шарена одела, исто тако не може истински волети ни спољашње лепа човека, без душевних врлина. Само децу, ма и матору — насмеја се старка — везује шупље шаренило, а свесна разборита човека никад. Ко се држи за свесна, па и опет тек спољашњост на предмету своје љубави уважава, не поштујући његове душевне врлине, тај или себе прецењује, или не познаје љубав. Осећај, што га таки људи имају, само је страстан занос и животињски нагон. Нико на пример не пориче, да мајчина љубав није најмоћнија и најсветија. А кад мајка пита: какво је лице њезина детета?! Сродство душе и срца привлачи је њему, па јој је мило онакво какво је. Сродство душе и срца треба да веже мужа и жену. А то полско сродство лежи поглавито у сличности карактера. Разумете ме — карактера! — Темпераменти могу бити сасвим различни и појмова о свету. Укратко: у узајмном поштовању мушког и женског човека.

— Ту се мајко, с вама не слажем. Зар је љубав и поштовање једно исто? Ето на пример, и ја многе мушке штујем, а ни једног не љубим.

— Нисте ме, ћерко, разумели, бар не онако, како сам ја хтела. Ја нисам одређивала, шта је љубав; само сам рекла, да је она љубав права, која потиче из душевног сродства, а не са спољашњости, заноса или животињског нагона.

— Е, мајко, онда је на свету мало праве љубави. Ко данас пита за поштење, разборитост и остале душевне врлине? Доста кад је лепа ларва и дубок пун џеп! Цео свет, особито мушки и не почиње онде љубити, где би требало да поштује. Тек мане, недостаци и слабост женскиња њих привлачи; врлине се обично узносе, хвале, цене и поштују тек устима, речма, а срцем ретко ко за њима жуди.

— Зато и јесте све мање љубави на свету. Љубав је ћерко, најнежнија и најплеменитија „биљка“ човечија срца и душе. Ретко је земљиште у ком она ниче, а ретко се ко труди и да је позна. Зато се с њоме и њезиним именом и тера — швиндлерај.

Уздахнула сам и оборила очи, не рекавши јој ништа. Било ми је срамота, да потврдим и ту ману нашег хваљеног културног века...

— Па шта да се ради? омачеми се са усана, после неколико тренутака.

— Шта да се ради? Добро велите, ћерко. Пада и мени кашта на памет, да би баш женскиње требало тако да се запита. Радњом, енергичном радњом, могло би тек оно излечити бар потоњи нараштај од трулежи, која све више хвата корена. Често тако размишљам, особито у зимњим дугим вечерима. Чујем какав догађај, прочитам што, или видим какву погрешку што се у свету око мене десила, па онда мислим, мислим, да ми је после и самој смешно. Ал шта ћу? сама сам, па се поред плетива својим мислима разговарам. Други пут баш нећу. Ал Боже мој — шта ћу онда? ... После ми је тек смешно, па фалим Бога, што ме још оне нису оставиле. Долете па ме разоноде. Никад ми није дуго време. А како сам сама морала бих полудети или трчкати од једне до друге породице, да пренашам гласове и решетам ову или ону кућу, као што то чине многе токорсе даме и матере читаве породице. Често мислим и о томе, па се кад-и-кад на њих и наљутим, а после мислим: ваљда сироте немају својих мисли?!

Насмејала сам се на глас.

— Што се смејете? Искуство ме је научило да свако „зашто“ има своје „зато,“ а самоћа, патња и размишљање, научише ме још и извињавати... Иронија и бол звучаше у последњим старичиним речма.

— Па реците мајко, шта би требало женскиње да чини, да коракне кораком права напретка? Мене то интересује.

— Пре свега треба праве воље за бољитак, па онда још нешто, а последице би дошле саме од себе.

— Шта је то „нешто?“ То ме интересује.

— Видим вам из очију. Но то ћу оставити за други пут. Иначе ме други пут нећете посетити... Сад ће најбоље бити, да расечем лубеницу. Ено мали сишао са столице. Не занима га наша „полемика.“

Хтела сам да је заменим у сечењу. Није ми дала.

— Не, то ћу ја урадити, говорила је. Ко зна оћу ли још кад год сећи. Ову сам за вас узела. Ја их не једем. Вруће не ваљају, а од хладне за час се поболем. Стара сам. Лубеница је била зрела и слатка.

— Добро што се десила слатка, радовала се она. Па једите колко вам је воља. Подајте и маломе. Ено се опет игра са мачком и псетом, „мојим друштвом.“ Заборавила сам да вам га прикажем, а тако зовем своје канарине, мачку и псето. Мислиће те да сам каква „чегртаљка“; толико вам говорим. Чудно ми је и самој. Кад-кад немам речи. Мрзи ме чисто говорити и оно што морам. Разговор овакав никад не почињем. Мислим: не ће ме разумети а могу ме и исмејати. Чудан је свет. Али данас ми је опет некако топло око срца. Чини ми се, да сам с педесет година млађа. Видим, да има неког, ко ме разуме и ко ме не ће исмејати за то, што сам овако остала. Уседелицу свет обично исмејава. Ко пита, за што си тако остала. Доста да ниси удата, и то је довољан разлог, да с неким презирањем о теби говори. Баш као да ниси свестан створ, већ мртва роба, која остане у дућану, што нема купаца, или што је лошија од остале робе.

Кад човек чује, или чак и осети таку пресуду света не зна шта ће: да се смеје или да плаче над развалинама правде и сасушеном клицом светског здравог разума. Но и опет боли, још те како боли та глупост светска. Како и неби, кад ти предпостављају лошију од тебе, само за то, што је удата! Баш као да је брак чистилеште сваког душевног гада и фирма неприкосновеног поштења... Ником не пада наум, колко се себичних, на и неморалних жеља баш под том фирмом сакрива! Та зар је један, који се оженио тек да са жениним имањем господски левентује [149] и лакше „тера кера.“ А колико је уважених госпођа, које се удале, тек да стеку име, да се увију у свилу и кадифу и да варају свог мужа, кад год им се даде прилика. Па и така је видите, уваженија од поштене бабадевојке, која се грозила трговине са срцем и гадила пољупца — без љубави.

Старка заћута, нагло устаде и оде кавезима. Била је очевидно јако узрујана.

— Видите, рече промуклим гласом, у црвеном кавезу ми је Дамјан и Дамјанка а у зеленом Аполо и Дијана; а ено мали се игра с Аурором и цицаном Марком. Сви су добри и сви ме воле. Они су ми друштво и забава. Пазите само шта ће радити.

Отворила је кавез Дамјана и Дамјанке. Обе тичице јој слетише на груди, па се стадоше лепршати и пипкати је по бради и лицу; изгледало је, као да је милује и љубе. У исти мах зашушта у кавезу Аполона и Дијане. Обе тице очевидно тражише излаза из свога кавеза. На њиово лепршање, дотрча старици и Аурора и Марко, па се и они стадоше умиљавати; завидљиво гледећи у тичицу на њезини груди.

— Видите суревњивост мога друштва, рече она. Није ништа племенито, но и опет у њојзи уживам; видим, да ме воле бар у неку руку...

С тим отвори и зелени кавез. Аполо и Дијана радосно зацвркутаце, па јој се устремише на груди.

Притрчала сам да затворим прозор; а мали се Милан узверио, очице му се застаклиле, па само нагло дише и дрхће од чезње за тицама.

— Бојите се, да не излете? осмехну се старица; неће, док сам ја у соби. Могу их баш и на отворен прозор метнути, па се неће вијнути у слободу, већ увек мени у собу. Пуштам ја њих, да се по соби пролете; но онда држим у крилу Марка и Аурору. Немам баш неограничено поверење у њима; слушају ме до душе; већ на оштрији поглед повуку се у буџак: но природа остаје природа, па се бојим да не буде каква изгреда... Ретки су и људи, који јачем искушењу не подлежу. Па шта могу тражити од неразумне животиње?!

И ја и Милан играсмо се неко време тичицама. После их старка опет метну у кавезе, заденувши у сваку по парченце шећера.

Чим тичице опазише шећер, удесише неку пријатну арију: тек кад су је свршиле, почеше пипкати шећер.

— Тако. Сад сте заслужиле, смејала се старица. Ко не ради не треба ни да једе.

Милан никако да скине очију са кавеза, а образићи му се заруменили.

Она га поглади по косици.

— Како би ти мајка радо учинила радост са једном таком тичицом; само кад ми неби биле тако одане! Овако ће ме тек гроб од њих раставити. То су једина створења, која ме још воле...

— Зар немате баш неког од својих? Питала сам и други пут.

Она љутећи оде шифонеру, отвори га и донесе неку кутију, па је метну на сто. У њој је било писама сортираних по величини и везаних у мање и веће пакетиће. Исто тако беше у њој неколико дењчића другог рукописа; а разметнуто било је нешто папира и неког цртежа. Све беше јако пожутело. — Знак, да им идентитет није тек од јуче.

Преметала је неко време по кутији и онда извади чак са дна једну сашивену рукописану књижицу.

— Ево, рече, пруживши ми. — Најпре сам вам хтела све усмено казати. Но овако је боље. Не марим о себи да говорим. Нису баш пријатне успомене; а можете и из овога све дознати. Писала сам још пре 15—20 година, дотле сам водила дневник. Смејаћете се, но кад-кад нас [150] баш та детињарија задржи од изгреда, који би можда иначе учинили; а усамљеним је људима он често и потреба. Но једне зиме беше овладала самном нека чама. Држала сам, да ће ми бити скоро крај, па сам све главније успомене свела у једно; нека ме бар после смрти најближа околина позна онакву, каква сам. Да ће се нагађати о мени разне гатке, нисам ни тада сумњала. Кад прочитате, будите добри, па ми је донесите. Не треба ми, ал нека је на окупу; ради других; мени није нужна. И сад све памтим много јаче, него оно, што се јуче десило. Успомене најдуже остају у души човечијој. Умотала је књижицу у папир и метнула крај стола.

У томе изби на сахату шест. Радо бих била још остала, али код тетке се обично у то доба вечерало па ми се ваљало журити.

Опростила сам се са старицом, обећавши, да ћу скоро доћи и књижицу донети.

— Секо, баца неможе с тобом тичати; боле га ножице! — рече ми мали Милан. Сестре га звале „брацом“, па се и сам тако називао; само што још није умео да изговори глас „р“; обично га је замењивао са „и“ и „л“, или га је сасвим изостављао.

Умерила сам кораке и слатко се насмејала. Тек сад сам видела, да и ја нисам искључена из наслеђа прабабе нам Еве — Књижица је учинила, што „баца“ није могао са „секом“ да — тичи.

Тетка је далеко изашла пред—а—ме.

— Где си, девојко, за толико? Да вам се није што десило? питала је она брижно.

— Били смо код старе мајке. Има лепе жуте тице, па све тако, тако чине! — предвари ме „баца“, подржавајући устима тичије пипкање а рукама лепршање.

Сад ми друго не остаде, већ да кажем истину.

— Зашто ми ниси казала; ишла би и ја с тобом, рече ми на то тетка.

Рекла сам јој и свој разлог.

Зар си и о мени тако судила? питаше она прекорно.

Поруменила сам и стисла се уз њезино раме; била би је још на улици пољубила, од среће, што у њојзи не нађох оне — морске логике.

Тога вечера сам раније потражила своју сабу. Рекла сам, да сам уморна. Нисам ни слагала; уморила ме радозналост.

Тек што сам све за ноћ спремила и хтела отпочети читање, отшкрину тетка врата од побочне собе.

— Прими и мене у друштво, смејала се она. Милан ми приповеда, како је мајка дала секи књигу. Па држим, да је што интересантно, кад је сека тако рано потражила своју собу?!

— Лолица једна, и ту ме издао! — Дала ми старица свој дневник, биографију, шта ли је? Још нисам почела читати.

— Е, онда ме баш мораш примити! Само причекај, док свучем и сместим Милана. Оне две оставићу данас Лизи.

Док се тетка вратила, разгледала сам књижицу.

На насловном листу беше написано:

„Зашто сам остала неудата.“ Као неки мото беше додато:

Имала сам топло срце,

Поред свести здраве;

Гадила сам се пољубаца,

Без љубави праве.

Па зато ме у старости

Презирали људи;

Ти се мртвој смејат немој,

Прочитај па суди!

Рукопис је био обичан, а правопис, на моје чуђење, нов и доста правилан.

Кад је тетка дошла, почела сам читати:

И опет девети фебруар, мој рођен-дан. Хахаха! — Педесети девојачки рођен-дан!

Ху, како је хладно! Ветар хујуче а мрзну прозори; бура и хладноћа — као у мојој души.

Шта ћу данас да забиљежим? — Честитао ми није нико. Ко би се мене и сећао? Заборавили ме сви, па и они — које сам ја усрећила!

Зашто је то тако? — Је ли морало тако бити? — Савест ми је чиста и мирна, али срце и опет боли... Успомена за успоменом ређа се у души и растрза ми срце. Па кад су већ ту, да их покушам снизити уједно?

Тако ћу и чинити. Сад још све добро памтим, а после? — После ће ме можда оставити и памтење, као што су ме заборавили и људи.

Заборавили? — Је ли баш тако? Не, сећају се они мене, кам год им се прохте смејати. Нисам ишла обичним трагом — стазом утрвеном, па сам им необична и смеју ми се. Но јесам ли то заслужила? Јесам ли?

Догађаји и дела нек говоре!

Била сам дете. Природа ми не беше маћеха; подарила ми је клицу свега онога, чиме дарива и другу децу своју.

Клица је била ту; и ја сам била чила, окретна и задовољна, као и друга деца. Имала сам милу мајку, драгог оца, па и браћицу и сестрице. Све сам их љубила свом снагом детињске душе своје; љубила сам их већма него и тице и цвеће и оно китњасто зеленило и плаво небо, што тако красно дичи моју постојбину, фрушку гору.

С моје стране не беше дакле никакве кривице, па и опет их брзо нестаде са света; колера их једног дана све покосила. Још и данас се чешће питам: зашто је баш мене поштедила? ...

Била сам као цветак, кад га од стабла откинеш; но свенула и опет нисам. Деца су као оне биљке, што у сваком земљишту корена хватају; па се и ја брзо навикох у дому свог старог тече е тетке.

Теча беше учитељ, као и отац ми. Деце у кући није имао; јединицу ћерку беше удао пре 10 година. Он и тетка беху ми драги родитељи. Кад су ме примили, било ми је тек пет година. Теча ме је научио читати а тетка плести. Обоје беху задовољни својом ученицом; тетка није могла да ме се наљуби, кад сам јој прве чарапе оплела, а течи је чисто коса расла, кад сам му у седмој својој години помагала другу децу у читању и писању настављати.

Сву душевну храну примала сам од тетке и тече све док нисам добро читати научила, а после сам је тражила и у течиној, за оно време, богатој библиотеци. На то ме је свикао сам теча; у данима одмора и слободним часовима, морала сам му по нешто на глас читати, а за тим сам према свом стрпљењу и пажњи с којом сам читала, добила по неку награду; обично воћа, колача, коју сличицу или играчку, или сам се смела дуже играти оних игара, које сам најволела. Давао ми је за читање понајвише „Обрадовићеве басне“ и остала његова дела. Но ја сам се касније и сама задубљивала и у сувопарније ствари и трудила се да их разумем; видила сам, да течу то весели; а за сироче нема веће среће, него кад може да задовољи оне, који га с љубављу сретају!

Још и сад се сећам књига које ми је осим Доситејевих допуштао читати. Био је то Мразовићев „Поучителни магазин за децу“. „Цветник,“ од Ј. Рајића и његову историју: даље „Нови плутарх“ по Бланшару и Шилеру, Соларићево „Ново гражданстко земљеописаније“ и „Улог ума человјеческог.“ Још ми је било слободно читати неке преводе од Фенелона и других страних писаца, као и библију и златоустове беседе, од Доситеја Обрадовића, које су биле још у рукопису.

Све сам радо читала, но Обрадовићеве басне по најрадије, јер сам разумевала, а остали писци беху ми због мешања словенског језика тежи и сувопарнији; сваки час сам морала молити течу, да ми овај ил онај израз разјасни.

Тако сам од Обрадовића и Соларића почела се учити размишљању и моралу, а Рајићева и остала дела што сам читала показаше ми колики је свет и каквих је људи у њему. Теча се томе радовао; био је сретан што ми је отворио очи, да јасно и чисто видим и поштено осећам. Сиромах, није ни слутио какву ми је будућност у овом поквареном и леденом свету баш тим особинама спремио.

Тако сам проживела детињство и дочекала дванајсту годину сретно и задовољно. Но сад на једанпут паде опет судбини на памет да се самном наново поигра, јер:

Срећа је ко вереница мила,

Несташна, чила;

Тек што је села,

Већ је устала,

Пољуб ти дала,

Отскакутала.

А несрећа, ко жена је верна,

Пригрли ти та мужића њена

Па га љуби, никад се не жури.

— Гле како баба сравњује! насмеја се тетка и прекиде ми читање.

— Можда није њезина умотворина, приметила сам и наставила читање:

Јесте, судбини се допало да се опет самном протитра; умро ми је и теча а тетка мораде у оближњу варош својој ћерци и зету. У њих беше већ двоје деце, те не беше места и за мене.

Закључише, да ме даду у Ву....р некој доброј пријатељици моје добре тетке, да ме издржава и васпита, за оно мало новаца што ми је остало од родитеља. Она радо пристаде и још рече, да ће ми храну давати бесплатно, а са прихода моје „сермије“ да се одевам. „Тако ће бар нешто и детету остати, а мени није тешко једно дете хранити. Где једу троје, јешће и четворо“, чула сам говорити моју нову помајку.

Срце ми је задрхтало, та жена изгледаше ми у мојој детињској големој тузи и неприлици прави анђео избавитељ. Да је требало живот жртвовати, и то би била за њу радо учинила, тако сам је од тога часа заволела.

Помајка ми беше удовица, а имала је двоје деце, Даницу и Милана. Даница беше мога доба а Милан је могао имати 16—18 година; свршавао је већ 7 ми гимназијски разред.

„Слажите се и будите брат и сестре,“ рекла је помајка, приказујући ме својој деци. Но ми смо се и без тога брзо сродили. Ја и Даница немогосмо бити ни тренутка једна без друге. Милана смо опет обе волеле, као једина брата, бранитеља и заштитника свог. Та зар нас је једанпут [153] одбранио од друге несташне деце, а колико је пута мајку умилостивио, да нас по заслузи не казни, ни броја се не зна! Шест година провела сам у њих. Помајка није правила разлике између мене и своје кћери; учила нас је обе кувати, месити прати и све женске домаће и ручне послове. Мене је осим тога дала изучити и машамодлук, модистлук. „Сироче си, па ти може требати“; говорила је чешће она.

Милан је међу тим свршавао науке. Учио је права у П. сваке године провео је два месеца на дому. То време беше мени и Даници најмилије; једва смо чекале да дође. Пред њега смо увек далеко истрчале, и вешале му се око врата. Он нам је увек донео по какву играчку. Но то нас није толико веселило колико његово приповедање о страном свету, школском свом животу и наукама које су нама биле непознате. Кад је то видео; доносио нам је и слао место играчака различитих књига. Упознао нас је и с немачком литературом. Сви дечији писци и песници тога језика, беху заступљени у нашој девојачкој библиотеци. За време школског свог одмора, научио нас је и Вуковом правопису; био је још у првом зачетку, но он беше његов присталица.

После смо му тек тим правописом смеле писма писати; а ради веџбања у томе и у немачком језику, захтевао је, да преведемо и по неку немачку приповечицу на српски и да му своје мишљење о овој или оној теми писмено саопштимо.

Даница му је ретко испунила жељу; била је детињастија и несташнија од мене; радије је у слободним часовима трчкала по другарицама или се склонила где год, па читала какав немачки роман или по коју првину М. Видаковића, које је мајка такође имала. И ја сам то радо читала, али су ме и друге ствари интересовале; те сам и његово захтевање свагда радо и с вољом испунила.

Тим начином зближисмо се ја и Милан још јаче. Често се међу нама изродила читава „полемика“ о овој или оној теми, но то је ређе бивало; обично смо се у назори слагали; те је он моје мишљење тек одобрио или допунио.

Но да скратим; не пишем роман или приповетку, него тек по неке решавајуће догађаје из свога живота. Појединости нека замишља свако по ћефу, а оно што ћу написати, довољно ће бити, дај се увиди, је ли „бабадевојка“ заслужила презирање и поругу, којом се обично за живота срета...

Била је већ настанула пета година од кад сам примљена у кући моје помајке. Једног дана рече ми Даница поверљиво, да ми се јавио младожења, попин син из оближњег места. Он је трговац а ја машамода, па је баба Мара, његова тетка а наша суседкиња срочила, да би били красан пар.

„Красан пар, а још се и не познајемо!“ Узвикнула сам у смеју.

„Па што се смејеш? Тако то бива.“ рекла је Даница и почела ме утврђивати да је не издам мајци; она је све на врати прислушкивала, а мајка неће да се то зна; још сам за удадбу млада. Тако је рекла и баба-Мари.

Нисам је мислила издати; али новост не беше баш обичне природе, те не остаде без утиска. И нехотице почела сам премишљати: какав мора бити „делија“ за кога би ја пошла. Нисам дуго морала премишљати; прва слика што је нађох у својој машти, беше — Милан.

Тргла сам се од те мисли и махнула руком преко чела; ваљда да је отерам. Али све заман; од тога тренутка знала сам и осећала, да Милана не љубим тек као брата и пријатеља, већ и некако друкчије.

Дотле сам била дете, а од тога тренутка девојка. Већ прво писмо Миланово, што сам га за тим добила, тумачила сам друкчије. Дотле сам свако његово писмо комотно читала мајци и Даници, а сад сам при сваком нежнијем изразу његовом поруменила и задрхтала, да и оне што не ишчитају ...

Оне нису ништа ишчитале, но ја сам осећала, да и он мене тако исто љуби и чисто се чудила, како пре то увидила нисам.

Постала сам и према њему збуњена; бојала сам се да се не одам, па сам му ретко и писала. Оставила сам тај посао Даници, но онда је дуго морао чекати.

Што се то „мој мали филозоф“ дао у посао, кад ми не одговара, о оној теми, што сам јој писао?“ питао је на послетку измећу осталог мајку. „Или хоће усмено да ми одговори? Моћи ће и то; скорим ћу дома. Ове године ћу свести ферерије на три месеца. Већ сам вас жељан а могу учити и код куће.“

Дошао је. Већ првога дана опазила сам промену и на њему; био је према мени много хладнији. Најпре ме је то болело, после сам тек видила, да је баш та хладноћа у понашању доказ оног осећаја, који се појавио и моме срцу.

Ферије беху већ на измаку. Једно после подне остадосмо нас двоје сами дома. Мајка и Даница беху отишле некој рођаци у посету.

Ја сам везла, а он је у другој соби читао. На једанпут уђе ми у собу и седе преко од мене. Нисам дизала очију; била сам збуњена.

„Шта то везеш?“

„Теби кошуљу,“ одговорила сам не погледавши га.

„Па зашто златом? Досад то нисам носио.“

„Мајка тако хоће; биће ти венчана“ рекла сам, а глас ми је зацело морао дрхтати. Тако ми се бар чинило.

Он уздахну и оде прозору. Гледао је неко време замишљено крозањ; за тим ми опет приђе.

„Остави то,“ рече узевши ми ђерђев из руку; „још ми та кошуља не треба, па не квари те очи; већ је сумрак.“

Устала сам и збуњено пошла из собе.

„Куда ћеш?“ шапутао је пламтећим оком. „Остани, имам с тобом да говорим.“ Па ме ухвати око паса и пољуби у чело.

Отргла сам се од њега и побегла у врт. Волела сам га нада све на свету, али ми се није дало да се дадем љубити од туђа момка. 0сећала сам да то није више братинска љубав, а невеста ни вереница још му нисам била, па би морала поруменити сама пред собом, да сам искушењу без опирања подлегла.

У врту сам се сита исплакала за што, нисам знала ни сама.

После неког времена дође и он у врт. Преко руке је носио моју мараму. Сад је изледало да је миран, само је био блеђи но обично.

„Изашла си тако лако одевена, а већ се захладило; ево ти мараме.“ Па ме огрте у њу, с таком пажњом, као да сам какво слабо болесно дете.

Ја сам заиста дрхтала, но више од узбуђења, но од зиме.

„Хајдемо у собу, дошла је мајка;“ па ме узе за руку, као и лане што је чинио, те уђосмо заједно у кућу.

После два дана је отпутовао. При поласку ми рече, да ме љуби и питаше: дали и ја тако осећам.

„Зар ти то ниси увидио?“ шапутала сам узбуђено ја.

„Јесам. Али ја сам сумњао,“ па хоћу из твојих уста да чујем, хоћеш ли ми бити жена, кад свршим науке?“

„Хоћу,“ јецала сам.

Он ме стиште свим нагло бијућем срцу. Овог пута нисам побегла; нисам имала снаге, јер то беше последњи загрљај. После неколико тренутака је отпутовао.

Писма су опет летила од једног другоме. У његовим беше мале разлике. И пре су била пуна нежности; а ја сам се изражавала како сам умела и како ми је допуштао понос девојачки.

Дан по дан, па и опет беше година на измаку.

„Још месец, два, па ће и Милан доћи,“ рече једног дана Даница. „Па је л' мајко, хоћемо ли га одмах и женити?“

„Чим отвори канцеларију и отпочне радити,” рече мајка, узевши ме оштро на око.

Мени јурну крв у лице, те збуњено пођох из собе.

„Узећу му Мару Базићеву; има пет хиљада одмах на венчању, а лепа је девојка,“ заврши моја помајка, баш кад сам отворила врата.

Смркло ми се пред очима. Посрћући отишла сам до баште, до места, где ми је Милан казао, да ме воли и да ће ме узети. Изнемогло пала сам на клупу и плакала, док се није смркло. Тада дође Даница мени у башту.

„Што плачеш?“ питала ме са саучешћем.

„Сетила сам се својих родитеља,“ био ми је одговор.

Те вечери добила сам грозницу. Даница се није одмицала од мене Око поноћи сам застала. Кад сам се пробудила кандило је горело а Даница је јецала у својој постељи.

Шта си узела толико плакати?“ шапутала јој мајка, но доста гласно; постеље су им стојале једна уз другу. „Ја волим и њу; доказ је што сам је узела у своју кућу, али да њу узме не могу допустити, већ тебе ради. Она је сирота девојка. Шта је две три стотинице, а он може добити девојку с хиљадама!“

„Сирота Стана, како ће јој бити!“ јецала је поново Даница.

„Да боме да јој неће бити лако. Али ако буде паметна, увидиће и сама, да тако мора бити. Зар сам је за то одхранила да ми сину убије срећу!“

„Али мајко, мени изгледа, да и Милан њу здраво воли.“

„Воли?!“ Чудна ми посла! Млад мушки воли све што је лепо и што му је пред очима. Заборавиће је брзо поред богатије и лепше; само она треба да је паметна, да је благодарна, па да не прави сметње.

Боже, то нисам ни мислила! одјекну ми у души, а ваљда и са усана, јер обе дотрчаше мојој постељи.

„Шта ти је?“ питаше Даница љубећи ме.

Гледала сам их укоченим погледом. На послетку ми грунуше сузе, те одреши језик.

„Ништа, ништа,“ шапутала сам кроз плач; „мајка ће бити задовољна — дужност је одржала победу над срцем.“

Даница ме стролно загрли, па се гласно плачући бацила у своју постељу, а мајка ме погладила по челу и рекла некако сухопадно;

„Знала сам. Та ти си увек била моје разборито добро дете!“

Склопила сам очи, да је не видим. Изгледала ми као пилат, који Бого-човека предаје народу да га распне и поред уверења, да је невин...

Она уздахну и оде од постеље.

Како ми је било, даје се замислити. Стара моја тетка беше већ давно под земљом, а требало ми је полазити из куће, у којој сам толико среће и толико туге доживела!

Падало ми је на ум и самоубиство. Али насилна смрт оставља за собом трагове, а тога није смело бити; била би неблагодарност према мајци, а ни Милан није смео знати, да сам ради њега умрла. Онда неби [156] могао бити сретан, а ја сам му тек срећу желила. Та волила сам га истински и већма него себе; а не тек с моментани страсни осећаји животињска нагона, који су обично себичност, јер кад не могу љубљену особу имати, слепо јуре у пропаст, не обзирући се ни на што.

Мајка је рекла: „заборавиће је поред друге богатије и лепште.“ Те речи звучаше ми непрестано у души; и ја сам остала да живим из дужности и љубави. Остала сам да живим, но у кући тој дуже остати нисам могла. Земља је чисто горела подамном; морала сам бегати оданде, где могу нанети несрећу и где ме више не требају...

Помишљала сам: шта ће Милан мислити о мени, кад тако изненада одлазим? Но дужност према мајци одговорила ми; „За тебе мора бити мртав, па шта те се тиче његово мишљиње о теби? Што буде горе мислио, тим боље!“

„Мајка, нађите ми кола; идем сестри од тетке у * рекла сам помајци спремајући своје ствари.

„Сестри од тетке? Па можеш. Али нико те не тера...“

Зајецала сам на глас.

„Што плачеш, лудице моја? Тамо је и онако живље и веће место; ако се не сложиш са сестром, имаш свој новац а вешта си машамода, па отвори трговину. То сам ја и мислила, кад сам те дала изучити. Сирота си девојка, а мушки су врагови; лажу око девојке, док не дође до женидбе, па онда бирају богатију. Сви су они таки...“

Крв ми јурну у главу.

„Разумем!“ узвикнула сам поносито. „Али није нужно да га у мојим очима тако не достојно оцрњујете. Ја не сумњам у њега, али га љубим из све душе; а та љубав и дужност према вама учиниће да га заборавим и без тога. Ох та и ја знадем, да се у богатству лакше и комотније живе, па нећу да сам му на сметњи!“

„Сирото моје дете,“ рече она тренутно, па ме загрливши и пољуби у чело. Но опет ми је нашла још тога дана кола за *.

Кад сам полазила, Даница се гушила у сузама, а блистале се сузе и у помајчиним очима; али моје око остало је суво; срце ми се беше скаменило а душу ми заузеле мисли о неситој и грабљивој човечијој природи.

Сестра и шогор радо ме примише, особито кад чуше, да ћу им плаћати храну.

Први ми посао беше, да пишем Милану.

Писала сам му, рекавши, да сам отишла од њих. Сирота сам девојка, па ми је дужност налагала да тако учиним; треба се у младости постарати за старе црне дане.

Тако сам писала, но сам Бог зна шта сам претрпила док сам написала то неколико хладни и равнодушни речи!

Да заборавим своју тугу требало ми је што више посла. За то сам одмах отворила на своју руку радионицу и трговину шешира, где сам са две девојке радила неуморно.

Једног дана радила сам у дућану, кад се врата отворише, а унутра ступи — Милан.

Задрхтала сам и побледила.

„Што дрхћеш, змијо глатка?“ рече промуклим гласом он. „Нисам дошо да иштем рачуна о владању твоме; нећу ти ни љубавника убити; немам права на то, а зацело и није — један!...

„Ми—ла—не!“ прошапутала сам испрекидано и онесвешћена пала доле; пред очима беше ми се смркло а срце ми стегнула нека ледена рука.

Кад сам се освестила, лежала сам на канабету, поред мене клечаше моје две ученице тарући ми чело и руке, а чело ногу стајаше он погнутом главом и сузним очима.

„Милане, опрости, опрости!“ молила сам га, пруживши му обе руке.

„Шта да ти опростим? рече он не прихвативши их. „Љубав се изнудити не може, а ја сам се томе могао надати још онда, кад си од мене побегла у врт. Зато те не корим; али ни после ниси ме морала обмањивати. Могла си рећи: „не волем те!“ А не да ме тако гадно превариш!“

„Милане! Милане! Ја нисам крива!“ јаукнула сам. Он није чуо тај јаук; био је већ на улици.

Скочила сам, да га задржим, да му све кажем и да умрем, али на врати сам се већ стропоштала. Свест ме опет беше оставила.

Дуго сам и тешко за тим боловала. Кад сам оздравила, чула сам, да се оженио Маром Базићевом.

Сад ми је било све јасно. Мојој помајци не беше доста, што сам се из дужности својевољно среће одрекла, него да постигне своју цељ, срамно ме је пред њиме жигосала и уверила га, да га ја не волим; а мој некадашњи нагли одлазак у башту и садашња молба да ми опрости, утврдила га је још већма у том погрешном мишљењу.

Мислила сам у први мах, да ћу умрети, полудети, али то не би ни једно; била сам млада и душевно снажна. А:

Да је срце како тужно,

Туга да је која —

Сунце сија, тица пева,

Срце се загрева;

Цвеће мири, листа гора,

Туте нестат мора!

— Тај стих, као да ми је познат, прекиде ми тетка читање.

— Чули сте га од мене. Старка га је лане у парку цитирала.

Хтела сам наставити читање.

Одмори се мало, примети ми тетка. Гле првих бресака, па покваси грло. Сад сам се сетила, да твој део добила ниси.

— Вас као да слабо занима старичин живот? смејала сам се.

— Не, душо, врло ме занима, рече она узевши с ормана котарчицу с бресквама, ал доста си на глас читала. Ја не би могла тако дуго.

— Могуће је. Ал у мене је учитељско грло...

— Грло „новога метода,“ насмеши се она, зато вас „стара природа“ и тера у гроб пре времена. Красан стари метод уз који живеше учитељи 80—90 година! Још и данас се сећам свог учитеља. Крупан, сед и румен старац. Дође до душе раније у школу, но што сад учитељи долазе, али прозове нас једно да говоримо на сред школе или код табле, а он ако је пре подне, запали чибук, па се не види из дима; ако ли је после-подне, наслони главу на катедру па — хрче. Тек на лупу од нашег трчања по скамија, протре очи и викне: „Ко је то на среди, нек продужи даље?!“ Тако је видиш било, а не као сада. Умориш се ко псето од силних питања. Тек што им знање на левак у главу не сипаш, па која вајда? Шарлатана у свету више но икада!

— Томе није крива школа ни метод, већ домаће васпитање и окона. „Дете ретко слуша оно шта му се каже, већ радо полази путем, којим види да многи ходе,“ рекао је неко; приметала сам у своју обрану.

— Манимо се метода, већ брзо кваси грло, па настави читање. Једва чекам да чујем свршетак, журила ме тетка.

— То ће те тешко вечерас чути. Има још доста.

— Онда, лаку ноћ! Сутра ћемо наставити. Сад лези и ти, већ је касно а теча ти је легао, па неможе заспати. И кроз завесу на врати продире светлост; а то њему квари сан.

Учинила сам јој по вољи; била сам и поред радозналости санана.

Сутра сам наставила читање, чим је тетка доспела:

III.

Прошло је три године. Од негдашње жарке љубави према Милану остала је тек горка успомена; пламен у последњем издисају и ништа више.

Да га заборавим, допринела је много и она његова гадна и недостојна сумња о мени. Та да ме је тек у пола волео као ја њега, срце би му казало, да сам чиста и невина.

Заборавила сам га, али сам другог заволела. Ја, која сам дотле сањала о љубави и с оне стране гроба и држала, да никога више љубити не могу!

Био је Миланов друг и брат од тетке. Док сам била у дому моје помајке, долазио је чешће са својом мајком. Једном је у нас провео читаве ферије. Боривој; учио је заједно с Миланом једну исту струку. Иначе је био честит, разборит младић и врло симпатична појава. Још док сам Милана волела, њега сам поштовала и волела као рођена брата.

Сад ме је опет нашао. Практицирао је у месту код неког адвоката, а у шогора беше син Душан, с ким се још од пре познавао.

Душан је био мојих година а Боривој нешто старији. Обојица беху добра срца и изврсни сродници; надметали се, који ће ме боље разонодити, особито за време мога боловања, после оног растанка са Миланом.

Душан је знао све тајне моје, но Боривој није, те ми у почетку чудно било његово саучешће и старање о мени.

„Тебе секо, нешто мучи,“ говорио ми чешће; (секом је звао још у детињству и мене и Даницу) повери ми се; у друштву се све лакше сноси. „Смејао се, но тај смеј је некако чудно звучао; те сам га зачуђено погледала.

Он би ми на то за тренутак топло погледао у очи а за тим брзо оборио поглед и збуњено и брзо отпочео какву тему, што није интересовала ни мене ни њега.

Разуме се, да му се нисам исповедала, него место тога отпочела какву згодну шалу, држећи, да је смешно и детињасто говорити о оном, што је прошло и што се више преиначити не може.

Он се тада обично усиљено насмешио и бивао више дана приметно хладнији. Кад сам га питала за узрок, тргао се, погледао ме испитујући, а за тим уздахнуо, избегавајући одговор на моје брижно питање о нерасположењу његовом.

Долазио нам је сваки дан. Једанпут не дође две недеље; било ми је за то време некако чудно и тешко. Питала сам и Душана, шта је с њим.

„Ту је,“ рече ми он „видео сам га и јуче. Паздравио те. Но нешто ми је збуњен. Ваљда се што на нас срди. Кад дође, питаћу га.“

Те сам вечери много премишљала о свој прошлости; у постељи сам и плакала. Сетила сам се и Милана. Склопила сам очи, као оно деца, да му слику видим, али место њега видила сам — Боривоја. Насмејала сам [159] се и зловољно окренула на другу страну; но и опет се нисам могла отрести мисли: „зашто да је збуњен и зашто не долази?“ У својој машти нашла сам и одговор: „Он те љуби,“ гласио је он. У души ми је при том било некако топло; срце ми је живље почело куцати, но тек за тренутак; после ме обли румен стида; и свега нестане. „Која вајда,“ севну ми кроз главу, „кад је твоје срце мртво. Осећај, што га осећаш, не може бити љубав. У животу се љуби тек једанпут!“

Тако сам мислила, трудећи се да своје осећаје утишам и отерам те варљиве мисли; но опет сам тек о Боривоју сањала...

И сутра-дан сам била узрујана. Чим сам се у дућану видила сама, почела сам плакати. За што? — То нисам знала: само је тако морало бити; срце ми је кипило од смесе радости и туге, среће не среће, наде и неке црне слутње.

После сам се утишала и почела радити. Умила сам се, но очи ми Беху још исплакане. На једанпут ступи у дућан — Боривој.

Уздрхтала сам се као неки кривац. И он је био збуњен и блеђи но обично.

Поздрав нам беше много хладнији него обично. Ни руковали се нисмо, а иначе нам је то био обичај.

Дужност ми је била, да га запитам, где је за толико, па ни то нисам могла; осећала сам, да би ме глас одао.

„То је зацело наруџбина?“ рече он, показујући на шешир што сам радила.

„Јесте. Седи.“ Било је све што сам му могла рећи. Примио је понуду и ћутање опет настаде; ја сам радила нервозном хитрином а он је разгледао цвеће што је лежало на тезги. Нисам дизала очију, али сам осећала његов благи али испитујући поглед.

„Што си плакала? Зар га још ниси заборавила?“ питао је прекорним гласом.

„Кога?“ узвикнула сам и дигла очи.

„Опрости“ рече он пруживши ми мој дневник. Давно сам опазио да те нешто тишти. Ниси ми се хтела одати, но случај ми је помогао. Пре две недеље си једног јутра заборавила у брави кључ од своје собе. Зацело си се журила у дућан. Прошао сам онуда и свратио сам. Код куће беше само слушкиња и мала Данка. Хтео сад да одем но Данка ме узе за руку и одведе у твоју собу, да ми покаже шешир, што јој га правиш. Хтела ми показати и пантлике што ћеш метнути на шешир, па извукла место њих из неке кутије твој дневник. Опрости што сам га неприметно узео и прочитао; није то била проста радозналост, већ нада, да ти можда могу помоћи. Али —“

„Шта, али?“ питала сам усиљено смешећи се.

Он уздахну. „Хтео сам рећи, да би моја помоћ била незнатна. Ти га љубиш и сувише...“

„Љубила сам га,“ те ми се са усана.

Он се болно осмехнуо.

„Рђава извина, секо моја. Отвори само последњи лист свога дневника...“

То је било пре две недеље...“ А румен стида суну ми у лице. Чинило ми се, да сам се одала.

Срце ми је лупало, да сам се бојала, чуће. Устала сам и донела још цвећа. ма да ми није требало.

Сад сам била мирнија. Закључила сам да своје осећаје не одам. „Та ја се варам да га љубим; па и код њега је тек саучешће и пријатељство!“

Тако сам мислила седајући на своје место.

„Стано,“ рече он ухватив ме нагло за руке; „ти си много патила... патиш и сада. Но буди паметна, буди снажна а време ће све излечити.“

„Мислиш?“ питала сам, тек да не ћутим.

„Не да мислим, него сам и уверен. Таки карактери, таке природе не подлежу лако.“ Око му је пламтило а глас дрхтао.

Извила сам своје из његових усијаних руку. Срце је у мени дрхтало, па сам осећала да ће задрхтати и рука...

Уздахнуо је и махнуо руком преко чела.

Настала је несносна тишина. Да је прекинем, механично сам питала:

„По томе би ја била њежна. Зар ти не налазиш да сам сувише осетљива? Душан ме увек кори због тога.

Није ми одговорио, само ме гледао.

„Што ме тако мериш, зар ми је питање тако глупо?“ Силом сам хтела да се шалим.

Он се трже.

„Желиш ли искрену пресуду?“ питаше после неколико тренутака.

„Наравно. Сад ме и боље познајеш.“

„У тебе је,“ рече он не дижући очију и некаквим меким гласом, „море осећаја али њима не влада тек срце, бура лакомислености, него су потчињени, тврдој вољи, ћерци разума.“

„Врло појетички; само се канда не слаже с истином. Зар ти није већ дневник казао, да се то море хоће и код мене да узбурка и колеба?“

„Без тога колебања неби била човек. То није грех; то је на карактерном човеку врлина; показује уз разум и топло срце.“

„Топло срце. Коме још то треба?!“ узвикнула сам у нехотице. Сетила сам се, да су ме баш они одбацили, које сам жарко љубила...

„Коме треба?“ узвикнуо је дрхћућим гласом, „то ти хоћеш да знадеш?“ Знај дакле. — Застао је и погледао ми у очи. У том погледу се јасно огледала — љубав.

Срце ми је дрхтало, но поглед сам мирно издржала; с последњим издисајем моје љубави према Милану никла ми је у срцу клица сумње у мушку сталност, а понос девојачки још ме научио, како се осмехом растерују сузе а жеравица ледом заклања...

Он је оборио очи и уздахнуо.

Од тога доба није ми изјављивао љубав речима, али је сваки поглед козивао, како му је у срцу.

Дуго сам држала, да се обоје обмањујемо. Ревносно сам настојала, да тај покренути осећај у њему уништим још у клици. Зар сам се један пут за рад тога пред њиме хотимице показала гора но што јесам.

То је трајало, све док нисам са ужасом увидела, да је баш то само прегоревање и брига а њему — љубав.

Срце ми дакле не беше мртво него тек успавано!

Стидила сам се сама себе, но све бадава; ја сам га љубила из свег срца и душе своје. Неки пута ми се чинило, да сам и у Милану љубила тек њега.

Крила сам своје осећаје, но он их је ипак дознао. Љубав је најтеже сакрити. Видио је шта ми се збива у срцу и зрачак среће озари му лице, али тек за тренутак. Доцније је у таким приликама бивао снужден и зловољан. Јасно сам видела, да га моја љубав слабо усрећује и да му је немила.

То ме је болело. Док сам се савлађивала, тежио је за њом и тражио је, а сад кад је увиђа, избегава сваку изјаву.

Био ми је загонетка; но брзо сам и њу решила. Он је заволео — другу.

Та друга беше моја другарица.

Тежак беше то тренутак, много тежи и од онога, кад сам се с Миланом растала. Тада — а сад — супарница.

Даринка јој беше име. Била ми је другарица и сироче као и ја; модистлук је самном заједно изучила а пре годину дана отворила је и радњу преко пута од моје.

Слагале смо се и ако смо биле неједнаке природе; била ми је необично одата. Доцније сам видила, да с тога што је волела Душана, надала се сиротица да ћу посредовати да је узме. Чинила сам све могуће, но он није осећао симпатије према њој.

Волео је другу, коју је доцније и узео.

Кад је приметила Душанову равнодушност, изменула се и постала хладна, скоро груба према мени.

Питала сам је за узрок.

„Шта ти хоћеш од мене?“ викнула је, а очи јој срдито севаше; „ниси дете, да те држим на крилу!“

„То и не тражим; само хоћу и морам ти казати; да немаш право што се срдиш на мене. Нисам ја крива и то Душан — “

Свршити нисам могла, пала ми је на груди и јецала: „опрости, опрости! не знам шта чиним; та ја га тако волим!“

„Прећи ће све то. Ни љубав није увек вечита, тешила сам је.“

Није ми хтела веровати. Да је утешим, приповедала сам јој и своју некадашњу љубав према Милану. О Боривоју нисам јој ништа говорила. Држала сам да је излишно; а још нисам ви сама знала, да је излишно; а још нисам ни сама знала, да је љубав, што према њему осећам.

Слушала ме је стрпљиво, и тада тужно рече: „Лако је теби, ал у мени као да су две природе; једна добра а друга зла; вечито се косе, а ни једна не попушта.“

„Добра и зла је у нама свима, само је зло што су у теби те особине једнако јаке и тврдоглаве; Та пусти да надјача једна ма која!“

Она се смејала на моју примедбу и тужно додала.

„С тога ћу пропасти.“

Природа јој беше доиста загонетка. Колко је била енергична, толико нестална, колико снажна толико слаба, а колико добра толико зла и напрасита. Осим тога је била веома славољубива и поносита.

Но нико није без мане и ја сам је волела, врло волела; једно би изгледало пријатељство и љубав, које веже тек — непогрешивост.

Да је разонодим призвала сам је чешће себи и ту је познао и Боривој.

Да је он заволео, јасно сам сад видила. Како је она осећала, нисам хтела да испитујем. Нашто би ми и било? Доста што сам знала, да ме он више не воли. Утопљеник се маша и сламке, а ја се прихватих наде да ме можда заборавља, што држи, да га ја неволим. Згодном приликом дадох му познати како ми је у срцу. Он је видио и осећао, али се учинио да не види...

То ми је било доста. Душу су ми растрзале страшне муке. Срце и разум, понос и љубав борила се у мени. Дуго је трајала борба та, док једног дана не дође до очајања.

На што живовати живот без сврхе? И моја рука одапе пиштољ.

„Збогом Боривоју!.... Збогом мајко!....“ Поглед ми је пао на месецом осветљену слику поконе ми матере. Прекорно и тужно гледале су ме те миле очи. Рука ми је задрхтала а смртоносно оружје пало са праском на земљу.

„Не, мајко, нећу ти спомен каљати! Твоја кћи је доста патила, па ће бити снажна и од сада! Не лежи јунаштво у смрти, већ у животу.....“

Пољубила сам слику своје мајке, као душевну избавитељку своју, а зора ме је затекла за пут спремљену.

Отпутовала сам у Беч, да се тамо боље усавршим у својој струци и да — заборавим. Својима сам рекла, да сам се давно решила за то, а сада сам добила журан позив од те и те фирме. Готову робу понела сам са собом а остало оставила да шогор у ред доведе. И Даринка ме је сузним очима испратила; Боривој није дошао да се опрости, зашто — незнам.

У туђини сам провела две године у раду и тузи, но време је учинило своје; постепено почела сам бивати веселија. Боривој је имао право; ја нисам била од оних што лако подлежу.

Још нисам била равнодушна, али ни суревњива; сећала сам га се као што се човек сећа каквог милог покојника. За мене је био мртав; само што ме је по кат-кад мучила мисао: у чијем је срцу прво поникла љубав, у његовом или њезином?

Дознала сам и то. При крају године писала ми Даринка измећу осталог и ово: „Кад ћеш доћи? Како бих се с тобом радо разговарала, онако, као некада; можда не би одобрила корак, што сам га учинила — ја сам вереница!

Чудићеш се, но тако је. Ти знаш, а можда и не знаш, да смо се, т. ј. да ме је Боривој волео још док си ти овде била. Тада сам га одбила; нисам знала како он мисли, но сад сам већ дала реч и јуче смо се прстеновали. Ја сам опет весела и задовољна; он је тако добар.

Рећи ћеш: А Душан? — Њега сам да боме волела, ал сад га не волим. Он се оженио. Ваљда ти је писао. — И Стевана сам волела, но ни он није за мене; све више увиђам, да је лакоуман и не постојан, а и мишљење нам се јако разилази; познати су ти његови господски назори, па се може лако десити да ме заборави.

(Стеван је био син ондашња имућна бележника, леп но лакоуман младић. Чула сам чешће говорити, да се њих двоје радо гледе, но она је то до сад увек одрицала.)

Чим се венчамо, отпутоваћемо у Америку. Тамо у новом свету лакше ће Боривој стећи гласа а и за мене ће бити боље. Досадан ми је овде цео свет; и ваздух ме чисто гуши; тамо ће ваљда бити друкчије.“

Сва сам се стресла, кад сам прочитала то писмо. Дакле с његове стране је љубав а с њене тек симпатија и сажаљење! Зарад њезине милостиње презрео је моју љубав, јадни Боривоју. знадеш ли шта чиниш?! Или те је занела њезина спољашност?!....

Пробудио се понос у мени и ја сам јој одмах одговорила.

Одговорила сам јој честитајући и желећи обојима сретан пут. Жеље су биле искрене, али писмо орошено мојим врелим сузама; пишући га, живо сам сахрањивала и подруги пут своје срце.

После две недеље добила сам опет писмо од Даринке. Јављала ми, да се венчали и да одмах полазе у Америку.

Мирно сам прочитала то писмо, мирно сам га оставила међу друга; само ми је у грудима било некако празно, врло празно. Чинило ми се, да више срца у грудима немам. Сви осећаји ко да ми се следили.

Како су живели у „новоме свету,“ никад нисам поуздано дознала. Нису се више враћали. Тек пре десет година, чула сам, да су на брзо обоје свршили трагично. Из славољубља и жудње за богатством, лаћа [163] ли се разних критичких подузећа. Срећа их изневерила, те се материјално убили. Она се после отровала, он сјурио себи куглу у чело. Јели истина не могу тврдити; дознала сам тек из непоуздана извора.

IV.

Вратила сам се својима. Радњу нисам одмах хтела отворити; требало ми је одмора у сваком погледу.

Тек што ми се почеше ране лечити, позледише се опет. Јадног дана добила сам писмо. Као електрисан застао ми поглед на адреси тој. Познала сам рукопис — Миланов.

Задрхтала сам. „Шта ће сад од мене? Зар није било доста увреде?! А друго за цело неће. Та сада има још жену и дете!“

Хтела сам га не отворено вратити. Узела сам и перо, када се покрену у мени нека врста сажаљења: „Ако можда не мисли да врећа? Ако је можда и он несретан? Ако — “

Страшне мисли кидаше ми душу. Више нисам могла издржати. Преломила сам печат.

Нисам се преварила. Он ми је писао и молио ме да му опростим увреду што ми је нанео. Мајка је пре кратког времена умрла, а на самрти све му је казала, молећи Даницу и њега, да ме замоле, да јој мртвој опростим. Све је то чинила из превелике љубави према својој деци. А она је доста кажњена и онако; са снахом се није слагала, па је умрла код Данице, која се давно удала.

„Опрости јој Стано као што јој и ја праштам,“ свршавао је своје писмо; „а знај, да за мене више среће нема. С мајкином исповести одлетила је за увек. Патња је моја тешка, а олакшаће се тек онда, кад чујем, да си нам опростила. Зато буди милостива, па одговори како живиш и можеш ли нам опростити. Та ја сам најмање крив што се тако десило!“

Јецала сам читајући то писмо: Жао ми је било жене, која је из љубави погрешила. Милана нисам жалила. Не поверење према мушкима беше у мени већ корена ухватило. Жена ми је била лепа и богата, а имао је и сина, више ми није требало, држала сам да се у писму јада, тек да ми нанешену неправду топлим речима олакша. Та он је био мушки, па ако је мене морао презрети, зар је морао узети ону, коју не воле?...

Тако сам мислила, па села и написала тек ово:

Патила сам много док сам те заборавила. Сада је све прошло, па нек вам је просто!

Стана

После неколико дана опет ми је писао:

Твој опроштај је, као кап воде од жећи умирућем патнику. Зар се тако говори, кад се прашта од срца? Не Стано, ти се и сад срдиш! Али зар сва кривица лежи на мени? Зар нисам био преварен, а превару си потпомагала — ти сама. Не корим те; знам ти назоре. Али промисли се и ти, па буди милостивија. Кажњен сам и онако и сувише. Огорчен на тебе, оженио сам се оном, којом је мајка хтела; и моја је срећа уништена а живот сломљен. Она је моја жена, али не она, за којом сам ја чезнуо. Свака мисао разлази нам се још у основи; ја неразумем њу, а она мене несваћа; страни смо једно другоме били од почетка, па тако је и сада.

Док сам сумњао у тебе, привлачила ме њојзи њезина спољашњост. Сада ми је то шупље шаренило досадно а живот несносан. Живим само зато, да тебе још једаред видим и да из твојих уста чујем, можеш ли ми опростити ону гадну, ону црну увреду. Невин сам, али и твој је живот отрован. Доказ томе већ је то, што ниси пошла мојим путем... Преклињем те, опрости ми и допусти да могу доћи да те видим и усмено кажем шта сам све до сада препатио.

Очекујући одговор, твој несрећни

Милан.

Јадна мајко, је си ли се томе надала, кад си своју погрешку сину одала?! Уздахнула сам, кад сам прочитала то писмо.

Одговорила сам му овако:

Праштам ти из свег срца. Никада се нисам ни срдила на тебе; само ме је дуго болело, што ти је вера у мој карактер, моју чистоту онако лабава била. Но и тога је давно нестало, па буди миран и сретан!

Долазак ти је излишан; било би детињарија, а можда и неупутно. Наши се пути разишли, па нашто будити горке успомене.

И ја сам много патила. То нека ти је утеха. Али сад је све прошло. Дужност моја према мајци нагонила ме, да онако учиним, а да се сад не видимо изчекује дужност — твоја.

Заборави све и буди човек!

Стана.

Држала сам да неће доћи. Али већ после неколико дана стајао је предамном блед и дрхћући од узбуђења.

И ја сам дрхтала. Тек после неколико тренутака могла сам рећи:

„Зашто си то чинио?!“

„Зашто? понови гробовским гласом он. Погледајме, па ћеш видети. Дуже нисам могао издржати, Па сад ме осуђуј како знаш! Дошао сам, да те још једном молим, да ми опростиш и да ти кажем, да те сад љубим хиљаду пута већма него пре.“

Узео ме је за руке, уверавјући ме нежним и страсним речима о својој љубави.

Ћутала сам и јецала. Тек кад ме хтеде привући својим прсима, тргла сам се и уступила корак натраг.

„Милане, буди човек! Зар ти не знаш да си ожењен? рекла сам трудећи се, да га умирим.“

„Знам. Али знам и то, да сам несретан; преварен и да љубим тек тебе.“

„Ћути Милане, ћути! Већ таке речи су грех из уста ожењена човека.

„Нећу, да ћутим. Доста сам патио! Грехом називаш ти моју љубав према теби. А зар није већи грех, да се растанемо сад, кад сам и по други пут увидео, да смо створени једно за друго?! Да си ме љубила нема сумње, а осећам, да ме ни сад презирати не можеш. Па зар неби било лудо, кад се неби машили среће, која нам је тако близу! .. О, Стано, буди милостива, буди паметна, па ме не отискуј од себе. Ја те љубим неизмерно. Нема жртве, која би ми за тебе тешка била. Знања имам а и воље за рад, па хајде самном далеко у свет, где нас нико не зна и не познаје. Тамо ћу те на рукама носити и бићемо обоје сретни. Или ако нећеш тако, реци хоћеш ли, да се са женом раставим? Подићу и небо и земљу док до цељи не дођем.“

Упро је очајнички поглед у мене а ја сам дрхтала као у грозници.

„Што ћутиш? Реци, да хоћеш. То није грех: жени ћу оставити сво добро моје. Она ће ме лако прегорети. Није ни пошла за мене из љубави. Новац и титула: „госпођа докторка“, њезин је идеал...“

„А твоје дете, твој син?“ прошапутала сам, да га сетим дужности оца и мужа.

„Мој син?“ јаукнуо је он, покрио лице рукама и стајао немо и непомично. Груди му се бурно надимале а кроз прсте котрљале се сузе.

Неко време је тако стајао. Затим тешко уздахнуо, спустио руке са лица и рекао одлучно:

„Повешћемо га с нама. У теби ће имати бољу матер, но у жени, која га је родила, ал не схваћа и занемарује своју дужност.“

Ужаснула сам се од толике одлучности и употребила сву своју снагу и говорничку моћ, да подигнем углед матере детета његовог и да им га опет вратим.

Он ме је стрпљиво слушао, не скидајући ока са мене. Кад сам свршила, узе ме за руке и нежно рече:

„Добар бранилац. Али овог пута се трудиш без успеха. Све што си успела, само је то, да те сад љубим још већма, а љубићу те и до смрти! Без тебе ћу отићи тек ако ме ти више не љубиш.“

Стресла сам се. Грозна мисао паде ми на памет и изазва још грознију борбу у мени.

„Отићићу, тек ако ме ти не љубиш,“ рекао је човек, кога сам некада тако жарко волела и кога сам сад опет љубити почела. И већ да подлегнем моћи пробуђене љубави, кад ми се у машти указа жена с дететом на руци.

Обоје ме прекорно гледали.

„Не отимај ми име! Нисам ја крива што се тако десило,“ срдила се жена; „врати ми оца!“ јаукало је и преклињало дете...

Згрозила сам се од призора тог и покрила лице рукама. Он их нежно скиде и загледа ми у очи. Склопила сам их, да га не видим. Кад сам их отворила, рекла сам хладно и одлучно:

„Милане, иди кући жени и детету. То ти је дужност; а они те и већма воле, него ја. У мени нема више ни мрве љубави за тебе.“

Он се тргао, гледећи ме зачуђено.

Оборила сам очи.

„Шалиш ли се? питао је узевши ме опет за руке.

„Не шалим се“, рекла сам недижући очију и тако одлучним тоном; да сам се сама тргла од њега.

„Вечита загонетко!“ узвикну он, пустивши ми руке; „но и ја сам крив, па нек ти буде по жељи.

С тим је одјурио из собе.

Како ми је било, тешко је појмити. Полуонесвешћена пала сам на канабе. Плакала сам дуго и горко. А кад је та врела река одшила, паде ми поглед на икону, на распетије спаситељево. Бацила сам се предњу и шапутала:

„Оче, јеси ли задовољан са својом јадном ћерком? Делала сам по твојој светој заповести и дужности човека; ал муке су велике, па ме укрепи и сачувај од даљег искушења!“

Нико ми није одговора дао; но зраци залазећег сунца, падаше на трном окруњену главу Бого-човека, и мени се чини, да ме те свете очи тужно ал задовољно гледају...

Устала сам и целивала икону. Срце ми се још цепало, но душа ми је била мирна, од прилике онако, као кад учинимо какво добро дело.

Отворила сам опет трговину шешира и радњу женског одела. И то сам у Бечу изучила. Радња ми је добро ишла, те не прође ни три године а ја постадох богата „партија.“ Стајала сам на три хиљаде, разуме се у шајну. Но тада беше толика свота знатан капитал. Сљед тога ретко беше недеље а да није на моји врати закуцао по који провођаџија.

Обично сам их све редом одбијала.

„Шта чекаш? Докле ћеш бирати?“ љутио се често шогор и сестра.

„Имам каде. Нема ми ни тридесет година.“

„Нема ти ни тридесет година!“ узвикнуо је шогор зар ти хоћеш тридесету да дочекаш? Ко ће те онда узети?!“

„Све муштерије што ме и сад ишту. С годинама порастиће ми и капитал.

Сестра се насмејала, а шогор ваљда у обрану мушких само ми рекао; „Баш ко да је при женидби главно капитал.“

„Чини ми се, да јесте“, смејала сам се ја; „изволите само прочитати неколико бележака из мога дневника, па ће те се уверити, да ја познајем те смирене муштерије...“

„Какве су то белешке? читај, бар да чујем.“

„С драге воље; само док га донесем.“ Донела сам и читала:

10. март године 18... Проси ме трговац из * По изгледу ваљан и честит човек. Провођаџише Н. Н, све је, како се само може желети. Провођаџија бар тако тврди, но у својој невиности додаје: да је младожења дошао на три хиљаде. Па ако имам толико, да се свршава. Иначе мора казати свекру, јер он, т. ј. младожења добија и у месту ваљану девојку ал с мање мираза...

Прекинула сам читање и питала: „хоћу ли читати даље?“

„Па читај“ смејао се шогор.

„15. март 18... године. Младожења богослов, провођаџише госпођа Н. Н., сва је сретна и у тој срећи поверљиво ми додаје: да момак можда неби дошао тако далеко. Има девојака свуда, ал сирома мора; није поповски син, па му треба бар две хиљаде да се запопи. А ви рано, толико зацело имате? Па га сад не упуштајте. Лепо је бити попадија. За то ми будите захвални, па га држите за јаку.

„Хоћу ли читати даље, драги моји?“

„Можеш.“

10. априла 18... године.

Младожења богат; економ. Провођаџија поверљиво додаје: да су дошли на две хиЉаде, а ви душо имате и више, Знате, богатство је да не треба веће. Свега доста, ал што човек више има, више би хтео, продаје се нека земља у месту, па неби хтели да је уступе. За то су дошли чак овамо: Треба им готовине; иначе има девојака свуда.“

„Хоћете ли још г. шогоре?“

„Ако има читај.“

5. мај 18... год.

Младожења адвокат. Провођаџија поносито отвара врата и у поносу поверљиво додаје: да ми се така срећа неби можда ни јавила, да није њега, да ме препоручи.. Учен је то човек, ал је потрошио много на школе. Отац му, да боме има леп капитал, ал још доста деце, па ко паметан човек, жели свако да усрећи. Зато одавно меркају девојку с новци, а он одмах препоручио мене. Партија је добра, па мисли, да не размишљамо ово, оно. Може се после попишманити...

Шогор се смејао.

„Што се смејете? Ово није измишљотина, већ права истина. Све су то разлози, због којих се већина жени и основи брачне среће и љубави.

„Имаш ли још који егземплар?“ смејао се он.

Како неби било! Сад сам вам тек прочитала пролећне месеце и неколико сталежа, а где су остали сталежи, па лето, па јесен, па зима?!“ шалила сам се ја.

„То би их било неколико туцади?“

„Толико не, ал једно туце још је на реду. Јели по вољи да наставим?“

„Мани их с миром. Знам их,“ рече ми сестра озбиљно; већ реци, шта чекаш? Измећу толиких ваљда си могла једног изабрати. Све су то ваљани људи и згодне партије.“

„Чекам да дорастем за шпекулацију, што је неки свет браком назива,“ био је мој одговор. И тиме се обично свршила та тема.

Ја сам мећу тим то и чекала. И Милана и Боривоја била сам већ заборавила. Од свега је остала само успомена. С те стране није ми удадба ништа пречила, ал опет нисам мога да се решим за удадбу по рачуну. Егзистенцију сам себи осигурала а брак сам сматрала за нешто светије од обичне трговачке спекулације, па је ли чудо што се не хтедох без љубави удати?! А за љубав, чинило ми се да ми је срце мртво. Но није тако било. Срце је тек било измучено и успавано. Доказ томе је, што сам у животу још двапут љубила, истим жаром и истом чистотом. Увек ми се чинило, да је то моја прва и једина љубав.

У оба случаја било је и одзива. Но опет се узели нисмо, а све зашто:

Први је био богат и из племићке породице. Кад је изјавио, да хоће да ме узме, хтедоше га родитељи искључити из наслеђа. Хтели су богату партију и од племићке крви, а не машамоду са три четири хиљаде.

Да не изгуби наслеђе, предлагао ми је тајни, незаконити брак. „Лудо би било, да ради оне церемоније срдим родитеље а нас обоје изложим сиротовању,“ говорио је он, „овако нећу срдити родитеље, а бићемо обоје сретни. Свет ће само знати, да нећу да се женим. И то ће бити цела парада.“

Тај предлог заболео ме и увредио до дна душе моје. Чинило ми се, да се и он сам стиди жене из нижег сталежа. Разлог нисам имала; али љубав је најосетљивија, па с тога често и неповерљива.

Кад је то видео, хтео је све жртвовати. Но тада је било касно. Осећала сам каква нас провалија дели; он је био њежно чедо аристокрације а ја дете народа. Назори нам се истина слагали, или тек доникле, а после се опет разилазили. Но ту неједнакост изједначило би време и љубав, да само није било другога — чинило ми се, да је врло слаб за жртву, што ми је хтеде поднети. Примити је никако нисам смела, бар не с мирном савешћу. Навикнут је био на комотан живот и раскошну удобност, коју неби могао имати, кад би се наслеђа одрекао. Мене ради био би хладније приман и у круговима, у којима је одрастао, а то све болело би га, кад би први љубавни занос прешао; те би ме и нехотице почео сматрати као узрок своје несреће.

Опет се поновиле препаћене муке: умртвила сам своје срце и одбила га, као некада Милана. — После неколико дана био је већ веран са ћерком богата поседника П...ћа. Да ли из наклоности, никад нисам дознала. Клонила сам се њега и породице му. Но у њему је сад тек беснила „плава крв“. — Осећао се увређен, па из освете газио ми углед где год је могао. Доказа, да ме није разумео а још мање љубио оном љубављу, којом ја њега.

Други је био такође ваљан младић, али млађи од мене.

Згрозила сам се, кад сам осетила да љубим човека млађег од себе. То се није слагало с моји назори. Али све бадава; ја сам га поштовала и љубила свим срцем својим.

Срцу нисам могла забранити да га не љуби. Но, да ме је језик одао, ја бих га оцекла, а око би своје ископала, ако би хтело одати, како ми је у срцу. — Била сам вулкан, по чијој површини често ходим и не слутећи шта у њему врије и кува.

Љубила сам га, али сам била старија, па ми се чинило да ми је дужност да га одбијем. „Он брка поштовање са љубављу, а док први занос пређе па увиди, да сам и ја погрешива — постаћу му равнодушна.“ мислила сам, па га одбила ради његове среће и своје дужности. Боривој је имао право, кад је рекао, да је у мени море осећаја, али да су потчињени разуму.

Шта ли сам ту препатила! Па и опет ме није разумео. На брзо се оженио, па ми и он газио углед где год је могао. Био је као и сви други. Но нека му је просто — није знао шта чини.

Опет је текла река времена, носећи и добро и зло у море заборава.

Просилаца сам и сад имала: младих и старијих, момака и удоваца, богатих и сиромашних, учених и дресиратих; само не онаквих каквих сам ја хтела.

Сваки од њих имао је разлога зашто ме хоће. Један ме хтео због овог, други због оног, а ни један због мене саме. т. ј. због мојих мана и врлина заједно.

Доцније, кад сам почела осећати празнину усамљеног живота свог, усвојила сам сестрину Данку. Дете сам врло волела а и оно је мени необично одано, скоро већма но рођеној матери својој.

Мајчински осећаји пунили су ми сада душу. Ни једна жртва није ми била велика, кад се тицала Данке. Васпитала сам је образовала како сам најбоље могла; важила је као најбоља и најобразованија девојка у месту и околини.

Дође време и њезиној удадби. Просилаца је имала врло много; знало се, да ће она бити моја насљедница, а само кућа и земља вредила ми је преко пет хиљада.

Избор младожење оставила сам њезиним родитељима, а поглавито њојзи.

Они изабраше ваљана образована младића званичника, јединца сина прилично имућних родитеља.

Родитељи његови искаше, да одмах званично предам сво своје добро своме зету а њиховом сину.

То ми се није допало, али деца се волела а родитељи не попуштају, па шта сам знала друго чинити, ја — која сам знала, шта значи одрећи се љубави своје?!

Предала сам му све у руке, уговоривши, да ме имају у старости издржавати као рођену матер своју, а док сам млађа, издржаваћу се сама.

Десет година живила сам тако, радећи и хранећи се. Десет година ме поштовали као рођену матер своју. Једанаесте године заболеше ме очи, већ је изгледало да ћу вид сасвим изгубити.

Радити више нисам смела, те дођох њима у кућу.

Док је трајало новца од касније зараде моје поштовали ме, али кад је требало који новчић потрошити од онога, што сам им поклонила, преседао ми сваки залогај.

„Смрт или вид“ била је сад сва жеља моја. — Све што сам још своје имала, претворила сам у новац и тражила себи лека.

Зарад тога дошла сам и амо у Т., чула сам за овдашњег ваљаног доктора очију. Годину дана лечио ме је и божијом помоћу спасао вид.

Заостала сам овде. Радити се могло и овде а тешко ми било враћати онима, који су ме скоро — отерали.

Од саме зараде своје нисам могла сад живети, те молим зета, да ми даде припомоћ.

Лепим није хтео, за то је суд решио 10 фор. месечно. Могла сам добити и више, но ја сам зарад Данкина мира пристала на — најмање.

Сад сам сасвим усамљена. Сви сродници осим Данке већ су под земљом. Докле ћу живети и како ћу свршити, не могу знати, ал срце ми каже, да ме Данка бар у последњем часу оставити неће. Поштује и воли она мене, али зависи од — мужа.

Нека је просто и њему; није он први у ком је жудња за богатством, уништила сваку човечност.

То је моја историја. У колико сам грешила, не могу сама увидети; само знам да:

Нисам баш ни много хтела

Ал’ жеља ми беше смела,

Задовољство је однела.

Желила сам свуда правду;

Њу сам вазда поштовала,

За њу бих и срећу дала.

И срце ми било врело

— Осећаја бујно врело —

Љубав је тек чисту хтело.

Па сад не знам грех шта ми је,

Или је грех правду тражит,

За све друго мало марит?

Или је грех хтети љубав,

Чисту, праву, непритворну,

Себичношћу несмешану

Искреношћу провејану

Племенитошћу скопчану?

Грех ако је то желити,

Ја сам онда црни грешник,

Не треба му опростити

Заслужио је патити.

Ја сам свршила а ко осећа да је чистији, нека дигне камен на мене и нека ми каља успомену!

СТАНА.

Сутра дан сам јој однела књижицу.

— Како вам се допада мој живот? питала ме смешећи се.

Ћутала сам за тренутак. Нисам одмах нашла згодна одговора.

— Чудно питам, јел-те? Коме би се допадала патња!

Молила сам је, да ми остави књижицу још за који дан, да је препишем.

— Шта ће вам? Ваљда не мислите с њоме на јвност?

Поруменила сам.

— Ништа, ништа, храбрила ме; није то тајна. Сме свако знати; само немојте за мога живота, а нећете дуго чекати, још који дан.

Погледала сам је тужно. У њезиним очима не беше ни трага од туге. За цело јој не беше жао живота.

— Дакле ни ту се нисам преварила? ви и пишете? Незадовољни сте можда с оним што вас окружава? Али с мојом приповетком не ћете стећи гласа. Таких „романа“ мало ћете продати......

— Зашто, мајко?

— Рећиће се можда, да вам је јунакиња сувише идеално створење, ексцентрична биљка или томе подобно. Данашње, модерне јунакиње друкчијег су соја...

Смејала се загонетним смејом; нисам могла да одредим, дали себи или — модерним јунакињама.

Гледала сам је неразумевајући.

— Јесте ћерко, продужи она; данашње су јунакиње друкчије. Има их поглавито две врсте.

Прва и најновија врста, узор јунакиња обично су женскиње мање лепе, али тим више даровите, образоване и учене. Оне гледају у свет смело, разборито и са самопоуздањем. Све су дурашне и еманциповане од сваке предрасуде. Гледиште им је хладно и природно. Дружење с мушки интимно, често интимније но с женскињом. Остало је женскиње ограничено, а оно се узвисило над њиме, па нико не замера. С радошћу узима стан тако усамљено женскиње у друштву са каквим добрим другом; неће становати у једној соби, а што су ближе, тим боље; ко би још тако луд био да крати себи пријатну забаву и то „света ради!“ Зар не пролази и сунце кроз каљава места, на остане чисто?! Тако се ћерко, ту обично мисли и ради, а ево на рачун разума. Међу тим слабо се ко обзире на савете његове, већ се поводи за срцем и одаје љубавном уживању без борбе и устезања......

Осећаји су им до душе искрени и чисти, али шта вреди, кад је љубавник, на рачун природности или мушке несталности оставља баш онда, кад је она разуму сасвим окренула леђа и — поклизла. Тасе се онда јунакиње или дижу, те блистају као звезда, или клизају све даље и даље док не пропадну у глибу — порока.

Друга врста јунакиња, сушта је наивност а по лепоти и доброти прави анђео и неко надземно створење. Од ње несме нико — па ни писац — тражити да уме мислити. Она је обично тако безазлена, да не зна ни „на чем жито расте...“ Ко год хоће може је преварити и онда, грех на његову душу. Није она крива што је тако анђеоска створа, па дошла у руке нечовеку...... Од ње је доста, што је лепа и што је умела страсно љубити ма и недостојно и моментано...

Често су такве јунакиње и детињасто тврдоглаве. Онда се обично вели, да су својој љубави сталне. Она хоће да има љубљену особу пошто по то; па руши све што јој је на путу; брак се ту гази нотама, вера издаје а народност продаје. Ништа јој није свето, често ни сама срећа па и живот љубљене особе, јер у место да себе победи и да та се одрече, она га гони својом страшћу на само убиство и вуче пропаст. Ове врсте јунакиња понајвише је идеал, спољашњи блесак и спољашњост у опште, а последица је браколомство и самоубиство. То видите, мени изгледа врло себично. „Не ћу да живим, кад га немам и кад нисам сретна!“ То истина говори очајање, али више и чешће лакоумље и себичност. Зар је човек рођен тек да само ужива? Зар он нема племенитија позива? Истина је света, да је свака љубав спојена са тежњом и чежњом, да нам је љубљена особа у близини и да је поседавамо. Али зар се не може љубити и из даљине? Зар на пример мајка мање љуби своје чедо, кад оно није код ње? Не, она га љуби увек и свуда и ми

би је презирали, кад га она неби пустила од себе, онда кад би с њоме заједно пропало, а у даљини се сијао зрачак наде за спас његов. Ми би је велим презирали; особито кад би тај растанак изискивала и друга дужност. Тако је с мајчинском љубављу, а тако треба да буде и код полске истинске љубави. Свуда, где није тако, само је гадна страст животињска нагона и ништа више! (Ја) нисам била така. За то сам незгодна јунакиња. Да то будем, требала сам се убити или поклизнути...... Ја......

Зачуђено гледала сам старицу; очи јој се сјале у светом одушевљењу дужности а лице јој облила лака румен. Гледајући је тако појмила сам њезино некадашње самопрегоревање зарад дужности према другима.

У том закуца неко на вратима.

На старично „слободно,“ уђе нека по изгледу отмена госпа. Дошла је да наручи неколико пари чарапа за „штафир“ своје кћери.

Опростила сам се на брзу руку, обећавши да ћу скоро опет доћи. Оне ме задржавала, но остати нисам хтела. Чинило ми се, да страна госпа ишчекује мој одлазак.

Тек што сам преписала књижицу, дође ми од куће писмо, да сам нужна код куће.

Опремила сам се за пут, а пре тога отишла и баба-Стани.

Кад је чула да одлазим, заплакала се.

— Збогом ћерко, јецала је загрливши ме; осећам да вас више видети нећу. Сетите се кад-год и мене, а ја ћу се вас сећати до своје смрти!

Кад сам лане била у Т., отишла сам опет да видим баба-Стану. У њезиној соби застала сам неку младу раделицу. Баба-Стана беше — мртва.

— Знате-ли што о њој? питала сам раделицу ту.

— Знам само да је пролетос умрла. Него ако је повољи да дозовем Мари-нени? Она је добро зна. Станује одма у другој соби а она је и неговала у болести. — Молим вас, дозовите је.

Мари-нени беше доброћуда изгледа старица и врло разговорна.

— О, знам је добро, говорила је она. Ја сам је и дворила; за то ми је оставила сав свој „веш“ и одело. Била је то честита и добра душа. Није сирота дуго лежала; само две недеље. Доктора није хтела. „Од овог ме нико не излечи, сека-Мари,“ говорила ми, кад сам је нудила, да зове доктора. Сирота, знам зашто; није јој се баш милило живити. Знам ја како је то кад је човек сам!

Сузе јој се засијаше у очима. Она их руком убриса и настави:

— Три дана пред смрт, молила је кућњег газду да телеграфише по неку њену рођаку тамо у Срем. Учинимо јој по жељи и онда је била мирнија.

— Је-ли рођака дошла? питала сам радознало. Знала сам да је то била Данка.

— Дошла је, таман да јој очи склопи и да је сахрани; после два сата је издахнула. Била је до смрти при свести. Па како се радовала, кад је видила рођаку! О, то никад нећу заборавити. Па и сирота рођака још доста млада лепа женица, толико је плакала за њом, да сам мислила, поболеће се. Једва сам је утешила.

Сахранила је лепо, тамо у варошко гробље. Метнула јој и каменит крст, али без сваког знака и натписа. Кад сам је питала, зашто: каже: „тако ми је покојница наручила.“

Кад смо је сахранили, седила је дубоко у ноћ и читала неку рукописну књижицу. Кад је прочитала, спалила је ту у камину. Каже, и то јој покојница наручила.