[i]

М. М. УСКОКОВИЋ

ЧЕДОМИР ИЛИЋ

РОМАН

ИЗДАЊЕ ГЕЦЕ КОНА, БЕОГРАД 1914

[ii]

ШТАМПАРИЈА „ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ“ - БЕОГРАД

ДИМИТРИЈА ГАВРИЛОВИЋА

[iii]

Ова књига је посвећена погинулим Србима у ратовима 1912 и 13 године, јер они који су пали за Отаџбину, по речима једног великог песника прошлог столећа, заслужују да на њихове хумке долази свет и молитве чита; међу најлепшим именима њихово име је најлепше; сва слава, пред њима, бледи и губи се, и као што би радила мајка, глас целог народа их љушка у њиховим гробовима.

М. У.

[iv]

ЧЕДОМИР ИЛИЋ
I

[1]

У суботу 9 јула 1900 године, Чедомир Илић, главно лице овог романа, корачао је лагано својим уобичајеним путем из Библиотеке на Теразије, па Крунском улицом на Врачар, где је давао лекције једном гимназисту. Било је око пет сати пред вече. Дан је био као сваки летњи дан. Улице се сивиле од прашине. Из њих је била још топлина јаке дневне припеке. Ипак се осећало нешто свежине од ветра који се дизао са запада и наносио по који облак. Света је било пред кафанама, по тротоарима. Врапци се чули на крововима, у олуцима. Један шегрт је ишао средином улице, носио на глави трубу од фонографа и певао колико га грло доноси једну орфеумску песму која је тада била у моди.

— Овоме је све равно до Косова! — насмеја се Илић у себи.

Он је био студент философије, врло [2] висок, готово џигљав, али млад, пријатних, мушких црта, буљавих очију, које су у тренутцима живости изгледале као да хоће да искоче из главе, обучен нешто немарно, са краватом која се пела уз потиљак, руку завучених у џепове од панталона, сигуран у себе, у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом човечанству.

Кућа у којој је држао кондицију налазила се при врху Крунске улице. То је било код једног гимназијског професора, Јована Матовића, познатог опозиционара, који је осуђен као велеиздајник и сад се налазио у Пожаревцу, на робији. Његова жена, кад се тако нашла изненада без мужа и прихода, повукла се у једну кућицу из дворишта, и ту, од оног што јој је остало од мираза, живела са децом, скромно, тешећи се да то неће увек тако трајати. Имала је четири детета: најстарију ћерку, Параскеву, која је имала шеснаест година, храмала на леву ногу и којој су њено необично име — име професорове мајке, сељанке — променили, тепајући јој: Бела. После ове девојке, дошао је Младен, бистар дечко, али ленштина, склон свима слабостима простог народа, као да су у њему васкрсавали [3] претци његове мајке, ћерке цинцарина, ханџије на цариградском друму, који се доцније обогатио, и оца, родом из једног златиборског села чији се отегнути нагласак и говор кроз нос одржавао још после толикогодишњег аклиматисања у Београду. Младен је био пао у трећем разреду из два предмета — освета реакције! како је смело тврдио — те га је Илић поучавао за скромну награду. Ову платицу надокнађавала је госпа-Матовићка у пажљивом опхођењу, у слатком и кафи, комплиментима и у киселој штрудли с маком сваког празника. Ту повучену опозиционарску породицу допуњавале су још две девојчице, близнакиње, с црвеним тракама у коси, слободне, радознале и пуне прича о мачки, кокошима и ђаволу.

Ту, у Крунској улици, изненади се импровизовани учитељ кад пред једном приватном кућом спази два војника на стражи, с ножем на пушци. Иза њих се шарениле две покретне стражаре од дасака, обојене у српску тробојку и с дрвеном јабуком на врху.

— Шта му је то сад? — упита се Чедомир несвесно.

Толико је пута пролазио поред те зграде, а никад није приметио да у њој [4] седи неко кога треба чувати. Управо, та му је кућа тек тада пала у очи. То је била нова грађевина, налик на извесне београдске куће, подигнуте пре двадестину година за становање једне отменије породице. На углу, који је правила Крунска улица са другом попречном улицом, једноспратан, с доста високим сутереном, обојен жућкастом бојом која прелази у ружичасту, с мрким шалонима што су били дискретно спуштени и с фигурама купидона који држе венце испод прозора, овај је дом чинио леп и отмен утисак у гомили других рабатних кућица, које су тада испуњавале тај крај.

Млади човек није волео да има посла с војском те пређе на другу страну, где се уздизао неки плот, накривљен, труо при земљи, побелео од кише и времена. Велики џбун јоргована надвишавао је ограду и пружао своје гране, са широким лишћем, ка улици и сунцу. Илић се ипак окрену и погледа у војнике, у њихове дрвене стражаре, па онда у кућу, али испод ока... као да га се то ништа не тиче. Редови, млади момци у озбиљној, плавој униформи, држали су пушке о рамену и бленули неодређено у празнину улице. Кроз широм отворена главна врата, на средини куће, виделе се простране степенице, [5] једна сивкаста, уска, луксузна простирка, два зелена суда с тропским биљкама у врх степеница и најзад унутрашња врата, чија су окна од извезена стакла спречавале поглед да продре даље.

— Можда је какво посланство! — одговори младић самом себи.

Тек на кондицији дозна за велику новост која се још од подне шапутала по породицама ближе Двору и министарским канцеларијама.

— Краљ се верио! — дочекала га је Бела у кујни, у коју се прво ступало при улазу у велеиздајников стан.

И то није било све... Верио се са њиховом сусетком, женом из народа, удовицом једног инжињера, бившом дворском дамом своје мајке, старијом од себе десет година. Влада није одобрила краљев поступак, схватила га као скандал и поднела оставку. Председник кабинета, који се налазио на страни у бањи, придружио се телеграфски одлуци својих колега. Краљ Отац, који се такође бавио у иностранству, није крио огорчење на свог сина. Војсци је наређено да чува границу и, под претњом смрти, да не допусти краљевом оцу улазак у земљу. Реакција је пала. Њени главни стубови скрхали [6] се као од стакла. Краљ се сад, природно, обраћао народу, чинио обећања, одрицао се досадањих доглавника који су га изневерили. Као прво што се очекивало, била је амнестија политичких криваца.

Све је то Бела испричала Илићу брзо, без везе, задихано, као да је онај младић Краљ Отац или неки активни политичар, какав фактор тих догађаја којима ће он дати овакав или онакав ток. Она је била врло весела, отварала јако своја нешто бледа уста, заборављала на своју сакатост, храмала око студента, пљескала рукама, пуцала прстима и нарочито понављала:

— Тата ће доћи... тата ће доћи... је л’ те да ће доћи?...

Госпођа Матовић се такође придруживала ћерци, говорила у глас, причала о повој краљици, изговарајући полако њено име из првог брака, давала детаље о њеној породици, о њој самој, познанству у Бијарицу, о дуговима и подужицама, помињала непознате људе и жене, нарочито жене... За скандалозну страну тога догађаја бринуо се Младен, који је вукао свог учитеља за рукав, шапутао му нешто пропињући се на прсте, и грдио мајку и сестру: [7]

— Та остав’те човека!... Пробисте му уши вашом дреком.

Од лекције није било наравно ништа.

— Показаћу ја сад реакционарима коме се дају двојке! — говорио је дечко самоуверено, циљајући на професоре који су му дали слабе оцене. — Само док се мој ћаћа пусти с робије.

И сви троје су тако веровали у брзо и потпуно помиловање Јованово да се његово присуство готово осећало у кући. Млади човек не хте покварити ово присно весеље дома, који је последњих година знао само за зле стране живота: одрицање старих пријатеља, кињење од стране власти, свакојаке оскудице и понижења, те одложи час, и хтеде се вратити. Али га госпођа понуди да се одмори.

— Напољу је још велика врућина — рече она — а, Бога ми, ни наша кућа није близу.

— Не жур’те се, господин Илићу — прихвати и Бела, мећући у свој мало пискав глас нешто природне женске жеље за допадањем.

Младен га је позивао такође:

— Хајдете... хајдете. Да вам покажем бразилијанску марку што сам је купио од једног Јеврејчета.

Они су били још у кујни. То је била [8] одаја поплочана циглама. У једном крају се налазила гвоздена пећ, несразмерно велика према самој кујни. По зидовима су висиле изрибане тепсије, тигањи, бакрачићи, тенџере, лонци старинског облика, које је госпа-Матовић наследила од своје мајке. С овим посуђем од бакра мешали се модерни судови од земље или емаља. Из кујне се иде у дечју собу, где је Чедомир обично држао лекције. Она је била испуњена трима постељама, међу којима се свака разликовала: једна је била гвоздена, друга дрвена, трећа на ногаре. Ту собу је могла обитавати породица једног мањег трговца као и једног бољег радника: ништа у њој није давало утисак раскоши ; све је било потребно, чак преко потребно. Што се тиче реда, он није био за претерану похвалу; по патосу се повлачио један шал, на једној постељи познавало се још како је неко спавао, по другој је било просуто једно пакло карата; прашина се видела по раму од огледала. У трећој одаји, која је замењивала салон, Илић није био никада. Госпа-Клеопатра — тако је било крштено име Матовићки — није у свему делила демократска убеђења свога мужа; по њеном мишљењу један сиромах ђак треба да је задовољан што улази и у дечју собу; [9] иначе је сиротињи место у кујни. Али овог срећног дана, она хтеде показати томе ђаку да она није мачји кашаљ, да она има нешто више од те три постеље и бакреног посуђа. Стога она позва младића у салу. То беше ниска, неизветрена одаја, с навученим завесама. Чедомиру, који пређе нагло из светлости у помрчину, требао је један тренутак, па тек да види где се налази. Ову приземну собицу испуњавао је један округао сточић, застрвен уским, чипканим застирачем, који је висио на две стране. На њему се усправљало неколико фотографија у раму од сламе. Ту је лежао још један албум, повезан у плиш, гомила посетница и карата са сликама. До зида се налазила једна постеља, од ораховине као и сточић, пространа супружанска постеља, претворена у једну врсту дивана, тако распремљена с јастуцима унаоколо и широком простирком пиротске израде. Према постељи, опет до зида стајала су два скупоцена ормана, изолучена при врху, оштећена употребом на неколико места. Углове су испуњавале неколике столице, с високим правоугаоним наслоном, превучене кожом. Бела приђе прозору и отвори их обадва. Чедомир је сад могао боље видети салон. Примети велику библиотеку, пуну повезаних [10] књига. На врху једног ормана стајало је попрсје Вука Караџића с фесом на глави. Десно од ормана, на сточићу уметничке израде, налазила се у златном оквиру фотографија црногорског кнеза са својеручним потписом. Једно велико огледало на ногарима попуњавало је празнину између прозора. На зиду према њему, више постеље, висио је у природној величини портре Матовићев, рад једног од наших старијих сликара.

Кроз широм отворене прозоре допирао је у собу весео шум Београда који се будио пред вече, као одахнувши после великих врућина. Прозори су гледали у врт, чије воћке, још младе, пружале су мршаву сенку по земљи. Сунце је залазило за један облак, бацало зраке и чаробно осветљавало парче неба које се видело, неколико суседних кровова и заруделе кајсије у башти.

— Ви волите кајсије? — упита Бела младића, па не сачекавши одговора, окрену се нагло на здравој пети, дохвати се отворених врата, и, поклецнувши само једанпут својом хромом ногом, већ беше у другој соби. — Што су дивне, само да знате!... чу се отуда њен глас, јасан сад као од чистог метала.

— Нису много родиле ове године, па [11] су крупне и врло лепе — допуни госпа Клеопатра своју ћерку; затим се обрати своме сину. — Сад ће отац да се врати, па пази, Младене. Немој да се мангупираш. Него учи. Иначе, право ћемо те на занат... Угледај се на господин - Чедомира. Он је сиромах ђак... пардон, господине Илићу — поправи се госпођа с нешто старинске грације и с ласкавим осмехом, који прели цело њено лице, чак до подвољка и широког врата, па рече значајно: — У вашим годинама, сиротиња није зазор,

Чедомир поцрвене и збуњено одобри госпођину изреку.

У том се Бела врати с пуним тањиром румених кајсија.

— А ножеви? — пребаци јој мајка.

— Ју! — трже се девојка. — Младене донеси.

Дечко устаде лењо и, клатећи се с ноге на ногу, упита с врата:

— А где вам стоје?

Најзад их донесе: малене ножиће за воће, са оштрицом од месинга и дршком од порцулана, по којем су се плеле плаветне шаре.

Они су седели тако, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о новој [12] политичкој ситуацији, о будућности која чека земљу.

— Извол'те, господин Илићу — нудила је Бела кајсију коју је сама искрижала и прекидала причу своје мајке о њеном животу с Матовићем, селидбама с једног краја Србије на други, отпуштањима из службе, бежањем у иностранство, сваковрсним неправдама, хапшењима и осудама на смрт.

Млади човек погледа госпођицу Матовић.

Она је седела до њега и посматрала га весело, готово безазлено и у исти мах несташно. Бела је имала бело лице с кожом која се чинила као постављена једва приметним руменилом. Очи су јој биле мајчине: црне, живе, маслинасте, очи као у неке лепе животиње. Коса, још црња од очију, окружавала је њено лице као талас. Њено данашње одушевљење давало јој је израз пуноће, савршенства. Са заокругљеним раменима, која су се погађала под лаком материјом летње блузе, и нежним лицем девојке, чија хромост није допуштала честе изласке на отворено поље и сунце, она се учини младићу слатка и мека као та воћка коју му је нудила.

[13]

Он узе кајсију и, нехотице, начини девојци један комплимент:

— Госпођице Бела, ви сте врло љубазни.

Једна тица запева у башти.

Чедомир је још раније наслутио да девојка није равнодушна према њему. Јер нашто онда онај њен задивљен поглед и нервозно угризање усне, кад би га слушала како објашњава Младену какво правило из математике? И нашто оно њено подигравање којим је хтела да сакрије своју сакатост пред младићем ? Или је то био само знак захвалности што је Илић имао стално по коју лепу реч за њу, девојку која је своју ману осећала све дубље једно што је пристизала на снагу, те је већ имала потребу да се допада људима, и друго, што су је другарице, ћерке чиновничких и осталих такозваних угледних београдских кућа, зависних од владе, оставиле изненадно, на пречац, демонстративно, што јој је отац проглашен као противник постојећег стања, антидинастичар, јатак краљоубицâ и шта још не, што је један лични режим начинио од овог Ужичанина, који је, поред своје струке, волео слободу, желео добро своме народу и имао стила у чланцима што их је писао по опозиционим листовима?

[14]

Одушевљење породице Матовић пређе и на младог човека, те кад изађе од њих, осети како му се груди надимају од неког осећања непознатог, неодређеног. Корачао је улицом, гледао право све што је сретао и није видео ништа. Тога дана није се ништа нарочито догодило лично њему, али је његово срце уздрхтано лупало у грудима, као да се дешавало нешто што ће изменити цео његов живот. Он је био дубоко заузет самим собом и видео у том тренутку цео свој дотадањи живот као једну слику, као једну представу.

II

[15]

Чедомир Илић родио се године 1878 у Ваљеву, где је његов отац био рачуноиспитач. Илићи су били пореклом из једног села на граници ваљевског и ужичког округа, на дивљачној падини планине Повлена. Ту се населио његов прадеда Илија, по коме су и име добили. Све што је Чедомир знао о овом свом претку, било је да се борио на Засавици, по свој прилици у чети Зекиних голаћа, да је ту био рањен, освестио се у неком потоку два дана после битке, па како су Турци већ чували Саву, он није могао пребећи у Аустрију, него се крио по околним гајевима, повлачећи се дубље у земљу, док се није задржао у Повлену, у намери да хајдукује, али се ту оженио и окућио. Илићев деда, који се такође звао Чедомир, научио је читати и писати сам, за стоком; кметовао је дуго година, парничио се још дуже са сељацима из суседног [16] села око једне воденице, да је изгубио све што је стекао и пред смрт сачувао једва оно мало што му је од оца остало. Чедомиров отац, Стеван, изучио је сеоску школу, па је покушавао да продужи гимназију, свршио два три разреда, после ступио у трговину у Београду, па онда прешао у државну службу, добивши за преписача у Ваљеву, где је начинио целу своју каријеру. Ту се оженио, подоцкан, кад му је било тридесет година, ћерком једног поштара. Баш одмâх после његове свадбе удари нови државни друм преко његовог дела очевине, те са сумом коју је отуда добио и кредитом од Управе Фондова сазида лепу кућу у једној од главних улица. Чедомир је провео скучено детињство у тој кући где се морао одржавати известан ранг, а где се грцало од дугова; рано је познао понижења, тако уз тог оца сурих, смерних очију, смеђе накострешене браде, ниског раста и великог трбуха, чиновничића с малим квалификацијама који је морао да крши леђа пред сваким старијим, да крије своја осећања, да се одриче својих мишљења и да се вечито повлачи у себе, те му је ваљада због тога чаршија дала надимак: Јеж. Стеван се није слагао са женом. Ћерка једног бирократе из доба првих [17] чиновничких влада у Србији, она је била вечито за одржавање неке врсте племства, захтевала је скупоцена одела, свечане ручкове, у кући се кувало двапут више него што је требало, просипало се, бацало, раздавало суседству, и наравно плата није била довољна. Чедомирова сестра, која је од њега била старија две године, била је већ као дете каћиперка и, у домаћим свађама, стално на страни своје мајке. Рачуноиспитачу живот није био ружичаст. Кад би му се досадило све, он је излазио изван вароши и лутао по околини дуго, до самог мрака. Понекад би повео са собом Чедомира и онда му објашњавао многе ствари, показивао му непознато цвеће, које је звао биље, њихове крунице, прашнике, тучкове; на обали каквог друма показивао му слојеве земље, излагао геолошке теорије, упућивао га у живот природе, где се дрво с дрветом бори за што више сунца. Понекад би се заборавио и жалио што није више учио школе. У то доба била се већ увелико развила борба између школованих и нешколованих чиновника, те је рачуноиспитач мислио да је цела његова несрећа долазила од његове ниске школске спреме. Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа [18]

доћи ако буде што школованији, што начитанији.

Шесту годину је навршио у јуну, а већ у августу молио је оца да га упише у школу. Дотле је сам научио читати и писати из сестриног буквара. Школа му је ишла лако, као вода, како се то каже у Ваљеву, Кад би учитељ испричао лекцију, о шљиви на пример, он ју је већ умео поновити целу. Учитељ, који је за свој рачун учио немачки језик, називао га је Wunderkind. Прву забавну књигу коју је прочитао, било је једно старинско издање посрбљеног Робинсона који се из неког далматинског пристаништа укрцава на море. Као гимназист другог разреда прочитао је Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка, чије је име, и доцније, с муком изговарао. Читао је све што му до руке дође: научна открића, романе, извештаје варошке штедионице, страначке листове, уџбенике из старијег разреда, Пелагићева дела, народне песме. У сваком разреду био је први ђак, имао је саме петице. У расправи појединих питања могао му је позавидети многи старији друг; чак и понеки професор није имао те ширине у образовању. Он је то знао и није се чудио: он [19] је себе већ тада прогласио за великог човека.

Кад је ступио на Велику Школу, он је тамо нашао два оделита типа међу својим новим друговима. Један је био већ господин, циничан, наметљив, извештачено безбрижан, без видљивог интереса за политику. Он је већ у двадесетој години научио да му живот доноси чист приход. Његова је девиза: уживати и успети. Понекад пада у севдах, и тада пева прилично. То су они који одавно имају готов план школовања, служе војску одмах по матури, уписују за то време семестре на универзитету, и већ знају вредност годинама службе. То су они који као ђаци добијају места по Скупштини, разним министарствима и осталим великим надлештвима, где је рад мањи, а плата већа. Они оснивају таншуле, састављају певачка друштва, приређују концерте по отаџбини, по изузетку се представљају као великошколци, праве слатко лице познатијим госпођама на шеталишту, знају за девојке с великим миразима. Њима је свеједно који режим влада, јер им је сваки добар... у свакој партији, групи или кући од утицаја, они имају својих људи и фамилије; ипак претпостављају реакцију. Савитљиви, помирљиви, [20] удружљиви и безлични, ови млади људи су, доцније, махом главе парламентарних режима.

Други тип је био великошколац-политичар. Он не пази на спољашњост; па кад то и чини, ради у супротном правцу: пушта браду, чупав је, аљкав, носи умашћен шешир и уздигнуту јаку. Он је слободоуман, бар у теорији. Он је за сва права, бар док не добије своје право. Невин у ствари, он је дрзак у речима. Он је радикал, демократ, социјалист, републиканац, револуционар. Он се поноси што ствари схвата материјалистички. Поезија му је празна сентименталност шипарица из пансионата. Идеал му је што и свака комедија. За њега не постоје науке, него Наука. Он је ватрени присталица позитивистичке философије. Он примењује њено материјалистичко схватање на делу: њен гвоздени закон конкуренције оправдава му свако средство, те постаје једна врста модерног дивљака. То су људи обично са села или, ређе, из какве пропале варошке куће. Они су још у десетој години осетили наличје живота. Култура им је показала само своје зле стране, извукавши их из куће која је сама попуњавала своје потребе и где је требало новца само нешто за порез или молитву. [21] Они нису рђави никако: они воле тај примитиван живот, они често имају љубави за добро и изврсних намера. Али, њима је нови живот убризгао сталешке мржње и понижења. Њих разједа отров социјалне суревњивости. Они су у стању да омрзну човека кад на њему угледају нову кравату. Тај тип се буни против власти, не да би је начинио бољом, него да је дочепа у своје шаке. И он не жели власт да учини добра себи или другом, него тако... ради саме власти и да је држи у својим рукама, као тврдица златнике, и да се свети, да руши, да обара. Заставници прогреса, они су његови најљући противници. Лично за себе, они не траже много. Највише, да се, дошав на власт, провезу преко Теразија на фијакеру, који називају интовом. Ови млади људи једу врло мало, троше што год имају на новине и брошуре, читају на дохват популарне књиге, не пишу ништа, полажу много на беседништво, и живе, скривено, по Палилули и Енглезовцу, с каквом хистеричном газдарицом. Обележени овим врелим гвожђем суревњивости, они улазе у политику и губе своје илузије. Тесногруди, амбициозни, напрасити, ћудљиви, ако се не одаду пићу, они постају, на крају, најљући реакционари.

[22]

Илић се није дружио с првом врстом својих вршњака. Оскудевали су му за то васпитање и средства. Отац му је умро још док је био у гимназији, те је од куће добијао врло скромно издржавање. Ипак је имао нечег заједничког с њима, јер је имао приличну дозу епикурејства у себи; он је волео све што је пријатно, лако, ново, лепо. У недостатку материјалног уживања, он се бацао сав у свет књига, мисли, снова. Место путовања у Врњце и Абацију, он је заједно с Фламарионом посећивао месец, звезде, целе сунчане системе, где је откривао милионе нових ствари, чуда, лепота, какве не би нашао ни у најчувенијој светској бањи. Виктор Иго га је водио по најсјајнијим и најтамнијим крајевима Париза, Толстој му је откривао бескрајну Русију с њеним дивљим кнежевима, готово идиотским алтруизмом, са сељацима — светцима, и непрегледним површинама леда и снега. Живео је само духом. Проналазио је масу задовољстава радећи дан и ноћ. Учење му је изгледало најрадије, најсретније решење човечјег живота. Понекад би га обузела нека идеја, којом би решио једно од многобројних питања што су тада занимали интелектуалну младеж, мисао магловита, нејасна, али стварна, жива [23] која га је пратила, легала и дизала се с њим из постеље, и са којом је живео као са метресом.

Претпостављао је друштво оног другог типа својих колега, друштво студената политичара. Они су му били ближи по њиховом једностраном васпитању, по средствима, по темпераменту. Он је међу њима, међу тим радикалима, социјалистима, републиканцима, који се у то доба борбе за основна грађанска права нису разликовали један од другог, налазио много одушевљења, воље де се ради нешто велико, смелости да се кида са свиме што је старо, штетно, устојало. Пун рђавог искуства о правди великих према малим, јаких према слабим, он је брзо постао убеђен у теорије материјалистичке философије; дивље мржње његових другова на постојеће стање, од кога му је пуцало срце и бридела леђа, звониле су му као песма наде, утехе, буне; њихова вера у будућност и сопствену вредност уносила му је у крв пенушаво одушевљење као од неког јаког пића. Стога је Чедомир редовно посећивао њихова тајна удружења, учио на памет поједине фразе, зурио дубоко у ноћ у неподгрејаном и полуосветљеном ћилеру какве сиротињске кафанице, где је један од њих држао [24] агитационо предавање. Он је био верна гласачка војска по ђачким зборовима, где се драо и скакао на први знак вође. Потписивао је резолуције, мрзео богаташку класу више него што је волео пук, био горд са својих материјалистичких убеђења и, на демонстрацијама, фанатички излагао леђа жандармским кундацима. Шта то мари! Он је волео слободу, веровао у њену свемоћ, замишљао ју је као море, као ваздух, нешто пространо, благословено, опште, свачије. Он је од ове крилате речи очекивао све: народно благостање, своју сопствену срећу, социјалну правду и уједињење Српства. Тражио је слободу у вери, књижевности, у науци. Све снаге је требало уложити у борбу за слободу. После ће доћи остало само по себи, ако је ко тада у опште мислио шта ће после доћи!

У тим идејама свршио је прве две године. О распусту га је чекало једно изненађење код куће. Мајка му рече да му сестру проси Вићентије Симић, секретар суда. Била је пуна хвале за младог чиновника. Тако исто и сестра. Само, рекле су му, тражи десет хиљада динара мираза.

— Ништа мање! — подсмехнуо се Чедомир.

[25]

— То није много — дочекала га је сестра — млад је, леп је, образован, има плате две хиљаде, отвориће адвокатску канцеларију...

Илић је прекину

— А откуд теби и десет хиљада пара?

— Па имамо кућу, хвала Богу — умешала се мајка.

Млади човек није хтео да чује о тој операцији која би га лишила очевине. Он је знао колико је његов отац имао муке док је ту кућу подигнуо и очувао. Колико труда, колико брига, колико уздаха око плаћања дуга код Управе Фондова, пореза, осигурања од пожара, сталних оправки и поправки. И сад, да се ту усели неки Нишлија само за то, што господин саизвољава узети његову сестру за жену. Мајка је покушавала да га умири, приволи.

— Одреци се наследства — говорила је — па ће ти се осигурати издржавање све док не свршиш школу, као и мени удовички ужитак. А кад свршиш школу, шта ће ти ова страћара. Иди куд те очи воде и ноге носе, па тражи себи девојку. А кад је нађеш, сети се колико је Вићентије узео, па ти тражи двоструко.

Илић је одбијао. Није он водио рачуна о богаству. Не, изгледало му је то пазарлук, као да тргује са кожом свог [26] рођеног оца. Та кућа је сазидана да буде уточиште свију њих и да се сваком члану породице нађе на невољи. Али млади човек је залуд наводио разлоге двема женама, које су се занеле у свој план до лудила. У кући су настајале свађе. Мајка га је грдила, клела. Сестра је претила да се обеси. Кад му се то једног дана досади, он оде у суд, сврши све формалности око преноса наследства на своју сестру, не задржа никакву резерву за себе, и врати се у Београд. Мајка је покушала да се измире. Он јој је одговорио једним увредљивим писмом. Зет се умешао. И Чедомир је прекинуо сваку везу са својом породицом.

III

[27]

Кад се нашао тако сâм, Илић се осетио нелагодно. Ипак се брзо прибрао. Имао је прилично кредита, јер је прошлих две године плаћао уредно. Доцније нађе две три лекције и живљаше скромно, у маленом колу знанаца, повлачећи се све више у своје књиге и свој свет идеја.

Једнога дана, те јесени, заустави га нечији девојачки глас:

— Чедомире!

То је била Каја, једна његова рођака, која је овде учила девојачку школу.

— Море, брате, где си ти? Откад те нисам видела — рече му она. — Пише ми тетка да јој се ти никако не јављаш. Не зна да ли си жив или мртав.

Младић се намршти.

— Њена посла! — одговори нешто јетко.

— Пиши јој, болан, мајка је, а тетки треба мало, па да је заболи глава.

[28]

С Кајом је била још једна девојка, која одступи неколико корака кад рођаци пређоше на фамилијарне зачкољице.

— Ју, за мало не заборавих... — присети се рођака. — Да ти представим: моја другарица, Вишња Лазаревић... Па како ми живиш, што не дођеш?...

Млади човек, с прилично вештине, а с много поштовања, скиде свој шешир који је већ губио форму. Вишњине дотле безизразне очи запалише се од задовољства које се налази у овим церемонијама кад се има седамнаест година.

— Хајде, испрати нас донекле, — чаврљала је рођака. — Не станујем далеко. Да само знаш како ми је леп стан, па баба... што је златна; прича ми како је било кад је била млада, описује ми омладинске беседе код Златног Крста и тврди да ја личим на њеног сина који је умро као питомац Војне Академије.

Вишња је ћутала.

Оне обе носиле су дугу црну кецељу, просту витицу око главе, сукњу изнад чланака, притискивале по један свежањ књига на своје груди које су се почињале поверљиво оцртавати на глаткој материји кецеље; оне обе имале су у цртама на лицу онај израз невиности који је урођен првој младости. Каја је била [29] мала, мршава, жива девојка која је обећавала практичну жену и срећну мајку.

Њена другарица, напротив, била је крупна, доста пуна за своје године, дубоких, угаситих очију, мирних и бистрих као извор у планини. Њена глава је била плава, прави словенски тип, који се у Србији још може наћи само по забаченијим селима, као неким чудом сачуван од укрштавања с туђинцима, претопљеним у наш свет. Плава маст није, као по обичају, ублажавала бујицу здравља, којим је девојка била обдарена. Румена крв шибала је под њеним округлим образима чак до првих праменова косе, те је изгледало да се девојка стиди без икаквог нарочитог повода. Повучена у себе и тако здрава, она је изгледала нешто неспретна, али то је само допуњавало њену лепоту и говорило да је она од оних простодушних бића која иду право и чија судбина не зависи од њих самих, већ од оних које ће срести и који ће их учинити срећним или несрећним.

Чедомир је одржавао разговор, правио опаске, млатарао рукама.

— Овај наш Београд неће се никад уредити — говорио је. — Ето, ја сам провинцијалац, а изгледа ми да се овде нема већег осећања удобности, лепоте, [30] културе једном речи. Кажу да је ова варош по свом положају, после Цариграда и Неапоља, најлепша на свету, а ја се кладим да је она најружнија престоница у Европи.

Вишња заусти да нешто дода, али је већ млади човек падао у ватру грдећи реакцију, реакционаре, цинцарски свет, те она продужи ићи, бацајући по каткад кришом свој дрхтав, девичански поглед на рођака своје другарице.

Зауставише се код Кајине капије.

— Па кад ћеш ми једанпут доћи? — пребаци Каја своме рођаку. — Бога ми се љутим. Једног овде имам од својих, па се и он туђи... Испрати Вишњу до куће.

— Ако госпођица нема ништа против? — уздржа се философ свечано.

— Шта могу имати против! — кликну девојка.

Било је већ пало вече кад се њих двоје упутише Вишњином стану.

— Ви на лето свршавате школу? — упита Илић нову познаницу.

— Да.

— Шта мислите после? — настави он даље, затежући капут рукама у џепу. — У учитељице?

[31]

— Не. Не знам, Ја се нисам због тога уписала у школу.

— Него због чега?

— У Чачку није било више школе. Отац није волео да седим докона. Знате, мој отац је прост човек, али воли школу.

— Па зар ћете сад пристати да седите докона? — примети младић нешто ауторитативно, грицкајући цигару.

Ово питање није се дотле постављало девојци, те она одмах не одговори.

— Ред је да помогнем мајци. Наша је кућа велика. И затим, доста сам потрошила очевих новаца због школе. После мене долазе моја браћа.

— Не, не гледајте на те ситнице, на новац. Погрешићете — рече Чедомир с поузданошћу која је урођена његовом добу. — Девојачка школа није довољна модерној жени. Она је уска, непрактична, несавремена; она не даје позитивна знања. Не застаните на путу еманципације! Ваши хоризонти остаће тесни, ваша схватања плитка. Треба храбро поћи ка идеалу нове жене, јер нама требају жене на висини наших дана, жене ослобођене свих предрасуда, жена-човек да се тако изразим. Угледајте се на Рускиње, које су преплавиле универзитете по Европи, које ступају у најниже слојеве народа да би [32] га проучиле, олакшале му беду, просветиле га. Оне се боре с човеком раме уз раме, нема рада од кога се стиде, нема казне од које би их ухватио страх.

Студент је говорио искрено. Износио је нове погледе о породици, о браку, о улози државе у материнству. Те ствари су биле дотле далеко од Вишње као и сибирска поља. Оне су је одмах заинтересовале, одушевиле је готово, јер их је примала без сенке неповерења. Русија, велика, света Русија, матушка словенска, све је у њој могуће, све је у њој по руски! Млада девојка не осети кад дођоше до њене куће. Би јој тешко да прекине чар у који су је заносиле те приче. Око њих је било лепо јесење вече, сувише топло за то доба, једно од оних чежњивих вечери које саме позивају на дуге разговоре. Месец је био тек изгрејао. По небу које је дошло врло плаво блудели су облаци час бели, час жути, и губили се лагано у помрчини.

— Ми ступамо посред гомиле безбројних болова, а многи од нас не чује ни једну жалбу — грмио је Илић, опијајући се сопственим речима. — Наша интелигенција се одвојила од народа који пати. Међутим, ми смо за народне масе везани хиљадама многостручних задатака. [33] Отворимо очи, размахнимо рукама, припаднимо народу како нам он припада. Иначе смо роб ропства његова.

Он је био пун ових фраза. Девојка га је слушала погледом зачуђеним, наивним, благим и жалосним, дубоко уверена да је њен живот био дотле празан, недостојан ње као човека.

Код куће ју је чекала хладна вечера и љута газдарица.

— Није лепо да се девојке задржавају доцно у вароши — приговори јој стара жена.

— Не знате ви те ствари — осече се Вишња за први пут. — Ја сам еманципована девојка.

Газдарица је не разумеде добро, те је погледа изненађено, па по обичају наших жена да се покажу љубазне кад их неко нâвикне, понуди се услужно:

— Да подгрејем вечеру?

— Оставите. Имам вечерас много да учим.

Газдарица изађе из собе и рече полако својој мачки:

— Овој нису вечерас све козе на броју!

Вишња сврши школске задатке што је могла брже, па се онда свуче и леже. Хладна постеља јој је пријала угодно. У њеној глави, брзо као у кинематографу, [34] појављивале су се прилике које је видела те вечери. Обузимала ју је нека лака ватра, која се слатко гасила при додиру чистог рубља. Раније чим би легла, заспала би у исти мах. Сад се превртала са једног краја постеље на други. Било јој је тешко и пријатно. Тешко, јер је осећала нешто ново у себи, нешто јаче од ње, непознато, дубоко и фатално, нешто што је наваљивало на њу као ветар, гушило је и дирало у дубину душе, да јој је сваки живац треперио. А пријатно, јер је то све било њој симпатично, то познанство, дубоко поштовање при скидању шешира пред њом, разговор у мирису дувана, бунтовничке мисли, дах будућности, све оно нешто неизвесно што очекујемо од даљег живота, а што би хтели да сазнамо и улепшамо као у бајци. Јесења ноћ ју је опијала, слике у глави обавијале се као паучина; у крв улазила грозница нестрпљења; она дотле није била никад осетила ове болове и ове сладости. Чудила се тој несаници, покушавала да се отресе те узбуђености. Њу дотле нису походили ти осећаји прижељкивања; у њеним прсима нису се чули ти удари који звоне као жеља, као чежња. Усред Београда који је дотле познавала: смерне породице у којим је наставала, умерене забаве [35] у школи, видела је сад нову варош пуну младих људи, који се боре против живота и за живот, мењају садашњост, ред ствари, жуде за нечим вишим од свакодневне егзистенције. Она се чудила како је досад могла бити слепа, водити бесциљан живот, читати бљутаву литературу препоручену за школску младеж, одушевљавати се да се појави у Чачку са бурским шеширом, подгрејавати бајке о миразу и излазити недељом на пиво. Место паланке и њеног главног сокака, пред Вишњом је мисао цртала будућност као неку широку реку са зеленим обалама и небом пуним звезда. На таласима, који се стално љушкају, плови њен чамац с разапетим једрима и води је непознатим путем ка бујним предгорјима неке нове земље. Мислећи на ту реку, која ју је уљуљкивала, запљускивала својом пенушавом водом и шапутала јој недопуштене приче, млада девојка заспа са једним ђаволастим осмехом који дотле није био додирнуо њене усне.

Сутрадан, Вишња се дигла из постеље нешто доцније него обично. Журно се облачила, спремала књиге и доручковала стојећи, а све је мислила о једном: о универзитету на који је позива Кајин рођак. Покушавала је да се отресе те мисли, [36] која ју је опседала, али је глас Чедомиров звонио у њеним ушима, облетао око главе, додиривао јој запаљене образе и лепио њене усне као шећерлема. Кад се спремила за школу, видела је да још има доста времена. Па ипак је готово трчала путем. Напољу је јесен приређивала илузију пролећа. Било је много сунца. По баштама се трава подмладила. Са пијаце служавке су носиле зелену салату. Роба се пресијавала, извешана пред бакалницама. Ласте су цвркутале око телефонских жица. Под уличним дрвећем простирали се дебели теписи од лишћа црвеног као бакар. По који зрео кестен лупио би о калдрму и измамио уплашен узвик у пролазница. Београд се осмејкивао у изненадној и пролазној топлини као старац који се напио добра вина. Вишњу пак је бунио тај дан, обузимала ју је час топлина, час зима, и она се журила школи све више, као да ју је тамо чекао лек тој грозници.

У школи је било као сваки дан. Другарице су говориле како се нису спремиле за овај или онај час, грдиле своје наставнице и бројале дане до краја школске године. Каја, у њеној строгој сивој блузи, са ниском мерџана око врата, седела је у својој клупи и преслишавала [37] се из методике. Вишња покуша да заметне разговор с њом; говорила је о тој методици, глас јој је дрхтао, бојала се да њена другарица не сазна шта о овом узбуђењу које је рило по њој, као грех. Најзад се охрабри и рече:

— Шта ти мислиш пошто свршиш школу?

Каја подиже главу и погледа своју другарицу расејано. Чудила се томе питању, јер је толико пута говорила Вишњи о својим намерама. Најзад рече:

— Ја ћу на село... за учитељицу. Ја немам мираза. Ово школе, то је све. Сем тога, моји родитељи очекују од мене, од моје школе... од новца, напослетку, који су потрошили на мене.

Девојка је била и сувише озбиљна кад је ово говорила, те се њена другарица не усуди да се успротиви њеним разлозима и да наведе противне мисли које су јој од синоћ лутале по глави. Она заћута, и тек пошто се први час сврши, упита другарицу без неког нарочитог повода:

— По чему ти је рођак господин Илић?

Каја се опет изненади, али се уздржа од сваке заједљивости, и одговори мирно:

— Његова мајка и моја рођене су сестре.

[38]

— Врло лепо смо се занимали синоћ — примети Вишња, па кад виде да се Каја не подсмехну, продужи пажљиво — он је врло учен човек, врло паметан...

— О чему сте говорили?

— О еманципацији жена.

— Чеда и еманципација! — прште Каја у смех. — Ко га не познаје, скупо би га платио!

Вишњи не би право ова рођачка оцена. Она посумња у искреност своје другарице. Упита се да Каја није суревњива што се она познаје са њеним сродником. Или може бити, рођака завиди рођаку што је великошколац, образован човек, виши од ње. И млада девојка као да је хтела узети у одбрану свога новог познаника, подиже глас и рече изазивачки својој другарици:

— Он ме саветује да продужим школу и ступим на философију. Ја сам се решила. Девојачка школа не даје позитивна знања модерној жени. А ја хоћу да се образујем до краја. Хоћу да будем на висини времена у којем живим.

Каја је била девојка коју живот није мазио. Још од детињства је познала дане скомрачења и увреде незадовољених амбиција. Позив сеоске учитељице није био ни њој крајњи идеал. Можда је и она [39] имала жеља, и то још раније него Вишња, да се развије што више, да оде до краја пута који је водио преко девојачке школе. Али се она морала мирити са стањем ствари, како је називала своје домаће прилике и неприлике, и сагнути главу пред потребама породице. Стога млада девојка не исмеја план своје другарице. Само, она нађе за добро да је опомене:

— Чувај се Чедомира, Вишњо. Он није рђав човек, ја то знам. Он је сјајна интелигенција, природа врло симпатична, али карактер неодређен, несталан, неодважан, слаб.

— Ти не волиш свога рођака! — пребаци јој Вишња.

— Не, Лазаревићева. Ја га волим, он је понос целе наше фамилије, он ми је тако рећи брат, ја немам другог брата... Најзад, шта ме се тиче. Он се можда променио. Ми се сад тако ретко виђамо.

Кад су се пустиле из школе, Вишња хтеде избећи да са Кајом иде кући. Али је она не пусти испреда се, и, између осталих ситница које се говоре међу девојкама, рече јој:

— Синоћ сам читала у једној књизи да има створења која уђу у наш живот једног дана, заузму га и помету; због њих променимо своје навике, укусе, идеје, [40] планове, потпаднемо под њихов утицај, они постају наши саветодавци, управљају нама и заповедају нам. Шта онда остаје од слободне воље коју нам професори доказују толико?

Вишња задрхта инстиктивно и не одговори ништа.

Другарице избише на Теразије. С обе њихове стране протезао се Београд, измешан од палата и чатрља. Једно јато сврака прегонило се по остарелом кестењу на улици.

IV

[41]

Те године пролеће је било врло лепо. Раштркани Београд, који се ломио преко три брда, био је као створен за поверљиве састанке. Неколико корака од средине града, и већ је човек улазио у споредне улице, непознате квартове, усамљена места, где се љубавници могу шетати до миле воље, а да не буду изненађени непријатним сусретом, подозривим оком. Доиста, обала поред Саве, пут за Вишњицу, самоникле улице по Чубури, виделе су тада многи млади пар. То су били махом ђаци са својим другарицама, радницама или газдаричиним ћеркама, млад свет који живи неопажен за школским клупама, а испуњава један велики део престонице. Њихова љубав? То је управо једна дуга шетња, испрекидана часовитим држањем под руку и по којим пољупцем... пољупцем брзим, кратким, недовршеним. [42] Међу њима били су и Вишња и Чедомир. Преко зиме виђали су се овда-онда код рођаке; кад су настали топли дани, излазили су чешће са њом, па после сваког дана, и најзад без ње. Како се Каја изгубила из њиховог друштва? Откад су почели шетати сами? Нису знали рећи.

То је било свакако једног дана, кад је Чедомир пратио, као увек, Вишњу од Кајиног стана до њене куће; он се опоменуо да је сутрадан неки празник, кад се нема школе, те предложио својој пријатељици да изађу у шетњу негде даље него што се то могло после школских часова. Нашли су се у једној побочној улици у време које су заказали. Од кућа су већ расле сенке, ипак је било још рано, те по улицама није било много света. Кад је млада девојка угледала Илића који ју је већ чекао, наслоњен на стуб једне лампе, пошла је брже и пријатељски му пружила своју руку, покапану мастилом.

Без речи, ударили су другим путем, камо су их водили младост и лепо време. Дан је био један од оних жарких дана у сред пролећа, кад се око нас осећа оргијање природе и ми зажелимо, с једним болним осећањем, да и ми полетимо безбрижно као лептир, да раширимо [43] своје срце као дрво своје олистале круне, да се и ми страсно заборавимо као чела на каквом цвету. Вишња је несвесно пила миље из ваздуха тога дана, опијала се присуством човека који је ишао поред ње, слушала је радознало и жудно његове речи... речи школованог човека, које потсећају на књиге, одвајају од свакидашњих разговора и стварају романтику посред обичности живота.

— Зашто не пишете шта кад тако лепо говорите — рече му Вишња. — Ја бих то врло радо читала.

— Још је рано, треба ми још рада, читања, спреме. Више пута узмем перо да забележим идеје које лутају кроз моју главу и изгледају ми сјајне; кадгод, чини ми се, успем, и тада осетим једно бескрајно задовољство које се не да описати, како каже чâ Јанко Веселиновић.

У оваквом разговору, у дугим погледима, у нехотичним додирима, били су далеко одмакли од града. Пред њима се указивао усамљен сеоски друм, једна механа и велика, пространа шума. Тада духну ветар. Лишће у џбунова заигра у крај пута. Занесени у своју лепоту, они нису осетили да је нестало лепог дана. На земљу је била пала нека сенка, живот се повлачио, тице ћутале, а једноставан [44] и таман облак ширио се све више изнад њихових глава. Па ипак, они пођоше напред. На загрејану руку или чело пала би им која кишна капљица. Капље су биле чешће. На један пут, ветар се претвори у вихор. Облак се провали. Из неба осу плаха киша, да се за час начини поток поред њиних ногу. Они су ишли даље.

Таман да се спусте низ једно брдо, кад ветар скиде Вишњи шешир с главе и понесе га низа страну. Млади човек потрча за њим и једва га ухвати у једном трњаку. Кад се окренуо и пошао ка својој другарици, она је стајала сама у зраку пуном кише. Све је око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза у тој прозрачној сивини причињавала као какав велики божур у некој чудној земљи гатки. Коса јој је падала заводљиво преко лица. Ветар се играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу танку, а заокругљену, извајану као од неког божанственог уметника, лепу, лудо лепу, најлепши облик који је икад створен на земљи.

Илић је био спремио читаво једно предавање о каузалитету воље, о спору између приврженика детерминизма и присталица индетерминизма, напунио се свакојаким [45] апстракцијама, али, кад угледа своју другарицу у визији природних елемената, он се упита нехотице: „Нашто пунити уши девојци тим страним речима кад је она лепа и без њих, савршена без свега мога знања, без појма да и постоје славни психолози?“ Цело његово биће вукло га је у том тренутку далеко од науке, тамо у ту сивину, ка његовој другарици, у њен заборав. Млади човек не поче свој говор о вољи, али се не предаде ни привиђењу који је кишни зрак правио од његове пријатељице. Он јој предаде шешир врло учтиво, и рече хладно, готово опоро:

— Хоћемо ли да се вратимо?

— Зашто? — чудила се Вишња.

— Киша ће још дуго падати.

— Али и до вароши је дуго — примети она. — Склонимо се негде, ако хоћете... под какво дрво, у ону кућу у врх пута? ---—

Млади човек је и овде морао претрпети још једно расхлађење. На предлог Вишњин, он се несвесно ухвати за џеп.

— Оно је механа! — одговори полако.

— У толико боље. Још нисам никад била у сеоској механи.

Илић није имао новаца; десило се [46] тако, глупо, остао је без марјаша, а није мислио да ће му што требати, па да узајми. Он то призна, и осмејкиваше се стидљиво, као да је тражио опроштај што је сиромах. Вишња не замери ништа. Она није знала за та понижења. Чак јој се то свиде: изгледало јој је природно, младићски, ђачки. И доиста, ово их приближи. Она се одушевљавала тој поверљивости свога друга оним унутарњим пламеном, који је палио њене мирне, невине очи и који је долазио право из срца. Тај пламен и срдачност, која је звонила у девојкином гласу, чинили су своје дејство. Илић је заборављао незгодни случај и своју оскудицу. И они се вратише у варош још веселији него што су пошли, трчећи, прескачући баре, говорећи задихано, мешајући у говору час ти, час ви, и, кад дођоше до њене куће, раставише се као стари пријатељи.

Од тог доба звали су се по имену, задржавали дуже руку у руци. Време им је пролазило у чекању једно другог, у састанцима по угловима од улица, у претераним шетњама и разговорима о овом или оном питању науке или политике.

Чедомир је остајао слободњак у свему. С тим уверењем, које се граничило с анархизмом, решавао је сваки проблем.

[47]

— Шта то мари нешто мало правде у друштвеној конституцији — говорио је — пошто никаква комбинација неће уништити закон борбе који гноји земљу својим жртвама?... Шта то мари нешто мало грешака у Науци, пошто ми стојимо још далеко од истине, пошто васељенска загонетка измиче нашем схватању, пошто нико не зна да нас ослободи потреба наше природе?

Вишња је слушала ове речи, које су се чудно поклапале с оним нечим новим што јој је надирало у душу. Она их је памтила све, и несвесно упоређивала са оним што су јој у школи предавали. Кад је била поред Чедомира, она му је потпуно одобравала, потписивала свако његово мишљење, била присталица његових убеђења без резерве. Тешко ономе који би се у том часу бацио љагом на свемоћ слободе и њене заточнике. Она је била кадра да скочи на дрског човека, као мачка. Али кад би се растали, она је претресала у мислима дуго што јој је Илић говорио. Није јој тада измицало да он оскудева понекад у јаким аргументима, да су његови закључци често вештачке дедукције, па и софизми, а, с времена на време, упада у противуречности. Она се питала још, што и они који су старији [48] од њега, они од којих зависи ток државе и друштвеног живота, не усвоје Чедино мишљење? У њој се бунио остатак старе душе, бунила се сва њена ранија наивност против извесних крајности Илићевог схватања ствари.

— Докле иде та свемоћна слобода? — питала ју је савест, једна савест коју је патријархална кућа образовала по типу беспрекорне врлине, испунила поукама и забранама. — Је ли слобода допустити оно што је недопуштено, укинути везе између оца и сина, мајке и кћери, учитеља и ђака? Ја чујем само право... право, а где је реч дужност? Говори се само о сељаку. Али он није све у земљи; није само њему положај тежак; сваки сталеж има своје муке.

И онда, Вишња није волела много прост народ. У њему је познавала много дивљих, рђавих, лукавих, ружних људи.

— Поред пука постоји отаџбина — говорило је нешто у њој. — Зашто онда избегавати ту реч која је тако тесно везана за нас, везана везом најмилијег човека на земљи, оца нашег?

Вишња, лака словенска природа, давала се уверити и овом половином своје душе, и обећавала себи да неће мрзети [49] девојачку школу и да ће пред Чедомиром прокритиковати његове идеје.

Прво је одржала. Нико у школи није могао опазити код ње какву промену или ваншколску мисао. Марљиво је радила, чекала стрпљиво крај школске године и спремала се за последње испите. Али никад не поведе разговора пред Чедомиром о својим сумњама. Чим би га видела, осећала се пред њим разоружана. Он је знао толико ствари, прочитао толико књига, сипао стране речи као лавину! Она није умела тако говорити, наћи у тренутку реч која јој је требала. Кад је давала своја мишљења, реченице су јој остајале недовршене, није се могла сетити доказа који је хтела навести, збуњивала се и допуштала своме пријатељу да он формулише оно што је хтела рећи. Да би пак утишала своју савест, радила је готово претерано на школским предметима. Положила је испите врло добро, боље него ранијих година. Шта више, добила је награду, једну књигу која је говорила о неговању поврћа.

Сад је требало ићи у Чачак.

— Ти се нећеш вратити отуда! — приговарао јој је друг.

— Ја ћу се вратити, Чедомире. Ти ћеш видети!

[50]

У очи дана кад је требало да се растану, начинили су велику шетњу, обишли су готово сва места својих састанака... Вече их је ухватило на Чукарици.

Онде где избија топчидерски трамвај на друм за Обреновац, нашли су једну клупу и сели да се одморе. Место је било као створено за састанак пред растанком. Неколико путова и странпутица укрштали су се овде и изазивали мисли о даљини. Заокругљена површина Савине воде беласала се између обала. Пред њима се простирале дуге пољане, ниска брда, две три вароши и велико београдско небо. Могло је бити око осам часова. Ноћне паре блуделе су већ кроз атмосферу и покушавале да завију у помрчину разгранате врбе по обали. Са суседног острва долазио је мирис на покошену траву. На оближњим фабрикама палиле су се лампе. Хорови жаба звонили су уједначено кроз вечерњу тишину. Две три звезде боцкале су један крај неба.

Двоје младих ћутали су, тако седећи. Свако од њих пратило је своје мисли кроз самоћу предела. Они су обоје били и сувише озбиљни за своје године. Чедомир је, намрштених веђа и суморно, палио своју цигару. Девојки је један облак туге замагљавао њене бистре очи. Најзад Илић [51] прекину тишину као да се присећао нечег:

— Не... не, ти нећеш доћи на Велику Школу. Ти нећеш бити довољно јака да извојујеш своје право.

Лазаревићева не одговори ништа. Чедомир продужи:

— Право претпоставља борбу. А ти си жена... наша жена која не воли живот одрицања, позитивне ствари, рад за човечанство. Паланка ће бити јача од тебе... Једног дана, ти ћеш се решити за конвенционални брак, и ђаво ће знати да ли ћеш шта сачувати од онога што сам ти говорио?

— Ми ћемо остати увек пријатељи — одговори девојка.

Илић се осмехну скептички.

— Да... да, пријатељи!... — примети он — Пријатељство које се сматра да је вечито, а које живот распе као плеву!

Поред њих прохукта један воз

Вишњу обузе нека меланхолија без горчине. Она промуца:

— Не говори тако, Чедомире. Наше пријатељство је искрено, топло, добро.

Млади човек погледа своју другарицу право у лице; она не спусти очи. Она је била обучена у матроску блузу од обичне материје. Држала је руке у крилу. [52] На глави јој је био прост шешир од сламе. Па ипак, младост и здравље чинили су од ове тоалете њен најлепши оквир. Она је била као створена за нормална осећања жене. Све је било ту да та жена постане једног дана срећна мајка, проживи мирно и корисно свој део живота и, кад дође време, заспи вечито под обичним крстом, са кога ће киша и невреме спрати њено име и уништити таште човечје спомене, као и многима другим. И млади човек осети се крив што узнемирава то тихо језеро здравих живаца бунтовним мислима нових дана и готово јој хтеде рећи: „Хајде, срећна душо, поново у тих живот одакле си и дошла. Остави пук и друштво нек сами воде своју бригу. Ти ћеш тамо у Чачку наћи довољно посла да твој живот не буде излишан. А кад ти једног дана твоја срећа допусти да мислиш и на оно што је прошло, сети ме се по ономе што је лепо било у мени“. Али млади студент био је за њу јаче везан него што је сâм мислио. Раскид са породицом му је оставио празнину коју је Вишња неосетно попуњавала. Његово срце, које је дотле живело пустињачким животом идеала из књига, уживало је сад слатко на пригревици ових присних састанака. Он се већ био навикао на љубак [53] додир тога девојчета. Најзад, и он је био млад, и он је имао у срцу нежности.

У природи је настајала све већа тишина. Једно бело дрво, које се оцртавало пред њима, губило се све више у таму. И мрак се спуштао као плаветна платна, изаткана од прашине и паучине.

Чедомир погледа поново своју другарицу. Она се била изгубила у мисли. Тек, једна једва приметна румен кретала се по њеним образима. Младић се не могаде уздржати од једног покрета. Он је узе за руку. Она се не трже. Он продужи свој нагиб и притиште један кратак и устрептао пољубац. Пољубац не паде на усне, већ на ону румен по образу и остави младићу утисак глатке коже и нечега чистог.

Вишња се стресе. Образ је заболе, као да ју је Чедомир ујео. Она се диже нехотице и рече:

— Хајдемо у варош. Доцкан је.

V

[54]

Кад је Вишња стигла у Чачак, осетила је тек ту сву супротност између живота који је предузимала и онога којим је дотле живела. Она је била кћи Митра С. Лазаревића, бакалина. Њен отац је држао дућан у главној улици коју чини у тој вароши пут Крагујевац—Ужице. То је била права трговина, с двокрилним вратима, обојеним фирнаезом, са два велика прозора, пуна шољица, кутија од вешплава, ђинђува, водених чаша, ђачких таблица, бутеља коњака и емаљираних шерпи. Газда-Митар трговао је још са житом, стоком, шљивама. Код њега су биле најскупље цене, али је купаца било доста, јер се знало да код њега човек неће бити преварен ни у мери ни у роби. Он се разликовао од осталих трговаца и по томе што се није вајкао. Чак ни на порез. Лепо се носио: зими астраганску шубару и капут од параћинског штофа, [55] а лети сламни шешир у боји и прсник од платна. Тражио је од жене и деце да пазе на одело. Жена му је имала тепелук од дуката и дијамантску грану. Деци је шила хаљине најскупља шваља у вароши. Сваке сезоне т.ј. сваког пролећа и јесени, доносио је Лазаревић својој жени и најстаријој кћери штоф за хаљину из Београда; штоф је морао бити по најновијој моди и сувише скуп да би се продавао у дућану. Газда-Митар имао је среће у трговини. Послови су ишли добро. Ипак је нешто пекло овог маловарошког првака. Он је једва знао срицати, а теже му је било потписати се него отпешачити до Мрчајеваца. Стога је јако уважавао школу. Кад би се о просвети повео разговор, био је стално на страни школованих људи, ма они и застрањивали.

— Знање је светлост, знање је моћ — понављао је, као аргумент, ту реченицу, коју је случајно негде начуо, а у себи је додавао; „Ми смо слепи код очију, утучени у главу, стока божја!“

На спрату над дућаном седели су. То беше стара паланачка кућа: пространа, удобна, врло строга обичних дана и врло гостопримна о празницима. Вишњин долазак био је наравно читав свечан догађај. Око ње су се утркивали мајка, млађа [56]

браћа, укућани, суседи, па и отац, намрштених бора на челу и изразитих усана. Свако од њих знао је наћи по коју лепу реч да јој каже, да јој честита на положеним испитима, ласка јој на отменом држању, доказује колико је већ велика девојка и да су јој нашли момка. Отац јој је поклонио часовник и ланац, мајка јој наручила дугу хаљину; из суседства је добијала колача, разног цвећа.

— Ово ти послала Мила Цветкова — рече јој мајка, показујући јој велику дињу. — Дао Бог па родиле, те хоће да и ти окусиш... „Знам, вели, да их се Вишња зажелела у Београду".

Некад јој је све то пријало. Вишња се могла радовати дубоко, потпуно, пуним срцем. Сад пак, примала је хладно те изливе паланачких симпатија. Приговарала је себи за то: што год има добила је од тог оца са великим, меснатим носем, од те мајке, коју су изморили кућни посао и честа рађања, од те вароши која дрема на пригревици украј Мораве. Покушавала је да веже своје мисли за свакидашње кућне ситнице, трудила се да се сети лица чија се имена спомињу, мешала се са варошким девојкама, седала крај прозора и тражила своје старо задовољство гледајући људе [57] и ствари тако тесно везане за њен дотадањи живот. Узалуд се девојка борила да се код своје куће осети као код своје куће. Она је била изашла из уског живота, она му више није припадала. Њене мисли враћале су се пут Бумбарева Брда, у белу варош на саставу две велике воде, и изазивале слику студента Илића.

Још највише би се разонодила кад би отишла својој другарици, Милеви, ћерци једног златара, чији је дућан био одмах до њихова. Она је била провела готово цело детињство са њом и њеним братом, Радојем.

Златарев син је био нешто старији од своје сусетке. Долазио је у њихову кућу као у своју. Газда-Митар га је звао често да га што послуша, напише му писмо или признаницу, јер су му синови били тада мали, а другом коме није волео поверити се. Вишња се опет играла кумаша са Милевом, доцније везла, плела и ћаскала по обичају. Остојић је био нека врста старијег брата, пратио их у варош, окопавао им баштице за цвеће, позивао њихове другарице на седељке; нико није умео лепше од њега да начини сунцобран од тиквена листа ни да састави монограм за мараму. У осталом, то је Радоју најбоље ишло за руком. Учитељ се вечито [58] жалио да Радоје стално трчи напред: научи лекцију која није још задата, а не зна оно што му је за лекцију. У гимназији је било још горе. Из немачког језика, земљописа, физике, историје имао је врло добре оцене, али је у осталим предметима био већином слаб. Из српског језика је имао стално двојку. Осим тога, задоцњавао је на часове, трошио много времена на трговање с поштанским маркама, свађао се с ђацима око панораме коју је правио у кутији за фул, био непажљив кад професор предаје и лепио фишеке од хартије по таваници учионице. Најзад га истераше из гимназије што је доказивао катихети да природне науке побијају науку хришћанску.

Његов отац, кујунџија Марко, јако се наљутио због тога на свог сина и хтео га убити. Занат није ишао никако. Јела се стара мука. Мајстор се надао бар у сина, да ће изаћи на пут, свршити школу, добити државну службу, па да проведе на миру старе дане уз сина господина.

— Боже дај здравље — говорио је раније стари Остојић — нек ми дете изучи школе. Школа ти је најблагословенија. Седиш у топлој соби и пазиш шта се говори. Не радиш снагом него мозгом. Гледаш кроз прозор: људи се паште, [59] снег пада, тебе ни бриге. Постанеш неки чиновник, шта ти је боље од тога! Иде ти после плата, а кад остариш, пензионишу те, па ти и после иде плата, није много али колико да се храниш. А занатлија? Рано се дигни, доцно лежи, а кад остариш не можеш да радиш, па куд ћеш него у просјаке.

Сад се све то срушило јер „тај зликовац неће да учи“.

Радоје побеже од очеве куће у неко село где су имали родбине. Ту је остао неколико месеца. На чуђење целог села, начини од једног поточића воденицу са два витла, те га цело село прогласи за најдаровитијег човека под небом и помири с оцем. Врати се у Чачак, али не хтеде продужити школу.

— Нећу да будем чиновник — рече оцу.

— Него шта ћеш, несрећни сине? — викну му стари.

— Ја бих хтео да изучим за златара код тебе.

— Какав златар на ово време, Бог те видео, кад и ја не могу хлеба да зарадим!

— Онда ћу ја у село за воденичара! — одговори младић тврдоглаво.

И тако оста.

Није Радоје мрзео школу. Вишња је то знала. Он јој је рекао једном приликом, [60] да би радо учио нешто практично... за машинисту на пример, али вели, мора да се иде од куће, можда на страну, па су трошкови велики, а... Није довршио реченицу, јер није хтео причати о сиротињи свога оца. Место тога, он је прионуо у дућану и лепо помогао старом Остојићу. Како кујунџилук није више ишао, одаде се нарочито на часовнике. У слободном времену учио је немачки језик, поручивао мустре, каталоге, књиге са стране, па по њима набављао робу, чистио метал, оправљао сатове, лемио ланчеве. Стари кујунџија се противио у почетку новотаријама свога сина. Називао му књиге купусарама. Најзад, виде да Радоје има право, па му предаде целу радњу, а сам поче да сади лук преко лета, зими пак да зева у оближњој механи.

Посао пође на боље. Код Радоја су се могли купити часовници јевтиније него у Београду. И сама му је радња била другојачија него у осталих. Избио велике прозоре, ударио једноман окна, метнуо ролетне, набавио велике ормане, споља лак, а унутра сомотска постава. Дућан му пун будилника, зидних и џепних часовника, па све куца и ради, као да у радњи има стотина срца и душа. Марке су биле најновије, укус леп, цене умерене, [61] а млади газда нежењен, па је све ишло како само може бити.

Радоје је радио и ван своје радње. Основао је велосипедско друштво, утицао код општине да се праве вештачки бунари, поправљао женама машине, декорисао кафанске сале за забаве, заступао једну мађарску фирму пољопривредних справа, уређивао варошки парк, калемио воће на рационални начин. Шта више, и по спољашности се разликовао од мештана, окорелих у навике и застарелу моду. Имао је на себи плишано одело, црно и опшивено свиленим испустом. Ципеле су му биле потковане. Носио је сваки дан оковратник, и то оборен, с лептирастом краватом, која је играла око његовог голог, здравог врата. На глави је имао качкету, пушио на лулу и бријао бркове. Да се није знало чији је син, узели би га за странца.

Вишњи се допадао тај младић, жив, окретан, прав. Ћерка једног трговца, она је несвесно осећала колико је висока цена Радојевим чворнатим рукама. Том осећању придруживало се поштовање које су јој уливале његове сјајне, проницаве очи, које су гледале из својих дупља нешто унезверено, као да је душа стално у послу, зенице грозничаве, занесене, нестрпљиве, [62] као у неког свеца и очајника у исти мах. Ова врста страха пред младићем појачала се још више откако се вратила из Београда. Избегавала је његов поглед. Пуштала га да говори, и тек тако, гледајући у страну, осећала се сигурна у његовом присуству.

А Радоје је умео лепо да говори... полако, дижући постепено глас, према значају предмета, одушевљавајући се, па падао у ватру и грмео. Онда није штедео никога: свога оца ни председника општине, партију на влади ни друштво у којем је говорио. Многима то није било право, па ипак чуле су се ретке замерке, јер је Радоје волео људе, волео човека као онај часовник који је оправљао, као ружу коју је калемио. Његова вика није се дотицала ситних слабости и рачуна. Он је нишанио високо. Он је остављао свакоме слободан један круг болесних места, а нападао је на оно што је главно, на основе и темеље, у које се мало ко пача. Млади часовничар је волео нарочито простог човека, изгладнелог грађанина и одрпаног сељака, оно управо што држи целу пирамиду друштва и који најтеже осећају њен терет.

Вишња је волела да слуша те говоре. У доба реакције, штампа је била обамрла. [63] Двоје троје новине које су излазиле писале су само о укопним друштвима, трансвалском рату и, за добре паре, кадиле владу. Истина, Радоје није знао звонке фразе, његов говор није био окићен социолошким и економским терминима, он није умео ићи у облаке тананих апстракција; он је стојао на земљи и говорио просто;

— У народу је стање одиста очајно. Нико није задовољан и нико сигуран. Најако се осећају тегобе од неродице, од учмалости, од многих државних, окружних и општинских дажбина. Свет даје и последњу цркавицу, а нема ни пута, ни ћуприје, учитеља, ни лекара. Све је више сиротиње у нашем народу. Села, у којима се никад није знало за оскудицу, боре се сад за насушни хлеб. Општа чама, вечито јадиковање, стално незадовољство, грабеж, отимање, хајдучија, одсуство здравог морала, расуло и нерад, то су главне одлике данашњег народног живота.

Једног малог празника кад жене не раде, Вишња је седела код Остојићевих, кад Радоје дође с једним својим пријатељем, млађим чиновником из суда, те их позва, њу и Милеву, да изађу у шетњу до варошког парка. Било је прехладило. У вароши се осећала извесна живост. [64] Сељаци се враћали кућама: ко у тарницама, ко на коњу, а већина пешке. Ћевапџије изнели роштиље на сокак и задимили, а по зиду извешали кобасице разне дужине и дебљине. О багрењу опет бојаџије обесили кануре бојене и небојене вуне, а месари кожице суве и сирове. Пред кућама, на клупи или по сандуцима, поседало женскиње. Иза једног плота, неке девојке одломиле грану од трешње, па тако беру и једу. По кафанама се чуо жагор. Деца се враћала с купања и дерала у сав глас. Парк је пак ћутао усамљен. Тек овде онде видео би се, у том парчету земље у крај Мораве, засађеном врбама и по којом липом, какав полуевропски обучен чиновник који је цигаром дувана убијао досаду.

— Је ли ти жао Београда? — упита Радоје своју сусетку.

Девојка поцрвене сва као да ју је неко ухватио у нечему недопуштеном.

— Не... није — промуца она несигурно. — То јест, ја ћу се скоро вратити.

Часовничар се трже. Пространа, тиха туга, као зимњи дан, рашири се изненадно по његовим грудима. Али он није био човек који се подаје првом осећању, па намаче качкету на чело, распали лушу и, одмерено, упита:

[65]

— Па зар ниси свршила школу?

— Завршила сам — одговори Вишња гласом који је сад звонио поузданије. — Али не мислим да се ту зауставим.

— А шта можеш друго?

— Универзитет.

— Универзитет?

Младић ју је гледао својим чудним сјајним очима и као да се питао да она не тера шалу.

— Девојачка Школа може бити добра само као припрема. Она није довољна жени која хоће да буде на висини свога времена — одговори Вишња и погледа плашљиво у младића, па после спусти главу и доврши као по дужности : — Наша модерна жена изостала је далеко иза жена цивилизованих народа.

— Да. Нашем женскињу треба поуке. У округу нема више од три четири школе за женску децу. Али шта ће теби универзитет? — тврдоглаво је настојавао Остојић.

Девојка се осети донекле увређена, те подиже главу. Њен поглед се сусрете с младићевим. Његове очи гледале су је из својих дупља загонетно. Она признаде:

— Ја хоћу да се образујем потпуно, до краја, систематски. Зашто да то право имају само мушкарци?

[66]

— Јадно је то право, Вишња — осмехну се Радоје сажаљиво. — Наша Велика Школа зна само да фабрикује немоћне чиновнике; она од младих, паметних, поштених људи прави бедне, глупаве, непоштене канцеларијске слуге, чији је живот празан и пуст колико и она архива коју из дана у дан испуњавају.

У том се зачу нека псовка. Један сељак, прљав и исцепан да би га у другој земљи ухапсили, терао је своју кобилу преко оближњег моста.

— Погледај, Вишња, овог сељака. Он можда нема да купи друге чакшире. Али зашто их не закрпи?... Бар то не стаје ништа. Међутим, њему то не смета, он то не зна. А тај сељак то је наш народ. Он је запуштен, прост, прљав, смрдљив. Ипак, он није непоправљив. Напротив, ја сам имао прилике да се уверим да је он диван материјал, ја сам сигуран да је наш свет добра раса. Само му треба поуке. Оставимо модерне жене нека брину своје бриге, па загледајмо своје јаде. Нека наше жене науче своје људе луксузу чистоте, нека му омиле кућу више од кафане, нека подигну бољи подмладак него што смо ми. Шта ће ти боље еманципације?

Ишли су сад по стази посутој шљунком. Око њих се мешало засађено цвеће [67] с дивљом травуљином. Кроз уско лишће од врба промицао је по који сунчев зрак и изливао свој бакар и злато по зеленом бусењу. Радоје је одбијао кратке димове на својој луши. Његове очи су гореле као жишка у дувана.

— Наш народ треба просветити. Сељака треба научити читању и писању. Треба га увести у тајне нашега доба, где човечју снагу замењују често вештина и природа. Треба му показати делом, ову државу у ствари начинити његовом. И место што му држава одузима последњи грош ради чегртања скупе и некорисне бирократске машине, треба да му га она враћа тиме што ће му осигурати безбедност у селу, олакшавати му везе с оближњом вароши и даљим пијацама, организовати сталну бригу за народно и сточно здравље, појачавати принос у пољопривреди увођењем земљорадничког кредита за набавку савршенијих справа и средстава, и у опште претпостављати, свуда где му је то место, материјалну културу нематеријалној.

VI

[68]

Они су били избили на обалу Мораве. Радојева сестра и чиновник из суда били су изостали далеко иза њих. Пред њима пак се пружала усталасана долина Западне Мораве чак до ибарских планина, чије се заокругљене линије назирале у прашини сунца на заласку. Долина је била пуна примитивних баштованџиница, где су се уздизале притке процветале бураније и по који усамљен долап, искрпљен блехом. Ниже од њих растао је грашак, са широким зеленим махунама, које су висиле на све стране као фантастичне ресе. По земљи се протезале леје лука, између којих се ширио патлиџан, румен и сочан. У низинама виделе се вреже од бостана и краставаца; ту су биле подигнуте шиљасте земунице, под којим је меланхолични Чачанин, с великим сламним шеширом као мангала, чувао свој мâл суревњиво и забринуто. Суревњиво и забринуто [69] се надао сваког часа лопову који би му покварио више него што би однео, а бојао се и ведрог неба које му прети сушом непрестано. Око плотова су расли сунцокрети. Они су високо дизали своје криве, таште, жутокруне главе и лепо се повијали према поветарцу који је пиркао из Овчарске Клисуре. На извесним местима пробијала је Морава то зеленило и текла преко плићака, испод подривене обале, кривудала по широком кориту и губила се на хоризонту као разастрто платно од сребра.

— Погледај ову воду — рече младић девојци која је стајала поред њега и гледала, стегнутих губица, у лепу долину, где је било тихо и без људи. — Сваког секунда она односи по читава блага. Столећа су прошла од како смо населили њене обале; сваку стопу ове земље налили смо својим знојем и крвљу, а ми не знамо још колико неисцрпног злата лежи у тим таласима.

Вишња га погледа неповерљиво. Прво што помисли било је да му златарски занат није занео мозак, те је намислио да црпе злато из те убоге речице, за коју зна мало ко ван Србије.

— Место да нам користи та река, она нам плави поља, засипа усеве, односи [70] најбољу земљу и прети да једног дана збрише целу варош. Међутим, она нам нуди хиљаде руку, да нам олакша борбу за насушни хлеб. Ево овде у равници, где се киша очекује као благодат небесни, Морава треба да се разлива у многоструки сплет зелених поточића, који би ова полудивља поља претворила у најлепши врт. А тамо даље...

И Радојев поглед изгуби се у планине које су са запада блиско окружавале Чачак. Обрасле у шуму и бујад, оне су дизале озбиљно своје врхове украшене чипком од букава. По гдегде видело се неко раштркано село. Ветар је доносио отегнуте сељачке гласове који се нису разбирали: да ли су песма или запевка. Из планинског склопа избијала је река као из неке чељусти. Иза њих је била варош: један широк друм, низови кућа и кућерака, накривљени плотови, неколико липа засађених пред каквом кафаном, и широко незграпно кубе старинске цркве, са златним крстом, који се сија у ватри сунчане светлости. Усред тог великог предела, стајао је Радоје, скромно, готово понизно, с лулом у левој руци и гледао тамо у правцу планина на западу. Он је био миран. Ништа на њему није издавало узбуђење. Једино су његове очи [71] сијале оном својом ватром, јако као крст на старинској цркви.

Вишња га пусти да говори.

— Само треба претворити речну снагу у електрицитет — продужи доиста млади сајџија, начинивши десном руком један покрет као да хтеде истргнути нешто. — На сваком кораку, тако рећи, може се подићи по једна централа, чије би струје ноћу осветљавале нашу варош, наша села, путове, а дању покретале занатлијске машине, стругаре, штампарије, разне фабрике за прераду наших сировина.

Младић се видљиво заносио. Његово избријано лице грчило се нервозно, а прсти су трзали штит од качкете. Девојка га је слушала с пажњом и, у исти мах, са извесним страхом. Она је несвесно упоређивала свога земљака са човеком кога је оставила у Београду, који је такође имао велика одушевљења за бољи живот, за нова прегнућа. Својом малом главом, она је обухватала ове обадве широке царевине мисли и трудила се да их разуме обе и да их помири. Говор њеног земљака био јој је ближи, јер је био практичнији, опипљивији, земаљскији.

— То је мој план — трже је из тог размишљања Радојев глас, округао у томе тренутку, мек, треперав, као да се одваљивао [72] од самог срца. — Ја мислим да подигнем једну такву централу под Овчаром. Ускоро ћу отпочети да говорим с неким пријатељима... Теби првој о њој казујем, и хтео бих да знам шта ти о том мислиш?

Вишњин поглед сукоби се с Радојевим очима. Тада јој се учини како у њима дрхти цела Радојева душа, и збуни се. Сунце је било дошло према њима. Ствари око њих бацале су велики хлад. Девојка обори главу, и посматраше дуго своју сенку која је расла поред ње. Најзад рече:

— Ти си паметан човек... ти знаш шта радиш. Наша варош дугује ти већ много, за парк, за...

— Не, Вишња... — одби младић скромно.

— Ја мислим да је то могуће, то ће бити врло корисно, и, надам се, наши ће те разумети.

— Да, мени је потребно да ме неко разуме, да ме охрабри ако сустанем. Наши људи су прости. Мени треба...

Овде се Остојић заустави као опоменут једном унутрашњом примедбом, једним од оних тајанствених гласова у нама самима који не варају никад. „Мени треба један искрен друг“ — хтео је рећи — [73] „једна жена као што си ти, тако учена у својој простоти, тако проста у својој учености... ти, која би вечито била уза ме, која би се посветила моме делу, била мој добри геније, јер је сваки рад... нарочито овај који траје више година, врло тежак, огромно тежак..." Он то не рече. У осталом, већ их пристигоше Милева и њен пратилац.

Сунце је било на заласку. То беше онога истог тренутка кад је Чедомир Илић излазио из куће Матовића. И у Београду је сунце залазило, само другојачије, ћудљиво, бурно, како то природа може да удеси по каткад над том вароши, широм отвореној мађарским пустарама. Црни, велики летњи облаци извирали су иза Земуна, сакривали сунце, па бежали даље. После њих долазили су други, па трећи, брзи, дурновити, као неке фантастичне животиње. Језовите сенке прекрилиле би земљу, па би се у час изгубиле и уступиле место блиставој светлости као од драгог камења. Јата врана бунила су се по уличном дрвећу, дизала се у вис, кружила неко време, па опет слетала, и крештала свеједнако и јогунасто. У једном тренутку сунце разби облаке. Оно се указа светло, бело, као растопљено сребро, и [74] још високо над зарубљеним брдом преко Саве. Све се запали. Рекао би да се светлост сјури с неба бујицом. Многобројни прозори на здањима и чатрљама, на Двору и болници, запламтише живом црвеном бојом. По зидовима остарелим и новим, запуштеним и очуваним, просу се нека чаробна неранџаста боја, која се види само код лептирова, а на супротној страни, по крововима ниским, високим, од олова или просте ћерамиде, с кубетима или турским димњацима образовале су се плаве сенке, које су још више истицале небеску илуминацију. Београд је изгледао као лепа циганка кад иде на бал.

Кад изби на Теразије, Илић застаде неодлучно. Било му је још рано за вечеру. Погледа око себе неодређено. Затим се упути ка Калимегдану, камо иду, у његовом расположењу, сви који немају своје куће.

Света је било доста у главној улици и пред кафанама. Људи су гласно разговарали. Најчешће се помињале речи о I

новцу, динари, па онда псовке, које су у нашем говорном језику тако фамилијарне да им често говорник готово не схваћа прави смисао. Још се није знало о скандалу у Двору. Вечерњи листови ћутали су као рибе.

[75]

Чедомир је ишао брзо, не знајући ни сам зашто хита. Свет му је сметао, те сиђе с тротоара. Око срца му је било весело, топло, па и жалосно. Мило му је било што је реакција падала, слобода се објављивала, што је настајала нека промена најзад. А мучно, што је, можда несвесно, осећао да је он сувише мали да би могао припомоћи тој промени. И још нешто. Младићу није било добро. Ваљада, бура која се спремала у ваздуху, уносила му је грозницу у крв. Руке су му гореле. Ватра му ломила тело. Кад би га неко ма и очешао, заболело би га до срца. Близу Калимегдана срете га једна група другова, Ужичани и Црногорци, с којима се хранио. Они су ишли у гомили, грајали и препирали се о неком питању. Зауставише Илића да чују и његово мишљење, и позваше га код Пеливана, бозаџије чувеног у то доба у студентским круговима. Али он одби позив ћутке, махнувши руком, и уђе у парк.

Ту је било света још више. Склони се у крај, где је почињала једна споредна стаза. Начини још неколико корака, и спусти се на једну клупу, коју угледа празну и усамљену. По стази је било мирно и топло. Једна црвена буба трудила се да се успење уз један камичак. [76] Стаде посматрати ту бубу и мислити... ко зна на кога! На државни удар... на професора коме у том тренутку скидају букагије с ногу и нуде за министра... на професорову ћерку, око које ће се већ сутра отимати удварачи... на своју љубав: здраву, одраслу паланчанку, чије срце, можда једино на свету, куца у том тренутку за њега... на своје лектире, убеђења, на себе самог... Ко ће рећи икад гомилу осећаја, мисли, слика, успомена, које се прегоне у човеку у извесним часовима усамљености!

— Куд нађе ту жену: плебејку, старију од себе, удовицу — рече Илић у себи изненадно, циљајући на краљеву женидбу. — Не могу да схватим такав брак у обичним приликама, а камо ли кад је у питању престо. Ко би то могао помислити само јутрос, само данас у подне! Краљ Милан му неће никад опростити. Реакционари су, ваљада, бесни од једа; министри нису чекали ни оставка да им се уважи; њихови кабинети зврје празни; краљ није успео да састави владу, вечерас нико не влада Србијом. Круна ће морати потражити наслон на народ... мораће дати нов устав, грађанске слободе. Наше идеје иду у сусрет победи.

Младић се осмехну као на неки свој [77] успех. Он је волео своју земљу дубоко. Поред бриге за личну будућност, он је мислио и на будућност Србије. Његово биће и његова земља били су у њему везани чврстим спонама, наслеђеним још од његовог прадеде голаћа, а можда још и даље, од предака којима имена није знао, а који су морали волети ову земљу кад су се били за њу. Чедомиров поглед пређе преко главне стазе, која је описивала једну врсту круга, прелете преко гомиле пепељавих капута, разнобојних блуза, накићених шешира, разапетих сунцобрана, и задржа се на једном споменику, окруженом букетом прецветалог јасмина. Учини му се као да га биста посматра упорно. Не могаде издржати тај бронзани поглед те саже главу.

Мисли му пређоше опет на професора. Учини му се као да чује отварање апсанских врата, читање указа о помиловању, откивање гвожђа и несигурне кораке ослобођеникове који пролази без бриге поред наоружаног стражара што је дотле располагао његовим животом и смрћу, па се слободно упућује у варош. После се сети његовог дома на Врачару, скромне, готово сиротињске кућице, где народног борца очекује његова породица. Они ће му причати о много чему, о много кому, [78] па и о њему, Илићу, мислио је; Младен је брбљив, а Бела...

На ову реч младић задрхта. Један пламен загреја му образе. Пред њим се појави, као у магли, Белина глава, са осмехом размаженог детета и шишкама по челу, које су сенчиле њено лице претерано бледо, готово слабачко. У тај исти мах појави се и визија Вишње, тако исто у магли, нејасно, непотпуно, само главом. Била је права противност Бели. Чедомир натуче шешир на очи, хотећи да одагна ова привиђења.

— Матовић ће имати великог утицаја на развитак даљих догађаја. Он ће несумњиво привести у дело програм странке, озаконити слободу штампе, збора и договора — трудио се младић да скрене правац својих мисли на конкретне ствари, али слике оне две девојке нису му излазиле из главе, тако магловите, обвијене димом, сенкама и супротностима, као у сну.

Главна стаза разређивала се. Шетачи се враћали у град. Између дрвећа хватао се дуг и весео летњи сумрак у виду танке, прозрачне измаглице, као фине свиле, која је благо и видљиво дрхтала. Плаве боје просипале се на парк. Из шуме је долазио дах ноћи, мирис боровине, свежина росе, задах трулог лишћа. Један трамвај [79] шкрипао је уз брдо; електрична светлост севнула би несигурно као муња неке далеке буре.

Као сви људи који воле књиге, Чедомир је био склон маштању. Тражио је самоћу; уживао у лењом губљењу времена. Колико би ствари видео како лете око њега тако у тишини изгубљених часова! Колико пријатних мисли опколило би га као гомила правих пријатеља! Љубазна познанства, ласкаве речи, добре наде и обећања узимали су на се изглед стварних бића, рађали се један из другог, гурали се око њега, пролазили поред његових очију весели и шарени као сватови, и губили се у ноћ преживелих година. Преста брзо да се бори против појаве два женска лица, оба љупка, оба пријатељска. У осталом, он је у том тренутку жељкао једну неостварену жељу за променом садашњице, нејасну жељу за нечим потпуним, савршеним, која би хладном мислиоцу била одмах апсурд, а која је њему изгледала само немогућа због њега самог, те му изазивала потребу да промени себе, да кида, да се разведе са самим собом. С пуном збиљом, као да то само од њега зависи, покуша да од те две девојке начини једну. Пажљиво је одабирао њихова преимућства, док је брисао [80] са њих све што му се није допадало, све што је кварило хармонију његове идеалне жене. Тако је гледао у врх једног багрена и у његовим последњим гранама, које су се љушкале на вечерњем поветарцу, спајао слике своје две познанице. Од Беле је узимао њене ситне префињене црте, њен осмех мачкице која се умиљава, њену несташну веселост; овај профил задахнуо је Вишњиним повременим руменилом здравља, њеним изразом беспрекорне чедности, додајући још њене угасите очи. Његова машта не задовољи се тиме. Она оде даље, и стаде му цртати положај те своје творевине према њему, у друштву, у животу једном речи. Машта је ишла као на крилима. Кад се дође већ до немогућности, младић се трже. Жалосна стварност приказа му се тада исто тако лако као и тај сан за идеалном драганом: он је био само сиромашан ђак, без родбине, без сигурног прихода, без пријатељских веза и заштитника, права друштвена нула, некористан никоме и који се никога не тиче.

Ова издаја сна заболе га као удар у срце. Он се диже с клупе, прође стазом и изби на излазак од парка. Ноћ је већ наваљивала са истока и падала на варошке куће беле, сивкасте, црвене, црне, [81] ниске, високе, нове, старе, збијене и раштркане како их само Београд може показати. И та варош, са белим именом, представи му се црна као гробље. Доиста, светиљке нису биле још упаљене, те је владао приличан мрак. Улице, изроване због неких општинских радова личиле су на низове ископаних рака. Гомиле иловаче у помрчини давале су утисак гробних хумки. Усамљени пламенови који су се палили по прозорима блудели су дрхтећи као душе прогнате из раја. Пусти простори, по којима се назирала тек овде-онде која прилика што се лагано вукла, изазивали су мисли о смрти. Било је нечег гробног чак и у кућама, из чијих разваљених вратница и подрума без окана био је туп мрак као из гробнице.

Илић стеже срце и упути се лагано на вечеру.

VII

[82]

Дани су пролазили врло споро. Жарко јулско сунце пржило је београдске голети, као да је сијало из пакла. Илић је имао стан, управо кревет, изгубљен у сокачићима, двориштима, баракама, степеницама и рупама Савамале. Под прозорима су му расли ефемерни патлиџани, који би се спарушили чим би за педаљ одмакли од земље. Жене се кувале по шупама, одмах до помијара и ђубришта. Оне су излазиле за тренутак из тих јадних кровињара, којима би пожар учинио милост, заврнутих рукава, знојава лица, раздрљених груди и врата, босих ногу, па радиле нешто по дворишту сагибајући леђа, ширећи ноге, избацујући своја претерано развијена бедра, често несвесне стида и срама, а понекад намерно, с извесном циничном сиротињском перверзијом, која даје све више сласти што се ниже пада. Калдрма, куће, кровови цаклили су се [83] под усијаним сунцем готово у дијамантском сјају, те давали улицама, које су празне ћутале, празнички изглед. Изнад вароши, дизало се безизразно, пространо небо, у којем се видела само понека ласта као црна звезда. Усред мртве тишине у атмосфери, на Сави се, изненадно и нечујно, подигне један стуб водене паре, па, вртећи се око самог себе, као утвара, полети уз воду, промакне гвоздени мост и изгуби се негде око оскудног зеленила на острву Циганлији. Пред вече, кад мало прехлади, свет је излазио на Калимегдан: сеоске учитељице и маловарошани који су дошли о распусту да виде Београд, беспослени радници, становници предграђа, ситни чиновници који нису могли отићи у бање: јадан, невесео свет који се другим данима не опажа у присуству жена и људи, лепих, задовољних, срачунатог држања сукње или цигаре, весела лица, охолог погледа и одела по последњој моди.

Илић је поносито сносио своју сиротињу. С невином вером у будућност, он је трошио своје младе године радећи да буде достојан поверења које ће му се некад указати. Од лекције коју је имао плаћао је стан; остајало му је још нешто за дуван, ситан трошак и по коју књигу. [84] Хранио се на кредит, до бољег времена, где и раније. То је било тамо, кад се пође са Зеленог Венца ка Варош Капији, па лево. Ту се види један дућан своје врсте, углављен између једне папуџинице и трговине са старим књигама. Ништа не свраћа пролазнику пажњу на њега: фирма ни модел робе што се ту може наћи. Али они ради којих тај дућан постоји познају га на први поглед по његовом прозору, упрљаном мувама и масним рукама. Ту висе низови неке врсте кобасица, жути се суд киселих краставаца, изложена је чинија обичног сира и неколико хлебова од гроша. Тај дућан је београдски специјалитет, једна врста приватне народне кујне или ресторана без алкохола. Он се језиком својих посетилаца зове звонко: чокалиница. Од свију чокалиница, ова је најстарија и на најбољем гласу. Читаве бајке причају се о људима који су јели у њој, у данима своје младости, њен пасуљ с пастрмом, скуван на особен начин, чокалиски пасуљ, с много паприке и воде, а мало пасуља и пастрме, али за кога тврде да је најукуснији од свих српских пасуља. Један професор универзитета, два посланика на страни, неколико министара, један милионар и тако даље, веле, да су прошли кроз две собе из којих се састоји [85] ова чокалиница, и остали понешто дужни по умашћеним и у крајевима испресавијаним, дугачким тефтерима њеног газде, неког малог, трбушастог Маћедонца, кисело насмејаног лица и кривих ногу. Њега сви његови гости зову Стрика, па по њему и његову гостионицу: код Стрике, те јој је то име остало у публици, сигурније него да је фирма протоколисана код суда.

У чокалиници се живело доста весело. Кад нису критиковали митрополита што им не услиши молбу да се преко лета прехране у каквом манастиру, они Ужичани и Црногорци били су врло занимљиви, настављали дискусије о њиховим питањима, правили пошалице. Ту су стизале прве дневне вести преко штампараца, како су се овде звали словослагачи. У њихову собу, која је била за боље госте и у исти мах служила за кување, долазиле су оближње раднице да однесу кући врућ ручак, кокетовале простачки гримасама, вратом и куковима, и, за један глас више, наручивале мокролушким жаргоном:

— Стрике, сипи ми два’ес’ пара пасуља.

Понекад наврати и Зарија Ристић, следбеник класичних философа и нуди на продају свешчице својих Гром-мисли. [86] Публика се стане да надмеће ко ће више знати на памет тих његових бунтовничких изрека : „Абдикацијом неких владара није ништа поможено народима кад она није у корист републике... Од патриота бежи општим људима: да благо ти будет и да долгољетно поживиш на земљи... Да постоји рај сваки би се старао да што пре умре... Карт бланш имају: деца, лудаци, владари, црквени поглавари, башибозуци, команданти армија... У Србији има толико будала да се за педесет година не роди ниједан ипак би их доста било... У програму друга Толстоја само је последња тачка добра, јер је дигао руку од свега и почео бежати од својих... Најискреније су животиње крокодили јер лију сузе за одбеглим пленом... У државама где је оморина, тежак, загушљив ваздух, прво, као најнежнији, умиру владари и чланови династије..."

Илић је волео Зарију присно. Он је у њему видео једног сапутника на истом путу, на путу у интелектуални живот, човека кога су интелектуалне радозналости, жива младост, сумња у радост која се нуди, непомирљив идеализам, неутољива жеђ за усавршавањем, сви инстинкти једне душе будне, упечатљиве и несређене обузели, занели и осудили на најтежа [87] искуства. Родом из Бијелог Поља у Старој Србији, он је прешао овамо да се школује, потуцао се од гимназије до гимназије, стално одушевљен, стално без марјаша, матуру није положио и похађао је Велику Школу као ванредни слушалац. То је био тип своје врсте; док су његови другови били државници, научари, песници in , он је себе посветио за философа. Зато је сматран за смешног, и ако их је било много луђих. У државној служби није нашао места, и ако су тамо постављани људи с мање школе од њега. Дивно је чудо било што поред своје философије није већ умро од глади. Свој позив је схватао на старински начин. За њега философски системи нису имали вредности. Нарочито није марио немачке философе.

— Њихова се наука састоји — тврдио је — у давању необичног смисла обичним речима и излагању врло разумљивих ствари на неразумљив начин.

Он је хтео да буде просто мудрац. Своје мисли налазио је шетајући по варошкој околини коју је називао природом. Потврђења својим закључцима тражио је у обичним разговорима у друштву, песмама омиљених песника, у чланцима дневне штампе.

[88]

— То је божанска искра инстинкта, која је човеку остала из природног стања — објашњавао је разлог што су зрнца философије дошла на та непосвећена места, смешећи се као дете.

У тим приликама дошло је Илићу прво писмо од Вишње. Оно је било у једном великом пословном завоју зелене боје, с натписом радње њеног оца. После је дошла карта, обична поштанска дописница, испуњена јевтиним плавим мастилом, које је можда сам газда-Митар правио. Затим је дошла опет једна карта, са сликом неке велике зграде и краја улице, која се губила у низини својих простих, неугледних кућа. И онда опет писмо, у истом бакалском коферту, с рапавом хартијом, по којој се проливало мастило. Ах, та писма! Она нису садржавала ниједну необичну реч, ниједну нежност. У њима није било спомена на оно што су заједнички преживели и проживели. Она су почињала просто, једном речи: „Чедо!“ и, мало ђачки, мало новинарски и књишки, излагала строго, готово суво, обичне прилике, начин живота и живљења једне девојке у паланци. Опис једног излета у Овчарску бању или каква несташност млађег брата испуњавали су по читаво писмо. Па ипак, та су писма била као [89] небесни дар, на тим врућинама; она су позлаћивала Стрикову чокалиницу, претварала савамалске авлије у чаробни врт, уносила бескрајна одушевљења у младићево срце и била најлепша лепота његове младости. Он их је чекао с безазленом радошћу као што деца чекају велике празнике. Он их је волео готово исто толико колико и њу саму. Он је био кадар загрлити писмоношу који би му га предао и пољубити сто своје собе где би га нашао. Он је сачувао сва та писма, те званичне карте с унакарађеним лицем краљевим, те слике гимназије и пијаце које су му представљали Вишњино место, те биле као један део њен и миле младићу као крајеви раја. Он је брижљиво остављао те хартије у дно свог ђачког сандука, поређане хронолошким редом; закључавао их по двапут, тресао катанцем још ради сваке сигурности.

Одговарао је девојци у истом уздржаном тону. Чак да је и могао од њеног оца и њене куће, он не би смео поверити сву ту изненадну раскош свога срца и чудновату лепоту своје маште; јер то није била више Вишња која се појављивала из писама. То је била визија неке немогуће жене, о којој сви сањамо, коју сви очекујемо кроз цео свој живот. Живот [90] пролази, а она се никад не појави, не помилује наше усијано чело, не пољуби наше занесене очи. Нико не поверава ове најдубље тајне свога бића, оне се крију и од сопствених очију, и обујме нас тек кад нас, као неко фино вино, преваре својом лакоћом и сласти, па опију благо, замагљавајући нашу свест и стварност. Илић је писао о ситним догађајима, прочитаним књигама, о Зарији Ристићу и о великим врућинама у Београду. Ипак, пишући о тим простим стварима, на саму мисао да то пише љубљеној девојци, њега је обузимала нека чар, скоро физичка, и он је терао пером, као да броди морем начињеним од самог миља и заноса, па кад би писмо свршио, написао адресу и залепио завој, дубок, сладак уздах отео би му се из груди, а глава му клонула, као да је неког дуго грлио, љубио.

Кад би се Вишња задржала с одговором, он је откључавао кофер, вадио стара писма, носио их у најнепосећеније кутове варошких паркова, и ту их поново читао, разгледао сваку реч, загледао у марке, у поштанске штамбиље и датуме. У тим сувим и врелим данима кад никога није било око њега, та су га писма уверавала у све што је несвесно хтео, што је тражио од живота. Она су му [91] била једини повереник. Он је њима шаптао своје магловите снове. Њине просте речи певале су му заносне мелодије, у којима је налазио извор своме одушевљењу. У њиховом неисписаном рукопису видео је узбуркане дубине своје будућности, проналазио је пут својих мисли. Једно женско срце куцало је за њим. Он то сад зна, зна позитивно, има дакле сигурне доказе... те поређане хартије, ту архиву, већ велику. И уверени присталица материјалистичке философије претварао се у нежног љубавника: у његовим годинама човек је сав одушевљење, сав топлина, сав љубав.

VIII

[90]

— Знаш ли да се Љуба Ћопа вратио са села — рече Зарија Чедомиру.

— Како је он?

— Можеш мислити... Разговарали смо цело јутро. Још удара на бели лук, а већ развезао о Плеханову, Огисту Конту, социјалној револуцији, Карлу Марксу, универзалној слободи и еманципацији жена. Еманципација!... Да дивне речи за нашу земљу где нико не воли да се пашти, чак ни за своје задовољство! Препирали смо се дуго, али му још све нисам рекао... Имаш ли ватре?

Илић му пружи кутију с палидрвцима, и упита га, пола у шали, пола озбиљно:

— Откад ти поста тако огорчен непријатељ социјалног напретка?

— Социјалног напретка... роткве стругане!... Ми смо сувише мали да му будемо пријатељи или непријатељи.

[93]

Шетали су по школском трему и чекали да се отвори библиотека. Распуст се приближавао крају. Велика Школа почињала је поново да оживљава. По њеним просторијама су одјекивали разговори и живи кораци младог света. Њих двојица се беху примакли прозору што гледа у двориште. По калдрми је играло суво и топло сунце које претходи јесењој хладноћи и влази. Једна камара неисечених дрва рогушила се у сенци коју је правило крило универзитетске зграде. Иначе, зидови су се светлели као подмлађени на пријатној пригревици.

— Много је мање људи, него што се мисли обично, који стварају свој живот по својој вољи. Али, кажи ми... молим те, колико је тек мало таквих жена! Жене примају науку која им се предаје, веру која им се проповеда, мужа који им се даје, срећу ако је сретну, несрећу много чешће, и судбину која им се одреди. Реч слобода за њих је смисао зла. Оне иначе не знају за њу. А оне које је назру, оне су као ове муве што се лепе уз прозорско окно... Погледај их! — и Ристић пружи прст на прозор. — Ко ће знати шта оне виде својим мрежастим очима! Ипак, оне осећају топао ваздух, светлост, огроман простор, слободу. Њихов ситан [94] мозак не може да појми како та невидљива материја, то стакло, спречава њихов лет. Такве су и жене које примами сунце слободе. Оне му полете, без размишљања, али хиљаде невидљивих препрека спречава њихов лет и оне ће пропасти тако, остати маторе девојке, умрети као те муве ако им не отвориш прозор.

Зарија пређе на илузију слободе, оде у метафизику, изгуби се у апсурдности даљих дедукција.

На часовнику у дворишту изби три сата.

— Хајдемо у библиотеку! —рече Илић.

— Зар ти није жао овако лепог дана? — одговори му философ. — Књига природе је широм отворена, хајде у природу!

Чедомир, као добар Словен, прими радо овај изговор да не ради ништа, и приста. Они пређоше трем. Један стари човек, који је стајао у удубљењу неких укинутих врата и продавао погачице, поздрави их по свом обичају. Они се дохватише шешира и изађоше на улицу. Али тек што се спустише низ неспретне степенице старинске зграде, кад Илић заста, као задржан нечијом снажном руком. Иза првог угла појављивала се једна млада девојка у коректној мушкој јаки; плав прамен косе сакривао је њене уши до половине.

[95]

Он задрхта кад примети своју пријатељицу, малу паланчанку пуну одушевљења, писца свих драгих карата и писама које је добијао. Она га је такође приметила. Црвенила се, гледала га весело и смешила се. Њени зуби сијали су испод румене, свеже губице као дрво под покислом кором. Зграда Велике Школе бацала је дебелу сенку чак преко улице. Даље од ње, по једној пијаци, око сандука, гомиле бостана и покроваца скакутали су сунчеви зраци. Небо је било ведро. Тек по неки облак био се зауставио у мору отвореног плаветнила као санта леда. И по околним кућама било је доста светлости. Али шта је она била према блеску који пуче пред очима младићевим кад угледа своју драгану! Све се изгуби, потону у неку сребрну прашину, у маглу дијамантског праха, пред сликом девојке скромне, лепе, стидљиве и природне. Та је слика препоручивала молитву, давала опроштај, угушивала себичност, будила све умрле врлине. Илић нађе једва времена да каже Зарији:

— Пардон... Имам посла. До виђења! — и већ се нађе пред Вишњом, стидљив и он, збуњен, светлих очију, уздрхтале браде, згрчених прстију и с грозницом по целом телу.

[96]

Шта су они тада рекли једно другом? Да ли су застали или ударили лево? десно? Шта су тада осетили? Ко то зна? Ко ће то рећи? Ни они сами не би умели казати. Младић се сећао тек доцнијих тренутака, кад су били одмакли далеко од универзитета и кад му је Лазаревићева говорила:

— Муке сам видела док су моји пристали да се вратим у Београд. Тата још којекако, али мајка!... Ударила у плач, па запомаже по кући. Ја нисам попуштала. Запретила сам им да ћу их оставити, да ћу их се одрећи. Јест... „Одрећи ћу вас се...“ говорила сам им, „јавно, преко новина, да цео свет види какве имам родитеље“.

Цео дан су провели у шетњи. Пред вече, кад је сунце нагињало западу, девојка зажеле да види залазак на Сави.

— Ужелела сам се Београда, бога ми — рече при том весело и махну руком кроз ваздух.

Узеше топчидерски трамвај. Код једне механе, већ ван вароши, сиђоше с кола и упутише се обоје полако друмом. После неколико минута, нађоше се пред Циганлијом, на оном истом месту на којем је Илић пољубио први пут своју драгану. У врх пута стајала је још она клупа на [97] којој су седели. Пролетос је била зелена, а сад се белела од прашине, као да никад није била бојена. Студент обриса пажљиво седиште и позва своју другарицу. Она седе весело тако да јој обе стопале отскочише од земље.

— Како је лепо овде! — рече она лагано, као за себе.

Сунце је завијало својим сјајем тиху воду, зарђале шуме и један параброд насред реке. Дим од лађе развијао се кроз бистри ваздух на све стране тога широког пејсажа. Обала се огледала у води тако јасно да је гледалац мешао стварност са илузијом.

— Нигде нисам видела оволику потпуност у огледању на води — продужи девојка. — Погледај десно... тамо испод дереглије, доле у води, није ли оно једна тичица.

Доиста, Чедомир угледа слику једне врбе и у њој слику тице како стоји на гранчици. Још цео један свет њихао се под водом и са оним, над њом, стварао чаробно савршенство.

Чедомир Илић је жудио за животом, за животом потпуним. Он је хтео да га види јасно, ту, поред себе, да се сав загњури у њега. Он је толико очекивао ову [98] девојку, да јој каже колико је воли, да јој открије, поред царства мисли, скровиште осећаја. Он је успео да се она врати у Београд. Али, ево већ неколико часова како су једно с другим, а он не успева да јој каже једне речи која долази из срца. Ћутали су. Ваздух је трептао око њих позлаћен косим зрацима сунца. Он узе за руку своју другарицу; брзо се трже, њена рука била је хладна као мртва. Он је поново прихвати и принесе је к срцу.

— Не... не, Чедомире! — рече Вишња, и истрже руку.

Па и доцније, она је избегавала ова миловања, као да је осећала да се цела љубав не састоји од пољубаца. Она је ту остала непоколебљива. Ништа није било кадро изменити дубоко осећање морала који јој је несвесно улила старинска кућа њеног оца. Прочитане књиге и живот у престоници допуштали су јој по коју симпатију, пријатељство према младићу, љубав речи и уздисаја, али даље... права љубав је за њу била забрањена. Као сви људи здрави и природни, она се бојала свега што је анормално, болесно, мистериозно. Праву љубав је видела само у браку. Управо, она за њу није постојала, већ брак, муж. Томе је требало очувати, [99] жртвовати све, живети тако да нико, осем њеног мужа, неће моћи рећи:

— Она је била моја драгана. Ја сам је грлио.

Стога она није очекивала од Чедомира љубавне напитке, већ изјаву, ону мало старинску изјаву којом се проси рука у девојке. Она је очекивала да је он назове својом вереницом, дâ јој обећања за цео живот, свечано, пред родитељима и публиком, па да му преда целу себе, сву раскошну младост која је бујала у њеним грудима и сваког тренутка јој истеривала стид на образе. Иначе, у свему другом, мењала се ка идеалу који јој је Илић открио, мешала се у друштво младих људи и девојака, подражавала мушкарцима, презирала моду, читала судску медецину, јела улицом кифле и переце, корачала крупно; сукње су летеле око ње као мантија у попа.

Вишња се добро осећала на Великој Школи. Академска слобода јој је пријала. Могла је уредити свој живот по својој вољи, излазити куд хоће, враћати се кад хоће. Није се морала више бојати својих наставница. Није морала трчати на час да не задоцни. Па и ти часови! Није их било више од два три преко дана. За њих се није морало спремати. Није било [100] оцена ни прозивања. Већ се седне у клупу, професор говори, ко хоће да бележи, он бележи, а ко неће, онда то толико.

Капетан-Машино Зданије, где се налазила Велика Школа, имало је нечега пријатељског, свога. Оно је било као општа ђачка кућа, непобедан бедем који је пркосио свакој реакцији. Полиција није смела ући ту; за ђаке је пак било стално отворено. Могло се ту склонити од жандармске потере, испред кише или кад човек не зна куда ће. Увек би се нашло друштва, водили се занимљиви разговори о паметним стварима. Није се правила разлика по старешинству, годинама ни по породици. Сви су били студенти, равни један другоме. Чича с погачицама поздрављао је стално учтиво, имао при себи палидрваца да се упали цигара и давао на веру. Могло се ићи из ходника у ходник, из слушаонице у слушаоницу, с предавања на предавање. Нико вас није питао: шта ћете и кога тражите ? Слобода, драга, мила слобода, пун идеал тога појма, тако присног свима нама навикнутим на распуштеност источњачком природом, савршена слобода, ускраћивана дугим ропством под Турцима, испуњавала је тај посвећени кут Београда и била његов најбољи украс. Тако слободна, још више [101] је ушла у социјалистичке идеје, у борбу против формалистичког друштва, где диплома замењује таленат, где парче хартије вреди више него глава. Те су је теорије храбриле, подизале, одушевљавале. Она је веровала у њих, у њино брзо остварење, у њихов велики принцип: „сваком по способности, свакој способности по њеној заслузи“.

IX

[102]

Матовић није пуштен с робије онако брзо, управо преко ноћ, како су се надали на дому. Краљ му је на дан венчања опростио само пола казне. Доцније, дали су му удобнију ћелију, скинули му гвожђе с ногу, допуштали посете пријатеља. Тек под зиму, Јован доби потпуно помиловање. Странка му даде место главног уредника свога органа. Знаци народне љубави пратили су га улицом. Влада није могла другојачије него му нађе лепо место у државној служби. То допусти Матовићима да се преместе у једну већу кућу. Било је крајње време, јер су сад имали и сувише гостију. Било је међу њима старих, опробаних пријатеља, а било их је и таквих који су раније обилазили далеко професоров дом као место нечастивих. Јован им је опраштао великодушно, говорећи:

— Не треба људима замерити, то су [103] била зла времена. Шта су они криви ако су били слаби или имали противна убеђења? Ја сам о томе у апсу размишљао дуго, па сам дошао до закључка, да се велика зла не чине намерно, с предумишљајем, већ... онако, из људске ограничености.

Кућу су реновирали из основа. Ту је главну реч водила госпа-Клеопатра. Нашла је једног јеврејског трговца који је дао намештај на отплату. При избору, поклонила је нарочиту пажњу на салон.

— Дивно! — говориле су гошће кад их је Матовићка уводила у њега.

Доиста, салон је блештао у новом плишу и свежим бојама. Само је био незграпан са својим великим канабетом, нешто суморан са тешких завеса које су стајале као прилепљене уз прозор, и са одсуства присних ситница, домаћих успомена и дрангулија, хладан као дућан с намештајем. Вешт посматрач би по тој одаји оценио жену која ју је наместила. Матовићка је имала развијено тело, као у жандарма, крупну главу, црне веђе, круто држање, набељене образе и офарбану косу; посебно је истицала очувано грло и потиљак ћилибарске боје. Кад би је човек видео први пут, помислио би да је горда и надута, али, у иоле познатијем [104] друштву, она је говорила много, није бирала речи и пребацивала се. Са нешто урођеног византинизма, она је имала јединствену вештину да измири у себи жену која господари кућом и жену која сматра да је њен позив у животу виши од обичне бриге за кујну. На лицу јој је почивао отмен умор, који је требао да покаже свету колико сирота жена има посла око спреме куће и деце. Млађи су дрхтали пред њом. У мешењу колача се одликовала: имала је шесдесет четири рецепта за разне врсте. Њен главни задатак био је да допуни свога мужа тиме што ће његове сељачке склоности парирати својим господским понашањем. Редовно је ишла по славама, правила посете, ступала у хумана друштва, водила политику. Она је волела те изласке, при којима јој се давала прилика да истакне своје отлично порекло, фине манире, да покаже како је права срећа за земљу и Матовића што је она његова сапутница у животу.

— Клеопатра, треба повисити плату том младићу што поучава Младена — рече јој једном муж. — Живот је скуп, а човек ми изгледа ваљан.

— И ја сам то нешто мислила. Друго је сад, а друго беше под проклетом реакцијом. Тек, жао ми је, човече, пара...

[105]

Него велим, да му кажем нек долази код нас на храну. Њему ће се познати, а нама је свеједно: куд једемо сви, биће и за њега... Можемо му дати и једну собу у авлији — додаде госпођа после неколико тренутака. — Празна је, држим само неколико венаца лука.

— А шта ћеш му за ствари?

— Има старог мебла колико хоћеш, труне ми горе на тавану!

Тако би и урађено.

Илић се у почетку снебивао, осећао се као на терету, на сметњи. После се навикао. У стану је имао што треба скромном човеку. Матовић је био пријатан према њему, разговарао се с њим дуго, озбиљно, о крупним стварима из политике, о народу, задацима Србије као државе и земљорадничком осигурању, о којем је писао једно дело с научним претензијама. Осећао је да стари, није волео да му се противуречи и давао је честе савете.

— Узмите се на ум — рекао му је једном. — Ви више нисте дете. Кроз неколико месеца свршићете школу и постати јаван радник. Стало вас је скупо док сте дотле дошли. Али још све муке нисте претурили. Тек стоје пред вама оне које су најтеже.

[106]

— Пазите се. Ми прелазимо чудна времена — рекао му је другом приликом. — Изгубили смо много у нераду, у јаловом трвењу. Народи око нас неће чекати да ми добијемо времена. Мораће се журити... А ви, млади човече, из школе ћете ући право у живот. Држава ће вам поверити један посао. Ваша породица, друштво, странка којој припадате, тражиће вам такође извесне обавезе. Све је то озбиљно. Вашим именом и угледом јамчићете за исправност својих поступака. Живот, смрт, љубав, отаџбина, брак престаће да вам буду мислене именице. Али не бојте се, не бежите од живота; с њим је као и с пливањем; научи се кад куражно оставимо плићаке. Јер најзад, нашто вечито трчати за критиком, за рушењем, за духовитошћу, за исмевањем и скептицизмом ?

Госпођа је истицала пред децом младићеву ученост и говорила:

— Угледајте се на господин-учитеља. Ето, њему није било све потаман, па је увек први ђак.

Посебице је Бела била љубазна. Она је разумела да је сиротиња један недостатак. „Он сиромах, а ја хрома!“ — мислила је и веровала да су тако равни једно другом.

[107]

У тој средини која је била далеко од праве раскоши, али за Илића представљала готово свет блаженства, попуштала су његова начела строгог социјализма. Он је сад осећао потребу вишу од те негације данашњег друштва. Није се могао задовољити више чекањем да будућност донесе или не донесе, нови друштвени склоп. Требало му је нечег новог, разонођења, могућности да се крене једним новим путем којим дотле није био прошао. У осталом, многи његови другови су већ чинили концесију животу. У клубу, који је носио звонко име Група Великошколаца Социјалиста, почело је да долази до размимоилажења у питањима тактике, настајали су озбиљни сукоби, подносиле се оставке, очекивао се неминован расцеп. Та прилика дође. Имало се да се реши да ли ће група учествовати у митингу које је грађанство приређивало у корист избора Србина владике у Маћедонији. Председништво је предлагало да се клуб уздржи од те патриотске манифестације с разлога што је пролетеру свеједно који ће га капиталист експлоатисати, Србин или Турчин, свеједно који ће поп за то захваљивати Богу. Један део чланова успротиви се том предлогу одлучно, наводећи да социјализам не пориче [108] народност, а специјално српској народности у Турској вера представља још велику чињеницу. С начелних распра прешло се на личне зађевице и грдње. Клуб се поцепа. Један мањи део остао је у Групи. Остали пак основали су радикални клуб. Међу овима је био и Чедомир.

Вишња пак остаде даље на барикадама. Она није опраштала своме другу ту издају заједничких убеђења. Она је ишла у крајност као све жене. Да јој је Илић у почетку проповедао мржњу против црвене заставе, она би била њен најљући противник. Овако, она је била њена ватрена поборница, није могла да схвати свога друга и питала се откуд долази ова промена.

Чедомир је покушавао да се објасне.

— Не, никако... ја нисам престао бити социјалист — говорио је. — Кад бих живео у Белгији, Енглеској, у другим индустријским државама, ја бих се сав посветио класној борби. Али овде, Вишњо, ми још немамо базе; треба прво створити политичке слободе, без којих се не могу замислити поједине организације; треба од ове оријенталне сатрапије начинити правну државу. Ја се чудим како на то нисмо раније мислили. Ја се смејем [109] кад се сетим извесних предрасуда које су мутиле моју савест.

Вишња је тада управљала на свог друга горак поглед који је значио разочарење, и ћутала. Она није била још толико јака да му баци истину у очи, рекавши му:

— Ренегат!

То разочарење ју је утврђивало у одлуци да не допусти свом обожаваоцу задовољство љубакања.

— Тако ћеш, једном, и мене оставити — одбијала је његова умиљавања — и чудити се... и смејати предрасудама!

Говорила је то да би га казнила. Она је иначе веровала да је он воли јако, јаче него што је он био уопште способан да вели, лудо, смртно. У том тренутку је имала право. Њено одбијање падало је врло тешко младом студенту. Он се трудио многим средствима да придобије њену стару наклоност. Али право средство, понуду за брак, није употребљавао. Можда би само једно половно обећање било довољно, па да га она поново заволи без бојазни. Јер је она била жена, а код жена, кад је муж у питању, начелне разлике не представљају велику сметњу. Међутим, то није било могуће. Он није хтео да склапа озбиљније везе, он није тражио [110]

у њој звезду пратилицу, он је хтео да она буде једино метеор, који ће се појавити на његовом небу, осветлити га чаробно за који тренутак, па се после изгубити, остављајући студента да иде својим путевима. Она је била само нешто пролазно... само један ступањ у високим степеницама, уз које се пео.

Те супротности подржавале су код двоје заљубљених једну врсту борбе час прикривене, час отворене. Чедомир се љутио. Дешавало му се да проведе по неколико дана не видећи своје драгане. Трудио се да не мисли на њу. Хтео је да је заборави. Њена слика се брисала, срце ћутало. То је трајало неко време. Изненадно осетио би да га нешто вуче к њој. Хиљада ствари, блиских тој девојци, изашле би му пред очи и нагониле га да је опет види. Срео би се с њом. У погледу који је управљала на њега, он би спазио понос који страда, а можда нешто и неповерења. Он јој је онда прилазио. Она му је пружала руку, пуна ћутљивог јогунства, наслеђеног из Чачка. Илић се тада јогунио такође. И рат се продужавао, мењале се само позиције.

X

[111]

У тим мучним тренуцима, Илић је, безмало, мрзео своју драгану и веровао да га она мрзи. Сваки њен покрет који није ишао у прилог његове себичности, тумачио је као да је управљен против њега: било да она не дође на заједнички час, било да га не примети на улици, било да се сувише смеје са осталим друговима. Па и ти другови, изгледали су му мрски. Он их је представио девојци, он је представио девојку њима. А сад, она се забављала с њима, они се забављали с њом, као да он није постојао, као да га никад нису видели. У њему се појављивала љубомора, страшило са жутим очима, тешка срамотна болест коју болесник крије од света, док му она разједа срце, а њен гној прља, трује. С времена на време, он би се свестио, чупао из срце ту опасну гљиву, а заједно са њом и слику младе Чачанке. Хтео се бацити блатом на све [112] што је прошло, мислити само на себе, радити за своје испите и не осећати ништа. Али није могао. Усред читања, кад је можда био за читав континент далеко од Београда, за стотину векова од присутног тренутка, на ум му је, без икакве везе, долазило питање :

— Шта ли сад ради Вишња?

Он би се пренуо из својих студија, видео би се у својој соби, сам... ужасно сам, као у гробу. Тада би бацио књигу, коју је дотле држао у рукама, у гомилу осталих, дигнуо се брзо и отрчао у варош. Срео би тада овог или оног друга. Они су били весели, безбрижни, они су се разговарали о лаким стварима, о интимним везама, и он им није смео прилазити, он је бежао даље од њих. Тада би одлазио из вароши, у околне паркове, брда, шуме. Ни ту се није осећао срећан. Какво дрво, пут, бара каква опоменула би га своје другарице. Њено запаљено лице с мирним угаситим очима појављивало се, као каква сиренска утвара, на свакој окуци од пута, на гомили сувог лишћа, у облацима... облацима што полако језде по зимском небу. Одлазио је тада у кафану, губио се у читање новина, у пушење, у играње домина с првим кога сретне. Али и ту, у тамним кафанским [113] ћошковима, у бледим новинарским словима, у комбинацијама домина, у густом диму од дувана, величанствена визија младе девојке васкрсавала је, као митолошке тице из пепела. Боле (!дуго о) га хиљаде игала душевног нестрпљења. Није знао шта да ради од себе. Свет му се чинио празан, шупаљ, бесмислен без Вишње, без њеног милог присуства. Чинило му се као да га је цео свет напустио, као да му нема најбољега што је имао. То осећање прогнанства прелазило је у неку врсту фикс-идеје, море, мучног лудила. Осећао се истрошен, утучен; по целе ноћи није могао заспати. Реч Христова врзла му се по памети:

— Жено, шта има заједничко између тебе и мене?

Он је видљиво патио.

— Вама није добро, господин-Илићу ? — рече му једног дана Бела. — Да вам шта не фали код нас?

— Код вас? Не, госпођице — одговори он, мало изненађено. — Ја бих био највећи незахвалник кад бих се и најмање пожалио.

— Заиста? — ускликну девојка, не кријући своје задовољство.

Мајка и укућани били су је размазили, те је желела да и Чедомир буде нежан [114] према њој. И сем тог, она је била болешљива, нервозна девојчица, код које се чежње развијају рано и, у толико јаче, у колико је њено тело трошније. Да је место Чедомира, високог, мршавог студента бледих образа и поноситих очију, дошао неки други младић који би био његова пуна супротност: мали, крутуљаст, са очима као у миша, она би желела да се и њему допадне, јер је она, својом хромошћу завезана за кућу, сањала често о заљубљеним паровима које би, летимице, кадгод спазила с прозора кад прођу њиховом улицом, док општинске липе бацају густе сенке око њих и заносе главу својим тешким мирисом. Стога се она отимала, кад је време било ручку, да сама трчи и куца на младићева врата, позивајући га:

— Господин-Илићу, ручак је готов.

Тако куцајући, а не отварајући врата на младићевој соби њу би прожмала нека слатка језа, од чукљева на руци, па кроз цело тело, да јој и колена задрхте, као кад је читала забрањене књиге. Једва је чекала да дође подне, да претрчи преко дворишта, предахне на прагу Мале куће — како су звали то одељење — скупи сву храброст, закуца на врата и преда се тој голицавој дрхтавици, па док јој она [115] уноси забуну у главу, претрчи поново преко дворишта, упадне у своју собу и зарони зајапурено лице у хладовите јастуке своје постеље.

Младић је дизао главу на овај глас. Он му је звонио као труба војске која иде у помоћ, као поклич на освету, на буну. Што му се допадало у тим тренутцима код Беле, то беше нешто више од њене лепоте, то беше њена симпатија, далека, нова, друга љубав која се приближава. Ипак нешто у души говорило му је да спречи мисао да не иде тим правцем, те је ударао крст на страни на којој се зауставио, склопио књигу, оставио је у крај свога стола, уредио краватну, погледао да ли су му нокти како треба, па одлазио на ручак, пењући се уз кратке, камене степенице, ограђене зарђалом оградом.

Стари господин је био већ ту. Он је био човек ситних, живих очију, великог чела са дубоким залисцима, пљоснатих ушију, необријане браде и кратких, дебелих бркова, готово суров, сељак у грађанском оделу, иначе обичан, могао је личити на друмског механџију као и на митрополита, да није око његових сувих уста, око тих ситних очију, па све до природно намрсканог чела играо један [116] интересантан израз одлучности који је прелазио у трагику. Ступио је у политику почетком Осамдесетих година. У то доба, довршавала су у Србији своје стварање два главна политичка фактора, народ и круна. Народ је био под мучним последицама два тешка рата, чији успеси нису одговорили његовим надама; чиновници, грабљиви и покварени, владали су земљом као господарска класа, Србија је изгледала њихов спахилук, о народним потребама није се водило рачуна. Демократске теорије о уређењу државе које су стизале са Запада нађоше у том незадовољству узорану њиву, и народ се формира, готово као један човек, у једну странку, која изнесе захтеве за најшире грађанске слободе. С друге стране, круна се опијала са нешто релативног успеха . на Берлинском Конгресу, подавала се ласкању извесне дипломатије, заносила се идејама просвећеног апсолутизма и на народ гледала као на гомилу геака. Јован Матовић, који је био сишао са пространих, слободних златиборских сувата и са наслеђеним искуством да Србија, за све што има, има да захвали само своме сељаку, лако се одлучио да приђе првој струји. Брзо се нашао у првим редовима; он је био сјајан полемичар, писао је врло [117] течно, стил му је био популаран и живописан. Кад се каква идеја усади у његову главу, она се тако угњезди да је ни сами ђаво не би могао отуд ишчупати. Ништа на свету није било кадро спречити га у његовој борби за народ. Његов радикализам није био више политика, већ једна врста религије. Он је веровао у народне снаге, Вук Караџић је казао последњу реч у питању језика, народне песме су једини добар узор уметничком певању, и, да је хтео мењати хришћанство, он би место крста набио на олтар гуњ и опанак. Сад, после двадесет година борбе, он је видео краљевство претучено народним бунама, поразом једног кабинетског рата, сталним скандалима на двору. Међутим, ни Јован није остао читав. Изишао је из затвора остарео, поремећеног здравља и опортунист. Ма да је био висок чиновник, није се могао отрести простачких склоности сељачког сина. Јака му је сметала. У кући је био без капута, са заврнутим рукавима од кошуље. Није волео многа мењања тањира. Ручак му је био најслађи, кад би уграбио од своје жене да седне за кујнски сто и једе што прво дохвати. Али му је то задовољство ретко допуштала госпа-Клеопатра, која је [118] волела формалности, добар тон, устручавање и ноблесу.

— Добар дан! — прогунђао би Матовић кроз нос с природном и инстинктивном грубошћу у гласу, кад је Илић улазио у трпезарију, док се госпођа смешила благонаклоно, климала угојеном главом и пружала руку, пуну јевтиног прстења, у висину младићевих уста.

И породица је седала за сто: у врх стари господин, с нешто раскораченим ногама као да још носи гвожђе, десно његова госпођа, лево Чедомир, са ногама учтиво подвученим под столицу. До њега је седео Младен, који се никако није хтео скрасити на своме месту; до дечка је била једна близнакиња, а преко: Бела са другом сестрицом. Она је требала да држи под присмотром обе девојчице те да тако олакша посао јадне мајке — како је госпођа сама себе називала — али је девојка више посматрала домаћег учитеља него своје брбљиве сестрице.

Стари Матовић није примећавао ништа. Он је при ручку имао добар апетит, извлачио из џепа велику мараму за један крај, као заставу, брисао нос на сав глас и хвалио одличну кујну своје жене. Кад би му, и поред тога, остало слободног времена, он је износио своја размишљања [119] о приликама, догађајима и људима, па се понекад пребацивао и откривао и оно што је у партији или државној служби сазнао у поверењу. Тако рече једног дана:

— Краљ ми је два пута изјавио како се озбиљно решио да да̑ земљи нов, либералан устав. Јако је љут на реакционаре што су га изневерили приликом његове женидбе.

Испи чашу, па продужи:

— Дуго смо причали. Било је говора и о томе ко ће ући у кабинет...

— Је ли, тата — прекиде га Младен — хоћеш ли и ти постати министар?

— Зини да ти кажем! — трже се стари господин, па пређе на своје дело о земљорадничком осигурању.

Његовој жени је годило јако да постане министерка, т.ј. да јој муж постане министар... министар земљорадње кад се већ тим питањем бави, али јој се учини да поред све користи што ће видети отуд није отмено говорити за ручком о сељацима, те једва дочека кад се Бела умеша, и рече:

— Знате, отац, да се Миле тетка-Катин верио у Минхену... испросио Швабицу. Тетка-Ката хоће да се изеде од муке.

— Што је узео Швабицу?

— Замисли дерана! — прихвати госпођа. [120] — Није још школу свршио, а већ проси девојку...

— Ја не налазим у томе ничега чудноватог — рече будући министар. — Ако се воле, зашто да се не узму?

— Ама, како да се узму, човече? — одврати му жена. — Дошла Ката данас, па као да се у црно завила, плаче, суза јој сузу не стиже. Вели, ни кошуље му не доноси.

— Па, купиће је, стара му мајка! Човек се не жени због кошуље. Млади су; цео је живот пред њима... Да, ја сам човек из старог времена, иако сам се бунио против њега: брак ми изгледа вечито нешто севдалијски... уз пратњу Цигана и чауша.

— То су стара, добра времена — уздахну госпођа у пола воље. — Онда је живот био лак, јевтин. Данас све има своју цену; симпатије су редак луксуз, а брак... брак је код паметних људи вешт споразум, смишљен ортаклук, где свака страна уноси одређене користи: положај, мираз, фамилију или диплому.

Рекавши ово, она погледа значајно у Илића као да је хтела сазнати какав су утисак учиниле на њега те речи.

— А љубав, мама? — примети Бела, и несташно успи усницама.

[121]

— Ћути, безобразнице, знаш ми ти шта је љубав!... Да, ја нисам противна љубави, она управо долази сама по себи кад се ствари доведу у ред, кад обоје нађу користи у својој вези; понављам, брак је на првом месту акт озбиљан, хладан, срачунат да се прими онолико колико се даје... Шта ви мислите, господин-Илићу?

Чедомир заусти да каже онако како је осећао:

— Ја сам одсудан противник брака у опште. Он је неприродан и неморалан. Неприродан, јер се у органском свету не зна за такву везу; неморалан, јер се обавезујемо за нешто што није у нашој власти. Брак ствара од људи силом хипокрите, установљава једну врсту ропства. Идеална веза између човека и жене постоји, за мене, једино у слободној љубави.

Али се његова реч заустави на уснама. Изненадило га је што га госпођа пита за мишљење... она, која му је, поред свог уважења према његовом успеху у школи, ставила већ толико пута до знања да он има од ње да се учи. Поред тога, бојао се да не начини какав испад, имајући већ извесна искуства о београдском животу, о Београду, где вечито има нечег непознатог, [122] где већина људи крију своја уверења и своје особине.

— Шта да вам кажем, госпођо!... — рече после неколико тренутака оклевања. — Ја на то питање нисам мислио.

Матовићка га погледа изненађено.

— Овај се вешто извлачи — рече у себи.

— Управо — додаде Илић — за мене брак не постоји као питање.

Бела рђаво разумеде младића. Помисли да он хоће да каже како не двоји брак од љубави, или тако нешто, те пљесну рукама:

— Браво, господин-Илићу! Главно је кад се двоје воле... А свет, фамилија, новац? Трице и кучине!...

— Бела! — прекори је лако госпа-Матовићка.

— Јест, јест, трице и кучине! — понови девојка јогунасто и искрено. — На што онда љубав кад се рачуна колико и лањски снег!

Мајка се не усуди да обнови прекор, већ погледа плашљиво у свога мужа. Али ни Јован не рече ништа. Они су обоје осећали Белину сакатост као своју кривицу — јер је још као дете, због недовољног надзора, пала са степеница и сломила ногу. Стога су јој вечито угађали. [123] Поред свег тешког живота у сталној опозицији и борби са властима, стари професор и његова жена нашли су увек могућности да задовоље Белину жељу: купе јој пајаца са звонким прапорцима, скупоцен шешир или хаљину у моди. Бела није никад осетила муку од материјалног живота. Новац је за њу био као неко средство за прављење поклона, излишних ствари, за шарање живота као ускршњих јаја, нешто чега се човек може одрећи у свако доба.

Илић је пак мрзео новац, мрзео га оном мржњом, помешаном са нешто зависти, коју осећају слаби према јакима. Он је у новцу видео силу која учвршћава живот, пријатеља који одржава човека, моћног протектора који дарива права и користи. Он га није имао, он му се чинио као његов лични непријатељ кога треба савладати, и он га је презирао као тиранина чију је сурову владу рано осетио. Он је желео да има новаца да би осигурао слободу кретања, да би радио само оно што воли, да буде свој и припада самом себи.

— Новац је чудна ствар, моје дете — рече Матовић, обраћајући се Бели, неприродно умекшаним гласом. — Он није на одмет. Ја сам то видео на робији. [124] Видиш, били смо сви подједнако лишени слободе, осуђени на затвор по апсанама; закон је био једнак за све. Међутим, било је нас који смо имали новаца и нас који га нисмо имали. Знате ли да је то била грдна разлика између робијаша и робијаша, да су се правила готово два засебна сталежа, где је осуђеник с новцем заповедао за паклић дувана осуђенику без новца. На крају крајева, новац није ни толико рђав колико се прича, ни толико добар колико се мисли. Али има једна сигурна ствар. Човек се троши између два акта који се називају: хтети и моћи. Зашто дакле бити против онога који нам олакшава борбу између тих неједнакости. Новац треба разумети, па га онда без бојазни можеш волети.

— Бог с тобом, како говориш, тата — пребаци му ћерка.

— Ја говорим оно што осећам. Ја сам увек говорио истину. И ја вам кажем — удари гласом Матовић, као да држи предавање — истину не треба крити; треба је послушати, рећи је увек, и увек радити тако да је човек може рећи.

XI

[125]

После ручка прелазило се у салон, да би служавка очистила трпезарију. Стари господин би се извалио поребарке на фотељу, пушио и очекивао кафу. Понекад би читао новине, а кад њих није било, узео би Горски Вијенац, отворио га насумце, па читао на глас стихове, предајући се чару философске поезије Његошеве. Кад би пак био рђаве воље, жалио се на реуматизам у десном колену, који је добио на робији, и грдио свога сина.

— Шта је с тобом? — говорио му је тада полагано, суво, не гледајући у њега већ у један кут од салона и као враћајући се с неког далеког пута, по којем је његова мисао дуго лутала. — Опет двојке? Та сад ти бар реакционари нису криви?

— Збунио сам се — одговарао је дечко одсечно. — „Немац" је велика прзница; за најмању ствар отера ме на место! [126] А, бога ми, добро учим и речи и превод.

Матовић би погледао у свог сина.

Једна нова бора оцртала би му се међу повијама.

— Да си тако брз на раду као на лажи, далеко би отерао! — рече му други пут. — Само на кога се метну, да ми је да знам?

— Не на мене, у сваком случају — упаде госпа-Клеопатра.

Стари господин као да не чу шта му жена рече.

— Све имаш што ти треба, па опет ништа од тебе — додаде жалосно. — А кад сам ја учио школу, мој брајко!...

Застаде, одмахну руком и не заврши реченицу.

— Ко би играо крајцарица кад би Младен учио! — насмеја се Бела, која у том тренутку донесе кафу.

— Ћути ти, материна мазо — пребаци брат сестри, и један сјај мушке надмоћности засја у дечковим очима. — Кажи само колико поједеш шећерлеме преко дана?

Обоје су имали право: ни брат ни сестра нису били на свом месту. Родитељи нису водили о њима права рачуна. Отац се био бацио сав на политику, није [127] имао времена, па можда ни праве воље да мисли на своју породицу. Кад би му ко од пријатеља скренуо пажњу на несташност његовог сина, он се бранио неким руским принципима васпитања деце у слободи.

— Нек се развијају по инстинкту — говорио је самоуверено. — Утицај старијих може да изопачи праве дечје наклоности. Ако хоће да учи школу, нека учи, а ако неће, значи да није за њу, па ће гледати друга посла. Шта је мени шкодила слобода, кад сам растао са̑м, ненагледан ни од кога, као дивља травуљина.

Само је Матовић заборављао, да је он, у свом детињству, имао једну опаку, али врло сигурну учитељицу, невољу. Он је имао да се бори из дана у дан за комад насушног хлеба, те га је та борба изоштравала, док његова деца добијају то парче хлеба без борбе, те своју слободу употребљавају на своја задовољства, а задовољства не челиче дух.

Син је растао слободно, тумарао са свим квартовским мангупима, носио шешир на криво, говорио шатровачким језиком, задиркивао служавке. Ћерка, која је већ била на удају, није имала наклоности ни према каквом озбиљном послу. Кад јој се није чинило што је хтела, свађала [128] се да се кућа орила од њене вике. Време јој је пролазило у беспослицама, неговала је нешто цвећа, везла по коју мараму, читала, по каткад, сензационе романе, и јела слаткише, почев од најфинијег швајцарског фондана, па до најпростијег турског суџука.

Откако Матовић поста кандидат за министра, седељке после ручка бивале су краће. Стари господин је морао примати овог или оног политичара, одлазити на конференције, пискарати по новинама, ићи краљу на подворење. Чим би он измакао из куће, госпа-Матовићка је одлазила такође, и то брзо, као да је виле гоне, а враћала се тек у вече, пуна новости. Младен је одлазио такође, у школу, рано, да се што пре отресе куће, за коју га ништа није везивало, и нађе се са својим вршњацима, децом такође из бољих кућа, а поквареном као и он, можда горе него и он. Две близнакиње узимале би се за руку и излазиле на улицу, па шврљале око гомиле песка, кафанских столова, по суседним авлијама, као да су и оне хтеле побећи од куће. У салону су остајали само Бела и Чедомир. Па и Чедомир се дизао да иде, да му се не би приметило што остаје на само са девојком. Али би га она задржавала понекад [129] занимљивим разговором, па и молбом. Младић је остајао. Ти усамљени разговори са девојком која није била ружна пријали су му, падали му као неки благ и лаган лек на срце што се крвавило.

— Да је и мени да изађем некуд — рече му Бела једног дана кад тако осташе сами. — Тако бих радо побегла од куће.

Њен глас је дрхтао и био искрен. Илић осети извесно сажаљење према тој размаженој девојчици. Она му се учини још ближа што се тога дана осећао изузетно увређен од стране Вишње. Био ју је видео на улици, па кад је хтео прићи, она је зауставила неку своју познаницу на пролазу и продужила пут с њом. Било му је јасно да га Лазаревићева избегава намерно, па и да му пркоси. Његова је душа патила, његов понос је страдао, његово срце желело освете.

— Јесте ли ви срећни, господин-Илићу? — пређе Бела изненадно на њега, скупљајући празне шоље.

При тим покретима показивала се кроз широке рукаве њена рука гола до лаката, њено млечно лице белило се. Био је бео и њен врат слободан, маљав, округао као у грлице.

— Срећан? Та реч звони чудно у наше доба — одговори младић, и отворено [130] погледа у Белине очи. — Али на што то питање! Мени је тако лепо овде, у вашој кући, с вама... кад можемо да разговарамо као пријатељи.

Бела је била узела судове и пошла вратима да их однесе, па се предомисли, зовну служавку и предаде јој што је имала у рукама.

— Збиља, ја сам ваша пријатељица? — упита затим, притварајући врата.

— Да, Бела — одговори он, слободно, осећајући да му се срце пуни неким осећајем, који није могао тачно одредити. — Ви сте тако љубазни према мени. Зар мислите да ја не умем ценити толике пријатељске услуге, поклоне које сте ми учинили ?

Доиста, она му је често тражила мараму да је намирише, нудила му бонбоне, китила га цвећем из саксија, слала по Младену какву гравуру или други украс за његову собу.

— И сем тога, мени је пријатно ваше друштво. Кад разговарам овако с вама, чини ми се да присуствујем. неком концерту, где хиљаде пријатних и хармоничних гласова звоне око нас.

Бела је стојала пред њим. Њене очи завијао је вео видљивог узбуђења. Њени [131] бели зуби гризли су нервозно један крај њених усана.

— Продужите... — рече она, па весело седе на канабе поред њега.

Кроз чипкане завесе на прозорима видело се једно парче улице, остатак покојног зеленила по околним баштама и сјај зимњег сунца које није могло продрети у собу него је скакало око прозора, по калдрми и гранама једне оголеле липе. Иза дрвета затезао се крајичак неба, по чијем је плаветнилу пловило неколико облачића као прамење од памука.

Илићу залупа срце кад виде девојку тако близу себе. Он не настави говор. Његове очи су се наизменично кретале са девојке на игру сунца на улици, а са сунца опет на девојку, на њен го врат, на белу руку, спуштену лако на ивицу од канабета. Спусти своју уздрхталу шаку на ту руку, на оно меко, благо и мирно парче пред лактом. После је узе у обе шаке и миловаше је, и преко лакта, оборених очију, без иједне мисли у глави.

Бела се није бранила. Зенице су јој се јако шириле. Она је шапутала нешто.

Чедомир јој се приближи. Удисао је мирис те девојке и дрхтао пред сјајем њених зеница. Њена глава клону. Он се наже и потражи њена уста. Уста и уста [132] се спојише. Тело и тело приби се. Руке се укрстише. Они осташе тако за један тренутак, чврсто загрљени, као да су хтели задржати срећу коју су нашли.

Из трпезарије је допирало звецкање тањира и ножева. После се чуше удари метле по поду.

Бела се прва одвоји и, једним покретом, диже се са канабета. Тај покрет је био тако снажан, да она посрну својом хромом ногом и једва се заустави на половини салона.

И Чедомир устаде.

Њихови се погледи сусретоше. Ко ће рећи шта је било у одсевима та два пара раширених очију? Љубави, мржње, чежње, гађења, дубоке симпатије или смртног непријатељства ? Свега може бити.

Остали су за тренутак једно наспрам другог, неми, без речи.

Срце младићево се стишавало постепено, свест му се враћала у главу, и он се питао:

— Шта сам урадио!

Тада, један уздах издиже целе Белине груди. Она баци у вис обе руке. Широки рукави од блузе спадоше до рамена. Голе мишице блеснуше кроз собу. И ово дете, сакато, размажено, претвори се у [133] жену, велику, одраслу, снажну, развијену и потпуну.

Илић погну главу и спреми се на пљусак грдњи.

У том тренутку, девојка полете у правцу њега, пребаци му руке преко рамена и обеси се сва о његов врат. Он осети поново њене усне на својим устима и њене груди утиснуте у његове. Он је стеже снажно, грчевито, не мислећи ништа. Под његовом руком увише се витке слабине девојкине. Он пусти.

Кад хтеде да загрли поново тај дивни створ што му се подаје, тог неслућеног анђела који га милује својим крилима, девојка се била већ извила из његовог наручја и побегла к вратима од трпезарије.

— Шта ли ради служавка? — рече она као за себе, па повири у предњу одају.

Кад се окрену натраг у салон, њено лице је горело сво, обузето неком унутарњом ватром. Очи су гледале укочено. Зуби се белели испод згрчених усана. Груди се тресле.

Чедомир притрча девојци. Њена слика му је бунила главу. Хтео је да опет под руком осети њено тело, да се утопи у разблудни осмејак њених усана, да се заборави и преда њеном загрљају меком, по потиљку, само оним што је голо од [134] руке, да осети њу целу, обешену о њега. Девојка притисну руком онде где јој је срце, не рече ништа, повуче се натрашке, гледајући га нетремице, и изгуби се иза врата лагано, нечујно, неприметно, као привиђење које се расуло.

Чедомир се врати у дубину салона, сурва се на канабе, притиште јако обе слепочнице, које су биле као да хоће да прсну, а прстима затеже косу тако да осети како му се кожа одваја од лубање. Један глас из најтамније дубине његове душе проговори узнемирено:

— Шта је? Шта је теби? Куд си нагао? Ти губиш главу.

У том, на часовнику у трпезарији изби два сата. Метални звук је одјекивао потмуло по празној одаји као нешто живо и претеће.

Он побеже из куће.

XII

[135]

Прођоше неколико дана.

Илић се кајао искрено због догађаја који се десио. Избегавао је своју саучесницу. Презао је сваког тренутка да га не дочека љутито лице њеног оца или мајке и да му, уз заслужени прекор, покажу врата. Долазила му је на ум мисао да нађе старог господина, па да му каже све. За то није имао довољно одважности. Онда је мислио да напише једно писмо госпођи, одрекно им кондицију из овог или оног разлога, и вишо се не врати. То је било већ лакше. Ипак се није могао одлучити одмах и решење је остављао од данас до сутра.

— Сутра... сутра, а не данас — одговарао је гласу своје савести.

Белино понашање га је такође мучило. Једном би с њим, за столом, говорила најпријатније о разним ситницама, као са правим пријатељем, као да се ништа није [136] десило. Други пут би се дурила без раззлога, очито га избегавала, правила двосмислене фразе, стављајући му до знања да ће га одати. Кад би се њихови погледи сусрели, њене сомотасте очи синуле би најдубљом љубавном ватром, да се одмах после замраче другим, леденим погледом, који му је јасно говорио:

— Ниткове!

Илић се ломио између тих супротности, не помишљајући на могућност да се размажена девојка игра жмурке с њим. Најзад се реши да се с њом објасни, пре него што предузме какав даљи корак. Она га је избегавала свеједнако, намерно и пркосно. Остајала је у салону тек кад има још некога. У варош, и кад би излазила, ишла је у пратњи госпа-Клеопатре. Иначе је Бела крила вешто своје маневре од других. Носила је редовно послужење кад је младић држао лекцију њеном брату, позивала га на ручак још једнако по свом обичају куцајући на врата од собе, а не отварајући их.

То је трајало неко време. Ваљда се девојци досади та игра, те, кад једном закуца на врата и кад рече уобичајену реченицу: „Господин-Илићу, извол’те на ручак", ошкрину полако врата, промоли главу кроз отвор и несташно додаде:

[137]

— Како је лепо у вашој соби!

Без размишљања, Чедомир понуди девојку да ступи унутра.

— Нећу — занећка се она детињасто, па, после нешто оклевања, прошапта поверљиво:

— Не смем од маме.

Он јој приђе.

— Ја сам љута на вас — дочека га Бела, држећи непрестано само главу промољену кроз врата.

Та је глава била окружена мирисавом маглом црне косе. Из ње су светлеле, као две звезде, две хитре зенице, које нису биле тачно заокругљене, већ као две капље мастила пале у светло белило између трепавица. Та глава је заводила, бркала мисли, одвлачила у пропаст.

— Љута? Зашто? — упита је младић, тек да се нешто каже.

— Зато што сте ме пољубили — одговори њен глас, а њена насмејана уста, зајапурени образи, њен ђаволасти поглед понављали су немо, а јасно: — Пољуби ме опет... пољуби, пољуби...

И Чедомир притиште један пољубац на насмејане усне, које се прилепише за његове, и осташе тако, за један тренутак, слатке, топле, уздрхтале. Пољупци су се понављали после сваког дана... пољупци [138] кратки, дуги, испрекидани и продужавани, где душа само додирне душу, па је остави да сања започети сан, и пољупци где тело дише дахом другог тела, где се крше руке састављене око паса, очи бледе, а мисао умире у глави. Њему су ти загрљаји падали слатко на срце. Они су му ласкали, уверавајући га о срећи, о љубави и забораву. Они су га тешили, превлачећи постепено вео преко младе Чачанке. Да ли се ипак осећао срећан? Пре свега, јасно му је било да не воли Белу... не бар оном љубављу, чежњивом и стидљивом, коју је дотле осећао према Вишњи. Затим, чинило му се понекад да ни Бела нема према њему изузетно дубоких осећаја. Нешто више, она му је изгледала неспособна за праву нежност, за пожртвовање, за праву срећу и прави бол.

— Што не бријеш бркове ? — рекла му је једном приликом. — Јутрос прође поред прозора један младић: тако су му лепо стајале обријане науснице!...

Илић се насмејао, а кад се после растао са њом, помислио је озбиљно:

— Уверен сам да би га она пољубила само да види како је то кад су бркови обријани!

Доиста, она није размишљала много. Својим прохтевима није постављала границе. [139] Тражила је навалице срећу. Опасности су јој годиле.

Једног дана, кад јој је мајка отишла од куће, Бела га позва у своју собу.

— Пропали смо ако нас примете — приговори јој он.

— Нико нас неће видети — одговори она са сигурношћу.

То је била собица у дну ходника, окренута у башту. Зидови су били тапетовани оранџастом хартијом, по којој је насликано неко фантастично биље, чије је лишће подсећало на винову лозу, а цветови на цвет од кромпира. Одаја је била тако мала да ју је испуњавала уска постеља, на чијим се плеханим шиповима сијале златно обојене лопте. Нашло се места за једну постарију наслоњачу и један сточић, препун четака, четкица, флакона, кутијица, укосница, осталих дрангулија разног облика и боје. Собу је испуњавао јак мирис на јоргован.

— Како ти се допада мој будоар ? — упита га девојка, насмехнувши се.

— Врло пријатан! — одговори он, још изненађен.

Посадише се обоје на наслоњачу.

На пољу је вејао снег. У пећи је пуцкарала ватра. Човек се ту осећао добро [140] као у топлом гнезду. Дубока тишина је повећавала чаробност тренутка.

— Дођи ми једне ноћи — рече му она између два пољупца.

— Не говори глупости...

— Читала сам негде да је љубав слађа кад је мрак. Гледаћемо звезде...

XIII

[141]

За то време, Вишња је уредно похађала предавања, читала руске књиге и подражавала идејним друговима. Седала је у прве клупе да би професора чула што боље. Уписала је и часове који по уредби нису били обавезни. Хватала је прибелешке. Није разумевала многе ствари. Дивила се наставницима што почињу предмет из средине... што се позивају на енглеска и талијанска дела.

Осећала се слободна, зрела, цела. Како јој је сад изгледао јадан живот у гимназији... живот са свима дужностима а без иједног права, интелектуални подрум, душевна касапница! Како јој се бедно чинило њено родно место, неколико сокака по којима рабаџије шибају волове, а човек не зна кога пре да пожали: те људе или ту стоку. Јадно место где се цели животи истроше, а душа не оде даље од бриге за насушни хлеб и државни порез.

[142]

Њу пак, одушевљавале су велике идеје. Чинило јој се да је поново рођена. Слободно је могла доћи кући, слободно отићи од куће. Слободно изабрати своје друштво, слободно казати своју мисао. Што год је било око ње, уверавало ју је у нови живот: варошка галама, начитани другови, одушевљене другарице, ђачки скупови, дуга бдења, па и саме ноћне светиљке, које су расипале своју несигурну светлост по непознатим престоничким кућама, по запосленим људским приликама, по њој самој.

Зима јој је пролазила врло пријатно. Имала је доста друштва. Није осећала Чедомирово одсуство. Нарочито је ишла код једне другарице, код које се скупљало друштво по моди руских универзитета, где се негује она двострука камарадерија у политици и честитим забавама. Ту су долазили студенткињин брат, артиљеријски поднаредник, још две три великошколке, неколико великошколаца, један Јеврејин, трговачки помоћник, па и по који радник. Сваки од њих био је огорчен песимист, сиромах наравно, с отомбољеним лицем, па ипак пун наде, дубоко убеђен у сопствену вредност, у дела која ће починити. Почињали су озбиљне разговоре, после пили чај, скакали с предмета [143] на предмет, мезетили печено кестење, били при добром апетиту, звали једно другог именом и презименом, певали револуционарне песме и ишли на трећу галерију да гледају Ткаче. После би у групама пратили једно друго до куће. И, она је легала сва срећна, певушећи своју омиљену песму: „Сунце ходи и заходи, а у мојој је изби тамно!...“

Понекад би помислила да се нађе са Чедомиром, да га поново придобије за црвену заставу, да подели с њим ову срећу. Али... његове очи су је избегавале. Кад би је и сусреле, оне су биле далеке, превучене неком сенком.

— Шта ћу му ја! — слегала је девојка раменима.

— Вишња Лазаревна! — чуо би се у том глас неког из њеног друштва, и она је већ заборављала на свог првог учитеља.

То је тако трајало до једног пролетњег поподнева.

Прелазила је преко Батал-џамије.

То беше један велики празан простор, зарастао у траву. Неколико стаза, које су сами пешаци утрли, белиле су се у озеленелој трави. Општина је била посадила нешто дрвећа, али као што је то обичај, дечурлија и пуштена стока поломили [144] су младице. Оно што је остало животарило је, само, искривљено, мршаво и напуштено, на неплодном тлу. Место су ограничавале ограда од краљевог двора, једна школа која је раније била механа, и старо гробље, пуно дудова. Тек са јужне стране налазио се низ кућа, малих, разнобојних, без спрата да су се готово губиле у овој пољани усред престонице.

У том великом простору видео се само један човек, продавац ушећереног воћа, по којем је падала прашина. Он је ишао полако, крајем пута, оборене главе у страну, и викао као по дужности:

— Ево лепа воћа!... Тазе јабуке, крушке, слатке поморанџе... ’Ајде, јевтине и слатке!...

После се појави коњски трамвај. Удар копита одјекивао је у такту по мирном крају. Несигурна мартовска светлост играла се по коњским сапима, по зарђалом блеху од платформе и по црвеном лицу кондуктерову који је стајао укочено и озбиљно с бичем у руци. Споредна капија на Двору зврјала је широм отворена. Унутра се светлила чиста калдрма, виделе се коњушнице, станови за послугу и једно изврнуто буре.

Кад прође поред те капије и скрену ка Теразијама, девојка угледа једна кола [145] с гумираним точковима, што је тада у Београду била још реткост и што јој сврати пажњу. Она позна да је то државни фијакер по кочијашу, који је носио униформу састављену од писмоноше и коњичког официра. Кола је сретоше убрзо. Погледа нехотице у кочијаша, па онда у кола, очекујући да у њима види кога од нових, слободоумних министара.

— Од њих земља очекује — помисли огорчено — извођење целог једног система демократских рефорама, а они нису у стању да се одрекну ни државног фијакера!

Али младој бунтовници беше спремљено још веће изненађење.

У колима је седео Илић с једном девојком, којој примети само главу, и од главе бео, нежан профил с очима дубоко занесеним у младића.

Он спази такође своју другарицу, покуша да окрене главу на другу страну, али се његове очи не могаху одвојити од Вишње.

Она се беше зауставила, нема, збуњена, укочена, бледа у лицу и мртвих, опружених руку. У глави јој је било празно. На очи јој се хватала магла. Виде како се шешир скину. Још један кратак [146] поклон. И кола одмакоше правим булеваром Краља Александра.

Вишња оста тако за један тренутак.

— Буржоа! — рече презриво.

На њу навали гомила мисли, најпре нејасних, лаких, безбрижних, па све светлијих, тежих, страшнијих. Девојка је знала да Илић даје лекције сину новог министра, Матовића. Слушала је од другова да говоре са завишћу да је то најбоља кондиција у Београду: стан, храна, пријатељство великог човека и нешто у готову! Она није знала само да министар има ћерку... ту бледу девојку, с којом се Чедомир возио. Он је био леп човек, он се морао допадати тој госпођици. И као код свих природа које мисле право, које не рачунају са ситницама, она их већ виде заљубљене, верене, и пред олтаром. Ах, тај олтар!... Поред свега социјализма, он је постојао, он је био примамљив, велики, са својим златним вратима, мраморним стубовима, мирисом од тамјана и воштаних свећа. Он је постојао овде, у Београду, као тамо у Чачку... кад је била мало дете и кад се молила свесрдно Богу за своје лутке и болесну мачку.

Она покуша да отури те мисли заједно са споменом на свог бившег друга. Беше се упутила универзитету, али се [147] предомисли и окрену да нађе своје друштво. Зашто? Ни она сама не би тачно знала рећи. Тек, заједно с Илићем, мрзела је сад и остале студенте, те младе људе, што праве манифестације, демонстрације, резолуције на туђ рачун, а чим дођу у питање они, њихова личност, њихов џеп, они знају већ вештину опортунитета и хладне крпе за угрејана чела.

То је била соба сиротињски намештена: један гвозден кревет, проваљен миндерлук, прозорске завесе на алке, нешто цвећа у саксијама и пуно дима од јевтиног дувана.

— Већином гласова решено је да парламентаризам треба помоћи — говорио је Петар Зечевић, омален, сувоњав човек, испупчене јабучице, промуклог гласа и светлих очију. — Јер еволуцијом треба припремити револуцију...

— Ја и даље остајем противник тог кабинетског социјализма — прекиде га поднаредник, у чизмама, са шапком забаченом на теме и сабљом преко колена. — Парламентаризам, еволуција, проституција, један ђаво! Спас радног народа је у револуцији... и само у револуцији... и опет вам кажем: у револуцији, па ма како ви решили.

Поднаредник тресну чизмом.

[148]

— Узмите чаја, Иване Јосифовићу —- умиривала га је студенткиња са биологије.

Вишња је слушала те разговоре и осећала се све неугодније. Њене мисле купиле су се око Чедомира. Она се питала:

— Где је он сад? Шта ли ради?

— Он је за мене мртав! — одговори енергично сама себи.

Али та реч беше одвише тешка за њено срце. Она се осети сама усред тих занетих девојака занемарене тоалете, усред тих људи што мисле да од њих зависи круг земаљске планете. Она се сети много лепих ствари које је имала с Илићем. Она би без њега остала мала паланчанка каква је била. Он ју је пронашао, увео у друштво, показао јој нове путеве, отворио нове видике. Њене смешне грешке о основне ствари праштао је великодушно.

— Па што ме је оставио? — бунила се она.

— Ко је кога оставио? — одговарало је нешто у њој, нешто скривено, топло, незнано, а широко и пространо као свет.

Девојка поче да размишља хладније.

— Ја сам била неправична према њему. Била сам охола, горда, па чак и по мало дрска. Ја сам га одбијала... Какво чудо ако је потражио другу жену!

Тек је сад видела колико воли Чедомира. [149] Осећала је да је њено цело биће везано за њега. Њено срце грчило се у мукама. У њеној души дубила се болна празнина. Губећи њега, чинило јој се да се губи све око ње. И она сама се губи, нестаје је, тоне.

— Шта ме сад чека?... шта ће бити од мене?

Без Илића, цео њен план за високим студијама изгледао јој је излишан. Ради њега су били ти напори, ради њега је хтела бити ослобођена жена. Нашто онда еманципација, нашто социјализам, нашто све те лепе мисли ако Чедомир не буде њен!

Пролеће се расцветавало око девојке, али су њој ти светли, разнежени дани, изгледали тешки, суморни. Многа жена предала би се судбини на њеном месту, оставила да време реши нерешљиве ствари, донесе мелем на отворене ране. Међутим, Вишња, здрава као планинска биљка, освести се брзо после првих дана ове муке.

— Ја претерујем. Ја још не знам ништа позитивно. Треба видети у чему је ствар, треба се уверити — говорила је себи.

Али како?

И на ово питање она одговори право, не заобилазећи, не тражећи помоћна средства:

— Треба да се нађемо, па да се објаснимо; да се разговоримо као пријатељи.

XIV

[150]

Била је недеља кад је Вишња пришла Чедомиру. Дан је био ведар. По плавом се небу мицало неколико малих, светлих облака. Сунце је снажно осветљавало предмете на које је падало, али није било вруће, већ врло благо, меко, глатко, да је ваздух био као у купатилу. По тротоару је било доста света, оно лепог света што празником пре подне излази у варошки парк. Весела женскадија, која нема брига око распремања куће, готовљења ручка, водила је гласне разговоре. Међу њима видели се бољи чиновници, имућнији трговци, расположени такође, румена лица и задовољних очију. У јасној светлости пролетњег дана шарениле су се разнолике боје, почевши од белих платнених блуза до црне материје мушких капута. Преовлађивали су отворени тонови, јаке боје, које код нас не губе још своје симпатије поред свег дискретног [151] укуса што нам долази са финог и деликатног Запада.

Млади студент корачао је сам. И он је ишао у шетњу. Познавао је готово цео тај свет било са улице, било са позоришних премијера, било што је имао другова њихових познаника, било најзад да им је био представљен. На његовој тоалети видела се велика разлика. Имао је нов таман костим, претенциозан бео прсник, полуцилиндер с врло уским ободом како је те године било у моди. Да је још имао читаве потпетице на ципелама, могао би се мерити са свима шеталишним јунацима.

Код једног фотографског излога спази Лазаревићеву како му иде у сусрет. Она је била обучена у хаљине затворено плаве боје, чији је озбиљан крој доликовао лепо њеном одмереном ходу. Два прамена златне косе вирила су испод простог сламног шешира. У руци је држала један крупан цвет на подугачкој гранчици.

Она га спази такође и заклони лице оним цветом, као да је хтела сакрити руменило које јој заплами образе. Он је поздрави и хтеде проћи. Тада му Вишња приђе, пруживши руку, не говорећи ништа.

— Како је леп тај каранфил! — поче [152] Илић први, тек да би прекратио мучну тишину.

— Је л’? — одговори девојка у истом тону.

Један нов пламен црвенила лизну јој уз лице.

Они обоје покушаше да не кажу истину. Девојка је грицкала доњу усну, као да је хтела савладати изненадну жалост која је обузе. Младић је куцао штапом о калдрму и гледао преда се.

— Узми га кад ти се допада! — рече, најзад, Вишња, и пружи му цвет.

Он га узе. Промуца неколико речи захвалности, па стаде. Он је осећао свој лажни положај према тој девојци коју је волео и која га воли, према другој девојци чије поверење изиграва и чијом се слабошћу користи, према себи самом на крају крајева, јер он хоће живот пун, велики, али чист, јасан, без утишавања савести и попуштања приликама.

Беше га дарнуо поклон. Посматрао је румени каранфил, његову живу боју, његове свилене, рецкасте листиће. Мислио је како да врати ову љубазност. Њих двоје би могли бити тако задовољни једно другим, тако срећни. На срце су му навирала осећања од пре годину дана, меке, наивне мисли по мало меланхоличне, као [153] што је свака чежња. Хтеде отпочети присан разговор, упитати своју другарицу како је провела тих неколико месеци од како су се разишли. Али се не усуди, јер би онда требало да исприча своје везе у кући министра Матовића, да објасни ону вожњу у колима, да призна свој положај према Бели. То није било у његовој власти; Бели је дуговао бар обзир чувања тајне. Вишња се опет није осећала у праву да затражи та објашњења. Шта је она била сад њему до обична другарица, пријатељица, познаница чак! Како се она могла мешати у његове личне ствари којима је он први и једини господар!

Обоје су били оборили очи и ћутали. Нешто се морало говорити. И двоје драгих испунише ту тишину, пуну неказаних ствари, примедбама о времену.

У једном тренутку, ИлиН подиже очи и погледа поред себе.

Десно од њих, између две куће видело се парче Топчидерског брда, низ јабланова у подножју, грубе фабричке зграде, светла трака од Саве, једна зелена ливада и цела железничка станица. Разни колосеци, низови вагона и остала гвожђарија образовала је црну, зарђалу масу. На неколико места пушило се. Младић обухвати једним погледом тај мирни [154] пејзаж. И док је дим пузио у модрим трубама ка чистом плаветнилу осветљеног неба, њега обузе једно јако, немирно осећање, слично болу за домовином. У његовој природи беше јако развијена чежња за оним што нема, што је различно од њега, што ствара контрасте и наду на потпуност. Пожеле да раскрсти са својим несређеним положајем једним потезом, сад, ту, одмах, да оде, да се изгуби, да ишчезне с Вишњом у неки свет где га нико не познаје... далеко негде, у непознати крај где би почео нов живот. И као да хтеде остварити овај сан, он се обрати девојци, нежно као жена:

— Куд си пошла?... Хајдемо негде заједно! Имам много ствари да ти кажем, да ти изложим што сам наумио.

Вишња приста у први мах, подајући се своме срцу. После се трже брзо, нагло и одби.

— Не, не могу. Журим се.

Осећала је како јој је тешко у души.

Грло ју је стезало од неке незнане жалости. Очи су јој биле пуне суза. Ако остане с Чедомиром још за тренутак, осећала је да се неће моћи савладати, да ће бризнути у плач... ту, на улици, пред толиким светом.

— Збогом. Ми ћемо се видети! — [155] додаде пружајући му руку, па окрену главу да би сакрила своје узбуђење.

— Збогом!... — понови још једанпут, па се удаљи, корачајући несигурно, посрћући готово.

Идућег дана, Вишња га нађе на Великој Школи по свршетку једног семинара. Изишли су из школе, па врљали по вароши без циља, избегавајући посећена места. Они су били леп пар. Људи су се заустављали да их гледају. Већ се примицало вече кад се нађоше на Ћирићевој пољани. Сад се ту шири читава нова насеобина разноликих вила, окружених цвећем и украсним биљкама. Међутим, онда то беше празно жалосно поље, покривено спрженом, смрдљивом травом, разлупаним кантама, трулим хартијама и осталим сметлиштем које је град избацивао на своју периферију. На северу, уздизала се једна немалтерисана кућа сеоског изгледа. Десно од ње видео се низ ситних краварских станова с прозорима до земље, осенчени шљивацима. Још даље, указивала се црвена силуета једне цигљане.

Девојка је становала у близини, те позва свога пратиоца кући да се одморе.

Они пређоше пољану у косо, прођоше једну уску улицу, калдрмисану само крајем, [156] украшену овде онде каквом новом приземном кућицом, где се видела уређена баштица и идилични бунар на точак. Пређоше једну њиву, засађену пшеницом. Затим се спустише низ једну јаругу која је некад била друм, па уђоше у једно пространо двориште, ограђено са три стране јевтиним становима.

Вишња притисну кваку на једним од многобројних, зелено обојених врата, али се она не отворише.

— Газдарица није код куће — рече она, па се саже да узме кључ испод простирке од прага.

При том цела њена млада снага отисну се на њеним хаљинама. Њен природан струк, неизмучен мидером, затеже блузу, те се показаше њена здрава плећа. Рамена се видеше округла, заобљена, као извајана.

— Извол’те — рече кад отвори врата, и пријатељски додирну раме младићу, док један светао, чедан одсев озари њено лице.

Прођоше кроз врло чисту кујну. У једном удубљењу крила се велика постеља, заклоњена црвено мрким завесама са жутим пафтама, које се данас виде само по државним канцеларијама. Према постељи, у венцу од тепсија и шерпи, висила је јевтина слика талијанског издања [157] која је требала да представља састанак Ромеа и Јулије. Стаклена врата водила су из кујне у Вишњину собу, која изненади младића многим и лепим намештајем.

— Газдаричин муж је столар — објасни девојка. — Ради у једној оближњој фабрици. Добро му се плаћа. У слободном времену ради за себе. Све је то он сам израдио. Погледај овај сточић за пушење. Није ли читаво уметничко дело?... Ево, па пуши — продужи она, помакнувши сто у правцу Илића. — Ко ме не познаје помислио би да и ја пушим!

— Не пушиш никако?

— Једна цигара с мене на уштап, у друштву, не шкоди...

Упалише по цигарету.

— Седи... ту, на канабе — рече му Вишња.

Чедомир примети тек тада једно кожно, старинско канабе у сумраку собног угла.

— Седи ти... ти си уморнија — одби он. — Мени је добро и на столици.

У труду да задовоље што више једно другога, они се готово посвађаше, те најзад седоше обоје.

Девојци се оте један уздах.

— Ти си уморна... ти си нешто невесела, Вишња? — примети Илић.

[158]

— Не, нисам — осмехну се она. — Можда сам мало уморна... Пхи, али је љута ова цигара — додаде за тим, насмејавши се гласно.

Ваљада при том прогута мало дима, те се закашља. Баци цигару и рече презриво:

— Не, нисам ја за дуван!

И Илић се смејао. Њихови се осмеси сусретоше, њихова се лица приближише, њихове се усне саставише.

После се поново погледаше.

Осмех је још играо око Вишњиних уста, блед осмех, налик на грч.

Она приближи своје лице његовом. Он осети мирис њене косе и спусти руку на њено раме. Она се стресе; не рече ништа. Другом руком он је обви око паса.

Тада Вишња покуша да се ослободи, стежући му у исти мах руку јако.

— Не, Чедомире... мој Чедомире... Не, то боли, да знаш како боли!...

Он је поново прихвати и принесе је к срцу са једном жељом у души да сам поцрвене. Ко зна колико осташе тако загрљени! Девојка се покоравала без речи, без протеста, предавала се сва, послушна, гипка, нежна, бледа, цвокоћући и згрчена поред њега.

Ноћ је улазила у собу кроз прозор.

[159]

Тело и душа су тако уједињени и збркани у нама да упркос лепим мислима и дужним обзирима, онај који воли једну жену и осећа је поред себе живу, пада у грозницу пожуде. Подивљао, као звер што погледа своју жртву пре него што јој доврши живот, Чедомир прекиде пољубац у једном тренутку, зажелевши да види своју драгану, да је види целу, разголићену, остављену њему на вољу.

Она је лежала, као дете, изваљена на његову мишицу. Прамен плаве косе падао јој је преко лица. Њене бистре очи биле су широм отворене, гледале радозналом безазленошћу у једну утврђену тачку, као у неки сан, и хтеле рећи:

— Да дивног сна! Оставите ме да сањам.

У том тренутку студент се сети Беле, и, поред све оргије страсти, начини упоређење између те две девојке. Бела је тражила задовољство не по осећању него по памети, изазивала ове тренутке, пила њихово опасно пиће, свесно и прибрано, као пијаница по занату. Она је сматрала пољупце као шећерлему, пуцала језиком и тражила још, још, још. О правом животу са стотинама озбиљних питања, укрштених интереса, тешких одговорности и неизбежних дужности, она није имала [160] појма. Дотле се Вишња чинила младићу жена-другарица која диже човека на посао, пружа му подстрека за велика дела; општење са њом даје радости, одмора, утехе, а не нове невоље и морално пропадање.

Са том мисли почеше и друге да се враћају у младићеву главу. Он опази у Вишњиним очима један влажан сјај. Светлост се претварала у сузу. И суза за сузом поче да се ниже, као ђердан, низ образе девојкине, лагано, коврљајући се, не сусрећући једна другу.

Илић се освести потпуно пред том сликом. Цело његово поштење усправи се између њега и девојке. Он се сроза с канабета као кривац. И заронивши главу у крајеве девојкине хаљине, загрца:

— Опрости, опрости Вишња. Ја не знам шта радим. Ти ово ниси заслужила. Ја често не господарим собом. Ја нисам на чисто са собом. Како се то десило? Ја то нисам хтео. Мене сматрају за мирна човека, али видиш, ја се питам да ли у мени не живи неки скривени ђаво. Ах, како сам гадан, како сам гадан, Боже мој!

Вишњине руке додирнуше његове косе. Она подиже његову главу и гледаше га кроз сузе, као да га је жалила, као да је жалила себе, као да је жалила њих обоје.

[161]

— Ми бисмо могли бити тако срећни, Илићу, врло срећни...

Али Илић, као и сви људи који траже од своје судбине више него што она може дати, бежао је од своје среће, мислећи да трчи за њом. Није прошло ни неколико минута, а он је већ био на улици, са̑м.

XV

[162]

— Хтео сам нешто да ти кажем, жено — рече Матовић, спремајући се да легне. Деца су била већ заспала. Бела тако исто. Кућом је владала дубока породична тишина. Електрична лампа заклоњена шеширом од зелене свиле, разливала је са̑но своју хладну светлост по интимном намештају супружанске собе. С поља је допирао хук плахе кише. С времена на време млезеви би ударили о прозор да весело човека опомену како је пријатно бити у својој кући.

— Шта је то тако важно? — одговори госпа-Матовићка, већ у постељи.

— Похитај... доцкан је.

Матовић се био упола свукао, па застао, седећи замишљено у једној старој наслоњачи.

— Не допада ми се — рече најзад, са строгошћу у гласу — што се Бела [163] виђа по улици са оним нашим ђаком... како ’но му беше име?

— Чедомиром?

— Јесте. Обоје су млади, а знаш какав је свет... Баш ме данас у седници пита Поповић да ми није шта род.

— Гле ти, видре, чак га и то интересује — одврати госпођа на рачун Поповића, па додаде: — Чедомир је озбиљан младић, човек од поверења. Бели се јако допада.

— Е? — зачуди се министар.

— Да — потврди његова жена, па настави одлучним гласом: — Изгледа да се и она свиђа њему... Вере ми, спремај паре за свадбу.

— Не будали! — поново се наљути муж. — Ја ти говорим као мајци, а ти тераш шегу... Каква свадба! Тај младић није ни школу свршио, а Бела је још дете.

— Бела ми је терет на грудима — прихвати госпођа, изненадно потресена. — Кад је видим онако хрому, мени се срце цепа. Ја бих хтела, опет, да је видим срећну, задовољну, збринуту. Чедомир је лепа прилика. Истина, сиромах, без фамилије, али ми смо ту. Кроз који месец свршиће школу. Неће требати да се мучимо око мираза. А што су млади?... Шта им фали што су млади! Па ти рече [164] једном приликом: „Кад се деца воле, нека се узму...“

— Али ако се не воле? — прекиде је Јован.

— Онда ником ништа. Боже здравља!... остави ти то мени... ви се људи не разумете у тим стварима.

— Добро. Мени је иначе доста моје главобоље. Само знај, нећу скандала у кући — заврши он.

Илић није ни сањао да се овакви разговори воде између Белиних родитеља. Он је веровао да су његови односи с девојком дубоко скривени, те је с те стране био миран. Међутим, мучио га је сукоб његових осећаја: његове љубави према Вишњи и његовог љубакања с Белом.

Вишњу је волео. С тим је био на чисто. То је било несумњиво. На само њено име, обузимао га неки флуид, сладак и тежак; у глави му се бркало, срце готово престајало куцати. Белу није могао оставити. Она је била ту, она му се нудила, љубила га без питања, украшавала му живот многобројним нежностима; њена љубав ласкала је његовим жељама да живи и буде срећан. Млади човек се налазио у неразрешљивом сукобу који долази с једне стране из човечјег инстинкта да тражи своју сопствену срећу, пошто-пото, и с [165] друге стране нужности друштвеног живота онаквог каквог су га створили закони, нарави, навике. Он је стајао на прекретници и није се могао одлучити камо да претегне. Интелектуални живот је одвојен од практичног. Илић није имао никаквог искуства о свету и примењеној философији. И он је личио на оног класичног магарца који је скапао од глади између две гомиле сена, не могући да се реши коју да изабере.

Идеални егоист који тражи целокупност своје среће, Илић је осећао да ће та срећа било једним, било другим избором изгубити један део своје потпуности. И тада не би био срећан, јер би се осећао крњ, сакат, јадан, недостојан да живи. Он није видео да сви око њега имају свој крст на леђима. Он је видео само себе, те је веровао да би с њим трпело и све друго: његови ближњи, друштво, држава, човечанство; он је све то видео у своме ја; то његово ја било је почетак и свршетак свега.

Понекад, у његову душу су запљускивали и приливи одлучности. Један унутрашњи глас му је довикивао:

— Буди храбар. Ради. Реши се. Не клони.

[166]

Али упркос томе гласу одлучности, који помаже паметне људе у њиховим борбама, он је остајао на истом месту. Упркос дубоким уверењима у сопствену вредност, он је оклевао. Он је гледао сваки дан толико људи који се бацају у живот с чудним поверењем у себе. Њега пак сумња је задржавала сад у свему што би предузео.

Избегавао је једну и другу девојку. Радио је за испите више него што је требало. Читао је књиге, новине, књижевне листове неуморно. Опијао се њиховим фикцијама, пио и даље тај опасни напитак који му је убијао сваку самосталност. Кад би се ипак уморио, стезао је слепочнице грчевито, шетао по соби или бежао... по забаченим крајевима, простачким кафанама, вијан као неком утваром.

Није га се тицало које је доба дана.

Ти заборави су му пријали. Остављао је, као сви слаби људи, времену, каквој повољној прилици или случају да они реше његову судбину.

Једном се дигнуо с рада у пола ноћи. По споредним улицама биле су већ угашене светиљке. Кафане су биле затворене, изузев неколико ноћних, на рђавом гласу. [167] Он изабра најгору, Еснафлију, па ступи унутра.

Сазидана од ћерпича и дасака, ова чатрља је била тако бедна да се чинило као да је примила од својих посетилаца навику да пије, па се пропила и од пића посрнула, па продужила пут порока као свака пијаница. Тако је пре неку годину и свршила: једног јутра се срушила. Никоме није пало на ум да је диже. Полиција је само дошла, учинила увиђај и очистила њене остатке, гомилу земље и дасака. Сад то место стоји празно. Ништа више није остало од Еснафлије до две чађаве пруге на зиду суседне куће, на коју се ослањао кров пјане кафане.

Унутра је врило као у паклу. Смрад од пића, обуће и збијене гомиле давио је. Гостима није то сметало. Они су седели око столова накресани, расположени, измешани. Изгледало је као да су сви српски сталежи послали овде по кога свог представника. Поред глумца седео је трговац, поред студента официр, поред чиновника обућар. Кроз дим од дувана и испарења, Илић виде једно празно место, па се упути к њему, кад спази поред себе Зарију Ристића како испија чокањ ракије.

— Сервус — одговори му Зарија и понуди столицу. — Јест, знао сам ја [168] то није истина. Тврде за тебе да си срећан човек. Причају да се у тебе заљубљују министарке или њихове ћерке... Седи. Батали, кажем им ја. То је сувише романтично за Београд. Знао сам ја, велим... Не би ти долазио код Еснафлије. И ти си погорелац на свој начин, је ли тако? Ха! Ха! Ха! Хоћеш ракије?

Илић није пио то пиће. Али приста овог пута.

— Још на ракију нису ударили порез — продужи Ристић. — А била би грдна штета. Она једина весели наше жалосно доба, греје те место метресе, одушевљава те, опија најбр...р...рже... Ето, већ сам пијан. .

Био је заиста добро угрејан. Још је више философирао него по обичају. Скакао је с предмета на предмет.

— Видиш, ти си петичар, први ђак, сталан гост на министарској трпези, па која вајда: несрећан си као све ове пропалице, као овај официр што је био на румунском двору, као овај глумац што је играо Кина, као овај бакалин што је увозио вагоне кафе из Бразилије, као овај у ћошку... с великим носем што тера мртвачка кола. Еј, Марјане, колико си их данас сахранио?

[169]

— Осам — одговори кратко човек с дугачким носем, не дижући главе са свога длана.

— Не учи толико, разумеш? — прихвати Зарија поново се обраћајући Илићу. — Ја сам решио свој живот размишљањем, философијом, па ме они нису ни исхранили...

— Мој живот тек почиње — одговори Чедомир. — Он се тек пење врхунцу. Ја хоћу да он буде вредан...

— Пуста жеља! Јер само гледајући у прошлост, ми можемо знати шта је вредео наш живот.

— Ја хоћу најпре да учиним све што могу други. Оно после... то ће бити плус, Зарија.

— Свет је глуп, Илићу, он не воли паметније од себе.

— Ја не мислим тако. Свет је простран. Мене чекају велика дела... Не знам тачно каква, али велика несумњиво. Другојачије не може бити.

— Пиј, проводи се, уживај младост. Велика дела долазе сама по себи. Живот је дуг, пријатељу, а младост кратка.

— Срце ми хоће апстракт и апсурд, моја мисао недостижне висине...

[170]

— Којешта. Бар смисли шта хоћеш. Хоћеш ли да будеш виђен? Онда критикуј туђа дела, не стварај ништа, размећи се, другима препоручуј вечиту скрушеност; пењи свој глас за једну ноту више изнад свакидашњости. Ето ти кључа да постанеш велики у очима оних који те окружују... Је ли, Марјане, а би ли ко од богатих?

— Они не спадају у моју надлежност — одговори службеник мртвачке спреме. — Ја терам кола треће класе.

— Ако пак хоћеш да будеш задовољан — продужи Ристић — онда мораш ићи из људског друштва, мораш се приближити природи и животињама. О, да знаш колико ми мало поштујемо животињски свет! Теби је, без сумње, познат онај Ибзенов јунак, Улфхај мислим да се зове... Келнер, један полић! Ето, такав треба да си. У природу, у природу!...

— Моје је место међу људима, Ристићу — рече Чедомир уверено. --- Мене чека живот необичан, јак, велики. Он мора доћи. Ја имам времена. Ја не смем живети обично. Али — прихвати после једне почивке — ако он не дође, Зарија, ако будем морао живети као сваки други...

Младић извуче један џепни булдог, сав зарђан.

[171]

— Видиш ли овај пиштољ? Купио сам га пред лањску демонстрацију. Жандарми су ме измлатили, ја се нисам користио њим. Али ако оно дође што ти рекох, онда...

— Остави ту пушку. Не ваља је показивати у пијаном друштву — прекину га Зарија, па испи чокањ до дна и, не одвајајући још стакло од уста, продужи:

— Најзад, свеједно. Нама је већ изречена пресуда. Ми имамо да бирамо између ово двоје: или да убијемо наше срце па да живимо као старци, или да умремо млади слушајући своје срце. Ја сам изабрао ово друго, а и ти ћеш... сигуран сам. Пиј, проводи се, уживај младост. Ја сам ти то, Илићу, говорио одавно, али ти имаш дух романтичан. Ти мислиш да сам ја груб. Ја нисам груб. Ја имам искуства, и то је све. Ја познајем живот. Он вреди толико колико му човек да̑ вредности. Као што видиш, нешто релативно... Доиста, ничега сигурног, ничега стварног. Само илузије, само снови. Хоћеш ли још један полић? Продао сам неке старе панталоне, па имам рачуна да те частим.

Чедомир се осећао уморан, сметен, изнурен. Ћаскање пијаног мудраца занимало га. Он оста до зоре пијуцкајући [172] шљивовицу. Ристић се није заустављао. Говорио је о науци, политици, жени, Богу, лудници, а кад су изашли из кафане, закључио је трештен пијан:

— Јест, кажем ти... нема ни добра ни зла апсолутног, већ конфликта између нужних сила. У то буди уверен.

XVI

[173]

Радоје Остојић је успео да оснује акционарско друштво за експлоатацију Моравине снаге. Влада је одобрила правила. Акције су се добро уписивале. Држава је помогла друштво кредитом. И већ се с пролећа приступило радовима на подизању централе Рад и Светлост, како ју је крстио један тамошњи професор, један од оних неприметних културних радника по паланкама, који су скупљачи претплате свакој новој књизи, повереници одбора за дизање разних споменика, деловође варошких читаоница, хоровође певачких дружина.

У чаршији се говорило непрестано о електрици. Радоје је био јунак тих дана. Људи су веровали у њега, сматрали га за нешто више од себе. Кад је пролазио улицом, старији су се утркивали да га поздраве, а деца се загледала у њега, као у чудо. Недељом и празником свет [174] је ишао, место у цркву, горе у клисуру и дивио се како се стене секу...

— Као сир!

— Јуче да сам умро — говорио би какав старији човек — па да су ми рекли да ће неко раскопавати онај крш, не бих му веровао да ми је из очију испао!

— Ту смо се крили од Турака — додавао је други — а гле ти сад чуда! Хвалимо те, Господе, велика су дјела твоја.

— Сад копају брану и јаз. Притиснуо радник, мила мајко, као мрав. Сева будак, а онај кујунџијин настојава и соколи...

Увече је одјекивало по вароши од пуцњаве лагумова. Парчад од камења дотеривала су до првих кућа. У клисури, где је дотле расло дивље трње и аптовина, а мртву тишину оживљавао тек шум какве змије, подигла се читава насеобина од радничких колеба, магацина и скела.

Остојић је био главни настојник. Сав каљав, поцрнела лица, опрљена чела, а веселих, светлих, занесених очију, враћао се увече са рада. Грађани су га заустављали, запиткивали радознало.

— Иде... иде. Биће раније свршено него што смо предвидели — одговарао им је убеђено. — Не жалим новца. Само нек се не губи време. Све ће се вратити [175] двоструко, јер нам је време најскупље у животу.

Он се доиста журио. У успеху свога плана за подизањем електричне индустрије у Чачку, гледао је остварење своје љубави према бакалиновој ћерци, која далеко тамо иза Рудника ради на свом образовању и спрема се да буде велика и мила сарадница на препорођају родног краја. Управо, он је ово двоје мешао. Кад је у клисури надзиравао раднике, гледајући хиљаде њихових црнпурастих, замахнутих руку, он је видео визију Вишње, њене главе, њених очију које поздрављају својим топлим погледом рад на добру народа. Слушајући звуке пијука, њему се чинило да слуша њен љупки глас, који му добацује слатке, заношљиве речи. А кад би се пренуо сасвим и мислио на њу, на ту плаву девојку, на њене косе, на њене образе, на њу целу, њему се привиђало као да иза ње види једну нову варош, испреплетане жице, стотине точкова у покрету, гомиле радног народа и беле куће, пуне ситне дечице.

Нешто се од тога већ остваривало. Велике наднице привлачиле су сељаке из околних села, па и из даље. Задовољно срце је замахивало снажно пијуком. По планини се разлегала песма радничка. [176] Варош живахну. Хлебарнице почеше пећи хлеб два пут дневно. Печење је мирисало по старинским пањевима. У кафанама је врило као на вашару.

— Овим сељацима засја електрика пре него што јој и диреке ударише — примећивао би ко у шали. — Пију, једу као на даћи.

— Нека им је алал! — поклапали су га други. — Раде, брате мој, па све варнице искачу.

— Само тако! — говорио је Радоје. — До јесени имаћемо оба зида на брани. А оно што остане лако је. Још до године у ово доба можемо имати електрику.

Остојића је нарочито помагао газда-Митар.

— Оставите ви Радоја — говорио је грађанима, који би давали наметљиве савете. — Наше је да нађемо новац, а остало: то је његово. Не може се наука посисати из прстију.

И тада би звао младића у дућан, понудио га да седне за тезгу, до саме касе, поручио кафе, па онда с њим разговарао на дугачко и на широко о примени електрике, трудећи се да га својим здравим разумом схвати што боље.

Међутим, једном кад је Радоје почео да говори о лакој дељивости електричне [177] снаге, што јој даје преимућство над паром при употреби у ситној, па и занатској радиности, стари Лазаревић прекиде га, рекавши му тмурно:

— Није ми глава сад за то. Жена ми се разболела. Прала јуче кућу, па је ваљада промаја ударила. И говори ја стоци да се угледа на ову Швабицу преко пута, па да пере једну собу данас, па сутра другу. Не би осетила, а кућа би била опрана...

— Старинске жене, газда-Митре...

— Старински човек сам и ја, па опет кад видим да је нешто боље, што да не радим тако!... Звао сам доктора. Он јој преписа нешто, и рече ми да ће се вечерас навратити. Боји се да не пређе у запаљење.

— Збиља? Запаљење није лако у газдаричиним годинама. И кад се преболи, остане увек нешто.

— Шта мислиш да ли да пишем детету у Београд?

— Њој ће бити свакако жао ако је не известиш. И онда, знаш како је, чича-Митре, треба помислити на све.

— Право велиш — одговори бакалин замишљено. — Де, да ми сачиниш једно писмо. Нек дете зна... И кажем јој ја да се чува. Мисли да јој је још осамнаест [178] година — настави да се љути против жене. — Батине! Батине! Батине су из раја изашле.

Били су сами у дућану. Калфа је претакао вино у магази. Шегрт је стајао пред вратима и куцкао косом о калдрму. Неколико мува зујало је око оба дућанска прозора. У рафовима се шаренила повесма вунице, превучена завесом од тула; видели се калупи од фесова, разне кутије са шамијама, вештачким цвећем, бонбоном. На фијокама испод њих примећивали се натписи за лорбер, нишадор, алеву паприку. У другом делу дућана, поплочаном циглама, стојали су џакови кафе, пиринча, шећера, канте гаса, једно буре зејтина са мерилицама обешеним о ивицу. Око ваге, прекривене плавом, дебелом хартијом, били су наслагани црни тегови до сто кила, каје соли, гвоздено посуђе. Из одшкринуте магазе ударала је кисела воња на јеличко вино. Један зрак сунца играо се око гирланда од разнобојне хартије, којим је калфа украсио таваницу.

Лазаревић извуче из касе један свежањ старинске неранџасте хартије, шпартане зеленим уским квадратима, скину са оближњег рафа један дивит, који је био изгубио своју првашњу боју под многогодишњим [179] крмачама, и наби на очи доста фин цвикер. Он је метао те наочари кадгод је имао посла с писаном ствари, као да је знао читати и писати. Он је на тај начин давао свечаности томе раду, сређености својим мислима и пажње ономе што ће се написати. Затим, подиже главу и задржа је тако уздигнуту цело време, дајући утисак неког од оних наших неписмених државника из доба ослобођења.

— Пиши јој — рече, застајкујући на свакој речи — да смо сви, хвала Богу здраво и добро, да јој исто од Бога желимо. Само, кажи, мајка ти је нешто назебла, па се много брине за тебе, да и ти ниси, не дај боже, болесна, да ти школа није тешка и да не оскудеваш у чему. Волела би да те види, па дођи ако можеш, а ако ти школа не допушта, а ти немој... Боже здравља, видећемо се. Ја ти шаљем нешто новца кад и ово писмо. Велим, нек ти се нађе ако се наканиш. Ако ти је то мало, а ти ми телеграфиши или отиди код мојих пријатеља и земљака, Вуксановића и Компаније, стаклара на Сави до Малих Степеница; немој да се стидиш. А сад прими много поздрава од твојих доброжелећих ти родитеља... и Радоја који ти ово писмо пише и у свему ми се на руци налази.

[180]

То је писмо затекло Вишњу у врло тешком расположењу. Стид ју је био за онај тренутак заборава који се десио кад је Чедомир био у њеној соби. У њој се бунила наша девојка из средњег сталежа, бакалинова ћерка, послушно дете патријархалне куће, где је живот сина наличио на живот оца, где се снови не пењу ни донде докле се диже дим домаћег димњака. Она није умела, и поред својих лектира, да измири старински морални закон породичног живота са борбом за испуњење својих сопствених потреба. Њено васпитање, које јој је обезбеђивало срећу у очевој кући, обележавало је као повреду тога закона њен потхват да сама извојује свога мужа. Она се питала шта би мислио њен отац да је сазнао за посету младићеву!

Ни сама мисао да је Чедомир поново њен није ју могла утешити. Своју грешку сматрала је за кривицу. Стид ју је било и од самог Илића, а ради њега и ради својих родитеља, она је желела бити најбоља жена на свету. Она није признавала себе за свог господара. Она је заборављала прво правило свога новог васпитања да млада девојка бира себи мужа потпуно свесно. Она се није правдала пред самом собом, она је губила присуство [181] духа и питала се шта други мисле о њој. Она је знала да је неко од њених суседа морао приметити кад је ушла с Чедомиром у кућу и кад су толико остали на само. Она је полагала на мишљење околине. Било да се с ким сусретне, било да поразговара, очекивала је из првог погледа подсмех, подозрење, осуду. Њој није падало на ум да се запита: какве су оне, те жене, те девојке од којих се бојала, јесу ли оне чисте и толико колико она, каква је та грешка коју је учинила и, најзад, ко саставља то поштовано јавно мњење? Није ли сусетка десно од њих невенчана жена човеку са којим живи? Не иде ли девојка, лево од њих, у фабрику тек да се сакрије од полицијског надзора ? Није ли сусед преко пута помиловани робијаш? Па и даље, доле у Београду, зар није видела гомиле још горих од својих суседа? Она није умела бранити себе помоћу других. Она је осећала просто да је урадила нешто што није требала учинити; и то ју је болело. Куд се окрене чинило јој се да је нешто прати у стопу, нешто хладно дува за њен врат и један тајанствен глас јој шапће страшне, неразумљиве речи.

Избегавала је да иде на универзитет.

[182]

— Како бих погледала у очи Илићу! — говорила је немо у себи.

По целе дане проводила је у својој соби, читала прибелешке, разгледала непрочитане књиге, преводила с руског. Ко зна докле би трајала та тамна грижа да не доби оно писмо од оца. Кад га први пут прочита не учини јој се мајчина болест много опасна. Што га је више понављала, све је разумевала боље народске фразе где се не говори непосредно, обиграва се око ствари и причају се многе излишности.

Реши се да отпутује још истог дана у Чачак.

Мајчина болест јој се чинила као казна. Њено, већ рањено, срце стезало се од бола. Заклињала се да ће се сва предати нези око болеснице, да неће одмицати од ње дан и ноћ. А кад оздрави, она ће јој испричати шта се с њом догодило, признати све, па нека буде како она рекне.

У тим мислима, Вишња је прекидала паковање ствари, отварала поново очево писмо и читала га бог зна који пут. Реченица о Радоју допала јој се посебице. Осећала је дубоку захвалност према младом земљаку који се тако нашао у невољи око оца.

[183]

— Баш је красан момак! — рече готово гласно.

Тада се сети великих планова Радојевих и целог његовог говора на Моравиној обали. Погађала је да му се допада. То јој би мило, али убрзо одби ташту жељу за каћиперством и рече у себи:

— Он се вара. Њему треба друга жена... жена која ће се посветити цела његовом делу, која ће му омилети кућу, која ће веровати у оно што он верује.

Девојка одмахну руком. Њу су саму подгризале сумње у њен јавни рад, у њене идеје, у живот који је изабрала. Али време није било погодно за размишљање. Часови су пролазили, требало се журити за воз, и она приону око свога кофера.

Имала је право што се журила. Мајка је била опасније болесна него што је отац писао. За време кризе, млада студенткиња показа се као најизвежбанија нудиља. Три дана и четири ноћи није напуштала болесничке собе.

Идућег дана, кад лекар прегледа болесницу, рече девојци:

— Захвалите Богу и идите те се одморите. Опасност је прошла. Госпођа ће сад много да спава. Довољно је ако се [184] служавка нађе поред ње с времена на време.

Лазаревићка се опорављала полагано. Њено тело беше изнурено суровим радовима око одржавања куће, бригама, ситним болестима које се пате, а не сметају.

— Главно је да јој је срце здраво — рече лекар на последњој посети. — Ако се тако одржи, госпођа ће живети још толико колико је живела.

XVII

[185]

Вишњина мајка опорављала се из дана у дан. Већ је по мало напуштала собу, шетала по дворишту, седела у башти. Ствари су у кући пошле опет својим старим, мирним током. Тако је Вишња могла сад мислити на себе. Гриже савести било је нестало. Гледала је на онај догађај с Чедомиром у њеној соби мирно, као на неки давни несрећни случај. Нека топла нада, која се у њој рађала без разлога, испуњавала је њену целу душу. Она је веровала у Чедомира, он је воли... они се поново воле... Шта треба више, па да се буде срећан! И у том слатком расположењу, које не потиче из одређених ствари нити има за циљ нешто опредељено, она се решавала једнако да му пише. У брзини с којом је оставила Београд није јавила ником о свом одласку. Тада јој је то изгледало природно: њену мисао је заузимала само њена мајка. Болест [186] је прошла: поменула се, а не вратила се, како кажу наши стари. И девојка је мислила поново на свог пријатеља:

— Он не зна ништа о мени, а ни ја о њему, као да смо туђини. Свакако ми замера јер не зна разлога моме одласку.

Хтела му је писати дуго, опширно о себи, о својима, о миру који је нашла у свом родном крају, о вечито променљивом пејсажу кукурузних поља, о лековитој тишини Моравиних обала, намирисаних мирисом зрелих јагода и одроњене земље, о отегнутој јеци гајда по механама где свраћају сељаци. Али писмо испаде кратко, банално. Јавила му је само повод свога одласка и да се неће враћати до јесени, пошто ће се предавања ускоро завршити.

Кад се писмо пошаље из Чачка за Београд, одговор се може добити четвртог дана. Лазаревићева причека још неколико дана. Одговор није стизао. Она се чудила томе ћутању. Да ли се Чедомир дурио? Можда га писмо није нашло? Можда је и он отишао из Београда?

Међутим, Илић је примио писмо, али није знао шта да одговори. Оно га је дирнуло јако, као сва њена писма, па може бити и више. Јер се беху код њега десили догађаји који су створили непремостиви јаз између њих двоје. Они су се [187] десили доиста против његове воље, па ипак се осећао кривим. Поштење му је налагало бар да извести своју бившу драгану и уштеди јој муку од сазнања, наглих и из друге руке. Он ју је жалио. Погађао је шта ће се десити у њеној доброј души, кад сазна све. Погађао је сву одвратност која ће је обузети према њему, према свим људима, према свему, свему...

Састављао је писмо у мислима, бирао згодне речи, изналазио утешне разлоге, заклињао се да се то десило без његовог знања, да је био жртва глупог случаја, и да... на крају крајева, он њу воли још, њу једину, њу саму. Кад би тако дошао најзад до решења шта да јој одговори, он се питао како ће јој писмо доставити. Бојао се да јој не направи нове непријатности код родитеља, код маловарошана, који не признају овим везама њихову невиност. Додуше, она му је писала, те тиме стављала до знања да јој може одговорити. Али њено писмо није садржавало ни речце о љубави; оно је могло путовати и отворено, а да нико не нађе у њему чега другог до другарских саопштења. Његов одговор пак није се могао скалупити у та општа места, и Вишња би пропала ако би пао у туђе руке. Он јој је хтео писати ради себе [188] такође, испричати јој све онако како се догодило, све појединости, све... све... што ником другом није смео рећи.

Од оног дана кад је био с Вишњом у њеном стану, трудио се стално да не остаје на само с министровом ћерком. То је било врло тешко. Становали су под једним кровом, хранили се за истом трпезом. Поред тога, Бела није навикла да јој се задовољства ускраћују: колико се младић склањао, толико је она трчала за њим. Није марила да ли ће то ко приметити, шта ће ко рећи и како ће се све то свршити.

— Ти си луда! — рече јој он кад му рупи у собу, усред бела дана и без икаквог изговора.

— Мајка је изашла у варош — одбрани се девојка. — А други?... Брига ме је!

— Не, Бела, то није тако. Ти се компромитујеш. Куварица види све из кујне.

— Куварица не сме да регне — прекину га девојка. — ’Ајд, загрли ме... не стоји ти лепо кад си озбиљан.

Илић је загрли преко воље.

— Слушај, Чедо. Ти си нешто охладнео према мени. Чини ми се да ме избегаваш. Ти ме више не волиш? — стаде да се мази, и набра обрве.

[189]

Младић уздахну, нервозно склопи једну књигу, па устаде и поче шетати по соби.

— Ти се љутиш?

— Мани ме, бога ти, Бела. Теби је само љубав у глави. Љубав, љубав... није она све у животу. Ја имам осам испита на врату. Глава ми бучи, хоће да прсне.

— Знам, знам. Ја мислим на твоје испите. Али нећу да се преучиш. Остави данас те књиге — додаде весело. — Одмори се, боже благи! Има времена. Ја те волим, много волим, највише волим.

Она га присили да седне, посади му се у крило, па поче да барата по његовом столу. Под руку јој дође свеска једног омладинског листа и у њој преведена песма неког Руса. Девојка обави десну руку око врата свога драгана, а левом придржаваше књигу према светлости, па стаде рецитовати доста лепо:

То је било у пролеће рано,
То је било у брезову хладу,
Имала си срце насмејано,
И главу си оборила младу.
Ко̑ одговор на сву љубав моју,
Очи твоје спустила си тајно...
— Ој животе! О шумо, покоју!
О младости! О ти сунце сјајно!

Та песма узбуди Илићу гомилу мисли на лањско пролеће, на Вишњу, на њен [190] први пољубац. Сласт те успомене би још јача што су је изазивала уста друге девојке. Он осети готово перверзан занос од те смеше поезије, успомена и присуства девојке која му је нудила што му она друга није могла дати.

— Понови још једанпут те стихове! — рече Бели, и осети како му цело тело дрхти, а на срце му наваљују разнолики осећаји, од тихе носталгије што смо пустили срећу да одлети кад су нас њена крила додиривала, до врелих игала страсти које су му боле и вртеле месо.

Девојка понови песму мирно, не слутећи осећаје које је изазивала. Тада он дохвати књигу, баци је у угао иза себе, и, као да је хтео утопити своје мисли, он се предаде загрљају који је толико избегавао. Њихове усне се додирнуше. Рамена се саставила с раменима. Руке су се стезале грчевито. Груди се упирале о груди. Пољупцу није било краја.

Време је пролазило. Њихове очи нису гледале. Њихова глава није радила. Њихов ум се био онесвестио.

Вече се спуштало у собу. Кроз расходоване чипкане завесе примећивало се с муком двориште. Сумрак је купао џбунове шимшира, споредне стазе и силуете барни за грешење простирки.

[191]

Они се беху пробудили упола и гледали једно другог усијаним очима.

С девојкине главе пале су укоснице. Миришљава коса просула се као талас по њеним раменима. Из хаљина у нереду провиривало је румено и бело грло. Руке је забацила. Наслонила се цела на младића. Тамно жута чарапа од конца вајала је дивно листове њене здраве ноге. Изнад њеног рамена се дизала Чедомирова глава, унезверених очију, згрчених уста. Коса му је била замршена, лепила се по ознојеном челу. Он провуче прсте кроз кике на темену и управи поглед прозору, као да је хтео себи дати рачуна где се налази и шта се десило.

Једна крупна сенка спусти се низ степенице велике куће, додирну шимшир, проклати се по калдрми од дворишта, па замаче даље, у мрак.

Илић угледа ову сенку. Хтеде нешто рећи. Али не могаде. У његовој глави је било мутно. Он је био у стању пијана човека који добро види да прави глупости, а продужава и прави их нове, све му изгледа лако. Уз њега се припило једно женско створење, цело једно женско тело, готово голо. Он не би био човек да је могао мислити на шта друго. Плима страсти плавила му је срце поново, ударала [192] на било код очију, пљускала у ушима. Обузимали су га чудни осећаји да цепа, да мучи, да се свети на тој девојци која му се предавала сва. Парадоксална љубав чула достизавала је свој врхунац.

Тада се зачу један шум на вратима.

Два млада створа погледаше се као два злочинца. Отворише уста да нешто рекну, али немадоше времена јер се на прагу указа госпа-Клеопатра.

Прође један тренутак, тих, мучан, дуг као вечност.

Нико не рече ништа.

Бела је устала, пошла неколико корака ка углу од собе, и онда застала, покривши очи рукама. Један део расуте косе падао јој је око раздрљеног грла. Она је губила главу, као гуска коју појуре са две стране. Неколико корака лево од ње, стајао је Чедомир блед, погнуте главе, намрштених обрва, присебан потпуно и спреман да прими што има да дође. На отвореним вратима стајала је Белина мајка још непрестано.

Она је била ушла с озбиљним изразом неумитног судије, изразом који није пристајао згодно њеном жовијалном лицу. Тај се израз губио све више у извесну забезекнутост што је нашла више него што је очекивала.

[193]

— Ју, роспије! — оте јој се, готово завидан, усклик кад угледа Белу у њеном нереду.

Ипак се она савлада прва, затвори врата за собом, ступи дубље у собу, стави руке на кукове, па ослови студента нешто извештаченим гласом:

— Лепа парада, господин-Илићу!... Нисам се надала да ћете тако изневерити поверење наше куће. Зар се тако враћа гостопримство које смо вам указали! Срамота, млади господине...

— Мама! — промуца девојка у одбрану свога драгана.

— Ћути ти, ти... како да те назовем?... ти ћеш оцу дати рачуна. Ти ниси више моја кћи.

Младић не одговори ништа. Осећао је да ће доћи нешто горе, нешто страшније од увреде, нешто што се не да избећи и што ће га пратити вечито.

— Не покушавајте да се браните. Већ ми то причају одавно. Али ја добра, наивна, старинска жена... Ко ће у то да верује!... И то да дочекам у својој рођеној кући, гром вас спалио... од човека кога хлебом хранимо...

— Мама! — умеша се Бела енергичније.

[194]

— Красно, госпођице — обрати се Матовићка својој кћерци. — Дивно, девојко! Од кога си научила да заказујеш састанке, реци! На кога се метну, несрећнице? Хоћеш ли да свет показује прстом на тебе, луди створе?

— Доста! — викну размажена девојка, која се била повратила из првог изненађења, па устурајући дланом своју косу, додаде одсечно: — Илић није крив ништа.

Госпа-Матовићка се зарумени у лицу као да је обузе изненадни страх да догађаји не узму други обрт, те се одважи да удари на главну ствар.

— Ти га волиш, дакле? — рече меким, поетским гласом. — Ти си сасвим изгубила главу!

— Да; ја га волим... ми се волимо; је л’ те, Чедомире? — одговори девојка узбуђено.

Илић осети да је сад дошло оно велико, оно страшно, језиво што је очекивао. Он задрхта јер је то било веће, много теже него што је његова слутња предвиђала. Његов поглед се прошета од Беле ка њеној мајци, па онда паде поново на девојку, а одатле на сто, на зид, на прозорска окна, на затворена врата, као тица која је тражила да се спасе.

[195]

— Је ли то истина, господине? — упита га госпа-Клеопатра свечано.

Било му је јасније него икад да не воли ту девојку, па ипак он превали:

— Да!

Та се реч чу једва; он се напреже и рече поново:

— Да, да.

— Да! — понови фаталну реч још неко у соби.

То је Бела одговарала, ма да ју нико није питао, и гледала младића задивљено, угризнуте усне, истурених груди.

Мајка уздахну, и то овог пута искрено. Узе двоје младих за руке, приближи им главе, на нешто драмски начин, загрли их обоје и рече весело, као да је наручивала нову хаљину:

— Нека сте благословена, децо моја. Ја не марим што ћу од сад бити баба.

Илић се осмехну кисело.

Госпођа га загрли поново.

— Ко би се надао од овог свеца — рече затим, милујући га по подбратку. — Ко би помислио да тако уме завртети мозак девојкама! Бога ми, Бела, пази се доцније, не пуштај га далеко од себе!

Бела се церила ђаволасто.

— Хај’те горе, на послужење — додаде госпођа. — Само, никоме да не причате [196] о оваквој веридби. Ја ћу већ пронаћи нешто романтичније... пролеће, небо, велики празник, долазак Чедомиров у црном оделу к мени... очев благослов, прасе на ражњу...

Она устрча као девојчица уз двориште. У салону се запали велики лустер, а електрично звонце позва собарицу да послужи слатко.

— Само још фале прангије! — говорила је нова баба и певуцкала неку популарну арију.

XVIII

[197]

— Да то није нека твоја комбинација? — рече министар кад му жена саопшти те вечери да је Илић запросио Белину руку и да је она, као мајка, дала свој благослов, па је погледа подозриво испод ока.

— Бог с тобом, човече — одговори Клеопатра лако. — Они се воле годину дана пред нашим носем, а ми... слепци код очију! Бела ми је сад признала све. Вели, заволела је Чедомира још чим га је видела... много јој се допала његова ученост, романтичан изглед...

— А он ? — прекиде је стари господин, стално неповерљив.

— Он јој је изјавио љубав пре него што си још постао министар... овде, у овом салону... служавка је брисала трпезарију... ти си се бакћао око новог устава. Ју, обешењаци, да ми је уши да им извучем — додаде госпођа весело — где су нашли љубав да изјављују!

[198]

— Слушај, Клеопатра — примети хладно Матовић. — Брак треба да је резултат слободног размишљања. Бојим се да младића није засенуо мој положај, а он на то не треба да рачуна ни колико ја. Нико у Србији није сигуран шта се сутра може десити ; нигде није тачнија она пословица да се не зна шта носи дан, а шта ноћ. Странци нас зову земља изненађења.

— Не слути, бога ти — одврати госпођа — ту је устав, Државни Савет, народна љубав.

— Народна љубав!... — подсмехну се министар. — Трице и кучине. Данас нам вичу живео, а сутра, на неколико запаљивих речи каквог дрипца, заурликаће ти; доле с њим!... Него нека младић сврши школу, постане свој човек, добије парче хлеба, па нек узме Белу, ако хоће... ја ћу му први честитати.

— А дотле?

-— Дотле се може све десити. У сваком случају припази на ту твоју шмизлу. Кад смо ми били млади, ми смо знали за љубавне изјаве само из романа...

— Времена се мењају. Све хоће да је модерно... Дакле, ти кажеш да причекају?

— Да, боље да се кају раније него доцније.

[199]

Матовићка не хтеде наваљивати. Знала је да јој је муж врло тврдоглав. Стога узе други пут, прими од његовог говора што је ишло у корист њеног плана и рече Чедомиру:

— Тата нема ништа против. Само тражи да свршиш школу. Дотле нам иначе треба времена око девојачке спреме... Де, пољуби руку!

Ствари су се мењале у кући полако. Послуга се обазривије понашала према домаћем учитељу. Жандарм, на служби у министровој кући, одавао му је потпуно прописан поздрав, треснувши чизмом и кочећи очи. Куварица је стишавала близнакиње да се не деру пред његовом собом. Собарица је наместила на његов прозор саксију резеде. Госпа-Матовићка слала министарске цигарете. Бела долазила чешће преко дана, кријући се тек форме ради. Из вароши се доносиле трубе платна, разне чипке, конци, свила, модни журнали. Једна шваља је најмљена под надницу.

— Сутра да ми што буде, не дај боже, па да ми дете остане без спреме, као сироче — бранила је госпођа те трошкове пред министром.

Бела је посвећивала Илића у те куповине, питала га за савет при избору боја, [200] говорила му цене појединих набавки. Младић је одобравао. Није могао дати једног личног мишљења. Те ствари му се чиниле непознате, далеке, туђе, несхватљиве.

— Наш Чедомир као да је пао с Марса! — смејала се госпа-Матовићка, која би кадгод присуствовала тим разговорима.

Никад Илић није јасније осетио два човека који су живели у њему; један: миран студент из унутрашњости који гледа своје књиге, труди се да одговори свима дужностима, води бригу о дневним потребама, расподељује своја средства. И други: немиран дух, заљубљен у бескрајност, фантаст који захтева све лепоте од живота, усамљено биће што се ни с ким не да да удружи, идеалиста који ради само на крупно; гледајући главну ствар превиђа споредну, вечито се нечем чуди, вечито се узбуђује; неспособан ма за какву акцију, треба му читаво решење да уђе у дућан и купи какву ситницу, а прелази преко остварених задовољстава са слегањем рамена, посматра оног првог човека немилосрдно као лекар који има да постави диагнозу, као философ који се користи туђим искуством. Тај човек је посматрао спремање за свадбу у кући Матовићевих мирно, као да се то тиче неке сасвим друге личности; радознало, [201] као да је хтео сазнати како се те ствари догађају. Ослушкивао је челични хук шиваће машине, студирао физиономије трговачких помоћника који су доносили робу на избор, чудио се сложености црквене администрације око потребних докумената, осмејкивао се подругљиво на љубазности што се чиниле будућем министарском зету и питао се ћудљиво како ће се то све свршити. Дотле је онај други Илић, онај прави, онај који се видео, коме су припадале крштеница, уверење да није жењен, остале сведоџбе, радио марљиво за своје испите, прелиставао многобројне уџбенике, прочитавао прибелешке, писао изводе, као сваки ђачић.

Као што се предвиђало, свршио је школу одлично, без једне четворке, сама петица. Није се памтило да је неко положио с таквим успехом. Чедомир је положио испите, а госпа-Клеопатра је брала лаворике. Она је сад говорила своме мужу:

— Јеси ли видео да сам имала право! Не треба гојити прасе у очи божића... Све је спремно. Могу се венчати првог празника.

Споразумели су се да венчање буде на јутрење, у најужем кругу пријатеља. Госпођа је то објаснила младићу разлогом:

[202]

— Тата се није опоравио још од робије, па не може да издржи тај штрапац.

Илић је пристао одмах, говорећи:

— Да, нека буде просто... што простије... колико је могуће простије.

Прави разлог тој одлуци била је Бела. Она није могла издржати цео дан на ногама, подносити сва она трчкарања, представљања, играња... нарочито играња.

— Нећу да ми се свет смеје: хрома млада, хрома млада! — говорила је девојка мајци гласом у којем је одјекивала жалба и прекор. — Тако ми ружно стоји кад играм!

У очи свадбе, Чедомир изиђе из куће, па је врљао по вароши бесциљно. Око пет сати пут га нанесе поред једне велике грађевине, којој су мајстори довршавали трећи спрат.

Ту примети гомилицу света која се искупљала љубопитно. Он приђе такође.

У једном крају, поред гомиле цигаља лежао је један радник, затворених очију. Мало даље од њега видео се крвав перорез.

— Говори ко те уби! — рече неко из гомиле.

Радник отвори очи, погледа зловољно у правцу онога који је питао, па рече:

[203]

— Ко ме уби?... Ја сам се убио. Ево на̑!... Све је ту написано...

И пружи му једно парченце хартије које није било веће од цигар-папира.

— Па читај! — закључи самоубица и склопи очи поново.

— Три дана нам говори да хоће да се убије — умеша се један надничар са самаром пуним цигаља. — Вели, неће више да носи цигље... то му је испод достојанства!

— А како се уби? — упита онај из гомиле.

— Ето, тако, радио с нама, вукао цигљу, па онда баци самарицу, потеже се два пут перорезом у прса и онда оде онде, па леже...

Цело ово вече, Илић је мислио на самоубицу. Па и сутрадан, та га мисао није остављала. Док је свештеник певао: „Исајије ликуј...“ и водио их око налоња, он је понављао у себи надничареве речи: „Ево на̑! Све је ту написано... па читај!“

Истог дана отпутовали су у Париз.

На станицу су их испратили Матовићи са кумовима. Кад би време возу, Чедомира беше нестало. Тек у последњем часу појави се с пуном шаком новина. Министар се осмехну.

— Баш си геџа! — пребаци Матовићка [204] своме зету. — Зар се за свадбени пут купују новине?

— Нешто ме интересује — одговори младић без журбе, и кад остаде на само са Белом, разви новине.

— Пардон за један часак... само нешто да видим.

Није се преварио. У једном листу нађе забележен јучерањи случај. Белешка је гласила :

Досадила му самарица. — Јуче око пет часова, Мића Живковић, надничар на новој грађевини Привредне Банке, ударио се неколико пута перорезом у намери да се убије. Ово је учинио на улици пред самом грађевином, а био је мртав пијан. На саслушању је изјавио да је покушао да изврши самоубиство због тога што му се досадио живот. Повреде су лаке природе.

Воз је одмицао. Кроз прозоре од вагона виделе се разнолике зграде станичне, гвоздене машине ружног облика, низови вагона, зеленило суседне баре, а даље, горе, на брегу, белео се један крај вароши под небом сивим као миш. Београд се удаљавао све више.

[205]

— Вере ти, Бела — рече Илић — прочитај ову вест...

Па као за себе додаде:

— Како свако има достојанства; један прост радник воли више смрт него понижење.

Бела згужва новине.

— Остави те глупости, бог с тобом!... Говоримо о нечему веселијем. Ти си волео одавно да идеш у Париз?

Младић је погледа расејано.

— Јест... јест — одговори затим. — Волео сам, много сам волео.

XIX

[206]

Воз је јурио, измицао из Београда, остављао последње куће.

На оном месту, близу острва Циганлије, где се пруга дели за иностранство, Илић погледа кроз прозор. Да ли виде једну клупу, усађену у обалу чукаричког друма? Да ли се сети Вишње Лазаревића и дужности које је имао према њој? У сваком случају Вишња није знала дотле шта се дешавало са њеним драганом. Она је седела у Чачку и стално чекала његов одговор. Дани су јој пролазили полако. Сунце је милело преко усијаног летњег неба. Не шеснаест сати него шеснаест дана, шеснаест година, шеснаест векова требало му је да пређе од уранка на једној падини Рудника, па до заласка за зелени зид Јелице. Пратила га чамотна тишина као сенка. По дијамантском ваздуху вијало се неколико ластавица. Девојку су обузимале чудне жудње.

[207]

— Боже мој, да сам ластавица! — рекла би гледајући тако њихове црне тачке у дубинама небесног плаветнила. — Благо њима. Узлећу, певају, цвркућу по ваздан.

— Глупе жеље! — закључила би убрзо затим.

Она је била људски створ, завезан за земљу. И још нешто горе: жена, женска страна, подјармљена туђој вољи, туђим мишљењима, теретним обичајима које су створили друштво и ток ствари. Чачак је био њено родно место, град у којем је провела највећи део свога живота, сваки ју је познавао, чак и кровови од кућа чинили јој се да је поздрављају пријатељски, а она није могла отићи сама до првог дућана.

— Бог с тобом! — чула је забрану унапред. — Шта ће рећи свет кад те виде саму.

Та оскудица слободе падала јој је најтеже. Читала је књиге, седела крај прозора што гледа на сокак и посматрала земљу свога детињства смешећи се љубазно њеним величинама. Ето главне улице њеног родног града: један дуг, прав сокак, где се куће ћушкају да захвате што више улице. Роба из дућана гомила се безбрижно по тротоару. По прозорима [208] се црвене уски јастучићи, где се жене налакћују и разговарају преко улице. На сред вароши уздиже се велика, старинска црква са гломазним кубетом од лима. Око ње су ситне куће на један спрат и механе за сељаке. Та црква је једини сведок да је Чачак постојао пре нас. Чуо се топот опанака, шкрипале арабе, напуњене паприкама. Сељаци у незграпним, сламним шеширима цењкали се с грађанима. Око дванаест сати пуштале се школе. Четири часа доцније звонила је вечерња. Једна чета војника марширала је са стрелишта у касарну. У вече, један чича, с кантом петролеума и кутијом палидрваца, обилази варош и пали општинске фењере, истакнуте на тробојним дирецима по ћошковима. Свака гостионица има такође по једну лампу пред вратима. Тако се по улици простиру чаршави несигурне светлости. Свет изађе и поседа пред кућом. Млађи шетају. Говори се много. Госпође носе дуго своје хаљине. Понекад се иде у позориште, кад оно у свом путу наиђе на Чачак. По кафанама се пуши, млатара рукама и води политика. Необавештен човек помислио би да се налази на прагу револуције, али се сви ти говори свршавају кад куцне девет сати, време спавању, и варош остаје мирна и [209] иста. Пре тога, Радоје се враћао из Централе.

— Добро вече, комшинка! — поздрављао ју је из далека, скинувши качкету до земље.

Понекад би се зауставио, ћеретао тако са улице, док је она одговарала с прозора на другом спрату. Био је вечито добре воље. Причао је радо о својим пословима. Решавао се с муком да је остави. Једанпут се толико задржа да га газда-Митар опомену:

— Хајд', хајд', синовче; не губи времена.

Па обраћајући се ћерци додао је:

— А ти, фрајла, остави се Београда у Чачку.

По вечери, Вишња је излазила с мајком на клупу пред кућом. Њихова клупа је била најлепша у вароши. Други су седели на сандуцима, на даскама закуцаним на ногаре или у четири кочића. Њихова клупа је из Београда, фабричка, са гвозденим ногама у виду лавовске шапе, и са уским зеленим лествицама.

— Као на Калимегдану! — говорио је газда-Митар, куцкајући штапом о њено гвожђе.

То је био Вишњи најлепши део дана. С Мораве је пиркао свеж ваздух. По [210] небу се палиле звезде. На ћошку светлуцао варошки фењер. У оближњој башти натпевали се славуји. Негде би зашкрипао ђерам. Варош тонула, љушкала се, разливала у ноћи. Девојчино срце се опијало том идилом.

Обично приђе Милева Остојићева.

— Дижи се, тето -— каже она одрешито старој Лазаревићки — да идемо мало у шпацир.

Обе девојке узму газдарицу испод руке, шетају до краја сокака, називају свакој клупи добро вече, причају шта су радиле преко дана, шале се на рачун првог који наиђе.

— Знате шта је ново? — рече им Милева једно вече. — Мешовити хор Љубићске Виле приређује у очи Ивањдана излет на брање ивањског цвећа. Да пустиш, тето, Вишњу са мном?

— Не браним — одговори Вишњина мајка. — Ја јој једнако велим да изађе у друштво, да се разоноди, а она неће, штудира...

Том приликом скупило се велико друштво, како је то ретко у паланци. Тамо се сви познају, али се туђе заједнице, либе се, зазиру једно од другог, стид их је, боје се. Па опет се деси кадгод, као овај пут, о покладима, на тефериџу, патарицама, [211] да се друштво састане, без нарочитог договарања, и весеље букне, у толико јаче у колико је дотле избегавано; момци су духовити, девојке приступачне, младе жене несташне, а старци и старице тапшу рукама, одобравају и буне још више, па се, после, годинама прича како су се провели на Ђаковића љуљашци, о Сокином прстену.

Тако и сад, весеље је плануло неочекивано, још док су се састајали. На пијаци је запевао друштвени тенор, иначе књиговођа у варошкој штедионици, слободно, као да је у механи;

Ој убава, убава девојко, ој,
Млад Милија млад виноград сади,
Лозе сади, равне дворе гради.
Дан градио, а два се кајао —
Ој, убава, убава девојко, ој!

Друштво прихвати:

Милији душа мирише
На свакојаке травице,
На зелен здравац планински,
На бел’ босиљак градински.

На изласку из вароши указа се Морава бистра, умиљата, осенчена зеленим рубом подривене обале. Тада се изви из Милевина грла песма гипка као та река:

Ој Мораво, моје село равно,
Кад си равно, што си водоплавно!...
[212]

— Погледај је, Вишња... погледај Мораву — рече Радоје, док један унутрашњи сјај озари његове непокретне очи. — Чујеш ли њено тихо жуборење, њен шум, као уздах простран и благ? Да ли се и теби чини да нас она, кроз ниске гране својих врба, позива на велика дела, узвишен рад. Гледао сам је толико пута... гледам је и сад, а никад је се нећу нагледати. Чини ми се она као неко надприродно биће, као светица, непознато божанство. Наши песници певају песме толиким рекама српским. Зашто ми њу заборављају? Зар она није велика, главна наша река ? Од ужичких голија и врањских винограда, она поји целу нашу земљу, држи је моћним својим жилама као нераздељиву целину, струји кроз њу као њен крвоток.

Радојев глас и, час немо а час гласно, запљускивање домаће воде утицали су чудно на Вишњу. Предмети су губили оштре контуре. Нешто загонетно осећало се у природи. У исти мах, око срца јој било топло, меко, празно.

— Тако је мирна, пријатна, љупка — продужи Остојић гледајући у бело платно Моравино. — А видео сам је надошлу, усталасану, помамну: страшна је тада, риче, бесни, ваља храстове, односи ћуприје, [213] рије њиве. То се она свети што не ценимо њену снагу. Међутим, то време пролази; централа се подиже, и ја ћу ускоро, као онај класични песник, који је поздравио проналазак воденице, моћи кликнути: „Одморите руке што окрећу млин, о млинари! Спавајте мирно. Нека вас петао узалуд опомиње да је дан свануо... Нимфе ће радити посао робова!"

— Збиља, како се осећаш у Чачку? — трже се сајџија из ових сањарија.

Девојка поцрвене до ушију без разлога.

— Лепо! — одговори после малог оклевања. — Лепше него што сам мислила. Ја волим чист ваздух, шуму, свој народ, велике хоризонте, природу једном речи.

Радоју се свиде тај одговор, заусти да то каже, кад песма одјекну поново. То су се надпевали момци и девојке. Момци су певали:

Испод села зелена ливада,
У ливади селен до колена,
У селену студени кладенац,
До кладенца момче и девојче —
Дај, девојче, очи да ти љубим!

— Како је лепа наша народна песма — примети Радоје. — Проста, а све каже, дирне те у жицу.

Девојке одговорише :

[214]
Стојане, луда будало,
Ухвати сиве волове,
Узори равне долове,
Да видиш шта ће да никне.
Ако ти никне лудаја,
За мене младу да лудиш,
Ако ти никне буника,
За мене младу да буниш.

Сунце је било још високо. Општинска утрина је дрхтала под његовом сребрнастом светлошћу. У то доба године ливада је најлепша. Зрела трава злати се, прелива као свила. Међу травкама назире се разнолико цвеће. Ту је модри слез са круницом као звезда. У жалфије се пла̑ве длакава, лепљива уста. Хајдучка трава диже скромно свој велики бео цвет. Љутићи су жути као очи у мачке. На мршавим петељкама штрче очајни дивљи каранфили боје као вино. И мириси су разни: на печен хлеб, на јагоде, на младост. Кад планински ветар духне из клисуре, облак од цветне прашине дигне се изнад ливаде. Траве полегну. Тада се открије, безазлено зачуђено као девица, ситно, бледуњаво цвеће на кривим, ломним гранчицама. То је ивањско цвеће, боје као восак.

Друштво загази у ливаду. Иза ногу је остајао сив траг превијене траве. Момци и девојке певали су, сустижући се:

[215]
Колика је царева ливада
На њој нема трна ни грмења.
Само има до две вите јеле.
И под јелом заспала девојка.
Под главом јој снопак детелине —
Ој убава, убава девојко!...

— Ево цвећа! — викну један женски глас.

Гомила се растури по утрини.

Вишња се нађе поред Милеве. Ове песме, Радојеве речи, весеље целог друштва, расцветана ливада и ти мириси заносили су је. Своме препуном срцу налазила је одушке у цвећу, сагињала се, кидала га, мирисала, стезала његов сноп уз груди. Те груди! Чиниле су јој се тада велике, тешке, уочљиве, сваком видне, да их је хтела сакрити; болеле је. И као да се хтела отрести тих осећаја, рече својој другарици;

— Како народ погађа шта је лепо! Ове бледе, уздржљиве, свете боје у ивањског цвећа... да ли има шта умилније од његова венца!

— Кажу не ваља се уносити у кућу — одговори јој Милева поверљиво. — Него обеси венац више капије, па ако га преко ноћ нестане, знај да ћеш се удати те зиме.

Вишња се хтеде подсмехнути својој другарици, али се не усуди. У њеном [216] крилу мирисало је то посвећено цвеће тако силно, чудно, као да се доиста из њега излива дах неког надприродног бића. Милева отрча на другу страну, где се златила читава простирка, и њен глас, већ без трунке тајанствености, одјекну долином:

Девојке су цвеће брале,
Цвеће брале, венце виле,
Венце виле, говориле:
Како ћемо момке варат’
У те ведре, ладне ноћи,
У те сјајне месечине?

Лазаревићева оста сама. Беше набрала пуно наручје цвећа, те потражи какво угодно место да седне и сплете венац. Око ње се простирала таласаста равница на далеко. Где се окрене, ливада јој је нудила меке, миришљаве простирке. Дуге, танке травке повијале се према лаком поветарцу, њихале своје шарене главе, брујале једва чујно и као да су јој давале неки знак, звале је к себи. Тада девојка опази нешто што дотле није видела: један готово правилан круг од свежег, росног зеленила по сред суве, зреле траве.

— Да дивна кола! — кликну гласно, потрча тамо, посади се у његову средину и стаде растресати набрано цвеће.

— Јаој, црна, шта ћеш ту? — викну [217] јој Милева, која се у тај пар приближавала с Радојем и још неколико девојака. — Знаш ли да си села у вилинско коло?

— Кажу — додаде друга девојка, великог носа и зелених очију — која нагази на вилинско коло никад се неће удати.

Остојић прште у смех. И Вишња се насмеја.

— Гатке! — рече она немарно.

— Нагваждања — одобри Радоје. Затим додаде у шали:

— Вишња ће поћи за мене.

Девојке примише шалу. Њихов несташан смех одјекну долином.

— Дај да ти помогнем око венца — рече затим и посади се поред своје комшинке.

Девојке се удалише. Ливадом је звонило певање попаца. Два црна лептира с црвеним рубом око крила јурила се око једног букета дуде. Низ кириџија корачао је лагано друмом поред Мораве. Вишња је ћутала. Њене угасите очи мериле су немо зелено коло које се обавијало око ње. Неко тешко осећање савијало јој се на срце. Њена душа је дрхтала од страха пред нечим непознатим, независним од њене воље, неминовним. Ово цвеће, широка ливада, јаки мириси, па то коло и све враџбине којих је пун њен крај, бунили [218] су јој главу, мучили је као нешто живо, гушили, давили. Језа ју је подузимала. Руке јој гореле.

Њена мисао осветли јој за часак преживели живот. Вишња виде Београд... у неколико партија, без реда, један по један крај, знаменита места, као у албуму. Сети се Чедомира. Доведе га у везу с министровом ћерком. Сети се његова ћутања на њено писмо. Сумња је уједе за срце. Учини јој се да тоне, да се земља сурвава под њом, да околне планине падају. Дође јој да викне:

— За име Божје, погледајте!... Пропадам... Има ли људи!... Не дајте ме.

Савлада се.

Младић, поред ње, примети промену на њеном лицу.

— Простачке приче — рече он сигурним гласом. — Ти не верујеш, ваљада, у те бесмислице?

— Да, не верујем, Радоје — одговори она, бледа, жута у лицу, готово као цвеће које је држала у крилу. — Али је живот чудан, комшија, тако чудан да ја не знам сигурно шта бих рекла...

— Не, то није могуће, то је апсурд — рече младић с пуним уверењем. — Бар данас је то јасно. Нема неба. Постоји [219] само атмосфера, планете, сунчев систем, материја, енергија.

— Назови како хоћеш — једва чујно прошапта девојка — али ја осећам нешто јаче од мене, нешто неправедно, немилосрдно, што ме плаши.

Радоје је погледа. Његов поглед је био сама љубав. Хтеде утешити девојку, хтеде јој дати доказа сигурне будућности. Његов глас је дрхтао:

— Ја се нисам шалио. Часна реч ми је сведок. Ја остајем и понављам...

— Не, не, не, Радоје... не, молим те, не... — прекину га девојка.

Она је погађала његову мисао. Није хтела да га понизи. Она је преклињала... Црте на њеном лицу беху се развукле. Очи се рашириле жалосно. Уста је држала отворена. Видела се оба реда зуба. Усне се згрчише на четири угла. Реч се зауставила у грлу.

— Ти волиш другога?

— Да!

Заједно са овом речи линуше њене сузе, преко образа, преко блузе, преко ивањског цвећа.

Радоје хтеде јаукнути као рањено живинче, али бол девојке коју је волео би јачи од његовог сопственог. Видео је да она воли несрећно.

[220]

— Никад среће неће имати онај који те је одбио — рече јој, тешећи. — Он не зна шта је у теби одбио.

Сунце је клизило по ведром небу. Морава је жуборила иза једног врбака. Поред ње се отезала чачанска котлина зелена, питома, доброћудна. По њивама су класали кукурузи. Младићев поглед прелете цели родни крај, па се заустави на врху Овчара. Сети се гомиле радника који у подножју те планине зидају централу Рад и Светлост. На њега налетише црне мисли као осице. И као да се хтеде одбранити од њих, он поново обгрли погледом своју земљу. Кириџије су биле зашле за кукуруз, види им се само глава. Поље је дисало мирно. Још се јурила она два лептира. Иза једне шумице примећивао се кров варошке цркве, прост и достојанствен. Све беше лепо, као дотле. Тек што му се учини да се Овчар и Каблар завијају неком маглом.

Друштво их је звало да пожуре. Једни су већ одмицали у правцу вароши. Радоје уста. Пред њим блесну опет Морава, осветљена сунцем.

— Хајдемо, Вишња! — зашкрипа младићев глас с дна груди.

XX

[221]

Лазаревићева није давала раније готово никакве важности сујеверицама. Она је тако рећи била без религије, изложена раном утицају природних наука и посвећена Чедомиром Илићем у оно што се у то доба звало реални правац у животу. Па опет, чим је устала, погледала је на врата где је синоћ оставила венац.

Он је стајао на истом месту, недирнут. Јутарње сунце пресијавало се на његовим жутоликим цветићима, нешто свелим. Његова сенка, неправилна и крупна, дрхтала је на зиду. Даље мало, пузала је, разлиставала се стара лоза, пуштала у вис своје сочне пипке, припијала се уз кућу, увијала се око довратака, јака, снажна, жилава, па чудно одударала од свежег пољског цвећа. Вишњи се учини да нешто живи ту у лози, у влажном хладу лозиног зеленила, и да је гледа, [222] посматра њу и њен венац са жаљењем и као хоће да јој каже:

— Тако ћеш и ти свенути, неудата, остављена.

То је ос зујао у чокоту.

— Бесмислице! — рече у себи девојка и одмахну руком.

Тога дана врућина би још јача. Сунце се не види као да се растопило по целом небу, па жеже. Нигде тице да се чује. Биље зри. Вишња је спустила завесе. У соби је мрак, али мало што да је свежије. Из чамовине на прозору цури смола.

Пошто је распремила собу, поче да помаже око ручка.

— Остави то, Вишња — рече јој мајка кад је виде како потаркује ватру. — Није то за тебе, не приличи ти.

Девојка се склони од ватре за тренутак. Онда узе неки други посао. Радила је двоструко само да не остане на само са својим мислима.

— Радоје није заслужио ону увреду — говорила је у себи.

С тим прекором мешала се широка жалба за Београдом и младићем кога је тамо оставила.

— Што ми не пише! — чудила се девојка болно. — Бар једну реч да је здрав.

[223]

По ручку пређе на трем. Пролетња пилад грабила су се у дворишту око мрва које им је стресла кад је распремала сто. Виделе се разгранате старе шљиве њихове баште. Јабука шећерлија китила се руменим, заруделим плодом. Остојићев султан дремао у својој кућици, вртио репом и хватао устима муве. Даље, преко разноврсних кровова видело се парче једне улице: пуста калдрма, зарасла у модро-зелену траву, два низа плотова, неколико ниских кућа, остатци змаја на телеграфској жици и, у дну, једна старинска, двоспратна зграда у источњачком стилу, с кровом као звезда, широком настрешицом, изолученим прозорима, државним грбом над сниским вратима. То је пошта.

У том се чу лупа точкова. Иза угла се појавише поштанска кола. Арњеви се тресли. Један путник је промаљао радознало главу кроз отвор на колима. Платно позади лепршало се. На њему је писало неједнаким словима: „Збогом, Дрино водо, ја одо’!“

Вишњино срце залупа јаче. Можда ће доћи писмо. Какав ће то радостан дан бити за њу!

Пред пошту дохрама новинар. Тако се у Чачку зове разносач новина, један [224] сакат млад човек, који без штака не може да макне, а иначе скакуће, свуд јури, трчи, код свију је, без њега ништа не може да прође. Вишњи је доносио међу првима новине, пропраћајући их стално каквом пошалицом. Па и сад, кад их јој предаде, викну :

— Ево важне... лажне новине!

Обузимала ју је нервозна радозналост кадгод би узимала новине откако се вратила у Чачак. Читала их је од почетка до краја. Оне су је опомињале мутно познатих места, изазивале слику за сликом преживелих догађаја, доносиле јој одјек млаких београдских вечери. Тражила је у њима нешто ново, изненадно, добро, нешто што ће доћи и изменити, окренути њен живот на боље. Међутим, ништа се није догађало. Београђани су се жалили на врућину, на прашину, на велике цене. Овог пута њен се поглед следи. У дневним вестима налазила се ова белешка:

Венчање. — Бела, кћи г. Јована Матовића, министра земљорадње, венчала се јутрос у овдашњој Саборној цркви са г. Чедомиром Илићем, свршеним философом. Честитамо младенцима.

[225]

— Честитамо младенцима — понови она последње речи гласно.

Ударац је дошао тако изненада, био тако јак, суров, да она не осети одмах сву његову тежину, не схвати сву своју несрећу. После прве забуне, обузе је љутња. Баци новине на под. Затим их поново диже и укочено гледаше посну боју и редове штампаних слова, која су расла, дебљала, удвајала се, одлепљивала се са хартије, играла.

— Бедник! — оте јој се узвик.

Сузе су замагљавале њене очи. Срце јој се кидало. Она се питала да ли су људи луди или подлаци.

— Шта ти је, Вишњо? — упита је мајка, која се помоли уз степенице од трема. — Теби није добро? Ти си болесна ?

— Врућина ми је, мајко.

— Хоћеш ли слатко и воду? Сад је девојка дошла са бунара.

Не чекајући одговор, стара жена донесе што је нудила.

— Је ли ти сад боље?

— Да, да.

— Али си бледа?

— Не, није ми ништа. Остави ме, мајко... Ено, зове те служавка.

Она је због Чедомира променила цео [226] живот. Противила се вољи родитеља. Није слушала савете опробаних пријатеља. Угушивала је глас савести. И, он је сад оставља...

— Без једне речи, као да нисам жива! — размишљаше девојка, повукавши се из трема у своју собу, као рањена тица.

Ту је било врло мирно. Чуо се тек један женски сатић у папучици, обешеној о зиду. Она је гледала неодређено, преда се. Илић је био полуга на којој је почивала зграда њеног живота. Полуге је нестало. Зидови су попуцали. Грађевина се срушила. Она се збиља осећала као човек који је био заспао у неком напредном граду, па се пробудио после једног страшног земљотреса; он види око себе саме развалине, непрегледну пустош, ништа није остало од свега што је јуче још постојало, а он је још жив.

— Ах, тај живот! — промуца болно.

Он јој се учини одвратан, тако одвратан да склопи очи са жељом да умре.

— Пријо? — закрешта женски глас однекле.

— Пријо, Маро! — одговори јој други.

— Имаш ли коју паприку? Нема ко да ми купи.

На улици се чу тресак тарница. То је пошта одлазила даље.

XXI

[227]

Вишња је оставила универзитет и отишла за учитељицу. Случајно је добила добро место: једно богатије село у Млави, где је нашла школу по плану, уређену башту и колегиницу, једну стару девојку, по имену Аница. Лепо су се сложиле. Поделиле су државне квартире на два одељења. У једном су наместили кујну и собу за примање, а од другог су начинили своје собе за спавање. Вишња је распремала кућу, а Аница кувала. После часова остајале су дуго заједно. Стара девојка је уређивала збирке разних старина : камене стреле, римске новце, бронзано прстење које је купила по околини. То је била њена манија. Лазаревићева ју је помагала. Није волела да остаје сама са својим мислима. Храбро је сносила садашњост и чекала нешто друго... будућност, како се то једном речи назива. Мирно, предано, сваког дана, она је учила [228] мале сељачиће писати и читати, Богу се молити и држати се чисто. Живот јој је текао готово спокојно и монотоно, као оближњи поток, што је милио поред школске баште. Тек по који пут, а нарочито кад је на пољу светло и благо време, она је мислила на протекле догађаје са много искреног сажаљења за друге, а са пуно дубоке жалости за себе.

Мајка јој је умрла оног лета кад се Чедомир оженио. Смрт је јако утицала на већ рањену девојкину душу. Она се посвети бризи око оца. Труђаше се да накнади домаћицу кући. Мела је собе, пропирала рубље, требила поврће, кувала запршке.

— Остави, дете — бранио јој је отац да то ради.

Прљила се око ватре, руке су јој пуцале од сапунице, крста је болела. Ипак је она одговарала:

— Али кад ја нећу, па ко ће!

Чачак није добио електрику. Преко лета се било далеко одмакло с послом. Оба главна зида на брани била су подигнута. Ништа јаче у граду није било сазидано: све сам цемент и камен, темељ широк неколико хвати, а врх од зида као колски пут.

[229]

— Као Себастопољ! — говорио је пензионисани казначеј.

Река стешњена, пенушава и као зауздана, пробијала се још кроз отвор на средини. Чекало се само пролеће, па да се и то зазида, те цела Морава окрене на јаз. Али се пролеће не дочека. С јесени поче да пада киша. Падала је из дана у дан. То не беше ситна, јесења киша, већ млаки пљусци као усред лета. По околним планинама образовали су се нови потоци и реке. Воде почеше надолазити. Из горњих места допирали су гласови о поплави. Бујице однеле мостове, разориле путеве, укочиле цео саобраћај.

Једне од тих влажних, мрачних ноћи, чу се пуцањ, јачи од топа, страшнији од грома, као да се земља прецепи. Ускоро затим залупа улицом општински добош на узбуну. Варош се избуди. Река је била разорила брану, заглавила своје корито одроњеним каменом, ишчупаним дрвећем, нанетим балванима, бурадима и пластовима сена, па ударила преко поља и бацала се право на град. Срећом за Чачак, са те стране налазио се неки старински бедем, те је сад полиција наређивала грађанима да поправљају што се дало поправити.

[230]

Вода је већ допирала до бедема. У мокром мраку примећивали се њени прљави таласићи жути, гипки, пенушави. Даље се није видело ништа. Киша је пљуштала. Са реке је допирао потмуо хук бујице и тежак мирис на одроњену земљу. Грађани, у пола обучени, и војска пристизали су у гомилама. Журно се копало, набацивала се земља, побијало коље, доносило се камење, грање. Радоје је био први и овде. Али га сад нико није слушао. Они који су му се дотле дивили највише, гледали су га сад попреко, мрко, осуђивали га гласно, претили му.

У једном тренутку, неко примети да се нешто црно гиба на таласима. Донесоше чакље, али оне беху кратке. Радоје обеси тада један фењер на чакљу, па присветли.

— Мртвачки сандук! — приметише присутни.

Не чу се реч објашњења, као да све обузе језа од нечега кобног, надприродног. Радоје врати фењер ономе од кога га је узео, поново зграби будак, замахну њиме, поче да копа, па се онда заустави, као да виде да је то узалуд, наслони се на дрвену држалицу и изгуби се, гледајући тупо у воду. Мртвачки сандук њихао се свеједнако. Око младића се дизале [231] хиљаде руку, само његове беху као привезане; цела варош радила је око њега, само се он осећао неспособан за најмањи покрет. Он није живео, није био међу живима. Његов поглед из суморних, мрачних очију ишао је негде далеко, у бескрај. Његов несрећни геније, који је дотле владао овом водом, овим планинама, овим људима стискао се у њему као соко са скрханим крилима.

Варош се спасла, али од електрике није се више познавао ни камен. Љубав коју је Остојић уживао у чаршији окрену се у мржњу против њега. Обедише га чак да је несавесно руковао с друштвеном имовином, јер се у каси не нађе онолико новаца колико се очекивало. Акционарско друштво Рад и Светлост паде под стечај, а Радоја стрпаше у хапс. Он се оправда. Разлог је био прост; брана и тунел поред ње били су главни радови предузећа; наравно да су онда и скупо стали, те се оно мало новаца колико се могло скупити у једном покрајинском месту, готово све потрошило.

Пустише га из затвора. Част му се поврати, али цело његово имање оде на добош, јер је он највише настрадао: био је главни акционар. Отишли су они лепи зидни часовници у рамовима од ораховине, [232] златни ланчеви, будилници што су свирали војничке маршеве, велосипеди, шиваће машине. Оде чак кућа и имање.

Вишња га је избегавала кадгод је могла. Чинило јој се да је она крива за његову несрећу. Тешко јој је било гледати га како иде од куће до куће, те оправља сатове, леми минђуше, подмазује шиваљке.

— Штета није била велика — рече јој једном кад је срете и поведе говор о електричном предузећу. — Само је тунел затрпан и збрисана спољна постројења. Оно што је најскупље стало: темељи, остало је недирнуто. Ја сам и онда то говорио. Али се свет препаде, и ето...

Радоје наби качкету јаче на очи, распали лулу, па додаде:

— Ја радим да убедим људе у потребу да се поново почну послови. Као што видиш, штета је да новац лежи зазидан у темеље. Фирма за машине даје ми повољне услове. Држава има рачуна да нам опет притекне у помоћ... Ми морамо успети.

— Шта да радим ? — нађе је по том Милева. — Радоје пије. Да га свет не опази, попије на једном месту само једну чашу, па тако изређа до тридесет кафана... Кад се напије, ухвати се за телеграфски дирек. Ту је у стању да остане [233] сатима. Ако га ко упита шта ће ту, он одговара: „Пун сам електрике“... Шта да радим, кажи ми.

Вишња јој није знала одговорити ништа. Њој се такође постављало исто питање. Њен напор да замени мајку показивао се готово узалудан. Док је била мала, за чудо је лепо радила женске послове. Међутим сад, било да кува ручак, јела су испадала недосољена, несаврела, загорела. Било да купи што за кућу, малопродавци варали су је, продавали скупље, крали на мери, потурали што је рђаво. Било да узме што да закрпи, закрпе су изгледале велике, ружне. Узалуд се трудила. Њена права симпатија била је давно оставила домазлук и више се није враћала. Њен дух је тежио за науком, литературом, политиком и тако нечим, стварима које је слушала, читала на Великој Школи.

Једном приликом запали јој се кецеља поред огњишта, и само срећан случај спасе девојку од даље несреће.

— Чујеш, Вишњо — рече јој отац кад сазна шта јој се десило. — Није то за тебе. Ја то видим. Хтео сам ти то рећи још раније. Али нисам могао да ти кварим задовољство. Него, враћај се у Београд, па гледај своју науку.

[234]

— Али, тата — поче да се брани девојка. — Ко ће кућу водити, ко ће децу намирити, ко ће тебе гледати?

— С уздањем у Бога, све ће се урадити — одговори јој он гласом који није трпео примедбе.

Кад дође на Велику Школу, Лазаревићева се баци на студије врло озбиљно. Али не осети више ону сласт студентског живота, коју је осећала прве године. Чинило јој се да је не предусрећу са збиљом коју је она донела. Ђаци су се често шегачили са најсветијим стварима. Поред све равноправности, осећала је да ипак није једнака својим друговима. Није имала гимназијске матуре, недостајала јој је мушка дубина, јасност у плану. Професори су се обраћали скоро искључиво мушкарцима. Походили су је тренутци сумње. Нико јој није умео тачно рећи њена права кад сврши школу. Будућност јој је изгледала неизвесна, тамна, под знаком питања. Она се заиста питала да цео тај рад није бесциљан, питала се шта ће она привредити науци, шта ће наука привредити њој ?

У том је изненади отац да се решио да се жени.

— У кући ми је роваш. Мој ма̑л се развлачи као да је Алајбегова слама. Деца [235] су ми неочешљана, неумивена — наводио је отац као разлог.

Испросио је њену другарицу Милеву, па је даље писао Вишњи да се не љути, да дође на свадбу ако може.

— Нека ти је Богом просто — одговорила му је она, отишла затим у министарство и затражила да је поставе за учитељицу.

Како је у том селу било празно место, поставили су је одмах.

Од то доба није се враћала у Београд.

Живот јој је пролазио без догађаја. Избегавала је посете, састанке. Кад би се пак и нашла у друштву, о испитима, при излетима, месним скупштинама, остајала је усамљена. Младићи је нису волели, претпостављали су девојке које хоће да се шале, које допуштају да се задиркују.

— Хладна је као тестија! — рекао је о њој једном неко иза њених леђа.

Није могла бити другојачија. У тишини сеоске самоће, по којој ју је пратила туга од промашене удаје, она је, против свега, носила у дну срца успомену на младића који ју је некад волео и кога би она могла волети страсно и одано. Јасно јој је било да он није више њен и да то не може бити. Али се она надала да ће наћи неког другог, сличног њему, [236] можда још бољег од њега. Како би иначе могла продужити да живи! У Млави су ретки Илићи. И дани су пролазили, а за њима месеци, године.

Спомен на бившу љубав одржавао је девојку у савршеној чедности. Ништа на свету није било кадро да је скрене са правога пута : мушки поглед ни рђав пример, сеоска чама ни саблазна књига. Заман је ожењени колега, иза леђа своје жене, правио слатко лице. Узалуд је општински ћата избријавао подбрадак и расипао комплименте научене из новина. Без успеха је и кмет уцењивао задржавајући учитељичину сиротињу. Лазаревићева је остала чиста као кап росе, и чекала будућност и изабраног мужа; чекала их стрпљиво, хладно, као да није жена.

Било је пролеће кад је дошла у то село. Трипут је потом глог обелио. Трипут се лала зажутела у школском врту. Трипут је славуј пропевао у шипражју поред Млаве.

— На Духове је наша скупштина у Београду — рече јој Аница. — Хоћеш ли да идемо?

Тада се и по четврти пут глог белио, лале жутеле, славуји певали. Нова трава клијала је испод трња, снег копнио по [237] околним висовима, ветар доносио мирис од љубичице, пролетња јагњад блејала, жуборили потоци нови, безимени, брзи. Пролеће освајало, живот се обнављао, на ранама се хватали ожиљци.

— Добро, да идемо — приста Вишња.

XXII

[238]

На Скупштини је нашла Вишња неколико својих другарица из девојачке школе. Међу њима је била и Каја.

— Лазаревићева! — кликнула је весело Каја и обесила јој се око врата, па је пољубила с обе стране и од срца. — Колико има од како се нисмо видели!... Како си?... Шта је с тобом?... Нешто си омршавела, али си тим још лепша... Сећаш ли се наше школе!...

И она је загрли опет присно и свесрдно.

Између живота у девојачкој школи и садашњег тренутка, Вишњи се десило толико догађаја, да су јој успомене које је другарица спомињала изгледале тако далеке, бледе, ситне, као да се нису њој десиле, већ их чула из прича, из прочитаних књига. Дође јој да рече:

— Шта је тако важно било у девојачкој школи?...

[239]

Ћуркасте девојке, деца која немају никаквог искуства, правиле су пошалице на рачун једна друге, трбушати катихета им се чинио врло знаменита личност, заљубљивале се у своје наставнице.

Каја није примећавала забуну своје другарице. Узела ју је за обе руке, и понављала:

— Па како си ми још? Па шта ми радиш ?... Јеси ли се свикла на наш живот?

Она је била и сад мала, жива женска, још је имала свој урођени интелигентни сјај у очима. Тек, била се угојила. Црте на лицу одебљале. Врат јој као кифла. Нешто мирно, спокојно и задовољно дисало је из целе њене појаве.

— Ти си удата? — рече јој Вишња, осмехнувши се, па покуша да се метне у у њено расположење.

— Да си жива и здрава, још прве године. Мој колега беше дошао такође право из школе. Здрав, млад, ни ружан ни глуп, тамо вамо, па се ми венчамо пре испита... Красан је мој Милисав, видећеш. Ах, ево га — додаде млада жена и показа руком на једног развијеног дерана, са огромним, сељачким шеширом на глави и високим чизмама на ногама. — Еј, Милисаве, ходи да ти представим моју најмилију другарицу...

[240]

Учитељ приђе, додирну се шешира церемонијално, пружи своју меснату руку, па после првих поздрава осу грдњу на режим:

— Парламентаризам није испунио своја обећања. Код сељака, радника, грађана чују се само горке речи. Алкохолизам, политичка убиства, зеленаштво, корупција, све губе гризу све класе. Свак се жали на своје стање. Нигде нема никаквог ауторитета. Интереси упливних појединаца јачи су од закона и реда. Свет се занима политиком једино ради ћара. У међусобним односима људи су неповерљиви. Страх од подвале влада у свима пословима. Изгледа као да у целој земљи постоји као осећање општег банкроства.

— Милисав је анархиста — објасни Каја бојажљиво. Затим додаде, да би скренула разговор на другу страну:

— Ти си напустила универзитет?

— Коначно.

— Имала си право. Није то за наше жене! У земљи где три четвртине народа не зна ни читати ни писати, велико знање смета. Довољно је ако се прочита десетак књига, научи се на памет још два'естак наслова, славних имена и мудрих мисли. Иначе, жена испадне ученија од мужа, — да извиниш Милисаве!... Зар [241] није тако? Сећаш ли се ја сам ти говорила...

Вишњи пређе једна сенка преко лица. Та промена не измаче младој жени, те скочи на други предмет, на своју школу, на децу.

— Имам троје деце — рече. — Сва три су мушкарци.

Али Вишњу не остави спомен на оно што јој је Каја рекла пре толико година. „Има“, рекла јој је тада између осталог, „има створења која једног дана уђу у наш живот, заузму га и помету. Због њих променимо своје навике, укусе, манире, идеје. Подпаднемо под њихов утицај. Она постају наши саветодавци, управљају нама и заповедају нам“.

— Како су се чудно испуниле те готово пророчке речи — примети у себи Вишња гледајући расејано у своју давну другарицу која се није заустављала у причи о својој срећи.

Била се обесила о једру мишицу свога мужа и говорила усхићено:

— Наша је кућа једна мала република. Свега имамо што нам треба: пилића, прасади, вина, књига. Дан нам прође као сат, а сат као минут. И ја се само Богу молим да заустави то време, да се не живи тако брзо. Хоћу да грицкам полако [242] своју срећу, живот ми је кратак, верујем у бесмртност душе.

Вишња није била створење које завиди, али та срећа дотицала је се неугодно. Срце јој се стезало, њена душа је плакала, а она се морала смешити. Стога побеже са седнице, чим се Каја заговорила са неким колегиницама.

Напољу је било ведро. Само је сунце припицало неприродно, те је ваздух био тежак. Учитељица скиде свој палто, пребаци га преко руке, изви рамена, рашири груди и дубоко дахну.

Кад се решила, искрено се радовала што иде у престоницу. Заборавила је многе раније непријатности. Велика варош на утоци Саве у Дунав чинила јој се понова лепа. Хтела ју је поздравити као Бранко: „Београде, мој бели лабуде!..." Београд је велики, мислила је тада, он је као море: путеви су безбројни, живот шуми, таласа се, све је у вечитом покрету. Али што се пароброд примицао више томе граду, радост се сушила у њеном срцу, обузимала је нека сумња, почетци кајања, нека необјашњива бојазан, хладна као језа.

— Свуда! Свуда... само не у Београд! — шапутао јој је унутрашњи глас. — Ти си дошла у њега весела као срна, [243] побегла си с ишчупаним срцем. Шта сад тражиш опет?

Брод је ишао час средином Дунава, час се провлачио између ненасељених острва. С наше стране уздизала се висока обала, са црвеном, одроњеном земљом и плаветним венцем удаљених планина у дну. С друге стране, обала је била ниска, пошумљена барским дрвећем црног зеленила. По ритовима виделе се усамљене роде, врло беле. Једно јато неких других тица летело је небом. Близу Вишњице, Вишња спази једну аду са шумарком од ракита и одраслим јабланом на крају.

— Шта ти је, колегинице? — изненади се Аница. — Ти си тако бледа? Да ниси уморна?

— Да, уморна, врло уморна... — покуша она да завара знаке свога узбуђења.

Познавала је добро ту аду, аустриску стражару преко пута, вијугав друм и низ телеграфских дирека на нашој страни. Колико је пута ишла тим путем с Илићем до тог села, које је он називао њеним, правећи илузију на сличност њихових имена! Једанпут су дошли дотле чамцем, који су најмили од неких рибара пред кафаном Шаран. Он је седео на крми и терао чамац врло добро, као да му је то [244] занат, а она седела на кљуну према њему. Како је млака вода хладила ватру њених руку, како је поветарац дувао свеж и шапућући, како је Чедомир певушио једну дивну песму! Остала су је у памети само два три стиха из средине: ...И мислио тада — Ко зна каква судбина те чека — И зашто си тако срећна сада!...

Промицале су окуке, мали заливи, полуострва, шибљаци, рибарске колибе. Београд је био близу, одмах иза брда. Девојка прибра своју снагу, намршти се, па се осмехну презриво:

— Којешта! Докле ћемо бити сентиментални!... Је ли, колегинице — рече затим гласно — шта ти мислиш о сентименталности ?

— Она није више у моди, слатка моја — насмеја се стара девојка. — Она је одвише чедо наших крајева, јужног сунца и јевтине шљивовице. Северњаци су нам донели, са својим брезама и саоницама, култ енергији, окрутности, себичности. Али...

— Али?

— Одвратно је и једно и друго кад није искрено.

У том разговору појави се прво једно кубе сумњиве лепоте, па онда друго, треће...

— Што у Београду воле ове лимане [245] сандуке — примети заједљиво стара девојка — то је за причу!

Брод обиђе брдашце, и пред путницима се указа цела панорама Београда са дунавске стране: варош је почињала нешто даље од обале, из зеленила које су састављали ритови, па се постепено пела уз брдо, прошарана вртовима, попречним улицама и по неком великом грађевином. Лево се видик губио преко голог Тркалишта, па на Седам Кућа све до планинског склопа око Кумодраже. Десно, посматрачево око заустављало се на поцрнелим зидинама средњевековне тврђаве, чија се платна спуштала од врха брда па до у саме таласе Дунава.

Ова слика учини весео утисак на Вишњу. Она се мирила са том вароши, заборављала је на рђаве часове које је у њој доживела; успомене, оне лепше, ницале су око ње, и она је била тад уверена да је Београд њено изабрано место. Она долази у њега као стара познаница. Њу чекају многи познаници. Знају је не само људи, но и мртва природа: куће, улице, камење. На сваком углу остало је нешто од ње.

То ново расположење држало ју је све док се не виде с Кајом. Она хтеде по том да надокнади своју срећу, да види, [246] да посети све те ствари, тако уско везане за њу, да им каже да се вратила, да постоји, да живи, живи...

Нађе се у Кнез-Михаиловој улици.

Ова улица је била још место елегантне шетње. Девојка је волела ту улицу, веровала у њу. То је била слабост ове учене главе. Она је кроз њу гледала свој велики Београд. По неколико пута преко дана излазила је ту у шетњу у доба кад је мислила реформисати друштво, кад је Зарија Ристић писао своје гром-мисли, лепи Млађа носио кариране панталоне, а еманциповане другарице гризле переце поред најпомоднијег света на улици. Чинило јој се да је све било весело, шалило се много, на лицима није било умора ни брига.

Радознало се окретала око себе.

Сама улица није се много променила. Подигнуте су још две три нове куће. Неколико трговина улепшали су своје излоге. Уличне лампе нису више на стубовима, већ су обешене о жицу. Па ипак, ово отмено место српске престонице учини јој се бедно. Видела је по њему рабатне чатрље које дотле није примећивала. Велики женски шешири по најновијој моди, изложени по дућанима, грубо су одскакали од тарница што су се дрмале и [247] тресле преко излокане калдрме. Свет измешан, доста сељака, а нарочито полусељака што су амали, таљигаши, надничари. Од интелигенције, све неке стране физиономије. Кога и позна, чини јој се далек, хладан, као окаменотина. Ено Гаврила Петровића, вуче пет кила књига, уби га научни рад, кашљуца већ. Ено Петра Гавриловића, дигнуо десно раме, спустио лево, искривио се сав, начинио од себе ругобу само да би био примећен. Нема весеља. Лица се згрчила, борба за опстанак их наружила. Ретко се види један мушкарац да се осмејкује. Успети, само успети, успети по сваку цену!... Што још занима, јесу жене којих има много дебелих, са огромним грудима, још већим бедрима и са поноситим изразом на офарбаном лицу што су такве. По њиховој спољашности, необавештен пролазник би се могао јако преварити. Али оне су крајње пристојне једно што се нема прилике или што се овде то даје тешко сакрити или најзад што и најмања љубавна авантура може имати врло тешких последица.

Остави шеталиште, и упути се ка универзитету. Старинска зграда бацала је и сад дебелу сенку преко улице, имала је још нечега пријатељског и још била најлепша кућа у Београду. Помисли и сад [248] да у њу уђе, као у свој дом. Неколико младића стајало је око врата. Изгледали су јој као деца. Она се предомисли, окрену главу и продужи даље.

Имала је утисак као да лута по неком напуштеном месту: све је ту, куће, улице, отворена врата, види се намештај, али људи, свет? Нема их, нигде их нема. У исти мах, супротно томе осећању празнине, обузе је страх да не сретне једног човека кога за живу главу није хтела видети. Ипак, корачала је даље. Надала се да ће се сакрити. Подржавала ју је храброст лопова, заносила ју је носталгија робијаша који се враћа своме крају.

Пред сумрак, небо се наоблачи. Мало после, удари плаха киша. Шта то смета? Она је ишла уморно, тромо, али све даље. Можда је ипак нешто остало од ње? Можда ће најзад наћи нешто своје? Корачала је тешко, леђа је сагла, главу оборила ниско; није журила, а није, управо, знала куда иде.

На неком сату изби осам.

Она погледа око себе. Налазила се у једној забаченој улици. Ноћне светиљке чкиљеле су у зраку пуном кише. Под њима се белуцала црна калдрма. Било је мало пролазника. Из оближње кафане избацише једног пијаницу. Он се дочека [249] на руке, па поново паде и праћакаше се по блату. Један шегрт наиђе звиждућући, загледа се у пијаницу и рече му озбиљно:

— Ти излазиш из Здрављака? — па продужи пут, настављајући да звижди.

По тротоару, с друге стране, ишле су две жене, с марамом на глави, чији су крајеви били везани испод браде. На извесном остојању од њих корачао је један човек ћутке, с кишобраном натученим на главу и изгледао као сенка.

Вишња се стресе.

Она није видела лице у тог човека, али би га познала у хиљаду других по првој ситници. Окрену се око себе. На неколико корака отварала се побочна улица. Она скрену тамо, убрзавши кораке. Киша је пљуштала. По калдрми се нахватале многе баре. Земља се клизала. Помрчина је била велика. На пола улице застаде да предахне. Тада зачу познате кораке. Један поток је јурио поред ње. Она загази, и пређе на другу страну. Кораци су се приближавали.

— Вишња! — чу се глас човека који ју је јурио.

Она се окрену. Била се зауставила на обасјаном простору једне уличне лампе. Пред њом се појави Чедомир Илић, подигнуте јаке, врата увученог у рамена, [250] испрскан водом и блатом. Године су очврсле његове младићске црте. Био је више човек, више мушкарац. Они остадоше за тренутак забезекнути једно пред другим. Чедомир је скинуо шешир и нагнут лако, очекивао да му девојка пружи руку. Она му је пружи, па стрецну од додира: његови прсти су пекли као у грозници.

Тек после дуге ћутње, уста се отворише да изговоре неколико баналних речи.

— Ти си без амрела? — рече младић, наднесе кишобран над девојку и додаде:

— Допусти!

— Није потребно, Илићу — одби девојка. — Пролетње кише нису опасне. Затим...

— Затим?

— Ја сам већ покисла, и...

— И?

— Свак од нас има свој пут.

— Не говори ми то, Вишња — прихвати Чедомир. — Ми смо још увек добри, стари пријатељи.

— Да, стари свакако... и ми старимо, ми сами.

— Ти Вишња? Ти си млађа него што си икад била.

— Какав парадокс! — насмеја се девојка нервозно.

— Парадокс зацело, али је истина.

[251]

Доиста, Лазаревићева је изгледала врло лепа тако у ружичастом сјају уличне лампе, опкољена милионима ситних капљица и као контраст старом, раскаљаном Београду. Он ју је још једном такву видео: у почетку њиховог познанства, за време једне шетње кад их је киша ухватила ван вароши. Он је онда гледао у њу кроз будућност која обећава све, а сад је посматра кроз прошлост која се измиче, отима се нашим пруженим рукама.

— Кад смо тако добри пријатељи — прихвати Вишња — онда будимо отворени: боље је да не идемо заједно.

— Ми нећемо нашкодити једно другом. Нашто онда?

— Вараш се — синуше плаве очи у девојке. — Можда би боље било да се никад нисмо познали.

— То је сувише горко. Буди правичнија. Ми смо провели целу младост заједно. Ми смо били везани присним везама једно за друго. Време, ћуд или неки глуп неспоразум, раздвојио нас је...

— Не криви време, Чедомире. Ја не верујем у судбоносне неспоразуме. Ако је ко крив, то смо ми: ја, ти, наши карактери, наше неједнаке тежње. Оставимо, дакле, прошлост. Она се не врати, ма је звао колико хоћеш. Просто: пиши пропало.

[252]

— Да, пиши пропало... године су прошле од како смо се растали, ја то знам — продужи Илић тврдоглаво. — Али, ми смо још ту, ми живимо. Други не заборављају своје мртве, а зар ми живи да се заборавимо? Ти нарочито, Вишња... ти си још увек тако лепа; Боже мој, не, то није могуће, да ме више не волиш.

Они беху избили на Теразије.

— Ја ћу трамвајем... — примети девојка.

— Не, ја те нећу пустити док ми не обећаш да ћемо се опет видети — одговори Илић енергично, и ухвати девојку за руку.

— Шта ми имамо још једно другом да кажемо? — пркосила је Вишња непрестано.

— Имам да ти кажем мој живот за ове последње године, да ти кажем: шта сам желео, а шта сам добио, шта сам очекивао, а шта дочекао, многе ствари које ме тиште и које могу рећи само теби... да ти кажем, ето ако хоћеш... колико сам ниско пао, најзад.

Девојка погледа изненађено у овог човека кога је волела. Он се није претварао. Његове буљаве очи биле су се повукле дубоко у своје тесне дупље... нестајало их је, а на њиховим местима [253] зјапеле су црне бездне, страшне провалије, светови очајника и самоубилаца.

— Добро — приста она и пружи му руку. — Сутра на овом месту, у три сата. Ти си слободан?... Ево ми трамваја — додаде затим. — Ја ћу бити тачна. Збогом. Лаку ноћ.

— Лаку ноћ.

XXIII

[254]

— Неколико година како смо се растали — рече у себи Илић кад се трамвај удаљи. — Боже мој! А мени се чини да је то било тако далеко... даље него детињство. Шта се све за то време није десило!

Блажени егоист, он ју је био готово заборавио. Они беху далеко једно од другог. Он је мислио да се она удала и да није ништа сачувала од спомена на њихово познаство. И, он није био никад сигуран да га она озбиљно воли. Он није био приметио дубоки утисак који је на њу био учинио. Судио је површно:

— У мени је волела слободоумна, учена човека. Љубав је одбијала стално. Још можда је срећна што се свршило како се свршило.

Вишња је тако прошла, изгубила се у провинцији као и у његовом спомену. Што је онда толико наваљивао да се [255] опет виде? Шта му је сад девојка поново требала?... Случајни сусрет по том кишовитом времену унео му је тек, са својом влагом, нешто мало светлости у минуле године.

Отпутовао је био са женом у Париз. Задржали су се неко време у Бечу и Минхену. Савете, којима су их обасули у Београду, нису имали прилике да употребе. На једном месту погрешно су ушли у други воз. Даље опет, изгубила им се корпа са стварима. Муке су видели око језика. Ипак, пут је био пријатан. У Паризу су се настанили у једном пансиону који су му Срби препоручили. Уписао се на Сорбону. Изабрао је тему: О вредности живота. Проблем му је изгледао прост: одбацити метафизичке спекулације и ставити се потпуно на гледиште позитивистичке философије. Пронашао је библиотеку, израдио кредит код једног великог књижара у ђачком кварту, па је ступио у везе и с антикварима на обалама Сене. Затим се дао на посао.

Учинило му се да се остварио његов велики сан. Живот многољудног града свидео му се. Врло интелигентан, врло радан, витак, упечатљив, увек будан, он се ту осећао као риба која је из плитке барице доспела изненада у непрегледни [256] басен океана. Јурио је тамо, вамо, испитивао, њушкао, маштао, презао, одмарао се од својих лектира правећи разнолика опажања, и уживао страсно у филозофским проблемима. Култура му се нудила на сваком кораку: музеји, споменици, позоришта, па онда улице пуне света, велике димензије, ширина, слобода. Могао је живети неколико векова а да му се не досади.

Међутим, Бела се није могла да свикне. Тешко јој је било без мајке. Није знала чиме да се позабави, да прекрати време кад остане сама. Француски језик није марила, француску кујну још мање. Пасуљ са пастрмом био је сад њен сан, а киселе паприке њен идеал. Те проклете паприке! Шта нису радили њен муж и газдарица од пансиона да дођу до њих: тражили их по пијаци, киселили сами, куповали их по оријенталским ресторанима, али никако да буду онакве какве их је госпа-Клеопатра спремала о јесени, жуте, па накиселе, с нешто бела лука. Због њих су се први пут завадили.

— Доста с тим паприкама! — викнуо је млади муж једном кад се вратио из библиотеке с главом пуном Ламарка, Кеплера, Њутона, Галилеа, Дрепера, Хемхолца, Спенсера, Ренана, Герхарта, Ампера, [257] Огиста Конта и осталих природњака, философа и математичара, на основу којих је хтео решити свој проблем. — Изникнуће ми на врх главе. Једи шта ти се донесе.

— Ја не могу ове француске сплачине, ако ти можеш — одговарала му је млада горопадно.

У осталом, она је врло мало личила на оне традиционалне младе са обореним очима, које нам је оставила у спомену наша старија литература. Својих осамнаест година, колико је имала пред свадбу, провела је беспослена, размажена и више мање срећна. Она није била спремљена за живот, за борбу, за одрицање. Лака и површна, знала је живети само за своје задовољство и мислити једино на оно што је пријатно. Свога мужа сматрала је за нову играчку коју је добила и која треба да је поред ње кадгод јој се прохте. Међутим, Илић се бавио дуго ван куће. Кад се библиотека затварала, он је онда почињао своје шетње, купио је печених марона који су му грејали џеп, па лутао по Паризу без циља.

— Где си био? — предусретала га Бела кад се најзад вратио кући.

— Шетао сам, размишљао, мислио на тебе...

[258]

— Јест, мислио си на мене колико на смрт свога деде!

Свађе су учестале. Најмањи повод био је довољан да не говоре. Ћуте по неколико дана. Гледају једно друго хладно као сто, као столицу. Једном нису читав месец проговорили.

— Чудан народ! — говорила је газдарица својој вратарки за њих. — Постеља до постеље, па се не погледају.

Des Slaves! Que voulez-vous, ma chère!...

Бела је наследила од оца тврдоглав карактер, па ипак је почињала прва.

— Чедомире?

— Шта је! —- одговорио би он зловољно, окренутих леђа.

— Ништа.

Она га је волела, те би се други на његовом месту можда знао користити том њеном слабом страном и, кад је потребно, уразумити размажено дете. Али, Илић, који је видео свет само кроз књиге, није имао мрве практичног смисла. Читао је да жена треба да слуша мужа. То му се увртило у главу и није хтео за длаку попустити, као да би се огрешио о један принцип. Он је био сув доктринар. Заборављао је да поред науке постоји оно што се зове примењена наука, [259] вештина, политика. Он није знао за обзире, компромисе, сходности, релативности, уравнотежавања. Био је екстреман, фанатик, непомирљив, напрасит. Што се њему допадало, морало се допасти целом свету, па следствено и његовој жени. У противном, глупости које треба осудити.

Ко зна колико би то трајало, да се стари Матовић не разболе и умре. Овај народни борац, као и многи други, доживео је пред смрт велика разочарења. Расцеп у демократији, који је почео још кад је он дошао на власт, развио се до своје потпуности. Неколико покушаја да се завађена крила опет сједине остали су без успеха. Јаз се ширио све више. Међутим, земља је стајала пред великим радовима. Морало се извршити наоружање војске, подићи многе железничке пруге, развити јаче везе са иностранством даљим од непосредних суседа. За то је требало извршити две три велике финансијске операције. Нашло се људи доиста озбиљних, исправних, који разумеју свој посао, а нашло се и неколико људи, како је то случај у свима покретима, који су хтели употребити ту згодну прилику за свој лични интерес. Кампања за кампањом низала се. Уносило се сувише јужног темперамента, сеоске тесногрудости.

[260]

Ко би тада судио Србију по њеним листовима, добио би страшно уверење о њеним првацима. Реч лажов није била довољна, већ се писало архилажов. Реч лопов није довољно жигосала човека, већ га звали архилопов. Гомиле ђубрета просипале се из редакције сваког дана на Теразије, па се после разносиле широм Србије и Српства.

Матовић је доживео и један лични пораз. Саставио је законски пројекат о осигурању сељака од града и стоке од помора. Успео је да оба пројекта озакони у Скупштини. У буџет се унесе довољна сума за почетак. Али оба закона дадоше врло рђаве резултате. Министар. који се целог живота борио против реакционарних власти, трудио се да у своје законе унесе што више гарантије да власт не изигра ове мере. У тој бризи он је смео с ума реакцију простих маса, те је сад, место власти, народ изигравао законе. Једна њивица овса, коју је нешто оштетила туча, процењивале су сељачке комисије тако високо, као да је њива засађена смоквом и бадемом. Једна липсала коза вукла се из села у село и процењивала се наизменично пред разним комисијама док се не би сва распала. Да се тако продужило, цео државни буџет [261] не би био довољан да заштити народ од леда и метиља! Матовић признаде отворено своју погрешку, укиде оба закона, даде оставку на свој положај и премину са скромном пензијом средњешколског професора.

Брачни пар дође у Београд да присуствује погребу. После се не вратише више. Бела није хтела да чује за Париз.

— Ја у Француску? — викнула је кад јој је муж поменуо пут. — Жива нећу, а мртву ме можеш однети и на Ђавоље Острво.

Илић се тада реши да оде сам. У том, одузеше му стипендију. Били су пронашли да се вратио без одобрења владе, или тако нешто. Разлози, објашњења не помогоше. Тек доцније је сазнао, да владино одобрење није било у питању ни колико лањски снег, него је то госпа-Клеопатра урадила на своју руку код колеге свога покојног мужа, јер није одобравала да се Чедомир удаљава од своје жене. Морао се примити службе. Доби место у једној београдској гимназији.

— По твојој глави не би добио ни Прокупље! — пришила му је ташта поносито. — Али нисам ја ко је ко. Нећу дете да ми се мучи по паланкама. Доста [262] сам се ја, због оног мог лудова, Бог да му душу прости, мучила и патила.

Директор је био постарији човек; носио је стално црно одело, био је резервни официр, бријао се сваког јутра, имао спокојне очи и замрљан потпис. Дочекао га је с одмереном љубазношћу и одредио му да предаје латински језик и историју Срба.

— Зашто латински, господин директоре?

— Нема ко други, млади господине.

— Моја је струка...

— Ово је државна служба — прекину га директор суво — има, на првом месту, да се пређе прописан програм.

— Моје студије...

— Немам ништа против њих. Врло је похвално кад не губите интерес за науком. Али то је ваша лична ствар. Мене се она као директора не може да тиче. Државна служба долази на прво место... Прописан програм, као што рекох. То је што сам имао да вас посаветујем као млађег колегу... ви разумете?

— Не разумем — хтеде рећи нови суплент; поклони се и изађе.

Гимназијска средина му је мало годила. Многи професори беху подетињили силом свакодневног рада с децом. Други [263] су се губили у тричарије, уживали кад би код деце изазвали дивљење, страх, или кад би коме малом јаднику успели да напакосте. Било је у колегијуму много нечег женског, калуђерског, лицемерног и грубо себичног. Илић се осећао понижен у свом осећању културног човека. Планови о повратку на страну, о довршетку студија, изгледали су му немогућни. Походиле су га честе сумње, малодушности, горка сазнања сопствене немоћи. Почео је долазити у сукоб са колегама. Бунио се против неправди које су чинили слабијим од себе, смејао се њиховој уображености, вређао их отворено. То је било неизбежно. Човек који је промашио свој позив несрећан је, он пати, а патња рађа злоћу. Директор га је звао, саветовао да подеси своје понашање према утврђеним правилима, кажњавао га опоменом, претио му да ће га казнити озбиљније. Ни ђаци га нису много поштовали, јер су га колеге пањкале, а и сам је био крив: био је лабав, давао је лако добре оцене, помео се једном у преводу неке латинске реченице, погрешио у години смрти Стевана Првовенчаног.

— Ја се озбиљно бринем за ваш опстанак у државној служби — приметио му је директор.

[264]

Бела је сад имала киселих паприка колико хоће, али, пренета у ситне интриге удатих другарица, захтевала је раскош министарских домова што се слабо поклапало са скромном суплентском платом. Из штедње су седели код таште, која није пропуштала прилику, а да своме зету не покаже колико је срећан што не плаћа стан.

— То је велика рента, као мираз од педесет хиљада — говорила му је самоуверено.

Тако сад Илић није имао ни своје куће, а морао је сносити пребацивања као да се њему учинило не знам какво добро. Његова жена, која је раније, док су били сами, попуштала прва кад би се посвађали, добила је сад у мајци сигурну савезницу, те се свађама није видело краја. Губила је и оно мало поштовања што је дотле имала према свом мужу, грдила га, понижавала, рушила му свако уважење, па и онај понос културног човека који је млади муж осећао у самом себи.

То су били тешки тренутци. Незадовољан у служби, несрећан у кући, он је лутао по читаве ноћи да олакша себи, тражећи које љубазно лице да се разговори, да одахне, да живи. Његови стари [265] другови са универзитета били су се растурили куд који. Друге није стекао. Остао је још Зарија Ристић, вечити ђак, вечити занесењак, вечити сиромах. Блед и озбиљан, мршав као авет, са занесеним очима, Зарија је лутао по живом, ироничном и борбеном Београду са изгледом залуталог пустињака. На себи је имао окраћале, зелене панталоне, црвен прсник и капут мрк. Да је то било ново, изгледао би да се увио у тробојку какве црначке републике. Време, киша и свакојаке прљавштине претвориле су те бог зна чије одеротине у сиву боју која је језиво приличила његовом земљастом лицу. Десна му је рука висила као мртва; свакако је била парализована. Међутим, лева му је била потпуно здрава, и он је њоме махао по ваздуху, као да би боље доказао оно што је говорио. Престао је да пише афоризме, па се дао на поезију.

— Наука ме није задовољила — објаснио је Илићу. — Крајем последњег столећа научари употребљаваху методе тако поуздане; чудни проналасци, величанствена открића долазила су једна за другим. Толико застора би подигнуто, толико тајна, загонетака решено. Ми смо мислили да долази тренутак кад ће наука открити велику тајну, одговорити на последње [266] како и зашто. Треба признати, Илићу, наука остаде нема пред Непознатим, Неказатим, Бескрајним. Ја се враћам срцу да осети оно што мисао моја није могла сазнати.

Зарија му показа један свежањ песама. Разгледао је неколике. Оне нису имале стиха ни слика. Смисао је био редак гост његове музе. Авет лудила се помаљала кроз њих. Он је певао: Ја се смејем, морам да се смејем — Бог је реко: морам да се смејем.

Ти састанци су Илића разнежавали и одобровољавали. Покушавао је да се метне изнад свега, да живи повучено, за свој рачун, у себи, међу својим књигама. Седао је поново за свој сто и настављао своју расправу. Неодређена слава би опет залебдела пред његовим очима. Људско срце му изгледало преуско за његов сан и мисли. Поново је почињао да живи.

— Је ли, зете, ти знаш француски... — приметила би му тада ташта. — Што не почнеш нешто практичније? Преведи какву занимљиву ствар. То се плаћа. Докле ћеш се, бога ти, зевзечити са том твојом философијом!

— Зевзечи се сама! — викнуо би професор.

— Геаче!

[267]

— Матора сулудо!

— Немој да ми вређаш мајку — умешала би се Бела. — Иначе...

— Иначе?

Бела није смела ићи до краја своје претње, те ју је мајка допуњавала:

— Чисти се из наше куће... Још да трпим којекакве трутове!

На крају једног таквог разговора, он се реши. Није могао више издржати. Поручи једна кола, стрпа у њих један део својих књига, што би довољно било другом човеку за цео живот, остави све друго. Кад се кола хтедоше кренути, Бела истрча у двориште и стаде преклињати мужа да не прави скандала.

— Остани, Чедомире — говорила му је жалосно и нежно. — Ја ћу то изгладити. Мајка се не сме мешати у наше ствари.

— Мани се, Бела — викну јој мајка с прага велике куће. — Он није био прилика за тебе, геачина ваљевска. Без трага му глава.

Илић махну руком кочијашу да полази, и више се не врати својој ташти ни својој жени.

Док је он тако пребројавао своје несреће последњих година, електрични трамвај [268] је носио другарицу његових младих дана у правцу Врачара.

Аница ју је чекала на капији.

— Шта је с тобом, Вишња? — дочека је. — Озбиљно сам се уплашила. Где си била по овој киши? Нигде те нисам видела на скупштини. Мислила сам да си се вратила кући. Тетка ми рече да ниси долазила. Знаш ли колико је сати?

— Извини, колегинице — одговори јој девојка молећивим гласом. — Није било намерно...

— Нема шта да те извињавам. Ти си овде слободна, као код своје куће. Немаш чега да се женираш. Тетки си се јако допала. Вели, красна цурица. Него, кажем ти — подвуче стара девојка — страх ме је било за тебе. Ово је велика варош, а у њој има злих људи. Да ти се што непријатно није десило?

— Не, није ништа — насмеја се Вишња силом. — Разгледала сам престоницу. Ми смо стари познаници.

Ускоро седоше за вечеру.

То је била скромна кућа једног државног пушкара у пензији. Домаћица, жена преко шесдесет година, још дурашна, трудила се, како само може, да угоди својим гостима. Вечера је била обилата, било је и слаткиша, па и вина. Стари [269] пушкар, који је задржао нешто од своје службе у војсци, трудио се да надокнади дамама оскудицу у каваљерима и био је заиста диван са својим, нешто застарелим гестовима и учтивостима. Пушкарка се већ бринула шта ће сутра лепо скувати за ручак, те је питала своје гошће шта више воле: киселу чорбу или супу с кнедлама, ћевап у дунсту или ћурче на подварку.

— И једно и друго — одговарао је старац на постављено питање. — Нико нас не тера, па ћемо да једемо понајлак. У турском рату Вера Павловна, сестра Рускиња, што је волела нашу кујну, било је за причу.

Вишња је мало јела и говорила тек колико да не поквари расположење двоје старих. Аница ју је посматрала испод ока, па јој рече кад остадоше сами:

— Нешто си невесела, Лазаревићева?

— Не! — одби она усиљено. — Зашто да будем невесела?

Стара девојка је ухвати за руку.

— Слушај, слатка Вишња — рече јој. — Ја знам где си била. Не покушавај да ми поричеш: ја сам прошла кроз твоје доба.

— Шта хоћеш тиме да кажеш?

— Ти си лутала по Београду, тражила [270] си себе, своје, време што је прошло. И вратила си се несрећнија него кад си пошла.

Девојка покуша да не призна истину.

— Веруј ми, ми смо све имале доба кад је живот као источњачка принцеза пред судом римских легионара пружао руке пуне лажљивих обећања, ми смо такође имале амбициозну младост, срца врела, слутње прве узнемирености, девичанске наде и бескрајне снове. Све то има своје време. Опасно је дуго маштати, толико мислити, толико тражити; боље је пристати на живот, пустити се у њега.

Јер какав да је, живот постоји, он се не може мењати у својој суштини, ми смо принуђени примити га. Да, време пролази, и једанпут дође тренутак кад се мора имати храбрости и прекинути на кратко са свим маштаријама.

Кућа је била мирна. Напољу се ноћ ширила, ведра и ћутљива. Та пространа тишина притискивала је младу девојку.

— Удај се, драга Вишња — продужи Аница. — Удај се што пре. У животу су ретки поновни састанци. И затим, једно од другог растаје се, не разумевши се. Само у светим књигама говори се о васкрсењу. Али има нешто боље. По некад живот изведе своје мистериозне путеве [271] на широка места обасјана руменилом зоре и сребром првих сунчевих зрака. То су пријатна заклоништа, засађена лиснатим дрвећем, испод којих се налазе клупе за одмор. Зашто се не зауставити на том месту, зашто ићи даље и питати несигурне хоризонте за нечим што више није наше? Зашто пустити да дани и године пролазе? Јер младост иде, брже него што се мисли, а са њом и сва могућност да будемо срећни.

Дрхтећи, Вишња је гледала у своју другарицу и није речи могла рећи.

— Удај се, слатка Вишња, не размишљајући сувише, не тражећи много. Не треба да те је страх да ћеш бити каткад несрећна; то је општи закон; свако је несрећан овда онда. Оно од чега треба да се бојиш јесте да не будеш... као ја, несрећна за увек. И упамти, свет је врло зао према онима који нису имали среће.

Лампа у соби је осветљавала рђаво. По кутовима се дизао мрак. Наста један тренутак потпуне тишине. И две се жене загрлише, трудећи се да утеше једна другу.

XXIV

[272]

Кажу да на састанак људи долазе увек нешто раније, а да жене задоцне стално. Чедомир је потврдио ово правило, док му је Вишња била изузетак. Она је одржала реч и дошла тачно. Баш кад сказаљке на сату једне оближње часовничарске радње показаше три, она се појави пред Двором. Ишла је одмереним кораком и гледала преда се. На пола растојања она подиже очи и спази Илића. Он јој приђе са чежњом и страхом, и после првих поздрава могаде јој рећи тек:

— Куда ћемо?

— Куда хоћеш — одговори она нешто рапавим гласом. Затим додаде блаже : — До пред вече немам никаквог посла. Можемо начинити лепу шетњу.

Ударише првом побочном улицом која се отвори пред њима. То је био доста широк сокак, који је, иза леђа Двора, водио поред Батал-џамије право на варошку [273] периферију. Вишњине загасите очи севнуше изненадним сјајем. Да ли се сети да је у тој улици први пут видела свога драгана са његовом доцнијом женом? Да ли осети жеђ за осветом или свирепо задовољство што су сад сви троје несрећни?... Улица је остала готово иста. Два низа сниских дућана и неугледних кафаница граничили су је с обе стране. Шкрипала су волујска кола. Рђаво обучени сељаци трапали су у опанцима као посред села. Тек, коњски трамвај замењен је електричним, а на пољани Батал-џамије копани су темељи једне јавне грађевине.

Девојка не помену ништа. Чедомир се свакако не сети. Ћутали су. Прођоше тако добар део улице. После се спустише у Палилулу преко гробља Светог Марка, које је било зарасло у подивљало цвеће. Пред њима се појави широка трака Дунава.

— Ти си одсела на Врачару? — прекиде тишину млади суплент.

— Да. Код тетке моје колегинице.

— Колегинице из села?... Како ти је у селу?

— У селу је добро свакоме који од њега не тражи више него што оно може дати — одговори она полагано. — Живи се без великих брига. Дужности нису тешке. [274] Има се доста времена. Читам, посматрам, размишљам, учим децу, сваки дан испуним корисно.

— И ти си срећна? — прекину је Илић.

— Не знам, може бити. На срећу ретко мислим; она ми се чини сувише неодређен појам, мислена именица. Али...

— Али?

— Али сам задовољна — замуца учитељица — задовољна у сваком случају.

Па као да хтеде уверити себе, потврди:

— Зашто да не будем задовољна!

— То је опет срећа... нека врста среће. Данас је мало задовољних људи. Ретки су као беле вране. Садашњица нуди једва предмете за радост. Данашње доба... Пардон, изволи напред — додаде он и склони се у страну.

Улица је на том месту била раскопана. Од последњих киша нахватала се читава бара. Неки добричина наместио је брвно. Девојка ступи напред. За њом пође Илић и осмотри је целу. Видео је сад јасно што синоћ у мраку није могао. Његова драгана није била више шипарица какву ју је оставио. То се примећавало по деловима тоалете, у којој је било нешто срачунатости, по сигурном кораку који је правила, по очима што се нису дали [275] збунити, по образима који се више не румене на сваку ситницу, по дивно довршеном телу које је издавала цела њена појава.

— Волите се већ целу младост. А ти не видиш, ти ниси видео то тело — шаптао је у себи — то лепо тело, те чаробне превоје и кутове...

— Шта ти имаш против данашњег доба? — настави она разговор живље. — Није ли оно какво си га хтео, за какво си се борио. Убијен је краљ тиранин, осигурана је слобода штампе, уставом су дате све грађанске гарантије. Народ бира своје представнике, а ови постављају владу.

Били су прешли преко брвна. Ишли су сад заједно. Њена плава коса, очешљана на раздељак, правила је врло згодан оквир њеном лепом лицу. Њене очи миловале су као свила. Једно дугме на блузи било се откопчало, те се видела кожа бела, истачкана златним маљама. Она узбуди цело његово срце, он хтеде заборавити садашњост, притиснути је на груди, рећи: „Моја Вишња, моја лепа, моја стара Вишња“. Али се свлада, па настави говор о политици:

— Слобода штампе је изиграна. Трговци су се уселили у њен храм. Јавну реч је заглушило пиљарско ко да̑ више. [276] Зборови су само позорница, решења се доносе иза кулиса; образована су удружења која ниједан закон не може одобрити. Слобода је појела своју децу.

— Илићу?

— Грађанске гарантије вреде колико пакло дувана, помиловање с робије, највише можда какво чиновничко место.

— Говориш као крајњи мрачњак.

— Боже сачувај, ја нисам реакционар, ти то знаш. И кад ти говорим овако, не значи да одобравам оно што је раније било. Говорим, јер ме данашње доба боли, јер су се жбири испилили у народне људе, у родољубе, јер наше време није оно што смо хтели, и ми смо се горко преварили у систем парламентарних влада.

— Како? — зачуди се Вишња.

Она је ишла поред њега лаганим кораком и строга. Њеном пратиоцу чинило се као да ти кораци не додирују земљу; украшена многим успоменама, она се измицала јави, она му је изгледала као бајка коју му прошлост црта у игри пролетњега сунца. Гледао ју је; у срцу је осећао као неку песму, радост што је види, што је ту поред њега, сласт што је заљубљен више него први пут кад су прошетали сами.

— Шта рекох? — сакри он своје [277] узбуђење. — Да, извршна власт, влада, треба да представља у суштини целокупан народ, његове сталне и опште интересе. У Србији ни сенке од тога. Министарска одговорност пред парламентом онемогућава улогу министара, изврће улогу посланика. Министри немају иза себе никаквог солидног ослонца, остављени су милости законодавног тела. Да би остали на свом месту, не могу често имати своје ја, бранити оно што мисле да је најбоље, најкорисније, најправедније, борити се против онога за што су уверени да је рђаво и опасно. „Остати на власти" постаје им једина девиза, а посланици владају, управљају, постављају, мешају се у све гране државног живота.

На том месту тротоар је био узак. Њихова се рамена додирнуше. Чедомира такну у срце надземаљска милина. Девојка поред њега имала је зеленкаст жакет који је врло лепо доликовао њеној плавој појави. Испод жакета видела се муселинска блуза; лака материја дрхтала је при сваком даху и покривала божанствену бисту и њене две забрањене руже.

— Са своје стране — продужи он, упркос свега — посланици не могу да се определе јер се стално налазе у недоумици: да ли да гласају по свом убеђењу, [278] па да оборе министра који не дели то мишљење, или да гласају против свога убеђења па да сачувају министра. Тако се извршна и законодавна власт сукобљавају, укрштају и изопачавају, место да врше функцију прописану законом. Отуд долази стална пометња, анархија, јаловост у државној управи. Ако је скупштинска већина хомогена, иде се до отвореног деспотизма, а ако се образује коалиција, свака фракција експлоатише у своју корист парламентарну свемоћ. Треба ли се одрећи те користи кад је у питању држава и виши интереси, до ђавола држава и виши интереси!

— Ту је народ, коме његови представници морају положити рачун — примети Вишња. — Народна је реч пресудна, народ је суверен.

— Народ су бирачи, другарице, а бирачи су људи. Сваки од њих има по један ситан, а за себе капиталан интерес. Брига за свакидашњим хлебом господари над сваком другом бригом код највећег броја лица. Њихова мишљења, нарочито кад се тиче политике, зависе од њиховог материјалног положаја. Њихове симпатије иду неизоставно онима који их фаворизују, помажу, који им дају, или бар обећавају, какав добитак. И веруј ми, они [279] добивају. Пре неки дан рече ми један народни отац да му је један бирач тражио да купи шешир његовој жени.

— И он га је купио?

— Купио. Вели ми, тај ми носи педесет гласова. Дао је две банке за шешир.

— По два гроша од гласа!

— Тако се грађанска права жртвују... да, за два гроша; виши интереси земље ишчезавају у корупцији, у нереду, у анонимној тиранији, у ординарној лицитацији која се лажно зове влада народа.

— Шта је лек томе? Шта би могло заменити парламентаризам? Ниси ваљада нихилист?

Илић се осмехну;

— Не знам. Назови ме како хоћеш. Измењао сам све идеје. Више немам никаквог политичког убеђења, не верујем више у политику.

У том тренутку, они су ишли дуж некога зида, преко кога су се спуштале процветале вреже од тикава. Варош се губила. Настајале су њиве. Кожа се сад руменила испод отворене блузе. Видео се и један мрк младеж.

— Ах! како је лепа — рече у себи и пољуби то место очима.

Кад би она била његова, мислио је даље, постао би бољи човек. Чинило му [280] се да би у њој нашао оно нешто неодређено што је вечито тражио. Долазио би уредно у школу, задовољавао би се дивљењем деце, радовао би се што га код куће чека добар ручак, са уживањем би рачунао на први од месеца кад се прима плата. Кад би она била његова, неуморно би радио на започетој тези. Шта би га се тицало што не би постао професор универзитета, славан човек! Он би живео пријатно, дао би њој све што би имао, она би уживала у њему, он би могао обвити руке око њеног струка, завући главу међу те две расцветале руже што се крију у борама муселина и љубити до миле воље њену кожу час румену, а час белу.

— Куда идемо? — упита га она.

Пут се био изгубио. Пред њима је стајала једна железничка пруга.

— Ту близу, где понекад идем кад сам са̑м. Има једна историска чесма и добра ладовина. Ето је одмах кад се пређе ова баштованџиница, код оног долапа, под обалом.

Пређоше преко пруге и упутише се у обележеном правцу стазом обраслом у травуљину.

Чедомир је гледао право пред собом. Позвао је ову девојку да јој исприча потанко [281] како се оженио, да јој објасни како се то десило, да олакша себи све несреће које су му притискивале срце и које је само њој могао рећи. Али су њега сад одушевљавале друге мисли, обузимала га је ватра, осећао се задовољан што је ту, поред ње, што је она близу њега, што посматра њену уску сукњу, њену плаву косу, просто сплетену. Па ипак, по болесној склоности своје душе, он се не даде да га занесе та струја нових нада, него исприча другарици у кратко све шта му се десило од како су се растали. У колико је излагао појединости, освајала га је чама, досада, мрзовоља.

— Ето тако — закључи — од како смо се растали, тера ме нека несрећа, све ми је пошло наопако.

Трудио се да не изгледа бедан, али неки пркос против самог себе терао га је да се излије пред својом старом пријатељицом, ма по цену да се понизи.

— У осталом, мени није ништа право. Све ме буни. Нико ме не воли. Са̑м сам.

Хтеде још нешто рећи, али осети да му глас дрхти. Једно јато врабаца крештало је лево у трњаку. Он се окрену тамо тако да му се лице није видело јер се бојао да јој га покаже. Да ли то Вишња [282] примети? Да ли покуша да га спречи и да му улије храбрости, кад му примети:

— Ти претерујеш. Ти си се спотакао о прву сметњу и сад очајаваш. Не треба бити тако осетљив на неприлике у животу. Ти си млад. Треба ти времена. Ти си познат у твојој генерацији. Људи знају твоју вредност. После ових времена ти ћеш видети друга.

— А дотле?

— Једи задовољно државни хлеб.

— Ти ми се ругаш?

— Не, Илићу. Кажем ти да имаш стрпљења. Ти ћеш успети. Треба ти да створиш коју везу...

— Која вајда! Они од којих сам очекивао добра беху неспособни да ми га учине, а они од којих сам очекивао зла, најзад су ми га учинили.

— Бори се. Борба за опстанак усавршава, оплемењава.

— Да. Ја то знам. И ја примам борбу. Ја сам наоружан знањем целе наше епохе.

Вишња се промисли да ли да му каже праву истину. Најзад рече:

— То није довољно. Књиге су суво знање. Дају ти моћ да разумеш ствари, али те заводе својом неприродном логиком; пуне ти главу својим непроменљивим законима; говоре ти о људима само [283] као о одвојеним типовима; у њима не постоји Јуче, Данас, Сутра, Београд, Савамала, Петко Стокић или како се оно зваше твој директор. Оне знају само за време, за простор, сисаре, преживаре, за опште ствари. Оне су као фењер обешен позади лађе који осветљава пређени пут, а ни корака унапред јер се живот не понавља као што се ни јучерањи дан неће вратити никад. Гледајући у књиге, ти живиш затворених очију, практичан живот изгледа ти ситничарење, не видиш шта се око тебе догађа, не можеш ништа да избегнеш, све ти се дешава, ништа ти не иде у корист.

Илић погледа зачуђено у своју другарицу.

— Откад ти поста таква непријатељица књига? — рече јој. — Проповедаш крсташки рат...

— Ја нисам њихова непријатељица, боже сачувај. Нашем народу треба много да чита, да се просвећује, да се учи; он је готово цео неписмен. Ето то, тај факт, то жалосно стање у којем се налази наш свет, не треба губити из вида. Јер наш свакодневни живот и ми сами налазимо се у уској вези и солидарности са земљом у којој смо рођени, са расом чији смо синови и историјом која је израдила [284] нашу судбину. Они су нас од нашег уласка у живот наместили на колосек који не смемо напуштати под казном да се не преврнемо. Као што не можемо неговати поморанџе по Авали, тако се не можемо оружати „знањем целе епохе“, како ти хоћеш. Морамо се задовољити мањим. То знање премаша дужину једног живота. Те циљеве треба оставити деци срећнијих народа. Они су за нас још луксуз, још немогућност, чиста штета за време које се на њих потроши.

— Објасни то мало простије.

— Ето, нама требају добри радници, занатлије, агрономи, учитељи, официри, професори. Међутим, ти си то превидео, ти си изгубио меру, претерао, затворио си се у кулу од слонове кости. Ти си рђаво разумео околину у којој живиш.

— Рђаво разумео?

— Да. Ти чекаш, гладан и жедан, награду за твоје философске спекулације, а око тебе диже се вихор, заузет једино материјалним интересима, бруји живот где новац господари свима питањима, царује индивидуализам који руши фамилију, државу, води се политика која издиже махом медиокритете. Ти очекујеш предусретљивост и величанствене умове, а тебе вреба фарисејство и глупост.

[285]

— Фразе!

— И фразе су нешто кад су тачне. Ти се појављујеш међу нама као усијана глава, као сабласт из старинских романа. Ћифте веџбају своју памет на теби и дају своје мишљење о твојим поступцима. С врха до дна друштвених степеница одиграва се иста комедија; лукавство замењује снагу, и помоћу више или мање вештине са којом се та комедија игра, човек добија симпатије или антипатије, глас мудраца или глупака.

— Немогуће, Вишња. Сад ти претерујеш. Ја верујем, против свега, у прогрес, у човечанство. Не могу да примим да је васељена створена ради гомиле глупака.

Девојка стеже усне, као да тражи снаге, па настави;

— Кад сумирам све што сам видела, познала, искусила, рачун испада врло неповољно по твој прогрес и човечанство. Ти си непријатељ, не знајући толико људи, који су опет твоји непријатељи. Ми се сатиремо узајамно, не знајући због чега, и ми ћемо проћи цео наш живот у немиру и свађи. Ми живимо у земљи уситњеног демократизма и непросвећене администрације, где се велика смелост не поклапа са општим скептицизмом. Код нас би Наполеон [286] био истеран из подофицирске школе, Њутон би једва добио за телеграфисту, а Миржеови чергаши завршили би на поправци у Топчидеру.

— Откуд ти та практичност? Повијаш се дакле према ветру? Изгубила си све принципе.

— Принципе! Принципи су за децу, за школске клупе. Изузетци, маленкости, противуречности, слабости, погрешке довеле су ме на једну тачнију оцену света и саме себе: ја сам се спустила на општи ниво.

Илић не одговори ништа. Били су дошли до оног долапа, па се спустише низ једно брдашце. Под њим је жуборила озидана чесма на две луле. На зиду је била остављена рупа за чашу или сапун, а изнад ње налазио се узидан крст од црвеног камена на коме је изрезан натпис: Вилина Вода 1848. Седоше на зид једно према другом. Између њих је певушила вода кроз луле, падала у низак басен и враћала се отуд у виду ниске врло сјајних мехурића. Суплент је ваљао у мислима оно што му је другарица рекла и понављао у себи:

— Општи ниво... општи ниво!... Није то рђаво. Човек има своју кућу, слатко руча, купи жени папуче. Јест, може да [287] има жену лепу, пријатну, ето такву као што је Вишња. Она сигурно има врло лепо тело, познаје се како је села.

— Ти рече да долазиш чешће овде? — упита га она.

— Да. Навратим који пут. Овде је пријатан залазак сунца. Ружичаста прашина обујми предео. Сунце се изгуби тако рећи пре него што зађе. Каткад се деси да његова кугла пада баш за оним димњаком од стругаре, па димњак изгледа као пресечен, једна му половина виси у ваздуху.

— Долази ли још ко?

— Ретко. Неке Швабе лове по риту. Ја не волим лов. Ономад ме је један пример дирнуо. Лете две беле тице једна за другом, као два добра друга; пуче пушка; једна од њих опусти крила и паде у рит; она друга прну у вис, па се врати, начини два три круга изнад места где је пао леш као да га тражи; пуче друга пушка; тица се изви над Дунав, одлете у ваздух и више се не врати.

— Жао јој је било свога живота! — примети Вишња полако.

Младић не одговори. Причајући био је дигнуо главу и гледао у небо. Девојка је опет посматрала рит, Дунав, светао ваздух, као да је тражила две беле тице. Њихови погледи се сусретоше.

[288]

— Дај ми твоју руку — рече он.

Она му је даде. Око њих је био мир, онај дубоки пољски мир који не руши цикање попаца, крештање жаба. Он је узе и за другу руку. По башти су цветали патлиџани. Рит је био пун зелене трске. Неколико јабланова, посађени у ред, стајали су непомични. Сребрну траку велике реке није кварио никакав брод. Од Београда се видела само она стругара и још неколико неједнаких фабричких димњака. Чудног облика кућица за црпење воде на обали пружала је своју гвоздену руку као нека ружна добричина. Небо опрано јучерашњом кишом плавило се дубоко, у бескрај. Ваздух је био провидан и благ. Није се осећало ни најмањег ветра. Све око њих изгледало је као да се унело, упило у неко надземаљско задовољство.

— Хоћеш ли да будеш моја жена? — упитао је он.

Њене руке задрхташе у његовим, па га стегоше, задрхташе опет, и стегоше. Предео је био пуст. Влажна пољана дисала је новом, великом надом.

— Што ми то раније ниси рекао ? — упита га она дрхтаво.

— Не знам да ли се сећаш... оног дана кад смо се састали после дугог размака... [289] ти си имала велики цвет... на железничкој станици се формирао један воз... ја бејах готов, и ја те позвах.

— То не беше ништа одређено — примети му она, са несакривеним прекором.

Она је још волела Чедомира; она је само њега волела. Поред свих мана, он је био њој најбољи, највреднији, најмилији. Он ју је гледао занесеним очима. Његово лице није имало сјај прве младости. Био је измршавео. По убледелом челу повлачиле се боре, а у солуфима се пресијавало неколико белих власи. Остале су му ипак његове буљаве, црне, мокре очи, нечег детињског у осмеху што му га је извајала добра нада и што се чудно мешало са првим цртама зрелих година. Девојка га никад лепшег није видела. Његов поглед ју је заносио, његове речи је опијале, његове руке су је вукле к себи.

— Шта је ово мени! — питала се она. — Тамо вилинско коло, овде вилинска вода, све неке мађије.

Доиста, она се осећала као очарана. Илић јој се чинио тако близак, тако присан. Није осећала пред њим никаквог стида. Хтела је да му се преда одмах, ту, на тој пространој пољани. Његове усне [290] затворише њена уста. Она осети бол, готово физички, онај исти који је осетила кад јој је узео први пољубац. Она га одгурну инстинктивно.

— Доцкан, Илићу — рече затим. — Твоја жена је још твоја.

Он покуша да оспори њен разлог; наведе да је парница поведена, да ће се брак раскинути.

— Да чекам и да поновимо целу нашу историју из почетка!

— Нема шта да чекамо. Оставићемо Београд, Србију. Отићи ћемо у Црну Гору, у Бугарску, Русију. Наш ће бити цео свет. Правићу шећерлему, продавати переце; шта то мари ако ти будеш моја жена! Ја сам кадар да радим за двоје.

— Ти заборављаш опет стварност. То се догађа у драмама и романима. Немогуће, Илићу; није то више за нас, нисмо више деца. Било и прошло.

Он покуша још једанпут. Она затвори шаку, као да стеже нешто тврдо; затим је отвори полагано, па изврну, као да просу остатке, прашину, пепео.

— Не говори ми више ништа — рече, устајући. — Ја те молим. Не прати ме. Ја ћу се сама вратити... Ми се нећемо више видети. Никад! Збогом.

[291]

Постала је она стара Вишња, којој је морал патријархалне куће забрањивао свако попуштање од правог пута. Корачала је брзо, али сигурно, и изгуби се не окренувши се.

Вратила се одмах у село. Прекинула је на кратко са целом прошлошћу. Дала је реч својој другарици да јој проводаџише за прву прилику која им се допадне. Ниједна мучна мисао није мутила њену душу. Посао јој се милио. И време је проводила лако, радећи у школи појачано, скупљајући по селу мотиве са чарапа, ускршњих јаја, дрвених кашика, агитујући међу сељанкама за отварање домаћичке школе.

XXV

[292]

Кад Вишња оде, Чедомир оста за један тренутак гледајући у правцу где се она изгубила. Затим се окрену око себе, као човек који губи равнотежу и тражи да се за шта ухвати. Жабе су крекетале, попци и скакавци зрикали. Он се упути право преко њива.

Ишао је, као мртвац, не знајући камо. У једној празној улици спази своју жену. Она га није видела, ишла је оборене главе и храмала јаче него икад. Дотле су пркосили једно другом кад се сретну. Данас је Илић имао најмање воље за то, те се склони у прву капију. Матовиће је била задесила нова несрећа. Младен, који је још нешто слушао док је стари министар био жив, промангупирао се са свим, изгубио право на даље школовање, побегао са два заната. Најзад, госпа-Клеопатра израдила му је место практиканта у Рачи крагујевачкој. Ту се пре неки дан потукао [293] са једним варошанином и ударио га тако страшно ножем у трбух да га је послао на онај свет, па после умакао и успео да пребегне у Турску.

Илић стиже доцкан кући, па сутрадан јави директору да је болестан, те не може долазити у школу за неко време. Знао је да му се неће веровати.

— Шта ме се тиче! — рекао је самом себи. — Моме месту су иначе дани избројани.

Сео је затим и покушао да сврши своје дело. У соби је било тихо. То беше стан за самца другог реда с најпотребнијим намештајем и луксузом: постеља застрвена домаћом тканином и опкољена везеним јастуцима, орман од лажне ораховине, талијанска династија на дувару и умиваоник од лима. Под је покривала нова простирка коју је газдарица купила ту скоро и сва срећна унела га у ову собу. Простирка је била лепа, али се супленту није допадала; опомињала га је сувише шара на зиду у девојачкој соби његове жене.

Исекао је хартију на полутабаке, начинио превоје за исправке, умочио перо. Имао је толико ствари да каже! Дани су пролазили, а перо је висило непомично над хартијом. Његове мисли се бркале. [294] Чинило му се да је прочитао у некој врло рђавој књизи све што би могао написати. Бацао је перо, полазио к вратима, после се враћао, седао поново за посао. Осећао је инстинктивно да му је тај рад једини ослонац што му је остао.

Лево, на столу, стајала је рпа исписаних страница. Скупи их и стаде прелиставати да уђе што боље у предмет. Он их је почео у Паризу, пун научног оптимизма, донетог из Србије. Доиста, кад се његов дух стварао, природне науке достизале су свој врхунац. Материјална природа и силе које владају њоме нису више имале недокучивих тајна. Ушло се у прве векове земље. Сазнало се како су планине рођене, како су живеле једна за другом популације које је планета хранила. Наука је одредила свакој звезди своје место и пут којега се мора држати. Измерила је сунце, пронашла материје од којих је састављено. Укротила је гром и разоружала небо. Проблем живота изгледао је врло прост и јасан. Дарвин је дефинисао природне законе тако силно да је његова философија изгледала као последња реч науке. Дарвин је био Илићев изабрани писац. Он је био његов божански учитељ, у кога је веровао као Турчин у Мухамеда. Дела његових противника [295] није хтео читати да не губи време.

Међутим, последњих година, јачао је све више протест против научног догматизма. Млади суплент био је принуђен, против све зловоље коју је осећао, да прати нови покрет да би га могао сузбијати. Филозофи изилазе из леденог облака својих формула, крхају баријере које деле науку од живота, литературе и уметности. Материјалистички позитивизам оптужује се с много разлога да је хтео претворити свет у огромну, мртву, парну машину, да је свео човека на један проблем механике, на једну врсту живе геометрије. У науци се чује брујање таласа револуције. Изгледа као да идемо у сусрет новог хаоса. Шта се дешава међу математичарима, Илић је могао закључити из књиге која се појавила те године: Мистицизам у вишој математици. Анри Поенкаре наслања се у геометрији више на осећање него на разум. Иде се чак до физике, појављују се гледишта која, ако се усвоје, прете донекле целој згради, чије су темеље ударили Кеплер и Галилео, Њутон и Декарт. Један од озбиљних млађих философа прокламује да разум даје само карикатуру стварности. Нове цитаделе романтизма дижу се против освештаних [296] истина као против неког интелектуалног апса. Шта је та Дарвинова борба за опстанак, одабирање, последице наследства? Зар то није другим речима: право јачега и вештијега, влада аристократије, ропство слабих ? Зар то није укидање свих принципа јеванђеља и француске револуције? Поред борбе за опстанак и свеопштег боја, човек схваћа стање мира и слоге, поред одабирања појима једнакост, поред ропства слободу. Историја човечанства је састављена од контраста као човечији живот: супротности између разних народа и разних епоха, опозиције у срцу једног истог друштва, противуречности у карактеру једног истог човека! Људска повесница развија се као разнолик, чудан, изукрштан призор. Обичаји, вере, навике, установе, начини живота, потребе, снови, амбиције, толико невероватно разних прилика у којима живе бића што је Дарвин стрпао све у једну врсту! Позитивизам није познао, ни видео, ни разумео, ни волео оно човечанство које је открила психологија народа, психолошки роман индивидуа и фамилија. Он је био обратио сву пажњу само на спољашност, на изглед ствари и покрете бића. Илићу су горко долазиле на ум Шекспирове речи: „Има много ствари [297] на небу и земљи, Хорацио, о којима нема појма твоја философија". Ма колико да му је ова нова критика позитивизма изгледала да се отима свакој формули, да је пуна релативности, анархизма и вртоглавице, он је осећао ипак да му све више препрека спутавају корак у напред.

Остави рукопис и погледа тужно кроз прозор.

Напољу су радници откопавали неку обалу. Мршава, јадна кљусад вукла су земљу у арабама. Међу њима је Чедомир још раније запазио једног коња, врло лепог, и чудио се одкуд њега да употребе на тај простачки посао. Није се разумевао у коњима, али није требало много вештине па да види да је та животиња одличног соја: високе ноге, развијене сапи, мали трбух, длака као свила.

— Арап! Арап! — викали су умиљато око њега надничари првога дана кад је доведен; миловали су га по њушци, тапкали по сапима.

Арап је држао високо своју лепу главу, и није хтео да погледа те одрпанице. Кад би се кола напунила, осећао је са̑м и кретао се без команде. Сирото кљусе, било је болесно у обе ноге, свакако од какве неизлечиве болести, па ипак се силило и хтело да сакрије своју немоћ. Упрегнуто [298] ужетима за таљиге, правило је гимнастички корак или каскало господски, као да вози краљевски брачни пар.

— Арап! Арап! — драо се поред њега поносно најмљени рабаџија.

То уважење губило се из дана у дан. Надничари су се навикивали на арапа. Средина је чинила своје. Постао је обична таљигашка рага.

— Рђо, мрцино! — псовке и ударци падали су сад обилно.

И овог тренутка, арап је чекао да се кола напуне откопаном земљом. Његова длака није више сијала. Сапи су му смршале. Боја му се променила. То није био више арап. Главу је спустио, очи затворио. Није осетио или није водио рачуна кад се кола напунише. Рабаџија га удари песницом по њушци. То је био знак да се крене. И он пође, вукући се, климајући десно-лево.

— Спустио се на општи ниво! — осмехну се Илић.

Није се смејао арапу, сажаљевао га је искрено. Он је себе видео у тој животињи. Зар он није био тако исто од доброг соја? Његов прадед борио се јуначки за слободу своје земље, његов дед је кметовао дуго година у свом селу, његов отац, са нешто мало школе, начинио [299] је каријеру у државној служби. Он пак био је први ђак у сваком разреду, четворка је за њега била увреда, никад је није добио. Десио му се несрећан случај. Какав? Који? Није знао, али му је сад било јасно да није ништа боље судбине од тог коња са пропалим ногама.

— Општи ниво!... Општи ниво! — понављао је без везе.

Изнад обале, коју су радници откопавали, појави се сјајна сунчева кугла. Илић је погледа право. Он је тражио мало светлости на свом путу, као што морнар тражи звезду изнад узбурканих таласа, неугашљив пламен у бури, а пред њим се појављивало сунце, чији је златан сјај оживљавао небесно плаветнило. Како друга светлост бледи пред њим, јадна, мутна светлост наших, човечанских буктиња! Како представници школа и секата изгледају пред њим као муве окамењене у ћилибару. Ми не знамо где идемо, ми знамо само да смо на путу... Можда све ове мисли нису долазиле на ум младом човеку, али сличне свакако. Јер, кад спусти поглед на свој рукопис, он признаде жалосно:

— Залутао сам. Није то што сам хтео. Преварио сам се у Дарвина. Шта ми је требао Дарвин ?

[300]

Да је на његовом месту био какав ветеран на перу, он би продужио своје дело такво какво је, и нашао му логичан закључак; шта би га се тицало што би то било противно његовом новом убеђењу! Али је Илић био још млад, у добу кад се пише искрено и поштено. Стога продужи правим путем и покуша да одвоји стране што су се оснивале на материјалистичком схватању, гунђајући;

— Можда различним путевима може се доћи до истине. Можда метафизичари имају право. Можда је узалуд тражити да се животу да̑ вредност у људском смислу речи.

Ова храброст не потраја дуго. Он виде да би му од рукописа остало врло мало, готово ништа. Требало је почети све из нова. Али се он осећао неспособан за тај напор. Његова мисао је била уморна. срце болесно, воља немоћна. То му откри његов интимни пораз. Слично разоружаном ратнику, он је гледао својим сопственим очима, како све иде у пропаст.Осети да му се гуша стеже, очи почеше да га сврбе, и њега обузе луда, болесна жудња да рашири руке и да завапи гласно.

— Имате ли мало хартије? Треба ми за потпалу? — изненади га један глас.

То беше његова газдарица. Добра [301] жена је била отворила врата лагано да би га што мање узнемирила и гледала у њега сивим, остарелим очима које су цуриле.

Илић удари љутито песницом по столу. После рече брзо, усплахирено:

— Ево, на, држи — и предаде јој све од свог рукописа што је рукама могао зграбити.

Отвори фијоку од стола и поче бацати што год му дође под руку.

— Ево, на, ево још — викао је ван себе.

Али је газдарица већ била изашла.

— И ово, и ово, не треба ми ништа — и бацао је белешке, писма, књиге, фотографије.

Уставио се тек кад му рука дирну нешто хладно. То беше револвер, онај исти што га је некад показивао Зарији Ристићу. Да ли се сети речи које му је том приликом рекао? Да ли је сад био истог мишљења?

Његове мисли су ницале без везе, никаквог реда није било међу њима. Независно од свега, сети се како је једног дана изишао са оцем у поље. Био је врло мали; то му је једна од првих успомена. Отац га је узео за руку; у пекарници на крају вароши купили су хлеба и сира. [302] На једном брдашцу отац му је објаснио четири стране света: код сељачке куће био је север, ниже, преко реке, југ, лево у шљиваку исток, а запад где су пасла говеда. Сели су у јечам и ужинали. Хлеб је био мек, сир диван, а апетит одличан; слатко је јео и преслишавао се ко је југ, а ко је север. И доцније није никад заборавио што је ту научио.

Затим му паде на ум како му је једна газдарица од стана ушла у собу само у кошуљи. Био је у првој години Велике Школе. Дошао је кући око пет сати из јутра, пијан. Дочекивао је нову годину с друговима, па га пиће преварило. Његов цимер-колега није се био још вратио са божићњег распуста. Тек што је за собом притворио врата, кад их газдарица отвори, боса, само у кошуљи. Носила је један велики формулар и молила га да јој то испуни, јер, каже, жандарм јој наредио да то мора бити свршено још тог јутра. То је била листа за попис становништва. Газдарица је имала жилав врат и пупаст трбух. Рекао јој је да се не брине, оставио листу на сто, легао и заспао.

Мисли му поново скренуше у родно место. Оно је врло лепо кад је вашар, окружна трка, задушнице... нарочито кад [303] су задушнице. Оне падају уз часне посте. Већ је пролеће. Сунце обасја. Снегови што су падали целе зиме почну да се краве. Пред дућанима су воштане свеће, обешени светњаци; иза њих се плаве шајкаче, копорани. Ваздух млак. Стреје капљу; по леду се образују поточићи ; вода струји, жубори, као музика. Звона звоне. Носе се бардаци ракије. На гробљу, које се из далека види, снег окопнео; на сваком гробу по неко; изгледа као да је гробље оживело, као да су мртви малочас устали из гробова, да још не знају да се нађу. У осталом, он је тако замишљао час васкрса мртвих, страшни суд, кад је у њега веровао.

Изненадно, без икаквог узрока, као што се то дешава код нервно раздражених људи, обузе га једна дубока одвратност према свету, према свему, а највише према себи самом. Као на слици, он је видео цео свој живот, целог себе. Што је учинио једну услугу својој сестри, он се одрекао своје породице. Никоме није привредио ништа. Није задовољио девојку коју је узео за жену. Начинио је за свагда неспособном за срећу девојку коју је волео. Он је био добар као Христос, а мало је људи _ко]и су починили толико зла својим милим. Сети се последњег разговора [304] са Вишњом. Она се трудила да се врати на пут којим је ишла пре него што га је познала. Она је прикупљала своје сирото искуство као бродоломник на пустом гребену што сабира крте остатке разбијене лађе да од њих начини спасоносан сплав. Да ли ће се спасти ? Да ли ће допловити до мирних вода каквог гостопримног пристаништа ?

На улици затандрка нешто. То су се враћала празна кола за свој нови терет. Међу њима је био и арап. Носио је и сад главу оборену и климао десно-лево. Чедомир задрхта. Та кљусина учини му се као авет која га гони, као живот који му остаје, као он са̑м. Окрену се од улице с тврдим решењем да је више не види. Поглед му се заустави на зеленом тепиху своје собе. Једна мисао, далека, тамна, једва схватљива, опомену га радости са којом је газдарица унела ту простирку.

— Штета је упрљати тако скупу ствар — рече гласно.

Диже се полако. Ноге су га једва држале.

— Можда ће то бити једино добро које сам учинио у животу — рече још, гледајући у простирку.

У предсобљу чу како газдарица ради нешто у кујни. Ухвати за кваку и изађе.

[305]

— Арапе! стрвино! гаде! липсотино шинтерска! — грдио је поново рабаџија.

Пуцањ одјекну.

Напољу је иначе било тихо. На обали се видело парче једне шумице: врхови од јела, два три јасена, широко лишће од ораха и букет процветале зове. Горе, надносило се нешто неба, с групом осветљених облака око бледог азура. У оближњој касарни веџбали се војници и чула се промукла, далека и кратка команда: „К нози!“

XXVI

[306]

Да ли је то био случај? Или заиста нека виша сила управља нашим мислима? Те исте ноћи Вишња је сањала да се удаје за Чедомира. Сан је био тако јак, да се пробудила сва уздрхтала, и није могла више заспати. Заман је гонила његове слике. Оне су се јављале поново, ницале око ње, обузимале је против њене воље као искушење, и девојка би се стресла од неке слатке, несносне језе која ју је подухватала целу, од врхова прстију па све до чела и главе.

Сањала је да су ишли пешке, као у селу. Било је у сватовима много света, где је познавала извесна лица, од којих су нека жива, а већина су умрла. Није било девера него је Чедомир ишао поред ње, шапутао јој нешто поверљиво, гледао ју је нетремице, жељно. Пролазили су поред познатих места; час би то био Београд, час Чачак, час село у којем је [307] живела. После се та сцена променила. Настао мрак. Остала је сама са Илићем. Њу је обузимао стид, па радост, па жеља нека да је нестане, да се истопи полако, као комад леда. Чедомир ју је узео за обе руке, привлачио ју је к себи, клекнуо је пред њом, загрлио је око паса, притиснуо главу на њене груди, на тело. Осетила је тај загрљај као жив. Свест јој се губила. У ушима зујала блага музика, отегнути тонови који опијају. Плаве и модре врвице њихале се пред њом и око ње. У уста јој је навирало једно слатко пиће, као грех. Помрчину замени блесак јаке светлости. Пред њом се указа гомила света, тако велика као да се скупио народ са целе планете. Сви су је гледали са ужасом. Није било ниједног симпатичног покрета. Али им је она пркосила свима. Махала рукама, бацакала ноге, окретала се у балету и тражила очима Чедомира да му пошаље пољубац.

Вишња задрхта поново. Узбаци руком један прамен косе што јој је падао на чело, и јекну болно:

— Шта је ово мени? Ја нећу то. Ја се гнушам тога сна.

Девојка се уједе за усну. Крв осоли њену пљувачку. Навуче покривач до уста, окрену се на другу страну, затвори очи [308] и покуша да поново заспи, као дотле, мирно, не мислећи ни на шта. У једном тренутку учини јој се да ће се успавати. Али ју је јастук жуљао, обузимала је жеља да понови балет, несносна врућина пекла ју је из постеље, груди дрхтале, тело се знојило и под кожу јој подилазили непријатни жмарци. У соби је био још мрак. Часовник је куцао на столу. Његов глас би се утишао по каткад да се једва чује; затим се дизао јаче, лупао готово, и челичним звуком испуњавао одају као нешто живо. То је било велико, то је било страшно, час тишина смрти, час узбуна мртвих ствари, једно бојно поље у ноћи са свим ужасима који се појављују и онима који се нагађају. Вишња се уплаши и викну своју колегиницу;

— Анице... Анице!

Нико је не чу.

Девојку је обузимала ватра све више. Слика Чедомира, његовог загрљаја и оног бесног канкана пред толиким светом, није је остављала. Глас часовника наносио јој оне опојне тонове, шапутао полуразумљиве речи. Она несвесно збаци са себе покривач, и оста тако, изваљена на леђа, полуоткривена и дишући дубоко, жедно, као да се подавала млаком ваздуху који се завлачио под рубље.

[309]

— Шта ја ово чиним од себе? — освести се она, и скочи са постеље као да се брани од нечијег насртаја.

У соби је било све мирно. Часовник је понављао правилно своје метално тика-так, така-тик. Хтеде да пробуди Аницу. После се застиде. Како да јој објасни то што је крила од саме себе? Ипак у постељу није хтела ићи.

Погледа на сат. Било је још рано. Обуче своју собну хаљину, подиже један крај од завесе, и посади се крај прозора. Напољу је свитало. Кратка летња ноћ дизала се лагано, као магла, и откривала широк шор, пун отврдлог блата, накривљене плотове, дивље шибље и један пласт сена усред мокре ливаде. Неколико певаца кречало је по селу. Девојка се осети слободнијом у присуству ове стварности. Негде зашкрипа ђерам. Један пас залаја.

Посматрајући то буђење свога села, она покуша да хладније мисли о свом узбуђењу.

— Откуд овај сан, овај бол? — питала се у чуду.

Напољу се мрак повлачио све јаче. По шору је играла нека сива светлост. Распознавале се коњске ногоступице у отврдлу блату. Једно бело парче неба указивало се на истоку. Звезда било мање.

[310]

Вишња се стресе. Било јој је хладно. Пребаци један шал и посади се опет крај прозора. Пријало јој је да тако гледа како зора свиће. Нешто велико и утешно долазило јој је из тих коњских ногоступица и разлистале природе, која се у роси зориној купала безбрижно, разблудно. Осећала се нека јака воња на влагу, зној, на човечје месо. Чула се поново она опојна музика из сна. Кроз ваздух су се преплетале оне плаве и модре траке. За првипут, девојка се подаде томе осећају, голицавом, узбудљивом, слађем од свега што је дотле окусила. Сколише је поново мисли о Чедомиру, о томе шта би било кад би постао њен муж, о њој самој. Она је зрела као зрела воћка, невина као дивља ружа. Зима је попусти. Њени се образи запламише. У срцу осети топлину. Успи уснама и рече:

— И Чедомир... чудна ми чуда! За њега и јесу којекакви богаљи. Ју, господина — додаде после гласно, па збаци љутито шал са себе. — Мустра бечка, богаљ је и сам, богаљ, богаљ, богаљ.

Лупну пркосно песницом о песницу и понови:

— Богаљ, богаљ, богаљ!...

Она је сад презирала свога драгана, тога човека са ногама као у роде, с претенциозном [311] главом и превртљивом душом. Што јој се некад допадало код њега, чинило јој се овог пута ружно, себично, одвратно.

— Мизерија! — рече презриво на његов рачун, устаде са свог места, пређе преко собе, па се заустави код огледала.

Хтела је да види на њој самој колико га мрзи. Један крај њене хаљине био се откопчао, те се видело парче белог веза на кошуљи. Вишњу обли румен. Учини јој се да то види на неком другом створењу. Окрену се по соби, као да се бојала да не буде примећена, па се опет загледа у чипку, у кошуљу, у два округла таласа која су се дизала и спуштала испод платна. Дође јој да оде од огледала. Једна суза врцну у њеним очима. Нешто јаче од ње заповедало је сад њоме, и она раскопча хаљину до дна.

Гомила разних осећања испуњавала је сад њену душу. Као врхунац свега, била је нестрпљива жеља да напакости Илићу, свету, самој себи.

Једним покретом збаци са себе хаљину.

Пред огледалом је стајала Вишња у ноћној кошуљи, боса. Као ван себе, гледала је своју слику, слику не ње, него друге жене, не жене, него нечије наготе. Њене очи су добијале чудан сјај и упијале [312] се у чипкану кошуљу, у дивна округла рамена, у румену кожу босих ногу.

— Ево ме... узми ме! — промуца њен глас.

Девојка је падала у све већи занос. Скупи кошуљу позади и притеже је. Врвице на раменима прскоше. У белини платна развише се црнпурасте, дозреле груди. Она се насмеја. Оштар смех зацика по соби. Насмеја се и оно тело у огледалу развучено, саблажњиво.

— Узми ме — шапну јаче.

— Узми ме — шапутало је све у соби.

Платно се сроза низ мишице, обеси се о бедра, да се после склиза на под. Девојка подиже руке као да се предаје цела безбожном привиђењу које се јављало на огледалу. Затим се дохвати за главу и растрже плетеницу. Плава, свилена коса се просу као талас, упи се у њена леђа. Она врисну:

— Чедомире, узми ме!

И стропошта се на тле.

— Колегинице ? — чу се глас из друге собе.

Стара девојка понови још једанпут:

— Колегинице?

Кад се нико не одазва, она се помоли наврата: збрчканог лица, повезане главе, згурених плећа.

[313]

— Шта ти је, Вишња? — упита Аница, и погледа у собу неодређено.

Млада учитељица је лежала непомично на поду, пред постељом. Кроз откривен прозор улазио је један ружичаст сноп првих сунчевих зракова. А даље, по шору, поцрнелим крововима и раштрканом селу, приређивала је зора величанствен ватромет. Аница потрча хитро да поврати своју другарицу. Али, на пола собе, она се заустави као задржана једним грчем. Пред њом је лежало наго, младо тело, забачених руку, набреклих груди, устрепталих слабина и очију стакластих као да душа сања неки ванземаљски сан, тело наго, божанствено у својој невиности, сатанско у својој лепоти. Уседелица се збуни. Окретала се блесасто по соби. Кризе су код жена заразне. Она напреже све што јој је остало од свести, дочепа чаршав са постеље, пребаци га преко своје другарице, клече поред ње, подиже јој главу својим изанђалим рукама, и обузета оним присним сажаљењем, које може да осети само жена према жени, шапташе јој матерински:

— Вишња... слатка Вишња, пробуди се, устани; не гледај ме тако. Нашла сам ти дивна момка, разбери се, удаћемо те, Вишња, удаћемо...

[314]

— Чедомире, ах мој Чедомире! — протепа девојка у заносу. ~

Заман је Вишња звала свог драгана. Њега није било више међу живим. Остало је само његово тело, које је у том тренутку, наго и покривено платном, као и Вишњино, почивало на мермерном столу у хируршкој дворани београдске болнице. Једна млада, хрома жена успротивила се излишној секцији коју је закон наређивао и тражила одлучно да јој се мртвац преда на сахрану.

Београд, август 1911 — март 1913.


Rechtsinhaber*in
ELTeC conversion

Zitationsvorschlag für dieses Objekt
TextGrid Repository (2021). ELTeC. srp. Чедомир Илић : роман : ELTeC издање. Чедомир Илић : роман : ELTeC издање. Distant Reading – 2022-11-22. ELTeC conversion. https://hdl.handle.net/21.T11991/0000-001B-928E-E