[1]

БЕЗ ОЦА И МАЈКЕ.

написао

Пера Радуловић

У НОВОМЕ САДУ.

ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИћА.

1881.

[2]
[3]

СВОМЕ ДРАГОМЕ ПОБРАТИМУ

Пери Слијепчевићу

ВЕЛЕТРГОВЦУ И ГРАђАНИНУ ГРАДА КАРЛОВЦА,

ПРЕДСЕДНИКУ СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ

КАРЛОВАЧКЕ И ПОСЛАНИКУ ГРАДА

ЗАГРЕБА И КАРЛОВЦА НА СРПСКОМ НАРОДНОМ ЦРКВЕНОМ САБОРУ

И

СУПРУЗИ МУ

МАРИЈИ рођ. КОСТИћЕВОЈ,

ЧИЈОМ ЈЕ ДОБРООМ ОВО ДЕЛО ШТАМПАНО.

ПОСВЕћУЈЕ ГА

ПИСАЦ.

[4]
[5]

НЕКОЛИКО РЕЧИ УЗ ОВО ИЗДАЊЕ.

Бавећи се у Прагу на наукама, био сам несрећом пао у тешку меланхолију, те с тога сам написао ово дело „Без оца и мајке,“ да бих тиме олакшао души својој. Кад је исто дело изишло у „Јавору“ г. 1874 и 75, упозорише ме искрено неколики пријатељи моји на његове мане, које сам благодарно саслушао; па које према њиховим примедбама, а које и по својој сопственој увиђавности ево га сада прерађеног издајем на јавност. —

[6][7]

I.

У Г- 1/7 1860.

Данас ми је дан рођења мога. Ево прођоше већ двадесет година, од како сам света угледао у мирном и срећном дому добрих родитеља својих. И кадгод ми овај дан дође, да се сам собом рачунам, мени је тако, као да ми срце уједно и плаче и пева. Силна ме туга обузме, кад се сетим прошлости своје, прошлости пуне јада и суза; но кад опет помислим на лепу будућност, која преда мном отворена стоји, и у којој се дивна звезда сјаји, љубав моја к роду своме наслеђена од врлог оца мога, која ће ме у животу навек руководити, онда сам опет задовољан и весео.

Година 1848 дође главе добрим родитељима мојим. Још се тако живо сећам онога дана, који нам онако грозно упропасти сву породицу нашу. И кадгод себи те страшне појаве представим, мени одма лете сузе из очију... Отац ми беше народни учитељ, код којег сам и ја онда у школу ишао. И [8] он се с народом сложи, да иду пред село, да непријатеља храбро дочекају и да се боре до последње капи крви за народност и слободу своју. Када је у бој пошао, беше врло озбиљан, али не беше ништа жалостан. Пољуби се прво с мајком, па онда пољуби мене и Данку, млађу сестру моју, која је онда тек навршила трећу годину. Он оде, а мајка ми стаде пред школска врата и дуго за њим гледаше, гледаше сузним оком тешко уздишући. Ја као дете нисам имао ни појма о рату, па за то сам је непрестано и питао, шта је тако боли? Но она ми не хтеде да открије тугу своју; лакше јој беше, да је сноси сама. С тога ја безбрижан одох да се играм. Читава гомила деце скуписмо се у порти и почесмо се играти рата. О да слатке игре! Непријатеље наше истерасмо из порте на поље, а смеју и весељу не би краја. Тек пред вече уморан дошавши дома затечем мајку своју, где сама забринута седи. Ја јој почех приповедати, како смо се играли рата, како смо наше непријатеље потукли, па ће и отац мој тако исто потући све непријатеље своје. На лицу мајке моје сину при овим [9] речима блажен осмејак и она ме нежно погледа, а у том погледу беше толико наде и радости, колико зебње и слутње! Тај поглед ја сад тек схваћам и разумем, а онда као дете само сам га дубоко у срце усадио. — Мало пре, него што ћемо лећи, дође једна жена матери мојој и рече јој, да ће се наши најдуже сутра у зору с непријатељем ударити и да многи остављају село и да беже даље. Мати моја при овим речима погледа брижно на нас децу своју и рече нам, да одма идемо спавати. Ми легосмо, а оне се две још и даље разговараху. Кад сутра дан још пре зоре затутњи нешто као грмљавина по селу тако јако, да се сва кућа затресла. То беху непријатељски топови. Сви одма поскачемо с постеље, но какав ужасан призор беше пред нама! По улицама трчаше свет плачући, вичући, лелечући... Старци, жене и деца, све то беше у гомили и као поплашено стадо трчаше тамо и амо! Но то још не би било за мене тако страшно, да се не показа по селу ватра, која све небо ужасно осветљиваше, те тиме и призор на улици поста много грознији. Одмах ми мајка дочује, [10] да су до хиљаду Маџара обишли наше људе и војнике, да су преко Тамиша мост ударили, у село ушли, те палити, убијати и пљачкати почели. Вика и вриска стаде се на све стране разлегати. Неколико слабачких стараца, неколико жена с децом на грудима појурише у цркву, која беше одма до школе, да тамо потраже заклона и уточишта. И моја мајка узеде Данку на своје груди, а мене за руку, па потрчи и она у цркву. Но не прође ни неколико тренутака, а оно нам стиже ужасан глас, да Маџари цркву пале, а у порти људе секу. Ох! И саме иконе као да задрхташе од љуте вриске, од силна бола невиних људи!... И Маџари грунуше у цркву, да и то свето место опогане сечом и тучом!.. Ја се још толико сећам, да сам се у тим страховитим тренуцима изгубио од мајке своје, па у гомили уплашеног света истрчим из цркве на поље, прескочим пола срушени зид, па са светином бегати стадох. Куд сам бегао, то нити ја, нити остали знадосмо. Ми бегасмо, само живот да спасемо; ми бегасмо од сурова и грозна непријатеља, не мислећи, где су нам сродници [11] наши, шта је с њима?.. Но тек одмакавши од села освртох се натраг, освртох се јадан, па шта видех? Видех велику кулу наше лепе цркве, где се у мору пламена васколиког села и сама у пламен завија! Тада ми тек паде на памет мајка моја и сестра Данка!.. „Ох! Боже!“ — повиках у очајном страху своме, дршћући као прут на ватри — „Моја мајка сада гори! Моја сестра гори! Ох! Оче! Оче!...“ И ја се бацих на земљу скоро онесвешћен... Људи, који туда трчаху, викаху ми непрестано, да бегам, ако ми је живот мио; но ја те опомене не хтедох ни слушати. Можда би ме светина и прегазила, да се не нађе један постарији човек, који беше на колима, те видев ме и познав ме дигне ме на кола, па онда стаде даље да гони. Од тог тренутка врло мало знам, шта се са мном догађало; тек пред вече почех к себи да долазим. Ја бејах у селу Ј—, код зета истога човека, који ме на кола узе. Неко сам време плакао, и кад ови добри људи видеше, да сам још сањив, они ми опет наместише постељу, у којој брзо на ново заспах. — Сутра дан добисмо новости из [12]

Т—, да је село спаљено и да нису тек неколико кућа остале на миру. Црква је сасвим изгорела. Маџари су потучени, али и многи наши платише главом; само се још није знало, ко је све погинуо? За оца свога не могох друго ништа чути, осим да се храбро борио; а за мајку и сестру баш ниједне речи. Но после подне добих много црње гласове, које ми тада за навек срце ранише. Чух, да ми је отац у боју погинуо и да су га једва познати могли, тако је био нагрђен и осакаћен!... О слатки оче! Твоја смрт ми је јако ранила срце моје; твоја смрт начинила је мене бедним сирочетом: али уједно и младо срце моје српским духом напунила! О слатки оче! Ако ми да Бог, да се и ја кадгод удомим и оцем постанем, то би била за мене највећа срећа, кад би се моја деца поносила са мном тако, као ја с тобом!... Тек после неколиких дана чух и за мајку своју, да лежи бона код једног рођака свога у И —. Нашав брзо прилику одох тамо; но док ја стигох, она беше већ мртва, те ја и сестра моја остасмо сирочад без оца и мајке... Она је живот свој жртвовала [13] деци својој, јер патећи се с малом Данком при страшном појаву, који се у цркви дешаваше, она се разболи и умре. И њена смрт лепа је тако исто као и смрт оца мога: док ми отац гине бранећи народност своју, мати ми умире чувајући децу своју. — Но и народ не оста неблагодаран врлом оцу моме, он указује благодарност своју на мени, јер ме помаже, да се школовати могу. —

Моје је стање јадно и бедно, но ипак млад сам и здрав сам, па се тешим, да ће све моје невоље ваљда кад тад престати, те ће и мени једном сунце среће синути! О кад бих још сестру своју обезбеђеном видео! Сирота Данка! Она још више пати него ја... Да још стрица немам, који је колико толико пази и васпитава, сам Бог знаде, шта би с њоме било! Па и он би њој много и радо чинио, али шта ће јадан, кад ни он ништа нема; а при том има жену, која носи само облик људски; — у осталом ја му морам јако благодаран бити и за то, што је код себе држи и што је хлебом храни. —

3/7

Док јучерањи дан више равнодушно [14] проведох, то данас цели дан бејах тако јако узбуђен и зло расположен, као да ми се Бог зна шта страшно догодило. И узрок свему томе беше у лудој слутњи, да ми се морало стрицу штогод ванредно десити, кад већ има више од месец дана, како ми није ништа писао. Не дао Бог, да ми се слутња испуни, јер шта би ми онда радила моја јадна Данка? Ја је не бих могао ни у чем помагати; а стрина, знам, да је не би код себе држала, те би се тако морала потуцати од немила до недрага и служећи другога морала би себи кору хлеба заслуживати. У таким мислима проведох скоро цели дан и узалуд сам се трудио, да те мисли растерам читањем; јер што бих се ја већма упињао, да мислим о каквом другом предмету, то би ми исте мисли постајале све живље и бујније. За то најпосле манем све на страну и стрицу одма напишем писмо, молећи га, да ме извуче што пре из ове непријатне неизвесности моје. —

7/7

Данас узедох књигу и одох у неку шумицу, која беше одма иза вароши, да [15] тамо учим. Идући у њу мишљах, како ћу провести ове ферије код стрица свога, јер ми је тако писао у последњем писму своме, почем већ четири године не бејах код њега; па да ћу по свој прилици за неколико дана већ тамо бити, па како ћу се са својом милом сестром лепо забављати: причаћу јој разне црте из живота свога, певаћу јој своје песме, које нису ништа друго, већ тужни звуци младог и јадног срца мога, а она ће мени показивати разне радове своје, што је до сад радити научила, она ће гледати у мене, ја ћу гледати у њу, из мога ће ока сијати љубав, из њеног ока опет љубав... О сестро! Сестро! Ала ми је жеља силна, да те на своје груди братски загрлим, да над твојом главом сузним оком тихо прошапћем: „Ми смо без оца и мајке.“ — У таквим мислима дођох у шуму, по којој се умиљати поји дивних тица певачица јасно разлегаху. О како ми та иста шума поста сада красна, спрам које сам до сада скоро увек равнодушан био! Чињаше ми се, као да тице умилније поју, као да се зелене гранчице разгранатог дрвећа чаробније нихају, а по зеленој [16] трави бистра роса као да беше и од бисера дивнија, као да се неки небесни мирис разлио по целој шуми, у кратко, као да је неки ванредни дух овладао целом шумом: а то све за то, што моје груди беху ванредним осећајима напуњене, што се моје срце топљаше у дивној милини, па као човек мишљах, да се и сва природа топи у таквој истој милини!... —

9/7

Данас одох на пошту, да видим, има ли каква писма за мене, но многи добише, који се ни надали нису, а за мене опет не би ништа. Ја ово ћутање стрица свога не могу да растумачим и тако пуним главу све самим црним слутњама. Не могох ништа друго, већ му морадох опет писати, па ако ми и сад још ништа не одговори, онда не знам, шта ћу да мислим? —

13/7

Многи се ђаци почеше већ разилазити и неколики моји добри другови одоше данас весело дому своме. И ја изиђох на колодвор, да их испратим и да им срећан пут пожелим. Чекајући влак разговарасмо [17] се непрестано о путовању: један нам приповедаше, како га сваке године радосно дочекују родитељи, браћа и сестре, па онда тога дана њему у почаст приређују домаћу забаву, где се искупе сви њихови сродници и пријатељи, па му сви честитају и сви му се радују; а други нам приповедаше, како поред његовог села не пролази жељезница, већ мора два сата да путује на колима и како навек његов млађи брат изиђе с колима пред њега, како га грли и љуби, како му навек донесе колача, меса, вина и дувана, што мати за њега спреми. И тако приповедаше сваки своје осећајући се сваки задовољним и срећним, јер знају, како је слатко лити радосне сузе на грудима мајке своје, како је дивно гледати у задовољно и весело лице озбиљног оца, како је милина гледати млађу браћу и сеје своје, где око њега весело скачу и сви весело вичу: „Браца! Браца!“.. Кад влак приспе, ми се ижљубисмо и растасмо. Они весело ступише у кола, а ја стајах и гледах за њима тужним оком: Да ли ће и мене когод дочекати? Оћу ли и ја кога имати, на чијим ћу се грудима заплакати моћи? Оће ли мени [18] когод весело „Браца! Браца!“ повикати? Оће ли преда ме когод с ђаконијом изићи?.. Не ће! Ја сам сироче! Ја никог немам!“ —

15/7

Моје се црне слутње почеше испуњавати, јер се ђаци већином већ разиђоше, а ја још не знам, шта ћу и куда ћу? Мораћу још који дан причекати, па ако опет ништа не буде, онда се морам упутити најпре у П—, где ми стриц живи, па ако ме тамо каква несрећа снађе, не остаје ми ништа друго, него да одем у какав манастир, да тамо ферије проведем. Но са новцем зло стојим, не ћу имати ни за по пута. Али најпосле што му драго, било како било! Мислим и овако и онако и најпосле тешим се једино тиме, што сам млад и здрав, па као такав могу се на све одважити, могу све непогоде сносити, јер сам се на патњу и невољу и онако веће навикнуо. Зар би то за мене штогод чудно било, кад бих морао ноћ провести на зеленој трави под плавим кровом ведрога неба? Кад бих морао с обореном главом, но с мирном савешћу закуцати на туђа врата и запросити [19] комад хлеба? Ја нисам никаква варалица, никакав крадљивац, већ бедно сироче, па могу свуда смело ступити, и знам, да се не ће наћи ниједне душе, која би била на јаде моје посве равнодушна, а још мање, да би ме когод истерео из куће своје... Ах! Тако мислим, и опет кад би до тога дошло, не знам, како би ми било!.. Но са мном још како тако! али шта ће Данка да ми ради? О Данко! Данко! И теби ће твоје девовање златно бити?.. Ах! Кад бих се могао само још једаред с њоме састати, па да одемо на гроб оца свога, да тамо клекнемо и да се тамо заплачемо, ја мислим, да бисмо срећнији били... —

19/7

Сваки се дан бринем и јадикујем, што од стрица одговора не добијам. Може бити, да ћу временом називати ово доба још златним и срећним, што немам већих брига, већ водим бригу о обичном једном писму, које не ће можда ни пет шест редака имати у свему. Но и ако се вели, да човек не може бити без икаквих брига, јер ако их нема, он их сам створи само за то, да их [20] има, то ипак не могу применити ово и на себе. Кад би ово биле онаке бриге, које су само за то створене, да нисам без њих, онда би по мене добро било; но ово су бриге такве, које ми заробише сваку мисао и које ме и дању и ноћу прате непрестано: кад у вече лежем, ја мислим, оћу ли сутра писмо добити, и бринем се, шта ћу радити, ако га не добијем; кад ми сунце у зору пробије прозоре моје, ја опет пун наде скачем с постеље, али ме уједно облеће и јато брига, шта ће бити, ако ми се нада и данас осујети?...

20/7

Моје чекање беше дакле посве залудно. Ја сам се данас спремио за пут и сутра зором полазим у име божије. —

У манастиру 26/7.

При свем том, што сам могао мислити и знати, да се стрицу моме морало штогод ванредно десити, ипак не бејах у стању да верујем црним слутњама својим. Не хтеде ме нада да остави, да ћу у П— наћи сестру своју, која ће ме весело дочекати и да ћу видети стрица свога, ма било да болан [21] у постељи лежи. Но што ова борба наде са слутњама дуже трајаше, то биваше све жешћа: срце ми поста жалосно, јер у машти својој често гледах сестру своју остављену од целога света, па је мени на груди пала и о врат се мени обесила, па ме плачући преклиње, да је узмем к себи, да јој будем не само брат, већ и отац, јер она никог, никог нема!.. Но то тешко расположење као да беше само претеча оне тешке несреће, која преда мном стајаше и на мене с отвореном чељусти чекаше. Кад дођох у П—, упутих се одма стану стрица свога. Идући улицама гледах на све стране, да ли бих гдегод њега или Данку опазио и мишљах, како ће ми бити, кад се с њима састанем. У таким мислима дођох до стана стрица свога и у мени се поче опет нада са слутњом да бори: нада, да ћу се сада састати с Данком својом, и слутња, да ћу ступити као непознат, за којег нико и не зна, да живи на свету. У дворишту као и у кући владаше нека необична тишина и мени поче срце тако јако куцати, као да би хтео на поље да искочи, јер не могаше више да сноси загушљиве [22] јаде црних слутња мојих, којих ми груди већ препуне беху. Моје расположење беше тако тужно и ја бејах сав тако узбуђен и осетљив, да ми требаше само једна једина реч, која би ме дирнути могла, па да одма у плач грунем... Стојећи пред вратима сећах се некадањих дана, кад сам код стрица као дете становао, када сам иста врата равнодушно отварао и затварао, равнодушно преко прага прелазио, а сада? Сада ми се учинише та иста врата тако чудна и тако тајанствена, као да ћу кроз њих у рај или у пакао! Најпосле освртох се на све стране, па онда полако закуцах на врата. Но то куцање беше по свој прилици слабо, да га нико ни чуо није, те с тога сада закуцах јаче. Не прођоше ни два три тренутка, а ја чух, да се изнутра врата отварају и да неко к мени иде. Ја стајах као запета пушка. Но како ми би, кад со врата отворише и ја спазих мени сасвим непознату женску, која ме посве хладно упита: „Кога тражите?“ Ове ми рочи прођоше као лед кроз кости, но ипак ми нова мисао у глави сину: Да се није кудгод одселио? Те за то запитах исту госпу: [23] „Молим вас лепо, не бисте ли ме знали известити, где се сада бави Светозар С—, који је пре неког времена овде становао?“ — Светозар С—? Па он је још пре месец дана умрьо! Госпа му се некуд одселила, и то још са једном девојком, а куда, то вам не знам рећи. —

Мени се беше свет окренуо и ја је погледах очајничким оком. Она ми стаде још нешто говорити, али шта, то нисам чуо. Одма пођох хитно на поље, но ми ноге стадоше на једаред клецати, а у очима не могох суза задржати. Изиђох на улицу. Свет иђаше тамо амо; не знам, да ли ме когод гледаше или не; доста то, да корачах све хитније, само да бих што пре из вароши изишао, да дођем на пољану, да тамо седнем, да тамо плачем и јецам, да се тамо на живот жалим!.. Кад сам из вароши изишао у поље, онда тек пустим сасвим на вољу срцу своме... Читав час ходах тако, ни сам не знајући, куда и за што? Но кад почех осећати, да су ми се ноге умориле и да ме глава боли, седох крај пута под једну тополу и дуго, дуго гледах око себе, а очи ми беху непрестано пуне [24] суза. Мисли ми се разиђоше тамо амо, као голуби, кад полете по свету, да хране траже: но се опет онако исто враћаше, јер ниједна не могаше нигде ничега наћи, што би ми могло тугу да ублажи. Због моје туге и умора мога смилова се најпосле сан на мене и он ме из овог патничког света пренесе на лаким крилима својим у свет мира и спокојства. О кад бих могао за навек успавати све јаде своје тако, као што беху успавани сада, како бих срећан био! Но то је мени немогуће, јер моји јади успавани су дотле само, док и ја спавам, и кад бих јаде своје хтео за навек успавати, морао бих и сам за навек успаван бити...

Мој благи санак прође, и кад опет видех црну јаву пред собом, мени се туга као каква змија опет у срце увлачити поче, а из очију ми на ново потекоше сузе. Срце ми пуцаше мислећи на сестру своју, мислећи на жалосно стање себе самога, како сам бедан, да јој ни у чем помоћи не могу, а лик покојног стрица мога стајаше ми непрестано пред очима. Но док ја крај пута тако мишљах и премишљах, поче се сунце [25] полако к земљи да спушта. Уставши са зелене траве отрже ми се тешки уздах из боних груди, јер ми паде црна мисао на памет: куда ћу сад? На коју ћу страну сада да се винем?.. И не премишљајући дуго упутим се најближем селу, надајући се, да ћу тамо ваљда наћи кога, који ће ми за сада пружити руку своју. Па тако и беше, јер добрих људи има свуд на свету. — Одатле до манастира морадох још читав дан путовати, где тек јуче пред вече стигох.

27/7

Никад не бих за сада боље место за себе изабрати могао, него што је овај манастир. Ова света тишина и самоћа тако ми годи, да ће ми се брзо јади моји ублажити моћи. Само кад бих још знао, шта је с Данком мојом, онда бих могао мирно дан по дан проводати и своје наде на ново оживљавати, на ново се посла и рада подухватити, и не би дуго трајало, а ја бих опет онај исти постао, који сам и до сад био. — С овим калуђерима свакако ћу мало опћити, јер су ми људи немили; још отац намесник чини ми се, да је најбољи од њих свију. —

[26]

28/7

Разне бриге моје не дадоше ми спавати скоро целу ноћ; једва пред зору смилова се сан на мене, те кад се из постеље дигох, беше сунце већ високо одскочило. Чим сам се обукао, изиђем на чесму, која преко од цркве у зиду под кровом стоји, и ту се стадох умивати хладном и свежом водом. Тешки, ледени хлад и оно тихо шуштање цеви тако ми гођаше и телу и души, да сам постао лакши, снажнији и веселији. И ту бих се по свој прилици подуже бавио, да не дође к мени отац намесник, те ме позва, да ме свуд по манастиру провађа. —

30/7

Изишавши данас у двориште чујем, да сва звона звоне. Најпре мишљах, да је данас какав светац, но када чух, да поју „свјати Боже!“ видех, да је погреб. Одма одем на улицу, да видим, кога сарањују? Запитам једног манастирлију, који стајаше пред вратима, ко је умрьо?

„Е мој господине!“ — рече ми — „То је био ваљан момак, при том јединац у оца и мајке. Погледајте му само мајку, како [27] се бије у груди; заиста је велика жалост! Сирота! Већ му је била и девојку испросила, да га жени, па гле, место сватова шта би! Проклете богиње! Дођоше му главе!“ —

Овај ми човек тако говораше, као да сваку реч из срца вади, и није чудо, да ме ове речи ражалише и онако већ жалоснога... Скинувши шешир пођем и ја за мртвацем. Тужни звуци манастирских звона чињаху ову жалост још жалоснијом... Дошавши на гробље стадосмо сви око раке. Нисам никад мислио, да проста жена може тако нарицати, као што сада нарицаше ова јадна мајка, — ми сви плакасмо...

Дошав натраг у манастир затворим се у своју собу и станем на прозор. Запевка јадне мајке не могаше ми никако из главе изићи. „Данас сутра могу и ја тако исто умрети“, — мишљах — „лисно дрво мојих живих и лепих нада може један вихор из корена ишчупати, а за моје јаде и сузе, које трпим и сносим, само да остварим наде своје, нити би когод знао, нити би марио... Ко би се за мном заплакао? Ко би мени гроб мој цвећем окитио? Нико! Нико! Јер [28] ја никог немам! Пустој заборавности бих за навек предан био?... Ах! Боже! А моје су жеље, да вечно живим у народу своме!..

31/7

Цело пре подне проведох читајући у својој тесној соби, а кад после подне одох у манастирску башту, беше ми све тако красно и пријатно, да се ничег не могах дуго нагледати, све ми беше ново, као да у своме веку први пут природу гледам. У том опазим оца намесника, где долази у башту са још једним младим човеком и једном женском. Ја се хтедох у први мах да сакријем, јер у томе часу не осећах ни мало потребу странога друштва; но када видех, да то није могуће, јер ме веће опазише и управо се к мени упутише, тад мирно стадох чекајући, да ми ближе дођу. Но како се изненадих, кад у том човеку познадох свога старог друга и доброг пријатеља, Пају Н—, земљомерника из К—, који са својом лепом сејом Љубицом амо дође. Као мало дете радовах се овом састанку, јер ја бејах жељан човека, с којим би се могао разговорити. Но у колико ме [29] Паја обрадовао доласком својим, у толико више очара ме Љубица лепотом својом. Ја не знам, да сам у своме веку видео тако лепу девојку, као што је Љубица лепа! Њено витко вилинсно тело крунисано је тако дивним лицем, да је милина у њега гледати. Чим се с њоме упознадох, а ја је почех провађати по целој башти показујући јој све, што је овде лепо; а за нама иђаше Паја с оцем намесником.

„Веома ми је мило“, — рекох Љубици — „што се састадох с вама и што добих прилике, да се мало узвисим над обичним туговањем својим; јер овде не може човек збиља ништа друго радити, већ само туговати. Ова вечна тишина у колико срце теши и јаде ублажује, у толико опет буди тужна осећања хладне усамљености, у коју ми више пута душа тако утоне, да мислим, да сам жив сарањен.“ — Ово говорећи гледах јој црне велике очи пуне жара и чара, које јој румено лице тако дивно украшаваху, да није у стању ни сунце своје небо лепше да украси.

— И опет ја мислим да нема ничег пријатнијег, него кад се душа сама собом [30] занима! — рече ми Љубица гледајући ме својим умиљатим оком и смешећи се нежно и задовољно.

„Верујем вам, госпојице! Но то није увек тако. Кад је душа задовољна, па се сама собом бави, тад нема ничега слађега. Али кад на срцу јади леже, тад је то занимање душино горко...“

— Зар вама такви јади на срцу леже? — упита ме Љубица и осмејак јој беше много јачи ного први пут.

„Тешки јади! Но немојте мислити, да су љубавни јади!“ — рекох смешећи се — „За такве јаде још не зна срце моје! Мене боли, што ме несрећа гони. Сироче сам, па никог немам; и кога још имам, и тога као да немам, што ме још највећма и боли!“

— Сироче бити свакако је тешко! Но ипак ви у колико изгубисте у родитељима својим, у толико и добисте: јер да су вам родитељи живи, ви бисте уживали љубав њихову, овако уживате дични понос, који од њих наследисте! —

„Такви понос мало вреди у животу сирочета, које нема нигде никог, нигде ништа!“

„Ви у речима нигде ништа мислите [31] по свој прилици сиромаштво? — упита ме Љубица и своје црне очи управи тако живо на мене, као да би хтела да ми с лица прочита одговор.

„Тако је!“ — рекох јој тихим гласом и мени се из груди нехотице отрже уздах.

Љубица слеже раменима, па се онда на једаред саже, узбра цветак један, који беше поред стазе, и тихо рече: „И’те Бога вам, сирома је само онај, који је у глави сирома.“

Ја јој не знадох на ове речи ништа одговорити, већ се насмешим и погледам јој право у очи, као да бих је хтео запитати, да ли је баш збиља уверена, да ја нисам сирома? —

После подужег таквог разговора одосмо сви оцу намеснику, који нас сада лепо гошћаше. Ту се опет отпоче жив разговор, сваки приповедаше своје; но за мене беше од свега најглавније, што чух од Паје, да ће да се жени и да је себи девојку нашао. Пред вече опрости се Паја и Љубица са мном и оцем намесником узевши од мене реч, да ћу их што пре у К— посетити, [32] јер је К— овом манастиру и онако близу, нема по добра сата.

1/8

И данас проведох цело пре подне читањем и учењем и време ми тако брзо прође, да сам се зачудио, кад на ручак зазвонише. Но после подне не бејах за књигу расположен, те за то изиђох у гору. Ишавши тамо амо вратим се опет натраг, легнем на диван и удубим се у разне мисли. У том се и Љубице сетим, њене црне очи падоше ми на ум; но поред тих лепих црних очију појавише ми се још једне очи, као небо плаве, а као облак мутне, очи пуне суза, очи моје јадне сеје!.. Дуго мишљах, како бих дознати могао, где се сада бави; но се не могох решити, како да је потражим. —

2/8

„Данас је недеља!“ — То ми беше прва мисао, чим сам очи отворио, те за то намислим, да се пешце у К— упутим, да се тамо мало проведем. Пут беше леп, те и не осетих, када стигох. По казивању пајином знао сам, где станују, те ушавши [33] у двориште чисто се зачудих, кад пред лепом великом кућом спазих дивну башту, која се отезаше преко целог дворишта и у којој беше осим разног цвећа још пуно великог разгранатог дрвећа. Одма се упутим у велики стаклени ходник, који такође беше пун цвећа и из којег се у више соба улазаше. У ходнику владаше нема тишина и врата беху редом затворена. Но чим на прва врата закуцах, она се одма отворише, и преда ме ступи Љубица, која доласком мојим као да беше мало изненађена. Чим се поздрависмо, уђосмо у собу, коју она својом назва и ту ми рече, да је Паја данас морао отпутовати, а мати јој у цркву оде, те тако оста дома сама и забављаше се читањем. На столу беху песме Бранка Радичевића и одма видех, да се Бранком занима.

„Читате ли радо Бранка?“ упитах је гледајући јој лепе црне очи, које гледаху сасвим безбрижно и весело.

— Зар има и таквих људи, који га не читају радо? — одговори ми и поче ме смешећи се тако гледати, као да би ми тиме хтела рећи, да се збиља није надала, [34] да је могу тако што запитати. И не чекајући од мене одговора рече даље: — Ја га знам већ скоро целог на памет и опет га навек читам и никад не могу довољно да га се начитам! —

Мени беше веома мило, што с таком ватром о Бранку говори и с мојих усана сасвим се нехотице отргоше речи: „Срећни Бранко!“

— За што га срећним називате? — упита ме, као да ме није разумела, шта сам хтео тиме да рекнем.

„За што га називан срећним, што беше кадар да и после смрт своје продужи живот свој у сваком нежном и топлом срцу народа свога, а тако једно срце ето је и ваше, и ја му чисто завидим, што у вашем срцу тако слатко живи!“

Љубица се на ове речи нежно насмеши, погледа ме умиљато својим црним оком, па тихо рече: — И заиста он у мом срцу слатко живи! Кад бих у стању била, ја бих ове осећаје делила са целим светом, да у сваком срцу тако слатко живи. И он је то заслужио и треба да у сваком срцу живи! —

[35]

Док се ми тако разговарасмо, дође из цркве љубичина мати, жена прилично стара, али веома пријатна. Реч по реч, па дође време да се руча. О ручку ми приповедаше домаћица о покојном мужу своме, који беше у истом месту тако омиљени лечник, да и данас још име његово свако са поштовањем спомиње. После ручка на предлог љубичин одосмо у башту и тамо разговор у пријатном хладу под густо разгранатим орахом настависмо даље. Најпосле ме Љубица лепо умоли, да им приповедам штогод из детињства свога, јер је од Паје чула, да ми детињство беше врло бурно. Мени ова молба не беше баш најпријатнија, јер ја хтедох ово неколико часова поред Љубице весело провести; али при свем том не могох јој одрећи, већ почех приповедати. Из почетка бејах сасвим миран, но када дођох на ону појаву, која се у цркви дешаваше, у мени поче срце на једаред да плаче. Сва прошлост моја бујно оживи, моја бедна сестра изађе ми пред очи као сироче без неге и савета, остављена од целог света, па и од рођеног брата свога!.. Мени ударише сузе на очи, при свем том, што сам [36] се из све снаге упињао, да будем миран. Но и њихове очи не беху без суза, особито љубичине, које непрестано на мене гледаху. — После тога сеђасмо још мало под орахом, те онда уђосмо у собу, где нам Љубица на гласовиру свираше и певаше. Ја бејах песмом и свирком њеном сав очаран; мени се чињаше, да слушам вилу, да пева, а звуци гласовира њеног беху за мене тако чаробни, да ми на једаред неко усхићење, а уједно и нека туга обузе груди, да бих се чисто на ново заплакао!.. После свирке беше нам разговор доста жив и пријатан, те могу рећи, да ће ми овај дан остати навек у милој успомени. —

5/8

Још синоћ сам намислио, да данас одем у К—, па како намислио, тако урадио, и провео се онако, као што бих могао само пожелети, јер и Паја беше код куће, а он је човек, с којим се могу братски забављати. Но осим њега беше Љубица главно лице за мене, јер кад јој погледим у њене црне очи, то бих одма у грудима својим осетио неку дивну милину. — Кад поче [37] сунце залазити, а ми се упутисмо мало у гору, где нам умиљато сетни поји малих певачица и чаробно шуштање зеленога лишћа груди задовољно надимаху. Попесмо се на брег и гледасмо, како нестаје сунца у густом грању високе горе, цео запад беше златан и сва гора беше златна. Мени ова појава беше тако дивна и тако мила, при свем том, што ништа ново не беше, јер то сам видео до сад у животу своме већ толико пута и много пута бејах сасвим равнодушан; а данас ми тако беше, као да свет грлим на грудима својим!.. О Љубице! Љубице! Јеси ли ти анђео, којег ми Вишњи посла, да усрећиш и моје груди?!..

9/8

Данас бејах у К—, и то једино Љубице ради. Мени се чини, као да ме је ова девојка очарала и да сада управља мислима и осећајима мојим као какав рибар по тихој води својим лаким чуном. Цео дан прође ми поред ње као какав пријатан сан, после којег човек жали, што беше тако кратак. —

10/8

Чим сам очи отворио, одма сам на Љубицу помислио, на овог анђела живота мога [38] и ја још у кревету почех певати. Кроз моје прозоре продираху златни зраци јутарњег сунца и ја скочив с постеље стадох код прозора, отворих оба крила, те дисах свежи горски ваздух и слушах дивне поје умиљатих певачица. Обучем се и изиђем у гору, где читава два часа ходајући пробавим. Вратив се натраг у манастир проведох читав дан читањем и писањем и једва се пред вече опростих тесне собе своје. Изишав опет у гору прострем капут свој на зелену траву, легнем на њега и удубим се у разне мисли. У том почеше манастирска звона да звоне. Романтичан звук манастирских звона навек ме је узбуђивао и у лепше мисли бацао, па тако беше и данас. Мишљах о Љубици, чије ми очи стоје непрестано у дубини душе моје и које ме свуда прате, кудгод ходим и гдегод станем!.. У том ми изиђе пред очи и сеја моја у разним жалосним сликама, какве машта само у неизвесности и злој слутњи ствара, јер ја до данас не чух за њу још ниједне једине речи. Мислећи о њој чисто ме поче савест гристи, што још нисам ниједан једини корак учинио, како бих за њу [39] штогод дознао. И не размишљајући дуго, како би до ње дошао, падоше ми на ум јавни листови, да је путем њих потражим; те чим на ту мисао дођох, обузе ми детињаста радост ожалошћене груди моје. —

12/8

Пославши у новине оглас ради сестре своје одох у К—, где сам опет у црне очи лепе Љубице дуго и дуго гледао. Бејах цели дан као мало дете весео и сви се чуђаху, од куд та нагла промена тако? Но ја за изговор рекох, да сам навек таки, али до сад не бејах још сасвим познат, па се наравно нисам ни могао одма као такав показати; а овамо мишљах у себи: „Шта ме питате за оно, што вам не могу казати? Погледајте ми боље у очи, па ћете знати и сами!“

14/8

Јучерањи дан проведох још како тако, но данас ми беше време ужасно дуго, и кајем се, што опет к Љубици не одох, кад ме срце непрестано тамо вуче и када знам, да ми је време само за то дуго, што нисам поред ње. —

[40]

15/8

Данас бејах опет код своје добре и лепе Љубице. Ја видим, да ја ову девојку сваким даном све већма љубим!.. Моје срце беше и до сад навек пуно љубави, пуно осећања, али не оваке љубави, не оваког осећања; ах! досадања љубав моја и досадања осећања моја беху сасвим празни! Још од детињства свога осећао сам неки силни нагон, неку велику тежњу и ја сам тежио и чезнуо и сам себе непрестано гонио, а куда? за чим? за ким? то нисам знао. Сад знам за чим тежим, за чим чезнем! Све мисли моје и сви осећаји моји сада се једино Љубицом баве. Оно, што у љубави мојој беше до сад празно, сад је лепо пуно, јер у тој негдањој празнини стоје сада два лепа црна ока, два неисцрпива извора дивних милина и бујне среће за младо срце моје! Ја сам срећан! Сасвим срећан!..—

18/8

Хтедох данас Љубици отићи, али цели дан падаше киша и све беше тако тужно, тако мрачно! Нигде да се гдегод небо плави, нигде зрачка од сјајнога сунца! О небо! Изгледаш ми као срце тешког очајника! —

[41]

20/8

Бејах још у постељи, кад спазих сунчане зраке, где пробише кроз прозор у моју собу. У мени поче срце да пева од радости, јер данас ми беше могуће посетити сунце своје. Брзо се обучем, па изиђем у гору. Дивота беше сада гору погледати, по којој се дивни мирис распростираше, а тице певаху тако умиљато и весело, као да знају, да ћу данас да посетим Љубицу своју. Не оклевах дуго, већ се одма упутим и за тили часак бејах већ на извору среће своје.

„Паја ће нам за неколико дана сасвим отићи!“ рече Љубица мало тужним гласом после краћег поздрава.

— А куда? — упитах је мало зачуђен.

„У Б—, јер је тамо добио сталну службу; мени би милије било, да је није никако ни добио, јер нас онда бар не би остављао!“ одговори Љубица.

— „Што мора бити, мора! — рече озбиљно стара госпа — јер ваљда није провео толико година у школи за то, да сада код куће седи; мора се радити, ако се хоће поштено да живи! И ја бих волела, кад [42] бих могла с њиме заједно бити, но за сад то није могуће. Али кад се Паја удоми, а међу тим и тебе удам, тад ћу моћи к њему отићи и своје старе дане мирно код њега провести.“

Кад стара госпа изрече: „а међу тим и тебе удам,“ мени поста на једаред тако чудно око срца: беше ми, као да ми је санта леда на груди пала и неки грозничави страх овлада срцем мојим! Да ли она уједно мишљаше, за кога да је уда? Да ли јој бејах тада ја у глави? Ја, који сам већ пред очима њеним? И тако мислећи погледах на Љубицу, коју при овим речима дивна румен обли и која своје дуге трепавице оборене држаше. Још ми никад не изгледаше тако дивна и тако умиљата, као што беше сада и у мени хтеде срце да прекипи, кад помислих на могућност, да Љубица, не постане моја, већ да је гледам, како је други грли и љуби!...

Чисто ми лакше би, кад стара госпа изиђе из собе и нас остави саме, јер се могох с Љубицом одма слободније разговарати.

„Ви по свој прилици жалите за Пајом за то, што ћете бити сами. А шта ћу онда јадан ја да кажем? Како је мени самовати [43] у оној мртвој пустињи? Кад дође вече, ја мислим, да је дошао час, да морам умрети! Да још немам те слободе, да вас посећујем, мени би био живот мука и робија!“ рекох Љубици, која одма у почетку речи мојих подиже своју лепу главу, па ме стаде својим црним расејаним оком смешећи се да гледа.

— Не жалим за Пајом толико, што ћу сама бити, колико с тога, што ћу без њега бити; јер сам се на њега већ тако навикла, да бих хтела, да сам навек с њиме заједно. —

„И ви ћете се од њега опет одучити и навићи ћете се на своје пређање стање кад Паја беше још у школи; али ја на своју пустињу никад!“ рекох тужним гласом и мени се отрже уздах из груди.

— Вама је у манастиру тешко живети? — упита ме Љубица и чисто ме жалећи погледа.

„У почетку ми беше угодно, но сада ми је тешко, врло тешко!“ рекох и погледах јој црне очи, које још на мени стајаху и погледом својим хтедох јој рећи, да ми је за то у манастиру тешко живети, што [44] тамо нисам поред ње. И Љубица као да је разумела поглед мој, јер на једаред скочи с места свога, приђе гласовиру, те свирати поче. Ја остах на своме месту и слушах лепо свирање, које ми сада узбуђеним грудима мојим тако гођаше... Гледах непрестано у њу и ја бејах ипак срећан, што могу да је видим и што могу да је гледам!..

23/8

Сву прошлу ноћ не могах спавати, јер ме била обузела туга и брига за јадном мојом Данком. Већ прође толико време, а ја не чух за њу још ниједне речи. Ах, Боже! бојах се, оће се на мене заплакати, а то би ми теже било, него да ми падну на срце јади свега света!.. Тако душевно узбуђен проведох у тужном расположењу већину данашњег дана, а по подне одох у башту и у најдаљем крају под разгранатим дрвећем спустим уморено биће своје на зелену меку траву. Моје душевно стање беше још и сада као јесење мутно небо. Док ја тако лежах, чујем на једанпут неки разговор близу себе и дигнув главу спазим Пају и Љубицу, који се управо к мени [45] упутише. Љубичин поглед беше ми сада као појав сунца после дуге несносне кише. Сва туга моја на мах се разиђе као мутна магла пред топлим зрацима жаркога сунца. О како ми сада би на једанпут опет мило, како ми цео свет поста опет тако красан!

„Што ви тако далеко бегате у самоћу!“ упита ме Љубица весело се смешећи.

— Мишљах на сестру своју, — рекох тихим гласом гледајући јој у лепе црне очи: — Кад на њу мислим, тако ми је, као да и ње немам. —

— „За што би се за сестру тако детињасто бринуо? — рече ми Паја — Ако баш и не знаш, у ком је месту, доста је што знаш, да је код стрине своје; а при том си и онако оглас у новине дао, те за који дан зацело ће ти стрина јавити, где је и како је и шта је са сестром твојом, па ако воље узимаш, можеш је у свако доба посетити и видети.“ —

— До душо тако је. Но ипак ја се бојим за сестру своју, и то једино због тога што је баш код стрине, своје, која никад не беше пријатељ ни мени ни њој. Мени је сестра све и сва, њу само једну имам [46] и мени се чини, као да у њој имам накнаду за све оно, што сам изгубио у детињству своме. Мени би моје стање било сто пута теже и несносније, кад не бих имао никог, на целом свету никог свога. Овако бар има још једно биће на свету, у којем та иста крв тече, која и у мени тече, и које од истих удараца пати, од којих и ја патим! —

— „Па шта би онда радио, кад би, мећем случај, данас за њу дознао? Зар је не би морао оставити опет тамо, где си је и нашао? Могао би је истина видети, и то би било све. Од стрине не би је за цело могао узети, јер кад би је од ње узео, куд би онда?“ —

И ако сам о том често мислио, ипак беху ми ове речи љуте и страшне, јер ми изнеше пред очи кукавно и очајно стање моје. Паја виде, да ме је својим речима као стрелом ранио, па с тога ме стаде тешити: „Немој бити дете, Миливоје! У таким приликама туга и брига ништа не помаже! Не велим ти, да не радиш ништа за сетру своју, то не; већ на против ради, али ради веселим срцем, а не туговањем! Твоје сузе не ће њој ништа помоћи!“

[47]

После подужег таквог разговора одосмо оцу намеснику, који нас лепо дочека и код њега остасмо до заласка сунца. Сви беху весели, само моје весеље беше некако усиљено. —

25/8

Данас бејах опет код Љубице. Идући тамо мишљах, да не ће то већ много бито, што ја терам? Али шта знам да радим? Ја сам приморан да одлазим к њој, ако не ћу сам себе да мучим и морим, јер мени је без ње све празно и мртво, па и сам сам себи празан и мртав... А поред ње ми је тако добро, као да сам у рају...

Како Паја беше данас веома добре воље, јер је добио драго писмо од веренице своје, то поче с Љубицом шалу да збија. Шала беше из почетка врло пријатна, но реч по реч, па се Љубица расрди, те срдита хтеде изићи из собе. Мени је беше веома жао, те за то скочим са столице, потрчим за њом, ухватим је за руку и нехотице је тако јако повучем, да и она нехотице паде главом на моје груди. Ударом ове миле главе о моје груди прође ме свега [48] нека необична милина, коју у животу својем до сад још никад нисам осетио, а заношљиви мирис њене црне косе поче ме чисто опијати, при свем том, што једва сам себи веровах, да је ова дивна и мени тако мила глава збиља на мојим грудима! Но поред ове дивне милине спопаде ме у једанпут немила забуна, јер сва крв ми појури у лице, пред очима ми стаде нешто трептати, и ја не знадох, на коју ћу страну да погледам! Но свему овом учини сада Паја крај, јер и он приђе Љубици и ухватив је за руку рече јој молећи је, да јој није ништа рекао из зле намере, већ једино за то, што је воли. Љубица прими ове речи одма к срцу, као што знађаше, да од срца иду, те тако постасмо сви троје опет добри и весели. —

26/8

Јуче проведох дан поред Љубице своје, а данас проведох га поред књиге. Кад бих још знао, шта је с Данком и кад бих се још опростио тих црних брига, ах! био бих срећан као тица у слободној гори! —

[49]

27/8

Дошавши данас у К— затечем Љубицу у башти, где весело певајући надгледаше цвеће, а у руци држаше неколико цветића лепо сложених. О да дивне појаве! Љубица и цвеће! Никад не бих могао замислити лепше слике од ове, где све цвеће око ње као да беше живо и весело, само што с њоме још не пева; а она опкољена цвећем беше тек прави божанствени цвет!.. Чим се поздрависмо, а она набрано цвеће мени пружи, а поглед јој беше безбрижан и весео као у малог детета. Дирнут у срце овим лепим даром рекох јој као у шали; „Ваљда је ово мени и намењено, кад мени дајете?“

— Вама! — рече тако тихо, да сам једва чути могао.

„Па онда сте о мени и мислили, кад сте ово цвеће брали?“

— Јесам! — рече смешећи се и погледа ме некако збуњено, а румен јој обли цело дивно лице.

Мене овај поглед тако изненади, да и мени сва крв у лице пође, моје се очи запламтише, кроз срце ми прође нека дивна [50] милина и ја дођох у чудно расположење, —- ја је већ хтедох загрлити, па рећи, да је волим и љубим, волим свом душом својом: кад на једаред Паја, као из ведра неба да је пао, ступи преда ме и чисто се зачуди, кад ме виде свега збуњеног и уздрхталог. Долазак ме његов сасвим изненади, да не имадох кад прикрити узбуђење своје, тајну моју. — Љубичина мати такође ме лепо поздрави, али некако необичним погледом, да се у мени поче мисао рађати, да може бити ови сви за љубав моју већ знају!

31/8

Данас одох у К— и испратих Пају, свог доброг и искреног друга. Жао ми беше, што се морам с њиме растати, у толико више, што гледах Љубицу и мајку њену, како су им очи пуне суза.

„Драга мој Паја! Ко зна, како ће му тамо бити!“ рече ми мати његова, кад се враћасмо с паробродске станице.

— Добро ће му бити, јер је срећан човек, а срећним људима свуда иде добро! — рекох старој госпи тргнувши се као из сна, јер бејах јако расејан.

[51]

— „А за што га ви срећним називате?“ — упита ме Љубица.

— „За то, што има кога; који се весели срећи његовој, па који би у невољи му с њиме заједно и плакао! —

— „Па то је онда цео свет срећан!“ — одговори ми Љубица и тихо се насмеши.

— Није, госпојице! Будите уверени, да није! Ево вам жива примера на мени! —

„Ви се ваљда не држите за несрећног? За тако сасвим несрећног? И ви имате пријатеља, који се тако исто вашој срећи радују, као што би с вама у невољи плакали!“ рече ми стара госпа и поче ме тако гледати, да јој могох из очију прочитати, да сумња у истину речи својих.

— Пријатеља? — беше ми све, што могох рећи и срце ми се на једанпут тако стушти, да почех у очима сузе осећати. Но у том ми поглед паде на Љубицу, наши се погледи сусретоше, и моје се очи опет разведрише.

Ах, Љубице! Љубице! Ти си заиста анђео хранитељ живота мога!.. —

[52]

3/9

Како Паје сада нема код куће, то ћу имати увек прилике, да с Љубицом будем на само. Решио сам се, да јој отворим срце своје, јер живети овако — не могу више, та ја немам мира ни дању ни ноћу, немам мира ни у соби ни у гори!.. И смислио сам и начин, како ћу јој отворити срце своје; па онда, буде ли среће, ах, Боже! да дивне ли среће!.. —

5/9

Једва дочеках, да прође подне, да се кренем у К— сунцу своме. Дошавши тамо забављах се неко време с Љубицом у соби, а око четир сата изиђосмо у башту и седосмо под онај исти орах, где сам, дошав, први пут овамо, причао живот свој, и ту сада разговор наш настависмо даље. Кад би Љубица штогод говорила, то би знала тако лепо рећи, да ми беше милина слушати је; а при том њене црне очи гледале би тако дивно, тако мило, да не могах очи своје скидати с очију њених... Ах! очи су њене тако лепе, тако миле, да бих радо провео цео век свој поред ње, па да јој тако непрестано у очи гледам...

[53]

„Госпојице!“ — рекох јој узбуђен гледајући је таким погледом, који већ напред одаваше мисли моје: „Знам једну гатку, која нема свршетка. Покушајте ви, да је завршите, па бисмо је онда имали у целини обоје.“

Љубица се на ове речи чисто трже и тако ме погледа, као да би хтела погледом својим да загледа у душу моју.

— А ви ми приповедајте то, што знате, па ћемо свршетак скупа саставити! — рече, па се безазлено насмеши.

„Лакше ми је, да вам ту гатку читам, него да вам је приповедам.“

И тек што сам узео рукопис у руке, закуца ми срце тако јако, сва крв поче у мени врити, и да сам могао, бих од тог читања тако радо одустао. Но Љубица већ стајаше као запета пушка и једва чекаше, да почнем. Ја почех читати:

„Беше једном голуб и голубица и они живљаху неко време мирно и срећно и имађаху још два голупчета, младог голуба и младу голубицу. Но једног дана дочује мати голубица, да је убијен друг њен, па тужно гучући загрли крилима голубиће [54] своје, па умре и она. Сиротани голубићи пиштаху дуго, но њихово пиштање не хтеде нико чути. Једва мало кашње смилује се један голуб на њих и он их нарани и пољуби место њихових родитеља. Од тога дана овај голуб неговаше ове голубиће и голубићи беху већ прилично велики, али се још не могаху ослонити на своја сопствена крила. Али кад кога почне несрећа да гони, она не зна, шта је доста. И овај добри голуб умре и голубићи полетив у свет изгубе се једно од другога. Голуб би за голубицом навек тужно гукао, али је не могаше никако наћи. И тако тужан летећи даље по своту наиђе на једну белу прелепу голубицу, и он њу заволи свим срцем својим. И тако је волећи често би летео к њој, да је може само да види и, да је гледа, па да буде срећан. Па кад би се од те миле му голубице вратио у гњездо своје, он би целу ноћ сањао лепе снове, како се с њоме љуби и како се грле крилима својим. Често помишљаше и на изгубљену голубицу своју, и онда би био, опет сетан и жалостан; но како би се састао с овом другом голубицом, он би био [55] опет срећан и весео. Но једном паде њему на ум кобна мисао, шта ће радити, ако му ова голубица одлети за другим голубом? Његово је срце и онако пуно рана, па како би могао још и ту рану преболети? Па за то науми, да пита голубицу, да ли ће она бити његова или ће одлетети за другим голубом? Но кадгод је хтеде упитати, навек би се уздржао, јер голубица беше спрам њега навек тако добра и навек гледаше у њега и њене очи беху навек пуне љубави.“

Док сам ја ово читао, Љубица ме је с највећом пажњом слушала. Мене је стало труда, док сам с овом гатком готов био, јер још одма у почетку поче ми лице горети и штогод бејах ближе крају, то ми образе обузимаше све већи жар, да најпосле почех мало и муцати. Но тек што сам ућутао, наши се погледи сусретоше и ми погледасмо једно другом оштро у очи, и за тим настаде нема тишина за неколико тренутака. То беше чудна тишина! У мојим грудима куцаше срце тако јако, да сам могао сваки удар чути, и моје расположење беше тако пријатно и опет тако неугодно: мени беше, као да ме свега нестаје...

[56]

„Да чујем, шта је даље било?“ рече Љубица збуњено и устаде с места свога. Ја видех, да је сасвим узбуђена, па за то јој одма ватрено одговорим: „Нема даље ништа! Ја бар не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га реците! Реците, Љубице! Љубице, сунце моје!..“

Овако говорећи скочим и ја с места свога, приђем к њој и ухватим је страсно за руку. Мени беше, као да сам с груди својих скинуо какву стену, испод које беше читав вулкан, те који добив сада одушке поче дивље да куља!

„Љубице, сунце моје! Реци бар једну реч!.. Ти си та бела голубица, коју је голуб тако заволео, а тај сам голуб ја! Љубице, ја те волим, ја те обожавам!.. Реци и ти мени бар једну реч, реци, Љубице! Заклињем те свим на свету!..“

Док сам је ја овако преклињао, да ми рекне бар једну реч, она сва узбуђена стајаше као нема гледајући у земљу, а рука јој у мојој руци непрестано дрхташе, као да је грозница тресе. На једаред подиже очи своје и хтеде ми нешто рећи, али јој усне задрхташе и она окрете главу, [57] отрже се из моје руке и хтеде поћи. Но ја кад видех, да она оће од мене да иде, мени би, као да се небо на мене руши, као да се земља пода мном проваљује, и ја јој полако, но очајно викнем: „Госпојице! Ваљда ме не ћете овде самог оставити!“

Љубица се на ове речи трже, окрете се к мени, погледа ме својим црним оком, и тај поглед беже тако збуњен и нејасан и опет тако диван и сладак: „Ах, Миливоје! Може ми мати сваки час из собе изићи, па шта ће нам рећи, ако нас види овако узбуђене!“

— Ја сам миран, Љубице! — рекох јој тихо, силећи себе, да будем миран — Но ипак реците ми бар једну реч! —

„А шта бих вам рекла?“ — прошапће оборивши своје црне очи, а образи јој беху тако румени, као да јој се сва крв у лице слегла: „Дођите сутра, па ћемо се о том још разговарати.“

Чим Љубица ове речи изрече, мени би, као да ме из пакла на једаред у рај пренесоше, и моје цело биће не беше у том тренутку ништа друго, до ли једна мала — лирска песма!.. Од радости и милине [58] пођоше ми сузе на очи, и ја јој срећан весело рекох: „Љубице, ти си моја!“

— Ох, Миливоје! Ман’те ме сада! Сутра је недеља, мати ће ми ићи у цркву, а ја ћу остати овде сама, па дођите сутра!

„Добро, Љубице! Доћи ћу за цело, а сада идем,“ — рекох јој као ван себе од силне узбуђености.

За неколико тренутака после овог разговора ступисмо обоје у собу и ја пољубим стару госпу у руку, да се вратим у своју тамницу. Она ме гледаше необичним оком, ваљда је опазила какве промене на лицу моме... —

Поноћ је већ давно превалила, а ја још не могу да склопим очи своје! О Љубице! Љубице! Сакри те твоје црне очи!.. Твоје црне очи! Ала су пуне милина за моје јадно срце!.. Твоје црне очи! Ала су живе жеравице за моје јадно срце! Ах, очи твоје! Твоје лепе црне очи!.. —

6/9

Тек што изиђох из собе, а к мени приђе један човек и рече ми, да је из К— и да га је послала госпа докторка, да ми [59] преда писмо. Ја узех од њега писмо, а руке ми тако задрхташе, да сам га једва отпечатио. „Шта ће сад то да значи?“ мишљах у себи, па се опет вратим у собу, где стадох читати:

„Поштовани г. Миливоје! — Мислим, да се нећете наћи увређени, ако будем сасвим искрена, те вам кажем, да би сада, када Паје мога нема више овде, ваше честе посете биле сасвим неумесне. За вас би боље било, кад бисте време посветили на озбиљније и вама нужније ствари, особито ви, који се морате старати осим за себе још и за сестру своју. — Што вам ово пишем, мислим да је боље, него да вам усмено кажем, јер овако ћете се моћи боље предомислити, па ћете ми морати за право дати, а да при том опет останемо стари пријатељи.“ —

Читајући ово писмо удараше ме свака реч као стрела у срце и при свакој речи беше ми пред очима све мрачније, да најпосле посумњах, да ли је ово јава или је само сан?! Но што дуже мишљах, то ми крв све већма удараше у главу и ја бејах као махнит! Место суза беху [60] сада варнице у очима мојим: „Касно! касно! Сад нема те силе, која би ме од Љубице задржала! Ја идем к њој, идем одма! Љубица не може бити с матером својом споразумна, моја добра Љубица, која ми јуче рече, да је данас опет посетим! То је урадила њена мати сама, а Љубица не зна за то ништа! Не зна, моје ми срце вели, да не зна! Идем к њој, идем одма!“ ... И не премишљајући дуго упутим се одма у К—. Целим путем бејах као у љутој грозници, и када стигох тамо, сав усплахирен уђем у кућу, где на срећу своју затечем Љубицу саму, јер мати јој беше већ у цркви.

„Госпојице! Извините ми смелост, што вас опет посећујем!“ рекох јој таквим гласом, који на мах одаваше усколебану душу моју. Хтедох јој и даље говорити, али ми језик поста на једаред као олово тежак.

И Љубици мора да у том тренутку беше чудно око срца, јер беше у исти мах скоро бледа и црвена, тако нагло мењаше боју.

На једаред као да ми ноге саме пођоше к њој, дођем до ње, па је ухватим за руку: „Да л’ и ви знате за писмо, што ми данас посла мати ваша.“

[61]

— Знам, — рече тако мирно да у мени као муња сену мисао, да је она можда наговорила на то матер своју, те јој одма пустим руку, а сва крв у мени као да се поче заледити.

Но пре, него што сам јој могао на то одговорити, погледа ме чудним, некако очајним погледом, па се спусти на столицу, покри руком очи, па као кроз плач поче говорити: „Ја не знам, шта ће бити са мном! Мени је тако, као да сам оболела!.. Ноћас сам се у постељи заплакала, мати ми чула плач, па сам јој онда рекла све... Она је послала оно писмо без моје воље“...

Чим ово Љубица рече, мени тако би, као да ми срце поче да грца у мору среће... Мени није требало више ништа, сад сам све знао. Почех дрхтати од радости, од милине, сузе среће пођоше ми на очи, и за тренут ока моје се руке обавише око ње, лепа јој глава клону на моје груди: ми се загрлисмо...

Око мене као да се окреташе цео свет. О боже среће! Хвала ти на овом часу!.. У блаженству овом подигнем јој милу главу с груди својих, погледам јој у лепе црне [62] очи, и —, о рајске среће! пољубим те црне очи... Дуго их љубљах, љубљах и уста, љубљах и чело, ал’ највише очи...

„Љубице! Реци, да ме волиш!“

— Волим! — рече Љубица тихо стиснувши главу своју на немирно, али срећно срце моје.

„Љубице, сунце моје! Чисто ми је тешко веровати, да љубим очи твоје, те миле лепе очи, које ме навек прате и у сну и на јави!... Те очи сад су моје, смем у њих да гледам, смем да их љубим, јер ти ме волиш!“

Ја бејах у загрљају Љубице своје заборавио на свет и све што је око мене...

„Миливоје! Може ми мати из цркве доћи!“ — рече ми тако љубазно и погледа ме тако умиљато, да постах на мах као јагње миран: „Не срдите се што вас молим да одете, док она није дошла!“

— Зар ме твоја мати мрзи? —

„Не мрзи, не! Али она увиђа, да вама треба још доста времена, док дођете дотле, да се можете удомити; па ви имате још сироту сестру, која осим вас никог нема, те се морате и за њу старати, морате и њу [63] удомити, а за све то треба много времена. Моја вас мати не мрзи. Верујте мени, она вас уважава, увек вас фали, али — — “

У љубичиним лепим очима заблисташе се сузе као роса на цвећу, те с тога дирнут у срце рекох јој тужним гласом:

„О Љубице што ми сестру спомињеш, то је истина тако, ал’ ипак кад бих ја срећан био, не би ни она несрећна била! Моје је срце пуно љубави, пуно вреле и искрене љубави, а то је ипак неко благо!... О Љубице; Како бих ја срећан био, како би ми био живот сладак, кад би ти моја била! Тада би био цео свет мој, јер би цео свет носио у грудима својим!.. Но ти ме волиш, и мени је то доста! Ја ћу молити мајку твоју; па ако мора бити, ја ћу пркосити и небу и земљи, али ми те отети нико не ће!“

— Што се моје мајке тиче, то оставите мени, јер на мене се можете ослонити, а ја ћу вас после известити, шта је и како је. А сад идите, молим вас! —

„Оћу Љубице, душо моја!“—

Ми се загрлисмо, пољубисмо и — растадосмо...

[64]

За неколико тренутака бејах на улици, где видех, да људи већ излазе из цркве, те зато убрзам кораке и за тили часак бејах у гори, која води у манастир. Да ми усне непрестано тако страсно не дрхтаху и да ми срце не осећаше те дивне милине које тако жедно срках са лепих извора, ја бих морао посумњати у истину овог дана, можда и у своје душевно здравље, јер мени беше тешко сам себи да верујем, да на њеним лепим црним очима беху збиља усне моје!... „Она ме воли! мишљах непрестано, и опет сва ова срећа срца мога као да не беше потпуна; не знам да ли за то, што мишљах уједно и на матер њену или, што ми срце ваљда слућаше, да ће му се опет штогод ванредно десити...

Тек што дођох у манастирски ходник чух с друге стране ходника неки женски глас, који се са оцем намесником разговараше и мене спомињаше. Мени беше глас као познат и непознат, и чим сам неколико [65] пута коракнуо, спазим са оцем намесником једну девојку, сиромашки обучену, која тужним погледом својих плавих очију гледаше на ову страну, с које им на сусрет пођох. У мојој глави као да севнуше муње и ја стадох као укочен! Да л’ да верујем очима својим? Та то је сестра моја, моја Данка!...

„Сестро!“ — повиках гласно и притрчах к њој — „Сестро мила!.. Ах, благи Боже! ово је много све за један дан!“

И ја је загрлим оберучке, пољубим је у чело и уста, а она спусти милу главу своју на узбуђене груди моје и поче тихо плакати.. Ја погледах преко њене главе кроз отворени ходник у ведро плаво небо, а из ока мога тецијаше једна суза за другом... У моме срцу поче се гложити милина и туга, и моја прва мисао беху наши родитељи: „Где си оче? Где си мајко? Да видите овако загрљену децу своју, загрљена два бедна сирочета?“.. Неколико тренутака трајаше ова нема појава и моје мисли за то кратко време прелетеше сву прошлост моју и моје се груди стадоше силно надимати и ја бејах опијен силом осећаја својих. [66] Она непрестано плакаше и држећи главу на грудима мојим све је јаче притискиваше, као да ми тиме хтеде рећи: „Ја немам нигде никог, ја немам нигде ништа; све, што још имам, то је у овим грудима!..“ Но када подиже главу своју с груди мојих, стаде ме гледати својим плавим оком, у којем се још сузе блистаху и које беше тако нежно и дивно: „Слатки брате! једва те нађох!“

— Од куд дође? Како дође? — „Побегла сам од стрине своје. Још јуче сам пошла из М—, но не могох пре стићи.“

У том дође возач, који је Данку амо довезао и донесе мали завежљај, у којем беху све данкине ствари. За тим уђосмо у моју собу, где ми Данка приповедаше, шта је и како је с њоме било. Приповедаше ми, како су стрица саранили, како ми стрина не хтеде одма јавити за његову смрт, ваљда бојећи се, да јој не дођем и ја на врат. Па како је стрина с њоме зло поступала још за живота стричева, но после смрти његове скоро је сваки дан злоставила; нарочито од како се преселише у варошицу М—, додија јој невоља тако, да [67] је већ била наумила, побећи у свет ма куда. У том чује срећом од мог доброг друга Мите Р—, да сам се у новинама за њу распитао, те помоћу његовом побегне од стрине и дође овамо к мени.

Сирота Данка! Ја се нисам ничем бољем ни надао и знао сам, да ће пролити много суза, јер ће јој живот бити горак. Приповедајући јаде своје држаше непрестано на мени сузне очи своје, које мени више говораху него речи њене. Ах! Давно то беше, када је видех последњи пут и она времена беху још лепа времена; тада беше још мало, несташно девојче, а сада је скоро велика девојка. Радовах се, што је опет видим, и дуго је гледах, тако ми изгледаше мила и дивна...

Доласком њеним изненађен и обрадован и не мишљах одма, што ћу и како ћу с њоме; но када се први таласи радосног узбуђења мало утишаше и срце мирније поста, тад поче и разум своје да ради.

Ах, благи Боже! да тешке ли борбе!

Читав дан мишљах, куда ћу с њоме? Овде у манастиру не може остати, а друге куће немам. Да је Љубичина мати од куд [68] другчија, могла би тамо бити. Али она кад би видела ову сиротицу, би спрам мене била још гора, јер бих у очима њеним био још мањи, него што бејах до сад. Да ми није Љубице, било би ми лако. Узео бих своју народну помоћ, па бих отишао с Данком у Г—, тамо бих нашао неколику децу, да их поучавам, па бих живео, и ако још сиромашније него до сад, оно ипак мирно и задовољно, јер моје срце било би навек умирено и утешено, кад год бих у њу погледао. Но Љубицу ипак не могу оставити, па још сада, када тек почех да живим!..

У таким мислима дочеках и ноћ. Данка уморена путовањем одма леже и за неколико тренутака мирно заспа. Ја приђем к прозору, наслоним се на гвоздене шипке, те гледах дуго у плаво ведро небо, по којем небројене звезде дивно светлуцаху. Свуда беше тихо и све беше мирно, све, осим мојих груди.. Морадох увидети, да немам много да бирам, да се морам решити или за Данку или за Љубицу, оставити једну или другу!.. Данки треба брзе помоћи, но да њој помогнем, да л’ бих могао оставити Љубицу, поред које бејах толико пута [69] срећан и блажен, но никад као данас? Зар бих могао прегорети очи њене? Њене лепе очи, које сам данас тако страсно љубио и које бих могао још много пута да љубим? И опет — зар бих се могао Данке одрећи? Једине сестре своје за којом сам толико пута сузе пролио? Да се одречем ње, у којој та иста крв тече, која и у мени тече, и која на целом свету осим мене нема никог свога? Не, то не могу! И опет — бар кад бих знао, да је Љубица кадра принети све жртве, које би принети морала, само да остане моја, тад бих могао мирном душом живети за Данку; а овако, што ћу, кад би ми без ње био сав свет увек празан и мртав!..

На једарад се као из сна тргох, јер на манастирској кули поче избијати поноћ. Треба да легнем, — рекох у себи — поноћ је, а ја сам и онако уморан, јер прошле ноћи не могах спавати, па треба сад да спавам! Но ипак како да спавам? Могу ли спавати? Одрећи се Данке не могу, а с Љубицом не могу се растати!.. О Љубице! Љубице! Ти ваљда на меком крилу бајнога санка сада мирно спавам, око твојих [70] румених љубљених усана ваљда се нежни осмејак весело вије, док мене јадног не може ни поноћ да успава!..

„Благи Боже! Теби се молим и судбу своју полажем у твоје руке!“

Те речи беху сада моја молитва. Обучен се спустим на постељу и склопим очи. Но тек кад сам очи склопио, тад сам тек јасно видео и Љубицу и Данку!.. Лежах неко време, па опет устадох. Ходах мало по соби, па онда изиђох на поље у гору, да тамо чело разладим, да тамо груди ублажим. Небо беше сасвим ведро и пуно звезда, око мене шушташе зелено лишће, с неба падаше роса на мене, и све то чињаше ми се тако тајанствено и тако тужно, као да би хтела ова природа са мном да плаче. Дуго и дуго гледах на ону страну где почиваше Љубица моја... У том се већ поче и зора да се јавља и ја се опет вратим у собу, где Данка још слатко спаваше.

„Сирота Данко! Ти си опет срећна! Ти нађе брата свога и твоје се жеље испунише све! Твоје су груди сада мирне, твоје је срце задовољно! Ти сањаш красне снове, [71] летиш по лепом свету невине и безбрижне маште своје! Слатка Данко!“

И ја седох на њену постељу и пољубим је у бело, ведро чело. Она се из сна трже, отвори своје сетне плаве очи и погледа ме нежно и задовољно, као да би ми хтела рећи: „Брате! Ја сам сад срећна!“

Поглед овај очију њених потресе ми на једаред сву душу моју и мене обузе на мах тако чудно осећање, као да ми се срце помирило само собом...

„Би л’ хтела Данко, да идемо на гроб оца свога?“ — рекох јој уздрхталим гласом, усиљавајући се, да се како не заплачем.

У данкином се оку сузе заблисташе и она ми тихо рече: „Оћу!“

„Добро, Данко! Ми морамо одма данас одавде даље! Гроб оца нашег и онако ће нам уз пут бити!“ —

У Г—. 14/9

Јесам ли могао другчије и боље урадити, него што сам урадио, не знам; тек ја одох, а не рекох Љубици ни „збогом!“ Читав дан путовасмо и једва ноћу стигосмо у Т—, где одседосмо код учитеља [72] Бранка, који је дошао на место оца мога. Ах! Како ми беше, када ступих у овај дом, у којем сам провео златно детињство своје! Толико лепих и светих успомена вежу ме за овај дом, и мени тако би, као да у овом тренутку постадох опет дете; но не више безбрижно, весело дете, већ дете с тужним срцем и сузним оком!.. Чињаше ми се, као да ћу сад у ходнику наићи на оца свога и мајку своју, да ће ме радосно стиснути на груди овоје, а ја ћу им рећи, да сам нашао Данку!..

Учитељ нас радосно прими и рече, да му је мило, што може да угости сирочад врлог претходника свога. Од дугог путовања као и од неспавања прошлих ноћи бејах тако уморен и слаб, да се једва држах на ногама, те с тога на скоро смести ме добра домаћица у тако звану „гостинску собу,“ где ме бела постеља прими на своје меке груди и скиде тешки терет с уморених крила душе моје. Бејах жељан санка, те сад га добих и тај ми санак беше сладак, као што је дојенчету мајчино млеко слатко. — Кад сутра дан устадох и с Данком изиђох у двориште, оживе ми на једаред све [73] детињство моје! Ту још сија оно исто сунце, још се плави оно исто небо! Све је оно исто и свега се сећам, свега! Ту сам пред школом са својом другарицом Марином седео толико пута рано у јутру и сунчао се на пријатним зрацима топлога сунца; мајка би дошла к нама, па би се на нас насмејала и обоје нас пољубила, одвела би нас у башту и тамо нам цвеће брала... А на овом месту, ту на крају ходника, кад сунце залажаше, сеђаше нам отац толико пута удубљен у бриге своје, а к њему би мајка дошла и поред њега села. Ја бих тад отрчао у порту, да се с децом играм, ето те исте порте, но гле какав је звоник сада! Такав не беше пре! Сад је са свим низак и жалостан, не изгледа ни најмање тако поносит као што изгледаше пре кад се дизаше чак у облаке! О мој Боже! он изгори у оно кобно доба!..

Одох с Данком у цркву и стадох јој све редом приповедати јер она се ничега не сећаше. Она сузним оком гледаше у мене и светим страхом ходаше по цркви, по гробљу среће своје...

Кад прегледасмо све ове споменике детињства [74] свога, а ми се полако упутисмо на гроб оца свога. Силна туга паде на груди моје, а Данка покри рукама лице своје и заплака се као мало дете, кад ступисмо гробу оца свога. Она клече крај каменог крста, лепог и великог споменика страшне битке и умрлих јунака, наслони на њега главу своју и плакаше све јаче и јаче.. Ја стајах неколико тренутака мирно и боним срцем и сузним оком гледах то велико гробље. Кобно гробље, на теби паде отац мој! Свето гробље, у теби леже кости оца мога! Ах, крваво гробље, Србин те таквих много има!...

О слатки оче! Ти паде за народ свој и твоја деца осташе сирочад бедна! Давно је од како сносе тешке јаде, од како лију горке сузе! Тада беху још мала деца, а сада су велика нарасла и дођоше, да тебе посете. Твоја деца плачу на твом гробу, чујеш ли њихов плач?...

И што дуже стајах на гробу, то ми туга биваше све тежа, срце ми беше пуно бола, око ми беше пуно суза... Света земљо! Како ме чудном, тајном силом к себи [75] привлачиш! Морам крај тебе да клекнем, морам да наслоним на крст главу своју.

Сећах се последње ноћи у манастиру, сећах се последњег састанка с Љубицом, сећах се целе прошлости своје, и то све тако силно утицаше на моје боно срце, да се и ја на једаред заплаках горко...

Кад се тако наплакасмо, умирени и утешени вратисмо се у село.

Сутра дан рано зором кренусмо се даље на пут. Данка хтеде да идемо и на мајчин гроб, јер она сирота и не знађаше, где нам је мајка сарањена, а хтедох и ја, и ако нам не беше сасвим уз пут. Ах! Место да весело с њима дане проводимо, ми тражимо утехе на њиховим гробовима!...

С мајчиног гроба настависмо пут даље и сад смо ево опет у месту, у којем сам провео већ неколике године. Сад је Данка код мене, сад ће ми бити лакше. Ах! Лакше? Још има других рана срце моје, но шта ћу? Ваљда ће и време узети штогод на себе, да и оно лечи, да не лечим све сам!... —

[76]

17/9

У колико ми је жао, што сам манастир тако брзо оставио, у толико ми је опет мило, јер дођох овамо први од свију ђака, те тако бејах у стању за ово неколико дана наћи већ четворо деце, коју ћу целе године поучавати; а тим сам и себи и сестри опстанак осигурао. Истина, да сам узео на себе велики терет, то ипак мили ми се, што могу остале бриге своје да растерам овим озбиљним радом, који ће уједно бити мелем мојим душевним ранама. И моја Данка отпоче такође свој рад, те ради по цео дан, и што преко недеље сврши, то ће гледати да гдегод прода, да својим трудом себи бар одело набавља. И тако ћемо нас двоје мирно дан по дан проводити, сносећи све, што сносити морамо и надајући се бољој будућности, која ће нам накнадити све оно, што нам садањост не да уживати. —

18/9

Данас сам добио од оца намесника из манастира више писама, која су ми са разних страна послата у манастир, и међу [77] њима, која ми писаше другови моји, беше једно и од моје Љибице. Она ми пише;

Драги Миливоје! Срце ме боли мислећи на наш последњи састанак, али ја нисам крива ни у чем. Ја још не знам, за што моја мати тако слабе наде полаже на вас, и узалуд оста све моје мољакање, узалуд осташе све моје сузе, она остаје при своме, да наше даље дружење не ће имати добрих последица ни по мене ни по вас. Но немојте примити ово сасвим к срцу и немојте губити сву наду, већ се ослоните на мене, ослоните се на вашу Љубицу.

Благи Боже! Да л’ да певам ил’ да плачем?.. Сви осећаји моји као да се на једаред из сна пробудише и ја стискох писмо на срце своје, стискох га на усне своје и све моје мисли прелетеше као муња простор између мене и ње и све падоше на њене црне очи, на њено добро срце. Мислећи на њу и гледајући у писмо њено заплаках се и од тешке туге и од велике милине, јер у колико ме сада срце заболело, што сам је онако оставио и што више нисам поред ње, у толико ми опет певаше од радости, јер она ме заиста искрено [78] воли... „Ослоните се на вашу Љубицу!“ На вашу Љубицу! Ти сама велиш, да си моја! У твојим очима нисам дакле нико и ништа, твоје срце оће и може да полаже наде на мене, и ако твоја мати не ће и не може!...

Много горких часова имађах до сад у животу своме и тад бих навек сам себе утешити знао и то својим лепим надама, које ми биваху живље и бујније, штогод ми јади беху тежи; па тако беше и сад, и моје груди беху на скоро опет умирене и очи ми посташе опет ведре. Љубица ме воли, — мишљах — а то ми је најбоље јемство, да је не ћу изгубити. Гледаћу да што више новаца заштедим, па кад наступе опет ферије, даћу Данку у који женски завод, да се за то време тамо поучава, а ја ћу отићи опет у манастир, где ћу стари живот на ново продужити, а дотле ћу настојати у споразуму с Љубицом, да и мати њена о мени боље мисли.

20/9

Беше лепо топло вече. Плаво ведро небо беше пуно звезда као и шеталиште што беше пуно света. Ја и Данка ходали смо [79] полако слушајући музику и бавећи се својим мислима. Ах! колико имађах тако лепих вечери у немој манастирској пустињи! Тамо не имах Данке своје, тамо не беше толико света, и опет могах тако дивно проводити дане своје и опет тако срећан бити!.. Све мисли моје одлетеше одавде у красно место дивне среће моје...

На једаред ме музика трже. „Знаш ли, Данко, каква је то песма, што је сада свирају?“

— Знам. То је: „Ја сам млада Српкиња“. —

„А од куд знаш?“

— Зар ме ти за такву Српкињу држиш, да не знам ни химну српских девојака? —

„А знаш ли ти да певаш?“

— Кад хоћу, знам. —

Штета за ову сиротицу, — мишљах — што не беше у бољим рукама. Но ипак још није касно, све још може добро да буде. —

21/9

Данас сам купио Данки „Српске народне песме“ и беше ми веома мило, што [80] се томе дару јако обрадова. Обећала ми је, да ће их сваки дан читати и да ће некоје и на памет учити. — Уједно је почех поучавати у главним појмовима природне науке, а тако исто у повесници и науци о души. Схватање и памћење има добро и надам се, да ћу је за кратко време моћи извести на прави пут посматрања себе и околине своје. —

22/9

Данас добих писмо од Паје, писано у К—, где ће се неко време због свадбе задржавати, па ми међу осталим вели: „Миливоје! Миливоје! Ниси требао тако урадити, јер ти беше у нашем дому навек добро дошао, па те незнатне ситнарије ниси требао одма к срцу тако примити, да од нас — тако рећи — побеже!“

Незнане ситнарије нисам требао тако к срцу примити! Нисам требао побећи! Ах! Он ваљда не зна, да је само Данка узрок тако наглог одласка мога? Па ваљда не зна ни Љубица? Они ваљда мисле, да сам ја због тога отишао, што ме стара госпа увредила? У осталом ово ми је згодна прилика, да им пишем, те кад чују, за што сам отишао, не ће се на мене жалити. —

[81]

1/10

Већ се почеше ђаци скупљати и данас дође Мита, мој друг и добар пријатељ, који ми је Данку од стрине избавио. И ја и Мита јако се обрадовасмо, кад се видесмо, но ипак не као Данка, која беше од радости тако дирнута, да јој сузе потекоше.

„То је лепо, Миливоје, што си се тако заузео за сестру своју!“ рече Мита гледајући у Данку, која беше као мало дете весела.

— И опет има Данка прво теби да захвали, па онда мени! — одговорим Мити. Данка беше при овим речима оборила очи и гледаше мирно преда се, али не хтеде ништа одговорити. А и за што би говорила, кад јој лице и онако тумачи срце њено?

„Имаш и један леп поздрав, Миливоје!“ — рече ми сада прекинувши ову озбиљну тишину.

— Од кога то? —

„Од Љубице!“ рече и поче се смешити.

— Од Љубице? — запитах га мало зачуђен. — А од куд ти да доспеш тамо?

„Неки смо родови, али какви, ја управо ни сам не знам; но ипак ја их сваких ферија [82] посећујем, па и сада при поласку бављах се тамо два дана.“

— Хајдемо мало да се проходамо, јер ја цели дан седим, па ми је чисто мука! — рекох Мити једино због тога, да га не испитујем пред Данком.

Чим изиђосмо на улицу, а Мита ми рече: „Читао сам и твоје писмо, што си га Паји писао и сви рекосмо, да си збиља племенита срца; но нико те тако не уздизаше, као Љубица. Ја управо не знам, али мени се чини, да сте се вас двоје једно у друго јако загледали?“

— А шта јој мати рече за мене? — упитах га, који ми управо у очи гледаше тражећи у њима одговор на питање своје.

„И она о теби лепо мисли, сирома си вели, но си поштен и вредан.“

Ове ме речи јако обрадоваше, јер ми поткрепише наде, да ће љубичина мати с временом све лепше мнење имати о мени.

„Је ли Паја још тамо?“

— Заједно се кренусмо из К—, ја овамо, а он у Б—, где ће му скоро и сватови бити. Но како ти се Љубица допада? О том ми ништа и не рече! —

[83]

„Лепа девојка! Добра девојка!“ — одговорим и почнем се премишљати, да ли да му се поверим или не? Но за што бих од њега тајао? Та он је једини, којег својим правим другом назвати могу, па таком треба и хоћу да се поверим. И одма оним првим речима додадох још даље: „Мени се јако допада! Искрено да ти кажем, ја је волим!“

— Па то је лепо! У осталом ја сам већ мислио, да се вас двоје волите, јер што сам опазио на Љубици, то сам опазио ето и на теби. —

„А шта си опазио на мени?“

— Да си поцрвенио, чим сам ти Љубицу споменуо, а то сам и код ње опазио, кадгод бих јој тебе споменуо! —

Мени беше повољно све, штогод сам од Мите чуо. После још краћег разговора растанем се с њиме и дођем дома. Но чим ступих у собу, притрчи Данка к мени, загрли ме и заплака се на мојим грудима.

„Шта је теби сад?“ упитах је зачуђен.

„Ах, слатки брате! Ја сам поред тебе сасвим срећна! Кад видех Миту, мени паде одма стрина на памет и ја се сетих, како [84] ме је немилице тукла, како пред њом нисам смела никад да будем весела, а никад нисам смела ни да плачем, како ми тада беше горко живети, а сада ми је живот тако сладак!“

— Бог ти свако добро дао! — рекох јој од срца разнежен срећом данашњег дана, а на очи и мени ударише сузе... —

15/10

При свем том, што сам послом јако оптерећен, ипак су ми дани пријатни, као што бих само пожелети могао! Данка ме скоро сваки дан певајући испрати и певајући дочека, а при том моје лепе наде сладе ово задовољство у такој мери, да могу живот свој назвати идилично — срећним. У књизи имам темељ будућности своје; у Данки свети аманет од оца и мајке, да према њој покажем захвалност своју, дужну својим врлим родитељима; у Мити доброг и искреног друга; а у Љубици, —- у њој све и сва! Кад се дању послом уморим, па се спустим на меку постељу, тад ми се навек појаве њене лепе црне очи, које ме теше и на рад ободравају и које ме навек слатко успавају велећи ми, да ће [85] сва патња и невоља једном престати и да ће наступити красније и слађе доба, кад се не ћу више са сиромаштвом борити и своје најлепше време другима буд’ за што продавати, и кад не ћу имати више ни за чим уздизати, већ срећан посветити живот и рад свој једино општој ствари народа свога... Лисно дрво мојих лепих нада хоће процветати, јер ће у мом животу наступити пролетно доба. Да! Пролетно доба, јер ће Љубица бити моја и њене очи биће ми пролетно сунце, а пролетна зора биће ми усне њене, пролетно небо лице њено, пролетно цвеће коса њена, пролетне тице њене слатке речи, а њене меке груди биће ми пролетна лисна гора, где се санак најслађе спава!.. —

[86]

II

9/3 1861.

Тако ми дани брзо пролазе, да чисто не знам, кад сване, кад ли се смркне. Чисто се зачудих, кад ми Данка рече, да је данас први дан пролећа. Чини ми се, као да сам ову зиму преспавао, и не знам, да сам осим детињства свога имао у животу своме доба, које ми тако брзо прође. Но није најпосле ни чудо, јер навек имам да радим; а кад не радим, онда опет мислим на Љубицу, и у тим слатким мислима лети ми време, као муња што лети. Па и оно неколико тренутака ноћу, кад угасим свећу, да легнем, па док не заспим, нису ми празни, већ пуни као што је пуно срце моје. Наравно, кад помислим чак на ферије, то ми се ипак чини, као да имам још читаву вечност да преживим, док дође то срећно рајско доба, да опет Љубицу видим; али кад на ову зиму погледам, у којој не могу [87] дан од дана да оделим, јер као да се цела зима слила у један дан, то се тешим, да ће и ови дани као и они тако исто брзо проћи. И Данка ми је увек задовољна и весела, па и она вели, да не осећа, како јој време брзо пролази, што је сасвим природно, јер и она не престано ил’ учи ил’ ради, а ово последње навек певајући. Наше народне песме већ је све прочитала, а неке је и на памет научила, па њих од свију песама најрадије и пева. —

18/3

Јуче чух од Мите, да ће данас кући да иде, да тамо ускрс проведе. На моју молбу склони се и обећа ми, да ће ићи у К —, да посети Љубицу и да види и чује, шта је и како је. Кад ми данас дође, да узме „збогом“ од^мене и Данке, седох, те написах Љубици писмо, док ми се он са сејом забављаше. По том одосмо нас двојица на колодвор. „Срећни Мито,“ — рекох му при поласку — „Ти идеш сада оцу и матери, тамо те чека радост и весеље! Ићи ћеш Љубици, па ћеш и њу видети; а ја јадан при свој жељи и чежњи својој, да к’ њој одем, ипак не могу!“ Ми се загрлисмо [88] и пољубисмо, он седе и оде, а ја остах гледајући за влаком, догод га догледати могах. —

28/3

Већ од неко доба осећах, да ми је тело изнемогло, али никад ми не беше тако као данас. Целе прошле ноћи не могах мирно спавати, јер сањах непрестано неке страшне чудновате снове; но кад зора сину, поче ми нека тешка, непоњатна туга срце да стеже. Изиђох рано из собе и пођох мало из вароши, при свем том, што промицаше ситна киша, и што дуваше хладан ветар, лудо мислећи, да бих како ублажио груди своје! Но што дуже ходах, то ме груди стадоше све јаче болети, ноге ми стадоше клецати, сва ме снага поче остављати, и ја видех, да сам клонуо и да даље не могу. Покајах се, што одох од куће, но кајање беше већ касно, и ја се морадох спустити на један хладни, мокри камен. Глава ми клону, а чело ми проби ледени зној; закашљах се, а крв ми удари на нос и на уста; на очи ми паде мрак, и мени тако би, као да ме несвест хвата. Но то стање не трајаше дуго и крв ми брзо преста, те с тога се дигнем и полако [89] одем до прве чесме, где лице оперем од крви, па онда се као претучен вратим кући. Ушавши у собу бејах тако изнемогао, да се не могох на ногама држати, а при том ме љута грозница затресе, да мишљах, раздробиће ме. Данка видевши ме бледог и жалосног притрчи уплашена к мени, па ме поче испитивати, шта је и како је; а очи јој се као и моје на мах напунише суза. Одмах се свучем и легнем у постељу, а Данку замолим, да отрчи по лечника. Но док се она вратила, ја већ више не знађах за себе. Тек пред вече дођох опет к себи и кад отворих очи, сеђаше Данка поред мене, лице јој беше бледо, а очи јој беху црвене и пуне суза. Чим виде да сам к себи дошао, утре сузе своје, пружи руку преко мојих груди, па се на мене сетно насмеши. Из мојих груди отрже се тешки уздах и ја јој обвијем обе руке око врата, па дуго укоченим оком гледах у њу.

„Сиротицо!“ — рекох јој тужним гласом — „Шта ћемо радити, ако ова болест устраје дуже времена, па да морам прећи у болницу?“

— Не ћеш у болницу! — тихо ми рече — [90] Не ћеш, Миливоје! Ја ћу те неговати, ја морам навек поред тебе бити, навек, ма никад не спавала, али ти не ћеш у болницу! Ја сам већ и лечнику казала, да ћеш ти остати овде, јер и он ми рече да треба тамо да одеш.

„А зар је био лечник код мене?“ — упитах је мало зачуђен.

— Био је; одма је са мном дошао. И он вели, да ће све добро бити.

„Али ако не буде тако, као што он вели шта ћемо онда? Па и ако одма оздравим, шта ћу опет с ђацима својим? Ја сам клонуо, па се више толико не могу напрезати; а они су ми једино уздање моје!“

— Ја имам готових радова, па ћу то продати; а при том ћу од сада двоструким трудом даље да радим, ма било и дању и ноћу, па ћемо опет моћи живети! —

„Од тога нема ништа! Ја за то сада и болујем, што сам радио дању и ноћу; што сам се напрезао више, него што ми допушташе снага моја. Видиш, Данко, то су ти тајни нам природни закони, које називамо „божијом вољом“, о које се сиромах тако лако може и скоро мора да огреши, [91] па да после невино страда на строгим неизмењивим последицама њиховим. Ах! Од како остасмо без оца и мајке, ја сам се више пута о њих огрешио. Али они хоће каткад дуго и да ћуте, али не ће никад ништа да прећуте. Моје здравље не беше онако темељно, као што би при бољим приликама могло да буде; но ипак ја бејах толико снажан; да сам могао умерени труд навек издржати; али од како сам морао при истој снази труд знатно да увећам, само да бисмо подмирили животне потребе своје: пореметио сам равнотежу и сад сам ето сасвим клонуо... За то, Данко, пази бар ти на своје здравље.“

— Не бој се, Миливоје, за мене! Пазићу ја и на тебе и на себе! —

Ова дубока љубав, која беше у данкином погледу и говору, пријаше ми као најслађи мелем растуженом срцу моме. Бог ће дати, на ће опет све добро бити! —

9/4

Бејах се одао нади, да ћу што пре оздравити, но ме нада љуто вара! Ах! Кад зора засвити, ја мутним оком погледам на светле прозоре; гледам дан, који свима нове [92] наде у срце улева, а мени јато црних брига и очајаних мисли спушта на ум и на срце, да њима бавећи се вече очекујем. И опет бих дан још како тако провео, само да ми ноћи није! Кад се почне сумрак да хвата и у зиду попци зацврче: тад ми машта ствара свакојаке слике, и преда ме излази отац и мајка, излази Љубица, мој покојни друг Марко и другарица Марина, а с њима још много њих живих и мртвих, милих и немилих, преживела прошлост и створена будућност, па свако ме друкчије гледа, свако ми друкчије збори; а ја их гледам и слушам, док ми се у очима суза не засија и док их бони уздах мој од мене све не растера! И те појаве почну се опет понављати, а муке настају све веће, које ме немилице море!.. Па још кад у Данку погледам, то ми срце пуца, из ока ми полете сузе, које морам навек да скријем, јер моја једна суза изазове десет њених... Сиротица! По целе ноћи се склапа сањивог ока свога, већ навек седи поред мене и навек ради, тешећи ме, да се немам за што бринути, јер она ће сада за мене да ради, као што сам до сад ја за њу радио.

[93]

11/4

Где је сада оно доба, кад не бејах у стању ни дане да бројим? Сада бројим сваки тренутак лежећи у постељи још увек болан. Па и бриге ме море, јер ето данас ми дође један ђак мој, син једнога званичника, да ми се захвали на труду моме и да се са мном опрости, јер му се отац с породицом одавде сели. Истина, да бих морао и сам којег ђака напустити, јер све их не ћу моћи више држати, то ми је ипак жао, што морам баш овог изгубити, јер беше најбољи од свију осталих. Једног се морадох и сам одрећи, јер ми је попио пуно крви и доста допринео болести мојој. Код остале двојице замењује ме један друг мој, али ако ова болест и даље овако устраје, бојим се и за њих, па како ћемо онда живети ја и моја добра Данка? —

14/4

Непрестано лежим и опет једва кад и кад могу да заспим, јер ми бриге не дају спавати. Данас по подне малаксаше бриге пред тешким сном, који ме однесе на својим лаким крилима у овоје безбрижно царство. Но кад сам очи опет отворио, поче [94] се већ помало сумрачити и први поглед мој паде ми на Данку. Ах! Сиротица! И њу је санак савладао, јер сеђаше на столици поред моје постеље, а лепу главу своју држаше на мојем узглављу и мирно спаваше. На крилу јој беше платно, које је шити почела, па шијући тако и заспала... О Данко! Данко! Ако већ умрети морам, коме ћу тебе да оставим? Ово кратко време бесмо заједно, два сирочета, уживајући једно као и друго даре дана својих и надајући се лепшем, срећнијем животу. Но ако се растанемо, за мене ће престати нада и радост, али ће уједно престати и туга и жалост, и суза и уздисај... За мене ће све престати, јер ког једаред земља загрли у своја хладна недра, тај се више никад не смеје, али никад и не плаче... Но док ја одем под земљу, ти ћеш остати на земљи, остаћеш сама без брата свога. Ко ти може добар стајати, да ћеш бити срећна? А до твоје среће много ми је стало! Као сироче, знам, да не ћеш од глади умрети, јер добра рука ако коме штогод даје, она прво сирочету даје, а добрих руку има још у народу нашом. Но ипак бојим [95] се, да би много плакала, јер си још млада и неука, а пут живота је многобројан, но сваки је мрачан и сваки је клизав...

Док се ја бављах таким мислима, Данка се трже из сна свога и поче се на мене смешити; но то смешење не беше онако слатко и умиљато, као што је у ње обично.

„Иди, Данко, лези!“ — тихо јој рекох — „јер ти си ноћас мало спавала.“

Она ми не рече ништа, већ скупи ствари своје, па оде у своју собу. Сиротица! И она је већ сасвим изнемогла, јер оком једва гледа и ногом једва корача... —

20/4

Предигох се мало са своје несносне постеље и наслонив слабо тело своје на данкино раме дођох до прозора и седох, да се сунчам на пријатним зрацима топлог пролетњег сунца и да гледам људе, који улицом пролазе. Срећни људи, који могу да уживају дане своје! Право вели наша пословица; „Док ме имаш, ти ме не знаш.“ И збиља, док бејах здрав, никад не осећах тако живо лепоту света и сладост живота, као што сада осећам! —

[96]

25/4

Тек што Данка оде у град, да своје радове гдегод прода, а оно ми закуца неко на врата и на моје „слободно“ ступи Мита веселим лицем у моју тужну собу.

„Еј јадниче! Гле, једва би те могао познати!“ рече ми одма после краћег поздрава.

— Збиља сам јадник! — рекох обрадован доласком његовим. — Пливам међу животом и смрти; не знам, на коју ће ме страну вртлог времена бацити? Да још Данке немам, можда бих до сад већ у гробу био! Сам себи већ постао несносан, а њој још нисам! — Но реци, како си се провео? Мора да ти је добро било, кад си се толико задржао! Јеси ли био код Љубице? —

— „Био сам.“ — рече и седе на столицу поред постеље моје — „Она те лепо поздравља; ево ти писмо њено, нек оно место мене говори!“

— Гле! Дакле ме није заборавила! — рекох радосно изненађен и руком дршћући примих писмо.

„Драги Миливоје!“ — писаше ми Љубица — [97] Не могу вам описати милину, која владаше срцем мојим читајући писмо ваше, из којег видех, да ме још волите, јер то вам се види из сваке речи ваше, а уверена сам, да сте само оно написали, што у срцу осећате. О кад бих вам могла испричати све јаде своје, које морадох поднети, од како нам ви одосте, то бих вам морала написати неколико табака. Кад одосте онако тајно, (као што сами велите), да вам искрена будем, почех збиља сумњати у искреност и верност љубави ваше, у толико више, што ми се мати усиљаваше, да ми вас из главе избије, говорећи ми, да вас волим једино за то, што се ви знадосте претварати, као да ме волите, а ко мене воли, тог не могу ни ја мрзити, и да сам још неискусно лудо девојче, које верује у свачије речи и на њима зида ваздушне куле! Но у колико ови јади беху тешки, у толико ми би већа радост, када чух од Паје, да му писасте, узрок одласка вашег рекосте и мене лепо поздрависте, јер и мати ми мораде признати, да сте племенити и достојни љубави не само моје, већ сваког чистог и доброг срца, јер такве браће има [98] данас све ређе. Она сада и сама увиђа, да није требала с вама тако поступати, али шта ћемо? Старост заборавља на младост и назива је лудошћу, а с тога и добије многи момак девојку, коју није никад волео, а девојци дају онаког момка, за којим није никад узданула!.. Свесрдно поздравље вама и Данки. Баша Љубица.“ —

„Моја слатка Љубица!“ —- рекох прочитавши писмо сузним оком, јер ми срце хтеде да прекипи од слатке изненадне среће. Ах! Што су кишне капљице цвећу, које је већ венути почело, то беше мени њена свака реч: мелем и души и телу, и ја почех одма нова живота у себи осећати.

Мита ми за тим приповедаше, како је угодно путовао, како се лепо код куће провео и како се састао с Љубицом, Пајом и пајином госпом. — У том ступи и Данка у собу, која се као мало дете обрадова, кад Миту виде. Разговор нам поста жив, да не кажем весео, и трајаше прилично дуго, догод се Мита најпосле не подиже, да кући иде.

“Гледај, да оздравиш?“ — рече ми полазећи.

— Оздравићу за цело, јер си ми донео [99] лепе вести! — рекох му сасвим поуздано, јер мени срце тако говораше. Не знам, да ли ме срце вара, али мени се тако чини, да ћу опет оздравити и опет лепоту света и сладост живота уживати моћи; јер од како сам болестан, никад ми нада не загрејаваше тако груди, као што ми сада загрејава. — О Мито! Мито! Ти ми донесе живота у моју мртву собу! — рекох весео, па узедох опет љубичино писмо, да читам те слатке речи, које ме тако радосно потресоше. —

26/4

„— Давно већ не имађах тако мирне ноћи, као што беше ова прошла, јер надојен милином љубичиног поздрава заспах као дојенче што заспи надојено мајчиним млеком. Но у колико ми ова ноћ беше мила, у толико ми опет дан поста неугоднији, јер зебња моја, да ће ме и од ова два ђака који оставити, ево се данас испунила на жалост моју! Један ђак мој, који и онако беше у наукама слаб, а иначе богат, оде професору своме, да га он даље поучава.

— Збиља! Сирома човек мора као и тиран да је свуда и оком и ногом, јер чим [100] се мало уклони, одма иде све као преко врата! — Шта ће и како ће са мном бити, ја не знам и не могу да мислим! — Исплатио сам стан, храну и све, што сам задужио до сад у болести својој, и сад ми остаде једва још за четрнаест дана да живети можемо. Од оног једног ђака не добијам ни толико, да бих могао бар стан да плаћам; а на данкину заслугу не могу такође много рачунати, јер што сирота уради за недељу дана, то једва да имамо два дана да живимо. Но осим свега тога највећма ме пече, што ћу у тим невољама заостати у науци својој, а наука ми је све и сва, што могу својим назвати и она ми је једини темељ будућности моје! Ах! Да ми је при свем том бар једном да оздравим и да се опростим ове несносне постеље своје, па онда било како било! —

1/5

Слажући јаде и наде једно преко другог на своје боно срце једва дочеках час, да чујем од лечника, да је свака опасност прешла и да се могу опростити несносног лежања свога. Само се морам још неколико дана собе држати, јер сам сувише [101] слаб, као што сам се одма уверио, чим сам ступио ногом на земљу, јер чисто не могу и не умем да идем. За то седох код прозора поред Данке своје, која пливаше у радости, што ме опет здравог види. Ах! Како ми мило би, кад погледах на светли дан и на ведро пролетно небо, кад погледах на улицу, по којој многи људи, сви здрави, тамо амо мирно ходаху!.. Моје срце беше пуно милине и опет при свем том лежаше ми тешка брига на челу, као што ноћу мрак на земљи лежи, и мени беше, као да треба да певам и плачем. Благи Боже! Како бих сада у потпуној срећи с врелим срцем могао уживати часе живота свога, кад не би било тих црних несносних брига, које ми веселост из срца немилице гоне, као црв подгризајући зелено стабло мојих лепих и слатких нада; јер кад помислим, шта ме чека, то ми је онда пред очима све мрачно и црно и ја не могу себе да замислим у будућност своју!

Докле се у мени туга с милином тако натицаше, која ће овладати срцем мојим, изрекоше сузе пресуду своју котрљајући се полако једна за другом по увелом лицу [102] моме; а мисли ми још непрестано летаху тамо амо узалуд тражећи лека ранама мојим. О Љубице! Љубице! Да л’ знадеш, како ти је драги болан? Да л’ знадеш, какав се црн и страшан облак вије над главом његовом? Не знаш, и боље што не знаш! Шта би ти сада мати за мене рекла, кад би ме видела овако жалосног и очајаног?! Ах! То ме боли, што ће твоја мати да добије опет право, јер морам сам да увидим, да сам нико и ништа, за каквог ме она навек и држаше! —

„Миливоје! Шта је теби?“ — рече ми сада Данка ухватив ме за руку — „Ти ниси онако весео, као што би требао да будеш! Гле! Ти плачеш! Миливоје! Реци, да ти није опет зло?“

— Биће, ако није! — тихо јој рекох гледајући је сузним оком, — Бриге ће ме опет у постељу бацити! Сирочад смо, Данко! Нигде никог, нигде ништа! —

„Слатки брате! Немој се толико бринути!“ — рече ми Данка гледајући ме својим плавим сетним оком — „Знадем добро, да ти је тешко; али ослони се и ти једном на мене! Ја сам здрава, ако ниси ти!“

[103]

— Твоја рука не ће никад толико зарадити, колико ова невоља од нас изискује!

„Може, брате!“ — рече ми Данка озбиљно. — „Ја нисам више дете, да ме мора навек други хранити! Ја ћу отићи кудгод у службу, па ћу сама себе захрањивати, а уједно ћу моћи и тебе помагати. — Одобри ми, брате! ту намеру моју, јер друга нам лека нема, ако не ћемо да се ослонимо на туђу милост и немилост, што ће нас горко стати, јер то је то исто, што и просјак бити. А да радити није срамота, то си ми ти толико пута говорио!“

Мене ове данкине речи тако изненадише, да чисто не знадох, шта ли да мислим, шта ли да јој кажем?

„Шта ћутиш, брате? — говораше ми Данка даље — „Зар није боље радити, него гладовати или просјачити? Не, брате! док мене имаш, не ћеш ничији просјак бити!.. Ја сам дужна и морам за тебе радити, јер и ти си доста за мене радио. Ах! Кад помислим само на стрину своју, од које си ме ти избавио, то ти, брате! никад доста благодарити не могу! Па и код ње не бејах ништа друго, већ проста служавка, [104] па ме је при свем том још немилице тукла; а сад где дођем, ту ме не ће за цело нико тући!“

Још није ове последње рочи добро ни изговорила а њој полете сузе на очи.

Ја бејах тако дирнут и узбуђен, као што већ давно не бејах; а очи ми беху тако пуне суза, да једва гледати могах...

Данкина мисао не хтеде ми никако у главу, при свем том, што другим начином заиста нисмо кадри извући се из овог жалосног стања... Да иде да служи? Да је дакле пустим, да иде од мене, уместо да је на рукама носим?... Колико је ноћи поред моје постеље будна провела лебдећи на сваки покрет мој? Колико је суза пролила, да мени сузе уштеди?.. Да ње не имах, благи Боже! сада бих већ у гробу био! И она још мени вели, да ми никад не може доста благодарити, мени, који сам се толико заустезао, да јој пружим руку своју, кад она беше у највећој невољи!..

„Миливоје! Шта се толико премишљаш?“ — рече ми смело и поуздано, погледав ме својим сузним очима.

— Не премишљам се, Данко! Но ипак [105] пусти ме, да се мало забавим у прошлости својој, јер ми прошлост поста на једаред тако необично жива! —

Данка се умири и сеђаше ћутећи поред мене; а мени срце као да шћаше да искочи из тесних груди: милина и туга судараху се у мени као ватра и вода; милина, што имам тако добру и племениту сестру и што у будућности мојој уступа ноћ ипак дану место своје; туга, што ми је сестра при свем том тако бедна, па што ми је још најгоре, да јој баш ја ту беду морам да стварам...

У таким мислима поче ме снага на ново да оставља, глава ми клону, а тело ми поста грозничаво, што по свој прилици би последица овог великог узбуђења, те с тога морадох опет у постељу. На данкино питање, шта мислим с њоме, рекох јој тужним гласом: „Тешко је бити господар, а слуга можеш бити у свако доба.“ —

2/5

Пристао сам на данкин предлог, да иде у коју добру породицу, да служи; јер и мени се чини, да ћемо се тим начином много савесније и боље извући из овог жалосног [106] стања, него да се на непознате тамо амо с просјачењем обраћамо. У осталом надам се, да ће и то проћи, јер само да потпуно оздравим и да радње нађем, то ћу је опет к себи узети. —

4/5

Данас ми Данка нађе службу код једног трговца и сутра већ ступа у нови део живота свога. —

5/5

Не знам, каквим словима да забележим данашњи дан у дневник свој, да ли златним, што сам оздравио, или крвавим, што се растадох са милом Данком својом?.. Сиротица! Кад ме данас рано зором из сна пробудила, беше већ обучена и спремљена; ствари своје све је у један завежљај завила и на сто метнула, па хтеде још да ми каже „збогом“.

„Збогом, Миливоје! Ја одлазим!“ — тихо ми рече гледајући ме својим плавим сетним оком.

Мени беше, као да одлази од мене анђео среће моје: „Слатка Данко! Седи још мало код мене, јер мене боли срце, што се [107] с тобом растајем!“ рекох јој тужно, а из ока ми на мах полетеше сузе.

И Данка поче плакати: „Шта знамо да радимо, кад смо сирочад!“ — рече утирући сузе своје — „Но што му драго! Ја сам млада и здрава, па ћу радити; а при том ћу те чешће посећивати, те ћемо бити опет заједно. А кашње ћеш ме, је л’, брате, ти опет к себи узети?“

— Оћу, Данко! Камо среће, да се с тоб’м никад и не растајем! —

„Па збогом, брате! Ето је већ у велико дан; а ја треба да сам данас рано већ тамо.“

Ми се загрлисмо и пољубисмо, па се ћутећи растадосмо: она оде журећи се, а ја остах лежећи, жалећи се на тешки живот свој...

После дужег размишљања и уздисања дигнем се и ја с постеље своје, ах! та данас је први дан после дуге несносне болести, да смем да оставим собу своју и да слободно ступим у живу природу.

При свем том, што бејах скоро цели дан за плач расположен, ипак беше ми необично мило, кад изиђох из собе своје. Идући [108] полако улицама поче ме које мноштво људи, које зврјање многих кола као из сна да буди. Како је свет оживео! Како је живот обујио! Моја ме болест сасвим удремала, да сам чисто заборавио, како је бити међу живим људима! — Но када прођох кроз варош и дођох у зелену гору, ту ми се тек срце отварати поче! Мени се чињаше, као да сам до сад о свету само сањао и као да га сад тек први пут на јави видим!.... Како ми овај ваздух слатко прија! Како сада лако дишем!.. Умиљати поветарац играјући се лаким гранчицама и свирајући сетне песме своје по зеленом лишћу, миловаше ме по бледом лицу ћаркајући на ме благи мирис, који је отео дрвећу и пољском цвећу, које пред њим шарену главу своју по зеленој трави тамо амо превијаше. По красном плавом небу забели се по који залутали облачак тражећи другове своје и гледајући на зелену гору, па као да се смишља, да ли да се овде стани, или да послуша шаљивчину шеву, која се око њега певајући улагује велећи му, да га другови тамо на далеко чекају, само да га превари, да она не покисне.. Ах! како ми [109] је мило гледати зелену гору, зелене долине, по којима се несташни лептири весело вијају; гледати у ласте, како се живо надлећу; а око себе слушати косове, како весело звижде, слушати славује, како сетно прижељкују!. Кудгод око бацим, свуд је лепо и све је красно! — Посматрајући ове лепе дивоте купаше ми се срце у слаткој милини, а брзе мисли ношене на лаким крилима оживелих осећаја лећаху ми тамо амо као челице с једног цвета на други.

„Љубице! Слатка Љубице! Да л’ је и тебе лепота данашњега дана у гору измамила? Да л’ и ти слушаш, како тице дивно поју? Њих слушаш, а на мене мислиш? На мене драгог свога, који тако болан беше и сад опет здрав по гори хода? Ах! Твој слатки поздрав ули ми нова живота у скоро мртво тело, и ти ме оте од немиле смрти!“ —

У таким мислима ходах зеленом гором, док не дођох до једног потока, старог познаника и пријатеља свога, који се сетно жуборећи вијугаше по чаробном хладу високих [110] и густих дрвећа нудећи ме, да седнем код њега.

„Шта ли ми сада Данка ради? Сиротица! Ах! И она би требала срећнија да буде, јер ни боље душе, ни хуђег живота! Докле друге деве у њеним годинама справљају дарове за суђенога свога, безбрижно уживајући златно девовање своје, дотле она тужним срцем проводи најлепше време своје служећи и радећи другима, да би помогла брату своме, и сама без сваке помоћи!..“

Како славуји дивно прижељкују! Како косови слатко звижде! Сваки ме гласак њихов тако чудно у срце дира!. И што се дуже овде бављах, то ми ово место постајаше све милије и чаробније, јер кад ми поветарац зашушти у зеленом лишћу, мени се чини, као да се шећу око мене виле и златне паунице!..

У гори пробавих цело пре подне и кад дођох кући, изгледаше ми соба као каква костурница. Нема више Данке, да ме певајући дочека. Ах! С њом ми оде и сва светлост из овог стана! —

[111]

7/5

Мораћу тражити други стан, гдегод иза вароши близу горе, јер овај ми поста тако несносан и црн, да су ми у њему и мисли несносне и црне! —

8/5

Данас ми дође Данка у посету и приповедаше ми, како јој је у новим данима патничког живота свога. Господар и госпа јој добре су душе, како их до сад бар познаје; но најстарију ћерку исте породице назва ми сујетном девојком. А остала деца, њих тројица мушких и једно девојче, вели веома су несташни, па хоће с њоме да се титрају, а она опет то не мари. Ја је почех световати, да трпи, кад друкчије ни]е, јер трпен — спасен, и да се бољој будућности нада, која ће у толико бити слађа, у колико прошлост беше горчија. Она прими савет мој, а како га је примила, најбоље говораше бистра суза, која јој на дугим, плавим трепавицама мирно трепташе. — При поласку узеде неколико књига, јер вели, кад досле, оће да чита.

[112]

14/5

Дошавши пре подне дома нађем комад артије на столу. „Драги брате!“ — писаше ми Данка — „дођох данас у твој стан, да се с тобом састанем, да те видим и да се с тобом разговарам, но те не могах дочекати. Оћеш ли бити вечерас код куће? Ако можеш, причекај ме, ја ћу ти доћи.“ — Тек што се беше смркло, Данка ми дође и донесе један мали завежљај, мете га на сто и рече: „Знам Миливоје! да не ћеш имати шта да вечераш, па сам ти вечеру ево ја донела.“ — Ја мало што се нисам заплакао, тако бејах дирнут данкиним овим добрим делом и њеном искреном, сестринском љубави! Ах! У место ја за њу да се старам и ја њу да издржавам, она мене хлебом храни!.. „Чуј, Миливоје! како се Мита данас са мном понашао? — рече ми гледајући ме сетним оком својим: „Сусретнемо се нас двоје на улици, кад сам с пијаце с котарчицом на руци дома полазила; ја се бејах обрадовала, кад сам га спазила, јер га већ давно нисам видела; но он чим дође спрам мене, сав поцрвени и „А гле Данке!“ тихо и збуњено рече и [113] стаде се на све стране освртати, по свој прилици, да га не би когод видео, да се са служавком јавно на улици разговара. Ја сам одма приметала, да се он мене стиди, и мирно му рекнем: „Ви се господине! мене стидите! За што бих вас ја у неприлику довађала?!“ Чим сам му ово изрекла, окренем се од њега и пођем кући; но путем беше ми тако тешко, као да ми је камен на срце пао, и тек што сам кући дошла, ја сам се заплакала и дуго сам плакала!. Па зар нисам имала право, Миливоје? Ако сам ја сирота, то ваљда нисам така, да се мора од мене сваки да стиди?“

Рекавши ове последње речи поче опет тихо плакати...

Мене је ова данкина новост јако дирнула, и беше ми веома жао, да се Мита с њоме тако понашао, Мита, којег је она навек као брата поштовала.

„Немој плакати, Данко! Јер свака твоја суза пада на моје срце!“

Ја је почех тешити, но у том тренутку добро би било, да је и мене когод утешити могао.

[114]

1/6

Данас изиђох из стана свога и растајући се с њиме беше ми ипак нешто тешко, при свем том што сам једва чекао, да се преместим у нови стан, јер у старом сам живео више у тузи него у радости. Али така ми је нарав моја, да се навек тешко растајем са сваким местом, у којем сам провео неко време живота свога. Надам се, да ћу у новом стану моћи угодније живети, јер је од старога много удеснији: као што сам желео на крају вароши, близу горе, а на неколико корака даље од њега простире се велика, дивна башта.

7/6

Узедох данас да читам Калидасину „Сакунталу,“ и кад дођох на њене речи: „Игра ми десно око, драга мајко! шта ће то да значи?“ постадох на једаред брижан и тужан; јер и мени од неколико дана десно око непрестано игра. Добро знам, да је тако веровање проста, гола предрасуда, и при свем том не могах умирити срце своје. Да нисам тако бедан и свакој опасности изложен, јер заклона ни с једне стране немам: мени се не би срце растужило, не би [115] се око засијало!.. Мислећи на Љубицу мишљах и на могућност, да је ма којим начином не добијем, и ја почех одмах живо осећати велику силу љубави своје, јер срцу ми би, као да се залеђава!.. О моје слатке наде и лепа будућности! што ми вас је моја млада машта створила у разним данима живота мога, оћете л‘ ми верни бити или ћете ме ладно напустити и од мене се јадног отуђити, као да ме никад ни познавали нисте? Ах! Ово немојте! Немојте, јер моје срце не ће моћи без вас да живи!... — Више се пута тако уживим у створену будућност своју, да заборавим за горку садањост, и моје наде једна за другом остварују се пред очима мојим, као што се цветни пупољци у зору расцветавају, и мени је тако, као да сам у неком лепшем простору и бољем времену, одакле не бих тео више никад да се натраг у садањост вратим... Благи Боже! Кад бих могао да пренесем лепу будућност своју у садање дане, и њихову горчину да заменим сладошћу далеких дана, који ми трепте пред душом мојом, као што трепте звезде у зимској ноћи, како бих тада био срећан и блажен! Овако ми је тешко [116] чезнути и венути!.. Да сам бар сасвим уверен, да ће ми се наде збиља остварити, опет би срце могло мирно бити; али игра ми десно око, па се бојим, оће ми на зло наслутити, као што је и Сакунтали на зло наслутило!.. —

18/6

Данас после подне дође ми Данка и рече ми, да је госпа на цело после подне пустила, јер је дан врло пријатан, па да иде кудгод у шетњу. Но почем не хтеде сама ићи, позове мене, да идем с њоме. Ја јој се позиву драговољно одзовем и одосмо далеко од залармане и загушљиве вароши у зелену гору разговарајући се о јадним прошлим данима живота свога и правећи планове за будући живот. Када се ходом већ уморисмо, седосмо на меку зелену траву у пријатном хладу разгранатих мирисавих липа, које се у више редова опружаху кроз целу долину опкољену високим горама. Око нас се преливаше разнобојно пољско цвеће, које шарени лептири и вредне челице весело облетаху, а над главом у зеленом лишћу разлегаху се умиљати поји раздраганих певачица... Данка устаде, јер не [117] могаше више да седи очарана лепотом овог дивног места, па стаде своје сетне плаве очи бацити час на једну, час на другу страну, не знајући, где ће поглед да задржи?... Ја је задовољно гледах и с лица јој могах читати, да је радосна и весела, при свем том, што јој поглед беше ипак сетан... За чудо! што јој очи навек тако сетне изгледају, као да се у њима суза блиста, да би човек на први мах помислио, сад ће се заплакати... — Она поче цвеће брати и венац плести тихо певајући разне песме; а ја се пружим полеђушке на зелену траву, бацим шешир преко лица, склопим очи, па пустим мисли своје, нек раде и граде, шта оће... Цело бавлење у гори беше ми веома пријатно, чему и данкино добро расположење доста допринашаше. —

1/7

„— Ево опет стиже дан рођења мога, дан, када треба да се сам собом рачунам! — Спољњи живот мој још је онакав исти, као што и пре беше, јадан и бедан, с једном разликом, да нисам више сам, већ имам поред мене милу сестру своју, за којом [118] сам некад доста суза пролио... Но унутарњи живот мој, ах! како је тај сасвим променут!..

Кад сам још дете био у мирном дому тада живих родитеља својих, имао сам једну другарицу, своју сусеткињу, трговачку ћерку, без које нисам могао ни један дан да будем; а управо нит сам онда знао, нити сада знам, за што сам за њом навек тако тежио? Бише пута, кад ме је штогод болело, па не смедох из собе никуд ићи, ја сам молио покојну мајку своју, да пошље по Марину, „јер ја тако волим, кад је она поред мене!“ А је ли она кадгод оболела, то сам већином провађао време седећи поред постеље њене.

Једном дође у школу свештеник, који нам катихета беше и слаткоречиво нам приповедаше, како сва деца, која умру пре навршене седме године, постају анђели божији, и описиваше нам, како анђели лепо живе. Ја тада бејах тек у седмој години и у мени се одма роди мисао, да могу и ја анђелом постати, која сваким даном све већма сазреваше. Ах! Благи боже! Бејах још [119] лудо дете, и опет кад се сетим тадање маште и тадањих осећаја, мени сузе теку!..

Једног јутра седећи ја и Марина сами пред нашом школом поведем разговор о катихетиним речима.

„Би л’ волела, Марино! да умреш пре навршене седме године, па да постанеш анђео божији — питах Марину, јер ја већ бејах себи увртио у главу, да морам бити анђео.

— А би л’ ти волео? — упита ме Марина и погледа својим плавим очима у ведро плаво небо и као да тиме хтеде рећи: Лепо је бити анђео!..

„Ја бих волео! И ја морам умрети! Ја морам бити анђео!“ — рекох јој тако поузданим гласом, као да сам ја господар над животом и смрти.

— Онда ћу и ја умрети! Јер кад ти умреш, не ћу ни ја да живим! Кад ти постанеш анђео, не ћу ни ја да будем грешна! —

„Дакле да умремо?“

— Да умремо! —

„Добро! Али како ћемо?“ упитах Марину снуждено, јер сад ми тек први пут [120] дође та мисао на памет и мена као да паде камен на срце.

— Треба навек да се молимо богу, кад лежемо и кад устајемо, и кадгод смо нас двоје заједно, да му се молимо, да нам не да довршити седму годину, јер ми оћемо да будемо његови анђели! —

Ја постадох овим марининим речима па једаред сасвим умирен, сасвим утешен; једино што имадосмо још да свршимо, беше нам узајамна завера, да о том не ћемо ником ништа говорити, и од то доба ја не имађах других мисли, других жеља, других молитава, осим да умрем, да умрем!.. Ах! Ја бејах тако са свим смрти жељан! —

Једном ми дође Марина сасвим невесела и предлагаше ми, да се више не молимо Богу за смрт, јер њој је жао оставити оца и мајку, она је јединица, па ће они за њом плакати.

Мене ове њене речи тако изненадише и увредише, као да ме за срце уједе. Ја почех од једа и чуда плакати, и хтедох је на послетку и тући.

„Зар ја немам родитеља?“ — рекох јој тарући сузне очи своје. — „И они мене [121] љубе као и твоји тебе; но знаш, шта катихета вели, први је и први бог, па онда тек дођу други!“

— Знам, али наши ће родитељи плакати! —

„Не знам, за што би плакали, кад ће знати, да смо постали анђели? Па најпосле ако баш и усплачу, ми ћемо им ноћу у сну долазити, па ћемо их тешити, казаћемо им, да не плачу, јер нама је добро!“

— Али мени је тешко, да их оставим! — рече Марина и поче плакати.

„За што да ти је тешко?“ — почех јој страсно говорити, јер се бејах сасвим упео, да је морам опет за себе задобити, — „Ми као анђели кадгод зажелимо, да видимо родитеље своје, ми ћемо к њима као голуби долетати, или ћемо стати на шарену дугу, па ћемо гледати доле на земљу. Ах! Марино! Како те може бити жао, да постанеш анђео? Да живиш у рају, где има толико лепог цвећа, да гледаш у лице божије, да чујеш, како анђели певају, па да и ти певаш с њима; тамо нема ни ветра, ни кише, ни блата; тамо је навек дан, јер тамо навек сунце сија; [122] да прелећеш с једне звезде на другу, па са сваке да гледаш на земљу, шта људи раде, па кад видиш, да који што криво ради, а ти одеш, па кажеш Богу, па се с њиме лепо разговараш!.. Марино! Кажи, оћеш умрети? Кажи! Јер иначе- - -“

И ја већ стискох песницу.

— Оћу! Оћу, Миливоје! — рече Марина и поче опет плакати.

Но ја јој сад не хтедох веровати, већ је стадох приморавати, да се закуне.

„Кажи, тако ми сунца!“

— Тако ми сунца! —

„Кажи, тако ми месеца!“

— Тако ми месеца! —

„Кажи, тако ми неба!“

— Тако ми неба! —

„Али хајде кажи и Бога ми!“

Бога ми! —

„Но! сад ти верујем!“ — рекох јој весело, па је одма загрлим и дуго је држах на грудима својим!. У том тренутку не беше на целом свету срећнијег човека од мене! Мени беше, као да сам већ постао анђео!..

И ја опет не имађах других мисли, [123] других жеља, других молитава, осим да умрем, да умрем!..

Не прођоше од овог дана ни неколико недеља, а Марина се поболи и — умре... Умре у том тврдом уверењу, да ће бити анђео!..

Ах! Како ми тада беше, кад је гледах мртву на столу, покривену белим покровом, а плаве очи беху јој затворене, усне јој беху још румене, па као да ми тихо зборе: „Ја сам већ постала анђео, хајде и ти! Ја сам своју реч одржала, одржи је и ти! Моји родитељи за мном плачу, нек плачу и твоји!..“ Моје срце шћаше од бола да пукне, јер ја у њој не гледах моју драгу другарицу, већ гледах анђела божијег, а у себи гледах грешно, сасвим грешно дете... Ја плаках дуго и горко, и њени родитељи плакаху, и плакаху сви, који се око ње искупише...

Њу саранише. Ја почех од то доба слабити, венути; кадгод бих сам био, навек бих плакао; срдио бих се на Бога, што је њену молитву саслушао, а моју још не ће!..

Као детету беше ми тешко носити толику [124] тајну на младом срцу своме и хтедох се више пута искрено поверити мајци својој, но бих се навек уздржао бојећи се, да ће мајка оцу то рећи, па ће се њих двоје договорити и не ће ми допустити, да умрем. Али док је човек здрав, може много да поднесе, а чим се поболи, његова уста постају књига срца његовога. Тако беше и са мном. Не знам, да ли услед жалости своје или услед другог чега, доста, да падох у постељу, и мени беше немогуће, да сачувам дуже тајну своју. Шћаше ми срце да прекипи, те за то једног вечера, кад с мајком својом сам у соби бејах, почех јој се исповедати као што се тешки покајник пред олтаром пре причешћа исповеда...

Мајка ми плакаше, а плаках и ја с њоме! Плакасмо заједно, и опет повод плача беше нам тако различит! Она плакаше по свој прилици за то, што беше дирнута мојом детињском маштом.

„Није истина Миливоје!“ — говораше ми мајка, „да само она деца постају анђели, која умру пре навршене седме године, то вам је катихета погрешно рекао; постају [125] анђели сва деца, која су добра и слушају родитеље своје, па ма колико година имали, а која су деца непослушна, па ма не имали седам година, опет не ће анђели никад бити! Ти ако ћеш анђео да будеш, ти мораш слушати мене, мајку своју, а ја од тебе желим, да се оканиш таких мисли!“

Она ме стаде љубити и њене сузе падаху на моје лице...

Ја бејах као на ватри, не знајући на коју ћу страну ватре да побегнем: с једне стране не смедох и не могох се мајци противити, а с друге страно би ми немогуће одрећи се својих лепих и слатких снова, одрећи се анђелства божијег, ах! та Марина ме чека и непрестано изгледа, кад ћу јој доћи?..

Мој сав одговор беше тихо плакање.

Од тог дана често би се и отац и мајка трудили, да ми те сањарије из главе избију; но им је требало дуго времена док су ме од те душевне болести излечили; јер кад сам постељу напустио, често бих одлазио на гроб моје покојне Марине, тамо бих се навек заплакао и молио је, да ми опрости што још нисам умрьо...

[126]

Не прође од то доба много времена, а ја и Данка остадосмо без оца и мајке. Ах! Чим на њихову смрт помислим, мене срце боли и сузе ми теку. Теците сузе! теците!.. јер ће ми срцу лакше бити. —

Моја прва љубав беше дакле небеска, анђеоска љубав; а кад сам одрастао, следоваше друга, сасвим противна љубав; љубав земаљска. Као дете молио сам бога, да што пре умрем а сад почех молити бога да што дуже живим, јер само тако могао бих задовољити жеље своје, да будем од користи народу своме.

Када бејах у средњим шкодама, имађах доброг пријатеља и вернога друга, Марка Михаиловића, круна не само нашег разреда, већ целе школе, тако га бар већином професори називаху. Кадгод имађасмо слободна времена, не разговарасмо се ни о чем другом, већ о јаду народа свога. Бесмо обадвојица слаби, болешљиви, ваљда због тога, што много пута гладовасмо. Једном приликом при чаши вина, — не знам, како започесмо разговор о неизвесности живота, о смрти, — рече ми Марко.

„Брате! Ја сумњам, да ћу бити дуга [127] века, јер у мени има неки тајни осећај, који ми навек вели, да ћу рано умрети, а то ме боли; више ми пута дође, да се тако слатко заплачем. Тешко ми је отићи с овог света без икаква гласа!... Па знаш шта сам намислио?“

И његове су црне озбиљне очи при овим речима тако необично засветлише, да сам одма могао мислити, да ће ми штогод ванредно рећи.

„Догод траје слободе,“ — поче ми Марко одушевљено говорити: „донде ће бити и њених пријатеља и њених душмана. Наш народ страда једино због ових последњих. Па за то, брато, ако већ видим, да морам млад и зелен умрети, то опет не ћу изданути на гњилој постељи, већ ако не могу у рат ићи, а ја ћу бар којем великом душману или слободе или народа нашег куршум кроз главу пројурити, па онда нек ме вешају, нек ме пушкарају, нек чине самном што им драго, јер ја тако и тако већ морам умрети, а тим својим делом опет ћу бар колико толико добра учинити!“

Сирома Марко! Како је тај волео слободу! Како је тај љубио народ свој!...

[128]

Моје дружење с њиме имађаше на мене великог уплива, јер он ми је у многом чему мисли рашчистио и осећаје узвисио...

Догод се могаше јадан на ногама држати, живљаше непрестано у нади, да ће још оздравити; а кад већ паде у постељу и кад поче и сам увиђати, да његов тајни осећај почиње да се остарује тад бих помишљао на некадању заверу своју, али слабост и болови тела не допуштаху извршење њено, па би се чешће заплакао и мени на срце мећао, ако будем жив и здрав да живим и радим за народ свој, па ако ми штогод за руком испадне, да се сетим на њега и да помислим: да је Марко жив, и он би то урадио!...

Он је издануо на рукама старе мајке своје, која је за њим много суза пролила, јер она је другима радила, па је њега школовала; а кад јој он издану, не имађаше више за кога да ради, па ни за кога да живи... Сирота! На скоро је и она за њим отишла.

Његова смрт беше за мене велики удар јер у њему као да изгубих половину срца свога... Ах! много шта лежи на души [129] мојој, па није чудо, да ми више пута дође да плачем, а ни сам не знам, за што да плачем...

Ја не имађах више никога, с ким бих се поверљиво насмејао, ком бих се могао поверљиво најадати! Мени беше, као да сам сам самцит на целом свету.. Суза и песма беху ми једини искрени другови моји, јер само они једини навек знађаху како ми је...

„Камо друга? пријатеља?
„Да све с лица мога чита?
„Да ме свега одма позна,
„А да ништ’ ме и не пита..
„Не види ми сузе нико,
„Нит ко чује уздисаје,
„Нит ко мари, кад сам вес’о.
„Кад ми с’ очи срећно сјаје,..

Тако сам онда певао. То сво време од Маркове смрти до Љубичиног познанства провађао сам већином с непријатним осећајем пусте усамљености, и мени беше као каквом човеку, који нестрпељиво непрестано неког чека, а не може никако да га дочека.

Но од како сам Љубицу упознао од онда су наступили нови дани у животу моме. [130] Лепоту света и сладост живота тек сам онда први пут јасно осећао, кад ми њене лепе црне они испунише сетно срце моје. Моје груди нису више пусте, моје срце није више празно, ах! ја нисам несрећан, нисам, јер не стојим више сам самцит на свету!... -

9/7

Многи се моји другови већ о том разговарају, кад и како ће који кући ићи. Ја немам куће па за то о тој ствари у сваком друштву и ћутим, јер код мене је „omnia mea mecum porto“ Ах! Једино место, куда бих отићи желео, то је манастир; али не могу ни тамо јер немам шта да једем, а камо ли да путујем?!..,

12/7

Лане сам био у ово доба брижан и тужан и много сам суза пролио, па ево и ове године при свем том, што ми наде моје говораху да ће бити боље и лепше.. Наде, лепе наде и бедна, горка садањост, увиђам, да није ништа! На што наде, те лепе слатке наде, кад срце у садањости вене и вене? И кад једном увене, на што онда наде, те лепе и слатко наде?!

[131]

15/7

Како много великошколаца већ оде кући, то ми би могуће препоруком некојих другова добити још три ђака, које ћу од данас поучавати. Сад имам свега четворицу, а да нисам тако слаб могао бих још којег узети.

21/7

— Данас ми дође Мита, да узме од мене „збогом“. При поласку му рекох, да ми поздрави Љубицу, и чим сам њу споменуо мени потекоше сузе... Он ми је сузе видео па их ваљда и разумео, и кад Љубици за њих каже, ваљда ће их и она разумети...

12/7

Што више радим, тим све јасније осећам, да су најслађи часи живота они, који се у озбиљној радњи проведу. Више ми пута дође, као да ми је срце стегнуто гвозденим обручима, па оће да пукне; или као да се сви осећаји претворише у ледену санту, па ми сав свет постаје равнодушан, а сам себи празан и пиштав: но чим почнем штогод озбиљно да радим, срцу ми постаје одма лакше и после свршена рада опет ми је свет тако мио и красан и срцу ми је [132] тако добро, да бих полетео куд год у гору, где има пуно мирисавог цвећа, па бих цвеће брао и венце плео, и сваком човеку, којег бих год срео, сваком бих метуо венац на главу...

15/8

Више пута помислим, да крајем овог месеца одем у манастир, јер ћу онда имати нешто мало новаца, па да видим Љубицу и да напуним утехом и новим животом обамрло срце своје; но у таквим тренуцима навек ми Данка изиђе пред очи, и мени дође, да плачем... —

22/9

Данас сам рекао Данки, да сам намислио, да ја првог Новембра опет к себи узмем. Ова вест је тако обрадова, да јој на мах од радости потекоше сузе... О моји слатки родитељи! Јуначни оче и добра мајко! Да вам је од куд да видите, како ваша деца живе!... —

9/10

Данас ми дође Данка и сузним оком јадаше ми се, како је јуче имала неугодан дан. Неки часник, који редовно долази у тамошњу кућу, застаде јуче код ње и поче [133] с њоме свакојако шалу збијати, да му најпосле мораде рећи неколико опорих речи. У том дође најстарија ћерка, вереница истог часника, те видевши њега с њоме поста на мах тако сурова, да је посве невину погрђиваше. С тога је плакала скоро читав дан. — Кад ми је то све исприповедала, запитах је, мисли ли тамо остати још и ово неколико дана?

„А куда знам?“ — рече ми снуждено — „Кад сам досад издржала, издржаћу и ово неколико дана, па како ми је, тако ми је... Кад ме ти узмеш к себи, тад ћу надокнадити сву ону радост, коју сам тамо тугом заменила, јер док бејах код тебе, мени беше тако добро и ја бејах сасвим срећна, па се надам, да ће опет тако бити. У осталом, од како си ми рекао, да ћеш ме опет к себи узети, могу све лакше да сносим, него што бих иначе могла сносити.“

10/10

Данас је Мита овамо стигао и одма к мени дошао, да ми каже, шта је и како је са Љубицом. Она је провела скоро три месеца у Б— код брата свога и тек је ових дана кући дошла. Ова ми вест беше у први [134] мах угодна, јер се радовах, што нисам отишао у манастир, те се нисам бадава истрошио, кад је не бих могао ни видети, јер у Б— не бих имао од куда ићи. Но кашње ипак паде ми на ум, за што да Љубица проведе баш ово време у Б—, а не код своје куће, кад је могла бар претпостављати, да ћу опет у манастир доћи, ако не другог чега, а оно ње ради. Па које та мисао, а које и друга вест, да Љубица има за сад два ваљана просиоца, јако ме узнемирише, и при свем том, што ме је лепо поздравила, ипак ми поче срце да зебе... С тога намислим, да јој одма пишем. Писмо сам завршио овим речима:

„Ви сада имате два просиоца, драга Љубице! и мени срце чудновато зебе; но ипак где је зебња, ту је и нада... Поздравите милостиву мајку вашу и реците јој, да бих био најбедније створење на целом свету, кад је не бих назвао и ја својом мајком! Ја ово свето име од детињства свога немам коме да кажем, те кад бих могао с вама заједно да кажем то вашој мајци, благи Боже! ја не бих умео речима изразити толику срећу!... Ако [135] ме још нисте заборавили, уверен сам, да ћете ме бар с неколико милих речи ваших удостојити и обрадовати“. —

16/10

Данас ми се тужи Данка, да јој служба њена већ постаде несносна, јер што је којим даном дуже тамо, тим су и деца раскалашнија; оће с њоме да се титрају, што њеној нарави не годи, те се тако једи, а каткад и заплаче... —

25/10

Тешке ме бриге данас обузеше, за што ми Љубица ништа не пише? Да ми је хтела отписати, могао бих већ пре неколико дана писмо добити; овако бојим се, бојим се, јер ми срце непрестано зебе, а десно ми око непрестано игра... —

27/10

Благи Боже! Мени се чини, као да би ми сва туга и све бриге на једанпут престале, кад бих од Љубице добио бар неколико речи. Али она ми ништа не пише, и моја туга постаје тежа, а брига несносније!... У мени се већ рађа мисао, ако још за који дан не добијем од ње одговора, да замолим Данку, да остане бар још десетак [136] дана у својој досадањој служби, а ја да одем у манастир, да се с њоме састанем и да јој се усмено најадам; јер ово моје дуго одсуство може имати на њу рђавог утиска, а по мене очајаних последица... —

29/10

Данас ми дође Мита и као стена сасвим равнодушно, као змија сасвим хладно рече ми: да је добио од Паје писмо, он га позива у љубичине сватове, јер она се удаје за једног лечника; већ је прстенована и за десет до четрнаест данах биће јој сватови.

Благи Боже! Што ме ниси пре громом ударио, нег што си ми овај дан дао, да чујем ово речи!... О моје лепе наде, моје лепе и слатке наде! Зар ме тако брзо остависте?... О моја мила будућности! Зар сам те зидао на темељу тако лошом, тако трошном?... Ах! Мој цео свет, мој лепи свет, који сам толико на срцу неговао, он ми се распада, он ми се руши, јер у њему нестаје сунца, нестаје живота!...

И опет још није касно, није касно! Ја морам к њој! И то што пре, што пре! Кад чује тугу моју и кад види сузе моје, ваљда није камен, да ће бити равнодушна?! —

[137]

30/10

Данас ми беше главна брига, да уредим све своје ствари, да бих се могао на пут кренути; те чим сам ту бригу смирио, поручим по Данку, да ми дође. Сиротица! Кад ми је ступила у собу, беше весела, јер она по свој прилици мишљаше, да сам је звао, да јој кажем, да ћу је сутра — прексутра к себи узети... Не могох срцу да одолим, да одем на далеки пут, а њу да оставим овде саму у туђем свету, па да јој искрено не кажем, куда идем и за што идем? У кратко јој испричах сву невољу своју назвав Љубицу вереницом својом. Обећах јој, да чим тамо готов будем, да ћу се одма натраг вратити и одма је к себи узети. Она ме мирно слушаше, а на дугим плавим трепавицама блисташе се суза. Ах! За кога би та суза? Да ли за мене или за њу? Или за нас обадвоје?...

„Па кад ћеш поћи?“ — питаше ме тужно.

— Пошао бих радо још вечерас, али нисам спавао прошле ноћи, па се бојим, не ћу моћи ову ноћ на путу издржати; за то ћу поћи сутра рано. —

[138]

— Па збогом, брате! Срећан ти пут!“ — рече, па ме загрли и пољуби, а сузе јој ударише као летња бујна киша... —

Поноћ је већ превалила, а ја не могу никако да спавам!... Соба ми је сувише тесна, за то лутам улицама, по којима је тешка тама, као туга на срцу моме... Ах! како је мирна ноћ и све је тако мирно, као да слушам како људи у сну дишу... И сама природа као да спава... Све је мирно, само нису мирне моје груди!...

Што поноћ даље преваљиваше, то ноћ постаје све хладнија, а по суморном небу вијаху се црни облаци као какве грдне хавети. Поче и ветар да дува, хладан ветар. Дувај, ветре! Разлади ми врело чело моје! О кад би могао да одуваш и тугу моју!...

Много бих боље урадио, да сам још вечерас отпутовао, бар ме не би морило нестрпљење и ово ужасно дуго време, кад санка за мене нема, те нема!...

У манастиру 3/11.

Благи Боже! Како ми се беше пут отегао, чињаше ми се, да што ја ближе манастиру, [139] тим он све даље од мене! Но када већ стигох на брег, са којег се манастир види и на којем сам лане више пута лежећи на зеленој трави премишљао о преживелој прошлости и по својој жељи себи будућност стварао, тад ми све лањско доба живо оживи у души мојој!... Ах! С каквим сам осећајем лане дошао, а с каквим ли сада!

Дошав у манастир зачудише се калуђери, од куд сад у ово доба да им дођем? Ја им рекох, пут ме овуда нанео, па сам намислио, да се мало свратим, јер ово ми је место на срцу остало. Како су они ову последњу реченицу разумели, ја не знам; доста да сам им истину казао. Они ме лепо приме и по мојој жељи одредише ми они исту собу, где сам лане становао. У целом манастиру још је онако исто, као што беше и лане, с том разликом, што око манастира не шушти више зелено лишће, већ увело жуто, и што се од свију тица једина сеница чује.

Када сунце за брег зађе, увучем се у своју собу и станем сам о себи да мислим. Како ћу сутра да изиђем пред Љубицу? [140] Како ће ме предусрести она, па мати њена?... Како сав дршћем, кад помислим на могућност, да Љубица не буде моја! Да сав мој живот постане пустиња, где тица не пева, нити цвеће цвета; да сав мој живот буде вечна робија!...

Док бејах млађи, веровах и у други свет, свет на небу, и у други живот, живот после смрти, много лепши и слађи нег овај земаљски. Камо среће, да и сад верујем!... Све ударце овог живота лакше бих сносио у нади, да све то на другом свету престаје и замењује са вечном радошћу... Али сада верујем само у овај једини живот, у живот на земљи: једаред се само живи. Па и тај једини живот преживети у беди и несрећи, преживети без радости, без љубави, ах! то ме боли, то ме пече! Прошлост ми је пуна суза, сад још садањост нек ми уништи све лепе наде будућности моје: па за што сам онда рођен, за кога ли сам онда живео?.

4/11

Бејах још у кревету, када зазвонише манастирска звона на јутрење, и не знам, да ми је икад глазба срцу тако годила као [141] сада ова сетна милозвучност малих звона. Прва мисао би ми Љубица, те се сетих лањских зора, када су ме тице певачице из сна будиле, кад сам веселим оком и срећним срцем певајући са постеље скакао, и мени се учини, као да сам све то ове ноћи само сањао... И опет нада не ће да ме остави, божанствена нада, да ће још све добро бити и да ће радост у толико бити већа, колико је сада туга тешка... Љубица ће бити моја и у мојем душевном свету опет ће засијати сунце...

Срцем пуним наде и опет пуним непобедљиве зебње изиђох из собе своје. Дан беше веома пријатан, да пријатнији већ не може Новембар дати. Благи Боже! Да л’ ће данас и моји осећаји бити тако пријатни, као овај дан?..

Дошав у К— стадох пред љубичину кућу, а срце ми закуца тако нагло, да морадох посумњати, да ћу моћи одржати присуство духа и задржати сузе, кад је опет видим. Но ипак смелим корацима ступим у двориште, које ми сада изгледаше ружно и тужно, јер у њему не беше разнобојног и мирисног цвећа, већ коров и [142] жуто увело лишће. Од свега дрвећа задржа ми поглед само онај велики орах, под којим сам причао Љубици причу о голубу и голубици, и гледајући на то срцу моме свето место обузе ме милина и туга.... Да сам ја господар тога врта, на том би месту и лети и зими морало навек цвеће да цвета; на том бих месту учио и радио, на том бих се месту Богу молио.. Када уђох у стаклени ходник, затекох Пају, који кад ме виде, зачуђен застаде гледајући ме тако, као да сумње, да ли добро види? Но одма раширив руке загрли ме, па се са мном пољуби, говорећи ми: „Од куд, брате, у ово доба к нама?

— Имао сам у Т— важна посла, те тако дошав већ овамо не хтедох пропустити прилику, да вас не посетим. — рекох му мало збуњено.

Он ме одма уведе у собу, где осим љубичине мајке беше још једна млада госпа, коју ми Паја представи као жену своју.

Први утисци овога састанка не беху ми угодни, јер сви ми изгледаху више зачуђени него обрадовани, нарочито љубичина мати. Док се прве речи поздрава и питања [143] „од куд? како?“ измењиваху, отвори Паја врата од оближње собе и гласно повика: „Љубице! хајде погоди, ко нам је дошао?“ Ове пајине речи прођоше ми као стреле кроз срце и моје око и уво на једаред полети к вратима, на којима Паја стајаше. „Не знам!“ зачу се из друге собе и ја познадох одма љубичин глас. „Слушај!“ — говораше Љубица даље: „Мита ми пише, да ми не може доћи у сватове, јер је мало оболео, па ми честита и жели ми свако добро.“

Да су се договорили, како ће ме мучити, не би ме могли горе намучити, него што је то било овако случајно. Беше ми већ и онако немило, што не нађох Љубицу саму с мајком њеном, већ и Пају и његову госпу; данашњи дан дакле ми је већ изгубљен, јер не ћу моћи пред свима рећи, за што сам дошао; па онда сви се држе некако укочено, а при свем том још и прве речи, које чух из љубичиних уста, тако су грозне и подругљиве!..

Као каква вила појави се Љубица на вратима и својим црним лепим оком и гледа ме као престрављена... Ми се поздрависмо и руковасмо се.

[144]

„Честитам вам, госпојице!“ — рекох јој некако подругљиво, но ипак сасвим мирно, при све том, што у грудима као да ми беше читав вулкан.

— Хвала! — рече ми тако тихо, да сам једва чути могао.

„Оћете л’ се дуго овде бавити?“ — упита ме сада љубичина мати, а из њеног погледа могох и морадох увидети, да добро зна, за што сам амо дошао, и да не верује, да су ме друге прилике овамо на пут нанеле.

— Не знам још ни сам! — рекох јој сабирући дух свој, да не будем како малодушан.

Разговор нам прелажаше с једног предмета на други, и ту чујем, да ће љубичини сватови бити за осам дана. Међу тим устаде љубичина мати и пајина госпа на посао, а за њима се диже и Паја, рекав, да донесе мало „мученице.“ Тако ја и Љубица остадосмо за неколико тренутака сами. Ми погледасмо једно у друго...

„Љубице!“ — рекох јој тихо, да се не [145] би из ове собе даље чуло — „ Да ли добисте моје последње писмо?“

— Јесам! — рече гледајући ме сетно својим лепим оком.

То лепо око, кад у мене тако гледа, пре ми беше само рај, а сада и рај и пакао...

— Могу л’ се чему надати? — отрже ми се из уста нехотице, а у себи мишљах: Боже мој! Боже мој! Да ли ова девојка знаде и да ли осећа, како ја њу волим?! —

Она на моје питање слеже раменима, погледа ме збуњено и тужним ми гласом рече: „Ничем!“

— Ничем! — рекох за њоме нескидајући ока с ње, а срцу ми тако би, као да га прободе ножем...

У том се Паја врати к нама и наш разговор пређе опет на друге предмете.

Ја сам данас много видео и много чуо, да бих могао седети мирно на једном месту; мени треба слободе, мени треба самоће. Моја је глава сва узаврела, срце хоће да ми прекипи, па се бојим, бојим се, не ћу се више моћи уздржати, отеће ми срце мах, отеће ми око мах!.. За то се на [146] скоро са свима лепо опростим и дођем натраг у манастир. Када уђох у собу своју, би ми, као да сам у костурници... Ја немам ничем да се надам, ничем! Тако ми она рече!.. Ах! Ја видим, ја осећам, како ми постаје цео свет празан, постаје ми цео свет мртав!.. —

5/11

Како човек много лакше поња несрећу и у њој се много брже уживи, него што то у срећи бива! Кад сам Љубицу први пут, први и последњи пут загрлио, па је љубио, тад ми беше, као да сањам... А сада, кад ми рече, да се немам ничем да надам, сад ми није као да сањам, сад осећам у свима живцима несносну јаву несретне садањости... Или је ваљда то само код мене тако, код мене, којег несрећа свуда верно прати и којем је срећа скоро то исто, што и малом детету звезда на небу?.. Како ми је тешко живети! Ја сам постао уморан, ломан, као да ме когод претукао... Оку ми ништа не годи, а време ме мори, љуто ме мори... О Љубице! Љубице! Да ти само једна моја суза на срце падне, твоје би срце од бола на мах [147] свисло, тако су моје сузе пуне горчине, отровне горчине, те очајничко сузе!.. Ја немам ничем да се надам, ничем! Тако ми она рече!.. Па зашто онда седим овде? Шта чекам? Зар не би доста јучерањи пехар отрова? Зар још да га пијем? Зар ми срце није доста отровано? Зар још да га трујем? Па чега ради? Ради неверне Љубице!.. Па ипак још морам остати овде, не могу још отићи! Ма још колико отрова у срце лио, ништа не чини, биће ми сада и отров од ње сладак!.. —

5/11

Данас по подне бејах опет код Љубице, а боље бих урадио, да нисам отишао, јер ми не би моје несретно срце тако раздирали...

Неко време бејах сам с њоме и мени дође, да је оберучке загрлим и стиснем на усколебане груди своје и да јој обаспем пољупцима, те лепе црне очи: па ипак стајах пред њом као какав кип, јер ми изгледаше као каква силна богиња, која је кадра да ме погледом својим сасвим уништи...

„Љубице! Драга Љубице!“ — одважих се, те јој рекох усколебаним гласом — „Буди моја! Поврати се опет к мени! Ти [148] си била сунце моје, које ми је душу разведрило, које ми је живот омилело, па остани ми и од сада сунце моје!“

— Шта могу ја? — рече тихо уздишући — Кад није друкчије, а ми можемо ипак остати пријатељи. —

Пријатељи? Да јој будем пријатељ? Како ми је та реч сада хладна и гадна, та иначе света реч! Мени се чини, да бих јој могао бити све друго, и роб и душман, само не пријатељ!..

„Љубице!“ — рекох јој раздражено — „Тако ли се ваша љубав брзо мења? Ја никад не могох помислити, да сте тако вероломни?“

— Господине! — рече ми усколебаним гласом — Ја сам већ прстенована и надам се, да ћете хтети увидети, да не могу више ваша бити; јер пре него што сам тај корак учинила, ја сам много на вас мислила, и кад онда нисам могла као ваша да останем, то сада још мање. И мене је болело срце, и моје су очи сузе лиле, тако исто можда као и ваше! — Али — то вам не бих иначе рекла, да ме не назвасте вероломном!.. Моја вас мати не мари, а особито [149] од како је чула, да дадосте сестру своју, да буде служавка. Она вам одрицаше због тога свако човечанско осећање, а при том би још говорила, да јој не требају никакве слуге у породицу. Па и Паја ме од вас одвраћаше говорећи ми, да човек не живи стотину пута, већ једаред само, па за то при женидби и удадби не треба никад пропуштати онаке прилике, које јемче за сваку угодност, а таком приликом називаше он мога вереника. Па осим њих и сав остали род мој наваљиваше на мене дуго и дуго, догод ми мати осудно не рече, да или вас заборавим или да се одречем породице своје!.. —

Љубица ме овим речима као громом поразила!..

»О Љубице!“ — рекох јој очајно, а хладан зној ми проби узаврело чело — „Ја сад тек осећам сву немоћ и сав чемер сиротиње! Мени се одриче свако човечанско осећање једино за то, што сам сирома! Ја не могу тебе да добијем једино за то, што сам сирома!.. О Љубице! Да знадеш какви су болови сада у грудима мојим, ти би се чудила, да сам још при чистој свести!.“

[150]

— Миливоје! — рече ми Љубица сасвим усколебана, јер моје речи као да је посве потресоше: — Оставимо то времену, јер и оно ће много штошта излечити! —

„Да оставим то времену?“ — рекох горко смешећи се — „То кад станем издисати, па сам себе запитам, шта сам на земљи радио, могу слободно рећи: „Лечио сам се!“ Ах! Од детињства ми време непрестано јаде лечи, али ове јаде, Љубице! не ће излечити време, ове ћу оставити гробу да лечи!..“

На скоро за тим дође у собу љубичина мати, а Љубица устаде и оде.

„Господине!“ — рече ми стара госпа после краћег ћутања — „Ви не радите добро! Ви заостајете у вашим пословима и пренебегавате ваше дужности све из једног узрока, који вас ни мало не правда. Ви волите моју кћер, и то страсно волите, што ја добро знам. Али кад је већ једанпут видите, да не може ваша бити; за што онда сами себе не победите? За што не предате све то пустој заборавности, па новим духом у живот не ступите, у живот, који је навек од свега најмилији, ма како бедан био? [151] Ја вам то искрено и пријатељски кажем.“

Ја је мирно слушах, шта ми збори, и ако ме свака реч њена као отровна стрела удараше у срце, у несретно срце, које је већ и онако пуно рана... Ах! Она хоће, да сам себе победим и да све то пустој заборавности предам, а то је, да сараним срце своје... Па да ли је онда такав живот збиља од свега најмилији?..

Ја видех, да у овој кући за мене више нема места, те с тога, чим Љубица дође к нама, приђем к њој: „Збогом, госпођице!“ — рекох јој доста мирно — „Да ли ћемо се још кадгод у животу видети, не може нико знати; за то збогом, па будите срећни, срећнији од мене!“

Чим јој ово рекох, очи ми се на мах напунише суза... Опростих се и с мајком њеном молећи је да ми ништа не замери; а поздравих Пају и његову госпу, јер они не беху дома, ваљда за то, да се са мном не састану?.. —

6/11

Намислио сам, да останем овде бар још ово неколико дана, док не буду љубичини сватови; хоћу да је видим, како ће изгледати [152] као невеста. Ах! Ја непрестано мислим на њу, при свем том, што се немам више ничем да надам, и заносим се у разне снове, како је грлим, како је љубим... Тако о њој мислећи изиђох у гору верно праћен од дубоке туге своје. Под ногама ми шушташе жуто увело лишће, а над главом на дрвећу голе гранчице ветром тихо њихане као да сетно уздисаху... Како је природа сада са мном тако једнака! Сва је тужна као и душа моја! По њеном се небу гоне мутни облаци као и сузе у мојим очима! Њу је све изневерило и умиљате тице и мирисно цвеће, као и мене све моје лепе наде!.. —

11/11

Данас сам гледао, како се Љубица венчала. Међу многим светом, који беше у цркви, бејах и ја, те стадох тако, да могу да је добро видим. Она беше обучена сва у бело, а црну густу јој косу дивно украшаваше зелен венац... Да су могли од куд устати сада стари јунаци из далеких векова, за које народ прича, да су се братимили с вилама, ти би рекли: „То је вила!..“ Ја је гледах сав очаран и занесен, [153] гледах јој лепе црне очи, гледах јој ружичасте усне и ведро бело чело, сумњајући јесам ли ја кадгод то красно лице збиља љубио? — — И у момка њеног дуго гледах, он је висок, црномањаст и доста леп човек.

Бејах још одма у почетку као утучен; но када свештеник поче да поје „Исаије ликуј,“ мени би, као да ми се сва црква поче окретати. Не могох даље издржати, па изиђох на поље. Ах! Како ми је свет сав црн и мрзак! У мојим грудима као да више није срца, већ место њега велика лопта љутог отрова!.. —

12/11

Данас пред вече изиђох из собе и седох на дрвену клупу пред манастиром, не знајући већ ни сам, како ми је, само знајући то једно, да ми добро није... По плавом небу вијаху се црни густи облаци, да једва могаше по гдекоја звезда тамо амо затрептати; а око манастира беше све тихо као на гробљу, осим што каткад увело лишће шушташе по гори. Очајним оком гледах час у небо, час у гору, а мисли ми беху све црне: за што једаред не [154] учиним крај овом несретном животу?.. У тим мислима паде ми на једаред Данка на памет и мени би, као да се тргох из каквог дугог и страшног сна; а из ока ми полете вреле сузе... Погледах сузним оком у небо, у звезде: “Ој драге звезде! Видите ли, шта Данка ради? Моја сирота Данка? Да л’ и она сада у вас гледа и тужним и сузним оком вас за мене пита? Ах! Поздрав’те је! Поздрав’те је и реците јој, да Миливој живи и још ће да живи, за њу ће да живи!..“ —

14/11

Хтедох још јуче одавде натраг у Г — отићи, али непрестано пада бујна киша и дува тако хладан ветар, да се човеку срце мрзне, кад из собе на поље погледи. Ако и сутра не буде боље, онда што му драго, идем, па како ми је, тако ми је, тек свакако не ће ми горе бити, него што ми је сада овде. —

У Г- 20/11.

О мој Боже!. Не дај више несрећи на ме! Слаб сам, да још више поднесем, па ће ми срце пући од туге и бола!....

Када пођох из манастира, путовах по [155] ветру и киши, и то несносно време још ми увећаваше тугу срца и досаду живота, јер ја се враћах с гробља, на којем сам сахранио најмилије наде и сву радост своју. С тога једва чеках, да стигнем овамо, да се бар састанем с Данком, па онда како ми је, тако ми је! Ах! Не знађах јадан, да ме и овде чека нова несрећа и да ће срце на ново да ме љуто заболи!...

Стигав пред вече овамо и дошав дома рече ми газдарица, да што пре одем у болницу, јер ми сестра опасно болесна тамо лежи и данас је већ по трећи пут поруком питала, јесам ли већ једном дошао? Чим ово чух, почех на мах дрхтати, јер страх ми се помеша са тугом мојом: „Зар се све зло против мене заклело?“ рекох љуто. Немирним срцем и брзим корацима одох најпре породици где је Данка била, да се баш збиља уверим, да није више тамо. Домаћица ми рече сасвим равнодушно, да има већ недељу дана, како су је из службе отпустили, јер не беше за њих, сувише је тврдоглава, па и лења, а при том је и неке штете починила. Кад ми ово говораше, слушах је привидно мирно, а у мени се тако [156] силно колебаше као какво узрујано море. Сећах се данкиног јадиковања, како овде с њоме поступаху, те гледајући ову бездушну жену на једаред ми нестаде мог привидног мира: „Ви сте бештија! подла бештија!“ рекох јој љуто и горко, и да имадох тада ножа, бих јој потражио срце, ако га има...

Као без душе долетим до болнице и пријавим се надзиратељци.

„Како ми дође сестра овамо?“

— Нађена је једне ноћи на улици под једном капијом, где се склонила од ветра и кише, па тамо сирота и заспала! —

„Дакле на улици под капијом?“ — рекох уздрхталим гласом уплашен оваком вести, а сва ми се кућа стаде окретати...

Надзиратељка ме уведе у једну повећу собу, у којој беху неколико постеља с болесницама. Чим видех Данку, стадох као укочен поред постеље њене; ах! она лежаше и спаваше мирно, мирно као какав анђео...

„Данко! Драга Данко! Отвори очи! Ево је Миливој код тебе! Јадни Миливој! Он хтеде своју тугу да метне на твоје срце, [157] не знајући да је твоје срце још пуније рана него његово!“...

У таким мислима гледах је неколико тренутака оком пуним суза и срцем пуним бола, па се онда сагох и пољубих је у чело и уста.

Она тешко уздану, а дуге јој се трепавице на једаред раставише и њене плаве сетне очи падоше одма на мене.

„Миливоје!“ — викну радосно и пружи ми обе руке своје, да ме загрли. Ми се загрлисмо и пољубисмо.

— Слатка Данко! Мени пуца срце тебе гледајући, јер видим како смо бедни! Но само да оздравиш, да једном оздравиш, па ће онда бити опет све добро! —

„Кад оздравим, је л’ Миливоје, ти ћеш ме опет к себи узети?“

— Оћу, Данко, оћу! За тебе ћу једино да живим! —

Данка ми радосна стиште руку, а очи јој се на мах напунише суза.

„Реци ми, Данко, како дође овамо, јер надзиратељка ми рече, да те нађоше ноћу на улици под једном капијом да спаваш?“

— Јесте! — рече ми тешко уздишући [158] — Мене отпустише из службе ни криву ни дужну. Деца полупаше нека стакла па за то стадоше мене да грде, за што нисам на децу пазила? Бејах онога дана и сама некако на крај срца, те кад ми рекоше, да идем из њихове куће, скупим све ствари своје и бацим госпи пред ноге: „Ево вам за ваша стакла!“ рекох увређена и ожалошћена, то одмах одох да тражим себи другу службу. Али ја бејах врло слабо обучена, а ветар и киша беху тако хладни да стадох одма дрхтати. Почех се после кајати, што сам ствари тамо оставила или за што се нисам бар боље обукла; али онда ми то не паде на памет, а после се већ не могох и не хтедох више вратити натраг. Цели дан ходах тамо амо, али службе не могах нигде наћи, те тако жалосна мишљах на тебе и плаках ходајући улицама. У том се спусти ноћ, а ја још не знађах, куда ћу и како ћу? Киша још падаше и ветар непрестано дуваше, те од умора и нахладе почеше ми на једаред ноге да клецају, глава ме заболи и у њој ми поче да сева, очи ми се напунише суза, мене поче несвест да хвата, почех посртати, не могох [159] више ни стајати ни ићи, те за то се спустим под прву капију мислећи, да се мало одморим, но где морадох одма и заспати, јер ја и не знам, како сам амо доспела!

Док ми Данка ово приповедаше, мени беше, као да јој свака реч тешка клетва на мене несретнога, јер ја да не одох Љубици, не би тога ничег било.

У том лођо надзиратељка и замоли ме, да одем, јер у то доба треба да су болесници сами. Тешким срцем опростим се са сиротицом и обећам јој, да ћу јој сутра опет доћи. —

21/11

Данас је Данки много боље, ах! како би ми велики камен са срца спао, кад бих је видео опет здраву и веселу!... — Питаше ме шта је с Љубицом? Рекох јој, шта је, па је замолих, да ми то име више никад не спомене. —

22/11

Сирота моја Данка! Данас јој беше опет веома зло, јер читав дан проведе у великој ватри и таким мукама, као да се с душом бори...

23/11

Не могах скоро целе ноћи спавати мислећи [160] на Данку а при том ми непрестано и Љубица беше у глави и појављиваше ми се у разним појавима: час сеђаше код гласовира и свираше и певаше тако дивно и тужно, да бих се јадан од свег срца заплакао; час стајаше поред мене држећи главу на мојим усколебаним грудима; а час је опет гледах, како јој венац главу краси и како је девер к олтару води: па у залуд стадох трти и очи и чело, да је из главе избијем и да о њој више не мислим, ах! као какав демон гони ме лик њен!...

Кад је свануло, мени као да је један камен мање на срцу и ја одем одма у болницу, да видим, шта ми Данка ради? Она беше и данас у ватри и мукама, али опет бар знађаше за себе и могаше се помало са мном разговарати. Ах! Као каквом несретнику, који на целом свету нема никога свога, кад дође на гробове својих милих умрлих, па му се тамо срце згрева расхлађено у туђем свету: тако је исто мени сада, кад седим поред Данке!...

Пошав из болнице рече ми надзиратељка, да сутра зацело дођем, јер се лечник [161] изразио, ако сутрање болове преживи, онда ће скоро оздравити.

„Дакле сутра?“ — рекох чисто уплашен, а срце ми поста наједаред тако жалосно, као да не слути на добро...

24/11

Брижан и жалостан одох данас рано у болницу, где затекох Данку у највећим мукама. Кад седох поред постеље њене, она ме гледаше тужним укоченим оком, али ми не могаше ништа рећи, и узалуд је питах: „Данко! Слатка Данко! Реци ми како ти је?“

У том дође лечник и стаде је дуго посматрати. Ја га запитах, шта мисли?

„Сувише је слаба!“

- А има ли наде? — запитах опет гледајући га таким погледом, да му одговор с лица у напред прочитам.

Он слеже раменима и рече: „Нема!“

— Нема! — рекох очајничким гласом и сав поражен оборим главу на своје несретне груди, а сузе ми покуљаше на сав мах...

О Данко! Мила Данко! Зар ћу и тебе да изгубим? И тебе, једину наду, једину радост моју? Ах! Ти си једина која ме још [162] везиваше за овај уморни и досадни живот, за овај црни и немили свет! Кад ти одеш кад одеш тамо, где нам је већ отац и мајка, онда на целом свету немам више никог свога, остајем сам самцит као каква шибљика на широкој пољани, и све, што ће ми моћи срцу живота дати, биће једино потуцање од гроба до гроба!...

Док ја мишљах тако, приђе ма надзиратељка, погледа ме тужно и рече: „Вама је тешко, вас боли срце; али против Бога не можемо ништа! Сирота, како се мучи; но не ће дуго!“

И тек што надзиратељка ово рече, Данка поче обема рукама махати, разрогачи тужне очи и погледа ме тако, као да би ми хтела рећи: „Брате, помози ми!“...

И за неколико тренутака она уздане, уздане, и издане...

Посрћући изиђем из болнице на поље. Ах! Као да ми се душа отргла од телесних окова, па се с васијоном спојила и обгрлила сву тугу, што у њој има, тако ми сада би и беше ми тако цели дан!... —

[163]

25/11

Цели дан проведох већином седећи поред Данке гледајући је, како у хладном загрљају вечитог санка слатко спава. Сад нема више тешких мука, нису јој очи пуне суза; али нема ни нежног осмејка око лепих усана... Она више не плаче, али с плачем престаде за навек и сваки осмех!...

Кад се приближило вече, скупило се неколико другова мојих, да са мном отпрате Данку у њену нову и вечиту кућу. Отпратисмо је сви; они су појали, а ја сам плакао; њу сахранише, а мене не хтедоше! Чудни људи!... Па куда ћу сада у овај хладни свет?...

28/11

Данас ме упиташе, шта мислим да радим с ђацима својим? Шта да радим? Ништа! Знам, да се не ћу дуго по земљи повлачити и док не дође час, да и ја у гроб легнем, имаћу да живим, јер сам добио своју народну помоћ. Да, народну помоћ! Народ ме помаже надајући се, да ће ме начинити човеком и да ћу му временом бити од користи!! Мој мили роде! У мени си се преварио!... Добиће подземни црви једну [164] лешину више, а ти мој добри роде, ти баш ништа!... Ал’ опрости! Опрости несретнику! И ја сам некад лепо мислио, или боље да кажем, лепо сањао. Ах! камо сада оних златних дана, кад су ми се све жеље и наде спајале у једну мисао, у мисао: венац на крсту од милог рода свога после смрти своје. И тада као да сам знао, да од овог живота не ћу много имати и као награду за то хтедох да живим бар после смрти своје... Сад сам се из сна пробудио и видим да у овом животу немам живота, а после смрти тек ћу бити сасвим мртав!...—

6/12

Данас одох на данкин гроб и понесох венац, да јој накитим крст. Ја кад умрем, мој крст не ће имати ко да кити, а она има још живог брата, па не треба да јој крст буде без венца. — Стојећи код њеног гроба излажаше ми појава за појавом целе прошлости и моје и њене, и мени се живот учини као робија, а земља као тамница, на коју је сваки осуђен, да неко време препати. Данка је своје већ препатила, па сад је ред на мене, да и ја своје свршим. —

[165]

18/12

Питам сам себе, шта ме још веже за живот, кад живим без наде, без цели, без радости, па и не плачем више? —

24/12

Данас беше код мене Мита са још неколико другова мојих и позваше ме, да идем с њима, да скупа славимо бадње вече. Почеше ме тешити и хтедоше ми тугу да ублаже, као да се и моја туга даје ублажити. Но кад видеше, да ми њихове речи не годе, они одоше. — Па шта бих ја у њиховом друштву? Весео не бих могао бити никако, те бих изгледао као кип међу живим људима и само бих сам себе мучио, јер кад би они почели да певају, тад бих ја морао да плачем. Нек они само иду, па нека се веселе, за њих је тако веселе, а ја ћу остати дома, остаћу са својим друштвом. Ту ми је отац и мајка, ту ми је Данка, ту ми је Марко и Марина, они су око мене, с њима ћу ја да славим бадње вече, они су моје друштво. —

1/1 1862

Тако сам се већ уживео у мисао своју [166] да идући данас улицама чињаше ми се, као да сам већ у гробу био и сада мало устао, да као мртвац ходам међу живим људима. Више пута паде ми на памет, да ће сада когод к мени прићи, ухватити ме за раме и рећи: хајд одавде, ти ниси више наш! И тада бих нехотице метнуо руку на чело, па у небо погледао: Боже! Боже! Ваљда ми не ћеш још и памет узети?...

10/1

Од неко доба сањам скоро сваке ноћи оца свога, и већином у страшним немилим сновима. Кад год бих се с њиме састао, навек би био сав крвав и навек би од мене главу окретао... Сањам и мајку своју, како ми вели, да ће анђели бити сва деца која слушају родитеље своје... Па и Марка често сањам, да му око сузом засија од бола, што здравља нема, те умире без гласа и спомена... Више се пута у сну и заплачем, те кад се пробудим, ја сам себе питам, да ли могу друкчије? —

15/1

Ипак сам се данас одлучио, да још живим не ради себе, већ ради светих костију добрих родитеља својих, да њих у гробу не увредим...

[167]

Кад сам јутрос устао, беху ми груди истина мирне, али уједно и тако ледене, као да се у њима змије легу. Пред очима душе моје беше ми све мрачно и црно, ах! дан живота мога претворио се у вечиту црну ноћ... Па шта чекам? Шта се још премишљам? За животом не жалим, јер ми се више не мили живети; а смрти се не бојим, на против сам жељан смрти као што ми је срце мира жељно.

Бавећи се таким црним мислима не знам ни сам, шта ми би на једаред? За што почех плакати? Моје цело тело стаде се трести од горка јецања...

Да ли је узрок томе машта моја, која постаде на једаред тако жива, да ми цео живот мој изиђе пред очи као жалостан сан? Или је узрок томе, што у том жалостном сну ступише преда ме као на јави две свете душе, отац мој и мајка моја? — — —

ДОДАТАК.

Овим је свршен миливојев дневник, те као што се види, Миливој хтеде сам себе да лиши свог досадног живота. Али велики духови силни су и после смрти тела свога, јер и после још споменом својим утичу на судбину потоњег нараштаја свога. Такви духови беху миливојеви родитељи.

Кад је Миливој одустао од грозне намере своје, склонио се од свега света и нико не знађаше, где је и како је? Тек на крају године изиђоше у новинама имена свију оних добровољаца, који славно погибоше под Луком Вукаловићем, и међу тим именима записано је име и нашег Миливоја. —

О чудна судбино живота људскога!


Rechtsinhaber*in
ELTeC conversion

Zitationsvorschlag für dieses Objekt
TextGrid Repository (2021). ELTeC. srp. Без оца и мајке : ELTeC издање. Без оца и мајке : ELTeC издање. Distant Reading – 2022-11-22. ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001B-92A3-5