I.
Кука Миликића

Да су сви људи. к’о чича Јеротије Миликић, пшенично би зрно било к’о и кукурузно.

Њиме се куну. Уш’о је у пословицу и узречицу. Веле: верујем ти, к’о чича Јеротију! А он то зна, па вели своме Кићи: у мене и ждребад треба да су паметна...

То је било кад су се споречкали, а шта је даље било, то зна сва капетанија.

Онда је Крста Миликић (а одатле и ми почињемо ову приповетку) изашао из војске. Издрж’о је пун рок. Било их је још из задруге у војсци, али на њему се чудо зби!

Ко зна како је где, али у нас је већ уобичајено, да исписник донесе у село по нешто ново. Ако ништа, извиће језик, те [4] од воде прекрстити: „фоду“, а од вина: „фино“. Али Крста Миликић се преобрази! На њему се чудо зби! То му се познавало на говору, на лицу, на свакој аљетки и сваком покрету.

Ишао је брзо и онако, како би рек’о, да ће се сад сапети. Очи су му играте к’о на лоју. Говорио је к’о нико у селу, то јест, кад је он хтео тако. И радним даном и свечаником носио је чо’у и памукбез, на ногама ципеле ил’ чизме, а на глави шајкачу ил’ шеширић — „на еро“.

А што је поган језик имао! Псовао је и миша у дувару ! Па светиње! Знао је колико има капија на небу, и небеску чивију, где се вешају чакшире... А чељад само се крсте и шапћу: Боже ’прости!.

У кући никога не признаје. За Ђека вели : „премудрица“. Пуши дуван пред Бата Мојсилом. Стрина Маји руци не прилази. У селу не верма никог за старијег. Неће да устане попу Хрисантију, ни првим људима: Јаћиму Вулетићу и Стојадину Пошурлићу, које и чича Јеко почитује.

Оде у чаршију, па заноћи.

Оде на сабор, па омркне.

А они то нису научили..

Кућа Миликића задруга је на гласу. Тако је од давнина. Нико не памти да су се кадгод делили, нити да их је било мање од тридесеторо под једним кровом. И сад их има толико. Ту су: чича Јеротије и његови, па Бата Мојсило и његови. То су браћа, која имају синове, кћери и унучад. А од помрле браће осташе им: од најстаријег: снаха Обренија (коју зову: „Маја“) са њеним синовима и унучадима, и од најмлађег два синовца: Крста и мали Раде.

Пуна кућа к’о сат меда. Кад у њихово двориште ступиш, к’о у џемат. Велика шиндралија, стара и чађава, издигла се под облаке. Бог и чича Јеротије знаду кад је направљена. Па оџаклије: велика, нова и мала, стара. Наоколо, подаље, поређали се вајати к’о карауле, а испод њих салашеви, амбареви, пивнице, млекари и оставе. Двориште к’о тркалиште, а насред среде извио се столетњи раст, па све то још више дичи и краси

Чича Јеротије, старац у седамдесетим годинама, дуга раста, црне масти, крупан и личит Србенда, старешује у овој задрузи већ четрдесет година. Он јој је подигао глас и увеличао имање.

У његовој кући, к’о у свакој српској задрузи, зна се ред, шта ће ко радити и где му је место.

Кутња глава, Јеротије Миликић, издаје заповести, шта ће ко и шта ће се кад урадити. Он рукује кесом, он „соли и обува“ и набавља све до шљокице. Он плаћа порез и одговара пред влашћу. Од радова ради (сад у старост) око поврћа, набавља надничаре, обилази забране, шљиваке, винограде, да не буде штете.

Бата Мојсило (прозват „бата” из малена, па тако оста) човек у педесетим годинама, крутуљав, снизак и смеђ, радник који у селу тражи парника, ради у тежим пољским радовима: косидби (доскора је био косбаша) и вршају. Кад отаљају пољски радови, чува воденицу, збира ујам, води рачун кад ће се овце изјагњити и краве истелити, прави опанке за млађу чељад, а зими виле и лопате.

Што су ови у тежачким радовима, то је „Маја“ у кући. Она пази над редарама како ред воде, она одређује кад ће која у род или цркви, шта ће се којој набавити из чаршије, надгледа децу кад су им мајке у послу, даје пуноправан глас о женидби и удадби омладине њихове.

Остала чељад слушају шта старији заповедају. У ту чељад спадао је, хтео не хтео, и Крста Миликић.

II.
Капетан Спасоје Жеравица

Једног летњег дана бануше пред Миликића кућу двојица путника, коњаника. Онај што иђаше напред, средовечан, сувоњав, с пуном жутом брадом и добро усуканим брковима, био је лепо обучен: у варошком оделу, шеширом на глави и лакованим чизмама на ногама. Човек, који за њим у пристојном остојању јахаше на мршавом мркову, што се једва виђаше испод гломазног турског седла и поштанских бисага, био је у турском оделу: чакширама и гуњу, с весом на глави и опанцима на ногама.

Одјашише у дворишту. Први лако скочи с коња, спокојно погледа к’о пред механом или својом кућом, а онај други притрча, те му коња прихвати.

На видику, у дворишту, беше само девојчица Лева, чељаде из те куће. Задубила се у некакву шару, па нешто загледа и броји.

Пси залајаше. Кокошке се сћукаше под амбар.

— Помаже Бог, цуро! Је ли ово дом господина Киће Миликића?

— Ју! - трже се дете, стиште рад у руке и стругну у кућу.

Жене, мешаје, с тештавим рукама, чупаве и брашњаве, повирише на врата и за час се тргоше.

— О, о, добро дошли, добро дошли! Како ви, госпо’н капетане — истрча Кића из своје оџаклије.

Капетан се срдачно рукова. а за тим га пљесну по рамену:

— Па још, како је... Јеси ли ми здраво, јеси ли мирно... Јоване. проводај га мало .. Ја баш кажем, ’оћу да га нађем... Па како је... Јоване, уши му истрљај!...

— Разумем, господин капетане — рече пандур, погледа Кићу, прихвати се капе, па одведе коње.

Ко је тај капетан?

Зове се Спасоје Жеравица. Није давно дошао у овај срез а не мисли ни бавити се дуго у њему. Тако бар мисли он, или боље: његова поштована госпођа Цаја. Али та мисао што се марљивије гаји. то се у [9] већој тајности чува. УФ, кад би то дознао многопоштовани народни посланик, Продан Жмурић из Поскурица!

Родом је из села Жеравице. (Отуд је и његово презиме „Жеравица“. Узгред буди речено, он се презивао „Петровић“, али како је то презиме тако обично, да се од Св. Петра на овамо сваки десети презива „Петровић“, то му је пала срећна мисао, да узме какво особито презиме на: „ац“ или на „ца“, којим се не презива ни један чиновник у Србији) — Као шипарац оставио је село и ступио на занат код мајстор Вељка Ибришима, абаџије, али код њега није ни огодинио. Зими, носећи једног дана пун мангал жара, спотаче се на дућанском прагу, те мангал оде у комаде, а жар се просу под-ноге мајстор Ибришиму. Мајстор му нешто крупно скреса, а Спаса му врати; мајстор шчепа утију, а Спаса — на врата! Није се више ни враћао. Доцније ступио је у војску. Служио је три године и дотерао до поднаредника. Приликом неком, кад је једног рекрута ухватио у лажи и кундачки испратио у шиљу, командир га је важним нагласком ословио:

— Поднаредник Спасо! Ти си за полицију!

Ове речи увртио је у главу и у сну их је понављао. А кад га је, на скоро, командант батаљона похвалио, да има најлепши рукопис у трупи, он се одлучи, да, пошто-пото, ступи у државну службу. Тако је и било. Благодарећи милостивим људима, он се нађе на платном списку званичника дотичне среске канцеларије. Тад му није ништа остало, но да сву пажњу поклони свом изображењу, а то изображење састојало се у томе: да иде као окружни начелник, полако, с гимнастичким истурањем ногу, да носи пуну браду ко начелников секретар, и да се потписује ко први претпостављени писар. који после презимена навезе читаво „Соломуново Слово.“

Касније, као практиканат при једном министарству, носећи пенсију опште уваженој госпођи Соси, упозна се с њеном сестричином Цајом. (Чувена је „тетка Соса” у вишим престоничким круговима).

— Ви практиканат!

— На жалост... госпођице... толика дугогодишња беспорочна служба — одговори Спаса и дубоко се поклони.

— Шта мислите! Тако изображен човек, с таквом грацијом и достојанственим држањем... Шта мислите, — практиканат !...

Од тада није избијао из те куће. Набављао је пилеж, спремао зимницу, обрачунавао се с пиљарицама и повртарима, а за дугих зимњих ноћи, кад су сваке треће вечери приређивате седељке у тетка Сосиним одајама, на којима су се виђали крупнији чиновници свих могућих струка, Спаса је чинио све за задовољство гостију: набављао је нове карте, тазе вино, посластице Марије Фаркаш и мезелук Богољуба. Росулека.

Једном, кад је г. министру поднео некакав табеларни преглед, врло марљиво израђен, он му је поклонио пажње:

— Ви сте, ако се не варам, зет госпође Сосе?

— Извинте, господине министре... познаник и штовалац — рече Спаса, сав црвен као рак.

Није прошло ни неколико дана, а Спаса је постао зет опште уважене тетка Сосе, само с том разликом, што се госпођина Цаја није хтела удати за практиканта, већ за среског писара, те је тако Спаса, пре венчања, добио указ.

Уважена госпођа Соса удала је три шћери и девет сестричина, братаничина и рањеница: прве за крупније, а остале за ситније чиновнике. За то је, с пуно права, говорила да има: течу у министарству, ујака у Државном Савету и стрица у Конзисторији.

Откуд сад г. Спаса у овом срезу, за то би требали да припитамо многопоштованог господина Продана Жмурића, народног посланика из Поскурица и госпођу капетаницу Цају. Првог за то, шта му се то толико допало у раду капетана Спасоја Жеравице у скупштинским изборним актима, а другу за то, под каквим је условима пристала прошлог лета на Кисељаку да извесно време преседи у овом забаченом срезу.

Капетан ступи у нови конак. За њим иде Кића, нестрпљиво трљајући руке и искашљујући се.

— Као што видим... О, о, тако, тако — завири он у сва четири угла Кићине собе.

— Па... сељачка посла, господин капетане... колико се може и уме — рече Кића, гледајући у скоро набављени и лепо намештени кревет.

— Бога ми, госпоска посла... Знам кога имам...

Соба дугачка и видна, с три прозора.. Намештена и уређена пола сељачки, а пола варошки. У једном углу је гвозден кревет с душеком, јорганом и белим јастуцима, а у другом широки дрвени, са шареницама, сламом напуњеним јастуцима и потшивеним војничким ћебетом. На столу, до прозора, чаша воде с цвећем, а око ње дуње и шућурке, перо и мастило, календар и правило пешадијске службе. О зиду виси огледало, окићено чубером и босиљком, два шешира, шајкача, доглед, револвер, чантра од црвеног бланка, слике неких царева и ратова. То је соба Киће Миликића.

— Кажем ја господин начелнику: нама требају људи млади, вредни, предузимљиви — рече капетан утирући чело марамом.

— Устаоци! — рече Кића и намести га на гвоздени кревет.

— Да, устаоци... Нама требају људи, који ће слободно заступати наша убеђења...

Кића јуначки подиже главу...

— Који ће и живот положити... Па како ти још... Здраво си, мирно си...

— Добро, господин капетане, како ви.

— Јест, кажем ја господин начелнику, а он вели: ето тамо тебе и господин Продана, па што ви учините, ја пристајем, пристаје и господин министар и сви. Ко је ваш и наш је. А то се, драги мој Кићо, по себи разуме. Свака влада тражи ослонца у народу. А шта је народ? Народ је велико стадо, коме треба добрих чобана, па да се стриже и музе...

— А народ, относно, мора уз влас’, хтео не хтео — додаде Кића.

— Мора, било милом, било силом. Нама требају само устаоци!...

— Одушевљени, на премер, не устрашими.

— Хоћемо устаоца! Хоћемо одушевљених приврженика, који ће неустрашимо... Ох, ала су красни, ала су гојазни — прекиде капетан, гледајући на прозор — Па што су за подварак... Збиља, колико их имате?

— Плована, госпо’н капетане? Имамо доста пловчића.

— Код вас су се испилили, или сте их купили ? — упита он, па пре но што ће сачекати одговор, продужи: — Држава наша то ти је једна велика машинерија... Државни службеници то су точкови на тој машинерији. Ми смо, драги мој, точкови; [15] ми капетани и ви што сте уз нас. Државни разлог! — подвикну он значајно — захтева... У осталом, то ће ти објаснити многопоштовани народни посланик, господин Продан.

— Наш је задатак огроман — поче Кића декламујући — огроман и преогроман... и хвала вама који сте ви... на премер... у осталом... објаснили ми на првом састанку и у своје друство ме примили.

Кића се заплами у лицу. Велико одушевљење навалило и загушило га, па му израза не могаше наћи.

— У осталом, относно што се тиче — продужи он шапатом — највећа је сметња у овим старкељама.

— То су тотови, безјаци !... То су кладе сувременом напретку — рече капетан, устаде и звиждућући, поче разгледати слике по зиду.

— На премер, само молим да се не чује, госпо’н капетане мој стриц, Јеко, глуп ти је ко гарнизонска чизма. Он је од давнина навикао да господари овим робовима у задрузи. Свако ради а он слади... Е, нема то... „Дух времена сад је таки.“ Па му је криво што му, даклем, и сад не иде све ко по лоју, што нећу и ја у бразду... [16] Е нема то... „Дух времена сад је таки.“ Све сам му конце пофатао.

— Тако, тако, само тако — мрмори капетан, гледајући у кованлук у вртићу. — Само тако ти њих... Како су вредне! То ти је оно: вредна ко ’чела. На сваки начин ви имате меда и сувише?

— И сувише, господин капетане, и у ћуповима и у саћу... Ако је по вољи, да спремимо мало саћа?

— Жена моја радо га једе.

— Бата Мојсило нарочито ову сточицу милује — додаде Кића. — То вам је сточан човек, то јес’ најволи стоку, њу пати и њом се занима

— Мојсило! Мојсило! — забезекну се капетан. — Који то Мојсило?

— Мој стриц. Страшно безазлен човек. Издире ко роб, ко кљусе, и не зна ништа даље од носа и од оне стоке, што је милује. То ти је оно, госпо’н капетане: ко не иде даље од тора, не зна више од вола.

— Ти су „Мојсили“ ужас глупи људи. И глупи и неблагодарни — примети капетан са мало живљим изразом. Ради примера, ево једног од тих „Мојсила“: Дошао је у чаршију у чошним чакширама, чизмама, астраган шубаром, дебелим сребрним ланцем [17] преко крошњавог трбуха. У селу крао целог века, па у старост дошао да се чаршија. Отворио механу, а не зна о Богу две. Ни паприкаш не уме зготовити, а хоће да механише. Нити се ко с њим дружи, нити можеш што ваљано чути од њега. Васдан којекаквих киксева. Казнио сам га с триста динара, кукао је и запомагао док нисам акте забацио да му кривица застари. Потписао ми меницу од пет стотина динара и, случајно, са свим случајно, платио је. Сад очи да ми извади за тих тричавих пет стотина! А да сам му ја тамо, он не би смео зуба помолити, да је хиљаду и пет стотина... Ти „Мојсили“ ужас су неблагодарни људи!...

За тим се прешло на говор о нашим сељацима, у чему су се обојица сложили (или боље: Кића је све одобравао, што је капетан причао и тек понешто додавао) да су наши сељаци глупи и нерадници, даље, о оскудици образованих људи у народу.

— Камо среће, да имамо у свакој општини по десетак тако образованих сељака, као што си ти, куд би ми одмакли — рече му капетан баш у брк.

Кића задрхта, ко да га грозница стресе.

— На премер... относно... даклем... тешко је с којекаквим буквама на крај изаћи [18] — рече он и осети неко особито задовољство, што му тако подесан израз паде на језик.

— Нама не треба голанферија, маса, руља, нама треба језгро народа, цвет народа!...

— Кајмак друствени — додаде Кића, поносно диже главу и усука брчиће.

Стиже и послужење. На великом служавнику (на коме је насликан некакав ђенерал са великом перјаницом) који се износи само о Св. Ђорђу и о крстоношама, донесе Лева кафе и вина.

— Наш свет, као што рекох — промрмља капетан преко цигаре — страшно је назадан.

— Относно... страшно глуп — додаде Кића.

— Глуп му је ход, говор, хаљина, сваки покрет, ама све. Само да ти о том прича многопоштовани посланик Продан Жмурић. У осталом, он ће те о свему обавестити.

— Ја ћу се, на премер, особито радовати да ступим у такво отмено друство... И хвала вам, који ви мене тамо убројавате... Изволте, господин капетане!

— Хвала! Красно вино! За сретњих добрих речи... А цура, ако смем питати, она је...

— Бата Мојсилова најмлађа кћи — одговори Кића.

Лева погледа низа се.

— Хвала! Хтео сам само да свратим. И тако да сумирамо — скочи капетан. — Држава наша то ти је једна велика машинерија, ми смо точкови на тој машинерији. Свака влада мора се ослањати на људе из народа. Ти си одликован поверењем господина Продана, да првачиш у овоме крају. Ти си члан наше странке, на коју се влада ослања. Од нас се тражи исправност, постојанство! Од нас се тражи да слушамо шта старији заповедају, а наши старији то су господин Вођа и ШеФ, и многопоштовани народни посланик Продан Жмурић. Да слушамо увек, у по дне, у поноћи... Државни резон!... Размислимо шта је то државни резон! И тај државни резон тражи од нас исправност, постојанство, послушност.

— Увек, у по дне, у поноћи — стаде Кића војнички.

— Са прегоревањем, које је својствено... у осталом то ће ти објаснити господин [20] Продан. — Јоване!... коње! Цуро, кажи пандуру нек пође.

Девојче истрча.

— Као новом члану наше дружине — поче Спаса китити уз чашу — ја ти желим, да достојно одговориш надама, које се на те полажу. Желим, да те скорим поздравим као председника криворечке општине... Хтео сам само да свратим... Збогом 16 идућег на гозбу!

- Хвала вам... и немам речи... које ви мене... у ваше друство... Молим вас, што хитате, госпо’н капетане...

— Послови су, брате, бриге, терети... Хтео сам само да свратим — рече капетан и изађе.

Кића га испрати, нареди те пандур подмири своје бисаге, па се врати у собу.

Али у њој нигде мира, ни покоја. Горео је сав ко у врућици, а грашке зноја киптаху му с лица. Раздраган до лудила, баци руке за леђа, па се разману преко собе и тамо и амо.

— Многопоштовани народни посланик Продан Жмурић!... Господин шеФ у Београду!... Капетан Спаса Жеравица!... Ја !... [18] Наше друство... О, Боже, има ли ико срећнији од мене, Крсте Миликића!...

Седе на кревет и затури се. Нешто га боцка, голица. Пређе на столицу, затури се, извади дуванску кутију, те једну запали, па скочи.

— Боже, да ли то види Маја, Брацан, Бата Мојсило и остали наши. Нека кажу, је ли ико игда, из ове куће на тај степен изашао, да се на оваке људе ослони, Наш шукундед Костадин, чудна ми чуда, крвио се с Турцима... Умр’о — па ништа... Нити је био кмет, ни председник, ни посланик... Наш дед Милојић, и мој отац Радоје, били су обични аргати. Нити их ко чуо, ни знао од господе и трговаца.

Стаде и погледа на прозор. Тамо, на домаку, под једним осојем, види се сеоско гробље.

— Мирно и спокојно почивајте у хладном гробу, стари моји, вашу славу ја ћу узнети — рече он, па седе за сто, извуче Фиоку и из ње читаво туце хартије. Узе перо и написа: „Живео Кића Миликић.“

Паде му на ум да размисли: како би се потписивао. Да ли: Крста Миликић? Не ваља. Боље: Кића Миликић... Али то је [22] тако млако презиме! И, после, има још један Кића у селу! Од куд, наопако, да се и он роди? Од куд баш тако име да му надену? На премер, оде он у чаршију и престави се господи: Кића из Криве Реке! — О, ви сте, дакле... Изволте сести... Драго ми је... Слушао сам за вас.. И многи ће мислити да сам то ја, а он је ко конџолос... Само да ме брука! Од куд да се и он тако зове, кума му лудог!...

И пошто читава два табака ишара, одлучи се, да се од сад потписује: „Кића Радојев Миликић—Криворечанин“, с уверењем, да нема човека, који се овако потписује, па да сву Србију пребиштеш.

Скочи, па стаде пред огледало. Огледа се са свих страна. Леп човек: црномањаст, пун, очи крупне и црне ко трњине, нос мали, правилан, брчићи тек да се прихвате. Брадица, само један прамичак. Усука бркове и онај прамичак. Накомрди се, па се разведри, да види како му личи. Узе један шешир, накриви на једну страну, па на другу, напред и назад, па тако и други. Остави оба, на узе шајкачу. Она му беше најмилија.

— Сад ће се господин капетан похвалити господину Продану, како сам ступио [23] у њиово друство, а овај ће то доставити и самом господину Шефу у Београду. Сви ће о мени говорити и распитивати за ме. Они траже да будем њин Боже, зар још сумњају и зар су могли и помислити, да не желим да будем нешто веће и више од мојих укућана, суседа и сељака! Сад сам њин од шајкаче до врнчаница. И кроз који дан ја ћу се пети све више и више, ко уза степенице. Јес’, ја, Кића Миликић! Сила смо! — продера се ко да се с неким инати...

Лева утрча на врата.

— Леле, леле! — груваше се у прса.

— Јеси л’ видла, а?

— Да се нисмо обрукали?

— Ене сад! А што да се обрукамо?

— Па како нас је затекао...

— Чудо! И зар код њега да се ја обрукам!

— Оно је господин... Ко је оно, Кићо?

— Ко је? Само да знаш ко је! Капетан, море, капетан! Море, капетан еј!...

— Ју... па шта вели, како нас је затекао...

— Капетан, Лево, капетан! Начелник срески! Старешина читавог среза! Он што каже, казано је; што он заповеди, заповеђено је. [24] То јес’, што каже он, што каже многопоштовани посланик Продан Жмурић и што кажем ја!

— И ти...

— Шта се цериш, и ја, и ја, да како!

— Он може да уапси у вајат код сударника?

— Лудице једна и још питаш. Сад да ухапсимо кога ’оћеш. Одмах, с места, пола села у апс, с места, без изговора, да вежемо, да апсимо, да тучемо, да глобимо! Лудо једна, ништа не знаш — чвркну је у чело — лудо једна!

Прође преко собе, погледа на прозор, па на огледало. Усука брчиће и онај прамичак брадице.

— И од куд ћеш знати. Сви се правите да нешто знате, а ништа не знате.

Извади мараму, обриса огледало, расука и усука брчиће, накриви шајкачу, забаци руке на леђа, па се разману преко собе.

— Те не знам, ово је неки ред. Те не знам, ово је неки обичај. Те ово се ваља, а ово се не ваља... Овде човек да проблеји, к’о у тору...

Лева марљиво везијаше колир памучне кошуље.

— Маја вели: Кићо, миле, слушај, благо Маји, старијега... К’о да ме је сад с крила спустила. А ко су ти старији? Види ли ми се од њиове свеће? Чудна ми чуда што пушим дуван пред Бата Мојсилом! Уби ћу му чес! Па још да клањам Вулетићу и Пошурлићу и љубим стопе попу Хрисантију. Ама нећу море, не! Нек се похвале, кад им се приклони Кића Миликић!

Погледа на прозор, погледа на огледало, па јој се запиљи у очи.

— Је л’ тако, Лево?

— Ти знаш — слеже дете раменима.

— Немој тако, селе... Је ли, ти си моја сеја ?

— Јес’.

— Слушај ти твога бату, па да те к’о лутку окитим...

— Бато, бато, ниси чуо, Маја и Ђеко казали, да се сад за Госпођу поновимо и ја и Стака и Инђија...

— Е, чудна ми чуда: казала Маја... Каз’о Ђеко .. Али теби ће бата купити срмајли јелече...

— Маја каже: сад уз посте доћи ће Ђоша терзија да нам среже по сукнено јелече с четири гајтана... Како лепо реже!...

— Па да ти купим ципелице, штикле на стопарче...

— Бата Мојсило гради у воденици опанке од телећака... Ју, да видиш каки су... Па они с двојим преплетима. А Вују се гради у чаршији чантра од нашег сивоњице...

— Још по том амрелче, па да ми будеш к’о лептирче... Па да те изведем међ’ господу и госпођице, па да те удам, да будеш госпоја...

Лева стругну на врата.

— Лудо к’о дивљач — шану он за се, огрну гуњче, узе штапић и звиждукајући изађе на поље.

Сунце већ превалило преко неба. Дебео лад ухватио са стране и кућу и остале грађевине, а небом промакне по који облачак к’о грушевина. Жене, мешаје, испљускале се водом и тек дануле душом од жеге с поља и ватре с прочевља, отпустиле витице, па прилегле раду. Деца скакућу из лада у лад, седлају мачке и сапињу пилад, свађају се и церекају, а Лева пристаје уз њих, те их мири и заговара.

— Инђија, Кићо, Лево, Стако! Има ли које горе, море... Ено свиња у ку’рузу... [27] Ић... кић... кић! — зачу се чича Јеко из шљивака.

Узнемирише се деца и жене.

— Лево, потрчи, — викнуше оне.

Девојче одјури без обзира.

— Мањ то. Још и кокошке да ти терам на воду — прогунђа Кића, обуче гуњче, баци штап и пође шљиваку.

— Ђеко је у шљиваку — окрену се женама.

— Јес’, дилбере, у коларници — рече једна.

— Сад баш дође из поља — додаде друга — Нешто деља, а Шећо уз њега, па мути црвену земљу. Да ви’ш какав је, златане!

У коларници, где су смештена волујска кола, читава и расточена, сува јапија и коларски алат, мајсторише стари Јеко, а мали Раде, ђедино синовче, џака и циганише. Размутио калуп црвене земље у некој чанчини, те ђеду конац оквасио да отанча баскију, па сад у њој руке брчка и шара канате.

— Мируј, море, бркљо бркљави — рекао би старац кроза зубе, не скидајући очи с црвене бразде, по којој му брадва варакаше.

— Бата! Бата! Ене га бата — скочи дете у присрет брату.

— Сустал’ се, Ђеко — поздрави га Кића, чешкајући се иза врата.

— Ет’, понајлак, старачка посла — тихо прозбори нишанећи уз баскију.

— А ти, ти, јолпазе мали, — шану му брат — тебе ћу ја добро ишакетати.

— Бато, Бато! Ђеко вели! Раде умочи конац у варбу и ја умочио...

— Де де, де де! — запрети му прстом, искашља се, подбочи се једном руком, а другом стаде усукивати оно брадице. Имао би много да му прича, а не може да се накани. Одакле да почне, како и на коју руку: да ли озбиљно, у виду рапорта, што га је негда подносио каплару, да ли тихо, снисходљиво...

— Кажем ја Мојсилу: буковина је меко дрво. Ни баскије не би више од ње направио.

— Ја, што велиш, Ђеко...

— Церовина је за шта ’оћеш. Нуто како звечи! Ка’ челик!

— Ја, боља је она — промуца Кића. Понова се искашља, прикупи снагу, стресе се к’о да оков збаци, те му се језик одреши.

— Ама видел’ ти, Ђеко, и гостију имадосмо...

— Шта велиш, море?

- Кића узе један прутић, тек да му је у руци, па продужи:

— Јес’, Бога ми, Ђеко, господин Спаса Жеравица, капетан, мој добар љубавник... удостојио ме је... то јес’... посетио ме...

— А по ком послу, море?

— Па знаш, Ђеко, сад му је... да речемо... таки обичај, то јес’,у господе, да се и без гостинских дана посећују...

— Нуто де!.

— И ако нисам господин, Ђеко... ја... што ’но рек’... добро је кад човек с господом познанство ухвати... Ја не знам к’о што би ти рек’о, Ђеко, али... онајке... имати потпору власти, нарочито ’наког пријатеља, к’о што је господин Жеравица...

- Оно жуто? — рече старац, дохвати још једну баскију, испореди је с овом што је тесаше, мрдну главом и накељи се:

— Од невешта и гора плача... Да ова баскија прође кроз руке Јована Гоље, искочила би ка’ из калупа, а овако јој се не зна која је вера. Је л’ тако Раде?

Дете се насмеја.

— Е, да ти знаш Ђеко, — продужи Кића савијајући прут — шта у њему лежи, баш у оном капетан’Спаси! Сам господин Продан Жмурић, народни посланик, вели: кам’ среће да има у Србији још пет оваких чиновника...

Старац се јетко осмехну:

— Продан!... Знам га од литре меса!.

Кића ману главом и баци поглед у висине.

— Е, мој, Ђеко, да ти знаш каква је сила тај Продан! Једном сам чудо гледао, па се нисам могао ишчудити, а то је, знаш, Ђеко, било, кад сам био у Београду у војсци, па идем ти ја Теразијама оздо, а они озго, то јес’ народни посланик Продан Жмурић, и замисли — бодну се прстом у чело — с њим господин министар грађевина... Јес’, здравља ми! Лепо уватио га министар под руку, па га води и све се смеје и заговара га, а Продан се накомрдио ка’ облак! Свет врви и тамо и амо и чес им одаје. А баш тада је Продан у скупштини жестоко избрусио тог истог господина министра грађевина, што није озидан мост на Поточањку, до његове механе, но се народ у калу дави... Сви га се боје и сви му се клањају... Што [31] зажели, чини му се... Он је овог капетана и изабрао, па... Ђеко... овај... на прилику... шта би валило овој чувеној кући Миликића, да се на јаке пријатеље ослони...

Одану и збриса зној с чела. Учини му се да је жешћу беседу изговорио, но игда до сад, и да му се тек сад језик одрешио.

Старац ћути и мери баскије, испоређује и изједначује...

— Па почех ти причати, Ђеко; вели мени капетан Спаса: реткост је где тако воспитаног сељака и радујем се што те је таквог одгајила честита кућа Миликића. Није да речеш, Ђеко, да се што ’валим, ено, вала, чула је и Лева, и ја ка’ стид ме... знаш... рећи ће неко да се господим... Јок ја, вала, што бих се господио... Ето, вала, чула је Лева...

Старац одмери једну баскију, па баци:

— Крива! Исправиће је Суљови гвоздењаци. Бе’ шале, отпадни де на тркалиште, до Суља Циганина, нек искује једну стотину дугачких клинаца, да онај врт оградимо.

— ’Оћу л’ и ја, Ђеко, — скочи Раде — да видим како Суљо у ме’ове дува? Да и ја дувам!...

— Ти ћеш, благо Ђеку, са мном, да мајсторишемо, па да будеш добар мајстор...

Кића усколута прутић, пробише га нове грашке зноја, док се накани да заврши:

— Па да ви’ш, Ђеко, вели господин капетан: да те, вели, окметимо... Ја велим нећу, како би то било мимо моје старије у задрузи... А он вели: на млађима свет остаје... неће се... овајке... љутити чича Јеко, када му... онајке... глас кући подижем... А ја велим нећу...

— Ић... кић... кић!... — скочи чича Јеротије — Ене их! Лево, Инђија, Стако, свиње у ку’рузу!... Не дај! — Ић... кић... кић!... —

Кића отрча, а за њим и Раде одскакута.

— О, Кићо! Деде, па одпадни часком до Суља на тркалиште за оне гвоздењаке!.

Кића шкргутну зубима:

— Јован Гоља! Циганин Суља! УФ, та да ли ће доћи дан, да смакнем ове туторе с главе!...

И замаче на тркалиште...

III.
Народни посланик, Продан Жмурић.

16. Августа исте године била је гозба у дому среског начелника, Спасоја Жеравице [33], у част доласка народног посланика, Продана Жмурића са скупштине.

Али, претходно, да се упознамо са господином послаником.

Продан Жмурић давно је прешао педесету годину, али још младолик, крепак и у снази. Личит човек: висок, дежмекаст, очи крупне, плаве, нос велики, орловски, бркови танки, дугачки. Од како је на довлету је, к’о ни један сретњи из његовог села. А ево откуд је то: Још као голобрадо момче најми се у пандуре (или како би он миловао рећи: „ступи у државну службу“) код капетана Павла Глоговца (и он се презивао по селу у ком се родио). Вернијег пандура, у свом веку, није имао блаженопочивши господин Глоговац, а слађег леба није појео Продан од оног „у државној служби“. Бар половину власти, што је данас имају срески капетани, имао је „у срећна времена“ капетанов пандур Продан Жмурић. Најпре му је тимарио коња, носио воду и покућарио као шегрт; за тим, преведен пред канцеларијска врата, пропуштао је људе, ослушкивао шта се ради у извршитељевој канцеларији и среском мутваку. А кад га је, доцне, у неким пословима, који су се само ноћу обављали [34] и за које од мушкиња нико није знао, опробао као највернијег од свију, одредио га је за свог личног служитеља, кога нико под среским кровом није могао употребити.

Јахао је ’ата, к’о и капетан. Тек за судланицу да је био мањи од капетановог. И седло, и билав, и шиљте, и сав прибор к’о у капетана. Он једини удостојавао се те почасти, да прати доктора и инжињера, који су се, с времена на време, к’о репате звезде појављивали, или какву ређу тицу, каквог Швабу, који би дошао да разгледа брда и долове.

Бојали су га се сељаци к’о Бога. Коме је хтео помоћи, помог’о му је к’о светитељ. Човек скриви, власт га потражи, а Продан се само поклони пред капетаном: „господине, није крив. Ако сам ја, то је и он“ — и капетан га пушта. Кад опет стигне наредба од књаза и попечитеља да се проберу десет најздравијих младића и упуте у Крагујевац у тобџије — Продан Жмурић зађе по срезу, па зајми к’о свиње на обор. Потера по педесет, па гредом једног по једног отпушта, док у Крагујевац дотера десет голаћа! И, блаженопочивши капетан Глоговац ни пут не рече: што то Продане? Веровао му је к’о себи, а баш пред смрт [35] поставио га је за преседатеља поскуричког примирителног суда у ком је званију десетак година пробавио.

За капетанства Малог Вукојице стиже једне јесени поверљив акт капетану: да спреми једног виђеног, књазу и влади оданог, домаћина у скупштину. Како је било по два пута наглашено, да човек мора бити влади одан, то, Мали Вукојица, после дугог премишљања и две непроспаване ноћи, не нађе оданијег од дугогодишњег среског пандура Продана Жмурића, преседатеља поскуричке општине.

Отада, до данас, Продан Жмурић, с малим прекидом, посланикује. Неограниченом оданошћу својој партији, а нарочито њеном Шефу (још ни једаред није друкчије гласао, но како му је г. Шеф казао) увршћен је у обласне прваке, и реч његова, у подесно доба, увек је од утицаја. Тада он мења чиновнике, даје препоручена писма, награђује и кажњава, намешта и скида кметове по општинама, шумаре, чуваре, контролоре и другу службену ситнеж, просеца путове куда штапом нанишани, и томе слично.

Продан Жмурић најбогатији је човек у срезу. За то има да благодари особитој [36] срећи у лиферовању фуражи за дотични возарски ескадрон, у ком је послу увек имао масне зараде. У бризи за народно добро, пристао је једног лета и ишао у девети округ и као предузимач зидао сталне мостове на неким сувим потоцима, који су се последњи пут, гласовите водене 1863 године, излили из корита те поплавили извесан тамошњи крај. Од тада је, у том погледу, повучен у мирнији живот. Кад није „на државном послу“ у Београду, он се шетка по срезу, похађа пријатеље и једномисленике, разбира за народне жеље и потребе, а најчешће похађа среску канцеларију: издаје упуства капетану, разбира за кретање опозиције, прима молбе и жалбе, те их спроводи министрима у Београд. Кад год би дошао, гостовао би код капетана по неколико дана и тада су приређивате гозбе у част његову.

На гозбу, о којој је овде реч, дошли су сем г. начелника и више његових једномисленика.

У лепо намештеној „гостинској сали“, у здању среске канцеларије (у којој је већ два пута владика спав’о) чије зидове красе слике: владајућег господара, просветитеља Саве, уоквирени декрети капетана Жеравице, [37] сабља димискија каваљер мајора Павла Поповића „Глоговца“ — састављена су два стола и намештена тако, како ће господин посланик, ваљушкајући се по капетановом кревету, бити на челу совре.

Продан Жмурић, као вазда, беше у чошним чакширама, с дубоким туром, фермену и копорану. На ногама имао је плитке ципеле, на које су населе везене чарапе, а преко ових бришу пачалуци од свилених гајтана. Избријан и очешљан, к’о да ће по девојку.

С десне стране сеђаше Кића Миликић, најмлађи члан Жмурића партије, који беше предмет пажње ове дружине.

Шумар Тодор Коленица, човек у четрдесетим годинама, у уским чакширама, џемадану и шиљатој шубари, сеђаше с леве стране свога Проке. Његова дуга, црна брада и крупни проседи бркови, његово мало, увек натмурено чело, испод кога сијају мале очице, улеваше респекта свима из доњег краја совре. Он је најстарији у дружини Продана Жмурића и највернији приврженик у његовом изборном срезу. Кад је Жмурић у власти, Тоша прима плату из државне касе, ништа не ради и увек је при руци Продану Жмурићу. Кад је овај [38] у опозицији, Тодор седи код куће а за трошак се не брине. Он служи и господује: како кад, како према коме и према приликама.

Ћата Коца (односно Коста Стевџић) смеђ младић, с кратким, ретким брчићима и шиљастом брадицом, један од млађих чланова те дружине, беше у свом стајаћем руху: шареним панталонама, белом прслуку и чошном фермену. О бедрима висаше му жута чантра, у којој, сем грађанског поступка, почиваше дуванска кутија, муштикла и програм Жмурића партије. Седео је до Миликића.

Мало ниже седели су: контролор крчмарине (један стар, ћелав и ћосав бакалин, који је страдао за партију и пао под стечај), надзорник дувана, средовечан сељак, који нема никаквих заслуга ни за себе, ни за другога, али који је на овај госпоски лебац изашао само за то, да се види како се награђују људи, који су слепи приврженици садањег стања — и два младића, који се налазе ту, у друштву првих људи, да се школују, те да доцне послуже.

Госпођа Цаја, у лакој цицаној хаљини, шеткаше се око совре, застајкивајући час у горњем, час [39] у доњем крају, живо се интересујући о апетиту господина посланика.

— Хвала, госпођо. Овако богата трпеза може се наћи само у Београду!... Спаси Бог, Миликићу!

— На спасеније, господин Проко ! Хвала вам, који ви мене...

— Молим, молим...

Звекнуше чаше и накренуше се на душак. Наста ручак у највећем јеку. Поче разговор живљи и живљи.

Најпре, разуме се, говорило се о времену: како је лепо дивно, красно, како ће ова међудневица бити боља од лањске, кишне... За то што је била кишна, те је прокисло и у „гостинску салу“, говорило се о здању: кад је грађено, од каквог градива, о кајишарлуцима предузимача и о распореду у згради. За овим о раду у среској канцеларији, о особљу, затрпаности предмета на извршењу, о неуморном раду капетана Жеравице, да то у ред доведе.

Кад већ румен обли лица и језици се одрешише и у оних из доњег краја, прешло се на озбиљнији разговор.

— Господо! — поче Продан Жмурић достојанственим тоном.

Сви заћуташе. Капетан доли празне чаше.

— Као народни посланик, који већ двадесет година...

Сви ђипише на ноге, ал’ он ману руком, те седоше. Кића Миликић метну прст на чело и управи поглед говорнику право у очи.

— Као народни посланик, који с малим прекидима, већ двадесет година његово поверење уживам... Радујем се данас... И није шала... На заранцима живота дочекати и ту радост, да ме омладина, на којој, следователно, свет остаје, почитује и уважава и моја наставлења срцу прима и није мала радост... Радујем се и чуства моја преиспуњена су... Ја пијем чашу у здравље младог члана наше дружине, господина Киће Миликића!

— Живео!

Захори се „многаја љета“, у коме шумарев бас све заглуши.

— Господо! Допустите један предлог, — закрешта глас ћатин.

— Да чујемо! — рече Продан.

— Да чујемо! — рекоше остали.

— Управо... једну молбу..

— Чујмо! — рече Продан.

— Чујмо! — рекоше остали.

Ћата се подиже. Једну руку завуче за прслук, а другом ухвати шиљасту брадицу.

— Господо! Ситуација страних сила у нашој отаџбини таква је, да ставља у дужност свакој индивидији, оданој данашњој режији, да се о њој побрине.. И ја, господо и браћо, као човек данашње владајуће површине устајем... то јест.. осећам тежину дужности, коју дугујем нашој партији и управљам молбу на најодличнију индивидију ове одабране дружине, управо словом и делом апсолутно управљам молбу на многопоштованог народног посланика, господина Продана Жмурића, да овај мали скуп претвори у кон... фер... кон... федерацију, у којој ће имати доброту да нас обавести о ситуацији страних сила и о свему опште корисном... живио Продан Жмурић!

— Живео! — одјекну салом.

— Живео говорник — дода посланик — У то именије — и чаше звекнуше.

— Цајо! Мезета! — рече капетан трљајући рукама и чецајући око стола.

— Нанчи! Нанчи! — викну капетаница с кревета.

Служавка с бубуљичавим носом к’о у морске шотке, донесе два пуна тањира разноврсних колача, успреми совру, па изађе.

— Ако смем питати, господин Којо, колико сте учили школа — упита капетаница, нудећи колаче.

— Четири разреда основне и ратарницу — одговори ћата и поносно погледа у таван.

— Шта мислите, тако изображен човек! Шта мислите! — окрете се она посланику.

— Немојте тако, госпо — умеша се шумар — трудом се све постиже.

— Као на прилику... читањем полезних књига — зевну г. посланик.

Капетан отвори врата те, више кришом и на прстима, уђе његов верни практиканат Татомир (крупан младић с једрим округлим лицем к’о пун месец) климну главом у знак поздрава и седе на једно сандуче до самих врата.

Наста тајац, у коме се г. посланик искашља и затури на кревет, а капетаница потури му два перјана јастука.

Сви управише поглед на Продана.

— На првом месту, господо и браћо, имате поздравље од господина Шефа!

— Живео! — одјекну салом к’о из једног грла.

— Он је, Богу хвала, а на страх, ужас и трепет наших непријатеља, живо, здраво, и за све редом пита. Пита, како ћата Коца, чуо сам да је вредан човек и воспитан. Вели, такви нам људи требају. Пита: како Тоша? Он је већ био у депутацији. Личан човек, вели, онај Тоша. Мило ми је видети онаквог јунака. Пита и за Кићу. Чуо сам, вели, да има једно честито чељаде у кући Миликића. Поздрави ми га... Пита, браћо, за све редом. Све зна у главу, к’о да је међу нама.

— Живео! — одјекну салом к’о из једног гласа.

— Сила је, бре брате, — подужи Продан. — Да није њега, ова би земљица отишла у тандарију. Што је државних брига и терета, све је на његова леђа натоварено. Они остали министри сви се из његове главе воде и нема му парника. Таквог државника само Прајз ако има, више нико. Положимо се у руке нашег мудрог Шефа и Вође, он зна шта ’оће и где нас води.

— Многаја љета, нашем Шефу и Вођи — скочи ћата.

Кића Миликић поче неко кратко „многаја“, што се пева на заветинама, а ћата предузе глас на оно велико, дупло, те се ово ћатино, стојке, отпева у највећем јеку.

Пошто се свако смири на свом месту и капетан обреди колачима све сем Татомира, посланик запали цигару, затури се, па продужи:

— Државни разлог, господо и браћо, захтева... Добро размислимо и појмимо: шта је то државни разлог? (Продан Жмурић метну прст на чело, а Кића Миликић читаву шаку) Тај исти државни разлог захтева, да све ово овако иде како иде...

— Држава има свој разлог, као и ти твој и ја мој — шапће шумар Миликићу.

— Тако је, на премер... Она већа, па јој, относно, и разлог већи — рече Миликић, млатарајући рукама, к’о да се брани од мува.

— Стање ово — продужи Продан- — мора се одржати! Оно мора опстати! Разумите: мора!... и нема силе, која га може разрушити .. Мора, море, еј, мора!...

Баци цигару, тресну руком о сто и скочи на ноге:

— Неће они куд су намислили, не! Море, еј, неће, не!

Задиха се к’о да уз брдо устрча. Грашке зноја искочише му на збрчканом челу и зајигра избријани подвољак.

— И шта би они још хтели! ’Оће власти? ’Оће госпоства? Нек узму, ако им не треба... Циц! — и шаком направи једну незгодну фигуру.

— Доле с њима!. . Један за све, сви за једнога! — тресну ћата песницом о сто.

— Доле с лупежима! — цикну Татомир. — Живели наши!...

— Рогове у главу бестидницима! — заглуши шумарев бас

— Живели сас наше право! — подвикну ћосави контролор.

— И онај дроњо, Стојадин, подигао главу, па шишти на свеца! Не’ш море, не’ш! И с рогатијим се Прока бочио и избочио... Ја! Јес’!

— Јуф, та не једите се толико — прискочи капетаница болећиво — Шта мислите, таква сикирација!..

— Доиста, относно, на премер, зашто би се једили толико — изусти Кића, гледајући Продану у очи.

Сви заћуташе. Посланик избриса зној с чела и окрете се капетаници, која му се нешто жаљаше.

— Не могу да ћутим. Ја и опет устајем — скочи ћата — Ја не могу више сносити ону џангризалицу, оног Лазарицу! Ама крс’ ми поједе та инксекта! И влас’ ако овим букачима на пут не стане, самом ћу се Шефу жалити.

— Спасо! — показа капетаница празне чаше. Капетан притрча, те их обреди.

— Уф, та њу би требало живу раскинути — унесе се капетаница посланику — Само да знате! Само да чујете! Па и за вас... Уф, таква ароганција!...

— Збиља, колико има он година указне службе?

— Ју> ју!... па и то питате! Указан је од пре три године... Није он ни зашта, није ни за преписача, толи за извршитеља. Па да зна, да ме упамти... И што се ње тиче, ко с ким разговара, ко с ким шапће, и што јој је моја кокошка лукац ишчепркала. И чудна ми чуда, тај тричави лукац! Уф, ако Цаја жива буде, видеће је за туђим коритом.

Посланик климну главом у знак одобравања. Они из доњег краја погледаше у капетана.

— Господо моја! - уста капетан. подбочи се једном руком, а чукљом друге [47] услони се о сто. — Дужношћу позван, устајем да и ја дам озбиљну реч у овом озбиљном разговору... Истина је, да има букача, али је истина и то, да их власт најенергичније сузбија.

— Јест, господо моја, и ја ћу — скочи Татомир.

— Пази ти! — осече се капетан и Татомир умуче.

— Спаса Жеравица! — викну он значајно — где год је пролазио, траг је остављао... Памтили су га и памтиће га... И мене, господо моја, до срца вређа, кад се и у оваком друштву сумњичим као енергичан полицајац, који свом преданошћу овом режиму служи.

— Није да речемо... — зевну ћата и погледа у таван.

— Тог истог Лазарицу казнио сам са десет дана затвора за непристојно понашање пред влашћу. Био је толико дрзак, да ми објашњава параграф о застарелости... Он, мени, Спаси Жеравици, и то очи у очи!...

— Чуо сам — климну главом посланик.

— Врло добро! — чу се из доњег краја.

— Молим г. Проко, ја сам га својеручно затворио у собу до нужника — рече [48] Татомир и блажено распедљи уста од увета до увета.

Капетан извади писаљку, чукну два пут о сто, па продужи:

— Даље. Тог истог Лазарицу казнио сам са тридесет дана затвора за оговарање власти и њених законских поступака. Казао је на једној преслави, да је у Спасе Жеравице све црно што је бело а бело што је црно.

— И за то сам сазнао — климну главом посланик.

— И сас наше стране ја ви особито благодарим... и сас вас је сав народ задовољан... и живели — подиже се контролор и сав сто заљуља — Зна се шта је бело, а шта си је врано...

— Оно, у ствари, јес... је... — рече ћата гладећи чашу.

— И, господо моја, том истом Лазарици ислеђују се још три иступне кривице: за недолазак на позив (каже, да је долазио кад сам био у срезу, али пошто је познат као букач, то му се не верује); за нечистоћу око куће (стоји му камара ђубрета пред шталом) и за певање неких песама, које се не певају, нити ’оће да каже [49] какве је песме певао (јамачно су бунтовничке или неморалне).

Прока Жмурић климаше главом смешкајући се.

— Молим, господин Проко и акта да вам донесем — ужагри очима Татомир и замаче на врата.

— У име народа нашега краја, нек је г. капетану благодарнос’ и где чује и не чује — уста један младић с краја софре, те ово брзо и одсечно, као какав рапорт изговори, па седе.

— Живио господин капетан! — рече онај други до њега.

— Хвала, господо... Молим вас, да ме саслушате... И Петрекања добиће своје... Не брин’те, господо... Ја сам га већ добро опаучио за злостављање теглеће марве... Пред мојим носом ошинуо је душмански бичем једнога мркова. Добио је пун кантар.

— И тај, у речи стојећи мрков, је ли његов, г. капетане — упита Кића Миликић.

— Да, његов... Добио је пун кантар.

Госпођа капетаница унесе се посланику:

— Ју’, ју’ - и она, геакуша, мени... Шта мислите, ју’, ју’...

— Умирите се, госпо... Све ће бити како ви хоћете — шану посланик.

Татомир уђе на врата и унесе читав нарамак акта. Притвори врата, погледа на прозор, па их спусти на сто.

— Вредан младић! — погледа посланик по дружини.

— Једини у канцеларији на кога се можемо с поуздањем ослонити — рече капетаница и пружи прст на Татомира.

Практиканат раздвоји акте и поче раздавати, но посланик махну руком, што је значило: не треба. Они из доњег краја ипак их докопаше и почеше разгледати. Један од оне двојице младића сашапта се с Татомиром, преви један табак и смести у џеп.

— Знаш, г. Татомире, његове свиње ушле у мој забран, ја га дочекам на прелазу... и тако то би... Где ли је то лекарско уверење — рече му један на само уво...

— Уживај... — одшану му Татомир.

— Што се тиче Стојадина то сами знате шта сам с њим радио — рече капетан и поверљиво саопшти Продану Жмурићу своје планове, да доскочи томе букачу.

На пољу, у дворишту, устумарао се свет и погледа на „гостинску салу“. Деца обигравају [51] око прозора, к’о око ватре, а ни једно не сме да се прикучи од плећатог пандура, који колаше испред доксата и прозора. Само „хектор“ господина посланика по неки пут загребе шапама, скикне и поњуши око врата...

Опет звекнуше чаше и захори се „многаја". Ћосави контролор распева се и поче некакве севдалиске отуд „от Врању“.

— Господо! — викну посланик. — На дневни ред.

— Чујмо! — рече шумар и махну главом.

Капетан притрча, те доли празне чаше и понуди мезетом.

— Господо! Држава наша то је једна велика машинерија — продужи посланик. — Као што машинерија не може без точкова, осовина и чивија, тако ни влада не може без својих људи, без помагача, па били они, да речемо, чиновници, били, да речемо, они што уз власт стоје... Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни... Без ње они би се ојели или укочили...

Кића Миликић извади бележник и записа: „Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни.

— Одјако ти имаш да учиш мудре изреке — шану му ћата.

— Относно, на премер, човек се учи док је жив — одговори Миликић.

Посланик се искашља, подбаци још један јастук под главу, па продужи:

— Што се спољни’ сила тиче, господо.... е.... Бога... ми... то... спада... у вишу политику... и... прс’ на чело !

Татомир отрча, те огледа и врата и прозоре, а посланик се подиже, наднесе над совру, спусти глас и више шапатом прозбори:

— Што се спољних сила тиче, господо, то вам могу поверљиво саопштити ово: Рус је Рус, а Шваба је Шваба, а кад се они ухвате, биће потегли, повуци... Рус гине за Бога и Царја и снагом издире, а Швабине политике нема преко мора... Инглез, опет, ради с галијама и мрцвари Турчина, к’о старац буву... То је што се тиче ситуације страних сила, и то вам могу поверљиво саопштити.

Сви са страхопоштовањем гутаху сваку реч г. посланика, само госпођа капетаница враголасто облеташе око Киће, завирујући, шта ли то тако ревносно у бележник записује...

— Државни резон! — узвикну Продан Жмурић и метну прст на чело — Размислимо, господо, шта је то државни резон!... И, ето, тај резон захтева, да све ово овако иде, као што иде... И, на послетку, допустите, господо, да и овом приликом изјавим радост, што у нашој средини видим младог пријатеља Крсту Миликића, чељаде честите куће Миликића!

Наста тајац. Сви се згледаше. Кића уста, подбочи се левом руком а десном узе чашу:

— Господо, браћо и другови! Радујем се и овом приликом... и немам речи... које ја... на премер... треба да искажем у овом тренутку свога живота, почаствован од овог одличног скупа да ступим у чувену и одличну партију, којом руководи на далеко чувени Вођа и господин Шеф наш, а коју у нашем срезу и округу тако мудро предводи многопоштовани дугогодишњи посланик, господин Продан Жмурић... И, заиста, ви, господин Проко, на премер, као међународни човек, што међу народом живите, знате колика потреба захтева, да у народу има изображени људи, који ће га... относно... изобразити и повести путем општег народног напретка и које ја, на премер, [54] одавна увиђам и относно, срцем и душом, апсолутно желим, то јес’ напредак нашем свеколиком народу... И то јес’ остајем веран до гроба кличући: живио господин Шеф и многопоштовани посланик г. Продан Жмурић!...

— Живио! — Одјекну салом. а за тим „многаја љета.“

Сунце беше већ на заранцима, кад гости усташе иза стола. Продан Жмурић изађе у двориште. У мутваку узлармали пандури. Један сељак упречио молбеницу за пандурско место, па чека г. посланика да му је преда. Има заслуга за Жмурића партију, па пандури да се искрве ценећи своје заслуге: ко ће остати у томе званију, а ко направити место овом у дворишту.

— Јован Мргода, који је у среском подруму истукао опозиционара Лазара Перића тако вешто, да то ни сами лекари нису могли приметити, а који је, међу тим, до сад деветорици капетана погледао у леђа — и Пајче Пајић, који је прошле зиме убацио мачка у купусну кацу госпође извршитељке, а при том у милости госпође капетанице, ни у овој прилици, ни из далека, не опажаху, да им је положај уздрман.

Чим се посланик помоли у дворишту, молиоц смаче капу и згњечи је под пазухом, преклони се и предаде молбу:

— Ја, који сам увек био и бићу до гроба веран и одан, и који сам пропатио...

— Доста, знамо се — прекиде посланик — што је значило: учиниће ти се по молби.

Окупише га неке удовице за „’валиду“ која им се рђаво издаје; један сељак за неко извршење, које чека ред од пре дванаест година и од кога половину нуди господину посланику; један „начелни“ тражи препоруку за зајам из „вонта"; један ћата поверљиво саопштава, како се кмет дружи с опозиционарима и још ни једног није казнио и т. д.

— Извидићу, наредићу, учинићу! — рече Жмурић и упути се госпођи извршитељци, о којој му је госпођа капетаница тако дуго и много причала.

Госпођа извршитељка, млада плавуша, у богато везеном либадету са безброј белензука на голим рукама и још голијем врату, врло марљиво храњаше г. посланиковог „хектора,“ пред вратима своје собе.

— Он је тако умиљат — рече она, држећи Фину порцуланску чинију, пуну млека.

— Извин’те, зашто тако! — пљесну се рукама посланик.

— Молим вас, зашто не, ја ужас волим псе, а нарочито овако благородно... Ју’, да знате како слатко лоче!...

Псето умиљато скикну и опскочи око господара.

Госпођа извршитељка дубоко уздану

— Господине! У вашим је рукама срећа наша... Можете нас уцвелити, унесрећити... Она је злобна и пакосна душа... Можете!... — заклони очи руком и сузе јој оросише лице.

— Госпо, ја вас не разумем...

— Чула сам...

Продан Жмурић пљесну је лако по влажном образу:

— Док је мене, не бојте се!

Жену обли румен стида уз образе.

Чуше се гости из капетанове собе. Посланик звизну кера, окрете се и тромо оману својим дубоким туром...

IV.
У власти.

Не прође ни пун месец од дана, кад је Крста Миликић, у „гостинској сали“ среске канцеларије уведен у дужност члана [57] Жмурића партије, а он је већ преседавао у судници криворечке општине. Једног дана стиже акт среског начелника, којим се дотадањи општински председник збацује а за вршиоца те дужности поставља Крста Миликић.

Тежак терет навали се на плећа Крсте Миликића, али он га је с поносом понео. Сад тек осећаше да је дошао тренутак, када му се ваља показати: шта је и колико вреди. И многопоштовани посланик г. Продан Жмурић, и срески начелник г. Спаса Жеравица, па главом и сам господин Шеф у Београду погледају на Кићу Миликића: шта у њему лежи. Ако се покаже овде, у општини, ваљаће свуда. А он већ зна у чему му се ваља показати.

И преже на посао.

Погледа око себе и поче с реформама. Изјури два голотрба бирова, од којих се не би уплашила ни баба на поздеру, а то ли зубати опозиционари, па добави двојицу пандура из околне општине, са црним војничким блузама и црвеним капама и чакширама. По препоруци Коце Стевџића узе за општинског ћату Тиму Тимића, званог „двоката“, дугогодишњег општинског писара, који у прсте зна све параграфе и измене [58] и допуне у законима. И судије је насвојио: у два маха пуштат је испод суда због фалсификата. Главно: „наш је човек“ — вели Миликић. Општинску судницу измести из једне брвнаре у механску собу, а амурлук старе пекарнице окрпи и удеси за апсану. То све за време док се нова судница озида, од које је план био већ готов — у глави Киће Миликића.

Недеља по Крстовудне беше дан, за који је сазвао збор пореских глава своје општине, код криворечке суднице. Рано изјутра, истог дана, беху председник и ћата у судници. Кића беше у уским сукненим чакширама, чошном копорану и фермену. На ноге назуо нове чизме на боре, и мамузе. Узод’о се и узнемирио, а из главе му не избија облик збора. На пример, мисли он: пред механом намештен је сто, овај дугачки с углађеним ногама, застрт новом, зеленом чохом, коју сам ономад купио у чаршији. На столу нов дивит, туце хартије, неколико наредаба и расписа и сви закони. У горњем крају седим ја, устурио се и накомрдио, а подаље, с леве стране, погнуо се ћата, па пише. Пишти перо к’о шаран. Иза нас два пандура, „црвенкапе", у потпуној ратној спреми. Пред нама прекрилио [59] народ: напред старци, па средњаци, па младеж, сви гологлави. Устајем ја, па говорим, говорим, причам и разлажем пуна два часа, све ово што сам написао и на изуст научио, а они вичу: живео! тако је! Старци се гуркају и шапћу: „Ама је ли ово Кића покојног Радоја ?“ — а ја растим... Још да ми оће доћи капетан Спаса, многопоштовани посланик Продан Жмурић, па и главом сам господин Шеф из Београда, не би се застидео. Видели би, како је Кића Миликић своју војску риктовао...

Већ је осам часова. Одслужи црква: поп оде у своју ћелију, а учитељ у школу. Побожни људи разиђоше се кућама. Механџија трља столове, уноси клупе, пере стаклиће и точи пиће. У кујни туцају каву, у пекарници пеку јагњад. Све живо под механским кровом дало се на посао.

Крста Миликић уђе у механу и седе. За њим дође и Тима Тимић (плав, средовечан човек, шиљасте браде и подшишаних бркова).

— Је ли ти, клуподеру, је ли све спремно, относно, што се тебе тиче — подвикну Кића механџији.

— Молим, господин’ председниче, све је исправно — одговори чупав и чађав младић [60] иза келнераја... Молим покорно, — и дохвати се иза увета.

— Како стојиш, море, са срчалуком? — упита Ката.

— Имам пет полића седам чаша, једну оку и два полујака.

— У затвор, лопужо, зар се с тим овакав збор дочекује — цикну председник.

— Молим покорно, наћи ћу у зајам у Петра Бојаџије — и замаче на врата.

— Хајд, хајд, носи те ђаво. Хоћеш да севтеишеш „полицијску уредбу“.

Председник скочи, погледа на сва три прозора, ману главом, па седе.

— Још је рано. Није их ни очекивати.

— Јес’, рано је, сасма рано — дода ћата и погледа у таван.

— Ето, нема ни кмета. Њих пет да доведу по десет, па ето ти збор — рече Кића задовољно

— А, ево их! — извири се ћата.

— Море, знам кога имам — скочи Кића...

Никит Видић, први сусед Миликића, стасит човек, крупних веђа и бркова, иђаше напред. За њим иђаху још два сељака.

— Добро јутро, председниче — викну он с врата.

— О, о, добар дан, добар дан! — срете их Кића. — Ама кажем ја... он па он... Здраво, здраво! — здравише се и поседаше за дугачки сто на средини механе.

— Еда још кога ?

— Биће, знаш ти сељачка посла: њихово осам сати, наше по дне — рече ћата и превали очима преко свију око стола.

— Биће народа, рано је још — рече Никит

— Биће, но како. Рано је још — рече један од оне двојице.

— Послови су, брате... И ако је празник, послови су, брате — рече онај други, тек да би и он коју рек’о.

Механџија утрча с пуном кецељом шоља и стаклића.

— Е, у то именије, дајде механџија, покажи се — заповеди председник.

За час обреше се на дугачком столу две оканице вина и тањир печења.

Дође и један кмет.

— Помози ви Бог — приђе кмет и рукова се са свима.

— Сервус, кмете... А где си ти, кмето? зар тако, брајко ?

— Ја, Бога ми, председниче, те коњи, те волови, те лепо јутрошње јутарце, те [62] припео, напас’о, отер’о, дотер’о, и ја, Бога ми велим, одоцнићу — поче кмет читаву историју јутрошњег јутарца.

— А камо људи, море?

— Људи! ја Бога ми, не знам камо људи, узвера се кмет.

— Твоји људи, камо море бре! — викну председник и тресну песницом о сто.

— Моји људи... ја, Бога ми не знам... Мислио сам да су дошли... Ја, као што рекох. Бога ми, коњи... волови... јутрошње јутарце и благо сунашце — забавих се мало, а биров је звао баш редом сваку главу пореску. Јес’ прекрштенија ми!

Таман то рече, а биров на врата. Бос, више распојас, но опасан, довати се до капе и штуче у угао иза врата...

— Је ли ти, голаверу! — погледа Кића у бирова.

— Заповедајте, господин председниче, — одговори он.

— Видиш ти — рече дружини око стола — па и оно, на премер, зна: „заповедајте“ — Но, напред, марш!...

Биров приђе до пола механе, и довати се до капе.

— Шта сам казао ономад?

— Ти си, молим господин председниче, заповедио да позовем сваку главу пореску на заповест, да дође данас овде...

— И још?

— Ти си казао...

— Није „ти“, него „ви“ — издера се ћата.

— Ви сте, молим, казали да кажем, како ће збор бити и шта ће се на збору зборити.

— Не ваља, не ваља! — маше главом — председник — хоћу све да ми кажеш...

— Молим, господин председниче како си ми ти казао, ја сам их звао овако: Еј, Петре, море, у недељу по Крстовудне да дођеш рано у осам часова на сударник... Зове нови председник, господин Кићо збор и на збору да нам покаже, шта је ред, шта је влас’, и како, да речемо, наша влада, да је Бог поживи, добро влада, и како, да речемо, треба сваки старијега да почитује, и пуно којешта паметно да нам прича нови председник, господин Кићо Миликић, да га Бог поживи... и да нам каже, како наш посланик, господин Продан, из Поскурица, ради за народ и његово право, и господин капетан како је [64] добар чиновник наш, и како ће нови председник ред и војничку дициплину да заведе...

— Бравос, гољо — зацерека се председник — „Лево круг“!... Иди!... „Полудесно... марш“.

Биров одмашира на врата.

Механџија донесе још три оканице.

— Ама јесте чули, људи, нема ништа без војничке дисциплине... Овако се рикта! Пази, на премер, како цепте оне „црвенкапе“ — накриви капу председник и показа на двојицу униформисаних пандура на крају кафане, који стојаху ка’ у фронту...

— Нек’ се зна ко је старији, ја како, — рече Никит.

— У то именије — рече Миликић и чаше звекнуше...

Ћата искрену главу и принесе прозору:

— Чујете ли, људи?

— Шта ?

— Гоља... Баш он... Његов глас — рече ћата...

— Када опет виче — рече председник.

— Јес’ ја! Ама не знате ви њега. Он је, пусник, ваљан, вредан к’о кремен, ама убила га сиротиња и голотиња. Он, [65] пусник, поуздан — поче кмет читаву беседу у хвалу бирова „пусника“...

Прође још час, два, а нигде никога... К’о да се тај свет зајинатио да не дође на овај збор. Нема ни кметова. Пет села, а само један дошао! А куд су она четворица?

Крста Миликић се узодо... Уђе у канцеларију, седе на своју столицу, затури се, накомрди се, а свици му лете испред очију. Узе списак пореских глава, прелиста га, окрену и обрну. И овај није дошао... Па и овога нема... Наш кум, гору и воду кумио, и он није дошао... Наших пријатеља, с чумом се пријатељили, ни њих нема... Па толика наша родбина: ујаци, рођаци, братићи, сестрићи — пхи!... Шта значи то? То нико никога не верма, ни мене, ни господин капетана, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, па ни самог господина Шефа у Београду! Све је то распуштено, разобручано... Не’ш, сељо, не’ш, ја ћу те паметовати — стиште песницу и шкргутну зубима.

Уђе опет у механу. Један старац у вишњевом весу иђаше, с једном женом, испред механе. Пандур га докопа, утера унутра и посади на клупу за вратима. Жена оста пред механом.

— Ама, молим вас, пош’о сам у пријатеље...

Пст! — накомрди се пандур.

— Даклем, на премер, од свег села само ти — погледа председник сељака.

— Ја пош’о... — поче сељак, али пандур мрдну главом, а он слеже раменима и умуче.

У том биров поносно отвори врата, погледа за се и викну:

— ’Ајде, народе!... Овамо, овамо!...

Уђоше петорица сељака, назваше Бога и седоше у крај.

— Господин председниче, молим покорно, викао сам све село, иза гласа, али већ види се шта је — рапортира биров.

Председник, хукну, обриса зној с чела, запали цигару, повуче један дим, па је баци.

— Не’ш Пошурлићу, не’ш — викну он полугласно, забаци руке за леђа и разхода се преко механе. Мисли су му блудиле преко свег села, преко поља, преко сваког брежуљка и раскрснице. Тамо, у сред села, на раскрсници, Стојадин Пошурлић искупио сељаке, услонио се на штапић, разглавио вилице, па лаје на звезду. Грди на сва уста и владу и све што уз њу стоји. Мене назива насилником, а [67] сваки мој покрет безакоњем и пустоловством.. А што се то њега тиче? Шта им је мало и криво? Један млад човек из њиове средине диже се и дићи ће се на висине, на које они нигда нису могли стићи. Зашто ме ометају, кад их не дирам ?... УФ, бруке! Шта ће бити, кад то чује многопоштовани посланик Продан Жмурић, капетан Спаса Жеравица, па и сам господин Шеф у Београду... Они ће рећи да нисам ни за шта, ни за редова, а толи за војводу!... Не’ш, Пошурлићу, не’ш !. Ја ћу те паметовати под старост.. Не’ш, сељо, не’ш!. .

У механи сви ћуте, к’о на даћи. Они око дугачког стола тек погледају се очима, ману главом, и по коју полако, више кришом, искрену.

Она жена под прозором непрестано се извирује, мрда уснама и помахује главом на чичу у вишњевом весу, а он само слеже раменима... На послетку чичи се досади, па викну:

— Молим вас, ка’ влас’, ја пош’о у пријатеље!...

То ил’ рече, ил’ не рече, а један „црвенкапа“ отвори врата и потиште га снажном пандурском мишицом...

Пред црквом, у порти, седе око стола поп и учитељ, нешто пишу и читају.. Кића приђе до прозора, отвори га, погледа, па опет затвори. Шта ће они онде сваки дан? Шта имају толико да разговарају? Они нешто ћућоре, шурују, муте... Али шта ће баш данас ту, према нама? Они се, без сумње, смеју мени и мом збору... Како смеду да се смеју? Они никог не вермају, ни мене, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, ни капетана Спасу Жеравицу, па ни самог господина Шефа у Београду... Ко није с нама, он је против нас...

Отвори прозор и јетко викну:

— Попе!... „Господи помилуј!“... „Алилуј!“ Попе!...

Поп нит’ чује, нит’ хаје...

— Шта хоће онај поп ? — вику он и погледа у оне за дугачким столом — Шта тражи она попина? Чудна ми чуда... сео пред цркву... чита... пише... И он ми је нека влас’.. Чудна ми чуда: поп! Коме служи он?... Чудна ми чуда... Све су то магле и воздухови ..

Пребаци поглед преко свију у механи, па викну:

— Народе! Овај се збор распушта! — и седе за дугачки сто међу своју дружину.

V.
„Криворечки Бог“.

Сутрадан рано механски амурлук био је пун сељака. Целу ноћ су председник ћата и Никит Видић смишљали ко су прави кривци, што подбунише народ, да се не одазове позиву власти. Кривице су преким путем ислеђене и пресуђене. Те тако је Стојадин Пошурлић севтејисао нови затвор, а за њим још десетину угледних домаћина.

— Ја сам сила, ја сам Бог! — виче он све јутро, испраћајући једног по једног у амурлук у затвор. Лупа вратима, разбија’ дивите, пише, брише, преврће законике...

Тек у по дне, по срећно свршеном послу, мало се смири и осети, да му је ауторитет скочио за онолико степени, за колико је јуче пао... Осећао је да је ненадмашна сила.

Уђе у механу да се мало одмори и прибере. Тамо бејаху неколико сељака у углу; они усташе и поздравише га. Он ћутке, без речи, седе за сто у средини, а до њега ћата и Никит. Механџија им донесе „послужење", па се склони за келнерај. Ћути и стрепи кад ће што приметити [70] и подвикнути, а испод веђа посматра шта је преко ноћ порадио, да ову чатрљу уличи: закречио мрље по зидовима и залепио рупаче од револверских метака пијаних гостију, орибао столове, клупе и столице, направио цеђ, те опрао прозоре. Још му остале оне вртаче по патосу, од излокане иловаче, и само моли Бога да се на њих председник не спотакне.

Ћути он, а ћуте и остали. У неко доба председник подиже руке, скопча шаке иза врата, зевну и протеже се:

— Шта ли је Бог синоћ вечерао? Да ли је њему пита прегорела, к’о мени синоћ...

— Ха, ха, ха! — зацерека се Никит. — Наравно, наравно.

Сељаци се згледаше. Један старац прекрсти се, скочи на ноге и пође вратима.

— Иди, рођаче, те се прекрсти у оном поповом дућану — пружи прст Кића на цркву — док вам ја дођем на благослов...

— Глупан ! — рече Никит.

— Стока! — додаде Тима.

— Стој! Стој! — дрекну Кића.

— Пст! — околише служитељи старца и доведоше га пред председника.

Кића скочи и поднесе му песницу под нос:

— Што се крстиш?

Старац устрепта очима:

— Па, тек, крстим се.

— Што се крс—т—и—ш! — развуче он иза гласа.

— Па, ка’ велим, кршћаник сам, па се крстим...

— Ко сам ја, бре? — затури он руке за леђа

— Ти си, молим, наш председник.

— Ја сам сила!... Бог!... Ја сам све и свја!... Разумеш!

Старац слеже раменима и заћута.

— Терај! — ману главом на служитеље, и они га отераше у затвор.

Кића прохода неколико пута преко механе, погледа кроз прозор, па викну:

— Не’ш, попе, не’ш, и теби ћу ја доскочити... И теби и оном балавцу у школи... Ћато, пиши!...

— Да донесем министер ’артије — рече ћата.

— Донеси. Нека виде шта ја знам...

Ћата за час донесе хартију, припреми ново перо и погледа председнику у очи.

— Пиши овако: Поштованој Историји...

— Неће бити тако — примети ћата.

— Но како?

— Чешњејшој Конзисторији.

— Не чешкам ја, брате, никог, па да је к’о ова кућа! Пиши ти како ти се заповеда — рече председник и тури руке за леђа.

Ћата поче: Поштованој Историји...

— Е, сад продужи даље: Наш парокијан поп Хрисантије Поповић, свештеник криворечки, никако не мирује...

— Врло добро! — примети Никит.

— Он, к’о дуковна влас’, на премер, протестира шта ради наша криворечка влас’, и које њему не приличи, к’о свештеном лицу, и нашем парокијану... Пишеш ли све тачно?

— Пишем, пишем, само мало лакше...

— Које њему... не приличи... к’о дуковној власти... да, относно, на премер, даклем... Пишеш ли?

— Пишем, пишем, не бригај...

— Које он разбира колико је ко и зашто је ко кажњен у његовој парокији... И... које он.. много штошта, што се ни описати не може... ради, а суда му нема... И је ли познато тој дуковној власти... да је он, поп Ристо био навалио пре [73] тридесет година, те је црква направљена на овом месту где је данас... И знате ли ви, да је црква у сред села у којој се, относно, даклем, не може човек рахат Богу намолити од рике сеоских говеди, од гурикања свиња и лавежи паса... Зар су тако наши стари радили, господо у Историји?... Ама само добро притисни, ћато, молим те...

— Не бригај...

— И зна ли та дуковна влас’ да је зараст’о пут у нашу цркву... и да народ неће да иде у њу док поп Ристо у њу поје... и да поп Ристо јавно пуши дуван... и које ми у име општине тражимо, да се овај поп Ристо уклони одавде, иначе овај ће се народ поримити. Јеси ли све написао?

— Јесам — рече ћата...

Председник узе табак, те потписа: председник општинског суда: „Кића Радојев Миликић Криворечанин,“ па изда заповест, да ћата потпише неписмене чланове и одборнике и удари печат.

Тако и би.

— Шта велиш, Никите?

— Бога ми, бравос!

— Бравос, ја како — усука Кића брчиће.

— Живио господин Кићо! — рече механџија и дохвати се до слепог ока.

— А сад ћемо оно жољаво.

— Учитеља?

— Јес’, оно голобрадо.

Ћата узе други табак и погледа у очи председнику, да диктира.

— Кажи: господину министру... Или, батали... ’Ајдмо!...

Скочише сви и одоше на врата.

Било је три часа по по дне кад бануше у основну криворечку школу: Крста Миликић, Тима Тимић и Никит Видић. (А она се налази у старом, сниском и трошном конаку поч. Вује Шорића дућанџије). У мрачној и прљавој соби, у којој је за почившег Вује била магаза за кукуруз и пасуљ, и од које само два прозора бејаху сунцу окренута, сеђаше за столом млад, висок човек, а пред њим, у шест клупа, око четрдесет ученика. Кад гости ступише у учионицу, деца скочише, а учитељ се полако подиже, климну главом на њих, и махну руком на децу те седоше.

— Сервус, учо! — викну председник.

— Здраво, мирно — поздрави га Никит.

— Добар дан! — рече ћата.

Учитељ се рукова са свима, пружи столицу председнику, па продужи рад. Беше час из Познавања природе.

Кића не хте сести, већ затури руке озад, па зађе наоколо да разгледа Шрајберове слике, које висаху о зиду.

— Ви’ш, Никите, ово је слон!

— Видиш, молим те, колики је!

— А ово је, знаш, она хигијена, што вади мртве из земље.

— Ене, де, славе ти!

— Јес’, знам ја то! Колико ће пута каплар, кад смо, знаш, на само, у поверењу, рећи: „ви’ш овог нашег командира, појео би те свег к’о хигијена.“

— Ви’ш молим те!

— Ја, а ово је шебек!

Приђе ближе последњој клупи и поче разговарати с једним малишаном.

— Шта радиш, Миле! — поглади дете по глави.

— Ништа — погледа оно у учитеља.

— Шта ти ради тета?

— Молим вас, г. председниче, седите! — рече учитељ.

— Нека, могу и стајати — па се окрену детету: — а ’оће ли довече на комишање?

Дете ућута.

— Мир! — виче учитељ на децу и искашљује се.

— Поздрави је нек дође довече код Ђондрића. Биће комишање. И нек понесе онај јаглук. — Знаш, Никите, — окрете се њему — ’номад на игри код Стоје, залети се Јана, па ми истрже онај јаглук с потписом, знаш — кресну оком — што ми је она потписала... „А, чекај, ухватила сам те.“ — рече она .. Остави, Јано! Море остави, Јано, вичем ја, па за њом...

Деца се закикоташе. Учитељ развуче усне, па викну: Мир!

— А она, знаш, Никите, врисну и побеже...

— Молим вас, г. председниче, изволте сести, док свршим час — моли учитељ.

— Ја, Никите, баш је тако било... Побеже, па то ти је... Изволте ви, учо, могу и стајати.

Учитељ пропитиваше из предавања о овци.

— На колико се делова дели овца?

’— Овца се, молим господине, дели на пет делова на: главу, врат, труп, ноге и реп...

Гости се повукоше до прозора и услонише уза зид.

— Кажи ми, Перо, још штогод о домаћој пловци?

— Пловка је перната свиња — Одговори дете

— Како и по чему?

— По томе, молим господине, што пловка више једе од свију пернатих животиња.

Кића се искашља, крочи корак напред, према ђацима, па поче:

— Децо! Једе ли се во ?

— Во се једе — рече један ђак, па и остали

— Једе ли се медвед?

— Не једе — накељише се деца.

— А, на премер, магарац?

Деца прснуше у смеј.

— А жуња?

— Деца ућуташе.

— А шебек? -

Опет се захори кикот. Учитељ поцрвене у лицу, викну на децу, па се окрете председнику:

— Седите, молим вас, ја ћу пропитивати...

— А што, на премер, да ти није што криво, што их ја слишавам?

— Молим вас, председниче...

Председник продужи:

— Децо! Једе ли се купус?

— Купус се једе — одговорише деца.

— А, на премер, једе ли се репушина?

Деца се опет закикоташе.

Никит се почеша иза увета, завуче руке у чакшире, па и он поче:

— Је ли, ви, ђаци, бије ли вас учитељ?

— Не бије! — рекоше деца к’о у један глас.

— Тражи ли, относно... реграцију? — упита Кића.

— Молим вас, председниче, боље би било да их упитате: имају ли креде и сунђера...

Председник шикну на нос, ману руком на ону двојицу и пође вратима.

— Добро, добро, учо, питаћемо ми господина министра: има ли пернатих свиња у Кривој Реци — и замакоше на врата.

У школском ходнику стајаше, крај два дрвена суда пуна воде, један човек, бос и гологлав. Кад угледа председника, стаде по војнички.

— Шта ти радиш овде ?

— Па ја сам вамилијаз — одговори он.

— Пошто си се погодио ?

— Бога ми појевтино: дукат на месец.

— Је л’ ти љут учитељ?

— Није вала. Благ ка’ мелем!

— И ти, на премер, знаш шта је мелем ? Што лажеш, бре!

— Не лажем, вала, ето га, па ви цените. — узврпољи се служитељ.

Ћата приђе ближе, па му шану:

— Бије ли ђаке ?

— Јок, вала.

— Слободно ти нама кажи. Ништа га се не бој!

— Што би вам крио. Ја се у његова посла не стављам, али баш их не бије.

— Иде ли на комишање? — упита Никит.

— ’Прости ме, то му не разбирам — слеже он раменима.

— Знаш ли ти ко сам ја?

— Знам, господине председниче, — стаде служитељ мирно и устрепта очима.

— Слушај! Од сад си под мојом влашћу и ово су ти дужности: да пазиш ко долази код учитеља, с ким се дружи, бије ли ђаке, узима ли реграцију, иде ли на [80] комишање и говори ли што за нас и осталу влас’... Разумеш ли?

— Овај... молим вас... господин Кићо... не бригајте!...

Сва тројица одоше у општинску канцеларију. У њој не беше ништа на свом месту. Крст у рафу, јеванђеље на орману, свеће иза пећи, акти разбацани на све стране. Пореска књига бр. 6. на сред пода, у брлогу цигарица и палидрваца.

Кића леже на клупу. Под главу метну пореску књигу, дневник и експедициони протокол. Она двојица седоше за дугачки сто. Служитељи донеше вина и кафе. Пошто испушише по цигару, председник ће рећи озбиљно: — сад на посао!

Ћата извади из фиоке министер хартију, преви табак и наслони се:

— Пиши: господину министру просвете и црквених послова у Београд... Само пази на сваку реч, а тачкај га тамо како знаш.

— Знам, молим те, — рече ћата: — Запјата је запјата, а точка и двоточије је опет друго.

— Ако ти још не знаш, онда ко ће знати — дода Никит, с пуно поуздања у Тиму.

— Даклем: господине министре! Ви сте нама поставили за учитеља једног сисана... относно једног балавца Гају Гајића, које он ништа не зна, нити уме децу што научити, и које он учи њих што не треба да уче и што се нигде не учи...

— Пресекок ти реч — примети Никит — али немој заборавити како је јео сир ономад у среду, усред механе.

— Јес’ и то ћемо. Баш бијах то заборавио.

— И тако ја, господине министре, као прва надлежна влас’ одем данас у школу да надзор учиним и том приликом чујем, како учитељ пита: једе ли се овца и пловка, а у нас, господине министре, и луда Саја зна шта се не једе. И он, господине министре, учи децу шта је то перната свиња, а те животиње нема овамо у нас у Кривој Реци, нити смо чули да игде има свињче перја... И, господине министре, он учитељ...

— Молим те да одахнемо и да се мало поткрепимо — прозбори ћата...

Кића се подиже и поносно погледа у Никита, што је значило: видиш каква је тужба?

— К’о гром! — рече Никит и наздрави Кићи.

Попише понеку, завише још по једну, па продужише:

— Даклем, деде даље ово: И које он иде по комишању и децу тера, те му доносе реграцију. У Кривој Реци ни на једном пологу нема јајета!... А где су, господине министре, та јаја? Све дигоше ђаци, да носе учитељу реграцију, јер не сме ни једно празних шака у школу доћи, јер ’оће да их све помлати, које он млати к’о злотвор, и још много штошта што се описати не може чини овај сисан што сте га овамо пратили... И је ли познато томе господину министру, да је поменути учитељ Гаја јео сир у прошлу среду у нашој механи, и докле ће га држати у овом месту?...

И тек да заврши сети се да је преко потребно, да г. министру опише: како је овај народ поднео грдне трошкове, док је откупио конак почившег Вуја Шорића, пошто је погодио мајсторе док су од магазе направили учионицу, који су, именом, мајстори били, колико је отишло креча и песка, како су мајстори три пут остављали и настављали рад, свађали се с председником и тукли с пандурима и — томе слично... Те тако је тужба изнела пет пуних табака. Потписаше је председник и ћата; [83] потписаше неписмене одборнике и ударише два печата: школски и општински.

Кића дану душом и изађе сам у двориште. Дође испред затвора и ослушну на самим вратима. Ништа се не чује. Зашто ћуте? То га једи, као што би га једило и да говоре, па викну:

— За ту врсту људи грејаћу затвор о Св. Илији, а о Божићу сипаћу им воду под ноге...

Унутра неко нешто прозбори, а он се продера на сав глас:

— Не гунђај! — и осу: Бога, сунце, небеса...

Више механе има један брежуљак одакле се види све село. Дође му нешто да се испење на тај брежуљак, па истрча на врх. Седе, запали цигару и замисли се... Шта ли мисли ово село о мени? Да ли већ знаду ко сам ја и шта могу. Они сви говоре о мени... Нека говоре, баш то и ’оћу да се о мени говори. Ето, с краја на крај све то стоји под мојом мамузом... И поп, и учитељ, и кметови, и одборници, и сви од највећих до најмањих. Све сам умирио и утерао у бразду. Да ви’ш сутра док поврви народ да ме моли да ме умилостиви да пустим из затвора ове букаче, [84] да опозовем тужбе против попа и учитеља, — а ја нећу ни да чујем, ни да видим... Ићи ће и нашој кући и воденици да моле Ђека и Бата Мојсила — али ја нећу да чујем, нећу да знам ни за кога... Сила сам! — продера се иза гласа и размачу рукама, к’о да ће да полети.

VI.
Старачке муке.

У колико Кића осећаше да је силнији и славнији, у толико чича Јеротије проклињаше час кад се родио. Не имаше санка и одморка, ни једног тренутка мира и спокојства. Изгледаше му, к’о да се клетве целог света товаре на његова старачка плећа и на поносни дом Миликића!

На Михољдан (а то је неколико дана по оном многобројном затварању у амурлук криворечке механе) уранио чича Јеко, па хода преко врта. Огрнуо дугачки гуњ, са ресама, запалио чибук, оборио поглед у земљу па само хуче. Тако је сву ноћ, а не спава неколико ноћи. Пребледео и потамнио к’о да је изболовао. Кућанима необично. Све занемило к’о да их је [85] жалост сатрла. Кад дође празник, задахне све живо весељем, песмом, животом, а кућа и двориште заблистају сјајем и шаренилом богатог руха, а сад се све повукло, рек’о би све се разбегло. И деца, која су научила да се с Ђеком коликају ора и лешника, да га, кад легне, прескачу и газе по леђима, да с њим хватају јагњад и пилад, и она заћутала, па не смеју ни да му приђу...

Бата Мојсило беше дошао из воденице. Он више борави тамо, но код куће, где долази само празницима, да се преобуче. И њему необично. Приш’о би му да се разговори, али му тешко. Боже, шта би нашем Кићи, мисли он. Шта му је мало? Здрав к’о дрен, млад к’о роса, богат, окићен, сит и пијан — ма све заман! Да му није пало на ум да се жени, па не сме да помене? А што да не сме? Нека каже Обренији, ако не сме мени и Јеротију.,.. Ево јесени, па да га оженимо; нек узме коју ’оће. Али није то... Он је опчињен. Има пакосних људи, које боде наша слога и којима смета наше богаство и срећа, па ’оће да нам ово куће раскуће... Шта ће му то кмество, та напас’ што завађа људе? Што не гледа своја посла и ради колико [86] ’оће и може. Боже, шта му би, ко ли га то тако опчини!... ‘

И тек што мишљаше да се састане с Јеротијем, а он уђе у своју оџаклију. За њим, полако, уђе и Мојсило...

— Здраво сван’о, Јеко ?

— Да речем здраво сам, како ти, Мојо?

— Ет’ Богу хвала...

Чича Јеротије седе на кревет, истресе лулу, напуни је, укреса труд, па погна два густа дима.

— Е, мој Мојо, видиш шта дочекасмо!...

— Шта се ти, Бога ти, Јеко, толико бринеш. Боже ти дај нама здравља, све ће добро бити.

— Нема ту добра, мој брате! Не ваља ни кад кога много благосиљају, а толи кад куну — рече он и заповеди брату да седне до њега.

Мојсило узе столицу и седе до кревета.

— Па шта веле?

— Ко ?

— Народ шта вели?

— Ништа, вала; народ ка’ народ...

— Шта, ништа? Зар не чујеш како ври народ од његовог зулума! Бога ти, Мојо, шта ти је, што се детињиш?

Мојсило погледа у под, а чича Јеротије уздану, подиже обрве и добро га погледа.

— Шта му смета поп Хрисантије? Што пљује на његове седе власи? Нек’ његова суза кане због њега, овај ће дом гром сажећи! ’Оће, Мојо, Бога ми!

— Ја, ’ратос га било — промуца Мојсило и ухвати се руком за чело.

— Шта му је крив Стојадин, да га ’нако душмански гони? Што сам добра видео - с њим сам видео, и он се нађе да затвара најбољег пријатеља мог! О, Боже, шта нећу дочекати! Сад би од муке пресвиснуо!... Па Јована, Миливоја, Велимира... Зна ли он шта раде њихове жене, деца и остала чељад? Они куну, куну без престанка, а та ће клетва стићи све под овим кровом! ’Oће, Мојо славе ми!...

Устаде и погледа на прозор. Чини му се лакше. Прође преко себе два пут, маши се руком до полице, помери једну јабуку и опет је остави на своје место. Истресе чибук, остави, па опет узе; извади дуванкесу, отвори, погледа, па опет затвори.

— Није, Бога ти, Јеко, то тако... Знаду људи... паметни су... младос’ је младос’, [88] лудос’ је лудос’... — рече Мојсило онако, да што рекне.

— Три ноћи већ није ноћио код куће. Тамо је у оној кљекари, где су и остале лоле и пропасници. Па и судницу је у њу превукао... Што ће му то кмество, кога је пит’о кад се тих трица примио ? И зар се тако кметује?

Седе опет, напуни лулу, укреса и загледа се у очи Мојсилу:

— Је ли, Мојо, шта веле?

— Па... ништа... Ја, знаш, нисам тако ни разбир’о, него, знаш, тако идем ја јутрос из воденице, а Стојко Милов па преда-ме. „Здраво сван’о Мојо?“ — „Здраво како ти, Стојко... А откуда ти тако рано? — питам га ја. Вели: био сам код општине — тако прича ми он...

— Шта прича, море?

— Вели љутнуо се мало Кићо, па притворио њих неколико и његовог Мила.

— Шта вели још?

— Ништа, вала, страшно... Вели, хоће да заведе војничку диципину у општини, а то није свак научио, а то старији траже, а што старији траже, реда је слушати.

— И Стојадина, и њега је ли?

— Канда и Стојадина. И, вели, знаш, узели га на руку наш капетан и.... помози ми рећи, онај из Поскурица, онај.. бој се, што заседава тамо у Београду у скупштини.

— И још шта вели?

— Каже: кршан младић онај Кићо, одевен ко детлић. Ништа, вала, не вели страшно...

У том Обренија уђе на врата Полако, више крадом, ступи унутра, назва Бога, и приђе руци најпре Јеротију, па Мојсилу.

— Жива била, Обренија! А где си ти, море, од јутрос? — запита Јеротије и рече јој да седне

Она се осмену :

— Нека, могу и стојати... Ја велим, аго, — погледа она у Мојсила — не смем деверу ни причати где сам јутрос била?

— Ти знаш, Бог ме — осмену се Мојсило.

Она приђе ближе и наслони се једном руком на кревет, па више шапћући, рече:

— Ја, богме, била код кривоусте Јане.

— Ене де! А шта ћеш тамо? — зачуди се Јеротије.

— Пораним јутрос из беле зоре. Ником нисам ни причала да ћу њојзи. Реко’ да огледам шта’ нам се види у кући...

— Бога ти прој се спрдње — ману Јеротије руком.

— Па шта вели? — упита Мојсило.

— Тако пођем ја у расвит. Срећом, успут, никог не тревих. А и варакала сам распутицама преко шуме, да никог не тревим...

Чича Јеротије скочи:

— Обренија! Донеси ми костретну торбу. Ону са заклопцем!

Скочи и Мојсило.

— Знала сам и сама да су чини, и да га је она опчинила — шапће она Мојсилу излазећи напоље.

— Па шта вели: која је? — запиткиваше он идући за њом.

— Угљевара Мара! Још зимус причала је сека Јека прија Јоки, да је чула, како је причала Ранђијина Јула, да јој је говорила угљевара Мара да ће видети сејир од наше куће. Убио је Бог!

— Узмиде, Мојо, ову чутуру, те напуни препеченицом. Начни оно буре до ћулсије, што смо га првог рата напунили. Пази те полако извади врањ и опет закуцај.

Све би за час готово. Чича Јеротије тури чутуру у костретну торбу, довати с полице три јабуке и прегрш ораја, те и [91] то; обуче гуњ, обеси торбу о раме, чибук узе у једну руку а штап у другу, па рече Мојсилу:

— Одох до Стојадинове куће. Немој ићи док ја не дођем, па ма било и до ујутру.

Њих тројица у селу: чича Јеротије, Јаћим Вулетић и Стојадин Пошурлић, живели су к’о браћа рођена. И браћа се препорече и сваде, а они никад у веку. Једном само Стојадин је купио једну ливаду до Миликића имања, за коју је Јеротије био у погодби с продавцем. Чича Јеку би неправо, па ће рећи Стојадину: „мог’о си без тога бити“, али кад му је овај објаснио како је то било из неспоразума, он му је рек’о: „ништа није ни било.“

Стојадин Пошурлић, човек од педесет и неколико година, сниска раста, сув, боје броћасте, другује с Јеротијем од пре тридесет година. Нешто је млађи од њега, али то им није сметало да се здруже к’о вршњаци, нарочито после српско-турског рата, где су као другокласци, раме уз раме, служили отаџбини. И у радости и у жалости делили су што их је снашло. Кад дође св. Јован, Стојадин не ломи колача [92] без Јеротија или Јаћима Вулетића, нити опет Јеротије о св. Ђурђу без ове двојице. Кад се ко жени у Јеротијевој кући, оно макар који законик или ситнији часник мора бити из Стојадинове или Јаћимове куће, и обратно. Тако и у позајмици: у новцу, раду, у чем ’оћеш они се помажу.

Јаћим Вулетић није родом из Криве Реке, већ се призетио у Достанића кућу, па се по њему презивају и сва чељад, што их је ту затекао. У селу таке зову: „припуз“ и „уљез“, али њега нико тако не зове (сем Стојадин, у шали, кад су њих тројица насамо). Он је ту кућу подигао, имање увеличао, све обновио и препородио.

Сва тројица чувени и виђени и у селу и подаље, само је Стојадин чувенији.

По нарави Јаћим је ћутљив, Јеротије тих и одмерен, а Стојадин разговоран и и шалџија. Јаћим најволи да гледа своја посла, да ни о чему не разбира и ни у шта се не меша, што се маша даље од његове куће и имања. Јеротије разбира о свему, али се уздржава да даје суд о ономе што га се непосредно не тиче. Стојадин води рачуна о свему, и што му је на срцу, то и на језику. Пази ко ће му бити кмет, је ли дошао на правилан начин или је [93] наметнут; зна ко му је капетан, шта ради и како с народом поступа. Што по његовом мишљењу не ваља, не уздржава се да осуди онако, како он зна и уме, па куд пукло да пукло. Отуд је и његов сукоб с Кићом.

Кућа Стојадинова подаље је од куће Миликића. Чича Јеротије иђаше полако. Под тешким бременом мисли, он се не осврташе ни на коју страну. Мисли су му већ биле тамо код Стојадинове куће. Шта ли ради његова стара мајка, добра тетка Ранђија? Она је к’о копча. Окаменила се к’о сињи камен од несреће што је снађе. Шта чини снаха Јела? па она ситна дечица? Они плачу и куну... Ко ће им на очи! Па имање њихово... Оно је пропало, несрађено..

Већ приђе, на пушкомет, кући. Учини му се, да су је црни облаци сколили, да само гавранови гракћу над њом. Тужан је и онај кров, и онај дим што на димњак иде. Да му је чути да ко год запева из оног дворишта, к’о да би крила добио...

У врту ограда разваљена. Бог зна колико је штете почињено, док Стојадин тамо лежи. Свиње су се разишле по пољима, изровиле ливаде, оштетиле озимицу... Можда их је неко побио, осакатио, затворио... А [94] ја, његов први љубавник, друг и пријатељ, сејирим шта се са њим ради.

Тако мисли чича Јеротије и тек да ступи на пола шљивака, који је око куће, кад под једном такишом двоје дечице: старије женско и мало млађи мушкарац.

— Влаго ђеку, како су ми они добри и ваљани — рече он кад виде да су Стојадинова, и рашири руке.

Деца се забезекнуше, а кад га познаше, притрчаше му у наручја. Он седе, спусти торбу, убриса зној и узе их на крило. Стаде их љубити и миловати.

— Ђеко, ја нашла крушку, па поделила с Милом — рече девојчица.

— И ја појео више — протепа малишан.

— Нека, благо ђеку, ђеко ће вама дати јабука и ора.

Извади једну јабуку, искрижа на кришке, те им подели, па за тим и по неколико ораха.

— Е сад, да се коликамо. По колико, Миле? — рече он и стиште орасе у шаку.

— „По лио“! — „По тако“! — сложише деца у глас.

— Погодио Миле!.. Тако, па да вас водим Леви и Инђији, да се коликате!.. Је ли, девојкара: шта ти ради мама?

— Ништа.

Је ли код куће ? -

— Јесте.

Ништа не ради мама — рече Миле. — Бије батином поњаве на плоту.

— А је ли плакала?

— По колико, ђеко? — заколика Миле.

— Јеси ли је видела кад плаче?

— „По лио“... „По лио“ — заинтачи Јула.

— А где је бака?

— По колико, ђеко?

— Кашље иза пећи... „По тако“. — одколикну Миле.

— А где вам је тата?

— Код куће — одговори Јула.

— Ко, море? Стојадин, је ли — подвикну старац и загледа се девојчици у очи.

— Јес’ код куће, у оџаклији — одговори она.

Јеротије поскочи к’о младић :

— Ајдемо, радости моја! — забаци торбу за леђа, штап под мишку, а њих двоје узе за руке..

За тренутак беху код куће. Тек што крочише у двориште, а Стојадин се помоли из оџаклије. Чича Јеротију се учини [96] да се Бог зна од кад нису видели, и дође му нешто, па се залеће, те се пољубише.

— Где си ти, море? — рече Јеротије и очи му засузише.

— Ево мене, но где си ти — осмену се Стојадин и поведе га у оџаклију.

— Вала, право велиш!

Истрча и домаћица у присрет:

— Добро дош’о, Ђеко!

— Жива била, Јело — одговори он и спусти поглед у земљу к’о кривац

— Овамо овај уљез раскараванио, па не мисли ићи — нашали се Стојадин.

У соби, у оџаклији, сеђаше на кревету висок и крупан човек. На његовом тамном, као опаљеном лицу и малим, црним очима, засија се благ осмејак радости. Кад ови ступише у собу, он се полако подиже, спусти дебелу трешњеву муштиклу на сто, дохвати се својих дугих и крупних бркова, па стаде к’о пред старијег. То беше Јаћим Вулетић.

— Здраво мирно, Јаћиме! Ти, Бога ми, вреднији — ослови га Јеротије.

— Добро, ’вала Богу! Како ви на дому?

— Да речем добро. Па како ти још? - погледа у Стојадина.

— Не знам како ви, ја, Бога ми, красно — одговори Стојадин весело, к’о увек.

— Е, јеси л’ чуо, човече, живећеш сто година! ’Оћеш љубаве ми! — подиже Јеротије обрве и пљесну га руком по рамену.

Јела донесе јастук, мету на столицу и намести Јека за сто.

Стари Стојадин, па то ти је! — рече Јаћим.

— Па причај ми, човече...

— Шта имам да ти причам : покупио сам општинске бу’е и дон’о овде, те истрес’о...

— Стојадинова посла! — ману главом Јаћим.

— Опрости, брате, куд ћу из своје коже — узлану Јеротије — Шта да радим, ако Бога знате?

— Прој се спрдње, молим те... Реци ти мени, ’оћеш ли најпре ладну, па врућу (а врућа ракија пушаше се у лонцу, на столу) или ћеш овако да продужимо — дохвати га Стојадин по руци.

— Полако, брате... Причај ми кад ти велим.

— Видим ја шта је; ’оће старац удробљено: и ладну и врућу — скочи Стојадин.

— Седи, враже! Ево вруће!

— Јелице! Пристави још једно лонче. Оно крњо! — викну домаћин, па се окрете њима: нешто ми слађе из оног крњег лонца.

— Чим се оно окрњи, много је постојаније — додаде Јаћим.

— Ја, браћо. не знам каква је ово напас’ какав је ово ’ук, што је заватио ову земљу... На овај начин не вреди ни живети — рече Јеротије озбиљно.

— Вала, доиста, зло време дође, рече Јаћим.

— Било је, брате, и до сад капетана и власти, али им је бар личило што раде и знали су ко је за шта, а ово је наопако... Памтим, брате, ма да то беше давно, када капетановаше Симо Брвеница. Човек крупан, стасит, ко ти Јаћиме, сунце те грејало... Брци ко повесма, очи ко вилџани. Увек у Бога, у чошним чакширама и ћурчету, сабљом о бедрима и качкетом на глави. Јахао је ’ата од сто дуката, а на њему су ти шиљтета, билави, кубурлуци... Кад ’оће у општину, онда зна све живо да ће доћи капетан... Ако је лето, онда у Луговима, крај студенца, направи се ладњак, зготови се ручак, а сваки домаћин [99] донесе буклију и пуну торбу к’о на свадбу. Народ изађе у параду,

— Знам, вала, и ја, баш к’о да је било јуче, уздахну Јаћим.

Старац се раздрага, па продужи:

— Јес’, па кад припуцају пушке оздо од жуте букве, народ стане у параду... Капетан иде напред, на ’ату, огрнуо ћурак и раширио се к’о паша, а за њим пандури и сексана... „Помози вам Бог, браћо“ — викне он — „Бог ти помогао, господин капетане!“ — гракне народ... „Како сте, браћо, како мир и здравље, како на дому“ — пита он, па седа под ладњак и заповеди: нека дођу: Петроније Газдић, Остоја Масловарић, Гвозден Шеврљуга и још неколико првих људи и домаћина...

— Нема то данас, мој Јеротије, не! — узлану Јаћим и чисто јекну.

— Прођите се тога. Што је било — било... Виш’ како се лепе прсти за чашу — понуди Стојадин ракију.

— Чекај, море, шта си ти зајинтачио. Кад се испричам лакше ми је, одговори му Јеротије, укреса лулу, па продужи: — Па, да ти причам, први људи дођу и поседају око њега, а он их пита: како је берићет, да није било града или поплаве, па онда: [100] има ли рђави’ људи и рђави дела, како власти поступају с народом, има ли лола и нерадника, што у радне дане седе у механи, те бекријају... Па, да ти кажем, пита, како млађи слушају старије, како народ иде на богомољу и поштује свештенике. Не пита ко је мој а ко твој, већ ко је поштен и домаћин.. А ако треба бирати кмета, он пита прве људе кога ће узети, па кога кажу, он му да палицу у руку и поучи га како ће поступати с народом... Па изађе пред народ, те га посаветује и објасни му, к’о из књиге, све од најмањег до највећег... А ово данас, ево је да те Бог сачува...

— Прођоше стара, златна времена, мој Јеротије — јекну Јаћим, к’о очајник.

— Оставите ви те приповести... Зна се како је и онда било... Сад мало притворе, па пусте, а онда су тукли к’о вола у купусу — рече Стојадин и доли чаше.

— А летос, да ти причам — продужи Јеротије — нешто жуто и жољаво дошло мојој кући. Нема у њему три’ес ока. Веле: капетан! Не зна се или је мршавији он, или његов дорат. Па и она пандурчина клеца за њим к’о на штулама... Провукло [101] се кроз врт, к’о да нешто краде, па пред моју кућу. Не тражи домаћина, к’о што је у реду, већ виче: где је господин Кићо!

Каки господин? Где су у мене господа?

Па тако, ето, узеше га на руку... И, да ти кажем, данас је последњи први... То је оно последње време што се вели у Св. Писму. Данас је Никит Видић, лола и пропасник што је уситнио очевину, први код власти, и онаки к’о он... Па неке партаје... Само је ли се назв’о његов партајист, па нек је најгори, он може шта ’оће и бољи је у очима власти од првих домаћина... Ако нисам у његовом списку, ја сам ка’ и брав .. Било је и пре партаја, али овог чуда није било. Ко је био за точак — за точак; к’о за гургусовачку кулу или шабачки обор — тамо је и слат, а остали народ био је миран... А ово данас непрестано врши и разри све.

Чича Јеротије одану душом, убриса зној, па погледа у Стојадина:

— Кажи ми шта ћу, брате, ако си брат? Куд ћу из ове коже?

Стојадин се насмеши:

— Не бој се, старче, све ће то прохујати, к’о Бабини јарчеви,

— Ама шта ћу с њим?

— Ништа. Трчаће к’о ждребе уз брдо, па ће се од по пута вратити. Но деде још по једну, па ће скоро и ручак! Јелице! — погледа кроз прозор — пожуриде, море!...

— Оно јес’, младос’ је младос’, лудос’ је лудос’, али... — ману главом Јаћим — не он га је чек’о док се сам врати...

— Кажи, брате, шта ћу и како ћу — окрете му се Јеротије.

— Ја би му казо’: синак, теби се нешто не свиди под овим кровом, где је живео и твој бабајко и где ми сви живимо... Ти се машаш за нешто више... Ево ти твоје, па тражи где је боље — рече Јаћим и тресну руком, к’о да нешто откиде.

Таман они у речи, а на врата се помоли баба Ранђија Стојадинова мајка, погрбљена старица, у шамији „зејтунли“ боје и дугачком зубуну старинскога кроја. Сва тројица скочише.

— Остарило се, богме, па се једва гамиже — рече она и уђе ослањајући се на штаку. — Добро ми дошли!

— Боље вас наш’о — одговори Јеротије и пољуби је у руку — Шта ми ти радиш, тетка Ранђија?

— Вала Богу... Да је више живих — одговори она — Како ви на дому?

Јаћим се рукова и она поче питати за све редом из обадве куће.

Пошто се спустише и по неку прозборише, чича Јеротије се подиже, извуче чутуру из торбе и прекрсти се:

— Помози, Боже! Срећан дан, срећно састање и виђење... Здрава буди, тетка Ранђија!

— Од Бога ти здравље!

— Опрости, молим те, к’о рођену мајку! — и пружи јој чутуру.

Беше пред ручковиште. У великој кући сеђаше на свом месту чича Јеротије. Жене у послу, деца у собама и по пољу. Кад стигоше кола и људи, они из куће извирише се на врата и јавише чича Јеротију.

VII
Ук

Тек што чича Јеротије одмаче од куће, дојури у галопу један од „Црвенкапа“ и достави поруку Кићину, да се спреми добар ручак за госте, који ће кроз један час доћи.

Све живо у кући даде се на посао. Бата Мојсило се ужурба, па потрча по кући, по оџаклијама и пивници, да се спреми све што треба пред госте изнети. Нареди, те се стакларија опра песком [104] и копривом, заклаше прасе, ћурке, пилад. Жене засукаше рукаве, па почеше месити тесто за погаче и гибанице шапћући: „Боже прости и данашњи данче“. Он, сам, намести столове, столице и клупе под раст, а Лева и Инђија донеше поњаве, ћилимове и јастуке, те наместише седишта, накидаше цвећа у врту, те окитише водене чаше на столу. Лепо време, а господа су господа, она воле „на чист ваздух“... Али то га жижи, што не зна шта још воле, како ће им умостити и како ће их угостити! Домаћинска кућа, свега доста, али ко му га зна шта је за кога... И од куд да се то баш данас деси, када Јеко није код куће! Да је то знао, не би се макао од своје воденице, од своје слободице...

— Радојка! — викну он своју домаћицу из оџаклије.

Мала и жољава женица, његова Радојка, отрча у оџаклију.

— Чујеш, море, мене ће живи стид појести ако се обрукамо. Ти гледај сад како знаш — ману он руком, као да би ту бригу на њу хтео пренети.

— Оч’ју ми, мало ти и ја што знам... Спремили смо добар ручак, а како ће се коме допасти — ја не знам !

— Их, ратос га било, од куд баш данас оде! Шта му знам ја шта господа хоће — окреташе се у ковитлац и махаше рукама. — Ништа ти ја не знам... Најволео би послужити им вина и ракије и истимарити кљусад... Бога ми! Не жалим нек пију и једу докле ’оће, ама ко зна шта је за њих... Их, ’ратос га било!

— Зна ће Кићо... Кад је долазио Јово Џелепџија, најволео је танку пројицу, млада сира и скорупа и пржених пилића.

— Не. Неће они кукурузе. Гледо сам ја у механи кад срески ћата баца проју за врата и вели: „овим се свиње ’ране“.

— Шта му ја знам — слеже она раменима.

— Спреми још кајгане, цицваре и гужваре...

— Е, ти мислиш они воле што и ти, засмеја се Радојка.

У том припуцаше пушке у врту...

— Ето их! — викну Мојсило.

Истрчаше обоје напоље. Мојсило отрча у вајат, обуче чошни Фермен и натуче нови вес, ману руком преко бркова уздуж и попреко, па одјури пред капију.

— Еј, домаћине! Јеси ли рад гостима! — виче ћосави контролор чак из шљивака.

— Јесмо, Јесмо, молимо — промуца Мојсило и осети нешто суво у гуши.

Отвори велику двокрилну капију широм. Напред уђоше коњска кола. У задњем седишту беху с десна госпођа Цаја, капетаница, до ње посланик Продан Жмурић, а у предњем: капетан Спаса Жеравица и шумар Коленица. За колима касају на коњима: Кића Миликић, ћата Коца Стевџић, Тима Тимић, контролор, срески пандур и оба Кићина служитеља.

Госпођа беше у лаком жакету, сивој хаљини и јесењем шеширу исте боје. Остали беху у свом обичном оделу, сем Киће, који сад беше у црној блузи и плавим панталонама.

— Помози Бог, домаћине! Добар дан, чико! — поздравише Мојсила посланик Продан и капетан Спаса.

— Сервус, чиле! — залеће се Коца и пољуби се с Мојсилом.

— Добро дошли... молимо... Изволте - трчи Мојсило гологлав и рукује се с гостима — Кићо, деде, намести госте... А коње, молимо... ено пред шталом и сена и пун пресек жита. Молим покорно... изволте, облеће он око гостију и пандура.

Изађоше Маја, Лева, Стака и Инђија, последње три девојчице, које увек госте послужују, те приђоше руци. Кића нареди, те донеше четке и очистише госте од прашине, па их наместише за спремљени сто под великим растом. Капетаница свуче жакет, а капетан врскапут, па поседаше. У горњи крај седе посланик Жмурић, на чича Јеротијеву столицу с наслоњачом. Десно од њега поседаше: капетаница, капетан и контролор, а лево: ћата Коца, шумар Тоша и Кићин Тима.

Кића разгледаше шта се ради по кући, је ли све спремљено, показа „чаршиски ред“ при послуживању, па се упути гостима.

— Овамо, овамо! — виче Коца — Ти си гост к’о и ми.

— Седи, Кићо — рече посланик.

Он седе до свога ћате.

— Па како ти, пријатељу? ослови посланик Мојсила.

— Ет’ Богу хвала... Да речемо добро... Што је од Бога, слађе је од меда..

— Све ти је од људи, чиле, па било ти слатко, било ти горко — рече Коца.

Мојсило га погледа, ману главом и не рече ни речи.

—Величанствена природа! Божанствена природа! шапће капетаница, разгледајући околину.

— Природа је цар васељене — рече посланик, сећајући се да је тако нешто чуо на жељезници

— Царица — дода капетаница.

Две девојчице, Лева и Стака, донеше на два служавника послужење: шећер, воду и ракију.

— Молимо... изволите, слуш’те се — обилази Мојсило око гостију, чешкајући се иза врата.

Као обично, прешло се у живљи разговор. Најпре су почели говори о задрузи: колико има чељади, од кад је кућа на овом месту; колико има стоке; о води: одакле се доноси, је ли бунар или кладенац; о ракији: колико имају шљива, како рађају итд.

У том је постављен ручак. Ставише млад сир и скоруп са неколико танких, млаких погачица. Мојсило узе чашу с ракијом:

— Сад заповедајте! и поспусти је мало пред Продана, па подиже. Капетан и капетаница згледаше се, а посланик рече: — Де, у добри час!

Мојсило се прекрсти: — Добар час, међу нас! Срећно састање и виђење! И [109] здрав буди... овај.. — мрдну главом на Продана

— Од Бога ти здравље, домаћине! - одговори он.

— Ја бих рекао, домаћине, да ти мене добро не познајеш - рече капетан Спаса...

— Ја... што велиш... господине, нисмо се познавали... Ја, знаш, тамо око воденице, па ко и брав — рече Мојсило, искашљујући се и ако му се не кашље.

— А да ли знаш ко сам ја? — упита Продан достојанственим нагласком...

— Па Бога ми... нисам ти добро вешт. Јамачно ти заседаваш тамо у Београду, у скупштини?

— Јес, заседавам, помало — рече Продан преко залогаја и поче причати, како је негда Јеротије Миликић готовио ручак Малом Вукојици у Луговима, где се и он као гост капетанов десио.

Капетаница се насмеја:

— Колико вам има година ћико? (могла је рећи : „чико“, али мишљаше, да јој ово боље доликује.

— Па има нам, госпоја, Бога ми... до педесет...

— А, доста снажан чиле! — рече Коца.

— ’Прости ме... још сам јак... Изволте молимо

— Слуш’те се, господо... Ет’ сељачка посла! Тај сир, на премер, није Бог зна шта, нуди Кића.

— Красно, дивно, сјајно! — рекоше гости.

Мојсило донесе бардак вина, наслужи у окењаче и стави на трпезу.

— Служи де, Кићо, доле у дну, а ја ћу горе — шану му Мојсило.

— Шта велиш, чиле, да ли је добро бити посланик? — упита Коца.

— Шта му ја знам, у та се посла не стављам... А како ја рачунам, није лако — одговори он и погледа у Продана.

— А како ти то рачунаш ? - упита капетан.

— Молим, господине, ти то знаш најбоље: што већа влас’ у шакама, то тежи терет на врату.

Посланик се окрете и пљесну Мојсила по рамену:

— Браво ! Сад си погодио!

Домаћин се насмеја и доли чаше:

— Изволте... молимо покорно.

— Кад донеше киселу чорбу, Продан Жмурић поче причати, како је збиљски терет [111] заузети такав положај, како је једном приликом, кад је било потребе, тркао кошију с неким Швабом на Бањичком брду, па кад је победио и српски образ осветлао, књаз се с њим пољубио и изјавио жељу да такве јунаке види свуда у почасти.

— Ћико! Би ли ви волели да будете посланик? упита госпођа Цаја.

Мојсило се накељи:

— Нисмо ми, овајке... за тај пос’о. Ми смо, молим госпо, за то да чувамо воденицу и да послујемо.

— Кажи, кажи, слободно, па да и тебе једаред испратимо у парламенат — рече капетан.

— Пристао би, чиле, још како. Видиш како му се брк смеши — рече Коца и кресну оком на контролора.

— Сас вас, чика Мојо, народ би био задовољан, к’о с берикетна година — кресну контролор на Продана.

— Изволите, молим, остасте без ручка. Служи, Кићо! — обиђе Мојсило око совре и опет стаде више Продана.

— Нећемо да заговараш, ’оћемо да чујемо: би ли ти иш’о у скупштину — продужи капетан.

— А шта би говорио тамо? — упита Продан.

— Да, да, шта би говорио ! — гракнуше сви.

— Прој се, молим вас... — обилази Мојсило око совре.

— Да чујемо! Да чујемо! — сложише у глас Коца и капетаница.

— Мојсило ману руком преко бркова:

— Ама не знам би ли ваљало што би реко’, али да сам ја на месту газда Проданову, ја би нешто реко, ако он није реко...

— Да чујемо! Да чујемо! — заграјаше сви. — Да чујемо, шта би чика Мојо рек’о.. Спаси Бог! У то именије — и испише чаше.

Мојсило поцрвени сав к’о паприка, па доли празне чаше.

Чујмо! чујмо! — викнуше сви, сем Киће, који се застиди што се зове „Миликић“ јер му се учини, да с његовим стрицем спрдају к’о с будалом.

Е, оставите ме сад, па ћемо то други пут. Сад извол’те, слуш’те се, молимо — моли Мојсило.

— Чујмо сад, чујмо!

Мојсило се искашља и ману руком преко бркова:

— Овајке, да речемо, не тражим ја то званије, али да речемо, ја би креснуо што је истина, па прости ме, куд пукло, да пукло!

— Е па кресни сад — рече Продан.

Мојсило погледа у капетана.

— Слободно, слободно, чика Мојо, ми баш хоћемо да чујемо жеље народа — рече капетан доста важним нагласком.

— Баш кад хоћете, ја ћу вам касти, па ви цените како знате... Ама, бој се, биће вам криво а и није лепо на соли и на лебу...

— Разрешавамо те, говори што ти је драго — рече посланик одлучно.

— Ето, сад си слободан, — рече Тоша — па причај!

Мојсило се опет искашља, ману руком преко бркова са свих страна, па поче:

— Ја бих казао: Господару! Тебе влас’ вара!

Зви се зацерекаше, сем Киће који усиљено развуче усне.

— Ето, оћеш сад, Спасо, — рече капетаница.

— Продужи, продужи! — рекоше капетан и посланик.

— По чему то, чиле ? — упита Коца заједљиво.

— Ја бих каз’о — стаде Мојсило по војнички: — Господару! Ти питаш како је берићет, а влас’ одговара: добро, не може боље бити, родило и на дрвету и на камену — па била година родна, била кишна, сушна или градобитна. Па онда, погледамо о Митровдану и о Ђурђевдану а оно порез скочио неколико динара. И не знамо одакле нас гуја печи... Ти, Господару, питаш: како је народ, а влас’ одговара народ сит одевен и задовољан, све носи срму и памукбез... Кад ти, Господару, изађеш у народ, влас’ изведе преда те народ у стајаћем руву и ти мислиш сви смо онако одевени и сваког боговетног дана. А да ти видиш, Господару, оне босе и гологлаве, у траљама и ритам... И, да ти кажем, Господару, дошло је, богме, понова оно време, када се зборило, да по три куће једну козу музу, на пет кућа један певац пева...

— Е, и ти то знаш. Служи то вино! — одсече се Кића.

— Па разговарамо се к’о људи.

— Нека, да чујемо, па ћемо га баш [115] испратити у скупштину — јетко се осмехну Продан.

Наста мала тишина, у којој се могло приметити, да им не беше најповољнија беседа чича Мојсила.

Али кад после чорбе донеше гибаницу, па паприкаш, Кића поскочи од љутине.

— Уф, бруке ! — и отрча у кућу.

У великој кући жене се ужурбале око прочевља: прже пилиће, бришу тањире, кувају кафу. У једном углу сели служитељи за трпезу, ручају и прегоне се у доскочицама.

— Што ме брукате, ђаво вас одн’о све из реда! Знате ли ви макар каква реда, или сте у тору одрасли — викну Кића с врата.

Све се тргоше и зачуђено га погледаше:

— Шта је било ? — упита Маја.

— Где је то, на премер, било, молим вас — окрете се он пандурима — да се после мешпајиза доноси паприкаш! О, бруке, бруке и несреће!...

„Црвенкапе“ скочише.

— Ја, што велите — рекоше „срески.“

— Бога ми, златане, ја ти то не знам — рече једна.

— Ни ја, дилбере, оч’ју ми! Мислим, тако се ваља — додаде друга.

— Прој се, Бога ти, Кићо, доколице... Зар и за то још да стидујемо — рече Маја и продужише посао.

— Прво, на премер, — поче Кића набрајати — то знају и Бог и људи да иде супа. Кад немате супе, онда иде чорба: или пилећа, ил’ гушчија, јагњећа, ћурећа... Дру го, иде ринвлајиш. Кад нема говеђег ринвлајиша, онда може подоћи и ћурећи ринвлајиш. После, относно, иде цузпајиш, ’а то је, ко не зна немецки: купус и паприкаш! Па после, даклем, печење, а мешпајиз најпосле. А ви, бестрага вам глава, за мешпајизом доносите паприкаш! Е није него требали сте донети и цицвару! Уф! — пљесну се по челу и изађе на поље.

— И цицвару, ја како... Њом си се, синко, и одранио — промрмори Маја.

За совром, под растом, из шале прешло се на збиљу. Продан Жмурић полагаше читав рачун о свом посланичком раду:

— Тако, господо, био је случај, где сам и ја гласао из ината. Бејаше једном на претресу правитељствени буџет. Кад дође ред на војене издатке, министар запео па [117] тражи још два милиона! Вели, мало му. Једни веле да му се даду, то јест та два милиона, а други веле да му се не даду. Те држи, мајчин сине, те ’оће бити, те неће бити. И ја се ломим и раступих мозак мислећи, да ли да му се даду, ил’ не даду та два милиона. А и није лако, господо и браћо, трпати на народну грбачу без мере... И тако мислећи, дигох главу и неко чудо смотрих на галерији. Привукло се нешто ћосаво, без браде и бркова, па се извирује и ослушкује, питам ја полако: ко је оно горе — и рекоше ми да је инглиски конзул... Оценим га ја и видим шта ’оће: кад ко говори да се не даду те паре, то јест та два милиона, а њему мило, мило, па му се сав онај ћослак засија од радости... А кад неко говори да му се даду, то јест та два милиона, а он се натмури, па да може, појео би нас чак озго с галерије... Е, стој, мајчин сине, кад је тако, знам како ћу, велим ја, па скочим, подвикнем и заинтачим неколико пута: прима се, прима се, прима се, и ако треба да дамо још четири!... Скупштина повика: „прима се“, а Инглиз лупи вратима и стругну к’о опарен...

— Ха, ха, ха! — закикота се сва совра.

— И тај си мачкојед стругну! зацерека се ћосави контролор.

— Неправо му — додаде Тима.

— Те ствари спадају у в-и-ш-у п-о-л-и-т-и-к-у! — развуче ћата Коца и мету прст на чело.

— Баш ту и јест ситна памет, да се оцени свачије расположење о предмету о коме се дишпутује — рече капетан.

— Относно да се оцени ситуација страних сила у нашој отаџбини — дода Кића.

Посланик продужи:

— Признаћу, господо, да сам у једном случају био у неприлици и да сам се вешто извукао. Било је једно важно питање на гласању. Видим, и сами министри ускомешали се, па не знаду како ће. Гледам ја у господина шефа, да видим како он мисли, али ништа не могох да приметим. Председник виче: ко је за предлог, нек’ седи, ко је противан — нек’ устане. А ја, окрени, обрни, па се малко подигох, али тако, како је изгледало и да седим, и да стојим... Управо, господо, ја сам чучао! Један Пироћанин, у белој џоки, виче иза мене: [119] „Господине, овај, си, бре, ћући“ — а ја се окренух и шкргутнух зубима, те умуче.

— Ха, ха, ха! — захори се у доњем крају.

— Државни резон захтева, по неки пут, и да се чучи — додаде капетан преко цигаре.

Наста тајац. Посланик даде знак Кићи, те доли празне чаше, искашља се и устаде. Скочише и остали. Продан Жмурић подиже чашу за здравље и напредак домаћина овог дома и његових укућана, исказа особиту радост, што је нашао такво гостопримство у дому, из ког је глава ове општине, његов друг и једномисленик Кића.

Поче „многаја љета“, а служитељи из куће, с врата, избацише три плотуна из својих пибодовача.

— И — ју, ју! — врисну контролор.

— Ју, ју, манте врагу — затиште уши госпођа капетаница и наслони се на свог мужа.

— Молим, да си извините, госпоја, ја си од велико расположење не знајем што чиним — скочи контролор, поклони се и превали једну окењачу.

Тима Тимић и Тоша почеше певушити неку варошку песму у два гласа. Контролор развезе опет неку његову : „Убаво си, леле, убаво“... Чељад повирује из куће, а деца се начетила иза вајата.

— Изволте, молимо, слуште се — нуди Мојсило.

— Свега задовољно — рече Продан.

— Сп-а-с-о! Хоћу мле-ка — развуче капетаница, к’о мало дете.

— На премер, ако је по вољи слатког, относно или даклем киселог — скочи Кића.

— Дајте слатког млека — рече капетан.

Тима Тимић запева: пије ми се винце, док си ми рујно — а контролор скочи и размахиваше рукама к’о крилима.

— То, то, ту си ми песму дај! — и подврисну иза гласа.

Донеше чинију млека и поновише још неколико тањира прасетине. Мојсило доли чаше, ману руком преко бркова, с једне и друге стране, узе једну чашу, па поче здравицу:

— Писмо прву за помози Боже; другу за бољи час; трећу за свете Тројице: да помогне Бог и света Тројица [121] и милостива Богородица; добродошлица о добру ради; где год дошли, добро се нашли, где не дошли — добре се чули, ако Бог да. Ви писте за домаћко здравље, за здравље домаћина овога дома, где је год, и његових укућана — а ја да напијем за комшиско здравље: за здравље твоје, газда Проко, твоје главе и десне руке, десне и леве, вашег дома, ваших крмака и трмака; оваца и новаца, куће и среће...

Контролор кресну оком на Тиму, а Тима на Тошу, а Коца на обојицу.

— Хвала вам! — одговори Продан.

— За здравље твог дома и свих што се твоји назвали. За ваше здравље, господин капетане, за госпојино здравље, вашег дома, ћара и напретка; вашег, ћато; вашег, приле; вашег, момче — изређа све — за здравље свију комшија од овог дома: нашег попа Хрисантија нашег учитеља, наших кметова, одборника, поротника, замењеника и свију у власти и части комшија да их Бог поживи и у здрављу поштеди.

Кад служитељи испалише још један плотун, а контролор крекну ко мисирска [122] кокош — капетаница уста иза стола, дохвати Кићу за руку и рече:

— Сад је на реду да ме упознате са вашим станом. Је л’ те, да ћете то учинити ?

Кића скочи:

— О, молим, молим, изволте... Немате, на премер, шта видети. Сељачка посла, госпо, относно... Изволте молим — трља он руке и опскакује око гђе Цаје.

Уђоше у конак, у Кићин стан, који је у оном истом стању, у каквом га је нашао летос капетан Жеравица, само су ствари нешто више испреметане. На столу беше повише књига и новина и мало већих мрља од мастила.

Капетаница седе за сто и поче разгледати књиге и новине.

— Молим вас, којекакве беспослице... нису моје... овај — поцрвени до ушију и поче склањати у фиоку.

— Е, сад баш хоћу да их све прегледам... Видите ви њега, молим вас... „Две ноћи у Венецији“... „Војни Лист“... „Тук на Лук“... „Пешадијска Служба“... „Ђавоља Рупа“... Ман’те врагу — одскочи она к’о од змије и поче разгледати слике по зиду.

Кића се узврпољи:

— Относно, даклем, на премер, ја ћу оног Никши научити памети, што ми ове трице трпа у чантру — и смести у фиоку и књиге и ковине, а баш тада дође му на смеј. Сети се, како је читајући ове књижице, разгонио женскиње по прелима и играма.

Капетаница седе, запали цигару и претури ногу преко ноге

— И ви живите овде? Ви! Ви!

— Јест’, госпо — преневољи се Кића и само му је остало да дода — на жалост!

На сваки начин сад можемо од вас очекивати да ћете се настанити код суднице и нову кућу направити. Н. пр. кад би имали кућу бар с три собе, фораузом, кујном. Па да поручите мебл. Шта мислите, он је сад тако јевтин !... Па да вас оженимо...

Кића успи уснама и усука прамичак брадице.

— Шта да кажем... относно...

— Реците, хоћу да чујем !

— Па... молим како да кажем, некако ни сам не знам, госпо... А већ кућу ћу направити...

Е не знам, не знам, а зашто не знате ?

— Знам, молим на премер...

— Али, када би вам ја још и проводаџирала ?

Кића се узврпољи, усука брчиће и онај прамичак брадице.

— О, молим, госпо, ја немам речи... које ви мени добро желите.

— Ха, ха, ха!... Ха, ха, ха ! — закикота се она: — Седите, седите!

Он седе на кревет.

— Седите овде до мене. Хоћу да вам гледам у очи — упиљи се она њему: — Реците ?

— Ко..ко..ју ? — промуца Кића

— Ону коју ја знам. Је л’ те да би ме послушали?

— И зар ви, на премер, још сумњате у мене! — покуша он да искаже неки особити знак чуђења и рукама и на лицу.

— Баш Спаса каже : у оном господин Кићи видим талентираног младића...

Кића скочи, ману руком преко косе и зулуфа, усука брчиће и оно брадице.

— И које ја вама благодарим и где чујете и не чујете...

— Седите! хоћу да ме саслушате! дакле. реците: верујете ли ми ?

— Све вам верујем и понизан јесам ваш.

Она намести уста љупко.

— Име јој је Зорка. Зовемо је Зорица... Је л’ те да је дивно име?

— Ди..ди..вно — насмеши се Кића.

— Плавуша. Има русе косе, к’о вила. Очи к’о зора, нос грчки. Мала, пуна, Београђанка.

Он узветри, трже из џепа мараму, поклопи уста и кроз њу промрмори:

— Относно, неће она за сељака - баци мараму, дохвати се до брчића и испеглане крагне под вратом.

— Ви нисте обичан сељак к’о чича Мојсило. Ви сте господин сељак, који живи к’о човек, мешате се у отмена друштва, носите фино одело, стојите у споразуму с господом и првим људима.

— Ја вам, и овом приликом, и где чујете и не чујете... И немам речи — узнемири се он и хтеде се дићи, али она ману руком те седе

— Дакле, — поче она набрајати, ударајући кажипрстом десне по палцу леве [126] руке : — Ви ћете направити дивну кућу... Око куће имаћете прекрасну башту... У башти рибњак, чаробне стазице и алеје. Је л’ те ?

— А ми... ми... ћемо господовати.

— Јест, тако живе отмени сељаци — и поче причати како је „преко“, како сељак кад иде у варош, вози се у каруцама, одседа у прве гостионице, не носи у торби и застругу, већ руча „таблето“.

После кратког разговора о томе како живе наши сељаци; како имају а не умеју, капетаница устаде да види велику кућу. Чим се помоли с врата с цигаром у зубима, деца побегоше из куће на друга врата а момчадија у собу. Само осташе жене око прочевља.

— Ју, ју, шта мислите, ју!.. Спасо! Угуши ме д-и-м! — врисну она иза гласа и трже се натраг с кутњег прага.

— Шта је жено, шта је ! — дотрча капетан без душе, извади мараму и избриса јој очи...

Деца се закикоташе иза вајата.

— Молим... видите ви њих... Извинте относно, молим - опскакује Кића око њих, па се окрете на оне у кући и продера : — [127] Шта значи то? Шта ће тај дим ! И, на премер, какав је то безобразлук пуштати дим! — и стаде млатарати рукама и разгонити колутове дима.

— С-п-а-с-о ! Ослепићу! — трља очи капетаница.

Донеше воду те се испљуска по лицу, па одоше друштву под раст.

Тамо једнако пију и ћеретају. Контролор подврискује и наређује те дружина испија чаше на искап, а пандури пале плотун, чим он подврисне. Тима Тимић певуши, а Тоша му помаже, само Коца Стевџић нешто мудрује и изазива чича Мојсила да се препиру о начину обрађивања земље и о школованим и нешколованим људима.

— Између мене и чича Моја читава преперандија — пресрете Коца гђу Цају.

— Је л’ те ?

— Молимо, изволте, — двори и служи Мојсило.

— Ја кажем овај лист дише, а чиле да пукне од смеја — окреће Коца један лист на петељци.

— Чика Мојо мисли све што дише, мора имати џигерице — подсмену се Тима.

— Ето, тако је то, госпо, у народу — рече посланик, гледајући у црвене очи госпође капетанице.

Ју, ман’те врагу!

— Чиле, на колико се делова дели дрљача — упита коца.

Мојсило се накељи :

— Па ми је не делимо, већ ко кад је на ватру бацамо... Извол’те, слуште се!

Кића сео у дну, а поглед укочио у ивицу од стола. Кад се насмеју и он се насмеје; кад ућуте и он се уозбиљи. Али у ушима му непрестано звуче капетаничине речи : „Име јој је Зорка, зовемо је Зорица... Плавуша... Има русе косе... Нос грчки“... Ама шта ли јој значи : нос грчки ?...

— Чиле, шта је то хумуша?

Мојсило ману руком преко бркова, па ће рећи:

— То је баш к’о оно ’номад...

— Које? — погледаше у њега.

— Ништа, да речемо, нека беспослица !

— Да чујемо! Да чујемо !

— И... ју! — врисну контролор.

— Та, молим вас! — ману руком капетаница

Продан и капетан погледаше у контролора озбиљно. Он тури шаку на уста, подмигну се и ућута.

— Баш ’оћемо да чујемо шта је то било ономад — зевну посланик.

— Да чујемо! Да чујемо! — гракнуше сви.

— Изволте, молимо, да попијемо коју... Беспослице, овајке, тамо код воденице — рече Мојсило и доли чаше.

— Чиле, како се прави комбост? — закрешта глас ћатин.

Мојсило ману руком преко бркова, па поче :

— ’Номад, знаш, ја у воденици. Таман замлео Дромбуљино жито, кад а оно бануше пред воденицу три младића, баш ваки — пружи прст на Коцу. — Само им, на прилику, руво к’о, на прилику, — погледа у капетана. — „Помози Бог, чича“,— веле они — „Бог вам помог’о“ — велим ја. — „А ко Бог да“ — питам ја — Веле : „путници смо, чиновници, па идемо ’вако по чистом воздуку.“ — „Ако, ако!“ — велим ја... Па се надвирише у воденицу... Воденица меље, брише, знаш, к’о мећава, а чекало оскаче к’о маљица. Један уђе и [130] пружи прс’ на чекало, па рече: Шта ти је ово, чича?“ — и Мојсило се задену од смеја...

Сви се насмејаше његовом смејању. Кића се трже к’о иза сна и шану:

— Шта је то било ?

— Шта му ти рече ? — упита капетан.

— Море, прој се, ја од комендије рек’о : „прекрсти се па пољуби у онај камен што се окреће“... Хи, хи, хи, не зна ни шта је чекало, а чиновник!.. — Засмеја се Мојсило и заклокота му нешто у гуши.

— Хи, хи, хи! — развуче контролор, што је више личило на кијање, но на смејање.

Капетаница се накомрди и даде знак за полазак. Капетан скочи и нареди служитељима да се спреме.

— Чиле, како се прави комбост ? - понови опет ћата.

— Ама пружиде руку, да видим каква ти је — рече Мојсило.

Коца, с неким поносом, показа бео длан к’о папир.

— То је шака за перо, а ова за држалицу — пружи Мојсило своју руку, искокану к’о церова кора.

Капетаница скочи :

— Уф, таква ароганција ! Та то је страшно! — стресе се к’о од грознице.

Скочише и остали. За час се упрегоше коњи у кола, а седланици приведоше. Продан Жмурић очита једну здравицу за срећна пута и домаћа останућа, отпеваше „многаја“, па појашише.

— Хвала! Срећан пут! Прошћавајте! — служи Мојсило вино и рукује се.

Припуцаше пушке, захори се песма и гости одјездише.

Кад се одмакоше мало од куће, Коца Стевџић приђе капетановим колима, поздрави војнички и извади једно писмо :

— Господин Проко, ја сам мислио нећемо се видети, па сам написао ово писмо да вам испратим. Да вам не би причао, ево овде је све изложено... Ја се надам у вас к’о у Бога... Сад морам другим путем кући...

— Срећан пут! Јављај се — рече Продан...

— Збогом! У здрављу ! До виђења ! — поздрави се ћата — и ободе коња кући.

Посланик отвори писмо и прочита ово:

„Многопоштофаном и велеуваженом [132] господину Продану Жмурићу, народном посланику наше отаџбине Србије!

Многопоштофани Господине Проко, желим и Срцем и душом да Вас ово неколико речи у здрављу, и Срећи и свеопштем задовољству затече а Ви акосте ради чути за наше Здравље мисмо фала Богу здраво које и Вама од Срца желимо давас ово Писмо у здрављу Затече,

Господине Проко ситуација страних Сила у нашој отаџбини така је да све штоје наше у нашој Парти мора бити Угледно и Снажно у борби снашим Противницима а како је Наполеон реко Паре, Паре па цео свет тако доксмо ми Сложни и јаки Противник ће све мањи бити о Мојој Верности нашој Парти држим дастесе уверили и Ви и Господин шеф којије пито за мене верујте Господин Проко ја играм и певам кад је ко Наш у добру а кад Противници наши на Несрећу где Победе јасам Душевно болестан и сваки дан имам дешперацију због тога и разгоним Противнике ко кобац пилиће, Па какоје речени Наполеон реко Паре, Паре па цео Свет, то сам дошо на мисао да Вас молим Многопоштофани и Велеуважени Честити Србине [133] и Посланиче наше отаџбине да ми ову доброту учините а тоје да кад буде вучење два осто Државни Лозова сад другог идућег Ујдуришете с Комесијем да добијем Главни Згодитак од Деведесет иљада Динара у Злату. Моја је нумера ова Серија 158 Број 7 а То ћете лако учинити Вас Комесиа мора послушати а зато ја Ви посигурно Трећину уступам тојес Тридес иљада Динара у злату и знајте да ја нисам од оних што рекну па одрекну,

Многопоштофани Господин Проко. јасам до Гроба Ваш и наше Партие и пре бисе убијо носе Вас одрекао а као штоје Велики Ратник речени Наполеон казо Паре, Паре, без Пара никуд а са Парама ћемо их Све стерати у Кози Рог Остајем унади и Ваш Веран и Одан Члан и Понизан Јесам.

Коца (Коста) Стевџић

ПИСАР ОПШТ. ДВОДОЛСКЕ

П. П. Немојте заборавити Серија 158 Број 7. За они Тридес иљада држим нећете Сумњати јер то нисам ничим доказао да можете то јес сумњати.

ГОРЊИ КОЦА

Посланик се насмеја и промрмори :

— Е, мој синак, кад би се то могло, пристао би ти да ја рачун градим — и спусти писмо у џеп. —

VIII
Начелни пријатељ — највећи род

Никит Видић и Крста Миликић другују из младости. Никит је од оних људи, што им зарана падне слеме на теме, а нађу се у богаству и задовољству, па се навију тамо, куда их прилике и људи накрену. Од оца је наследио велико имање и доста новаца, па је за кратко време сав новац упропастио а имање, више од пола, продао. Није навикнут ни на какав рад а хтео је да је вазда одевен, да јаше добра коња, да се карта и пије. Увек се разметао својом снагом и јунаштвом. Кад се скупи сабор, дика му је заметнути чарку под каквом шатром и скресати угарак о чију главу, или кад је пуна механа света, подићи столицу и натерати људе да заглаве врата.

У селу су га звали „лола“. Стари људи пружали су прст на њ’га и саветовали децу. Али за то су баш многи младићи [135] волели с њиме. Кићи се нарочито допадао његов начин живота. Мислио је да је тек то слободан човек, који нема тутора над главом. Тако су се здружили. Од њега се много којечему научио. У последње време, кад се народ поче делити по партијама, Никит је нагињао оној странци, у којој је Продан Жмурић, али се није истицао. Али кад Крста Миликић узе активнијег учешћа као члан Жмурића партије, онда и Никит изађе отвореније. Он и још неколицина у тој општини, били су Кићин „народ“, који је безусловно следовао стопама свога првака. Али од свију Никит се одликовао. Он је био прави једномисленик Кићин. Тим га је још више заволео. Осећао је, да их спајају неке везе, којима би претпоставио и родствене везе.

Кићи се чињаше сваког дана све тешње и несносније у задрузи. Чинило му се, да свако чељаде води рачуна: где је, шта ради, кад кући дође а кад не дође и како с ким поступа. То није могао сносити. Једно за то, а друго што је у глави имао читав план како ће у будуће радити, реши се да изађе из задруге и своје ствари пресели у конак начелног пријатеља Никита [136] Видића. Ту би био до пролећа, а тада би поделио и земљу и покретност, и кућу направио до општинске суднице...

Сутрадан, пред по дне, дође Кића кући. Испратио је госте, примио упуства и сад је на реду да изврши што је намислио. Али нешто га буни, копка, дира, те не може да се прибере. Уђе у своју собу, седе за сто, узе табак хартије и написа крупним словима: „Име јој је Зорка. Зовемо је Зора, Зорица... Плавуша. Има руске косе... Нос грчки... Београђанка... Мала, пуна... Скочи и стаде према огледалу, усука брчиће и онај прамичак брадице... Ја је љубим, љ-у-б-и-м!... — намести уста на шљокицу... Ох, Боже, оће ли ико бити срећнији од мене, Крсте Миликића ! Плавуша, мала, лепа, — али само шта ли му то значи: нос грчки ! Ја знам само једног Грка, ћир Трандафила, али неће, зар, бити к’о у њега! Уф, како то могу и помислити — у њега је нос к’о белегија!... Требао сам да упитам госпођу капетаницу... Срамота је да се изговорим да не знам ни то, али, ипак, могао сам је н. пр. овако запитати : Поштована [137] госпођа Цајо! Извините, знао сам, па сам заборавио: шта је то нос грчки ? Верујте, знао сам, па сам заборавио... Бриге су, знате, терети, сикирације... И ето, ту ми је на вр’ језика, а не могу да се сетим... Требао сам да је питам... Питаћу је...

Леже на кревет и затвори очи да престави слику госпођице Зорице... Да речемо мала је к’о Никитова сваја, плава к’о попова Миља, има косе к’о Ђондрића Ружа... О, Зоро, Зорице !... -

Скочи, огледа се, замрси косу, рашчешља и раздели на челу по берберској фризури. О, Зоро, Зорка, Зорице! — подвикну, к’о да је дозива испред врата...

У том Обренија ступи на врата.

— Смем ли ја тамо ? — осмену се она.

Он протре очи к’о иза сна и рече : —

Седи — мајо!

— Кажу, не смеш му на очи — седе до њега — а ја велим смем. Ја сам га одгајила више но његова мајка... И јес, вала, Кићо, кад си био мали, па си најволео мени у крило... Ја ти истрошим леба и сира у крило... Највол’о си троше...

Он се дурну и ману руком.

— Бога ти, мајо, прођи се тих беспослица!...

— Нису то беспослице; ја говорим што је било. Ти можеш што ’оћеш самном, али ја ’оћу да ти кажем...

— Шта имаш да ми кажеш ?

— Да те питам : шта ти мислиш; што се одпади од нас ? — и тури руке на очи...

— Ако немаш другог посла... то...

— Ост’о си иза мајке мали к’о кокош — поче она кроз плач - и ја сам те одгајила. И каже ми покојна Дака: аманет ти Божји, чувај ми Кића к’о очи своје... И куд ћеш ти сад с лолом Никитом ?

— Пази, мајо, немој то да си игде рекла... То је увреда части и казни се по § 357 грађанског поступка...

— Куд ћеш с оном бекријом, лолом и пропасником?

Он покуша да се на силу насмеје, забаци руке за леђа и разода се по соби.

— Шта ћу ти ја, мајо; кад би што знала, не би то говорила, а кад не знаш — шта ћу ти ја... .

— Па јес’, ми ништа не знамо, који смо ово куће сачували а Никит зна... Што [139] ти је, богати, Кићо, ко те опчини ? — хукну она.

— Што су ти женска посла: одмах мисли опчињен. Не верујем ја, море, у те чини и мађије, не верујем! Ево, чикам све вештице, врачаре и бајаре, нека скоче на ме... Чик, чик, чик!...

— Видим ја шта је — рече она, саже главу и тури руке под појас.

Кића запали цигару, пусти неколико димова, па баци. Никит, проклети Никит! Све на њега к’о на белу врану. К’о да ја немам мозга, него се водим из његове главе! Али зар они знају шта је то начело, шта је то начелни пријатељ! Шта они друго знају, но да се наједу, напију и испавају! — шета он преко собе, па на једаред стаде пред њу:

— Знаш ли ти, мајо, шта је то начелни пријатељ?

Она укну и само га погледа. Он се затури достојанствено :

— А знаш ли ти, мајо, шта је то државни резон? — рече неким особитим нагласком и мету прст на чело.

— Па, болан синко, с првим си се људима свадио...

— Кад би то знала, друкче би говорила, а кад не знаш, шта ћу ти ја, — поче звиждукати и рукама млатарати к’о у маршу.

Обренија истре очи рукавом, погледа га, па рече:

— Кићо!

— Чујем.

— Седи овде да ти нешто кажем:

— ’Ајде, де, да и седнем.

— ’Оћеш ли ме нешто послушати да те молим к’о моје дете ?

— Деде, да видим шта је.

— Ти то знаш к’о и ја : штогод човек у време уради, не каје се... Па молила би те к’о моје дете...

— А шта то, на премер ?

— Да те оженимо...

— А којом то од прилике? — скочи Кића и затури руке за леђа.

— ’Оћеш ли ме послушати, па да ти кажем ?

— Слушам ја само ово овде — чукну се прстом у чело и продужи преко собе.

— Болан, шта би ти удило да узмеш Милу Дангубића? Она је к’о упис...

— Коју ?

— Па Миленију, ’ћер газда Јове Дангубића. Имају два конака на два боја, кочије, сто мотика винограда...

— Ону каљогажу, је ли ? Не ћу ја, море, каљогажу и дрвару сељачку, не!

— Има и мираза и рува варошког.

— Знаш шта је, мајо... Ја те, да речемо, поштујем к’о своју мајку, и да речемо, немој ме ништа учити... То ти је!

Она се полако подиже, слеже раменима и изађе

На вратима срете се са чича Јеротијевим Бранисавом. И он је момак, млађи од Киће, али по расту и изгледу, рек’о би да су близнаци. У младости прозвали су га „брадан“, па га и сад тако зову. Од како Кићу узеше господа на руку, и подигоше вику у кући и селу, он га непрестано брани и не да на њ’ прекорне речи нанети. Сад кад чуше да се Кића одлучио да иде из куће, салетеше га млађа чељад да иде к њему да коју прозборе, да виде шта ће рећи. Бранисаву тешко, к’о да му се товар навалио на леђа. Како да му помене, шта да му рече? Зашто да се прави паметнији од њега? — мисли он и полако ступи у собу.

— Где си ти, брадане?

— Вала, баш нисмо се одавно видели... Здраво, мирно Кићо?

— Добар дан желим... Ја, знаш, по овом послу...

— Нека ти је са срећом... Ја реко’ ’оћу да се видим с Кићом, нисмо се одавно видели — рече он и седе на кревет.

Кића седе на столицу. Ћути један, ћути други.

Бранисав подиже главу, погледа у таван, па у под, зевну иза гласа и почеша се иза врата. Обузе га нека ватра, те једва промуца:

— Знаш, Кићо,кад смо били мали?

— Ја!

— Па кад смо вадили чворке са оног кривог граба?

— Јес’

— Кад луду Сају ћушнусмо у вир, а она нас заокупи каменицама...

Кића се насмеја, па се уозбиљи и ману главом:

— Деца к’о деца !

— Нисмо ми били деца, но велики шипарци... Знаш кад оно одосмо у живобару, па се распасасмо, те завиличисмо кљусад [143] и појурисмо преко поља, па нас онај ђогат умал не уби...

Кића се дурну :

— Прој се, Бога ти, тих беспослица. Те луда Саја, те чворци, те ђогат... Ми смо зрели људи и не личи нам да се заносимо.

— Ја ка’ ’докон...

Ућуташе обојица.

— Знаш и данас ми смешно, кад се сетим, кад ’но бесмо на комишању, кад ’но онај ћатица Цвеја облеташе око Борке, па кад му ти запапри пурењак, а он стаде кијати к’о мачка...

Кића се насмеја.

— Давно је то било... збиља, каква беше та Борка ?

— Па ’нако, Бога ми лепа...

— Мала, плавуша, пуна, је л’?

— Ја... јес’!

— Имала је русе косе?...

— Јес’, имала је повелике косе.

— А нос грчки ?

— Веруј.... Нешто јој нисам у нос заглед’о.

Брацан се ослободи, к’о да га неко одреши :

— Боже Кићо, да сам нешто писмен...

— Не вреди сваком ни што је писмен... Ко ти је крив, кад си побег’о из школе.

— Па јес’... Да сам писмен к’о ти, дао би и воденицу и подјазницу.... Би, славе ми !

Кића узе перо, искречи га, па преко табака попреко: фр, фр...

— Благо теби, ниси ћорав код очију — рече Бранисав и надзири се...

— Е, мој брадане, да ти знаш шта вреди кад је човек научен. Ето, наш глупи народ не зна на колико се делова дели дрљача — стаде Кића мирно и поче к’о на изуст: — Дрљача се дели на четири дела: гредицу, пречагу, зупце и вериге.

— Јес’

— Јес’, ал’ то наш народ не зна. Јуче ме живи стид изеде кад господин Коца пита Бата Мојсила: на колико се делова дели дрљача, а он не зна... Па им је опет криво, кад неко нешто зна више од њих и на већи степен се пење.

Заћуташе обојица. Кића поче опет по хартији: фр, фр... Бранисав устрепта очима, па ће рећи :

— Је ли, Кићо, ја би те нешто пит’о?

— Шта ?

Он извуче мараму и поче је сукати између прстију:

— Је ли истина што веле?

— Шта веле ?

Бранисав тури мараму на уста а очи обори у под:

— Веле да ћеш да идеш од нас — и бризну у плач.

Кића размачу пером преко хартије:

фр, фр...

— Ти си још детињаст, брадане... Слиниш к’о дете... Кад би знао, не би то чинио, а кад не знаш, шта ћу ти ја... Да идем дабогме...

— Немој, бато, молим те ! — раздерња се он и стругну на врата.

Кића стаде према огледалу, усука брчиће и ману руком преко косе: — Таки су сви изреда. Мисле, да ће ме њихово дерњање збунити и помести... Ала су прости и глупи. Ја сам огорео, прекаљен. Тешко ми је још само да се откинем одавде, али и ту ћу ватру претурити...

У том стигоше волујска кола, један служитељ и два сељака. Кићу прођоше жмарци. [146] Али не! Треба бити јунак!... Само ова ватра да се прегори.

Отвори врата и викну :

— Станите ту !

Беше пред ручковиште. У великој кући сеђаше на свом месту чича Јеротије. Жене у послу, деца у собама и по пољу. Кад стигоше кола и људи, они из куће извирише се на врата и јавише чича Јеротију.

— Нека га. Нека чини шта ’оће — рече он и укреса лулу.

Кића се упути у кућу ђеки. Нигда му не беше теже но сад. Како да му помене. Да он оће почети, лако би; или, још боље, да га оће за шта псовати, или корети, да се у љутини ослободи, да му искреше све што зна. Али треба бити јунак - шану у себи, размачу плећима и утрча у кућу.

— Помози Бог! Ја, ђеко, као што знаш... овај... као што си чуо... онај... Јес’, ја ’оћу да идем одавде... Таки ми је позив!... Јављам ти то... Што је моје однећу... На пролеће поделићемо се — избрбља за тренут пред њим.

Чича Јеротије га погледа, пусти један густ дим и рече:

— Ради шта знаш — и не маче се с места.

Кића одјури на врата. Жене заплакаше, а деца се развришташе. Направи се лом по кући.

— Ћут! Да се нисте ни једно макли са свог места! — заповеди чича Јеротије укућанима, и они занемише к’о да се окаменише.

— Товари ! — рече Кића својим момцима, те за час извукоше све из његове собе и натоварише на кола...

Он пође напред, а за њим кола са стварима. Све немо и ладно к’о на гробљу.

IX
Туцинданско министарство

Као пијан човек кад удара и о трн и о грм, а не осећа да га шта боли, ни не боли, тако је и Крста Миликић ишао својим путем. Како је радио док је био у задрузи, тако је продужио кад се преселио у конак начелног пријатеља Никши Видића. Овамо је осећао да је мирнији и спокојнији. Нико га не пита: ни куд је иш’о, ни [148] кад је дош’о; нико се пред њим не преча, не уздише, нико га не моли и не саветује. Постао је свој господар и господар читаве општине.

За три месеца његовог председниковања дотерао је у ред све живо у својој општини. Ни један букач није смео зуба помолити, па ма шта он радио. Написао је седамнаест тужаба против попа Хрисантија: осам конзисторији а девет министру просвете. Изнашао је још неправилности у његовом раду као : чита брзо и мумла к’о од беде, певао је на једној слави: „киша иде лугом зеленијем“, носи дугачак капут постављен лисичином, глоби свет (ово, истина, нити је чуо ни видео, али ако би затребало да се докаже, послушали би га Никит и још један да посведоче — да су видели), у његовом дворишту заклат је ћурак на беле покладе и т. д. — Против учитеља написао је тридесет и девет тужаба и успео је: да га премести тек кад су Никит Видић и Тима Тимић посведочили да је „опорочавао“ власт у механи, пред њима двојицом.

Тако је било и у осталим пословима: План за нову судницу био је израђен и послат министарству на одобрење. По том плану ово [149] би била прва сеоска судница у Србији, јер би имала пет соба за рад и три за апсане. И за новац се побринуо. Учинио је предлог и добио одобрење да се прода општински чаир и пун кош општинског жита. Уштеђена је и она сума што је ишла на издржавање школе, пошто је школа по његовом предлогу затворена, јер зграда не одговара пропису. За остало што не достане, удариће се прирез на народ...

Што год је Крста Миликић намислио да изврши, пошло му је за руком. Осећао је да му важност скаче све више и више. И народни посланик Продан Жмурић, и капетан Спасоје Жеравица, па и сам господин шеф у Београду, нису га рачунали у обичне чланове странке, већ као првака, који се мора задовољити, чији се глас мора саслушати. За то се и према њима мало више ослободио и почео своје захтеве да истиче. Један од тих захтева био је: да му на пролеће нађу какво место у каквој комисији, у којој би бар годину дана вукао масну дијурну. На тај начин помогао би се да направи кућу, да купи намештај и да се ожени Зорком — Зорицом, коју [150] истина још није видео, али чију је слику имао у глави.

24 Децембра исте године Кића урани боље но обично. Навуче плаве панталоне; чизме, црну блузу постављену јагњећином, накриви астраган шубару, пребаци преко рамена велики шал, узе штап у руке и пође среској канцеларији. Није повео пандура, нити јахао коња као обично. Пошао је да гостује неколико дана код капетана Жеравице. Том приликом утврдиће даљи план рада, јер ће на други дан Божића бити гозба код капетана и на њој сви важнији једномисленици Продана Жмурића, а, што је још важније, учиниће прве кораке за женидбу т.ј. сазнао би што опширније о госпођици Зорци.

Кића корачаше мирно и спокојно као човек, који има увек чисте рачуне и за Бога и за људе... И о чему би имао да брине?... Кућа му је у џепу и на њему. Оно ствари што је у Никитовој’ кући, као да је и у његовој. Општина је остала на Тими Тимићу, који се не зове чуда ради „’двокат“ а ту је и Никит (ког је поставио за [151] сеоског кмета). У осталом ма шта урадио, одобрава капетан Жеравица и брани посланик Продан Жмурић.

Беше леп дан. Пао југов снег до колена, распртило се свуда, а облачно и топло. Среско место близу, па није се ни журити.

Док на једаред пукоше две прангије. Кад би ближе варошици, захори се отуда једно урнебесно : Ура ! Живео !...

Један човек у поабаном летњем оделу растркао коњића, па јури у правцу одакле Кића иђаше.

— Јоване ! Стој, море бре ! — трчи један за њим.

— Пајо ! Јово ! чекајте, море, заједно ћемо — трчи један за овим последњим..

— Вала н’еш !...

— Вала стићи ћу те, па да си јуче утекао !...

— Јоване, лудаче, шта ти је !.. Сви ћемо заједно !

— Јок !

— Па поделићемо !

— Пис! Ко пре девојци, онога девојка!

— Станте, браћо, да се здоговоримо — рекоше напослетку, стадоше и издуваше се.

— Знате шта, да идемо најпре код Лазара Перића, па код Стојана Пошурлића, па ћемо онда ударити још на две три важније куће.

— Е, па ’ајде, де!...

— Само брже — рече први : — муштулукџије смо.

Кад прођоше поред Киће, онај на коњу викну: Уа ! Онај други кину, а трећи му настави нос.

— Какав је то, на премер, безобразлук на путу! Научићу ја вас памети — застаде Кића.

Сва троица сложише : У—а—а!... и одјурише трком

У том пуче прангија: најпре једна, па две уједно, и захори се: Ура, живео!

Кића стаде и замисли се: шта ће то бити ? На сваки начин премештен је капетан Жеравица, па се непријатељи радују. И би му жао.

А ево шта је и како је било.

Тог истог јутра капетан је као обично [153] устао у 6 сати. Обукао се, попио кафу, запалио цигару, сео до прозора и читао новине. Капетаница је опет, као обично, остала у кревету да одспава јутро. Док неко на врата: куц, куц, куц !...

— Ко је ?

— Ја сам.

— Ти си, Јоване?

— Ја сам, господин капетане. Има једна званична депеша.

— Остави је у канцеларију на мој сто.

— Али хитна је каже телеграфист.

— Хитна ? Онда, дај је овамо!

Пандур промоли руку на врата, дода депешу, и по пандурској навици, наслони уво на кључаницу.

— Шта је, Спасо ? — зевну сановна капетаница под јорганом.

— Да видимо...

Отвори депешу и поче читати : „Начелнику среза... Председник министарског савета, министар иностраних дела, јуче по подне поднео је оставку целог кабинета... Наш уз...уз.. виш.. виш.. вишени Го..Го..Господар изволео је уважити ос .ос..тавку и поставити за председника... Јао !...

— Јуф! — скочи капетаница из кревета у кошуљи: — Јуф! Кога? — дрекну она и зграби депешу... .

— Ето види... Ту су сви опозициони прваци — промуца капетан и увати се за чело.

— Кажем ја теби, Спасоје, а немам коме. Прича Цајка има годину дана, а нема коме — поче она хукати и јурити преко собе.

— Па зар ја опет крив ?

— Ти ! Ти ! Ти ! — унесе му се она.

— Зашто, болан, Цајо? што говориш тако ?

— Ћ-у-т-и! Умук-н-и !

Доле у варошици, пуче прангија: бум!

— Јао! Леле ! Куд ћу, шта ћу — груну се она у прси.

— Цајо, лудо ! — викну Жеравица.

— Цркни ! Умукни ! Леле !

Пукоше две прангије узастопце. Захори се: Ура ! Живели !

— Ју! — писну капетаница и паде на кревет.

„— Цајо! Цајо!“ — притрча капетан и ухвати је за главу: — Воде ! — и потрча да тражи воде.

— Умукни ! — скочи она и подбочи се: — Шта ћеш сад ? Куд ћеш сад ? Говори!...

— Молим те, Цајо, здоговорићемо се.

Он ућута. Она одану, и тек сад јој паде на ум да се обуче. Зграби шлафрок, обуче и закопча на двоје, ’на троје...

— Кажем ја, а он само : ласно ћемо... Јануар, Фебруар, Март, Април, Мај — поче она бројати, —Један, два, три, четири. Јуф ! седам година, седам месеци и седамнаест дана указне службе !... Шта ћеш сад? Куд ћеш сад? Седам година, седам месеци и седамнаест дана... Говори !

— Шта ћу, што и остали...

— Ћути! Умукни! Кажем ја, Спасо, честитај славу госпа Премундировки. Она је род свима опозиционим првацима а ти ништа...

— Па откуд сам смео ?

— Јуф! Јуф ! Цркни ! Пукни! Умукни! — стиште песницу : — Ухватио си се за оног Продана, продану душу...

Спасоје Жеравица јекну очајнички:

— Цајо ! Молим те ! смири се ! Немој ти да ми стајеш на јаде... Цајо, молим те, — склопи руке к’о дете...

— Па за Кићу, кијао мртав ..

— Уватио се он, Цајо, за мене, нисам ја за њега... Болан, Цајо, умири се !

— Ју! Умукни! Кажем ја: Спасо, неће ово до века трајати. Треба одржавати везе са првацима из свију странака. Сваком кажи: твој сам — С ким не смеш јавно, смеш тајно.

— Имам и ја пријатеља, Цајо.

— Кога? Немаш никога! Пун ти је затвор опозиционара. У свакој прилици гледао си, да их што више спетљаш и окривиш... И кажем ја: Спасо, ношњи мало пастрмке госпа Стевки! Спасо, честитај нову годину господин Микици.. Спасо, изјави саучешће госпа Полексији... А ти ништа... Ухватио си се за оног геака Продана, мртва га продали... Хуј!...

Капетаница седе на кревет, састави руке на крило и обори поглед у под. Ћути и мисли како ће се сад непријатељи обрадовати ! Ко ће их сносити ! Па док дрекне извршитељка и стане пецкати и уједати!... Уф! Скочи, изађе у кујну, па у ходник да ослушне, чује ли се што из њене собе. Ништа се не чује, па се врати у своју собу:

— Спасоје! Кажи Пајчету нек спреми кола! С места! Брзо! Одмах!

Капетан истрча и нареди, а капетаница се поче спремати.

За час би све готово. Кола стадоше пред капетанов стан Капетаница се мало смири.

— Цајо, молим те, немој да се једиш, немој да се љутиш. Ја ћу само о теби мислити — подскакује он за њом по соби.

— Знам ја тебе... Сита сам те. Умеш ти да се претвараш.

— Није, Бога ми. Кад се ти сикираш, моје се груди цепају... Па знаш, Цајо, ја се само у тебе надам. Кашћеш г. министру: молим вас, господине министре, к’о Бога, није крив... И ако је нешто мало крив (немој све да признаш, ни пола немој да признаш) кажи, морао је... Сколио га онај проклети Продан, она пандурчина, па му пратио сваки корак. Кажи, господине министре тако вам ваше деце, немојте га отпустити. Цајо, ако буде потребе заплачи се пред њим, али немој да се кидаш, само о теби мислим. На послетку пристајем нек ме премести за ђумрукџију на Дешчански [158]Кладенац, на Мокру Гору, ил’ где ’оће, само да ме не отпусте.

— Е, а шта ћу ја? Зар и ја на Мокру Гору ?

— Ти ћеш, мила моја, бити у Београду. Сваког месеца слаће ти твој Спаса по 15 банака, а мени ће бити доста пет. Нешто плате, нешто од шверца, биће доста, за неколико месеци док ово проукти, па ћеш ми опет израдити за капетана.

— А шта ћу ја без тебе ?

— То ће бити месец, два, три највише. Ти ћеш сваки дан трчкарати и молити за мене. И Цајо, отиди код госпође Премундировке, пољуби јој руку место мене и закуни је у њену децу. Госпођа Стевку питај, би ли пристала да се госпођица Пава (она врљава) уда за Татомира. Кажи: вредан младић, честит к’о девојка, талентиран, само му фали указ. Татомир ће пристати, салетићемо га. Она ће једва дочекати да ону чуму удоми. Сад јој је тридесет трећа. Цајо, како знаш, ја се у тебе уздам. Обиђи све министре: негде се насмеј, негде заплачи, негде.... како знаш... Цајо, замоли и секретаре и писаре. И они су сила код слабчина министара...

— Понеси бунду и куфер — заповеди она.

— Утопли се, Цајо, чувај се... Ја ћу само о теби мислити.

— И ово да ти кажем: ако дође онај геак Продан, ни пошто да се ниси с њим састао. Ако дође онај балавац Кића, или онај лудак Коца, с места их најури. Разумеш ? —

— Знам, молим те, како би то урадио. Сад други ветар дува.

— Нанчи! — викну служавку.

— Изволте, госпо! — дотрча она.

— Ја идем за Београд на неколико дана. Пази на кућу. Нико нема посла да улази у нашу собу. Па ни онај Продан, ни онај Кића и остали.

— Добро, госпо, али Кића је већ ту, У кујни...

— Ко? Кића! Напоље! С места на поље! За мишку па напоље!...

— Полако, Цајо! Лакше!...

— Молим, госпа, пита он мене: познајете ли ви госпођицу Зорку, што се зове Зорица...

— Ју!... Напоље с лолом!...

— Та не једи се, Цајо! Полако!...

— И, молим госпа, пита он мене: како се зове мој нос: да ли грчки, да ли мађарски...

— О, мртва га носали! —викну капетаница, отвори врата и журно протрча у кола.

Кића изађе из кујне:

— Добар дан!... На премер, относно, ви ћете у Београд ?

— Терај — викну она кочијашу.

— Збогом! Срећан пут! Чекај де! — притрча капетан: — Цајо! Не заборави и ово: Побратим господин министровог шурака, не знам како му беше име, наставао је код почивше тетка Сосе... Красан младић... Нађи га... Збогом. .

Кола одјурише.

— Господин капетане! Шта је ово, на премер ? Је ли истина, ако Бога знате, относно...

— Идите на дужност и чекајте заповести! — рече капетан озбиљно и пројури у свој стан.

Кића се забезекну

— Знате, господин Кића, шта је било горе, то је доле, а шта је било доле, то је горе — објашњава Нанчика.

— На премер, пала влада према ситуацији страних сила у нашој отаџбини — додаде Кића.

— Ћи.. ха ! Ћи.. ха!... — истрча извршитељка за капетаницом на капију. — Госпа Персо ! Измаче ! Госпа Персо ! (дозиваше порезниковицу) Ви’те како измиче! Хи, хи, хи! Где ли је господин Прока ! Ха, ха, ха!... Ки, ки, ки! Ћи—ха!...

— Уа! — одјурише нека дечурлија за колима.

Капетан узе депешу, преви бланкет и оде у канцеларију. Тамо су се сви искупили и седе ко у позоришту кад очекују да се подигне завеса. Извршитељ, стар човек, с дугом, проседом брадом, седи за својим столом, лукаво се смеши и чачка уши. Депозитар звиждуће и добује на прозору своје собе, размишљајући, колико има пријатеља у овој владајућој партији и да ли је коме из опозиције штогод напакостио. Порезник једнако распитује где је то „званично“ и зашто се не заводи ? Татомир јури из собе у собу, с пером за уветом, и објашњава шта ће ово „туцинданско министарство“ [162] урадити. Један деран, препишчик, само виче: Ура! Живели!

Капетан уђе у канцеларију, климну главом, и даде депешу Татомиру:

— Заведите овај телеграм. Сад имамо и нову владу — погледа по особљу.

Татомир развуче уста, журно га заведе, па истрча у пандурску собу, шчепа пушку „трећакињу“ (коју је пре напунио с два фишека) стаде насред дворишта и испали је...

— Ура! Живели наши! Сад сам видео и званично! — викну Татомир, баци пушку и џилитну се путем у варошицу.

— На мах испразнише се канцеларије. Особље узе капе и к’о на какав народни празник безбрижно остави посао.

— Вала и јесмо се искупили, к’о да нас је ђаво у рог свик’о —— рече депозитар.

— Да ви’ш, док сад онај чико сортира — примети извршитељ, мислећи на министра унутрашњих дела.

— Шта велиш, како ли му је сад? — упита депозитор и нанишани на капетана....

— Јадна ли му мајка, док ја једно накитим и пошљем коме ја знам, баш тамо на ћутуку — рече извршитељ и пљесну се по бележнику: — Ама све сам му поватао!

— Имам и ја неки стварчица — намигну депозитар.

— Здоговорићемо се — рече извршитељ и одоше у варош.

Пандури у ходнику метуше капе на главе, запалише цигаре и распричаше се, који је какву услугу или пакост учинио коме од опозиције, како је сад капетану а како капетаници, шта вели извршитељ, а шта ради извршитељка, ко ће бити првак и посланик и кога треба молити.

Капетан спасоје Жеравица тумараше по канцеларијама. Нешто тражи и изналази. Узе једну гомилу акта из рафа и поче разгледати: Лазар Перић за мучење теглеће марве тридесет дана... Стојан Марић за оговарање власти тридесет дана... Петар Лазић за непристојно понашање пред влашћу два пута по тридесет дана... Стојадин Пошурлић за опорочавање толико исто... Симеун Кезун за нечистоћу десет дана... Стрпа под мишку тридесет и седам предмета [164] и однесе у своју собу. — Шта ћу сад с овим апсеницима — мисли он: — Ово је најречитији пример мога рада. —

— Јоване !

— Изволте, господин капетане !

— Дај ми кључ од апсане !

Узе кључ, одкључа апсану у којој беше десетак људи. Апсана мрачна, влажна и ладна. Унутра беху само два дугачка кревета од цепаница са дрвљаника, претрпана сламом и кучињарама и за вратима чабар и ђугумара воде.

— Добро јутро, браћо! — викну с врата.

— Вог вам помогао, господин капетане — одговорише њих неколико.

— Како вам је ту?

— К’о у свакој апсани, г. капетане — рече један.

— Поцркасмо од зиме — дода други

— Вода сам мутљаг — дода трећи.

— Потровасмо се к’о пацови — рече један с краја.

— Ако буде суда, питаћемо се за ово, рече један у уским чакширама и масној шубари, с кревета испод кучињаре.

— Ћути! — ману руком први до њега.

Капетан се развика на пандура:

— Како то? Видиш ти њих? Јоване! Какав је то безобразлук? Шта радите с овим људима!

— Молим, г. капетане, апсеници к’о апсеници... Овај...

— Нису ово злочинци, брате! Ово су политички преступници... Управо, нису ни криви људи... Таква је та несретња политика — ухвати се он за чело.

— Живео, г. капетане ! — викну један.

— Живео ! — сложише још тројица.

Капетану благну на души, па приђе ближе:

— Браћо! Имам да вам саопштим једну радостну вест. Мора, која је гњечила и морила овај народ, а нас чиновнике гонила на безакоња, сурвала се под теретом својих сопствених грехова. Браћо, саопштавам вам радосну вест, да је пала тиранска влада и наш узвишени Господар поставио је...

— Ура! Живели ! Ура!

— Наш узвишени Господар наименовао је министарство од осведочених патриота и народних пријатеља... Браћо! [166] Идите кући и опростите! — отвори широм врата и оде брзим корацима.

— Стој, капетане, стој, да видимо рачун!

— Чекај напасти, не бегај!

— Ура! — викнуше апсеници.

Онај у шубари истрча пред апсану и викну иза гласа :

— Капетане! Јеси ли ти краљ, или си нека већа влас’ кад чиниш помиловања! Ми нећемо кући! Ми смо осуђени и ’оћемо да издржимо казну!

— Питаћемо се зашто тамнујемо ! надвика други с врата.

— Капетане! Оди ’вамо, оди ! Чик !

— Оштро, бекуто ! Уа !

Извршитељка изађе из кујне и викну:

— Живели, браћо ! Изволте овамо да попијете коју, да се окрепите. Какви су, веселници !...

Капетан, блед ко крпа, уђе у своју собу, запали цигару и погледа према варошици. Тамо ука и бука од песме, свирке, грувања прангија и пушака. Ено, замакоше и писари и порезник и практиканти у механу Симе Кезуна на честитање и удварање. Ту ће бити здравица, потписивање поздрава, ту песма и коло... А ја?

— Нанчи!

— Изволте, господине!

— Наложи добру ватру, ту у оџаку... Али претходно сва врата затвори — шану он њојзи.

Кад то би готово, изнесе хрпу акта и баци у ватру. Ту су и акти кривица свију апсеника, које је мало час пустио. Кад се пухар подиже, би му нешто лакше.

— Знате шта, господине? — шану служавка.

— Шта је?

— Но, господине, ево иде господин Продан...

— Ко ?

— Оно посланик, господин Продан...

— Посланик... Продан... Жмурић — узврпољи се капетан, повири на прозор и угледа два коњаника. Продан Жмурић јахаше напред, а за њим Тодор Коленица са седмакињом, магацинком о рамену. Куд ће и шта ће сад? Ко сме да их прими? С места би зукнуло десет телеграма како капетан шурује с противницима нове владе. И шта би сад имао да разговара ? Пала влада, па пала; што он зна, то знам и ја... А како, опет, да их не примим? Сутра се [168] може и ово изменити и доћи Проданови људи, па куд ћу онда... Шта да радим? — мисли он: — Али не, не, никако се не смем с њима састати...

— Нанчи!

— Изволте!

— Провири ту на прозорче и викни: нису ту господин и госпођа — шану капетан.

Служавка отвори прозорче:

— Није овди господин и госпођа. Можете ићи!

— Ја где су? — упита Продан.

— Можете ићи кад кажем ! — издра се Нанчика.

— Баш сад нећемо да идемо — подвикну Тоша.

— Госпођице Нанчи, молим вас, не дајте — рече капетан иза њени леђа (а ово је први пут да је назове: „госпођица“)

— Идеш ти у першун : — цикну Маџарица на Тошу и нешто му скреса њеним језиком.

— Чекај док ти ја дођем тамо! — подвикну он.

Нанчика истрча пред врата с џезвом вреле воде.

Продан Жмурић се насмеја.

— Ето и тога има, Тошо, на трновитом путу политичких радника — и окретоше назад.

Крста Миликић, који беше у пандурском мутваку, не би ли бар тамо докучио шта се ово збива, стиже Продана на вратницама среског дворишта.

— Молим ! Добар дан желимо!

— О, здраво Кићо! — здравише се обојица.

— На премер, относно, шта је ово? Ја не могу да будем паметан откуд овај, да речемо, прекрет...

— Политика! — рече Продан и слеже раменима.

— То су обичне ствари —додаде Тоша.

— На премер, таква је сад ситуација страних сила у нашој отаџбини ?...

— Тако је на сваки начин. Све је то масло страних сила — одговори Продан значајно.

— Па шта ћемо сад ?

— Да се боримо! — вели Тоша и прокртољи плећима.

— Како нареди господин Шеф, онако ћемо — рече Продан.

— Како то, на премер, да се боримо? — упита Кића.

— Онако к’о што се опозиција бори. Видео си како су се они борили против нас. Дужност је сваког члана наше партије, да с постојанством и пожртвовањем извршује одлуке партијске — објасни Продан важним нагласком...

— Знам, на премер, то није морално, већ је дужност својевољно извршивати што се нареди од господина Шефа — рече Кића — И сваки ће пре послушати кад није морално, него да је нешто на силу...

У том из извршитељеве собе повирише апсеници и заграјаше: — Ене их! У а—а.

— Тако је! У здрављу! Очекуј заповест господина Шефа — поздравише се обојица.

— Збогом! Срећан пут ! — одговори Кића и пође — не зна ни он где ће...

У механи Симе Кезуна (а она је на најугледнијем месту те варошице која се, узгред буди речено, састоји из једне праве улице од 35 кућа, 15 дућана и 7 механа) искупило се много света. Ту су занатлије, трговци, [171] радници, чиновници и практиканти. Пију и разговарају о новом догађају.

Газда Сима Кезун, средовечан човек, роав, у уским чакширама и кратком капуту, трчи од стола до стола, служи госте и прича шта је пропатио за ово време црне владавине, колико је штетовао што народ није смео долазити у његову механу, а колико је опет повукао због свог политичког држања.

— Ако ћемо по заслугама, ти си најзаслужнији за ову владајућу партију, у овом крају — рече извршитељ и накрете трећи чокањ.

— На народу је да оцени — рече Кезун: — Изволте још по неку!

— Истина, нисам нигде уписат, али овој партији највише симпатишем, и знам, брате, свачије заслуге. Био сам на тачци да то видим и оценим! — додаде извршитељ.

— Не знам како је пре било, али од како сам ја овде, он је најжешћи партајист, овај исти газда Кезун... Нисам ни ја нигде уписат, али ме у ову партију рачунају — рече порезник.

— Изволте, ако је по вољи, још један сатљик нуди газда Сима.

— Хвала, можемо... Данас би и капут дао за пиће — вели порезник.

Газда Пера зеленаш, млад човек са црном шиљастом брадом (господар фирме: Пера Лаз. Дрндаревић „Пећанац“, трговина мануфактурног и колонијалног еспапа) устаде и окрену се на све стране:

— Браћо! Ми немамо свога вођу за овај крај ! Је л’ тако ?

— Тако је! — рекоше извршитељ, порезник, механџија и тројица од осталих у механи.

— Не може бити стадо без пастира — рече један подбуо старац до келнераја.

— Тешко кући где нема старешине — дода један до њега.

Дина магазаџија, средовечан човек, који помаже сваку владу, уста иза стола, подбочи се и рече:

— Браћо! Од свију послова, које нам ваља предузети, најпотребније је да изберемо вођу. Он први треба да се потпише на поздрав нашем опште љубљеном Господару и на честитку нашој родољубивој влади. И после, браћо, треба да се зна коме [173] ће се обраћати наш Главни Одбор. Тај човек треба да буде из овог места и од телегенције...

— Тако је! Да бирамо!

— Вођа мора бити одавде .. Јуцо, служи то пиће... Срамота би било да нам какав геак првачи... Добро отворимо очи, браћо, у овом важном питању... Јуцо, и онима у ћошку по полић... Ја, знаш, мени је право, но срце ме боли за народом и странком... Треба, браћо, човек куражан — испрси се газда Кезун и усука своје танке бркове.

— Да се здоговоримо с народом на пољу — рече газда Пера и изађе.

А ево како је тамо.

— Пред механом газда Симе Кезуна наложена је велика ватра. Упречене главње, натрпано грања и кровине па пламен лиже под облаке. Овако је још од раног јутра, како је пукао глас о промени и телеграфиста узео муштулук. Најпре су дотрчали сви шегрти, калфе, и покућари, те овај посао извршили, а одмах за њима неколико људи, те наместише прангије, донеше барута и луча.

Кад је Татомир дотрчо и јавио [174] да је дошло „званично“, скупило се све живо из варошице, сем десетак затуцаних приврженика Продана Жмурића, који се нису помаљали из својих кућа. Озбиљнији људи ушли су у механу и поседали, а остали набавили из оближњег села гајдаше и цигане са зурлама и бубњевима, па направили весеље око ватре.

Прво катрањаво буре запаљено је пред трговином Петра Дрндаревића, а друго пред магазом Дине Цекића, (коме је онај народ око ватре намеравао да викне: Уа! — али пошто је запалио буре, викнуо му је: живео ! И он је од наших, само се крио.)

— Браћо! — почео је Татомир : — Може се неко наћи да посумња у мене, што сам служио црној владавини, тиранину Спасоју Жеравици и буздовану Продану Жмурићу. Ја сам морао, а шта сам радио, зна наш опште уважени првак, газда Сима Кезун. Питајте га, колико сам му издао акта да спасем наше људе.

— Живео Татомир ! — рече покућар Петра зеленаша.

— Пет година, пет месеци и тринаест дана служим ја са шесет и шес’ динара и шесет и шес’ пара динарских месечно, а [175] толики другови моји већ пуноплатежни практиканти! Доле с тиранима! Живело туцинданско министарство !

— Живео ! — захори се око ватре.

Грунуше прангије, две одједаред. Плануше бурад од гаса и катрана и машале луча на свима странама.

— Пошто она слама?

— Пет динара

— Нек је срећно! Дај ти динар, ти грош ти стопарац! Пали! — и плану слама преко пута у њиви.

Почеше бубњеви, зурле, гајдаши. Увати се коло и захори песма:

„Продан Жмурић сузе лије,

Што посланик више није,

Тулум, тулум, тулумима — жиц!“

— Ура! живело „туцинданско министарство“.

— Пали !

— Свирај !

„Продан Жмурић сузе лије,

Што посланик више није,

Тулум, тулум ...“

— Браћо!

— Чујмо газда Перу зеленаша!

— Чујмо! Чујмо !

— Народе! Ми немамо вођу! Сваки крај има свог вођу, а ми немамо ! Да га изберемо !

— Да га изберемо! Да га изберемо! — гракнуше сви.

Стојан памуклијаш, вредан и озбиљан члан исте странке, изађе из механе и стаде пред гомилу:

— Браћо ! шта ће нам вођа ? Наш је вођа програм наше странке.

— Тако је! живео! нећемо вођу!

— Пали! дум !

— Свирај !

— Народе! Молим да ме саслушате — викну Татомир, редитељ свечаности на улици и душа овог народа око ватре: — Једно од најважнијих питања, које треба што пре решити, јесте послати поздрав нашој дичној влади!

— Тако је! живео!

— На поздраву мора се први потписати вођа владиних пријатеља из овога краја.

— Тако је! Ура!

— Народе! Бирајмо вођу!..

— Да бирамо ! да бирамо !

— Ене га! Уа а!..

— Ко је ?

— Дрвени филозоф из Криве Реке!

— Кића ?

— Ја. У-а-а-а ! — и неколико шегрта, одјурише за њим к’о за зецом.

Петар Дрндаревић диже батину у вис:

— Браћо! Да бирамо вођу ! Ја предлажем газда Симу Кезуна овд. гостионичара — викну Пера зеленаш и надвика зурле и бубњеве! Иначе ако се не поштују заслуге; ја иступам из те странке.

— Живео вођа Сима Кезун ! — викну Дина магазаџија.

— Живео ! — захори се око ватре.

— Молим вас, браћо ! — настави Стојан памуклијаш: — кад баш оћете да бирате вођу, онда бирајмо Лазара Перића из Дводола, који је убеђен члан странке и не тражи да тргује с партијом к’о са чивитом и карабојом.

— Сељак!

— Геак!

— Није он за вођу!

— Али он је највише пропатио за партију — рече Гвозден ковач.

— Не личи, браћо, да нама, варошанима, првачи геак, викну магазаџија:

— Ту [178] треба човек варошанин, од телегенције! Живео вођа Симо Кезун!

— Хоћемо! Нећемо! Ура! Тако је! Пали! Бум!...

Газда Пера Дрндаревић попе се на један пањ, усред гомиле, и подиже песницу у вис:

— Браћо! Хоћете ли ме саслушати!

— Чујмо! Чујмо!

— Сећате ли се оног црног доба?

— Сећамо! Сећамо!

— Памтите ли обест Спасоја Жеравице ?

— Памтимо! Доле с њим! Доле! Доле!

— Знате ли који оно јунак беше, што мушки погледа тиранину у очи ?

— Знамо! Живео Сима Кезун — викну магазаџија.

— Јест, браћо! Он је тај који је у најцрње доба тираније... Чујмо!... На сред пијаце... Чујмо! Опсовао капетану мајку... Јест, он, Сима Кезун, који је за то гоњен, хапшен, глобљен... Ура! живео вођа Сима Кезун!...

— Живео! живео! — викнуше и јурнуше у механу. Наста честитање и љубљење са газда Симом.

— Шта то би? — упиташе они у механи.

— Свршено! Свршено! — викну гомила.

— Пред свршеним чином треба се само поклонити — рече извршитељ и пољуби се са Кезуном тако слатко, да се чуло чак на улици.

Сад тек поче права пијанка. На сваком столу обре се по неколико оканица вина и ракије Припуцаше прангије, осуше пушке, загулише свирке. ..

Газда Симеун Кезун отрча у своју собу, смаче чакшире а обуче панталоне, баци шубару а натуче неки кломпави шешир, зграби парче шећера, скруни га међу прсте, опљуну, те уфитиљи бркове.

— Јуцо ! Славца ти твог, ја сам вођа — викну он жену.

— А ли ћеш да ти водиш ? — упита мала, гојазна жена и разрогачи очи.

— Ето каква си ! Ништа не знаш! Море, еј, ја сам вођа партијски у овом крају! Дај машну! Пожури ! Знаш, Јуцо, славца ти твог, што ја наредим за овај крај, то морају слушати и министри.. Да ви’ш, бићу и посланик... Брзо, Јуцо, чека народ, без мене не може да се макне... Ја и Пера [180] зеленаш узећемо монопол дувана, пада ви’ш ћара за бећара.. Јуцо, срећна ли си и пресрећна, славца ти твог!

— Где је вођа ! Живео вођа! ори се у меани.

— Ево ме, браћо, живели сви ! — изађе преобучен Кезун.

Татомир већ беше сачинио поздрав влади, у коме је, поред осталог, наглашено 57 пута: „народ је победио“ и 70 пута „тиранска влада“. Наста потписивање. Прво се потписа вођа, па Зеленаш, па магазаџија, па Татомир (под заградом: дугогодишњи званичник) па извршитељ, порезник, депозитар и остали.

У највећем јеку одушевљења, после прочитаног поздрава, стиже једно писмо вођи Симеуну Кезуну. Отворише писмо и опколише Кезуна да чују шта је. Беше поздрав новом вођи и честитка на победи народне свести — од Коце Стевџића, економа из Дводола. У главном поздрав је гласио овако:

„Тврд је орах воћка чудновата,

Не сломи га а зубе поломи“

„Јест, народ је проговорио, народ је победио!

Пали су тирани, крволоци, кожодери, узурпатори! Ја сам увек био тај, који сам у души био за народ и његово право, али сам се морао чувати и привидно их помагати. У највећем јеку тираније ја сам у себи говорио:

„Држ’ се, бане за јелове гране,

Коси, бане, како си почео,

Ал’ од кише причувај откосе“

И заиста, народ је одржао мегдан и подвикнуо тиранину:

„Тијесна су врата уљанику,

За међеда скована сикира“

И та сикира згодила га је по цику.

Њихови сопствени грехови почели су их рушити јер:

„Један пут се само склизне

А за грехом грех се ваља,

Грешник мисли себе пере,

Кад стотине чистих каља.“

Молећи мајку Србију и мучени и измучени народ српски, да ми опрости грехе, које сам свесно или несвесно учинио, [182] кличем: Живело „туцинданско министарство“! Живео Вођ и Шеф наш! Живео наш првак Симо Кезун!...

24 Декембра — Дводо̑.

Веран и одан до гроба

Коца (Коста) Стевџић

економ из Дводола.“

— Ура! Живео!...

— Оно јес’, али и он је много врдао и помагао тиране — рече један.

— Јес’, браћо, али човек прелази у нашу странку. Што више, то боље. Ми растемо, а они опадају — рече Кезун.

— Тако је! Нарочито кад је од телегенције. Таки и вреде — додаде магазаџија.

— Ура! Живео! Живео!

Неколико занатлија и сељака, који су у истини искрени чланови странке и пријатељи нове владе, уклонише се испред овог одушевљења и хтели не хтели, теслимише прву реч овом Татомировом и Зеленашевом народу.

Поздрав влади однеше десеторица у телеграф, а Коцину честитку смести вођа у чекмеџе с пазаром.

У том стигоше и апсеници и весеље пође својим током...

Да се вратимо Кићи.

Крста Миликић погледа десно и лево, за се и преда се и виде да је остављен самоме себи и на раскрсници. Шта ће и куд ће? Капетан Спасоје Жеравица тера га на дужност. Продан Жмурић упућује га у борбу, госпођа Цаја неће ни да га погледа, па је спао дотле, да га варошка дечурлија јуре к’о дивљач! Шта се ово збива? Откуд сав овај преврат да се стрпа њему на леђа!..

„Да се боримо онако, како су се они против нас борили“ — вели Продан Жмурић. Како то? Да устанем против закона и власти? Да кажем капетану: није по закону што радиш? А шта ме се тиче шта капетан ради ! Зашто да идем у апс, да ме тамо муче, туку, море глађу и жеђу, к’о што смо ми радили са Стојадином и Лазарицом! Није сваки за то рођен... Ја, бар, нисам... Али треба бити јунак ! Уф ! — И он хтеде да се разјуначи, али ухвати га нека језа оздо, из дубина, из самих костију, и опази да му закуца зечје срце... Осврну се још једаред на среску кућу и варошицу, пригрну шал и крочи напред.

Мало што одмаче путем својој кући, а угледа тројицу сељака где му иду право у сусрет. Није им се ни приближио, а један се продера ко шиљбок:

— Стој! Стани!—

Он застаде и погледа. То беше Стојадин Пошурлић.

— Где ћеш?

— ’Оћу кући... Здраво мирно Стојадине.

— Не знам твога Бога: Назад! — цикну и показа среску канцеларију.

— Што?

— Напред! — продра се иза гласа

— Напред, но како — додадоше она двојица...

Кића се узврпољи:

— Сто... сто... јадине, шта ћеш са мном?

— Да се разрачунамо ! — Напред! Наша влада, наше право! — натушти чело и дрмну га руком.

— Молим те, Стојадине... ко Бога.

Стојадин му погледа право у очи. Поћута, поћута, па се закикота:

— Кићо! Синовче!.. Ха, ха, ха! Ала си ми јунак!.. Оди да се пољубимо.

— Стојадине, опрости, молим те к’о Бога...

Она двојица продужише пут у чаршију, а Стојадин окрете натраг, узе Кићу за руку и поведе к’о мало дете...

— Ајдемо кући, веселниче!

X
Бадњи дан

У кући Миликића ишло је све својим редом. Тог дана поранили су к’о обично. Још пре зоре избацили кревет, сламу, хаљине и столице, обрисали собе и окадили. Бата Мојсило ухватио волове у јарам, метнуо у рукавицу шаку овса, отишао у забран, изабрао бадњак, назвао му : „честит свети“, посуо га житом, осекао, дотерао и прислонио уз велику кућу. Дотле су жене умесиле и испекле погаче, те су у расвит изломљене на бадњаку, и чељад га ижљубила.

И остали обичаји текли су својим током, како су остали од старина. Деца се играју и зачикују: „чир—мир“. Момци реде печеницу и вуненог брава, ложе ватру чисте пушке и припремају барут... Жене [186] месе, перу, рибају, изналазе преобуке и стојеће руво.

Чича Јеротије нити што послује, нити мирује. С чибуком у руци шетка се из куће у кућу, из стаје у стају, нити што говори, нити накричује. Види: све лепо и у реду, али опет му се чини да није тако. Не опажа ону веселост и задовољство што му увек најрадоснији хришћански празник доноси. Све му је ово у некој магли, тужно и спутано: и кућа и зграде и чељад, и, Боже ’прости, празник који наступа. Обузе га још већа туга и сумор. Сети се како је до сад овај дан дочекивао... Довече, пошто се унесу бадњаци, искупиће се сва чељад у велику собу, запалиће се воштанице, молићемо се Богу, сешћемо за једну трпезу да поделимо шта је Бог дао... а њега нема... Јест, где ли је Крста овога дана? Где ли ће се он Богу молити, с ким ће он овај празник пропратити ?... Боже, шта се поради !...

Ћути и тугу стеже на своје срце. Приђе до прочевља, загледа се у жеравицу, тарну угарке, обазре се на врата, па у сунце... Беше већ око великог ручковишта.

— Обренија!

— Чујем, девере!

— Дај превлаку за свећу

— ’Оћу, девере!

— Мојо! Дај тај крушчић воска из оџаклије...

— Ето ме, Јеко!...

Остави чибук, скиде капу, прекрсти се, извади нож, набоде парче воска и пригрија уз ватру. Окрену по неколико пута и с једне и с друге стране, и таман да га растињи, а укућани привикаше:

— Ђеко ! Ене !

— Господару! Погледајде!

Он погледа на врата. Путањом преко вотњака иде Стојадин Пошурлић, а за њим. Кића.

— О, Боже! — узлану Јеротије и очи му заводнише: — Стојадине, Бог те обрадов’о и сутрашњи празник.

Жене, момчад и деца поврвеше из собе и куће на врата.

— Пст! ни речи! — проговори Јеротије. Остави посао и изађе пред кућу.

— Ја, мисите ви да поједете сами ’нолику печеницу. Није коме је речено, но коме је суђено... Јес’, Бога ми ! — рече Стојадин, а кад се приближи, викну: — Помози Бог!

— Бог вам помогао! — одговори Јеротије.

— Добро смо ти дошли, и да се пољубимо — рече он и цмокнуше се три пут у образе: — Деде у руку, ђека... У руку, ја како !...

— Опрости ђеко — промуца Кића и притрча, те га пољуби у руку, а чича Јеротије се мало саже, те се пољубише у уста.

— А сад ћемо у кућу! Помози Бог и овде!

— Бог вам помого — одговорише сви.

— Стрица у руку, стрине у руку... А ви, снашице, момчадијо, дечице, овамо, овамо, бату у руку.

— Добро нам дош’о Кићо — загрли га Мојо.

— Бато, бато ! — разигра се мали Раде и ухвати му се за скут.

Жене се ухватише за очи. Стојадин ману руком : — Ћут !

— Ни речи! — заповеди Јеротије.

— То ти је оно: изгубљен бист, па се нађе, мртав бист, па оживе — како ли оно беше у Светом Писму — рече Стојадин. — А прексутра, настави он, у име Бога, ето нас свију: и попа, и кума, и Јаћима, [189] и свију. Дрште се добро! Само да видимо,какав ће ручак бити.

— Боже, дај здравља да дочекамо, па ћеш видети — осмену се Ђеко.

— Вала знаш шта је, Стојадине, имам једног шиљега, нема га ’наког у свој капетанији. Ама сав се уоблио к’о трупац... Јес’, славе ми! Баш к’о да сам врач’о, те га оставио — рече Мојсило.

Кића убриса зној с чела, дану душом, и тек сад погледа по свој кући

— Прекрсти се, синак! — рече Јеротије, погледа у Кићу и додаде му превлаку.

Он скиде капу, прекрсти се, узе једном руком за један крај, а другом за други.

Чича Јеротије шану: Ва имја Оца и Сина и светога Духа“ — и шакама растањи восак.

Мојсило оде у свој вајат, извади пушке из кубурлука потпраши их, па викну:

— Бранисаве! Пристави печеницу! — и пушке рикнуше: гру, гру...

И нека светитељска благост засија му на старачком лицу.